Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustrovao: Eugen Kokot Milovan Vitezović (11. 9. 1944. godine) je srpski pisac, profesor i scenarista. Piše pesme, romane, eseje, kritike, aforizme, filmska i tv scenarija. Objavio je više od četrdeset knjiga u preko sto pedeset izdanja; zastupljen je u preko pedeset antologija srpske i svetske poezije, proze, književnosti za decu, aforizama, fantastike i televizijskih drama. Aforizmi su mu objavljivani u nizu evropskih novina, od hamburškog Sterna, do moskovske Nedelje, prevođeni i na grčki, rumunski, hebrejski, švedski, italijanski... Vitezović je jedan od retkih naših savremenika, čija je knjiga bila zabranjena, pa čak i spaljivana u svom prvom izdanju; radi se o zbirci aforizama Srce me je otkucalo. Njegovi satirični tekstovi često su objavljivani u Ježu. Autor je brojnih televizijskih drama i serija, tekstova za pozorišna izvođenja i filmskih scenarija. Televizijski filmovi snimljeni po njegovim scenarijima prikazivani su na evropskim televizijama ORF i ZDF. Rođen je u Vitezovićima kod Kosjerića 11. septembra 1944. godine. Školovao se u Tubiću, Kosjeriću, Užicu i Beogradu; diplomirao je na Filološkom fakultetu, odsek opšta književnost, i na Fakultetu dramskih umetnosti, odsek dramaturgija. Bio je operativni urednik u Književnim novinama; u omladinskoj reviji Susret omladine, radio je kao urednik za književnost do 1969. godine, a od tada kao urednik glasila Čivija. Funkciju urednika igranih serija na RTS- u vršio je od 1977. do 1991. godine, kada postaje glavni urednik Umetničko-zabavnog programa RTS- a. Član je Udruženja književnika Srbije i srpskog PEN centra; govori i piše za Nacionalnu reviju, magazin o nacionalnoj baštini Srbije. Na Fakultetu umetnosti, u zvanju vanrednog profesora od 2001. godine predaje Filmski i TV scenario. Književni rad Kao pripovedač, tok radnje vodi neosetno, spontano i sa puno humora prilagođenim situaciji; dela se odlikuju razvijenom fabulom, anegdotskom naracijom, potpuno dočaranom atmosferom doba o kom se govori. Dijapazon tema kojima se Vitezović služi je veoma širok, od istorijskih ličnosti i događaja, preko izmišljenih likova našeg vremena, pa do omladinskog štiva koje predstavlja hroniku mladosti svih nas. U svojim delima pruža ne samo uvid u život i svet likova, već slika različite predele dajući opštu sliku prostora i vremena. Radovi Milovana Vitezovića zauzeli su mesto u školskoj lektiri, takođe i u nemačkoj srednjoškolskoj čitanci. Kao gost-urednik u Zavdu za udžbenike i nastavna sredstva, u ediciji kapitalnih izdanja uredio je izabrana dela Bogdana Popovića, Jovana Skerlića, Milana Kašanina i Stojana Novakovića. Najznačajniji romani Šešir profesora Koste Vujića Lajanje na zvezde Milena iz Knez Mihailove Sveta ljubav Hajduk Veljko Petrović Evropske godine kneza Miloša Čarape kralja Petra Hajduk Veljko Petrović, Evropske godine kneza Miloša i Čarape kralja Petra su romani istorijske tematike na čijoj je građi Vitezović radio gotovo dvadeset godina. Biblioteka vjeverica

Miodrag Novaković : Kako zalazi sunce / [ umetnička oprema Miodrag Vartabedijan ] Vrsta građe humor, satira, parodija Beograd : Zadruga pisaca, 1970 , Fizički opis 77 str. : ilustr. ; 23 cm Zbirka Savremeni humoristi ; ǂknj. ǂ13 Napomene Str. 7-8: Predgovor / Ivan Šop. Satirične priče Očuvanost 3 ; malo pohabana. Миодраг Миша Новаковић (Београд, 1940) је истакнути филмски и културни стваралац Србије и Југославије: филмски и телевизијски редитељ и сценариста, критичар, теоретичар, естетичар, књижевник, директор највећих југословенских филмских фестивала и филмски педагог. Биографија У Београду је завршио основну школу и гимназију, 1967. године стекао диплому и звање правник на Правном факултету, а 1969. године дипломирао на Академији за позориште, филм, радио и телевизију (данас Факултет драмских уметности) — одсек драматургије — у класи проф. Јосипа Кулунџића. Налазио се на дужности руководиоца Центра за филм Дома пионира у Београду (1970–72, данас Дечји културни центар). Иницијатор, селектор и организатор филмске параде — Међународног фестивала филмова за децу и омладину (1971–72), директор Фестивала југословенског филма у Пули и извршни директор ФЕСТ–а у Београду (1972–1974). Кратке приче, есеје и стручне радове из области филмске и позоришне критике, теорије и естетике филма објављивао у периодици: Политика, Студент, Одјек, Казалиште, Јеж, Београдска недеља, Борба, Синеаст, Екран, Књижевност, Филмограф, YU филм данас, Филмска култура, Драма... Аутор је књига Фини људи (изд. Задруга писаца, 1967), Како залази сунце (изд. Задруга писаца, 1970), Гледање у филм (изд. YU филм данас, 2000) и са Горданом Зиндовић-Вукадиновић коаутор Pars pro toto, медијска писменост за наставнике основних школа (Центар за аудиовизуелне медије — Медија фокус, 2001). Заступљен у антологији Југословенска филмска мисао (1920–1995), састављач Северин Франић. Снимио је, између осталог, кратке филмове Београд на шофершајбни (награђен II наградом на Првом југословенском Фестивалу ауторског – аматерског филма), Зима у Прагу (награђен III наградом на истом Фестивалу), Они долазе (о деци која свирају и певају у отвореним просторима Београда), Пијани брод, као и серију ТВ портрета: о академику Николи Хајдину (ТВ Београд), глумцу Раши Плаовићу (ТВ Београд), филмским редитељима Жоржу Скригину (ТВ Београд) и Жики Митровићу (ТВ Нови Сад), као и о филмском сценаристи Ференцу Деаку (ТВ Нови Сад). Остварио дугогодишњу сарадњу с покретом филмског аматеризма деце у Србији и бившој СФРЈ. Учествовао у бројним филмским трибинама. Држао предавања из области филмске драматургије намењена синеастима, наставницима основних и средњих школа, младима и деци. Носилац је бројних домаћих и међународних награда и признања.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ivan Raos (Medov Dolac, 1. siječnja 1921. - Split 8. srpnja 1987.), je bio hrvatski književnik. Najpoznatiji je po romanu Prosjaci i sinovi, koji je poslužio kao predložak za popularnu TV-seriju. Njegov sin Predrag Raos je etabliran pisac znanstvene fantastike. Ivan Raos (Medov Dolac, 1. siječnja 1921. – Split, 8. srpnja 1987.), hrvatski književnik. Životopis Ivan Raos, sin mlinara Petra i Mare rođ. Cvitković, kao prvo od sedmero njihove djece, rodio se 1. siječnja 1921. godine u Medovu Docu (Imotski). U prošlosti su za siromahe, osim motike, postojala samo dva puta: crveno ili crno: vojnik ili svećenik,[1] stoga i Raos nakon pet razreda pučke škole koju je pohađao u preko šest kilometara udaljenu Grabovcu, odabire crnu mantiju i 1932. upisuje Biskupsku klasičnu gimnaziju i sjemenište u Splitu, odakle ga izbacuju nakon šestog razreda (1938.) zato što je gledao Optužujem (J`accuse), film o aferi Dreyfuss. Siromašni otac više ga nije mogao školovati, jer je uzdržavao veliku obitelj i otplaćivao dugove sjemeništu, te se Raos uzdržava sâm, završivši posljednja dva razreda i veliku maturu na splitskoj klasičnoj gimnaziji 1940. godine. Te godine objavljuje i svoj prvi književni tekst, kratku priču Đeneral u splitskom srednjoškolskom časopisu `Pregnuća`. Spavao sam besplatno s poslugom u rodičinu stjeničavu hotelčiću, Crveni križ mi davao bonove za ručak u pučkoj kuhinji, večeru zarađivao poučavajući razmaženu gospodarsku deriščad i obavljajući niz različitih fizičkih poslova - kazuje pisac u kratkoj autobiografiji,[2] a tu pikaresku djetinjstva, dječaštva i mladenaštva ispričao je na stranicama trilogije Vječno žalosni smijeh, autobiografske romansirane kronike odrastanja u kojoj su orisani stvarni i događaji i ljudi, ljudi koji su ušli u kronike čak pod svojim pravim imenima. U razgovoru s V. Pavletićem, Raos kaže: Za moj književni put prijelomno je to što su me poslali u škole. Da sam ostao uz motiku vjerojatno bih tu svoju prirođenu nadarenost iživio u deseteračkim pjesmama ili u kovanje dvostiha gange.[3] Nakon mature započinje Raosov književni rad i svladavanje egzistencijalnih nevolja. Kako bi izbjegao vojsku, 1940. godine upisuje Pravni fakultet u Zagrebu, ali nikada ne studira; neko vrijeme radi u hotelskom baru u Splitu, zatim postaje honorarnim učiteljem u Grabovcu, u srpnju 1941. postaje novinar dnevnika `Hrvatski narod`, gdje objavljuje niz različitih članaka, prikaza knjiga i izložbi, reportaža i osvrta, ali i pjesama, humoreski i novela, a povremenio piše i za druge novine i časopise (`Spremnost`, `Nova Hrvatska`, `Preporod`, `Hrvatska revija`). Sljedeće godine dobiva otkaz u `Hrvatskom narodu`, a te iste godine pod naslovom Utjeha noći, zajedno s Petrom Meštrovićem, objavljuje zbirku pjesama, i otada pa do kraja života Raos piše i objavljuje gotovo neprekidno. Početkom ljeta 1943., kako bi izbjegao mobilizaciju, odlazi u `Merkurov sanatorij` na operaciju krajnika, gdje - naklonošću liječnika - ostaje tri mjeseca; potom je poslan u Stockerau,[4] ali ga Nijemci poslije mjesec dana vraćaju natrag u Zagreb. Sve do potkraj 1944. bio je u Prosvjetničkoj bojni, pa ga opet dodjeljuju redakciji `Hrvatskoga naroda`. Spomenute godine oženio se Markom Jakovljević, s kojom ima sinove blizance Predraga i Nenada[5] Nakon završetka rata Raos ostaje bez posla, pa je kratko vrijeme i `sitni krijumčar`. Upisuje i Filozofski fakultet, opet samo kako bi izbjegao vojsku (odslušao je šest semestara). Od 1948. počinje raditi kao akviziter Nakladnog zavoda Matice hrvatske, zatim kao honorarni činovnik u Zavodu za statistiku i evidenciju, nakon otkaza se zapošljava kao akviziter u časopisu `Arhitektura`, pa postaje lektor, korektor, ekspediter i naposljetku tehnički urednik, sve do 1962. kad opet dobiva otkaz. Istodobno, tih godina bio je tehnički urednik i lektor časopisa `Čovjek i prostor` kojemu je i jedan od pokretača, a jezično i tehnički uređivao je još `Teatar`, `Kulturni radnik`, reviju `Kerempuh`, kao i niz posebnih arhitektonskih, urbanističkih i turističkih izdanja. Član Društva hrvatskih književnika postaje 1956., a član Matice hrvatske 1963. godine. Kao slobodni književnik djeluje od 1961. do 1967., kad preuzima komercijalni odjel Nakladnog zavoda Matice hrvatske, u kojemu radi iduće tri godine. Godine 1967. dobitnik je nagrade Matice hrvatske za roman Vječno žalosni smijeh i to je njegova jedina književna nagrada. Od godine 1971. član je uredništva časopisa `Republike`. Godine 1969. oženio se Ivankom Mlinac. Prvi put na scenu zagrebačkoga HNK dolazi s dramom Autodafe moga oca 1970. godine. Izbaciše me iz sjemeništa, izbacili bi me i iz gimnazije da ne bi profesora Lopičića, izbaciše me iz nekog izdavačkog poduzeća kao trgovačkog putnika zato što sam zarađivao direktorovu trostruku plaću, izbaciše me iz Statističkog ureda, kao prekobrojna, izbaciše me iz Arhitekture da bi nekom momku poboljšali mirovinu... Iz Nakladnog zavoda Matice hrvatske, kako ti je poznato, izbacih se sâm, jer sam stao u obranu nekog koga su izbacivali...[6] - tako Raos sažima svoja radna iskustva, da bi se zatim od 1971., pa sve do iznenadne smrti u splitskoj bolnici 8. srpnja 1987. - od posljedica moždanog udara koji ga je nekoliko dana prije zadesio upravo u njegovu Medovu Docu, gdje je i pokopan - definitivno vratio nesigurnom životu slobodnog književnika. Od srpnja 1994. na dan Raosove smrti, u Medovu Docu održavaju se `Raosovi dani`, trodnevni skup posvećen uspomeni na pisca, čije djelo - i ne samo za njegov uži zavičaj - ima trajnu književnu vrijednost. Pjesnik Šime Vučetić ga je opisao kao suvremenog hrvatskog Kačića; na to je Jozo Laušić Raosa u In memoriamu u Obnovljenom životu okarakterizirao ovako: `ako je književno djelo Ivana Raosa najsukladnije Kačićevu, onda nije, mislim, ni preuzetno ustvrditi da je Raos, nakon Šenoe, najklasičniji hrvatski pripovjedač`.

RETKO!!! Dobro očuvana. 1978 Vojislav Despotov (Zrenjanin, 3. novembar 1950 — Beograd, 19. januar 2000) je bio srpski pesnik.[1] Živeo je i radio u Novom Sadu. Objavio je više od dvadeset radio-drama. Objavio je i dvadesetak knjiga prevoda sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika (Keruak, Barouz, Ferlingeti, Deblin, Hese, Breht, Krec, Kermanuer, Zagoričnik, Hanžek, Ogorevc) Bio je vlasnik i urednik prvog jugoslovenskog privatnog časopisa za književnost HEY JOE. Snimljen je i dokumentarno-igrani film „Petrovgradska prašina“, 2002. godine, režija Dušan Torbica, produkcija TV Novi Sad. U Novom Sadu se dodeljuje Nagrada Vojislav Despotov za najbolja dela proze i poezije u više kategorija. Objavljene knjige[uredi | uredi izvor] PRVO TJ. PESMINA SLIKA REČI, poezija, 1972, Ulaznica, Zrenjanin; DNjIŽEPTA BIBIL ZIZRA UHUNT, strip, 1976, Škuc, Ljubljana; TRENING POEZIJE, poezija, 1977, Stražilovo, Novi Sad; PERAČ SAPUNA, poezija, 1979, Matica srpska, Novi Sad; VRUĆ PAS, eseji, 1985, Matica srpska, Novi Sad; PADA DUBOK SNEG, poezija, 1986, Nolit, Beograd; MRTVO MIŠLjENjE, roman, 1988, Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad; PRLjAVI SNOVI, poezija, 1989, Matica srpska, Novi Sad; PETROVGRADSKA PRAŠINA, roman za decu, 1990, Dnevnik, Novi Sad; VESELI PAKAO EVROPOEZIJE, poezija, 1990, UKCG, Titograd (Podgorica); NEOČEKIVAN ČOVEK, eseji u stihovima, 1991, Stražilovo, Novi Sad; DESPOTOV-VOLARIČ, izbor iz poezije, na slovenačkom, 1992, Lumi, Ljubljana; DESET DEKA DUŠE, poezija, 1994, Svetovi, Novi Sad; VESELI PAKAO POEZIJE, izabrane pesme, 1996, Kulturni entar Novog Sada, Novi Sad; JESEN SVAKOG DRVETA, roman, 1997, Stubovi kulture, Beograd; EVROPA BROJ 2, 1998. roman, Stubovi kulture, Beograd; DRVODELjA IZ NABISALA, Stubovi kulture, Beograd.

Prosveta, 1967. Prva knjiga drama velikog Aleksandra Popovića, sa njegovim najpoznatijim komadima: Ljubinko i Desanka, Sablja dimiskija, Čarapa od sto petlji, Krmeći kas i Razvojni put Bore Šnajdera. Apsolutna klasika! Aleksandar Popović (Ub, 20. novembar 1929 — Beograd, 9. oktobar 1996) bio je srpski književnik. Najviše je pisao komedije i satire a uspešno se bavio i drugim žanrovima, pa je iza sebe ostavio bogat opus drama za decu, scenarija za televizijske drame i serije. Za dramska dela osvojio je mnogobrojne nagrade, a pozorišne predstave rađene po njegovim tekstovima postale su zaštitni znak mnogih pozorišta. Napisao je više od 50 drama za decu i odrasle.[1] Biografija Rođen na Ubu u porodici sa vojničkom tradicijom.[2] Po završetku gimnazije, predaje se pisanju poezije i postaje kandidat za člana Udruženja književnika. Krajem `40-ih uhapšen je i provodi pet godina na Golom Otoku. Nakon robije bio je prisiljen da se okuša u raznim zanatima. Početkom `50-ih prihvata poziv Duška Radovića iz Radio Beograda i piše radio-drame za decu. Prvo delo je objavio 1959. godine. U pitanju je bio kriminalistički roman Ubistvo u trouglu. U svom raznovrsnom opusu stvara drame i komedije, drame za decu, TV drame i televizijske serije. Njegova predstava „Mrešćenje šarana“ je bila zabranjivana.[3] Prema mišljenju žirija za izbor najbolje posleratne drame, u organizaciji Televizije Beograd, lista Večernje novosti i izdavačke kuće „Dereta”, drama Razvojni put Bore Šnajdera proglašena je za najbolji dramski tekst objavljen u periodu 1944–1994.[4] Nagrade Sterijina nagrada za tekst savremene drame, za dramu Razvojni put Bore Šnajdera, 1967. Književna nagrada „Neven”, za roman Lek protiv starenja, 1975. Nagrada „Ćuran” za tekst savremene komedije, za dramu Mrešćenje šarana, 1985. Nagrada „Branko Ćopić” za humor i satiru, za dramu Mrešćenje šarana, 1985. Sterijina nagrada za tekst savremene komedije, za dramu Kus petlić, 1990. Sterijina nagrada za tekst savremene komedije, za dramu Bela kafa, 1991. Nagrada „Ćuran” za tekst savremene komedije, za drame Kus petlić i Bela kafa, 1991. Nagrada „Joakim Vujić”, za dramu Mrtva tačka, 1993. Povelja Zmajevih dečjih igara, 1994. Sterijina nagrada za tekst savremene drame, za dramu Tamna je noć, 1994. Nagrada festivala „Zemun fest”, za dramu Tamna je noć, 1994. Odabrana dela Drame 1964. Ljubinko i Desanka (praizvedba 30. decembar 1964 Atelje 212, Beograd) 1965. Čarapa od sto petlji (praizvedba 17. jun 1980 Narodno pozorište Timočke krajine, Zaječar) 1967. Razvojni put Bore Šnajdera (praizvedba 12. februar 1967, Atelje 212, Beograd) 1967. Smrtonosna motoristika (praizvedba 7. april 1967, Beogradsko dramsko pozorište, Beograd) 1984. Mrešćenje šarana (praizvedba 4. april 1984, Narodno pozorište u Pirotu, Pirot) 1990. Bela kafa (praizvedba 6. decembar 1990, Narodno pozorište u Pirotu, Pirot) 1992. Tamna je noć (praizvedba 23. jun 1993, Kult teatar, Beograd) 1995. Čarlama, zbogom (praizvedba 16. mart 1995, Narodno pozorište, Pirot 1996. Baš bunar (praizvedba 5. oktobar 1996, Zvezdara teatar, Beograd) 1999. Noćna frajla (praizvedba 17. mart 1999, Gradsko pozorište, Jagodina), posthumno Književnost za decu Devojčica u plavoj haljini, roman (Beograd: Mlado pokolenje, 1961) Tvrdoglave priče, kratka proza (Zagreb: Mladost, 1962) Sudbina jednog Čarlija, roman (Beograd: Prosveta, 1964) Kako se voli Vesna, kratka proza (Beograd: Nolit, 1974) Gardijski potporučnik Ribanac ili Fantazija o cvećkama, kratka proza (Beograd: Nolit, 1984) Tri svetlice s pozornice, tri drame (Beograd: „Vuk Karadžić”, 1986) Pepeljuga : bajka za igranje u tri čina (Beograd: Pozorište `Boško Buha`, 2001)

Душко Трифуновић: АНТИЧКИ ПОРЕМЕЋАЈ Издавач: ПРОМЕТЕЈ, Нови Сад, 1993.год. Меки повез, 93 стране, ћирилица. Одлично очувано. Душко Трифуновић (Сијековац код Брода, 13. септембар 1933 — Нови Сад, 28. јануар 2006) био је српски књижевник, песник и телевизијски аутор. Прву песму је написао по повратку из војске, са 26 годинa. У Сарајево је дошао са 24 године и занатом бравара, али је већ следеће године издао прву књигу. Био је плодан стваралац који је створио двадесет књига поезије, четири романа и неколико драма. Сматра се заслужним за креирање нечега што је касније названо сарајевска рокенрол школа. На телевизији је запамћен као аутор емисија на ТВ Сарајево „Шта дјеца знају о завичају“. По избијању рата 1992. године прешао је да живи у Нови Сад где је наставио да ради за ТВ Нови Сад. Најпознатији је постао на основу сарадње са рок саставом „Бијело дугме“. До тог момента је било незамисливо да познат и афирмисан песник сарађује са рокенрол бендом. Из те сарадње су се изродили хитови као што су „Има нека тајна веза“, „Шта би дао да си на мом мјесту“, „Главо луда“ и тако даље. Сем тога, писао је текстове и за „Индексе“, Тешку индустрију, Неду Украден, Здравка Чолића, Арсена Дедића,Јадранку Стојаковић а последње познато естрадно име са којим је радио је био Жељко Јоксимовић (песма „Има нешто“). Укупно је око 300 његових песама компоновано и снимљено, а за свега три песме у животу је написао на музику. Према сопственој жељи, сахрањен је 30. јануара 2006. године на Чератском гробљу у Сремским Карловцима. На Палама се једном годишње одржава књижевна манифестација „Дани Душка Трифуновића“ где се окупљају песници из Српске, Србије и Црне Горе.

Duško Trifunović: JURIŠ U OKRŠAJE, Izdavačka kuća Dragan Laković Saraorci 1991, str. 78. Poezija. Očuvanost 4-., gornja rikna malo isflekana od vode. Dusko Trifunović Duško Trifunović (13. septembar 1933. Sijekovac kod Broda - 28. januar 2006, Novi Sad) Srpski književnik, pesnik i televizijski autor. Prvu pesmu je napisao po povratku iz vojske, sa 22 godine. U Sarajevo je došao sa 24 godine i zanatom bravara, ali je već sledeće godine izdao prvu knjigu. Bio je plodan stvaralac koji je stvorio dvadeset knjiga poezije, četiri romana i nekoliko drama. Smatra se zaslužnim za kreiranje nečega što je kasnije nazvano sarajevska rokenrol škola. Na televiziji je zapamćen kao autor emisija na TV Sarajevo „Šta djeca znaju o zavičaju“. Po izbijanju rata 1992. godine prešao je da živi u Novi Sad gde je nastavio da radi za TV Novi Sad. Najpoznatiji je postao na osnovu saradnje sa rok sastavom „Bijelo dugme“. Do tog momenta je bilo nezamislivo da poznat i afirmisan pesnik sarađuje sa rokenrol bendom. Iz te saradnje su se izrodili hitovi kao što su „Ima neka tajna veza“, „Šta bi dao da si na mom mjestu“, „Glavo luda“ i tako dalje. Sem toga, pisao je tekstove i za „Indekse“, Tešku industriju, Nedu Ukraden, Zdravka Čolića, Arsena Dedića, a poslednje poznato estradno ime sa kojim je radio je bio Željko Joksimović (pesma „Ima nešto“). Ukupno je oko 300 njegovih pesama komponovano i snimljeno, a za svega tri pesme u životu je napisao na muziku. Prema sopstvenoj želji sahranjen je u Sremskim Karlovcima, na Čeretskom groblju, 30. januara 2006. Na Palama se jednom godišnje održava književna manifestacija „Dani Duška Trifunovića“ gde se okupljaju pesnici iz Srpske, Srbije i Crne Gore.

Lepo očuvano kao na slikama Unutra čisto deluje nekorišćeno Izdavač: Univerzitet umetnosti u Beogradu 1984; Detaljnije: mek povez, strana 476, ilustracije, 24cm Branivoj Brana Đorđević (Šabac, 21. januar 1924 — Beograd, 19. maj 1991) bio je srpski lektor, scenarista i profesor dikcije i glumac. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je u imućnoj trgovačkoj porodici od oca Čedomira i majke Marije Đorđević.[1] Obrazovanje[uredi | uredi izvor] Osnovnu i srednju školu je završio u Šapcu. Kao gimnazijalac, stupio je u Šabačko zanatlijsko diletantsko pozorište `Janko Veselinović`.[1] Posle oslobođenja, 1945. godine prelazi u Beograd gde je uporedo završio Dramski studio pri Narodnom pozorištu (1947) i Filozofski fakultet na odseku za južnoslovenske jezike i književnost (1950). Doktorat filoloških nauka sa temom Akcenat, kvantitet glasa i disanje u govoru na sceni, odbranio je 1962. godine na Filozofskom fakultetu u Sarajevu a na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu doktorirao je sa temom: Zakonitosti dikcije srpskohrvatskog književnog jezika.[1] Zanimanja i preokupacije[uredi | uredi izvor] Studijska istraživanja objavljivao je na Institutima u Moskvi, Lenjingradu i Parizu od 1960. do 1973. godine. Proučavao je: savremenu metodologiju nastave dikcije, eksperimentalno-fonetsku problematiku, lingvistiku i psiholingvistiku. Bio je glumac, zatim lektor i reditelj, redovni profesor i prodekan (1965-1967) Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu i profesor Fakulteta političkih nauka, novinarski smer, u Beogradu. [2] Stalni član Drame Narodnog pozorišta bio je od 1947. do 1957. godine. Saradnik Instituta za eksperimentalnu fonetiku Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu postaje 1951. godine. Od 1954. godine učestvuje u radu na projektu: Ispitivanje emocija u umetničkoj transpoziciji, u okviru ogleda iz eksperimentalne psihologije. Stalni lektor Jugoslovenskog dramskog pozorišta postaje 1954. godine.[1] Lektorski rad je obavljao, takoreći, u svim pozorištima Srbije, i u mnogobrojnim radio i televizijskim emisijama. Vršio je i tonsku obradu domaćih igranih filmova. [3] Docent Akademije za pozorište, film, radio i televiziju, za predmet Dikcija je postao 1963, a vanredni profesor 1969. godine. Redovan profesor Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu postaje 1974. godine, a Prodekan je od 1965. do 1967. godine. Začetnik je, organizator i aktivni profesor na poslediplomskim studijama iz Dikcije srpskohrvatskog jezika od 1974. Pod njegovim mentorstvom su završene dve doktorske disertacije i tri magistarska rada. Fakultet je predložio Branivoja Branu Đorđevića za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti 1990. godine. Stalni honorarni nastavnik je na Fakultetu političkih nauka postao još 1974. godine i to za predmet Stilistika sa retorikom, a Stalni honorarni nastravnik na Visokoj vojno-političkoj akademiji , za predmet Retorika , postao je 1975. godine. Bio je stalni predavač Dikcije u Operskom studiju Ade Poljakove u period od 1955. do 1958. godine. Kao profesor Dikcije radio je i u Srednjoj glumačkoj školi i u Dramskom studiju u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. [1]Tu je kao gost režirao Javlenija i pozorja (1971) i kao lektor radio na predstavi Čovek je čovek (1984).[3] Profesor je i osnivač Dramskog studija u Banja Luci. Stalni predavač po pozivu Prosvetno-pedagoškog zavoda Republike Srbije na Seminaru za nastavnike i profesore maternjeg jezika , za dikciju, za tehniku čitanja i recitovanja, logičku analizu teksta i melodiku oblikovanja interpunkcije postaje 1968. godine. Bio je kreator sistema prevođenja filmske dijalog-liste na srpskohrvatski jezik pri naknadnom usnimavanju tona. Bio je autor nastavnog programa predmeta Dikcija u visokim umetničkim školama na Akademiji scenskih umetnosti u Sarajevu, na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i na Fakultetu umetnosti u Prištini. Rukovodio je seminarom iz oblasti dikcije i retorike od 1974. godine i osnovao je iste godine prvu Recitatorsku školu u Beogradu. Jedan je od osnivača beogradskog Pozorišta `Besede`, 1972. godine. Knjige, radovi, članci[uredi | uredi izvor] Autor je brojnih radova, studija, knjiga, udžbenika i originalnih pozorišnih dela, dramatizacija i adaptacija, posebno lektura u Jugoslaviji. Objavio je dvadeset studija i četrdeset radova iz oblasti govorne kulture i dikcije, kao i iz govorne problematike, u zbornicima Instituta za eksperimentalnu fonetiku SANU, u pozorišnim i filmskim časopisima i dnevnoj štampi širom cele Jugoslavije u periodu od 1955 do 1984. godine i to: Pozorište, Pozorišna kultura, Scena, Filmska kultura, Politika itd. Objavio je 10 knjiga, 5 iz oblasti govorne kulture i dikcije, 4 udžbenika i jednu dramu.[1] Akcenatski praktikum. Đorđević, Branivoj, Beograd, 1968. Akcenat, retorika, versifikacija. Đorđević, Branivoj, Beograd, 1970, 1975 Srpskohrvatski pozorišni jezik, književne i dijalekatske osobine. Beograd, 1974. Dikcijske teme. Živanović, Đorđe; Đorđević, Branivoj; Vasić, Smiljka, Beograd, 1978. Zakonitosti dikcije srpskohrvatskog književnog jezika (doktorska disertacija).Đorđević, Branivoj, Beograd, 1978. Govorna kultura za 4. razred usmerenog obrazovanja struka delatnosti u oblasti kulture i javnog informisanja zanimanje spiker-voditelj programa. Đorđević Branivoj, Beograd 1981. Osnovi govornih oblika u interpretaciji, priručnik za recitatore i pozorišne amatere. Đorđević, Branivoj, Beograd 1981, 1982 Gramatika srpskohrvatske dikcije sa praktikumom.Đorđević, Branivoj, Beograd 1984. Elementi dikcije, akcenat, retorika, versifikacija. Đorđević, Branivoj, Beograd, 1970, 1975, 1987, 1996. Osnovi recitovanja. Đorđević, Branivoj, Novi Sad, 1989. Zdravo bio ko tako činio. Đorđević, Branivoj, Beograd, Novi Sad, 1989. Slovo o Arseniju i narodu njegovom, dramska freska. Đorđević, Branivoj, Novi Sad, 1990. Drame, adaptacije i dramatizacije[uredi | uredi izvor] Napisao je sedam originalnih drama: Korotanci - 1950. Studentske igre - 1951. Novi raspis - 1952. Kuća na uglu -1954. Plantaža JUG - 1958. Kosovka devojka (libreto za balet Vitomira Trifunovića) 1986. Slovo o Arseniju i narodu njegovom, posvećeno 300. godišnjici Velike seobe Srba, 1990 Drama Kuća na uglu koja je prevedena na mađarski, bugarski, rumunski i makedonski jezik. Adaptirao i dramatizovao 15 književnih dela za dramsko izvođenje. Najizvođenija je Odbrana Sokratova i smrt po Platonovom tekstu i prikazana je u režiji autora i izvođenju glumca Ljube Tadića. Postigla je ogroman uspeh kud publike i kritike, igrana je 20 godina, preko 500 puta. Gostovala je na smotrama, festivalima u zemlji i inostranstvu. Snimljena je čak i na gramofonsku ploču. Druga veoma poznata adaptacija je pod nazivom Prota Mateja Nenadović.[1] Uloga glumca[uredi | uredi izvor] Oko 40 uloga je ostvario u Narodnom pozorištu u Beogradu, u Šabačkom pozorištu i drugim beogradskim pozorištima. Rediteljska praksa[uredi | uredi izvor] Režirao je četrdesetak predstava što u amaterskim što u profesionalnim pozorištima u; Beogradu, Šapcu, Novom Sadu, Nišu, Subotici, Kragujevcu, Užicu, Banja Luci i drugim gradovima širom Jugoslavije Lektorski rad[uredi | uredi izvor] Lektorski rad obuhvata preko 300 predstava u profesionalnim pozorištima i sedam lektura domaćih filmova. Tonska obrada[uredi | uredi izvor] Tonski je obradio preko 50 igranih i sto dokumentarnih filmova. Institucije, savezi i udruženja[uredi | uredi izvor] Predsednik Komisije za kulturu govora jugoslovenskih pozorišta, Saveza dramskih umetnika Jugoslavije Član Saveta Fakulteta dramskih umetnosti, Komisije Fakulteta dramskih umetnosti, Odbora Vukovog sabora, Komisije za kulturu govora Radio-televizije Beograd, Komisije za scensko-muzičke delatnosti SIZ-a kulture Beograda, Predsedništva Saveza amaterskih pozorišta u okviru Kulturno-prosvetne zajednice R Srbije. Nagrade[uredi | uredi izvor] Dobitnik je brojnih vrednih priznanja i nagrada, povelja, plaketa, diploma, spomenica i zahvalnica. Godišnja nagrada RTB, 1981. Izvanredni Zlatni beočug Grada Beograda, 1988. Vukova nagrada za životno delo, 1990. Nagrada 18. Susreta vojvođanskih pozorišta za odnegovan scenski govor, 1971. Oktobarska diploma Skupštine opštine Velika Plana, 1978 Povelja Podrinskog Narodnog pozorišta u Šapcu, 1981. Zahvalnica Visoke vojno-političke škole JNA u Beogradu, 1981. Spomenica Svete srpske carske lavre Manastira Hilandara, 1982. Povelja Narodnog pozorišta `Ljubiša Jovanović` Šabac, 1984. Velika plaketa i povelja Univerziteta umetnosti u Beogradu, 1984. Priznanje Saveza amaterskih društava Vojvodine, 1989. Povelja Festivala monodrame i pantomime, Zemun, 1996. Napomena[uredi | uredi izvor] Kompletan opus Branivoja Brane Đorđevića se nalazi u katalogu izložbe održane u Savezu dramskih umetnika Srbije u Beogradu, 2003. godine, čiji je autor, kao i pisac kataloga bila Ksenija Šukuljević-Marković.[1] 1960 1970 1980 Ukupno Dugometražni film 1 1 0 2 TV film 0 4 6 10 TV serija 1 0 0 1 Ukupno 2 5 6 13 God. Naziv Uloga 1960.e_ 1968. Pohod / 1968 1969. TV Bukvar (TV serija) / 1970.e 1970. Prirodna granica / 1971. Sokratova odbrana i smrt (TV film) / 1971. Čudo (TV film) / 1972. Bolani Dojčin (TV film) / 1974. Laža i Paralaža (TV film) / 1980.e 1980. Koštana (TV film) / 1981. Smrt pukovnika Kuzmanovića (TV film) / 1985. Koštana (TV film) / 1986. Rodoljupci (TV film) / 1988. Jazavac pred sudom (TV film) / 1989. Stremnicka (TV film) / Scenarista[uredi | uredi izvor] God. Naziv Uloga 1970.e_ 1971. Sokratova odbrana i smrt (TV film) / 1976. Besede prote Mateje Nenadovića (TV film) / Glumac[uredi | uredi izvor] 1950 1960 1970 Ukupno Dugometražni film 0 0 1 1 TV film 1 0 0 1 Ukupno 1 0 1 2 God. Naziv Uloga 1950.e_ 1958. April i detektivi (TV film) / 1970.e 1979. Lične stvari Profesor na akademiji (kao Dr Branivoj Đorđević) Self[uredi | uredi izvor] God. Naziv Uloga 1980.e_ 1989. Dobrica Milutinović, među nama (Kratki dokumentarni film) Lično (kao Dr Branivoj Đorđević) Tags: Dikcija retorika lingvistika srpska književnost i srpski jezik

Duško Trifunović BOMBONAL-Milicija trenira strogoću Izdavač - Književne novine, Beograd Mek povez 21 cm, 19 strana Lepo ilustrovano Duško Trifunović, književnik, pjesnik i televizijski autor, je rođen 13.9. 1933. godine u Sijekovcu kod Bosanskog Broda. Zasigurno jedan od najvećih književnika južnoslovenskih prostora sa dvadeset knjiga poezije, četiri romana i nekoliko drama. Nije bio član sekcija, ni mladi pjesnik pionir. Prvu pesmu napisao je tek po povratku iz vojske, sa 22 godine. `...Sa dvadeset i dvije godine sam počeo da pišem. Svoju prvu zbirku pjesama napisao sam na vratima vagona, jer sam dvanaest godina radio u fabrici kao majstor-bravar. Pravio sam vrata za vagone i nikada nisam zakasnio na posao. Uvijek sam se ponašao po zakonu, nisam vikao: `Dajte mi slobodu`. Sam sam je obezbjeđivao tako što sam bio poslušan. Bojao sam se škole jer su me tamo ispitivali. Profesor te pita, a ti znaš da on to zna. Mislio sam, kako su blesavi, pitaju te ono što već znaju. Onda sam došao do zaključka da jedino ako budem pisao neću morati nikome da polažem račune.— ...U početku su piscu najveća inspiracija samoća i nesreća. Posle shvatiš da ne moraš robovati istoriji i teoriji književnosti. Nisam mogao ostati u pjesničkom jeziku koji se sastojao od vjetra, vode i magle. Nisu me interesovale te elementarne nepogode.—` U Sarajevo dolazi sa 24 godine i zanatom bravara, ali već sledeće godine 1958. izdaje prvu knjigu. Bio je jedan od najznačajnijih predstavnika takozvane estradne, govorne poezije, od svoje prve knjige `Zlatni kuršum` (1958) kojom je debitovao u književnosti i odmah bio nagrađen Brankovom nagradom, na Stražilovu. Svrstan je u talas nove urbane poezije sarajevskog kruga, gdje je najduže i stvarao. Bio je plodan stvaralac koji je stvorio dvadeset knjiga poezije, četiri romana i nekoliko drama. Teorija ga nikada nije zanimala već samo praksa. Mogao je da napiše, i pisao je, pjesme na sve teme, situacije, osjećanja. U obilnoj produkciji za narod, najširu publiku, nije se stidio narudžbina. Od recitala, otvaranja izložbe, do jelovnika, šta i kad zatreba, kako za djecu tako i za odrasle, za pastire i akademike, a žalio je doktorske i doktrinarne pesnike. Pazio je jedino da `ne umre naše/njegovo slovo ljubve, da ne izneveri moć poezije i mesto pesnika`. Smatrao je da je poezija jedina nacionalna umetnost jer je jezik jedini što narod ima i što ga čini svojim. Sve drugo se može donijeti, pa i u vidu humanitarne pomoći.` Na televiziji je zapamćen kao autor emisija na TV Sarajevo `Šta djeca znaju o zavičaju`. Smatra se zaslužnim za kreiranje nečega što je kasnije nazvano sarajevska rok-en-rol škola. Sarađivao je sa najpoznatijim muzičkim bendom bivše Jugoslavije Bijelim dugmetom u izradi njihovih pjesama. Do tog momenta je bilo nezamislivo da poznat i afirmisan pjesnik sarađuje sa rok bendom. Iz te saradnje su se izrodili hitovi kao što su `Ima neka tajna veza`, `Šta bi dao da si na mom mjestu`, `Glavo luda` i mnogi drugi. Sem toga, pisao je tekstove i za `Indekse`, Nedu Ukraden, Zdravka Čolića, Arsena Dedića, Gabi Novak, Seida Memića-Vajtu a poslednje poznato estradno ime sa kojim je radio je bio Željko Joksimović (`Ima nešto`). Ukupno je preko 230 njegovih pesama komponovano i snimljeno. Po izbijanju rata 1992. godine prelazi da živi u Novi Sad gdje nastavlja da radi za TV Novi Sad. Preminuo je 28. januara 2006. godine u Novom Sadu. Prema sopstvenoj želji sahranjen je u Sremskim Karlovcima, 30. januara 2006. gdje je imao kućicu u kojoj je boravio i radio.

Polovna knjiga, korice blago pohabane, unutrašnjost odlično očuvana. Izdavač: Književne novine - Beograd, 1985. god. Broširan povez. 23,5X21,5 cm. 40 str. Ilustrovano Duško Trifunović, književnik, pjesnik i televizijski autor, je rođen 13.9.1933. godine u Sijekovcu kod Bosanskog Broda. Zasigurno jedan od najvećih književnika južnoslovenskih prostora sa dvadeset knjiga poezije, četiri romana i nekoliko drama. Nije bio član sekcija, ni mladi pjesnik pionir. Prvu pesmu napisao je tek po povratku iz vojske, sa 22 godine.` Sa dvadeset i dvije godine sam počeo da pišem. Svoju prvu zbirku pjesama napisao sam na vratima vagona, jer sam dvanaest godina radio u fabrici kao majstor-bravar. Pravio sam vrata za vagone i nikada nisam zakasnio na posao. Uvijek sam se ponašao po zakonu, nisam vikao: `Dajte mi slobodu`. Sam sam je obezbjeđivao tako što sam bio poslušan. Bojao sam se škole jer su me tamo ispitivali. Profesor te pita, a ti znaš da on to zna. Mislio sam, kako su blesavi, pitaju te ono što već znaju. Onda sam došao do zaključka da jedino ako budem pisao neću morati nikome da polažem račune. - ... U početku su piscu najveća inspiracija samoća i nesreća. Posle shvatiš da ne moraš robovati istoriji i teoriji književnosti. Nisam mogao ostati u pjesničkom jeziku koji se sastojao od vjetra, vode i magle. Nisu me interesovale te elementarne nepogode... U Sarajevo dolazi sa 24 godine i zanatom bravara, ali već sledeće godine 1958. izdaje prvu knjigu. Bio je jedan od najznačajnijih predstavnika takozvane estradne, govorne poezije, od svoje prve knjige `Zlatni kuršum` (1958) kojom je debitovao u književnosti i odmah bio nagrađen Brankovom nagradom, na Stražilovu. Svrstan je u talas nove urbane poezije sarajevskog kruga, gdje je najduže i stvarao. Bio je plodan stvaralac koji je stvorio dvadeset knjiga poezije, četiri romana i nekoliko drama. Teorija ga nikada nije zanimala već samo praksa. Mogao je da napiše, i pisao je, pjesme na sve teme, situacije, osjećanja. U obilnoj produkciji za narod, najširu publiku, nije se stidio narudžbina. Od recitala, otvaranja izložbe, do jelovnika, šta i kad zatreba, kako za djecu tako i za odrasle, za pastire i akademike, a žalio je doktorske i doktrinarne pesnike. Pazio je jedino da `ne umre naše/njegovo slovo ljubve, da ne izneveri moć poezije i mesto pesnika`. Smatrao je da je poezija jedina nacionalna umetnost jer je jezik jedini što narod ima i što ga čini svojim. Sve drugo se može donijeti, pa i u vidu humanitarne pomoći. ` Na televiziji je zapamćen kao autor emisija na TV Sarajevo `Šta djeca znaju o zavičaju`. Smatra se zaslužnim za kreiranje nečega što je kasnije nazvano sarajevska rok-en-rol škola. Sarađivao je sa najpoznatijim muzičkim bendom bivše Jugoslavije Bijelim dugmetom u izradi njihovih pjesama. Do tog momenta je bilo nezamislivo da poznat i afirmisan pjesnik sarađuje sa rok bendom. Iz te saradnje su se izrodili hitovi kao što su `Ima neka tajna veza`, `Šta bi dao da si na mom mjestu`, `Glavo luda` i mnogi drugi. Sem toga, pisao je tekstove i za `Indekse`, Nedu Ukraden, Zdravka Čolića, Arsena Dedića, Gabi Novak, Seida Memića-Vajtu a poslednje poznato estradno ime sa kojim je radio je bio Željko Joksimović (`Ima nešto`). Ukupno je preko 230 njegovih pesama komponovano i snimljeno. Po izbijanju rata 1992. godine prelazi da živi u Novi Sad gdje nastavlja da radi za TV Novi Sad. Preminuo je 28. januara 2006. godine u Novom Sadu. Prema sopstvenoj želji sahranjen je u Sremskim Karlovcima, 30. januara 2006. gdje je imao kućicu u kojoj je boravio i radio.

Odlično stanje Sterijino pozorje, Novi Sad, 1982. Mata Milošević (Beograd, 25. decembar 1901 — Beograd, 18. oktobar 1997) bio je jugoslovenski i srpski pozorišni i filmski reditelj, glumac, pisac i pedagog. Biografija[uredi | uredi izvor] On je u knjigu rođenih upisan kao Matija Miler, od majke Marije Sehas, koja je bila Mađarica, i oca Flamanca, grofa Van der Sena, koji je bio poslanik belgijskog poslanstva u Beogradu. Pošto je izgubila posao, njegova majka je bila prinuđena da dete da na usvajanje bračnom paru bez dece, Stanku i Katici Milošević. Godine 1923. završio je glumačku školu pri Narodnom pozorištu u Beogradu. Bio je glumac i reditelj Narodnog pozorišta i Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu. Pedagoškim radom na Akademiji bavio se od 1948. kao nastavnik glume. Pozorišna scena na Akademiji nosi njegovo ime. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Pozorišne predstave[uredi | uredi izvor] Pored većeg broja recitala i radio-drama, režirao je predstave koje se i danas pamte: „Ožalošćena porodica“, Branislava Nušića, „Ne rubu pameti“, Miroslava Krleže, „Otkriće Ćosića“, (sa Predragom Bajčetićem), „Učene žene“, Molijera, „Jegor Buličov“, Maksima Gorkog, „Romeo i Đulijeta“, Vilijama Šekspira, „Kralj Lir“, Vilijama Šekspira. Filmografija[uredi | uredi izvor] Glumac ▲ Dugometražni film | TV film 1920 1930 1940 1950 1960 Ukupno Dugometražni film 1 0 1 3 3 8 TV film 0 0 0 3 2 5 Ukupno 1 0 1 6 5 13 Dugometražni film Naziv Uloga 1923 Kačaci u Topčideru / 1940-te ▲ 1949 Priča o fabrici Sudija 1950-te ▲ 1954 Anikina vremena Kajmakam 1955 Lažni car / 1957 Zenica Čika Pjer 1960-te ▲ 1960 X-25 javlja Zoran (kao Mate Milošević) 1963 Desant na Drvar Pukovnik von Varnbüller 1964 Pravo stanje stvari Psiholog TV film Naziv 1959 Pesnik i golubica 1959 Misteriozni Kamić 1959 Dnevnik Ane Frank 1960-te ▲ 1960 Pisaća mašina 1967 Koktel Nagrade[uredi | uredi izvor] Dobitnik nagrade Vlade FNRJ, 1960, 1962. i 1964. dobitnik Sterijine nagrade za režiju na Sterijinom pozorju, Dobitnik nagrade „Branko Gavela“, Dobitnik „Sedmojulske nagrade“ za životno delo, Dobitnik „Dobričinog prstena“, 1994.

Jovan Radulović Dalje od oltaraMeki povezIzdavač BigzЈован Радуловић (Полача, код Книна, 29. септембра 1951 — Београд, 7. март 2018) био је српски књижевник и сценариста из Далмације.БиографијаЊегове приповијетке, романи и драме везане су углавном за живот Срба у Далмацији и проблематичне историјске односе између Срба и Хрвата на том простору.Основну школу завршио је у Полачи, а гимназију у Книну. Започео је студије књижевности и историје у Задру 1970. године, а 1971. се преселио у Београд, где је дипломирао на Филолошком факултету на групи за српскохрватски језик и југословенске књижевности. Био је професор у Четрнаестој београдској гимназији (1977–1979), уредник БИГЗ-а (1983–2001) и директор Библиотеке града Београда (2001–2009).Након приказивања драме Голубњача (1982/83), био је на удару комунистичке власти СФРЈ. Први пут је одиграна у Српском народном позоришту у Новом Саду 1982. године, која је након забране премештена у СКЦ у Београду.Радуловић је писао и сценарије за ТВ драме: Вучари Доње и Горње Полаче, Челичење Павла Плетикосе, Глава шећера (по приповеци Милована Глишића), Никољдан 1901. (по драми Симе Матавуља), Стари врускавац (по приповеци Светолика Ранковића), Бора под окупацијом. По његовим делу снимљен је филм Браћа по матери режисера Здравка Шотре, који је снимио и Вучаре Доње и Горње Полаче. Поред телевизијских и филмских сценарија, Радуловић је и аутор десетак радио драма извођених на програмима Радио Београда.Током рада у БИГЗ-у уређивао је савремену прозу и историјско-мемоарску литературу (прво издање Историје Срба Владимира Ћоровића, Ефемерис Дејана Медаковића, Историја Српске православне цркве Ђока Слијепчевића и др). У два наврата биран за члана Председништва (Управе) Удружења књижевника Србије, а краће време водио и уређивао трибину „Француска седам“.Дела су му превођена на енглески, руски, украјински, италијански, немачки, шведски, мађарски и македонски језик.12/2

Jovan Radulović Dalje od oltaraTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruЈован Радуловић (Полача, код Книна, 29. септембра 1951 — Београд, 7. март 2018) био је српски књижевник и сценариста из Далмације.БиографијаЊегове приповијетке, романи и драме везане су углавном за живот Срба у Далмацији и проблематичне историјске односе између Срба и Хрвата на том простору.Основну школу завршио је у Полачи, а гимназију у Книну. Започео је студије књижевности и историје у Задру 1970. године, а 1971. се преселио у Београд, где је дипломирао на Филолошком факултету на групи за српскохрватски језик и југословенске књижевности. Био је професор у Четрнаестој београдској гимназији (1977–1979), уредник БИГЗ-а (1983–2001) и директор Библиотеке града Београда (2001–2009).Након приказивања драме Голубњача (1982/83), био је на удару комунистичке власти СФРЈ. Први пут је одиграна у Српском народном позоришту у Новом Саду 1982. године, која је након забране премештена у СКЦ у Београду.Радуловић је писао и сценарије за ТВ драме: Вучари Доње и Горње Полаче, Челичење Павла Плетикосе, Глава шећера (по приповеци Милована Глишића), Никољдан 1901. (по драми Симе Матавуља), Стари врускавац (по приповеци Светолика Ранковића), Бора под окупацијом. По његовим делу снимљен је филм Браћа по матери режисера Здравка Шотре, који је снимио и Вучаре Доње и Горње Полаче. Поред телевизијских и филмских сценарија, Радуловић је и аутор десетак радио драма извођених на програмима Радио Београда.Током рада у БИГЗ-у уређивао је савремену прозу и историјско-мемоарску литературу (прво издање Историје Срба Владимира Ћоровића, Ефемерис Дејана Медаковића, Историја Српске православне цркве Ђока Слијепчевића и др). У два наврата биран за члана Председништва (Управе) Удружења књижевника Србије, а краће време водио и уређивао трибину „Француска седам“.Дела су му превођена на енглески, руски, украјински, италијански, немачки, шведски, мађарски и македонски језик.9/8

Jovan Radulović Dalje od oltara Meki povez Izdavač Bigz Јован Радуловић (Полача, код Книна, 29. септембра 1951 — Београд, 7. март 2018) био је српски књижевник и сценариста из Далмације. Биографија Његове приповијетке, романи и драме везане су углавном за живот Срба у Далмацији и проблематичне историјске односе између Срба и Хрвата на том простору. Основну школу завршио је у Полачи, а гимназију у Книну. Започео је студије књижевности и историје у Задру 1970. године, а 1971. се преселио у Београд, где је дипломирао на Филолошком факултету на групи за српскохрватски језик и југословенске књижевности. Био је професор у Четрнаестој београдској гимназији (1977–1979), уредник БИГЗ-а (1983–2001) и директор Библиотеке града Београда (2001–2009). Након приказивања драме Голубњача (1982/83), био је на удару комунистичке власти СФРЈ. Први пут је одиграна у Српском народном позоришту у Новом Саду 1982. године, која је након забране премештена у СКЦ у Београду. Радуловић је писао и сценарије за ТВ драме: Вучари Доње и Горње Полаче, Челичење Павла Плетикосе, Глава шећера (по приповеци Милована Глишића), Никољдан 1901. (по драми Симе Матавуља), Стари врускавац (по приповеци Светолика Ранковића), Бора под окупацијом. По његовим делу снимљен је филм Браћа по матери режисера Здравка Шотре, који је снимио и Вучаре Доње и Горње Полаче. Поред телевизијских и филмских сценарија, Радуловић је и аутор десетак радио драма извођених на програмима Радио Београда. Током рада у БИГЗ-у уређивао је савремену прозу и историјско-мемоарску литературу (прво издање Историје Срба Владимира Ћоровића, Ефемерис Дејана Медаковића, Историја Српске православне цркве Ђока Слијепчевића и др). У два наврата биран за члана Председништва (Управе) Удружења књижевника Србије, а краће време водио и уређивао трибину „Француска седам“. Дела су му превођена на енглески, руски, украјински, италијански, немачки, шведски, мађарски и македонски језик.

Jovan Radulović Dalje od oltaraMeki povezIzdavač BigzЈован Радуловић (Полача, код Книна, 29. септембра 1951 — Београд, 7. март 2018) био је српски књижевник и сценариста из Далмације.БиографијаЊегове приповијетке, романи и драме везане су углавном за живот Срба у Далмацији и проблематичне историјске односе између Срба и Хрвата на том простору.Основну школу завршио је у Полачи, а гимназију у Книну. Започео је студије књижевности и историје у Задру 1970. године, а 1971. се преселио у Београд, где је дипломирао на Филолошком факултету на групи за српскохрватски језик и југословенске књижевности. Био је професор у Четрнаестој београдској гимназији (1977–1979), уредник БИГЗ-а (1983–2001) и директор Библиотеке града Београда (2001–2009).Након приказивања драме Голубњача (1982/83), био је на удару комунистичке власти СФРЈ. Први пут је одиграна у Српском народном позоришту у Новом Саду 1982. године, која је након забране премештена у СКЦ у Београду.Радуловић је писао и сценарије за ТВ драме: Вучари Доње и Горње Полаче, Челичење Павла Плетикосе, Глава шећера (по приповеци Милована Глишића), Никољдан 1901. (по драми Симе Матавуља), Стари врускавац (по приповеци Светолика Ранковића), Бора под окупацијом. По његовим делу снимљен је филм Браћа по матери режисера Здравка Шотре, који је снимио и Вучаре Доње и Горње Полаче. Поред телевизијских и филмских сценарија, Радуловић је и аутор десетак радио драма извођених на програмима Радио Београда.Током рада у БИГЗ-у уређивао је савремену прозу и историјско-мемоарску литературу (прво издање Историје Срба Владимира Ћоровића, Ефемерис Дејана Медаковића, Историја Српске православне цркве Ђока Слијепчевића и др). У два наврата биран за члана Председништва (Управе) Удружења књижевника Србије, а краће време водио и уређивао трибину „ Француска седам“ .Дела су му превођена на енглески, руски, украјински, италијански, немачки, шведски, мађарски и македонски језик.12/1

Jovan Radulović Dalje od oltaraMeki povezIzdavač BigzЈован Радуловић (Полача, код Книна, 29. септембра 1951 — Београд, 7. март 2018) био је српски књижевник и сценариста из Далмације.БиографијаЊегове приповијетке, романи и драме везане су углавном за живот Срба у Далмацији и проблематичне историјске односе између Срба и Хрвата на том простору.Основну школу завршио је у Полачи, а гимназију у Книну. Започео је студије књижевности и историје у Задру 1970. године, а 1971. се преселио у Београд, где је дипломирао на Филолошком факултету на групи за српскохрватски језик и југословенске књижевности. Био је професор у Четрнаестој београдској гимназији (1977–1979), уредник БИГЗ-а (1983–2001) и директор Библиотеке града Београда (2001–2009).Након приказивања драме Голубњача (1982/83), био је на удару комунистичке власти СФРЈ. Први пут је одиграна у Српском народном позоришту у Новом Саду 1982. године, која је након забране премештена у СКЦ у Београду.Радуловић је писао и сценарије за ТВ драме: Вучари Доње и Горње Полаче, Челичење Павла Плетикосе, Глава шећера (по приповеци Милована Глишића), Никољдан 1901. (по драми Симе Матавуља), Стари врускавац (по приповеци Светолика Ранковића), Бора под окупацијом. По његовим делу снимљен је филм Браћа по матери режисера Здравка Шотре, који је снимио и Вучаре Доње и Горње Полаче. Поред телевизијских и филмских сценарија, Радуловић је и аутор десетак радио драма извођених на програмима Радио Београда.Током рада у БИГЗ-у уређивао је савремену прозу и историјско-мемоарску литературу (прво издање Историје Срба Владимира Ћоровића, Ефемерис Дејана Медаковића, Историја Српске православне цркве Ђока Слијепчевића и др). У два наврата биран за члана Председништва (Управе) Удружења књижевника Србије, а краће време водио и уређивао трибину „Француска седам“.Дела су му превођена на енглески, руски, украјински, италијански, немачки, шведски, мађарски и македонски језик.12/2

Jovan Radulović Dalje od oltara Meki povez Izdavač Bigz Јован Радуловић (Полача, код Книна, 29. септембра 1951 — Београд, 7. март 2018) био је српски књижевник и сценариста из Далмације. Биографија Његове приповијетке, романи и драме везане су углавном за живот Срба у Далмацији и проблематичне историјске односе између Срба и Хрвата на том простору. Основну школу завршио је у Полачи, а гимназију у Книну. Започео је студије књижевности и историје у Задру 1970. године, а 1971. се преселио у Београд, где је дипломирао на Филолошком факултету на групи за српскохрватски језик и југословенске књижевности. Био је професор у Четрнаестој београдској гимназији (1977–1979), уредник БИГЗ-а (1983–2001) и директор Библиотеке града Београда (2001–2009). Након приказивања драме Голубњача (1982/83), био је на удару комунистичке власти СФРЈ. Први пут је одиграна у Српском народном позоришту у Новом Саду 1982. године, која је након забране премештена у СКЦ у Београду. Радуловић је писао и сценарије за ТВ драме: Вучари Доње и Горње Полаче, Челичење Павла Плетикосе, Глава шећера (по приповеци Милована Глишића), Никољдан 1901. (по драми Симе Матавуља), Стари врускавац (по приповеци Светолика Ранковића), Бора под окупацијом. По његовим делу снимљен је филм Браћа по матери режисера Здравка Шотре, који је снимио и Вучаре Доње и Горње Полаче. Поред телевизијских и филмских сценарија, Радуловић је и аутор десетак радио драма извођених на програмима Радио Београда. Током рада у БИГЗ-у уређивао је савремену прозу и историјско-мемоарску литературу (прво издање Историје Срба Владимира Ћоровића, Ефемерис Дејана Медаковића, Историја Српске православне цркве Ђока Слијепчевића и др). У два наврата биран за члана Председништва (Управе) Удружења књижевника Србије, а краће време водио и уређивао трибину „Француска седам“. Дела су му превођена на енглески, руски, украјински, италијански, немачки, шведски, мађарски и македонски језик.

Jovan Radulović Dalje od oltaraTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruЈован Радуловић (Полача, код Книна, 29. септембра 1951 — Београд, 7. март 2018) био је српски књижевник и сценариста из Далмације.БиографијаЊегове приповијетке, романи и драме везане су углавном за живот Срба у Далмацији и проблематичне историјске односе између Срба и Хрвата на том простору.Основну школу завршио је у Полачи, а гимназију у Книну. Започео је студије књижевности и историје у Задру 1970. године, а 1971. се преселио у Београд, где је дипломирао на Филолошком факултету на групи за српскохрватски језик и југословенске књижевности. Био је професор у Четрнаестој београдској гимназији (1977–1979), уредник БИГЗ-а (1983–2001) и директор Библиотеке града Београда (2001–2009).Након приказивања драме Голубњача (1982/83), био је на удару комунистичке власти СФРЈ. Први пут је одиграна у Српском народном позоришту у Новом Саду 1982. године, која је након забране премештена у СКЦ у Београду.Радуловић је писао и сценарије за ТВ драме: Вучари Доње и Горње Полаче, Челичење Павла Плетикосе, Глава шећера (по приповеци Милована Глишића), Никољдан 1901. (по драми Симе Матавуља), Стари врускавац (по приповеци Светолика Ранковића), Бора под окупацијом. По његовим делу снимљен је филм Браћа по матери режисера Здравка Шотре, који је снимио и Вучаре Доње и Горње Полаче. Поред телевизијских и филмских сценарија, Радуловић је и аутор десетак радио драма извођених на програмима Радио Београда.Током рада у БИГЗ-у уређивао је савремену прозу и историјско-мемоарску литературу (прво издање Историје Срба Владимира Ћоровића, Ефемерис Дејана Медаковића, Историја Српске православне цркве Ђока Слијепчевића и др). У два наврата биран за члана Председништва (Управе) Удружења књижевника Србије, а краће време водио и уређивао трибину „Француска седам“.Дела су му превођена на енглески, руски, украјински, италијански, немачки, шведски, мађарски и македонски језик.9/8

Jovan Radulović Dalje od oltaraMeki povezIzdavač BigzЈован Радуловић (Полача, код Книна, 29. септембра 1951 — Београд, 7. март 2018) био је српски књижевник и сценариста из Далмације.БиографијаЊегове приповијетке, романи и драме везане су углавном за живот Срба у Далмацији и проблематичне историјске односе између Срба и Хрвата на том простору.Основну школу завршио је у Полачи, а гимназију у Книну. Започео је студије књижевности и историје у Задру 1970. године, а 1971. се преселио у Београд, где је дипломирао на Филолошком факултету на групи за српскохрватски језик и југословенске књижевности. Био је професор у Четрнаестој београдској гимназији (1977–1979), уредник БИГЗ-а (1983–2001) и директор Библиотеке града Београда (2001–2009).Након приказивања драме Голубњача (1982/83), био је на удару комунистичке власти СФРЈ. Први пут је одиграна у Српском народном позоришту у Новом Саду 1982. године, која је након забране премештена у СКЦ у Београду.Радуловић је писао и сценарије за ТВ драме: Вучари Доње и Горње Полаче, Челичење Павла Плетикосе, Глава шећера (по приповеци Милована Глишића), Никољдан 1901. (по драми Симе Матавуља), Стари врускавац (по приповеци Светолика Ранковића), Бора под окупацијом. По његовим делу снимљен је филм Браћа по матери режисера Здравка Шотре, који је снимио и Вучаре Доње и Горње Полаче. Поред телевизијских и филмских сценарија, Радуловић је и аутор десетак радио драма извођених на програмима Радио Београда.Током рада у БИГЗ-у уређивао је савремену прозу и историјско-мемоарску литературу (прво издање Историје Срба Владимира Ћоровића, Ефемерис Дејана Медаковића, Историја Српске православне цркве Ђока Слијепчевића и др). У два наврата биран за члана Председништва (Управе) Удружења књижевника Србије, а краће време водио и уређивао трибину „ Француска седам“ .Дела су му превођена на енглески, руски, украјински, италијански, немачки, шведски, мађарски и македонски језик.12/1

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije (Akvareli): Radomir Stevic Ras Svi kažu da je u životu najlepše upravo đačko doba, a kad ih upitate zašto je to tako, umesto odgovora slegnu ramenima ili zaćute. Milovan Vitezović je rešio da otkrije tu tajnu pevajući o mladosti, prvim ljubavima i jednoj generaciji... Milovan Vitezović (11. 9. 1944. godine) je srpski pisac, profesor i scenarista. Piše pesme, romane, eseje, kritike, aforizme, filmska i tv scenarija. Objavio je više od četrdeset knjiga u preko sto pedeset izdanja; zastupljen je u preko pedeset antologija srpske i svetske poezije, proze, književnosti za decu, aforizama, fantastike i televizijskih drama. Aforizmi su mu objavljivani u nizu evropskih novina, od hamburškog Sterna, do moskovske Nedelje, prevođeni i na grčki, rumunski, hebrejski, švedski, italijanski... Vitezović je jedan od retkih naših savremenika, čija je knjiga bila zabranjena, pa čak i spaljivana u svom prvom izdanju; radi se o zbirci aforizama Srce me je otkucalo. Njegovi satirični tekstovi često su objavljivani u Ježu. Autor je brojnih televizijskih drama i serija, tekstova za pozorišna izvođenja i filmskih scenarija. Televizijski filmovi snimljeni po njegovim scenarijima prikazivani su na evropskim televizijama ORF i ZDF. Rođen je u Vitezovićima kod Kosjerića 11. septembra 1944. godine. Školovao se u Tubiću, Kosjeriću, Užicu i Beogradu; diplomirao je na Filološkom fakultetu, odsek opšta književnost, i na Fakultetu dramskih umetnosti, odsek dramaturgija. Bio je operativni urednik u Književnim novinama; u omladinskoj reviji Susret omladine, radio je kao urednik za književnost do 1969. godine, a od tada kao urednik glasila Čivija. Funkciju urednika igranih serija na RTS- u vršio je od 1977. do 1991. godine, kada postaje glavni urednik Umetničko-zabavnog programa RTS- a. Član je Udruženja književnika Srbije i srpskog PEN centra; govori i piše za Nacionalnu reviju, magazin o nacionalnoj baštini Srbije. Na Fakultetu umetnosti, u zvanju vanrednog profesora od 2001. godine predaje Filmski i TV scenario. Književni rad Kao pripovedač, tok radnje vodi neosetno, spontano i sa puno humora prilagođenim situaciji; dela se odlikuju razvijenom fabulom, anegdotskom naracijom, potpuno dočaranom atmosferom doba o kom se govori. Dijapazon tema kojima se Vitezović služi je veoma širok, od istorijskih ličnosti i događaja, preko izmišljenih likova našeg vremena, pa do omladinskog štiva koje predstavlja hroniku mladosti svih nas. U svojim delima pruža ne samo uvid u život i svet likova, već slika različite predele dajući opštu sliku prostora i vremena. Radovi Milovana Vitezovića zauzeli su mesto u školskoj lektiri, takođe i u nemačkoj srednjoškolskoj čitanci. Kao gost-urednik u Zavdu za udžbenike i nastavna sredstva, u ediciji kapitalnih izdanja uredio je izabrana dela Bogdana Popovića, Jovana Skerlića, Milana Kašanina i Stojana Novakovića.

BRANA CRNČEVIĆ PETA STRANA SVETA - kozerije Izdavač - Znanje, Zagreb Godina - 1978 248 strana 20 cm Edicija - Biblioteka ITD Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: MUKE SREDOVEČNE Traktat o pravim vladarima Na ulici Otadžbina i umetnost Dim, hleb i vino Početak nije težak Debeli i mršavi Polemika o polemici U šetnji Jezik i psovka Očevi i deca Novi Čarnojevići Dodatna municija Jedan letnji zapis Švajcarski sneg Malo lično vešanje Bradonje sa minđušama Gramofon kao neprijatelj Kako smo postali stranci O gospodinu humoru i gospođici satiri Muke sredovečne O jednom afektu Septembar Pamet kao bolest O ljubiteljima ratova Vuk Karadžić u opasnosti Književni parovi Staro i novo vaspitanje Helena Tica DNEVNIK U ODLOMCIMA PRIČE IZ DETINJSTVA Osmeh i visina Čvrge Vesela Ilonka Bog lično Prvi reakcionar Kuglana Nova ljubav Promena nadimka Karakteristika Rezikini ključevi POGLED NA MOJ TELEVIZOR Drama Veljko Bulajić i princ Marija Razmišljanje o neprijatelju na TV Šala-komika Priča o praznoj flaši Ima cenzure, nema cenzure Večernja škola konformizma Moralistička literatura Pitam se, pitam Televizija i ličnost Pavle Pavlović Reč po reč O kritici TV satiričari Aranđelov udes Olimpijada Hodoljublja Zuke Džumhura O našim pobedama i porazima Kuda ideš, Ršume? Mladen Delić Sandokan Traktat o TV jeziku `Brana (Branislav) Crnčević rođen je 1933. - kako sam kaže svugde (posebno u Rumi), da učini svima. Dugogodi šnji je urednik `Ježa` s kojim se razveo 1972. godine, pre- uzevši krivicu na sebe... Pisao je za decu (BOSONOGI I NEBO) i odrasle, zbirka pesama DUNAVO i knjiga proze DNEVNIK JEDNOG... Radio je, svojom krivicom, za televiziju (TV serija ZANATI). Objavio je zbirku aforizama PISI KAO ŠTO ĆUTIS, i utvrdio da je naslov nemoguć... Sada živi kao, koliko može, slobodan umetnik u Beogradu. Piše pod svojim imenom za beogradsku reviju DUGA, a povre-meno ga zamenjuje njegovo drugo JA A. Ljubimov... Dodajmo da je Crnčević u posljednje vrijeme redovito izvještavao, na svoj osebujan način, čitaoce DUGE o peripetijama finalnog meča za svjetsko prvenstvo u šahu između Karpova i Korčnoja s dalekih Filipina. Knjiga PETA STRANA SVETA predstavlja izbor iz Crnčevićeve višegodišnje suradnje u DUGI. Podijeljena je na četiri tematska dijela: Muke sredovečne(kratke priče ili feljtoni o našim običajima i naravima i poneka polemika), Dnevnik u odlomcima (bez naznake datuma, odlomci su samo numerirani od 1 do 100), Priče iz detinjstva (zabavna i nostalgična sjećanja na dječačke zgode i nezgode iz prvih poslijeratnih dana) i Pogled na moj televizor (duhoviti i britki zapisi o nekim našim TV emisijama i popularnim ličnostima). Osnovne su značajke ovih tekstova nepresušan humor, dosjetljivost, satiričnost aforističko izražavanje i pokoja otrovna strelica uperena ponajčešće protiv banalnosti, idolatrije i idioterije. Nema sumnje da DUGA svoju današnju popularnost ima umnogome zahvaliti upravo ovim i ovakvim prilozima.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Nolit, 1987. Odlično očuvano. U romanu Pokretne stepenice Svetozar Vlajković je pokazao da dobrom piscu unapred data `priča` ne sputava već podstiče imaginaciju koja se ne dokazuje kroz izmišljanje situacija, likova i odnosa, već kroz njihovo oblikovanje književnim sredstvima. Faktička verodostojnost `podatka` u ovom romanu ne izgleda bitna, a određenost zbivanja, kakvu nameće autobiografsko delo, ne fiksira granicu stvarnog i fiktivnog nego pretvara u stvarno sve što je, možda, i plod fikcije - to je pisac tako u mogućnosti da naknadno stvara svoju autobiografiju. Nostalgija za minulim, lirska dimenzija ranih životnih doba, dramatičnost opisanog vremena nisu jedini motivi. Težnja da pruži svedočanstvo o neumitnom korozivnom dejstvu životne sredine na jedno čisto biće najvažniji je razlog što se opredelio za pripovedanje svog detinjstva i mladosti. Život je u ovom romanu neka vrsta `pokretnih stepenica` koje autora tokom njegove priče nose bez njegove volje, ostavljajući mu mogućnost prilagođavanja tom kretanju: dopuštajući mu da bar taj čin učini svojim, da mu odredi oblik, način, pa i suštinu. Svetozar Vlajković (Beograd, 5. januar 1938) srpski je pisac. Biografija Godine detinjstva proveo je pod nemačkom okupacijom na Čuburi. Svirao na igrankama džez na gitari da bi zaradio za cigarete. Završio je Pravni fakultet na Beogradskom univerzitetu, iako je želeo da bude lekar. Kad god mu se pružila prilika igrao je u filmovima glavne i sporedne uloge. Zaposlio se u listu „Borba“ kao sudski izveštač. Tu je razočaran činjenicom da ne živi u pravnom društvu, otkrio nespojivost teorije koju je učio na fakultetu i prakse u sudovima, što izaziva angst koji će biti prisutan u njegovim književnim radovima, i što je razlog prelaska iz dnevnog novinarstva u Umetnički program Radio Beograda. Pri osnivanju Trećeg programa, 1964. godine, pozvan je u redakciju da se bavi emisijama iz filozofije i prirodnih nauka. Posle šest godina prebacili su ga da piše reklame za fabriku rezanaca, jer se `pokazao politički nepodobnim za teorijski nivo mišljenja`. Godine 1971. dobija stipendiju za proučavanje pozorišnih istraživanja u Parizu na Sorboni. Antoan Vitez ga prima za asistenta u Pozorištu u Ivry-sur-Seine. O životu u Parizu će kasnije pisati u nekoliko romana. Godine 1972. Radio Beograd ga poziva da preuzme uređivanje govornog programa na lokalnoj stanici `202`. Tu ostaje do kraja svog radnog staža, uprkos mnogim sukobima sa kolektivom. U 44. godini upoznao je svog oca, koji je bio književnik i koga je razvedena majka držali daleko od njega. Godine 1979. ženi se po drugi put. Kao i prvi, rani, brak, i ovaj se završava razvodom. Od 1992. živi sa ženom čiji je lik uneo u roman „Nensoleta dela Luna“. Venčali su se u crkvi Svetog Arhangela Mihajla u Herceg Novom i nastanili u piščevoj rodnoj kući. Napisao je dvadeset pet knjiga proze i pedesetak drama. Slikarstvom se takođe bavi od onih dana kad je počeo da piše svoje knjige i drame.[1] Književna dela Proza U početku, njegovi romani i priče ispunjeni su poetskom fantastikom. Tadašnji književni kritičari koji su pohvalili njegove romane zamerali su mu suvišak mašte. Pisac je tu kritiku prihvatio kao pohvalu. Već tada je pisanje shvatao kao snevanje u budnom stanju.[2] Šta bi učinio Zobec, pripovetke,1969 Šuma čudnovata, roman, 1969 Neko drugo leto, roman, 1971 Čubura, negde u Kaliforniji, roman, 1976 Večernji trkači, roman, 1980 Romanom Vera, 1981, započinje serija romana ispovednog karaktera kojima autor sledi uverenje da pisca i njegovo delo treba spojiti znakom jednakosti: Pokretne stepenice, roman, 1986 Ružičasti arhipelag, roman, 1991 Najslabiji učenik škole igranja, roman, 1992 Karamfla, roman, 1998[3] Imenik, roman, 1998 Skladište uzdaha, roman, 1998 Tajanstvo spajanja, roman, 2000.[4] Vezanost za fantastiku nastavlja da ispoljava kao pripovedač. Tako nastaju knjige pripovedaka: Uzletanje, pripovetke, 1997 Rajska ptica, pripovetke, 2005[5] U nedostatku tumača svoje literature pisac piše dve knjige - esejističke autobiografije, koje su istovremeno i jedna vrsta apokrifne istorije srpske književnosti u proteklih pola veka. Objavljuje ih njegov prvi izdavač „Prosveta“ koji se nalazi na izdisaju. Don Žuan beogradski u šumi čudnovatoj, 2005[6] Pustinja u prašumi, 2008.[7] Uoči propasti Nolita ovaj izdavač objavljuje: Smirenje na jezeru Leko, roman, 2008 Duga na sajmu knjiga, pripovetke, 2009.[8] Takođe, pred stavljanje katanca na firmu, nekad ugledni izdavač Rad objavljuje Neznani vojnik, roman, 2008, novu i konačnu verziju romana Karamfla. Ovim knjigama Vlajković se pridružuje piscima koji reaguju na društveno-istorijski trenutak. Ali, kao protivtežu, objavljuje i poetsko-fantastični roman Sanja, 2006, obrađujući jednu od početnih tema svog književnog puta: kako se postaje vilovnjak. Krajem 2012. godine izlazi roman Stranac. Sve jasniji hrišćanski duh, koji se projavio u nekoliko prethodnih dela, u romanu Stranac dobio je svoj otvoreni izraz. Razmatrajući stranstvovanje kao prirodno osećanje pobožnih ljudi pisac se u ovom delu bavi samospoznajom koja odeljuje novog od starog čoveka u istoj ličnosti. Drama Izvedena su tri pozorišna komada Svetozara Vlajkovića: Grejalica, Atelje 212, 1969 Stvari u vrtu, Teatar Levo, 1970 Rastanak, Beogradsko dramsko pozorište, 1978. U ovim komadima pisac se bavi pitanjima celovitosti ljudskoga bića, potragom za idealnom ženom koja ne postoji, dramom odrastanja. Dramski program TV Beograd realizovao je tri njegova teksta: Džangrizalo, komedija Džek pot, porodična drama Zasluge, dramatizacija romana Aleksandra Vuča. U specijalizovanoj periodici objavljeni su pozorišni komadi: Zidanje, Scena, 1977 Večernji trkači, Scena, 1983 Don Žuan beogradski, Scena, 1986[9] Ponavljač, Scena, 1991 Marko&Musa, Savremena srpska drama, 2006 More u liftu, Savremena srpska drama, 2008 I nevidljivi voli vatromet, Savremena srpska drama, 2011. Nekoliko desetina dramskih tekstova objavio je na televiziji i na radiju. Naročitu pažnju posvetio je radio-igrama za decu i o deci. Dobitnik je desetak nagrada na javnim anonimnim konkursima za radio dramu. Radio Beograd mu je dodelio plaketu za izuzetan doprinos radiofoniji, 2005. Dobitnik je i prve nagrade na javnom konkursu tri pozorišta (Jugoslovensko dramsko pozorište u Beogradu, Narodno pozorište u Novom Sadu, Srpsko narodno pozorište u Nišu) za komad Zidanje. Film Realizovana su četiri filma za koja je scenario pisao Svetozar Vlajković: Prvo ubistvo, 1970 Bez, 1972 Kvar, 1979 Čavka, 1982 [10] Kao glumac, igrao je u filmovima Dejana Đurkovića i Miše Radivojevića, a pojavio se i u seriji Živojina Pavlovića „Pesma“. Napisao desetak eseja o srpskim piscima i umetnicima sa kojima je bio blizak (Ljubiša Jocić, Bata Mihajlović, Ljubinka Jovanović, Aleksandar Tišma, Dušan Matić i drugi). Najveća priznanja za književni i umetnički rad dobija od anonimnih čitalaca koji mu se javljaju.

KARABEG - Nedžad Ibrišimović IZDAVAČ: Svjetlost Sarajevo GODINA IZDANJA: 1971. BROJ STRANA: 109 POVEZ: tvrd Dželaludin Taib Karabeg rodio se u Mostaru godine hidžretske 1265.Bio je obdaren umnošću,ljepotom,istrajnošću,skromnošću,a duša mu je bila vedra.Otac mu je bio bogat čovjek pa ga je dao na nauke u Stambol.Kada je Karabeg otšao u Stambol bilo mu je dvadeset godina,a kada se povratio u Mostar, bilo mu je dvadeset i četiri. Od 1272. do 1275. mostarski prvaci nikako se nisu mogli složiti koga da izaberu za muftiju,ali im se mladić učini podoban.Tako je Karabeg postao najmlađi muftija u historiji Bosne i Hercegovine.Ali samo što su ga darovali, on ono zlato pokupi i podijeli siromasima pa i sam pridoda kesu dukata, a njih napadne i javno osramoti za nedjela koja su počinili.Prvake to ražesti, ali ništa ne rekoše, nego se tajno zavjetovaše da Karabega ubiju. Zgoda za njihov naum ubrzo se ukaže.Seljaci oko Nevesinja zatraže vojsku da ih zaštiti od razbojnika,ali ih mostarski mutesarif-paša,kajmekam i kadija odbiju.Nevesinjci onda odu Karabegu, a on ih primi,sasluša, fetvom naredi da se vojska okupi i sam je povede Nevesinju. Mutesarif-paša optuži Karabega za pobunu,a valija tu tužbu izašalje veziru u Carigrad. Neki se tome obradovaše,a neki se tome ražalostiše,jer su i oni i ovi mislili da se muftija živ neće vratiti. Karabegov otac bio je odlučan čovjek,pa u inat ulemi i ostalim zlobnicima oženi sina Umihanom, lijepom Mostarkom,kćerkom zaima Abaz-bega Čauševića,koji je bio u zavadi s mutesarif-pašom.I to ga oženi onaj dan kada je Dželaludin morao u Stambol Velikom veziru na odgovor. Bi sjajna svadba, muftija priđe svojoj ženi, ali usred veselja zajaha konja i ode u Dubrovnik, a odatle lađom u Carigrad. U Carigradu ostane četiri mjeseca i umjesto kazne dobije mevlevijetti mehdžid,titulu kadijskog mulle,pregršt darova, sultanov blagosov, vezirovo povjerenje, siđe na kamili u Meku da obavi hodočašće,svrgnu mostarskog mutesarif-pašu i sarajevskog valiju i nakon devet mjeseci vrati se u Mostar. Za to vrijeme umro mu je otac, a rodio mu se sin. Nastavio je posao muftije, i za godinu dana, svojim dosljednim poštenjem i u vjerskim i u svjetovnim stvarima, odbio je sve ljude od sebe.Umihana se kamenila u njegovom zagrljaju, a mnogima je draža bila kadijina osuda nego muftijina pravednost.Prvaci su tražili ubicu. Početkom 1295.godine Dželaludin Taib Karabeg se zatvori u kuću i ostane u njoj više od pola godine,nikako ne izlazeći.Domalo vremena Mostarci počeše na sva usta hvaliti mudrost i veličinu svoga muftije,odlučno odbivši da uzmu drugoga, pa makar Karabeg više nikada ne izašao među njih.Mutesarif-paša vještim spletkama ponovo dobi mutesarifluk, a podmitljivost, laž, zlo i nevolje uzeše maha. Tako Mostarce zateče ljeto i vijest da će Austro-Ugarska zaposjednuti Bosnu i Hercegovinu. Jedni su bili za to da se grad odupre ulasku vojske, drugi navališe na kapiju Karabegove kuće da traže savjet.On izađe pred njih i reče im da bi ovaj rat bio protiv Boga,sultana i razuma. Mutesarif-paša i ostali prvaci sazovu narod na dovu,izvjese pobunjeničku zastavu na Tabiju,prenesu barut,topove i oružje iz Tvrđave pod Konak, optuže muftiju za izdaju, pa stanu vijećati kao da se odupru kauru. Karabeg siđe među njih, a vojska pod Konakom, njih oko tri hiljade, rastavi se da on prođe.Čim stade među prvake, jedan između njih poteže nož u nakani da ga ubije, ali nekolicina skoči Karabegu u odbranu vičući da je ovaj što je potegao nož sulud i da ne vlada sobom.Nisu željeli da krv padne u Konaku, nego Karabegu odmah ponude da im bude vođ,što on odbi.Ponudiše mu da im bude reis, a on i to odbi.Ponudiše mu da im bude imam, a on razdrlji košulju na prsima i reče:“Ako vam je namjera da me ubijete, evo-ubijte me, ali znajte da ja nisam za ovaj rat.“ Tako ih zauzda i pokoleba. Bašibozuci podno Konaka znali su o čemu govori u mutesarifhani, pa se niotkud nije čuo ničiji glas do Karabegov. „Trideset hiljada vojnika nadire na Mostar i nisu dalje nego četiri sahata hoda, a nas je deset puta manje.Za dva dana ne bismo prenijeli barut i topove do Bijele Crkve a kamoli za četiri sahata.Pomoć iz Albanije i Konjica nećemo živi dočekati i grad će biti spržen.Kajtaz-paša sa svojih pet hiljada Arnauta neće nam priteći u pomoć.Redifski bataljon već pljačka grad…“ I pošto je poduže tako govorio,zaplaka.Svi se nadigoše da govore, a i vojska se uznemiri;već su se čuli pucnji i povici.Mutesarif-paša podiže ruku i reče:“Ako si protiv rata,a ti izdaj fetvu!“ Jednog čovjeka Bog toliko ne opterećuje! Prvo zašutješe,a onda onaj što je potegao nož prihvati „Izdaj fetvu“!Svima se ote iz usta:“Izdaj fetvu!…“ Ali bašibozucima se vijećanje učini predugo,zapucaše prema Konaku,povikaše koliko ih grlo nosi i kidisaše na svoje vođe.Očas se od usta do usta pronese lažan glas:“Muftija piše fetvu o predaji“.Neki se prvaci razbježaše i posakrivaše, a Karabeg osta nijem i nepomičan sve dok ga vojnici ne dokopaše.“Ubijte nevjernika!“ urlali su. Zabadali su svoje noževe ni duboko ni u srce i škrto s njega otkidali komad po komad.Dželaludin Taib Karabeg je dugo ostao na nogama opominjući ih na kaznu koja ih dočekuje.Kada je pao i izdahnuo, svukli su sa njega odjeću, a jedan donese Knjigu i otvoreno je baci na njegova prsa smijući se i govoreći:“Na,sada izdaj fetvu,murtate!“ Toga su bašibozuci grlili i ljubili, a onda su se svi zajedno uputili Karabegovoj kući.Tu posegoše rukama za niskom dukata oko Umihaninog vrata, ali je niska bila od konjske strune pa su dugo vukli dok je nisu prekinuli.Sve su prevrnuli tražeći zlato, a onda su kuću zapalili i ponovo sišli na Tepu.Vojska je pljačkala grad. Oko hiljadu pobunjenika izađe austrougarskoj vojsci u susret, ali samo što su pripucali, pobjegoše očajavajući. Karabega je u žurbi i strahu sahranilo jedva desetak ljudi, a mostarski prvaci požuriše kaurskom generalu i pokloniše mu se.Šestog šabana 1265.godine vojska je ušla u Mostar.(1878). Izvor:Nedžad Ibrišimović-„Žurno ispričao Šamilov mlađi sin“;Svjetlost SA 1997. Nedžad Ibrišimović (2o. oktobra 1940. Sarajevo – 15. septembra 2011. Sarajevo) je pripovjedač, romansijer, dramski pisac i publicist. Osnovnu školu je završio u Žepču. Školu za primijenjenu umjetnost, odsjek vajarstvo, završio je 1961. godine u Sarajevu. U Sarajevu je 1977. i diplomirao na Filozofskom fakultetu, odsjek filozofija. Član je Društva pisaca Bosne i Hercegovine od 1964. godine i član je Udruženja likovnih umjetnika BiH od 1982. godine. Dopisni je član ANUBiH od 2008. godine. U toku agresije na Bosnu i Hercegovinu 1992-1995 neposredno se uključio u odbranu zemlje. Na Dobrinji je organizovao podružnicu Kulturnog društva Bošnjaka Preporod koja je radila i u doba blokade ovog dijela grada Sarajeva. Predsjednik je Društva pisaca Bosne i Hercegovine u dva mandata, od 1993. do 2001. godine. Od 1995. do 1998. bio je glavni i odgovorni urednik časopisa za književnost Život. Osnivač i predsjednik Legološkog udruženja BiH. Autor je više knjiga priča, pripovijesti, drama i romana koje su prevođene na češki, turski, albanski, španski, arapski, engleski, francuski, njemački i talijanski jezik. Prvu priču objavio je još kao osnovac u listu Plavi vjesnik (U bostanu), a potom se pojavio u Oslobođenju pričom Posjeta 1959. godine, nakon čega slijedi bogat pripovjedački i romaneskni opus. Veliki dio Ibrišimovićeve proze uobličen je u dramske tekstove koji su predstavljeni na mnogim bosanskohercegovačkim scenama, ali i izvan njih. Autorova pozorišna adaptacija Ugursuza gostovala je u četiri grada Poljske (Vroclav, Krakov, Lođ i Varšava), te Sterijinom pozorju u Novom Sadu. Sam autor je dramatizovao romane Ugursuz (1970) i Karabeg (1983). Drame Nedžada Ibrišimovića izvođene su na festivalima u Bosni i Hercegovini i to na Susretima pozorišta / kazališta BiH u Brčkom, Pozorišnim kazališnim igrama u Jajcu i Festivalu bosanskohercegovačke drame u Zenici. Autor je i nekoliko radio-drama, te TV-drame Ćilim, prvi put emitovane 1970. godine u režiji Aleksandra Jevđevića. Prema romanu Ugursuz snimljen je TV-film u režiji Pjera Majhrovskog za čiju je filmsku adaptaciju Nedžad Ibrišimović nagrađen prvom nagradom za tekst na bledskom festivalu (1970). Naporedo sa pisanjem proze Nedžad Ibrišimović se bavio i likovnom umjetnošću, vajao je i slikao. Imao je četrnaest samostalnih izložbi. Značajna zbirka njegovih portreta Abdulaha Sidrana pohranjena je 2000. godine u Muzeju književnosti i pozorišne umjetnosti BiH. Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja. Nakon izlaska iz štampe romana Vječnik (2005), Društvo pisaca BiH donijelo je odluku o njegovoj kandidaturi za Nobelovu nagradu za književnost. BIBLIOGRAFIJA 1. Kuća zatvorenih vrata, priče, Svjetlost, Sarajevo, 1964. 2. Ugursuz, roman, Svjetlost, Sarajevo, 1968; Zla krev, prijevod na češki Milada Nedvedeva, Odeon, Praha, 1976; Ugursuz, Veselin Masleša, Sarajevo, 1982; Ugursuz, edicija Savremana književnost naroda i narodnosti BiH u 50 knjiga, Svjetlost, Sarajevo, 1985; Ogursezi, prijevod na albanski Musa Ramadani. Rilindija, Prishtine 1988; Ugursuz, edicija Muslimanska književnost XX vijeka u 25 knjiga, Svjetlost, Sarajevo, 1991; Ugursuz, edicija Bošnjačka književnost u 100 knjiga, Preporod, Sarajevo, 1996; Ugursuz, Biblioteka izabranih djela, Svjetlost, Sarajevo, 1997; Ugursuz, Publishing, Sarajevo, 1999; Ugursuz, Autorsko izdanje, Sarajevo, 2009; Ugursuz. V.B.Z., Zagreb, 2011. 3. Karabeg, roman, Svjetlost, Sarajevo, 1971; Karabeg, drugo izdanje, Svjetlost, Sarajevo, 1984/1985; Karabeg, El-Kalem, Sarajevo, 1996; Karabey, prijevod na turski jezik, Suat Engüllü, Sakarya Valiligi, Adapazari, 2007. 4. Priče, priče, Svjetlost, Sarajevo, 1972. 5. Živo i mrtvo, priče, Svjetlost, Sarajevo, 1978. 6. Zmaj od Bosne, pripovijest, Svjetlost, Sarajevo, 1980. 7. Bog si ove hefte, autobiografska proza, Svjetlost, Sarajevo, 1980; Car si ove hefte, Autorsko izdanje, Sarajevo, 1991. 8. Šamili i Tubakovi, priče, Svjetlost, Sarajevo, 1984/1985. 9. Nakaza i vila, kratke priče, Svjetlost, Sarajevo, 1986. 10. Drame, Veselin Masleša, 1988. 11. Kuća bez vrata i druge priče, Svjetlost, Sarajevo, 1989. 12. Braća i veziri, roman, Veselin Masleša, Sarajevo, 1989; Braća i veziri, Autorsko izdanje, Sarajevo 1991. 13. Dva dana u Al-Akaru, pripovijest, Biblioteka Ključanin, Sarajevo, 1991. 14. Knjiga Adema Kahrimana napisana Nedžadom Ibrišimovićem Bosancem, pripovijest, Svjetlost, Sarajevo, 1992; Knjiga Adema Kahrimana napisana Nedžadom Ibrišimovićem Bosancem, dvojezično izdanje na bosanskom i engleskom, Ljiljan, Sarajevo, 1994; Knjiga Adema Kahrimana napisana Nedžadom Ibrišimovićem Bosancem, pripovijest, Biblioteka Egzil-a-b-c, Ljubljana, 1994; El libro de Adem Kahriman, prijevod na španski Antonio Saborit i Stephen Schwartz, Breve Fondo Editorial, Mexico, 2000; Knjiga Adema Kahrimana napisana Nedžadom Ibrišimovićem Bosancem, pripovijest, trojezično izdanje na bosanskom, engleskom i njemačkom, Društvo pisaca BiH, Sarajevo, 2003; Knjiga Adema Kahrimana napisana Nedžadom Ibrišimovićem Bosancem, Connectum, Sarajevo, 2006. 15. Zambaci moje duše, pjesme, Preporod, Sarajevo, 1994; Zambaci moje duše, Ocean, Travnik, 1994; Zambaci moje duše, Svjetlost-komerc, Sarajevo, 1994; Bosna je ćilimom zastrta, Međunarodni centar za mir, Sarajevo, 1996. 16. Ruhani i šejtani inspiracija, članci i intervjui, Bosanska knjiga, Sarajevo, 1996. Ruhani i šejtani inspiracija, Legološko udruženje u BiH, Sarajevo, 2013. 17. Bio jednom jedan ( 77 priča), kratke priče, OKO, Sarajevo, 2000; Nakaza i vila (Bio jednom jedan, 77 priča), Biblioteka Dani, Sarajevo, 2005; Bio jednom jedan, prijevod na arapski Gamal Muhammed Saed, Kairo, 2007; Bio jednom jedan, Connectum, Sarajevo, 2009. 18. Woland u Sarajevu, drama, CZKIO, Tešanj, 2000. 19. Vječnik (odlomci iz romana u rukopisu), Prusac, 2001. 20. Vječnik, roman, Svjetlost-komerc, Sarajevo, 2005; Vječnik, Svjetlostkomerc, Sarajevo, 2005; Vječnik, Svjetlost-komerc, Sarajevo, 2006; Vječnik, Svjetlost-komerc, Sarajevo, 2006; Vječnik, Autorsko izdanje, Sarajevo, 2007; Vječnik, V.B.Z., Zagreb 2oo7; Vječnik, Zalihica, Sarajevo, 2008; Vječnik, Šahinpašić, Sarajevo, 2008; Eternee, prijevod na engleski Ahmed i Lejla Ananda, ANUBiH, Sarajevo, 2010; Eternee, prijevod na engleski Ahmed i Lejla Ananda, ANUBiH, Sarajevo, 2011. Véčnik, prijevod na češki jezik Mihad Mujanović, Malvern, Praha, 2016. 21. Nepoznati ljudi, izbor priča, Bosanska riječ, Sarajevo, 2009. 22. El-Hidrova knjiga, roman, Autorsko izdanje, Sarajevo 2011. RADIO I TV-DRAME: 1. Najbolji časovničar na svijetu, radio-drama, 1967. 2. Pisac i njegova kreatura, radio-drama, 1968. 3. Zlatni most, radio-drama, 1968. 4. Ćilim, TV-drama, 1970. 5, Glas koji je pukao o Egidiju, radio-drama, 1974. 6. Izvor, radio-drama, 1977. POZORIŠNE PRAIZVEDBE 1970. Ugursuz, Bosansko narodno pozorište Zenica, režija Ljubiša Georgijevski 1983. Karabeg, Bosansko narodno pozorište Zenica, režija Sulejman Kupusović 1985/86. Boja hrđe, Kamerni teatar 55, režija Sulejman Kupusović 1996. Karabeg, Bosansko narodno pozorište Zenica, režija Slobodan Stojanović 1997. Zmaj od Bosne, Bosansko narodno pozorište Zenica, režija Gradimir Gojer 1997. Ugursuz, Kamerni teatar 55, režija Gradimir Gojer 2003/04. Woland u Sarajevu, Kamerni teatar 55, režija Gradimir Gojer 2004. Karabeg, Narodno pozorište Tuzla, režija Gradimir Gojer SAMOSTALNE IZLOŽBE 1985. Sarajevo, Mala galerija Radničkog univerziteta 1988. Sarajevo, Galerija Dom mladih 1989. Sarajevo, Galerija Radničkog univerziteta 1989. Sarajevo, Galerija Leonardo 1990. Sarajevo, Rabuzinov hol 1990. Sarajevo, Dom pisaca 1992. Sarajevo, Dobrinja 1994. Sarajevo, Galerija Paleta 1996. Sarajevo, Dom pisaca 1997. Sarajevo, Galerija Gabrijel 1997. Sarajevo, Galerija Gabrijel 2004. Sarajevo, Galerija Preporod 2006. Sarajevo, Galerija Roman Petrović 2007. Sarajevo, Galerija Gabrijel NAGRADE 1969. Šestoaprilska nagrada Grada Sarajeva za roman Ugursuz 1970. Prva nagrad za dramski tekst na svejugoslovenskom Festivalu TV-drama na Bledu za televizijsku adaptaciju Ugursuza 1971. Nagrada IP Svjetlost za roman Karabeg 1989. Nagrada IP Veselin Masleša za roman Braća i veziri 1992. Nagrada Društva pisaca za roman Knjiga Adema Kahrimana 2003. Nagrada za najbolji dramski tekst na Festivalu domaće drame u Zenici za dramu Woland u Sarajevu 2005. Nagrada Skender Kulenović za Izabrana djela 2005. Nagrada BZK Preporod za roman Vječnik 2005. Nagrada izdavača i knjižara BiH za roman Vječnik 2005. Nagrada Hasan Kaimija za roman Vječnik HOD. L.

Autor - osoba Ilić, Miodrag, 1934- = Ilić, Miodrag, 1934- Naslov Gde je kraj ulice? : kazivanja jednog Beograđanina / Miodrag Ilić Ostali naslovi Gde je kraj ulice Vrsta građe roman Ciljna grupa u Jezik srpski Godina 1995 Izdavanje i proizvodnja Beograd : JRJ, 1995 (Beograd : Kultura) Fizički opis 376 str. ; 20 cm (broš. sa klapnama) Napomene Tiraž 3.000. Predmetne odrednice Srpska književnost – romani Mi imamo malo poznatih dela koja na autentičan i upečatljiv način govore o ovom tektonskom potresu koji je zadesio srpsku građansku klasu i o istinskoj individualnoj i kolektivnoj tragici kojom su ta događanja obeležena. Književnom scenom u nas dugo su dominirali pisci rukovođeni lozinkom (primenjenom na građane) – dobili su ono što su i zaslužili! Tek u novije vreme čuli su se autentični glasovi Slobodana Selenića („Pismo/glava”, „Očevi i oci”), kao i Svetlane Velmar-Janković („Lagum”). Ta dela vratila su dignitet žrtvama tretiranim tako često kao „otpad istorije”. Među ova vrhunska dela o sudbini građanstva u nevremenu istorije uključuje se, ja u to čvrsto verujem, i proza Miodraga Ilića. Ovaj roman je uzbudljiv, jedrim jezikom pisan, potresan, ubedljiv, dosledan u svom realističkom oblikovanju građe, human, a biće podjednako blizak i intelektualnoj i manje intelektualnoj publici. – Petar Džadžić MIODRAG ILIĆ, rođen i odrastao u Beogradu, završio je Filozofski i Fakultet dramskih umetnosti. Radio je kao novinar u redakcijama „Večernjih novosti”, „Beogradske nedelje”, „Radio TV revije” i Televizije Beograd, prešavši put od reportera gradske i kriminalističke hronike do komentatora i urednika. Četrnaest godina posvetio je pozorišnoj umetnosti kao upravnik Beogradskog dramskog (1975–1979.) i direktor Drame Narodnog pozorišta (1982–1990.) da bi se vratio u Televiziju Beograd, gde danas radi kao urednik, voditelj emisija i direktor Programa za inostranstvo. Istakao se kao dramatičar, autor 15 pozorišnih tekstova izvedenih na raznim scenama u Beogradu i nekadašnjoj Jugoslaviji. Pisao je komade iz savremenog života („Kameleoni”, „Pred slepim zidom”, „Kafa na u-luci”, „San zimske noći”), istorijske („Kopernik”, „Puč”, „Apis`, „Legenda o zemlji Lazarevoj”), komedije („Nezahvalni Mateja”, „Veštac”, „Pasi”), refleksivno-metaforične („Ilion – iščezli grad”, „Valcer poručnika Nidrigena`). Ostvario je veći broj radio-drama, prevoda sa stranih jezika. pozoriščih kritika i članaka iz oblasti kulture, da bi svojim prvim romanom „Gde je kraj ulice” zakoračio u svet proznog izraza. MG139

Milivoje Jeftić: O JEZIKU TVO(JE)M(U) I MO(JE)M(U), Oslobođenje Sarajevo 1985, str. 137. Priručnik i primeri o pravopisu novinske kuće Oslobođenje Sarajevo, pravopisni saveti, lektorisanje, jezička pitanja. Očuvanost 3+. Milivoje Bato Jeftić - jedan od dobrih duhova nekadašnjeg Sarajeva U Vancouveru je 10. januara, pet-šest minuta iza ponoći, preminuo Milivoje Jeftić, sarajevskoj raji znan kao naš Bato Jeftić, naš legendarni profa. Bato je rođen 28. juna 1931. godine u Bosanskom Miloševcu kod Zvornika. Otac mu je bio pravoslavni sveštenik, a majka učiteljica. Jako čestiti ljudi! Kad je imao samo dvije godine ostao je bez oca, te sa majkom Marom dolazi u Sarajevo u kojem ostaje sve do 2002. Dakle, u Sarajevu je proveo skoro sedamdeset godina i odavno postao naš dragi i izuzetno poštovani Sarajlija, da ne kažem jedan od “zaštitnih znakova” onog urbanog Sarajeva i njegova unikatnog duha što ga se sada samo sjećamo. Sa sjetom. Bato je diplomirao književnost i srpsko-hrvatski jezik davne 1956. godine na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Sarajevu. Godinama je radio kao profesor u Učiteljskoj školi, te u Petoj gimnaziji, a od 1980. godine je radio u “Oslobođenju” kao šef lektorske službe. Cijeli rat je proveo u Sarajevu, a na pamet mu nije padao da iskoristi neku šatro “novinarsku akreditaciju” s kojim su tada švercovali neki “vrli novinari” i napusti grad. Kraj rata je dočekao je u Sarajevu, a odmah po osnivanju je postao član Kluba intelektualaca 99. JEFTIĆ BATO, MILIVOJE, je diplomirao na Filozofskom fakultetu u Sarajevu na dva odsjeka: jugoslovenska književnost i srpskohrvatski jezik (1956) i srpskohrvatski - hrvatskosrpski jezik i istorija jugoslovenskih književnosti. Magistrirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Predavao u sarajevskim srednjim školama: Zubotehničkoj, Ekonomskoj, Učiteljskoj i Petoj Gimnaziji. Bio savjetnik za srpskohrvatski - hrvatskosrpski jezik u Prosvjetno - pedagoškom zavodu u Sarajevu i predavao na katedri za razrednu nastavu Pedagoške akademije u Sarajevu. Radio kao urednik lektorske službe u listu Oslobođenje; bio jugoslovenski lektor i predavao lingvističku stilistiku na Univerzitetu `Kliment Ohridski` u Sofiji. Radio kao stalni saradnik u Zavodu za izdavanje udžbenika u Sarajevu (recenzent mnogih udžbenika); objavljivao članke iz oblasti nastavne prakse i primijenjene lingvistike; emitovano mu je petnastak predavanja na Radio Sarajevu; bio je lektor u nekoliko bh. časopisa; i lektor TV i pozorišnih drama i dugometražnih filmova. Rukovodio nastavnim centrom za obuku nastavnika maternjeg jezika u Sarajevu. Izdao priručnik za novinare: `O jeziku tvo(je)m(u) i mo(je)m(u)` , NISRO Oslobođenje, 1985. Dobitnik nagrade fonda otvoreno društvo BiH za najbolju knjigu eseja 1999 godine `Jezik za protektorat`, Bosanska Knjiga, 2000. Poslije rata povremeno se javljao u Oslobođenju, Bosanskoj vili i Reviji slobodne misli, časopisu Asocijacije nezavisnih intelektualaca, Krug 99 čiji je i član. Aktivni je učesnik mnogih kongresa slavista, simpozijuma i drugih filoloških sesija.