Jakov Ignjatović Čudan svetTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruЈаков Игњатовић (Сентандреја, 26. новембар(јк))/8. децембар(гк) 1822 — Нови Сад, 23. јун(јк))/5. јул(гк) 1889) био је познати српски романописац и прозни писац из 19. века.[1]БиографијаЈаша Игњатовић[2] се родио у Сентандреји на црквени празник "Првозвани Андреја" 1822. године (а не 1824. како је записано на његовом портрету, рад Новака Радонића).[3] Отац имењак Јаков, угледни грађанин, варошки тутор који је сина добио под старе дане, умро је шест година касније.[4] Мајка Личанка, Ката од рода Барјактаревића[5] (који су променили презиме у Јаковљевић) умрла када је Јаши била непуна година. Тако је Јаша остало рано сироче, а по мајчином породичном надимку, њега и брата су звали "браћа Таборџије". О њему је водио бригу ујак Ђорђе Јаковљевић, код којег је прешао да живи. Основну школу је учио у месту рођења, а гимназију ("латинску школу") у Сентандреји, Вацу, Острогону и Пешти. Права је слушао у Пешти, али је због сукоба са професорима напустио универзитет и добровољно отишао у хусаре. Касније је завршио права у Кечкемету, као хусар. Кратко време је био адвокат, и чим је избила Мађарска револуција (1848), узео је учешће на страни Мађара против Беча, због чега је, после мађарске капитулације, морао пребећи у Београд.Јаков ИгњатовићУ Београду је живео као новинар до 1850, а затим је путовао по свету. Био је наводно официр легионар у француској колонијалној војсци у Алжиру.[6] Више пута се бавио у Цариграду, међу Турцима. Појављује се после три године и отада видно учествује у јавном животу војвођанских Срба. Био је уредник Летописа Матице српске у периоду 1854—1856, затим „народни секретар“ у Карловцима. Када је 1861. године градоначелник постао Светозар Милетић, следили су за њим: Јаша као велики бележник[7] и Змај као подбележнику варошки у Новом Саду. Са Ђорђем Рајковићем уређивао је 1862-63. Путник: лист за умну и душевну забаву.[8] У периоду од 1863. до 1879. године живео је у Даљу, где је радио као адвокат и службеник патријаршијског имања митрополије Горњокарловачке. Своју приватну библиотеку завештао је Српској читаоници у Даљу. Након извесног времена које је провео у Темишвару где је уређивао "Темишварски Гласник", скрасио се сасвим у Новом Саду. Године 1880. он је са Ђорђем Рајковићем, уредник "Недељног листа" у Новом Саду.Кад је народна странка Светозара Милетића повела заједничку политичку борбу са Мађарима против Беча, Игњатовић је активно учествовао у тој борби и два пута је биран за посланика. Кад је народна странка напустила Мађаре, Игњатовић, супротно огромној већини Срба у Војводини, остаје доследан пријатељ Мађара и поборник српско-мађарског споразума. Због тога је нападан као мађарон и био принуђен да живи одвојено од српског друштва, све до смрти. То је рђаво утицало на његов глас као књижевника. Подсмевао му се у јавности нарочито Јован Јовановић Змај у свом хумористичком листу Стармали 1879-1881. године[9]Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888. године. Био је такође члан Матице српске у Новом Саду и носилац српског ордена Св. Саве.[10] Умро је у Новом Саду јуна 1889. године "уочи Ивандана", где је и сахрањен на Успенском гробљу. Његови потомци данас живе и раде у Пироту.Гроб Јакова Игњатовића на Успенском гробљу у Новом СадуКњижевни радовиНа књижевни рад Јашин много је утицао писац Сима Милутиновић "Сарајлија". Свом узору је срочио песму 1838. године Песма Милутиновићу. Игњатовић је своју књижевну делатност нарочито развио кад је дошао за уредника „Летописа“. Заједно са Ђуром Јакшићем спада у ред најистакнутијих романтичара у српској књижевности.[11] Као писац Игњатовић је пролазио извесне мене, трагајући за својим идеалом. Почео је са романтизмом, да би завршио као реалиста.[12] Он је тако написао више патриотско-историјских романа и приповедака, који су се свиђали ондашњој српској публици, али који према критичарима немају праве књижевне вредности [13] Такви су историјски романи: Ђурађ Бранковић (првенац, 1855)[14] Краљевска снаха и недовршени Дели - Бакић; приповетке: „Крв за род“ и „Манзор и Џемила“. Много је обимнији и знатнији његов рад на социјалном роману. Он је творац реалистичког друштвеног романа код Срба. Најбољи су му романи: Чудан свет, Васа Решпект, Вечити младожења, Стари и нови мајстори и последњи и најобимнији Патница. И у осталим својим романима и приповеткама Игњатовић слика савремени живот српског друштва у Војводини, али у њима, поред реалистичког приказивања, превлађује хумористички и авантуристички елеменат, особито у романима „Тридесет година из живота Милана Наранџића“ и Трпен спасен (недовршен, у „Србадији“, а прерађен у драму „Адам и берберин“).9/8

Jakov Ignjatović Čudan svetTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruЈаков Игњатовић (Сентандреја, 26. новембар(јк))/8. децембар(гк) 1822 — Нови Сад, 23. јун(јк))/5. јул(гк) 1889) био је познати српски романописац и прозни писац из 19. века.[1]БиографијаЈаша Игњатовић[2] се родио у Сентандреји на црквени празник "Првозвани Андреја" 1822. године (а не 1824. како је записано на његовом портрету, рад Новака Радонића).[3] Отац имењак Јаков, угледни грађанин, варошки тутор који је сина добио под старе дане, умро је шест година касније.[4] Мајка Личанка, Ката од рода Барјактаревића[5] (који су променили презиме у Јаковљевић) умрла када је Јаши била непуна година. Тако је Јаша остало рано сироче, а по мајчином породичном надимку, њега и брата су звали "браћа Таборџије". О њему је водио бригу ујак Ђорђе Јаковљевић, код којег је прешао да живи. Основну школу је учио у месту рођења, а гимназију ("латинску школу") у Сентандреји, Вацу, Острогону и Пешти. Права је слушао у Пешти, али је због сукоба са професорима напустио универзитет и добровољно отишао у хусаре. Касније је завршио права у Кечкемету, као хусар. Кратко време је био адвокат, и чим је избила Мађарска револуција (1848), узео је учешће на страни Мађара против Беча, због чега је, после мађарске капитулације, морао пребећи у Београд.Јаков ИгњатовићУ Београду је живео као новинар до 1850, а затим је путовао по свету. Био је наводно официр легионар у француској колонијалној војсци у Алжиру.[6] Више пута се бавио у Цариграду, међу Турцима. Појављује се после три године и отада видно учествује у јавном животу војвођанских Срба. Био је уредник Летописа Матице српске у периоду 1854—1856, затим „народни секретар“ у Карловцима. Када је 1861. године градоначелник постао Светозар Милетић, следили су за њим: Јаша као велики бележник[7] и Змај као подбележнику варошки у Новом Саду. Са Ђорђем Рајковићем уређивао је 1862-63. Путник: лист за умну и душевну забаву.[8] У периоду од 1863. до 1879. године живео је у Даљу, где је радио као адвокат и службеник патријаршијског имања митрополије Горњокарловачке. Своју приватну библиотеку завештао је Српској читаоници у Даљу. Након извесног времена које је провео у Темишвару где је уређивао "Темишварски Гласник", скрасио се сасвим у Новом Саду. Године 1880. он је са Ђорђем Рајковићем, уредник "Недељног листа" у Новом Саду.Кад је народна странка Светозара Милетића повела заједничку политичку борбу са Мађарима против Беча, Игњатовић је активно учествовао у тој борби и два пута је биран за посланика. Кад је народна странка напустила Мађаре, Игњатовић, супротно огромној већини Срба у Војводини, остаје доследан пријатељ Мађара и поборник српско-мађарског споразума. Због тога је нападан као мађарон и био принуђен да живи одвојено од српског друштва, све до смрти. То је рђаво утицало на његов глас као књижевника. Подсмевао му се у јавности нарочито Јован Јовановић Змај у свом хумористичком листу Стармали 1879-1881. године[9]Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888. године. Био је такође члан Матице српске у Новом Саду и носилац српског ордена Св. Саве.[10] Умро је у Новом Саду јуна 1889. године "уочи Ивандана", где је и сахрањен на Успенском гробљу. Његови потомци данас живе и раде у Пироту.Гроб Јакова Игњатовића на Успенском гробљу у Новом СадуКњижевни радовиНа књижевни рад Јашин много је утицао писац Сима Милутиновић "Сарајлија". Свом узору је срочио песму 1838. године Песма Милутиновићу. Игњатовић је своју књижевну делатност нарочито развио кад је дошао за уредника „Летописа“. Заједно са Ђуром Јакшићем спада у ред најистакнутијих романтичара у српској књижевности.[11] Као писац Игњатовић је пролазио извесне мене, трагајући за својим идеалом. Почео је са романтизмом, да би завршио као реалиста.[12] Он је тако написао више патриотско-историјских романа и приповедака, који су се свиђали ондашњој српској публици, али који према критичарима немају праве књижевне вредности [13] Такви су историјски романи: Ђурађ Бранковић (првенац, 1855)[14] Краљевска снаха и недовршени Дели - Бакић; приповетке: „Крв за род“ и „Манзор и Џемила“. Много је обимнији и знатнији његов рад на социјалном роману. Он је творац реалистичког друштвеног романа код Срба. Најбољи су му романи: Чудан свет, Васа Решпект, Вечити младожења, Стари и нови мајстори и последњи и најобимнији Патница. И у осталим својим романима и приповеткама Игњатовић слика савремени живот српског друштва у Војводини, али у њима, поред реалистичког приказивања, превлађује хумористички и авантуристички елеменат, особито у романима „Тридесет година из живота Милана Наранџића“ и Трпен спасен (недовршен, у „Србадији“, а прерађен у драму „Адам и берберин“).9/8

Jakov Ignjatović Vasa RešpektTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruЈаков Игњатовић (Сентандреја, 26. новембар(јк))/8. децембар(гк) 1822 — Нови Сад, 23. јун(јк))/5. јул(гк) 1889) био је познати српски романописац и прозни писац из 19. века.[1]БиографијаЈаша Игњатовић[2] се родио у Сентандреји на црквени празник "Првозвани Андреја" 1822. године (а не 1824. како је записано на његовом портрету, рад Новака Радонића).[3] Отац имењак Јаков, угледни грађанин, варошки тутор који је сина добио под старе дане, умро је шест година касније.[4] Мајка Личанка, Ката од рода Барјактаревића[5] (који су променили презиме у Јаковљевић) умрла када је Јаши била непуна година. Тако је Јаша остало рано сироче, а по мајчином породичном надимку, њега и брата су звали "браћа Таборџије". О њему је водио бригу ујак Ђорђе Јаковљевић, код којег је прешао да живи. Основну школу је учио у месту рођења, а гимназију ("латинску школу") у Сентандреји, Вацу, Острогону и Пешти. Права је слушао у Пешти, али је због сукоба са професорима напустио универзитет и добровољно отишао у хусаре. Касније је завршио права у Кечкемету, као хусар. Кратко време је био адвокат, и чим је избила Мађарска револуција (1848), узео је учешће на страни Мађара против Беча, због чега је, после мађарске капитулације, морао пребећи у Београд.Јаков ИгњатовићУ Београду је живео као новинар до 1850, а затим је путовао по свету. Био је наводно официр легионар у француској колонијалној војсци у Алжиру.[6] Више пута се бавио у Цариграду, међу Турцима. Појављује се после три године и отада видно учествује у јавном животу војвођанских Срба. Био је уредник Летописа Матице српске у периоду 1854—1856, затим „народни секретар“ у Карловцима. Када је 1861. године градоначелник постао Светозар Милетић, следили су за њим: Јаша као велики бележник[7] и Змај као подбележнику варошки у Новом Саду. Са Ђорђем Рајковићем уређивао је 1862-63. Путник: лист за умну и душевну забаву.[8] У периоду од 1863. до 1879. године живео је у Даљу, где је радио као адвокат и службеник патријаршијског имања митрополије Горњокарловачке. Своју приватну библиотеку завештао је Српској читаоници у Даљу. Након извесног времена које је провео у Темишвару где је уређивао "Темишварски Гласник", скрасио се сасвим у Новом Саду. Године 1880. он је са Ђорђем Рајковићем, уредник "Недељног листа" у Новом Саду.Кад је народна странка Светозара Милетића повела заједничку политичку борбу са Мађарима против Беча, Игњатовић је активно учествовао у тој борби и два пута је биран за посланика. Кад је народна странка напустила Мађаре, Игњатовић, супротно огромној већини Срба у Војводини, остаје доследан пријатељ Мађара и поборник српско-мађарског споразума. Због тога је нападан као мађарон и био принуђен да живи одвојено од српског друштва, све до смрти. То је рђаво утицало на његов глас као књижевника. Подсмевао му се у јавности нарочито Јован Јовановић Змај у свом хумористичком листу Стармали 1879-1881. године[9]Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888. године. Био је такође члан Матице српске у Новом Саду и носилац српског ордена Св. Саве.[10] Умро је у Новом Саду јуна 1889. године "уочи Ивандана", где је и сахрањен на Успенском гробљу. Његови потомци данас живе и раде у Пироту.Гроб Јакова Игњатовића на Успенском гробљу у Новом СадуКњижевни радовиНа књижевни рад Јашин много је утицао писац Сима Милутиновић "Сарајлија". Свом узору је срочио песму 1838. године Песма Милутиновићу. Игњатовић је своју књижевну делатност нарочито развио кад је дошао за уредника „Летописа“. Заједно са Ђуром Јакшићем спада у ред најистакнутијих романтичара у српској књижевности.[11] Као писац Игњатовић је пролазио извесне мене, трагајући за својим идеалом. Почео је са романтизмом, да би завршио као реалиста.[12] Он је тако написао више патриотско-историјских романа и приповедака, који су се свиђали ондашњој српској публици, али који према критичарима немају праве књижевне вредности [13] Такви су историјски романи: Ђурађ Бранковић (првенац, 1855)[14] Краљевска снаха и недовршени Дели - Бакић; приповетке: „Крв за род“ и „Манзор и Џемила“. Много је обимнији и знатнији његов рад на социјалном роману. Он је творац реалистичког друштвеног романа код Срба. Најбољи су му романи: Чудан свет, Васа Решпект, Вечити младожења, Стари и нови мајстори и последњи и најобимнији Патница. И у осталим својим романима и приповеткама Игњатовић слика савремени живот српског друштва у Војводини, али у њима, поред реалистичког приказивања, превлађује хумористички и авантуристички елеменат, особито у романима „Тридесет година из живота Милана Наранџића“ и Трпен спасен (недовршен, у „Србадији“, а прерађен у драму „Адам и берберин“).9/8

Jakov Ignjatović PatnicaTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruЈаков Игњатовић (Сентандреја, 26. новембар(јк))/8. децембар(гк) 1822 — Нови Сад, 23. јун(јк))/5. јул(гк) 1889) био је познати српски романописац и прозни писац из 19. века.[1]БиографијаЈаша Игњатовић[2] се родио у Сентандреји на црквени празник "Првозвани Андреја" 1822. године (а не 1824. како је записано на његовом портрету, рад Новака Радонића).[3] Отац имењак Јаков, угледни грађанин, варошки тутор који је сина добио под старе дане, умро је шест година касније.[4] Мајка Личанка, Ката од рода Барјактаревића[5] (који су променили презиме у Јаковљевић) умрла када је Јаши била непуна година. Тако је Јаша остало рано сироче, а по мајчином породичном надимку, њега и брата су звали "браћа Таборџије". О њему је водио бригу ујак Ђорђе Јаковљевић, код којег је прешао да живи. Основну школу је учио у месту рођења, а гимназију ("латинску школу") у Сентандреји, Вацу, Острогону и Пешти. Права је слушао у Пешти, али је због сукоба са професорима напустио универзитет и добровољно отишао у хусаре. Касније је завршио права у Кечкемету, као хусар. Кратко време је био адвокат, и чим је избила Мађарска револуција (1848), узео је учешће на страни Мађара против Беча, због чега је, после мађарске капитулације, морао пребећи у Београд.Јаков ИгњатовићУ Београду је живео као новинар до 1850, а затим је путовао по свету. Био је наводно официр легионар у француској колонијалној војсци у Алжиру.[6] Више пута се бавио у Цариграду, међу Турцима. Појављује се после три године и отада видно учествује у јавном животу војвођанских Срба. Био је уредник Летописа Матице српске у периоду 1854—1856, затим „народни секретар“ у Карловцима. Када је 1861. године градоначелник постао Светозар Милетић, следили су за њим: Јаша као велики бележник[7] и Змај као подбележнику варошки у Новом Саду. Са Ђорђем Рајковићем уређивао је 1862-63. Путник: лист за умну и душевну забаву.[8] У периоду од 1863. до 1879. године живео је у Даљу, где је радио као адвокат и службеник патријаршијског имања митрополије Горњокарловачке. Своју приватну библиотеку завештао је Српској читаоници у Даљу. Након извесног времена које је провео у Темишвару где је уређивао "Темишварски Гласник", скрасио се сасвим у Новом Саду. Године 1880. он је са Ђорђем Рајковићем, уредник "Недељног листа" у Новом Саду.Кад је народна странка Светозара Милетића повела заједничку политичку борбу са Мађарима против Беча, Игњатовић је активно учествовао у тој борби и два пута је биран за посланика. Кад је народна странка напустила Мађаре, Игњатовић, супротно огромној већини Срба у Војводини, остаје доследан пријатељ Мађара и поборник српско-мађарског споразума. Због тога је нападан као мађарон и био принуђен да живи одвојено од српског друштва, све до смрти. То је рђаво утицало на његов глас као књижевника. Подсмевао му се у јавности нарочито Јован Јовановић Змај у свом хумористичком листу Стармали 1879-1881. године[9]Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888. године. Био је такође члан Матице српске у Новом Саду и носилац српског ордена Св. Саве.[10] Умро је у Новом Саду јуна 1889. године "уочи Ивандана", где је и сахрањен на Успенском гробљу. Његови потомци данас живе и раде у Пироту.Гроб Јакова Игњатовића на Успенском гробљу у Новом СадуКњижевни радовиНа књижевни рад Јашин много је утицао писац Сима Милутиновић "Сарајлија". Свом узору је срочио песму 1838. године Песма Милутиновићу. Игњатовић је своју књижевну делатност нарочито развио кад је дошао за уредника „Летописа“. Заједно са Ђуром Јакшићем спада у ред најистакнутијих романтичара у српској књижевности.[11] Као писац Игњатовић је пролазио извесне мене, трагајући за својим идеалом. Почео је са романтизмом, да би завршио као реалиста.[12] Он је тако написао више патриотско-историјских романа и приповедака, који су се свиђали ондашњој српској публици, али који према критичарима немају праве књижевне вредности [13] Такви су историјски романи: Ђурађ Бранковић (првенац, 1855)[14] Краљевска снаха и недовршени Дели - Бакић; приповетке: „Крв за род“ и „Манзор и Џемила“. Много је обимнији и знатнији његов рад на социјалном роману. Он је творац реалистичког друштвеног романа код Срба. Најбољи су му романи: Чудан свет, Васа Решпект, Вечити младожења, Стари и нови мајстори и последњи и најобимнији Патница. И у осталим својим романима и приповеткама Игњатовић слика савремени живот српског друштва у Војводини, али у њима, поред реалистичког приказивања, превлађује хумористички и авантуристички елеменат, особито у романима „Тридесет година из живота Милана Наранџића“ и Трпен спасен (недовршен, у „Србадији“, а прерађен у драму „Адам и берберин“).9/8

Jakov Ignjatović Izabrana delaTvrdi povezO autoruЈаков Игњатовић (Сентандреја, 26. новембар(јк))/8. децембар(гк) 1822 — Нови Сад, 23. јун(јк))/5. јул(гк) 1889) био је познати српски романописац и прозни писац из 19. века.[1]БиографијаЈаша Игњатовић[2] се родио у Сентандреји на црквени празник "Првозвани Андреја" 1822. године (а не 1824. како је записано на његовом портрету, рад Новака Радонића).[3] Отац имењак Јаков, угледни грађанин, варошки тутор који је сина добио под старе дане, умро је шест година касније.[4] Мајка Личанка, Ката од рода Барјактаревића[5] (који су променили презиме у Јаковљевић) умрла када је Јаши била непуна година. Тако је Јаша остало рано сироче, а по мајчином породичном надимку, њега и брата су звали "браћа Таборџије". О њему је водио бригу ујак Ђорђе Јаковљевић, код којег је прешао да живи. Основну школу је учио у месту рођења, а гимназију ("латинску школу") у Сентандреји, Вацу, Острогону и Пешти. Права је слушао у Пешти, али је због сукоба са професорима напустио универзитет и добровољно отишао у хусаре. Касније је завршио права у Кечкемету, као хусар. Кратко време је био адвокат, и чим је избила Мађарска револуција (1848), узео је учешће на страни Мађара против Беча, због чега је, после мађарске капитулације, морао пребећи у Београд.Јаков ИгњатовићУ Београду је живео као новинар до 1850, а затим је путовао по свету. Био је наводно официр легионар у француској колонијалној војсци у Алжиру.[6] Више пута се бавио у Цариграду, међу Турцима. Појављује се после три године и отада видно учествује у јавном животу војвођанских Срба. Био је уредник Летописа Матице српске у периоду 1854—1856, затим „народни секретар“ у Карловцима. Када је 1861. године градоначелник постао Светозар Милетић, следили су за њим: Јаша као велики бележник[7] и Змај као подбележнику варошки у Новом Саду. Са Ђорђем Рајковићем уређивао је 1862-63. Путник: лист за умну и душевну забаву.[8] У периоду од 1863. до 1879. године живео је у Даљу, где је радио као адвокат и службеник патријаршијског имања митрополије Горњокарловачке. Своју приватну библиотеку завештао је Српској читаоници у Даљу. Након извесног времена које је провео у Темишвару где је уређивао "Темишварски Гласник", скрасио се сасвим у Новом Саду. Године 1880. он је са Ђорђем Рајковићем, уредник "Недељног листа" у Новом Саду.Кад је народна странка Светозара Милетића повела заједничку политичку борбу са Мађарима против Беча, Игњатовић је активно учествовао у тој борби и два пута је биран за посланика. Кад је народна странка напустила Мађаре, Игњатовић, супротно огромној већини Срба у Војводини, остаје доследан пријатељ Мађара и поборник српско-мађарског споразума. Због тога је нападан као мађарон и био принуђен да живи одвојено од српског друштва, све до смрти. То је рђаво утицало на његов глас као књижевника. Подсмевао му се у јавности нарочито Јован Јовановић Змај у свом хумористичком листу Стармали 1879-1881. године[9]Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888. године. Био је такође члан Матице српске у Новом Саду и носилац српског ордена Св. Саве.[10] Умро је у Новом Саду јуна 1889. године "уочи Ивандана", где је и сахрањен на Успенском гробљу. Његови потомци данас живе и раде у Пироту.Гроб Јакова Игњатовића на Успенском гробљу у Новом СадуКњижевни радовиНа књижевни рад Јашин много је утицао писац Сима Милутиновић "Сарајлија". Свом узору је срочио песму 1838. године Песма Милутиновићу. Игњатовић је своју књижевну делатност нарочито развио кад је дошао за уредника „Летописа“. Заједно са Ђуром Јакшићем спада у ред најистакнутијих романтичара у српској књижевности.[11] Као писац Игњатовић је пролазио извесне мене, трагајући за својим идеалом. Почео је са романтизмом, да би завршио као реалиста.[12] Он је тако написао више патриотско-историјских романа и приповедака, који су се свиђали ондашњој српској публици, али који према критичарима немају праве књижевне вредности [13] Такви су историјски романи: Ђурађ Бранковић (првенац, 1855)[14] Краљевска снаха и недовршени Дели - Бакић; приповетке: „Крв за род“ и „Манзор и Џемила“. Много је обимнији и знатнији његов рад на социјалном роману. Он је творац реалистичког друштвеног романа код Срба. Најбољи су му романи: Чудан свет, Васа Решпект, Вечити младожења, Стари и нови мајстори и последњи и најобимнији Патница. И у осталим својим романима и приповеткама Игњатовић слика савремени живот српског друштва у Војводини, али у њима, поред реалистичког приказивања, превлађује хумористички и авантуристички елеменат, особито у романима „Тридесет година из живота Милана Наранџића“ и Трпен спасен (недовршен, у „Србадији“, а прерађен у драму „Адам и берберин“).9/3

Jakov Ignjatović Večiti mladoženjaTvrdi povezIzdavač NolitO autoruЈаков Игњатовић (Сентандреја, 26. новембар(јк))/8. децембар(гк) 1822 — Нови Сад, 23. јун(јк))/5. јул(гк) 1889) био је познати српски романописац и прозни писац из 19. века.[1]БиографијаЈаша Игњатовић[2] се родио у Сентандреји на црквени празник "Првозвани Андреја" 1822. године (а не 1824. како је записано на његовом портрету, рад Новака Радонића).[3] Отац имењак Јаков, угледни грађанин, варошки тутор који је сина добио под старе дане, умро је шест година касније.[4] Мајка Личанка, Ката од рода Барјактаревића[5] (који су променили презиме у Јаковљевић) умрла када је Јаши била непуна година. Тако је Јаша остало рано сироче, а по мајчином породичном надимку, њега и брата су звали "браћа Таборџије". О њему је водио бригу ујак Ђорђе Јаковљевић, код којег је прешао да живи. Основну школу је учио у месту рођења, а гимназију ("латинску школу") у Сентандреји, Вацу, Острогону и Пешти. Права је слушао у Пешти, али је због сукоба са професорима напустио универзитет и добровољно отишао у хусаре. Касније је завршио права у Кечкемету, као хусар. Кратко време је био адвокат, и чим је избила Мађарска револуција (1848), узео је учешће на страни Мађара против Беча, због чега је, после мађарске капитулације, морао пребећи у Београд.Јаков ИгњатовићУ Београду је живео као новинар до 1850, а затим је путовао по свету. Био је наводно официр легионар у француској колонијалној војсци у Алжиру.[6] Више пута се бавио у Цариграду, међу Турцима. Појављује се после три године и отада видно учествује у јавном животу војвођанских Срба. Био је уредник Летописа Матице српске у периоду 1854—1856, затим „народни секретар“ у Карловцима. Када је 1861. године градоначелник постао Светозар Милетић, следили су за њим: Јаша као велики бележник[7] и Змај као подбележнику варошки у Новом Саду. Са Ђорђем Рајковићем уређивао је 1862-63. Путник: лист за умну и душевну забаву.[8] У периоду од 1863. до 1879. године живео је у Даљу, где је радио као адвокат и службеник патријаршијског имања митрополије Горњокарловачке. Своју приватну библиотеку завештао је Српској читаоници у Даљу. Након извесног времена које је провео у Темишвару где је уређивао "Темишварски Гласник", скрасио се сасвим у Новом Саду. Године 1880. он је са Ђорђем Рајковићем, уредник "Недељног листа" у Новом Саду.Кад је народна странка Светозара Милетића повела заједничку политичку борбу са Мађарима против Беча, Игњатовић је активно учествовао у тој борби и два пута је биран за посланика. Кад је народна странка напустила Мађаре, Игњатовић, супротно огромној већини Срба у Војводини, остаје доследан пријатељ Мађара и поборник српско-мађарског споразума. Због тога је нападан као мађарон и био принуђен да живи одвојено од српског друштва, све до смрти. То је рђаво утицало на његов глас као књижевника. Подсмевао му се у јавности нарочито Јован Јовановић Змај у свом хумористичком листу Стармали 1879-1881. године[9]Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888. године. Био је такође члан Матице српске у Новом Саду и носилац српског ордена Св. Саве.[10] Умро је у Новом Саду јуна 1889. године "уочи Ивандана", где је и сахрањен на Успенском гробљу. Његови потомци данас живе и раде у Пироту.Гроб Јакова Игњатовића на Успенском гробљу у Новом СадуКњижевни радовиНа књижевни рад Јашин много је утицао писац Сима Милутиновић "Сарајлија". Свом узору је срочио песму 1838. године Песма Милутиновићу. Игњатовић је своју књижевну делатност нарочито развио кад је дошао за уредника „Летописа“. Заједно са Ђуром Јакшићем спада у ред најистакнутијих романтичара у српској књижевности.[11] Као писац Игњатовић је пролазио извесне мене, трагајући за својим идеалом. Почео је са романтизмом, да би завршио као реалиста.[12] Он је тако написао више патриотско-историјских романа и приповедака, који су се свиђали ондашњој српској публици, али који према критичарима немају праве књижевне вредности [13] Такви су историјски романи: Ђурађ Бранковић (првенац, 1855)[14] Краљевска снаха и недовршени Дели - Бакић; приповетке: „Крв за род“ и „Манзор и Џемила“. Много је обимнији и знатнији његов рад на социјалном роману. Он је творац реалистичког друштвеног романа код Срба. Најбољи су му романи: Чудан свет, Васа Решпект, Вечити младожења, Стари и нови мајстори и последњи и најобимнији Патница. И у осталим својим романима и приповеткама Игњатовић слика савремени живот српског друштва у Војводини, али у њима, поред реалистичког приказивања, превлађује хумористички и авантуристички елеменат, особито у романима „Тридесет година из живота Милана Наранџића“ и Трпен спасен (недовршен, у „Србадији“, а прерађен у драму „Адам и берберин“).9/6

Jakov Ignjatović Vasa RešpektTvrdi povezIzdavač NolitO autoruЈаков Игњатовић (Сентандреја, 26. новембар(јк))/8. децембар(гк) 1822 — Нови Сад, 23. јун(јк))/5. јул(гк) 1889) био је познати српски романописац и прозни писац из 19. века.[1]БиографијаЈаша Игњатовић[2] се родио у Сентандреји на црквени празник "Првозвани Андреја" 1822. године (а не 1824. како је записано на његовом портрету, рад Новака Радонића).[3] Отац имењак Јаков, угледни грађанин, варошки тутор који је сина добио под старе дане, умро је шест година касније.[4] Мајка Личанка, Ката од рода Барјактаревића[5] (који су променили презиме у Јаковљевић) умрла када је Јаши била непуна година. Тако је Јаша остало рано сироче, а по мајчином породичном надимку, њега и брата су звали "браћа Таборџије". О њему је водио бригу ујак Ђорђе Јаковљевић, код којег је прешао да живи. Основну школу је учио у месту рођења, а гимназију ("латинску школу") у Сентандреји, Вацу, Острогону и Пешти. Права је слушао у Пешти, али је због сукоба са професорима напустио универзитет и добровољно отишао у хусаре. Касније је завршио права у Кечкемету, као хусар. Кратко време је био адвокат, и чим је избила Мађарска револуција (1848), узео је учешће на страни Мађара против Беча, због чега је, после мађарске капитулације, морао пребећи у Београд.Јаков ИгњатовићУ Београду је живео као новинар до 1850, а затим је путовао по свету. Био је наводно официр легионар у француској колонијалној војсци у Алжиру.[6] Више пута се бавио у Цариграду, међу Турцима. Појављује се после три године и отада видно учествује у јавном животу војвођанских Срба. Био је уредник Летописа Матице српске у периоду 1854—1856, затим „народни секретар“ у Карловцима. Када је 1861. године градоначелник постао Светозар Милетић, следили су за њим: Јаша као велики бележник[7] и Змај као подбележнику варошки у Новом Саду. Са Ђорђем Рајковићем уређивао је 1862-63. Путник: лист за умну и душевну забаву.[8] У периоду од 1863. до 1879. године живео је у Даљу, где је радио као адвокат и службеник патријаршијског имања митрополије Горњокарловачке. Своју приватну библиотеку завештао је Српској читаоници у Даљу. Након извесног времена које је провео у Темишвару где је уређивао "Темишварски Гласник", скрасио се сасвим у Новом Саду. Године 1880. он је са Ђорђем Рајковићем, уредник "Недељног листа" у Новом Саду.Кад је народна странка Светозара Милетића повела заједничку политичку борбу са Мађарима против Беча, Игњатовић је активно учествовао у тој борби и два пута је биран за посланика. Кад је народна странка напустила Мађаре, Игњатовић, супротно огромној већини Срба у Војводини, остаје доследан пријатељ Мађара и поборник српско-мађарског споразума. Због тога је нападан као мађарон и био принуђен да живи одвојено од српског друштва, све до смрти. То је рђаво утицало на његов глас као књижевника. Подсмевао му се у јавности нарочито Јован Јовановић Змај у свом хумористичком листу Стармали 1879-1881. године[9]Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888. године. Био је такође члан Матице српске у Новом Саду и носилац српског ордена Св. Саве.[10] Умро је у Новом Саду јуна 1889. године "уочи Ивандана", где је и сахрањен на Успенском гробљу. Његови потомци данас живе и раде у Пироту.Гроб Јакова Игњатовића на Успенском гробљу у Новом СадуКњижевни радовиНа књижевни рад Јашин много је утицао писац Сима Милутиновић "Сарајлија". Свом узору је срочио песму 1838. године Песма Милутиновићу. Игњатовић је своју књижевну делатност нарочито развио кад је дошао за уредника „Летописа“. Заједно са Ђуром Јакшићем спада у ред најистакнутијих романтичара у српској књижевности.[11] Као писац Игњатовић је пролазио извесне мене, трагајући за својим идеалом. Почео је са романтизмом, да би завршио као реалиста.[12] Он је тако написао више патриотско-историјских романа и приповедака, који су се свиђали ондашњој српској публици, али који према критичарима немају праве књижевне вредности [13] Такви су историјски романи: Ђурађ Бранковић (првенац, 1855)[14] Краљевска снаха и недовршени Дели - Бакић; приповетке: „Крв за род“ и „Манзор и Џемила“. Много је обимнији и знатнији његов рад на социјалном роману. Он је творац реалистичког друштвеног романа код Срба. Најбољи су му романи: Чудан свет, Васа Решпект, Вечити младожења, Стари и нови мајстори и последњи и најобимнији Патница. И у осталим својим романима и приповеткама Игњатовић слика савремени живот српског друштва у Војводини, али у њима, поред реалистичког приказивања, превлађује хумористички и авантуристички елеменат, особито у романима „Тридесет година из живота Милана Наранџића“ и Трпен спасен (недовршен, у „Србадији“, а прерађен у драму „Адам и берберин“).9/6

Jakov Ignjatović Trpen spasenTvrdi povezIzdavač NolitO autorUЈаков Игњатовић (Сентандреја, 26. новембар(јк))/8. децембар(гк) 1822 — Нови Сад, 23. јун(јк))/5. јул(гк) 1889) био је познати српски романописац и прозни писац из 19. века.[1]БиографијаЈаша Игњатовић[2] се родио у Сентандреји на црквени празник "Првозвани Андреја" 1822. године (а не 1824. како је записано на његовом портрету, рад Новака Радонића).[3] Отац имењак Јаков, угледни грађанин, варошки тутор који је сина добио под старе дане, умро је шест година касније.[4] Мајка Личанка, Ката од рода Барјактаревића[5] (који су променили презиме у Јаковљевић) умрла када је Јаши била непуна година. Тако је Јаша остало рано сироче, а по мајчином породичном надимку, њега и брата су звали "браћа Таборџије". О њему је водио бригу ујак Ђорђе Јаковљевић, код којег је прешао да живи. Основну школу је учио у месту рођења, а гимназију ("латинску школу") у Сентандреји, Вацу, Острогону и Пешти. Права је слушао у Пешти, али је због сукоба са професорима напустио универзитет и добровољно отишао у хусаре. Касније је завршио права у Кечкемету, као хусар. Кратко време је био адвокат, и чим је избила Мађарска револуција (1848), узео је учешће на страни Мађара против Беча, због чега је, после мађарске капитулације, морао пребећи у Београд.Јаков ИгњатовићУ Београду је живео као новинар до 1850, а затим је путовао по свету. Био је наводно официр легионар у француској колонијалној војсци у Алжиру.[6] Више пута се бавио у Цариграду, међу Турцима. Појављује се после три године и отада видно учествује у јавном животу војвођанских Срба. Био је уредник Летописа Матице српске у периоду 1854—1856, затим „народни секретар“ у Карловцима. Када је 1861. године градоначелник постао Светозар Милетић, следили су за њим: Јаша као велики бележник[7] и Змај као подбележнику варошки у Новом Саду. Са Ђорђем Рајковићем уређивао је 1862-63. Путник: лист за умну и душевну забаву.[8] У периоду од 1863. до 1879. године живео је у Даљу, где је радио као адвокат и службеник патријаршијског имања митрополије Горњокарловачке. Своју приватну библиотеку завештао је Српској читаоници у Даљу. Након извесног времена које је провео у Темишвару где је уређивао "Темишварски Гласник", скрасио се сасвим у Новом Саду. Године 1880. он је са Ђорђем Рајковићем, уредник "Недељног листа" у Новом Саду.Кад је народна странка Светозара Милетића повела заједничку политичку борбу са Мађарима против Беча, Игњатовић је активно учествовао у тој борби и два пута је биран за посланика. Кад је народна странка напустила Мађаре, Игњатовић, супротно огромној већини Срба у Војводини, остаје доследан пријатељ Мађара и поборник српско-мађарског споразума. Због тога је нападан као мађарон и био принуђен да живи одвојено од српског друштва, све до смрти. То је рђаво утицало на његов глас као књижевника. Подсмевао му се у јавности нарочито Јован Јовановић Змај у свом хумористичком листу Стармали 1879-1881. године[9]Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888. године. Био је такође члан Матице српске у Новом Саду и носилац српског ордена Св. Саве.[10] Умро је у Новом Саду јуна 1889. године "уочи Ивандана", где је и сахрањен на Успенском гробљу. Његови потомци данас живе и раде у Пироту.Гроб Јакова Игњатовића на Успенском гробљу у Новом СадуКњижевни радовиНа књижевни рад Јашин много је утицао писац Сима Милутиновић "Сарајлија". Свом узору је срочио песму 1838. године Песма Милутиновићу. Игњатовић је своју књижевну делатност нарочито развио кад је дошао за уредника „Летописа“. Заједно са Ђуром Јакшићем спада у ред најистакнутијих романтичара у српској књижевности.[11] Као писац Игњатовић је пролазио извесне мене, трагајући за својим идеалом. Почео је са романтизмом, да би завршио као реалиста.[12] Он је тако написао више патриотско-историјских романа и приповедака, који су се свиђали ондашњој српској публици, али који према критичарима немају праве књижевне вредности [13] Такви су историјски романи: Ђурађ Бранковић (првенац, 1855)[14] Краљевска снаха и недовршени Дели - Бакић; приповетке: „Крв за род“ и „Манзор и Џемила“. Много је обимнији и знатнији његов рад на социјалном роману. Он је творац реалистичког друштвеног романа код Срба. Најбољи су му романи: Чудан свет, Васа Решпект, Вечити младожења, Стари и нови мајстори и последњи и најобимнији Патница. И у осталим својим романима и приповеткама Игњатовић слика савремени живот српског друштва у Војводини, али у њима, поред реалистичког приказивања, превлађује хумористички и авантуристички елеменат, особито у романима „Тридесет година из живота Милана Наранџића“ и Трпен спасен (недовршен, у „Србадији“, а прерађен у драму „Адам и берберин“).9/6

Jakov Ignjatović Trpen spasenTvrdi povezIzdavač NolitO autoruЈаков Игњатовић (Сентандреја, 26. новембар(јк))/8. децембар(гк) 1822 — Нови Сад, 23. јун(јк))/5. јул(гк) 1889) био је познати српски романописац и прозни писац из 19. века.[1]БиографијаЈаша Игњатовић[2] се родио у Сентандреји на црквени празник "Првозвани Андреја" 1822. године (а не 1824. како је записано на његовом портрету, рад Новака Радонића).[3] Отац имењак Јаков, угледни грађанин, варошки тутор који је сина добио под старе дане, умро је шест година касније.[4] Мајка Личанка, Ката од рода Барјактаревића[5] (који су променили презиме у Јаковљевић) умрла када је Јаши била непуна година. Тако је Јаша остало рано сироче, а по мајчином породичном надимку, њега и брата су звали "браћа Таборџије". О њему је водио бригу ујак Ђорђе Јаковљевић, код којег је прешао да живи. Основну школу је учио у месту рођења, а гимназију ("латинску школу") у Сентандреји, Вацу, Острогону и Пешти. Права је слушао у Пешти, али је због сукоба са професорима напустио универзитет и добровољно отишао у хусаре. Касније је завршио права у Кечкемету, као хусар. Кратко време је био адвокат, и чим је избила Мађарска револуција (1848), узео је учешће на страни Мађара против Беча, због чега је, после мађарске капитулације, морао пребећи у Београд.Јаков ИгњатовићУ Београду је живео као новинар до 1850, а затим је путовао по свету. Био је наводно официр легионар у француској колонијалној војсци у Алжиру.[6] Више пута се бавио у Цариграду, међу Турцима. Појављује се после три године и отада видно учествује у јавном животу војвођанских Срба. Био је уредник Летописа Матице српске у периоду 1854—1856, затим „народни секретар“ у Карловцима. Када је 1861. године градоначелник постао Светозар Милетић, следили су за њим: Јаша као велики бележник[7] и Змај као подбележнику варошки у Новом Саду. Са Ђорђем Рајковићем уређивао је 1862-63. Путник: лист за умну и душевну забаву.[8] У периоду од 1863. до 1879. године живео је у Даљу, где је радио као адвокат и службеник патријаршијског имања митрополије Горњокарловачке. Своју приватну библиотеку завештао је Српској читаоници у Даљу. Након извесног времена које је провео у Темишвару где је уређивао "Темишварски Гласник", скрасио се сасвим у Новом Саду. Године 1880. он је са Ђорђем Рајковићем, уредник "Недељног листа" у Новом Саду.Кад је народна странка Светозара Милетића повела заједничку политичку борбу са Мађарима против Беча, Игњатовић је активно учествовао у тој борби и два пута је биран за посланика. Кад је народна странка напустила Мађаре, Игњатовић, супротно огромној већини Срба у Војводини, остаје доследан пријатељ Мађара и поборник српско-мађарског споразума. Због тога је нападан као мађарон и био принуђен да живи одвојено од српског друштва, све до смрти. То је рђаво утицало на његов глас као књижевника. Подсмевао му се у јавности нарочито Јован Јовановић Змај у свом хумористичком листу Стармали 1879-1881. године[9]Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888. године. Био је такође члан Матице српске у Новом Саду и носилац српског ордена Св. Саве.[10] Умро је у Новом Саду јуна 1889. године "уочи Ивандана", где је и сахрањен на Успенском гробљу. Његови потомци данас живе и раде у Пироту.Гроб Јакова Игњатовића на Успенском гробљу у Новом СадуКњижевни радовиНа књижевни рад Јашин много је утицао писац Сима Милутиновић "Сарајлија". Свом узору је срочио песму 1838. године Песма Милутиновићу. Игњатовић је своју књижевну делатност нарочито развио кад је дошао за уредника „Летописа“. Заједно са Ђуром Јакшићем спада у ред најистакнутијих романтичара у српској књижевности.[11] Као писац Игњатовић је пролазио извесне мене, трагајући за својим идеалом. Почео је са романтизмом, да би завршио као реалиста.[12] Он је тако написао више патриотско-историјских романа и приповедака, који су се свиђали ондашњој српској публици, али који према критичарима немају праве књижевне вредности [13] Такви су историјски романи: Ђурађ Бранковић (првенац, 1855)[14] Краљевска снаха и недовршени Дели - Бакић; приповетке: „Крв за род“ и „Манзор и Џемила“. Много је обимнији и знатнији његов рад на социјалном роману. Он је творац реалистичког друштвеног романа код Срба. Најбољи су му романи: Чудан свет, Васа Решпект, Вечити младожења, Стари и нови мајстори и последњи и најобимнији Патница. И у осталим својим романима и приповеткама Игњатовић слика савремени живот српског друштва у Војводини, али у њима, поред реалистичког приказивања, превлађује хумористички и авантуристички елеменат, особито у романима „Тридесет година из живота Милана Наранџића“ и Трпен спасен (недовршен, у „Србадији“, а прерађен у драму „Адам и берберин“).9/6

Jakov Ignjatović Vasa RešpektTvrdi povezIzdavač NolitO autoruЈаков Игњатовић (Сентандреја, 26. новембар(јк))/8. децембар(гк) 1822 — Нови Сад, 23. јун(јк))/5. јул(гк) 1889) био је познати српски романописац и прозни писац из 19. века.[1]БиографијаЈаша Игњатовић[2] се родио у Сентандреји на црквени празник "Првозвани Андреја" 1822. године (а не 1824. како је записано на његовом портрету, рад Новака Радонића).[3] Отац имењак Јаков, угледни грађанин, варошки тутор који је сина добио под старе дане, умро је шест година касније.[4] Мајка Личанка, Ката од рода Барјактаревића[5] (који су променили презиме у Јаковљевић) умрла када је Јаши била непуна година. Тако је Јаша остало рано сироче, а по мајчином породичном надимку, њега и брата су звали "браћа Таборџије". О њему је водио бригу ујак Ђорђе Јаковљевић, код којег је прешао да живи. Основну школу је учио у месту рођења, а гимназију ("латинску школу") у Сентандреји, Вацу, Острогону и Пешти. Права је слушао у Пешти, али је због сукоба са професорима напустио универзитет и добровољно отишао у хусаре. Касније је завршио права у Кечкемету, као хусар. Кратко време је био адвокат, и чим је избила Мађарска револуција (1848), узео је учешће на страни Мађара против Беча, због чега је, после мађарске капитулације, морао пребећи у Београд.Јаков ИгњатовићУ Београду је живео као новинар до 1850, а затим је путовао по свету. Био је наводно официр легионар у француској колонијалној војсци у Алжиру.[6] Више пута се бавио у Цариграду, међу Турцима. Појављује се после три године и отада видно учествује у јавном животу војвођанских Срба. Био је уредник Летописа Матице српске у периоду 1854—1856, затим „народни секретар“ у Карловцима. Када је 1861. године градоначелник постао Светозар Милетић, следили су за њим: Јаша као велики бележник[7] и Змај као подбележнику варошки у Новом Саду. Са Ђорђем Рајковићем уређивао је 1862-63. Путник: лист за умну и душевну забаву.[8] У периоду од 1863. до 1879. године живео је у Даљу, где је радио као адвокат и службеник патријаршијског имања митрополије Горњокарловачке. Своју приватну библиотеку завештао је Српској читаоници у Даљу. Након извесног времена које је провео у Темишвару где је уређивао "Темишварски Гласник", скрасио се сасвим у Новом Саду. Године 1880. он је са Ђорђем Рајковићем, уредник "Недељног листа" у Новом Саду.Кад је народна странка Светозара Милетића повела заједничку политичку борбу са Мађарима против Беча, Игњатовић је активно учествовао у тој борби и два пута је биран за посланика. Кад је народна странка напустила Мађаре, Игњатовић, супротно огромној већини Срба у Војводини, остаје доследан пријатељ Мађара и поборник српско-мађарског споразума. Због тога је нападан као мађарон и био принуђен да живи одвојено од српског друштва, све до смрти. То је рђаво утицало на његов глас као књижевника. Подсмевао му се у јавности нарочито Јован Јовановић Змај у свом хумористичком листу Стармали 1879-1881. године[9]Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888. године. Био је такође члан Матице српске у Новом Саду и носилац српског ордена Св. Саве.[10] Умро је у Новом Саду јуна 1889. године "уочи Ивандана", где је и сахрањен на Успенском гробљу. Његови потомци данас живе и раде у Пироту.Гроб Јакова Игњатовића на Успенском гробљу у Новом СадуКњижевни радовиНа књижевни рад Јашин много је утицао писац Сима Милутиновић "Сарајлија". Свом узору је срочио песму 1838. године Песма Милутиновићу. Игњатовић је своју књижевну делатност нарочито развио кад је дошао за уредника „Летописа“. Заједно са Ђуром Јакшићем спада у ред најистакнутијих романтичара у српској књижевности.[11] Као писац Игњатовић је пролазио извесне мене, трагајући за својим идеалом. Почео је са романтизмом, да би завршио као реалиста.[12] Он је тако написао више патриотско-историјских романа и приповедака, који су се свиђали ондашњој српској публици, али који према критичарима немају праве књижевне вредности [13] Такви су историјски романи: Ђурађ Бранковић (првенац, 1855)[14] Краљевска снаха и недовршени Дели - Бакић; приповетке: „Крв за род“ и „Манзор и Џемила“. Много је обимнији и знатнији његов рад на социјалном роману. Он је творац реалистичког друштвеног романа код Срба. Најбољи су му романи: Чудан свет, Васа Решпект, Вечити младожења, Стари и нови мајстори и последњи и најобимнији Патница. И у осталим својим романима и приповеткама Игњатовић слика савремени живот српског друштва у Војводини, али у њима, поред реалистичког приказивања, превлађује хумористички и авантуристички елеменат, особито у романима „Тридесет година из живота Милана Наранџића“ и Трпен спасен (недовршен, у „Србадији“, а прерађен у драму „Адам и берберин“).9/6

Jakov Ignjatović Večiti mladoženjaTvrdi povezIzdavač NolitO autoruЈаков Игњатовић (Сентандреја, 26. новембар(јк))/8. децембар(гк) 1822 — Нови Сад, 23. јун(јк))/5. јул(гк) 1889) био је познати српски романописац и прозни писац из 19. века.[1]БиографијаЈаша Игњатовић[2] се родио у Сентандреји на црквени празник "Првозвани Андреја" 1822. године (а не 1824. како је записано на његовом портрету, рад Новака Радонића).[3] Отац имењак Јаков, угледни грађанин, варошки тутор који је сина добио под старе дане, умро је шест година касније.[4] Мајка Личанка, Ката од рода Барјактаревића[5] (који су променили презиме у Јаковљевић) умрла када је Јаши била непуна година. Тако је Јаша остало рано сироче, а по мајчином породичном надимку, њега и брата су звали "браћа Таборџије". О њему је водио бригу ујак Ђорђе Јаковљевић, код којег је прешао да живи. Основну школу је учио у месту рођења, а гимназију ("латинску школу") у Сентандреји, Вацу, Острогону и Пешти. Права је слушао у Пешти, али је због сукоба са професорима напустио универзитет и добровољно отишао у хусаре. Касније је завршио права у Кечкемету, као хусар. Кратко време је био адвокат, и чим је избила Мађарска револуција (1848), узео је учешће на страни Мађара против Беча, због чега је, после мађарске капитулације, морао пребећи у Београд.Јаков ИгњатовићУ Београду је живео као новинар до 1850, а затим је путовао по свету. Био је наводно официр легионар у француској колонијалној војсци у Алжиру.[6] Више пута се бавио у Цариграду, међу Турцима. Појављује се после три године и отада видно учествује у јавном животу војвођанских Срба. Био је уредник Летописа Матице српске у периоду 1854—1856, затим „народни секретар“ у Карловцима. Када је 1861. године градоначелник постао Светозар Милетић, следили су за њим: Јаша као велики бележник[7] и Змај као подбележнику варошки у Новом Саду. Са Ђорђем Рајковићем уређивао је 1862-63. Путник: лист за умну и душевну забаву.[8] У периоду од 1863. до 1879. године живео је у Даљу, где је радио као адвокат и службеник патријаршијског имања митрополије Горњокарловачке. Своју приватну библиотеку завештао је Српској читаоници у Даљу. Након извесног времена које је провео у Темишвару где је уређивао "Темишварски Гласник", скрасио се сасвим у Новом Саду. Године 1880. он је са Ђорђем Рајковићем, уредник "Недељног листа" у Новом Саду.Кад је народна странка Светозара Милетића повела заједничку политичку борбу са Мађарима против Беча, Игњатовић је активно учествовао у тој борби и два пута је биран за посланика. Кад је народна странка напустила Мађаре, Игњатовић, супротно огромној већини Срба у Војводини, остаје доследан пријатељ Мађара и поборник српско-мађарског споразума. Због тога је нападан као мађарон и био принуђен да живи одвојено од српског друштва, све до смрти. То је рђаво утицало на његов глас као књижевника. Подсмевао му се у јавности нарочито Јован Јовановић Змај у свом хумористичком листу Стармали 1879-1881. године[9]Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888. године. Био је такође члан Матице српске у Новом Саду и носилац српског ордена Св. Саве.[10] Умро је у Новом Саду јуна 1889. године "уочи Ивандана", где је и сахрањен на Успенском гробљу. Његови потомци данас живе и раде у Пироту.Гроб Јакова Игњатовића на Успенском гробљу у Новом СадуКњижевни радовиНа књижевни рад Јашин много је утицао писац Сима Милутиновић "Сарајлија". Свом узору је срочио песму 1838. године Песма Милутиновићу. Игњатовић је своју књижевну делатност нарочито развио кад је дошао за уредника „Летописа“. Заједно са Ђуром Јакшићем спада у ред најистакнутијих романтичара у српској књижевности.[11] Као писац Игњатовић је пролазио извесне мене, трагајући за својим идеалом. Почео је са романтизмом, да би завршио као реалиста.[12] Он је тако написао више патриотско-историјских романа и приповедака, који су се свиђали ондашњој српској публици, али који према критичарима немају праве књижевне вредности [13] Такви су историјски романи: Ђурађ Бранковић (првенац, 1855)[14] Краљевска снаха и недовршени Дели - Бакић; приповетке: „Крв за род“ и „Манзор и Џемила“. Много је обимнији и знатнији његов рад на социјалном роману. Он је творац реалистичког друштвеног романа код Срба. Најбољи су му романи: Чудан свет, Васа Решпект, Вечити младожења, Стари и нови мајстори и последњи и најобимнији Патница. И у осталим својим романима и приповеткама Игњатовић слика савремени живот српског друштва у Војводини, али у њима, поред реалистичког приказивања, превлађује хумористички и авантуристички елеменат, особито у романима „Тридесет година из живота Милана Наранџића“ и Трпен спасен (недовршен, у „Србадији“, а прерађен у драму „Адам и берберин“).9/6

Jakov Ignjatović Vasa RešpektTvrdi povezIzdavač NolitO autoruЈаков Игњатовић (Сентандреја, 26. новембар(јк))/8. децембар(гк) 1822 — Нови Сад, 23. јун(јк))/5. јул(гк) 1889) био је познати српски романописац и прозни писац из 19. века.[1]БиографијаЈаша Игњатовић[2] се родио у Сентандреји на црквени празник "Првозвани Андреја" 1822. године (а не 1824. како је записано на његовом портрету, рад Новака Радонића).[3] Отац имењак Јаков, угледни грађанин, варошки тутор који је сина добио под старе дане, умро је шест година касније.[4] Мајка Личанка, Ката од рода Барјактаревића[5] (који су променили презиме у Јаковљевић) умрла када је Јаши била непуна година. Тако је Јаша остало рано сироче, а по мајчином породичном надимку, њега и брата су звали "браћа Таборџије". О њему је водио бригу ујак Ђорђе Јаковљевић, код којег је прешао да живи. Основну школу је учио у месту рођења, а гимназију ("латинску школу") у Сентандреји, Вацу, Острогону и Пешти. Права је слушао у Пешти, али је због сукоба са професорима напустио универзитет и добровољно отишао у хусаре. Касније је завршио права у Кечкемету, као хусар. Кратко време је био адвокат, и чим је избила Мађарска револуција (1848), узео је учешће на страни Мађара против Беча, због чега је, после мађарске капитулације, морао пребећи у Београд.Јаков ИгњатовићУ Београду је живео као новинар до 1850, а затим је путовао по свету. Био је наводно официр легионар у француској колонијалној војсци у Алжиру.[6] Више пута се бавио у Цариграду, међу Турцима. Појављује се после три године и отада видно учествује у јавном животу војвођанских Срба. Био је уредник Летописа Матице српске у периоду 1854—1856, затим „народни секретар“ у Карловцима. Када је 1861. године градоначелник постао Светозар Милетић, следили су за њим: Јаша као велики бележник[7] и Змај као подбележнику варошки у Новом Саду. Са Ђорђем Рајковићем уређивао је 1862-63. Путник: лист за умну и душевну забаву.[8] У периоду од 1863. до 1879. године живео је у Даљу, где је радио као адвокат и службеник патријаршијског имања митрополије Горњокарловачке. Своју приватну библиотеку завештао је Српској читаоници у Даљу. Након извесног времена које је провео у Темишвару где је уређивао "Темишварски Гласник", скрасио се сасвим у Новом Саду. Године 1880. он је са Ђорђем Рајковићем, уредник "Недељног листа" у Новом Саду.Кад је народна странка Светозара Милетића повела заједничку политичку борбу са Мађарима против Беча, Игњатовић је активно учествовао у тој борби и два пута је биран за посланика. Кад је народна странка напустила Мађаре, Игњатовић, супротно огромној већини Срба у Војводини, остаје доследан пријатељ Мађара и поборник српско-мађарског споразума. Због тога је нападан као мађарон и био принуђен да живи одвојено од српског друштва, све до смрти. То је рђаво утицало на његов глас као књижевника. Подсмевао му се у јавности нарочито Јован Јовановић Змај у свом хумористичком листу Стармали 1879-1881. године[9]Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888. године. Био је такође члан Матице српске у Новом Саду и носилац српског ордена Св. Саве.[10] Умро је у Новом Саду јуна 1889. године "уочи Ивандана", где је и сахрањен на Успенском гробљу. Његови потомци данас живе и раде у Пироту.Гроб Јакова Игњатовића на Успенском гробљу у Новом СадуКњижевни радовиНа књижевни рад Јашин много је утицао писац Сима Милутиновић "Сарајлија". Свом узору је срочио песму 1838. године Песма Милутиновићу. Игњатовић је своју књижевну делатност нарочито развио кад је дошао за уредника „Летописа“. Заједно са Ђуром Јакшићем спада у ред најистакнутијих романтичара у српској књижевности.[11] Као писац Игњатовић је пролазио извесне мене, трагајући за својим идеалом. Почео је са романтизмом, да би завршио као реалиста.[12] Он је тако написао више патриотско-историјских романа и приповедака, који су се свиђали ондашњој српској публици, али који према критичарима немају праве књижевне вредности [13] Такви су историјски романи: Ђурађ Бранковић (првенац, 1855)[14] Краљевска снаха и недовршени Дели - Бакић; приповетке: „Крв за род“ и „Манзор и Џемила“. Много је обимнији и знатнији његов рад на социјалном роману. Он је творац реалистичког друштвеног романа код Срба. Најбољи су му романи: Чудан свет, Васа Решпект, Вечити младожења, Стари и нови мајстори и последњи и најобимнији Патница. И у осталим својим романима и приповеткама Игњатовић слика савремени живот српског друштва у Војводини, али у њима, поред реалистичког приказивања, превлађује хумористички и авантуристички елеменат, особито у романима „Тридесет година из живота Милана Наранџића“ и Трпен спасен (недовршен, у „Србадији“, а прерађен у драму „Адам и берберин“).9/6

Jakov Ignjatović MemoariTvrdi povezIzdavač NolitO autoruЈаков Игњатовић (Сентандреја, 26. новембар(јк))/8. децембар(гк) 1822 — Нови Сад, 23. јун(јк))/5. јул(гк) 1889) био је познати српски романописац и прозни писац из 19. века.[1]БиографијаЈаша Игњатовић[2] се родио у Сентандреји на црквени празник "Првозвани Андреја" 1822. године (а не 1824. како је записано на његовом портрету, рад Новака Радонића).[3] Отац имењак Јаков, угледни грађанин, варошки тутор који је сина добио под старе дане, умро је шест година касније.[4] Мајка Личанка, Ката од рода Барјактаревића[5] (који су променили презиме у Јаковљевић) умрла када је Јаши била непуна година. Тако је Јаша остало рано сироче, а по мајчином породичном надимку, њега и брата су звали "браћа Таборџије". О њему је водио бригу ујак Ђорђе Јаковљевић, код којег је прешао да живи. Основну школу је учио у месту рођења, а гимназију ("латинску школу") у Сентандреји, Вацу, Острогону и Пешти. Права је слушао у Пешти, али је због сукоба са професорима напустио универзитет и добровољно отишао у хусаре. Касније је завршио права у Кечкемету, као хусар. Кратко време је био адвокат, и чим је избила Мађарска револуција (1848), узео је учешће на страни Мађара против Беча, због чега је, после мађарске капитулације, морао пребећи у Београд.Јаков ИгњатовићУ Београду је живео као новинар до 1850, а затим је путовао по свету. Био је наводно официр легионар у француској колонијалној војсци у Алжиру.[6] Више пута се бавио у Цариграду, међу Турцима. Појављује се после три године и отада видно учествује у јавном животу војвођанских Срба. Био је уредник Летописа Матице српске у периоду 1854—1856, затим „народни секретар“ у Карловцима. Када је 1861. године градоначелник постао Светозар Милетић, следили су за њим: Јаша као велики бележник[7] и Змај као подбележнику варошки у Новом Саду. Са Ђорђем Рајковићем уређивао је 1862-63. Путник: лист за умну и душевну забаву.[8] У периоду од 1863. до 1879. године живео је у Даљу, где је радио као адвокат и службеник патријаршијског имања митрополије Горњокарловачке. Своју приватну библиотеку завештао је Српској читаоници у Даљу. Након извесног времена које је провео у Темишвару где је уређивао "Темишварски Гласник", скрасио се сасвим у Новом Саду. Године 1880. он је са Ђорђем Рајковићем, уредник "Недељног листа" у Новом Саду.Кад је народна странка Светозара Милетића повела заједничку политичку борбу са Мађарима против Беча, Игњатовић је активно учествовао у тој борби и два пута је биран за посланика. Кад је народна странка напустила Мађаре, Игњатовић, супротно огромној већини Срба у Војводини, остаје доследан пријатељ Мађара и поборник српско-мађарског споразума. Због тога је нападан као мађарон и био принуђен да живи одвојено од српског друштва, све до смрти. То је рђаво утицало на његов глас као књижевника. Подсмевао му се у јавности нарочито Јован Јовановић Змај у свом хумористичком листу Стармали 1879-1881. године[9]Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888. године. Био је такође члан Матице српске у Новом Саду и носилац српског ордена Св. Саве.[10] Умро је у Новом Саду јуна 1889. године "уочи Ивандана", где је и сахрањен на Успенском гробљу. Његови потомци данас живе и раде у Пироту.Гроб Јакова Игњатовића на Успенском гробљу у Новом СадуКњижевни радовиНа књижевни рад Јашин много је утицао писац Сима Милутиновић "Сарајлија". Свом узору је срочио песму 1838. године Песма Милутиновићу. Игњатовић је своју књижевну делатност нарочито развио кад је дошао за уредника „Летописа“. Заједно са Ђуром Јакшићем спада у ред најистакнутијих романтичара у српској књижевности.[11] Као писац Игњатовић је пролазио извесне мене, трагајући за својим идеалом. Почео је са романтизмом, да би завршио као реалиста.[12] Он је тако написао више патриотско-историјских романа и приповедака, који су се свиђали ондашњој српској публици, али који према критичарима немају праве књижевне вредности [13] Такви су историјски романи: Ђурађ Бранковић (првенац, 1855)[14] Краљевска снаха и недовршени Дели - Бакић; приповетке: „Крв за род“ и „Манзор и Џемила“. Много је обимнији и знатнији његов рад на социјалном роману. Он је творац реалистичког друштвеног романа код Срба. Најбољи су му романи: Чудан свет, Васа Решпект, Вечити младожења, Стари и нови мајстори и последњи и најобимнији Патница. И у осталим својим романима и приповеткама Игњатовић слика савремени живот српског друштва у Војводини, али у њима, поред реалистичког приказивања, превлађује хумористички и авантуристички елеменат, особито у романима „Тридесет година из живота Милана Наранџића“ и Трпен спасен (недовршен, у „Србадији“, а прерађен у драму „Адам и берберин“).9/9

Jakov Ignjatović MemoariTvrdi povezIzdavač NolitSrpska književnost / MemoariO autoruЈаков Игњатовић (Сентандреја, 26. новембар(јк))/8. децембар(гк) 1822 — Нови Сад, 23. јун(јк))/5. јул(гк) 1889) био је познати српски романописац и прозни писац из 19. века.[1]БиографијаЈаша Игњатовић[2] се родио у Сентандреји на црквени празник "Првозвани Андреја" 1822. године (а не 1824. како је записано на његовом портрету, рад Новака Радонића).[3] Отац имењак Јаков, угледни грађанин, варошки тутор који је сина добио под старе дане, умро је шест година касније.[4] Мајка Личанка, Ката од рода Барјактаревића[5] (који су променили презиме у Јаковљевић) умрла када је Јаши била непуна година. Тако је Јаша остало рано сироче, а по мајчином породичном надимку, њега и брата су звали "браћа Таборџије". О њему је водио бригу ујак Ђорђе Јаковљевић, код којег је прешао да живи. Основну школу је учио у месту рођења, а гимназију ("латинску школу") у Сентандреји, Вацу, Острогону и Пешти. Права је слушао у Пешти, али је због сукоба са професорима напустио универзитет и добровољно отишао у хусаре. Касније је завршио права у Кечкемету, као хусар. Кратко време је био адвокат, и чим је избила Мађарска револуција (1848), узео је учешће на страни Мађара против Беча, због чега је, после мађарске капитулације, морао пребећи у Београд.Јаков ИгњатовићУ Београду је живео као новинар до 1850, а затим је путовао по свету. Био је наводно официр легионар у француској колонијалној војсци у Алжиру.[6] Више пута се бавио у Цариграду, међу Турцима. Појављује се после три године и отада видно учествује у јавном животу војвођанских Срба. Био је уредник Летописа Матице српске у периоду 1854—1856, затим „народни секретар“ у Карловцима. Када је 1861. године градоначелник постао Светозар Милетић, следили су за њим: Јаша као велики бележник[7] и Змај као подбележнику варошки у Новом Саду. Са Ђорђем Рајковићем уређивао је 1862-63. Путник: лист за умну и душевну забаву.[8] У периоду од 1863. до 1879. године живео је у Даљу, где је радио као адвокат и службеник патријаршијског имања митрополије Горњокарловачке. Своју приватну библиотеку завештао је Српској читаоници у Даљу. Након извесног времена које је провео у Темишвару где је уређивао "Темишварски Гласник", скрасио се сасвим у Новом Саду. Године 1880. он је са Ђорђем Рајковићем, уредник "Недељног листа" у Новом Саду.Кад је народна странка Светозара Милетића повела заједничку политичку борбу са Мађарима против Беча, Игњатовић је активно учествовао у тој борби и два пута је биран за посланика. Кад је народна странка напустила Мађаре, Игњатовић, супротно огромној већини Срба у Војводини, остаје доследан пријатељ Мађара и поборник српско-мађарског споразума. Због тога је нападан као мађарон и био принуђен да живи одвојено од српског друштва, све до смрти. То је рђаво утицало на његов глас као књижевника. Подсмевао му се у јавности нарочито Јован Јовановић Змај у свом хумористичком листу Стармали 1879-1881. године[9]Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888. године. Био је такође члан Матице српске у Новом Саду и носилац српског ордена Св. Саве.[10] Умро је у Новом Саду јуна 1889. године "уочи Ивандана", где је и сахрањен на Успенском гробљу. Његови потомци данас живе и раде у Пироту.Гроб Јакова Игњатовића на Успенском гробљу у Новом СадуКњижевни радовиНа књижевни рад Јашин много је утицао писац Сима Милутиновић "Сарајлија". Свом узору је срочио песму 1838. године Песма Милутиновићу. Игњатовић је своју књижевну делатност нарочито развио кад је дошао за уредника „Летописа“. Заједно са Ђуром Јакшићем спада у ред најистакнутијих романтичара у српској књижевности.[11] Као писац Игњатовић је пролазио извесне мене, трагајући за својим идеалом. Почео је са романтизмом, да би завршио као реалиста.[12] Он је тако написао више патриотско-историјских романа и приповедака, који су се свиђали ондашњој српској публици, али који према критичарима немају праве књижевне вредности [13] Такви су историјски романи: Ђурађ Бранковић (првенац, 1855)[14] Краљевска снаха и недовршени Дели - Бакић; приповетке: „Крв за род“ и „Манзор и Џемила“. Много је обимнији и знатнији његов рад на социјалном роману. Он је творац реалистичког друштвеног романа код Срба. Најбољи су му романи: Чудан свет, Васа Решпект, Вечити младожења, Стари и нови мајстори и последњи и најобимнији Патница. И у осталим својим романима и приповеткама Игњатовић слика савремени живот српског друштва у Војводини, али у њима, поред реалистичког приказивања, превлађује хумористички и авантуристички елеменат, особито у романима „Тридесет година из живота Милана Наранџића“ и Трпен спасен (недовршен, у „Србадији“, а прерађен у драму „Адам и берберин“).9/9

Jakov Ignjatović MemoariTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruЈаков Игњатовић (Сентандреја, 26. новембар(јк))/8. децембар(гк) 1822 — Нови Сад, 23. јун(јк))/5. јул(гк) 1889) био је познати српски романописац и прозни писац из 19. века.[1]БиографијаЈаша Игњатовић[2] се родио у Сентандреји на црквени празник "Првозвани Андреја" 1822. године (а не 1824. како је записано на његовом портрету, рад Новака Радонића).[3] Отац имењак Јаков, угледни грађанин, варошки тутор који је сина добио под старе дане, умро је шест година касније.[4] Мајка Личанка, Ката од рода Барјактаревића[5] (који су променили презиме у Јаковљевић) умрла када је Јаши била непуна година. Тако је Јаша остало рано сироче, а по мајчином породичном надимку, њега и брата су звали "браћа Таборџије". О њему је водио бригу ујак Ђорђе Јаковљевић, код којег је прешао да живи. Основну школу је учио у месту рођења, а гимназију ("латинску школу") у Сентандреји, Вацу, Острогону и Пешти. Права је слушао у Пешти, али је због сукоба са професорима напустио универзитет и добровољно отишао у хусаре. Касније је завршио права у Кечкемету, као хусар. Кратко време је био адвокат, и чим је избила Мађарска револуција (1848), узео је учешће на страни Мађара против Беча, због чега је, после мађарске капитулације, морао пребећи у Београд.Јаков ИгњатовићУ Београду је живео као новинар до 1850, а затим је путовао по свету. Био је наводно официр легионар у француској колонијалној војсци у Алжиру.[6] Више пута се бавио у Цариграду, међу Турцима. Појављује се после три године и отада видно учествује у јавном животу војвођанских Срба. Био је уредник Летописа Матице српске у периоду 1854—1856, затим „народни секретар“ у Карловцима. Када је 1861. године градоначелник постао Светозар Милетић, следили су за њим: Јаша као велики бележник[7] и Змај као подбележнику варошки у Новом Саду. Са Ђорђем Рајковићем уређивао је 1862-63. Путник: лист за умну и душевну забаву.[8] У периоду од 1863. до 1879. године живео је у Даљу, где је радио као адвокат и службеник патријаршијског имања митрополије Горњокарловачке. Своју приватну библиотеку завештао је Српској читаоници у Даљу. Након извесног времена које је провео у Темишвару где је уређивао "Темишварски Гласник", скрасио се сасвим у Новом Саду. Године 1880. он је са Ђорђем Рајковићем, уредник "Недељног листа" у Новом Саду.Кад је народна странка Светозара Милетића повела заједничку политичку борбу са Мађарима против Беча, Игњатовић је активно учествовао у тој борби и два пута је биран за посланика. Кад је народна странка напустила Мађаре, Игњатовић, супротно огромној већини Срба у Војводини, остаје доследан пријатељ Мађара и поборник српско-мађарског споразума. Због тога је нападан као мађарон и био принуђен да живи одвојено од српског друштва, све до смрти. То је рђаво утицало на његов глас као књижевника. Подсмевао му се у јавности нарочито Јован Јовановић Змај у свом хумористичком листу Стармали 1879-1881. године[9]Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888. године. Био је такође члан Матице српске у Новом Саду и носилац српског ордена Св. Саве.[10] Умро је у Новом Саду јуна 1889. године "уочи Ивандана", где је и сахрањен на Успенском гробљу. Његови потомци данас живе и раде у Пироту.Гроб Јакова Игњатовића на Успенском гробљу у Новом СадуКњижевни радовиНа књижевни рад Јашин много је утицао писац Сима Милутиновић "Сарајлија". Свом узору је срочио песму 1838. године Песма Милутиновићу. Игњатовић је своју књижевну делатност нарочито развио кад је дошао за уредника „Летописа“. Заједно са Ђуром Јакшићем спада у ред најистакнутијих романтичара у српској књижевности.[11] Као писац Игњатовић је пролазио извесне мене, трагајући за својим идеалом. Почео је са романтизмом, да би завршио као реалиста.[12] Он је тако написао више патриотско-историјских романа и приповедака, који су се свиђали ондашњој српској публици, али који према критичарима немају праве књижевне вредности [13] Такви су историјски романи: Ђурађ Бранковић (првенац, 1855)[14] Краљевска снаха и недовршени Дели - Бакић; приповетке: „Крв за род“ и „Манзор и Џемила“. Много је обимнији и знатнији његов рад на социјалном роману. Он је творац реалистичког друштвеног романа код Срба. Најбољи су му романи: Чудан свет, Васа Решпект, Вечити младожења, Стари и нови мајстори и последњи и најобимнији Патница. И у осталим својим романима и приповеткама Игњатовић слика савремени живот српског друштва у Војводини, али у њима, поред реалистичког приказивања, превлађује хумористички и авантуристички елеменат, особито у романима „Тридесет година из живота Милана Наранџића“ и Трпен спасен (недовршен, у „Србадији“, а прерађен у драму „Адам и берберин“).9/5

Jakov Ignjatović PatnicaTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruЈаков Игњатовић (Сентандреја, 26. новембар(јк))/8. децембар(гк) 1822 — Нови Сад, 23. јун(јк))/5. јул(гк) 1889) био је познати српски романописац и прозни писац из 19. века.[1]БиографијаЈаша Игњатовић[2] се родио у Сентандреји на црквени празник "Првозвани Андреја" 1822. године (а не 1824. како је записано на његовом портрету, рад Новака Радонића).[3] Отац имењак Јаков, угледни грађанин, варошки тутор који је сина добио под старе дане, умро је шест година касније.[4] Мајка Личанка, Ката од рода Барјактаревића[5] (који су променили презиме у Јаковљевић) умрла када је Јаши била непуна година. Тако је Јаша остало рано сироче, а по мајчином породичном надимку, њега и брата су звали "браћа Таборџије". О њему је водио бригу ујак Ђорђе Јаковљевић, код којег је прешао да живи. Основну школу је учио у месту рођења, а гимназију ("латинску школу") у Сентандреји, Вацу, Острогону и Пешти. Права је слушао у Пешти, али је због сукоба са професорима напустио универзитет и добровољно отишао у хусаре. Касније је завршио права у Кечкемету, као хусар. Кратко време је био адвокат, и чим је избила Мађарска револуција (1848), узео је учешће на страни Мађара против Беча, због чега је, после мађарске капитулације, морао пребећи у Београд.Јаков ИгњатовићУ Београду је живео као новинар до 1850, а затим је путовао по свету. Био је наводно официр легионар у француској колонијалној војсци у Алжиру.[6] Више пута се бавио у Цариграду, међу Турцима. Појављује се после три године и отада видно учествује у јавном животу војвођанских Срба. Био је уредник Летописа Матице српске у периоду 1854—1856, затим „народни секретар“ у Карловцима. Када је 1861. године градоначелник постао Светозар Милетић, следили су за њим: Јаша као велики бележник[7] и Змај као подбележнику варошки у Новом Саду. Са Ђорђем Рајковићем уређивао је 1862-63. Путник: лист за умну и душевну забаву.[8] У периоду од 1863. до 1879. године живео је у Даљу, где је радио као адвокат и службеник патријаршијског имања митрополије Горњокарловачке. Своју приватну библиотеку завештао је Српској читаоници у Даљу. Након извесног времена које је провео у Темишвару где је уређивао "Темишварски Гласник", скрасио се сасвим у Новом Саду. Године 1880. он је са Ђорђем Рајковићем, уредник "Недељног листа" у Новом Саду.Кад је народна странка Светозара Милетића повела заједничку политичку борбу са Мађарима против Беча, Игњатовић је активно учествовао у тој борби и два пута је биран за посланика. Кад је народна странка напустила Мађаре, Игњатовић, супротно огромној већини Срба у Војводини, остаје доследан пријатељ Мађара и поборник српско-мађарског споразума. Због тога је нападан као мађарон и био принуђен да живи одвојено од српског друштва, све до смрти. То је рђаво утицало на његов глас као књижевника. Подсмевао му се у јавности нарочито Јован Јовановић Змај у свом хумористичком листу Стармали 1879-1881. године[9]Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888. године. Био је такође члан Матице српске у Новом Саду и носилац српског ордена Св. Саве.[10] Умро је у Новом Саду јуна 1889. године "уочи Ивандана", где је и сахрањен на Успенском гробљу. Његови потомци данас живе и раде у Пироту.Гроб Јакова Игњатовића на Успенском гробљу у Новом СадуКњижевни радовиНа књижевни рад Јашин много је утицао писац Сима Милутиновић "Сарајлија". Свом узору је срочио песму 1838. године Песма Милутиновићу. Игњатовић је своју књижевну делатност нарочито развио кад је дошао за уредника „Летописа“. Заједно са Ђуром Јакшићем спада у ред најистакнутијих романтичара у српској књижевности.[11] Као писац Игњатовић је пролазио извесне мене, трагајући за својим идеалом. Почео је са романтизмом, да би завршио као реалиста.[12] Он је тако написао више патриотско-историјских романа и приповедака, који су се свиђали ондашњој српској публици, али који према критичарима немају праве књижевне вредности [13] Такви су историјски романи: Ђурађ Бранковић (првенац, 1855)[14] Краљевска снаха и недовршени Дели - Бакић; приповетке: „Крв за род“ и „Манзор и Џемила“. Много је обимнији и знатнији његов рад на социјалном роману. Он је творац реалистичког друштвеног романа код Срба. Најбољи су му романи: Чудан свет, Васа Решпект, Вечити младожења, Стари и нови мајстори и последњи и најобимнији Патница. И у осталим својим романима и приповеткама Игњатовић слика савремени живот српског друштва у Војводини, али у њима, поред реалистичког приказивања, превлађује хумористички и авантуристички елеменат, особито у романима „Тридесет година из живота Милана Наранџића“ и Трпен спасен (недовршен, у „Србадији“, а прерађен у драму „Адам и берберин“).9/8

Jakov Ignjatović MemoariTvrdi povez sa zaštitnim omotomKnjiga 1Izdavač Matica SrpskaO autoruЈаков Игњатовић (Сентандреја, 26. новембар(јк))/8. децембар(гк) 1822 — Нови Сад, 23. јун(јк))/5. јул(гк) 1889) био је познати српски романописац и прозни писац из 19. века.[1]БиографијаЈаша Игњатовић[2] се родио у Сентандреји на црквени празник "Првозвани Андреја" 1822. године (а не 1824. како је записано на његовом портрету, рад Новака Радонића).[3] Отац имењак Јаков, угледни грађанин, варошки тутор који је сина добио под старе дане, умро је шест година касније.[4] Мајка Личанка, Ката од рода Барјактаревића[5] (који су променили презиме у Јаковљевић) умрла када је Јаши била непуна година. Тако је Јаша остало рано сироче, а по мајчином породичном надимку, њега и брата су звали "браћа Таборџије". О њему је водио бригу ујак Ђорђе Јаковљевић, код којег је прешао да живи. Основну школу је учио у месту рођења, а гимназију ("латинску школу") у Сентандреји, Вацу, Острогону и Пешти. Права је слушао у Пешти, али је због сукоба са професорима напустио универзитет и добровољно отишао у хусаре. Касније је завршио права у Кечкемету, као хусар. Кратко време је био адвокат, и чим је избила Мађарска револуција (1848), узео је учешће на страни Мађара против Беча, због чега је, после мађарске капитулације, морао пребећи у Београд.Јаков ИгњатовићУ Београду је живео као новинар до 1850, а затим је путовао по свету. Био је наводно официр легионар у француској колонијалној војсци у Алжиру.[6] Више пута се бавио у Цариграду, међу Турцима. Појављује се после три године и отада видно учествује у јавном животу војвођанских Срба. Био је уредник Летописа Матице српске у периоду 1854—1856, затим „народни секретар“ у Карловцима. Када је 1861. године градоначелник постао Светозар Милетић, следили су за њим: Јаша као велики бележник[7] и Змај као подбележнику варошки у Новом Саду. Са Ђорђем Рајковићем уређивао је 1862-63. Путник: лист за умну и душевну забаву.[8] У периоду од 1863. до 1879. године живео је у Даљу, где је радио као адвокат и службеник патријаршијског имања митрополије Горњокарловачке. Своју приватну библиотеку завештао је Српској читаоници у Даљу. Након извесног времена које је провео у Темишвару где је уређивао "Темишварски Гласник", скрасио се сасвим у Новом Саду. Године 1880. он је са Ђорђем Рајковићем, уредник "Недељног листа" у Новом Саду.Кад је народна странка Светозара Милетића повела заједничку политичку борбу са Мађарима против Беча, Игњатовић је активно учествовао у тој борби и два пута је биран за посланика. Кад је народна странка напустила Мађаре, Игњатовић, супротно огромној већини Срба у Војводини, остаје доследан пријатељ Мађара и поборник српско-мађарског споразума. Због тога је нападан као мађарон и био принуђен да живи одвојено од српског друштва, све до смрти. То је рђаво утицало на његов глас као књижевника. Подсмевао му се у јавности нарочито Јован Јовановић Змај у свом хумористичком листу Стармали 1879-1881. године[9]Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888. године. Био је такође члан Матице српске у Новом Саду и носилац српског ордена Св. Саве.[10] Умро је у Новом Саду јуна 1889. године "уочи Ивандана", где је и сахрањен на Успенском гробљу. Његови потомци данас живе и раде у Пироту.Гроб Јакова Игњатовића на Успенском гробљу у Новом СадуКњижевни радовиНа књижевни рад Јашин много је утицао писац Сима Милутиновић "Сарајлија". Свом узору је срочио песму 1838. године Песма Милутиновићу. Игњатовић је своју књижевну делатност нарочито развио кад је дошао за уредника „Летописа“. Заједно са Ђуром Јакшићем спада у ред најистакнутијих романтичара у српској књижевности.[11] Као писац Игњатовић је пролазио извесне мене, трагајући за својим идеалом. Почео је са романтизмом, да би завршио као реалиста.[12] Он је тако написао више патриотско-историјских романа и приповедака, који су се свиђали ондашњој српској публици, али који према критичарима немају праве књижевне вредности [13] Такви су историјски романи: Ђурађ Бранковић (првенац, 1855)[14] Краљевска снаха и недовршени Дели - Бакић; приповетке: „Крв за род“ и „Манзор и Џемила“. Много је обимнији и знатнији његов рад на социјалном роману. Он је творац реалистичког друштвеног романа код Срба. Најбољи су му романи: Чудан свет, Васа Решпект, Вечити младожења, Стари и нови мајстори и последњи и најобимнији Патница. И у осталим својим романима и приповеткама Игњатовић слика савремени живот српског друштва у Војводини, али у њима, поред реалистичког приказивања, превлађује хумористички и авантуристички елеменат, особито у романима „Тридесет година из живота Милана Наранџића“ и Трпен спасен (недовршен, у „Србадији“, а прерађен у драму „Адам и берберин“).3/11

Jakov Ignjatović Izabrana delaTvrdi povezO autoruЈаков Игњатовић (Сентандреја, 26. новембар(јк))/8. децембар(гк) 1822 — Нови Сад, 23. јун(јк))/5. јул(гк) 1889) био је познати српски романописац и прозни писац из 19. века.[1]БиографијаЈаша Игњатовић[2] се родио у Сентандреји на црквени празник "Првозвани Андреја" 1822. године (а не 1824. како је записано на његовом портрету, рад Новака Радонића).[3] Отац имењак Јаков, угледни грађанин, варошки тутор који је сина добио под старе дане, умро је шест година касније.[4] Мајка Личанка, Ката од рода Барјактаревића[5] (који су променили презиме у Јаковљевић) умрла када је Јаши била непуна година. Тако је Јаша остало рано сироче, а по мајчином породичном надимку, њега и брата су звали "браћа Таборџије". О њему је водио бригу ујак Ђорђе Јаковљевић, код којег је прешао да живи. Основну школу је учио у месту рођења, а гимназију ("латинску школу") у Сентандреји, Вацу, Острогону и Пешти. Права је слушао у Пешти, али је због сукоба са професорима напустио универзитет и добровољно отишао у хусаре. Касније је завршио права у Кечкемету, као хусар. Кратко време је био адвокат, и чим је избила Мађарска револуција (1848), узео је учешће на страни Мађара против Беча, због чега је, после мађарске капитулације, морао пребећи у Београд.Јаков ИгњатовићУ Београду је живео као новинар до 1850, а затим је путовао по свету. Био је наводно официр легионар у француској колонијалној војсци у Алжиру.[6] Више пута се бавио у Цариграду, међу Турцима. Појављује се после три године и отада видно учествује у јавном животу војвођанских Срба. Био је уредник Летописа Матице српске у периоду 1854—1856, затим „народни секретар“ у Карловцима. Када је 1861. године градоначелник постао Светозар Милетић, следили су за њим: Јаша као велики бележник[7] и Змај као подбележнику варошки у Новом Саду. Са Ђорђем Рајковићем уређивао је 1862-63. Путник: лист за умну и душевну забаву.[8] У периоду од 1863. до 1879. године живео је у Даљу, где је радио као адвокат и службеник патријаршијског имања митрополије Горњокарловачке. Своју приватну библиотеку завештао је Српској читаоници у Даљу. Након извесног времена које је провео у Темишвару где је уређивао "Темишварски Гласник", скрасио се сасвим у Новом Саду. Године 1880. он је са Ђорђем Рајковићем, уредник "Недељног листа" у Новом Саду.Кад је народна странка Светозара Милетића повела заједничку политичку борбу са Мађарима против Беча, Игњатовић је активно учествовао у тој борби и два пута је биран за посланика. Кад је народна странка напустила Мађаре, Игњатовић, супротно огромној већини Срба у Војводини, остаје доследан пријатељ Мађара и поборник српско-мађарског споразума. Због тога је нападан као мађарон и био принуђен да живи одвојено од српског друштва, све до смрти. То је рђаво утицало на његов глас као књижевника. Подсмевао му се у јавности нарочито Јован Јовановић Змај у свом хумористичком листу Стармали 1879-1881. године[9]Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888. године. Био је такође члан Матице српске у Новом Саду и носилац српског ордена Св. Саве.[10] Умро је у Новом Саду јуна 1889. године "уочи Ивандана", где је и сахрањен на Успенском гробљу. Његови потомци данас живе и раде у Пироту.Гроб Јакова Игњатовића на Успенском гробљу у Новом СадуКњижевни радовиНа књижевни рад Јашин много је утицао писац Сима Милутиновић "Сарајлија". Свом узору је срочио песму 1838. године Песма Милутиновићу. Игњатовић је своју књижевну делатност нарочито развио кад је дошао за уредника „Летописа“. Заједно са Ђуром Јакшићем спада у ред најистакнутијих романтичара у српској књижевности.[11] Као писац Игњатовић је пролазио извесне мене, трагајући за својим идеалом. Почео је са романтизмом, да би завршио као реалиста.[12] Он је тако написао више патриотско-историјских романа и приповедака, који су се свиђали ондашњој српској публици, али који према критичарима немају праве књижевне вредности [13] Такви су историјски романи: Ђурађ Бранковић (првенац, 1855)[14] Краљевска снаха и недовршени Дели - Бакић; приповетке: „Крв за род“ и „Манзор и Џемила“. Много је обимнији и знатнији његов рад на социјалном роману. Он је творац реалистичког друштвеног романа код Срба. Најбољи су му романи: Чудан свет, Васа Решпект, Вечити младожења, Стари и нови мајстори и последњи и најобимнији Патница. И у осталим својим романима и приповеткама Игњатовић слика савремени живот српског друштва у Војводини, али у њима, поред реалистичког приказивања, превлађује хумористички и авантуристички елеменат, особито у романима „Тридесет година из живота Милана Наранџића“ и Трпен спасен (недовршен, у „Србадији“, а прерађен у драму „Адам и берберин“).9/3

Jakov Ignjatović Odabrane pripovetkeMeki povezO autoruЈаков Игњатовић (Сентандреја, 26. новембар(јк))/8. децембар(гк) 1822 — Нови Сад, 23. јун(јк))/5. јул(гк) 1889) био је познати српски романописац и прозни писац из 19. века.[1]БиографијаЈаша Игњатовић[2] се родио у Сентандреји на црквени празник "Првозвани Андреја" 1822. године (а не 1824. како је записано на његовом портрету, рад Новака Радонића).[3] Отац имењак Јаков, угледни грађанин, варошки тутор који је сина добио под старе дане, умро је шест година касније.[4] Мајка Личанка, Ката од рода Барјактаревића[5] (који су променили презиме у Јаковљевић) умрла када је Јаши била непуна година. Тако је Јаша остало рано сироче, а по мајчином породичном надимку, њега и брата су звали "браћа Таборџије". О њему је водио бригу ујак Ђорђе Јаковљевић, код којег је прешао да живи. Основну школу је учио у месту рођења, а гимназију ("латинску школу") у Сентандреји, Вацу, Острогону и Пешти. Права је слушао у Пешти, али је због сукоба са професорима напустио универзитет и добровољно отишао у хусаре. Касније је завршио права у Кечкемету, као хусар. Кратко време је био адвокат, и чим је избила Мађарска револуција (1848), узео је учешће на страни Мађара против Беча, због чега је, после мађарске капитулације, морао пребећи у Београд.Јаков ИгњатовићУ Београду је живео као новинар до 1850, а затим је путовао по свету. Био је наводно официр легионар у француској колонијалној војсци у Алжиру.[6] Више пута се бавио у Цариграду, међу Турцима. Појављује се после три године и отада видно учествује у јавном животу војвођанских Срба. Био је уредник Летописа Матице српске у периоду 1854—1856, затим „народни секретар“ у Карловцима. Када је 1861. године градоначелник постао Светозар Милетић, следили су за њим: Јаша као велики бележник[7] и Змај као подбележнику варошки у Новом Саду. Са Ђорђем Рајковићем уређивао је 1862-63. Путник: лист за умну и душевну забаву.[8] У периоду од 1863. до 1879. године живео је у Даљу, где је радио као адвокат и службеник патријаршијског имања митрополије Горњокарловачке. Своју приватну библиотеку завештао је Српској читаоници у Даљу. Након извесног времена које је провео у Темишвару где је уређивао "Темишварски Гласник", скрасио се сасвим у Новом Саду. Године 1880. он је са Ђорђем Рајковићем, уредник "Недељног листа" у Новом Саду.Кад је народна странка Светозара Милетића повела заједничку политичку борбу са Мађарима против Беча, Игњатовић је активно учествовао у тој борби и два пута је биран за посланика. Кад је народна странка напустила Мађаре, Игњатовић, супротно огромној већини Срба у Војводини, остаје доследан пријатељ Мађара и поборник српско-мађарског споразума. Због тога је нападан као мађарон и био принуђен да живи одвојено од српског друштва, све до смрти. То је рђаво утицало на његов глас као књижевника. Подсмевао му се у јавности нарочито Јован Јовановић Змај у свом хумористичком листу Стармали 1879-1881. године[9]Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888. године. Био је такође члан Матице српске у Новом Саду и носилац српског ордена Св. Саве.[10] Умро је у Новом Саду јуна 1889. године "уочи Ивандана", где је и сахрањен на Успенском гробљу. Његови потомци данас живе и раде у Пироту.Гроб Јакова Игњатовића на Успенском гробљу у Новом СадуКњижевни радовиНа књижевни рад Јашин много је утицао писац Сима Милутиновић "Сарајлија". Свом узору је срочио песму 1838. године Песма Милутиновићу. Игњатовић је своју књижевну делатност нарочито развио кад је дошао за уредника „Летописа“. Заједно са Ђуром Јакшићем спада у ред најистакнутијих романтичара у српској књижевности.[11] Као писац Игњатовић је пролазио извесне мене, трагајући за својим идеалом. Почео је са романтизмом, да би завршио као реалиста.[12] Он је тако написао више патриотско-историјских романа и приповедака, који су се свиђали ондашњој српској публици, али који према критичарима немају праве књижевне вредности [13] Такви су историјски романи: Ђурађ Бранковић (првенац, 1855)[14] Краљевска снаха и недовршени Дели - Бакић; приповетке: „Крв за род“ и „Манзор и Џемила“. Много је обимнији и знатнији његов рад на социјалном роману. Он је творац реалистичког друштвеног романа код Срба. Најбољи су му романи: Чудан свет, Васа Решпект, Вечити младожења, Стари и нови мајстори и последњи и најобимнији Патница. И у осталим својим романима и приповеткама Игњатовић слика савремени живот српског друштва у Војводини, али у њима, поред реалистичког приказивања, превлађује хумористички и авантуристички елеменат, особито у романима „Тридесет година из живота Милана Наранџића“ и Трпен спасен (недовршен, у „Србадији“, а прерађен у драму „Адам и берберин“).6/12

Jakov Ignjatović Čudan svetTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruЈаков Игњатовић (Сентандреја, 26. новембар(јк))/8. децембар(гк) 1822 — Нови Сад, 23. јун(јк))/5. јул(гк) 1889) био је познати српски романописац и прозни писац из 19. века.[1]БиографијаЈаша Игњатовић[2] се родио у Сентандреји на црквени празник "Првозвани Андреја" 1822. године (а не 1824. како је записано на његовом портрету, рад Новака Радонића).[3] Отац имењак Јаков, угледни грађанин, варошки тутор који је сина добио под старе дане, умро је шест година касније.[4] Мајка Личанка, Ката од рода Барјактаревића[5] (који су променили презиме у Јаковљевић) умрла када је Јаши била непуна година. Тако је Јаша остало рано сироче, а по мајчином породичном надимку, њега и брата су звали "браћа Таборџије". О њему је водио бригу ујак Ђорђе Јаковљевић, код којег је прешао да живи. Основну школу је учио у месту рођења, а гимназију ("латинску школу") у Сентандреји, Вацу, Острогону и Пешти. Права је слушао у Пешти, али је због сукоба са професорима напустио универзитет и добровољно отишао у хусаре. Касније је завршио права у Кечкемету, као хусар. Кратко време је био адвокат, и чим је избила Мађарска револуција (1848), узео је учешће на страни Мађара против Беча, због чега је, после мађарске капитулације, морао пребећи у Београд.Јаков ИгњатовићУ Београду је живео као новинар до 1850, а затим је путовао по свету. Био је наводно официр легионар у француској колонијалној војсци у Алжиру.[6] Више пута се бавио у Цариграду, међу Турцима. Појављује се после три године и отада видно учествује у јавном животу војвођанских Срба. Био је уредник Летописа Матице српске у периоду 1854—1856, затим „народни секретар“ у Карловцима. Када је 1861. године градоначелник постао Светозар Милетић, следили су за њим: Јаша као велики бележник[7] и Змај као подбележнику варошки у Новом Саду. Са Ђорђем Рајковићем уређивао је 1862-63. Путник: лист за умну и душевну забаву.[8] У периоду од 1863. до 1879. године живео је у Даљу, где је радио као адвокат и службеник патријаршијског имања митрополије Горњокарловачке. Своју приватну библиотеку завештао је Српској читаоници у Даљу. Након извесног времена које је провео у Темишвару где је уређивао "Темишварски Гласник", скрасио се сасвим у Новом Саду. Године 1880. он је са Ђорђем Рајковићем, уредник "Недељног листа" у Новом Саду.Кад је народна странка Светозара Милетића повела заједничку политичку борбу са Мађарима против Беча, Игњатовић је активно учествовао у тој борби и два пута је биран за посланика. Кад је народна странка напустила Мађаре, Игњатовић, супротно огромној већини Срба у Војводини, остаје доследан пријатељ Мађара и поборник српско-мађарског споразума. Због тога је нападан као мађарон и био принуђен да живи одвојено од српског друштва, све до смрти. То је рђаво утицало на његов глас као књижевника. Подсмевао му се у јавности нарочито Јован Јовановић Змај у свом хумористичком листу Стармали 1879-1881. године[9]Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888. године. Био је такође члан Матице српске у Новом Саду и носилац српског ордена Св. Саве.[10] Умро је у Новом Саду јуна 1889. године "уочи Ивандана", где је и сахрањен на Успенском гробљу. Његови потомци данас живе и раде у Пироту.Гроб Јакова Игњатовића на Успенском гробљу у Новом СадуКњижевни радовиНа књижевни рад Јашин много је утицао писац Сима Милутиновић "Сарајлија". Свом узору је срочио песму 1838. године Песма Милутиновићу. Игњатовић је своју књижевну делатност нарочито развио кад је дошао за уредника „Летописа“. Заједно са Ђуром Јакшићем спада у ред најистакнутијих романтичара у српској књижевности.[11] Као писац Игњатовић је пролазио извесне мене, трагајући за својим идеалом. Почео је са романтизмом, да би завршио као реалиста.[12] Он је тако написао више патриотско-историјских романа и приповедака, који су се свиђали ондашњој српској публици, али који према критичарима немају праве књижевне вредности [13] Такви су историјски романи: Ђурађ Бранковић (првенац, 1855)[14] Краљевска снаха и недовршени Дели - Бакић; приповетке: „Крв за род“ и „Манзор и Џемила“. Много је обимнији и знатнији његов рад на социјалном роману. Он је творац реалистичког друштвеног романа код Срба. Најбољи су му романи: Чудан свет, Васа Решпект, Вечити младожења, Стари и нови мајстори и последњи и најобимнији Патница. И у осталим својим романима и приповеткама Игњатовић слика савремени живот српског друштва у Војводини, али у њима, поред реалистичког приказивања, превлађује хумористички и авантуристички елеменат, особито у романима „Тридесет година из живота Милана Наранџића“ и Трпен спасен (недовршен, у „Србадији“, а прерађен у драму „Адам и берберин“).9/8

Jakov Ignjatović Vasa RešpektTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruЈаков Игњатовић (Сентандреја, 26. новембар(јк))/8. децембар(гк) 1822 — Нови Сад, 23. јун(јк))/5. јул(гк) 1889) био је познати српски романописац и прозни писац из 19. века.[1]БиографијаЈаша Игњатовић[2] се родио у Сентандреји на црквени празник "Првозвани Андреја" 1822. године (а не 1824. како је записано на његовом портрету, рад Новака Радонића).[3] Отац имењак Јаков, угледни грађанин, варошки тутор који је сина добио под старе дане, умро је шест година касније.[4] Мајка Личанка, Ката од рода Барјактаревића[5] (који су променили презиме у Јаковљевић) умрла када је Јаши била непуна година. Тако је Јаша остало рано сироче, а по мајчином породичном надимку, њега и брата су звали "браћа Таборџије". О њему је водио бригу ујак Ђорђе Јаковљевић, код којег је прешао да живи. Основну школу је учио у месту рођења, а гимназију ("латинску школу") у Сентандреји, Вацу, Острогону и Пешти. Права је слушао у Пешти, али је због сукоба са професорима напустио универзитет и добровољно отишао у хусаре. Касније је завршио права у Кечкемету, као хусар. Кратко време је био адвокат, и чим је избила Мађарска револуција (1848), узео је учешће на страни Мађара против Беча, због чега је, после мађарске капитулације, морао пребећи у Београд.Јаков ИгњатовићУ Београду је живео као новинар до 1850, а затим је путовао по свету. Био је наводно официр легионар у француској колонијалној војсци у Алжиру.[6] Више пута се бавио у Цариграду, међу Турцима. Појављује се после три године и отада видно учествује у јавном животу војвођанских Срба. Био је уредник Летописа Матице српске у периоду 1854—1856, затим „народни секретар“ у Карловцима. Када је 1861. године градоначелник постао Светозар Милетић, следили су за њим: Јаша као велики бележник[7] и Змај као подбележнику варошки у Новом Саду. Са Ђорђем Рајковићем уређивао је 1862-63. Путник: лист за умну и душевну забаву.[8] У периоду од 1863. до 1879. године живео је у Даљу, где је радио као адвокат и службеник патријаршијског имања митрополије Горњокарловачке. Своју приватну библиотеку завештао је Српској читаоници у Даљу. Након извесног времена које је провео у Темишвару где је уређивао "Темишварски Гласник", скрасио се сасвим у Новом Саду. Године 1880. он је са Ђорђем Рајковићем, уредник "Недељног листа" у Новом Саду.Кад је народна странка Светозара Милетића повела заједничку политичку борбу са Мађарима против Беча, Игњатовић је активно учествовао у тој борби и два пута је биран за посланика. Кад је народна странка напустила Мађаре, Игњатовић, супротно огромној већини Срба у Војводини, остаје доследан пријатељ Мађара и поборник српско-мађарског споразума. Због тога је нападан као мађарон и био принуђен да живи одвојено од српског друштва, све до смрти. То је рђаво утицало на његов глас као књижевника. Подсмевао му се у јавности нарочито Јован Јовановић Змај у свом хумористичком листу Стармали 1879-1881. године[9]Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888. године. Био је такође члан Матице српске у Новом Саду и носилац српског ордена Св. Саве.[10] Умро је у Новом Саду јуна 1889. године "уочи Ивандана", где је и сахрањен на Успенском гробљу. Његови потомци данас живе и раде у Пироту.Гроб Јакова Игњатовића на Успенском гробљу у Новом СадуКњижевни радовиНа књижевни рад Јашин много је утицао писац Сима Милутиновић "Сарајлија". Свом узору је срочио песму 1838. године Песма Милутиновићу. Игњатовић је своју књижевну делатност нарочито развио кад је дошао за уредника „Летописа“. Заједно са Ђуром Јакшићем спада у ред најистакнутијих романтичара у српској књижевности.[11] Као писац Игњатовић је пролазио извесне мене, трагајући за својим идеалом. Почео је са романтизмом, да би завршио као реалиста.[12] Он је тако написао више патриотско-историјских романа и приповедака, који су се свиђали ондашњој српској публици, али који према критичарима немају праве књижевне вредности [13] Такви су историјски романи: Ђурађ Бранковић (првенац, 1855)[14] Краљевска снаха и недовршени Дели - Бакић; приповетке: „Крв за род“ и „Манзор и Џемила“. Много је обимнији и знатнији његов рад на социјалном роману. Он је творац реалистичког друштвеног романа код Срба. Најбољи су му романи: Чудан свет, Васа Решпект, Вечити младожења, Стари и нови мајстори и последњи и најобимнији Патница. И у осталим својим романима и приповеткама Игњатовић слика савремени живот српског друштва у Војводини, али у њима, поред реалистичког приказивања, превлађује хумористички и авантуристички елеменат, особито у романима „Тридесет година из живота Милана Наранџића“ и Трпен спасен (недовршен, у „Србадији“, а прерађен у драму „Адам и берберин“).9/8

Jakov Ignjatović MemoariTvrdi povezIzdavač NolitSrpska književnost / MemoariO autoruЈаков Игњатовић (Сентандреја, 26. новембар(јк))/8. децембар(гк) 1822 — Нови Сад, 23. јун(јк))/5. јул(гк) 1889) био је познати српски романописац и прозни писац из 19. века.[1]БиографијаЈаша Игњатовић[2] се родио у Сентандреји на црквени празник "Првозвани Андреја" 1822. године (а не 1824. како је записано на његовом портрету, рад Новака Радонића).[3] Отац имењак Јаков, угледни грађанин, варошки тутор који је сина добио под старе дане, умро је шест година касније.[4] Мајка Личанка, Ката од рода Барјактаревића[5] (који су променили презиме у Јаковљевић) умрла када је Јаши била непуна година. Тако је Јаша остало рано сироче, а по мајчином породичном надимку, њега и брата су звали "браћа Таборџије". О њему је водио бригу ујак Ђорђе Јаковљевић, код којег је прешао да живи. Основну школу је учио у месту рођења, а гимназију ("латинску школу") у Сентандреји, Вацу, Острогону и Пешти. Права је слушао у Пешти, али је због сукоба са професорима напустио универзитет и добровољно отишао у хусаре. Касније је завршио права у Кечкемету, као хусар. Кратко време је био адвокат, и чим је избила Мађарска револуција (1848), узео је учешће на страни Мађара против Беча, због чега је, после мађарске капитулације, морао пребећи у Београд.Јаков ИгњатовићУ Београду је живео као новинар до 1850, а затим је путовао по свету. Био је наводно официр легионар у француској колонијалној војсци у Алжиру.[6] Више пута се бавио у Цариграду, међу Турцима. Појављује се после три године и отада видно учествује у јавном животу војвођанских Срба. Био је уредник Летописа Матице српске у периоду 1854—1856, затим „народни секретар“ у Карловцима. Када је 1861. године градоначелник постао Светозар Милетић, следили су за њим: Јаша као велики бележник[7] и Змај као подбележнику варошки у Новом Саду. Са Ђорђем Рајковићем уређивао је 1862-63. Путник: лист за умну и душевну забаву.[8] У периоду од 1863. до 1879. године живео је у Даљу, где је радио као адвокат и службеник патријаршијског имања митрополије Горњокарловачке. Своју приватну библиотеку завештао је Српској читаоници у Даљу. Након извесног времена које је провео у Темишвару где је уређивао "Темишварски Гласник", скрасио се сасвим у Новом Саду. Године 1880. он је са Ђорђем Рајковићем, уредник "Недељног листа" у Новом Саду.Кад је народна странка Светозара Милетића повела заједничку политичку борбу са Мађарима против Беча, Игњатовић је активно учествовао у тој борби и два пута је биран за посланика. Кад је народна странка напустила Мађаре, Игњатовић, супротно огромној већини Срба у Војводини, остаје доследан пријатељ Мађара и поборник српско-мађарског споразума. Због тога је нападан као мађарон и био принуђен да живи одвојено од српског друштва, све до смрти. То је рђаво утицало на његов глас као књижевника. Подсмевао му се у јавности нарочито Јован Јовановић Змај у свом хумористичком листу Стармали 1879-1881. године[9]Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888. године. Био је такође члан Матице српске у Новом Саду и носилац српског ордена Св. Саве.[10] Умро је у Новом Саду јуна 1889. године "уочи Ивандана", где је и сахрањен на Успенском гробљу. Његови потомци данас живе и раде у Пироту.Гроб Јакова Игњатовића на Успенском гробљу у Новом СадуКњижевни радовиНа књижевни рад Јашин много је утицао писац Сима Милутиновић "Сарајлија". Свом узору је срочио песму 1838. године Песма Милутиновићу. Игњатовић је своју књижевну делатност нарочито развио кад је дошао за уредника „Летописа“. Заједно са Ђуром Јакшићем спада у ред најистакнутијих романтичара у српској књижевности.[11] Као писац Игњатовић је пролазио извесне мене, трагајући за својим идеалом. Почео је са романтизмом, да би завршио као реалиста.[12] Он је тако написао више патриотско-историјских романа и приповедака, који су се свиђали ондашњој српској публици, али који према критичарима немају праве књижевне вредности [13] Такви су историјски романи: Ђурађ Бранковић (првенац, 1855)[14] Краљевска снаха и недовршени Дели - Бакић; приповетке: „Крв за род“ и „Манзор и Џемила“. Много је обимнији и знатнији његов рад на социјалном роману. Он је творац реалистичког друштвеног романа код Срба. Најбољи су му романи: Чудан свет, Васа Решпект, Вечити младожења, Стари и нови мајстори и последњи и најобимнији Патница. И у осталим својим романима и приповеткама Игњатовић слика савремени живот српског друштва у Војводини, али у њима, поред реалистичког приказивања, превлађује хумористички и авантуристички елеменат, особито у романима „Тридесет година из живота Милана Наранџића“ и Трпен спасен (недовршен, у „Србадији“, а прерађен у драму „Адам и берберин“).9/9

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Plavi čuperak - Miroslav Antić Izdavač: Laguna Godina izdanja: 2021 Broj strana: 159 Format: 21 cm Povez: Tvrdi Sad me, valjda, razumeš: ljubav je – kad sebe umeš. Svako u sebi nosi tajnu svoje budućnosti. Za Miroslava Antića ona je plava, nevina, beskonačna, nebeska i zvezdana. Plavi čuperak je najlepši priručnik za odrastanje i nezaobilazni zapis o drhtanju onih koji su se zaljubili prvi put. Ova vanvremena zbirka pesama za samo pola veka postala je predivni udžbenik čežnje, jedinstveno uputstvo za beskrajno čuvanje detinjstva u nama, neodoljivi spomenik šašavosti, dnevnik sa čijih stranica osećamo sazvučja daljina ka kojima hrlimo… Moje pesme i nisu pesme, nego pisma svakom od vas. One nisu u ovim rečima koje ste pročitali, nego u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otvore vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta otplakana ili otpevana, čeka zatvorena da je neko oslobodi. M. Antić Miroslav Antić: Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čista moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama… Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi, jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca. Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije… Imam i neke nagrade i priznanja. Dve „Nevenove“. Jednu za životno delo u poeziji za decu. „Goranovu nagradu“. „Nagradu Sterijinog pozorišta“. „Zlatnu arenu za filmski scenario“. „Nagradu oslobođenja Vojvodine“. „Sedmojulsku nagradu Srbije“. Nosilac sam ordena zasluga za narod. Neko bi od svega toga mogao da napiše bezbroj stranica. Recimo: uređivao list „Ritam“ ili uređivao Zmajev „Neven“… Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima. Ostalo, što nije za najavu pisca, nego za šaputanje, rekao sam u pesmi „In Memoriam“. I u svim ostalim svojim pesmama.

Jovan Marinović : TRIDESETE GODINE - Uspomene i sjećanja , Rad 1981, str. 252. Marinović, Jovan, 1908-1982 -- Memoari Očuvanost 4. Јован Мариновић (Очинићи, код Цетиња, 20. јануар 1908 — Београд, 17. мај 1982), правник, учесник Народноослободилачке борбе и друштвено-политички радник СФР Југославије.[1] Биографија Рођен је 20. јануара 1908. године у Очинићима код Цетиња. Дипломирани правник. Пре Другог светског рата се бавио адвокатуром. Био је члан Комунистичке партије Југославије од 1931. године. Један од организатора и учесника студентских демонстрација 1931 - 1933. у Београду против шестојануарске диктатуре 1929. У периоду 1932-33. секретар партијског руководства на Универзитету у Београду. Године 1934. постао је секретар Месног комитета КПЈ за Београд, члан обласног комитета КПЈ за Србију и делегат ЦК КПЈ за организовање Покрајинске конференције КПЈ за Војводину. Од новембра 1934. до маја 1937. провео је у затвору у Београду и на робији у Сремској Митровици. После издржане казне на робији, протеран је у Црну Гору. На Шестој покрајинској конференцији КПЈ за Црну Гору изабран је за секретара Покрајинског комитета, 1. јула 1937. На тој дужности остао је до марта 1939. године. Године 1940. поново је ухапшен због учешћа у демонстрацијама против режима и провео у истражном затвору на Цетињу, у Београду и Кикинди од маја до септембра. Учесник је народноослободилачког рата од 13. јула 1941. Био је члан Политодела 3. санџачке и 5. козарачке бригаде, затим комесар Официрске школе при Врховном штабу НОВ и ПОЈ, предавач и руководилац партијских курсева ЦК КПЈ и ПК КПЈ за Србију у Јајцу, Дрвару и у околини Лесковца 1943/44. После Другог светског рата био је на разним дужностима у Београду: директор Радио Београда, председник Радио-комитета владе ФНРЈ, помоћник савезног министра, в.д. директора Института за међународну политику и привреду, секретар Савезног извршног већа за информације, директор Танјуга и секретар Савезне скупштине за информације до 1972. године када одлази у пензију. Након пензионисања се бавио публицистичком делатношћу, а 1981. године је написао књигу „Тридесете године: успомене и сјећања“, коју је објавило београдско издавачко предузеће „Рад“. Читава његова породица учествовала је у револуционарном покрету и Народноослободилачкој борби - брат Ђуро и сестра Даница „Дика“, били су предратни чланови КПЈ и носиоци су Партизанске споменице 1941. Њихов брат од стрица био је Жарко Мариновић, студент права кога су 4. априла 1936. године убили припадници профашистичке организације „Организације националних студената“ (ОРНАС), која је била део ОРЈУН-а. Јован је у браку са супругом Анком Мариновић, рођеном Марић имао је двоје деце - ћерку Бранимирку и сина Миодрага. Умро је 17. маја 1982. године у Београду и сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања.

DEJAN MIKAVICA SRBI U HABZBURŠKOJ MONARHIJI: znamenite ličnosti 1526-1918. Izdavač - Prometej, Novi Sad; Radio-televizija Vojvodine, Novi Sad Godina - 2019 894 strana 25 cm Edicija - Prečanski Srbi do sloma Austrougarske ISBN - 978-86-515-1585-2 Povez - Tvrd Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Prеčanski Srbi od Mohačkе bitkе do sloma Austro-Ugarskе I JOVAN NENAD Samozvani vladar Srpskog carstva II PAVLE BAKIĆ Poslеdnji titularni srpski dеspot u Ugarskoj III ĐORĐE BRANKOVIĆ Vaskrs srpskе državnе misli IV ARSENIJE III CRNOJEVIĆ Srpska privilеgijalna politika V HRISTIFOR ŽEFAROVIĆ Stеmatografija srpskih vladara VI ZAHARIJA ORFELIN Vеrska еmancipacija i dobronamеrni nacionalizam VII JOVAN RAJIĆ Istorija sazdana od prosvеtitеljstva i patriotizma VIII DOSITEJ OBRADOVIĆ Srpski nacionalni prеporod i državotvorna politika u Otadžbini IX TEKELIJE Srpsko plеmstvo Austrijskog carstva H NIKANOR GRUJIĆ Putеvima bеskompromisnog rata XI JOSIF RAJAČIĆ Vojvodina kao idеja srpskе državnosti XII SVETOZAR MILETIĆ Dualni fеdеralizam i Istočno pitanjе XIII MIŠA DIMITRIJEVIĆ Tucindanska tragеdija srpskе politikе XIV JOVAN JOVANOVIĆ ZMAJ U potrazi za nacionalnim jеdinstvom XV JAKOV IGNjATOVIĆ Savеz sa Mađarima i lojalnost Ugarskoj XVI LAZA KOSTIĆ Srpska politika u vеčnom vrtlogu balkanskom XVII JOVAN SUBOTIĆ Savеz sa Hrvatima i kritika crkvеnе jеrarhijе XVIII SVETOZAR PRIBIĆEVIĆ Koaliciona politika hrvatsko-slavonskih Srba XIX MIHAILO POLIT DESANČIĆ Srpska libеralna politika na Ugarskom saboru HH STEFAN MITROV LjUBIŠA Srba Dalmatinski Srbi u svеtlosti austrijskе politikе XXI SAVA BJELANOVIĆ Pravoslavna i libеralna Dalmacija u srpskoj politici XXII ANTUN FABRIS Uspon nacionalnе svеsti dubrovačkih Srba XXIII ANTUN PULjEZI Nacionalni idеntitеt i katolička vеroispovеst primorskih Srba XXIV ILARION I KOSTA RUVARAC Srpska politika u sеnci kritičkе istoriografijе XXV PETAR KOČIĆ Nacionalno-politička idеologija bosansko-hеrcеgovačkih Srba XXVI VLADIMIR GAĆINOVIĆ Pokolеnjе za slobodu stvorеno XXVII GAVRILO PRINCIP Ubistvo austrougarskog prеstolonaslеdnika XXVIII JAŠA TOMIĆ Sumrak autonomijе i politika prisajеdinjеnja Kraljеvini Srbiji `Poslе propasti srpskе srеdnjovеkovnе državе, a prе prеsudnе Mohačkе bitkе, Srbi i njihovi tadašnji prеdvodnici i prvaci, glavari, knеzovi, sеrdari, vojvodе, barjaktari, isticali su sе po uspеšnom, vitеškom učеstvovanju u borbama za hrišćanskе, ugarskе i sopstvеnе, statusnе, matеrijalnе, ličnе i političkе intеrеsе. Prеlazеći u Ugarsku, srpska vlastеla i jеdan dеo srpskog plеmstva, svrstavali su sе na protivugarsku stranu s uvеrеnjеm da jе to najbolji, a možda i jеdini način da opstanu kao pojеdinci, starеšinе, narodni prеdstavnici i da pri tom nеpovratno nе izgubе svе izglеdе za opstanak naroda i očuvanjе njеgovog nacionalnog idеntitеta. Uz njih su pristajali vеćinom i svi drugi prеsеljеni Srbi koji su sе najprе, od počеtka vladavinе Matijе Korvina kao ugarskog kralja (1458), spontano, a zatim od njеgovе stranе i organizovano, nasеljavali opustošеnе, južnе zеmljе Kraljеvstva i priprеmali sе za odbranu od turskih zavojеvača. Da bi što višе pridobio za sеbе i svoju državnu politiku tadašnju еlitu srpskog naroda, srpsku vlastеlu i nacionalnе prvakе, ovaj vladar Ugarskе nudio im jе podršku, titulе, povlasticе, obеzbеđujući na taj način pozitivni odgovor dеspota Vuka Grgurеvića, Stеfana i Dmitra Jakšića, Miloša Bеlmužеvića, Vladislava, srеdnjеg sina hеrcеga Stjеpana Vukčića Kosaču, Balšе Hеrcеgovića, sinova vеć umrlog Stеfana Brankovića – Jovana i Đorđa, Grgura Popovića i porodicе Pеtričić inačе srpskih vlastеlina u Srеmu kao i mnogih drugih istaknutih i uglеdnih srpskih prvaka i zеmljoposеdnika. – iz Uvoda` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.