apartment Sobe: 3 Površina: 166m2 Lokacija: Južnobački okrug,Novi Sad srŠIFRA: 1048466. PRODAJA, LUKSUZAN STAN, 166 M2, ČETVOROSOBAN, CENTAR.LUKSUZNA NEKRETNINA. RETKO U PONUDI! Smeštena u centru grada, u jednoj od najpoželjinijih ulica u Novom Sadu... Maksima Gorkog, ulica ruskog pisca, nekadašnja Ulica cara Nikolaja. Povezuje Bulevar oslobođenja sa Kejom žrtava racije i vodi do Dunava, a celom njenom dužinom Vam je nadohvat ruke sve što poželite: restorani, kafići, apoteke, osnovna škola, benzinska pumpa... U neposrednoj blizini je Osnovni sud, tako da je ova ulica poznata i po velikom broju advokatskih kancelarija, a u istoj su i Radio televizija Vojvodine, Sedište Vazduhoplovnog saveza Vojvodine, SPENS... Kulturno-istorijski i urbani deo Novog Sada su najbliže komšije ovoj nekretnini, pored drvoreda koji joj daje hlad, intimu i udobnost doma. Stan se nalazi na prvom spratu i prostire se dužinom celog sprata sa 166 m2. Orijentisan je dvostrano: pogled na ulicu i na dvorište. Ovo je jedna od retkih zgrada koja je zidana klasičnom gradnjom, tzv. sendvič izolacijom, odnosno cigla - izolacija 25 - cigla, ukupno oko 0,5 m čini samo zid... Izuzetno kvalitetna stolarija, spolja troslojni aluminijum, a iznutra drvo. Stan ima svoj vodomer i svoje grejanje. Podno grejanje je svuda sem u dnevnoj sobi. Visina plafona je 3,20 m. Visina sobnih vrata 2,80 m. Svi štokovi od vrata su u drvetu, u pitanju je hrastovo drvo. Postoji garažno mesto u suterenu zgrade, rezervisano za ovaj stan, po želji kupca. Investitor je poznati, pouzdani novosadski investitor koji se bavi isključivo izgradnjom urbanih, luksuznih zgrada, a ovo je zasad poslednja, najnovija zgrada koja postoji na tržištu. Nekretnina je u sirovom stanju i ostavljena na volji kupca da je preuredi po sopstvenoj zamisli. Na fotografijama u prilogu imate fotografije trenutnog stanja, te skice arhitekte, kako bi moglo da izgleda u finišu. Urađene su skice dnevne sobe sa trpezarijom i sa kuhinjom, spavaće sobe, kupatila, toalet, vešeraja, radne sobe i dve skice treće sobe, u zavisnosti od želje kupca, da li bi to bio garderober, jedna spavaća soba ili nešto samo Vaše. Nazovite me, rado ću Vas upoznati i sprovesti kroz najlepšu, najelitniju i najređu nekretninu u gradu.KONTAKT: Lana Lemajić, agent prodaje, licenca br. 3921, mob: 060/30-19-600. (Solis nekretnine, Novi Sad, upisan u Registar posrednika br. 544, tel: 021/520-231)

Časovi saksofona,početnici i napredni, priprema za prijemni ispit na katedri za jazz muziku Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu. Saxophone lessons for beginner and advanced students, preparation for entrance exams at the jazz music department, faculty of music arts In Belgrade Kontakt: CURRICULUM VITAE Aleksandar Jacimovic Rodjen u Beogradu, 17.07.1964 godine. Zavrsio nizu i srednju muzicku skolu”Stankovic” i “Josip Slavenski”(odseci za klavir i kontrabas niza, i odseci za violinu-“Stankovic” i fagot srednja muzicka skola “Josip Slavenski”), kao i majstorsku klasu dirigovanja kod maestro Borislava Pascana.Primljen i upisao kao redovni student Prvu godinu studija Jazz saksofona na Jazz akademiji u Grac-u (Austrija) u klasi profesora Karl Heinz Miklin-a. Radio kao saksofonista-solista u Jazz orkestru RTB-a. Priznat status afirmisanog umetnika SFRJ 1987 godine. Sada zaposlen u Big Band-u RTS kao saksofonista-solista orkestra,Cetiri godine radio kao profesor na Jazz odseku muzicke skole “Stankovic” na predmetu mali ansambli, takodje radi i kao umetnicki rukovodilac i dirigent Big Band-a Jazz Omladine Novog Sada. Obrazovanje: 2012-2017 Fakultet muzicke umetnosti u Beogradu –katedra za jazz i popularnu muziku ● 1998-2003 JAT Airways Flight Academy,Vrsac(Srbija) – CPL (A) IR ● 1992 Hochschule fur musik und darstelende kunst-jazz abteilung Gratz(Austria) ● 1983-1987 srednja muzicka skola “Josip Slavenski”odsek za fagot ● 1978-1982 srednja muzicka skola “Stankovic”odsek za violinu ● 1980-1982 niza muzicka skola “Stankovic”odsek za kontrabas ● 1980-1983 niza muzicka skola “Stankovic”odsek za fagot ● 1978-1980 majstorska klasa dirigovanja, profesor maestro Borislav Pascan ● 1974-1980 niza muzicka skola “Stankovic”odsek za klavir ● 1972-1978 niza muzicka skola “Stankovic”odsek za violinu Radno iskustvo: 2023- present , gost profesor na Konzervatorijumu Filipos Nakas , Thessaloniki , Greece ● 2012-2004 – Umetnicki rukovodilac I dirigent Big Band-a Jazz omladine Vojvodine . 2006-2009 Pilot, Quality and marketing manager in Flight training organization’Aero’ - Niš ● 2004/2008 profesor na Jazz odseku muzicke skole”Stankovic” Radio sa dacima od prve do cetvrte godine srednje muzicke skole kao profesor iz predmeta “Mali ansambli” ● 2004/2005 stalni saradnik Javnog radiodifuznog servisa federacije BiH u Sarajevu Radi kao saksofonista-solista Big-Band-a Javnog radiodifuznog servisa federacije BiH na medijskim prezentacijama i kao muzicki producent kvinteta Sinana Alimanovica ● 2001-Present, saksofonista- solista Big Band-a RTS Stalno zaposlen kao saksofonista-solista Big Band-a RTS u kome izvodi dela klasicnog jazz-a, domaca dela bazirana na nasem muzickom nasledu kao i evergreen i repertoar filmske muzike. 1999-2002 radio u prometu nepokretnosti na pozicijama agent, menadžer i na kraju direktor poslovnice ● 1987-1993 saksofonista solista Jazz orkestra RTB Nakon priznatog statusa afirmisanog umetnika SFRJ zapoceo radni odnos kao saksofonista solista u Jazz orkestru RTS Objavljeni materijali i nastupi ● LP I CD: records Holland 1979 grupa”Poslednja igra leptira” PGP RTS 1983 grupa “Du-du-a” PGP RTS 1993 Vlada Maricic“Paganska triologija”izdanje ITM 1994 Beogradska Jazz scena 1995 The New Age Band izdanje Soros fondacija 2003 Stjepko Gur Quintet “Balkanske skice” izdanje Timeles 2004 Ivana Kay izdanje Warner Bross USA 2005 Dusko Goykovich International Big Band ‘A Handfull o’ Soul’ ENJA Records 2006 Aleksandar Jacimovic ‘My Old Flame’ PGP RTS 2014 Dusko Goykovich & Big Band RTS “Latin haze” PGP RTS/ENJA Records 2018 Samuel Blaser & Big Band RTS “ Aquarelle” 2019 Katarina Kacunkovic .Endless stories 2020 Katarina Kacunkovic & Jelena Jovovic “Christmas Cards” U fonoteci Radio Beograda imenovan u preko 170 trajnih snimaka. ● NASTUPI: od 1986 ucesnik mnogih Jazz festivala u zemlji i inostranstvu Saradivao sa: Geoorge Cables, Jimmy Cobb, Percy Heath, Larry Coriel, Dusko Goykovich, Roy Hargroove, Jens Winter, The Temptations, Alfredo Rodrigues, Stjepko Gut, Olivier Gato, Roberto Pla, Bradford C.Leali, Don Menza, Alvin Queen, Ed Thigpen, Clark Terry, Ack van Royen, Diane Schuur, Gregory Hutchinson, John Fedchock,Bobby Shew ... Ostale aktivnosti: ● Clan SOKOJ-a ● Pocasni clan Udruzenja Linijskih Pilota Srbije – Serbian Cockpit Association Jezici: ● Engleski ● Grcki Moguća je i online nastava

314 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Leto samo što nije stiglo a dvojica dečaka žude da se prvi okupaju u jezeru na čijoj obali stoji zlokobni znak upozorenja. Uprkos mračnoj istoriji ledene vode, oni skaču... Jedan da bi dokazao svoju neustrašivost, drugi da bi osetio kako pripada nekome. Čini se da će, uz malo straha i smeha, sve ispasti kako treba... Ali, vremena su mračna, ratna, a put jezera krenuli su vojnici bez oznaka i hladnjača koju, sa teškim teretom, treba potopiti u tamne dubine. Ovu tajnu operaciju niko nepozvan ne sme da vidi. Slučajni svedoci moraju biti eliminisani... Godinama kasnije, učesnici akcije žive bez previše briga. Ipak, demoni prošlosti nisu nestali, oni izranjaju iz mirne vode jezera i zovu... Predrag Đurić (Novi Sad, 2. septembar 1974) strip je scenarista, publicista, urednik i pisac. Najpoznatiji je po strip albumima koje je radio sa više domaćih i stranih crtača, uključujući Franciska Maldonada, Frančeska Kontea, Majka Galagera, Karlu Andreu Lopez Mata, Diega Lopez Matu, Marcela Salazaa, Dena Gudfeloua, Uju Šibuju, Miodraga Ivanovića, Marinka Lebovića, Milana Anđelkovića, Jelenu Vučić, Sabahudina Muranovića i Nenada Cvitičanina. Strip „Razglednica iz Sarajeva“, koje je radio sa Franciskom Maldonadom i Zlatkom Milenkovićem nagrađena je na Međunarodnom strip festivalu u Velesu. Autor je i romana „Kohabitacija (2013)“, „Strapado` (2019) i „Patchwork` (2019), kao i knjiga „Zlatno doba vojvođanskog stripa` (2019) i „Dušan Reljić - strip, karikatura, ilustracija` (2020). Biografija Rođen u Novom Sadu 1974. godine. Prve strip scenario napisao je još sa devet godina. Sa nepunih 16 godina pristupa grupi Princ Valijant - B4 i intenzivno radi na strip scenariju. Urednik je magazina Vojvođanski strip i istoimenog veb portala. Autor je dve izložbe - `Tarzan u Novom Sadu` (Kulturni centar Novi Sad, 2012) i `Strip u vojvođanskoj štampi na nemačkom jeziku između dva svetska rata` (Muzej savremene umetnosti Vojvodine, 2015). Saradnik je lista za decu `Neven` za oblast stripa. U ovom časopisu objavljivao je tekstove iz istorije stripa i vodio školu stripa. Autor je više tekstova iz oblasti stripa, a uradio je i brojne intervjue sa vodećim strip autorima. Od 2012. do 2016. godine radi scenarija za izdavačku kuću „ROSENCRANTZ“.

Vida Ognjenović Najlepše pripovetkeTvrdi povezVida Ognjenović je srpska književnica, rediteljka i ambasadorka Srbije (2004-2014). Rođena je u Dubočkama (Banjani) pored Nikšića 14. avgusta 1941. godine. Osnovnu i srednju školu završila je u Vojvodini: osnovnu školu završila je u Vrbasu, a gimnaziju u Sremskim Karlovcima. Diplomirala je na Katedri za opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu 1963. i na Odseku za režiju beogradske Akademije za pozorište, film i televiziju 1965. Postdiplomske studije je započela u Parizu na Sorboni, a magistarski rad iz teorije i prakse odbranila je na Univerzitetu u Minesoti,SAD 1972. godine.Od 1974. do 1979. radila je kao asistent na FDU u Beogradu. Za direktora Drame Narodnog pozorišta u Beogradu izabrana je 1977. godine, a po isteku četvorogodišnjeg mandata, ostala je na angažmanu kao stalni reditelj. Kao profesor po pozivu, predavala je na univerzitetima u Los Anđelesu (USLA),Čikagu (UIC) od 1981-1982, a u okviru predavačkih turneja obišla je u nekoliko mahova, kao gost predavač, sve veće univerzitete SAD (1985, 1991, 1997 i 1999). Redovni je profesor Akademije umetnosti u Novom Sadu i ima zvanje emeritus profesora na Akademiji lepih umetnosti i multimedija[1] u Beogradu, gde je takođe i savetnik dekana[2]. Njen rediteljski opus čini blizu stotinu pozorišnih, kao i veliki broj televizijskih i radio režija, od kojih mnoge po sopstvenim tekstovima. Napisala je veliki broj drama, koje su doživele više postavki i brojna izvođenja, a objavljene su u različitim izdanjima. Kao reditelj gostovala je u mnogim pozorištima širom bivše Jugoslavije (Crna Gora, Slovenija, Hrvatska), a radila je i izvan naše zemlje.Objavila je četiri knjige proze: zbirke pripovedaka Otrovno mleko maslačka, (Prosveta, Beograd, 1994) i Stari sat (Prosveta, Beograd, 1996), Najlepše priče Vide Ognjenović (Prosveta, Beograd, 2001), roman Kuća mrtvih mirisa (Prosveta, Beograd, 1995) i sedam knjiga drama: Melanholične drame (SKZ, Beograd, 1991), Devojka modre kose (Ars dramatika, Beograd, 1994), Setne komedije (SKZ, Beograd, 1994), Mileva Ajnštajn, kao i sabrane drame u tri knjige Drame I, II, III (Stubovi kulture, 2000, 2001, 2002).Pripovetke Vide Ognjenović smeštene su u konkretno, istorijsko mesto, sa prepoznatljivim vremenom i svetom. Mesto su Sremski Karlovci, značajni kulturni i duhovni centar srpskoga naroda, a vreme je druga polovina 19. i prva 20. veka, vreme u kojem su Karlovci doživeli i procvat i propadanje. U srpsku pripovetku ona na velika vrata uvodi svet ruiniranih i gotovo zaboravljenih Sremskih Karlovaca, u kojem su pored Srba, našli utočište i Nemci, Jevreji, Mađari, Rusi...Dobitnik je mnogih značajnih književnih nagrada za književni i pozorišni rad. Izmeću ostalih dobila je: nagradu Prosvete za knjigu godine, (1994), Andrićevu nagradu za pripovetku (1995), nagradu Branko Ćopić za prozu (1996), nagradu Laza Kostić za roman (1996), nagradu Paja Marković Adamov za prozu (1997), nagradu Romanda Serbika za prozu (1998), nagradu Stefan Mitrov Ljubiša za književno delo (1999), nagradu Statueta Joakim Vujić (2001). Dobitnik je i brojnih nagrada za režiju, predstave i tekst drama i komedija.Proza i drame su joj prevođene na engleski, mađarski, makedonski i nemački jezik. Živi i radi u Beogradu.3/19

Vida Ognjenović Najlepše pripovetkeTvrdi povezVida Ognjenović je srpska književnica, rediteljka i ambasadorka Srbije (2004-2014). Rođena je u Dubočkama (Banjani) pored Nikšića 14. avgusta 1941. godine. Osnovnu i srednju školu završila je u Vojvodini: osnovnu školu završila je u Vrbasu, a gimnaziju u Sremskim Karlovcima. Diplomirala je na Katedri za opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu 1963. i na Odseku za režiju beogradske Akademije za pozorište, film i televiziju 1965. Postdiplomske studije je započela u Parizu na Sorboni, a magistarski rad iz teorije i prakse odbranila je na Univerzitetu u Minesoti,SAD 1972. godine.Od 1974. do 1979. radila je kao asistent na FDU u Beogradu. Za direktora Drame Narodnog pozorišta u Beogradu izabrana je 1977. godine, a po isteku četvorogodišnjeg mandata, ostala je na angažmanu kao stalni reditelj. Kao profesor po pozivu, predavala je na univerzitetima u Los Anđelesu (USLA),Čikagu (UIC) od 1981-1982, a u okviru predavačkih turneja obišla je u nekoliko mahova, kao gost predavač, sve veće univerzitete SAD (1985, 1991, 1997 i 1999). Redovni je profesor Akademije umetnosti u Novom Sadu i ima zvanje emeritus profesora na Akademiji lepih umetnosti i multimedija[1] u Beogradu, gde je takođe i savetnik dekana[2]. Njen rediteljski opus čini blizu stotinu pozorišnih, kao i veliki broj televizijskih i radio režija, od kojih mnoge po sopstvenim tekstovima. Napisala je veliki broj drama, koje su doživele više postavki i brojna izvođenja, a objavljene su u različitim izdanjima. Kao reditelj gostovala je u mnogim pozorištima širom bivše Jugoslavije (Crna Gora, Slovenija, Hrvatska), a radila je i izvan naše zemlje.Objavila je četiri knjige proze: zbirke pripovedaka Otrovno mleko maslačka, (Prosveta, Beograd, 1994) i Stari sat (Prosveta, Beograd, 1996), Najlepše priče Vide Ognjenović (Prosveta, Beograd, 2001), roman Kuća mrtvih mirisa (Prosveta, Beograd, 1995) i sedam knjiga drama: Melanholične drame (SKZ, Beograd, 1991), Devojka modre kose (Ars dramatika, Beograd, 1994), Setne komedije (SKZ, Beograd, 1994), Mileva Ajnštajn, kao i sabrane drame u tri knjige Drame I, II, III (Stubovi kulture, 2000, 2001, 2002).Pripovetke Vide Ognjenović smeštene su u konkretno, istorijsko mesto, sa prepoznatljivim vremenom i svetom. Mesto su Sremski Karlovci, značajni kulturni i duhovni centar srpskoga naroda, a vreme je druga polovina 19. i prva 20. veka, vreme u kojem su Karlovci doživeli i procvat i propadanje. U srpsku pripovetku ona na velika vrata uvodi svet ruiniranih i gotovo zaboravljenih Sremskih Karlovaca, u kojem su pored Srba, našli utočište i Nemci, Jevreji, Mađari, Rusi...Dobitnik je mnogih značajnih književnih nagrada za književni i pozorišni rad. Izmeću ostalih dobila je: nagradu Prosvete za knjigu godine, (1994), Andrićevu nagradu za pripovetku (1995), nagradu Branko Ćopić za prozu (1996), nagradu Laza Kostić za roman (1996), nagradu Paja Marković Adamov za prozu (1997), nagradu Romanda Serbika za prozu (1998), nagradu Stefan Mitrov Ljubiša za književno delo (1999), nagradu Statueta Joakim Vujić (2001). Dobitnik je i brojnih nagrada za režiju, predstave i tekst drama i komedija.Proza i drame su joj prevođene na engleski, mađarski, makedonski i nemački jezik. Živi i radi u Beogradu.3/19

TIM Centar d.o.o. Amaks d.o.o. TIM Centar je mlada i uigrana ekipa sačinjena od 15 stalno angažovanih konsultanata. Postojimo punih 12 godina i svakodnevno svojim klijentima pomažemo da razvijaju svoje ljudske resurse putem treninga, coaching-a, selekcije i procene kandidata, istraživanja, savetovanja... Ove godine smo po peti put nagrađeni za najbolji proces selekcije kandidata za posao u istraživanju koje je sprovela kompanija Infostud. Više o nama možete pronaći na www.timcentar.rs. Naš klijent je Amaks d.o.o., kompanija koja se bavi proizvodnjom mlečnih proizvoda u Mošorinu i proizvodnjom mikrobiološkog đubriva u Novom Sadu. Uspešno posluju od 2009. godine, a njihov asortiman mlečnih proizvoda možete pronaći na policama supermarketa pod brendom „Stado moje“. Proizvodnja se odvija u novom i savremeno opremljenom proizvodnom pogonu. „Stado moje“ se konstantno razvija i zauzima sve važniju poziciju na tržištu. Obim proizvodnje beleži konstantan rast, pa je ovoj uigranoj ekipi potrebno pojačanje: Vozač MOŠORIN 2 Izvršioca Za rad na ovoj poziciji ti nije neophodno prethodno radno iskustvo. Kompanija ti nudi stalno i sigurno zaposlenje, redovnu i adekvatnu platu i dobre radne uslove. Mlekara se nalazi u Mošorinu, a dostava robe se vrši na teritoriji Vojvodine. Da bi radio kao naš vozač, neophodno je da imaš dozvolu C kategorije. Tvoj posao bi bio da: Pripremiš vozilo za utovar i istovar robe Dostaviš mlečne proizvode do prodajnih mesta Vodiš računa o pratećoj dokumentaciji Održavaš vozilo koje koristiš Ako se uklapaš u našu priču, voleli bismo da te upoznamo. Rok za konkurisanje: 18.06.2018.

Žarko Vasiljević: SRBADIJA, VLASI, ŠVABE I NEŠTO RUSKIH KNEŽEVA, KOV Vršac 2017, str. 202. Izabrana poezija. Predgovor i izbor Draško Ređep. Očuvanost 4. ВАСИЉЕВИЋ Жарко – редитељ, драматург, преводилац, управник СНП, песник (Бела Црква, 7. V 1892 – Нови Сад, 19. IX 1946). Родитељи су му били глумци СНП: отац Коча (в) и мати Даница рођена Жан (в). Основну школу похађао је у местима у којима је гостовала трупа СНП, а гимназију 1911. у Белој Цркви. Студије права у Будимпешти прекинуо је због рата 1914, па наставио у Бгду 1919, али их није завршио. За време управе П. Коњовића (в) 1919. постављен је за секретара СНП. Септембра 1923. долази за редитеља СНП, а 1927. је именован за главног редитеља и артистичког управника. Када је позориште подржављено организовао је Трупу ДСНП, а када је изгорело Дунђерсково позориште 1928. трудио се да обезбеди услове за рад Трупе. Под његовом управом представе су даване у сали хотела „Слобода“ у сезони 1929/30. Био је секретар ДСНП 1924/25, члан УО ДСНП 1924, 1925, 1928/29. и 1932/33. Од 1936. до 1941. био је драматург у НПДб. За потребе позоришта преводио је са мађарског и немачког, али и драматизовао више драмских дела. После рата поверено му је да обнови рад СНП, али сада под именом Војвођанско народно позориште, чији је био управник и на тој функцији остао до смрти. Цео живот био је везан за СНП и посвећен његовом раду. Његови преводи и драматизације успешно су извођени на сцени, као и његове режије. Поред рада везаног за СНП, био је и члан Књижевног одељења МС од 1924, а од 1931. члан је Књижевног одбора. Радио је и као в. д. секретара МС (св. 331-334) и библиотекар Библиотеке МС 1932, 1943-1944, затим управник Музеја МС у привременом својству. Објављивао је песме у часописима: „Дан“, Српски књижевни гласник, „Будућност“, „Раскрница“, Летопис МС, Војвођански зборник, „Нова светлост“, „Нова Војводина“, „Новости“, „Јединство“, „Записи“, „Књижевни север“, „Наш живот“ и др., а одломак његовог романа Хиљаду корака Пантелије Савића објављен је у Летопису МС 1931. Његове најбоље песме настале су између два рата и, углавном, темом су везане за Војводину и за судбину и проблеме Војвођана. Одликован је 1936. Орденом Св. Саве V реда поводом 75-огодишњице рада СНП. Сахрањен, поред родитеља, је на Алмашком гробљу у НСаду.

Nolit, 1968. Knjiga eseja o nekim od najvećih pisaca i tema iz svetske književnosti jednog od naših najboljih, ako ne i najboljeg esejiste. Don Kihot, Raskin, Bodler, Stendal, Šekspir, Lotreamon itd. Bibliotečki primerak, sa nekoliko pečata, ali odlično očuvan, bez pisanja, cepanja itd. Sreten Marić (Kosjerić, 5. mart 1903 — okolina Tura, 26. septembar 1992) bio je esejista, prevodilac i profesor svetske književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.[1] Najveći deo života proveo je živeći u Srbiji i Francuskoj. Biografija Rođen je 1903. godine u Subjelu (opština Kosjerić), ali se od najranije mladosti mnogo i često selio (u Beograd, Skoplje, Lion). U Beogradu je diplomirao književnost, a u Parizu je doktorirao istoriju. Kao gimnazijski profesor radio je u Beogradu, Skoplju i Zagrebu, gde objavljuje i prve prevode. Drugi svetski rat proveo je u Beogradu i rodnom Subjelu, a nakon rata se na poziv Marka Ristića, tadašnjeg jugoslovenskog ambasadora u Parizu, zaposlio kao savetnik za kulturu u toj ambasadi od 1946. do 1950. godine.[2] Šezdesetih godina se vratio u Srbiju, gde se započeo profesorsku karijeru na Filozofskom fakultetu od 1962. do 1974. godine. [2]Bio je profesor Pozorišne akademije u Beogradu od 1940. do 1944. godine.[1]arić je bio urednik Držvnog izdavačkog zavoda Jugoslavije.[2] Bio je član Udruženja književnika Srbije i Vojvođanske akademije nauka i umetnosti.[3] Bio je član SANU od 1979. godine.[1] Bio je čovek od sveta i erudita, veliki poznavalac književnosti, istorije umetnosti i istorije filozofije. Govorio je francuski, engleski, nemački i ruski jezik, a prevodio je dela Karla Marksa („Odabrana pisma“), Ferdinanda de Sosira (`Opštu lingvistiku`) i Džonatana Svifta („Guliverova putovanja“).[3] Društvo književnika Vojvodine mu je 1987. godine dodelilo nagradu za životno delo.[3] Biblioteka Matice srpske i opština Kosjerić, počev od 2005. godine, svake dve godine dodeljuju nagradu „Sreten Marić“ za najbolji esej, odnosno knjigu eseja iz književnosti, umetnosti ili filozofije.[4] Pisao je o Eshilu, Servantesu, Stendalu, Vijonu, Lotreamonu, Montenju, Rembou, Šatobrijanu, Fokneru, Sartru, Bodleru, Helderlinu, Prustu itd.[3] Pored eseja o svetskim piscima, pisao je eseje i o filozofima i misliocima: o Hajdegeru, Kasireru, Kantu, Frojdu, Gastonu Bašlaru, Levi-Strosu, Diltaju, Koževu, Rolanu Bartu i Mišelu Fukou.[3] Nagrade Oktobarska nagrada Novog Sada (1963);[1] Nolitova nagrada (1979);[1] Nagrada Društva književnika Vojvodine (1988)[1] Dela „Ogledi I“ „Glasnici apokalipse“, zapisi i eseji „Protejska svest kritike“ „Raskršća“, knjiga eseja; „Proplanci eseja“ „Ogledi II“.

Prva knjiga Miroslava Antića, prvo izdanje iz 1950. godine. Margine na 5. stranica i zadnje korice ižvrljane kao na slici. Rikna kao na slici. Ostalo dobro očuvano. Retko u ponudi. Autor - osoba Antić, Miroslav, 1932-1986 = Antić, Miroslav, 1932-1986 Naslov Ispričano za proleća : stihovi / Miroslav Antić Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1950 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Novo pokolenje, 1950 (Beograd : Omladina) Fizički opis 45 str. ; 20 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂMladost (Broš.) Miroslav „Mika“ Antić rođen je 14. 3. 1932. u Mokrinu kod Kikinde. Osnovnu školu učio u Mokrinu i Pančevu, gde se porodica u leto 1941. preselila iz Mokrina. Gimnaziju pohađao u Pančevu, sedmi razred u Kikindi, maturirao u Pančevu. Studirao slavistiku (ruski i češki jezik) na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Posle mature radio je u tehnici pančevačkog Narodnog pozorišta, a 1951. počeo se baviti novinarstvom u listu „Pančevac“. Prešao 1954. u Novi Sad i zaposlio se kao novinar u „Dnevniku“, radeći jedno vreme u izdanju sredom – „Novosadskom dnevniku“, do 1959. Više od godinu dana bio u Beogradu urednik „Pionira“ (1959–1960). Po povratku u Novi Sad 1961. član je redakcije u „Izdavačkom odeljenju Foruma“, a od 1962. do penzionisanja (zbog bolesti) – novinar u novinskoj „Izdavačkoj kući Dnevnik“ — saradnik kulturne rubrike i slobodni reporter u listu Dnevnik, glavni urednik revije za džez i zabavnu muziku Ritam (1962–1965), obnovio i radio kao glavni urednik „Neven Čika Jove Zmaja“ (1979) kao scenarista i reditelj radio na dokumentarnim i igranim filmovima, a kao slikar naslikao impresivnu galeriju slika (ulja, kolaža) i samostalno izlagao u Zagrebu, Sarajevu, Novom Sadu, Kikindi, Mokrinu. Prema njegovim stihovima komponovao je više zabavnih pesama koje su bile zapažene na festivalima. Sem knjiga za odrasle, objavio je i knjige pesama za decu: „Plavi čuperak“, „Garavi sokak“, „Nasmejani svet“, „Šašava knjiga“, „Olovka ne piše srcem“, „Ptice iz šume“, „Tako zamišljam nebo“... Pesnik koji je svojom poezijom i slikar koji je svojim umetnički radom ostavio neizbrisiv trag. Prerano je otišao sa ovoga sveta, a u svome relativno kratkom životu dosegao je zvezdano nebo popularnosti, i kod dece i kod odraslih. Bio je svestrani umetnik, pesnik, slikar, sanjar i boem, osobenog životnog i stvaralačkog stila. Umro je 24. 6. 1986. u Novom Sadu. Dela Njegova poznatija dela su: „Ispričano za proleće“ „Roždestvo tvoje“ „Plavo nebo“ „Olovka piše srcem“ „Nasmejani svet“ „Psovke nežnosti“ „Koncert za 1001 bubanj“ (pesme) „Mit o ptici“ „Šašava knjiga“ „Izdajstvo lirike“ Za decu je napisao: „Plavi čuperak“ „Horoskop“ (pesme u prozi napisane za sina Vuka pred njegov polazak u osnovnu školu) „Prva ljubav“ „Garavi sokak“. Režirao je filmove „Doručak sa đavolom“, „Sveti pesak“, „Široko je lišće“, „Strašan lav“ i dr. Pored ovog pisao je dramska dela i jedan roto roman. Nagrade Za sva ta dela dobio je mnogobrojna priznanja kao što su: dve „Nevenove“ nagrade, Nagradu za životno delo u poeziji za decu, Goranovu nagradu, Nagradu Sterijinog pozorišta, Zlatnu arenu za filmski scenario, nagradu Oslobođenja Vojvodine, Orden zasluga za narod i dr. KC (L)

Odlično očuvano, s posvetom i potpisom Miroslava Antića, ćirilica Biblioteka Vjeverica Autor - osoba Antić, Miroslav, 1932-1986 = Antić, Miroslav, 1932-1986 Naslov Garavi sokak : veselo cigansko vašarište sa nekoliko suza i kapi kiše / Miroslav Antić ; [ilustrirao Ordan Petlevski] Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1979 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1979 (Zagreb : `Ognjen Prica`) Fizički opis 102 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Petlevski, Ordan Zbirka ǂBiblioteka ǂ Vjeverica Sadržaj Sadrži: Prozivnik ; Gatanja i čarolije ; Vašar (Karton) Napomene Bilješka o piscu: str. [99] Miroslav „Mika“ Antić rođen je 14. 3. 1932. u Mokrinu kod Kikinde. Osnovnu školu učio u Mokrinu i Pančevu, gde se porodica u leto 1941. preselila iz Mokrina. Gimnaziju pohađao u Pančevu, sedmi razred u Kikindi, maturirao u Pančevu. Studirao slavistiku (ruski i češki jezik) na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Posle mature radio je u tehnici pančevačkog Narodnog pozorišta, a 1951. počeo se baviti novinarstvom u listu „Pančevac“. Prešao 1954. u Novi Sad i zaposlio se kao novinar u „Dnevniku“, radeći jedno vreme u izdanju sredom – „Novosadskom dnevniku“, do 1959. Više od godinu dana bio u Beogradu urednik „Pionira“ (1959–1960). Po povratku u Novi Sad 1961. član je redakcije u „Izdavačkom odeljenju Foruma“, a od 1962. do penzionisanja (zbog bolesti) – novinar u novinskoj „Izdavačkoj kući Dnevnik“ — saradnik kulturne rubrike i slobodni reporter u listu Dnevnik, glavni urednik revije za džez i zabavnu muziku Ritam (1962–1965), obnovio i radio kao glavni urednik „Neven Čika Jove Zmaja“ (1979) kao scenarista i reditelj radio na dokumentarnim i igranim filmovima, a kao slikar naslikao impresivnu galeriju slika (ulja, kolaža) i samostalno izlagao u Zagrebu, Sarajevu, Novom Sadu, Kikindi, Mokrinu. Prema njegovim stihovima komponovao je više zabavnih pesama koje su bile zapažene na festivalima. Sem knjiga za odrasle, objavio je i knjige pesama za decu: „Plavi čuperak“, „Garavi sokak“, „Nasmejani svet“, „Šašava knjiga“, „Olovka ne piše srcem“, „Ptice iz šume“, „Tako zamišljam nebo“... Pesnik koji je svojom poezijom i slikar koji je svojim umetnički radom ostavio neizbrisiv trag. Prerano je otišao sa ovoga sveta, a u svome relativno kratkom životu dosegao je zvezdano nebo popularnosti, i kod dece i kod odraslih. Bio je svestrani umetnik, pesnik, slikar, sanjar i boem, osobenog životnog i stvaralačkog stila. Umro je 24. 6. 1986. u Novom Sadu. Dela Njegova poznatija dela su: „Ispričano za proleće“ „Roždestvo tvoje“ „Plavo nebo“ „Olovka piše srcem“ „Nasmejani svet“ „Psovke nežnosti“ „Koncert za 1001 bubanj“ (pesme) „Mit o ptici“ „Šašava knjiga“ „Izdajstvo lirike“ Za decu je napisao: „Plavi čuperak“ „Horoskop“ (pesme u prozi napisane za sina Vuka pred njegov polazak u osnovnu školu) „Prva ljubav“ „Garavi sokak“. Režirao je filmove „Doručak sa đavolom“, „Sveti pesak“, „Široko je lišće“, „Strašan lav“ i dr. Pored ovog pisao je dramska dela i jedan roto roman. Nagrade Za sva ta dela dobio je mnogobrojna priznanja kao što su: dve „Nevenove“ nagrade, Nagradu za životno delo u poeziji za decu, Goranovu nagradu, Nagradu Sterijinog pozorišta, Zlatnu arenu za filmski scenario, nagradu Oslobođenja Vojvodine, Orden zasluga za narod i dr. MG130 (L)

Mirjana Bulatović : BUDUĆI DREVNI NARODE, Naučna knjiga 1993, str. 102. Poezija. Očuvanost 4. МИРЈАНА БУЛАТОВИЋ рођена је 19. јуна 1958. године у Ловћенцу (Војводина). Завршила је гимназију у Србобрану и књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Радила је најпре у Подгорици, као новинар и лектор, потом у Новом Саду, а осећање странца искусила је у Лондону, живећи у британској престоници четрнаест месеци (1985. и 1986). Дамаре отаџбине, матерњег језика и православне вере најдубље је осетила у току четири месеца живота у Манастиру Враћевшници, крајем 1988. и почетком 1989. године. На том светом месту, живећи напоредо с монахињама, у конаку без огледала, умила се изнутра, ослободила новинарства, скинула с душе још неке терете, и определила се за Београд као свој град. Од 1989. живи у Београду, углавном као слободни уметник. Почетком 2001. изабрана је за уредника Трибине Француска 7 Удружења књижевника Србије (чији је члан од 1987). Током 2002. године уређивала је односе са јавношћу у Гутенберговој галаксији. У 2004. години одржала је око двеста предавања о наркоманији на основу своје књиге Ђаво у праху. (Министарство вера Републике Србије, у договору са Министарством просвете, књигом Ђаво у праху започело је акцију заштите младих од болести зависности.) Радила је и као секретар Удружења књижевника Србије. Годинама је уређивала дечје стране у Источнику, листу СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЕПАРХИЈЕ КАНАДСКЕ. За Позориштанце Пуж и Бранка Коцкицу већ четврт века пише сонгове (које, из тајанствених разлога, не објављује у својим књигама).

Savršene priče za eru Tvitera. Priče sa geografskim poreklom. Put oko sveta za tri minuta. U panorami moderne svetske kratke priče Skrati priču, koja je upravo objavljena u izdanju Arhipelaga, pisac Srđan V. Tešin je napravio raznovrstan i mnogolik, uzbudljiv i nesvakidašnji izbor savršenih priča za eru Tvitera. Priče u ovoj knjizi predstavljaju neke od najznačajnijih savremenih svetskih pisaca, otkrivaju neke pisce koje do sada nismo znali, a među njima ima i uistinu velikih otkrića, pokazuju nove oblike kratke priče i nove modele komunikacije književnosti sa svojim čitaocima. Knjiga Skrati priču donosi priče pisaca iz različitih kultura, jezika i pripovedačkih tradicija. Svaka od priča u knjizi Skrati priču oličava ne samo pripovedačka interesovanja ili namere svog pisca nego i svedoči o kulturnim i socijalnim izazovima sredine u kojoj je nastala, kao i o novim socijalnim i informatičkim okolnostima u kojima se nalaze savremena književnost i njeni čitaoci. Među piscima u ovoj čudesnoj knjizi prepunoj najrazličitijih iznenađenja nalaze se David Albahari, Margaret Atvud, Juan Bingfa, En Biti, Mempo Đardineli, Ma Đunđije, Lidija Dejvis, Dejv Egers, Džonatan Safran For, Tedžu Kol, Džonatan Litem, Jurij Mamlejev, Lori Mur, Ljudmila Petruševska, Dejvid Sedaris, Džordž Sonders, Vladimir Sorokin, Ana Marija Šua ili Luisa Valensuela. U panorami moderne svetske kratke priče Skrati priču zastupljeno je 66 pisaca iz celog sveta sa više od 100 kratkih priča. Na taj način dobili smo širok i utemeljen presek savremene svetske kratke priče i suočili se sa novim oblicima i izazovima pripovedačke sažetosti. Mnogi od pisaca koji su zastupljeni u knjizi Skrati priču prvi put se prevode na srpski jezik, iako u svojim zemljama imaju brojne čitaoce, prevedeni su na mnoge jezike i dobili su neke od najvažnijih svetskih nagrada za književnost. Neki od najznačajnijih savremenih svetskih pisaca pišu kratke priče do 1.000 reči ili prave Tviter priče koje poslednjih nekoliko godina doživljavaju istinsku ekspanziju. Dok je, na jednoj strani, roman najvidljiviji deo savremene književnosti, na drugoj strani kratka priča pokazuje zadivljujuću vitalnost, smelost u izboru tema i pripovedačkih postupaka, duhovitost i društvenu kritičnost, kao i neverovatnu sposobnost da koristi mogućnosti i energiju novih medija, od interneta do socijalnih mreža. Na pripremi knjige Skrati priču sarađivalo je 11 prevodilaca sa engleskog, kineskog, španskog, ruskog, nemačkog, italijanskog, francuskog ili mađarskog jezika: Kristina Filipović, Dragana Miljević, Bojana Gajski, Tanja Brkljač, Branko Anđić, Ivan Radosavljević, Bojan Tarabić, Maria Glišić, Marko Čudić, Višnja Jovanović i Bojan Savić Ostojić. Srđan V. Tešin (Mokrin, 1971) je studirao filozofiju i komunikologiju u Beogradu. Diplomirao je na poetici kratke priče. Objavio je dvanaest knjiga. Važniji naslovi: Sjajan naslov za pantomimu (1997), Antologija najboljih naslova (2000, 2013), Kazimir i drugi naslovi (2003), Kroz pustinju i prašinu (2005, 2008), Kuvarove kletve i druge gadosti (2006, 2014, nagrada „Borislav Pekić“), Ispod crte (2010, nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, najuži izbor za Andrićevu nagradu), Priče s Marsa (2015, najuži izbor za književnu nagradu „Zlatni suncokret“ i Andrićevu nagradu), Gori gori gori (2017) i Moje (2019, uži izbor za nagradu DKSG za najbolju knjigu nefikcijske književnosti). Objavio je knjigu priča za decu i razmažene roditelje Luka kaže (2020, Nagrada grada Niša „Maleni cvet“ za knjigu godine za decu i mlade). Priredio je sedam tematskih antologija, panorama i izbora kratkih priča. Roman Kuvarove kletve i druge gadosti preveden je na slovenački i na makedonski (dva izdanja), roman Kroz pustinju i prašinu na nemački, a zbirka priča Ispod crte na makedonski. Roman Gori gori gori je objavljen u Hrvatskoj. Po odlomcima iz romana Kuvarove kletve i druge gadosti mađarski umetnik Geza Ric (Ricz Géza) nacrtao je strip koji je objavljen u subotičkom časopisu Symposion (2009). Drugi program Radio Beograda je 2012. godine, u okviru serije Radio igra, premijerno emitovao radio dramu nastalu prema romanu Kroz pustinju i prašinu, u režiji Zorana Rangelova i u radijskoj dramatizaciji Ivana Velisavljevića. Proza mu je prevođena na desetak evropskih jezika. Zastupljen je u domaćim i inostranim antologijama i izborima iz srpske savremene književnosti. Njegova priča Where Is Grandma, Where Do You Think She Hides?, iz zbirke Priče s Marsa, uvrštena je u Antologiju najbolje evropske priče američkog izdavača Dalkey Archive Press. Dobitnik je Medalje kulture za multikulturalnost i interkulturalnost Zavoda za kulturu Vojvodine. Član je Srpskog PEN centra. Živi u Kikindi.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Vasa Stajić (Mokrin, 10. februar 1878 — Novi Sad, 10. februar 1947) bio je srpski filozof i pisac. Niz njegovih dela smatra se ključnim za poznavanje istorije Novog Sada. Biografija Gimnaziju učio u Velikoj Kikindi, Sremskim Karlovcima i Senju. Kao učenik bio je zbog socijalističke agitacije isključen i karlovačke gimnazije. Studirao je prava, a potom filozofiju u Budimpešti, Parizu i Lajpcigu, a diplomirao je 1902. godine u Budimpešti. Započeo rad kao učitelj u banatskim selima, potom je bio profesor u Pakracu, pa u Učiteljskoj školi u Somboru. Došavši iz Pakraca školske 1904—1905. godine počeo je sa radom kao profesor i suplent u Pljevaljskoj gimnaziji, gde je u istom periodu radio profesor i istoričar Gligorije Elezović. Godine 1938. objavljen je prigodni zbornik radova posvećen njegovom 60. rođendanu. U toj `Spomenici`[1] se ističe: Život profesor Stajića je bio uvek budna radinost i sveža delotvornost. Sadržinski se njegov život deli na dva perioda. U prvom, ranijem periodu on je revolucionar koji vrši veliki uticaj na omladinu. Delovao je u cilju oslobođenja i ujedinjenja jugoslovenskih naroda, koje se ostvarilo nakon završetka Prvog svetskog rata. Nastupa u novoj državi, u novim okolnostima njegove preusmerenje ka istorijskoj nauci, kada on ispisuje brojna istoriografska dela. Propagirao je Stajić ideje profesora Sandića i predvodio je Reformistički srpski nacionalni pokret mlade vojvođanske inteligencije. Kao poverenik Srpske narodne omladine propagirao je ujedinjenje svih Srba u državu Južnih Slovena.[2] Izdavačka delatnost Izdavao je predratne časopise Novi Srbin i „Srpska Prosveta”. Zbog svojih ideja bio je često proganjan i osuđivan, i za vreme Prvog svetskog rata a i u miru. Nakon rata pokrenuo je opet list, sada je to `Nova Vojvodina` u kojem iznosi vojvođanske probleme. Sarađivao je pišući za mnogo listova. Bio je jedno vreme sekretar Matice srpske i urednik „Letopisa” (1921. i 1936). Bio je i sekretar Matice srpske, ali je 1944. godine, na poziv svojih đaka prešao u Srem i pridružio se partizanima.[3] Napisao je preko 20 knjiga od kojih su mu najpoznatije „Novosadske biografije” u šest tomova, „Velikokikindski distrikt” i druge. Posebno se istakao studijama o Svetozaru Miletiću (1926, prepravljeno i doterano 1938), kao i Jovanu Jovanoviću Zmaju (1933). Napisao je preko 100 naučno-stručnih rasprava. Posle Drugog svetskog rata izabran je za doživotnog predsednika Matice srpske. Njegova kapitalna dela o istoriji Novog Sada ”Privreda Novog Sada”, ”Novosadske biografije”, ”Građa za kulturnu istoriju Novog Sada”, ”Građa za političku istoriju Novog Sada” su kapitalna dela na temu istorije grada.[4] Zaslužan je za pokret planinarstva i izletništva u Vojvodini. Godine 1923. aktivno učestvuje u organizovanju Novosadske podružnice Srpskog planinarskog društva, koja 1924. godine postaje Planinarsko društvo Fruška gora. Jedna osnovna škola u Novom Sadu i osnovna škola u Mokrinu nose njegovo ime

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1939. godina Vasa Stajić (Mokrin, 10. februar 1878 — Novi Sad, 10. februar 1947) bio je srpski filozof i pisac. Niz njegovih dela smatra se ključnim za poznavanje istorije Novog Sada. Biografija Gimnaziju učio u Velikoj Kikindi, Sremskim Karlovcima i Senju. Kao učenik bio je zbog socijalističke agitacije isključen i karlovačke gimnazije. Studirao je prava, a potom filozofiju u Budimpešti, Parizu i Lajpcigu, a diplomirao je 1902. godine u Budimpešti. Započeo rad kao učitelj u banatskim selima, potom je bio profesor u Pakracu, pa u Učiteljskoj školi u Somboru. Došavši iz Pakraca školske 1904—1905. godine počeo je sa radom kao profesor i suplent u Pljevaljskoj gimnaziji, gde je u istom periodu radio profesor i istoričar Gligorije Elezović. Godine 1938. objavljen je prigodni zbornik radova posvećen njegovom 60. rođendanu. U toj `Spomenici`[1] se ističe: Život profesor Stajića je bio uvek budna radinost i sveža delotvornost. Sadržinski se njegov život deli na dva perioda. U prvom, ranijem periodu on je revolucionar koji vrši veliki uticaj na omladinu. Delovao je u cilju oslobođenja i ujedinjenja jugoslovenskih naroda, koje se ostvarilo nakon završetka Prvog svetskog rata. Nastupa u novoj državi, u novim okolnostima njegove preusmerenje ka istorijskoj nauci, kada on ispisuje brojna istoriografska dela. Propagirao je Stajić ideje profesora Sandića i predvodio je Reformistički srpski nacionalni pokret mlade vojvođanske inteligencije. Kao poverenik Srpske narodne omladine propagirao je ujedinjenje svih Srba u državu Južnih Slovena.[2] Izdavačka delatnost Izdavao je predratne časopise Novi Srbin i „Srpska Prosveta”. Zbog svojih ideja bio je često proganjan i osuđivan, i za vreme Prvog svetskog rata a i u miru. Nakon rata pokrenuo je opet list, sada je to `Nova Vojvodina` u kojem iznosi vojvođanske probleme. Sarađivao je pišući za mnogo listova. Bio je jedno vreme sekretar Matice srpske i urednik „Letopisa” (1921. i 1936). Bio je i sekretar Matice srpske, ali je 1944. godine, na poziv svojih đaka prešao u Srem i pridružio se partizanima.[3] Napisao je preko 20 knjiga od kojih su mu najpoznatije „Novosadske biografije” u šest tomova, „Velikokikindski distrikt” i druge. Posebno se istakao studijama o Svetozaru Miletiću (1926, prepravljeno i doterano 1938), kao i Jovanu Jovanoviću Zmaju (1933). Napisao je preko 100 naučno-stručnih rasprava. Posle Drugog svetskog rata izabran je za doživotnog predsednika Matice srpske. Njegova kapitalna dela o istoriji Novog Sada ”Privreda Novog Sada”, ”Novosadske biografije”, ”Građa za kulturnu istoriju Novog Sada”, ”Građa za političku istoriju Novog Sada” su kapitalna dela na temu istorije grada.[4] Zaslužan je za pokret planinarstva i izletništva u Vojvodini. Godine 1923. aktivno učestvuje u organizovanju Novosadske podružnice Srpskog planinarskog društva, koja 1924. godine postaje Planinarsko društvo Fruška gora. Jedna osnovna škola u Novom Sadu i osnovna škola u Mokrinu nose njegovo ime.

Autor - osoba Szombathy, Bálint, 1950- = Sombati, Balint, 1950- Naslov Klizište dada : fragmenti iz života Šandora Čusoa / Balint Sombati Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 2023 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Kulturni centar Vojvodine `Miloš Crnjanski`, 2023 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 135 str. : ilustr. ; 24 cm Zbirka ǂEdicija ǂ(p)Ogledi ISBN 978-86-82096-23-8 (karton) Napomene Tiraž 300 Mali leksikon: str. 131-133 Bibliografija: str. 135. Balint Sombati (scenska imena: Ljubitelj umetnosti, Karen Eliot) (Paser, 17. oktobar 1950) srpski mađarski pesnik, kritičar, vizuelni umetnik, likovni pisac, umetnik performansa, član Mađarskog elektrografskog društva. Njegovi roditelji su Balint Sombati i Margit Balint. Između 1969. i 1976. bio je jedan od osnivača Bosch+Bosch umetničke grupe u Šatki. Diplomirao je u Subotici 1971. godine. Bio je urednik Uj Simposion između 1971–1972 i 1985–1991. Godine 1973. bio je jedan od osnivača alternativne izdavačke kuće Ekperimental Art Publisher. Godine 1974. bio je jedan od osnivača međunarodne publikacije o alternativnoj umetnosti Vov. Između 1974–1985, bio je tehnički i grafički urednik Magiar Szo. U periodu od 1989-1993, bio je grafički urednik Porodičnog kruga. Između 1993. i 2000. radio je kao dizajner u Prometeju Konivkiado. Od 2000. godine živi u Mađarskoj. Od 2007. je urednik časopisa Magiar Muheli. Bavi se pisanom i vizuelnom poezijom. Piše kritike, eseje i studije. Poštanski (mark i pečat) umetnik. Stvara primenjenu grafiku, umetničke knjige i instalacije. On pravi pojmovne granične slučajeve i radnje. MG36

Sad me, valjda, razumeš: ljubav je – kad sebe umeš. Svako u sebi nosi tajnu svoje budućnosti. Za Miroslava Antića ona je plava, nevina, beskonačna, nebeska i zvezdana. Plavi čuperak je najlepši priručnik za odrastanje i nezaobilazni zapis o drhtanju onih koji su se zaljubili prvi put. Ova vanvremena zbirka pesama za samo pola veka postala je predivni udžbenik čežnje, jedinstveno uputstvo za beskrajno čuvanje detinjstva u nama, neodoljivi spomenik šašavosti, dnevnik sa čijih stranica osećamo sazvučja daljina ka kojima hrlimo… Moje pesme i nisu pesme, nego pisma svakom od vas. One nisu u ovim rečima koje ste pročitali, nego u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otvore vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta otplakana ili otpevana, čeka zatvorena da je neko oslobodi. M. Antić Miroslav Antić: Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čista moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama… Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi, jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca. Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije… Imam i neke nagrade i priznanja. Dve „Nevenove“. Jednu za životno delo u poeziji za decu. „Goranovu nagradu“. „Nagradu Sterijinog pozorišta“. „Zlatnu arenu za filmski scenario“. „Nagradu oslobođenja Vojvodine“. „Sedmojulsku nagradu Srbije“. Nosilac sam ordena zasluga za narod. Neko bi od svega toga mogao da napiše bezbroj stranica. Recimo: uređivao list „Ritam“ ili uređivao Zmajev „Neven“… Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima. Ostalo, što nije za najavu pisca, nego za šaputanje, rekao sam u pesmi „In Memoriam“. I u svim ostalim svojim pesmama.

Laguna Godina izdanja: 2021 Broj strana: 159 Format: 21 cm Povez: Tvrdi Sad me, valjda, razumeš: ljubav je – kad sebe umeš. Svako u sebi nosi tajnu svoje budućnosti. Za Miroslava Antića ona je plava, nevina, beskonačna, nebeska i zvezdana. Plavi čuperak je najlepši priručnik za odrastanje i nezaobilazni zapis o drhtanju onih koji su se zaljubili prvi put. Ova vanvremena zbirka pesama za samo pola veka postala je predivni udžbenik čežnje, jedinstveno uputstvo za beskrajno čuvanje detinjstva u nama, neodoljivi spomenik šašavosti, dnevnik sa čijih stranica osećamo sazvučja daljina ka kojima hrlimo… Moje pesme i nisu pesme, nego pisma svakom od vas. One nisu u ovim rečima koje ste pročitali, nego u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otvore vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta otplakana ili otpevana, čeka zatvorena da je neko oslobodi. M. Antić Miroslav Antić: Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čista moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama… Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi, jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca. Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije… Imam i neke nagrade i priznanja. Dve „Nevenove“. Jednu za životno delo u poeziji za decu. „Goranovu nagradu“. „Nagradu Sterijinog pozorišta“. „Zlatnu arenu za filmski scenario“. „Nagradu oslobođenja Vojvodine“. „Sedmojulsku nagradu Srbije“. Nosilac sam ordena zasluga za narod. Neko bi od svega toga mogao da napiše bezbroj stranica. Recimo: uređivao list „Ritam“ ili uređivao Zmajev „Neven“… Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima. Ostalo, što nije za najavu pisca, nego za šaputanje, rekao sam u pesmi „In Memoriam“. I u svim ostalim svojim pesmama.

Akvarel Dimenzije sa ramom 44x36 cm,a samog dela 27x19cm 40x33cm,a samog dela 23x16cm 40x33cm,a samog dela 23x16cm Prema podacima sa kojima se raspolaže, Helena Sivč je prva vojvođanska Rusinka koja je završila Akademiju likovnih umetnosti. Rođena je u Ruskom Krsturu 22. novembra 1922. gde je završila osnovnu školu, a srednju učiteljsku je započela u Novom Sadu. Zbog političkih uverenja morala napustiti Novi Sad, i školovanje nastaviti u Somboru. Višu pedagošku školu je završila u Novom Sadu. Na predlog skulptora Eugena E. Kočiša upisuje likovnu akademiju u Zagrebu, a studije nastavlja u Beogradu gde je diplomirala 1951. U klasi poznatog slikara i pedagoga Nedeljka Gvozdenovića. Jedno vreme je živela i radila u Banja Luci i Sarajevu gde je bila član Udruženja likovnih umetnika tadašnje Bosne i Hercegovine. Nakon povratka u Novi Sad, postaje i član Udruženja likovnih umetnika Vojvodine. Radila je i u Ruskom Krsturu i u dve gimnazije u Novom Sadu. Kao učesnica NOP posle završetka Drugog svetskog rata bila je angažovana u mnogim društvenim akcijama i manifestacijama. Dobitnica je visokih državnih i profesionalnih priznanja. Helena Sivč u svom slikarskom pristupu je izrazita akvarelistkinja, a svoju tematiku je fokusirala na pejzaž ravnice i na teme iz svog rodnog mesta. Njeni akvaerli imaju suptilnu lirsku koloritnu strukturu gde svaki objekat zadobija svoju moćnu formu naslikanih predmeta. Radila je i tapiserije u koje je unosila elemente rusinske estetike. Samostalne i zajedničke izložbe imala je u Beogradu, Sarajevu, Novom Sadu, Ruskom Krsturu, Đurđevu. Helena Sivč je jedna od osnivačica Kluba likovnih umetnika u okviru Društva za rusinski jezik u kulturu koji je osnovan 1996. godine, i kojem je bila prva predsednica. Umrla je 4. novembra 2016. u Novom Sadu. Sahranjena je na Novosadskom groblju.

CAR JOVAN - Petar Pekić Epska pesma u 10 pevanja 94 str Subotica 1927 Jovan Nenad ili Car Jovan Nenad ili Crni Jovan(mađ. Fekete Iván ili Fekete Jován, Fekete Ember, Cserni Jován, Csernajevics Iván) je bio vođa srpskih plaćenika koji je u anarhiji koja nastaje nakon pogibije hrvatsko-ugarskog kralja Ljudevita Jagelovića osvojio kontrolu na delu današnje Vojvodine i proglasio se carem svoje „državice“ koja nastaje nakon povlačenja glavnine otomanske vojske o septembru-oktobru 1526 i prestaje postojati 25.7.1527. nakon što obnovljena, oslabljena Ugarska vraća kontrolu nad svojim teritorijem. Bitkom na Mohačkom polju 29. avgusta 1526 Turci su uništili vojsku ugarsko-češkog kraljaLjudevita Jagelovića, koji je i sam tu poginuo. Posle ove bitke Ugarska pada u kratkotrajnu anarhiju koja ubrzo postaje građanski rat između Ivana Zapolje izabranog za novog kralja od parlamenta i Ferdinanda Habsburga kojeg ugarski plemići uz austrijsku granicu proglašavaju za svog kralja. Uz takvu situaciju u Ugarskoj područje današnje Vojvodine pada u potpunu anarhiju pošto se preko nje povlači deo Otomanske vojske natrag u svoje balkanske vojne baze. U takvoj situaciji na scenu dolazi vođa srpskih plaćenika Jovan Nenad o čijem ranijem životu se gotovo ništa nije znalo. On sam je tvrdio da je potomak vizantijskih i srpskih vladara. Neki savremenici su ga smatrali izdankom srpskih despota, a drugi čovekom niskog roda. Zahvaljujući svojoj srpskoj četi na čijem čelu je bio on preuzima kontrolu nad celom Bačkom, kao i nad delovima Banata i Srema tokom jeseni 1526. godine. Time je stvorio jednu privremenu nezavisnu državu, za čiju je prestonicu izabrao Suboticu. Na vrhuncu svoje moći Jovan Nenad se u Subotici krunisao za srpskog cara. Za vojnog zapovednika postavio je veštog vojnika Radoslava Čelnika, za stranog izaslanika obrazovanog protestanta Fabijana Literatu a za palatina i blagajnika plemića Subotu Vrlića, rodom iz Jagodine. Država Jovana Nenada Oglasi REPORT THIS AD Vojska mu je bivala svakim danom sve veća i početkom 1527. godine brojala je oko 15.000 ljudi, ali je ona u stvarnosti bila malena u odnosu na tadašnju Ugarsku vojsku pa kada je ona počela prodirati nakon reorganizacije Jovan Nenad beži iz svog glavnog grada Subotice uSegedin koji postaje novi glavni grad. U prvi mah Car Jovan Nenad je pristao uz Zapolju, ali mađarski plemići, čija je imanja po Bačkoj prisvojio, udaljiše Zapolju od njega, te on početkom 1527. godine pristane uz Ferdinanda. Odgovor na to je postala invazija vojske kralja Zapolje, pod vođstvom erdeljskogvojvode Petra Perinjija koju će Car Jovan pobediti 1.5.1527. kod Seleša na Tisi, a Perinji se s mukom spasao. Dok je nakon ovog poraza Ugarska uspela organizirati novu i veću vojsku za ponovnu invaziju vojna snaga Jovana Nenada se drastično smanjila s 15.000 na 8.000 vojnika što rezultira njegovim katastrofalnim porazom na Sedfalskom polju. Nakon ove katastrofe Jovan Nenad se pokušao probiti na zapad kako bi se s preostalim snagama spojio s onima Ferdinanda Habsburga, ali do toga nikada neće doći pošto će biti ubijen u malenoj bitki 26. jula 1527. kodTornjoša, nedaleko od Sente. Vekovima nakon svoje smrti Jovan Nenad će postati legendarna figura za Srbe. Mnogi srpski istoričari ga kao prvog tamošnjeg srpskog vladara smatraju začetnikom današnje Vojvodine, a u Subotici mu je podignut i spomenik sa natpisom: „Tvoja je misao pobedila“. Према Алекси Ивићу (Историја Срба у Војводини, Нови Сад, 1929), главна заслуга цара Јована лежи у томе што је он први дошао на мисао да на земљишту јужне Угарске створи засебну покрајину словенског карактера. Он је ту мисао и остварио, те је тиме постао зачетник данашње Војводине. Његовом смрћу, уништена је и његова творевина, али идеја, коју је он унео међу Србе у Угарској, није више могла да се уништи. Како тврди Веселин Џелетовић (Последњи српски цар – Јован Ненад, Поета, Београд, 2007), од појаве цара Јована Ненада Војводина Српска је увек по својој државотворној мисли улазила у састав Српске Државе. То своје државотворство Војводина Српска је испољавала у оружаним устанцима народа, у плановима и представкама грофа и деспота Ђорђа Бранковића, патријарха Арсенија III Чарнојевића, у представкама и одлукама Народних Сабора, нарочито Темишварског Сабора из 1790. године, на чувеној Мајској Скупштини из 1848. и Благовештенском Сабору из 1861. у Сремским Карловцима. Српско царство Јована Ненада је била краткотрајна српска држава која је настала након војног пораза Краљевине Угарске на Мохачу 1526. године и постојала је до 1527. када је њена територија пала под власт Хабзбурга, а потом под власт Османског царства. Оснивање Српско царство у Панонској низији основао је Јован Ненад, српски хајдук и плаћеник, рођен у Липову у Банату, који је са својом војском протерао Турке из Бачке, као и делова Срема и Баната. На бившем поседу једног угарског феудалца, у насељу Сабатка (Данашња Суботица) он организује свој двор и ту се крунише за српског цара. За главног војсковођу своје војске која је из дана у дан све више расла изабрао је Радослава Челника (каснијег војводуСремског војводства), за изасланика код страних владара школованог протестанта Фабијана Литерата, а за палатина и благајника племића Суботу Врлића, родом из Јагодине, по коме је Суботица вероватно добила име. Губитак Суботице Српско царство убрзо је напао Валентин Терек, угарски великаш на чијем бившем поседу је организован царски двор Јована Ненада. Валентин нападне Суботицу и освоји је. После тога Цар Јован пренесе престоницу уСегедин. Фердинанд I је припремао војску за напад на Јована Запољу, који је хтео преузети власт у Угарској. Јован Ненад је у први мах пристао уз Запољу, али угарски племићи, чија је бивша имања по Бачкој Ненад присвојио, удаљише Запољу од њега, те он почетком 1527. године пристане уз Фердинанда. Борбе око угарског престола сматрао је Цар Јован Ненад само привременим занимањем, а главним задатком сматрао је борбу против Турака за ослобођење српских земаља. Рат са Јованом Запољом Јован Запоља је слао једну војску за другом против Цара Јована Ненада, да га уништи пре Фердинандова доласка у Угарску. Прву Запољину војску под вођством Владислава Чакија Цар победи, а у бици је погинуо и сам Владислав. После тога Запоља пошаље војску под вођством ердељског војводе Петра Перињија, али и ту војску Цар победи на Селешу, у чувенојСелешкој бици. Трећи напад поново изведе Перињи са читавом војскомТрансилваније и горње Угарске. У крвавом окршају на Седфалском пољу, цар изгуби око 8.000 војника и ту победи Перињи. У року од месец дана цар се опет прибрао од страшног пораза и попунио је проређене редове својих чета. У то време је ушла у Угарску и Фердинандова војска, те Цар Јован крене њој у сусрет. Успут је свратио у Сегедин, где га из заседе смртно рани пушчаним зрном лично стари непријатељ Валентин Терек. Пад Ненадовог царства Цар убрзо након рањавања умире. Цела је тада Угарска, јула 1527. године, свечано прославила смрт Јована Ненада, умишљеног српског божијег посланика, а њиховог заклетог непријатеља и отпадника. Убрзо након тога, Фердинад се сукоби са Запољином војском, проређеном и измореном од силних окршаја са Србима. После тога, територија Ненадовог царства је пала под власт Фердинанда, а дотадашњи заповедник војске Јована Ненада, Радослав Челник је пришао Турцима и добио поседе у Срему. Тада је основао вазално Сремско Војводство, државу политичку наследницу Ненадовог српског царства. Уређење царства На челу државе се налазио цар. Он је имао неограничену власт. У свом двору је именовао витезове, делио признања, сакупљао новац и као војвода заповедао царском гардом од 600 јаничара. Двор је био са свим обележјима тадашњег угарског двора. Цар је имао свог палатина, ризничара, личног секретара и изасланике код страних дворова. Располагао је са 15.000 војника. Пљачкање феудалних имања и дељење бивше властелинске земље сељацима, учинили су да покрет Јована Ненада буде цењен у народу. Од плена из ових пљачки цар је покушавао да редовно плаћа своје војнике. Значај царства Јована Ненада Главна заслуга цара Јована лежи у томе што је он први дошао на мисао да на земљишту јужне Панонске низије створи засебну територију словенског карактера. Он је ту мисао и остварио, те је тиме постао зачетник идеје Српске Војводине. Његовом смрћу, уништена је и његова творевина, али идеја, коју је он унео међу Србе у Панонској низији, није више могла да се уништи. Ипак, главна идеја Ненадовог деловања било је ослобођење српских земаља и обнова Српског царства. Његова је коначна трагедија нужно произашла из противречности да је неко ко је сматрао себе божијим послаником организовао државу и знатну војну силу на земљи око које су се тада спорили Угри, Турци и Хабзбурзи, са циљем да ослободи свој православни народ на Балкану, све до турске престонице. Биографија Потекао је из буњевачке сељачке породице из Фелшесентивана код Баје. Био је члан депутације која је по налогу владе Краљевине СХС октобра 1919. поднела Мировној конференцији у Версају Цвијићев меморандум у коме се тражило да се Бајски троугао и Барања са Мохачем предају Краљевини СХС.[1] После евакуације Барање и Бајског троугла, добио је место општинског бележника у Риђици. У истом својству и у истом месту је 22. марта 1922. дочекао међународну комисију која је била одређена да повуче коначну границу између Краљевине СХС и Мађарске.[2] Писао је поезију и прозу, преводио са француског и на француски (Мажуранићев спев Смрт Смаил аге Ченгића), а окушао се и на историји Војводине и бачких Буњеваца и Шокаца. Крајем 1925. запослио се у Градској библиотеци у Суботици, у којој је радио као контрактуални библиотекар (библиотекар по уговору) док није добио отказ почетком 1930.[3] Посао је наводно изгубио због књиге „Повијест Хрвата у Војводини“ (1930),[4] у којој је критиковао локалну власт у Суботици.[5] Године 1936. изабран је у „Одбор за прославу 250. годишњице доласка једне групе Буњеваца и преузимања власти у Суботици“.[6] Године 1937 се преселио у Загреб. Био је активан и у НДХ. Прилоге је објављивао у листу Друштва бачких Хрвата, Класје наших равних (1942-44), и Даници, календару за 1945. Године 1942. је објавио књигу „Постанак Независне Државе Хрватске“ која је повучена из продаје јер у њој није довољно наглашена улога усташког вође Анта Павелића у развоју усташког покрета.[7] Дела Povijest Hrvata u Vojvodini od najstarijih vremena do 1929. (1930) Vae victis : ili pobijanje kritike dra Dušana Popovića i Vase Stajića (1930) Propast Austro-Ugarske Monarhije : i postanak nasljednih država (1937) Povijest oslobođenja Vojvodine (1939) Postanak Nezavisne Države Hrvatske. Borba za njeno oslobođenje i rad na unutrašnjem ustrojstvu (1942) „Povijest Bunjevaca”, у: Hrvatska enciklopedija, Zagreb, 1942, sv. III. стр. 518—519. N.S,O.+

Opis O autoru Dodatne informacije Prvo prelistavanje časopisa pojavilo se u julsko-avgustovskoj svesci 1953. godine. Već u njemu data je jedna zanimljiva crtica o odnosu istorije i fikcije, primer preoblikovanje istorijske građe u romanu. Reč je o poređenju načina na koju su istu scenu iz revolucionarnog februara 1848. godine na ulicama Pariza prikazala dvojica prijatelja, Maksim Di Kan i Gistav Flober, prvi u svojim Uspomenama iz 1848., a drugi u Sentimentalnom vaspitanju. Poređenje, razume se, nije originalno – sproveo ga je Aleksis Fransoa u časopisu Revue d’Histoire littéraire, a Tišma je odigrao ulogu posednika, sekundarnog autora koji odabira, priređuje i prevodi tuđi tekst, uz eventualno dodavanje sopstvenog komentara. Već tu je, dakle, uspostavljena matrica koja će biti dosledno primenjivana tokom narednih 12 godina, u stotinak varijacija godišnje, usredsređenih uglavnom na književne aktuelnosti. Tako smo, iz druge ali pouzdane ruke, saznavali šta se događa u savremenoj svetskoj književnosti: koje su knjige privlačile najviše pažnje kritičara, koje su bile nagrađivane a koje najčitanije, koji su se autori uspinjali na književnu pozornicu a koji su njome vladali, koji su se pokreti javljali i koje poetike dominirale. Budući zaposlen u izdavaštvu, hroničar nije propuštao ni izveštaje o stanju na tržištu knjiga, tiražima i zaradama. Jovan Popov Aleksandar Tišma je bio romansijer, pesnik, pisac pripovedaka, drama i prevodilac. Rođen je 16. januara 1924. godine u Horgošu, a preminuo 15. februara 2003. u Novom Sadu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Novom Sadu, a studije engleskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1954. godine. Od 1945. do 1949. godine radio je kao novinar u Slobodnoj Vojvodini i Borbi, a od 1949. do 1981. godine bio je urednik u Izdavačkom preduzeću Matice srpske u Novom Sadu i urednik Letopisa Matice srpske od 1969. do 1973. Prevodio je sa mađarskog i nemačkog jezika. Njegova književna dela prevedena su na oko 20 svetskih jezika. Za književno stvaralaštvo dobio je mnogobrojne nagrade i priznanja u zemlji i inostranstvu: Brankovu nagradu (1957), Oktobarsku nagradu Novog Sada (1966), Nolitovu nagradu (1977), NIN-ovu nagradu za roman (1977), Nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu (1978), Književnu nagradu „Szirmai Karoly” (1977. i 1979), Andrićevu nagradu (1979), Nagradu Oslobođenja Vojvodine (1982), Nagradu Željezare Sisak (1984), Sedmojulsku nagradu SR Srbije (1988), Nagradu za evropski feljton u Brnu (1993), Nagradu Lajpciškog sajma knjiga (1996), Državnu nagradu Austrije za evropsku književnost (1996), Nagradu grada Palerma „Mondello” (2000), Nagradu „Svetozar Miletić” za publicistiku (2002) i posthumno Vukovu nagradu (2003). Dobitnik je ordena Legije časti Republike Francuske. Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti i član Akademije umetnosti u Berlinu. Težina 0,7 кг Godina izdanja 2021 Pismo latinica Povez tvrd sa omotom Broj stranica 470 str. ISBN 978-86-6263-334-7 Dimenzije 135 x 205 mm

U iščekivanju nove sezone emisije "Šljivik", PGP-RTS je pripremio DVD na kome je predstavljena izvorna muzika i igra Užica, Leposavića, Bačke Palanke, Zaječara, Ivanjice, Vranja, Kraljeva, Niša i Kragujevca. Preko dve stotine izvođača u autentičnim narodnim nošnjama - članova izvornih pevačkih i igračkih grupa, svirača na narodnim instrumentima i vokalnih solista predstavljaju našu narodnu baštinu. U najatraktivnijim numerama iz prvog serijala emisije "Šljivik", izvođači će Vas povesti na muzičko putovanje po Srbiji u kojoj se izvorna muzika i igra i dalje neguje. Sadržaj: UŽICE 1. Razglednica 1.1. Prioni mobo za `lada (narodna žetalačka pesma iz zapadne Srbije starije tradicije) „Dukat" - ženska pevačka grupa iz Kosjerića 1.2. Rabadžijska svirka u gori (narodna) / Zlatiborski vez (A. Marković) A. Marković, dvojničar iz Sirogojna uz pratnju Narodnog orkestra RTS-a pod upravom Vlade Panovića 1.3. Livadica okolo jasenje (M. T. Krnjevac - Č. Milosavljević) Slavica Nikolić, vokalni solista iz Potpeći uz pratnju Narodnog orkestra RTS-a pod upravom Vlade Panovića 1.4. Čarlama / Prolomčica / Trojanac (narodne igre iz zapadne Srbije) KUD „Zlatibor" iz Čajetine uz pratnju frule LEPOSAVIĆ 2. Razglednica 2.1. Izlego` da se prošetam (stara prizrenska pesma) (narodna) Muška pevačka grupa KUD-a „Božidar Micić" iz Velike Foče 2.2. Mali Radojica (odlomak iz epske narodne pesme) (narodna) Ratomir Vukašinović, guslar iz Leposavića 2.3. Jedva čekam da nedelja dođe (stara kosovska pesma) 3,31 (narodna) Jovana Barać, vokalni solista iz Leposavića uz pratnju Narodnog orkestra RTS-a pod upravom Vlade Panovića 2.4. `Ajde, Stameno / Igra ljubavi / Prizrenka (narodne srpske igre sa Kosova i Metohije) KUD „Kopaonik" iz Leposavića uz pratnju frula, defa i darabuka BAČKA PALANKA 3. Razglednica 3.1. Jesam li ti, jelane (hercegovačka ganga iz Nevesinja i Gacka) „Konak" - muška pevačka grupa KUD-a „Blagoje Parović" iz Gajdobre „Čuvar narodne baštine" u kategoriji pevačkih grupa 3.2. Kokonješte (kolo) / Gorom jezde (pesma uz tamburu) (narodna) Dušan Brkljač, svirač na tamburi samici iz Bačkog Gračaca 3.3. Aj, šta ću, nane (narodna pesma iz Vojvodine) Dušica Feđver, vokalni solista iz Tovariševa uz pratnju Narodnog orkestra RTS-a pod upravom Vlade Panovića 3.4. Ja sam Jovicu / Veliko bačko / Malo bačko / Podvoje (narodne igre iz Bačke) CTKU „Kosta Abrašević" iz Bačke Palanke uz pratnju Tamburaškog orkestra CTKU „Kosta Abrašević" iz Bačke Palanke i vojvođanskog tipa gajdi ZAJEČAR 4. Razglednica 4.1. Rasle tikve na bunjištu (narodna šaljiva pesma na bas) (narodna) Muška pevačka grupa KUD-a „Sloga" iz Vražogrnca 4.2. Dor, Doriculje / Prorupta (narodna vlaška melodija iz boljevačkog kraja) / (vlaško kolo iz istočne Srbije) Boris Janković, dudučar iz Osnića 4.3. Šanko si Bonka zalibi (narodna balada iz Velikog Izvora pored Zaječara) (narodna) Aleksandra Todorović, vokalni solista iz Zaječara uz pratnju Narodnog orkestra RTS-a pod upravom Vlade Panovića 4.4. Bogdanka / Vlasarka / Tedena (Srpske narodne igre iz istočne Srbije) KUD „Sloga" iz Vražogrnca uz pratnju frule i bubnja IVANJICA 5. Razglednica 5.1. Dal` je ponoć, il` je zora plava (čobanska pesma sa Golije starije tradicije) Muška pevačka grupa KUD-a „Đerdan" iz Ivanjice 5.2. Oj, javore, javore / Brkino kolo (narodna) Luka Đonović, frulaš iz Jeseništa uz pratnju Narodnog orkestra RTS-a pod upravom Vlade Panovića 5.3. Rado, kćeri Rado (narodna izvorna pesma) Isidora Lončarević, vokalni solista iz Arilja uz pratnju Narodnog orkestra RTS-a pod upravom Vlade Panovića 5.4. Kukunješ / Čačak (narodne srpske igre) KUD „Prilički kiseljak" iz Prilika uz pratnju frule VRANJE 6. Razglednica 6.1. Žali, Zare (narodna pesma iz okoline Vranja) Ženska pevačka grupa KUD-a „Mladost" iz Vranja 6.2. Što mi je merak poljak da bidnem (narodna) Slobodan Jovanović, vokalni solista iz Vranja uz pratnju Narodnog orkestra RTS-a pod upravom Vlade Panovića 6.3. Vlasinka / Čačak / Bugarčica (narodne igre iz okoline Vranja) KUD „Sevdah" iz Vranja, uz svirku dve trube, klarinet i goč KRALJEVO 7. Razglednica 7.1. Oj Moravo, mutna vodo (narodna pesma na bas) „Ribnica", ženska pevačka grupa iz Kraljeva 7.2. Lepa Toda kraj vode seđaše / Žikino kolo (narodna) Miroljub Šaptović, dudučar iz Kraljeva 7.3. Vita, vita jelo, ti visoko rasteš (narodna) Miloš Ćeriman, vokalni solista iz Kraljeva uz pratnju Narodnog orkestra RTS-a pod upravom Vlade Panovića 7.4. Sitno / Đurđevka / Čačanka (narodne igre iz Srbije) KUD „Abrašević" iz Kraljeva uz pratnju dve svirale i goča NIŠ 8. Razglednica 8.1. Zumbalica (šaljiva narodna pesma iz okoline Niša) Muška izvorna pevačka grupa KUD-a „Kovilje" iz Vukmanova 8.2. Putničko / Zaplanjski čačak (narodna) Slobodan Dimitrijević Gale, gajdaš iz Taskovića / Slobodan Dimitrijević Gale, gajdaš uz pratnju Narodnog orkestra RTS-a pod upravom Vlade Panovića 8.3. Magla padnala v dolina (narodna) Mina Milićević, vokalni solista iz Niša uz pratnju Narodnog orkestra RTS-a pod upravom Vlade Panovića 8.4. Rumenka / Niškobanjski stari čačak (narodne igre iz jugoistočne Srbije) KUD „Kovilje" iz Vukmanova uz svirku dva dudučeta i goča KRAGUJEVAC 9. Razglednica 9.1. Ja u bašti, a Mile mi veli (pesma na bas - brojanica) (narodna) „Studenac" - ženska izvorna pevačka grupa iz Kragujevca 9.2. Blago meni i tebi, devojko / Preplet (narodna) Živojin Miljković Paško, frulaš iz Kragujevca / Živojin Miljković Paško, frulaš iz Kragujevca uz pratnju Narodnog orkestra RTS-a pod upravom Vlade Panovića 9.3. Koje li je doba noći? (narodna) Danica Krstić, vokalni solista iz Kragujevca uz pratnju Narodnog orkestra RTS-a pod upravom Vlade Panovića Titula „Čuvara narodne baštine" u kategoriji vokalnih solista 9.4. Jelo, Jelena / Čačanče / Kriva kruška (narodne igre iz Šumadije) CNTK „Abrašević" iz Kragujevca uz pratnju frule

Opis O autoru Dodatne informacije Može se, u prvi mah, neobičnom učiniti tvrdnja kako su Široka vrata najautobiografskiji od svih romana Aleksandra Tišme s obzirom na to da se sa njegovim junakom rastajemo kao sa vrlo mladim čovekom koji će, odlukom vojnog suda, biti streljan za nedelju dana. A Tišmu je tek očekivao dug život i, što je valjda još važnije, pisanje. Pažljiv čitalac Tišmine memoarske proze te romana Široka vrata lako će, u Tišminim opisima ljudi i događaja koje i jedna i druga proza obuhvataju, pronaći brojne sličnosti između doživljaja pisca i doživljaja romanesknog junaka, kako u zbivanjima tako i u nekim likovima. On se na više mesta, posebno u svojoj putopisnoj prozi, poigrava sa pretpostavkom šta bi bilo da je bilo, tačnije da je u nekom životnom trenutku doneo nekakve druge i drukčije odluke. Roman Široka vrata krije još jedan paradoks: to je mladalački roman starog pisca. Tišma ga je započeo rano, ali nikada nije bivao zadovoljan onim što je napisao. Okončao ga je tek pri kraju života i stvaranja. Možda u času kada se o onome mogućem a neostvarenom, što je moglo biti a nije, sa razlogom više razmišlja. Ali i sa surovom neminovnošću: ranije smo uspešno izbegavali smrt ali nas ona ipak, na kraju, pouzdano sačeka. Radoslav Petković Aleksandar Tišma je bio romansijer, pesnik, pisac pripovedaka, drama i prevodilac. Rođen je 16. januara 1924. godine u Horgošu, a preminuo 15. februara 2003. u Novom Sadu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Novom Sadu, a studije engleskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1954. godine. Od 1945. do 1949. godine radio je kao novinar u Slobodnoj Vojvodini i Borbi, a od 1949. do 1981. godine bio je urednik u Izdavačkom preduzeću Matice srpske u Novom Sadu i urednik Letopisa Matice srpske od 1969. do 1973. Prevodio je sa mađarskog i nemačkog jezika. Njegova književna dela prevedena su na oko 20 svetskih jezika. Za književno stvaralaštvo dobio je mnogobrojne nagrade i priznanja u zemlji i inostranstvu: Brankovu nagradu (1957), Oktobarsku nagradu Novog Sada (1966), Nolitovu nagradu (1977), NIN-ovu nagradu za roman (1977), Nagradu Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu (1978), Književnu nagradu „Szirmai Karoly” (1977. i 1979), Andrićevu nagradu (1979), Nagradu Oslobođenja Vojvodine (1982), Nagradu Željezare Sisak (1984), Sedmojulsku nagradu SR Srbije (1988), Nagradu za evropski feljton u Brnu (1993), Nagradu Lajpciškog sajma knjiga (1996), Državnu nagradu Austrije za evropsku književnost (1996), Nagradu grada Palerma „Mondello” (2000), Nagradu „Svetozar Miletić” za publicistiku (2002) i posthumno Vukovu nagradu (2003). Dobitnik je ordena Legije časti Republike Francuske. Bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti i član Akademije umetnosti u Berlinu. Težina 0,4 кг Dimenzije 130 × 205 × 3 cm Godina izdanja 2017 Pismo latinica Povez tvrd Broj stranica 192 ISBN 978-86-6263-171-8 Dimenzije 130x205

Knjiga je kao nova. Fa(l)šizmi – Zapisano u Srbiji 2019-2021 - Aleksandra Đurić Bosnić Izdavač: University Press Godina izdanja: 2022 Broj strana: 143 Format: 23 cm Povez: Broširani Iz recenzije: “…Upečatljivost zapažanja koje nam nude tekstovi sabrani u ovoj zbirci teške zbilje, sažeta je već u nazivu kolumni – fa(l)šizmi, takođe delu autorke, koji objedinjava neprestanu težnju ovdašnju da se praktikuje fašizam kao model javnog ponašanja i da se  koristi falsifikat kao jedino pouzdano sredstvo manipulacije i vladavine masama nesviknutim da razlikuju original i imitaciju. I ne samo masama, već i naoko učenima koji se izvanredno uklapaju u šablon vođstva zasnovanog na lažima i vuku svoje bedne tantijeme nauštrb sadašnjosti i budućnosti…” Jelka Jovanović Aleksandra Đurić Bosnić je diplomirala na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, magistrirala je 2010. godine na Odseku za srpsku književnost na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, a doktorirala 2015. godine na Fakultetu dramskim umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu. Do sada je objavila dramu Poslednji orden (Dignitas, Cetinje, 1996), zbirku eseja Po-etička traganja (Kulturni centar, Pančevo, 2008), monografiju Poetika tamnog vilajeta – Radomir Konstantinović o duhu palanke u srpskoj književnosti (Službeni glasnik, Beograd, 2011) i monografiju Kultura nacije: Između krvi i tla (University Press – Magistrat izdanja, Sarajevo, 2016). Uredila je, zajedno sa Milicom Konstantinović, zbirku sabranih radio drama Radomira Konstantinovića Iznenađenje (University press Sarajevo). Objavila je više naučnih radova i uredila nekoliko zbornika. Od 2011. godine je glavni urednik naučnog časopisa “Interkulturalnost”. Od 2012. godine predsednica je upravnog odbora Centra za interkulturnu komunikaciju iz Novog Sada, nevladine organizacije posvećene promociji i afirmaciji interkulturalnosti. Od novembra 2019. godine autorka je kolumne Fal(š)izmi u Novom Magazinu. Radi u Kulturnom centru Vojvodine Miloš Crnjanski kao koordinator za istraživanja kulturnog razvoja.

Akvarel Dimenzije sa ramom 54x46cm,a sam rad 40x32cm Novosadski slikar Georgi Josifov (Dimitrovgrad, 1955 - Novi Sad, 2021) preminuo je posle duže bolesti. Pored slikarstva, bavio se ilustracijom knjiga i pozorišnom scenografijom. Radio je akvarele, pastele, ulja na platnu i crteže olovkom. Ostao je prepoznatljiv po crtežima arhitekture starog Novog Sada. U njegovom bogatom i raznovrsnom umetničkom stvaralaštvu posebno se izdvaja Mapa sa reprodukcijama crteža Novog Sada, serija crteža na kojima su ovekovečene stare novosadske ulice, kitnjasta arhitektura, dvorišta. Oslobodio ih je od automobila i ljudi i veštim crtačkim rukopisom dao im vanvremensku notu. Negovao je crtež kao samostalnu likovnu disciplinu smatrajući ga ravnopravnim sa svim drugim likovnim tehnikama. Živeo je i stvarao u Gradiću ispod Petrovaradinske tvrđave tako da je i taj jedinstveni barokni ambijent ostao sačuvan na njegovim crtežima, kao i sama Tvrđava. `Svojim talentom i radom krenuo je u nepoznato i ja sam mogao samo da se zadovoljno smeškam i da lagano uspostavljamo istu talasnu dužinu. Ne znam gde ćemo stići, ali je sigurno da ćemo biti dva slikara`, rekao je njegov profesor Boško Petrović. Stvorio je nešto novo. Napravio je sliku u slici. Sa sve ramom. Stvaralac bez istraživanja ne postaje umetnik, nego tek puki zanatlija. Posmatrača njegovih slika, koje se nalaze na svim kontinentima, plene i boje. Igra isprepletenih boja. Tako skladnih. Josifov zaista ume sa njima. On ih je pripitomio. Boje na njegovim platnima nisu sluškinje. One su prijateljice. Lepotice`, reči su književnika Miće M. Tumarića. Osnovnu školu i Gimnaziju završio je u Dimitrovgradu, Višu pedagošku školu u Beogradu (likovni odsek), a zatim je diplomirao 1981. na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, odsek slikarstvo, u klasi profesora Boška Petrovića. Uradio je oko 200 slikarsko-scenografskih rešenja za pozorišne predstave u zemlji i inostranstvu. Ilustrovao je veliki broj knjiga za decu. Imao je 35 samostalnih izložbi u Srbiji, Mađarskoj, Hrvatskoj i Argentini i učestvovao na preko 150 kolektivnih postavki kao i na brojnim likovnim kolonijama. Bio je umetnički direktor kolonije `Vojvodinašume` i dugogodišnji saradnik i scenograf Zmajevih dečjih igara. Poslednju samostalnu izložbu imao je 2019. u rodnom gradu Dimitrovgradu u galeriji `Metodi Petrov`. Radio je kao slikar u Srpskom narodnom pozorištu 12 godina, a u statusu samostalnog likovnog umetnika bio je 14 godina. Bio je član Saveza udruženja likovnih umetnika Vojvodine od 1998. godine.

Akvarel Dimenzije sa ramom 47x28,a sam rad 35x13cm Novosadski slikar Georgi Josifov (Dimitrovgrad, 1955 - Novi Sad, 2021) preminuo je posle duže bolesti. Pored slikarstva, bavio se ilustracijom knjiga i pozorišnom scenografijom. Radio je akvarele, pastele, ulja na platnu i crteže olovkom. Ostao je prepoznatljiv po crtežima arhitekture starog Novog Sada. U njegovom bogatom i raznovrsnom umetničkom stvaralaštvu posebno se izdvaja Mapa sa reprodukcijama crteža Novog Sada, serija crteža na kojima su ovekovečene stare novosadske ulice, kitnjasta arhitektura, dvorišta. Oslobodio ih je od automobila i ljudi i veštim crtačkim rukopisom dao im vanvremensku notu. Negovao je crtež kao samostalnu likovnu disciplinu smatrajući ga ravnopravnim sa svim drugim likovnim tehnikama. Živeo je i stvarao u Gradiću ispod Petrovaradinske tvrđave tako da je i taj jedinstveni barokni ambijent ostao sačuvan na njegovim crtežima, kao i sama Tvrđava. `Svojim talentom i radom krenuo je u nepoznato i ja sam mogao samo da se zadovoljno smeškam i da lagano uspostavljamo istu talasnu dužinu. Ne znam gde ćemo stići, ali je sigurno da ćemo biti dva slikara`, rekao je njegov profesor Boško Petrović. Stvorio je nešto novo. Napravio je sliku u slici. Sa sve ramom. Stvaralac bez istraživanja ne postaje umetnik, nego tek puki zanatlija. Posmatrača njegovih slika, koje se nalaze na svim kontinentima, plene i boje. Igra isprepletenih boja. Tako skladnih. Josifov zaista ume sa njima. On ih je pripitomio. Boje na njegovim platnima nisu sluškinje. One su prijateljice. Lepotice`, reči su književnika Miće M. Tumarića. Osnovnu školu i Gimnaziju završio je u Dimitrovgradu, Višu pedagošku školu u Beogradu (likovni odsek), a zatim je diplomirao 1981. na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, odsek slikarstvo, u klasi profesora Boška Petrovića. Uradio je oko 200 slikarsko-scenografskih rešenja za pozorišne predstave u zemlji i inostranstvu. Ilustrovao je veliki broj knjiga za decu. Imao je 35 samostalnih izložbi u Srbiji, Mađarskoj, Hrvatskoj i Argentini i učestvovao na preko 150 kolektivnih postavki kao i na brojnim likovnim kolonijama. Bio je umetnički direktor kolonije `Vojvodinašume` i dugogodišnji saradnik i scenograf Zmajevih dečjih igara. Poslednju samostalnu izložbu imao je 2019. u rodnom gradu Dimitrovgradu u galeriji `Metodi Petrov`. Radio je kao slikar u Srpskom narodnom pozorištu 12 godina, a u statusu samostalnog likovnog umetnika bio je 14 godina. Bio je član Saveza udruženja likovnih umetnika Vojvodine od 1998. godine.