Opis O autoru Dodatne informacije Želja glavnog junaka Dana odlaganja je subverzivan pokušaj da se skinu okovi životne zadatosti u društvu krutih pravila i suženih izbora. Međutim, junak ovog romana nije čovek koji će avanturista i postati. San o tom drugom, autentičnom životu koji gleda na bioskopskom platnu – ostaće samo san, jer u isto vreme on nema snage da se upusti u fizički teško i opasno putovanje vozom na Zapad, ka slobodi. Kao čitaoci Tišmine proze, međutim, znamo i to da njegova gruba, teška, i ponekad sirova priča o čoveku, koji je prikazan kao telesno, animalno i zemlji blisko biće, ne bi bila tako velika i snažna da nismo, kao protivtežu, kao nerazgovetan šapat u pozadini, čuli melodiju koja narasta u sveprisutno osećanje satkano od neizgovorenog i rečima nesaopštivog sna o bekstvu. Gorana Raičević Aleksandar Tišma je bio romansijer, pesnik, pisac pripovedaka, drama i prevodilac. Rođen je 16. januara 1924. godine u Horgošu, a preminuo 15. februara 2003. u Novom Sadu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Novom Sadu, a studije engleskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1954. godine. Od 1945. do 1949. godine radio je kao novinar u Slobodnoj Vojvodini i Borbi, a od 1949. do 1981. godine bio je urednik u Izdavačkom preduzeću Matice srpske u Novom Sadu i urednik Letopisa Matice srpske od 1969. do 1973. Prevodio je sa mađarskog i nemačkog jezika. Njegova književna dela prevedena su na oko 20 svetskih jezika. Za književno stvaralaštvo dobio je mnogobrojne nagrade i priznanja u zemlji i inostranstvu: Brankovu nagradu (1957), Oktobarsku nagradu Novog Sada (1966), Nolitovu nagradu (1977), NIN-ovu nagradu za roman (1977), Nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu (1978), Književnu nagradu „Szirmai Karoly” (1977. i 1979), Andrićevu nagradu (1979), Nagradu Oslobođenja Vojvodine (1982), Nagradu Željezare Sisak (1984), Sedmojulsku nagradu SR Srbije (1988), Nagradu za evropski feljton u Brnu (1993), Nagradu Lajpciškog sajma knjiga (1996), Državnu nagradu Austrije za evropsku književnost (1996), Nagradu grada Palerma „Mondello” (2000), Nagradu „Svetozar Miletić” za publicistiku (2002) i posthumno Vukovu nagradu (2003). Dobitnik je ordena Legije časti Republike Francuske. Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti i član Akademije umetnosti u Berlinu. Težina 0,4 кг Dimenzije 135 × 205 × 3 cm Godina izdanja 2017 Pismo latinica Povez tvrd Broj stranica 180 ISBN 978-86-6263-170-1 Dimenzije 135x205

Iako je „Ibikinu kuću”, priču o predratnoj novosadskoj javnoj kući i njenoj gazdarici, koja se ubija kada oslobodioci uđu u grad i nastupi novo vreme, Tišma napisao kao metaforu o propadanju, nestajanju jednog sveta, građanskog ili malograđanskog, kako god ga nazivali, zahvaljujući romanu Koje volimo saznajemo da taj svet i nije umro, i da novo društvo koje je upravo poniženima i uvređe­nima obećalo blagostanje nije onakvo kakvo je sebe želelo da predstavi. I u svojim pričama Tišma je voleo da piše o ljudima sa oboda društva, kod kojih su etičke i zakonske norme uve­liko poljuljane i relativizovane. Socijalizam je nastupio ali su sreća i blagostanje još uvek daleko. Osim o devojkama, koje su izabrale najstariji zanat, Tišma piše i o svodnicama koje su nužni saradnici, učesnici u dogovaranju sastanaka, karike u lancu jednog zabranjenog podzemnog toka, posuvraćenog života koji i sam ima svoju logiku, pravila i poseban jezik. Iz predgovora Gorane Raičević Aleksandar Tišma je bio romansijer, pesnik, pisac pripovedaka, drama i prevodilac. Rođen je 16. januara 1924. godine u Horgošu, a preminuo 15. februara 2003. u Novom Sadu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Novom Sadu, a studije engleskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1954. godine. Od 1945. do 1949. godine radio je kao novinar u Slobodnoj Vojvodini i Borbi, a od 1949. do 1981. godine bio je urednik u Izdavačkom preduzeću Matice srpske u Novom Sadu i urednik Letopisa Matice srpske od 1969. do 1973. Prevodio je sa mađarskog i nemačkog jezika. Njegova književna dela prevedena su na oko 20 svetskih jezika. Za književno stvaralaštvo dobio je mnogobrojne nagrade i priznanja u zemlji i inostranstvu: Brankovu nagradu (1957), Oktobarsku nagradu Novog Sada (1966), Nolitovu nagradu (1977), NIN-ovu nagradu za roman (1977), Nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu (1978), Književnu nagradu „Szirmai Karoly” (1977. i 1979), Andrićevu nagradu (1979), Nagradu Oslobođenja Vojvodine (1982), Nagradu Željezare Sisak (1984), Sedmojulsku nagradu SR Srbije (1988), Nagradu za evropski feljton u Brnu (1993), Nagradu Lajpciškog sajma knjiga (1996), Državnu nagradu Austrije za evropsku književnost (1996), Nagradu grada Palerma „Mondello” (2000), Nagradu „Svetozar Miletić” za publicistiku (2002) i posthumno Vukovu nagradu (2003). Dobitnik je ordena Legije časti Republike Francuske. Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti i član Akademije umetnosti u Berlinu.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nekako s jeseni 2009. godine, odabrana publika je imala zadovoljstvo da u studiju „M“ RTV Novi Sad, prisustvuje svojevrsnom muzičkom omažu u čast Isidora Hadnađeva. Povod tom događaju bilo je obeležavanje 100-godišnjice rođenja ovog Bečejca, čije je ime zlatnim slovima upisano u muzičku knjigu Vojvodine. Isidor Hadnađev je rođen 1909. godine u Starom Bečeju. Otac Lazar je bio umetnički stolar, a amajka Stefanija domaćica. Inače, porodica Hadnađev jedna je od one dve, najstarije porodice u Bečeju, prema pouzdanim podacima. Kasnije, stvorivši sebi ime, Isidor Hadnađev je, u brojnim intervjuima za medije, često isticao sledeće: „Moj otac je, kao umetnički stolar, radio i muzičke instrumente. Kao malo dete, odlazio sam u radionicu i slušao kako isprobavaju instrumente i posebno mi se svideo zvuk violine i tambure...“. U nostalgičnim sećanjima na neka davna vremena, osvetljavao bi atmosferu na Bečejskim ulicama: „U četvrtom reonu, u Bečeju, poznatom po imenu Lapurda, s prvim prolećnim, letnjim i jesenjim, ređe zimskim sumrakom, čuo se zvuk harmonike koji se rasprostirao ulicama i zaustavljao na roglju (uglu, ćošku). Nedugo zatim, uz pridružene tambure i okupljenu „mladež“, začula bi se pesma koja je trajala do duboko u noć... Upravo iz takve sredine je i potekao junak ove priče. Bio je dete kad je naučio da svira violinu i tamburu, a još kao dećkić često bi se priključivao starijim muzičarima koji su svirali tokom žetelačkih svečanosti. Ubrzo nastavlja školovanje u Učiteljskoj školi u Somboru i 1928. godine stiče diplomu učitelja. Ali, u Somboru je završio i osnovno muzičko obrazovanje, kod tada poznatog pedagoga Antona Tune Osvalda. Svoje muzičko usavršavanje nastavio je u Beogradu, u muzičkoj školi „Kornelije Stanković“, a zatim i na Muzičkoj akademiji, u klasi poznatog pedagoga i akademika Mihajla Vukdragovića. Obogativši svoj prirodni talenat i formalnim muzičkim obrazovanjem, vratio se u rodni grad, u kome je vredno radio sve do 1960, godine. Već 1948, godine inicirao je osnivanje Niže muzičke škole, koja je ubrzo postala centar kulturnog i muzičkog života u Bečeju. Hadnađev je bio i njen direktor punih dvanaest godina. Vodio je i gradski mešoviti hor „Petar Konjović“, koji je bio podsticaj za negovanje horske muzike. To je kasnije bilo potvrđeno vrhunskim dostignućima Kamernog hora, pod upravom Milenka Šustrana. Poseban kuriozitet predstavlja podatak da jeIsidor Hadnađev bio prvi koji je još 1950. godine uveo tamburu kao nastavni predmet u lokalnoj muzičkoj školi. Bilo bi, istina, i inače vrhunskih dostignuća Janike Balaža i Svetozara Čiče Sladića, ali, da li bi i oni sami bilo onakvi kakvi jesu, da nije bilo Hadnađeva? Izuzetni muzički i stvaralački kapacitet Isidora Hadnađeva tražio je više prostora, te on 1960. godine postaje glavni urednik emisija narodne muzike u programu Radio Novog Sada. Kao urednik, ostavio je neizbrisiv trag u formiranju vrhunskih pevača narodne muzike, ali i u usavršavanju umetničkih i tehničkih umeća članova Velikog tamburaškog orkestra Radio Novog Sada. Njihove interpretacije podigle su renome ovog ansambla i njegovog rukovodioca Janike Balaža na najviši nivo. Hadnađeva je posebno zanimala izvorna, narodna muzika. Angažujući se i na polju melografskog rada, počeo je da prikuplja i beleži izvorne narodne pesme, pa jenjegova lista pesama spasenih od zaborava bila impozantna – prikupio je čak 650 autentično izvornih pesama! Uz to, sam se pozabavio komponovanjem, te je iza njega ostalo preko 30 narodnih pesama i spletova narodnih pesama. Među najpoznatijim narodnim pesmama su: „Tamburice kad bi plakat` znala“, „Pesma o ciganima“, „Htedoh piti, al` ne rujna vina“, „Vojvodino ravna“, „`Ajde nek` ide lanac i po livade“. Najpoznatiji spletovi vezani su za vojvođanske motive: „Kroz bačke sokake“, „Vojvodina peva“, „Sremom, Bačkom i Banatom“... Komponovao je i instrumentalne kompozicije „Veliko vojvođansko kolo“, „Malo bačko kolo“, „Tamburaško kolo 1,2,3,4“... Veliki deo njegovih muzičkih zapisa tradicionalnih srpskih seoskih i varoških pesama ostao je upamćen u interpretaciji eminentnih vokalnih solista: Jelene i Aleksandra Dejanovića, Mihajla Miše Oneščuka, Predraga Gojkovića Cuneta, Zvonka Bogdana, Vere Svobode, Gite Šerman, Merime Njegomir... Imao je vremena da učestvuje i u osnivanju specifičnog muškog vokalnog okteta „Neven“ kojim je rukovodio punu deceniju. Interesovanja i delatnost Isidora Hadnađeva nisu se iscrpela na polju izvorne narodne muzike. Napred je navedeno da je posle osnivanja muzičke škole vodio gradski mešoviti hor. Ali, to nije bio jedini hor koji je Hadnađev uspešno vodio. Između dva rata bio je takođe istaknuti horovođa nekoliko, tada poznatih mešovitih horova: „Hora jugoslovenske napredne omladine“, „Hora srpskog zanatskog pevačkog društva“, a bio je i dirigent „Srpskog crkvenog pevačkog društva“. Uspešno se bavio i komponovanjem horske muzike. Među horskim kompozicijama svetovnog karaktera najpoznatije su „Poklič slobodi“, „Iz sna slatkog što me budiš“, ali i dečje („Omladinska pesma“ i zbirka „Proleće“). Od duhovnih, crkvenih pesama ističu se „Kanon evharistije“ i „Hodite, poklonimo se“, koje i danas odjekuju srpskim pravoslavnih hramovima. Za svoj rad na polju razvoja, unapređivanja i širenja muzičke kulture, Isidor Hadnađev je nagrađen mnogobrojnim priznanjima. Da navedemo samo neka: „Oktobarska nagrada grada Bečeja“ (1978), plaketa za izuzetni doprinos u radu i afirmaciji Kulturnog centra mladih „Sonja Marinković“ iz Novog Sada, plaketa RTVNS za vanredni doprinos u realizaciji muzičkog festivala „Oj, Dunave, Dunave plovi“... Isidor Hadnađev je sa ženom Darkom imao sinove Radovana i Stanislava. Čika Isa, kako su ga zvali, umro je u Novom Sadu, 1990. godine.

ŠIFRA: 1048466. PRODAJA, LUKSUZAN STAN, 166 M2, ČETVOROSOBAN, CENTAR. LUKSUZNA NEKRETNINA. RETKO U PONUDI! Smeštena u centru grada, u jednoj od najpoželjinijih ulica u Novom Sadu... Maksima Gorkog, ulica ruskog pisca, nekadašnja Ulica cara Nikolaja. Povezuje Bulevar oslobođenja sa Kejom žrtava racije i vodi do Dunava, a celom njenom dužinom Vam je nadohvat ruke sve što poželite: restorani, kafići, apoteke, osnovna škola, benzinska pumpa... U neposrednoj blizini je Osnovni sud, tako da je ova ulica poznata i po velikom broju advokatskih kancelarija, a u istoj su i Radio televizija Vojvodine, Sedište Vazduhoplovnog saveza Vojvodine, SPENS... Kulturno-istorijski i urbani deo Novog Sada su najbliže komšije ovoj nekretnini, pored drvoreda koji joj daje hlad, intimu i udobnost doma. Stan se nalazi na prvom spratu i prostire se dužinom celog sprata sa 166 m2. Orijentisan je dvostrano: pogled na ulicu i na dvorište. Ovo je jedna od retkih zgrada koja je zidana klasičnom gradnjom, tzv. sendvič izolacijom, odnosno cigla - izolacija 25 - cigla, ukupno oko 0, 5 m čini samo zid... Izuzetno kvalitetna stolarija, spolja troslojni aluminijum, a iznutra drvo. Stan ima svoj vodomer i svoje grejanje. Podno grejanje je svuda sem u dnevnoj sobi. Visina plafona je 3, 20 m. Visina sobnih vrata 2, 80 m. Svi štokovi od vrata su u drvetu, u pitanju je hrastovo drvo. Postoji garažno mesto u suterenu zgrade, rezervisano za ovaj stan, po želji kupca. Investitor je poznati, pouzdani novosadski investitor koji se bavi isključivo izgradnjom urbanih, luksuznih zgrada, a ovo je zasad poslednja, najnovija zgrada koja postoji na tržištu. Nekretnina je u sirovom stanju i ostavljena na volji kupca da je preuredi po sopstvenoj zamisli. Na fotografijama u prilogu imate fotografije trenutnog stanja, te skice arhitekte, kako bi moglo da izgleda u finišu. Urađene su skice dnevne sobe sa trpezarijom i sa kuhinjom, spavaće sobe, kupatila, toalet, vešeraja, radne sobe i dve skice treće sobe, u zavisnosti od želje kupca, da li bi to bio garderober, jedna spavaća soba ili nešto samo Vaše. Nazovite me, rado ću Vas upoznati i sprovesti kroz najlepšu, najelitniju i najređu nekretninu u gradu. KONTAKT: Lana Lemajić, agent prodaje, licenca br. 3921, mob: 060*******. (Solis nekretnine, Novi Sad, upisan u Registar posrednika br. 544, tel: 021*******)

ŠIFRA: 1048466. PRODAJA, LUKSUZAN STAN, 166 M2, ČETVOROSOBAN, CENTAR.LUKSUZNA NEKRETNINA. RETKO U PONUDI! Smeštena u centru grada, u jednoj od najpoželjinijih ulica u Novom Sadu... Maksima Gorkog, ulica ruskog pisca, nekadašnja Ulica cara Nikolaja. Povezuje Bulevar oslobođenja sa Kejom žrtava racije i vodi do Dunava, a celom njenom dužinom Vam je nadohvat ruke sve što poželite: restorani, kafići, apoteke, osnovna škola, benzinska pumpa... U neposrednoj blizini je Osnovni sud, tako da je ova ulica poznata i po velikom broju advokatskih kancelarija, a u istoj su i Radio televizija Vojvodine, Sedište Vazduhoplovnog saveza Vojvodine, SPENS... Kulturno-istorijski i urbani deo Novog Sada su najbliže komšije ovoj nekretnini, pored drvoreda koji joj daje hlad, intimu i udobnost doma. Stan se nalazi na prvom spratu i prostire se dužinom celog sprata sa 166 m2. Orijentisan je dvostrano: pogled na ulicu i na dvorište. Ovo je jedna od retkih zgrada koja je zidana klasičnom gradnjom, tzv. sendvič izolacijom, odnosno cigla - izolacija 25 - cigla, ukupno oko 0,5 m čini samo zid... Izuzetno kvalitetna stolarija, spolja troslojni aluminijum, a iznutra drvo. Stan ima svoj vodomer i svoje grejanje. Podno grejanje je svuda sem u dnevnoj sobi. Visina plafona je 3,20 m. Visina sobnih vrata 2,80 m. Svi štokovi od vrata su u drvetu, u pitanju je hrastovo drvo. Postoji garažno mesto u suterenu zgrade, rezervisano za ovaj stan, po želji kupca. Investitor je poznati, pouzdani novosadski investitor koji se bavi isključivo izgradnjom urbanih, luksuznih zgrada, a ovo je zasad poslednja, najnovija zgrada koja postoji na tržištu. Nekretnina je u sirovom stanju i ostavljena na volji kupca da je preuredi po sopstvenoj zamisli. Na fotografijama u prilogu imate fotografije trenutnog stanja, te skice arhitekte, kako bi moglo da izgleda u finišu. Urađene su skice dnevne sobe sa trpezarijom i sa kuhinjom, spavaće sobe, kupatila, toalet, vešeraja, radne sobe i dve skice treće sobe, u zavisnosti od želje kupca, da li bi to bio garderober, jedna spavaća soba ili nešto samo Vaše. Nazovite me, rado ću Vas upoznati i sprovesti kroz najlepšu, najelitniju i najređu nekretninu u gradu.KONTAKT: Lana Lemajić, agent prodaje, licenca br. 3921, mob: 060/30-19-600. (Solis nekretnine, Novi Sad, upisan u Registar posrednika br. 544, tel: 021/520-231)

Edicija "1914-1918", peto kolo 1. CRNA GORA U PRVOM SVIJETSKOM RATU 2. DUBROVNIK U BORBI ZA UJEDINjENjE 1908-1918 3. GLAD U BOSNI I HERCEGOVINI I SMEŠTANjE DECE U VOJVODINU 1917-18 4. SA ŽENSKOM JEDINICOM U SRBIJI, SOLUNU I SEVASTOPOLjU 5. SOLUNSKI FRONT 6. SRBIJA, SOLUNSKI FRONT I UJEDINjENjE 1918 7. TEŠITELj 8. TRI SILE PRITISLE SRBIJICU 9. UTOČIŠTA NI KOD KOGA 10. VELIKI RAT I "MALI "ČOVEK: SVEDOČENjA SRPSKIH VOJNIKA Izdavač / Saizdavač: RTS, IK Prometej CRNA GORA U PRVOM SVIJETSKOM RATU Novica Rakočević Format: 15x21 Broj strana: 701 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1407-7 Istorijski razvoj crnogorsko-austrijskih odnosa vodio je ka otvorenom sukobu dve države. Za Austrougarsku Crna Gora je bila sastavni deo jedinstvenog srpskog problema, koji će ona morati jednog dana da rešava oružjem. Ceo istorijski razvoj tih odnosa ukazivao je da Austrougarska neće nikada imati na svojoj strani Crnu Goru protiv Srbije i Rusije. Austrougarski vladajući krugovi stalno su računali sa dinastičkim suprotnostima kao najsnažnijim faktorom za udaljavanje Crne Gore od Srbije, ali je nacionalna svest naroda u Crnoj Gori bila toliko jaka da pitanje dinastije nije moglo biti nikada primarno, kada se radilo o životnim nacionalnim pitanjima. To je najbolje pokazala julska kriza 1914. godine. DUBROVNIK U BORBI ZA UJEDINjENjE 1908-1918 Milan Živanović Format: 15x21 Broj strana: 384 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1416-9 Studija Milana Ž. Živanovića, koja se sada ponavlja, utemeljena u građi Arhiva – zapisnicima Vijeća i Upraviteljstva općine, kao i Carsko-kraljevskog namjestništva u Zadru – predstavlja kapitalni doprinos novijoj istoriji Dubrovnika. Ona vodi čitaoca u politički ambijent grada u kojemu su se dobrano osjećali uticaji krupnih javnih ispoljavanja sveg dalmatinskog hrvatstva i srpstva (Riječka rezolucija Hrvata, 3. oktobra 1905, i Zadarske rezolucije Srba, 17. oktobra iste godine). I tada je bilo prihvaćeno prisajedinjenje dalmatinskih Hrvata sa prekovelebitskim, uz uslov ravnopravnog položaja Srba sa Hrvatima. Sljedećeg mjeseca Čingrija je u Dalmatinskom saboru čitao sporazum dvaju naroda. No, odmah su se javili protivnici ovog sabranja iz redova pravaša. U Vijeću se raspravljalo o isticanju hrvatske i srpske zastave. Ipak, u Dubrovniku su se sve do 1914. godine na opštinskoj zgradi vijorile obje trobojnice. Ovo je knjiga koja ne donosi samo čvrsto strukturiran istoriografski tekst već slika i epizode iz života grada, posjete stranih vladara, govore najistaknutijih javnih i političkih gradskih djelatnika koji se sjećaju tragičnih datuma iz njegove prošlosti, upozoravajući na perspektive, političke napetosti 1907. godine povodom napada hrvatske stranke na nosioce i stvaraoce Rezolucije iz Rijeke. - Goran Ž. Komar GLAD U BOSNI I HERCEGOVINI I SMEŠTANjE DECE U VOJVODINU 1917-18 Maja Šovljakov Format: 15x21 Broj strana: 324 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1429-9 Glad kao socijalna, psihološka i politička pojava, iako prisutna u vreme Prvog svetskog rata, nije imala pravo mesto u istoriografskim radovima. Započela je 1916. usled suše, nedostatka radne snage, ekstenzivne poljoprivrede i rekvizicije i zahvatila Dalmaciju, Istru, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru i Srbiju. Uprkos ratnom stanju i administrativnim, političkim i verskim podelama, došlo je do pregnuća Hrvata i Srba u Monarhiji. Organizacija humanitarnog rada doprinela je izgradnji dve mreže poverenika: jedna je organizovala prikupljanje i slanje dece iz pasivnih krajeva, a druga njihovo prihvatanje u žitorodnim predelima. Pokrenuta je akcija širokih razmera – prvo u Hrvatskoj, za decu rimokatoličke veroispovesti, a zatim Srbi iz Zagreba pokreću spasavanje srpske dece u Bosni i Hercegovini. Zemaljska vlada u Sarajevu dopustila je da akcija krene iz Zagreba, privatnom inicijativom Odbora za smeštanje siromašne dece. SA ŽENSKOM JEDINICOM U SRBIJI, SOLUNU I SEVASTOPOLjU Izabel Emzli Haton Format: 15x21 Broj strana: 299 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1408-4 Dr Izabel Emzli Haton stigla je u Đevđeliju u jesen 1915. kao član jedinice Bolnica škotskih žena. Radila je u Ostrovskoj bolnici koja je bila neposredno pridodata srpskoj vojsci, a šef bolnice postala je krajem rata 1918. godine. Dr Emzli je, osim kao lekar, delovala i kao organizator raznih aktivnosti svog osoblja. Bila je bez civilizacijskih predrasuda – išla je na slave meštana Vranja, svadbe i krštenja i mnogo puta je i sama bila kuma na krštenju. Sa tugom se rastala od Vranja, ali je pre toga stvorila uslove za rad bolnice u toj varoši, ostavivši joj svu opremu i materijal potreban za rad. Veoma je zavolela Srbe, kao vojnike, kao pacijente i kao narod. Nije nikada zaboravila Srbe, kojima je poklonila najlepše godine mladosti, kao što nije nikada do smrti zaboravila reči pesme „Tamo daleko“, a Vranjanci nikada nisu zaboravili svoju mladu doktorku, kojoj su poduigli spomenik. Srednja medicinska škola u tom gradu nosi ime dr Izabel Emzli Haton. Ovo je njena priča – potresno svedočanstvo o Velikom ratu i Srbima u njemu. SOLUNSKI FRONT Luiđi Vilari Format: 15x21 Broj strana: 361 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1421-3 U ovoj knjizi želeo sam da ispričam priču o jednom od tolikih frontova na koje se delio prostrani svetski oružani sukob – o Solunskom frontu – nastojeći naročito da istaknem važnu ulogu italijanskog kontigenta na njemu. Momci iz italijanskih vojnih jedinica na Balkanu bili su do sada gotovo sasvim zanemareni u već veoma brojnim publikacijama o Velikom ratu; neka od ovih dela u kojima se oni pominju sadrže nemale nepreciznosti i štaviše greške. Zbog specifičnog položaja na kojem sam se nalazio više od dve godine kao italijanski oficir za vezu s različitim savezničkim komandama na Istoku, bio sam u mogućnosti da prikupim dobar deo materijala o tom frontu, i otud sam smatarao da mi je dužnost da izložim ovde ono što znam o događajima na njemu, kako bi italijanska javnost videla da je i u tim dalekim oblastima naš vojnik pokazao svoje vojničke kvalitete i svoju drevnu civilizovanost. – L. V. SRBIJA, SOLUNSKI FRONT I UJEDINjENjE 1918 Petar Opačić Format: 15x21 Broj strana: 769 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1413-8 Habzburška monarhija je ušla u rat protiv Srbije da bi sprečila ujedinjenje jugoslovenskih zemalja pod vođstvom Srbije: U tom ratu ona je poražena. Srbija, koja je napadnuta kao okosnica i stožer jugoslovenske ideje, izašla je iz rata kao pobednica. U tom porazu i toj pobedi oslobođena je jugoslovenska misao i ona se ovaplotila u ujedinjenoj jugoslovenskoj državi. Dopisani deo teksta u ovom, drugom izdanju, bavi se završnim činom toga procesa u kome je srpska vojska, nakon velikih ratnih pobeda, predstavljala stvarni i moralni oslonac, a Srbija stožer ujedinjenja. - Petar Opačić TEŠITELj - Vinfrid Volf, Klaus Gitinger Format: 15x21 Broj strana: 304 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1399-2 Srpsko izdanje svojevrsne nemačke studije teza i nadriteza australijskog istoričara Kristofera Klarka o (ne)postojanju isključive nemačke krivice za prvi svetski rat, izlazi iz štampe u pravom trenutku. S jeseni 2018. godine, dok se svet priprema da obeleži stogodišnjicu primirja u Prvom svetskom ratu, a rasprave o neophodnosti revizije istorije tog perioda dostižu vrhunac. Pristupa se „brisanju“ ratne krivice i već poznatoj, nakaradnoj definiciji ratnih događaja, bez imenovanja pobednika ili pobeđenih – zarad neke volšebne, nove evropske sloge. Autori ovog dela, Vinfrid Volf i Klaus Gitinger, minuciozno su analizirali i pokazali kako je Klark, s naumom, prikazao istorijske činjenice u pogrešnom kontekstu, kako je prećutao zločinačke namere Centralnih sila, posebno Nemačke. U sklopu priprema za obeležavanje stogodišnjice Prvog svetskog rata pojavila se politička potreba da se u ime evropskog jedinstva konačno raskrsti sa starim (istinitim) tumačenjima ratne krivice i da se ona preraspodeli na sve učesnice velikog rata, a odgovornost pripiše, pre svega, Rusiji i Srbiji. U vremenu kada se preinačavanje istorijskih činjenica paralelno odvija sa naporima Srbije da postane članica EU, trebalo bi imati sve ovo na umu, proučiti argumente autora ove knjige: da ne bismo, uz prilagođavanje standardima EU, prilagodili i sopstvenu istoriju potrebama EU – proglasili sami sebe krivcima za Prvi svetski rat. TRI SILE PRITISLE SRBIJICU Dragutin Paunić, Milija Đorđević Format: 15x21 Broj strana: 348 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1417-6 Najlepše stranice ove knjige ispunjene su primerima drevne narodne etike. U sred ratnog vrtloga i užasa, patrijarhalni čovek nastoji da sačuva svoju dušu. Iako se kroz Albaniju nemilosrdno ostavljaju bolesni i ranjeni, čak i oni najbliži, knjiga pruža i primere suprotne vrste. Briga o drugome i drugarstvo provlače se kroz mnoga kazivanja. ‘Mi vojnici smo se voleli. Postavljani su parnici, pa kad jedan pogine onaj drugi da zapiše i sahrani. Čim jedan ostane sam, on odmah traži parnik’, kazuje Radosav Marković jedinstven podatak koji po svemu sudeći, dosad nije zabeležen. Dragomir Đorđević na frontu ugovara da se oženi nepoznatom sestrom svog druga, ako preživi, i to posle rata ispunjava. Ukratko, ovaj zbornik je široka panorama naše narodne psihologije, pogleda, mišljenja, postupaka; pa čak i narodne parapsihologije. Dotiče se i nevidljiva, tajanstvena strana pojava i života. O mučnim ratovima 1912-18. godine i našoj najtežoj temi Albanskoj Golgoti, dosad su najviše govorili oficiri i intelektualci, a ponajmanje onaj koji je te ratove nosio i dobio – običan vojnik, seljak. Sada se ovaj prvi put javlja u svojoj, i to većoj knjizi, i o predmetu na kojem su se polomila tolika pera (među njima i Nušićevo) prvi put se govori nepatetično i čisto, iznutra, dragocenom jednostavnošću kazivanja.- Dragiša Vitošević UTOČIŠTA NI KOD KOGA Toško Vlahović Format: 15x21 Broj strana: 176 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1397-1 Toško Vlahović beležio je dnevne događaje, ali je uvrstio i jedan izveštaj koji je poslao Kosti Milovanoviću Pećancu, a odnosio se na njegove aktivnosti u toku leta. U prvoj sveščici su opisani događaji od 31. januara do 11. maja. U drugoj su zabeleženi događaji od 24. maja do 24. septembra 1917. godine. U trećoj beležnici su događaji od 25. septembra do 31. oktobra 1917. U Dnevniku je hronologija uglavnom pouzdana, pa je stoga dobar izvor za datiranje važnih događaja. Iz zapisa se može sagledati žestina i surovost kaznene ekspedicije trupa Centralnih sila, uglavnom usmerene ka civilnom stanovništvu na području obuhvaćenim ustankom. Opisani su nered i haos koji su posle gušenja ustanka postali deo svakodnevice – ubistva, pljačke, doušništvo Srba od strane Srba. Mnogo je stranica posvećeno brojnim poterama, neprekidnom pokretu i uzmicanju, ali i trenutaka kada se borba nije mogla izbeći. Toško Vlahović je beležio o saborcima četnicima, hrabrim pojedincima koji su dali život u borbama, poverenicima… Na nekoliko mesta ostavljao je prazno mesto, belinu, umesto imena. Na taj način je verovatno štitio pojedince za slučaj da njegove beleške dopadnu šaka vojnika okupacionih trupa. Brojni su podaci o svakodnevnom životu u okupiranoj Srbiji. VELIKI RAT I "MALI" ČOVEK: SVEDOČENjA SRPSKIH VOJNIKA Jasmina Tomašević Format: 15x21 Broj strana: 333 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1428-2 Ova knjiga je tematski podeljena na dve celine. U prvom delu, prikazan je put srpske vojske od Albanije do Krfa, a potom, nakon oporavka i reorganizacije, i do Soluna. Težište je na opisima Krfa – „ostrvo spasa“, zatim Soluna i fronta, iz pera srpskih vojnika. Ti opisi najčešće sadrže i prikaz karakternih osobina i običaja lokalnog stanovništva. U poslednja dva poglavlja, kao drugoj celini knjige, nastojala sam da ukažem na srpski ugao posmatranja kada je reč o Grcima i drugim Saveznicima, i da – u manjoj meri – predstavim sliku koju su o srpskim vojnicima i izbeglicama stekli Grci i ostali saveznici.

Iz recenzije: “…Upečatljivost zapažanja koje nam nude tekstovi sabrani u ovoj zbirci teške zbilje, sažeta je već u nazivu kolumni – fa(l)šizmi, takođe delu autorke, koji objedinjava neprestanu težnju ovdašnju da se praktikuje fašizam kao model javnog ponašanja i da se koristi falsifikat kao jedino pouzdano sredstvo manipulacije i vladavine masama nesviknutim da razlikuju original i imitaciju. I ne samo masama, već i naoko učenima koji se izvanredno uklapaju u šablon vođstva zasnovanog na lažima i vuku svoje bedne tantijeme nauštrb sadašnjosti i budućnosti…” Jelka Jovanović Aleksandra Đurić Bosnić je diplomirala na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, magistrirala je 2010. godine na Odseku za srpsku književnost na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, a doktorirala 2015. godine na Fakultetu dramskim umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu. Do sada je objavila dramu Poslednji orden (Dignitas, Cetinje, 1996), zbirku eseja Po-etička traganja (Kulturni centar, Pančevo, 2008), monografiju Poetika tamnog vilajeta – Radomir Konstantinović o duhu palanke u srpskoj književnosti (Službeni glasnik, Beograd, 2011) i monografiju Kultura nacije: Između krvi i tla (University Press – Magistrat izdanja, Sarajevo, 2016). Uredila je, zajedno sa Milicom Konstantinović, zbirku sabranih radio drama Radomira Konstantinovića Iznenađenje (University press Sarajevo). Objavila je više naučnih radova i uredila nekoliko zbornika. Od 2011. godine je glavni urednik naučnog časopisa “Interkulturalnost”. Od 2012. godine predsednica je upravnog odbora Centra za interkulturnu komunikaciju iz Novog Sada, nevladine organizacije posvećene promociji i afirmaciji interkulturalnosti. Od novembra 2019. godine autorka je kolumne Fal(š)izmi u Novom Magazinu. Radi u Kulturnom centru Vojvodine Miloš Crnjanski kao koordinator za istraživanja kulturnog razvoja.

Autor: Vida Ognjenović Povez: tvrd Br. strana: 12,5x20,5 Vida Ognjenović je srpska književnica i rediteljka. Rođena je u Dubočkama pored Nikšića 1941. godine. Odrasla je i školovala se u Vojvodini i Srbiji. Osnovnu školu završila je u Vrbasu, a gimnaziju u Sremskim Karlovcima. Diplomirala je na Katedri za opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu 1963. i na Odseku za režiju beogradske Akademije za pozorište, film i televiziju 1965. Postdiplomske studije je započela u Parizu naSorboni, a magistarski rad iz teorije i prakse odbranila je na Univerzitetu u Minesoti,SAD 1972. godine. Od 1974. do 1979. radila je kao asistent na FDU u Beogradu. Za direktora Drame Narodnog pozorišta u Beogradu izabrana je 1977. godine, a po isteku četvorogodišnjeg mandata, ostala je na angažmanu kao stalni reditelj. Kao profesor po pozivu, predavala je na univerzitetima u Los Anđelesu (USLA),Čikagu (UIC) od 1981-1982, a u okviru predavačkih turneja obišla je u nekoliko mahova, kao gost predavač, sve veće univerzitete SAD-a (1985, 1991, 1997 i 1999). Redovni je profesor Akademije umetnosti u Novom Sadu. Njen rediteljski opus čini blizu stotinu pozorišnih, kao i veliki broj televizijskih i radio režija, od kojih mnoge po sopstvenim tekstovima. Napisala je veliki broj drama, koje su doživele više postavki i brojna izvođenja, a objavljene su u različitim izdanjima. Kao reditelj gostovala je u mnogim pozorištima širom bivše Jugoslavije (Crna Gora, Slovenija, Hrvatska), a radila je i izvan naše zemlje. Objavila je četiri knjige proze: zbirke pripovedaka Otrovno mleko maslačka, (Prosveta, Beograd, 1994) i Stari sat (Prosveta, Beograd, 1996), Najlepše priče Vide Ognjenović (Prosveta, Beograd, 2001), roman Kuća mrtvih mirisa (Prosveta, Beograd, 1995) i sedam knjiga drama: Melanholične drame (SKZ, Beograd, 1991), Devojka modre kose (Ars dramatika, Beograd, 1994), Setne komedije (SKZ, Beograd, 1994), Mileva Ajnštajn, kao i sabrane drame u tri knjige Drame I, II, III (Stubovi kulture, 2000, 2001, 2002). Pripovetke Vide Ognjenović smeštene su u konkretno, istorijsko mesto, sa prepoznatljivim vremenom i svetom. Mesto su Sremski Karlovci, značajni kulturni i duhovni centar srpskoga naroda, a vreme je druga polovina 19. i prva 20. veka, vreme u kojem su Karlovci doživeli i procvat i propadanje. U srpsku pripovetku ona na velika vrata uvodi svet ruiniranih i gotovo zaboravljenih Sremskih Karlovaca, u kojem su pored Srba, našli utočište i Nemci, Jevreji, Mađari, Rusi... Dobitnik je mnogih značajnih književnih nagrada za književni i pozorišni rad. Izmeću ostalih dobila je: nagradu Prosvete za knjigu godine, (1994), Andrićevu nagradu za pripovetku (1995), nagradu Branko Ćopić za prozu (1996), nagradu Laza Kostić za roman (1996), nagradu Paja Marković Adamov za prozu (1997), nagradu Romanda Serbika za prozu (1998), nagradu Stefan Mitrov Ljubiša za književno delo (1999). Dobitnik je i brojnih nagrada za režiju, predstave i tekst drama i komedija. Proza i drame su joj prevođene na engleski, mađarski, makedonski i nemački jezik. Živi i radi u Beogradu.

Autor - osoba Tešin, Srđan V., 1971- = Tešin, Srđan V., 1971- Naslov Priče s Marsa / Srđan V. Tešin Ostali naslovi Priče sa Marsa Vrsta građe kratka proza URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2015 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Arhipelag, 2015 (Novi Sad : Artprint media) Fizički opis 108 str. ; 22 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂZlatno runo / [Arhipelag, Beograd] Sadržaj S a d r ž a j: I 23 [Dvadeset tri] (9-91): Where is grandma, where do you think she hides? (11-17); Glad (18-21); Naopako (22-23); 13 [Trinaest] (24); Žrtva (25-27); Ja sam mrtva žena (28-31); Komplet (32-34); Ljudi (35-36); Kao otac i sin (37-38); Moda za starije dame (39-43); Marsovske crne hronike (44-46); Trka (47-49); Država kostiju (50-52); Mula (53-55); Kompas (56-58); Srp i čekić (59-61); Smrt prodavca životnog osiguranja (62-66); Talog (67-70); Mržnja (71-75); Loše seme (76-78); Put (79-82); Beg (83-87); Pogrešno prepoznavanje (88-91). - II Poetika (93-97): Kako napisati kratku priču o tome kako napisati kratku priču? (95-97). - Epigraf post faktum (99-103): Izvori, epigrafi i citati (101-102); Piščeva beleška (103). O piscu (105-106). (karton) Napomene Tiraž 1.000. O piscu: str. 105-106 Izvori, epigrafi i citati: str. 101-102 Priče iz knjige Priče s Marsa nalaze se u više antologija savremene srpske priče, a jedna od njih uvrštena je nedavno u Antologiju najbolje evropske priče koja izlazi u SAD. Priče s Marsa donose kratke priče, napisane u duhu flash-fiction, o svakodnevici i zločinima, napetostima i konfliktima, tajanstvenim nestancima i bizarnim događajima, krimi zapletima i nesvakidašnjim preokretima u delu grada zvanom Mars. Oblikovane kao snažna i provokativna urbana crna hronika naših dana, nove priče Srđana V. Tešina postavljaju pred čitaoca pitanja na koja on ne može izbeći odgovor: Da li je svaki naš grad postao Mars? Da li je moguć život na Marsu? Otuda se može kazati kako je ova knjiga upečatljiva povest o tome kako smo sopstveni život pretvorili u Mars. Dvadeset tri kratke priče izuzetne uzbudljivosti i kritičke snage, kao i piščev poetički zapis o tome kako napisati kratku priču. Srđan V. Tešin (Mokrin, 1971) je studirao filozofiju i komunikologiju u Beogradu. Diplomirao je na poetici kratke priče. Objavio je dvanaest knjiga. Važniji naslovi: Sjajan naslov za pantomimu (1997), Antologija najboljih naslova (2000, 2013), Kazimir i drugi naslovi (2003), Kroz pustinju i prašinu (2005, 2008), Kuvarove kletve i druge gadosti (2006, 2014, nagrada „Borislav Pekić“), Ispod crte (2010, nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, najuži izbor za Andrićevu nagradu), Priče s Marsa (2015, najuži izbor za književnu nagradu „Zlatni suncokret“ i Andrićevu nagradu), Gori gori gori (2017) i Moje (2019, uži izbor za nagradu DKSG za najbolju knjigu nefikcijske književnosti). Objavio je knjigu priča za decu i razmažene roditelje Luka kaže (2020, Nagrada grada Niša „Maleni cvet“ za knjigu godine za decu i mlade). Priredio je sedam tematskih antologija, panorama i izbora kratkih priča. Roman Kuvarove kletve i druge gadosti preveden je na slovenački i na makedonski (dva izdanja), roman Kroz pustinju i prašinu na nemački, a zbirka priča Ispod crte na makedonski. Roman Gori gori gori je objavljen u Hrvatskoj. Po odlomcima iz romana Kuvarove kletve i druge gadosti mađarski umetnik Geza Ric (Ricz Géza) nacrtao je strip koji je objavljen u subotičkom časopisu Symposion (2009). Drugi program Radio Beograda je 2012. godine, u okviru serije Radio igra, premijerno emitovao radio dramu nastalu prema romanu Kroz pustinju i prašinu, u režiji Zorana Rangelova i u radijskoj dramatizaciji Ivana Velisavljevića. Proza mu je prevođena na desetak evropskih jezika. Zastupljen je u domaćim i inostranim antologijama i izborima iz srpske savremene književnosti. Njegova priča Where Is Grandma, Where Do You Think She Hides?, iz zbirke Priče s Marsa, uvrštena je u Antologiju najbolje evropske priče američkog izdavača Dalkey Archive Press. Dobitnik je Medalje kulture za multikulturalnost i interkulturalnost Zavoda za kulturu Vojvodine. Član je Srpskog PEN centra. Živi u Kikindi. MG112

Majstor(modelar poliestera) sa iskustvom od dvadeset godina u radu sa poliesterom vrši izradu proizvoda, kalupa (alata) i oplata od poliestera po vašim zahtevima. Takođe radimo popravku svih poliesterskih delova vaših putničkih vozila, kamiona, autobusa i traktora. Vršimo remont i oblaganje cisterni i hladnjača. Pozovite 0638820063 i uverite se u kvalitet naše usluge. Budite član kluba naših zadovoljnih mušterija. "PEŠTI-PLAST" Titel ☎ 0638820063 pestiplast@gmail Facebook: https://www.facebook.com/poliesterproizvodi/ Instagram: https://www.instagram.com/pestiplasttitel/ Google maps: https://goo.gl/maps/55X5j44yJcT3X7aY6 Oglasi na KP: https://www.kupujemprodajem.com/zorica/svi-oglasi/6313/1 #poliester #stakloplastika #gelcoat #želkot #polimer #polyester #smola #poliestersmola #poliesterskasmola #vuna #staklenavuna #armiranipoliester #fiberglas #fiberglass #poliesterskikompozit #poliesterskiset #poliesterset #kompozit #laminiranje #kevlar #oglas #proizvodnja #kupujemprodajem #pool #swimmingpool #bazen #bazeni #bazenisrbija #odmorusrbiji #pestiplasttitel #kupujemprodajem #titel #novisad #vojvodina #izradabazena #izgradnjabazena #bazeniudvoristu #plastifikacijabazena #reparacijabazena #remontbazena #djakuzi #fontane #plastificiranje

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ima malo starackih pegica po knjiskom bloku, sve ostalo uredno! Donka Stančić rođena je 1948. godine u Danilovgradu. Po profesiji je istoričarka umetnosti, a oblasti ekspertize su joj istorija arhitekture 18., 19. i 20. veka, i likovno stvaralaštvo – vitraži. Pohađala je Šestu beogradsku gimnaziju u Beogradu, i Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu, gde je diplomirala u oblasti istorije umetnosti (1975. godine). Takođe je išla i na specijalizaciju u oblasti istorije arhitekture novijeg doba, gde je stekla zvanje konzervatorka-savetnica (1996. godine). Kao stručna savetnica – kozervatorka, radila je u Pokrajinskom zavodu za zaštitu spomenika kulture Vojvodine na zaštiti spomenika kulture Novog Sada i Sremskih Karlovaca (1981 – 1984. godine). Nakon toga, zaposlila se kao savetnica u Zavodu za zaštitu spomenika kulture Grada Novog Sada (od 1996. godine) na polju istraživanja i zaštite graditeljske baštine Novog Sada (sa okolnih 14 naselja). Donka Stančić ima oko 100 objavljenih radova, i monografije: „Vitraži“, „Banovina“ i „Novi Sad od kuće do kuće“.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Morfologija i varijabilnosti Mirko pl. Vidaković (Lemeš, 29. listopada 1924. - Zagreb, 15. kolovoza 2002.) je bio hrvatski botaničar i dendrolog, stručnjak za genetiku šumskog drveća. Po struci je bio šumarski inženjer. Rodom je bio bački bunjevački Hrvat.[1] Bio je član HAZU i predavač na Šumarskom fakultetu u Zagrebu, kao i višegodišnjim predstojnika Arboretuma u Trstenom. Radio je kao stručnjak za UNDP i FAO u Pakistanu, Vijetnamu i Mađarskoj. Osnovao je zajedno sa šumarima uprave Našice prvu klonsku sjemensku plantažu hrasta lužnjaka u Hrvatskoj 1996. godine. Vidaković, Mirko, hrvatski šumarski stručnjak (Svetozar Miletić kraj Sombora, Vojvodina, 29. X. 1924 – Zagreb, 15. VIII. 2002). Diplomirao je (1949) i doktorirao (1953) na Poljoprivredno- šumarskom fakultetu u Zagrebu. Redoviti profesor Šumarskoga fakulteta od 1971. Vodio je Odjel za šumarsku genetiku u bivšem Jugoslavenskom institutu za četinjače, Jastrebarsko 1960–74. Redoviti član JAZU od 1981. Kao ekspert FAO-a u Šumarskom institutu u Peshawaru (Pakistan) 1966–69., a kao konzultant FAO-a u tri navrata u Vijetnamu. U ime IUFRO-a rukovodio je izradbom monografija eur. vrsta šumskog drveća. Sustavnim istraživanjima međuvrsne hibridizacije otkrio je postojanje spontanih hibrida između munike i crnoga bora, crnog i alepskoga bora, alepskog i brucijskoga bora. Objavio je više od 150 znanstvenih i stručnih djela. Glavna djela: Četinjače, morfologija i varijabilnost (1982), Golosjemenjače (2004., s J. Franjićem). God. 1977. dobio je godišnju nagradu »Ruđer Bošković«, 1981. Nagradu za životno djelo, a nagradu IUFRO-a 1990.

Kaligrafija/ Lica/ Predeli Zavod za kulturu Vojvodine, 2013. Kritički osvrtna stvaralaštvo Danila Vuksanovića i reprodukcije. SONJA JANKOV: “HRONOSPEKTRI DANILA VUKSANOVIĆA” Mlada Sonja Jankov umetnički opus Danila Vuksanovića vidi i razmatra kao autentično slikarsko delo ali još više kao „specifičan likovni horizont kulture“. Takav aspekt posmatranja i shvatanja Vuksanovićeve umetnosti je moguć jer Sonja Jankov poseduje sposobnost izoštrenog uočavanja čitavog mnoštva kodifikovanih značajki koji je navode na bogatu komunikaciju sa najneočekivanijim primerima iz starije ili novije istorije umetnosti; na filozofska promišljanja i „primenjivanja“ brojnih uporednih reprezentativnih uzora. Odista, tekst Sonje Jankov jeste ekskluzivno, čak enciklopedijski bogato sedimentirano štivo zahvaljujući kojem se slikarstvo Danila Vuksanovića spoznaje kao slojevita umetnička tvorevina. Sonja Jankov (1985) je doktorand Teorije umetnosti i medija na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Volontirala je i radila u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine (2012-2015) i spoljni je saradnik brojnih institucija i nezavisne scene u regionu. Kao rezident je boravila u Poljskoj, Rumuniji, Austriji i Hrvatskoj, a provela je i godinu dana usavršavajući se na Centru za kritičku teoriju u Pragu (2008/2009). Kao nezavisni kustos je realizovala izložbe u MMSU – Rijeka, Galeriji Kazamat – Osijek, Pogonu Jedinstvo – Zagreb, Kulturnom centru Beograda, Galeriji savremene umetnosti – Pančevo, Galeriji Remont – Beograd. Autor je nekoliko naučnih radova objavljenih u nacionalnim i inostranim časopisima, među kojima su najnoviji “Choreographic and Spatial Layers in Jasmina Cibic’s Screendance The Pavilion” (Život umjetnosti 106/2020), „Citiranje arhitekture kao umetnička i interpretativna strategija u savremenoj skulpturi: primer Radoša Antonijevića“ (Zbornik Matice srpske za likovne umetnosti, 48/2020), „Die Untermenschen i fantastično kao metod društvene kritike u filmu Jojo Rabbit“ (Zbornik Matice srpske za scenske umetnosti i muziku, 63/2020). Živi u Novom Sadu.

Нова научна монографија „Одбрана Србије – Прилози за геополитику националне безбедности“, аутора др Љубише Деспотовића и др Вање Глишина у издању Института за политичке студије и Архива Војводине. Монографија „Одбрана Србије“ представља плод вишегодишње сарадње аутора Деспотовића и Глишина у којој су настојали да обухвате широк спектар тема које се тичу Србије и српског народа у целини. Примарно су анализирани геополитички и безбедносни аспекти, те отуда основно полазиште ове монографије чини геополитика националне безбедности као нова субдисциплина коју аутори дефинишу. Аутори су монографију поделили у три целине, настојећи да методолошки јасно, научно утемељено и прецизно ситуирају Србију у глобалним и регионалним политичким односима, посебно указујући на положај између два супротстављена геополитичка пола моћи – САД и Русије. Са тим у вези, аутори су прво поглавље насловили „Спречити потапање Србије у ‘Атлантику“, посвећујући редове књиге преминулом колеги и професору др Радославу Гаћиновићу, који је неуморно до последњих тренутака свога живота радио на одбрани националних интереса Срба и Србије. Друго поглавље тиче се односа Србије и Русије кроз политичке, дипломатске, економске, привредне, безбедносне, културолошке и друге аспекте. У том контексту, аутори наводе да Русија представља геополитичку алтернативу. Узимајући у обзир да сам наслов „Одбрана Србије“ захтева опсежну анализу историјских процеса и догађаја који су континуирано, све до данашњих дана, били тешко бреме за српски народ и државу, аутори у трећем поглављу јасно наводе да се Србија и српске земље налазе у процесима територијалног сажимања и дезинтеграције националног идентитета, што недвосмислено говори да се Србија мора (од)бранити.

Opis O autoru Dodatne informacije Šezdeset godina vođenja dnevnika Tišmina je borba protiv zavaravanja sebe i drugih. Ne znam ni za jedan dnevnik u kojem je pisac na takav način, ne štedeći sebe, izvrnuo utrobu i otkrio vlastiti jad i bedu. Nije to činio iz puke želje da šokira i pokaže se u ulozi negativnog junaka, što i te kako zna biti zavodljivo. Često se dešava da pisci u dnevničkim zapisima priznaju zablude, uvrede koje su naneli drugima, da otkriju vlastitu požudu i erotske sklonosti, međutim, ne pamtim da sam negde naišao na priznanje one tako česte ljudske osobine kao što je zavist, ili slabost da se odoli pohlepi i samoživosti, da se ispadne smešan i nemoćan. A baš to čini Tišma tokom šest decenija pisanja dnevnika, nepotkupljivi posmatrač prolaznosti sveta, i sebe u tom svetu. Kod Tišme nema ni traga od pokušaja da se vlastita uloga u javnom životu koriguje, da se naknadno obezbedi povoljnija pozicija. U središtu njegovog dnevnika je samo ljudska jedinka. Čitav univerzum sveden je na kubaturu lobanje u kojoj se dešava svakodnevna muka borbe sa samim sobom, sa zlom u sebi, sa strastima i slabostima. Dragan Velikić Aleksandar Tišma je bio romansijer, pesnik, pisac pripovedaka, drama i prevodilac. Rođen je 16. januara 1924. godine u Horgošu, a preminuo 15. februara 2003. u Novom Sadu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Novom Sadu, a studije engleskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1954. godine. Od 1945. do 1949. godine radio je kao novinar u Slobodnoj Vojvodini i Borbi, a od 1949. do 1981. godine bio je urednik u Izdavačkom preduzeću Matice srpske u Novom Sadu i urednik Letopisa Matice srpske od 1969. do 1973. Prevodio je sa mađarskog i nemačkog jezika. Njegova književna dela prevedena su na oko 20 svetskih jezika. Za književno stvaralaštvo dobio je mnogobrojne nagrade i priznanja u zemlji i inostranstvu: Brankovu nagradu (1957), Oktobarsku nagradu Novog Sada (1966), Nolitovu nagradu (1977), NIN-ovu nagradu za roman (1977), Nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu (1978), Književnu nagradu „Szirmai Karoly” (1977. i 1979), Andrićevu nagradu (1979), Nagradu Oslobođenja Vojvodine (1982), Nagradu Željezare Sisak (1984), Sedmojulsku nagradu SR Srbije (1988), Nagradu za evropski feljton u Brnu (1993), Nagradu Lajpciškog sajma knjiga (1996), Državnu nagradu Austrije za evropsku književnost (1996), Nagradu grada Palerma „Mondello” (2000), Nagradu „Svetozar Miletić” za publicistiku (2002) i posthumno Vukovu nagradu (2003). Dobitnik je ordena Legije časti Republike Francuske. Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti i član Akademije umetnosti u Berlinu. Težina 0,7 кг Godina izdanja 2018 Pismo latinica Povez tvrd Broj stranica 492 ISBN 978-86-6263-235-7 Dimenzije 130x205

Opis O autoru Dodatne informacije Motiv potrage, sadržan i u samom naslovu dela, glavna je okosnica fabule ovog klaustrofobičnog pikarskog romana, čiji je junak u svom neprekidnom putovanju sputan kako preuskim granicama sveta koji mu je dodeljen, tako i vlastitom svešću, koja u neprekidnom grozničavom kretanju očajnički pokušava da napipa put ka izlazu iz tamnice koju je sama stvorila. Vodič na tom putu, sluti protagonista romana, mogla bi, ili bi morala da bude – žena. Promiskuitetnost Tišminog junaka samo je manjim delom posledica potrebe za zadovoljavanjem fizičkih nagona; njen mnogo značajniji uzročnik ogleda se u junakovoj potrebi za pronalaženjem izgubljene druge polovine vlastitog raspolućenog bića. Povest o traganju za crnom devojkom sumorna je, zagušljiva i mračna ne samo iz subjektivnih razloga koji se tiču psihološke strukture lika pripovedača, već i zbog socioistorijskog konteksta u kome se odvija. Taj kontekst, kako je već rečeno, čini poratna, postrevolucionarna stvarnost. Njenim se odlikama pripovedač po pravilu bavi gotovo neutralno, bez emocija i vrednosnih sudova – osim u trenucima neposrednih susreta s njenim najružnijim svojstvima, najčešće otelovljenim u predstavnicima vlasti. Zoran Paunović Aleksandar Tišma je bio romansijer, pesnik, pisac pripovedaka, drama i prevodilac. Rođen je 16. januara 1924. godine u Horgošu, a preminuo 15. februara 2003. u Novom Sadu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Novom Sadu, a studije engleskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1954. godine. Od 1945. do 1949. godine radio je kao novinar u Slobodnoj Vojvodini i Borbi, a od 1949. do 1981. godine bio je urednik u Izdavačkom preduzeću Matice srpske u Novom Sadu i urednik Letopisa Matice srpske od 1969. do 1973. Prevodio je sa mađarskog i nemačkog jezika. Njegova književna dela prevedena su na oko 20 svetskih jezika. Za književno stvaralaštvo dobio je mnogobrojne nagrade i priznanja u zemlji i inostranstvu: Brankovu nagradu (1957), Oktobarsku nagradu Novog Sada (1966), Nolitovu nagradu (1977), NIN-ovu nagradu za roman (1977), Nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu (1978), Književnu nagradu „Szirmai Karoly” (1977. i 1979), Andrićevu nagradu (1979), Nagradu Oslobođenja Vojvodine (1982), Nagradu Željezare Sisak (1984), Sedmojulsku nagradu SR Srbije (1988), Nagradu za evropski feljton u Brnu (1993), Nagradu Lajpciškog sajma knjiga (1996), Državnu nagradu Austrije za evropsku književnost (1996), Nagradu grada Palerma „Mondello” (2000), Nagradu „Svetozar Miletić” za publicistiku (2002) i posthumno Vukovu nagradu (2003). Dobitnik je ordena Legije časti Republike Francuske. Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti i član Akademije umetnosti u Berlinu. Težina 0,4 кг Dimenzije 130 × 205 × 3 cm Godina izdanja 2016 Pismo latinica Povez tvrd Broj stranica 174 ISBN 978-86-6263-127-5 Dimenzije 130x205

Vojvoda je svoj nadimak “Brzi” stekao u trenutku svog rodjenja. Njegov je otac upravo promatrao kako njegov konj “Brzi” prvi prolazi kroz cilj na trkama u Epsomu. Uto mu poče prilaziti njegov upravitelj imanja, gurajuüi se kroz mnoštvo. Na trenutak mu bijaše teško obratiti na sebe pozornost svoga gospodina, jer je ovaj bio okružen čestitarima. – Oprostite, vaša milosti! – Što se dogodilo, Hunteru? – Vaša je žena upravo rodila sina! – Sina? – Vojvodin glas privuþe pozornost ljudi oko njega. – Sin! Napokon! Vojvodini su prijatelji znali da on, nakon što su mu se rodile četiri kćeri, želi sina više od bilo čega drugoga na svijetu. – Sin, i to tri tjedna prerano! – radovao se vojvoda. – ýini se da i on namjerava biti Brzi, poput mog konja koji je upravo pobijedio. Od tog trenutka Markiza od Darlestona nisu zvali drugačije nego Brzi. Nakon što je napustio sveučilište u Etonu, bijaše vrlo malo žena koje su se mogle oduprijeti njegovom privlaþnom smiješku i prelijepom licu. Bijaše opravdano tvrditi da je bio neodoljiv. Nije se radilo samo o njegovom dobrom izgledu, društvenom položaju i bogatstvu njegove obitelji, veü on bijaše toliko privlačan i stoga što je smatrao život silno uzbudljivom, zabavnom pustolovinom. **** Nastade tišina, a vojvoda poče razmišljati o onome što je upravo rekla. Oduvijek je vjerovao da mu je sve što želi na dohvatu ruke. Duboko u sebi bio je posve siguran da e se uvijek smatrati pobjednikom.Čak mu je i sada bilo nemoguće povjerovati da postoji neka čudna vrst ljubavi koja ga je sve dosad izbjegavala. Sjeti se žena s kojima je bio povezan, ako je to bila prava riječ. Pomisli na zadovoljstvo koje su mu pružile i koje je on pružio njima. Uzbudjenje, zajedno proživljeno, bijaše ponekad nalik vatrometu koji je sjao na tamnom nebu. Ljubav? Bilo je mnogo raznih vrsta ljubavi, ali uvijek nalik plamenu koji je polagano zamirao. Knjigu potražite OVDE

Tempera na papiru. Dimenzije sa ramom 52x32cm,a samog dela 23,5x13,5cm Potpisana od strane umetnika. Prema podacima sa kojima se raspolaže, Helena Sivč je prva vojvođanska Rusinka koja je završila Akademiju likovnih umetnosti. Rođena je u Ruskom Krsturu 22. novembra 1922. gde je završila osnovnu školu, a srednju učiteljsku je započela u Novom Sadu. Zbog političkih uverenja morala napustiti Novi Sad, i školovanje nastaviti u Somboru. Višu pedagošku školu je završila u Novom Sadu. Na predlog skulptora Eugena E. Kočiša upisuje likovnu akademiju u Zagrebu, a studije nastavlja u Beogradu gde je diplomirala 1951. U klasi poznatog slikara i pedagoga Nedeljka Gvozdenovića. Jedno vreme je živela i radila u Banja Luci i Sarajevu gde je bila član Udruženja likovnih umetnika tadašnje Bosne i Hercegovine. Nakon povratka u Novi Sad, postaje i član Udruženja likovnih umetnika Vojvodine. Radila je i u Ruskom Krsturu i u dve gimnazije u Novom Sadu. 
Kao učesnica NOP posle završetka Drugog svetskog rata bila je angažovana u mnogim društvenim akcijama i manifestacijama. Dobitnica je visokih državnih i profesionalnih priznanja. 
Helena Sivč u svom slikarskom pristupu je izrazita akvarelistkinja, a svoju tematiku je fokusirala na pejzaž ravnice i na teme iz svog rodnog mesta. Njeni akvaerli imaju suptilnu lirsku koloritnu strukturu gde svaki objekat zadobija svoju moćnu formu naslikanih predmeta. Radila je i tapiserije u koje je unosila elemente rusinske estetike. 
Samostalne i zajedničke izložbe imala je u Beogradu, Sarajevu, Novom Sadu, Ruskom Krsturu, Đurđevu. Helena Sivč je jedna od osnivačica Kluba likovnih umetnika u okviru Društva za rusinski jezik u kulturu koji je osnovan 1996. godine, i kojem je bila prva predsednica. 
Umrla je 4. novembra 2016. u Novom Sadu. Sahranjena je na Novosadskom groblju.

Moderna galerija „Likovni susret“, Subotica, 2011. Razgovori, druženja, podsticajne razmene misli sa vodećim intelektualcima onog vremena (Kondor, Lajoš Nemet, Lajoš Kašak, L. Trifunović, M. Konjović, T. Manojlović) daju pečat ovoj knjizi i uzbudljivo ispričanom životu njenog autora. Autobiografija sa Belom Kondorom je mnogo više od autobiografije njenog autora, poznatog subotičkog istoričara umetnosti Bele Durancija. Na prvom mestu, to je priča o prijateljstvu Durancija i vodećeg mađarskog posleratnog umetnika Bele Kondora. Međutim, njihovi susreti tek su granične linije u okviru kojih Duranci iscrtava portret dva društva – onodobnog jugoslovenskog, potonjeg srpskog – i mađarskog. Prožimanje te dve kulture, njihovi razlazi i dodiri, postali su tema Durancijevog rada i obeležili njegovu karijeru. Razgovori, druženja, podsticajne razmene misli sa vodećim intelektualcima onog vremena (Kondor, Lajoš Nemet, Lajoš Kašak, Lazar Trifunović, Milan Konjović, Todor Manojlović) daju pečat ovoj knjizi i uzbudljivo ispričanom životu njenog autora. Bela Duranci (Tomori pustara, Bač, 5. srpnja 1931.), vojvođanski je povjesničar umjetnosti, likovni kritičar, kroničar, erudit i pisac. Dalji je rođak Lajče Budanovića (Budanović je Duranciju dalji ujak). Životopis Rodio se u Baču 1931. u obitelji Slovaka Jovana(Jan) i bunjevačke Hrvatice Katice. Majčina obitelj bila je iz tog kraja, a otac se kao bilježnik doselio u taj kraj. Odatle je s obitelji Duranci otišao živjeti u Selenču, Monoštor te u Bođane. U Bođanima je vidio freske Hristifora Žefarovića. Tu se prvi put sreo s visokom umjetnošću što je utjecalo na izbor njegovog životnog zvanja. Gimnaziju je upisao u Somboru, a završio u Subotici. U Suboticu je došao početkom siječnja 1945. i za stalno ostao u njoj. Izbivao je samo kad je otišao studirati u Beograd gdje je diplomirao povijest umjetnosti na Filozofskom fakultetu. Iz poštovanja prema ljudima s kojima je živio, naučio je srpski, mađarski i njemački. Kratko je izbivao iz Subotice dok je bio školski tajnik i nastavnik crtanja u Bajmaku. Radni je vijek proveo u Subotici gdje je radio u brojnim kulturnim ustanovama, a i sam je osnovao brojne kulturne ustanove (1962. Galerija Likovni susret ). U Subotici je prvo radio izvan likovne umjetnosti. Bio je sreski porezni inspektor. 1959. prešao je u Gradski muzej u Subotici u kojem je postao kustos. Radio je u njemu do 1975. godine. Neko je vrijeme interventno predavao povijest umetnosti u subotičkoj gimnaziji nakon tragične smrti nastavnika. Poslije je bio zaštitar Doma kulture. Surađivao je s Međuopćinskim zavodom za zaštitu spomenika kulture, kojem je bio suosnivač 1980. godine. Kroničar je likovnog života preko 45 godina. Umirovio se 1984. godine. Unatoč tome, nastavio je plodni autorski rad. I prije i poslije nego što se umirovio je postavljao izložbe, kojih je postavio na stotinjke. Veliki su doprinos kulturi njegova djela o vojvođanskom likovnom životu 18. i 19. stoljeća, a iznimno je cijenjeno njegovo poznavanje mađarske secesije u arhitekturi, prepoznatljivom obilježju grada Subotice. 2001. je godine dobio nagradu Ferenc Bodrogvári. Pisao je za Subotičke novine. Članom je Savjeta za kulturu Izvršnog vijeća AP Vojvodine (uz Zoltána Siflisa, Berislava Skenderovića i druge)[1] Protagonist je dokumentarnog filma Branka Ištvančića Od zrna do slike.[2] Djela Objavio je preko dvadesetak knjiga i preko stotinjak separata. Izbor iz djela: A vajdasagi epiteszeti szecesszio , 1983. (Arhitektura secesije u Vojvodini) (fotografije: Augustin Juriga) Oromi szallasok , 1984. Subotica: slike, reči, zvuci/Szabadka: kepekben, szavakban, zeneben (suautori Boško Krstić, Tomislav Vojnić, Eva Bačlija i dr., fotografije Zlatko Jovanov i Augustin Juriga. Umetničke kolonije, 1989. Fotografije Vilmos Bertalan, György Maki, Augustin Juriga i Aleksandar Sedlak. Dizajn: mr. Ivan Hegediš. Urednik: Milovan Miković Slikar Stipan Kopilović : 1877. – 1924., 1990. fotografije Augustin Juriga. Dizajn: mr. Ivan Hegediš. Urednik: Milovan Miković Slikar Stipan Kopilović : 1877. – 1924.(reizdano 2011.; fotografije Augustin Juriga, urednik Tomislav Žigmanov, stručna suradnica Olga Šram, likovna oprema Darko Vuković, teh. urednik Gábor Mészáros)[3] Donacija dr. Vinka Perčića, umjetnine zavičajne zbirke , 1996. (fotografije: Augustin Juriga) Nesto Orčić, monografija, 2007. (Naco Zelić, Béla Duránci, Andrija Kopilović, Marija Šercer, Drago Miletić, Stano Jančić, urednik Milovan Miković Splav fregate Meduza, dnevničke bilješke, 2011.[4] Nagrade Dobitnik je brojnih nagrada. Pro urbe, 1996. nagrada Ferenc Bodrogvári, 2001. nagrada Bela Kondor, za razvitak grafike, 2008. počasni građanin Subotice, 2008. Osnivač stila i umetničke škole u ​​svetu mađarske moderne umetnosti, počeo je školovanje na Fakultetu likovnih umetnosti Mađarske akademije lepih umetnosti 1950. godine, a diplomirao na grafičkom odseku 1956. Čak je i njegov diplomski rad (serijal Doža) izazvao veliki odjek: ne samo umetnici, već i kritičari su ga primetili, među njima i Lajoša Nemeta, da bi kasnije napisao prvi članak i prvu monografiju o svom prijatelju. Radio je na umetničkim kolonijama u Kečkemetu i Miškolcu, išao je na studijska putovanja u Francusku, Sovjetski Savez i mnogo putovao po regionu istočne Evrope. Njegove crteže redovno su objavljivali časopisi od 1958. godine, a pripremio je ilustracije za oko 20 tomova literature. Posle 1959. godine učestvovao je u brojnim konkursima za freske, panorame i stakla. Njegov slikarski opus predstavlja istu stručnost, živu formalnu sposobnost, narativni stav i individualne sisteme motiva i simbola koji se nalaze u njegovom grafičkom radu. Snimio je i seriju fotografija 1970. Odlično je svirao na orguljama i pisao pesme, a njegova poezija prvi put objavljena 1971. predstavlja samostalan segment njegovog životnog dela.

MUZEJ VOJVODINE Novi Sad 28.09. - 0.10.2001 OLTAROID dobro očuvana retko u ponudi Dr. Zoran Tairović Zoran Tairović rođen je u Novom Sadu gde je diplomirao je slikarstvo i grafiku na Akademiji umetnosti, a magistrirao na interdisciplinarnom studiju Univerziteta u Novom Sadu tehnike i menadžment u primenjenim umetnostima. Doktorirao je na temu `Simbolika likovne umetnosti Roma i evropski sistem kulturnih vrednosti` i time pokazao da etničko poreklo nije presudno u sticanju znanja i oblikovanju čoveka. Počeo je da radi u svojoj osmoj godini kada je izabran da na Radiju Novi Sad vodi dečju emisiju «Dobro jutro devojčice, dobro jutro dečaci» koja se emitovala devet godina. Multimedijalni umetnik danas se bavi slikarstvom, komponovanjem, režijom i savetnik je potpredsednice Vlade zadužen za praćenje i koordinaciju romskih pitanja. - Formalno, u opisu posla ja sam savetnik potpredsednice Vlade Zorane Mihajlović, koji se bavi praćenjem i koordinacijom romskih pitanja. Međutim, moje je da savetujem potpredsednicu kada su u pitanju romske politike i njihova implementacija. Radio sam i na izradi Strategije za unapređenje položaja Roma 2015-2025 i, zahvaljujući divnim ljudima kao što su Osman Balić, Goran Bašić i drugi, uspeli smo da kuturu kao peti element provučemo kroz strateški koncept.Ako je 2005-2015 bila Dekada koja je učinila Rome vidljivim od zajednice do institucije, onda je prirodno da Dekada 2015-2025 bude obeležena pravljenjem institucija, jer to je prirodniji koncept. Pravljenje institucija znači da se u narednoj Dekadi napravi 30 kulturnih centara.

Svako ko je pre ove knjige već pročitao autobiografiju Aleksandra Tišme ili dnevnik, a najbolje i jedno i drugo, zapaziće uzajamnu povezanost sva tri štiva. Sečaj se večkrat na Vali tu se ukazuje kao narativno sažimanje i kreativna modulacija dnevničke građe, a Oko svoje ose kao umetnička razrada pojedinih motiva iz dnevnika ili pak kao niz pripovednih digresija koje se osamostaljuju u odnosu na magistralni tok autobiografije. Iako nedvosmisleno ima memoarski karakter, zbirka Oko svoje ose nije publicistički već književnoumetnički tekst. Svojom dokumentarističkom fakturom ona se, na kraju krajeva, uklapa u opšti kontekst Tišmine proze. U vrtlogu istorije, Tišmu, kao i inače, prvenstveno zanimaju mali, obični ljudi i njihove sudbine, najčešće tužne, nekad i tragične. O tom malograđanskom okruženju gradske periferije, koje se žilavo bori za preživljavanje, krov nad gla­vom i ponešto preko toga, svedoči Aleksandar Tišma, katkad kao protagonist katkad kao posmatrač. I mada ni u ovoj knjizi ne propušta da se izjasni kao mizantrop, njegova prećutna pripovedačka simpatija i saosećanje za svoje junake, kao i ono što čini za neke od njih kada je i sam akter radnje, uveravaju nas u suprotno. Iz predgovora Jovana Popova Aleksandar Tišma je bio romansijer, pesnik, pisac pripovedaka, drama i prevodilac. Rođen je 16. januara 1924. godine u Horgošu, a preminuo 15. februara 2003. u Novom Sadu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Novom Sadu, a studije engleskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1954. godine. Od 1945. do 1949. godine radio je kao novinar u Slobodnoj Vojvodini i Borbi, a od 1949. do 1981. godine bio je urednik u Izdavačkom preduzeću Matice srpske u Novom Sadu i urednik Letopisa Matice srpske od 1969. do 1973. Prevodio je sa mađarskog i nemačkog jezika. Njegova književna dela prevedena su na oko 20 svetskih jezika. Za književno stvaralaštvo dobio je mnogobrojne nagrade i priznanja u zemlji i inostranstvu: Brankovu nagradu (1957), Oktobarsku nagradu Novog Sada (1966), Nolitovu nagradu (1977), NIN-ovu nagradu za roman (1977), Nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu (1978), Književnu nagradu „Szirmai Karoly” (1977. i 1979), Andrićevu nagradu (1979), Nagradu Oslobođenja Vojvodine (1982), Nagradu Željezare Sisak (1984), Sedmojulsku nagradu SR Srbije (1988), Nagradu za evropski feljton u Brnu (1993), Nagradu Lajpciškog sajma knjiga (1996), Državnu nagradu Austrije za evropsku književnost (1996), Nagradu grada Palerma „Mondello” (2000), Nagradu „Svetozar Miletić” za publicistiku (2002) i posthumno Vukovu nagradu (2003). Dobitnik je ordena Legije časti Republike Francuske. Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti i član Akademije umetnosti u Berlinu.

Polovne knjige, izuzetno očuvane. Ima, vrlo malo, podvučenog teksta. Izdavač: Neoplanta film - Novi Sad, 1971. god. Broširan povez, 29 cm. 1009 str. Neoplanta film je bilo filmsko preduzeće sa sedištem u Novom Sadu, osnovano septembra 1966. godine ukazom Skupštine SAP Vojvodine. Prestalo je da postoji 1986. godine. Proizvelo je preko 200 filmskih naslova, od toga 13 dugometražnih igranih filmova, 173 kratkometražna igrana, dokumentarna i animirana filma. U ovom periodu proizvedeno je oko 58 filmova prosečno oko 11 godišnje.Najviše je proizvedeno redovnih autorskih filmova koji su predlagali i realizovali sami autori ili su ih radili autori po pozivu Neoplante. Predlozi su upućivani na konkurse Republičkog fonda za kulturu ili Pokrajinske zajednice za kulturu. Sadržaj dokumentaraca je bio različit: teme iz društvenog života, sporta, umetnosti, poljoprivrede, istorije, međunacionalnih odnosa itd. Značajni reditelji u ovom periodu koji su dali pečat filmskoj proizvodnji Neoplanta filma: Branko Milošević (ilustrativni filmski izraz):više godina se bavio amaterskim filmom i sarađivao sa televizijom.Često radio naručene dokumentarne filmove koji nisu trpili eksperimentisanje niti preveliku autorsku slobodu. Miroslav Antić (lirsko-vizionarski filmski izraz):svojim filmovima davao poetsku notu ulazeći smelije u kritički odnos prema savremenim društvenim problemima Želimir Žilnik (problemski filmski izraz): uneo je potpuno novi filmski izraz u produkciji svojih dokumentarnih a kasnije i igranih filmova sa čime je kasnije postao prepoznatljiv u jugoslovenskoj i svetskoj produkciji dokumentarnog filma. Od ukupno 58 snimljenih filmova oni su realizovali 31 dokumentarac. Ostali značajni reditelji: Karpo Aćimović Godina, Nikola Majdak i Prvoslav Marić.

apartment Sobe: 3 Površina: 166m2 Lokacija: Južnobački okrug,Novi Sad srŠIFRA: 1048466. PRODAJA, LUKSUZAN STAN, 166 M2, ČETVOROSOBAN, CENTAR.LUKSUZNA NEKRETNINA. RETKO U PONUDI! Smeštena u centru grada, u jednoj od najpoželjinijih ulica u Novom Sadu... Maksima Gorkog, ulica ruskog pisca, nekadašnja Ulica cara Nikolaja. Povezuje Bulevar oslobođenja sa Kejom žrtava racije i vodi do Dunava, a celom njenom dužinom Vam je nadohvat ruke sve što poželite: restorani, kafići, apoteke, osnovna škola, benzinska pumpa... U neposrednoj blizini je Osnovni sud, tako da je ova ulica poznata i po velikom broju advokatskih kancelarija, a u istoj su i Radio televizija Vojvodine, Sedište Vazduhoplovnog saveza Vojvodine, SPENS... Kulturno-istorijski i urbani deo Novog Sada su najbliže komšije ovoj nekretnini, pored drvoreda koji joj daje hlad, intimu i udobnost doma. Stan se nalazi na prvom spratu i prostire se dužinom celog sprata sa 166 m2. Orijentisan je dvostrano: pogled na ulicu i na dvorište. Ovo je jedna od retkih zgrada koja je zidana klasičnom gradnjom, tzv. sendvič izolacijom, odnosno cigla - izolacija 25 - cigla, ukupno oko 0,5 m čini samo zid... Izuzetno kvalitetna stolarija, spolja troslojni aluminijum, a iznutra drvo. Stan ima svoj vodomer i svoje grejanje. Podno grejanje je svuda sem u dnevnoj sobi. Visina plafona je 3,20 m. Visina sobnih vrata 2,80 m. Svi štokovi od vrata su u drvetu, u pitanju je hrastovo drvo. Postoji garažno mesto u suterenu zgrade, rezervisano za ovaj stan, po želji kupca. Investitor je poznati, pouzdani novosadski investitor koji se bavi isključivo izgradnjom urbanih, luksuznih zgrada, a ovo je zasad poslednja, najnovija zgrada koja postoji na tržištu. Nekretnina je u sirovom stanju i ostavljena na volji kupca da je preuredi po sopstvenoj zamisli. Na fotografijama u prilogu imate fotografije trenutnog stanja, te skice arhitekte, kako bi moglo da izgleda u finišu. Urađene su skice dnevne sobe sa trpezarijom i sa kuhinjom, spavaće sobe, kupatila, toalet, vešeraja, radne sobe i dve skice treće sobe, u zavisnosti od želje kupca, da li bi to bio garderober, jedna spavaća soba ili nešto samo Vaše. Nazovite me, rado ću Vas upoznati i sprovesti kroz najlepšu, najelitniju i najređu nekretninu u gradu.KONTAKT: Lana Lemajić, agent prodaje, licenca br. 3921, mob: 060/30-19-600. (Solis nekretnine, Novi Sad, upisan u Registar posrednika br. 544, tel: 021/520-231)

Časovi saksofona,početnici i napredni, priprema za prijemni ispit na katedri za jazz muziku Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu. Saxophone lessons for beginner and advanced students, preparation for entrance exams at the jazz music department, faculty of music arts In Belgrade Kontakt: CURRICULUM VITAE Aleksandar Jacimovic Rodjen u Beogradu, 17.07.1964 godine. Zavrsio nizu i srednju muzicku skolu”Stankovic” i “Josip Slavenski”(odseci za klavir i kontrabas niza, i odseci za violinu-“Stankovic” i fagot srednja muzicka skola “Josip Slavenski”), kao i majstorsku klasu dirigovanja kod maestro Borislava Pascana.Primljen i upisao kao redovni student Prvu godinu studija Jazz saksofona na Jazz akademiji u Grac-u (Austrija) u klasi profesora Karl Heinz Miklin-a. Radio kao saksofonista-solista u Jazz orkestru RTB-a. Priznat status afirmisanog umetnika SFRJ 1987 godine. Sada zaposlen u Big Band-u RTS kao saksofonista-solista orkestra,Cetiri godine radio kao profesor na Jazz odseku muzicke skole “Stankovic” na predmetu mali ansambli, takodje radi i kao umetnicki rukovodilac i dirigent Big Band-a Jazz Omladine Novog Sada. Obrazovanje: 2012-2017 Fakultet muzicke umetnosti u Beogradu –katedra za jazz i popularnu muziku ● 1998-2003 JAT Airways Flight Academy,Vrsac(Srbija) – CPL (A) IR ● 1992 Hochschule fur musik und darstelende kunst-jazz abteilung Gratz(Austria) ● 1983-1987 srednja muzicka skola “Josip Slavenski”odsek za fagot ● 1978-1982 srednja muzicka skola “Stankovic”odsek za violinu ● 1980-1982 niza muzicka skola “Stankovic”odsek za kontrabas ● 1980-1983 niza muzicka skola “Stankovic”odsek za fagot ● 1978-1980 majstorska klasa dirigovanja, profesor maestro Borislav Pascan ● 1974-1980 niza muzicka skola “Stankovic”odsek za klavir ● 1972-1978 niza muzicka skola “Stankovic”odsek za violinu Radno iskustvo: 2023- present , gost profesor na Konzervatorijumu Filipos Nakas , Thessaloniki , Greece ● 2012-2004 – Umetnicki rukovodilac I dirigent Big Band-a Jazz omladine Vojvodine . 2006-2009 Pilot, Quality and marketing manager in Flight training organization’Aero’ - Niš ● 2004/2008 profesor na Jazz odseku muzicke skole”Stankovic” Radio sa dacima od prve do cetvrte godine srednje muzicke skole kao profesor iz predmeta “Mali ansambli” ● 2004/2005 stalni saradnik Javnog radiodifuznog servisa federacije BiH u Sarajevu Radi kao saksofonista-solista Big-Band-a Javnog radiodifuznog servisa federacije BiH na medijskim prezentacijama i kao muzicki producent kvinteta Sinana Alimanovica ● 2001-Present, saksofonista- solista Big Band-a RTS Stalno zaposlen kao saksofonista-solista Big Band-a RTS u kome izvodi dela klasicnog jazz-a, domaca dela bazirana na nasem muzickom nasledu kao i evergreen i repertoar filmske muzike. 1999-2002 radio u prometu nepokretnosti na pozicijama agent, menadžer i na kraju direktor poslovnice ● 1987-1993 saksofonista solista Jazz orkestra RTB Nakon priznatog statusa afirmisanog umetnika SFRJ zapoceo radni odnos kao saksofonista solista u Jazz orkestru RTS Objavljeni materijali i nastupi ● LP I CD: records Holland 1979 grupa”Poslednja igra leptira” PGP RTS 1983 grupa “Du-du-a” PGP RTS 1993 Vlada Maricic“Paganska triologija”izdanje ITM 1994 Beogradska Jazz scena 1995 The New Age Band izdanje Soros fondacija 2003 Stjepko Gur Quintet “Balkanske skice” izdanje Timeles 2004 Ivana Kay izdanje Warner Bross USA 2005 Dusko Goykovich International Big Band ‘A Handfull o’ Soul’ ENJA Records 2006 Aleksandar Jacimovic ‘My Old Flame’ PGP RTS 2014 Dusko Goykovich & Big Band RTS “Latin haze” PGP RTS/ENJA Records 2018 Samuel Blaser & Big Band RTS “ Aquarelle” 2019 Katarina Kacunkovic .Endless stories 2020 Katarina Kacunkovic & Jelena Jovovic “Christmas Cards” U fonoteci Radio Beograda imenovan u preko 170 trajnih snimaka. ● NASTUPI: od 1986 ucesnik mnogih Jazz festivala u zemlji i inostranstvu Saradivao sa: Geoorge Cables, Jimmy Cobb, Percy Heath, Larry Coriel, Dusko Goykovich, Roy Hargroove, Jens Winter, The Temptations, Alfredo Rodrigues, Stjepko Gut, Olivier Gato, Roberto Pla, Bradford C.Leali, Don Menza, Alvin Queen, Ed Thigpen, Clark Terry, Ack van Royen, Diane Schuur, Gregory Hutchinson, John Fedchock,Bobby Shew ... Ostale aktivnosti: ● Clan SOKOJ-a ● Pocasni clan Udruzenja Linijskih Pilota Srbije – Serbian Cockpit Association Jezici: ● Engleski ● Grcki Moguća je i online nastava

Mirjana Bulatović : BUDUĆI DREVNI NARODE, Naučna knjiga 1993, str. 102. Poezija. Očuvanost 4. МИРЈАНА БУЛАТОВИЋ рођена је 19. јуна 1958. године у Ловћенцу (Војводина). Завршила је гимназију у Србобрану и књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Радила је најпре у Подгорици, као новинар и лектор, потом у Новом Саду, а осећање странца искусила је у Лондону, живећи у британској престоници четрнаест месеци (1985. и 1986). Дамаре отаџбине, матерњег језика и православне вере најдубље је осетила у току четири месеца живота у Манастиру Враћевшници, крајем 1988. и почетком 1989. године. На том светом месту, живећи напоредо с монахињама, у конаку без огледала, умила се изнутра, ослободила новинарства, скинула с душе још неке терете, и определила се за Београд као свој град. Од 1989. живи у Београду, углавном као слободни уметник. Почетком 2001. изабрана је за уредника Трибине Француска 7 Удружења књижевника Србије (чији је члан од 1987). Током 2002. године уређивала је односе са јавношћу у Гутенберговој галаксији. У 2004. години одржала је око двеста предавања о наркоманији на основу своје књиге Ђаво у праху. (Министарство вера Републике Србије, у договору са Министарством просвете, књигом Ђаво у праху започело је акцију заштите младих од болести зависности.) Радила је и као секретар Удружења књижевника Србије. Годинама је уређивала дечје стране у Источнику, листу СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЕПАРХИЈЕ КАНАДСКЕ. За Позориштанце Пуж и Бранка Коцкицу већ четврт века пише сонгове (које, из тајанствених разлога, не објављује у својим књигама).