DUBROVAČKA AKTA I POVELJE Knjiga V Obradio i objavio Jovan Radonić Zbornik za istoriju jezik i književnost srpskog naroda Treće odeljenje Knjiga XVI SAN SANU Naučna knjiga Beograd 1951. god. XXXI+765 stranica dobro ocuvana bez nedostataka nerasecene stranice IZVORI ZA ISTORIJU JUŽNIH SLOVENA Uređuje JOVAN RADONIĆ Lib 26 Jovan Radonić (Mol, 9. februar 1873 — Beograd, 25. novembar 1956) je bio srpski istoričar, akademik, učenik Aleksandra Sandića i češkog istoričara Konstantina Jirečeka. Biografija Osnovnu školu pohađao je u rodnom mestu. Gimnaziju je završio 1891. u Novom Sadu. Studirao je na Filozofskom fakultetu u Beču gde je 1896. godine stekao doktorat iz filozofije. Godinu dana služio je u dobrovoljačkoj vojsci u Dalmaciji a potom odlazi u Rusiju gde je u Petrogradu i Moskvi izučavao rusko-srpske odnose u 16. i 17. veku. U srpskoj gimnaziji u Carigradu radio je godinu dana a u jesen 1899. postao je bibliotekar Matice srpske u Novom Sadu. Odmah po osnivanju postao je vanredni profesor opšte istorije srednjeg veka na Beogradskom univerzitetu. Učestvovao je u Balkanskim i Prvom svetskom ratu. Godine 1919. postao je redovni profesor na Beogradskom univerzitetu. Ubrzo je postao i redovni član Srpske kraljevske akademije. Bio je spoljni član Češke akademije u Pragu, dopisni član JAZU u Zagrebu i rumunske akademije u Bukureštu kao i član književnog odeljenja Matice srpske u Novom Sadu. Za sekretara akademije biran je 1937. i 1940. godine. a 1923. i 1925. za poslanika u Narodnoj skupštini. Za senatora grada beograda imenovan je krajem 1939. godine. Aktivno političko delovanje nije ga sprečilo da posle rata u novim političkim uslovima nastavi svoj plodni naučno-istraživački rad. Velika je njegova zasluga za osnivanje Istorijskog odeljenja SAN čiji je član ostao sve do duboke starosti. Istoriografski rad Nastavio je nastojanja Aleksandra Sandića i Ilariona Ruvarca na uvođenju kritičkog pravca u srpskoj istoriografiji. Izučavao je nacionalnu srpsku istoriju i smeštao srpsku istoriju u širi evropski kontekst. Njegovo kapitalno delo o ovoj tematici je Zapadna Evropa i balkanski narodi prema Turcima u prvoj polovini XV veka (1902). Njemu pripada zasluga za povezivanje nacionalne i opšte istorije. U njegovim prvim radovima vidi se težnja da se razume delovanje Srbima susednih država, pre svega Vizantije. Širio je krug svog interesovanja sa proučavanja uloge Viuzantije na proučavanje uloge država koje su u pojedinim istorijskim razdobljima imale veliki politički uticaj na dešavanja u Srbiji. Drugu osobenost njegovog istoriografskog rada predstavlja pokušaj plastičnog prikazivanja pojedinih ličnosti i smeštanje njihovog delovanja u širi istorijski kontekst. Prvi ovakav rad je njegova doktorska disertacija O velikom vojvodi bosanskom Sandalju Hraniću Kosači. Drugi ovakav rad je monografija Grof Đorđe Branković i njegovo vreme. Bavio se i izučavanjem istorije Srba u Vojvodini. O ovoj temi najznačajnije je delo Srbi u Ugarskoj. Dok je bio u izbeglištvu napisao je veći broj naučnih radova sa namerom da odbrani srpske interese u Vojvodini[1] Godine 1902. napisao je detaljan pregled svih studija o srpskoj istoriji objavljenih te godine što predstavlja krunu njegovog rada kao bibliotekara u Matici srpskoj. Ovo delo i do sada je neprevaziđen primer bibliografije na srpskom jeziku. Značajan je i njegov prevodilački rad. Prevodio je sa nemačkog a kasnije i sa češkog i rumunskog jezika. Raniji prevodi uglavnom su iz oblasti književne istorije a kasniji iz oblasti istorije. Na prvom mestu je prevod Jirečekove Istorije Srba i njegovih studija o srednjovekovnoj Srbiji. Ove prevode je i dopunjavao novim rezultatima. Radio je i na objavljivanju arhivske građe iz Dubrovačkog arhiva. Hronološki njegovo interesovanje obuhvata gotovo celu srpsku istoriju—od izučavanja plemena koja su pre Slovena živela na Balkanskom poluostrvu pa do burnih dešavanja iz 1848. godine i događaja bliskih njegovom vremenu. Njegovi radovi takođe se odlikuju i velikom tematskom raznovrsnošću: od izdavanja istorijskih izvora, naučne kritike pa do stvaranja sintetičkih pregleda prošlosti kao krune rada jednog istoričara. Dodeljen mu je Kraljevski orden Belog orla u tri stepena, Orden Svetog Save, Kraljevski orden Karađorđeve zvezde i Albanska spomenica.[2] Važniji radovi Radonić, Jovan (1950). Rimska kurija i južnoslovenske zemlje od XVI do XIX veka. Beograd: Naučna knjiga. Radonić, Jovan (1954). „Rad na uniji crnogorskog primorja u prvoj polovini XVII veka”. Istoriski zapisi. 7 (10): 305—309. Izvori Enciklopedija srpske istoriografije, priredili Sima Ćirković i Rade Mihaljčić, Beograd 1997, 610. Acović, Dragomir (2012). Slava i čast: Odlikovanja među Srbima, Srbi među odlikovanjima. Belgrade: Službeni Glasnik. str. 562.

MOLITVE LJUBAVI - Vidosav Raič Knjigu Molitve ljubavi čine dva niza od po 54 religiozno intonirana zapisa, koja se mogu uporediti sa brojanicama koje monah ili monahinja prebiraju u rukama dok se usredsređuju na molitvu. Književni kritičar dr Mićo Cvijetić rekao je o knjigama Vidosave Raič: `Raičeva pjeva o ljepoti i smislu života, bilo da govori o jatu i sunčevu zalasku, cvijetu i pčeli, o ljepoti zvijezda i ptičijem letu; njena poezija je misao i san o svijetu`... Ćirilica, meki povez, 21 cm, 120 strana. Vidosava Raič rođena je 1942. godine u selu Otpočivaljka, kod Banjaluke. Osnovnu školu završila je u Čurugu, Učiteljsku školu u Somboru, Višu pedagošku školu u Zrenjaninu, a Filozofski fakutet u Novom Sadu. Radila je u obrazovanju 40 godina, dve decenije uređivala školski list „Prvi koraci” osnovne škole Avram Mrazović u Somboru. Izdala je nekoliko zbornika đačkih radova, a izvesno vreme bavila se novinarstvom. Objavila je knjige Trojstvo (1996), U saglasju (1997), Molitve ljubavi (2000), Tišina duha (2005) i Brežuljak detinjstva (2009). Gradska biblioteka Karlo Bijelicki objavila je dve knjige Vidosave Raič: Probuđena duša (2014) i Otpočivaljka i Vojvodina (2016). Bila je član je Društva književnika Vojvodine, uvrštena je u Leksikon pisaca prosvetnih radnika u izdanju beogradskog Partenona. L. 1. KUT. 58

David Kecman Dako : STOLETNA VODA, Futura publikacije Novi Sad 2001, str. 104. Poezija. Očuvanost 4; ima pečat neke firme iz Sombora. Давид Кецман Дако (Рајновци, код Бихаћа, 1947) – песник, прозни писац и есејиста, књижевни, позоришни и ликовни критичар; По завршетку студија савременог српског језика и југословенске књижевности, радио је као наставник у школи, а од 1974. до 2011. био је професионални новинар-уредник у сомборском Информативном центру (Омладински лист „Покрет”, недељник „Сомборске новине” и Радио-Сомбор). Аутор је двадесет и две књиге поезије и прозе: Реч на леду, 1976; Претпоноћни воз, 1980; Ноћни риболов, 1980; Распад мозаика, 1989; Зидари светилишта, 1991; Калем, 1992; Трептај (хаику), 1998; Небески гласник (хаику и поема Море), на српском, 1994. и на мађарском језику Mennyei hirnök (Небески гласник) 1997; Озарје, 1999; Столетна вода, 2001; Сам као суза (избор), 2003; Тамнина, 2008; Хор сенки, 2010; збирке приповедака Леђ, 1982; три романа мозаика: Кад дуња замирише, 1995; Река за један дан, 2014. и Жива слика, 2016. Запажен је и као аутор књига за децу и младе: Сањам, сањам чаролије (песме и приче), 1994; Хоћко и Нећко (песме), 1997; Даљинама преко света (песме), 2003; и Неко само тебе тражи (песме), 2006. Био је главни и одговорни уредник Омладинског листа „Покрет” (1974–1978), а потом и главни уредник часописа „Домети” (2013–2016). Сада је члан Уредништва часописа „Луча” (Суботица). Сарадник је многих листова и часописа. Превођен на десетак језика. Заступљен је у антологијама и зборницима како за одрасле, тако и за децу. Члан је Друштва књижевника Војводине и Удружења писаца Републике Српске. Станује у Сомбору, а живи у својим књигама.

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Давичо, Леон Наслов Dve Nemačke / Leon Davičo Врста грађе књига ; одрасли, озбиљна (није лепа књиж.) Језик српски Година 1957 Издавање и производња Beograd : Kultura, 1957 (Beograd : Politika) Физички опис 45 str. : ilustr. ; 20 cm Збирка Politička biblioteka ; sv. 10 Предметне одреднице Савезна Република Немачка -- Политичке прилике -- Историја Демократска Република Немачка -- Политичке прилике -- Историја УДК 323(430.1)(091) 323(430.2)(091) eon Davičo je rođen 20. februara 1926. godine u Beogradu, gde se školovao do 1941. godine. Za vreme II svetskog rata bio je u internaciji u Italiji. U zemlju se vratio iz Kanade 1948. godine kada je postao stariji saradnik u Radio Jugoslaviji. Do 1968. godine, kao novinar "Politike", bio je dopisnik iz Londona, Berlina, Pariza i Rima. > > Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine < < Osnivač je i glavni urednik "Ekspres politike" od 1963. do 1965. godine. Od 1968. do 1974. godine šef je evropskog ureda za informacije UNICEF-a sa sedištem u Parizu, a nakon toga, do 1980. godine, direktor za informacije UNESKO. Davičo je od 1980. do 1987. godine bio portparol visokog komesarijata za izbeglice UN iz Ženeve, a nakon toga do 1989. godine, portparol UNESKO. Za vreme rata na prostoru bivše Jugoslavije pisao je iz Bosne i Hercegovine i Dubrovnika za "Vreme" i vodio akcije za gradnju škola za srpsku, hrvatsku i bošnjačku decu u Nevesinju, Grudama i Mostaru. Od 1998. do 2003. bio je predsednik Udruženje stranih novinara u Švajcarskoj,a od 2002. potpredsednik Ženevskog pres kluba. Leon Davičo je dobitnik UNS-ove Specijalne povelje za novinarstvo bez granica za 2003. godinu, kaže se u saopštenju UNS.

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Izdavač: Prometej - Novi Sad, 2006. god. Broširan povez, 23 cm. 119 str. Ilustrovano Momčilo Moma Nikolić (Novi Sad, 1952) je bio najmlađi član čuvenog tamburaškog orkestra Osam tamburaša Janike Balaža, ali i član Velikog tamburaškog orkestra Radio Novog Sada. Od 1988. godine živi u Los Anđelesu gde je, kao već afirmisani multi-instrumentalist nastavio tamburašku karijeru i predaje tamburu. Jedini je muzičar Vojvodine, ali i prostora bivše Jugoslavije koji je nastupao kao internacionalni gost u Volt Dizniju, sarađuje sa Radetom Šerbedžijom koji je za ovu knjigu napisao prateći tekst pod naslovom Gospodin Ciganin i čarobna tambura, itd. Iza Mome Nikolića je vrlo bogata karijera, slavu tambure i tamburaške muzike pronosio je širom sveta, a sada je napisao iskrenu i dirljivu knjigu sećanja na detinjstvo, prve susrete sa tamburom u rodnom Silbašu, mnoge tamburaše kojih više nema, na svoja brojna putovanja sa tamburom po svetu na koja je uvek polazio iz Novog Sada i u Novi Sad se vraćao, a broje zanimljive fotografije daju knjizi dodatnu vrednost.

Detalji predmeta Stanje Polovno zdavač: Prometej - Novi Sad, Foto-OKO, Novi Sad, 2006. god. Broširan povez, 23 cm. 119 str. Ilustrovano Momčilo Moma Nikolić (Novi Sad, 1952) je bio najmlađi član čuvenog tamburaškog orkestra Osam tamburaša Janike Balaža, ali i član Velikog tamburaškog orkestra Radio Novog Sada. Od 1988. godine živi u Los Anđelesu gde je, kao već afirmisani multi-instrumentalist nastavio tamburašku karijeru i predaje tamburu. Jedini je muzičar Vojvodine, ali i prostora bivše Jugoslavije koji je nastupao kao internacionalni gost u Volt Dizniju, sarađuje sa Radetom Šerbedžijom koji je za ovu knjigu napisao prateći tekst pod naslovom Gospodin Ciganin i čarobna tambura, itd. Iza Mome Nikolića je vrlo bogata karijera, slavu tambure i tamburaške muzike pronosio je širom sveta, a sada je napisao iskrenu i dirljivu knjigu sećanja na detinjstvo, prve susrete sa tamburom u rodnom Silbašu, mnoge tamburaše kojih više nema, na svoja brojna putovanja sa tamburom po svetu na koja je uvek polazio iz Novog Sada i u Novi Sad se vraćao, a broje zanimljive fotografije daju knjizi dodatnu vrednost.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! I izdanje! Ilustrovao: Ninoslav Kunc Josip Ivanković (Žednik, ?) je bio vojvođanski hrvatski političar i javni djelatnik. Rodio se u selu Žedniku u velikoj obitelji iz koje su ponikli brojni redovnici i redovnice. Osnovnu školu je završio u rodnom selu, a srednju školu je pohađao u Subotici. U Subotici je studirao na Ekonomskom fakultetu, na kojem je 1982. diplomirao na poljoprivrednom smjeru. Nakon studija je radio u subotičkim poduzećima. Još kao mlada osoba se uključio u javni i kulturni život hrvatske zajednice. Nakon uvođenja višestranačja i mogućnosti slobodnih izbora, politički se angažirao, pa je tako bio najmlađim među osnivačima Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini. Bio je općinskim vijećnikom u jednom mandatu, a danas je vijećnikom u Hrvatskom nacionalnom vijeću Republike Srbije. Predsjednikom je obnovljene hrvatske ustanove Pučke kasine 1878. Mati Kata Ivanković je hrvatska pjesnikinja. Rođen je 18. lipnja 1957. godine u brojnoj obitelji oca Grge i majke Kate, rođ. Stantić, među kojima su svećenik Franjo i časna sestra Nada. Osnovnu i srednju školu završio je u rodnom gradu, kao i Ekonomski fakultet, stekavši zvanje diplomirani ekonomist. Kao ugledni i aktivni član, bio je kandidat DSHV-a na lokalnim i pokrajinskim izborima 1992. godine. Koncem 1990-ih osnivač je Hrvatskog narodnog saveza, čiji je i kandidat za izbore za Skupštinu općine Subotice u okviru koalicije Demokratska opozicija Srbije – DOS-a u rujnu 2000. godine. Na istima je izabran za vijećnika Skupštine općine Subotica. Kao vijećnik SO Subotica, bio je i elektor na izborima za prvi saziv Hrvatskog nacionalnog vijeća, a kao kandidat liste koju je predvodio Forum hrvatskih institucija i organizacije izabran je i za vijećnika HNV-a (2003. – 2010.) Osnivač je Instituta „Ivan Antunović“ i višegodišnji član njegovih upravnih tijela, zatim Pučke kasine, čiji je predsjednik bio u dva mandata i glavni urednik Glasnika Pučke kasine, Ogranak Matice Hrvatske Subotica te član Hrvatskog akademskog društva.

AGO MAMUZIC I NACIONALNI POKRET BACKIH BUNJEVACKIH HRVATA - Lazo Vojnić Hajduk - veoma retko / nema se za kupiti / mali tiraz samo 300 primeraka -Lazo Vojnić Hajduk, , samizdat, Subotica, 2012. godina - 248 stranica / Autor prikaza: Slaven Bačić Godina: 2013. Izdanje: Godišnjak za znanstvena istraživanja 34-343 - VRLO dobro ocuvana,sadrzaj je cist / ,ima samo posveta na najavnoj stranici Životopis - Po završetku osnovne škole u Subotici školovanje nastavlja u Franjevačkom sjemeništu u Zagrebu. Na Kaptolu završava Klasičnu gimnaziju kao jedan od najboljih učenika u generaciji, novicijat u Cerniku (Nova Gradiška), a filozofski studij u Samoboru na Filozofskom učilištu Franjevačke provincije sv. Ćirila i Metoda u Hrvatskoj koji završava s visokom prosječnom ocjenom. Godine 1964. vraća se u Suboticu kada upisuje i Pravni fakultet u Novom Sadu. Radio je u Pioniru i u SDK u Subotici. Društveno politički rad Iako pod stalnom prismotrom DB i SUP-a, godine 1968. skupa sa nekolicinom nacionalno svjesnih Hrvata uključuje se u rad Pododbora Matice hrvatske u Subotici te aktivno radi na realiziranju ideja „hrvatskog proljeća“ u Bačkoj, obnavlja žetveni običaj Dužijanca i osniva Kulturnu udrugu „Bunjevačko kolo“. Kad su konzervativni socijalistički krugovi u Jugoslaviji krenuli u obračunavanje sa hrvatskim proljećem, i Lazo Vojnić Hajduk se kao intelektualac našao na meti tih progona. Vrhunac je bio gubitak posla u SDK u Subotici. Uvođenjem višestranačja i liberaliziranjem političkog života u Jugoslaviji, aktivirao se u svom političkom radu. Tako je bio jednim od članova osnivača DSHV, najjače stranke Hrvata u Vojvodini, gdje je bio dopredsjednik od 1993. do 1996. Na prijedlog DSHV-a 1993. izabran je na dužnost predsjednika Izvršnog odbora SO Subotica, a po isteku mandata savjetnik je u predsjedništvu i šef protokola SO Subotica. Godine 1996. skupa sa nekoliko hrvatskih intelektualaca isljučen je iz DSHV-a. Godine 2000. ponovno biva izabran za vijećnika SO Subotica. U to vrijeme radi i kao ravnatelj HKC "Bunjevačko kolo". Zaslužan je da je ova institucija promijenila ime, ali i status u Hrvatski kulturni centar "Bunjevačko kolo". 1993.-2003. predsjedavao je organiziranjem Dužijance, za što je bio nagrađivan: Antušova nagrada 1994., Pro urbe 2001. i ostale. Pored Dužijance, predsjedavao je i organiziranjem manifestacije Veliko prelo. 1998.-2000. je bio predsjednikom u Hrvatskom narodnom savezu, a 1999. je jednu godinu predsjedavao Forumom hrvatskih institucija i organizacija u Vojvodini. 2002. je izabran za člana Vijeća HNV R. Srbije i za prvog predsjednika Izvršnog odbora HNV-a na kom mjestu je ostao do pred kraj 2006. godine kada je višegodišnja hajka od strane političke stranke DSHV-a urodila plodom. Smijenjen je i bez prava na obranu u trećem pokušaju nakon optužbi za financijske malverzacije koje nikada nitko od vođa hajke nije niti pokušao dokazati. Godine 2008. sa još nekolicinom intelektualaca osniva udrugu HDF „Preporuke iz Lemeša“. Kulturni rad - organizator manifestacije Piece child musical u povodu 50. obljetnice Ujedinjenih Naroda - „Godišnji koncert“ – urednik i nadklanik CD Subotičke filharmonije Urednik je i nakladnik više od 10 knjiga hrvatskih pisaca. Djela Obiteljska dužijanca bunjevačkih Hrvata u subotičkom kraju, Organizacijski odbor Dužijance 2011., Subotica 2011., 105 strana „Dužijanca“ – reprezentativna monografija o žetvenim svečanostima u Subotici, Nakladnik: NIU „Hrvatska riječ“ Subotica, 2006. , 243 strane, bogato ilustrirana. Kako u novo bez loma: misli o životu u hrvatskoj manjinskoj zajednici : strukturalna, funkcionalna i organizacijska rješenja nekih logičkih cjelina iz života naše zajednice i kod nekih drugih oblika iz okruženja, Hrvatski demokratski forum, Subotica 2010., 240 strana Ago Mamužić i nacionalni pokret bačkih bunjevačkih Hrvata, samizdat, Subotica, 2012., 248 strana - organizovani transport podrazumeva slanje posiljke , kao preporucenu tiskovinu VIDITE SLIKE POGLEDAJTE MOJE OSTALE aukcije NA LIMUNDU I KUPINDU uplate na tekuci racun (VELIKI ,beli ormar ,u sobi)

Miroslav Aleksić : NEMA VODA , Matica srpska 1994, str. 64. Zbirka poezije. Očuvanost 4- ; ima autorovu posvetu. Miroslav Aleksić rođen je u Vrbasu 1960. godine. Diplomirao je na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu. Pored ostalog, radio je kao sekretar Festivala jugoslovenske poezije mladih i upravnik Narodne biblioteke „Danilo Kiš“ u Vrbasu. Sada obavlja poslove pomoćnika upravnika Biblioteke Matice srpske. Urednik je tribine Savremeni čovek i savremeni svet u Matici srpskoj. Sa pesnikom Blagojem Bakovićem osnovao je i vodio izdavačku kuću Slovo i list za decu Rastimo, a sa pesnikom Đorđom Sladojem pokrenuo je časopis za književnost, umetnost i kulturu Trag. Član je Udruženja književnika Srbije, Društva književnika Vojvodine i Društva novosadskih književnika. Bio je i učesnik Osnivačke skupštine Udruženja književnika Republike Srpske. Objavio je knjige pesama: Zigurat (1986), Popik ili čug (1990), Nema voda (1994) i Oskudno vreme (2016). U Mosvi je 2017. izašao izbor Aleksićeve poezije pod naslovom Labirint / Lavirint (dvojezično na ruskom i srpskom jeziku) u izboru i prevodu Andreja Bazilevskog. Poeziju prozu i književnu kritiku objvljivao je u listovima i časopisima: Letopis Matice srpske, Književna reč, Zlatna greda, Srpski književni glasnik, Ovdje, Trag, Glas omladine, Krovovi, Ulaznica, Stvaranje, Pisac, Bdenje, Mons Aureus, Srpski pregled i drugim. Aleksićeve pesme zastupljene su u dvadesetak antologija i izbora poezije. Dobitnik je nagrada: Pečat varoši sremskokarlovačke i Lenkin prsten. Sa Minom Aleksić prevodio je sa ruskog pesme Jekaterine Poljanske. Sa rusinskog je preveo knjigu pesama Nikole Šante Osluškivanja, a zajedno sa profesorom dr Julijanom Ramačom poemu Idilski venac Gavrila Kostelnika, prvo delo napisano na rusinskom književnom jeziku. Bio je član žirija za dodelu nagrada: Festivala jugoslovenske poezije mladih, Društva književnika Vojvodine, „Jelena Balšić“ i „Sirmaji Karolj“.

Гион, Нандор, прозни писац, уредник (Србобран, 1. 2. 1941−Сегедин, 27. 8. 2002). Студирао је на Одсеку за хунгарологију у Новом Саду. Био је сарадник, уредник и главни уредник мађарске редакције Радио Новог Сада; директор Новосадског позоришта 1979−1982; предсеник Друштва књижевника Војводине. 2000: постаје редовни члан Мађарске академије уметности. У својим најпознатијим делика описује суживот Мађара, Срба, Немаца, Јевреја у Србобрану и Бачкој (Latroknak is játszott, Н. Сад 1976, Будимпешта 1999), бекство и побуну адолесцената (Kétéltűek a barlangban, Н. Сад 1968; Engem nem úgy hívnak, Н. Сад 1970), живот на периферији (Ezen az oldalon, Н. Сад1971), изгубљену лепоту и хармонију детињства (A kárókatonák még nem jöttek vissza, Н. Сад 1977; Sortűz egy fekete bivalyért, Н. Сад 1982; Az angyali vigasság, Н. Сад 1985; Postarablók, Н. Сад 1972) и пештанско подземље (Mit jelent a tök alsó?, Будимпешта 2004). На основу његових дела рађене су позоришне представе, радио драме, филмови. Добитник је бројних признања. Дела су му преведа на десет језика. Од 2010. године његова родна кућа је претворена у музеј. САБРАНА ДЕЛА: Latroknak is játszott Будимпешта 2007; Börtönről álmodom mostanában, Будимпешта 2008; Az angyali vigasság, Будимпешта 2010; Műfogsor az égből, Будимпешта 2011; Véres patkányirtás idomított görényekkel, Будимпешта 2012. Превод на српски језик: С ове стране Н. Сад 1974; Није то моје име, Сарајево 1979; Војник са цветом, Н. Сад 1983; Приче из Кегловићеве улице, Н. Сад-Србобран 2013; Једноухи човек, Н. Сад-Србобран 2014. Naslov: Priče o starom revolveru Izdavač: Prometej Novi Sad Strana: 54 (cb) Povez: tvrdi Pismo: latinica Format: - cm Godina izdanja: 2016 ISBN: 978-86-515-1086-4

Polovna knjiga, izuzetno očuvana. Posveta autora na predlistu. Izdavač: SMS BATES, SAATCHI & SAATCHI - Avertising Balkans, 1995. god. Tvrd povez sa zaštitnim omotom, 26,5X26,5 cm. Oko 150 str. Ilustrovano Bosiok Doru je rođen 1950. godine, u Nikolincima, a živeo je u Novom Sadu gde se bavio dizajnom, grafikom, crtežom, kolažom, ilustracijom i opremom knjige. Diplomirao je na grafičkom odseku odseku Akademije lepih umetnosti u Bukureštu, dok je postdiplomsku specijalizaciju, kao stipendista francuske vlade, iskoristio za boravak u Parizu tokom 1982. i 1983. godine. Bio je član član Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Vojvodine od 1978. godine, a bio je i predsednik Saveza udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Jugoslavije. Osim toga, bio je i potpredsednik Art director club-a Srbije, radio je na Visokoj tehničkoj školi strukovnih studija u Novom Sadu. Učestvovao je na više od 200 kolektivnih izložbi u nekadašnjoj Jugoslaviji i inostranstvu, kao i na međunarodnim izložbama u Bukureštu, Klužu, Montrealu, Parizu, Havani, Tokiju, Amsterdamu, Bratislavi... Samostalno je izlagao u Novom Sadu, Pančevu, Sarajevu, Zagrebu, Ljubljani, Čikagu, Bukureštu, Beogradu, Parizu... Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja. Njegov dosadašnji rad sumiran je u dve monografije.

Srđan V. Tešin MOJE IZDAVAČ: Arhipelag, Beograd BIBLIOTEKA: Zlatno runo ŽANR: Roman FORMAT: 14x21 BROJ STRANICA: 176 POVEZ: Tvrdi Novi roman jednog od vodećih pisaca srednje generacije u srpskoj književnosti. Tri odustanka od poezije ispunila su uzbudljivu i nesmirujuću priču Tešinovog romana. Jedno je odustanak Danila Kiša od poezije iz koga je proistekla jedna od najblistavijih priča moderne srpske književnosti. Drugo je odustanak piščeve majke, Milice Zrnić Tešin, od poezije za koju je dobila rane nagrade i okretanje iskustvima porodičnog života, sve do tragične smrti. Treći je odustanak samog pisca od poezije i posvećivanje pisanju proze u kojoj se ogleda drama savremenog života. Troje ljudi različitih ljudskih i književnih sudbina, u različitim trenucima i vođeni različitim motivima, doneli su odluku da odustanu od pesništva i ta je odluka presudno uticala na sve njihove buduće izbore. Tu počinje roman Moje u kome se prepliću porodične i književne istorije, društvena istorija druge Jugoslavije i savremene okolnosti, devedesete godine i izgubljeno vreme čitave jedne generacije, lične i društvene drame, biografije i imaginacija, mašta i činjenice, autofikcija i uzbudljiva priča. Potraga za iščezlim pesnicima suočava nas sa vremenom koje nije okončano i sa događajima koji i dalje učestvuju u našim životima. Roman sa kojim nećete biti ravnodušni. Knjiga koja će vas podsetiti na vaše izbore i na vaše odustanke, ali i na događaje koje ste zaboravili i na događaje koje nipošto ne želite da zaboravite. Srđan V. Tešin (Mokrin, 1971) je studirao filozofiju i komunikologiju u Beogradu. Diplomirao je na poetici kratke priče. Objavio je dvanaest knjiga. Važniji naslovi: Sjajan naslov za pantomimu (1997), Antologija najboljih naslova (2000, 2013), Kazimir i drugi naslovi (2003), Kroz pustinju i prašinu (2005, 2008), Kuvarove kletve i druge gadosti (2006, 2014, nagrada „Borislav Pekić“), Ispod crte (2010, nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, najuži izbor za Andrićevu nagradu), Priče s Marsa (2015, najuži izbor za književnu nagradu „Zlatni suncokret“ i Andrićevu nagradu), Gori gori gori (2017) i Moje (2019, uži izbor za nagradu DKSG za najbolju knjigu nefikcijske književnosti). Objavio je knjigu priča za decu i razmažene roditelje Luka kaže (2020, Nagrada grada Niša „Maleni cvet“ za knjigu godine za decu i mlade). Priredio je sedam tematskih antologija, panorama i izbora kratkih priča. Roman Kuvarove kletve i druge gadosti preveden je na slovenački i na makedonski (dva izdanja), roman Kroz pustinju i prašinu na nemački, a zbirka priča Ispod crte na makedonski. Roman Gori gori gori je objavljen u Hrvatskoj. Po odlomcima iz romana Kuvarove kletve i druge gadosti mađarski umetnik Geza Ric (Ricz Géza) nacrtao je strip koji je objavljen u subotičkom časopisu Symposion (2009). Drugi program Radio Beograda je 2012. godine, u okviru serije Radio igra, premijerno emitovao radio dramu nastalu prema romanu Kroz pustinju i prašinu, u režiji Zorana Rangelova i u radijskoj dramatizaciji Ivana Velisavljevića. Proza mu je prevođena na desetak evropskih jezika. Zastupljen je u domaćim i inostranim antologijama i izborima iz srpske savremene književnosti. Njegova priča Where Is Grandma, Where Do You Think She Hides?, iz zbirke Priče s Marsa, uvrštena je u Antologiju najbolje evropske priče američkog izdavača Dalkey Archive Press. Dobitnik je Medalje kulture za multikulturalnost i interkulturalnost Zavoda za kulturu Vojvodine. Član je Srpskog PEN centra. Živi u Kikindi. MG35

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bibliografija Aleksandar Tišma (Horgoš, 16. januar 1924 — Novi Sad, 15. februar 2003) je bio jugoslovenski i srpski pesnik i pisac. U njegovim delima najviše su zastupljene lirske pesme, zatim romani i novele.[1] Bio je urednik Letopisa Matice srpske u periodu od 1969. do 1973 Osnovnu školu i gimnaziju pohađao je u Novom Sadu. Maturirao je 1942. godine. U Budimpešti je studirao (od 1942. do 1943.) ekonomiju pa romanistiku. Stupio je u narodnooslobodilačku borbu decembra 1944. godine. Demobilisan je novembra 1945. godine, nakon čega se zaposlio kao novinar u Novom Sadu, u „Slobodnoj Vojvodini“, a zatim, 1947. godine, u Beogradu, u „Borbi“. Na beogradskom Filozofskom fakultetu 1954. godine diplomirao je anglistiku.[3] Od 1949. je živeo u Novom Sadu i radio u izdavačkom preduzeću „Matica srpska“, najpre kao sekretar, a posle i kao urednik.[2] Nagrade Tišma je nosilac više nagrada za prozu, poeziju i prevodilaštvo. Dobitnik je: Brankove nagrade (1957); Oktobarske nagrade Novog Sada (1966); Nolitove nagrade (1977); Ninove nagrade (1977); nagrade Narodne biblioteke Srbije (1978); nagrade Szirmai Karoly (1977, 1979); Andrićeve nagrade (1979); nagrade Lajpciškog sajma za evropsko razumevanje (1995); Austrijske državne nagrade za evropsku književnost (1995); francuskog Ordena viteza nacionalnog reda za zasluge (1997).[4] Postoji fondacija „Aleksandar Tišma” koja je počela da dodeljuje istoimenu nagradu 2019. godine. Prvi dobitnik je Laslo Darvaši iz Mađarske za knjigu „Zimsko jutro – Bog. Domovina. Familija”.[5] Književna dela Pesme: Naseljeni svet, 1956. Krčma , 1961. Zbirke pripovedaka: Krivice, 1961. Nasilje , 1965. Mrtvi ugao, 1973. Povratak miru, 1977. Škola bezbožništva , 1978. Hiljadu i druga noć - izabrane pripovetke, 1987. Iskušenja ljubavi - izabrane pripovetke, 1995. Romani: Za crnom devojkom, 1969. Knjiga o Blamu, 1972. Upotreba čoveka, 1976. Begunci, 1981. Vere i zavere, 1983. Kapo, 1987. Široka vrata, 1988. Koje volimo, 1990. Ženarnik, 2010. Ostalo: Drugde, 1969 - putopisi Pre mita, 1989 - eseji Šta sam govorio, 1996 - intervjui Dnevnik: (1942-1951), 1991 - dnevnik Sečaj se večkrat na Vali, 2000 - dnevnik

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - Pripovetke Aleksandar Tišma (Horgoš, 16. januar 1924 — Novi Sad, 15. februar 2003) je bio jugoslovenski i srpski pesnik i pisac. U njegovim delima najviše su zastupljene lirske pesme, zatim romani i novele.[1] Bio je urednik Letopisa Matice srpske u periodu od 1969. do 1973 Osnovnu školu i gimnaziju pohađao je u Novom Sadu. Maturirao je 1942. godine. U Budimpešti je studirao (od 1942. do 1943.) ekonomiju pa romanistiku. Stupio je u narodnooslobodilačku borbu decembra 1944. godine. Demobilisan je novembra 1945. godine, nakon čega se zaposlio kao novinar u Novom Sadu, u „Slobodnoj Vojvodini“, a zatim, 1947. godine, u Beogradu, u „Borbi“. Na beogradskom Filozofskom fakultetu 1954. godine diplomirao je anglistiku.[3] Od 1949. je živeo u Novom Sadu i radio u izdavačkom preduzeću „Matica srpska“, najpre kao sekretar, a posle i kao urednik.[2] Nagrade Tišma je nosilac više nagrada za prozu, poeziju i prevodilaštvo. Dobitnik je: Brankove nagrade (1957); Oktobarske nagrade Novog Sada (1966); Nolitove nagrade (1977); Ninove nagrade (1977); nagrade Narodne biblioteke Srbije (1978); nagrade Szirmai Karoly (1977, 1979); Andrićeve nagrade (1979); nagrade Lajpciškog sajma za evropsko razumevanje (1995); Austrijske državne nagrade za evropsku književnost (1995); francuskog Ordena viteza nacionalnog reda za zasluge (1997).[4] Postoji fondacija „Aleksandar Tišma” koja je počela da dodeljuje istoimenu nagradu 2019. godine. Prvi dobitnik je Laslo Darvaši iz Mađarske za knjigu „Zimsko jutro – Bog. Domovina. Familija”.[5] Književna dela Pesme: Naseljeni svet, 1956. Krčma , 1961. Zbirke pripovedaka: Krivice, 1961. Nasilje , 1965. Mrtvi ugao, 1973. Povratak miru, 1977. Škola bezbožništva , 1978. Hiljadu i druga noć - izabrane pripovetke, 1987. Iskušenja ljubavi - izabrane pripovetke, 1995. Romani: Za crnom devojkom, 1969. Knjiga o Blamu, 1972. Upotreba čoveka, 1976. Begunci, 1981. Vere i zavere, 1983. Kapo, 1987. Široka vrata, 1988. Koje volimo, 1990. Ženarnik, 2010. Ostalo: Drugde, 1969 - putopisi Pre mita, 1989 - eseji Šta sam govorio, 1996 - intervjui Dnevnik: (1942-1951), 1991 - dnevnik Sečaj se večkrat na Vali, 2000 - dnevnik

Anđelko Erdeljanin Srpski aforizmiMeki povezIzdavač ProsvetaАнђелко Ердељанин (1941, Војка – 2017, Нови Сад) писао је поезију, прозу, афоризме, књиге за децу, радио драме, као и књижевну критику.Објављене књиге: Памет против ума (1970, сатира, под псеудонимом А. Камен), Лаке песме (1979), За интимну негу (1985, афоризми и сатирчна проза), Свет је мали (1985, песме за децу(, Нешто слатко (1994, песме за децу), Кокоштркља (1996, роман за децу), Српски афоризми (1997), Војка (1997, хроника), Бездушна опаснонст (1999, аформизми), Смешне песме (2002), Ником ништа (2004, афоризми, Ситне уверке и барабе (2004, сатирична поезија), А мени непријатно (2005, афоризми), Највећи коњ у Србији (2008, афоризми), Политичка луда (2009, изабране и нове сатиричне песме), Ердељање (2010, изабрани и забрањени афоризми), Трагедија у три чина (2011, афоризми), Џабе прича (2011, сатирична проза), Књига живота (2013, записи о књигама), Лепа кеига у кићеном Срему (2015, прикази, чланци, записи) и др.Награде: Радоје Домановић (УКС), Брана Цветковић („Јеж“), три годишње награде Недеље радија (Охрид, Брезовица), Златна кацига (Крушевац(, Носорог првог реда (Бањалука), Награда за животно дело Друштва новинара Војводине (УНС), Златно перо (ДНВ), Змајев песнички штап и др.

Anđelko Erdeljanin Srpski aforizmiMeki povezIzdavač ProsvetaАнђелко Ердељанин (1941, Војка – 2017, Нови Сад) писао је поезију, прозу, афоризме, књиге за децу, радио драме, као и књижевну критику.Објављене књиге: Памет против ума (1970, сатира, под псеудонимом А. Камен), Лаке песме (1979), За интимну негу (1985, афоризми и сатирчна проза), Свет је мали (1985, песме за децу(, Нешто слатко (1994, песме за децу), Кокоштркља (1996, роман за децу), Српски афоризми (1997), Војка (1997, хроника), Бездушна опаснонст (1999, аформизми), Смешне песме (2002), Ником ништа (2004, афоризми, Ситне уверке и барабе (2004, сатирична поезија), А мени непријатно (2005, афоризми), Највећи коњ у Србији (2008, афоризми), Политичка луда (2009, изабране и нове сатиричне песме), Ердељање (2010, изабрани и забрањени афоризми), Трагедија у три чина (2011, афоризми), Џабе прича (2011, сатирична проза), Књига живота (2013, записи о књигама), Лепа кеига у кићеном Срему (2015, прикази, чланци, записи) и др.Награде: Радоје Домановић (УКС), Брана Цветковић („Јеж“), три годишње награде Недеље радија (Охрид, Брезовица), Златна кацига (Крушевац(, Носорог првог реда (Бањалука), Награда за животно дело Друштва новинара Војводине (УНС), Златно перо (ДНВ), Змајев песнички штап и др.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nađmeđerska dolina smrti Rista Kovijanića - Nebojša Kuzmanović Opis „Nađmeđersko zarobljeničko groblje spada u red velikih srpskih kosturnica svetskog rata. Sa bolom i pijetetom spominje ga ceo naš narod. Ono je jedan svedok više ogromnih žrtava koje su podnele Srbija i malena Crna Gora u viteškim i nejednakim borbama za oslobođenje i ujedinjenje jugoslovenskog naroda. Pored velikog broja interniranih staraca u mladića iz okupirane Srbije i Crne Gore, koji su stradali za nacionalnu ideju, u Nađmeđeru je sahranjeno i nekoliko hiljada srpskih ratnih zarobljenika. Naš narod se teši činjenicom što se grobovi ovih velikih junaka i velikih mučenika nalaze na oslobođenoj i ujedinjenoj Čehoslovačkoj, bratskoj nam zemlji po krvi, jeziku i oružju.“ iz Predgovora Nebojša Kuzmanović (Gradačac, 25. novembar 1962) srpski je autor, urednik i društveno-politički radnik. Obavlja funkciju direktora Arhiva Vojvodine. Za svoj rad dobio je nekoliko nacionalnih priznanja kao i nagrade slovačkih udruženja i Ministarstva kulture Republike Slovačke. Član je Matice srpske, Matice slovačke, Udruženja književnika Srbije, Društva književnika Vojvodine i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”. Biografija Kuzmanović je poreklom iz Bobote.[1] U Osijeku je završio srednju ekonomsku školu.[2] Osnovne studije sociologije i filozofije završio je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, gde je potom magstrirao na katedri za Srpsku i uporedno književnost sa temom „Srpsko-slovačke književne veze Rista Kovijanića“. Doktorsku disertaciju „Srpsko-slovačke književne i kulturne veze u doba romantizma“.[2] Studirao je marksizam i diplomirao je na Katedri za sociologiju i filozofiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, kada je odsek za marksizam preimenovan. Na istom fakultetu magistrirao je na Odseku za srpsku i uporednu književnost sa temom „Srpsko-slovačke književne veze Rista Kovijanića“ a potom odbranio i doktorsku disertaciju „Srpsko-slovačke književne i kulturne veze u doba romantizma“.[2] Radio je kao pomoć glavnog i odgovor urednika novosadskog studentskog lista „Gaudemaus“ 1988-1989 te kao urednik u Književnoj zajednici Novog Sada u periodu 1989-1994.[2] Osnivač je izdavačke kuće „Istočnik“.[3] Vodio je istu izdavačku kuću do 1998. godine. Kuzmanović je radio u uredništvima časopisa „Krovovi“, „Pisac“ i „Adresa“. Bio je glavni urednik „Književnog kluba DIS“ iz Bačke Palanke.[4] Osnivač je časopisa za kulturu, književnost i umetnost Sunčanik, čiji je bio glavni urednik. Bio je i glavni urednik Društva za nauku i stvaralaštvo Logos.[2] Svoje eseje, prikaze i druge radove Kuzmanoviću objavljuje u velikom broju srpskih i slovačkih časopisa.[2] Obavljao je poslove referenta za kulturu, prosvetnog inspektora i načelnika za društvene delatnost opštine Bačka Palanka i pokrajinskog sekretara za Kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama.[3] Učestvovao je na brojnim naučnim skupovima i konferencijama, poput okruglog stola o srpsko-izraelskim odnosima u organizaciji Centra za antiterorizam u Jerusalimu.[5] Biran je za prvog predsednika Društva članova Matice srpske u Bačkoj Palanci. Član je Matice Srpske, Matice slovačke, udruženja Adligat, Udruženja književnika Srbije i drugih strukovnih i društvenih udruženja i organizacija. Pisao je na temu nacionalnog identiteta u vreme pandemije Kovid-19.[6] Prema rečima gradonačelnika Novog Sada Miloša Vučevića, Kuzmanović je značajno unapredio rad Arhiva Vojvodine i učinio ga bližim javnosti.[7] Tokom njegovog mandata građen je amfiteatar na prostoru Arhiva.[8] Zalaže se za vraćanje starog imena gradu Zrenjaninu - Petrovgrad.[9] Hobi mu je putovanje i planira da obiđe sve zemlje sveta.

Dva nova programa Nacionalnog ansambla Kolo, na 2 DVD-a u ukupnom trajanju od 3 sata! DVD 1 - 60 godina u kolu sa Kolom (Sava Centar, 25. decembar 2008.) I deo 1.Splet igara iz Srbije 2.Igre sa Stare planine 3.Igre iz istočne Hercegovine 4.Igre iz Vladičinog Hana 5.Svadbeni običaji iz sela Koretište 6."Malo selo, da je selo moje" - Banija 7.Starobosansko nijemo kolo - Glamoč 8.Dubočke kraljice II deo 9.Igre iz zapadne Srbije 10.Čobansko nadigravanje - Trojno 11.Vesele šopske igre 12.Igre vojvođanskih Mađara 13.Ciganske igre iz Vojvodine 14.Igre iz Crnorečja 15."Sve dok je tvoga blagog oka" - splet 16."Mozaik" - splet narodnih pesama 17.Igre iz Bosilegradskog krajišta DVD 2 - Slike iz narodnog života (Narodno pozorište, 16. decembar 2008.) Slike iz godišnjeg ciklusa 1.Prikaz koledarskog ophoda - selo Brza iz okoline Leskovca 2.Vučari iz Bosne 3.Ja som se napromenilo - pesme iz Prizrenske gore 4.Uskrs u Sredačkoj župi 5.'Ajde da staneš bre sevdo - muška pesma iz Prizrenske gore 6.Kraljicki običaj - selo Brza kod Leskovca Slike iz životnog ciklusa 7.Svekrvino kolo - okolina Bujanovca 8.Lele Milike, lele mene - selo Pasjane kod Gnjilana 9.Što ti kose (j)omrsene - selo Pasjane kod Gnjilana 10.Aminovanje čauša na svadbi - okolina Užica 11.Ti se kume opremaš u kumstvo - svatovac iz Bačke 12.Kolo na jednu stranu - Srem 13.Ljulja nam sina Milovana - okolina Užica Slike iz zabavnog života 14.Uora - vlaška igra iz Homolja 15.Čobanska improvizacija - na dvojnicama 16.Siv sokole, sivo perje tvoje - okolina Užica 17.Sunce žeže, zapara je ljuta - Šumadija 18.Trojanac - igra iz Šumadije 19.Sedi Mara na kamenu - brojanica iz Šumadije 20.Oj, djevojko draga dušo moja - severo-zapadna Bosna 21.Živo kolo - durdevdanski običaj iz Podgrmečja

314 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U Pečuju, Mađrska, 21. avgusta 1921. godine, proglašena je Baranjsko-bajska srpsko-mađarska republika, a čuveni slikar Petar Dobrović je proglašen za njenog predsednika. Troje mladih Aleksandar Štajner, Helena Hajtfogel i Tivadar Kerekeš aktivno učestvuju u stvaranju republike. Međutim, nakon njenog pada prinuđeni su da beže. Aleksandar i Helena dospevaju u Sombor, Jugoslavija, gde pokušavaju da promovišu svoje revolucionarne ideje, iako za to ne nelaze podršku... Predrag Đurić (Novi Sad, 2. septembar 1974) strip je scenarista, publicista, urednik i pisac. Najpoznatiji je po strip albumima koje je radio sa više domaćih i stranih crtača, uključujući Franciska Maldonada, Frančeska Kontea, Majka Galagera, Karlu Andreu Lopez Mata, Diega Lopez Matu, Marcela Salazaa, Dena Gudfeloua, Uju Šibuju, Miodraga Ivanovića, Marinka Lebovića, Milana Anđelkovića, Jelenu Vučić, Sabahudina Muranovića i Nenada Cvitičanina. Strip „Razglednica iz Sarajeva“, koje je radio sa Franciskom Maldonadom i Zlatkom Milenkovićem nagrađena je na Međunarodnom strip festivalu u Velesu. Autor je i romana „Kohabitacija (2013)“, „Strapado` (2019) i „Patchwork` (2019), kao i knjiga „Zlatno doba vojvođanskog stripa` (2019) i „Dušan Reljić - strip, karikatura, ilustracija` (2020). Biografija Rođen u Novom Sadu 1974. godine. Prve strip scenario napisao je još sa devet godina. Sa nepunih 16 godina pristupa grupi Princ Valijant - B4 i intenzivno radi na strip scenariju. Urednik je magazina Vojvođanski strip i istoimenog veb portala. Autor je dve izložbe - `Tarzan u Novom Sadu` (Kulturni centar Novi Sad, 2012) i `Strip u vojvođanskoj štampi na nemačkom jeziku između dva svetska rata` (Muzej savremene umetnosti Vojvodine, 2015). Saradnik je lista za decu `Neven` za oblast stripa. U ovom časopisu objavljivao je tekstove iz istorije stripa i vodio školu stripa. Autor je više tekstova iz oblasti stripa, a uradio je i brojne intervjue sa vodećim strip autorima. Od 2012. do 2016. godine radi scenarija za izdavačku kuću „ROSENCRANTZ“.

Spolja kao na fotografijama, unutra dobro očuvano Autor - osoba Vasiljević, Žarko, 1892-1946 = Vasiljević, Žarko, 1892-1946 Naslov Pesme / Žarko Vasiljević ; [priredio Mladen Leskovac] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1976 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1976 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 349 str., [1] list sa slikom Ž. Vasiljevića : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Leskovac, Mladen, 1904-1990 = Leskovac, Mladen, 1904-1990 (Pl.) Napomene Str. 7-55: O Žarku Vasiljeviću / Mladen Leskovac Str. 343: O ovoj knjizi / M. L. O OVOJ KNJIZI Izdavačko preduzeće Matice srpske pozvalo me je da, povodom tridesetogodišnjice smrti Žarka Vasiljevića, priredim izdanje svih njegovih pesama. Čitalac sada ima tu knjigu u rukama. Mislim da je u njoj, prvi put zajedno, zaista sve što je Žarko Vasiljević za života u stihu objavio kao i ono što se, posle njegove smrti, zateklo u njegovim hartijama. Za života, on je štampao četiri knjige, odnosno ciklusa, pesama. One su ovde preštampane. U zasebnom ciklusu Rane pesme, na čelu ove knjige, objavljuju se one štampane pre „Šaputanja“ po časopisima a nisu unesene ni onamo niti u bilo koju drugu knjigu. Neke pesme iz „Šaputanja“ štampane su, pre pojave knjige, po časopisima, i onde imaju naslove, u zbirci brisane; ovde sam, sa razlogom, mislim, prihvatio postupak pesnikov u zbirci. U ciklus „Molitvenik za Vojvodinu“ uvrštene su pesme ko je bi, po mome uverenju, i sam pesnik uneo u knjigu koju je godinama pažljivo pripremao, na njoj zasnivao svoje najveće ambicije a nameravao da je tako nazove. Najzad, u ciklus „Krv“ unete su sve ostale koje nisu ušle niti, iz raznih razloga, mogle ući ni u koju od knjiga a nisu se uklapale ni u poslednji ciklus ove knjige. Svaku pesmu neobjavljenu u knjizi, kad god je to bilo moguće, datirao sam; ponekad, pesnik ih je datirao sam, i tako je to ostalo, a kod drugih, u zagradu, stavljena je godina njihova prvog objavljivanja. Pesme kod kojih se datum postanka nije mogao ustanoviti (takvih je među onima koje su, posle pesnikove smrti, ostale u rukopisu) stavljene su u ovoj knjizi onde gde bi im, hronološki, najverovatnije i bilo mesto. Novi Sad, 1. maja 1976. ŽARKO VASILJEVIĆ (Bela Crkva, 7. 5. 1892 – Novi Sad, 19. 9. 1946). Žarko Vasiljević, srpski pesnik, dramaturg i reditelj, hroničar raspričanog, ironičnog lirskog tona. „Niko ni pre ni posle njega nije lirski autentično overio toponime i sudbine Novog Sada i drugih istorijskih naših gradova (Sombor, Bela Crkva), i niko, kao on, vremenu pomračene evropske savesti, nije nagovestio holokaust i zle datume nacističkih orgija.“ Bio je prvi posleratni upravnik pozorišta u Novom Sadu. Pozorište je obnovljeno pod imenom Vojvođansko narodno pozorište, pod kojim će raditi sve do 1951, kada mu se vraća ime Srpsko narodno pozorište. Prometej pre dve decenije objavio knjigu izabranih pesama Žarka Vasiljevića „Na uglu gde Zlatna greda preseca sokak Hlebarski“, sa predgovorom Draška Ređepa. Žarko Vasiljević sahranjen je na Almaškom groblju u Novom Sadu. ... [Društvo književnika Vojvodine] * * * „Umereni modernizam, blizak orijentaciji neoromantičara, ispoljili su vojvođanski pesnici Nenad Mitrov i Žarko Vasiljević. Vršnjaci prve modernističke generacije, oni se javljaju sasvim retko u manifestacijama modernista, a svoju pravu književnu zrelost dostižu znatno kasnije, na izmaku modernizma ili u postmodernističkom periodu. ... Žarko Vasiljević (1892–1946), iz porodice glumca, i sam pozorišni radnik, pred smrt upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, prešao je u svom razvoju put od umerenog, u biti epigonskog modernizma do poezije okrenute stvarnosti. Pravi svoj izraz našao je u pesničkom ciklusu o građanskoj Vojvodini ostvarenom osobenim poetskim realizmom. Na njemu je radio od 1936. do smrti. Pesme u dugim stihovima, čiji je slobodni ritam stalno na rubu prelaza u prozni izraz, izgledaju kao fragmenti jedinstvenog epa o Vojvodini, o njenim iluzijama i mitovima, o životu njenih građana koji teče u skladu s gotovim, unapred datim formulama, eposa ispevanog običnim, razgovornim, ponekad namerno suvoparnim jezikom, usporenog, monotonog ritma.“ [Jovan Deretić] MG47 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Isidor Bajić (Kula, 16. avgust 1878 — Novi Sad, 15. septembar 1915) bio je srpski kompozitor, učitelj, pedagog, melograf i izdavač. Osnovao je i bio prvi direktor Muzičke škole u Novom Sadu, jedne od prvih takvih institucija na tlu Vojvodine. Biografija Bista u školskom dvorištu u Kuli Gimnaziju je završio u Novom Sadu, a diplomirao je na Muzičkoj akademiji u Budimpešti. Od 1901. do 1915. godine radio je u Velikoj srpskoj pravoslavnoj gimnaziji u Novom Sadu (danas gimnazija Jovan Jovanović Zmaj) kao učitelj pevanja i pojanja, dirigent učeničkih horova, gudačkog i tamburaškog orkestra, hora SZPD Neven i organizator Svetosavskih beseda. Pomagao je darovitim učenicima u njihovim prvim kompozitorskim koracima. Kao rezultat Bajićevog pedagoškog rada nastao je Projekat za promenu učenja pojanja i pevanja u Velikoj srpskoj pravoslavnoj gimnaziji (1912). Osnovao je muzičku školu u Novom Sadu, 17. oktobra 1909. godine, posle Škole pjenija Aleksandra Morfidisa-Nisisa, prvu instituciju toga tipa na tlu Vojvodine (Srbija).[1] U skoro svim periodičnim časopisima i dnevnoj štampi toga vremena (Brankovo kolo, Letopis Matice srpske, Zastava, Sloga) objavljivao je tekstove iz oblasti muzike i muzičke pedagogije (Pevanje kao pedagoško sredstvo i korist njegova, Kako treba učiti muziku u preparandiji i bogosloviji, Naše crkveno pojanje i druge). Niz članaka o Savezu srpskih pevačkih društava prouzrokovali su oštru javnu polemiku sa Petrom Konjovićem. Pokrenuo je notnu ediciju Srpska muzička biblioteka i časopis Srpski muzički list (u istoriji srpskog izdavaštva, hronološki treći muzički list u Srba). Napisao je i objavio dva udžbenika: Klavir i učenje klavira (1901) i Teorija pravilnog notnog pevanja (1904).[2] Zapisivao je narodne i srpske crkvene melodije i koristio ih u svojim kompozicijama za klavir, horskim delima, komadima sa pevanjem i u operi Knez Ivo od Semberije. Srpsko crkveno pojanje je upoređivao sa pojanjem drugih naroda na putovanju za Hilandar sa horom karlovačkih bogoslova u leto 1911. godine. Obraćao se lično Lukijanu Bogdanoviću, pravoslavnom episkopu budimskom, u vezi sa predlogom za redigovanje srpskog crkvenog pojanja (1907).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Isidor Bajić (Kula, 16. avgust 1878 — Novi Sad, 15. septembar 1915) bio je srpski kompozitor, učitelj, pedagog, melograf i izdavač. Osnovao je i bio prvi direktor Muzičke škole u Novom Sadu, jedne od prvih takvih institucija na tlu Vojvodine. Biografija Bista u školskom dvorištu u Kuli Gimnaziju je završio u Novom Sadu, a diplomirao je na Muzičkoj akademiji u Budimpešti. Od 1901. do 1915. godine radio je u Velikoj srpskoj pravoslavnoj gimnaziji u Novom Sadu (danas gimnazija Jovan Jovanović Zmaj) kao učitelj pevanja i pojanja, dirigent učeničkih horova, gudačkog i tamburaškog orkestra, hora SZPD Neven i organizator Svetosavskih beseda. Pomagao je darovitim učenicima u njihovim prvim kompozitorskim koracima. Kao rezultat Bajićevog pedagoškog rada nastao je Projekat za promenu učenja pojanja i pevanja u Velikoj srpskoj pravoslavnoj gimnaziji (1912). Osnovao je muzičku školu u Novom Sadu, 17. oktobra 1909. godine, posle Škole pjenija Aleksandra Morfidisa-Nisisa, prvu instituciju toga tipa na tlu Vojvodine (Srbija).[1] U skoro svim periodičnim časopisima i dnevnoj štampi toga vremena (Brankovo kolo, Letopis Matice srpske, Zastava, Sloga) objavljivao je tekstove iz oblasti muzike i muzičke pedagogije (Pevanje kao pedagoško sredstvo i korist njegova, Kako treba učiti muziku u preparandiji i bogosloviji, Naše crkveno pojanje i druge). Niz članaka o Savezu srpskih pevačkih društava prouzrokovali su oštru javnu polemiku sa Petrom Konjovićem. Pokrenuo je notnu ediciju Srpska muzička biblioteka i časopis Srpski muzički list (u istoriji srpskog izdavaštva, hronološki treći muzički list u Srba). Napisao je i objavio dva udžbenika: Klavir i učenje klavira (1901) i Teorija pravilnog notnog pevanja (1904).[2] Zapisivao je narodne i srpske crkvene melodije i koristio ih u svojim kompozicijama za klavir, horskim delima, komadima sa pevanjem i u operi Knez Ivo od Semberije. Srpsko crkveno pojanje je upoređivao sa pojanjem drugih naroda na putovanju za Hilandar sa horom karlovačkih bogoslova u leto 1911. godine. Obraćao se lično Lukijanu Bogdanoviću, pravoslavnom episkopu budimskom, u vezi sa predlogom za redigovanje srpskog crkvenog pojanja (1907).

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Zapisi o književnosti 1953-1965 III tom - Aleksandar Tišma Izdavač: Akademska knjiga Godina izdanja: 2022 Broj strana: 296 Format: 21 cm Povez: Tvrdi „Palo mi je na pamet da bih mogao da iskoristim znanje jezika pišući prikaze stranih časopisa, koji su u Biblioteku Matice srp­ske, zahvaljujući [Mladenu] Leskovcu, stizali u vrlo lepom broju, ostajući uglavnom nečitani“, zapisao je Tišma. Tako je nastala rubrika Listajući časopise koja će, na stranicama Letopisa Matice srpske, izlaziti bez prekida od 1953. sve do sredine 1965. godine. U doba intenziviranja kulturne komunikacije sa Zapadom, ali i još uvek visoko postavljene ideološke barijere i ograničenog fi­zičkog saobraćaja, bio je to prozor u svetski književni život, pro­zor koji je i autoru i njegovim čitaocima bar delimično zamenji­vao putovanja. (Iz predgovora) Aleksandar Tišma je bio romansijer, pesnik, pisac pripovedaka, drama i prevodilac. Rođen je 16. januara 1924. godine u Horgošu, a preminuo 15. februara 2003. u Novom Sadu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Novom Sadu, a studije engleskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1954. godine. Od 1945. do 1949. godine radio je kao novinar u Slobodnoj Vojvodini i Borbi, a od 1949. do 1981. godine bio je urednik u Izdavačkom preduzeću Matice srpske u Novom Sadu i urednik Letopisa Matice srpske od 1969. do 1973. Prevodio je sa mađarskog i nemačkog jezika. Njegova književna dela prevedena su na oko 20 svetskih jezika. Za književno stvaralaštvo dobio je mnogobrojne nagrade i priznanja u zemlji i inostranstvu: Brankovu nagradu (1957), Oktobarsku nagradu Novog Sada (1966), Nolitovu nagradu (1977), NIN-ovu nagradu za roman (1977), Nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu (1978), Književnu nagradu „Szirmai Karoly” (1977. i 1979), Andrićevu nagradu (1979), Nagradu Oslobođenja Vojvodine (1982), Nagradu Željezare Sisak (1984), Sedmojulsku nagradu SR Srbije (1988), Nagradu za evropski feljton u Brnu (1993), Nagradu Lajpciškog sajma knjiga (1996), Državnu nagradu Austrije za evropsku književnost (1996), Nagradu grada Palerma „Mondello” (2000), Nagradu „Svetozar Miletić” za publicistiku (2002) i posthumno Vukovu nagradu (2003). Dobitnik je ordena Legije časti Republike Francuske. Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti i član Akademije umetnosti u Berlinu.

Opis O autoru Dodatne informacije Minucioznost prilikom građenja prostora u ovim pričama doprinosi njegovom oživljavanju i isticanju spone između postupaka karakterizacije, likova samih, i okruženja u koje su smešteni. Vreme u njima, koje obuhvata deceniju-dve pre Drugog svetskog rata, i nekoliko decenija posle njega, deluje fiksirano, obeleženo nepromenljivim odlikama i uticajima na likove; odlike i faktografija tog vremena su podrazumevane, i u ovim pripovetkama one deluju iz pozadine. Prostor je primarno istaknut, i to tako da dominantno utiče na formiranje identiteta, a posredno i na sudbinu likova. Vrhunski posmatrač sveta, vremena i prostora, kakav je Aleksandar Tišma, svojim odnegovanim nepripadanjem i beskompromisnim pristupom stvarnosnoj građi obezbeđuje umetnički izraz koji od kratke priče tvori vrhunsku prozu. Ivana Đurić Paunović Aleksandar Tišma je bio romansijer, pesnik, pisac pripovedaka, drama i prevodilac. Rođen je 16. januara 1924. godine u Horgošu, a preminuo 15. februara 2003. u Novom Sadu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Novom Sadu, a studije engleskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1954. godine. Od 1945. do 1949. godine radio je kao novinar u Slobodnoj Vojvodini i Borbi, a od 1949. do 1981. godine bio je urednik u Izdavačkom preduzeću Matice srpske u Novom Sadu i urednik Letopisa Matice srpske od 1969. do 1973. Prevodio je sa mađarskog i nemačkog jezika. Njegova književna dela prevedena su na oko 20 svetskih jezika. Za književno stvaralaštvo dobio je mnogobrojne nagrade i priznanja u zemlji i inostranstvu: Brankovu nagradu (1957), Oktobarsku nagradu Novog Sada (1966), Nolitovu nagradu (1977), NIN-ovu nagradu za roman (1977), Nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu (1978), Književnu nagradu „Szirmai Karoly” (1977. i 1979), Andrićevu nagradu (1979), Nagradu Oslobođenja Vojvodine (1982), Nagradu Željezare Sisak (1984), Sedmojulsku nagradu SR Srbije (1988), Nagradu za evropski feljton u Brnu (1993), Nagradu Lajpciškog sajma knjiga (1996), Državnu nagradu Austrije za evropsku književnost (1996), Nagradu grada Palerma „Mondello” (2000), Nagradu „Svetozar Miletić” za publicistiku (2002) i posthumno Vukovu nagradu (2003). Dobitnik je ordena Legije časti Republike Francuske. Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti i član Akademije umetnosti u Berlinu. Težina 0,4 кг Dimenzije 130 × 205 × 3 cm Godina izdanja 2016 Pismo latinica Povez tvrd Broj stranica 226 ISBN 978-86-6263-130-5 Dimenzije 130x205

1938 RETKO! odlično stanje Petar Krstonošić Slavija, 1938 Krajiškinja: slika iz narodnog života u 3 čina Pozorišna biblioteka 79 страница КРСТОНОШИЋ Петар КРСТОНОШИЋ Петар – глумац, редитељ, позоришни управник, драмски писац и преводилац (Велика Кикинда, 9. VI 1871 – Београд, 16. II 1963). У родном граду је изучио за трговачког помоћника и једно време је радио у трговини; затим је ступио у путујуће позориште Ђорђа Јовановића, па у дружине Ђ. Пелеша, П. Ћирића, М. Лазића-Стрица и Ђ. Протића. Члан СНП је био у сезони 1899/1900. и поново 1902. У међувремену је у два маха оснивао сопствено путујуће позориште које је давало представе по Србији и Војводини. Од 1905. је био управник штампарије „Браник“, а од 1906. номинални уредник Змајевог листа „Стармали“. Иако није имао урођеног глумачког дара, радо је приман у најбоља путујућа позоришта због озбиљности, интелигенције и сналажења у свим позоришним пословима. Нарочито је био цењен као организатор у СНП после Првог светског рата, када је у њему радио као глумац, редитељ и управник од 1921. до 1923. (изгледа да од руководећих послова није ни стизао да режира). Бавио се и новинарством прилозима у „Малом журналу“ (1901), „Бранику“ и „Застави“ (1905), а потом и у „Стармалом“. Написао је два некада веома популарна комада који су играни и у СНП: Крајишкиња (1896. и 1932) и Ускочница (1928). СНП је извело и три његова превода: Женидба на пробу Кароља Гереа (1899), Мали људи Карла Карлвајса (1900) и Ракија Гезе Гардоњија (1907). УЛОГЕ: Ланцелот Гобо (Млетачки трговац), Детре (Две љубави), Стеван Мргодић (Девојачка клетва), Селим-паша (Балканска царица), Јефта пандур (Циганин), Миша (Риђокоса), Фрања (Разбојници), Гласник (Краљ Лир), Баленштет (Златан паук), Стризе (Отмица Сабињанака). ЛИТ: А-м, „Крајишкиња“, слика из сеоског живота од П. Крстоношића, песме компоновао Хуго Дубек, Браник, 1896, бр. 82, с. 3; А-м, У суботу 22. јануара приказан је „Млетачки трговац“, Застава, 1900, бр. 17, с. 3; А-м, У недељу 13. фебруара гледасмо „Девојачку клетву“, Застава, 1900, бр. 34, с. 3; С., Крајишкиња, Позориште, НСад, 1900, бр. 3, с. 10-11; С., Риђокоса, Позориште, НСад, 1900, бр. 13, с. 51; Г., Женидба на пробу, Позориште, НСад, бр. 27, с. 106-107; С., Циганин, Позориште, НСад, 1900, бр. 34, с. 134; А-м, У недељу 20. фебруара приказан је „Циганин“, Застава, 1900. бр. 41, с. 2; Г., Мали људи, Позориште, НСад, 1901, бр. 18, с. 127; А-м, Крајишкиња, Ново позориште, НСад, 1909, бр. 33, с. 130; А-м, Скупштина Друштва за Српско народно позориште, Застава, 1921, бр. 261. с. 2; Г. Б., Српско народно позориште, Застава, 1923, бр. 126, с. 2; А-м, „Ракија“ од Гардоњија, Застава, 1926, бр. 131, с. 3; А-м, „Ускочница“ од П. Крстоношића, Застава, 1928, бр. 246, с. 3. antikvarne knjige krajina srpska drama predratna predratno srpsko pozorište