Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dušan J. Popović (Surduk, kod Stare Pazove, 28. mart 1894 — Belegiš, kod Stare Pazove, 28. april 1965) bio je prvi istorijski sociolog u Srbiji. [1] Biografija Dušan se školovao u rodnom Surduku i Sremskim Karlovcima.[2] Kao gimnazijalac koristio je stipendiju iz Zadužbine Atanasije Bale.[3] Studirao je istoriju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu i Beču. Dplomirao je i doktorirao u Zagrebu (1919), pa radio izvesno vreme kao predavač na Trgovačkoj akademiji u Novom Sadu. Zatim je dve godine bio na svojevrsnoj specijalizaciji iz sociologije u Parizu, Briselu i Londonu. Bio je profesor na Katedri istorijskih nauka, Filozofskog fakulteta u Beogradu[4] (asistent Istorijskog seminara 1921-1926, docent 1926, vanredni profesor 1930, redovni profesor 1935-1941). Uređivao je `Glasnik istorijskog društva u Novom Sadu` tokom njegovog izlaženja (1928-1940). Bavio se istorijom Srba u Habzburškoj monarhiji 17-19. veka, kao i prošlošću Beograda. Javlja se i kao urednik zbornika: `Vojvodina I i II`,[5] Novi Sad 1939-1940. godine. Njegova knjiga i brojni napisi i javna predavanja na temu Cincari, izazvali su otpor i negodovanja u delu naučne javnosti.[6] Smatrali su njegovi neistomišljenici da je preterivao i preuveličavao broj i ulogu bogatih Cincara na srpsko građanskog društvo. Sa Popovićem je započeo u novinama polemiku Dragiša Lapčević; Lapčević je čak autor brošure `Cincarstvo u Srbiji - Beogradu i srbijanskim gradovima`. Penzionisan je Popović kao profesor Univerziteta u Beogradu 1945. godine. Posvetio je Beogradu svoju poslednju knjigu `Beograd kroz vekove`, objavljenu 1964. godine. Između dva svetska rata na Katedri istorijskih nauka uveo predavanja iz istorijske sociologije, budući da je izabaran za docenta s tim «da na Filozofskom fakultetu predaje istoriju Srba na sociološkoj osnovi». Nastojao je da istorijsku građu izlaže prema sociološkim načelima. Objašnjavao političke sukobe u Kraljevini Jugoslaviji različitim kulturno-istorijskim korenima srpske i hrvatske elite.

Notna zbirka za ljubitelje narodne muzike, profesionalce i amatere, sadrži 417 zapisa pesama Vojvodine stare, a isto tako i pesme komponovane u duhu muzičke tradicije Srba u Vojvodini u 19. i prvoj polovini 20. veka. Ideja za naslov albuma proistekla je iz pesme Veljka Petrovića „Vojvodino stara, zar ti nemaš stida". Dele se te pesme na muške i ženske, svečarske, posleničke (pesme za rad), svatovske, ljubavne, bećarske, lumperaške... A znate li kakve su to rojtanske pesme? Priređivač zbirke upoznaje čitaoce sa istorijskim kontekstom i analizom muzičkog nasleđa Srba sa prostora Vojvodine stare, koja se prostirala i na delovima danas susednih država, tokom protekla dva veka. U zbirci se nalaze i varoške pesme nastale na stihovima srpskih vojvođanskih pesnika Jovana Subotića, Vasilija Vase Živkovića, Jovana Jovanovića Zmaja, Branka Radičevića, Mite Popovića... Pesme su obrađivali, za glas i klavir ili mešoviti hor, Kornelije Stanković, Franjo Kuhač, Stevan Stojanović Mokranjac, Petar Konjović... Format: 15.5x22.5 cm Broj strana: 477 Pismo: ćirilica Povez: broširan ISBN: 978-86-6195-176-3 Izdavač/ Saizdavač: RTS, JMU Radio-televizija Vojvodine

odlično očuvana ploča Sava Vukosavljev je jedan od najznačajnijih vojvođanskih savremenih kompozitora i etnomuzikologa. A1 Partizanska Rapsodija Br. 2 (Vojvođanska) A2 Devojčica Sa Letkom A3 Končertino Za Brač Solo I Tamburaški Orkestar A4 Vesele Sanke, Skerco A5 Razvilo Se Kolo Vojvodinom B1 Fijakerist B2 Tako Će I Biti B3 Srce B4 Reke I Ja B5 Ej, Da Mogu... ДА није било Саве Вукосављева (Змајево 1914 - Нови Сад 1996), тамбурашка музика у Војводини не би доживела толики процват нити би било чувеног Тамбурашког оркестра Радио Новог Сада, онаквог каквог га се сећамо из времена највећих успеха и достигнућа. То између осталог наводи Сима С. Матић, новосадски издавач и поклоник тамбурашке музике, који је заједно са новинаром Бориславом Хложаном приредио књигу `Композитор и диригент Сава Вукосављев`, с поднасловом `Живот посвећен тамбури`, недавно објављену у издању `Тиског цвета`. - Штета је што ова монографија није настала раније, када је било више живих сведока чика Савиног стваралаштва и његових сарадника - додаје Матић, уз напомену да се са именом тог значајног уметника сусрео још у својој раној младости у родној Ади, где је у локалном омладинском оркестру и сам свирао прим-тамбурицу. Аутори су, ипак, успели да прикупе врло упечатљива и занимљива сећања бројних познавалаца и поштовалаца дела композитора, диригента, етномузиколога, тамбураша, чије се композиције и данас радо изводе. Тако књижевник Милутин Ж. Павлов, присећајући се својих сусрета са Вукосављевом, бележи како је Сава волео да прича о `светлуцавом тамбурашком приму, о равничарској тамбурашкој бисерници`. - Усред те приче скидао би са своје седе главе свој нахерени качкет боје беле кафе. Милан Миња Вукосављев, у сећањима на свога оца, наводи да је Сава одрастао у сиромашној сеоској породици у бачком Змајеву где је одмалена, слушајући свирце у дединој кафани, заволео тамбуру. Пре Другог светског рата радио је као учитељ у родном и другим местима Бачке и Баната, а током мађарске окупације се, као предратни официр, са породицом склонио у Стојник код Аранђеловца. Прикључио се касније 53. Војвођанској бригади НОВ. Године 1957. долази у Радио Нови Сад и активно учествује у стварању радијског тамбурашког оркестра, којем је дао снажан печат као уметнички руководилац. Новосадски тамбураши прославили су тамбурицу широм света, на бројним успешним турнејама и гостовањима - истиче Миња Вукосављев, подсетивши на то да је састав с Јаником Балажом, који је свирао у `Скупљачима перја`, одушевио француску и светску публику многобројним наступима у париској `Олимпији` и широм Француске, после тријумфа тог нашег филма на чувеном фестивалу у Кану. Остао је забележен и Савин изузетан педагошки рад, посебно његово залагање да тамбура буде заступљена у нашим музичким школама. КОМПОЗИЦИЈЕ САВИНЕ композиције и аранжмани `Велико бачко коло`, `Сремска рапсодија`, `Да се повеземо`, `Дођи драга`, `Развило се коло Војводине`, `Срца`, `Еј, да могу`... на репертоару су и данашњих оркестара, а често се могу чути и на таласима радио-станица. СВИРАЛИ И У БЕЛОЈ КУЋИ НАЈИМПРЕСИВНИЈА турнеја Великог тамбурашког оркестра Радио Новог Сада, под управом Саве Вукосављева, била је она у САД 1972. године. - Новосадски музичари свирали су и у Белој кући, пред председником Никсоном, а неколико дана касније имали су незаборавни наступ у Питсбургу, испраћени овацијама неколико хиљада наших исељеника - бележи Борислав Хложан. ... classical contemorary avantgarde dubravko detoni erno kiraly vladan radovanović katalin ladik vojvođanska muzika vojvodina etnomuzikologija nada kolundzija

Notna zbirka za ljubitelje narodne muzike, profesionalce i amatere, sadrži 417 zapisa pesama Vojvodine stare, a isto tako i pesme komponovane u duhu muzičke tradicije Srba u Vojvodini u 19. i prvoj polovini 20. veka. Ideja za naslov albuma proistekla je iz pesme Veljka Petrovića „Vojvodino stara, zar ti nemaš stida". Dele se te pesme na muške i ženske, svečarske, posleničke (pesme za rad), svatovske, ljubavne, bećarske, lumperaške... A znate li kakve su to rojtanske pesme? Priređivač zbirke upoznaje čitaoce sa istorijskim kontekstom i analizom muzičkog nasleđa Srba sa prostora Vojvodine stare, koja se prostirala i na delovima danas susednih država, tokom protekla dva veka. U zbirci se nalaze i varoške pesme nastale na stihovima srpskih vojvođanskih pesnika Jovana Subotića, Vasilija Vase Živkovića, Jovana Jovanovića Zmaja, Branka Radičevića, Mite Popovića... Pesme su obrađivali, za glas i klavir ili mešoviti hor, Kornelije Stanković, Franjo Kuhač, Stevan Stojanović Mokranjac, Petar Konjović... Format: 15.5x22.5 cm Broj strana: 477 Pismo: ćirilica Povez: broširan ISBN: 978-86-6195-176-3 Izdavač/ Saizdavač: RTS, JMU Radio-televizija Vojvodine

Tamburaski Orkestar Radio Televizija Novi Sad - `Kad Zaigra Srce U Primasa` Originalno izdanje sa bukletom. Knjizica ima 4 strane. Made in Yugoslavia Ocuvanost CD: 5-/4+++ (dve male crtice, ne utice na rad) Knjizica: 5- Zadnji omot: 5 Na kutiji postoje tragovi koriscenja, sitna naprslina na zadnjoj strani. Spisak pesama: 01 Kad Zaigra Srce U Primaša 5:30 02 Škripi Đeram 2:00 03 Kreće Se Lađa Francuska 2:05 04 Dunda Kolo 3:08 05 Ala Volem Garavu 2:40 06 Krecavi Ketuš 1:40 07 Splet Melodija Pesama Iz Vojvodine - 1 5:48 08 Prolaze Noći, Mučim Se Ja 3:25 09 Tamo Daleko 2:05 10 Polagano Bačko Kolo 1:58 11 Bacala Se Lepa Toda Jabukom 2:30 12 Žalim Te Momče 2:28 13 Splet Melodija Banatskih Igara 5:37 14 Što Se Bore Misli Moje 3:13 15 Galop Kolo 2:18 16 Splet Melodija Pesama Iz Vojvodine - 2 6:42 17 Iriška Pratnja 4:04 18 Sremčica Kolo 2:44 19 Divno Miri Lipin Cvet 2:48 20 Veliko Bačko Kolo 3:50 Stanje mozete videti na slikama. Zanrovi: narodna, folk, kolo pvs3r7

Various ‎– Vojvodina Peva Pesme O Titu Label: PGP RTB – LP 2559, Radio-Televizija Novi Sad – LP 2559 Format: Vinyl, LP, Album Country: Yugoslavia Released: 1977 Genre: Brass & Military, Folk, World, & Country Style: Military, Folk Tracklist Hide Credits A1 Hor* I Orkestar RNS*– Steg Partije Arranged By, Conductor – J. Vojtjehovski* Written-By – O. Danon* 2:08 A2 Kamerni Hor Iz Bečeja* I Tamburaški Orkestar RTVNS*– Druže Tito Mi Ti Se Kunemo Arranged By, Conductor – Sava Vukosavljev Written-By – Trad.* 1:28 A3 Hor* I Orkestar Radio Novog Sada*– Elvtárs A Sorsunk = Druže, Naša Sudbina Conductor – Király Ernő* Written-By, Arranged By – Rudolf Bruči 1:33 A4 Mešovita Grupa Pevača* I Narodni Orkestar RTVNS*– So Súdruhom Titom = Uz Maršala Tita Arranged By – J. Vojtjehovski* Conductor – Todor Petronje Lyrics By – A. Fekete* Music By – O. Danon* 1:20 A5 Mešovita Grupa Pevača SNP-a Novi Sad* I Narodni Orkestar RTVNS*– Tito Drag Tovarăš = Druže Tito Arranged By – T. Jurjovan* Conductor – Todor Petronje Lyrics By – Cornel Balica Music By – Trad.* 1:43 A6 Mešovita Grupa Pevača SNP-a Novi Sad* I Tamburaški Orkestar RTVNS*– Товариш Тито = Drug Tito Arranged By – S. Vukosavljev* Conductor – Sava Vukosavljev Lyrics By – D. Latjak* Music By – M. Špiler* 1:45 A7 Kamerni Hor Iz Bečeja* I Tamburaški Orkestar RTVNS*– Aoj, Tito Ružico I Smilje Arranged By, Conductor – Sava Vukosavljev Written-By – Trad.* 1:20 A8 Dečja Vokalna Grupa Iz Bačkog Petrovca Uz Narodni Orkestar RTV Novi Sad– Pieseň O Titovi = Pesma O Titu Arranged By – Juraj Ferik Ml.* Conductor – Todor Petronje Lyrics By – Pavel Mučaji Music By – Martin Kmet` (2) 1:30 A9 Mešovita Grupa Pevača SNP-a Novi Sad* I Narodni Orkestar RTVNS*– Mareșalul Tito = Druže Tito, Naš Maršale Arranged By – T. Jurjovan* Conductor – Todor Petronje Lyrics By – Cornel Balica Written-By – Trad.* 1:35 A10 Mešovita Grupa Pevača SNP-a Novi Sad* I Tamburaški Orkestar RTVNS*– Марш XVI Дивизии = Marš XVI Divizije Conductor – Sava Vukosavljev Lyrics By, Arranged By – I. Timko* Music By – Trad.* 2:57 A11 Kamerni Hor Iz Bečeja* I Tamburaški Orkestar RTVNS*– Lepo Ti Je Druga Tita Kolo Arranged By, Conductor – Sava Vukosavljev Written-By – Trad.* 1:03 B1 Grupa »Sunce«* I Revijski Okrestar RTV Novi Sad*– Himna Akcijaša Arranged By – Jovan Adamov Conductor – Stevan Radosavljević Lyrics By – B. Karakaš* Music By – Branko Karakaš 3:37 B2 Grupa Pevača Osn. Škole »Petőfi Sándor« Novi Sad* I Instrumentalni Ansambl RTV Novi Sad*– Titó Elvtárs Születésnapjára = Za Rođendan Druga Tita Arranged By – Petar Bahun Lyrics By – László Gál* Music By – Petar Bahum* 2:50 B3 Kvetoslava Čanji, Revijski Orkestar RTV Novi Sad– Keď Nám Slnko Zakryla Čierňava = Kad Nam Sunce Bude Pomrčalo Arranged By – Stevan Radosavljević Conductor – Jovan Adamov Lyrics By – Miroslav Demák Music By – Nar.* 1:52 B4 Ileana Okolišan-Baba*, Revijski Orkestar RTV Novi Sad– Eroul Tito = Heroj Tito Arranged By – Josip Lorbek Conductor – Jovan Adamov Lyrics By – Mirča-Baba* Music By – Josip Slavenski 2:07 B5 Olena Popović I Revijski Orkestar RTV Novi Sad– У Жеми Титовей = U Titovoj Zemlji Arranged By – Stevan Radosavljević Conductor – Jovan Adamov Lyrics By – Miron Kanjuh* Music By – Nikica Kalođera* 2:25 B6 Grupa »Zipp«*, Revijski Orkestar RTV Novi Sad– Titó Elvtárs Harcba Szólit = Drug Tito U Boj Zove Arranged By – Pongó Lajos* Conductor – Jovan Adamov Lyrics By – Papp Gábor József* Music By – Part. Nar.* 2:36 B7 Grupa »Žetva«*, Revijski Orkestar RTV Novi Sad– Kolo Druga Tita Arranged By – Kovács Ferenc* Conductor – Jovan Adamov Lyrics By – Part. Nar.* Music By – Nikica Diklić 2:22 Media Condition: Mint (M) Sleeve Condition: Near Mint (NM or M-) SAL.STA.1

prevela Seja Babić extra retko! odlično stanje OTO TOLNAI je rođen je u Kanjiži 1940. godine. Pesnik, pripovedač, dramski pisac, esejista. Prevođen je na srpski, nemački, poljski, engleski, holandski, slovački, francuski, italijanski jezik. Oto Tolnai je najplodniji i najsvestraniji stvarlac u književnosti vojvođanskih Mađara. Okušao se usvim mogućim umetničkim formama živeći večno u metamorfozama, od pesme do eseja, od eksperimentalnog romana do drame. Studirao mađarski jezik i književnost u Novom Sadu i filozofiju u Zagrebu. Dobitnik svih najznačajnijih književnih nagrada u bivšoj Jugoslaviji - dva puta Hidove nagrade (1974, 1978), Sirmaijeve nagrade (1988), nagrade Todor Manojlović (2007) i u Mađarskoj - nagrade Attila József (1991), Endre Ady (1995), Tibor Déry (1995) Milan Füst (1997), Sándor Weöres (1999), Miklós Radnóti (2000). Za člana Mađarske akademije književnosti i umetnosti izabran je 1998. godine. Najveće mađarsko državno priznanje, Košutovu nagradu, dobio je 2007. godine. Zbirke pesama: Homorú versek (Konkavne pesme), 1963; Sirálymellcsont (Galebova grudnjača), 1967; Valóban mi lesz velünk? (Zaista šta će biti sa nama, sa Ištvanom Domonkošem), 1968; MAO-POE, sa Ištvanom Domonkošem, 1968; Szeplötelen kis gépek, csöpp fejedelmi jelvények (Bezgrešne male mašine, sićušne kneževske insignacije), 1968; Agyonvert csipke (Prebijena čipka), 1969; Legyek karfiol (Da budem karfiol), 1973; Versek (Pesme), 1973; Világpor (Prah sveta), 1980; Vidéki Orfeusz (Provincijski Orfej), izabrane pesme, 1983; Gyökerrágó (Zderač korenja), 1986; Versek könyve (Knjiga pesama), 1992; Wilhelm-dalok (Vilhelmove pesme), 1992; Árvacsáth (Sirotančat), 1992; Balkáni babér (Balkalnski lovor), 2001; Szög a nadirban (Ekser u nadiru), 2005; Ómama egy rotterdami gengszterfilmben (Baka u jednom roterdamskom gangsterskom filmu, roman od pesama), 2006. Zbirke pesama za decu: Elefántpuszi (Slonovska pusa), 1982; Rokoko (Rokoko), 1986. Romani: Rovarház (Kuća insekata), 1969; A tengeri kagyló (Morska školjka), 2011. Zbirke novela: Gogol halála (Gogoljeva smrt), 1972; Virág utca 3 (Cvećarska broj 3), 1983; Prózák konyve (Knjiga proza), 1987; Kékitögolyó (Plavilo), 1994; A pompeji szerelmesek (Ljubavnici iz Pompeja) 2007; Grenadírmas (Grenadirmarš), 2008; Világítótorony eladó (Svetionik na prodaju), 2010. Knjige eseja o likovnim umetnostima: Sáfrány Imre (Imre Šafranj), monografija, 1978; Meztelen bohóc (Goli klovn), 1992; Rothadt márvány (Truli mermer), 1997. Izvedene su mu drame: Végeladás (Rasprodaja), 1979; Вауеr-aspirin (Bajerov aspirin), 1982; Briliáns (Brilijant), 1985, 1991; Paripacitrom (Konjska fuškija), 1991; na sceni budimpeštanskog Jurta Színháza Mamuttemetö (Groblje mamuta), 1988; zbirka dramskih tekstova Végel(ö)adás (Rasprodaja - Poslednja predstava), 1997. Na srpskom jeziku: Gerilske pesme (pesme, 1967); ZOO (pesme, dvojezično, 1969); Kuća insekata (roman, 1976); Priče iz robne kuće (novele, 1986); Krik ruže (pesme, 1988); Rusma ili minijum možda (pesme, 1990); Krvoločna zečica (kratke proze, 2006); Pesnik od svinjske masti (roman-intervju, 2009) i Morska školjka (roman, 2011) avangardna drama neoavangarda novi sad, casopis polja, postmoderna kuca insekata tribina mladih vizuelna poezija jonesko beket arto neoavangardizam u vojvodini postmodernizam ...

Kao na slikama Korice malo pohabane unutra sve čisto Jako zanimljiva zbirka poezija 1985. Petko Vojnić Purčar (Subotica, 16. februar 1939 – Petrovaradin, 7. jun 2017) bio je hrvatski[1] i srpski pisac, novinar,[2] filmski scenarista i režiser velikog broja kratkih filmova. Pisao je poeziju, drame, pripovetke i romane. Drame su mu izvedene na pozornicama u Osijeku i Subotici. Dela su mu prevedena na više jezika.[3] Za svoj rad dobio je brojne nagrade, meću kojima je i prestižna NIN-ova nagrada 1997. za roman Dom sve dalji.[4] Petko Vojnić Purčar Petko Vojnić Purčar.jpeg Lični podaci Puno ime Petar Vojnić Purčar Datum rođenja 16. februar 1939. Mesto rođenja Subotica, Kraljevina Jugoslavija Datum smrti 7. jun 2017. (78 god.) Mesto smrti Petrovaradin, Srbija Književni rad Period 1940−1990 Najvažnija dela Dom sve dalji (roman) Nagrade NIN-ova nagrada Oktobarska nagrada Novog Sada Nagrada za životno delo Društva književnika Vojvodine Biografija Uredi Petko Vojnić Purčar rođen je kao Petar Vojnić Purčar 1939. godine u Subotici, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Diplomirao je komparativnu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu 1963, a u Parizu specijalizovao multimedijalnu režiju. Predavao je na Pedagoškoj akademiji u Subotici, a kasnije u Novom Sadu radio kao prosvetni savetnik. Od 1973. bio je urednik na Radio-televiziji Vojvodine, sve do 1991. godine kada je otišao u invalidsku penziju.[2] Poslednje godine života proveo je sa suprugom, pesnikinjom i esejistom Jasnom Melvinger u Petrovaradinu.[3] Purčar je bio urednik časopisa Rukovet i Klasja naših ravni iz Subotice. Od 1984. do 1986. bio predsednik Društva književnika Vojvodine. Bio je počasni član Matice srpske, član Hrvatskog društva pisaca, Hrvatskog P.E.N. centra i nekoliko hrvatskih udruženja u Vojvodini.[5] Književni rad Uredi Književnošću je Purčar počeo da se bavi krajem 50-ih godina i već prvom zbirkom novela Svetovi i satovi iz 1967. postigao je zapažen uspeh. Kasnije je objavio više zbirki pripovedaka, nekoliko romana, a pisao je i dramske tekstove, filmske scenarije i režirao. Eseje i zapise skupio je u knjizi Otvoreni atelje iz 2004.[1] Pisao je na hrvatskom jeziku, čime je doprineo kontinuitetu pisane hrvatske reči na prostoru Vojvodine. Pisao je i poeziju[3] U svojim pesmama imao je savremeni, moderni pesnički izraz i oblik. Često je koristio metaforične likove, naracija mu ponegde nalikuje filmskoj, a motivi su pitanja koja najviše dotiču savremenog čoveka. Pesme su mu motivisane prošlošću rodnoga kraja u traganju za fenomenima postanka. U proznim delima se posvetio prikazu sudbina Hrvata u Panonskoj niziji, posebno u rodnoj Bačkoj. Njegov pripovedački svet vezan je za panonsko podneblje. Prostor gde se dešavaju njegove priče je svet malih gradovaa, ravničarskih salaša i sela. Purčareve povesti su jedna vrsta spoja lirske i epske prirode pripovedanja, sa sižeima koji se tiču ljubavi, sukoba sa sredinom, sudbine intelektualca ili običnog čoveka u procepima svakodnevnog života.[6] Spada u red najplodnijih i najboljih prozaika hrvatske književnosti u Vojvodini. Miroslav Krleža za njega jee rekao da pripada piscima evropskog kruga (E. Čengić, Razgovori s Krležom). Za roman Dom sve dalji 1977. godine dobio je prestižnu NIN-ovu nagradu. Dela su mu prevedena na više jezika. Zastupljena su u šesnaest antologija, među kojima i u Zlatnoj knjizi hrvatskog pjesništva od početaka do danas (Zagreb, 1970).[5] Bibliografija Uredi Svetovi i svatovi - zbirka pripovedaka (1967) Odlazak Pauline Plavšić - roman (1969) Dom sve dalji - roman (1977) Ljubavi Blanke Kolak - roman (1979) Kameno žito - zbirka pesama (1980) Prstenovani gavran - zbirka 16 pripovedaka (1983) Sol u vjetru - zbirka pesama (1985) Večernje buđenje - roman (1987) Kraćenje života - drame (1990) Putovanje prema Crnome moru - zbirka pesama (2002) Put u Egipat: Hodočasničke i vagabundske priče - zbirka 18 pripovedaka (2003) Miholjsko ljeto i druge priče - zbirka pripovedaka (2003) Crvenokošci - roman (2003) Biznis je biznis - savremena komedija u 2 čina Otvoreni atelje - knjiga eseja (2004) Kult kornjače - zbirka 20 novela (2005) Očas usprkos - zbirka pesama (2006) Prstenovani gavran: drugi dio - zbirka novela (2007)[3] Vrt lirika - zbirka pesama (2008)[5] Rad na filmu i u pozorištu Uredi Petko Vojnić Purčar pisao je i dramske tekstove, filmske scenarije i režirao. Na radio talasima emitovane su 43 njegove radio-drame u Srbiji, Slovačkoj, Hrvatskoj, Austriji, Nemačkoj i Francuskoj. Drame su mu izvedene i u pozorištima u Osijeku i Subotici. Bio je scenarista i režiser nekoliko kratkih dokumentarnih filmova: Golubari (1968) Posne godine - Godine rodne (1970) Jedan dramatičan dan kod drugarice Vere i gospođe Anđe (1970) Ljubav nas je održala (1971)[7] Zajedno sa Želimirom Žilnikom i Brankom Vučićevićem radio je na scenariju za Žilnikov film Rani radovi iz 1969. godine, koji je iste godine dobio Zlatnog medveda na Berlinskom filmskom festivalu.[5] Nagrade Uredi Petko Vojnić Purčar dobitnik je mnogih nagrada i priznanja među kojima su: Prva nagrada za televizijsku dramu Televizije Beograd NIN-ova nagrada za roman Dom sve dalji (1977) Oktobarska nagrada Novog Sada za zbirku pesama Sol u vjetru (1985)[3] Državno priznanje Republike Hrvatske za doprinos očuvanju i razvoju hrvatske kulture u Vojvodini (2009) Nagrada Balint Vujkov Dida za životno delo u oblasti književnosti (2009) Nagrada za životno delo Društva književnika Vojvodine (2014)[5] Brojne su i nagrade koje su dobili filmovi na čijem je scenariju Pučar sarađivao: zlatna plaketa na 13. Festivalu amaterskog filma Srbije 1968. za film Zemlja, zemlja..., srebrna plaketa 1968. za dokumentarni film Slikari na Tisi (autori Petko Vojnić Purčar, Mirko Pot i Jovan Štricki), pulska Arena, Zlatni medved na berlinskom filmskom festivalu za kategoriju film u celini za film Rani radovi i druge.[5] Tags: Rukovet katalin ladik slavko matkovic srpska neoavangardna poezija jugoslovenska knjizevnost postmoderna vojvođanska

Potpuno novo, nečitano, kao iz knjižare. Vožd Đorđe Stratimirović: ime koje ne umire - Nikola Jovanović Godina izdanja: 2021 Broj strana: 61 Povez: Mek Vožd Đorđe Stratimirović, kako ga je srpski narod severno od Save i Dunava zvao, bio je neprikosnovena ličnost u istoriji Srpske Vojvodine i sveukupnoj srpskoj istoriji. Bio je vojni vođa Srba tokom revolucije 1848. godine, gde je u srpsko-mađarskim sukobima odneo više važnih pobeda sačuvavši tako crkve, manastire i srpski narod od velikih stradanja i totalnog uništenja. Ne samo da je nakon sticanja samostalnosti za Srbe u Vojvodstvu radio kao njihov politički predstavnik, već je bio i diplomatski i vojno aktivan u Crnoj Gori, ali i neko ko se stavio na raspolaganje Srbiji tokom srpsko-turskog rata 1876. godine. Kada tome dodamo činjenicu da je reč o čoveku iz porodice, koja je jedna od retkih srednjovekovnih srpskih plemićkih porodica još iz nemanjićkog perioda, dobijamo jednu svesrpsku ličnost koja je bila i ostaje moćan simbol jedinstva srpskog naroda, na svim njegovim istorijskim teritorijama. Oduševljen njegovim junaštvom, knez Aleksandar Karađorđević mu je poklonio svoju generalsku uniformu i dve Karađorđeve kubure i sablju. Takođe, Njegoš ga je odlikovao čuvenom Obilića medaljom. Njegov primer nam govori da Srbe ne treba deliti prema zavičajnom prostoru sa koga dolaze, već na dobre i loše, na rodoljube i izdajnike svoga roda. Od svog nastanka do danas, Vojvodina Srbija ili Srpsko Vojvodstvo, odnosno današnja Srpska Vojvodina, ima izrazito srpski karakter. Naravno, u Vojvodini žive i pripadnici drugih naroda, čija prava i slobode su maksimalno poštovani, ali treba istaći da je Vojvodina kao teritorijalni i administrativni pojam nastala kao težnja Srba sa prostora Šajkaške, Bačke, Banata, Srema i Baranje da se pripoje Matici Srbiji. Vožd Đorđe Stratimirović je bio simbol takve Srpske Vojvodine i upravo zato sam uveren da će njegov povratak u otadžbinu pokazati šta je istinska Srpska Vojvodina.

LP Gramofonska ploča : Vojvodina Peva : U čast 40-godišnjice dolaska Josipa Broza Tita na čelo KPJ-SKJ i njegovog 85. rođendana : Pesme O Titu / Dalektitorol / Piesne o Titovi / Cintece Despre Tito / Pisni o Titovi Label: PGP RTB – LP 2559, Radio-Televizija Novi Sad – LP 2559 Format: Vinyl, LP, Album Country: Yugoslavia Released: 1977 Genre: Brass & Military, Folk, World, & Country Style: Military, Folk Tracklist Hide Credits A1 Hor* I Orkestar RNS*– Steg Partije Arranged By, Conductor – J. Vojtjehovski* Written-By – O. Danon* 2:08 A2 Kamerni Hor Iz Bečeja* I Tamburaški Orkestar RTVNS*– Druže Tito Mi Ti Se Kunemo Arranged By, Conductor – Sava Vukosavljev Written-By – Trad.* 1:28 A3 Hor* I Orkestar Radio Novog Sada*– Elvtárs A Sorsunk = Druže, Naša Sudbina Conductor – Király Ernő* Written-By, Arranged By – Rudolf Bruči 1:33 A4 Mešovita Grupa Pevača* I Narodni Orkestar RTVNS*– So Súdruhom Titom = Uz Maršala Tita Arranged By – J. Vojtjehovski* Conductor – Todor Petronje Lyrics By – A. Fekete* Music By – O. Danon* 1:20 A5 Mešovita Grupa Pevača SNP-a Novi Sad* I Narodni Orkestar RTVNS*– Tito Drag Tovarăš = Druže Tito Arranged By – T. Jurjovan* Conductor – Todor Petronje Lyrics By – Cornel Balica Music By – Trad.* 1:43 A6 Mešovita Grupa Pevača SNP-a Novi Sad* I Tamburaški Orkestar RTVNS*– Товариш Тито = Drug Tito Arranged By – S. Vukosavljev* Conductor – Sava Vukosavljev Lyrics By – D. Latjak* Music By – M. Špiler* 1:45 A7 Kamerni Hor Iz Bečeja* I Tamburaški Orkestar RTVNS*– Aoj, Tito Ružico I Smilje Arranged By, Conductor – Sava Vukosavljev Written-By – Trad.* 1:20 A8 Dečja Vokalna Grupa Iz Bačkog Petrovca Uz Narodni Orkestar RTV Novi Sad– Pieseň O Titovi = Pesma O Titu Arranged By – Juraj Ferik Ml.* Conductor – Todor Petronje Lyrics By – Pavel Mučaji Music By – Martin Kmet` (2) 1:30 A9 Mešovita Grupa Pevača SNP-a Novi Sad* I Narodni Orkestar RTVNS*– Mareșalul Tito = Druže Tito, Naš Maršale Arranged By – T. Jurjovan* Conductor – Todor Petronje Lyrics By – Cornel Balica Written-By – Trad.* 1:35 A10 Mešovita Grupa Pevača SNP-a Novi Sad* I Tamburaški Orkestar RTVNS*– Марш XVI Дивизии = Marš XVI Divizije Conductor – Sava Vukosavljev Lyrics By, Arranged By – I. Timko* Music By – Trad.* 2:57 A11 Kamerni Hor Iz Bečeja* I Tamburaški Orkestar RTVNS*– Lepo Ti Je Druga Tita Kolo Arranged By, Conductor – Sava Vukosavljev Written-By – Trad.* 1:03 B1 Grupa »Sunce«* I Revijski Okrestar RTV Novi Sad*– Himna Akcijaša Arranged By – Jovan Adamov Conductor – Stevan Radosavljević Lyrics By – B. Karakaš* Music By – Branko Karakaš 3:37 B2 Grupa Pevača Osn. Škole »Petőfi Sándor« Novi Sad* I Instrumentalni Ansambl RTV Novi Sad*– Titó Elvtárs Születésnapjára = Za Rođendan Druga Tita Arranged By – Petar Bahun Lyrics By – László Gál* Music By – Petar Bahum* 2:50 B3 Kvetoslava Čanji, Revijski Orkestar RTV Novi Sad– Keď Nám Slnko Zakryla Čierňava = Kad Nam Sunce Bude Pomrčalo Arranged By – Stevan Radosavljević Conductor – Jovan Adamov Lyrics By – Miroslav Demák Music By – Nar.* 1:52 B4 Ileana Okolišan-Baba*, Revijski Orkestar RTV Novi Sad– Eroul Tito = Heroj Tito Arranged By – Josip Lorbek Conductor – Jovan Adamov Lyrics By – Mirča-Baba* Music By – Josip Slavenski 2:07 B5 Olena Popović I Revijski Orkestar RTV Novi Sad– У Жеми Титовей = U Titovoj Zemlji Arranged By – Stevan Radosavljević Conductor – Jovan Adamov Lyrics By – Miron Kanjuh* Music By – Nikica Kalođera* 2:25 B6 Grupa »Zipp«*, Revijski Orkestar RTV Novi Sad– Titó Elvtárs Harcba Szólit = Drug Tito U Boj Zove Arranged By – Pongó Lajos* Conductor – Jovan Adamov Lyrics By – Papp Gábor József* Music By – Part. Nar.* 2:36 B7 Grupa »Žetva«*, Revijski Orkestar RTV Novi Sad– Kolo Druga Tita Arranged By – Kovács Ferenc* Conductor – Jovan Adamov Lyrics By – Part. Nar.* Music By – Nikica Diklić 2:22 Media Condition: Mint (M) Sleeve Condition: Near Mint (NM or M-) SAL.STA.1

retko! Petko Vojnić Purčar (Subotica, 16. februar 1939 – Petrovaradin, 7. jun 2017) bio je hrvatski[1] i srpski pisac, novinar,[2] filmski scenarista i režiser velikog broja kratkih filmova. Pisao je poeziju, drame, pripovetke i romane. Drame su mu izvedene na pozornicama u Osijeku i Subotici. Dela su mu prevedena na više jezika.[3] Za svoj rad dobio je brojne nagrade, meću kojima je i prestižna NIN-ova nagrada 1997. za roman Dom sve dalji.[4] Petko Vojnić Purčar Petko Vojnić Purčar.jpeg Lični podaci Puno ime Petar Vojnić Purčar Datum rođenja 16. februar 1939. Mesto rođenja Subotica, Kraljevina Jugoslavija Datum smrti 7. jun 2017. (78 god.) Mesto smrti Petrovaradin, Srbija Književni rad Period 1940−1990 Najvažnija dela Dom sve dalji (roman) Nagrade NIN-ova nagrada Oktobarska nagrada Novog Sada Nagrada za životno delo Društva književnika Vojvodine Biografija Uredi Petko Vojnić Purčar rođen je kao Petar Vojnić Purčar 1939. godine u Subotici, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Diplomirao je komparativnu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu 1963, a u Parizu specijalizovao multimedijalnu režiju. Predavao je na Pedagoškoj akademiji u Subotici, a kasnije u Novom Sadu radio kao prosvetni savetnik. Od 1973. bio je urednik na Radio-televiziji Vojvodine, sve do 1991. godine kada je otišao u invalidsku penziju.[2] Poslednje godine života proveo je sa suprugom, pesnikinjom i esejistom Jasnom Melvinger u Petrovaradinu.[3] Purčar je bio urednik časopisa Rukovet i Klasja naših ravni iz Subotice. Od 1984. do 1986. bio predsednik Društva književnika Vojvodine. Bio je počasni član Matice srpske, član Hrvatskog društva pisaca, Hrvatskog P.E.N. centra i nekoliko hrvatskih udruženja u Vojvodini.[5] Književni rad Uredi Književnošću je Purčar počeo da se bavi krajem 50-ih godina i već prvom zbirkom novela Svetovi i satovi iz 1967. postigao je zapažen uspeh. Kasnije je objavio više zbirki pripovedaka, nekoliko romana, a pisao je i dramske tekstove, filmske scenarije i režirao. Eseje i zapise skupio je u knjizi Otvoreni atelje iz 2004.[1] Pisao je na hrvatskom jeziku, čime je doprineo kontinuitetu pisane hrvatske reči na prostoru Vojvodine. Pisao je i poeziju[3] U svojim pesmama imao je savremeni, moderni pesnički izraz i oblik. Često je koristio metaforične likove, naracija mu ponegde nalikuje filmskoj, a motivi su pitanja koja najviše dotiču savremenog čoveka. Pesme su mu motivisane prošlošću rodnoga kraja u traganju za fenomenima postanka. U proznim delima se posvetio prikazu sudbina Hrvata u Panonskoj niziji, posebno u rodnoj Bačkoj. Njegov pripovedački svet vezan je za panonsko podneblje. Prostor gde se dešavaju njegove priče je svet malih gradovaa, ravničarskih salaša i sela. Purčareve povesti su jedna vrsta spoja lirske i epske prirode pripovedanja, sa sižeima koji se tiču ljubavi, sukoba sa sredinom, sudbine intelektualca ili običnog čoveka u procepima svakodnevnog života.[6] Spada u red najplodnijih i najboljih prozaika hrvatske književnosti u Vojvodini. Miroslav Krleža za njega jee rekao da pripada piscima evropskog kruga (E. Čengić, Razgovori s Krležom). Za roman Dom sve dalji 1977. godine dobio je prestižnu NIN-ovu nagradu. Dela su mu prevedena na više jezika. Zastupljena su u šesnaest antologija, među kojima i u Zlatnoj knjizi hrvatskog pjesništva od početaka do danas (Zagreb, 1970).[5] Bibliografija Uredi Svetovi i svatovi - zbirka pripovedaka (1967) Odlazak Pauline Plavšić - roman (1969) Dom sve dalji - roman (1977) Ljubavi Blanke Kolak - roman (1979) Kameno žito - zbirka pesama (1980) Prstenovani gavran - zbirka 16 pripovedaka (1983) Sol u vjetru - zbirka pesama (1985) Večernje buđenje - roman (1987) Kraćenje života - drame (1990) Putovanje prema Crnome moru - zbirka pesama (2002) Put u Egipat: Hodočasničke i vagabundske priče - zbirka 18 pripovedaka (2003) Miholjsko ljeto i druge priče - zbirka pripovedaka (2003) Crvenokošci - roman (2003) Biznis je biznis - savremena komedija u 2 čina Otvoreni atelje - knjiga eseja (2004) Kult kornjače - zbirka 20 novela (2005) Očas usprkos - zbirka pesama (2006) Prstenovani gavran: drugi dio - zbirka novela (2007)[3] Vrt lirika - zbirka pesama (2008)[5] Rad na filmu i u pozorištu Uredi Petko Vojnić Purčar pisao je i dramske tekstove, filmske scenarije i režirao. Na radio talasima emitovane su 43 njegove radio-drame u Srbiji, Slovačkoj, Hrvatskoj, Austriji, Nemačkoj i Francuskoj. Drame su mu izvedene i u pozorištima u Osijeku i Subotici. Bio je scenarista i režiser nekoliko kratkih dokumentarnih filmova: Golubari (1968) Posne godine - Godine rodne (1970) Jedan dramatičan dan kod drugarice Vere i gospođe Anđe (1970) Ljubav nas je održala (1971)[7] Zajedno sa Želimirom Žilnikom i Brankom Vučićevićem radio je na scenariju za Žilnikov film Rani radovi iz 1969. godine, koji je iste godine dobio Zlatnog medveda na Berlinskom filmskom festivalu.[5] Nagrade Uredi Petko Vojnić Purčar dobitnik je mnogih nagrada i priznanja među kojima su: Prva nagrada za televizijsku dramu Televizije Beograd NIN-ova nagrada za roman Dom sve dalji (1977) Oktobarska nagrada Novog Sada za zbirku pesama Sol u vjetru (1985)[3] Državno priznanje Republike Hrvatske za doprinos očuvanju i razvoju hrvatske kulture u Vojvodini (2009) Nagrada Balint Vujkov Dida za životno delo u oblasti književnosti (2009) Nagrada za životno delo Društva književnika Vojvodine (2014)[5] Brojne su i nagrade koje su dobili filmovi na čijem je scenariju Pučar sarađivao: zlatna plaketa na 13. Festivalu amaterskog filma Srbije 1968. za film Zemlja, zemlja..., srebrna plaketa 1968. za dokumentarni film Slikari na Tisi (autori Petko Vojnić Purčar, Mirko Pot i Jovan Štricki), pulska Arena, Zlatni medved na berlinskom filmskom festivalu za kategoriju film u celini za film Rani radovi i druge.[5] Tags: Rukovet katalin ladik slavko matkovic srpska neoavangardna poezija jugoslovenska knjizevnost postmoderna vojvođanska

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Žarko Dimić (Sremski Karlovci, 10. mart 1962) srpski je istoričar, književnik i hroničar. Trenutni je upravnik Arhiva SANU u Sremskim Karlovcima. Biografija Osnovnu školu i Karlovačku gimnaziju završio u Sremskim Karlovcima. Diplomirao je, magistrirao i doktorirao na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, na grupi za Istoriju.[1] Do marta 2022. objavio je preko 600 autorskih jedinica iz književnosti, istoriografije i istorije umetnosti.[2] Žarko Dimić je dobitnik mnogobrojnih povelja i priznanja u zemlji i inostranstvu i nagrada kao nosilac i pokretač projekata u kulturi i umetnosti. Poezija mu je prevođena na italijanski, engleski, ruski i mađarski jezik. Zastupljen je u dvadesetak pesničkih antologija u zemlji i inostranstvu. Piše esejistiku, likovnu i književnu kritiku. Član je Odeljenja za društvene nauke Matice srpske, Društva književnika Vojvodine, Udruženja književnika Srbije, Društva novinara Vojvodine. Član je redakcije Zbornika za istoriju Matice srpske (2008–2012), Sentandrejskog odbora SANU od 2010, Pesničkih novina. Saradnik je u izradi Srpskog biografskog rečnika i Enciklopedije Novog Sada. Osnivač je i glavni i odgovorni urednik časopisa za kulturu, nauku i umetnost Krovovi, od osnivanja 1986. godine do danas. U prethodne dve decenije svoga radnog veka Žarko Dimić bio je: član Saveta pokrajinskog fonda kulture AP Vojvodine, član Saveta Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, član Saveta Akademije umetnosti u Novom Sadu, potpredsednik SO Sremski Karlovci (1996–2000), predsednik SO Sremski Karlovci (2014–2016), član Upravnog odbora Vukove zadužbine, potpredsednik Upravnog odbora Vukove zadužbine, član Upravnog odbora Društva novinara Vojvodine, član Upravnog odbora Srpskog narodnog pozorišta, član Upravnog odbora Arhiva Vojvodine (od 2017). Sekretar je Ekslibris društva Vojvodine. Predsednik je Upravnog odbora Malog istorijskog društva. Osnivač je čitavog niza kulturnih i umetničkih manifestacija u Sremskim Karlovcima i u Vojvodini. Od programa Kulturnog centra, do nekoliko likovnih kolonija, umetničkih bijenala, književnih susreta, izdavačkih delatnosti, nagrada i časopisa. Bio je član i sekretar odbora za obeležavanje značajnih godišnjica i datuma: 300 godina Seobe Srba (1690–1990), 300 godina Karlovačkog mira (1699–1999), 150 godina Srpskog narodnog pokreta (1848–1849), Odbora za podizanje spomenika ruskom generalu Petru Nikolajeviču Vrangelu u Sremskim Karlovcima, Grofu Savi Vladislaviću u Sremskim Karlovcima, Gacku i Sankt Peterburgu, član odbora za obeležavanje Tri veka Karlovačke mitropolije (1713–2013) itd. Sarađivao je kao istoričar u tridesetak emisija i projekata Radio-televizije Vojvodine. Inicirao je obnavljanje Česme „Četiri lava” iz 1799. godine. Inicirao je osnivanje Nagrade „Pavle Marković Adamov”. Do sada je bio zaposlen u Muzeju grada Novog Sada i u Kulturnom centru „Karlovačka umetnička radionica”. Upravnik je Arhiva SANU u Sremskim Karlovcima. Živi i radi u Sremskim Karlovcima.

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Vojnik-kornjača - Melinda Nađ Abonji Izdavač: Kulturni centar Novog Sada Godina izdanja: 2020 Broj strana: 170 Format: 19 cm Povez: Broširani Zoltan Kertes, plavooki sin jednog „polu-Ciganina“ i jedne nadničarke koja ima mnoštvo ljubavnika, raste kao autsajder u malom mestu u Srbiji. Kao dete pao je sa motocikla kojim je punom brzinom upravljao njegov otac. A pekar, za kojeg je posle radio, razbio mu je glavu, jer nije dovoljno brzo utovarao brašno. Od tada mu seva u slepoočnicama. Najviše voli da sedi u šupi i rešava ukrštene reči. Izbijanje jugoslovenskog građanskog rata 1991. njegovi roditelji vide kao priliku da njihov „lezilebović“ i „idiot“ konačno postane čovek, pa i junak. Zoltan se ni u vojsci ne snalazi i ne uklapa. Postavlja pogrešna pitanja, ali i njih izgovara mucajući. Kada njegov najbolji prijatelj izdahne posle besmislenog šikaniranja na jednoj vežbi, Zoltan se konačno pobuni protiv sistema koji samo jačem daje za pravo. Melinda Nađ Abonji pripoveda o mekom otporu kojim se mašta brani od sistema sačinjenog od poslušnosti, naređenja i potčinjavanja. Njen jezik je pri tome vibrantno muzikalan i pun snažnih, neobuzdanih slika. Melinda Nađ Abonji rođena je 1968. u Bečeju. Ova švajcarska književnica mađarskog porekla provela je najranije detinjstvo u Vojvodini, da bi sa pet godina sa roditeljima napustila tadašnju Jugoslaviju i doselila se 1973. u Švajcarsku. Godine 1997. okončala je studije na Ciriškom univerzitetu, u međuvremenu stekavši švajcarsko državljanstvo. Prvi roman Im Schaufenster im Frühling (U izlogu, s proleća) objavila je 2004. godine. Njen drugi roman Tauben fliegen auf (Golubije srce) dobio je 2010. godine prestižne nagrade – Nemačku književnu nagradu za najbolji roman na nemačkom jeziku kao i Švajcarsku književnu nagradu. Osim pisanja, bavi se performansom i muzikom (snimila je dva nosača zvuka u saradnji sa švajcarskim reperima i muzičarima), piše za radio, pozorište i internet.

Dusan Dejanac - Obicaji Srba u severnom Banatu Istorijsko-zavicajno drustvo `Kindja`, Kikinda, 2011. Tvrd povez, 423 strane, ilustrovano, posveta autora. Autor je na ovom delu, koje ima više 420 strana, radio punih osamnaest godina. U knjizi je sabrana građa o običajima zapisana u štampi, časopisima, godišnjacima i monografijama od 1846. godine do danas. Izuzetnu vrednost publikacije čini 229 narodnih i umetničkih pesama iz ovog dela Banata, koje je autor sakupljao i beležio godinama. Tu su i stručni tekstovi istoričara, etnologa, etnomuzikologa, zatim notni zapisi pesama, kao i tekstovi koji mogu poslužiti za scensko izvođenje. Knjiga `Običaji Srba u severnom Banatu` izazvala je veliko interesovanje u stručnoj javnosti a, po svemu sudeći, biće od velike pomoći i učiteljima, vaspitačima i koreografima u kulturno-umetničkim društvima. tags: vojvodina, banat, kikinda, vrsac, zrenjanin, srbi granicari, temisvar, petrovgrad, beckerek...

Borislav Hložan Priča o studiju M Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski“ Novi Sad, 2022. 186 strana, tvrd povez, zaštitni omot, udžbenički format. „Studio M je naša sala ‘Olimpija‘, naša dvorana ‘Čajkovski‘, naš ‘Marki klub‘ i naš ‘Karnegi hol‘. Iako se, možda, Novi Sad u mnogo čemu ne može meriti sa Parizom, Moskvom, Njujorkom ili Londonom, on se svakako po bujnosti i kvalitetu muzičkog života može porediti sa velikim svetskim muzičkim centrima. A Studio M je upravo bio glavno žarište naše muzikeˮ, napisao je o Studiju M Borislav Hložan, autor knjige o nastanku i istorijatu čuvene novosadske koncertne dvorane i profesionalnog studija. Autor je knjigu posvetio uspomeni na trojicu vizionara: Antona Ebersta, Pavla Žilnika i Vasilija Dimića, koji su podizanjem ove koncertne sale oplemenili Novi Sad. Studio M – jugoslovensko svetilište muzike Novosadski Studio M danas nije samo legendarna koncertna dvorana, to je i svojevrsni hram umetnosti u kojem je tokom proteklih šezdesetak godina stvarana istorija jugoslovenske muzike. Kada se čovek sada osvrne na mnoštvo najrazličitijih snimanja i koncerata koji su se ovde događali gotovo svakodnevno, nemoguće je ne osetiti veliko poštovanje i divljenje pred entuzijazmom i predanošću generacija muzičara i drugih kulturnih poslenika, zahvaljujući kojima se naša muzika razvijala i napredovala, dostižući danas vrhunske umetničke domete. Među tim nepreglednim brojem muzičkih događanja veoma je teško odabrati ona najvažnija i najkarakterističnija, jer su se i merila i perspektive sagledavanja u međuvremenu toliko promenili i gotovo je nemoguće u ovakvom, silom prilika svedenom i obimom teksta ograničenom prikazu, pružiti kompletnu i zaokruženu sliku svega što se događalo u Studiju M od njegovog otvaranja do dana kada je u njemu prestala da odjekuje muzika. Prikaz istorijata te značajne koncertne dvorane neizbežno je određen dragocenom, ali nepotpunom pisanom građom, sećanjima aktera, kao i subjektivnim pristupom autora, kao skroman pokušaj rekonstrukcije jednog izuzetno važnog segmenta kulturne istorije Novog Sada i Vojvodine. Nema u Novom Sadu, ni u pokrajini, važnijeg koncertnog prostora od Studija M. Sve najbolje što se događalo na ovdašnjoj muzičkoj sceni na neki način je zabeleženo u istorijatu ove studijsko-koncertne dvorane. Nekada su to bili koncertni nastupi, a nekada studijska snimanja kojima su ovekovečeni najviši izvođački dometi vodećih domaćih i stranih umetnika. Zbog toga je Studio M naša sala „Olimpija”, naša dvorana „Čajkovski”, naš Marki klub i naš Karnegi hol. Iako se, možda, Novi Sad u mnogo čemu ne može meriti sa Parizom, Moskvom, Njujorkom ili Londonom, on se svakako po bujnosti i kvalitetu muzičkog života može porediti sa velikim svetskim muzičkim centrima. Moderna zgrada Studija M, smeštena između Dunavskog parka i zgrade u kojoj je doskora bio smešten Radio Novi Sad, decenijama je jedno od karakterističnih obeležja gradskog centra, a sam Studio M je dobro poznat Novosađanima kao koncertna dvorana u kojoj su nastupali mnogi čuveni muzičari i gde su priređivani brojni značajni festivali. Priča o Studiju M je zapravo povest o brzom razvitku našeg muzičkog života u drugoj polovini 20. veka, kao i o izuzetnom zalaganju i entuzijazmu nekolicine velikih kulturnih pregalaca, koji su u vremenima oskudice i u okolnostima ne previše naklonjenim umetnosti, uspeli da muzički život u Novom Sadu i u Vojvodini unaprede i podignu ga na veoma visok – zaista se može reći – evropski nivo. Izgradnja Studija M, studijsko-koncertne sale savršenih akustičkih odlika, sredinom šezdesetih godina bila je veliki trijumf nekolicine zaslužnih kulturnih delatnika, pre svega tadašnjeg načelnika Muzičkog odeljenja Radija Novi Sad, Antona Ebersta, koji je uprkos svim teškoćama ostvario svoju zamisao i želju da svoj grad obogati jednom savremenom i reprezentativnom muzičkom dvoranom. Završetak gradnje i puštanje u rad Studija M bio je događaj od prelomnog značaja za Radio Novi Sad, kao i za sam Novi Sad, koji je tada prvi put dobio jednu namenski sagrađenu, pravu koncertnu salu vrhunske akustike, koja ni u čemu nije zaostajala za najboljim muzičkim dvoranama u svetu. I u Studiju M su odmah počeli da nastupaju najrenomiraniji domaći i strani solisti i ansambli, ovde je snimljeno nebrojeno mnoštvo izuzetno vrednih koncerata. Korišćenje ove dvorane pritom nije bilo isključivo usmereno na muzička zbivanja, ovde su snimane i pozorišne predstave, priređivane su izložbe, književni događaji, tako da je ta muzička sala postala izuzetno važan prostor, čiji je značaj nadaleko zračio. A sami počeci Radija Novi Sad i izgradnja Studija M nisu bili laki. Izgradnja Studija M 1965. godine bila je vrhunac jedne dinamične faze razvoja Radija Novi Sad, koji je posle teških i mukotrpnih godina na početku rada, tokom šezdesetih postao ugledna, slušana i savremeno opremljena jugoslovenska radio-stanica. Osnovan je 31. marta 1949. godine. Određen je i datum početka emitovanja nove radio-stanice – 29. novembar, Dan Republike, najznačajniji državni praznik tadašnje FNRJ. Rok za osposobljavanje za rad novosadske radio-stanice bio je veoma kratak, a ljudi zaposleni u Radiju Novi Sad suočili su se sa gotovo nepremostivim teškoćama. U to vreme, posle sukoba sa Informbiroom, zapravo sa SSSR, Jugoslavija je bila pod blokadom i sa Istoka i sa Zapada, u zemlji je bilo veoma malo radio-materijala, a nije bilo mogućnosti za uvoz potrebne opreme. U Subotici su pronađeni delovi potrebni za izradu radio-stanice, širom Vojvodine, prikupljani su kablovi i žice i od svega toga je inženjer Ladislav Grajner, tadašnji profesor radio-tehnike u Srednjoj tehničkoj školi u Subotici, sačinio prvi predajnik, jačine pola kilovata, koji je imao skroman domet. Prema javljanjima tadašnjih slušalaca, program se povremeno čuo u udaljenijim oblastima Srbije, čak i ponegde u inostranstvu, ali samo kada su meteorološki uslovi bili povoljni. Tačno u podne, u etru se prvi put čulo: „Ovde Radio Novi Sad, na talasnoj dužini 212,4 metra.” Nakon spikerske najave, novosadski hor „Svetozar Miletić” izveo je himnu „Hej Sloveni”. Počeo je redovan radijski program: sledile su, jedna za drugom, emisije vesti na srpsko-hrvatskom, mađarskom, rumunskom, slovačkom i rusinskom, na pet jezika na kojima je od samog početka emitovan program Radija Novi Sad....

Павле Угринов (право име Василије Поповић; Мол, 15. април 1926 — Београд 23. јун 2007) био је српски књижевник, драматург, редитељ и академик. Биографија Основну школу похађао је по разним местима у Војводини, а средњу је завршио у Петровграду, данашњем Зрењанину. Економски факултет у Београду уписао је 1946. године. После две завршене године студија уписао се на тек основану Академију за позориште и филм у Београду, где је дипломирао 1952. године на одсеку за режију у класи проф. др Хуга Клајна. После студија једно време се бавио позоришном режијом и теоријом. Један је од оснивача камерне сцене Атеље 212 у Београду. Његовом поставком драме Чекајући Годоа Семјуела Бекета свечано је отворена сцена тог театра. Радио је и као уредник драмског и серијског програма Телевизије Београд. У књижевни живот ступио је 1955. године поемом Бачка запевка, за коју је заједно са Александром Тишмом, добио Бранкову награду за поезију. Затим се потпуно посветио писању прозе и есејистике. Објавио је 21 књигу, међу којима су романи: Одлазак у зору (1957), Врт (1967), Елементи (1968), Домаја (1971), Фасцинације (1976), Задат живот (1979), Царство земаљско (1982), Отац и син, Без љубави (1986), Топле педесете (1990); новела Исходиште (1963), прозна дела: Сензације (1970), Речник елемената (1972). Написао је више сценских адаптација, телевизијских и радио драма, есеја, студија и критика. Био је члан Главног одбора Стеријиног позорја, члан Савета ЈДП-a, члан Председништва Удружења књижевника Србије, члан Савета Музеја савремене уметности у Београду, члан Савета БИТЕФ-a и бројних других културних установа и манифестација. Био је председник савета Летописа Матице српске и стални члан – сарадник те установе. Добитник је Бранкове награде (1955), НИН–ове награде за роман (1979), Октобарске награде Београда (1983), Нолитове награде (1990). Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима (1976) и Орденом Републике са сребрним венцем (1988). За редовног члана САНУ изабран је 29. маја 1991. године. Преминуо је 23. јуна 2007. године у Београду у 82. години. odlično očuvana kao nova PROL.19/10

SADRŽAJ ZASTAVE 1871-1875: Triva Militar Naslov Sadržaj Zastave : 1871-1875 / Triva Militar ; u redakciji Duška Vrtunskog Vrsta građe bibliografija Jezik srpski Godina 1985 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1985 (Novi Sad : Prosveta) Fizički opis 381 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Vrtunski, Duško, 1936-2002 = Vrtunski, Duško, 1936-2002 Zbirka Bibliografije / Matica srpska, Rukopisno odeljenje ISBN (Pl.) Napomene Tiraž 1.000 Str. 5-7: Predgovor / Duško Vrtunski Registri. Predmetne odrednice Zastava (list) -- Bibliografije -- 1871-1875 Zastava je bila politički list Srba u Vojvodini koji je izlazio u periodu od 1866. do 1929. godine. Pokrenuo ga je i uređivao Svetozar Miletić, vođa srpskog narodnog pokreta u Vojvodini. Prvi broj izašao je u Pešti 9/21. februara 1866. Do maja 1867. objavljeno je 45 brojeva. List od juna 1867. nastavlja da izlazi u Novom Sadu. Prvobitno izlazio dva puta, pa tri i četiri puta nedeljno, a od 1900. svaki dan sem ponedeljka i dana nakon praznika. Sve do 1884. i pokretanja Srbobrana bio i glasilo Srba u Hrvatskoj. Od septembra 1904. bio je jedini srpski list koji je imao dva izdanja - večernje i jutarnje. Tokom Prvog svetskog rata je zabranjen od austrougarskih vlasti, a njegov upravnik Jaša Tomić je zatvoren i osuđen za veleizdaju. Nakon rata nastavlja redovno da izlazi kao dnevnik počevši od 1/14. januara 1919. godine. Nakon zavođenja Šestojanuarske diktature 1929. godine Zastava prestala da izlazi. List se zalagao za nacionalnu ravnopravnost u Austrougarskoj, za ujedinjenje i oslobođenje Srba (kako od austrijske, tako i od turske vlasti), kao i za stvaranje nezavisnih balkanskih država. Bio kritički nastrojen prema onim elementima srpskog građanstva sklonog potčinjavanju Pešti, ali i prema crkvenoj hijerarhiji kada nije radila u interesu naroda. Svetozar Miletić je zbog tekstova objavljenih u Zastavi 1870. osuđen na godinu dana, a 1876. na četiri godine zatvora. Kada je u Srpskoj narodnoj slobodoumnoj stranci 1887. došlo do rascepa na radikalno i liberalno krilo, Zastava je postala list Srpske narodne radikalne stranke, dok je Branik zastupao stavove Srpske narodne liberalne stranke. Trvenja između dva lista kulminirala su ubistvom Miše Dimitrijevića od strane Jaše Tomića. Nakon prisajedinjenja Vojvodine Srbiji 1918. godine Zastava je kritikovala centralizaciju Kraljevine SHS i zanemarivanje interesa Vojvodine. Uglavnom je vezivana za sitno srpsko građanstvo u Austrougarskoj: sitne zanatlije, trgovce i seljake, niže službenike... Poznati odgovorni urednici, sem Svetozara Miletića, bili su Miša Dimitrijević, Jaša Tomić, Laza Nančić i Jovan Paču. Odlično očuvana knjiga. md

Odlično Kao novo Retko Vladimir Kopicl (Đeneral Janković, 5. avgust 1949) srpski je pesnik i esejista, prevodilac, umetnik, novinar, pozorišni i filmski kritičar. [1] Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je 8. avgusta 1949. godine u Đeneral Jankoviću, na Kosovu i Metohiji. Osnovnu i srednju školu završio u Novom Sadu, gde je i diplomirao na Katedri za jugoslovensku i opštu književnost Filozofskog fakulteta. Radio je od 1971. do 1973. godine kao urednik Centra za umetnost Tribine mladih u Novom Sadu, 1978. i 1979. godine radio kao profesor u Centru za obrazovanje kadrova prevodilačke i kulturološke struke u Karlovačkoj gimnaziji (1978—1979), a od 1981. godine bio je zaposlen u redakciji „Dnevnika“ kao književni, filmski, pozorišni kritičar i urednik. Uređivao je nekoliko književnih časopisa (Letopis Matice srpske, Rays/Luči/Los Rauos/Strahlen, TRANSkatalog), član žirija (BITEF, Malo Pozorje, FIAT, Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine...), bio je osnivač, selektor i predsednik Umetničkog odbora Internacionalnog festivala alternativnog i novog teatra INFANT u Novom Sadu i selektor Festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine, Jugoslovenskog pozorišnog festivala u Užicu i Sterijinog pozorja u Novom Sadu. Od 1971. do 1976. godine bio je aktivan na polju konceptualne umetnosti, performansa, proširenih medija i izlagao na mnogim samostalnim i grupnim izložbama u našoj zemlji i svetu. Njegovi radovi iz ove oblasti uključeni su u nekoliko evropskih i svetskih antologija i zbornika, na primer – Klaus Groh, Aktuelle Kunst in Osteuropa, DuMont Aktuel, Cologne, 1972,... Članstvo u udruženjima[uredi | uredi izvor] Srpsko književno društvo,[2] Srpski PEN centar, Društvo književnika Vojvodine, Jugoslovensko društvo za umetnost i tehnologiju spektakla – JUSTAT, Međunarodna federacija filmskih kritičara - FIPRESCI, Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, Međunarodno udruženje pozorišnih kritičara - AICT. Objavnjena dela[uredi | uredi izvor] Knjige poezije[uredi | uredi izvor] Aer (Matica srpska, 1978), Parafraze puta (Matica srpska, 1980), Gladni lavovi (KZNS, 1985), Vapaji & konstrukcije (Matica srpska, 1986), Pitanje poze (Matica srpska, 1992), Prikaze – nove i izabrane kratke pesme (Matica srpska,1995), Klisurine (Narodna knjiga, 2002), Pesme smrti i razonode – izabrane i nove pesme (Orpheus, 2002), Smernice (NB Svetozar Marković, 2006), Promašaji (NB `Stefan Prvovenčani`, 2008), Sovin izbor (NB `Vladislav Petković Dis`, 2008), 27 pesama: tenkovi&lune (Kulturni centar Novi Sad, 2011), Nesvršeno, dvojezično izdanje (2011), Tufne - izabrane pesme (2013), Knjige eseja[uredi | uredi izvor] Mehanički patak, digitalna patka (Narodna knjiga, 2003),[3] Prizori iz nevidljivog (Narodna knjiga, 2006). Rad i prevod zbornika i antologija[uredi | uredi izvor] Telo umetnika kao subjekt i objekt umetnosti (Tribina mladih, 1972), Trip – vodič kroz savremenu američku poeziju (Narodna knjiga, 1983 – sa Vladislavom Bajcem), Novi pesnički poredak – antologija novije američke poezije (Oktoih, 2001 – sa Dubravkom Đurić), Milenijumski citati (Orpheus, 2005), Vrata panike – Telo, društvo i umetnost u mreži tehnološke derealizacije (Orpheus, 2005), Tehnoskepticizam (Orpheus, 2007) Nagrade i priznanja[uredi | uredi izvor] Brankova nagrada, za knjigu poezije Aer, 1979. Sterijina nagrada za pozorišnu kritiku, 1989. Nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, za knjigu poezije Klisurine, 2003. Nagrada „Stevan Pešić”, za knjigu poezije Klisurine, 2003. Nagrada „Istok-Zapad”, za knjigu Smernice, 2006. Disova nagrada, 2008. Nagrada „Desanka Maksimović”, 2012. Nagrada „Branko Miljković”, za knjigu poezije Udaljeni bubnjevi, 2020. Nagrada „Dimitrije Mitrinović”, za roman Purpurna dekada, 2021. neoavangarda bosch+bosch slavko matković katalin ladik avangarda bogdanovic miroslav mandic judita salgo konceptualna umetnost slobodan tišma andrej

potpuno nov, nekoriscen disk CD: 5 omot: 5 Branka Parlić, Erik Satie ‎– Gnossiennes 1-7 Label: Studentski Kulturni Centar Novi Sad ‎– skcd036/2009 Format: CD, Album Country: Serbia Released: 2009 Genre: Classical Style: Neo-Classical Tracklist 1 Gnossienne No. 1 2 Gnossienne No. 2 3 Gnossienne No. 3 4 Gnossienne No. 4 5 Gnossienne No. 5 6 Gnossienne No. 6 7 Gnossienne No. 7 Companies, etc. Recorded At – Studio M, Novi Sad Pressed By – www.pinksystem.rs – CD 0398 Credits Design – Erorr Engineer – Darko Varga Piano – Branka Parlić Producer – Slobodan Misailović Notes Kompozicije su izvedene i snimljene na koncertu Cadeau, juna 2006. godine, u Studiju ``M`` Radio-Televizije Vojvodine. Barcode and Other Identifiers Barcode: 9 788685 983634 Mastering SID Code: IFPI LY18 Mould SID Code: IFPI ABB06 Matrix / Runout: www.pinksystem.rs CD 0398

PODMLADAK LIST ZA OMLADINU SREDNJIH ŠKOLA - GODINA PRVA 1897-1898 BROJEVI 1-27 uredio: Momčilo Ivanić profesor Prve Beogradske Gimnazije u Beogradu u štamparijama: Dragoljuba Mirosavljevića i S. Horovica 1898. Tvrd povez, 444strane, na predlistu ima đačka posveta, korice su oštećene kao što se vidi na slici - unutra je mnogo bolje!! Момчило Иванић (Пивнице, 2/14. март 1853 — Београд, 23. април/6. мај 1916), српски филолог, професор гимназије и секретар Лексикографског одсека СКА Момчило Иванић је рођен 2/14. марта 1853. године у Пивницама у Бачкој.1) Његов отац Стеван прешао је у Београд, где је радио као чиновник управе града.2) Момчило Иванић похађао је до четвртог разреда основну школу у Београду, а онда се са оцем морао вратити у Војводину.3) Због тих околности уписао се тек 1867. у гимназију у Београду.4) Похађао је историјско-филолошки одсек Велике школе, а завршио га је 1876. године.5) На Великој школи Београду био је ђак Даничића и Новаковића. Радио је најпре од 1877. у једној приватној школи, а од јесени 1877. био је професорски приправник Стојана Новаковића.6) Постао је 1879. предавач на гимназији, а 1885. професор београдске реалке. Од 1898. радио је у лексикографском одјелу Српске краљевске академије (СКА). Повлачио се са војском крајем 1915, али није могао даље од Призрена, па се вратио, али затекао је растурену кућу и разбацане књиге и папире.7) За време окупације није му било допуштено да дође на Академију, па је нешто покушавао да ради код куће.8) На Ђурђевдан 1916. изашао је да са гомиле књиге пробере, оно што би се дало искористити, али ударила га је срчана кап.9) У радовима је помагао Даничићу и Новаковићу, преводио је чланке, и писао приказе и реферате. Самосталних радова од значаја нема. Сакупљао је грађу за велики рјечник СКА дуги низ година, и написао је Оглед тог рјечника како га је он замишљао (Српски рјечник књижевног и народног језика, 1913). Академик Дописни је члан Српске краљевске академије (Академије философских наука) од почетка 1903.

DUBROVAČKA AKTA I POVELJE Knjiga V Obradio i objavio Jovan Radonić Zbornik za istoriju jezik i književnost srpskog naroda Treće odeljenje Knjiga XVI SAN SANU Naučna knjiga Beograd 1951. god. XXXI+765 stranica dobro ocuvana bez nedostataka nerasecene stranice IZVORI ZA ISTORIJU JUŽNIH SLOVENA Uređuje JOVAN RADONIĆ Lib 26 Jovan Radonić (Mol, 9. februar 1873 — Beograd, 25. novembar 1956) je bio srpski istoričar, akademik, učenik Aleksandra Sandića i češkog istoričara Konstantina Jirečeka. Biografija Osnovnu školu pohađao je u rodnom mestu. Gimnaziju je završio 1891. u Novom Sadu. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beču gde je 1896. godine stekao doktorat iz filozofije. Godinu dana služio je u dobrovoljačkoj vojsci u Dalmaciji a potom odlazi u Rusiju gde je u Petrogradu i Moskvi izučavao rusko-srpske odnose u 16. i 17. veku. U srpskoj gimnaziji u Carigradu radio je godinu dana a u jesen 1899. postao je bibliotekar Matice srpske u Novom Sadu. Odmah po osnivanju postao je vanredni profesor opšte istorije srednjeg veka na Beogradskom univerzitetu. Učestvovao je u Balkanskim i Prvom svetskom ratu. Godine 1919. postao je redovni profesor na Beogradskom univerzitetu. Ubrzo je postao i redovni član Srpske kraljevske akademije. Bio je spoljni član Češke akademije u Pragu, dopisni član JAZU u Zagrebu i rumunske akademije u Bukureštu kao i član književnog odeljenja Matice srpske u Novom Sadu. Za sekretara akademije biran je 1937. i 1940. godine. a 1923. i 1925. za poslanika u Narodnoj skupštini. Za senatora grada beograda imenovan je krajem 1939. godine. Aktivno političko delovanje nije ga sprečilo da posle rata u novim političkim uslovima nastavi svoj plodni naučno-istraživački rad. Velika je njegova zasluga za osnivanje Istorijskog odeljenja SAN čiji je član ostao sve do duboke starosti. Istoriografski rad Nastavio je nastojanja Aleksandra Sandića i Ilariona Ruvarca na uvođenju kritičkog pravca u srpskoj istoriografiji. Izučavao je nacionalnu srpsku istoriju i smeštao srpsku istoriju u širi evropski kontekst. Njegovo kapitalno delo o ovoj tematici je Zapadna Evropa i balkanski narodi prema Turcima u prvoj polovini XV veka (1902). Njemu pripada zasluga za povezivanje nacionalne i opšte istorije. U njegovim prvim radovima vidi se težnja da se razume delovanje Srbima susednih država, pre svega Vizantije. Širio je krug svog interesovanja sa proučavanja uloge Viuzantije na proučavanje uloge država koje su u pojedinim istorijskim razdobljima imale veliki politički uticaj na dešavanja u Srbiji. Drugu osobenost njegovog istoriografskog rada predstavlja pokušaj plastičnog prikazivanja pojedinih ličnosti i smeštanje njihovog delovanja u širi istorijski kontekst. Prvi ovakav rad je njegova doktorska disertacija O velikom vojvodi bosanskom Sandalju Hraniću Kosači. Drugi ovakav rad je monografija Grof Đorđe Branković i njegovo vreme. Bavio se i izučavanjem istorije Srba u Vojvodini. O ovoj temi najznačajnije je delo Srbi u Ugarskoj. Dok je bio u izbeglištvu napisao je veći broj naučnih radova sa namerom da odbrani srpske interese u Vojvodini[1] Godine 1902. napisao je detaljan pregled svih studija o srpskoj istoriji objavljenih te godine što predstavlja krunu njegovog rada kao bibliotekara u Matici srpskoj. Ovo delo i do sada je neprevaziđen primer bibliografije na srpskom jeziku. Značajan je i njegov prevodilački rad. Prevodio je sa nemačkog a kasnije i sa češkog i rumunskog jezika. Raniji prevodi uglavnom su iz oblasti književne istorije a kasniji iz oblasti istorije. Na prvom mestu je prevod Jirečekove Istorije Srba i njegovih studija o srednjovekovnoj Srbiji. Ove prevode je i dopunjavao novim rezultatima. Radio je i na objavljivanju arhivske građe iz Dubrovačkog arhiva. Hronološki njegovo interesovanje obuhvata gotovo celu srpsku istoriju—od izučavanja plemena koja su pre Slovena živela na Balkanskom poluostrvu pa do burnih dešavanja iz 1848. godine i događaja bliskih njegovom vremenu. Njegovi radovi takođe se odlikuju i velikom tematskom raznovrsnošću: od izdavanja istorijskih izvora, naučne kritike pa do stvaranja sintetičkih pregleda prošlosti kao krune rada jednog istoričara. Dodeljen mu je Kraljevski orden Belog orla u tri stepena, Orden Svetog Save, Kraljevski orden Karađorđeve zvezde i Albanska spomenica.[2] Važniji radovi Radonić, Jovan (1950). Rimska kurija i južnoslovenske zemlje od XVI do XIX veka. Beograd: Naučna knjiga. Radonić, Jovan (1954). „Rad na uniji crnogorskog primorja u prvoj polovini XVII veka”. Istoriski zapisi. 7 (10): 305—309. Izvori Enciklopedija srpske istoriografije, priredili Sima Ćirković i Rade Mihaljčić, Beograd 1997, 610. Acović, Dragomir (2012). Slava i čast: Odlikovanja među Srbima, Srbi među odlikovanjima. Belgrade: Službeni Glasnik. str. 562.

Aleksandar Nenadovic- Mirko Tepavac Secanja i komentari Radio B92, 1998. Mek povez, 255 strana, ilustrovano. POSVETA I POTPIS MIRKA TEPAVCA! RETKO! Mirko Tepavac `Beli` (Zemun, 13. 8. 1922 – Beograd, 28. 8. 2014) je bio aktivista komunističke omladine u vreme kraljevine Jugoslavije, partizanski borac i ilegalac u drugom svetskom ratu, te visoki državni funkcioner SFRJ. Obavljao je funkciju jugoslovenskog ministra spoljnih poslova, sa koje je smenjen tokom čistke `liberala` u Srbiji 1972. godine. Od 1990-ih godina piše knjige. Predratna biografija Glavni članak: SKOJ Rođen je 13. 8. 1922. godine u Zemunu. Kao šesnaestogodišnjak je 1939. prvi put uhapšen i batinan od strane policije, zbog veza sa komunističkom omladinom. Gimnaziju je učio u Zemunu, ali nakon odluke ministarstva Prosvete o `isterivanju iz svih škola na teritoriji Uprave grada Beograda` (zbog komunizma!) morao je nastavi školavanje u Sremskoj Mitrovici i Beloj Crkvi.[1] Drugi svetski rat Glavni članak: Narodnooslobodilačka borba Jugoslavije Ulazak jedinica 36. vojvođanske divizije u oslobođeni Irig novembra 1944. Wikiquote „U Partiji, koja je bila na čelu antifašističkog pokreta, vladao je partizanski, vojnički moral, a u domenu partizanskog uticaja – “ratni komunizam”. Bila su stroga merila požrtvovnosti i lične hrabrosti, rigidne discipline preuzete iz iskustva doratne ilegale. Na vrhu te skale vrednosti bilo je “držanje pred neprijateljem”. Sve po cenu života. Surovo, ali da tako nije bilo, teško da bismo pobedili.[2]“ Nakon napada Nemačke na SSSR, u julu 1941. godine iz Zemuna prelazi u okupiranu Srbiju i pridružuje se prvoj četi Kosmajskog partizanskog odreda. Nakon toga po zadatku SKOJ-a ponovo prelazi u Zemun da radi na organizovanju pokreta otpora kao ilegalac. Odlazio je na ilegalne sastanke, smeštao i krio ljude, tehniku i oružje. Član je Komunističke partijae Jugoslavije od 1942. godine. Uhapšen je u noći 12. avgusta 1942. upadnom ustaške policije u porodični stan.[1] Isledovao ga je lično Nikola Francetić, veteran zagrebačke antikomunističke policije, brat Jure Francetića, komandanta zloglasne `Crne legije`.[1] Od njega je traženo da otkrije identitet vođe gradskog komiteta Skoja, `Cvikeraša`, što nije učinio: Wikiquote „Čula sam da se Tepavac Mirko na istragama držao odlučno i da je bio drzak prema referentima koji su ga saslušavali... Francetić Nikola takođe mi je pričao jednom zgodom da mu je Tepavac Mirko prilikom saslušanja pljunuo u lice i da se sa ljudima koji su ga fizički zlostavljali prilikom saslušanja upuštao u borbu i vraćao im udarce... pričao mi je Juratović, da je Tepavac bio dva puta vođen na strijeljanje, samo da bi od njega iznudili priznanje, ali da je on uporno šutio.[1]“ (Zapisnik sa saslušanja službenice ustaškog prekog suda Zdenke Vagnes pred organima UDB-e, juna 1952.) Nakon nekoliko meseci strahovitog mučenja u ustaškim zatvorima po Sremu, pušten je krajem decembra 1942, na intervenciju brata domobranskog oficira, koji potom i sam prelazi u partizane.[1] Početkom 1943. godine preko Srema je otišao u Bosnu u vojvođanske partizanske jedinice. Tepavac je, zbog `nejasnoća` oko njegovog puštanja, prvo raspoređen kao puškomitraljezac u sastavu vojvođanske brigade u Bosni. Potom je unapređen na dužnost zamenika političkog komesara odreda, brigade, a na kraju i 36. vojvođanske divizije. Njegova divizija je tokom 1943-1944. godine vodila teške borbe sa elitnom nemačkom SS divizijom Princ Eugen po Bosni, a septembra 1944. godine prelazi u Srbiju gde sa lakoćom razbija Kalabićeve četnike, `potpuno nesposobne da se suprotstave`.[1] Njegova jedinica je potom prešla Savu i nastavila sa oslobađanjem mesta po Vojvodini, nakon čega je učestvovala na Sremskom frontu. Nosilac je `Spomenice boraca 1941`. Period SFRJ Glavni članci: Savez komunista Vojvodine i Čistka liberala u Srbiji Posle rata se nalazi na funkcijama člana Glavnog odbora Saveza socijalističkog radnog naroda Srbije, člana Centralnog komiteta Komunističke partije Srbije, sekretara Okružnog komiteta KPJ u Zrenjaninu i Pančevu, člana Pokrajinskog komiteta KPJ za Vojvodinu, sekretara Saveta za prosvetu i kulturu NR Srbije. Sredinom 1952. godine predao je izveštaj o `nacionalnoj politici` i represivnoj politici UDB-e u Vojvodini, u kojem je naveo i neselektivno streljanje nekoliko stotina pripadnika nacionalnih manjina, najviše Mađara u nekoliko sela u Bačkoj, nakon oslobođenja. Ubrzo potom, o njemu je provedena opsežna policijska i partijska istraga kojom se pokušavala otkriti njegova `izdaja` u ustaškom zatvoru. Decembra 1952. godine oslobađajućim nalazom Centralnog komiteta KPJ odvačene su sve takve sumnje kao neosnovane.[1] Bio je direktor Radio Beograda u periodu od 1955. do 1959. godine. Ambasador FNRJ u NR Mađarskoj i pomoćnik državnog sekretara za inostrane poslove, od 1959. do 1969. godine. Direktor i glavni urednik lista „Politike“ i član CK SK Srbije, od 1965. do 1967. godine. Predsednik Pokrajinskog komiteta Saveza komunista Vojvodine, od 1965. do 1967. godine i ministar inostranih poslova od 25. 4. 1969. do 1. 11. 1972. godine. Početkom sedamdesetih godina 20. stoljeća, Tepavac je u 50. godini života, nakon `čistke liberala`, odnosno srpskog republičkog rukovodstva, otišao u penziju, zajedno s Markom Nikezićem.[2] Tito je 1971. godine odbio njegovu prvu ostavku, a nakon druge ostavke, oktobra 1972. godine, tražio mu je da ostane na dužnosti do kraja mandata, na šta Tepavac nije pristao.[1] Postjugoslovenski period Glavni članak: Raspad SFRJ Povodom uloge Srbije u ratu u Hrvatskoj 1990-ih je rekao: Wikiquote „Srbija je očistila Hrvatsku od Srba. Sama Hrvatska, ako je i želela, to ne bi smela ni mogla da učini da Srbija nije podigla Srbe protiv njihove hrvatske domovine... Hrvatska ne može jedina odgovarati za taj greh Srbije, ali može i mora ispraviti vlastite grehe prema Srbima.[3]“ Nakon raspada Jugoslavije i početka oružanih sukoba 1991. godine sudjelovao je na više ex-jugoslavenskih antiratnih skupova u zemlji i inozemstvu. U tom je vremenu objavio više članaka u beogradskom časopisu Republika, Našoj Borbi i Danasu. Za predsjednika Evropskog pokreta u Srbiji bio je izabran 1994. godine. 2012. godine, u 91. godini života objavio je knjigu sećanja pod naslovom `Moj drugi svetski rat i mir`. Muž je glumice Renate Ulmanski.

Jako lepo očuvane knjige. Autor: Veljko Petrović Naslov: Sabrane pripovetke 1–6 Izdavač: Matica srpska, Novi Sad / Prosveta, Beograd Godina izdanja: 1964 Povez: tvrdi, platneni - Varljivo proleće - Izdanci iz opaljena grma I - Izdanci iz opaljena grma II - Zemlja - Razgovoru nikad kraja I - Razgovoru nikad kraja II žVeljko Petrović Pesnik, književnik (1884–1967) Veljko Petrović bio je srpski pesnik, književnik, likovni i književni kritičar i teoretičar. Rođen je u Somboru, 04. februara 1884. godine, a umro u Beogradu, 27. jula 1967. godine. Lični život Otac mu je bio somborski katiheta koji se zamonašio i dobio monaško ime Gerasim Petrović, nakon što je njegova supruga umrla. Gerasim je predavao na Bogosloviji u Sremskim Karlovcima. Veljkova majka zvala se Mileva i bila je kćer somborskog paroha Jovana Momirovića. Majka mu je umrla nekoliko sedmica poslije njegovog rođenja. Imao je i dve starije sestre Vidu i Anđu i brata Milivoja. Kada se otac zakaluđerio o Veljku, sestrama i bratu brinula se rodbina. Nakon što je završio srednju školu, gimnaziju na mađarskom jeziku, u svom rodnom gradu, Veljko je otišao u Budimpeštu na studije prava. Bio je pitomac prvog srpskog koledža, zavoda Save Tekelije, čuvenog peštanskog Tekelijanuma. Sprijateljio se sa Vasom Stajićem i Petrom Konjovićem. Od 1906. do 1907. godine bio je urednik „Kroacije“, hrvatsko-srpskog časopisa za društvene, političke i ekonomske studije, osnovan u Budimpešti. Radio je i na raznim časopisima u Zagrebu i Sarajevu. Bio je glavni urednik zagrebačkog „Srbobrana“. Godine 1908. Veljko Petrović prelazi u Sremsku Mitrovicu za urednika „Slobode“, a 1909. godine postaje urednik sarajevske „Srpske riječi“. Onda 1911. godine, austrijske vlasti, zbog nacionalnog stava, ga prisiljavaju da se preseli u Beograd, gde je radio kao ratni dopisnik za novosadski „Branik“ i za sarajevski „Narod“. U Beogradu je sudelovao kao ratni dopisnik u balkanskim ratovima i Prvome svetskom ratu, a tada je pisao i poeziju. Između ratova bio je aktivan u kulturnim i obrazovnim poslovima i nastavio je biti sve do svoje smrti u Beogradu 1967. godine. Između 1914. i 1915. godine bio je u štabu Moravske divizije II poziva, dok nije pozvan u niški Jugoslovenski odbor za jednog od urednika „Savremenih pitanja“. Godine 1919. je imenovan za referenta u odseku Ministarstva prosvete za Bačku, Banat i Baranju u Novom Sadu. Sljedeće 1920. godine premešten je u Ministarstvo prosvete u Beograd. Mara Petrović bila je njegova supruga. Upoznao je sedamnaestogodišnju Maru Mandrašević u beogradskom Narodnom pozorištu. Bila je kćer pančevačkog trgovca sa kojom se venčao u njenom rodnom mestu, Kuli, 20. novembra 1919. godine. Družio se sa mnogim srpskim književnicima i likovnim umetnicima toga doba. Takođe se 1920. godine, kada je boravio u njemačkom glavnom gradu, upoznao sa mnogim istaknutim ličnostima kulturnog života Njemačke, a sve zahvaljujući poznanstvu sa Milošem Crnjanskim, koji je bio član presbiroa pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Između 1921. i 1923. godine bio je šef Kabineta ministra, a onda je imenovan za referenta u Umetničkom odeljenju, a od 1925. godine postaje inspektor u istom Ministarstvu. Godine 1930. radio je za list „Politika“. Pisao je o Srbima u Mađarskoj. Iste godine, u svečanoj dvorani beogradskog Univerziteta, kralju Aleksandru pročitao je svoju raspravu ,,Šumadija i vojvodina“. Veljko Petrović je 1933. godine na glavnoj skupštini ,,Čitaonice“ izabran radi zasluga u nacionalnom i kulturnom pogledu za njenog počasnog člana. U Drugom svetskom ratu uhapšen je od strane njemačkih okupatora i bio neko vreme u logoru na Banjici. Po završetku rata bio je upravnik Narodnog muzeja u Beogradu do 1962. godine. Njegove mnogobrojne funkcije i članstva u raznim odborima uključivali su predsedavanje u Matici Srpskoj novosadske vlade, od 1953. do 1956. godine, te je usledio njegov izbor kao predsednika institucije. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i predsednik Srpske književne zadruge u Beogradu. Dobio je nagradu Saveza književnika Jugoslavije. Od 1944. do penzionisanja 1962. bio je upravnik Narodnog muzeja u Beogradu. Umro je u Beogradu 1967. godine kada je sahranjen u Aleji velikana. Poštujući želju Veljka Petrovića, supruga Mara zavještala je gradu Beogradu sve kulturno istorijske vrednosti iz njihove kuće. Rukopise, prepiske sa raznim osobama, kao i njegovu ličnu biblioteku, te razne umetničke slike i predmete, kao i stilski nameštaj. Porodična kuća je poklonjena gradu za muzejsku namenu. Od 2007. godine Veljku Petroviću u čast, dodeljuje se nagrada za pripovedačko delo pisaca na srpskom jeziku. Svake godine se sredinom oktobra dodeljuje ova nagrada u Somboru na manifestaciji ,,Veljkovi dani“. Karijera pisca Svoju karijeru pisca počeo je 1903. godine pišući političke članke, dopise, kozerije i prevodeći priče stranih autora. Objavljivanje stihova, beleški i književnih članaka počeo je 1905. godine u „Srpskom književnom glasniku“ i „Brankovom kolu“, a potom i u „Delu“, „Savremeniku“, „Novoj iskri“, „Bosanskoj vili“ i „Slovenskom jugu“. Prvo je skrenuo pažnju književnih kritičara na svoju rodoljubnu poeziju. ,,Rodoljubive pesme“ (1912. godine) i ,,Na pragu“ (1914.godine). Nakon toga, okrenuo se pripoveci i ostao u tom žanru. Spremio je dve knjige pripovedaka za izdanja ,,Matice srpske“ i „Napretka“, ali je u toku ratu rukopis izgubljen. Za stogodišnjicu Matice srpske Petrović je uredio ,,Album vojvođanske umetnosti“. U njemu je napisao pregled srpske umetnosti od kraja 17. do 20. vjeka. Njegova poezija imala je široku tematiku: ljubavna, rodoljubiva, didaktička, socijalna i refleksivna poezija. Ljubavna poezija mu je preplavljena nemirima, čežnjom i boli zbog neuzvraćene ljubavi. Ljudi, grad i dječiji svet suočen sa tajnama prirode i svakodnevicom u društvu tematike su pripovedačkog dela Veljka Petrovića Veljko Petrović odrastao je u građanskoj porodici, ali je u njemu stalno prisutna velika privrženost selu i ljubav prema seljacima kao najzdravijem delu vojvođanskog društva. On je dobro poznavao dušu seljaka; godila mu je ljubav prema rodnom tlu koja daje snagu i sigurnost. Dobro je poznavao njihov jezik, mentalitet i običaje. Petrovića kao pisca vređao je malograđanski stalež, koji je sa prezirom gledao na seljake i izvrgavao ih poruzi. Zato je njegov seljak duhovno zdrav, moralno čist i materijalno siguran. Jedna od pripovedaka u kojima Veljko Petrović opisuje selo i seljake jeste „Salašar“, koja svojim umetničkim kvalitetom ide u sam vrh srpske pripovetke. Godine 1920. počinje da štampa izbor svojih novela u knjigama; „Bunja i drugi iz Ravangrada“, predratna pričanja, dvanaest pripovedaka; „Pomerena savest“, deset pripovedaka; „Tri pripovetke“; „Iskušenje“, petnaest pripovedaka. Godine 1925. Srpska književna zadruga izdaje izbor iz Petrovićevih novela „Pripovetke“. Njegova rodoljubna poezija lišena je bombastičnih fraza; to je prilično sumorna, realistična procena svoje zemlje i njene prošlosti i izjava iskrene, neupadljive ljubavi prema njoj. ,,Počeo je onako kako, manje-više, svi počinju, to jest pesmama. Njegovi rodoljubivi stihovi, objavljeni još prije prvog svetskog rata, bili su bojni poklič čitave jedne generacije, a i danas zvuče sveže i moćno. U njima ima mladalačke nezadrživosti, ima snage koja klade valja, ali i carske pameti, ukusa. On je jedan od onih pesnika koji na samom početku književnog rada pokažu nedvosmislenu legitimaciju iz koje se vidi da to jesu, da su zbilja pesnici, a onda se okanu stihova, prihvate se nečeg drugog, a zauvek, i svuda, ostanu poete“, napisao je Milovan Danojlić o književnom radu Veljka Petrovića. U rodoljubivoj poeziji se izražava ljutnja što je kod ljudi oslabilo realno interesovanje za sudbinu neoslobođenih krajeva, sto su u savremenom životu pojedinci bili podredili opšte interese svome ličnom zadovoljstvu. U svojim brojnim pričama opisuje uglavnom život Srba u Vojvodini, najpre pod Austrougarskom vlašću, a kasnije, deo Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, koja je promenila naziv u Kraljevinu Jugoslaviju, a nakon Drugog svetskog rata postala komunistička zemlja. Petrovićev šarolik opis seljaka iz Vojvodine i običnih gradskih ljudi nudi bogatu tematsku sintezu živopisnog života, prepuna nacionalnih, društvenih i moralnih problema. Također je napisao ljubavne priče i mnoge priče za decu. Bio je autor mnogih članaka i studija iz oblasti književnosti i likovne umetnosti, naročito vojvođanskog slikarstva 18. i 19. veka. Prema kritičaru Jovanu Skerliću, smatra se jednim od vodećih pesnika postmodernizma u srpskoj književnosti ( nakon što je bio pod uticajem modernizma u mladosti). Veljko je uglavnom pisao o Vojvodini, ambijentu i ljudima. Rođen u Vojvodini, školovan u Pešti, živio je i kao novinar nekoliko godina u Zagrebu, Sarajevu i Beogradu, pa stoga je on imao širi vidik nego ostali pesnici. U jednom pogledu on je reprezentativna ličnost dela tadašnjeg naraštaja koji je imao zapadnjački duh i nacionalnu dušu. U celoj poeziji Veljka Petrovića ogleda se dualizam između moderne jedinke i vernog člana nacionalne zajednice. Njegova poezija je poezija nervoze modernog čoveka i nacionalne energije tradicionalnoga Srbina. Njegove zbirke pripovedaka su : ,,Varljivo proleće“ (1921. godine); ,,Bunja i drugi u Ravangradu“ (1921 godine); ,,Pomerena savest“ (1922. godine); ,,Iskušenja“ (1924. godine); ,,Izdanci iz opojnog grma“ ( 1932. godine); i Prepelica u ruci (1950. godine) Sve zbirke pripovedaka mogu se grupisati u nekoliko tematskih ciklusa i to: pripovetke o Vojvodini, pripovetke o drugim sredinama, ratne pripovetke i pripovetke o deci i životinjama. Najznačajnije pesničke zbirke su: „Rodoljubive pesme“ (1912. godine), „Na Pragu“ (1913. godine), „Stihovi“ (1951. godine), „Nevidljivi izvor“ (1956. godine), „Krilata grudva zemlje“ (1956. godine), „Dah života“ (1964. godine). Bibliografija „Rodoljubive pesme“ (1902. godine) „Bunja“ (1909. godine) „Na pragu“ (1912. godine) „Bunja i drugi iz Ravangrada“ (1921. godine) „Varljivo proljeće“ (1921. godine) „Pomerena savjest“ (1922. godine) „Tri pripovetke“ (1922. godine) „Iskušenja“ (1924. godine) „Pripovetke“ (1925. godine) „Izdanci iz opaljena grma“ (1932. godine) „Prepelica u ruci i druge slične priče“ (1948. godine) „Stihovi“ (1951. godine) „Nevidljivi izvor“ (1956. godine) „Krilata grudva zemlje“ (1956. godine) „Dah života“ (1964. godine). MG122

U dobrom stanju! Redje u ponudi! Pavle Ugrinov (Mol,1926) spada u najznačajnije savremene srpske prozne pisce. Zapamćen je kao jedan od od osnivača kamerne scene Atelje 212 u Beogradu, koja je i otvorena 1954.godine upravo njegovom režijom kontroverzne predstave ^ekajući Godoa Samjuela Beketa. Ova predstava je ubrzo `skinuta` sa repertoara, a njen reditelj bio prinuđen da napusti pozirište. Ugrinov je autor jednog od najobimnijih romanesknih i pripovednih opusa u srpskoj književnosti XX veka, za koje je dobio sve znažajnije književne nagrade. Posebno izdvajamo romane Fascinacije (1976), Zadat život (1979), Carstvo zemaljsko (1982), Otac i sin (1986) i Tople pedesete(1990). Poslednjih godina, pažnju publike privlače knjige njegovih novela Ljubav i dobrota (1996) i Van sveta (2000), kao i memoarske proze Egzistencija (1996) i Antiegzistencija (1998), čiji je svojevrstan “treći deo”, upravo knjiga Pogled preko svega (2004). Roman Bez ljubavi (2002), po nepodeljenom mišljenju kritike, jedan je od naših najboljih savremenih romana. Pavle Ugrinov živi u Beogradu i redovan je član Srpske akademije nauka i umetnosti. Pavle Ugrinov (pravo ime Vasilije Popović, rođen je 15. aprila 1926. godine u Molu, umro 23. juna 2007. u Beogradu) je bio srpski književnik, dramaturg, reditelj i akademik. Biografija Osnovnu školu pohađao je po raznim mestima u Vojvodini, a srednju je završio u Petrovgradu, današnjem Zrenjaninu. Ekonomski fakultet u Beogradu upisao je 1946. godine. Posle dve završene godine studija upisao se na tek osnovanu Akademiju za pozorište i film u Beogradu, gde je diplomirao 1952. godine na odseku za režiju u klasi prof. dr Huga Klajna. Posle studija jedno vreme se bavio pozorišnom režijom i teorijom. Jedan je od osnivača kamerne scene Atelje 212 u Beogradu. Njegovom postavkom drame Čekajući Godoa Semjuela Beketa svečano je otvorena scena tog teatra. Radio je i kao urednik dramskog i serijskog programa Televizije Beograd. U književni život stupio je 1955. godine poemom Bačka zapevka, za koju je zajedno sa Aleksandrom Tišmom, dobio Brankovu nagradu za poeziju. Zatim se potpuno posvetio pisanju proze i esejistike. Objavio je 21 knjigu, među kojima su romani: Odlazak u zoru (1957), Vrt (1967), Elementi (1968), Domaja (1971), Fascinacije (1976), Zadat život (1979), Carstvo zemaljsko (1982), Otac i sin, Bez ljubavi (1986), Tople pedesete (1990); novela Ishodište (1963), prozna dela: Senzacije (1970), Rečnik elemenata (1972). Napisao je više scenskih adaptacija, televizijskih i radio drama, eseja, studija i kritika. Bio je član Glavnog odbora Sterijinog pozorja, član Saveta JDP-a, član Predsedništva Udruženja književnika Srbije, član Saveta Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, član Saveta BITEF-a i brojnih drugih kulturnih ustanova i manifestacija. Bio je predsednik saveta Letopisa Matice srpske i stalni član – saradnik te ustanove. Dobitnik je Brankove nagrade (1955), NIN–ove nagrade za roman (1979), Oktobarske nagrade Beograda (1983), Nolitove nagrade (1990). Odlikovan je Ordenom zasluga za narod sa srebrnim zracima (1976) i Ordenom Republike sa srebrnim vencem (1988). Za redovnog člana SANU izabran je 29. maja 1991. godine. Preminuo je 23. juna 2007. godine u Beogradu u 81. godini.

Iako je „Ibikinu kuću”, priču o predratnoj novosadskoj javnoj kući i njenoj gazdarici, koja se ubija kada oslobodioci uđu u grad i nastupi novo vreme, Tišma napisao kao metaforu o propadanju, nestajanju jednog sveta, građanskog ili malograđanskog, kako god ga nazivali, zahvaljujući romanu Koje volimo saznajemo da taj svet i nije umro, i da novo društvo koje je upravo poniženima i uvređe­nima obećalo blagostanje nije onakvo kakvo je sebe želelo da predstavi. I u svojim pričama Tišma je voleo da piše o ljudima sa oboda društva, kod kojih su etičke i zakonske norme uve­liko poljuljane i relativizovane. Socijalizam je nastupio ali su sreća i blagostanje još uvek daleko. Osim o devojkama, koje su izabrale najstariji zanat, Tišma piše i o svodnicama koje su nužni saradnici, učesnici u dogovaranju sastanaka, karike u lancu jednog zabranjenog podzemnog toka, posuvraćenog života koji i sam ima svoju logiku, pravila i poseban jezik. Iz predgovora Gorane Raičević Aleksandar Tišma je bio romansijer, pesnik, pisac pripovedaka, drama i prevodilac. Rođen je 16. januara 1924. godine u Horgošu, a preminuo 15. februara 2003. u Novom Sadu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Novom Sadu, a studije engleskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1954. godine. Od 1945. do 1949. godine radio je kao novinar u Slobodnoj Vojvodini i Borbi, a od 1949. do 1981. godine bio je urednik u Izdavačkom preduzeću Matice srpske u Novom Sadu i urednik Letopisa Matice srpske od 1969. do 1973. Prevodio je sa mađarskog i nemačkog jezika. Njegova književna dela prevedena su na oko 20 svetskih jezika. Za književno stvaralaštvo dobio je mnogobrojne nagrade i priznanja u zemlji i inostranstvu: Brankovu nagradu (1957), Oktobarsku nagradu Novog Sada (1966), Nolitovu nagradu (1977), NIN-ovu nagradu za roman (1977), Nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu (1978), Književnu nagradu „Szirmai Karoly” (1977. i 1979), Andrićevu nagradu (1979), Nagradu Oslobođenja Vojvodine (1982), Nagradu Željezare Sisak (1984), Sedmojulsku nagradu SR Srbije (1988), Nagradu za evropski feljton u Brnu (1993), Nagradu Lajpciškog sajma knjiga (1996), Državnu nagradu Austrije za evropsku književnost (1996), Nagradu grada Palerma „Mondello” (2000), Nagradu „Svetozar Miletić” za publicistiku (2002) i posthumno Vukovu nagradu (2003). Dobitnik je ordena Legije časti Republike Francuske. Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti i član Akademije umetnosti u Berlinu.