Đorđije Popović : RADIO U VOJVODINI / Novi Sad : Zajednica radio-difuznih organizacija SAP Vojvodine, 1985, Fizički opis 210 str. ; 20 cm Str. 7-9: Predgovor / Mario Plenković. Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 199-210. Радиодифузија -- Војводина - Radio stanice -- Očuvanost 4-.

Salaši u Vojvodini - cd Prevodom na strane jezike pozivamo na naše salaše i strance, da osete vojvođanski život i Vojvodinu, region u kojem su ljudi iskonski vezani za zemlju. Tekstopisac je Slavko Golić, vrsni publicista iz Zrenjanina i zaljubljenik u salaše i Vojvodinu. Jezici: srpski, engleski, nemački, francuski, ruski, slovenački Okružen ogromnim jabučnjakom, Cvetni salaš nudi smeštaj po evropskim standardima. Smeštaj u sobama romantičnih naziva (Iris, Gerber, Ruža, Orhideja…) omogućava da istinski uživate. Na salašu služe domaću hranu i vino… Peva se poznata bunjevačka: “Govori se da me varaš…” Didin salaš, na periferiji lepe vojvođanske varoši, prepoznaćete po visokim, neobično elegantnim bagremovima. Ovde je sedište udruženja ljubitelja salaša i radionica starih zanata gde je moguće sa majstorima raditi u ateljeu i osetiti duh stvaranja kroz tkanje, vez, slikanje ili izradu grnčarije… Salaši, salaši, još odolevaju, nisu umrli. Salaš 84 je proglašen za “Perfect place” (savršeno mesto) na čitavom Koridoru 10. Luksuzni apartmani, restoran za 150 ljudi… Salaš se greje starim kaljevim pećima, krovovi su ručno šiveni trskom… U susedstvu je Mileva Marić- Ajnštajn imala sopstveni salaš u kojem je, zajedno sa mužem Albertom, u više navrata boravila. Među čuvenim čenejskim salašima, Salaš 137 je najpoznatiji. Odličan je spoj salašarske tradicije i moderne usluge (sobe imaju kaljave peći, ali i kupatila sa đakuzijem i saunom). Internacionalni „Safari Club“ okuplja brojne goste i iz inostranstva. U duhu ''Slow food'' ishrane su i Čenejske pihtije za predjelo i spora sarma kao glavno jelo… Izdvojen, osamljen na bregu, dovoljno blizu da se čuju zvona manastira Grgeteg, a kada je vedro da se u daljini plavi i Avala! Svuda okolo su bundeve, ukrasne tikvice…asimetrija koja odiše autentičnošću i – istorijom. Zadiviće Vas beskrajna izložba voćarskog, vinogradarskog i povrtarskog Srema. Uz manastirska vina iz Grgetega, prijaju i tambura{i koji, po pogodbi, sviraju sve…. Sačuvana etno kuća iz 18.veka postala je jezgro vraćanja tradiciji. Svi gosti su pod utiskom prohujalog života i svi, po pravilu, žele da opipaju stare stvari. Kuća se sastoji od dve sobe, kuhinje, gonka, i velikog podruma. Veoma je zanimljiva spavaća tj. ljubavna soba ili kako je još umilnije nazivaju: ćelerak. Nema Vojvođanina koji nije pevao o dunjama. Zato dođite na „Dane dunje“ u Jazak… Prikaži više

Na disku se nalazi 12 numera. vokalni solisti: Vesna Dimić Ilić i Biljana Petković koncertmajstor: Mile Nikolić dirigent: Miroslav Tubić Snimljeno u studiju 1 Radio Novog Sada. Neotpakovano.

M produkcija, Radio-televizija Vojvodine, novo, u celofanu, š p54

vinil: 4- omot: 4 Tamburaski Orkestar Radio Novog Sada* , Pjevaju Nada Vodeničar i Aleksandar Dejanović – Pjesmom I Igrom Kroz Vojvodinu (Songs And Dances From Vojvodina) Label: Jugoton – LPY-V-802 Format: Vinyl, LP, Album, Reissue Country: Yugoslavia Released: Genre: Folk, World, & Country Style: Folk Tracklist Hide Credits A1 Kad Sam Bio U Novome Sadu Vocals – Aleksandar Dejanović Written-By – Marko Nešić A2 Banatski Zaplet, Kolo Music By – Narodno* A3 Moj Dilbere, Rođo Moja Lyrics By – Milorad Petrović (3) Music By – Narodna* Vocals – Nada Vodeničar A4 U Tom Somboru Vocals – Aleksandar Dejanović Written-By – Narodna* A5 Aj, Što Ću, Nane, Boluje Mi Dika Vocals – Nada Vodeničar Written-By – Narodna* A6 Logovac, Kolo Music By – Narodno* A7 Sremski Bećarac Music By – Narodno* B1 Zabaljka Vocals – Aleksandar Dejanović Written-By – Marko Nešić B2 Gine, Vene Srce U Menika Vocals – Nada Vodeničar Written-By – Narodna* B3 Krecavi Ketuš, Kolo Music By – Narodno* B4 Đuvegije, Gde Ste, Da Ste Vocals – Nada Vodeničar Written-By – Marko Nešić B5 Pod Kikindom Zeleni Se Trava Vocals – Aleksandar Dejanović Written-By – Narodna* B6 Jabuka Se Vetru Moli Vocals – Nada Vodeničar Written-By – Narodna* B7 Sitno Banatsko Kolo Music By – Narodno* Companies, etc. Printed By – `Naša Djeca`, Zagreb Credits Conductor, Arranged By – Sava Vukosavljev Liner Notes – Sava Vukosavljev Orchestra – Tamburaški Orkestar RT Novi Sad Orchestrated By – Sava Vukosavljev

Autor: Ljubenko Zvizdić Povez: broširan Br. strana: 171 Format: 13x18,5 Ljubenko Zvizdić Ljubenko Zvizdić, novinar Radio Televizije Vojvodine. U Javnom servisu Vojvodine zaposlen je od 1991. godine. Do sada je u novinarstvu dobitnik više domaćih i međunarodnih priznanja. Dobitnik je četiri nagrade Radio difuzne organizacije Vojvodine, tri puta u žanru reporetaže i emisije kao celine ( Vršac, Sombor i Sremska Mitrovica ). Osim pomenutih priznanja dobitnik je tri međunardno nagrade za reportaže, dve Interefera ( Sombor ), Europres Travel Festa ( Subotica ) i Društva novinara Vojvodine ( Novi Sad ). Dve reporteaže čiji je on bio autor nagrađene su za tonsku realizaciju na međunarodnom festivalu Taktons u Novom Sadu. Dobitnik je specijalnog priznanja za izuzetno kvalitetan rad Festivala autorskog filma podunavskimh zemalja u žanru radijske reporteaže u Apatinu. Inače, Ljubenko Zvizdić je do sada objavio pet zbirki poezije „ Leptirica“ , „ Kapi“ , „ Miris zrelih trešanja“ , „ Sto puta ti kažem“ i „ Kraljivica snova“ . Uvršten je u antologiju savremene srpske poezije za decu i mlade „ Kad srce zasvetluca“ - selektor Pero Zubac. Autor je romana „ Kad su anđeli plakali“ i monografije „ Luka Marin“ . Dobitnik je međunarodne nagrede za poeziju „ Zlatno pero“ u Ljubljani 2012. godine. Na međunarodnom konkursu „ Karlovačkog lista“ povodom Svertskog dana pezije, dobitnik je treće nagrade u Sremskim Karlovcima 2015. godine. Dobitnik je međunarodne nagrede za poeziju „ Zlatno pero“ u Ljubljani 2012. godine. Predsednik je nadzornog odbora Udruženja novinara Srbije. NAPOMENA: Knjiga je apsolutno nova, na prvoj strani ima posvetu, ostalih oštećenja nema!

Slavko Almažan : LUDI TOČAK , Dnevnik Novi Sad 1989, str. 80. Izbor poezije. Očuvanost 4-. Slavko Almažan (rum. Slavco Almăjan; rođen 10. marta 1940. godine u Orešcu) vojvođanski rumunski je pesnik, prozni pisac, imagolog, pisac radio-drama, eseja, režiser, prevodilac.[1] [2] Završio je gimnaziju u Vršcu; studirao književnost na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu. Bio je predavač na Specijalističkim akademskim studijama u Novom Sadu gde je predavao alternativnu književnost i umetnost. Radio je kao novinar, a zatim urednik u Radio Novom Sadu i na Televiziji Novi Sad, bio je glavni urednik izdavačke kuće `Libertatea`, predsednik Društva za rumunski jezik i književnost, predsednik Društva književnika Vojvodine.[3] Član je Udruženja književnika Srbije odnosno Društva književnika Vojvodine, član Saveza književnika Rumunije, redovni član Međunarodne akademije umetnosti `Mihaj Eminesku` iz Krajove. Dobitnik je više značajnih nagrada u zemlji i inostranstvu. Godinu dana je živeo u Njujorku, gde je započeo proučavanje uticaja američke kulture na iseljenike rumunskog porekla iz Srbije. Prevođen je na više jezika: srpski, mađarski, slovački, rusinski, engleski, francuski, italijanski, španski, švedski, turski, albanski, poljski. Uvršten je u Antologiju evropskog modernog pesništva XX veka kao i u Antologiju savremene svetske poezije. Dedeljeno mu je zvanje Ambasadora poezije. Živi u Novom Sadu.

Odlomak: Vožd Đorđe Stratimirović, kako ga je srpski narod severno od Save i Dunava zvao, bio je neprikosnovena ličnost u istoriji Srpske Vojvodine i sveukupnoj srpskoj istoriji. Bio je vojni vođa Srba tokom revolucije 1848. godine, gde je u srpsko-mađarskim sukobima odneo više važnih pobeda sačuvavši tako crkve, manastire i srpski narod od velikih stradanja i totalnog uništenja. Ne samo da je nakon sticanja samostalnosti za Srbe u Vojvodstvu radio kao njihov politički predstavnik, već je bio i diplomatski i vojno aktivan u Crnoj Gori, ali i neko ko se stavio na raspolaganje Srbiji tokom srpsko-turskog rata 1876. godine. Kada tome dodamo činjenicu da je reč o čoveku iz porodice, koja je jedna od retkih srednjovekovnih srpskih plemićkih porodica još iz nemanjićkog perioda, dobijamo jednu svesrpsku ličnost koja je bila i ostaje moćan simbol jedinstva srpskog naroda, na svim njegovim istorijskim teritorijama. Oduševljen njegovim junaštvom, knez Aleksandar Karađorđević mu je poklonio svoju generalsku uniformu i dve Karađorđeve kubure i sablju. Takođe, Njegoš ga je odlikovao čuvenom Obilića medaljom. Njegov primer nam govori da Srbe ne treba deliti prema zavičajnom prostoru sa koga dolaze, već na dobre i loše, na rodoljube i izdajnike svoga roda. Od svog nastanka do danas, Vojvodina Srbija ili Srpsko Vojvodstvo, odnosno današnja Srpska Vojvodina, ima izrazito srpski karakter. Naravno, u Vojvodini žive i pripadnici drugih naroda, čija prava i slobode su maksimalno poštovani, ali treba istaći da je Vojvodina kao teritorijalni i administrativni pojam nastala kao težnja Srba sa prostora Šajkaške, Bačke, Banata, Srema i Baranje da se pripoje Matici Srbiji. Vožd Đorđe Stratimirović je bio simbol takve Srpske Vojvodine i upravo zato sam uveren da će njegov povratak u otadžbinu pokazati šta je istinska Srpska Vojvodina.

Vožd Đorđe Stratimirović: ime koje ne umire Vožd Đorđe Stratimirović, kako ga je srpski narod severno od Save i Dunava zvao, bio je neprikosnovena ličnost u istoriji Srpske Vojvodine i sveukupnoj srpskoj istoriji. Bio je vojni vođa Srba tokom revolucije 1848. godine, gde je u srpsko-mađarskim sukobima odneo više važnih pobeda sačuvavši tako crkve, manastire i srpski narod od velikih stradanja i totalnog uništenja. Ne samo da je nakon sticanja samostalnosti za Srbe u Vojvodstvu radio kao njihov politički predstavnik, već je bio i diplomatski i vojno aktivan u Crnoj Gori, ali i neko ko se stavio na raspolaganje Srbiji tokom srpsko-turskog rata 1876. godine. Kada tome dodamo činjenicu da je reč o čoveku iz porodice, koja je jedna od retkih srednjovekovnih srpskih plemićkih porodica još iz nemanjićkog perioda, dobijamo jednu svesrpsku ličnost koja je bila i ostaje moćan simbol jedinstva srpskog naroda, na svim njegovim istorijskim teritorijama. Oduševljen njegovim junaštvom, knez Aleksandar Karađorđević mu je poklonio svoju generalsku uniformu i dve Karađorđeve kubure i sablju. Takođe, Njegoš ga je odlikovao čuvenom Obilića medaljom. Njegov primer nam govori da Srbe ne treba deliti prema zavičajnom prostoru sa koga dolaze, već na dobre i loše, na rodoljube i izdajnike svoga roda. Od svog nastanka do danas, Vojvodina Srbija ili Srpsko Vojvodstvo, odnosno današnja Srpska Vojvodina, ima izrazito srpski karakter. Naravno, u Vojvodini žive i pripadnici drugih naroda, čija prava i slobode su maksimalno poštovani, ali treba istaći da je Vojvodina kao teritorijalni i administrativni pojam nastala kao težnja Srba sa prostora Šajkaške, Bačke, Banata, Srema i Baranje da se pripoje Matici Srbiji. Vožd Đorđe Stratimirović je bio simbol takve Srpske Vojvodine i upravo zato sam uveren da će njegov povratak u otadžbinu pokazati šta je istinska Srpska Vojvodina. Prikaži više

Manojlo Gluščević: KUVADA - Etnosociološka studija, Biblioteka Etnološkog društva Jugoslavije Beograd 1964, str. 98. Očuvanost 4. Dr Manojlo M. Gluščević, dipl. etnolog (Požega, 1922 – Beograd, 2000) Manojlo Gluščević je rođen 26. marta 1922. godine u Požegi. Osnovnu školu učio je u Požegi, gimnaziju u Užicu, Sarajevu, Kraljevu i Požarevcu. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na Odseku za etnologiju, a dokotorirao 1960. na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, u oblasti socijalne antropologije. U Jugoslovenskom institutu za novinarstvo bio je rukovodilac empirijskih istraživanja iz oblasti masovnog komuniciranja. Radio je kao novinar i urednik lista “Naš sport” (kasnije “Sport”). Bio je član Odeljenja za društvene nauke, član projekta “Naselja i stanovništvo u Vojvodini” i član redakcionog odbora publikacije “Šajkaška” Matice srpske. Predavao je Osnove nauke o društvu na Višoj pedagoškoj školi u Zrenjaninu, Medicinskom i Stomatološkom fakultetu u Beogradu i Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu. Bio je sekretar Etnološkog društva Jugoslavije i Izvršnog odbora Sociološkog društva Srbije, član Američke antropološke asocijacije i međunarodne naučne zajednice i član Krunskog saveta prestolonaslednika Aleksandra II. Odlikovan je Ordenom zasluga za narod. Sahranjen je u Radovcima kod Požege.

Predgovor: Veljko Petrović SKZ 264 Ignjatović se rodio u Sent-Andreji. Osnovnu školu je učio u mestu rođenja, a gimnaziju u Vacu, Ostrogonu i Pešti. Prava je slušao u Pešti, ali je zbog sukoba sa profesorima napustio univerzitet i dobrovoljno otišao u husare. Kasnije je završio prava u Kečkemetu, kao husar. Kratko vreme je bio advokat, i čim je izbila Mađarska revolucija (1848), uzeo je učešće na strani Mađara protiv Beča, zbog čega je, posle mađarske kapitulacije, morao prebeći u Beograd. U Beogradu je živeo kao novinar do 1850, a zatim je putovao po svetu. Pojavljuje se posle tri godine i otada vidno učestvuje u javnom životu vojvođanskih Srba. Bio je urednik Letopisa Matice srpske u periodu 1854-1856, zatim „narodni sekretar“ u Karlovcima i veliki beležnik u Novom Sadu. U periodu od 1863. do 1869. živeo je u Dalju, gde je radio kao advokat i službenik patrijaršijskog imanja mitropolije Gornjokarlovačke. Svoju privatnu biblioteku zaveštao je Srpskoj čitaonici u Dalju. Kad je narodna stranka Svetozara Miletića povela zajedničku političku borbu sa Mađarima protiv Beča, Ignjatović je aktivno učestvovao u toj borbi i dva puta je biran za poslanika. Kad je narodna stranka napustila Mađare, Ignjatović, suprotno ogromnoj većini Srba u Vojvodini, ostaje dosledan prijatelj Mađara i pobornik srpsko-mađarskog sporazuma. Zbog toga je napadan kao mađaron i bio prinuđen da živi odvojeno od srpskog društva, sve do smrti. To je rđavo uticalo na njegov glas kao književnika. Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 23. januara 1888. Umro je u Novom Sadu 1889. godine.

Tesari (Majstori za krov) Lokacija: Novi Sad (Srbija, Novi Sad) Tekst oglasa Izvodimo tesarske i limarske radove u Novom Sadu i celoj okolini i na celoj teritoriji Vojvodine. . novi krovovi, stari krovovi pretres oluci, opšivi i ostale limarske usluge. . Po povoljnim cenama radimo još krovopokrivačke radove sa crepom , trapez i crep limom sa i bez filca, veliki odabir boja.

Neven (1986.) Strana 36 Iz sadržaja: Stripovi: Lijanko (Dušan Duda Vukojev i Miša Mijatović) Rundi Roboti Diverzija (Jelko Peternelj) kraj Džimi Smit TV i radio: Serija `Mapetove bebe` Disko Neven: Boris Novković, Grupa `Banana` Književni kalendar: Novela, Oda, Oksimoron Iz prošlosti Vojvodine: Čarde, `Puste-bećari`, Pošta Izložba `Korak u 21. vek` Ocena: 4. Vidi slike. Skladište: Magazini 38 Težina: 100 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Ljilja Ilić : SRPSKA KNJIŽEVNOST I NIČE , Konras 2002, str. 656. Očuvanost 4. Nietzsche, Friedrich Wilhelm, 1844-1900 Srpska književnost -- Filozofija 2014.g. u Odžacima posle teške bolesti u 56. godini života preminula Ljilja Ilić, profesor Srpskog jezika i književnosti, dugogodišnji književnik i nekadašnji saradnik Radio Odžaka, koja je svojim pedagoškim, naučnim i umetničkim zalaganjem ostavila neizbrisiv trag u našoj sredini. Ljilja Ilić je rođena u Republici Bosni i Hercegovini, u selu Ljusina 16. marta 1958. godine. Osnovnu školu završila je u Bosanskoj Otoci, srednju u Odžacima, a studije Jugoslovenske književnosti na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, gde je 1994. godine i magistrirala. Pet godina kasnije na istom fakultetu doktorirala je književne nauke disertacijom Srpska književnost i Ničeova filozofija. Predavala je u osnovnim i srednjim školama Srpski jezik i književnost, od 1994. do 1997. godine bila je sekretar Centra za kulturu u Odžacima, a jedno vreme je provela i u izdavaštvu. Radila je kao docent Pedagoškog fakulteta u Somboru do 2006. godine, a zatim kao profesor Visoke škole strukovnih studija za obrazovanje vaspitača u Kikindi. U Radio Odžacima Ljilja Ilić je 1976. godine radila kao spiker-novinar, a 1994. i 1995. godine je uređivala i vodila emisiju Kultura pamćenja. Kontinuirano je izučavala srpski književni intelekt u evropskom kontekstu i pisala radove s područja književne, filozofske i bogoslovske baštine. Njena poezija prevođena je na slovački, mađarski i nemački jezik, a priča Mehmedovica je objavljena na arapskom jeziku. Iza sebe je ostavila bogat naučni i umetnički opus. Bila je član Estetičkog društva Srbije, Društva književnika Vojvodine, Udruženja književnika Republike Srpske i Udruženja književnika Republike Srbije

Mileta Leskovac scenograf - Dragoslav Vasiljević veoma retka knjiga ,mali tiraz ,samo 500 primeraka Izdavač: Srpsko narodno pozorište - Novi Sad, 1997. god. Broširan povez, 23,5 cm. 80 str. -vrlo dobro ocuvaan ,sadrzaj je cist / Mileta Leskovac je rođen je u Laliću 1924. godine, a Školu za primenjenu umetnost upisao je u Novom Sadu 1948. Diplomirao je u prvoj generaciji, 1953, kao slikar-scenograf, profesor mu je bio poznati scenograf Vladimir Marenić. Ceo radni vek proveo je u Srpskom narodnom pozorištu, od jeseni 1953. do penzionisanja, 1989. Radio je najpre kao slikar-izvođač, a zatim kao scenograf. Prvu scenografiju uradio je za predstavu Bore Hanauske Pokondirena tikva (1954). U dva maha obavljao je dužnost tehničkog direktora SNP-a. U matičnom pozorištu izveo je oko 170 scenografija za dramske, operske i baletske predstave, a u Pozorištu mladih preko 40. Gostovao je kao scenograf u Novosadskom pozorištu, Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Narodnom pozorištu u Beogradu i Ateljeu 212, u pozorištima u Somboru, Skoplju, Sarajevu, Zagrebu, Osijeku, Splitu i Mariboru, a u Sjedinjenim Američkim Državama radio je scenografiju za operu Knez Igor u Dalas Operi 1990. i u njujorškoj Siti operi 1994. Takođe je davao scenografska rešenja i pomagao amaterskim pozorištima u Vojvodini. „Kao odličan slikar-izvođač i daroviti scenograf, pronikao je u zakonitosti i tajne pozorišnog slikarstva i scenografije i smelo primenjivao nove materijale i tehnologije, uvek korektno sarađujući sa rediteljima. Njegove scenografije odišu različitim izazovima, a lirski su dominantni; impresivni su i puni dramatskog naboja.“ (Dragoslav Vasiljević) Dobitnik je više nagrada i priznanja: prvu nagradu dodelio mu je Srpski narodni odbor u Novom Sadu za scenografiju Izbiračice (1960), Oktobarska nagrada grada Novog Sada pripala mu je za scenografiju komada Nagraždenije i nakazanije Joakima Vujića (1973), nagrađen je na Ljubljanskom operskom festivalu za scenografiju opere Nabuko u izvođenju beogradskog Narodnog pozorišta (1984), Zlatnu formu UPIDIV-a dobio je za Sumnjivo lice (1984). Sterijinu nagradu osvojio je za scenografsko ostvarenje predstave Bela kafa Aleksandra Popovića (1991). Na Susretu vojvođanskih pozorišta nagrađene su mu dve scenografije: za somborsku predstavu Fiškal galantom i novosadsko Sumnjivo lice (1995). Matična kuća mu je za dugogodišnji uspešan rad dodelila Zlatnu medalju „Jovan Đorđević“ 1988. Preminuo je u Novom Sadu 4. oktobra 2014. - organizovani transport podrazumeva slanje posiljke , kao preporucenu tiskovinu VIDITE SLIKE POGLEDAJTE MOJE OSTALE aukcije NA LIMUNDU I KUPINDU uplate na tekuci racun (desni ormaric u hodniku)

Zoran Đerić : UNUTRAŠNJA OBELEŽJA , Bratstvo-jedinstvo Novi Sad 1990, str. 64. Zbirka poezije. Očuvanost 4. Zoran Đerić, rođen 1960. u Bačkom Dobrom Polju. U Novom Sadu živi od 1979. godine. Diplomirao, magistrirao i doktorirao na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Piše poeziju i eseje, naučne studije iz oblasti književnosti, pozorišta i filma. Prevodi sa više slovenskih jezika. Upravnik Srpskog narodnog pozorišta. Član je Upravnog odbora Društva književnika Vojvodine. Član je odelenja za scensku umetnost i muziku Matice srpske u Novom Sadu. Član uredništva Zbornika Matice srpske za scensku umetnost i muziku, kao i uredništva Zbornika Matice srpske za slavistiku. Član saveta Evropskog filmskog festivala Palić. Član uredništva časopisa Zlatna greda (Društvo književnika Vojvodine). Član redakcije časopisa za lutkarsku umetnost Niti, u izdanju Pozorišnog muzeja Vojvodine i časopisa za pozorišnu i vizuelnu umetnost Agon (Banja Luka). U redakciji Enciklopedije Republike Srpske. Bio glavni i odgovorni urednik časopisa Scena (Sterijino pozorje), kao i pomoćnik direktora Sterijinog pozorja. U tri mandata bio upravnik, odnosno direktor Pozorišta mladih u Novom Sadu. Bio glavni i odgovorni urednik časopisa Polja. Radio u Kulturnom centru Novog Sada, kao urednik književnih programa, a potom i kao urednik izdavačke delatnosti. Bio lektor za srpski jezik na Univerzitetu u Lođu, Poljska. Gostujući profesor na univerzitetima u Pragu, Gdanjsku, Krakovu, Novom Sadu. Predavao na Akademiji umjetnosti u Banjoj Luci, u svim zvanjima. Objavio je 65 knjiga (autorskih i prevodilačkih). Iz oblasti pozorišta: Nezasićenje: poljska dramaturgija XX veka (2006), Istorija Vitolda Gombroviča (2008), Testosteron. Nova poljska dramaturgija (2009), Pozorište i film (2010), Vitkacijeva Luda lokomotiva: između filma i pozorišta (2010), Dramaturški postskriptum (2014), Pozorište lutaka u Novom Sadu / osnivanje (sa LJ. Dinić, 2014), Lutka i maska u srpskoj kulturi: od obrednog do pozorišnog čina (priredili: Ljiljana Dinić i Z.Đ., 2014), Lutkarstvo u Srbiji: od vašarskih do sokolskih scena (priredili: Ljiljana Dinić i Z.Đ., 2015), Dramsko delo Branislava Nušića – tradicija i savremenost. Međunarodni simpozijum, Priredio Zoran Đerić / Dramatic opus of Branislav Nušić – Tradition and Contemporariness. International Symposium, Edited Zoran Đerić (Sterijino pozorje, Novi Sad 2015, 360), Jurkovskom u čast. Zbornik radova (priredio Z.Đ., 2016), A tribute to Jurkowski. Collection of Papers. Edited by Zoran Đerić, The Theatre Museum of Vojvodina, International Children’s Theatre Festival, Open University Subotica 2017; 144. Preveo s poljskog jezika knjige: Vjeslav Hejno, Umetnost lutkarske režije; Henrik Jurkovski, Teorija lutkarstva, II; Henrik Jurkovski, Lutka u kulturi, I i II. Poezija mu je prevođena na engleski, francuski, ruski, poljski, rumunski, mađarski, slovački, bugarski, slovenački i makedonski jezik. Objavljivana u antologijama u zemlji i inostranstvu. Učestvovao na međunarodnim književnim (pesničkim) festivalima u Rusiji, Poljskoj, Mađarskoj, Bugarskoj i Srbiji. Dobitnik više nagrada za književnost i prevodilaštvo.

Dimitrije Đurković : AUTOBIOGRAFIJA POZORIŠNA BIOGRAFIJA I KOMENTARI , Pozorišni muzej Vojvodine Novi Sad 2007, str. 576. Priredio Petar Marjanović OČuvanost 4. Đurković Dimitrije, 1925-2021 OČuvanost 4. DIMITRIJE ĐURKOVIĆ (1925 – 2021) dramski reditelj, profesor univerziteta, nekadašnji direktor Drame SNP preminuo u nedelju, 5. septembra, u Beogradu Maturirao je u Prvoj muškoj gimnaziji u Bgdu (1944). Kao đak postao je 1938. član dečjeg Rodinog pozorišta. I sam je u gimnaziji i privatnom stanu organizovao pozorišne predstave, u kojima je bio pisac, reditelj i glumac. Posle oslobođenja radio je najpre kao novinar i filmski kritičar u „Politici“, Radio-Bgdu i u časopisu „Jugoslavija“ (1945-1952). Kad je osnovana Akademija za pozorišnu umetnost, postao je student prve generacije i na Odseku za režiju u klasi prof. dr Huga Klajna diplomirao 1952. Diplomsku predstavu, Dovitljivu devojku Lope de Vege, postavio je na sceni NP u Subotici. Prvi profesionalni angažman dobio je 1953. u kragujevačkom NP, gde je nastojao da sa još dva mlada reditelja, Milenkom Maričićem i Josipom Lešićem, uz podršku upravnika Ljubiše Ružića, stvara „novo pozorište“. U dve sezone režirao je četiri predstave, od kojih je poslednja (Nasledstvo Miodraga Đurđevića) izazvala protivrečne ocene i polemike u Klubu kulturnih radnika. Posle toga prešao je (1955) u SNP u NSadu, gde je sa velikim uspehom delovao do 1967 (i kasnije kao stalni gost), s tim što je dve sezone bio u beogradskom Savremenom pozorištu (1961-1963). U SNP je uživao puno poverenje upravnika Miloša Hadžića, koji je, po Đ. rečima, pripadao „velikim naslednicima Jovana Đorđevića“. U SNP je ostvario najznačajnije svoje režije i stekao ugled reditelja kojem se poveravaju najteži projekti. Kao reditelj posebno se interesovao za dela domaćih autora, naročito za tekstove koji istražuju i prezentuju Vojvodinu i XIX vek na ovom podneblju. Četiri g. je u SNP bio direktor Drame (1963-1967) i dve g. umetnički rukovodilac Veselog teatra „Ben Akiba“. Stvarao je različite oblike teatra: spektakl i kamernu igru, kabare i mjuzikl, „kutiju“ i kružni teatar, eksperiment i zabavu. Postavljao je uvek maksimalno ambiciozne ciljeve, opredeljujući se i za rizik, tako da je pored predstava vrhunskih domašaja imao i izvestan broj manje uspelih i neuspelih. Negujući kult pozorišne probe, za koji veruje da omogućava teatru da se preobraća iz kazivališta u prikazivalište, pripadao je onim retkim entuzijastima u umetnosti za koje je istraživački rad pun neizvesnosti važniji od proverenih puteva koji vode do rutinskih ostvarenja. Suština pozorišnog čina za njega je sukob kao neprekidno događanje u zajedničkom prostoru glumca i gledaoca. Zato je izuzetnu ulogu pridavao glumačkom ansamblu, sastavljanom od sposobnih i darovitih glumaca, spremnih da „igru“ uvek počnu od početka. Tražio je od njih potpunu saradnju i mnogo je polagao na pronalaženje i perfekciju čulnog znaka, pri čemu je, po njegovom uverenju, bitno da reditelj u borbi za kvalitet sačuva „vrelo srce i hladnu glavu“. Njegov pozorišni stav mogao bi se sažeto svesti na ove osnovne komponente: temeljna uloga glumca i gledaoca, motorna funkcija probe, jednaki tretman premijere i repriza, kritičnost i otpor surevnjivosti, jedinstvo timskog rada i autoriteta. Sedam njegovih predstava prikazano je na Jugoslovsnskim pozorišnim igrama u NSadu: dobio je četiri Sterijine nagrade (tri za režiju – Izbiračica, Haleluja, Familija Sofronija A. Kirića i jednu za scensku adaptaciju, Selo Sakule, a u Banatu). Dve nagrade za režiju dodeljene su mu na Susretima vojvođanskih pozorišta (Irkutska priča, Familija Sofronija A. Kirića), a dve rediteljske nagrade primio je od Udruženja dramskih umetnika Srbije (Irkutska priča; Selo Sakule, a u Banatu). Radio je i nekoliko režija u beogradskim teatrima (Jugoslovensko dramsko pozorište, Savremeno pozorište, Atelje 212) i u somborskom NP, a jula 1971. je u Katovicama, u Poljskoj, režirao Viktoriju Đorđa Lebovića. Pedagoški rad počeo je kao nastavnik glume u Srednjoj pozorišnoj školi u NSadu (1955-1957) i nastavnik za predmet Analiza teksta u Dramskom studiju SNP (1966-1968), a puni zamah ostvario je na univerzitetima u Bgdu i NSadu. Na beogradskoj Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju (potonjem Fakultetu dramskih umetnosti) izabran je 1969. za docenta pozorišne režije, 1974. za vanrednog profesora i 1979. za redovnog. U školskoj 1978/79. g. postao je, po pozivu, i profesor i šef klase prve g. režije na Akademiji umetnosti u NSadu. Nastojao je, dok se nije povukao u mirovinu, da se, u timskom radu nastavnika, u praksi ispituju problemi integralne režije (pozorište, film, televizija i radio, u okviru iste klase), ekipni rad i učenje osnovnih subjekata predstave, t. j. nastavni sistem u kojem zajednički uče i rade studenti glume i režije. G. 2007. je u izdanju Pozorišnog muzeja Vojvodine objavljena monografija Dimitrije Đurković, koju je priredio Petar Marjanović. REŽIJE: Pesma, Saputnici, Hajde da se igramo, Nebeski odred, Optimistička tragedija, Tišina šuma, Čarobnjak koji donosi kišu, Pukotina raja, Maturanti, Ženidba predsednika kućnog saveta, Izbiračica, Irkutska priča, Hamlet, Varalica u Bečeju, Večiti mladoženja, Narodni poslanik, Koštana, Haleluja, Plavi zec, Familija Sofronija A. Kirića, Gospođa ministarka, Mesečina za nesrećne, Viktorija, Zla žena, Plug i zvezde, Oskar, Selo Sakule, a u Banatu, Kaplar i car, Ta vaša priča, Bele rakete lete na Amsterdam, Galeb, Zanat gospođe Voren, Sentimentalna predstava, Zli dusi, Smrt trgovačkog putnika, Tvrdica ili Kir Janja, Heda Gabler.

David Kecman Dako : STOLETNA VODA, Futura publikacije Novi Sad 2001, str. 104. Poezija. Očuvanost 4; ima pečat neke firme iz Sombora. Давид Кецман Дако (Рајновци, код Бихаћа, 1947) – песник, прозни писац и есејиста, књижевни, позоришни и ликовни критичар; По завршетку студија савременог српског језика и југословенске књижевности, радио је као наставник у школи, а од 1974. до 2011. био је професионални новинар-уредник у сомборском Информативном центру (Омладински лист „Покрет”, недељник „Сомборске новине” и Радио-Сомбор). Аутор је двадесет и две књиге поезије и прозе: Реч на леду, 1976; Претпоноћни воз, 1980; Ноћни риболов, 1980; Распад мозаика, 1989; Зидари светилишта, 1991; Калем, 1992; Трептај (хаику), 1998; Небески гласник (хаику и поема Море), на српском, 1994. и на мађарском језику Mennyei hirnök (Небески гласник) 1997; Озарје, 1999; Столетна вода, 2001; Сам као суза (избор), 2003; Тамнина, 2008; Хор сенки, 2010; збирке приповедака Леђ, 1982; три романа мозаика: Кад дуња замирише, 1995; Река за један дан, 2014. и Жива слика, 2016. Запажен је и као аутор књига за децу и младе: Сањам, сањам чаролије (песме и приче), 1994; Хоћко и Нећко (песме), 1997; Даљинама преко света (песме), 2003; и Неко само тебе тражи (песме), 2006. Био је главни и одговорни уредник Омладинског листа „Покрет” (1974–1978), а потом и главни уредник часописа „Домети” (2013–2016). Сада је члан Уредништва часописа „Луча” (Суботица). Сарадник је многих листова и часописа. Превођен на десетак језика. Заступљен је у антологијама и зборницима како за одрасле, тако и за децу. Члан је Друштва књижевника Војводине и Удружења писаца Републике Српске. Станује у Сомбору, а живи у својим књигама.

Miroslav Aleksić : NEMA VODA , Matica srpska 1994, str. 64. Zbirka poezije. Očuvanost 4- ; ima autorovu posvetu. Miroslav Aleksić rođen je u Vrbasu 1960. godine. Diplomirao je na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu. Pored ostalog, radio je kao sekretar Festivala jugoslovenske poezije mladih i upravnik Narodne biblioteke „Danilo Kiš“ u Vrbasu. Sada obavlja poslove pomoćnika upravnika Biblioteke Matice srpske. Urednik je tribine Savremeni čovek i savremeni svet u Matici srpskoj. Sa pesnikom Blagojem Bakovićem osnovao je i vodio izdavačku kuću Slovo i list za decu Rastimo, a sa pesnikom Đorđom Sladojem pokrenuo je časopis za književnost, umetnost i kulturu Trag. Član je Udruženja književnika Srbije, Društva književnika Vojvodine i Društva novosadskih književnika. Bio je i učesnik Osnivačke skupštine Udruženja književnika Republike Srpske. Objavio je knjige pesama: Zigurat (1986), Popik ili čug (1990), Nema voda (1994) i Oskudno vreme (2016). U Mosvi je 2017. izašao izbor Aleksićeve poezije pod naslovom Labirint / Lavirint (dvojezično na ruskom i srpskom jeziku) u izboru i prevodu Andreja Bazilevskog. Poeziju prozu i književnu kritiku objvljivao je u listovima i časopisima: Letopis Matice srpske, Književna reč, Zlatna greda, Srpski književni glasnik, Ovdje, Trag, Glas omladine, Krovovi, Ulaznica, Stvaranje, Pisac, Bdenje, Mons Aureus, Srpski pregled i drugim. Aleksićeve pesme zastupljene su u dvadesetak antologija i izbora poezije. Dobitnik je nagrada: Pečat varoši sremskokarlovačke i Lenkin prsten. Sa Minom Aleksić prevodio je sa ruskog pesme Jekaterine Poljanske. Sa rusinskog je preveo knjigu pesama Nikole Šante Osluškivanja, a zajedno sa profesorom dr Julijanom Ramačom poemu Idilski venac Gavrila Kostelnika, prvo delo napisano na rusinskom književnom jeziku. Bio je član žirija za dodelu nagrada: Festivala jugoslovenske poezije mladih, Društva književnika Vojvodine, „Jelena Balšić“ i „Sirmaji Karolj“.

Anđelko Erdeljanin Srpski aforizmiMeki povezIzdavač ProsvetaАнђелко Ердељанин (1941, Војка – 2017, Нови Сад) писао је поезију, прозу, афоризме, књиге за децу, радио драме, као и књижевну критику.Објављене књиге: Памет против ума (1970, сатира, под псеудонимом А. Камен), Лаке песме (1979), За интимну негу (1985, афоризми и сатирчна проза), Свет је мали (1985, песме за децу(, Нешто слатко (1994, песме за децу), Кокоштркља (1996, роман за децу), Српски афоризми (1997), Војка (1997, хроника), Бездушна опаснонст (1999, аформизми), Смешне песме (2002), Ником ништа (2004, афоризми, Ситне уверке и барабе (2004, сатирична поезија), А мени непријатно (2005, афоризми), Највећи коњ у Србији (2008, афоризми), Политичка луда (2009, изабране и нове сатиричне песме), Ердељање (2010, изабрани и забрањени афоризми), Трагедија у три чина (2011, афоризми), Џабе прича (2011, сатирична проза), Књига живота (2013, записи о књигама), Лепа кеига у кићеном Срему (2015, прикази, чланци, записи) и др.Награде: Радоје Домановић (УКС), Брана Цветковић („Јеж“), три годишње награде Недеље радија (Охрид, Брезовица), Златна кацига (Крушевац(, Носорог првог реда (Бањалука), Награда за животно дело Друштва новинара Војводине (УНС), Златно перо (ДНВ), Змајев песнички штап и др.

Anđelko Erdeljanin Srpski aforizmiMeki povezIzdavač ProsvetaАнђелко Ердељанин (1941, Војка – 2017, Нови Сад) писао је поезију, прозу, афоризме, књиге за децу, радио драме, као и књижевну критику.Објављене књиге: Памет против ума (1970, сатира, под псеудонимом А. Камен), Лаке песме (1979), За интимну негу (1985, афоризми и сатирчна проза), Свет је мали (1985, песме за децу(, Нешто слатко (1994, песме за децу), Кокоштркља (1996, роман за децу), Српски афоризми (1997), Војка (1997, хроника), Бездушна опаснонст (1999, аформизми), Смешне песме (2002), Ником ништа (2004, афоризми, Ситне уверке и барабе (2004, сатирична поезија), А мени непријатно (2005, афоризми), Највећи коњ у Србији (2008, афоризми), Политичка луда (2009, изабране и нове сатиричне песме), Ердељање (2010, изабрани и забрањени афоризми), Трагедија у три чина (2011, афоризми), Џабе прича (2011, сатирична проза), Књига живота (2013, записи о књигама), Лепа кеига у кићеном Срему (2015, прикази, чланци, записи) и др.Награде: Радоје Домановић (УКС), Брана Цветковић („Јеж“), три годишње награде Недеље радија (Охрид, Брезовица), Златна кацига (Крушевац(, Носорог првог реда (Бањалука), Награда за животно дело Друштва новинара Војводине (УНС), Златно перо (ДНВ), Змајев песнички штап и др.

Dejan Brankov - Zakarašje (zapisi) `Dejan Brankov (1914—1942) student prava i sekretar Okružnog komiteta KPJ za južni Banat. Rođen je 1914. godine u selu Dupljaji, kod Bele Crkve. Studirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu, gde se uključio u revolucionarni studentski pokret. U članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) je primljen 1936. godine. Bio je član Okružnog komiteta KPJ za južni Banat. Učesnik je Narodnooslobodilačkog rata od 1941. godine. Bio član Pokrajinskog vojnog komiteta, koji je na početku okupacije bio formiran pri Pokrajinskom komitetu KPJ za Vojvodinu. Kao rukovodilac Vojnog komiteta za južni Banat aktivno je radio na organizovanju Narodnooslobodilačkog pokreta (NOP) u južnom Banatu. Bio je i član Štaba partizanskih odreda za južni Banat, a kasnije komandant Okružnog štaba partizanskih odreda. Nakon pogibije Brace Petrova, marta 1942. godine preuzeo je dužnost sekretara Okružnog komiteta KPJ za južni Banat. Avgusta 1942. godine zajedno sa Strahinjom Stefanovićem radio je na stvaranju Dubičkog partizanskog odreda. Zajedno sa Anđom Jovanović i Žarkom Zlatarom prebacio se u rumnski deo Banata u Banatsku klisuru, gde se povezao sa Žarkom Despotovićem i sa njim radio na odabiru najpogodnijeg terena za izgradnju skloništa i logorišta za partizanski odered. Prilikom obilaska Belobreškoj, 19. oktobra 1942. godine naišli su na rumunske graničare. Tom prilikom Brankov i Anđa Jovanović su bili teško ranjeni. Brankov je umro istog dana, dok je Anđa bila zarobljena i posle izlečenja predata šefu banatske policije Juraju Špileru, a kasnije streljana. U znak sećanja na njega, ulice u Vršcu, Beloj Crkvi i Kovinu nose njegovo ime, a u rodnom selu mu je 1956. godine podignut spomenik, rad vajarake Ekatarine Ristivojev.` Vikipedija Izdavač: KOV, Vršac Godina: 1985 Broj strana: 70 Meki povez Biblioteka: Biblioteka KOV knjiga 42 Ima posvetu i pečat. Samo na naslovnici ima malo fleka! Ocena: 3+. Vidi slike. Skladište: 31 Težina: 100 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Mirjana Bulatović : BUDUĆI DREVNI NARODE, Naučna knjiga 1993, str. 102. Poezija. Očuvanost 4. МИРЈАНА БУЛАТОВИЋ рођена је 19. јуна 1958. године у Ловћенцу (Војводина). Завршила је гимназију у Србобрану и књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Радила је најпре у Подгорици, као новинар и лектор, потом у Новом Саду, а осећање странца искусила је у Лондону, живећи у британској престоници четрнаест месеци (1985. и 1986). Дамаре отаџбине, матерњег језика и православне вере најдубље је осетила у току четири месеца живота у Манастиру Враћевшници, крајем 1988. и почетком 1989. године. На том светом месту, живећи напоредо с монахињама, у конаку без огледала, умила се изнутра, ослободила новинарства, скинула с душе још неке терете, и определила се за Београд као свој град. Од 1989. живи у Београду, углавном као слободни уметник. Почетком 2001. изабрана је за уредника Трибине Француска 7 Удружења књижевника Србије (чији је члан од 1987). Током 2002. године уређивала је односе са јавношћу у Гутенберговој галаксији. У 2004. години одржала је око двеста предавања о наркоманији на основу своје књиге Ђаво у праху. (Министарство вера Републике Србије, у договору са Министарством просвете, књигом Ђаво у праху започело је акцију заштите младих од болести зависности.) Радила је и као секретар Удружења књижевника Србије. Годинама је уређивала дечје стране у Источнику, листу СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЕПАРХИЈЕ КАНАДСКЕ. За Позориштанце Пуж и Бранка Коцкицу већ четврт века пише сонгове (које, из тајанствених разлога, не објављује у својим књигама).

Jovan Marinović : TRIDESETE GODINE - Uspomene i sjećanja , Rad 1981, str. 252. Marinović, Jovan, 1908-1982 -- Memoari Očuvanost 4. Јован Мариновић (Очинићи, код Цетиња, 20. јануар 1908 — Београд, 17. мај 1982), правник, учесник Народноослободилачке борбе и друштвено-политички радник СФР Југославије.[1] Биографија Рођен је 20. јануара 1908. године у Очинићима код Цетиња. Дипломирани правник. Пре Другог светског рата се бавио адвокатуром. Био је члан Комунистичке партије Југославије од 1931. године. Један од организатора и учесника студентских демонстрација 1931 - 1933. у Београду против шестојануарске диктатуре 1929. У периоду 1932-33. секретар партијског руководства на Универзитету у Београду. Године 1934. постао је секретар Месног комитета КПЈ за Београд, члан обласног комитета КПЈ за Србију и делегат ЦК КПЈ за организовање Покрајинске конференције КПЈ за Војводину. Од новембра 1934. до маја 1937. провео је у затвору у Београду и на робији у Сремској Митровици. После издржане казне на робији, протеран је у Црну Гору. На Шестој покрајинској конференцији КПЈ за Црну Гору изабран је за секретара Покрајинског комитета, 1. јула 1937. На тој дужности остао је до марта 1939. године. Године 1940. поново је ухапшен због учешћа у демонстрацијама против режима и провео у истражном затвору на Цетињу, у Београду и Кикинди од маја до септембра. Учесник је народноослободилачког рата од 13. јула 1941. Био је члан Политодела 3. санџачке и 5. козарачке бригаде, затим комесар Официрске школе при Врховном штабу НОВ и ПОЈ, предавач и руководилац партијских курсева ЦК КПЈ и ПК КПЈ за Србију у Јајцу, Дрвару и у околини Лесковца 1943/44. После Другог светског рата био је на разним дужностима у Београду: директор Радио Београда, председник Радио-комитета владе ФНРЈ, помоћник савезног министра, в.д. директора Института за међународну политику и привреду, секретар Савезног извршног већа за информације, директор Танјуга и секретар Савезне скупштине за информације до 1972. године када одлази у пензију. Након пензионисања се бавио публицистичком делатношћу, а 1981. године је написао књигу „Тридесете године: успомене и сјећања“, коју је објавило београдско издавачко предузеће „Рад“. Читава његова породица учествовала је у револуционарном покрету и Народноослободилачкој борби - брат Ђуро и сестра Даница „Дика“, били су предратни чланови КПЈ и носиоци су Партизанске споменице 1941. Њихов брат од стрица био је Жарко Мариновић, студент права кога су 4. априла 1936. године убили припадници профашистичке организације „Организације националних студената“ (ОРНАС), која је била део ОРЈУН-а. Јован је у браку са супругом Анком Мариновић, рођеном Марић имао је двоје деце - ћерку Бранимирку и сина Миодрага. Умро је 17. маја 1982. године у Београду и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања.