U vrlo dobrom stanju, nekorišćena Biblija ili Sveto pismo Staroga i Novoga zavjeta / preveo Stari zavjet Đura Daničić, Novi zavjet preveo Vuk Stef. Karadžić Jedinstveni naslov Biblija Ostali naslovi Biblija Sveto pismo Staroga i Novoga zavjeta Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2001 Novi Sad : Longin, 2001 (Veternik : LDIJ) Fizički opis 807, 267 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Daničić, Đuro, 1825-1882 = Daničić, Đuro, 1825-1882 Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 = Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 Napomene Jedinstv. stv. nasl.: Biblija Tiraž 888. Predmetne odrednice Sveto pismo. Stari zavet. Novi zavet

U vrlo dobrom stanju, nekorišćena Biblija ili Sveto pismo Staroga i Novoga zavjeta / preveo Stari zavjet Đura Daničić, Novi zavjet preveo Vuk Stef. Karadžić Jedinstveni naslov Biblija Ostali naslovi Biblija Sveto pismo Staroga i Novoga zavjeta Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2001 Novi Sad : Longin, 2001 (Veternik : LDIJ) Fizički opis 807, 267 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Daničić, Đuro, 1825-1882 = Daničić, Đuro, 1825-1882 Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 = Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 Napomene Jedinstv. stv. nasl.: Biblija Tiraž 888. Predmetne odrednice Sveto pismo. Stari zavet. Novi zavet

BIBLIJA ILI SVETO PISMO STAROGA I NOVOGA ZAVJETA .PREVEO STARI ZAVJET DJURO DANIČIĆ,NOVI ZAVJET VUK STEF.KARADŽIĆ

SVETO PISMO BIBLIJA ILI SVETO PISMO STAROGA I NOVOGA ZAVJETA PREVEO STARI ZAVJET DJURO DANICIC NOVI ZAVET PREVEO VUK STEFANOVIC KARADZIC Izdavac: Preporod Beograd 2020. Cvrst povez 807,267 str. Trag nagnjecenja na rubu korice knjige. Na zadnjem listu forzeca zapisan neki broj telefona hemijskom olovkom.

Biblija Stari i Novi zavet Preveli Danicic i Karadzic Knjiga u vrlo dobrom stanju,bez podvlacenja ili ostecenja,sa posvetom na prvoj strani,tvrd povez,format 24 cm,910 str. (88)

sitna ostecenja na koricama unutra - novo Izdavač: Leo Commerce Broj strana: 168 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 21 x 29 cm Moje najdraže biblijske priče nastale su iz želje da se mališanima, uz zanimljive ilustracije, što jednostavnijim jezikom, bez preteranog kićenja i ulepšavanja, približi najčitanija knjiga na svetu - Biblija. Upoznajte prve ljude, saznajte kuda je Bog vodio svoj izabrani narod i kako je vera opstajala kroz vekove. Od Adama i Eve do Isusa i njegovih apostola ljudski put bio je trnovit, ali ipak uzbudljiv i pun čudesa. Krenite na nesvakidašnje putovanje kroz Stari i Novi zavet uz mnoštvo pažljivo odabranih priča. SADRŽAJ Stari zavet: Stvaranje sveta i prvih ljudi, Prvi greh i isterivanje iz raja, Kain i Avelj, Nojeva barka, Potop i izmirenje, Vavilonska kula, Avram i Lot, Isakovo rođenje, Isav i Jakov, Josifova ljubomorna braća, Josif kod faraona, Mojsije, Faraon i pošasti, Napuštanje Misira, Prelazak preko Crvenog mora, Zapovesti na gori, Dalje ka obećanoj zemlji, Prelazak preko Jordana, Osvajanje Jerihona, Bog bira Gedeona, Gedeon pobeđuje Madijane, Samson, Samson i Dalida, Nojemina i njene snaje, Rutina požrtvovanost, Samuilo, Saul, Biranje novog cara, David i Golijat, Najbolji prijatelji, David postaje car, Rođenje još jednog cara, Solomonova mudrost, Izgradnja hrama, Prorok Ilija, Jelisije, Jelisijeva čuda, Jona beži od Boga, Spasenje grada, Sotonino iskušavanje, Jovovo izbavljenje, Plač Jeremijin, Đaci na dvoru, Tumačenje sna, U ognjenoj peći, Danilo u jami s lavovima, Jestira Novi zavet: Najavljivanje Isusovog i Jovanovog rođenja, Isusovo rođenje, Sasvim neobično detinjstvo, Isusovo krštenje, Iskušavanje, Prvo čudo, Razgovor sa Samarićankom, Isceljenje ubogog i prihvatanje grešnog, Dvanaestorica izabranih, Beseda na gori, Poučne priče, Kroćenje prirode i ljudi, Stradanje Jovana Krstitelja, Umnožavanje hrane, Isus hoda po vodi, Pomaganje onima koji veruju, Hristovo preobraženje , Izlečenje gubavih i grešna žena, Lazar ustaje, U Jerusalimu, Poslednja večera, Judin poljubac, Petao kukuriče, Isus pred Pilatom i Irodom, Raspeće, Pogreb, Hristovo javljanje, Isus na moru, Hristovo uznesenje i silazak Svetog duha, Apostoli, Savle ili Pavle, Otkrivenje

ПРЕДГОВОР Добро ти свако доба дана, читаоче! Кад бисмо на свету постојали само ти и ја, и људи као што смо ти и ја, не бисмо имали Библију. Бог увек има шта да каже људима, али да би Божије мисли и речи биле схваћене, доживљене и записане, потребни су Јов, Исаија, Давид и њима слични људи. Управо чињеница да у људској историји постоје људи обрезаног срца и истанчаног духовног слуха управо та чињеница омогућила нам је Свето Писмо. Читајући га, ми проничемо у туђе благодатно искуство и покушавамо да га усвојимо. У току живота сваки човек бива час Давид који бежи од непријатеља, час Јов који тугује, час срећни и дубокомисаони Соломон, час Аврам, који се плаши огромне величине свог призвања. Преко Библије не треба само прелетати погледом, већ је треба читати унутрашњим осећањем срца, поимајући изнутра и сложеност, и величину општења с Творцем. Вреди се учити томе целог живота. Многи сматрају да Стари Завет, због своје величине и сложености, због крвавости и греховности догађаја који су описани у њему, није потребан хришћанину. Ова мисао је опасна и штетна. У Символу вере два пута говоримо о Светом Писму: о томе да је Христос васкрсао по Писму, и о Духу Светом Који је говорио кроз пророке. Можемо ли избећи читање Светог Писма ако га већ два пута помињемо у Символу вере? Позвани смо да изучавамо Стари Завет. У суштини, добили смо штафету од јеврејског народа, који на чудан начин није испунио све што му је поверено, и који је уступио место нама, а ми по утледу на њега треба да изучавамо Свето Писмо. Али, не зато што ће нам оно дати вечни живот, већ зато што сведочи о Христу Који је једини Давалац вечног живота, Који је Сам Живот. Ја сам пут и истина и живот (Јн 14,6). Немојте се плашити овог труда, и немојте се усудити да помислите да ћете га савладати у кратким годинама свога живота. Хришћанин не сме да се заклони иза Јеванђеља и да се одрекне проучавања светих текстова Старог Завета. Он је само делимично стар. Стар је само у делу заповести закона и налога за обреде које је дао Мојсије. Уосталом у пророчанствима, у причи о стварању света он је вечно нов, зато што се тиче нашег живота. Теме наших разговора биће неке књиге Светог Писма Старог Завета које ћемо анализирати, покушавајући да размишљамо о њима, да разговарамо о њима, с мишљу да ћете и ви касније сами узети ове књиге, да ћете их отворити, читати, наслађивати се њима, размишљати, молити се, поправљати се, кајати се, благодарити и трудити се на свом спасењу кроз општење с Богом. Садржај Предговор, 5 Књига о Joвy, 7 Псалми, 31 Шестопсалмије, 31 Псалам 37, 35 Псалам 62, 39 Псалам 87, 42 Псалам 102, 46 Псалам 142, 50 Псалам 50, 54 Псалам 136, 59 Књига Проповедникова, 63 Соломонова Песма над песмама, 86 Прилог, 119 Недеља праштања, 119 Беседа о Авраму, 127 БЕСЕДА О АВРАМУ Поздрављам вас, браћо и сестре. Данас намеравам да зароним с вама на велику дубину. Удахните више ваздуха. Ради се о једном од кључних догађаја из светске историје: о Аврамовој жртви. Желео бих да укратко поразговарамо о томе шта се десило и зашто се десило. Писмо, Књига Постања (Прва књша Мојсијева)у 22. глава, говори о овом догађају и ја бих, наравно, такође, желео (нека не буде дрско ово „желео бих“ које понављам више пута) да је прочитате пажљиво, а можда и да је научите напамет. Дакле, Писмо нам говори о томе да Аврам није имао деце. Молио је Бога да му да дете и Господ је услишио његове молбе. Дао му је сина у старости. Родио му се „ицхак”, на нашем Исак. Син старости. Његово име „ицхак“ значи „смех”. Сви смо ми Аврамова деца, зато што су сви они који верују у једног Бога Аврамова деца по обећању. Господ је кушао овог старца, овог великог праведника, Аврама, кушао га је и проверавао колико воли Бога, потпуно или због нечега. Јер ми често волимо Бога због нечега или ради нечега да нам да здравље, да нам све иде од руке. Бога треба волети због свега, треба имати потпуно поверење у Њега и неокрњену веру. To је веома тешко и Аврам је био јединствени човек у овом смислу. Господ му је рекао: „Узми сада сина свог, јединца свог милог, Исака, па иди у земљу Морију, и спали га на жртву тамо на брду где ћу ти казати.” Аврам је могао да каже: „Шта кажеш, Господе? To је оно дете које се родило у старости мојој. Већ су ми стегна била мртва, био сам ништаван, био сам старац, а он се родио и Ти си ми га обећао, и Сам си ми рекао да ће ми се у Исаку нарећи семе. И кажеш да ја, стотридесетогодишњи старац одведем на ropy свог сина који има тридесет година и да ти га принесем на жртву и да га закољем за Тебе?“ Али, Аврам ништа од тога не каже: И сутрадан рано уставши Аврам осамари магарца свог, и узе са собом два момка и Исака сина свог; и нацепавши дрва за жртву подиже се и пође на место које му каза Бог. He можемо да замислимо шта се дешавало у души праведника. Тако на сунцу има протуберанци, огњених вихора и нуклеарних експлозија, али нам оно излива чисту и топлу светлост без које не може да цвета ни дрво, ни трава, а ни човек не може да расте. Тако и у душама праведника и светаца има страшних бура, али их ми не видимо споља. Аврам је устао, узео је свог сина и кренуо је у ropy коју му је Бог показао. Ишли су три дана. Три дана. Запамтимо овај број. Дошавши до места, Аврам је рекао својим момцима: Останите ви овде с магарцем, а ја и дете идемо онамо, па кад се помолимо БоГу, вратићемо се к вама. Вероватно је имао извесну веру. Златоусти је писао да Аврам није знао шта говори, a пошто је имао Духа Божијег изговарао је ово не схватајући шта каже, надао се да Бог, Који у је дао дете у старости може и из мртвих да га васкрсне. Наравно, тешко је схватити шта је мислио, али каже да ће се вратити заједно са Исаком и кренули су. И узевши Аврам дрва за жртву напрти Исаку сину свом, a сам узеу својеруке огња и нож; па отидоше обојица заједно. Нека се ваша мисао, драги хришћани, врати Хрисгу Који је носио Крст на Голготу. У датом случају Аврам је слика Бога Оца Који је повео Свог Сина на Голготу. А Исак је слика Исуса Христа, Који је носио Крст, крсно дрво, као што је Исак носио дрво за жртву свепаљеницу. Ето чудне парлеле и ево великог пара. Тада рече Исак Авраму оцу свом: „Оче!” А он рече: „Шта је, Сине!” И рече Исак: „Ето огња u дрва, а где је јагње за жртву?” Саме речи „оче мој“ су сигурно кидале срце Авраму. Али, он каже: „Да, сине мој, овде сам.” Отац је рекао сину да ће се Бог постарати за јагње за свепаљеницу. И обојица су кренула даље. А кад дођоше на место које му Бог каза, Аврам начини онде жртвеник, и метну дрва на њ, и свезавши Исака сина свог, метну га на жртвеник врх дрва. Запазите да Исак ћути. Он се потчињава оцу. To је млад човек мушкарац по нашем, a no тадашњем младић, од отприлике тридесет година — покорно се потчињава старцу, родитељу који има сто и нешто година. Он дозвољава да га веже, леже на дрва, ставља грло под нож ћутке као што је Христос ћутке отишао на Крст. У том смислу Исак је у потпуности прототип Господа Исуса Христа. To je подударност јеванђељског лика и строзаветног лика. И измахну Аврам руком својом и узе нож да закоље сина свог. Али Анђео Господњи викну гa с неба, и рече: „Авраме! Авраме!” A он рече: „Ево ме.” А Анђео рече: „He дижи руку своју на дете, и не чини му ништа; јер сада познах да се бојиш Бога, кад ниси пожалио сина свог, јединца свог, Мене ради” (1 Мој 22,1012). Тада је, каже Григорије Палама, архиепископ Солунски, Аврам дао позајмицу Богу, Аврам је Бога учинио дужником. Јер Бог је унапред знао: да би се спасило човечанство, на земљи треба да буде распет Син Божији. И Бог је требало да зна да у човечанству постоји таква узвратна љубав. Односно, Бог ради нас шаље Сина у свет како би Син постао жртва жртва ужасне смрти на крсту. Бог је унапред требало да зна да ова љубав неће бити неузвраћена. И Он тражи људе који су способни за овакву љубав. И налази Аврама — и Аврам је наш отац. To није отац Јевреја и Арапа. To је отац свих оних који верују у Бога. Аврам се показао као способан да принесе свог сина ради вере у Бога. Богу није потребна крв. Запазите да Господ Бог зауставља Аврамову руку, Исакова крв се не пролива. Жртва је принета, али је Исак жив. Жртва се приноси у срцу. Жртва је оно што се дешава у дубини наше душе. Аврам је заклао свог сина, заклао га је у срцу. Принео је страшну, несхватљиву жртву ради Господа Бога Али се Исакова крв није пролила. Исак је покоран оцу, Аврам је покоран Богу, али се крв не пролива. To је прва бескрвна жртва на свету. И сад, кад Господ види да су људи спремни на такву љубав према Њему, да су чак и свог сина јединца, јединог, воллног, рођеног у старости, спремни да дају ради љубави према Богу сад Господу не преостаје ништа више, дрско ћемо рећи, осим да Свог Сина да за људе, зато што људи имају исту љубав према Богу као и Бог према људима. To је моменат сусрета старог и новог, људског и Божанског. Аврам је, у суштини, узрочник наше вере у Христа Спаситеља, Сина Божијег, Који је умро на крсту због наших грехова. Исак је жив, није био заклан у срцу Аврама, свог оца. Сам је легао на жртвеник, али његова крв није окропила земљу. Жив је. У том смислу се може рећи да је то бескрвна жртва. Жртва која симболизује Христа, Који је био мртав и жив је. И жив је заувек. А на гори на којој се десило ово приношење жртве Јевреји су касније саградили храм. Храм Богу истинитом, Соломонов Храм. Ово место поштују и Арапи и муслимани, јер тамо данас нема јеврејског храма, али Арапи знају за приношење жртве и поштују ово место као место велике Ибрахимове (на арапском), Аврамове (на јеврејском) жртве Богу истинитом потпуног предавања свог срца Господу Богу. Ово је велика, браћо и сестро, тајна, која изазива трепет у свима, посебно у онима који имају децу. Нека свако од нас прочита ову главу, 22. главу Књигe Постања, више пута. Ово место је истинско место сурета Бога и човека. To је једно од малобројних места у Старом Завету које посебно изражајно говори о питањима која се тичу Новог Завета и вечног живота. Ово је данашња библијска лекција. Нека вас Бог чува, и до скорог сусрета! Наслов: У присуству Бога: беседе о Старом завету Издавач: Бернар Страна: 130 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 21 cm Година издања: 2016 ИСБН: 978-86-6431-029-1

U dobrom stanju! Ilustracije: Gustav Dore / Gustave Dore Kapetan Frakas, Teofil Gotje s francuskoga preveo Milivoj Mezulić, ilustracije Gustave Doré naslov originala: La capitaine Fracasse Zagreb, Grafički zavod Hrvatske, 1985. 423 str. : ilustr. ; 25 cm, tvrdi povez, latinica Omladinska biblioteka `Kapetan Fracasse` (Le Capitaine Fracasse) - najpopularniji od istorijskih i avanturističkih romana francuskog pisca Teofila Gautiera. Prvo objavljeno u Parizu 1863. godine ilustracijama Gustava Dorea i kasnije je prevedeno na mnoge jezike u svetu. Teofil Gotje (fr. Theophile Gautier; Tarb, 30. avgust 1811 — Pariz, 23. oktobar 1872) je francuski pisac iz XIX veka. Po poetskom stilu bio je romantičar, ali ga je teško svrstati samo u tu kategoriju. Osnivač je teorije larpurlartizma, pripadao je krugu pesnika Parnasovske škole, a bio je blizak i idejama simbolizma. U mladosti se bavio slikarstvom, ali se pod uticajem Viktora Igoa opredelio za pesništvo. Kao književnik, pored poezije, bavio se i pripovedaštvom, pisao je putopise, fantastične romane i priče. Bio je još teoretičar umetnosti i novinar. Pol Gistav Dore (franc. Paul Gustave Doré; Strazbur, 6. januar 1832 — Pariz, 23. januar 1883) je bio francuski umetnik, grafičar i slikar. Svoju prvu ilustraciju objavio je kad je imao 15 godina. Napravio je knjigu ilustracija sa temom Pariza, a onda je dobio narudžbine da ilustruje dela Rablea, Balzaka i Dantea. Kao veoma mlad, već je zarađivao više od Onorea Domijea. Godine 1853. dobio je narudžbinu da ilustruje dela lorda Bajrona. Takođe je ilustrovao novu verziju engleske Biblije, kao i čuveno delo Edgara Alana Poa, Gavran Biblija ili Sveto pismo od Grčki jezik grčke reči τὰ βιβλία [tà biblía] u značenju „knjige“, množina imenice βιβλιον [biblion] — „knjiga“, koja je deminutiv od βίβλος [bíblos] — „knjiga“, imenice koja je izvedena iz reči βυβλος [byblos] sa značenjem „papirus“, od naziva feničanskog grada Biblos, poznatog po proizvodnji papirusa) naziv je za hebrejsku Bibliju (hebr. תַּנַ`ךְ — Tanah) i hrišćansku koju čine Stari zavet i Novi zavet.[1] Sa procenjenom ukupnom prodajom od preko 5 milijardi primeraka, smatra se da je ovo najuticajnija i najprodavanija knjiga svih vremena. Autografi biblijskih knjiga ne postoje, nego mnogobrojni njihovi prepisi, tzv. tekstualni svedoci. Služeći se njima, biblijska nauka nastoji prirediti što pouzdaniji biblijski tekst, tzv. kritičko izdanje Biblije.

Strana: 152 Povez: meki (sa fotografijama u koloru) Pismo: ćirilica Format: 19,5 cm „Prava vjera je vjera u jednoga Boga u Trojici, Tvorca Neba i zemlje, i svega vidljivoga i nevidljivog. Bog je Biće bez početka i bez kraja. Bog je duh koji je svuda prisutan, sve vidi, sve zna, sve može, o svemu brine. Bog je pun ljubavi prema svim ljudima i svim stvorenjima“. Sadržaj O TAJNI VJERE Šta je prava vjera? Ko je Bog Kakav je Bog Ko je čovjek? Ko su Nebeska braća čovjekova? Ko su zemaljska braća čovjekova? Šta je Otkrivenje Božije? Šta je Biblija ili Sveto Pismo? OTKRIVENjE U STAROM ZAVJETU Šta je Stari zavjet? Kako počinje Stari zavjet? Šta je stvorio Bog za šest dana? Šta je Raj u koji je Bog uveo čovjeka, stvorivši ga? Šta je Drvo poznanja dobra i zla? Ko je đavo? Ko je nagovorio Evu da pogazi zapovijest Božiju? Zašto su Adam i Eva bili istjerani iz Raja? Šta je Bog kazao Adamu i Evi kada ih je prognao iz Raja? Zašto je Kain ubio Avelja? Ko je bio Noje i kako se on spasao od potopa? Šta je idilopoklonstvo? Šta su zidali Vavilonci? Ko je bio Avraam? Koga je hteo Avraam da prinese na žrtvu? Koliko sinova je imao Jakov, sin Isaakov, nazvani Izrailj, po kome je izabrani narod dobio svoje ime? Kako je Josif dospio na dvor faraona, cara egipatskog? Kako su živjeli Jevreji u Egiptu? Ko je bio Moisije? Kako je Moisije izveo jevrejski narod iz egipatskog ropstva? Kako su se Jevreji hranili tokom četrdesetogodišnjeg lutanja po pustinji? Gde je Moisije primio Deset zapovijesti Božijih? Ko je bio David, a ko Golijat? Šta su Psalmi Davidovi? Ko su bili Proroci? Šta je Pasha? Gde je punoća Starog zavjeta? Koji je smisao starozavjetnih prinosa i žrtava? Šta je Novi zavjet? Kako počinje Novi zavjet? Ko je opisao Hristov zemaljski život? Ko je vladao Judejskom zemljom u doba kada se Hristos rodio na zemlji? Kako su se zvali roditelji Presvete Bogorodice Marije? Šta se dogodilo na Blagovijesti? Gdje se rodio Spasitelj? Šta znači ime Isus? Ko je prvi posjetio i prepoznao novorođenoga Hrista Boga? Šta su pjevali Anđeli na Nebesima kada se rodio Bogočovjek? Ko su bili Jevanđelski mudraci sa Istoka? Šta je tražio lukavi car Irod od Mudraca? Kuda su otišli pravedni Josif i Bogorodica Marija sa malim Hristom? Ko je bio pobožan starac Simeon? Zašto je mali Hristos kada mu je bilo osam dana, bio odnesen u Jerusalimski hram? Koji prorok je neposredno pripremio ljude za doalzak Sina Božijeg? Gde je živio i čime se hranio Sveti Jovan Krstitelj? Kako je Sveti Jovan Krstitelj završio svoj život? Šta je rekao Sveti Jovan Krstitelj kada je prvi put vidio Gospoda Hrista? Sveti Jovan Krstitelj je znao da je Hristos bez grijeha i da nema potrebe da bude kršten, zašto ga je, ipak, krstio u rijeci Jordanu? Kako se javio Bog na Jordanu? Čime je Đavo kušao Hrista? Zašto Gospoda Hrista nazivamo Bogočovjekom? Koliko je bilo apostola i koji su bili prvi pozvani? Koje je prvo čudo učinio Hristos? Šta je Hristos rekao ženi Samarjanki o molitvi? Kako je Hristos iscjelio carevog činovnika koji mu je došao i rekao: „Gospode, dođi dok nije umrlo dijete moje“? Kako je Hristos iscjelio gubavoga? Kako su Hrista primili u Njegovom rodnom gradu Nazaretu? Kako je Hristos iscelio uzetoga? Šta je Hristos kazao o suboti? Šta su Blaženstva? Kome je Gospod Hristos rekao: „Vi ste so zemlji… Vi ste svjetlost svijetu“? Koje su dvije najveće zapovijesti? Hristos kao čudotvorac Šta znače riječi Hristove: „Otac je u meni i ja u Njemu… Ja i otac – jedno smo“! Šta znače riječi Hristove: „Lakše je kamili proći kroz iglene uši nego li bogatašu ući u Carstvo Nebesko? Šta je rekao Hristos o plaćanju poreza caru ili državi? Šta je učinio Hristos sa trgovcima u hramu? Ko je dočekao Spasitelja u Jerusalimu na Cvijeti? Kada je bila Tajna Večera? Šta je Hristos rekao na Tajnoj Večeri kada je blagoslovio hljeb? Šta je Hristos rekao na Tajnoj Večeri kada je čašu vina? Kako se zove Sveta Tajna koju je Hristos ustanovio na Tajnoj večeri? Šta je rekao Hristos Apostolima u Getsimanskom vrtu uoči Velikog Petka? Šta je Hristos rekao Judi izdajniku, posle izdajničkog poljubca? Kako je umro Juda izdajnik? Koliko se puta Petar odrekao Hrista? Ko je pomogao Hristu da nosi Krst do Golgote? Koje su bile poslednje riječi raspetoga Hrista na Krstu? Šta se desilo kada je Hristos izdahnuo na Krstu? Ko je skinuo Hristovo mrtvo tijelo sa Krsta? Ko je prvi saznao da je Hristos vaskrsao iz mrtvih? Poslije Vaskresenja, od Uskrsa do Vaznesenja, koliko se puta javio Gospod svojim učenicima? Šta je rekao Hristos Apostolima u četrdeseti dan poslije vaskrsenja, prije nego što se uznio na Nebesa? Šta znače riječi Gospodnje o krštavanju svih ljudi i naroda u Ime Oca i Sina i Svetoga Duha Šta se dogodilo na pedesetnicu (Trojičindan, Duhovdan)? Šta je Crkva i koja su njena svojstva? Kako počinje istorija novozavjetne Crkve? Pored „Djela apostolskih“, gdje su opisani propovijed, djela i učenje Svetih Apostola, kao i osnivanje prvih hrišćanskih opština? Ko je produžio propovijed i djelo Svetih Apostola u svijetu? Koje je Svete Tajne Gospod predao preko Apostola svojoj Crkvi? Šta je Sveta tajna Pokajanja (i Ispovijesti)? Šta je Sveto Predanje? Šta su Vaseljenski Sabori? Koji je prvi Sabor u istoriji Crkve? Koliko je bilo Vaseljenskih Sabora i koje su odluke donijeli? Da li je bilo još Vaseljenskih Sabora? Zašto Crkva mora biti samo jedna? Kada se Rimska Patrijaršija odvojila od Pravoslavne Crkve i zašto? Koja su bila glavna središta hrišćanske vaseljene tokom prvog hiljadugodišta istorije Crkve? Ko su bili Sveta braća Kirilo i Metodije? Kada su Srbi primili vjeru pravoslavnu? Ko je produžio djelo Svete Braće i njihovih učenika? Ko je bio prvi Arhiepiskop i najveći Svetitelj i prosvjetitelj srpski? Ko je bio Stefan Nemanja? Gdje je umro Sveti Sava? Šta se dogodilo sa moštima Svetog Save? Kada je osnovana prva Srpska Patrijaršija? Šta je to Kosovski zavjet? Ko su bili novomučenici? Zašto je Sveti Mučenik Avakum Beogradski, idući na gubilište, pjevao pesmu: „Njema ljepše vjere od hrišćanske, Srb je Hristov – raduje se smrti? Kada je bila ponovo vaspostavljena Srpska Patrijaršija? Otkud Krsna slava kod Srba i koji je njen smisao? Ko su monasi i kakva je bila njihova uloga u istoriji Crkve? Šta je Sveta Gora? Ko su isihasti ili tihovatelji? Ko su bili koljivari ili dobrotoljupci? Pored Srpske Crkve koje još pomjesne Pravoslavne Crkve postoje danas u svijetu? Šta je to Pravoslavna dijaspora? Koja je danas misija Pravoslavne Crkve u svijetu? Da li je Pravoslavna Crkva – Misionarska crkva? Da li Pravoslavna Crkva ima danas svoje misionare među nekrštenim narodima? Šta je Pravoslavno Bogosluženje Koja su stalna svakidašnja crkvena bogosluženja? Koje najvažnije Bogolsuženje Crkve? Koje praznike hrišćani praznuju? Šta je molitva? Šta je lično molitveno pravilo? Kako se treba moliti? Zašto se Očenaš naziva Molitvom Gospodnjom? Kako glasi Molitva Gospodnja? Šta znači „hljeb nasušni“, ili tačnije „nadsuštni“? Koje još molitve treba da budu na ustima Hrišćanina? Kako glasi Simvol vjere? Šta znače riječi: „Čekam vaskrsenje mrtvih i život budućeg vijeka“? Šta je Poslednji dan ili dan Strašnoga suda? Bez čega se ne može zamisliti dom pravoslavnog hrišćanina? Šta su Žitija Svetih? Otkuda post i čemu on služi? Šta je to oboženje čovjeka? Ako bi želeo da sažmeš u jednu molitvu sve molitve Crkve i čitavo bogosluženje Crkve, sve vapaje i sve Želje Hrišćanske – koja bi to molitva bila Ako bi te neko zamolio da u dvije rijeći iskažeš svu vjeru pravoslavnu, koje bi bile te dvije riječi? Skraćenice naziva starozavjetnih i novozavjetnih knjiga?

ПРЕДГОВОР Теби и мени Бог је написао писмо — тако о Новом Завету говори светитељ Тихон Задонски у једном од својих дела. Писмо од вољеног пријатеља чита се са замирањем срца. Писмо од Господа и Цара чита се с дрхтајем и великом пажњом - Исус Христос јесте и Господ наш, и Небески Цар, и најљубазнији наш Пријатељ, спреман Крв Своју да пролије због нас, како бисмо ми вечно живели. Стога Његово Писмо нама - Нови Завет - треба читати често, и с пажњом. У Цркви нема ниједне службе на којој се не чита и не пева Реч Божија. А када год се Реч чита и пева, онда је свакако морамо објаснити и проповедати. Али њима не би од користи ријеч коју чуше, пошто они који чуше, не прихватише је са вјером (Јев 4,2). Напротив, сама вјера бива од проповједи, а проповјед од ријечи Божије (Рим 10,17). Од онога који не слуша поуке вере, не може се тражити сведочење вере. Такав је — бесловесан. Браћа у вери радосно се хране беседом о Господу. Људима који знају радост је да знање деле, без гордости и преузношења. Они који мало знају радују се док слушају бесмртне речи од оних који знају више. Такве речи су слађе од меда у саћу и драгоценије од драгога камења. Служба је завршена, свештеник је дао отпуст, а ми се још увек не разилазимо. На опроштају, говоримо о ономе што смо данас прочитали из Речи Божије. <фонт сизе=+1>Садржај Предговор, 5 Јеванђелске приче (превела Славица Величковић) Прича о сејачу, 7 Прича о милосрдном Самарићанину, 15 Прича о позванима на вечеру, 23 Прича о десет девојака, 31 Прича о митару и фарисеју, 42 Прича о богаташу и Лазару, 50 Прича о блудном сину, 59 Прича о опраштању грехова, 64 Јеванђелски догађаји (превео Владимир Јагличић) Исцељење болесног у Капернауму, 74 Храњењс пет хиљада људи са пет хлебова и две рибе, 82 Спасавање Петра који тоне, 90 О исцељењу слепорођеног, 98 О богатом младићу, 195 Обраћење Закхејово, 113 Исцељење бесомучног детета. О вери у неверју, 122 Златно правило хришћанског морала, 131 <б>ПРИЧА О БОГАТАШУ И ЛАЗАРУ Данас смо прочитали причу о богаташу и Лазару. Она је раскошна богословска трпеза и ја себе доживљавам, искрено говорећи, као човека који је гладан и позван је на празничну трпезу. Преда мном су поставили сто, а на њему пуно свега и свачега не знам шта прво да узмем, од ког јела да почнем. Тако ни ми нећемо моћи до краја да поједемо сервирану храну, то јест да разјаснимо данашњу причу толико је она дубока и опширна. Али, о овоме ћемо причати. То је 16. глава Јеванђеља по Луки. Христос нам у овој причи говори о зависности будућег од садашњег живота, о васкрсењу мртвих, о моралној казни, о љубави једних према другима. Укратко ћу вам поновити ову причу, па ћемо пробеседити коју реч о њој. И тако... живео је неки богати човек, који се по читав дан веселио и облачио раскошну одећу порфиру и лан. Лан је танка тканина, а порфира скупља, тежа и гушће ткана, па се облачи када је хладно време. То није проста тканина, она подсећа на царско достојанство. И у Библији порфира наговештава присуство цара или човека који би да подсећа на цара. За вавилонску блудницу се каже да је била одевена у порфиру. Живети као цар комфорно и у преобиљу, али лишен царских обавеза и брига није ли то срећа? Одевати се у порфиру и свакодневно се веселити, богат бити скоро као цар, чак више него цар. Нека је цар и самовољан, но он ужива само пријатности из царског живота, а оно најсложеније у царевом животу далеко је од њега. Богаташ се непрестано весели, ужива у раскоши, а пред вратима његовог дома стоји неко ко се зове Лазар. Хтео је да се нахрани макар и мрвицама које су пале са богаташеве трпезе, али ни то му нису давали. Пси су му прилазили, говори Јеванђеље, облизујући гнојне ране и красте тако да је он, који за себе није имао хране, био, на неки начин, храна псима. И дошао је час смрти и првом и другом човеку. Како се у овом животу неизбежно дешава, смрт нас раставља од овог света. Свето Писмо говори како је умро сиромах и како су га Анђели однели у крило Аврамово, односно, душа је његова пронашла место покоја. Затим је умро богаташ, а о њему се каже само кратко и страшно „и сахранише га“. Наравно у овим речима се скрива опис раскошне сахране храна на столовима, мноштво унајмљених нарикача, велики број људи који су дошли јер су познавали богаташа и који су се, за његовог живота, веселили са њим. Но, све је ово за Свето Писмо мало важно. У наставку приче казује нам се о дешавањима у загробном животу, који, браћо и сестре, чека све нас. Ако атеизам изводи човека из царства живих и једначи са чичком који расте на гробовима; ако многобошци смарају мозгове баснама о прошлим животима, то Библија помера завесу над загробном истином. А тамо се бившим житељима земље догодила страшна промена: богати се обрео у аду, у мукама, и угледао све који су се издигли ропе, односно на места покоја. Тамо је био Аврам, око њега они који су се спасли, а међу њима посебно се издвајао Лазар. Био је близак Авраму, лежао је на његовом крилу као што је Јован Богослов на Тајној вечери био близак Христу, док му је глава лежала на Христовим грудима. И ево, богаташ у аду сећа се Лазара и препознаје га. Ово је веома важно у аду препознају једни друге, у рају, такође, једни друге препознају. Када пређемо праг тог и тамошњег живота, препознаћемо све сроднике које никада у животу нисмо видели: очеве, деде, прадеде, све претке, чак и оне чија имена не знамо. Данас се, рецимо, човек може родити у Иркутску, читав живот проживети у Торонту, а умрети, на пример, у Архангелску. Данас ми многе своје сроднике не познајемо, не посећујемо ни њихове гробове јер су они, рецимо, сахрањени у једном, док ми живимо у другом месту. Једино ћемо их у будућем животу видети и упознати, а о томе и говори Јеванђеље. Срешћемо, очи у очи, Платона и Аристотела, и Њутна и Наполеона. И све ћемо их видети као на длану. Када сви буду једнаки, стварно једнаки. Данашња идеја о демократији, о томе да су сви људи једнаки, у овом животу нема потврду сви смо ми различити. Разликујемо се пореклом, образовањем, талентима и пороцима, носимо различит терет наслеђа. Живимо посве различито и међу нама нема једнакости. Само ће након смрти, у будућем животу, наступити непријатна, истинска једнакост међу људима пред Богом у светлу моралног закона. Богаташ је непогрешиво препознао сиромашка и позвао ра но имену: Лазаре! Током живота није га познавао, боље рећи није желео да га познаје. Пролазио је поред Лазара док су ра облизивали пси. А тамо, нашавши се у аду, види Лазара и говори: Оче Авраме, смилуј се на ме и пошаљи Лазара нека умочи у воду врх од прста својега да ми расхлади језик; јер се мучим у овоме пламену (Лк 16, 24). На то му Аврам одговара: Синко, сјети се да си ти примио добра своја у животу своме, а тако и Лазар зла; сада Лазар се тјеши, а ти се мучиш (Лк 16, 25). Тако будући живот представља наличје садашњег живота. Утехе у животу садашњем, прете да ћемо остати без утехе у животу будућем. Трпљење страдања у овом животу обећава нам будући мир. Управо трпљење, јер ако човек страда, а притом завиди, страда али се жали и ропће, страда али ће, укаже ли му се прилика, запалити имовину домаћина такав човек, наравно, није Лазар. Такав ни у будућем животу неће наћи мир. Једном смо о овоме причали са децом у школи. Питао сам их: „Децо, ако би богаташ био добар човек, који би убогог на рукама унео у свој дом, хранио ра са свог стола, купао једном недељно, давао му нову одећу, да ли би, шта ви мислите, такав богаташ завршио у аду?“ Деца су ми одговорила: „Не“. И — деца су у праву. „Но, ако би богаташ био такав, а Лазар не би био кротак и добар, већ би му срце увек било испуњено хулом, завишћу, похлепом, ако би изговарао речи: нека си проклет!, зашто си ти толико богат, а ја овако сиромашан?, на шта Бог гледа? и слично... Када би Лазар био такав, да ли би се нашао у рају? Никада. Живе на овој земљи милиони таквих, сиромашних. Хе дао Бог да постану богати, не дао Бог да се нађу на власти ужаснуће нас својим злоделима. Способни политички технолози, вешти револуционаризликовци управо од таквих сиромашних стварају запаљиву мешавину која ће изазвати националносоцијалну експлозију. Сиромашан је благословен када је стрпљив, када није завидљив, када није похлепан, када у потпуности има поверења у Господа. Таквих сиромашака је мали број. Лазар је похваљен не због сиромаштва, већ због стрпљивости, смиреног односа према беди. Стога што је био кротак, стрпљив и што је сву наду положио у Бога. И Бог га ннје обмануо, он је након смрти однесен у крило Аврамово. Прича би била једна од многих да је богаташ био добар, Лазар зао, или обојица зла (обојица би се обрела у аду) или обојица добра (обојица би били у рају). Овде не постоји тврда, непроменљива закономерност кад си богат, значи да си зао; кад си сиромах, значи да си добар. Велика грешка комунистичке идеологије огледала се у томе да су се сви сиромашни сматрани добрим, а сви богати лошим људима. Камо воде грешке у идеологији, грешке у погледу на свет, грешке у богословљу, грешке у теоријама, видимо на примеру комуниста. Погреши у теорији и пролиће се реке крви! Ми, браћо и сестре, хвалимо данас Лазара не због тога што је сиромашан, нити критикујемо богаташа због богатства. Једног хвалимо, а другог кудимо због правилне, односно неправилне употребе онога што им је дато у циљу њиховог спасења. Богаташ је могао многима да учини милост, али није то учинио, а Лазарев задатак је био да истрпи до краја, што је он и учинио. Највећа утеха човеку у беди је мисао да ће се све то једном завршити. Каква год беда да га снађе, човек може рећи себи: то ће проћи и биће све у реду. Као што, на пример, новозапослени, бришући сузе, говори себи: и овом послу крај је неизбежан. Траљење је неопходно. И Петар и Јуда су издали Христа један због новца, други из страха. И Јуда је вратио новац, бацио га на под пред свештеницима и рекао: „Ја издадох крв невину". То јест, он је гласно изрекао да је крив за смрт невиног људског бића. Међутим, Јуда није сачекао свој крај измучен савешћу, обесио се, не сачекавши васкрсење. Да је Јуда сачекао васкресење, ко зна, можда би га Господ позвао као што је позвао Петра. Петар је издао из страха, али је издржао све док Анђео није објавио Мироносицама: Кажите ученицима Његовим и Петру, да ће ппег вама отићи у Галилеју; тамо ћете Га видјети, као што вам рече (Мк 16, 7). Петар је био посебно обележен јер је сматран за вишега од свих, а више од свих је, заправо, сагрешио. Морамо трпети. Дешава се чак да и саме себе морамо трпети. Ево, Лазар је себе истрпео и ушао у небески мир. У свету у ком ћемо се наћи након смрти, јасно се уочава понор између праведника и грешника, и немогућ је прелазак преко тог понора. И поврх свега тога, постављена је међу нама у вама провалија велика, да они који би хтјели одовуд к вама пријећи, не могу; нити они отуда к нама прелазе (Лк 16, 26) тако говори Аврам. Међутим, интересантно је да богаташ, и поред све своје неправедности, поседује и љубав. Мислим да је њега богатство угушило. Постоје и људи који умеју да владају богатством, и без обзира на то што га поседују у тој мери, живе правилно. А постоје и такви код којих су душевне силе тако слабе, да они бивају здробљени богатством. Они не знају да господаре богатством, већ оно господари њима. Притом, ти људи могу бити добри, паметни, осећајни, талентовани просто, добри људи, али, богатство влада њима, не они њиме. Чини ми се да је богаташ из ове приче био један од таквих. Зашто ово говорим? Зато што у његовој души није било све спржено. Чак и у аду он прича о својој породици, својој браћи. Он каже Авраму: „На земљи имам петоро браће. Нека Лазар оде на земљу, јави им се и каже да живе другачије него што сам живео ја, како и они не би доспели на ово место мучења." Дакле, бринуо је о својој браћи и у аду. Док сте болесни, лежите на операционом столу, или вам је, рецимо, само зуб загнојио, или вам се било шта друго десило можете ли тада размишљати о другима? Обично, чини ми се, човек буде преплављен својом бедом, болешћу, тугом, и то без остатка. Сав је у својој невољи, свом болу, својој бризи, и сматра да је цео свет дужан, да су сви дужни да га жале, да пазе на њега, брину о њему, помажу му. О другима не мисли. Зато што је човек по својој палој природи стандардни егоиста. А бити у аду и мислити на своје сроднике, то, браћо и сестре, није мала ствар, то је, у ствари, велика похвала човеку. Међутим, ад је ад, и богаташ је у аду. То значи да и добри људи могу допасти ада. То значи да ни добри људи не знају до краја да правилно искористе своје таленте, снагу, способности, богатство. Богаташа је угушило богатство. Банкет за банкетом, пријатељи, новчани послови, свађа око наследства и тако даље. И он би, на крају крајева, могао стећи Царство небеско уместо што је стицао царство земаљско, али није похитао, није се потрудио, пропустио је време. Он брине о браћи, и то је, у суштини, веома потресно. А Аврам му одговара: „Не, чедо, они имају Мојсија и пророке, имају Свето Писмо, нека њих послушају." Богаташ узвраћа: „Да, имају Писмо, но ако би ко из мртвих дошао к њима, пре би поверовали.“ На ово Аврам изговара велике речи: „ Ако они не верују Мојсију и пророцима, чак и да мртвац васкрсне неће му поверовати“. Браћо и сестре, неверје има толико велику снагу да одриче и очигледне ствари које се одвијају пред нашим очима. Доказ за ово је јеванђеоска прича. Пре свог Страдања и Васкрсења, шест дана пре Васкрса, Христос је васкрсао свог пријателл Лазара, који је провео у гробу четири дана и од ког се већ ширио смрад труљења. Господ га је подигао из гроба и једни су Га прославили као Месију, а други одлучили да Га убију заједно са Лазаром, стога што је Лазар био живи сведок власти Исуса Христа над смрћу, жива проповед. Законозналци и књижевници нису тек само чули да је Лазар умро и потом оживео, не, они су то и сами видели, они су већ осетили да се од Лазара ширио смрад труљења који је допирао из гроба. Ево вам, браћо и сестре, сведочење речи ако би ко и из мртвих васкрсао, неће поверовати (Лк 16,31). Хе верује ли човек Светом Писму, то ни васкрслом мртвацу неће поверовати. И до данашњих дана много је оних који не верују у будући живот, који не воле Христа, не славе Га, нити Му се поклањају. Шта, зар је мало чуда? Да ли им је потребно да устану мртви? Неће поверовати никада. Јер је људско срце најстаменија тврђава. И потребно је утврдити себе не чудима, већ срдачним исповедањем, унутрашњим напором за сусрет са Богом, покајањем свим тим што је унутрашњи, а не спољашњи живот. Ко је видео чудо и поверовао, у тога вера нијејака. Чије срце осећа покајање, ко воли ближње, и напреже вољу ка извршавању заповести такав никада неће изгубити веру. Хе бих сматрао скупом веру чуда ради, посматрао бих таквог верујућег опрезно, с пажњом. И плашим се да ће, деси ли се друго чудо у некој другој религији, такав верујући, можда, и у то чудо поверовати, а веру брзо променити. Зато не треба опсесивно веровати у чуда, истину говорећи, не треба их тражити, не треба к њима страсно тежити — а тамо где се чудо десило — поћи ћу, видећу, прихватићу, заволећу... Унутар нас је све што нам је неопходно за веру, само ра је потребно ископати. Господ каже: „Блажени који не видеше, а повероваше.” Неопходно је веровати свом дубином свог бића, о чему и говори најглавнија, прва од свих заповести: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом и свом снагом својом” (2 Мој 6,5). Таква вера не потребује чуда. За такву веру сав свет је чудо. И то што ће доћи пролеће биће чудо; и падање првог снега који земљу прекрива белим покривачем, и то ће бити чудо; и што се детенце игра на игралишту и нешто брбља такође је чудо. Ми живимо у чудима као риба у води. Човек који жели још чудесних чуда нема веру. Такав има развратно срце о ком Господ говори: „Род зли и прељуботворни тражи знак; и неће му се дати знак” (Мт 12,39). Зато је, драги хришћани, Аврам рекао богаташу који се обрео у аду: „Имају Мојцуја у пророке; нека уx слушају” (Лк 16, 29). Имамо ли ми Мојсија и пророке? Наравно. Немамо само Мојсија и пророке, имамо и Самог Христа. Ми имамо и Стари и Нови Завет. Овде је реч о томе да се може веровати у будуће васкресење и будући живот, да је могуће имати здрав начин размишљања, односно здрав начин живота, и ако се има само Стари Завет. Јер су начин размишљања и начин живота међусобно нераскидиво повезани. А ми поседујемо више. Осим Мојсија, имамо и Христа Спаситеља, имамо апостоле, имамо Богомајку. Ми имамо неупоредиво више него Јевреји. Зато нама нису потребна чуда. Можемо, управљајући се по том компасу, усмеравати своју пловидбу по мору живота, стремећи ка том тихом пристаништу, ка том тихом заливу радости Царству небеском, на чијој ћемо се обали искрцати и радовати се. Зато је, браћо и сестре, ова прича једна од најдубљих. На самом почетку рекао сам вам да ја себе пред овом причом доживљавам као изгладнелог човека пред препуним столом, зато што свети Јован Златоусти изговара четири речи на причу о богаташу и Лазару, четири најобухватније речи. Он је доследно истражио сваки обрт речи, сматрајући да је свака од њих исправна, лепа и да има много значења, Он је, на пример, уверен да је много важно то што Лазара позивају по имену, док богаташ нема име. Имати име необично је важно у библијској традицији. Како се у Псалмима пева: „Он је пребројао множину звезда; сваку је назвао својим именом” (Пс 146, 4). И у Јеванђељу се каже да су пастири своје овце звали по имену. За сточара или неког чиновника у кабинету министарства, животиње се броје по грлима толико и толико грла рогате стоке, толико и толико копитара. А за истинског пастира, за домаћина, свака овчица има име, и крава, и пас, и кокошка, и петлић... За Господа нашег нема безимених твари, Господ нас све зове по имену. Ако неко нема име, значи нема вредности у Божјим очима, значи он скоро и да не постоји. Лазар, огубани бедник, имао је име, а богаташ није. Можемо, значи, помислити да многи од оних о којима се данас пише у новинама, чија су имена на свачијим устима, пред Богом немају имена. Господ је, из неког разлога, на њих заборавио. Они ће одживети своје, а потом ће пропасти у бездан и из ада молити за своју браћу. А неколико губавих људи, бедних, људи од којих се шири одвратан воњ, пред Богом ће имати име што је, браћо и сестре, веома важно. Јер, ако је ваше име у Божјим устима, то просто не значи само живети, већ значи живети вечно. У причи о богаташу и Лазару свака је реч подобна латици раскошног букета који необично мирише. Та је прича веома дубока. Та 16. глава Јеванђеља од Луке... Заједно ћемо, пре или касније, ући у тај простор у ком ће се све открити. Све се наједном озарило што нам се нинило тамно. Устрепталау пробудила се и савест уснула давно. И указаће она тада на земно постојање. Шта ће он рећи, шта ће он рећи, у своје оправдање? Ово су стихови песника Апухтина. Ступићемо у ту област пре или касније, и све ћемо сазнати, све схватити, нестаће сва питања и недоумице. Зашто долазимо у храм? Како бисмо о томе сазнали и раније. Како нас смрт не би извукла из живота као што домаћин чупа ротквицу из баште. Како бисмо у тај живот ступили са знањем, мирно, са вером и надом, са крсним знамењем, са свепраштањем, са молитвом. Стога што нас очекује велика, раскошна, бесконачна будућа реалност, која већ постоји, но ми за њу још нисмо спремни. Да смо спремни за њу, већ бисмо били у тој стварности. Но, ми, док живимо овде, благодаримо Господу и радујмо се даровима којима нас је обасуо. Свежем ваздуху, листу који лети кроз ваздух и пада, хлебу на столу свему се радујмо, стога што су све то Божији дарови. Неопходно је спремати се за будући живот, браћо и сестре, неопходно, како не бисмо били тамо где је богаташ, него где је Лазар. Да ли си богат или сиромашан, посве је неважно. Важно је да живиш по вери и срцу и да искористиш своје постојање као карту за улазак у Царство небеско. Ако ти је лоше трпи, ако си сиромашаи — не завиди, ако си богат буди милосрдан, ако си талентован својим талентима послужи онима који их немају. То јест, искористи то што ти је дао Господ, како би ушао у вечну радост, у радост Господа твог. Наслов: Теби и мени Бог је написао писмо: беседе после литургије Издавач: Бернар Страна: 137 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 22 cm Година издања: 2016 ИСБН: 978-86-6431-031-4

Naslov Priručna biblijska konkordancija Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1982 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Dobra vest, 1982 (Novi Sad : Dobra vest) Fizički opis 288 str. ; 24 cm (Broš.) Napomene Tiraž 1.000 Predmetne odrednice Sveto pismo -- Registar pojmova UVOD Što je konkordancija? Konkordancija je abecedni index ili popis temeljnih riječi neke knjige – u ovom slučaju Biblije. Najznačajnije riječi upotrebljene u Bibliji složene su po abecednom redu. Svakoj od njih pridodan je popis citata iz Biblije u kojima se ta riječ nalazi. Uz svaki citirani odjeljak nalazi se i izraz iz stiha u kojem se izabrana riječ nalazi. Ukratko, ova konkordancija daje mjesto riječi u sti¬hovima u Bibliji. Valja naglasiti da PRIRUČNA BIBLIJSKA KONKORDANCIJA nije djelo koje je obuhvatilo sve riječi iz Biblije. Ne navodi se svaka riječ i uz svaku riječ navedeni su samo važni citati koji je sadrže. Zbog ograničenog prostora urednici su morali biti izbirljivi u odabiranju citata. Izabrane riječi i fraze uzete su iz Biblije u izdanju „Stvarnosti“, 1968, odnosno prvim izdanjem. Konkordancija se može bazirati samo na jednom prijevodu Biblije. Još uvijek postoji potreba za konkordancijom na ćirilici, možda baziranom na prijevodu Daničić – Karadžić. Kako vam ova konkordancija može pomoći? Ova konkordancija namijenjena je naročito propovjednicima, studentima, učiteljima nedjeljne škole i svakome tko Bibliju želi bolje upoznati i vjerno je prenijet i drugima. Koliko ste puta pokušavali pronaći određeni stih u Bibliji, ali se niste mogli sjetiti gdje se nalazi? Sada, služeći se ovom konkordancijom, možete brzo naći taj stih, jednostavno tražeći riječi (jednu od važnijih riječi) iz tog stiha i čitajući uz nju navedene citate, dok ne nađete stih koji tražite. Na primjer; ako hoćete naći stih u kojem Isus kaže: „Kad stojite i molite, oprostite ako što i- mate protiv koga, da i vama Otac vaš nebeski oprosti vaše grijehe“, ali se ne možete sjetiti gdje se nalazi, možete u konkordanciji potražiti jednu od ključnih riječi, na primjer „oprostiti“. U ovoj konkordanciji uz „oprostiti“ navedeno je dvadeset pet citata iz Biblije u kojima se ta riječ nalazi. Citati su poredani po istom redoslijedu kao i knjige, poglavlja i stihovi. Jednostavnim iščitavanjem svih ili preskakanjem nekoliko redova, ubrzo ćete naći citat iz Marka 11:25 i frazu „oprostite ako što imate protiv koga“. To je stih koji ste tražili. Tražeći i čitajući navedeni stih u svojoj Bibliji, možete se uvjeriti da je to stih koji ste tražili. Konkordancija je od neprocjenjive pomoći u propovijedanju i proučavanju Biblije. Možete htjeti proučavati, ili voditi proučavanje Biblije, ili podučavati u nedjeljnoj školi о određenoj temi. Tražeći riječi koje su u vezi s temom, pred sobom imate važne stihove povezane s njom. Na primjer; I lijin život uči nas mnogo о vjeri i poslušnosti. Ako želite proučavati njegov život možete u konkordanciji potražiti njegovo ime i naći značajne odjeljke о njegovom životu. U vezi s Ilijom u konkordanciji su navedena trideset dva citata, od kojih je polovica iz Novog zavjeta. Kako upotrebljavati konkordanciju? Postoje dva osnovna načina upotrebe bibljske konkordancije: 1) pronalaženje mjesta u Bibliji na kojem se nalazi određeni stih, od kojega se možete sjetiti samo jedne fraze; 2) proučavanje što Biblija kao cjelina, ili Mojsije, ili David, ili Izaija, ili Isus ili Pavao kažu о nekom predmetu, koji možete odrediti ili definirati izabirući riječi koje ćete potražiti u konkordanciji. U prvom slučaju traži se stih, u drugom se proučava opseg značenja riječi. Slijedeća uputstava bit će korisna bilo da se radi о prvom ili о drugom pristupu. 1) Ako ne možete naći stih koji tražite, onda (a) probajte se sjetiti sinonima vaše ključne riječi i potražite ih u konkordanciji ili (b) probajte se sjetiti neke druge ključne riječi ih tog stiha. Na primjer: ako tražite križ, provjerite također stablo i smrt; ako tražite otkriti, pogledajte i otkrivati, objaviti i objavljivati; ako tražite rat, provjerite i bitka, boj, borba, nasilje i, možda, pobjeda; ako tražite ponos, nađite oholost i uznositost; ako tražite bezbožnik, pogledajte bezbožac, bezvjernik, grešnik i poganin. 2) Ova konkordancija nije tematska konkordanicja; što znači da riječi nisu grupirane okoodređenih tema, nego su dane, zasebno, abecednim redom. Uz svaku natuknicu naveden je popis biblijskih citata u kojima se ta riječ spominje. Ovakva konkordancija omogućava proučavanje užih tema. Tako su mnoge riječi već i same dobre i dovoljno opširne teme. 3) Već smo skrenuli pažnju na traženje sinonima ključnih riječi, no potrebno je dodati još jednu napomenu u vezi s glagolima, zbog toga što su, s obzirom na vid, uzeti odvojeno, zasebno svršeni a zasebno nesvršeni. Naravno, trebate zapamtiti da su mnogi glagolski parovi (svršeni oblik glagola i njegov nesvršeni parnjak) zasnovani na alternaciji fonema u korijenu (npr. sjesti – sjedati) ili u sufiksima (npr. spasiti – spašavati). Da bismo olakšali traženje glagolskih parova, navodimo prefikse pomoću kojih se može promijeniti vid glagola (potcrtani prefiksi su plodni u tvorbi glagola): de-, dis-, do-, iz-, mimo-, na-, nad-, naj-, o-, ob-, od-, pa-, po-, pod-, pre-, pred-, pri-, pro-, protu-, raz-, re-, s-, su-, suprot-, u-, uz-, za-, 4) Uključena su također i lica i mjesta, iako je često puta navedeni citat tek prvi citat u tom poglavlju, i na taj način ukazuje da se u tom poglavlju još govori о traženoj osobi ili mjestu. U konkordanciji se ne navode svi citati unutar jedne glave. Na primjer: Ilija se spominje 25 puta u 1 Kr 18 a samo 3 puta iz te glave u konkordanicji. Osobe s istim imenom obrađene su pod jednom natuknicom. 5) Pridjevi (jednina, muški rod) i prilozi dani su posebno. Na primjer, dobro u dobro mišljenje je pridjev i stoga će biti naveden pod dobar, ali dobro u dobro je objasnio je prilog i bit će naveden pod dobro. 6) Većina prijedloga (iz, na i dr.), zamjenica (ja, tebe, tvoj), veznika (ako, i, ili, jer), čestica (zar, li, ne) i brojeva nisu uzeti u konkordanciji kao natuknice. Imenice, glagoli, pridjevi i prilozi čine pred¬met natuknica. 7) Također nisu dani svi usporedni tekstovi ili usporedni odlomci, iako mnogi jesu. Isus je mogao reći nešto što je zabilježeno u tri evanđelja ali je moguće da se u konkordanciji ne navode sva tri citata. Isto tako, Pavao je mogao upotrijebiti identičnu frazu u dva pisma no možda konkordancija spominje samo jedan citat. Fenomen biblijske konkordanciji! odnosno konkordancije koja za natuknice uzima riječi iz Biblije pretpostavlja valjanost i vrijednost riječi zapisanih u njoj. `Svako je Pismo od Boga nadahnuto i korisno za pouku, za karanje, za popravljanje i odgajanje u pravednosti, da čovjek Božji bude savršen – opremljen za svako djelo ljubavi“ (2 Tim 3,16-17). Malo se ljudi služi originalnim jezicima – hebrejskim i aramejskim za Stari zavjet i grčkim za Novi zavjet – i tako bez zapreke crpi značenje iz leksičkog blaga tih jezika. Ipak, uz pomoć Božjeg Duha i knjiga kao što je PRIRUČNA BIBLIJSKA KONKORDANCIJA sve se može spoznati i izraziti na vlastitom jeziku da se „izravno reže (rastumačuje) riječ istine“ (2 Tim. 2,15). MG103 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Frederick Buechner - Umiranje dugo jedan dan, izdanje Zora Zagreb iz 1964-te Godine 1950. Frederick Buechner objavio je svoj prvi roman, A Long Day`s Dying, s velikim hvalospjevima. U protekle 53 godine napisao je više od desetak romana koji su se bavili temama poput politike, mitova, bajki, teologije i Shakespearea. Bio je drugoplasirani za Pulitzerovu nagradu, nominiran za National Book Award, te je dobio priznanje i član je Američke akademije umjetnosti i književnosti. Izdan iz tiska više od 40 godina, A Long Day`s Dying ponovno je dostupan novoj generaciji čitatelja koji su otkrili djelo gospodina Buechnera. Carl Frederick Buechner (/ˈbiːknər/ BEEK-nər; 11. srpnja 1926. – 15. kolovoza 2022.) bio je američki pisac, prezbiterijanski svećenik, propovjednik i teolog. Autor je trideset i devet objavljenih knjiga [1], njegova karijera trajala je više od šest desetljeća i obuhvaćala je mnogo različitih žanrova. Bio je najpoznatiji po svojim romanima, uključujući Godric (finalist Pulitzerove nagrade 1981.), A Long Day`s Dying i The Book of Bebb, svojim memoarima, uključujući The Sacred Journey, i njegovim teološkim djelima, kao što su Secrets in the Dark, The Magnificent Defeat , i Govoriti istinu. Buechnera je viaLibri proglasio `bez sumnje jednim od istinski velikih pisaca 20. stoljeća`, The New York Times ga je proglasio `velikim talentom`, a USA Today `jednim od naših najoriginalnijih pripovjedača`. Annie Dillard (autorica Pilgrim at Tinker Creek, dobitnica Pulitzerove nagrade) nazvala ga je `jednim od naših najboljih pisaca.`[2] Buechnerova djela često se uspoređuju s C.S. Lewisom i G.K. Chestertona i prevedeni su na dvadeset sedam jezika. Buechner je također bio finalist za Nacionalnu nagradu za knjigu [3] koju dodjeljuje National Book Foundation, a dodijeljeno mu je osam počasnih diploma od institucija kao što su Sveučilište Yale [4] i Virginia Theological Seminary [5]. Osim toga, Buechner je bio dobitnik Nagrade O. Henry [6], Nagrade Rosenthal, Nagrade Belles Lettres za kršćanstvo i književnost te je dobio priznanje Američke akademije i Instituta za umjetnost i književnost.[7] Život i karijera Rani život Carl Frederick Buechner, najstariji sin Katherine Golay (Kuhn) i Carla Fredericka Buechnera starijeg, rođen je 11. srpnja 1926. u New Yorku.[8][9] Tijekom Buechnerova ranog djetinjstva obitelj se često selila, jer je Buechnerov otac tražio posao. U The Sacred Journey, Buechner se prisjeća da sam `gotovo svake godine svog života do svoje četrnaeste godine živio na drugom mjestu, imao druge ljude koji su se brinuli o meni, išao u drugu školu. Jedina kuća koja je ostala nepromijenjena bila je onu u kojoj su moji djed i baka po majci živjeli u predgrađu Pittsburgha zvanom East Liberty... Osim te jedne kuće na Woodland Roadu, dom mi nije bio mjesto kad sam bio dijete. Bili su to ljudi.` [10] To se promijenilo u 1936., kada je Buechnerov otac počinio samoubojstvo trovanjem ugljičnim monoksidom, rezultat njegovog uvjerenja da je bio neuspjeh.[11][potreban bolji izvor][potrebna provjera] Bermuda Odmah nakon očeve smrti, obitelj se preselila na Bermude, gdje su ostali do Drugog svjetskog rata koji je prisilio Amerikance na evakuaciju s otoka. Na Bermudama, Buechner je doživio `blaženo olakšanje izašavši iz mračne i nespomenute tuge života i smrti mog oca u miris, zelenilo i svjetlo`.[12] Mladom Buechneru Bermuda je postala dom. Bermuda je ostavila neizbrisiv dojam na Buechnera. Izrazito britanski okus Bermuda prije Drugog svjetskog rata omogućio mu je cjeloživotno uvažavanje engleskih običaja i kulture, što će kasnije nadahnuti djela poput Godrica i Brendana. Buechner također često spominje Bermude u svojim memoarima, uključujući Telling Secrets i The Sacred Journey. Školovanje i vojna služba Edith Memorial Chapel u školi Lawrenceville, gdje je Buechner pohađao srednju školu Buechner je zatim pohađao školu Lawrenceville u Lawrencevilleu, New Jersey, gdje je diplomirao 1943. Dok je bio u Lawrencevilleu, upoznao je budućeg pjesnika dobitnika Pulitzerove nagrade Jamesa Merrilla; njihovo prijateljstvo i rivalstvo nadahnulo je književne ambicije obojice.[13] Kao što je Mel Gussow napisao u Merrillovoj osmrtnici 1995.: `njihovo prijateljsko natjecanje bilo je poticaj svakome da postane pisac.`[14] Buechner se zatim upisao na Sveučilište Princeton. Njegovu fakultetsku karijeru prekinule su – prema Buechnerovim riječima – `dvije godine vrlo neistaknute službe` (1944–46) u vojsci tijekom Drugog svjetskog rata, `sve to na nekoliko različitih mjesta u Sjedinjenim Državama`, uključujući i dužnost kao `šef statističkog odjela u Camp Pickettu, Virginia.` [15] Nakon rata, vratio se na Princeton i diplomirao s A.B. na engleskom 1948. nakon što je završio završni rad na 77 stranica pod naslovom `Bilješke o funkciji metafore u engleskoj poeziji.`[16] Međutim, kao bivši student, ostao je identificiran kao član svoje izvorne klase 1947. Što se tiče njegovog vremena na Princetonu, Buechner je komentirao u intervjuu: Stvarno sam poznavao dva Princetona. Prvi je bio ratni, kad su svi bili u vojsku ili u vojsku. Bio je to samo jedan pijani oproštajni tulum za drugim. Nitko nije radio. Nisam naučio baš ništa. U vojsci sam bio dvije godine. Kad sam se vratio, bio sam toliko oduševljen što sam ponovno slobodan da sam se zakopčao i naučio nekoliko stvari.[17] Književni uspjeh i zaređenje Kapela na Sveučilištu Princeton, Buechnerova alma mater Tijekom svoje završne godine na Sveučilištu Princeton, Buechner je dobio nagradu Irene Glascock za poeziju, a također je počeo raditi na svom prvom romanu i jednom od svojih najvećih kritičarskih uspjeha: A Long Day`s Dying, objavljenom 1950. [18] Kontrast između tuspjeh njegovog prvog romana i komercijalni neuspjeh njegovog drugog, The Seasons` Difference (1952.), romana s likovima temeljenim na Buechneru i njegovom prijatelju adolescentu Jamesu Merrillu koji je razvio eksplicitniju kršćansku temu,[19] bio je opipljiv mladog romanopisca, i zbog toga je Buechner napustio svoj profesorski položaj na Lawrencevilleu kako bi se preselio u New York City i usredotočio se na svoju spisateljsku karijeru. Godine 1952. Buechner je počeo predavati na Sveučilištu New York i ponovno je dobio pohvale kritike za svoju kratku priču `The Tiger`, objavljenu u The New Yorkeru, koja je osvojila nagradu O. Henry 1955. Također je tijekom tog vremena počeo pohađati Prezbiterijanska crkva Madison Avenue, gdje je George Buttrick bio pastor. Tijekom jedne od Buttrickovih propovijedi Buechner je čuo riječi koje su nadahnule njegovo zaređenje: Buttrick je opisao Kristovu unutarnju krunidbu koja se odvijala u srcima onih koji vjeruju u njega `među ispovijedanjem, suzama i velikim smijehom.`[20] ] Utjecaj ove fraze na Buechnera bio je toliko velik da je naposljetku 1954. godine ušao u teološko sjemenište Uniona, na teološku stipendiju braće Rockefeller.[21] Dok je bio na Unionu, Buechner je studirao kod poznatih teologa kao što su Reinhold Niebuhr, Paul Tillich i James Muilenburg, koji su pomogli Buechneru u njegovoj potrazi za razumijevanjem: Htio sam učiti o Kristu – o Starom zavjetu, koji je bio njegova Biblija, i Novom zavjetu, koji je bio Biblija o njemu; o povijesti Crkve, koja je bila utemeljena na vjeri da je Bog kroz njega ne samo otkrio svoju najdublju prirodu i svoju svrhu za svijet, nego je pustio u svijet žestoku moć da uvuče ljude u tu prirodu i prilagodi ih u tu svrhu ... Nijedna intelektualna potraga nije u meni probudila tako intenzivnu znatiželju, i to mnogo više od mog intelekta, mnogo više nego što je moja znatiželja probudila. U nepoznatom okruženju prezbiterijanske crkve, od svih mjesta, bio sam dirnut na začuđene suze koje su potekle iz moje nutrine tako duboko da ih do danas nisam mogao dokučiti, želio sam saznati više o izvoru tih suza i predmet tog čuđenja.[22] Buechnerova odluka da uđe u sjemenište bila je veliko iznenađenje za one koji su ga poznavali. Čak je i George Buttrick, čije su riječi toliko nadahnule Buechnera, primijetio da bi `bilo šteta izgubiti dobrog romanopisca umjesto osrednjeg propovjednika.`[23] Ipak, Buechnerova služba i pisanje od tada su međusobno poboljšavali poruku. Nakon prve godine u Unionu, Buechner je odlučio uzeti školsku godinu 1955.-6. slobodnu kako bi nastavio pisati. U proljeće 1955., malo prije nego što je napustio Union na godinu dana, Buechner je upoznao svoju suprugu Judith na plesu koji su organizirali neki obiteljski prijatelji. Godinu dana kasnije vjenčao ih je James Muilenburg u Montclairu, N.J., a sljedeća su četiri mjeseca proveli putujući Europom. Tijekom ove godine Buechner je dovršio i svoj treći roman, Povratak Ansela Gibbsa. Nakon godišnjeg odmora, Buechner se vratio u Union kako bi dovršio dvije dodatne godine potrebne za stjecanje diplome bogoslovije. Zaređen je 1. lipnja 1958. u istoj prezbiterijanskoj crkvi na Madison Avenue u kojoj je četiri godine ranije čuo propovijedanje Georgea Buttricka. Buechner je zaređen za evangelizatora ili svećenika bez pastoralne dužnosti. Malo prije diplome, dok je razmišljao o svojoj budućoj ulozi svećenika župe, primio je pismo od Roberta Russella Wicksa, bivšeg dekana kapele na Princetonu, koji je u međuvremenu počeo služiti kao školski svećenik na akademiji Phillips Exeter. Wicks mu je ponudio posao osnivanja novog odjela za religiju s punim radnim vremenom u Exeteru; Buechner je odlučio iskoristiti priliku da se vrati poučavanju i razvije program koji podučava vjeronauk u dubinu. Exeter U rujnu 1958. Buechnerovi su se preselili u Exeter. Ondje se Buechner suočio s izazovom stvaranja novog odjela za religiju i akademski rigoroznog nastavnog plana i programa koji bi doveo u pitanje često cinična stajališta njegovih novih studenata. `Moj je posao, kako sam ga ja vidio, bio braniti kršćansku vjeru od njezinih `kulturnih preziratelja`, da upotrijebim Schleiermacherovu frazu. Da to kažem pozitivnije, bio je predstaviti vjeru jednako privlačno, pošteno, relevantno i vješto kao što sam ja mogao.` [24] Tijekom svog mandata u Exeteru, Buechner je predavao tečajeve i na katedrama za religiju i engleski te je služio kao školski kapelan i svećenik. Također tijekom tog vremena, obitelj je narasla na tri kćeri. Za školsku godinu 1963-4, Buechnerovi su uzeli godišnji odmor na svojoj farmi u Rupertu, Vermont, tijekom kojeg se vremena Buechner vratio pisanju; njegova četvrta knjiga, Konačna zvijer, objavljena je 1965. Kao prva knjiga koju je napisao od svog zaređenja, Konačna zvijer predstavljala je novi stil za Buechnera, onaj u kojem je kombinirao svoje dvojne pozive svećenika i pisca. Buechner se prisjeća svojih postignuća u Exeteru: `Sve u svemu, tamo smo bili devet godina s jednom godinom odmora the Dark: život u propovijedima, koji uključuje `više ili manje [kronološko] uklanjanje` njegovih propovijedi, `zajedno s najnovijim i dosad neobjavljenim.`[33] Do danas, Buechnerov korpus memoara uključuje četiri toma: Sveto putovanje (1982.), Sad i onda (1983.), Priča tajni (1991.) i Oči srca (1999.). Od svih njegovih knjiga, The Sacred Journey i Telling Secrets dosljedno se nalaze među njegovim najprodavanijim knjigama. O svom interesu za memoare, Buechner je napisao u uvodu Svetog putovanja: Prije otprilike deset godina održao sam niz predavanja na Harvardu u kojima sam primijetio da je sva teologija, kao i svaka fikcija, u svojoj srži autobiografija, i da ono što teolog u biti radi jest da ispituje najiskrenije što može grubo- i-prevrtanje vlastitog iskustva sa svim njegovim usponima i padovima, njegovim misterijama i nedorečenim završecima, i izražavanje u logičnim, apstraktnim terminima istina o ljudskom životu i o Bogu za koje vjeruje da ih je ondje našao implicitno. Više kao romanopisac nego kao teolog, konkretnije nego apstraktno, odlučio sam pokušati opisati svoj vlastiti život što je moguće sugestivnije i iskrenije u nadi da će oni tračci teološke istine za koje sam vjerovao da sam ih nazreo zasjati. moj opis više-manje sami. Tada mi se činilo, a čini mi se i dalje, da ako nam Bog uopće govori u ovome svijetu, ako Bog igdje govori, onda govori u našim osobnim životima.[34] Buechnerove najnovije publikacije uključuju Buechner 101: Eseji i propovijedi Fredericka Buechnera (2014.), The Remarkable Ordinary: How to Stop, Look, and Listen to Life (2017.) i A Crazy, Holy Grace: The Healing Power of Pain and Memory (2017). Kasniji romani: The Book of Bebb, Godric, Brendan Istodobno s Buechnerovim Plemenitim predavanjima, razvio je najznačajniji lik svoje kasnije karijere, Lea Bebba. Tetralogija Book of Bebb pokazala se jednim od Buechnerovih najpoznatijih djela. Objavljena u godinama od 1972. do 1977., dovela je Buechnera do puno šire publike i stekla mu vrlo pozitivne kritike (Zemlja lavova, prva knjiga u serijalu, bila je finalist za National Book Award 1971.). O pisanju serije, Buechner kaže: `Nikada nisam poznavao čovjeka poput Lea Bebba i u većini sam pogleda bio prilično različit od njega, ali unatoč tome, bilo je vrlo malo toga što sam morao učiniti da ga svjesno, namjerno izmislim. On došao je, neočekivano i nepozvan, iz dijela mene koji nije manje tajanstven i nedostupan od dijela odakle dolaze snovi; i malo po malo došao je s njim cijeli svijet ljudi i mjesta koji mi je dosad bio nepoznat kao što je Bebb bio sam .` [35] U ovoj seriji Buechner je po prvi put eksperimentirao s pričom u prvom licu i otkrio da je i to otvorilo nova vrata. Njegovo sljedeće djelo, Godric, objavljeno 1980., nominirano je za Pulitzerovu nagradu. Roman, povijesna fikcija, napisan je u prvom licu iz perspektive svetog Godrica od Finchalea, engleskog pustinjaka iz 12. stoljeća. Brendan (1987.), djelo povijesne fikcije poput Godrica, temelji se na životu irskog redovnika iz 6. stoljeća Saint Brendana Moreplovca. Eksperimentirajući dalje s narativnom tehnikom koju je Buechner upotrijebio za tako dramatičan učinak u Godricu, Brendan isprepliće povijest i legendu u evokativnom prikazu irskog sveca iz šestog stoljeća viđenog očima Finna, njegovog prijatelja iz djetinjstva i odanog sljedbenika. Buechnerova živopisna rekonstrukcija keltskog svijeta od prije tisuću i pet stotina godina donijela mu je nagradu za kršćanstvo i književnost Belles Lettres 1987.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Priredila: Marija Kleut Vuk Stefanović Karadžić (Tršić, 6. novembar 1787 — Beč, 7. februar 1864) je bio srpski filolog, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih umotvorina i pisac prvog rečnika srpskog jezika.[1] Vuk je najznačajnija ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka.[2] `Rođen u vrijeme zlo i mučno, u dane kada se činjaše da je skoro ugašen život srpskog naroda. Vuk je stao na snagu u vrijeme junačko`.[3] Stekao je i nekoliko počasnih doktorata.[4] Imao je nekoliko braće i sestara koji su umrli. U tadašnje vreme se verovalo da je to zbog duhova i veštica. Posle smrti dosta njegove braće njegovi roditelji su mu dali ime Vuk da bi to ime oteralo duhove i veštice Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao pisar i činovnik u Negotinskoj krajini, a nakon sloma ustanka preselio se u Beč, 1813. godine. Tu je upoznao Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, reformu ćirilice i borbu za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost. Vukovim reformama u srpski jezik je uveden fonetski pravopis, a srpski jezik je potisnuo slavenosrpski jezik koji je u to vreme bio jezik obrazovanih ljudi. Tako se kao najvažnije godine Vukove reforme ističu 1818, 1836, 1839, 1847. i 1852. Vuk Stefanović Karadžić je rođen 1787. godine u Tršiću blizu Loznice, u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu veštice i duhovi ne bi naudili. Njegova porodica se doselila iz Crne Gore iz Drobnjaka. Majka Jegda, devojački Zrnić, rodom je iz Ozrinića kod Nikšića. Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića Čotrića, koji je bio jedini pismen čovek u kraju. Obrazovanje je nastavio u školi u Loznici, ali je nije završio zbog bolesti. Školovanje je kasnije nastavio u manastiru Tronoši. Kako ga u manastiru nisu učili, nego terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući. Na početku Prvog srpskog ustanka, Vuk je bio pisar kod cerskog hajdučkog harambaše Đorđa Ćurčije. Iste godine je otišao u Sremske Karlovce da se upiše u gimnaziju, ali je sa 17 godina bio prestar. Jedno vreme je proveo u tamošnjoj bogosloviji, gde je kao profesor radio Lukijan Mušicki. Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinju, gde je proveo nekoliko meseci učeći nemački jezik. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, učenog čoveka i prosvetitelja. Vuk ga je zamolio za pomoć kako bi nastavio sa obrazovanjem, ali ga je Dositej odbio. Vuk je razočaran otišao u Jadar i počeo da radi kao pisar kod Jakova Nenadovića. Zajedno sa rođakom Jevtom Savićem, koji je postao član Praviteljstvujuščeg sovjeta, Vuk je prešao u Beograd i u Sovjetu je obavljao pisarske poslove. Kad je Dositej otvorio Veliku školu u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo je oboleo i otišao je na lečenje u Novi Sad i Peštu, ali nije uspeo da izleči bolesnu nogu, koja je ostala zgrčena. Hrom, Vuk se 1810. vratio u Srbiju. Pošto je kraće vreme u Beogradu radio kao učitelj u osnovnoj školi, Vuk je sa Jevtom Savićem prešao u Negotinsku krajinu i tamo obavljao činovničke poslove. Nakon propasti ustanka 1813. Vuk je sa porodicom prešao u Zemun, a odatle odlazi u Beč. Tu se upoznao sa Bečlijkom Anom Marijom Kraus, kojom se oženio. Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). U Beču je takođe upoznao cenzora Jerneja Kopitara, a povod je bio jedan Vukov spis o propasti ustanka. Uz Kopitarevu pomoć i savete, Vuk je počeo sa sakupljanjem narodnih pesama i sa radom na gramatici narodnog govora. Godine 1814. je u Beču objavio zbirku narodnih pesama koju je nazvao „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“. Iste godine je Vuk objavio „Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisanu“, prvu gramatiku srpskog jezika na narodnom govoru. Nekadašnja zgrada Velike škole u Beogradu, danas Vukov i Dositejev muzej. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesama pod imenom „Narodna serbska pesnarica“. Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a jedno vreme i u austrijskoj državi. Svojim dugim i plodnim radom stiče brojne prijatelje, pa i pomoć u Rusiji, gde je dobio stalnu penziju 1826. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić. Sjedinjenjem Magistrata i Suda beogradskog u proleće 1831. godine, Vuk Karadžić je imenovan 29. marta 1831. za predsednika te institucije, što se u današnjim terminima smatra gradonačelnikom Beograda.[5] Kao godina Vukove pobede uzima se 1847. jer su te godine objavljena na narodnom jeziku dela Đure Daničića „Rat za srpski jezik“, „Pesme“ Branka Radičevića, Njegošev „Gorski vijenac“ (pisan starim pravopisom) i Vukov prevod Novog zavjeta, ali Vukov jezik je priznat za zvanični književni jezik tek 1868, četiri godine nakon njegove smrti.[6] Vuk je umro u Beču, 7. februara / 26. januara 1864. godine, popodne, `u Traunovoj kući, u Marokanskoj ulici, u Landštrasima`.[7] Posmrtni ostaci preneseni su u Beograd 12. oktobra 1897. godine i uz velike počasti sahranjeni u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića. Počasni je građanin hrvatske prestonice, grada Zagreba.[8] Vukov rad Reforma ćirilice i rad na gramatici i rečniku Vukov grob ispred Saborne crkve u Beogradu Korice Srpskog rječnika iz 1818. Podstaknut Kopitarevim savetom da napiše i gramatiku narodnog jezika, Vuk se prihvatio ovog posla, za koji nije imao dovoljno stručne spreme. Ugledajući se na gramatiku slavenosrpskog jezika, koju je u 18. veku napisao Avram Mrazović Vuk je uspeo da završi svoje delo. Njegova gramatika koju je nazvao „Pismenica serbskoga jezika po Govoru prostoga naroda napisana“, izašla je u Beču 1814. Bez obzira na nesvršenost i nepotpunost, ovo delo je značajno kao prva gramatika govora prostoga naroda. Svestan nesavršenosti svoje Pismenice, Vuk je prihvatio primedbe Kopitara i drugih naučnih radnika, pa je uz prvo izdanje „Srpskog rječnika“ iz 1818. objavio i drugo, prošireno izdanje svoje gramatike. U rečniku je bilo 26.270 reči koje su se koristile u govoru naroda u Srbiji, Sremu i Vojvodini. Ovo drugo izdanje gramatike je nekoliko godina kasnije (1824) na nemački jezik preveo Jakob Grim. Osnovna vrednost Pismenice je bilo njeno radikalno uprošćavanje azbuke i pravopisa. Vuk je u njoj primenio Adelungov princip: „piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano“. Raniji pokušaji, poput Save Mrkalja, su bili nesistematski i neuspeli. Vuk je smatrao da svaki glas treba da ima samo jedno slovo, pa je iz dotadašnje azbuke izbacio sve nepotrebne znakove, koja su se pisala iako nisu imala svojih glasova. Stara slova je podržavala Srpska pravoslavna crkva, koju je u njima videla neku vrstu veze kulture i pismenosti sa religijom. Vuk je stvorio nove znake tako što je pojedina slova spojio sa tankim poluglasom (л + ь -> љ, н + ь -> њ). Izgled slova ђ je prihvatio od Lukijana Mušickog, џ je uzeo iz nekih starih rumunskih rukopisa, a ћ iz starih srpskih rukopisa. Uzimanje slova j iz latinice su mu njegovi protivnici iz crkvenih krugova pripisivali kao najteži greh, uz optužbe da radi na pokatoličavanju srpskog naroda. Iz staroslovenske azbuke Vuk je zadržao sledeća 24 slova: А а Б б В в Г г Д д Е е Ж ж З з И и К к Л л М м Н н О о П п Р р С с Т т У у Ф ф Х х Ц ц Ч ч Ш ш Njima je dodao jedno iz latinice: Ј ј I pet novih: Lj lj Nj nj Ć ć Đ đ Dž dž Izbacio je sljedeća slova: Ѥ ѥ (je) Ѣ, ѣ (jat) І ї (i) Ѵ ѵ (i) Ѹ ѹ (u) Ѡ ѡ (o) Ѧ ѧ (mali jus) Ѫ ѫ (veliki jus) Ы ы (jeri, tvrdo i) Ю ю (ju) Ѿ ѿ (ot) Ѳ ѳ (t) Ѕ ѕ (dz) Щ щ (št) Ѯ ѯ (ks) Ѱ ѱ (ps) Ъ ъ (tvrdi poluglas) Ь ь (meki poluglas) Я я (ja) U početku Vuk nije upotrebljavao slova f i h. Slovo h je dodao u cetinjskom izdanju „Narodnih srpskih poslovica“ iz 1836. godine. Karadžić je 1839. godine izbacio jotovanje glasova d i t u srpskom književnom jeziku. Za drugo izdanje „Srpskog rječnika“ Vuk je prikupljao građu iz govora stanovništva Crne Gore, Dubrovnika, Dalmacije i Hrvatske. Ovo izdanje je objavljeno u Beču 1852. godine, i u njemu se našlo 47.427 reči. Ovo izdanje Rječnika na nemački je preveo Jakob Grim. Do kraja svog života Vuk je radio na daljem prikupljanju građe, ali ga je smrt sprečila da spremi i treće izdanje. To su tek 1898. godine učinila dvojica njegovih poštovalaca, Pera Đorđević i Ljubomir Stojanović. Borba za uvođenje narodnog jezika u književnost Izgled Vuka St. Karadžića u vreme rada na zakoniku i slanja čuvenog pisma „od pet tabaka“ knezu Milošu (ulje na platnu Dimitrija Lektarija 1832, Narodni muzej u Beogradu) Vuk Karadžić, litografija Jozefa Krihubera. Tokom rada na gramatici, rečniku i izdavanju narodnih pesama, Vuk je počeo da se bavi pitanjem književnog jezika, koji je u njegovo vreme predstavljao haotičnu mešavinu. Stara srpska književnost razvijala se na srpskoj redakciji staroslovenskog jezika sve do početka 19. veka. U 18. veku došlo je do snažnog uticaja ruskih crkvenih knjiga na književni život Srba. Elementi ruskog jezika su sve više prodirali u dotadašnji crkveno-književni jezik i tako je stvoren veštački rusko-slovenski jezik, koji je u Vukovo vreme bio zvanični jezik crkve, škola i književnosti. Školovani ljudi učili su iz knjiga na starom jeziku, unoseći u njega elemente ruskog i srpskog narodnog jezika. Na taj način stvoren je slavenosrpski jezik, kojim se pisalo kako je ko znao. Takva nesređena situacija je bila osnova sa koje je Vuk krenuo u borbu protiv pisaca stare škole. Borba je počela Vukovom kritikom romana Usamljeni junoša 1815. i Ljubomir u Elisijumu 1817. Milovana Vidakovića. Kritika je bila usmerena na loše piščevo poznavanje jezika, koji je predstavljao nesređenu mešavinu imenskih i glagolskih oblika starog, slovenskog i narodnog jezika. Kako je Vidaković u to vreme bio najpopularniji srpski pisac, pa je ovakav Vukov napad izazvao buru u književnoj javnosti. Pored Vidakovića, u polemici su učestvovali i Joakim Vujić, Lukijan Mušicki, Pavle Berić i Gliša Geršić. Crkva i njeni najviši predstavnici su prednjačili među Vukovim protivnicima. Karlovački mitropolit Stefan Stratimirović, je već posle prvih Vukovih knjiga, dejstvovao preko budimskih vlasti da se onemogući štampanje knjiga. Stratimirović se posebno nije mirio sa Vukovom azbukom, zbog izbacivanja starih ćiriličnih slova i uvođenja slova J, smatrajući to napuštanje pravoslavlja i pokatoličavanjem. Vuk je preveo Novi zavet na srpski 1819. godine i objavio ga, posle 27 godina pokušaja da dobije preporuku, pod naslovom Novi zavjet Gospoda našega Isusa Hrista.[9] Pored srpske crkve, najveći Vukov protivnik je bio Jovan Hadžić, osnivač i predsednik Matice srpske i jedan od najobrazovanijih Srba tog vremena. Hadžić, koji je u početku bio Vukov saradnik, ali su se kasnije razišli po pitanjima jezika, je 1837. počeo polemiku sa Vukom Karadžićem. U spisu „Sitnice jezikoslovne“, Hadžić je dao uputstva za rad budućim gramatičarima. Vuk je potom napisao svoj „Odgovor na sitnice jezikoslovne“, u kom je zamerio Hadžiću na slabom poznavanju narodnog jezika i neprincipijalnosti u pisanju. Vukov odgovor je bio oštar, pa je Hadžić nastavio polemiku napisavši nekoliko članaka i brošura („Utuk I“, „Utuk II“, „Utuk III“...). Polemika između Karadžića i Hadžića je trajala skoro deceniju, a Karadžić je odneo pobedu tek 1847. godine. 1847. Godina 1847. je godina Vukove pobede, i godina u kojoj je konačno dokazao da je srpski narodni jezik jedini pravi jezik Srba, tj. da je staroslovenski jezik mešavina ruskoslovenskog i srpskog narodnog jezika bez čvršćih pravila. Te godine izdate su četiri knjige Vuka i njegovih saradnika: prevod „Novog zavjeta“ sa crkvenoslovenskog na srpski jezik, autor:Vuk rasprava o jeziku „Rat za srpski jezik i pravopis“, Đuro Daničić, „Pesme“,Branka Radičevića „Gorski vijenac“ [a] Petra Petrovića Njegoša Izdavanjem „Gorskog vijenca“, dokazano je da se i najveća filozofska dela mogu pisati čistim srpskim narodnim jezikom. Od 1814. do 1847. godine Vukova pobjeda nije bila izvesna. Iako je njegov rad naišao na odobravanje evropskih filologa i lignvista, on je među samim Srbima imao žestoke protivike, koji su mu prigovarali da njima ne treba prosti, govedarski jezik. Slamajući protivnike u polemikama i štampajući srpske narodne umotvorine, kojima se oduševljavala cijela Evropa, pa čak i najveći evropski pjesnik toga vremena Nijemac Gete, Vuk je svojim protivnicima sve više dokazivao da nisu u pravu. Istovremeno je dobijao sve više pristalica među mlađim srpskim književnim i kulturnim radnicima. Do Vukove pobjede 1847. dolazi upravo zahvaljujući mladom pokoljenju intelektualaca. Te godine su objavljena gore navedena djela kojima je dokazano da se na prostom narodnom jeziku može pisati kako poezija, filozofija tako i sama Biblija, čiji prevod ne zaostaje ni za jednim prevodom na drugi jezik. Djelo Đure Daničića je dokrajčilo višegodišnju Vukovu polemiku sa njegovim glavnim protivnikom Jovanom Hadžićem i potpuno opravdalo Vukovu reformu srpske azbuke i pravopisa. Iako je Vukova reforma ove godine postala stvarnost, trebaće dvadeset i jedna godina da se u Srbiji zvanično prihvati Vukov pravopis. Njegoš o Vukovoj redakciji srpskog jezika Njegoš svjedoči i potvrđuje svoju saglasnost Vukovom prevodu `Novog zavjeta` na srpski jezik (prihvata Vukovu redakciju srpskog jezika)- Beč, 9. oktobra 1833. g.: „ SVJEDODžBA - Kojom mi doljepotpisani svjedočimo da je poznatog srpskog spisatelja g. Vuka Stefanovića Karadžića prevod `Novog zavjeta` na srpski jezik čist i pravilan i da je naša volja i želja da se pomenuti prevod na svijet izda na polzu jezika i duševno spasenije srpskog naroda ... Potpis :vladika crnogorski i brdski Petar Petrović ” [10] Sakupljanje narodnih umotvorina Značke učesnika radne akcije izgradnja Vukovog puta od Vukove kuće do manastira Tronoše Spomenik Vuku na ulasku u selo Jalovik Spomenik Vuku u Valjevu Na beleženju narodnih umotvorina Vuk je počeo da radi odmah po poznanstvu sa Kopitarom. Kopitar je gajio veliku ljubav prema slovenskim narodima, interesujući se naročito za narodne pesme, a nemački kulturni radnici, koji su u svojoj zemlji sakupljali starine i izučavali narodnu prošlost, bili su mu bliski prijatelji. U Beču je Vuk 1814. štampao zbirku narodnih pesama nazvanu „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“, u kojoj se našlo oko 100 lirskih i 6 epskih pesama. Ovo je bio prvi put da se jezik prostog naroda pojavio u štampi. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“, sa oko stotinu lirskih i 17 epskih pesama, koje je zabeležio po Sremu, kod Mušickog u Šišatovcu, Zemunu, Pančevu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. U ovoj zbirci su se našle pesme koje su ispevali Tešan Podrugović i Filip Višnjić. Kopitar je u stranim listovima pisao o srpskoj narodnoj poeziji, pa čak i prevodio na nemački jezik. Među zainteresovanim za srpski jezik našli su se Nemac Johan Volfgang Gete i braća Grim. Nova izdanja narodnih pesmama izašla su 1823. i 1824. u Lajpcigu i 1833. u Beču. Nova izdanja počela su izlaziti u šest knjiga od 1841. Zbog velikih štamparskih troškova peta i šesta knjiga su se pojavile tek 1862. i 1864. Posle velikog uspeha sa narodnim pesmama, Vuk je počeo da radi na sakupljanju svih vrsta narodnih umotvorina. Prva zbirka pripovetki „Narodne srpske pripovijetke“ su se štampale 1821. u Beču. U ovom izdanju se našlo 12 pripovedaka i 166 zagonetki. Godine 1853. u Beču je izašlo novo izdanje pripovedaka, koje je Vuk posvetio Jakobu Grimu. Vukova kćerka Mina je sledeće godine prevela pripovetke na nemački jezik. Beleženje narodnih poslovica je išlo paralelno sa sakupljanjem pesama i pripovedaka. Zbog intervencije mitropolita Stratimirovića, bečke vlasti nisu dozvolile izdavanje zbirke bez dozvole budimskih vlasti. Kako je Vuk u to vreme boravio u Crnoj Gori, na Cetinju je 1836. štampao „Narodne srpske poslovice“ koje je posvetio vladici Petru II Petroviću Njegošu. Posle ovog izdanja Vuk je za života objavio još jedno izdanje poslovica. Sakupljanje narodnih običaja Specifičan život srpskog naroda za vreme vladavine Turaka, izolovan od savremenosti, učinio je da se arhaična patrijarhalna verovanja i običaji u njemu dugo očuvali. Stoga je Vuk Karadžić predano radio na opisivanju narodnog folklora. „Srpski rječnik“ je pružio prve bogate opise običaja i verovanja naroda. Tumačeći pojedine reči, Vuk je unosio i opise. Istoriografski rad Pored rada na reformi srpskog jezika i prikupljanju narodnih umotvorina, Vuk Karadžić se bavio i istoriografskim radom. Kao učesnik Prvog srpskog ustanka, Vuk je spremio ogroman materijal o događajima sve do 1814, kao i o vladavini kneza Miloša Obrenovića. Godine 1828. je objavio rad „Miloš Obrenović knjaz Serbiji“. Od obilne građe o Prvom srpskom ustanku, Vuk je izdao samo jedan deo „Praviteljstvujušči sovjet serbski...“, u kom je opisao najvažnije bitke iz Prvog srpskog ustanka i neslogu između srpskih starešina. Najistaknutije vođe Prvog srpskog ustanka Vuk je opisao u nekoliko istorijskih monografija. Tu su obuhvaćeni Hajduk Veljko Petrović, Miloje Petrović, Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Hadži Ruvim i drugi. Konačno, Vuk je poznatom nemačkom istoričaru Leopoldu Rankeu dao materijal o Prvom srpskom ustanku, prema kojoj je Ranke kasnije napisao svoje delo „Srpska revolucija“ (nem. Die serbische Revolution). Vukov uticaj Filološki rad Bista Vuka Karadžića ispred škole u Beogradu Bista Vuka Karadžića u Kladovu U prvoj polovini 19. veka, uz pomoć tadašnjih vrhunskih filologa, kao što su braća Grim i austrijskih vlasti koje je predstavljao Jernej Kopitar, Vuk Stefanović Karadžić je reformisao srpsku ortografiju i pravopis, praveći veliki rez između dotadašnje slavenosrpske kulture i novog standarda. Karadžićeva kapitalna dela, među kojima se ističu prvo izdanje „Srpskog rječnika“ (1818), drugo, znatno prošireno (1852), te prevod „Novoga zavjeta“ (1847), postavili su temelje za savremeni standardni srpski jezik, a znatno su uticala i na oblik savremenog standardnog hrvatskog jezika, ponajviše u fazi hrvatskih vukovaca ili mladogramatičara. Osnovna načela Karadžićeve reforme se mogu sažeti u tri tačke: izjednačavanje narodnog i književnog jezika, tj. insistiranje na folklornim jezičkim oblicima, za koje se smatralo da su pouzdan vodič zabeležen u narodnim pesmama i poslovicama; prekid sa svim starijim oblicima srpske književnosti i pismenosti i novo utemeljenje standardnog jezika bez oslona na tradiciju; i, novoštokavski folklorni purizam, što se očitovalo u čišćenju jezika od crkvenoslavizama koji su identifikovani kao ruskocrkvena naplavina koja ne odgovara glasovnoj i gramatičkoj strukturi srpskog jezika. Na tehničkom nivou, Karadžićeva reforma se manifestovala u novoj srpskoj ćirilici u kojoj su izbačeni nepotrebni poluglasnici (ъ, ь), apsorbovani (upijeni) grafemi za lj, nj, dž koje je predlagao Sava Mrkalj (Vuk je gotovo u potpunosti preuzeo grafiju „narodnog“ pisanog idiolekta Gavrila Stefanovića Venclovića, monaha u manastiru Rači s kraja 17. i početka 18. veka), te uvedena grafema j iz (nemačke) latinice. Novi fonološki pravopis, primeren prozirnom idiomu kakav je srpski, zamenio je stariji tvorbeno-morfološki. Jezički supstrat je bila novoštokavska ijekavština (istočnohercegovačko-krajiško narečje), koju je Vuk Karadžić stilizovao delom i prema hrvatskim pisanim djelima (tjerati umesto ćerati, djevojka umesto đevojka, hoću umesto oću). Ali, zbog uticaja srpske građanske klase u Vojvodini i Srbiji, ta je reforma prihvaćena u nešto izmenjenom obliku: ijekavski refleks jata (ѣ) je zamenjen ekavskim (npr. dete umesto dijete). Srpski književni jezik ijekavskog refleksa jata ostao je u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, među Srbima i Hrvatskoj, kao i u narodnim govorima zapadne i jugozapadne Srbije. Nefilološki rad Vukov spomenik u Beogradu Vuk je pored svog najvećeg doprinosa na književnom planu, dao veoma značajan doprinos i srpskoj antropologiji u kombinaciji sa onovremenom etnografijom. Uz etnografske zapise ostavio je zapise i o fizičkim osobinama tela. U književni jezik je uneo bogatu narodnu terminologiju o delovima tela od temena do stopala. Treba napomenuti da se ovim terminima i danas koristimo, kako u nauci tako i u svakodnevnom govoru. Dao je, između ostalog, i svoje tumačenje veze između prirodne sredine i stanovništva, a tu su i delovi o ishrani, o načinu stanovanja, higijeni, bolestima, kao i o pogrebnim običajima. U celini posmatrano, ovaj značajni doprinos Vuka Karadžića nije toliko poznat niti izučavan. (Karadžić, V.: Sabrana dela, knjiga XVIII, Prosveta, Beograd 1972.) Nagrade Vukov spomenik u dvorištu Narodne biblioteke u Nišu Vuk je bio cenjen u Evropi: biran je za člana Berlinske, Bečke, Petrogradske akademije nauka, primljen je za člana naučnih društava u Krakovu, Moskvi, Getingenu, Parizu..., odlikovan je od ruskog i habzburškog cara, od pruskog kralja i Ruske akademije nauka. Godine 1861, dodeljena mu je titula počasnog građanina grada Zagreba

Autor - osoba Кaradžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 = Кaradžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 Naslov Prepiska. 3, 1826-1828 / [Vuk Stef. Кaradžić ; priredio Golub Dobrašinović sa saradnicima] Vrsta građe pisma Jezik srpski, nemački, francuski, ruski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1989 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 944 str. ; 22 cm Drugi autori - osoba Dobrašinović, Golub, 1925-2008 = Dobrašinović, Golub, 1925-2008 Zbirka Sabrana dela Vuka Кaradžića / [Prosveta, Beograd] ; ǂknj. ǂ22 ISBN 86-07-00038-1 (za izdavačku celinu) (pl.) Napomene `Izdanje o stogodišnjici smrti Vuka Stefanovića Кaradžića 1864-1964 i dvestagodišnjici njegova rođenja 1787-1987` --> str. 3 Tiraž 3.000 Pisma na srp., nem., franc. i rus. jeziku Skraćenice i oznake: str. 941-942 Pisma u ovoj knjizi priredili: str. 943-945. Predmetne odrednice Кaradžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 – Prepiska Vuk Stefanović Karadžić (Tršić, 6. novembar 1787 – Beč, 7. februar 1864) bio je prvi srpski lingvista u 19. veku, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih umotvorina i pisac prvog rečnika srpskog jezika. Vuk je najznačajnija ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka. Rođen u vreme zlo i mučno, u dane kada se činjaše da je skoro ugašen život srpskog naroda. Vuk je stao na snagu u vreme junačko. Stekao je i nekoliko počasnih doktorata. Imao je nekoliko braće i sestara koji su umrli. U tadašnje vreme se verovalo da je to zbog duhova i veštica. Posle smrti dosta njegove braće njegovi roditelji su mu dali ime Vuk da bi to ime oteralo duhove i veštice. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao pisar i činovnik u Negotinskoj krajini, a nakon sloma ustanka preselio se u Beč, 1813. godine. Tu je upoznao Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, reformu ćirilice i borbu za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost. Vukovim reformama u srpski jezik je uveden fonetski pravopis, a srpski jezik je potisnuo slavenosrpski jezik koji je u to vreme bio jezik obrazovanih ljudi. Tako se kao najvažnije godine Vukove reforme ističu 1818, 1836, 1839, 1847. i 1852. Vuk Stefanović Karadžić je rođen 1787. godine u Tršiću blizu Loznice, u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu veštice i duhovi ne bi naudili. Njegova porodica se doselila iz Crne Gore iz Drobnjaka. Majka Jegda, devojački Zrnić, rodom je iz Ozrinića kod Nikšića. Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića Čotrića, koji je bio jedini pismen čovek u kraju. Obrazovanje je nastavio u školi u Loznici, ali je nije završio zbog bolesti. Školovanje je kasnije nastavio u manastiru Tronoši. Kako ga u manastiru nisu učili, nego terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući. Na početku Prvog srpskog ustanka, Vuk je bio pisar kod cerskog hajdučkog harambaše Đorđa Ćurčije. Iste godine je otišao u Sremske Karlovce da se upiše u gimnaziju, ali je sa 17 godina bio prestar. Jedno vreme je proveo u tamošnjoj bogosloviji, gde je kao profesor radio Lukijan Mušicki. Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinju, gde je proveo nekoliko meseci učeći nemački jezik. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, učenog čoveka i prosvetitelja. Vuk ga je zamolio za pomoć kako bi nastavio sa obrazovanjem, ali ga je Dositej odbio. Vuk je razočaran otišao u Jadar i počeo da radi kao pisar kod Jakova Nenadovića. Zajedno sa rođakom Jevtom Savićem, koji je postao član Praviteljstvujuščeg sovjeta, Vuk je prešao u Beograd i u Sovjetu je obavljao pisarske poslove. Kad je Dositej otvorio Veliku školu u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo je oboleo i otišao je na lečenje u Novi Sad i Peštu, ali nije uspeo da izleči bolesnu nogu, koja je ostala zgrčena. Hrom, Vuk se 1810. vratio u Srbiju. Pošto je kraće vreme u Beogradu radio kao učitelj u osnovnoj školi, Vuk je sa Jevtom Savićem prešao u Negotinsku krajinu i tamo obavljao činovničke poslove. Nakon propasti ustanka 1813. Vuk je sa porodicom prešao u Zemun, a odatle odlazi u Beč. Tu se upoznao sa Bečlijkom Anom Marijom Kraus, kojom se oženio. Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). U Beču je takođe upoznao cenzora Jerneja Kopitara, a povod je bio jedan Vukov spis o propasti ustanka. Uz Kopitarevu pomoć i savete, Vuk je počeo sa sakupljanjem narodnih pesama i sa radom na gramatici narodnog govora. Godine 1814. je u Beču objavio zbirku narodnih pesama koju je nazvao „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“. Iste godine je Vuk objavio „Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisanu“, prvu gramatiku srpskog jezika na narodnom govoru. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesama pod imenom „Narodna serbska pesnarica“. Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a jedno vreme i u austrijskoj državi. Svojim dugim i plodnim radom stiče brojne prijatelje, pa i pomoć u Rusiji, gde je dobio stalnu penziju 1826. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić. Sjedinjenjem Magistrata i Suda beogradskog u proleće 1831. godine, Vuk Karadžić je imenovan 29. marta 1831. za predsednika te institucije, što se u današnjim terminima smatra gradonačelnikom Beograda. Kao godina Vukove pobede uzima se 1847. jer su te godine objavljena na narodnom jeziku dela Đure Daničića „Rat za srpski jezik“, „Pesme“ Branka Radičevića, Njegošev „Gorski vijenac“ (pisan starim pravopisom) i Vukov prevod Novog zavjeta, ali Vukov jezik je priznat za zvanični književni jezik tek 1868, četiri godine nakon njegove smrti. Vukova smrt, opelo i sahrana Vuk je umro u Beču, 7. februara / 26. januara 1864. godine, popodne, `u Traunovoj kući, u Marokanskoj ulici, u Landštrasima`. „Primećujući da pisac najopsežnije monografije o Vuku, Ljubomir Stojanović, nije imao pri ruci nijedno svedočanstvo savremenika o Vukovoj smrti, Andra Gavrilović je skrenuo pažnju na dva članka Aleksandra Sandića u kojima je dat kraći opis samoga događaja. Međutim,ostalo je zaboravljeno da je Sandić još jednom, po treći put, nešto šire zabeležio svoja sećanja o tome kako je Vuk umro`. „Kada je umro – 26 januara 1864 godine – Vuk Karadžić bio je „oplakan od celog srpstva i celog učenog slovenskog sveta”. Na vest o smrti, Vuk Vrčević pisao je odmah Mini: „Ovo je prvi put u mome životu da Bam pišem, a koliko god je velika moja čast, tolika je dvostruka moja žalost što sad moram učastnik biti žalosti blagorodne duše vaše za izgubitak neumrlog vašeg oca a mojega najvećega prijatelja i nezaboravljenog blagodjetelja”. „Na pogrebu Vukovom, piše jedan suvremenik, bila je – razume se – sva omladina, a do groba na Sankt-Marksovom groblju nosili su Vuka ovi omladinci: filozof Aleksandar Sandić i pet medicinara: Đura Bastić, Isa Stojšić, Aleksandar (Šaca) Stepanović, Milan Jovanović (Morski) i ja. Na opelu održao je dugački govor Aleksandar Sandić, dugogodišnji Vukov prijatelj i pomoćnik u radu, a posle opela, u grčkoj kapeli, govorio je, tada još bečki student, Vladan Đorđević`. Govor mu je tom prilikom održao arhimandrit Gerasim Petranović. Posmrtni ostaci preneseni su u Beograd 12. oktobra 1897. godine i uz velike počasti sahranjeni u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića. Počasni je građanin hrvatske prestonice, grada Zagreba. Vukov rad Reforma ćirilice i rad na gramatici i rečniku Podstaknut Kopitarevim savetom da napiše i gramatiku narodnog jezika, Vuk se prihvatio ovog posla, za koji nije imao dovoljno stručne spreme. Ugledajući se na gramatiku slavenosrpskog jezika, koju je u 18. veku napisao Avram Mrazović Vuk je uspeo da završi svoje delo. Njegova gramatika koju je nazvao „Pismenica serbskoga jezika po Govoru prostoga naroda napisana“, izašla je u Beču 1814. Bez obzira na nesvršenost i nepotpunost, ovo delo je značajno kao prva gramatika govora prostoga naroda. Svestan nesavršenosti svoje Pismenice, Vuk je prihvatio primedbe Kopitara i drugih naučnih radnika, pa je uz prvo izdanje „Srpskog rječnika“ iz 1818. objavio i drugo, prošireno izdanje svoje gramatike. U rečniku je bilo 26.270 reči koje su se koristile u govoru naroda u Srbiji, Sremu i Vojvodini. Ovo drugo izdanje gramatike je nekoliko godina kasnije (1824) na nemački jezik preveo Jakob Grim. Osnovna vrednost Pismenice je bilo njeno radikalno uprošćavanje azbuke i pravopisa. Vuk je u njoj primenio Adelungov princip: „Piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano.“ Raniji pokušaji, poput Save Mrkalja, su bili nesistematski i neuspeli. Vuk je smatrao da svaki glas treba da ima samo jedno slovo, pa je iz dotadašnje azbuke izbacio sve nepotrebne znakove, koja su se pisala iako nisu imala svojih glasova. Stara slova je podržavala Srpska pravoslavna crkva, koju je u njima videla neku vrstu veze kulture i pismenosti sa religijom. Vuk je stvorio nove znake tako što je pojedina slova spojio sa tankim poluglasom (л + ь -> љ, н + ь -> њ). Izgled slova ђ je prihvatio od Lukijana Mušickog, џ je uzeo iz nekih starih rumunskih rukopisa, a ћ iz starih srpskih rukopisa. Uzimanje slova ј iz latinice su mu njegovi protivnici iz crkvenih krugova pripisivali kao najteži greh, uz optužbe da radi na pokatoličavanju srpskog naroda. Iz staroslovenske azbuke Vuk je zadržao sledeća 24 slova: А а Б б В в Г г Д д Е е Ж ж З з И и К к Л л М м Н н О о П п Р р С с Т т У у Ф ф Х х Ц ц Ч ч Ш ш Njima je dodao jedno iz latinice: Ј ј I pet novih: Љ љ Њ њ Ћ ћ Ђ ђ Џ џ Izbacio je sledeća slova: Ѥ ѥ (je) Ѣ, ѣ (jat) І ї (i) Ѵ ѵ (i) Ѹ ѹ (u) Ѡ ѡ (o) Ѧ ѧ (mali jus) Ѫ ѫ (veliki jus) Ы ы (jeri, tvrdo i) Ю ю (ju) Ѿ ѿ (ot) Ѳ ѳ (t) Ѕ ѕ (dz) Щ щ (št) Ѯ ѯ (ks) Ѱ ѱ (ps) Ъ ъ (tvrdi poluglas) Ь ь (meki poluglas) Я я (ja) U početku Vuk nije upotrebljavao slova ф i х. Slovo х je dodao u cetinjskom izdanju „Narodnih srpskih poslovica“ iz 1836. godine. Karadžić je 1839. godine izbacio jotovanje glasova д i т u srpskom književnom jeziku. Za drugo izdanje „Srpskog rječnika“ Vuk je prikupljao građu iz govora stanovništva Crne Gore, Dubrovnika, Dalmacije i Hrvatske. Ovo izdanje je objavljeno u Beču 1852. godine, i u njemu se našlo 47.427 reči. Ovo izdanje Rječnika na nemački je preveo Jakob Grim. Do kraja svog života Vuk je radio na daljem prikupljanju građe, ali ga je smrt sprečila da spremi i treće izdanje. To su tek 1898. godine učinila dvojica njegovih poštovalaca, Pera Đorđević i Ljubomir Stojanović. Borba za uvođenje narodnog jezika u književnost Tokom rada na gramatici, rečniku i izdavanju narodnih pesama, Vuk je počeo da se bavi pitanjem književnog jezika, koji je u njegovo vreme predstavljao haotičnu mešavinu. Stara srpska književnost razvijala se na srpskoj redakciji staroslovenskog jezika sve do početka 19. veka. U 18. veku došlo je do snažnog uticaja ruskih crkvenih knjiga na književni život Srba. Elementi ruskog jezika su sve više prodirali u dotadašnji crkveno-književni jezik i tako je stvoren veštački rusko-slovenski jezik, koji je u Vukovo vreme bio zvanični jezik crkve, škola i književnosti. Školovani ljudi učili su iz knjiga na starom jeziku, unoseći u njega elemente ruskog i srpskog narodnog jezika. Na taj način stvoren je slavenosrpski jezik, kojim se pisalo kako je ko znao. Takva nesređena situacija je bila osnova sa koje je Vuk krenuo u borbu protiv pisaca stare škole. Borba je počela Vukovom kritikom romana Usamljeni junoša 1815. i Ljubomir u Elisijumu 1817. Milovana Vidakovića. Kritika je bila usmerena na loše piščevo poznavanje jezika, koji je predstavljao nesređenu mešavinu imenskih i glagolskih oblika starog, slovenskog i narodnog jezika. Kako je Vidaković u to vreme bio najpopularniji srpski pisac, pa je ovakav Vukov napad izazvao buru u književnoj javnosti. Pored Vidakovića, u polemici su učestvovali i Joakim Vujić, Lukijan Mušicki, Pavle Berić i Gliša Geršić. Crkva i njeni najviši predstavnici su prednjačili među Vukovim protivnicima. Karlovački mitropolit Stefan Stratimirović, je već posle prvih Vukovih knjiga, dejstvovao preko budimskih vlasti da se onemogući štampanje knjiga. Stratimirović se posebno nije mirio sa Vukovom azbukom, zbog izbacivanja starih ćiriličnih slova i uvođenja slova J, smatrajući to napuštanjem pravoslavlja i pokatoličavanjem. Vuk je preveo Novi zavet na srpski 1819. godine i objavio ga, posle 27 godina pokušaja da dobije preporuku, pod naslovom Novi zavjet Gospoda našega Isusa Hrista. Pored srpske crkve, najveći Vukov protivnik je bio Jovan Hadžić, osnivač i predsednik Matice srpske i jedan od najobrazovanijih Srba tog vremena. Hadžić, koji je u početku bio Vukov saradnik, ali su se kasnije razišli po pitanjima jezika, je 1837. počeo polemiku sa Vukom Karadžićem. U spisu „Sitnice jezikoslovne“, Hadžić je dao uputstva za rad budućim gramatičarima. Vuk je potom napisao svoj „Odgovor na sitnice jezikoslovne“, u kom je zamerio Hadžiću na slabom poznavanju narodnog jezika i neprincipijelnosti u pisanju. Vukov odgovor je bio oštar, pa je Hadžić nastavio polemiku napisavši nekoliko članaka i brošura („Utuk I“, „Utuk II“, „Utuk III“...). Polemika između Karadžića i Hadžića je trajala skoro deceniju, a Karadžić je odneo pobedu tek 1847. godine. 1847. Godina 1847. je godina Vukove pobede, i godina u kojoj je konačno dokazao da je srpski narodni jezik jedini pravi jezik Srba, tj. da je slavenoserbski jezik mešavina ruskoslovenskog i srpskog narodnog jezika bez čvršćih pravila. Te godine izdate su četiri knjige Vuka i njegovih saradnika: prevod „Novog zavjeta“ sa crkvenoslovenskog na srpski jezik, autor:Vuk rasprava o jeziku „Rat za srpski jezik i pravopis“, Đuro Daničić, „Pesme“,Branka Radičevića „Gorski vijenac“ Petra Petrovića Njegoša Izdavanjem „Gorskog vijenca“, dokazano je da se i najveća filozofska dela mogu pisati čistim srpskim narodnim jezikom. Od 1814. do 1847. godine Vukova pobeda nije bila izvesna. Iako je njegov rad naišao na odobravanje evropskih filologa i lingvista, on je među samim Srbima imao žestoke protivnike, koji su mu prigovarali da njima ne treba prosti, govedarski jezik. Slamajući protivnike u polemikama i štampajući srpske narodne umotvorine, kojima se oduševljavala cijela Evropa, pa čak i najveći evropski pesnik toga vremena Nijemac Gete, Vuk je svojim protivnicima sve više dokazivao da nisu u pravu. Istovremeno je dobijao sve više pristalica među mlađim srpskim književnim i kulturnim radnicima. Do Vukove pobede 1847. dolazi upravo zahvaljujući mladom pokoljenju intelektualaca. Te godine su objavljena gore navedena dela kojima je dokazano da se na prostom narodnom jeziku može pisati kako poezija, filozofija tako i sama Biblija, čiji prevod ne zaostaje ni za jednim prevodom na drugi jezik. Delo Đure Daničića je dokrajčilo višegodišnju Vukovu polemiku sa njegovim glavnim protivnikom Jovanom Hadžićem i potpuno opravdalo Vukovu reformu srpske azbuke i pravopisa. Iako je Vukova reforma ove godine postala stvarnost, trebaće dvadeset i jedna godina da se u Srbiji zvanično prihvati Vukov pravopis. Njegoš o Vukovoj redakciji srpskog jezika Njegoš svjedoči i potvrđuje svoju saglasnost Vukovom prevodu `Novog zavjeta` na srpski jezik (prihvata Vukovu redakciju srpskog jezika)- Beč, 9. oktobra 1833. g.: „SVJEDODŽBA - Kojom mi doljepotpisani svjedočimo da je poznatog srpskog spisatelja g. Vuka Stefanovića Karadžića prevod ’Novog zavjeta’ na srpski jezik čist i pravilan i da je naša volja i želja da se pomenuti prevod na svijet izda na polzu jezika i duševno spasenije srpskog naroda ... Potpis :vladika crnogorski i brdski Petar Petrović” Sakupljanje narodnih umotvorina Na beleženju narodnih umotvorina Vuk je počeo da radi odmah po poznanstvu sa Kopitarom. Kopitar je gajio veliku ljubav prema slovenskim narodima, interesujući se naročito za narodne pesme, a nemački kulturni radnici, koji su u svojoj zemlji sakupljali starine i izučavali narodnu prošlost, bili su mu bliski prijatelji. U Beču je Vuk 1814. štampao zbirku narodnih pesama nazvanu „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“, u kojoj se našlo oko 100 lirskih i 6 epskih pesama. Ovo je bio prvi put da se jezik prostog naroda pojavio u štampi. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“, sa oko stotinu lirskih i 17 epskih pesama, koje je zabeležio po Sremu, kod Mušickog u Šišatovcu, Zemunu, Pančevu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. U ovoj zbirci su se našle pesme koje su ispevali Tešan Podrugović i Filip Višnjić. Kopitar je u stranim listovima pisao o srpskoj narodnoj poeziji, pa čak i prevodio na nemački jezik. Među zainteresovanim za srpski jezik našli su se Nemac Johan Volfgang Gete i braća Grim. Nova izdanja narodnih pesmama izašla su 1823. i 1824. u Lajpcigu i 1833. u Beču. Nova izdanja počela su izlaziti u šest knjiga od 1841. Zbog velikih štamparskih troškova peta i šesta knjiga su se pojavile tek 1862. i 1864. Posle velikog uspeha sa narodnim pesmama, Vuk je počeo da radi na sakupljanju svih vrsta narodnih umotvorina. Prva zbirka pripovetki „Narodne srpske pripovijetke“ su se štampale 1821. u Beču. U ovom izdanju se našlo 12 pripovedaka i 166 zagonetki. Godine 1853, u Beču je izašlo novo izdanje pripovedaka, koje je Vuk posvetio Jakobu Grimu. Vukova kćerka Mina je sledeće godine prevela pripovetke na nemački jezik. Beleženje narodnih poslovica je išlo paralelno sa sakupljanjem pesama i pripovedaka. Zbog intervencije mitropolita Stratimirovića, bečke vlasti nisu dozvolile izdavanje zbirke bez dozvole budimskih vlasti. Kako je Vuk u to vreme boravio u Crnoj Gori, na Cetinju je 1836. štampao „Narodne srpske poslovice“ koje je posvetio vladici Petru II Petroviću Njegošu. Posle ovog izdanja Vuk je za života objavio još jedno izdanje poslovica. Sakupljanje narodnih običaja Specifičan život srpskog naroda za vreme vladavine Turaka, izolovan od savremenosti, učinio je da se arhaična patrijarhalna verovanja i običaji u njemu dugo očuvali. Stoga je Vuk Karadžić predano radio na opisivanju narodnog folklora. „Srpski rječnik“ je pružio prve bogate opise običaja i verovanja naroda. Tumačeći pojedine reči, Vuk je unosio i opise. Istoriografski rad Pored rada na reformi srpskog jezika i prikupljanju narodnih umotvorina, Vuk Karadžić se bavio i istoriografskim radom. Kao učesnik Prvog srpskog ustanka, Vuk je spremio ogroman materijal o događajima sve do 1814, kao i o vladavini kneza Miloša Obrenovića. Godine 1828. je objavio rad „Miloš Obrenović knjaz Serbiji“. Od obilne građe o Prvom srpskom ustanku, Vuk je izdao samo jedan deo „Praviteljstvujušči sovjet serbski...“, u kom je opisao najvažnije bitke iz Prvog srpskog ustanka i neslogu između srpskih starešina. Najistaknutije vođe Prvog srpskog ustanka Vuk je opisao u nekoliko istorijskih monografija. Tu su obuhvaćeni Hajduk Veljko Petrović, Miloje Petrović, Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Hadži Ruvim i drugi. Konačno, Vuk je poznatom nemačkom istoričaru Leopoldu Rankeu dao materijal o Prvom srpskom ustanku, prema kojoj je Ranke kasnije napisao svoje delo „Srpska revolucija“ (nem. Die serbische Revolution). Vukov uticaj Filološki rad U prvoj polovini 19. veka, uz pomoć tadašnjih vrhunskih filologa, kao što su braća Grim i austrijskih državnih vlasti koje je predstavljao Jernej Kopitar, Vuk Stefanović Karadžić je reformisao srpsku ortografiju i pravopis, praveći veliki rez između dotadašnje slavenosrpske kulture i novog standarda. Karadžićeva kapitalna dela, među kojima se ističu prvo izdanje „Srpskog rječnika“ (1818), drugo, znatno prošireno (1852), te prevod „Novoga zavjeta“ (1847), postavili su temelje za savremeni standardni srpski jezik, a znatno su uticala i na oblik savremenog standardnog hrvatskog jezika, ponajviše u fazi hrvatskih vukovaca ili mladogramatičara. Osnovna načela Karadžićeve reforme se mogu sažeti u tri tačke: izjednačavanje narodnog i književnog jezika, tj. insistiranje na folklornim jezičkim oblicima, za koje se smatralo da su pouzdan vodič zabeležen u narodnim pesmama i poslovicama; prekid sa svim starijim oblicima srpske književnosti i pismenosti i novo utemeljenje standardnog jezika bez oslona na tradiciju; i, novoštokavski folklorni purizam, što se ogledalo u čišćenju jezika od crkvenoslavizama koji su identifikovani kao ruskocrkvena naplavina koja ne odgovara glasovnoj i gramatičkoj strukturi srpskog jezika. Na tehničkom nivou, Karadžićeva reforma se manifestovala u novoj srpskoj ćirilici u kojoj su izbačeni nepotrebni poluglasnici (ъ, ь), apsorbovani (upijeni) grafemi za lj, nj, dž koje je predlagao Sava Mrkalj (Vuk je gotovo u potpunosti preuzeo grafiju „narodnog“ pisanog idiolekta Gavrila Stefanovića Venclovića, monaha u manastiru Rači s kraja 17. i početka 18. veka), te uvedena grafema j iz (nemačke) latinice. Novi fonološki pravopis, primeren prozirnom idiomu kakav je srpski, zamenio je stariji tvorbeno-morfološki. Jezički supstrat je bila novoštokavska ijekavština (istočnohercegovačko-krajiško narečje), koju je Vuk Karadžić stilizovao delom i prema hrvatskim pisanim djelima (tjerati umesto ćerati, djevojka umesto đevojka, hoću umesto oću). Ali, zbog uticaja srpske građanske klase u Vojvodini i Srbiji, ta je reforma prihvaćena u nešto izmenjenom obliku: ijekavski refleks jata (ѣ) je zamenjen ekavskim (npr. dete umesto dijete). Srpski književni jezik ijekavskog refleksa jata ostao je u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, među Srbima i Hrvatskoj, kao i u narodnim govorima zapadne i jugozapadne Srbije. Nefilološki rad Vuk je pored svog najvećeg doprinosa na književnom planu, dao veoma značajan doprinos i srpskoj antropologiji u kombinaciji sa onovremenom etnografijom. Uz etnografske zapise ostavio je zapise i o fizičkim osobinama tela. U književni jezik je uneo bogatu narodnu terminologiju o delovima tela od temena do stopala. Treba napomenuti da se ovim terminima i danas koristimo, kako u nauci tako i u svakodnevnom govoru. Dao je, između ostalog, i svoje tumačenje veze između prirodne sredine i stanovništva, a tu su i delovi o ishrani, o načinu stanovanja, higijeni, bolestima, kao i o pogrebnim običajima. U celini posmatrano, ovaj značajni doprinos Vuka Karadžića nije toliko poznat niti izučavan. Nagrade Vuk je bio cenjen u Evropi: biran je za člana berlinske, bečke, petrogradske akademije nauka, primljen je za člana naučnih društava u Krakovu, Moskvi, Getingenu, Parizu i drugim gradovima. Odlikovan je od ruskog i habzburškog cara, od pruskog kralja, i Ruske akademije nauka. Dodeljeni su mu Orden knjaza Danila I,[15] Orden Svete Ane sa krunom, Orden crvenog orla i Orden Franca Jozefa. Godine 1861, dodeljena mu je titula počasnog građanina grada Zagreba. Pokrenuta je inicijativa da jedna ulica u Beču dobije njegovo ime. Miodrag Popović (Obradovce, Crna Trava, 16. oktobar 1920 – Beograd, 2005) je srpski bio istoričar književnosti, esejist, pesnik, pripovedač, romanopisac i profesor Univerziteta u Beogradu. Pre rata pripadao komunističkom pokretu, kao i njegov brat Milentije Popović. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu, 1939. godine. Studirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu i diplomirao na Filozofskom fakultetu 1951. godine. Bio je službenik Prosvetnog odeljenja INO Beograda, sekretar i član redakcije časopisa „Mladost“ i novinar u Radio Beogradu. Uhapšen po IB-u 16. oktobra 1949. i sproveden na Goli otok, potom u Rudnik „Kreka“, da bi 1. marta 1950. bio pušten na slobodu. Od oktobra 1950. radi kao bibliotekar u Univerzitetskoj biblioteci Svetozar Marković. Potom je (od 1955) asistent na Filozofskom fakultetu. Doktorira 1957. s tezom „Đura Jakšić do 1868. godine“. Od 1958. je naučni saradnik na Katedri za jugoslovensku književnost Filološkog fakulteta, pa vanredni profesor za predmet Jugoslovenska književnost (1964) i redovni profesor Nove jugoslovenske književnosti (1971). Penzionisan je 1. novembra 1980. godine. Rad i dela Njegovo kapitalno delo je „Istorija srpske književnosti – romantizam I–III“ (1968–1972), u kome temeljno analizira vreme i okolnosti nastanka značajnih dela srpske književnosti 19. veka i ističe njihove vrednosti sa današnjeg stanovišta. Na nov način je protumačio i prevrednovao delo većine srpskih romantičara (Vuk Karadžić, Sima Milutinović Sarajlija, Njegoš, Zmaj, Jakšić), dok je nekim piscima dao značajnije mesto nego što su ga do tada u književnosti imali (Đorđe Marković Koder, Prota Mateja Nenadović, Stojan Novaković). Sa velikim uvažavanjem napisao je obimnu monografiju o Vuku Karadžiću (1964) i kritički pisao o kosovskom mitu, smatrajući da svoje korene vuče iz paganskih obreda i da je svoj završni oblik dobio u vreme Prvog srpskog ustanka (Vidovdan i časni krst, 1976). Ove knjige su za njegova života doživele po tri izdanja u velikim tiražima. Pored studija i eseja, u časopisima je objavljivao pesme, pripovetke, putopise i satiričnu prozu. Monografije Vuk Stefanović Karadžić 1787–1864, Nolit, Beograd, 1964, Istorija srpske književnosti – romantizam I–III, Nolit, Beograd, 1968–1972, Romantizam I–III, drugo skraćeno i prerađeno izdanje, Nolit, Beograd, 1975, Istorija srpske književnosti – romantizam I i II, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1985, Studije Jedna pesma i jedna epoha, članci i studije, Novo pokoljenje, Beograd, 1954, Đura Daničić, Nolit, Beograd, 1959, Traganje za trajnim, književno-istorijske studije, Nolit, Beograd, 1959, Đura Jakšić, Prosveta, Beograd, 1961, Vidovdan i časni krst, ogledi iz književne arheologije, Slovo ljubve, Beograd, 1976, Ogledi iz književne arheologije, 1977, Zatočenik pamćenja (lament), 1981, Jota (Srp duha nečastivog), Rad, Beograd, 1981, Pamtivek (Srpski rječnik Vuka St. Karadžića), 1983, 1985 Cetinjski bonik (o Njegošu), 1984, 1986, Poznice (memoarski eseji), Prosveta, Beograd, 1999. Roman Za jatom, 1955. Nagrade Nagrada Đorđe Jovanović 1972, Oktobarska nagrada Beograda, 1976. Sedmojulska nagrada, 1984. Vukova nagrada, 1987, „Geca Kon“, 2000. MG131 (L)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Vera Svetih: katihizis istočne pravoslavne crkve *4100*2019 Autor: Episkop Nikolaj D. Velimirović Nikolaj Velimirović (svetovno Nikola Velimirović; Lelić, kod Valjeva, 23. decembar 1880/4. januar 1881. — Libertivil, 18. mart 1956) bio je episkop ohridski i žički, istaknuti teolog i govornik, otuda je nazivan Novi Zlatousti. Nikolaj Velimirović je novokanonizovani srpski svetitelj kao Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički. Njegovo rođeno ime je Nikola. U mladosti je teško oboleo od dizenterije i zakleo se da će posvetiti svoj život Bogu, ako preživi. Preživeo je i zamonašio se pod imenom Nikolaj. Velimirović je školovan na Zapadu i u mladosti je bio velik zastupnik liberalnih ideja i ekumenizma. Takođe je primljen u sveštenstvo i brzo je postao važna ličnost u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, posebno u odnosima sa Zapadom. U međuratnom periodu postao je predvodnik pravoslavnih bogomoljaca i okrenuo se antievropejstvu i konzervativizmu. Osnivač je desničarske političke ideologije svetosavskog nacionalizma. Smatra se duhovnim inspiratorom Ljotićeve organizacije ZBOR. Često je kritikovan zbog antisemitskih stavova. Kada su u Drugom svetskom ratu Nemci okupirali Jugoslaviju, Velimirović je stavljen u kućni pritvor i na kraju odveden u logor Dahau, gde je proveo tri meseca pre nego što su ga Nemci oslobodili da bi pomogao u obrazovanju objedinjavanju jugoslovenskih kvislinga protiv nadiruće NOVJ i Crvene armije. Po završetku rata, Velimirović je odlučio da se ne vrati u Jugoslaviju, u koju su na vlast došli komunisti. Umesto toga, 1946. emigrirao je u Ameriku, gde je i ostao do svoje smrti 1956. Centralno mesto u Velimirovićevim razmišljanjima činila je kritika humanizma, evropske civilizacije, materijalističkog duha i sl. O Evropi je mislio kao o velikom zlu kojeg se treba čuvati, i prezirao je njenu kulturu, nauku, progres. Episkop Nikolaj je bio duboko očaran srpskom prošlošću nemanjićkog perioda pa je ona, po njemu, trebalo da bude paradigma nove srpske stvarnosti. Velimirović je snažno podržavao jedinstvo svih pravoslavnih crkava i upostavio je dobre odnose sa anglikanskom i Američkom episkopalnom crkvom. Uvršten je među 100 najznamenitijih Srba svih vremena. Nikolaj je rođen 23. decembra 1880, po julijanskom, tj. 4. janaura 1881. po gregorijanskom kalendaru. Rodio se u selu Leliću, nedaleko od Valjeva, na padinama planine Povlena. Njegovi roditelji, Dragomir i Katarina, bili su prosti zemljoradnici i pobožni hrišćani, naročito majka. Na krštenju je dobio ime Nikola. O poreklu porodice Velimirović postoje dva stanovišta. Jedno je da su oni poreklom iz Zagarača iz Katunske nahije, a drugo je da su oni poreklom iz Banjana, starohercegovačkog plemena. Poznato je da se porodica doselila u Lelić krajem 18. veka iz Osata u Bosni.[1] Svoje obrazovanje Nikola je otpočeo u manastiru Ćelije, gde ga je otac odveo da se opismeni makar toliko „da zna čitati pozive od vlasti i na njih odgovarati“, pa da ga onda zadrži na selu kao hranitelja i „školovanog“ čoveka. Od prvih dana pokazivao je svoju izuzetnu revnost u učenju. Njegovu darovitost zapazio je i njegov učitelj Mihajlo Stuparević i preporučio mu nastavak školovanja u valjevskoj gimnaziji, gde se Nikola pokazao kao dobar đak, iako je, da bi se školovao, služio u varoškim kućama, kao i većina đaka u to vreme. Manastir Lelić, u selu Lelić pokraj Valjeva Po završetku šestog razreda gimnazije, Nikola je konkurisao u Vojnu akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila, jer je bio „sitan“ i nije imao dovoljan obim grudi. Odmah po odbijanju ove komisije, Nikola podnosi dokumenta za beogradsku Bogosloviju, gde je bio primljen, iako opet ne bez teškoća, navodno zbog slabog sluha za pevanje. Kao učenik Bogoslovije je bio uspešan. Njegovo isticanje u naukama bilo je rezultat sistematskog rada. U svome školskom učenju nije se držao samo skripti i udžbenika, nego je čitao i mnoga druga dela od opšte-obrazovnog značaja. Do svoje 24. godine već je bio pročitao dela Njegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Viktora Igoa, Ničea, Marksa, Puškina, Tolstoja, Dostojevskog i drugih. Posebno je u bogosloviji bio zapažen svojim mislima o Njegošu, koga je kao pesnika i mislioca voleo i još u valjevskoj gimnaziji dobro prostudirao. Učitelj Za vreme školovanja u Beogradu Nikola je zbog stanovanja u memljivom stanu i slabe ishrane dobio tuberkulozu od koje je godinama patio. Po svršetku bogoslovije je kraće vreme bio učitelj u selima Dračiću i Leskovicama, više Valjeva, gde je izbliza upoznao život i duševno raspoloženje srpskog seljaka i gde se sprijateljio sa sveštenikom Savom Popovićem, izbeglim iz Crne Gore, sa kojim je išao po narodu i pomagao mu u parohijskim poslovima. Letnje raspuste Nikola je, po savetu lekara, provodio na moru, tako da je tada upoznao i sa ljubavlju opisao život Bokelja, Crnogoraca i Dalmatinaca. Već u bogosloviji pomagao je proti Aleksi Iliću u uređivanju lista „Hrišćanski vesnik“, u kome je i nekoliko godina objavljivao svoje prve dopise i radove. Studiranje Nikolaj Velimirović tokom studentskih dana. Posle toga, Nikola je bio izabran od strane Crkve da sa drugim pitomcima, državnim stipendistima, pođe na dalje školovanje u Rusiju ili Evropu. Izabrao je tada rađe studiranje u Evropi, na starokatoličkom fakultetu u Bernu, a zatim je prošao studirajući i Nemačku, Englesku i Švajcarsku, a nešto kasnije i Rusiju. Svoje studije u Bernu Nikolaj je, u svojoj 28. godini, okončao doktoratom iz teologije, odbranivši disertaciju pod naslovom „Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve“.[2] Sledeću 1909. godinu Nikola je proveo u Oksfordu, gde je pripremao doktorat iz filosofije i zatim ga u Ženevi, na francuskom, i odbranio („filosofija Berklija“). Bolest i monašenje Vladika Nikolaj, umetničko delo Ljubomira Simonovića Vrativši se iz Evrope Nikolaj se, u jesen 1909, razboleo od dizenterije i u bolnici ležao oko 6 nedelja. On se uskoro i monaši u manastiru Rakovici i postaje jeromonah Nikolaj (20. XII 1909). Po povratku sa studija trebalo je, po tadašnjem zakonu, nostrifikovati svoje diplome, ali kako nije imao punu svršenu gimnaziju, morao je polagati sedmi i osmi razred i veliku maturu, da bi tek onda mogao predavati u Bogosloviji. Ipak, pre no što je postao suplent u Bogosloviji, upućen je od mitropolita Srbije Dimitrija u Rusiju, gde je proveo godinu dana, najviše putujući po širokoj Rusiji i upoznajući njen crkveni život, dušu ruskog čoveka i njegove svetinje. Za to vreme napisao je i svoje prvo veće delo — studiju „Religija Njegoševa“. Suplent Bogoslovije Kao suplent Bogoslovije Sv. Save u Beogradu Nikolaj je predavao filosofiju, logiku, psihologiju, istoriju i strane jezike. No on nije mogao ostati u okvirima Bogoslovije. On zato počinje da piše, govori i objavljuje. Počinje sa besedama po beogradskim i drugim crkvama širom Srbije, pa onda drži i predavanja na Kolarčevom univerzitetu i drugim mestima. Govorio je uglavnom na teme iz života. Istovremeno, Nikolaj objavljuje u crkvenim i književnim časopisima svoje članke, besede i studije: o Njegošu, o Ničeu i Dostojevskom i na druge filosofsko-teološke teme.[3] Besednik Godine 1912. pozvan je u Sarajevo na proslavu lista „Prosveta“, gde se upoznao sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih Srba: Ćorovićem, Dučićem, Šantićem, Grđićem, Ljubibratićem i drugima. Poznate su tadašnje njegove reči da su „svojom velikom ljubavlju i velikim srcem Srbi Bosanci anektirali Srbiju Bosni“, što je u eri austrijske aneksije bilo izazovno, pa je pri povratku u Beograd skinut sa voza u Zemunu i zadržan nekoliko dana. Iste austrijske vlasti nisu mu dozvolile da sledeće godine otputuje u Zagreb i govori na tamošnjoj proslavi Njegoša, no njegova je beseda ipak u Zagreb dospela i bila pročitana. Narodni rad Nikolajev nastavlja se još više kada je uskoro Srbija stupila na put ratova za oslobođenje i ujedinjenje Srpskog i ostalih Jugoslovenskih naroda. U sudbonosnim danima ratova, od 1912. do 1918. godine, Nikolaj aktivno učestvuje. Nikolaj je živo i aktivno učestvovao i u tadašnjem crkvenom životu, mada je imao kritičkih primedbi na rad i ponašanje izvesnih crkvenih ljudi. Njegova je, međutim, kritika bila pozitivna (on se ubrzo razišao sa protom Aleksom iz „Hrišćanskog vesnika“ zbog negativnih pogleda ovoga na stanje u Srpskoj Crkvi) i takva je ostala do kraja života. Misija za vreme Prvog svetskog rata u Americi i Engleskoj Aprila meseca 1915. godine Srpska vlada je uputila Nikolaja iz Niša u Ameriku i Englesku (gde je ostao do aprila 1919) u cilju rada na nacionalnoj srpskoj i jugoslovenskoj stvari. On je po Americi, i zatim Engleskoj, držao brojna predavanja: u crkvama, univerzitetima, hotelima i po drugim ustanovama, boreći se na taj način za spas i ujedinjenje Srba i Južnoslovenskih naroda. Već avgusta 1915. godine on je na velikom zboru u Čikagu objedinio i pridobio za jugoslovensku stvar (program Jugoslovenskog odbora) veliki broj naroda i sveštenstva, i to ne samo pravoslavnog, nego i rimokatoličkog, unijatskog i protestantskog, koji su tada javno izrazili želju za oslobođenjem i ujedinjenjem sa Srbijom. Veliki broj dobrovoljaca iz Amerike otišao je tada na Solunski front, tako da zaista nije neosnovano ono izneto mišljenje (od engleskog Načelnika armije) da je „otac Nikolaj bio treća armija“ za srpsku i jugoslovensku stvar, jer je njegov doprinos tada zaista bio veliki. Nikolaj je u ovo vreme iznosio i ideju o ujedinjenju svih Hrišćanskih crkava. I od tada se on posebno sprijateljio sa Anglikanskom i Episkopalnom crkvom. Takođe je u to vreme pomagao i grupu naših studenata u Oksfordu, gde je jedno vreme i predavao. Episkop žički i ohridski Žiča Po završetku rata, dok je još bio u Engleskoj, izabran je (12/25. marta 1919) za episkopa žičkog, odakle je ubrzo, krajem 1920, premešten u Ohridsku eparhiju. Tih godina slan je u mnoge crkvene i narodne misije: u Atinu i Carigrad, u Svetu goru, u Englesku i Ameriku. Nikolaj je učestvovao i na konferencijama za mir, na ekumenskim crkvenim susretima i skupovima, na konferencijama Hrišćanske zajednice mladih u svetu, na Svepravoslavnim konsultacijama. No naročito treba istaći njegovu pastirsku službu u Ohridskoj eparhiji od 1920. do 1931. godine i potonjoj Ohridsko-bitoljskoj eparhiji od 1931. do 1936. godine[4], a zatim i u njegovoj prvobitnoj Žičkoj eparhiji gde će biti konačno vraćen 1936. godine, po želji Arhijerejskog sabora i naroda. Tek kao episkop ohridski i žički, Nikolaj razvija svoju punu i pravu delatnost u svim pravcima crkvenog i narodnog života, ne zanemarujući pritom ni svoj bogoslovsko-književni rad. On je takođe mnogo doprineo i ujedinjenju naših pomesnih crkvenih jedinica na teritoriji novostvorene države (od koje često nije imao ni razumevanja ni naročite podrške). Vladika Nikolaj Velimirović u Ohridu sa društvom knjeginje Ljubice iz Pančeva, 1928. Posebno je na Vladiku Nikolaja delovao drevni Ohrid. Na Nikolaja je već bila izvršila dobar uticaj pravoslavna Rusija. Sada je taj uticaj nastavio i upotpunio Ohrid i Sveta gora, koju je Vladika svakog leta redovno posećivao. Sveta gora i dela Svetih Otaca, koja je u ovo vreme Nikolaj naročito mnogo čitao i proučavao, izvršili su na njega trajni uticaj. Na Bitoljskoj bogosloviji je sarađivao sa Jovanom Šangajskim i Justinom Popovićem. Drugi je često pomagao i pisao pohvalno o bogomoljačkom pokretu koji je vodio Nikolaj i bio satrudnik na misionarskom polju sa izbeglim pravoslavnim Rusima, ispred Oktobarske revolucije. Duhovna delatnost Iz ovog perioda potiču mnoga važna dela Vladike Nikolaja. Ovde treba makar spomenuti i ona druga ne manje značajna opštenarodna dela kao što su njegov rad sa narodom i posebno sa bogomoljcima,[5] Nikolaj je iz Ohrida i Žiče razvio i mnogostranu međucrkvenu delatnost. Tako je učestvovao 1930. godine na Predsabornoj konferenciji Pravoslavnih Crkava u manastiru Vatopedu. Zatim je radio na obnovi opštežiteljnog načina života u manastiru Hilandaru. Bivao je često na međunarodnim susretima mladih hrišćana u svetu i na više ekumenskih susreta i konferencija u svetu. Takođe je nastojao da održava dobre odnose sa Bugarina i Grcima, kao i dobre međuverske odnose u predratnoj Jugoslaviji. Nikolaj je bio umešan i u poznatu „ Konkordatsku borbu“ kada je iznenada i misteriozno preminuo Patrijarh srpski Varnava. Ostao je između ostaloga poznat Nikolajev telegram i Otvoreno pismo „Gospodinu dr Antonu Korošecu, Ministru unutrašnjih poslova“ (avgust 1937) u kojem se žali na „pandurski kurjački napad 19. jula na mirnu pravoslavnu litiju pred Sabornom crkvom u Beogradu“ i na gonjenje i hapšenje mnogih nedužnih pravoslavnih sveštenika i vernika širom Jugoslavije. Uprkos sličnosti političkih stavova Velimirovića i Ljotića, između njih je do kraja 1930-ih i početka 1940-ih postojala razlika. Velimirović je osuđivao nemački imperijalizam, dok je Ljotić ostao poštovalac nacizma, koji je smatrao vrednim saveznikom u borbi protiv komunizma i navodne jevrejske zavere. Ipak, Velimirović nikada nije javno osudio Ljotićev pronemački stav.[6] Nikolaj je, uz Patrijarha Gavrila, imao svoj udeo i u obaranju antinarodnog pakta vlade Cvetković-Maček, zbog čega je od naroda bio pozdravljen, a od okupatora Nemaca posebno omražen.[7][8] Zarobljeništvo za vreme Drugog svetskog rata Nemačka obaveštajna služba je Nikolaja Velimirovića registrovala kao izrazitog anglofila, uprkos tome što je Velimirović bio blizak vođi pokreta Zbor Dimitrije Ljotićem.[9] Aprilski rat i kapitulacija Kraljevine Jugoslavije zatekli su Velimirovića u manastiru Žiči. Pošto je Velimirović u Vrnjačkoj Banji održao javnu propoved protiv partizana, agenti Ziherhajtsdinsta i Ljotićev ministar u Nedićevoj vladi Mihailo Olćan su posetili Velimirovića sa ciljem da ga privole da sarađuje sa Nemcima. Od ove namere se odustalo jer su Nemci smatrali da je Velimirović povezan sa Dragoljubom Mihailovićem. Harald Turner i Milan Nedić su došli do zaključka da bi Velimirovića trebalo internirati u okolinu Beograda, ali do toga nije došlo. Ipak, januara 1942. Velimirović je obavestio Gestapo da je spreman za saradnju u borbi protiv partizana. Zahvaljujući ovoj ponudi i Ljotićevoj intervenciji, Velimirović je ostao u manastiru Ljubostinji sve do 18. novembra 1942, kada je prebačen i stavljen pod stražu u manastir Vojlovicu kod Pančeva zbog sumnje za saradnju sa četnicima. Maja 1943. tamo je prebačen iz Rakovice i patrijarh Gavrilo Dožić.[10] Sačuvan je iz tih dana, u jednoj svesci, Nikolajev „Molbeni kanon i Molitva“ Presvetoj Bogorodici Vojlovačkoj, kao i kasnije napisane, u Beču januara 1945. već poznate „Tri molitve u senci nemačkih bajoneta“, zabeležene na koricama Jevanđelja u Srpskoj crkvi u Beču. Dana 14. septembra 1944. godine Nemci su vladiku Nikolaja i patrijarha Gavrila sproveli iz Vojlovice u koncentracioni logor Dahau. Tamo su oni zatvoreni u posebnom delu za visoke oficire i sveštenstvo (Ehrenbunker), tretirani bolje od ostalih i imali status posebnih zatočenika (Ehrenhäftling).[11] U Dahauu su ostali tri meseca, do decembra 1944. godine kada ih Nemci oslobađaju na intervenciju Hermana Nojbahera, kao deo pogodbe sa Ljotićem i Nedićem.[11] Putuovali su zajedno sa Milanom Nedićem i Hermanom Nojbaherom u Sloveniju, gde se Ljotić i Nedić sa drugim srpskim nacionalistima (Momčilom Đujićem, Dobroslavom Jevđevićem) pripremali da vode bitku protiv partizana. Za vreme boravka u Sloveniji, Velimirović je blagosiljao ljotićevce i četnike. Na Ljotićevoj sahrani održao je posmrtni govor. Nakon Ljotićeve pogibije, Velimirović je napustio Sloveniju i otišao za Austriju, gde su ga zadržali Amerikanci. Po puštanju, otišao je u Englesku, pa potom u Ameriku, dok se patrijarh Gavrilo Dožić vratio u Beograd. Amerika Prvobitni grob vladike Nikolaja Nikolaj je došao u Ameriku tokom 1946. godine, gde je od tada češće poboljevao. Ipak, i u Americi je Nikolaj nastavio svoj crkveni rad, pa je putovao po Americi i Kanadi. Nikolaj je i u Americi nastavio svoju spisateljsku i bogoslovsku delatnost, kako na srpskom tako i na engleskom jeziku. Iz ovoga vremena potiču njegova dela „Kasijana“, „Zemlja Nedođija“, „Žetve Gospodnje“, „Divan“ i njegovo poslednje, nedovršeno delo „Jedini Čovekoljubac“. Iz Amerike je stizao da koliko može pomogne i našim manastirima i pojedincima u starom kraju, šaljući skromne pakete i priloge, naročito u crkvenim stvarima i potrebama. Vladika Nikolaj je u Americi i povremeno predavao: u privremenoj srpskoj bogosloviji u manastiru Sv. Save u Libertivilu, u njujorškoj Akademiji Sv. Vladimira i u ruskim bogoslovijama Svete Trojice u Džordanvilu i Sv. Tihona u Saut Kananu, u Pensilvaniji. U ovoj poslednjoj ga je i smrt zatekla. Iz manastira Sv. Tihona prenet je zatim u manastir Svetog Save u Libertivil i sahranjen kraj oltara crkve, na južnoj strani 27. marta 1956, uz prisustvo velikog broja pravoslavnih Srba i drugih vernika širom Amerike. Prenos moštiju u Srbiju Kivot sa moštima u hramu manastira Lelić Mnogo godina posle smrti njegove mošti su prenete iz Libertivila u Lelić 12. maja 1991. godine. One su izložene u hramu manastira Lelić, koji je njegova zadužbina. Kanonizacija Na prolećnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve u maju 2003. kanonizovan je za svetitelja. Svečana kanonizacija obavljena je u Hramu Svetog Save na Vračaru, u Beogradu, 24. maja 2003. Već sledeće godine, episkop šabačko-valjevski Lavrentije je svoju zadužbinu, manastir Soko blizu Ljubovije i Krupnja, posvetio Sv. Nikolaju. Manastir Soko je osveštan 8. maja 2004. godine. U ovom manastiru postoji i muzej posvećen Sv. Nikolaju, njegova velika bista u dvorištu manastira i još jedna velika zgrada koja se zove „Dom Sv. vladike Nikolaja“ i u kojoj preko leta borave učesnici „Mobe“. Po njemu se zove OŠ „Vladika Nikolaj Velimirović” Valjevo. Kontroverze Glavni članak: Svetosavski nacionalizam U knjizi „Kroz tamnički prozor“, napisanom tokom zarobljeništva u Dahau, za rat optužuju se nehrišćanske ideologije Evrope, poput: demokratije, komunizma, socijalizma, ateizma i verske tolerancije. U osnovi ovih pojava Velimirović vidi jevrejsko delovanje[12][13]: „To Evropa ne zna, i u tome je sva očajna sudba njena, sva mračna tragedija njenih naroda. Ona ništa ne zna osim onog što joj Židovi pruže kao znanje. Ona ništa ne veruje osim onog što joj Židovi zapovede da veruje. Ona ne ume ništa da ceni kao vrednost dok joj Židovi ne postave svoj kantar za meru vrednosti. Njeni najučeniji sinovi su bezbožnici (ateisti), po receptu Židova. Njeni najveći naučnici uče da je priroda glavni bog, i da drugog Boga izvan prirode nema, i Evropa to prima. Njeni političari kao mesečari u zanosu govore o jednakosti svih verovanja i neverovanja. Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi, koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kaptalizam, i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihova đavola. Za čuđenje je da su se Evropejci, potpuno predali Židovima, tako da židovskom glavom misle, židovske programe primaju, židovsko hristoborstvo usvajaju, židovske laži kao istine primaju, židovska gesla kao svoja primaju, po židovskom putu hode i židovskim ciljevima služe.” Nikolaj je ovaj rad napisao u zarobljeništvu i on je objavljen u Lincu, u Austriji, 1985. godine.[14] Prisutno je uverenje da je Velimirović aktivno pomagao Jevreje u vreme rata, mada je samo jedna takva epizoda zabeležena. Ela Trifunović rođena Nojhaus (Neuhaus) je 2001. godine pisala Srpskoj pravoslavnoj crkvi tvrdeći da je nju i njenu porodicu 18 meseci Velimirović skrivao od Nemaca u manastiru Ljubostinji.[15] Adolf Hitler je 1934. godine odlikovao Velimirovića zbog njegovih napora na obnavljanju nemačkog vojnog groblja u Bitolju. Godine 1935. Nikolaj Velimirović je održao predavanje u Beogradu pod naslovom „Nacionalizam Svetog Save“. U tom izlaganju izneo je tvrdnju da su pokušaji Adolfa Hitlera o nemačkoj nacionalnoj crkvi slične idejama Svetog Save o narodnoj veri i crkvi:[2][16] „Ipak se mora odati priznanje sadašnjem nemačkom Vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u 20. veku on je došao na ideju Svetoga Save, i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju.” [17] Književna dela Nikolaj Velimirović objavio je veliki broj književnih dela duhovne sadržine. U periodu posle Drugog svetskog rata njegova dela su bila zabranjena za štampanje u Jugoslaviji. Tek kasnih osamdesetih godina ona počinju ovde ponovo da se štampaju, pre toga su uglavnom štampana u dijaspori zaslugom episkopa Lavrentija, a zatim ovamo prenošena. Njegova dela su: Uspomene iz Boke, 1904. [3] Francusko-slovenska borba u Boki Kotorskoj 1806-1814 (?) (nem. Französisch-slawische Kämpfe in der Bocca di Cattaro 1806-1814), 1910. Religija Njegoševa, 1911. Iznad greha i smrti, 1914. Mesto Srbije u svetskoj istoriji (eng. Serbias place in human history), 1915. Srbija u svetlosti i mraku (eng. Serbia in light and darkness), 1916. Paterik Manastira svetog Nauma, 1925. Ohridski prolog, 1928.[4] Rat i Biblija, 1932. Emanuil: tajne neba i zemlje: čudesni doživljaji iz oba sveta, 1937. [5] Tri molitve u senci nemačkih bajoneta, 1945. Pobedioci smrti: pravoslavna čitanja za svaki dan godine, 1949. Zemlja Nedođija: jedna moderna bajka, 1950. Pesme molitvene, 1952. Kasijana; nauka o hrišćanskom pojimanju ljubavi, 1952. Divan: nauka o čudesima, 1953. Žetve Gospodnje: od početka do našeg vremena i do kraja, 1953. Posthumno objavljena Jedini Čovekoljubac: život Gospoda Isusa Hrista, 1958. Prvi božji zakon i rajska piramida, 1959. O herojima našeg vremena: beseda govorena jednog neobičnog mutnog i malodušnog dana 1914., 1976. Omilije na nedeljna i praznična jevanđelja episkopa ohridskog Nikolaja, 1976. Misionarska pisma, 1977. Srpski narod kao Teodul, 1984. [6] Pustinjak Ohridski, 1986. Rad na oslobađanju otadžbine, 1986. Kosovo i Vidovdan, 1988. Molitve na jezeru, 1988. [7] Reči o svečoveku, 1988. Vera svetih: katihizis Istočne pravoslavne crkve, 1988. [8] Nebeska liturgija, 1991. Tri aveti evropske civilizacije, 1991. O Bogu i o ljudima, 1993. Nacionalizam svetog Save, 1994. Divno čudo: priče i pouke, 1995. Duša Srbije, 1995. Govori srpskom narodu kroz tamnički prozor, 1995. Indijska pisma; [9] Iznad Istoka i Zapada [10], 1995. Nove besede pod Gorom, 1995. San o slovenskoj religiji, 1996. Knjiga o Isusu Hristu, 1997. Ustanak robova, 1997. Duhovna lira: praznične pesme, 1998. Oče naš kao osnova društvenog života, 1998. Simvoli i signali, 1998. Carev zavet, 1999. Ljubostinjski stoslov, 1999. Život svetog Save, 1999. Cvetnik, 2001. Nauka o zakonu, 2003. O Evropi; Duhovni preporod Evrope, 2003. Agonija crkve Nekrolozi Tragedija Srbije O Svetom Savi Religiozni duh Slovena Slovenski revolucionarni katolicizam Evropska civilizacija ugrožena zbog bolesti duše Vera i nacija Novi ideal u vaspitanju Božije zapovesti Srednji sistem Srbija je mala Amerika O Pravoslavlju Mali misionar Rođenje Hristovo Vaskrsenje Hristovo Drugi o Nikolaju Velimiroviću Britanska spisateljica Rebeka Vest je o vladici Nikolaju napisala: „Najizuzetnije ljudsko biće koje sam ikada srela.” Po njemu je nazvana OŠ „Nikolaj Velimirović” Šabac.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiga Kroz tamnički prozor vladike Nikolaja Velimirovića nastala je za vreme njegovog zatočeništva u logoru Dahau, a sačinjena je u nizu vladikinih pouka srpskom narodu. Vladika NIkolaj Velimirović U istoriji srpskog naroda, njegove crkve i duhovnosti, posebno mesto zauzima sveti vladika Nikolaj Velimirović, episkop žički i ohridski, duhovni otac i prosvetitelj Srba, čovek čije je delo bilo daleko iznad vremena u kome je živeo, a ideje i misli putokazi srpskom narodu u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Nikolaj Velimirović (svetovno Nikola Velimirović; Lelić, kod Valjeva, 23. decembar 1880/4. januar 1881. — Libertivil, 18. mart 1956) bio je episkop ohridski i žički, istaknuti teolog i govornik, otuda je nazivan Novi Zlatousti. Nikolaj Velimirović je novokanonizovani srpski svetitelj kao Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički. Njegovo rođeno ime je Nikola. U mladosti je teško oboleo od dizenterije i zakleo se da će posvetiti svoj život Bogu, ako preživi. Preživeo je i zamonašio se pod imenom Nikolaj. Velimirović je školovan na Zapadu i u mladosti je bio velik zastupnik liberalnih ideja i ekumenizma. Takođe je primljen u sveštenstvo i brzo je postao važna ličnost u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, posebno u odnosima sa Zapadom. U međuratnom periodu postao je predvodnik pravoslavnih bogomoljaca i okrenuo se antievropejstvu i konzervativizmu. Osnivač je desničarske političke ideologije svetosavskog nacionalizma. Smatra se duhovnim inspiratorom Ljotićeve organizacije ZBOR. Često je kritikovan zbog antisemitskih stavova. Kada su u Drugom svetskom ratu Nemci okupirali Jugoslaviju, Velimirović je stavljen u kućni pritvor i na kraju odveden u logor Dahau, gde je proveo tri meseca pre nego što su ga Nemci oslobodili da bi pomogao u obrazovanju objedinjavanju jugoslovenskih kvislinga protiv nadiruće NOVJ i Crvene armije. Po završetku rata, Velimirović je odlučio da se ne vrati u Jugoslaviju, u koju su na vlast došli komunisti. Umesto toga, 1946. emigrirao je u Ameriku, gde je i ostao do svoje smrti 1956. Centralno mesto u Velimirovićevim razmišljanjima činila je kritika humanizma, evropske civilizacije, materijalističkog duha i sl. O Evropi je mislio kao o velikom zlu kojeg se treba čuvati, i prezirao je njenu kulturu, nauku, progres. Episkop Nikolaj je bio duboko očaran srpskom prošlošću nemanjićkog perioda pa je ona, po njemu, trebalo da bude paradigma nove srpske stvarnosti. Velimirović je snažno podržavao jedinstvo svih pravoslavnih crkava i upostavio je dobre odnose sa anglikanskom i Američkom episkopalnom crkvom. Uvršten je među 100 najznamenitijih Srba svih vremena. Nikolaj je rođen 23. decembra 1880, po julijanskom, tj. 4. janaura 1881. po gregorijanskom kalendaru. Rodio se u selu Leliću, nedaleko od Valjeva, na padinama planine Povlena. Njegovi roditelji, Dragomir i Katarina, bili su prosti zemljoradnici i pobožni hrišćani, naročito majka. Na krštenju je dobio ime Nikola. O poreklu porodice Velimirović postoje dva stanovišta. Jedno je da su oni poreklom iz Zagarača iz Katunske nahije, a drugo je da su oni poreklom iz Banjana, starohercegovačkog plemena. Poznato je da se porodica doselila u Lelić krajem 18. veka iz Osata u Bosni.[1] Svoje obrazovanje Nikola je otpočeo u manastiru Ćelije, gde ga je otac odveo da se opismeni makar toliko „da zna čitati pozive od vlasti i na njih odgovarati“, pa da ga onda zadrži na selu kao hranitelja i „školovanog“ čoveka. Od prvih dana pokazivao je svoju izuzetnu revnost u učenju. Njegovu darovitost zapazio je i njegov učitelj Mihajlo Stuparević i preporučio mu nastavak školovanja u valjevskoj gimnaziji, gde se Nikola pokazao kao dobar đak, iako je, da bi se školovao, služio u varoškim kućama, kao i većina đaka u to vreme. Manastir Lelić, u selu Lelić pokraj Valjeva Po završetku šestog razreda gimnazije, Nikola je konkurisao u Vojnu akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila, jer je bio „sitan“ i nije imao dovoljan obim grudi. Odmah po odbijanju ove komisije, Nikola podnosi dokumenta za beogradsku Bogosloviju, gde je bio primljen, iako opet ne bez teškoća, navodno zbog slabog sluha za pevanje. Kao učenik Bogoslovije je bio uspešan. Njegovo isticanje u naukama bilo je rezultat sistematskog rada. U svome školskom učenju nije se držao samo skripti i udžbenika, nego je čitao i mnoga druga dela od opšte-obrazovnog značaja. Do svoje 24. godine već je bio pročitao dela Njegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Viktora Igoa, Ničea, Marksa, Puškina, Tolstoja, Dostojevskog i drugih. Posebno je u bogosloviji bio zapažen svojim mislima o Njegošu, koga je kao pesnika i mislioca voleo i još u valjevskoj gimnaziji dobro prostudirao. Učitelj Za vreme školovanja u Beogradu Nikola je zbog stanovanja u memljivom stanu i slabe ishrane dobio tuberkulozu od koje je godinama patio. Po svršetku bogoslovije je kraće vreme bio učitelj u selima Dračiću i Leskovicama, više Valjeva, gde je izbliza upoznao život i duševno raspoloženje srpskog seljaka i gde se sprijateljio sa sveštenikom Savom Popovićem, izbeglim iz Crne Gore, sa kojim je išao po narodu i pomagao mu u parohijskim poslovima. Letnje raspuste Nikola je, po savetu lekara, provodio na moru, tako da je tada upoznao i sa ljubavlju opisao život Bokelja, Crnogoraca i Dalmatinaca. Već u bogosloviji pomagao je proti Aleksi Iliću u uređivanju lista „Hrišćanski vesnik“, u kome je i nekoliko godina objavljivao svoje prve dopise i radove. Studiranje Nikolaj Velimirović tokom studentskih dana. Posle toga, Nikola je bio izabran od strane Crkve da sa drugim pitomcima, državnim stipendistima, pođe na dalje školovanje u Rusiju ili Evropu. Izabrao je tada rađe studiranje u Evropi, na starokatoličkom fakultetu u Bernu, a zatim je prošao studirajući i Nemačku, Englesku i Švajcarsku, a nešto kasnije i Rusiju. Svoje studije u Bernu Nikolaj je, u svojoj 28. godini, okončao doktoratom iz teologije, odbranivši disertaciju pod naslovom „Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve“.[2] Sledeću 1909. godinu Nikola je proveo u Oksfordu, gde je pripremao doktorat iz filosofije i zatim ga u Ženevi, na francuskom, i odbranio („filosofija Berklija“). Bolest i monašenje Vladika Nikolaj, umetničko delo Ljubomira Simonovića Vrativši se iz Evrope Nikolaj se, u jesen 1909, razboleo od dizenterije i u bolnici ležao oko 6 nedelja. On se uskoro i monaši u manastiru Rakovici i postaje jeromonah Nikolaj (20. XII 1909). Po povratku sa studija trebalo je, po tadašnjem zakonu, nostrifikovati svoje diplome, ali kako nije imao punu svršenu gimnaziju, morao je polagati sedmi i osmi razred i veliku maturu, da bi tek onda mogao predavati u Bogosloviji. Ipak, pre no što je postao suplent u Bogosloviji, upućen je od mitropolita Srbije Dimitrija u Rusiju, gde je proveo godinu dana, najviše putujući po širokoj Rusiji i upoznajući njen crkveni život, dušu ruskog čoveka i njegove svetinje. Za to vreme napisao je i svoje prvo veće delo — studiju „Religija Njegoševa“. Suplent Bogoslovije Kao suplent Bogoslovije Sv. Save u Beogradu Nikolaj je predavao filosofiju, logiku, psihologiju, istoriju i strane jezike. No on nije mogao ostati u okvirima Bogoslovije. On zato počinje da piše, govori i objavljuje. Počinje sa besedama po beogradskim i drugim crkvama širom Srbije, pa onda drži i predavanja na Kolarčevom univerzitetu i drugim mestima. Govorio je uglavnom na teme iz života. Istovremeno, Nikolaj objavljuje u crkvenim i književnim časopisima svoje članke, besede i studije: o Njegošu, o Ničeu i Dostojevskom i na druge filosofsko-teološke teme.[3] Besednik Godine 1912. pozvan je u Sarajevo na proslavu lista „Prosveta“, gde se upoznao sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih Srba: Ćorovićem, Dučićem, Šantićem, Grđićem, Ljubibratićem i drugima. Poznate su tadašnje njegove reči da su „svojom velikom ljubavlju i velikim srcem Srbi Bosanci anektirali Srbiju Bosni“, što je u eri austrijske aneksije bilo izazovno, pa je pri povratku u Beograd skinut sa voza u Zemunu i zadržan nekoliko dana. Iste austrijske vlasti nisu mu dozvolile da sledeće godine otputuje u Zagreb i govori na tamošnjoj proslavi Njegoša, no njegova je beseda ipak u Zagreb dospela i bila pročitana. Narodni rad Nikolajev nastavlja se još više kada je uskoro Srbija stupila na put ratova za oslobođenje i ujedinjenje Srpskog i ostalih Jugoslovenskih naroda. U sudbonosnim danima ratova, od 1912. do 1918. godine, Nikolaj aktivno učestvuje. Nikolaj je živo i aktivno učestvovao i u tadašnjem crkvenom životu, mada je imao kritičkih primedbi na rad i ponašanje izvesnih crkvenih ljudi. Njegova je, međutim, kritika bila pozitivna (on se ubrzo razišao sa protom Aleksom iz „Hrišćanskog vesnika“ zbog negativnih pogleda ovoga na stanje u Srpskoj Crkvi) i takva je ostala do kraja života. Misija za vreme Prvog svetskog rata u Americi i Engleskoj Aprila meseca 1915. godine Srpska vlada je uputila Nikolaja iz Niša u Ameriku i Englesku (gde je ostao do aprila 1919) u cilju rada na nacionalnoj srpskoj i jugoslovenskoj stvari. On je po Americi, i zatim Engleskoj, držao brojna predavanja: u crkvama, univerzitetima, hotelima i po drugim ustanovama, boreći se na taj način za spas i ujedinjenje Srba i Južnoslovenskih naroda. Već avgusta 1915. godine on je na velikom zboru u Čikagu objedinio i pridobio za jugoslovensku stvar (program Jugoslovenskog odbora) veliki broj naroda i sveštenstva, i to ne samo pravoslavnog, nego i rimokatoličkog, unijatskog i protestantskog, koji su tada javno izrazili želju za oslobođenjem i ujedinjenjem sa Srbijom. Veliki broj dobrovoljaca iz Amerike otišao je tada na Solunski front, tako da zaista nije neosnovano ono izneto mišljenje (od engleskog Načelnika armije) da je „otac Nikolaj bio treća armija“ za srpsku i jugoslovensku stvar, jer je njegov doprinos tada zaista bio veliki. Nikolaj je u ovo vreme iznosio i ideju o ujedinjenju svih Hrišćanskih crkava. I od tada se on posebno sprijateljio sa Anglikanskom i Episkopalnom crkvom. Takođe je u to vreme pomagao i grupu naših studenata u Oksfordu, gde je jedno vreme i predavao. Episkop žički i ohridski Žiča Po završetku rata, dok je još bio u Engleskoj, izabran je (12/25. marta 1919) za episkopa žičkog, odakle je ubrzo, krajem 1920, premešten u Ohridsku eparhiju. Tih godina slan je u mnoge crkvene i narodne misije: u Atinu i Carigrad, u Svetu goru, u Englesku i Ameriku. Nikolaj je učestvovao i na konferencijama za mir, na ekumenskim crkvenim susretima i skupovima, na konferencijama Hrišćanske zajednice mladih u svetu, na Svepravoslavnim konsultacijama. No naročito treba istaći njegovu pastirsku službu u Ohridskoj eparhiji od 1920. do 1931. godine i potonjoj Ohridsko-bitoljskoj eparhiji od 1931. do 1936. godine[4], a zatim i u njegovoj prvobitnoj Žičkoj eparhiji gde će biti konačno vraćen 1936. godine, po želji Arhijerejskog sabora i naroda. Tek kao episkop ohridski i žički, Nikolaj razvija svoju punu i pravu delatnost u svim pravcima crkvenog i narodnog života, ne zanemarujući pritom ni svoj bogoslovsko-književni rad. On je takođe mnogo doprineo i ujedinjenju naših pomesnih crkvenih jedinica na teritoriji novostvorene države (od koje često nije imao ni razumevanja ni naročite podrške). Vladika Nikolaj Velimirović u Ohridu sa društvom knjeginje Ljubice iz Pančeva, 1928. Posebno je na Vladiku Nikolaja delovao drevni Ohrid. Na Nikolaja je već bila izvršila dobar uticaj pravoslavna Rusija. Sada je taj uticaj nastavio i upotpunio Ohrid i Sveta gora, koju je Vladika svakog leta redovno posećivao. Sveta gora i dela Svetih Otaca, koja je u ovo vreme Nikolaj naročito mnogo čitao i proučavao, izvršili su na njega trajni uticaj. Na Bitoljskoj bogosloviji je sarađivao sa Jovanom Šangajskim i Justinom Popovićem. Drugi je često pomagao i pisao pohvalno o bogomoljačkom pokretu koji je vodio Nikolaj i bio satrudnik na misionarskom polju sa izbeglim pravoslavnim Rusima, ispred Oktobarske revolucije. Duhovna delatnost Iz ovog perioda potiču mnoga važna dela Vladike Nikolaja. Ovde treba makar spomenuti i ona druga ne manje značajna opštenarodna dela kao što su njegov rad sa narodom i posebno sa bogomoljcima,[5] Nikolaj je iz Ohrida i Žiče razvio i mnogostranu međucrkvenu delatnost. Tako je učestvovao 1930. godine na Predsabornoj konferenciji Pravoslavnih Crkava u manastiru Vatopedu. Zatim je radio na obnovi opštežiteljnog načina života u manastiru Hilandaru. Bivao je često na međunarodnim susretima mladih hrišćana u svetu i na više ekumenskih susreta i konferencija u svetu. Takođe je nastojao da održava dobre odnose sa Bugarina i Grcima, kao i dobre međuverske odnose u predratnoj Jugoslaviji. Nikolaj je bio umešan i u poznatu „ Konkordatsku borbu“ kada je iznenada i misteriozno preminuo Patrijarh srpski Varnava. Ostao je između ostaloga poznat Nikolajev telegram i Otvoreno pismo „Gospodinu dr Antonu Korošecu, Ministru unutrašnjih poslova“ (avgust 1937) u kojem se žali na „pandurski kurjački napad 19. jula na mirnu pravoslavnu litiju pred Sabornom crkvom u Beogradu“ i na gonjenje i hapšenje mnogih nedužnih pravoslavnih sveštenika i vernika širom Jugoslavije. Uprkos sličnosti političkih stavova Velimirovića i Ljotića, između njih je do kraja 1930-ih i početka 1940-ih postojala razlika. Velimirović je osuđivao nemački imperijalizam, dok je Ljotić ostao poštovalac nacizma, koji je smatrao vrednim saveznikom u borbi protiv komunizma i navodne jevrejske zavere. Ipak, Velimirović nikada nije javno osudio Ljotićev pronemački stav.[6] Nikolaj je, uz Patrijarha Gavrila, imao svoj udeo i u obaranju antinarodnog pakta vlade Cvetković-Maček, zbog čega je od naroda bio pozdravljen, a od okupatora Nemaca posebno omražen.[7][8] Zarobljeništvo za vreme Drugog svetskog rata Nemačka obaveštajna služba je Nikolaja Velimirovića registrovala kao izrazitog anglofila, uprkos tome što je Velimirović bio blizak vođi pokreta Zbor Dimitrije Ljotićem.[9] Aprilski rat i kapitulacija Kraljevine Jugoslavije zatekli su Velimirovića u manastiru Žiči. Pošto je Velimirović u Vrnjačkoj Banji održao javnu propoved protiv partizana, agenti Ziherhajtsdinsta i Ljotićev ministar u Nedićevoj vladi Mihailo Olćan su posetili Velimirovića sa ciljem da ga privole da sarađuje sa Nemcima. Od ove namere se odustalo jer su Nemci smatrali da je Velimirović povezan sa Dragoljubom Mihailovićem. Harald Turner i Milan Nedić su došli do zaključka da bi Velimirovića trebalo internirati u okolinu Beograda, ali do toga nije došlo. Ipak, januara 1942. Velimirović je obavestio Gestapo da je spreman za saradnju u borbi protiv partizana. Zahvaljujući ovoj ponudi i Ljotićevoj intervenciji, Velimirović je ostao u manastiru Ljubostinji sve do 18. novembra 1942, kada je prebačen i stavljen pod stražu u manastir Vojlovicu kod Pančeva zbog sumnje za saradnju sa četnicima. Maja 1943. tamo je prebačen iz Rakovice i patrijarh Gavrilo Dožić.[10] Sačuvan je iz tih dana, u jednoj svesci, Nikolajev „Molbeni kanon i Molitva“ Presvetoj Bogorodici Vojlovačkoj, kao i kasnije napisane, u Beču januara 1945. već poznate „Tri molitve u senci nemačkih bajoneta“, zabeležene na koricama Jevanđelja u Srpskoj crkvi u Beču. Dana 14. septembra 1944. godine Nemci su vladiku Nikolaja i patrijarha Gavrila sproveli iz Vojlovice u koncentracioni logor Dahau. Tamo su oni zatvoreni u posebnom delu za visoke oficire i sveštenstvo (Ehrenbunker), tretirani bolje od ostalih i imali status posebnih zatočenika (Ehrenhäftling).[11] U Dahauu su ostali tri meseca, do decembra 1944. godine kada ih Nemci oslobađaju na intervenciju Hermana Nojbahera, kao deo pogodbe sa Ljotićem i Nedićem.[11] Putuovali su zajedno sa Milanom Nedićem i Hermanom Nojbaherom u Sloveniju, gde se Ljotić i Nedić sa drugim srpskim nacionalistima (Momčilom Đujićem, Dobroslavom Jevđevićem) pripremali da vode bitku protiv partizana. Za vreme boravka u Sloveniji, Velimirović je blagosiljao ljotićevce i četnike. Na Ljotićevoj sahrani održao je posmrtni govor. Nakon Ljotićeve pogibije, Velimirović je napustio Sloveniju i otišao za Austriju, gde su ga zadržali Amerikanci. Po puštanju, otišao je u Englesku, pa potom u Ameriku, dok se patrijarh Gavrilo Dožić vratio u Beograd. Amerika Prvobitni grob vladike Nikolaja Nikolaj je došao u Ameriku tokom 1946. godine, gde je od tada češće poboljevao. Ipak, i u Americi je Nikolaj nastavio svoj crkveni rad, pa je putovao po Americi i Kanadi. Nikolaj je i u Americi nastavio svoju spisateljsku i bogoslovsku delatnost, kako na srpskom tako i na engleskom jeziku. Iz ovoga vremena potiču njegova dela „Kasijana“, „Zemlja Nedođija“, „Žetve Gospodnje“, „Divan“ i njegovo poslednje, nedovršeno delo „Jedini Čovekoljubac“. Iz Amerike je stizao da koliko može pomogne i našim manastirima i pojedincima u starom kraju, šaljući skromne pakete i priloge, naročito u crkvenim stvarima i potrebama. Vladika Nikolaj je u Americi i povremeno predavao: u privremenoj srpskoj bogosloviji u manastiru Sv. Save u Libertivilu, u njujorškoj Akademiji Sv. Vladimira i u ruskim bogoslovijama Svete Trojice u Džordanvilu i Sv. Tihona u Saut Kananu, u Pensilvaniji. U ovoj poslednjoj ga je i smrt zatekla. Iz manastira Sv. Tihona prenet je zatim u manastir Svetog Save u Libertivil i sahranjen kraj oltara crkve, na južnoj strani 27. marta 1956, uz prisustvo velikog broja pravoslavnih Srba i drugih vernika širom Amerike. Prenos moštiju u Srbiju Kivot sa moštima u hramu manastira Lelić Mnogo godina posle smrti njegove mošti su prenete iz Libertivila u Lelić 12. maja 1991. godine. One su izložene u hramu manastira Lelić, koji je njegova zadužbina. Kanonizacija Na prolećnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve u maju 2003. kanonizovan je za svetitelja. Svečana kanonizacija obavljena je u Hramu Svetog Save na Vračaru, u Beogradu, 24. maja 2003. Već sledeće godine, episkop šabačko-valjevski Lavrentije je svoju zadužbinu, manastir Soko blizu Ljubovije i Krupnja, posvetio Sv. Nikolaju. Manastir Soko je osveštan 8. maja 2004. godine. U ovom manastiru postoji i muzej posvećen Sv. Nikolaju, njegova velika bista u dvorištu manastira i još jedna velika zgrada koja se zove „Dom Sv. vladike Nikolaja“ i u kojoj preko leta borave učesnici „Mobe“. Po njemu se zove OŠ „Vladika Nikolaj Velimirović” Valjevo. Kontroverze Glavni članak: Svetosavski nacionalizam U knjizi „Kroz tamnički prozor“, napisanom tokom zarobljeništva u Dahau, za rat optužuju se nehrišćanske ideologije Evrope, poput: demokratije, komunizma, socijalizma, ateizma i verske tolerancije. U osnovi ovih pojava Velimirović vidi jevrejsko delovanje[12][13]: „To Evropa ne zna, i u tome je sva očajna sudba njena, sva mračna tragedija njenih naroda. Ona ništa ne zna osim onog što joj Židovi pruže kao znanje. Ona ništa ne veruje osim onog što joj Židovi zapovede da veruje. Ona ne ume ništa da ceni kao vrednost dok joj Židovi ne postave svoj kantar za meru vrednosti. Njeni najučeniji sinovi su bezbožnici (ateisti), po receptu Židova. Njeni najveći naučnici uče da je priroda glavni bog, i da drugog Boga izvan prirode nema, i Evropa to prima. Njeni političari kao mesečari u zanosu govore o jednakosti svih verovanja i neverovanja. Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi, koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kaptalizam, i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihova đavola. Za čuđenje je da su se Evropejci, potpuno predali Židovima, tako da židovskom glavom misle, židovske programe primaju, židovsko hristoborstvo usvajaju, židovske laži kao istine primaju, židovska gesla kao svoja primaju, po židovskom putu hode i židovskim ciljevima služe.” Nikolaj je ovaj rad napisao u zarobljeništvu i on je objavljen u Lincu, u Austriji, 1985. godine.[14] Prisutno je uverenje da je Velimirović aktivno pomagao Jevreje u vreme rata, mada je samo jedna takva epizoda zabeležena. Ela Trifunović rođena Nojhaus (Neuhaus) je 2001. godine pisala Srpskoj pravoslavnoj crkvi tvrdeći da je nju i njenu porodicu 18 meseci Velimirović skrivao od Nemaca u manastiru Ljubostinji.[15] Adolf Hitler je 1934. godine odlikovao Velimirovića zbog njegovih napora na obnavljanju nemačkog vojnog groblja u Bitolju. Godine 1935. Nikolaj Velimirović je održao predavanje u Beogradu pod naslovom „Nacionalizam Svetog Save“. U tom izlaganju izneo je tvrdnju da su pokušaji Adolfa Hitlera o nemačkoj nacionalnoj crkvi slične idejama Svetog Save o narodnoj veri i crkvi:[2][16] „Ipak se mora odati priznanje sadašnjem nemačkom Vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u 20. veku on je došao na ideju Svetoga Save, i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju.” [17] Književna dela Nikolaj Velimirović objavio je veliki broj književnih dela duhovne sadržine. U periodu posle Drugog svetskog rata njegova dela su bila zabranjena za štampanje u Jugoslaviji. Tek kasnih osamdesetih godina ona počinju ovde ponovo da se štampaju, pre toga su uglavnom štampana u dijaspori zaslugom episkopa Lavrentija, a zatim ovamo prenošena. Njegova dela su: Uspomene iz Boke, 1904. [3] Francusko-slovenska borba u Boki Kotorskoj 1806-1814 (?) (nem. Französisch-slawische Kämpfe in der Bocca di Cattaro 1806-1814), 1910. Religija Njegoševa, 1911. Iznad greha i smrti, 1914. Mesto Srbije u svetskoj istoriji (eng. Serbias place in human history), 1915. Srbija u svetlosti i mraku (eng. Serbia in light and darkness), 1916. Paterik Manastira svetog Nauma, 1925. Ohridski prolog, 1928.[4] Rat i Biblija, 1932. Emanuil: tajne neba i zemlje: čudesni doživljaji iz oba sveta, 1937. [5] Tri molitve u senci nemačkih bajoneta, 1945. Pobedioci smrti: pravoslavna čitanja za svaki dan godine, 1949. Zemlja Nedođija: jedna moderna bajka, 1950. Pesme molitvene, 1952. Kasijana; nauka o hrišćanskom pojimanju ljubavi, 1952. Divan: nauka o čudesima, 1953. Žetve Gospodnje: od početka do našeg vremena i do kraja, 1953. Posthumno objavljena Jedini Čovekoljubac: život Gospoda Isusa Hrista, 1958. Prvi božji zakon i rajska piramida, 1959. O herojima našeg vremena: beseda govorena jednog neobičnog mutnog i malodušnog dana 1914., 1976. Omilije na nedeljna i praznična jevanđelja episkopa ohridskog Nikolaja, 1976. Misionarska pisma, 1977. Srpski narod kao Teodul, 1984. [6] Pustinjak Ohridski, 1986. Rad na oslobađanju otadžbine, 1986. Kosovo i Vidovdan, 1988. Molitve na jezeru, 1988. [7] Reči o svečoveku, 1988. Vera svetih: katihizis Istočne pravoslavne crkve, 1988. [8] Nebeska liturgija, 1991. Tri aveti evropske civilizacije, 1991. O Bogu i o ljudima, 1993. Nacionalizam svetog Save, 1994. Divno čudo: priče i pouke, 1995. Duša Srbije, 1995. Govori srpskom narodu kroz tamnički prozor, 1995. Indijska pisma; [9] Iznad Istoka i Zapada [10], 1995. Nove besede pod Gorom, 1995. San o slovenskoj religiji, 1996. Knjiga o Isusu Hristu, 1997. Ustanak robova, 1997. Duhovna lira: praznične pesme, 1998. Oče naš kao osnova društvenog života, 1998. Simvoli i signali, 1998. Carev zavet, 1999. Ljubostinjski stoslov, 1999. Život svetog Save, 1999. Cvetnik, 2001. Nauka o zakonu, 2003. O Evropi; Duhovni preporod Evrope, 2003. Agonija crkve Nekrolozi Tragedija Srbije O Svetom Savi Religiozni duh Slovena Slovenski revolucionarni katolicizam Evropska civilizacija ugrožena zbog bolesti duše Vera i nacija Novi ideal u vaspitanju Božije zapovesti Srednji sistem Srbija je mala Amerika O Pravoslavlju Mali misionar Rođenje Hristovo Vaskrsenje Hristovo Drugi o Nikolaju Velimiroviću Britanska spisateljica Rebeka Vest je o vladici Nikolaju napisala: „Najizuzetnije ljudsko biće koje sam ikada srela.” Po njemu je nazvana OŠ „Nikolaj Velimirović” Šabac.