Književnost i radio, priredio Đorđe Malavrazić povodom 80 godina Radio Beograda, tvrdi povez 554 strane.

Ljilja Ilić : SRPSKA KNJIŽEVNOST I NIČE , Konras 2002, str. 656. Očuvanost 4. Nietzsche, Friedrich Wilhelm, 1844-1900 Srpska književnost -- Filozofija 2014.g. u Odžacima posle teške bolesti u 56. godini života preminula Ljilja Ilić, profesor Srpskog jezika i književnosti, dugogodišnji književnik i nekadašnji saradnik Radio Odžaka, koja je svojim pedagoškim, naučnim i umetničkim zalaganjem ostavila neizbrisiv trag u našoj sredini. Ljilja Ilić je rođena u Republici Bosni i Hercegovini, u selu Ljusina 16. marta 1958. godine. Osnovnu školu završila je u Bosanskoj Otoci, srednju u Odžacima, a studije Jugoslovenske književnosti na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, gde je 1994. godine i magistrirala. Pet godina kasnije na istom fakultetu doktorirala je književne nauke disertacijom Srpska književnost i Ničeova filozofija. Predavala je u osnovnim i srednjim školama Srpski jezik i književnost, od 1994. do 1997. godine bila je sekretar Centra za kulturu u Odžacima, a jedno vreme je provela i u izdavaštvu. Radila je kao docent Pedagoškog fakulteta u Somboru do 2006. godine, a zatim kao profesor Visoke škole strukovnih studija za obrazovanje vaspitača u Kikindi. U Radio Odžacima Ljilja Ilić je 1976. godine radila kao spiker-novinar, a 1994. i 1995. godine je uređivala i vodila emisiju Kultura pamćenja. Kontinuirano je izučavala srpski književni intelekt u evropskom kontekstu i pisala radove s područja književne, filozofske i bogoslovske baštine. Njena poezija prevođena je na slovački, mađarski i nemački jezik, a priča Mehmedovica je objavljena na arapskom jeziku. Iza sebe je ostavila bogat naučni i umetnički opus. Bila je član Estetičkog društva Srbije, Društva književnika Vojvodine, Udruženja književnika Republike Srpske i Udruženja književnika Republike Srbije

Mišo Gaćinović piše: pjesme, eseje, priče, romane… Objavio je dvadesetak eseja o pjesnicima na talasima Radio Budve; zbirke pjesama: Oaza, Pjesme, Čudesni svijet, Knjiga o Potopu, Na bijelome hljebu, Čitanka šahovska i Iz nade rosa; zbirku priča Plač nad Slobodom; romane Tajna, Dolazimo… i odlazimo… i Bolnica. Priprema za štampu eseje, probrane i nove pjesme. *** Pisac je rođen 1958. godine u Nikšiću, gdje je završio osnovnu školu i gimnaziju. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, na odsjeku Južnoslovenski jezici, grupu Srpskohrvatski jezik i književnost. Od 1990. godine živi u Budvi.

Bojka Đukanović : ENGLESKA KNJIŽEVNOST U CRNOGORSKOJ PERIODICI - Od početka do 1980. godine , Univerzitetska riječ Nikšić 1989, str. 208. Očuvanost 4; ima štambilj lične biblioteke. Sadržaj na slici. Prof.dr Bojka Djukanović predaje Britansku kulturu, Američku anglosaksonsku kulturu, a uža joj je specijalnost i Engleska književnost klasicizma, sentimentalizma i romantizma. Diplomirala je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na Odsjeku za engleski jezik i književnost. U Beogradu je završila i magistarske studije, a potom, 1988. godine. odbranila i doktorsku disertaciju. Radnu karijeru počela je kao profesorka u gimnaziji „Stojan Cerović” u Nikšiću. Od 1977. godine radila je na Programu za engleski jezik i književnost Univerziteta Crne Gore. Bila je dekan Filozofskog fakulteta Univerziteta Crne Gore u dva mandata. Kao profesorka radila je i na Univerzitetu Stanford u SAD. Na Univerzitetu Donja Gorica (UDG) angažovana je od 2016. godine. Autorka je više knjiga, među njima i Bibliografije o Crnoj Gori na engleskom jeziku (1993), studije Njegoš i Engleska (1999), Apoteoze Crnoj Gori (2008), kao i velikog broja naučnih i stručnih radova iz engleske književnosti objavljenih u domaćim i inostranim časopisima. Govori engleski jezik, a služi se italijanskim, ruskim i francuskim jezikom.

GDE JE ŠTA UVODNIK Jurij Hudolin: RADITI ZA SEBE, A JOŠ VIŠE ZA DRUGOGA O SLOVENIJI Denis Poniž: BREME PROŠLOSTI, BREME BUDUĆNOSTI Andrej Detela: O DUŠI SLOVENIJE I SLOVENAČKOM IDENTITETU Marijan Ivanuša: PROBOJ POEZIJA Tomaž Šalamun: O KOŽI PTICA Meta Kušar: PETE PESME XII Stanka Hrastelj: DRAGI PUŠKINE... Jurij Hudolin: (Muslimani, nacionalisti...) Aleš Mustar: DEPRESIJA Iztok Osojnik: POSEBNO ZA OVU PRILIKU Ana Porenta: PESNIKINJE Maja Vidmar: ODA PUPOLJCI BRESKVE – SLOVENAČKA HAIKU POEZIJA (Milan Dekleva, Jure Detela, Alenka Zorman, Darja Kocjančič, Josip Osti, Rade Krstić, Jože Štucin, Dimitar Anakiev, Primož Repar, Tone Škrjanec) PROZA Mare Cestnik: U KORAK S REKOM Vinko Moderndorfer: OTVORILA SAM OČI I OTIŠLA DO PROZORA Maja Novak: EHO Suzana Tratnik: I JEDNO I DRUGO DRAMA Rene Kristan: HAPPY BUS ILI FILOZOFI LETE U NEBO INTERVJU Milan Petek Levokov i Maja Novak: SATIRIČAR KOJI SPASAVA PUŽIĆE I VERUJE U MAČKE EDVARD KOCBEK Edvard Kocbek: INTELEKTUALAC PRED ODLUKOM Primož Repar: KONTRAEKSKLUZIVIZAM ILI O SVEDOČENJU LICA Janko Rožič: RASPITIVANJE O KOCBEKU SIMPOZIJUM Jurij Hudolin: ROBOVI SUJETE I RAZDORA Zoran Kanduč: KRIMINALNA EKONOMIJA, DUH STUPIDNOSTI I INTELEKTUALNI BALONI Andrej Ule: VITGENŠTAJN I TOLSTOJ O SMISLU ŽIVOTA FEMINIZAM Iva Jevtić: TELO LJUBAVI: ŽENSKO TELO U SREDNJOVEKOVNOJ MISTIČKOJ KNJIŽEVNOSTI Stanislava Hrobakova Repar: ĆUTANJA U SVETLU FEMINISTIČKIH TEORIJA Barbara Simoniti: NEKA OFELIJA PROGOVORI GLOBALIZACIJA I SOLIDARNOST Janez Vodičar: NEKOLIKO POLAZNIH TAČAKA ZA SOLIDARNOST U MOM SVETU Primož Repar: SLIKE GLOBALIZACIJE I RASPOLOŽENJE SOLIDARNOSTI MUZIČKA SCENA Milko Poštrak: DOPRINOSI SABRANIM DELIMA DVADESETOG VEKA Borgezija: SVE JE OTVORENO Kuzle: PRELOMNA TAČKA Buld09i: OPUŠTENE STARE PRDONJE?

Od trenutka kada na novogodišnje veče 1943-e prvi put ugleda neobičnog čoveka koji živi u zabranjenoj sobi, Luiza, očarana radio dramama i tajnim životima hotelskih gostiju, postaje odlučna u nameri da se sprijatelji sa njim. Zadobivši Teslinu pažnju preko zajedničke ljubavi prema golubovima, Luiza – zahvaljujući izuzetnim detektivskim sposobnostima – otkriva životnu priču Nikole Tesle, srpskog imigranta i genija vizionara. .. Kroz izuzetno veran opis jednog od najvećih naučnika svih vremena, Nikole Tesle – pronalazača naizmenične struje i bežične komunikacija – "Izum svega ostalog" vas vodi kroz magični Njujork sa sredine dvadesetog veka, grad koji ključa od energije, čuda i mogućnosti. Sjajna potpuno nova nekoriscena knjiga

Zoran Mišić Srpska književna kritikaTvrdi povezO autoruМИШИЋ Зоран – књижевник, критичар, антологичар (Београд, 10. XII 1921 – Игало, 28. XII 1976). Завршио је прва два разреда основне школе у Бгду, а затим III–IV полагао приватно због повреде кичме и лечења у Француској. Другу мушку гимназију завршио је у Бгду 1940. и одмах се уписао на Правни факултет, али ни један испит није положио. После Другог светског рата 1945. хонорарно је радио као чиновник Министарства информација. Студије француског језика и књижевности уписао је 1946. на Филозофском факултету у Бгду и 1949. дипломирао. За време студија радио је као службеник у Одељењу за штампу ФНРЈ 1946-1947, затим као новинар-сарадник у литерарној редакцији Радио Бгда 1947-1948. Уредник „Књижевних новина” био је од 1948. до 1951, а затим уредник часописа „Филм” од 1951. до 1953, па уредник издавачке куће „Ново поколење“ 1953-1955. и „Нолита“ од 1955. до смрти. Као стипендиста Министарства за културу био је 1953. у Паризу на студијама и лектор на Катедри за српскохрватски језик од 1962. до 1965. Чланке и есеје објављивао је у листовима, часописима и другим публикацијама; „Дом и школа”, „Српски књижевни гласник”, „Младост”, „Књижевне новине”, „Књижевност”, „Филм”, „Свечаност”, „Политика”, „Видици”, „Нова мисао”, „Алманах Савеза књижевника Југославије”, „НИН”, „Борба”, „Ветрењача”, „Поља”, „Данас”, „Critique” и др. Бавио се превођењем са француског језика и на: француски, енглески, македонски, немачки, словачки и словеначки језик. Био је члан редакција часописа „Сведочанства” 1952, „Књижевност” 1967-1976, те члан жирија за доделу НИН-ове награде, Змајеве награде, Октобарске награде града Бгда. Припремио је за штампу књиге: Е. А. По, Одабрана дела, Бгд 1956, 1964, 1974; П. Валери, Есеји, Бгд 1957; М. Бланшо, Есеји, Бгд 1960; Р. Петровић, Изабрана дела 1-2, Бгд–Згб–Сарајево 1964; Откровења, Бгд 1968, НСад–Бгд 1972. Написао је предговоре и поговоре за књиге: А. Боске, Реч и ребро, Бгд 1958; Р. Петровић, Изабрана дела, Бгд–Згб–Сарајево 1964; Откровења, Бгд 1968, НСад–Бгд 1972. Као критичар обележио је прву половину шесте деценије XX века. Борио се за ново, модерније схватање литературе и против традиционалних лиризама и безличне моде „меког и благог штимунга”, али и против догматизма и буквализма у уметности. У својим делима стилски је био прецизан. Драматизовао је средњовековне текстове Слово светлости, које је СНП приказало3/14

Zoran Mišić Srpska književna kritikaTvrdi povezO autoruМИШИЋ Зоран – књижевник, критичар, антологичар (Београд, 10. XII 1921 – Игало, 28. XII 1976). Завршио је прва два разреда основне школе у Бгду, а затим III–IV полагао приватно због повреде кичме и лечења у Француској. Другу мушку гимназију завршио је у Бгду 1940. и одмах се уписао на Правни факултет, али ни један испит није положио. После Другог светског рата 1945. хонорарно је радио као чиновник Министарства информација. Студије француског језика и књижевности уписао је 1946. на Филозофском факултету у Бгду и 1949. дипломирао. За време студија радио је као службеник у Одељењу за штампу ФНРЈ 1946-1947, затим као новинар-сарадник у литерарној редакцији Радио Бгда 1947-1948. Уредник „Књижевних новина” био је од 1948. до 1951, а затим уредник часописа „Филм” од 1951. до 1953, па уредник издавачке куће „Ново поколење“ 1953-1955. и „Нолита“ од 1955. до смрти. Као стипендиста Министарства за културу био је 1953. у Паризу на студијама и лектор на Катедри за српскохрватски језик од 1962. до 1965. Чланке и есеје објављивао је у листовима, часописима и другим публикацијама; „Дом и школа”, „Српски књижевни гласник”, „Младост”, „Књижевне новине”, „Књижевност”, „Филм”, „Свечаност”, „Политика”, „Видици”, „Нова мисао”, „Алманах Савеза књижевника Југославије”, „НИН”, „Борба”, „Ветрењача”, „Поља”, „Данас”, „Critique” и др. Бавио се превођењем са француског језика и на: француски, енглески, македонски, немачки, словачки и словеначки језик. Био је члан редакција часописа „Сведочанства” 1952, „Књижевност” 1967-1976, те члан жирија за доделу НИН-ове награде, Змајеве награде, Октобарске награде града Бгда. Припремио је за штампу књиге: Е. А. По, Одабрана дела, Бгд 1956, 1964, 1974; П. Валери, Есеји, Бгд 1957; М. Бланшо, Есеји, Бгд 1960; Р. Петровић, Изабрана дела 1-2, Бгд–Згб–Сарајево 1964; Откровења, Бгд 1968, НСад–Бгд 1972. Написао је предговоре и поговоре за књиге: А. Боске, Реч и ребро, Бгд 1958; Р. Петровић, Изабрана дела, Бгд–Згб–Сарајево 1964; Откровења, Бгд 1968, НСад–Бгд 1972. Као критичар обележио је прву половину шесте деценије XX века. Борио се за ново, модерније схватање литературе и против традиционалних лиризама и безличне моде „меког и благог штимунга”, али и против догматизма и буквализма у уметности. У својим делима стилски је био прецизан. Драматизовао је средњовековне текстове Слово светлости, које је СНП приказало3/14

Momir Nikić je diplomirao i magistrirao opštu književnost sa teorijom književnosti, a doktorirao antropologiju na Beogradskom univerzitetu. Bio je urednik i glavni urednik BIGZ-a, radio u raznim ustanovama koje se bave pitanjima međunarodne naučne, kulturne i tehničke saradnje. Bio je stručnjak međunarodne organizacije rada u Somaliji, direktor Fulbrajtovog programa u Jugoslaviji. Objavljivao je radove po časopisima i listovima (Oko, Književnost, Književne novine, Međunarodna politika) o pitanjima međunarodne saradnje, istorije i teorije književnosti, antropologije... Posebno se zanima za oblast istorije kulture, novih tehnologija i literarnih komunikacija. odlično očuvana KORO.8

Vesna Parun, Izabrane pesme, SKZ, Beograd, 1979, 172 strane, tvrd povez. Knjiga je u stanju kao da je danas kupujete u knjižari. Nova. neotvorena. Vesna Parun rođena je 10. aprila 1922. na otoku Zlarinu blizu Šibenika, gdje joj je otac radio kao općinski činovnik koji je često bio premještan i ostajao bez posla, zbog čega je brojna obitelj (četvero djece) živjela u prilično teškim uvjetima. Zato je Vesna dobar dio djetinjstva i mladosti provela kod tete i tetka u Splitu, u Biogradu na Moru i u Šibeniku. Otac Ante rodom je s otoka Prvića, a majka Antica sa Šolte. Osnovnu školu je završila na Visu, a gimnaziju je pohađala u Šibeniku i Splitu gdje je 1940. maturirala. Bila je odličan učenik i već se od 14. godine uzdržavala podučavanjem. U jesen 1940. upisala je studij romanistike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Onda je došao rat, bježanje u Split, povratak u Zagreb (1942. ). Tada su živjeli u Sesvetama kod Zagreba gdje joj je otac radio u općini. Odatle joj je brat otišao u partizane i ubrzo poginuo. U to vrijeme često je obolijevala. Poslije završetka rata nastavila je studij na Filozofskom fakultetu, ali je tada upisala čistu filozofiju. 1947. radila je na pruzi Šamac - Sarajevo, oboljela je od tifusa, a u isto je vrijeme doživljavala krize zbog nesretne ljubavi koja je trajala od 1938. Sve su to bili razlozi prekida studija. Od 1962. do 1967. boravila je u Bugarskoj gdje se udala, razvela i doživjela novi niz nedaća. Od tada je živjela uglavnom u Zagrebu i radila ka

Josip Badalić rođen je 7. lipnja 1888. u Deanovcu, a umro 11. kolovoza 1985. u Križu. Bio je ugledni hrvatski povjesničar i slavist. U Zagrebu je polazio Filozofski fakultet, te studij nastavio u Berlinu. Radio je u Sveučilišnoj knjižnici u Zagrebu, a od 1945. bio je profesor ruske književnosti. Pisao je o vezama hrvatske i ruske književnosti, istraživao i opisivao inkunabule u Hrvatskoj i Sloveniji, te pisao o bibliotekarstvu i objavljivao putopise.

Momir Nikić: POSLEDNJA KNJIGA - Ihnatonova fuga, Pirg Beograd 1994, str. 345. Roman. Očuvanost 4 i ima posvetu (moguće od autora). Momir Nikić Momir Nikić je diplomirao i magistrirao opštu književnost sa teorijom književnosti, a doktorirao antropologiju na Beogradskom univerzitetu. Bio je urednik i glavni urednik BIGZ-a, radio u raznim ustanovama koje se bave pitanjima međunarodne naučne, kulturne i tehničke saradnje. Bio je stručnjak međunarodne organizacije rada u Somaliji, direktor Fulbrajtovog programa u Jugoslaviji. Objavljivao je radove po časopisima i listovima (Oko, Književnost, Književne novine, Međunarodna politika) o pitanjima međunarodne saradnje, istorije i teorije književnosti, antropologije... Posebno se zanima za oblast istorije kulture, novih tehnologija i literarnih komunikacija.

JU FILM DANAS broj 19 / 20, Beograd 1991, str. 187 + 167 + 144. Časopis za jugoslovenski film. Očuvanost 4. Северин М. Франић (Мурска Собота, 28. јануар 1952 — Београд, 8. април 2014) био је српски и југословенски филмолог, критичар, уредник, издавач, телевизијски аутор и књижевник.[1][2] Између осталог, оснивач је и уредник најважнијег и најдуговечнијег филмолошког часописа у Срба, YU филм данас.[3] Садржај Биографија Основну и Средњу школу завршио је у Сарајеву, где је започео студије, прво на Катедри за Општу књижевност и филозофију, а годину дана касније и на Катедри за Општу књижевност, театрологију и библиотекарство. Након шеснаест година (1960-1976) боравка у граду на Миљацки, крајем 1976. године прелази у Београд, где је живео и радио до средине 2011. године, када се пресељава у Ниш. Још за време студија, у Сарајеву, 1972, као филмски и позоришни критичар почео је да сарађује у књижевним и филмским часописима и ревијама да би, преласком у Београд, проширио сарадњу и на београдске часописе и ревије, пишући једно време и за III програм Радио-Београда, од којих су најзначајнији: Наши дани, Лица, Живот, Израз, Одјек, Синеаст, Младост, Идеје, Омладинске новине, Филмограф, Филмска култура, Рад, Књижевност, Савременик, Политика свет, Дуга, Филаж... Покренуо је 1988. године часопис за питања југословенске кинематографије и филма, YU филм данас`, чији је главни и одговорни уредник и сада. У непрекинутом континуитету до 2013. је објављено 105 бројева, као и један ванредни, укупног обима преко 24.000 штампаних страница.

JU FILM DANAS broj 24 / 25, Beograd 1992, str. 164 + dodaci. Časopis za jugoslovenski film. Očuvanost 4. Северин М. Франић (Мурска Собота, 28. јануар 1952 — Београд, 8. април 2014) био је српски и југословенски филмолог, критичар, уредник, издавач, телевизијски аутор и књижевник.[1][2] Између осталог, оснивач је и уредник најважнијег и најдуговечнијег филмолошког часописа у Срба, YU филм данас.[3] Садржај Биографија Основну и Средњу школу завршио је у Сарајеву, где је започео студије, прво на Катедри за Општу књижевност и филозофију, а годину дана касније и на Катедри за Општу књижевност, театрологију и библиотекарство. Након шеснаест година (1960-1976) боравка у граду на Миљацки, крајем 1976. године прелази у Београд, где је живео и радио до средине 2011. године, када се пресељава у Ниш. Још за време студија, у Сарајеву, 1972, као филмски и позоришни критичар почео је да сарађује у књижевним и филмским часописима и ревијама да би, преласком у Београд, проширио сарадњу и на београдске часописе и ревије, пишући једно време и за III програм Радио-Београда, од којих су најзначајнији: Наши дани, Лица, Живот, Израз, Одјек, Синеаст, Младост, Идеје, Омладинске новине, Филмограф, Филмска култура, Рад, Књижевност, Савременик, Политика свет, Дуга, Филаж... Покренуо је 1988. године часопис за питања југословенске кинематографије и филма, YU филм данас`, чији је главни и одговорни уредник и сада. У непрекинутом континуитету до 2013. је објављено 105 бројева, као и један ванредни, укупног обима преко 24.000 штампаних страница.

Ante Armanini : KRITIKA KNJIŽEVNOG UMA , Izdavački centar Rijeka 1982, str. 168. Eseji. Očuvanost 4-. Sadržaj na slici. Ante Armanini rođen je 1943. na otoku Rabu. Pjesnik, esejist, prozni i dramski pisac. Gimnaziju pohađao u Splitu, a diplomirao na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Profesionalno se bavio dramaturgijom. Dobitnik je nagrade za dramatizaciju djela Povratka Filipa Latinovicza Miroslava Krleže. Radio je kao dramaturg u HNK Varaždin. Prvim esejom predstavljen je u Mrkonjićevoj Hrvatskoj mladoj kritici (1970). Brojni eseji, kritike i recenzije obljavljivani su mu u časopisima (Forum, Republika, Delo, Dalje), između ostalog i veći eseji o Kafki, Dostojevskom, Batailleu, Nietzscheu, Heideggeru, Vjeranu Zuppi, Željki Čorak itd. Objavio je zbirku pjesama Maslinska gora (Split, Nakladni zavod Marko Marulić, 1971), zbirku eseja Kritika književnog uma (Rijeka, Dometi, 1982), filozofsku studiju Dostojevski i volja za moć: jedno viđenje braće Karamazovih (Zagreb, Ceres, 2003) te romane Nosorog i paradoksalna ruža (Beograd, Književne novine, 1987) i Predsjednik Tuki i grof Pizamann (Zagreb, Meandar, 2013).

Narodna knjiga, 1953. Видо Латковић (Цетиње, 27. јун 1901 — Београд, 21. јул 1965) био је српски књижевни историчар, књижевник и позоришни критичар.[1] Биографија Школовао се између 1911. и 1920. на Цетињу, студирао југословенску и светску књижевност на Филозофском факултету у Београду од 1920. до 1925. године.[2] Докторску дисертацију одбранио је на Филозофском факултету у Београду 1939. године.[2] Од 1945. до 1965. године радио је на Филолошком факултету Универзитета у Београду као професор теорије књижевности и народне књижевности.[1] Уређивао је цетињски часопис Записи и био један од обновитеља и главних уредника Прилога за књижевност.[2] Његова научна интересовања била су окренута ка значајним српским писцима XIX и XX века (Вук Стефановић Караџић, Петар Петровић Његош, Бранко Радичевић...).[1] На основу текста који је за штампу приредио са Радославом Бошковићем, припремљено је прво електронско издање „Горског вијенца“ са објашњењима и речником. Обредне и обичајне песме сврстао је у једну групу. Сматрао је да шаљиве песме припадају некој од већ издвојених група. Дела „Симо Матавуљ у Црној Гори“ 1939, „Чланци из књижевности“ 1953, „П. П. Његош“ (монографија) 1963, „Народна књижевност“ објављена након његове смрти. Видо Латковић аутор је другог допуњеног издања дела „Словеначко-српскохрватски речник“.

Stjepan Hranjec : KNJIŽEVNO DJELO JOŽE HORVATA , Zrinski Čakovec 1989, str. 232 Joža Horvat ; Književno delo Očuvanost 4. Stjepan Hranjec (Goričan, 1946.), književni povjesničar i folklorist, sveučilišni profesor. Životopis Rođen je 18. kolovoza 1946. u Goričanu, Međimurska županija. Nakon osnovne škole upisao je Gimnaziju u Čakovcu, a na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu diplomirao je 1971. VIII. dvopredmetnu grupu – jugoslavenske književnosti i komparativnu književnost. Stupanj magistra znanosti postigao je 1978. na Filozofskom fakultetu u Zagrebu temom „Usmeni narodni teatar na tlu Međimurja“. Na istom Fakultetu postigao je 1986. znanstveni stupanj doktora znanosti iz područja humanističkih znanosti, obranivši disertaciju „Književno djelo Jože Horvata“. Godine 1991. izabran je u znanstveno-nastavno zvanje docenta za dječju književnost i usmenu književnost na Pedagoškom fakultetu (sada Filozofski fakultet) u Osijeku, 1995. za docenta za dječju književnost na čakovečkom Odsjeku pedagogijskih znanosti Filozofskog fakulteta u Zagrebu. Godine 2000. izabran je u znanstveno-nastavno zvanje izvanrednog profesora, 2005. u znanstveno-nastavno zvanje redovitoga profesora a 2011. u trajno znanstveno-nastavno zvanje. Godine 2016. Senat Sveučilišta u Zagrebu izabrao ga je u počasno zvanje professor emeritus. Još kao apsolvent zaposlio se 1970. na Tehničkoj i industrijskoj školi u Čakovcu a iduće školske godine na Ekonomskoj školi u Čakovcu. Određeno vrijeme radio je izvan školstva: godine 1980. zaposlio se u Građevnom kombinatu „Međimurje“ na poslovima voditelja za obrazovanje i kulturu, a 1982. izabran je za prvog direktora tada novootvorenog Centra za kulturu Čakovec. Godine 1986. zaposlio se na čakovečkom Odsjeku zagrebačkoga Filozofskog fakulteta na poslovima bibliotekara, 1991. izabran je u zvanje docenta na Pedagoškom (Filozofskom) fakultetu u Osijeku i otad radi kao sveučilišni nastavnik na čakovečkom odsjeku Učiteljskog fakulteta u Zagrebu, do umirovljenja 2012. godine. Godine 2000. i 2008. izabran je za suradnika-izvoditelja na poslijediplomskom studiju kroatistike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Živi i radi u Čakovcu.

Mihajlo Pantić: PUZZLE - Poetički memoari, Radio B92 Beograd 1995, str. 158. Književna esejistika. Očuvanost 4 + ima autorova posveta.

U dobrom stanju! Str 86 Povez mek Stanje knjige dobro Beograd 1987 Završio svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Radio kao fizički radnik, vozač, kuvar, nastavnik, knjižar, taksista. Objavio zbirke pripovedaka Trorog (1987), Malo gore i raspašće se (1992) i Manijeva završnica (1995). S engleskog je preveo dela dvadesetak autora, između ostalih drame Harolda Pintera (nagrada za prevod „Laza Kostić“), Džojsove Dablince, Tamni lavirint Lorensa Darela, Beketovе i Makjuanove pripovetke..

Description Đačke pesme – Dragan Lukić Dragan lukić rođen je u Beogradu. Gimnaziju i fakultet završio je u Beogradu. Po završetku škole predavao je srpsko-hrvatski jezik u školi. Predavao je dečiju književnost. Objavio je šezdesetak knjiga za decu . knjige su mu prevodjene na druge jezike. Bio je urednik na radio Beogradu. Dobitnik je najznačajnijih nagrada. Po njegovim tekstovima pesme su komponovane.

Miroslav Josić VišnjićPristup u svetlostTvrdi povezIzdavač DraganićMiroslav Josić Višnjić rođen je 15. decembra 1946. godine u Staparu (Bačka), srpski književnik. U rodnom mestu završio je osnovnu školu, a Učiteljsku školu (Preparandiju) u Somboru. Na Filološkom fakultetu u Beogradu apsolvirao je na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti (tzv. Svetska književnost). Dugo je honorarno radio kao lektor, korektor i tehnički urednik u raznim izdavačkim kućama, listovima i časopisima. Bio je sekretar lista „ Student“ (generacija 68, do smene redakcije), urednik časopisa `Relations`. Bio je (greškom) zaposlen u Srpskoj književnoj zadruzi. Pokrenuo je biblioteku „ Novi Albatros“ . Prvi je počeo privatno izdavanje knjiga (posle S. Mašića) u „ Književnoj fabrici MJV i deca“ . Putovao je po svetu najčešće o svom trošku u Poljsku, Francusku, Kanadu, Madžarsku, Švedsku, Holandiju, Češku, Rumuniju, Italiju, Nemačku, Grčku, Kinu. . .3/24

Miroslav Josić Višnjić Pristup u svetlost Tvrdi povez Izdavač Draganić Miroslav Josić Višnjić rođen je 15. decembra 1946. godine u Staparu (Bačka), srpski književnik.U rodnom mestu završio je osnovnu školu, a Učiteljsku školu (Preparandiju) u Somboru. Na Filološkom fakultetu u Beogradu apsolvirao je na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti (tzv. Svetska književnost). Dugo je honorarno radio kao lektor, korektor i tehnički urednik u raznim izdavačkim kućama, listovima i časopisima. Bio je sekretar lista „Student“ (generacija 68, do smene redakcije), urednik časopisa `Relations`. Bio je (greškom) zaposlen u Srpskoj književnoj zadruzi. Pokrenuo je biblioteku „Novi Albatros“. Prvi je počeo privatno izdavanje knjiga (posle S. Mašića) u „Književnoj fabrici MJV i deca“. Putovao je po svetu najčešće o svom trošku u Poljsku, Francusku, Kanadu, Madžarsku, Švedsku, Holandiju, Češku, Rumuniju, Italiju, Nemačku, Grčku, Kinu...

Miroslav Josić VišnjićPristup u svetlostTvrdi povezIzdavač DraganićMiroslav Josić Višnjić rođen je 15. decembra 1946. godine u Staparu (Bačka), srpski književnik. U rodnom mestu završio je osnovnu školu, a Učiteljsku školu (Preparandiju) u Somboru. Na Filološkom fakultetu u Beogradu apsolvirao je na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti (tzv. Svetska književnost). Dugo je honorarno radio kao lektor, korektor i tehnički urednik u raznim izdavačkim kućama, listovima i časopisima. Bio je sekretar lista „ Student“ (generacija 68, do smene redakcije), urednik časopisa `Relations`. Bio je (greškom) zaposlen u Srpskoj književnoj zadruzi. Pokrenuo je biblioteku „ Novi Albatros“ . Prvi je počeo privatno izdavanje knjiga (posle S. Mašića) u „ Književnoj fabrici MJV i deca“ . Putovao je po svetu najčešće o svom trošku u Poljsku, Francusku, Kanadu, Madžarsku, Švedsku, Holandiju, Češku, Rumuniju, Italiju, Nemačku, Grčku, Kinu. . .3/24

Lepa mlada žena Uspešni naučnik, četrdesetdvogodišnji virolog Edvard Landauer, koji, reklo bi se, ima sve osim partnerke, pogođen je kao gromom iz vedra neba lepotom studentkinje koja je prošla pored njega na biciklu. Uslediće brz i pomalo neočekivan zaplet i rasplet: strasna ljubav, brak, njeno zaposedanje njegovog celokupnog života, stana i mišljenja, plačljivo dete koje ima sudbonosnu ulogu u njegovom životu, i njegovo gorko i potpuno razočaranje u sve što je znao, radio, u šta je verovao. Fascinantna, srećom duhovita i ironična, vivisekcija brzog uspona i još bržeg (ras)pada jedne veze i braka u maestralnom Viringinom romanu poprima razmere kratke ali ozbiljne studije današnjih porodičnih odnosa u kojima sva pravila polako prestaju da važe. „Brutalno precizno.“ — Cathy Rentzenbrink, Stylist „Književnost u najpotentnijem izdanju.“ — Julie Myerson, The Observer „Bolan i poput žileta oštar portret muškarca u srednjim godinama, napet, koncizan i prelepo napisan roman.“ — Mariella Frostrup, BBC Radio 4

Jovan Skerlić Književne kritikeTvrdi povezIzdavač RadO autoruЈован Скерлић (Београд, 20. август 1877 — Београд, 15. мај 1914) био је српски књижевник и књижевни критичар.Рођен је у Београду 20. августа (8. по јулијанском календару) 1877. године у грађанској породици од оца Милоша и мајке Персиде[1] рођ. Марковић (из Пеште), у породичној кући на углу Господар Јевремове и Добрачине улице, код Чукур-чесме на Дорћолу. Његов отац је био власник фирме и продавнице шешира, (мајстор шеширџијског заната) који је имао радњу и продавницу у Васиној улици код Кнез Михаилове улице. Јован Скерлић је имао две сестре, Јованку и Јелену, удату за Владимира Ћоровића.[2]Имао је супругу Клару и кћи Љиљану.[3], оне су касније живеле у Француској.[4]Његов животни мото гласио је: „Живети — значи радити!“. Живот му је био непрекидан, напоран рад. Он није знао за одмор, нити је марио за умор, „све докле његов преморени и у раду сагорели организам није клонуо пред чељустима смрти“.[5] Преминуо је Јован изненада у 37. години, 15. маја (2. маја по јулијанском календару) 1914.Образовање и просветни радЈован Скерлић са родитељима и сестрамаОсновну школу, гимназију и студије филозофије је завршио у Београду. На Великој школи је дипломирао из француског језика са књижевношћу и теорије књижевности, као ђак Богдана Поповића. Потом је отишао у Лозану, где је положио докторат из француске књижевности (L’Opinion publique en France d’après la poésie politique et sociale de 1830 à 1848).[6]Само је кратко време био гимназијски наставник у Београду. Одмах по положеном докторском испиту, постављен је за наставника Универзитета у Београду, прво за француски језик и књижевност, а затим за српску књижевност, коју је предавао све до смрти. У два маха је отпуштан из државне службе због својих политичких назора.[тражи се извор]Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1910. године.Књижевни и национално-политички радЈован СкерлићИ поред своје велике књижевне делатности, којом се прославио као најпопуларнији и најобилнији српски критичар, Скерлић је упоредо радио, исто тако неуморно и обилато, и на политичком и националном пољу. Још као ђак је пришао социјалистичком покрету и писао социјално-политичке чланке и студије у социјалистичкој штампи. Касније је приступио Самосталној радикалној странци, створеној од левог крила радикалне странке, и убрзо постао њен главни идеолог. Последње две године живота је био посланик у Народној скупштини, у којој се нарочито истакао својим борбеним говором против „банко-кратије“, тј. против банака које својим зеленашким каматама бездушно исцрпљују народ.Много је важнији његов рад на националном пољу. Идејно, он је несумњиво био најсмелији и најистакнутији проповедник и протагониста југословенског народног и државног јединства. Од његових многобројних предавања у крајевима бивше Аустроугарске најзначајније је оно у Прагу, на десет дана пред смрт. Од чланака и огледа из националне идеологије, најбољи је оглед о Анти Старчевићу, проповеднику великохрватске идеје. Од осталих национално-културних акција, најзначајнија је она за увођење латинице у Срба (анкета у Српском књижевном гласнику). Лазар Томановић је о томе записао: ...а Скерлић је био готов да и ћирилицу батали.[7]Иако је умро млад, Скерлићев књижевни рад је веома обиман. Његово најпознатије и уједно најбоље дело је Писци и књиге (у девет свезака). Синтеза целокупног његовог књижевног рада је Историја нове српске књижевности, објављена прво у скраћеном облику, као средњошколски уџбеник, а потом у целини. Посебне су његове студије о књижевним епохама: Омладина и њена књижевност и Српска књижевност у 18. веку, велика студија о Јакову Игњатовићу; затим огледи: Поглед на данашњу француску књижевност, Уништење естетике и демократизација уметности, књижевно-политички оглед Светозар Марковић. Од 1905. године до смрти уређивао је Српски књижевни гласник, у почетку у друштву са Павлом Поповићем, а касније сам. Имао је дара једног романописца. Објавио је два наставка дела Београдске романсе, потписујући се са псеудонимом „Београђанин9/3