Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Maga Magazinovic, jedna od najznacajnijih zena svoga doba, napredna, obrazovana i slobodoumna prokrcila je put zenama u mnogim oblastima. Isla je ispred svog vremena, uvek prva... Prva je stekla diplomu Filosofskog fakulteta u Beogradu, bila prva zena novinar u tek osnovanom dnevnom listu Politika, osnivac je zenskog studentskog drustva, prevodila je Maksima Gorkog, bila uporan borac za zenska prava... U penziju odlazi kao profesor Prve zenske gimnazije u kojoj je cetrdeset godina predavala filozofiju, nemacki i srpski jezik. Marija Maga Magazinović (1882—1968) bila je srpska filozofkinja, koreografkinja, aktivistkinja i novinarka. Govoreći o dalekosežnom značaju rada Mage Magazinović, prve moderne srpske plesačice i teoretičarke plesa, Jelena Šantić, priređivačica njene autobiografije, konstatuje da je ona izgradila sebe kao osobu sa snažnim integritetom i velikim intelektualnim, pedagoškim i kreativnim potencijalom, da je pripadala intelektualnim i umetničkim krugovima Beograda koji su doneli nov evropski duh i da je prva donela modernistički pristup umetnosti čime je doprinela i modernizaciji srpskog patrijahalnog društva uopšte.[2] U monografiji o dva veka srpskog novinarstva (1791—1991), među sto najznačajnijih novinara uvrštene su samo tri žene - Maga Magazinović, Desa Glišić i Milica Jakovljević - Mir Jam.[3] Biografija Maga Magazinović je rođena u Užicu, a od 1896. godine je sa porodicom živela u Beogradu gde joj je otac radio u krojačnici Narodnog pozorišta. Imala je izuzetno uzbudljiv i profesionalni i privatni životni put, a kako nije poticala iz materijalno obezbeđene porodice često se susretala sa ekonomskim poteškoćama, koje je najčešće rešavala sopstvenim trudom i zalaganjem. Izuzetno uporna u procesima obrazovanja, kao i na profesionalnom planu uopšte, pionirski je krčila put na različitim poljima: od osvajanja prava na redovno univerzitetsko obrazovanje devojaka, preko dobijanja poslova u kojima je bila prva žena na tim radnim mestima, do inovativnih modernih plesnih tehnika koje je „uvezla“ iz Evrope, doprinoseći modernizaciji srpskog društva i kojima je podučavala generacije plesačica.[2] Privatni život joj je bio izuzetno turbulentan, a posebno tokom Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. U tom periodu Maga Magazinović se udaje za Gerharda Gezemana, umire joj majka, ginu joj braća, seli se u Kragujevac, angažovana je kao bolničarka. Takođe, u istom periodu Gazeman se povlači sa srpskom vojskom preko Albanije, Maga Magazinović dobija posao redovne profesorke u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji, a 1915. godine rađa sina Haralad-Rajka (koji 1916. umire), pa potom putuje u Švajcarsku gde u Lucernu 1917. godine rađa ćerku Rajnu i gde se nezvanično rastaje od Gezemana. Sa ćerkom se 1918. godine vratila u Beograd gde živi i radi do smrti 1968. godine. Njen suprug Gerhard Gezeman bio je čuveni slavista, univerzitetski profesor i izdavač Erlangenskog rukopisa, jedne od najznačajnijih zbirki narodnog stvaralaštva Srba i Hrvata, nastale na području nekadašnje Vojne granice. Upoznala ga je 1909. godine u Berlinu, a 1914. su se venčali, da bi se 1917. godine razdvojili zbog Gezemanovog neverstva, a 1923. i zvanično razveli. Nakon ovog razvoda nije se ponovo udavala. Posle veoma teškog ratnog perioda Maga Magazinović će mnogo više biti posvećena profesionalnom planu svog života, nego privatnom.[4] Od ćerke Rajne (1917-2006) imala je tri unuka: hirurg prof. dr Miloš Popović (1941-2012), Zoran Popović (1943) i saradnik Narodne opservatorije Branislav Gezeman (1951-2014).[5][6] Matine škole za ritmiku Mage Magazinović, održao se u Zadužbini Ilije M. Kolarca, 1933. godine. Školovala se u Užicu i Beogradu, gde je nakon Više devojačke škole studirala filozofiju kao vanredna od 1898. do 1902, a od 1902. do diplomiranja 1904. godine kao redovna studentkinja. Tokom studija se zalagala za pravo devojaka na redovno studiranje. Početak 20. veka za Magu Magazinović predstavlja period obeležen socijalističkom borbom i zalaganjima za prava žena. Bila je aktivna u nastojanjima da se izbore što veća prava žena, među kojima se najviše govorilo o izjednačavanju muškaraca i žena u pogledu prava na školovanje, prava na zaposlenje izvan kuće i na jednake plate. Osnovala je 1903. godine Klub studentkinja čije su članice aktivno prevodile tekstove socijalistkinja i filozofkinja Elen Kej, Lili Braun, Klare Cetkin i drugih. Tada se u Beogradu formira veoma zanimljiva kulturna i intelektualna klima: dolazi nemačka feministkinja Kete Širmaher, danska književnica pobornica ženskih prava Karin Muhaelis, kao i engleske sufražetkinje. U nastojanjima da se izbori za pravo žena na univerzitetsko obrazovanje Maga Magazinović je pored Filozofskog, upisala i Pravni fakultet, kao prva studentkinja ovog fakulteta. Nakon diplomiranja na Filozofskom fakultetu kod profesora Brane Petronijevića, napustila je studije prava smatrajući da je otvorila vrata Pravnog fakulteta ženama i time ispunila svoju misiju. Pored aktivizma obeleženog feminističkim i socijalističkim tendencijama, Maga Magazinović se tokom studija i neposredno nakon njih aktivno bavila prevodilačkim radom. Prevodila je Maksima Gorkog, Henrika Sjenkjeviča i druge pisce uglavnom za potrebe Narodnog pozorišta.[7] Suočena sa nedostatkom novca nastojala je uvek da ima zaposlenje, što uopšte nije bilo jednostavan poduhvat za ženu početkom 20. veka. Radila je kao praktikantkinja u Narodnoj biblioteci, kao nastavnica na Višoj devojačkoj školi, pisala je za Politiku (1905—1906), gde je posebno bila angažovana u rubrici Ženski svet i kao urednica Feljtona. Maga Magazinović je bila prva zaposlena žena, kako u Narodnoj biblioteci, tako i u redakciji Politike. Njen prvi napis u listu bio je polemičan, a objavljen kao uvodnik, potpisan punim imenom i prezimenom, i burom je potresao patrijarhalni Beograd. Tadašnjem društvenom idealu žene-zaselnice, kojoj se životna snaga iscrpljuje u brizi oko toalete, dok im strane guvernante vaspitavaju decu, suprotstavila je ideal obrazovane matere ”neophodan za pravilno vaspitavanje podmlatka u jednoj naciji” (Politika, 20. 8. 1905).[8] Rubriku Ženski svet je, po sopstvenom svedočenju, snabdevala aktuelnostima iz ženskog pokreta pokazujući čitaocima i čitateljkama Politike novosti na tom polju, koje su dolazile prevashodno iz Engleske i Nemačke.[9] Pišući autobiografiju Moj život osvrnula se i na bogate trpeze dobrostojećih varošana u Užicu krajem 19. veka.[10] Maga Magazinović je jedna je od svega tri žene (pored Milice Jakovljević - Mir-Jam i Dese Glišić) koje su se našle među sto najznačajnijih srpskih novinara u monografiji Dva veka srpskog novinarstva (1791-1991).[11][12] Međutim, prelomna godina za profesionalni razvoj Mage Magazinović bila je 1909. kada je otputovala u Minhen sa namerom da doktorira. Ipak, već ranije izuzetno zainteresovana za ples, posebno nakon gostovanja čuvene kanadske plesačice Alan Mod u Beogradu, svoja interesovanja usmerava ka teatru i plesu. U Minhenu, a kasnije i u Berlinu, pohađa različite kurseve glume i plesa, poput škole Maksa Rajnharta, velikog reformatora pozorišta 20. veka, i baletske škole Isidore Dankan. Pohađajući i glumačko-pozorišne i plesne škole, shvata da njen izraz nije klasično pozorište, već moderan, slobodan ples, koji se bazira na tehnikama koje podrazumevaju igru kao proces samoiskazivanja i kao prikazivanje nesvesnog dela ličnosti. Po povratku u Srbiju, 1913. godine, u Balkanskom ratu, Maga postaje dobrovoljna bolničarka. Zapisivala je pakao ratne bolnice, kroz koji je prolazila. Kasnije, svoje zapise objavila je u autobiografiji „Moj život“.[13] Kasnije, vrativši se u Beograd, sa Zorom Pricom osnova školu za ritmičku gimnastiku, koja će postojati narednih 35 godina i izvesti na put veliki broj plesačica.[14] Nakon prvog boravka u Minhenu uslediće tokom druge i treće decenije 20. veka niz putovanja na kojima je Maga Magazinović upoznavala najznačajnije ljude svog vremena koji su se bavili plesom i sticala najsavremenija znanja iz ove oblasti. Sva znanja je, u najboljem pedagoškom maniru, prenosila u Beograd: tekstovima koje je objavljivala u tadašnjoj periodici, javnim predavanjima koje je držala i školama koje je osnovala i vodila. Postepeno je sticala sve veću podršku u domaćoj i inostranoj javnosti. Paralelno sa sticanjem teorijskih znanja, postavlja niz koreografija i koncerata. Između ostalog, postavila je i balete inspirisane heroinama narodne poezije i prva stilizovala srpsko folklorno nasleđe obogativši ga elementima savremenog talasa: Jelisavka, majka Obilića, Molitva Kosovke devojke i Smrt majke Jugovića. U periodu do penzionisanja 1941. godine Maga Magazinović se intenzivno bavila plesom, koreografskim poslom, gostovanjima po evropskim festivalima i pozorištima. Nakon Drugog svetskog rata radila je u društvu „Abrašević“, vodeći folklornu sekciju i predavala je u baletskoj školi folklor, ritmiku i istoriju igre.[15] Ipak, kontoverzan period njenog života predstavlja vreme Drugog svetskog rata kada objavljuje nekoliko tekstova u periodici, kojima zastupa ksenofobične stavove i promoviše koncept arijevske rase ostavljajući mogućnost da se njena aktivnost tih godina tumači u kontekstu kolaboracionističke propagande. Posebno je neobično ovakvo pisanje, s obzirom na izuzetno antimilitarističke i socijalističke stavove koje je zastupala kako u mladosti, tako i u svojoj autobiografskoj knjizi, pisanoj nekoliko decenija nakon Drugog svetskog rata. Ovaj nedovoljno osvetljen i uopšte retko pominjan period života Mage Magazinović predstavlja polje koje nužno podleže daljim istraživanjima i konstataciji motiva datog trenutnog i neobičnog ideološkog zaokreta.[16] U bioskopu Balkan otvorena je 7. marta 2023. izložba „Slobodan let: Maga Magazinović, kroz vremensku i prostornu disperziju”....

Prvo izdanje, sa crtežima akademskog slikara Ivana Radovića. Spolja kao na fotografijama, vidljivi znaci starosti u vidu iskrzanih ivica i rikne, unutra dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata… Autor - osoba Kašanin, Milan, 1895-1981 = Kašanin, Milan, 1895-1981 Naslov Zaljubljenici / Milan Kašanin ; [crteži Ivana Radovića] Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1928 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna misao, 1928 (Beograd : Narodna misao) Fizički opis 157 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Radović, Ivan, 1894-1973 = Radović, Ivan, 1894-1973 (Broš.) Dr. Milan Kašanin (Pelmonoštor, Austro-Ugarska, danas Beli Manastir, Hrvatska, 21. II. 1895. po starom kalendaru - Beograd, 21. XI. 1981), pripovjedač, romansijer, esejist, književni kritičar, historičar književnosti, likovni kritičar, historičar likovnih umjetnosti, kustos i direktor galerija i muzeja u Beogradu. Njegovi preci s prezimenom Popović prešli su u 18. st. iz Hercegovine u Baranju. Potiče iz siromašne seljačke porodice. Rođen je u ubogoj kući u današnjoj Ulici Vladana Desnice (ranije Vuka Stefanovića Karadžića), Belomanastircima poznatoj kao Srpska ulica. Njegov otac Nikola Popović i majka Anka Kašanin nisu bili vjenčani pa su on i stariji brat Radivoj Kašanin bili uvedeni u matične knjige rođenih pod majčinim prezimenom Kašanin. Školske godine 1901/1902. upisao se u prvi razred Srpske narodne osnovne škole. U prvom, drugom i trećem razredu učiteljica mu je bila Katica Maširević iz Sombora. U četvrtom razredu došao je novi učitelj Jovan Slavković, također iz Sombora. On ga je vodio i kroz peti razred jer je 1905. godine izašao zakon da se četverogodišnje osnovne škole produžavaju na još dvije godine i time postaju šestogodišnje. Peti razred je završio 1906. godine, a od tada pa do 1914. pohađao je Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju u Novom Sadu, koju je već pohađao i njegov brat Radivoj. Kao i bratu, pri upisu u gimnaziju pomogao mu je učitelj Slavković, dok ga je direktor gimnazije Vasa Pušibrk, opet kao i brata, kao odličnog učenika prihvatio kao svoje dijete i izradio mu stipendiju. Kad je imao 5 godina, a njegov brat Radivoj bio na kraju drugog razreda gimnazije u Osijeku, razboljela mu se majka od upale pluća, koja je prešla u tuberkulozu. Umrla je kad je Radivoj pošao u treći razred. Otad se o njima brinula starija majčina sestra Latinka, koja se nije udavala. Prvi svjetski rat Zbog učešća u demonstracijama u Kosovskoj Mitrovici povodom umorstva Franje Ferdinanda bio je na vojnom sudu u Segedinu, ali nije osuđen. Namjeravao je da sa svojim prijateljem Svetislavom Marićem studira filozofiju u Zagrebu, ali se nije mogao upisati zbog „nepodobnosti“ (bio je pod policijskom istragom), pa je 1915. godine u Budimpešti počeo studirati romansku i slavensku filologiju. Poslije prvog semestra mobiliziran je u 28. osječku domobransku regimentu, da bi se poslije suđenja vratio u vojarnu, u Pričuvnoj časničkoj školi u Zagrebu kao kadet-aspirant. Kako bi izbjegao odlazak na front, pribavio je izmišljene liječničke dijagnoze te se tri godine povlačio po bolnicama Novog Sada, Slavonske Požege, Sarajeva i Zagreba. U Zagrebu je našao utočište u Bolnici milosrdnih sestara zajedno s drugim intelektualcima (Ivo Andrić, Ivo Vojnović, Vladimir Ćorović, Niko Bartulović). Studij U Zagrebu je nastavio studij. Upisao je filozofiju kod prof. Alberta Bazale (1877-1947), koji ga je htio uzeti za svog asistenta, ali je tada propala Austro-Ugarska pa se vratio u Novi Sad. Tu je postavljen za pomoćnika šefa Presbiroa Narodne uprave za Banat, Bačku i Baranju, a s Jankom Perićem radio je u redakciji „Srpskog lista“, glasila SNO (Srpskog narodnog odbora). Kad je kompozitor i političar Petar Konjović (1883–1970) pokrenuo u Novom Sadu 20. IV 1919. novi dnevni list „Jedinstvo“ kao organ Demokratske stranke, Kašanin mu se našao pri ruci, ali je ubrzo, još istog mjeseca, otišao u Pariz da na Sorboni studira historiju umjetnosti, uporednu historiju književnosti i ruski jezik s književnošću. Kao dopisnik „Jedinstva“ iz Pariza više je naginjao dopisima književne i umjetničke sadržine. I pored mnogih obećanja, dugo nije dobijao stipendiju za studij u Parizu, ni honorare za dopise objavljene u „Jedinstvu“. Stipendiju je dobio tek krajem 1920, kad se i oženio studentkinjom Katarinom Martinović Ljaljom, kćerkom ruskom emigranta crnogorskog porijekla. Sljedeće jeseni rodio mu se sin Mirko. Tada se podvrgao akademskoj disciplini, odložio pisanje i, sistematski učeći i polažući ispite, u proljeće 1923. godine diplomirao estetiku i historiju umjetnosti i vratio se u Beograd. Historija umjetnosti Godine 1924. zaposlio se kao pisar u Umetničkom odeljenju Ministarstva prosvete. Dvije godine kasnije, 1926. doktorirao je s tezom Bela crkva Karanska. Njena istorija, arhitektura i živopis. U vrijeme priprema za 100-godišnjicu Matice srpske, primio se obaveze da - skupa s Veljkom Petrovićem (1888–1967) – proputuje Vojvodinu i istraži njenu staru umjetnost. Tada je napisao prvi dio Matičine knjige „Srpska umetnost u Vojvodini“, objavljene 1927, u kojoj je obradio arhitekturu, slikarstvo do prve polovine XVIII. vijeka, minijature, graverske radove i primijenjenu umjetnost. Za tu monografiju dobio je nagradu Matice srpske (1928). Tek 1927. godine dobio je pravo radno mjesto. Postao je kustos, a sljedeće godine i upravnik beogradskog Muzeja savremene umetnosti (1928-1936). Kraljevski namjesnik knez Pavle povjerio mu je 1936. godine direktorsko mjesto u muzeju koji je nosio njegovo ime (Muzej kneza Pavla, danas Narodni muzej u Beogradu). Na toj dužnosti organizirao je prve velike evropske izložbe u Beogradu: Italijanski portret kroz vekove (1938) i Francusko slikarstvo XIX veka (1939). Pokrenuo je i uređivao časopis „Umetnički pregled“ (1937–1941). Objavljivao je likovne kritike u Politici“, „Vremenu“, časopisu „Reč i slika“ i dr. Predavao je historiju umjetnosti u Umetničkoj školi u Beogradu. Penzioniran je 1945, a reaktiviran 1953. kad je postavljen za direktora Galerije fresaka, gdje je i poslije isteka mandata 1961. ostao do 1963. kao savjetnik. Organizirao je izložbe srpskih fresaka u Londonu, Edinburghu, Amsterdamu, Bruxellesu, Stockholmu, Helsinkiju, Münchenu i u Južnoj Americi. Pozivan je da drži predavanja o umjetnosti na Sorboni u Parizu, na Sveučilištu u Nancyju, u Institutu za historiju umjetnosti u Beču, na sveučilištima u Montrealu, Quebecu i Otavi. Objavljivao je eseje iz historije umjetnosti, u kojima je naročito izražena estetska analiza. Bavio se uglavnom srednjim vijekom i srpskim slikarstvom u Vojvodini. Književnost Pisanjem se počeo baviti još kao učenik gimnazije. Na konkursu somborskog lista „Sloga“ dobio je nagradu za rad o Zmajevom nacionalizmu. U Zagrebu je surađivao u dnevnom listu „Obzor“, u „Književnom jugu“ i u tada najuglednijem književnom časopisu „Savremenik“. Surađivao je u mnogim časopisima i listovima. Vremenom je stvorio takvu književnu kritiku koja je „analitičko-naučna i umetnička u isti mah“. Pisao je pripovijetke o Vojvođanima i romane iz beogradskog života, unoseći u svoju realističku prozu izvjesne stilske i ritmičke obrte. Njegove prve pripovijetke, koje mu je 1921. godine objavio „Srpski književni glasnik“, otkrivale su pisca koji je ovladao zanatom i uspijevao upečatljivo kroz svoje likove oslikati i njihova unutrašnja preživljavanja, a i vanjsko okruženje tipične prečanske sredine. U dvotomnom romanu „Pijana zemlja“, za koji je dobio nagradu Cvijeta Zuzorić (1932), nastojao je „da iz sfere svakodnevnog života dopre do duhovnog horizonta vremena“ i kritički progovori o temama koje su zaokupljale njegovu generaciju. Veliki doprinos dao je osvjetljavanju srpske književnosti u srednjem vijeku. Srpska akademija nauka nagradila ga je za zbirke pripovijedaka „Jutrenja i bdenja“ (1926) i „Zaljubljenici“ (1929), a Kolarčeva zadužbina za prvi roman „Trokošuljnik“ (1930). Nosilac je Oktobarske nagrade za književnost. Značajan je njegov rad iz domena književno-historijske esejistike nastao nakon II. svjetskog rata. U briljantnoj zbirci eseja „Sudbine i ljudi“ (1968) o nekim najznačajnijim srpskim pjesnicima, pripovjedačima i kritičarima 19. i 20. vijeka (Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Stevan Sremac, Simo Matavulj, Jovan Skerlić, Jovan Dučić i dr.), oštrinom zapažanja, upečatljivim ličnim izrazom, polemičkim tonom, novim idejama i nekonvencionalnim shvatanjima, prožetim donekle i konzervativnom tendencioznošću, dao je jedno od najznačajnijih esejističkih djela svoga vremena. Privatni život Sa suprugom Katarinom (1898–1985) imao je četvoro djece: Mirko, arhitekt (1921–1993), dr Ratomir Ratko, pravnik (1923), Pavle, pravnik (1935) i Marina, udata Bojić, koja je završila književnost (1937). U Beogradu je stanovao u Hilandarskoj ulici broj 30. Imao je sedmero unučadi. Unuka Zoja Bojić također je historičar umjetnosti. Bibliografija Knjige „Jutrenja i bdenja“, pripovijetke, Beograd, 1925, 1926. (s Veljkom Petrovićem) „Srpska umetnost u Vojvodini“, Novi Sad, 1927. „Zaljubljenici“, pripovijetke, Beograd, 1928. „Bela crkva Karanska. Njena istorija, arhitektura i životopis“, Beograd, 1928. „Sabrana dela I-II“, Beograd, 1929-1932. „Trokošuljnik“, roman, Beograd, 1930. „Pijana zemlja I, II“, roman, Beograd, 1932. „Jugoslavische hedengasche beldenge kunst“, Amsterdam, 1935. „Srpska umetnost u Vojvodini do velike seobe“, Novi Sad, 1939. „L“ art yougoslave des nos origines a nos jours“, Beograd, 1939. „Dva veka srpskog slikarstva“, Beograd, 1942. „Umetnost i umetnici“, Beograd, 1943. „Savremeni beogradski umetnici. Reprodukcije“, Beograd, 1953. „U senci slave“, Novi Sad, 1961. „Pronađene stvari“, eseji, Beograd, 1961. „Umetničke kritike“, Beograd, 1968. „Sudbine i ljudi“, ogledi, Beograd, 1968. „Susreti i pisma“, eseji, Novi Sad, 1974. (Anica Savić Rebac, Isidora Sekulić, Mileta Jakšić, Jovan Dučić, Pero Slijepčević, Ivan Meštrović, Toma Rosandić, Petar Konjović, Milan Milovanović, Sava Šumanović) „Srpska književnost u srednjem veku“, Beograd, 1975. „Slučajna otkrića“, eseji, Novi Sad, 1977. „Izabrani eseji“, Beograd, 1977. (Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Bogdan Popović, Jovan Dučić) „Pogledi i misli“, eseji, Novi Sad, 1978. „Kamena otkrića“, studije o umetnosti, Beograd, 1978. „Priviđenja“ I, Novi Sad, 1981. Milan Kašanin, Svetislav Marić: „Prepiska dvojice mladića“, Novi Sad, 1991. „Sudbine i ljudi : ogledi o srpskim piscima“, Zagreb, 2001. (Branko Radičević, Đura Jakšić, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Laza Lazarević, Simo Matavulj, Stevan Sremac, Ljubomir Nedić, Bogdan Popović, Jovan Skerlić, Jovan Dučić) „Izabrana dela Milana Kašanina“ * 1. „Srpska književnost u srednjem veku“, Beograd, 2002. * 2. „Zaljubljenici ; U senci slave : pripovetke“, Beograd, 2003. * „Zaljubljenici“: „Porušeni dom“, „Preobraženje“, „Ženih“, „Grešnici“ * „U senci slave“: „Mrav“, „Udovica“, „Uoči praznika“, „Zaljubljenik“, „Parbenik božji“, „Vestalka“, „Na mesečini“, „Braća pravoslavna“, „Na pijaci“, „Viđenje“, „Seljaci“, „Usamljenik“, „Nemoć“, „U senci slave“ * 3. „Pijana zemlja ; Trokošuljnik“, Beograd, 2003. * 4. „Priviđenja“, Beograd, 2003. * 5. „Sudbine i ljudi“, Beograd, 2004. * 6. „Susreti i pisma ; Pronađene stvari ; Misli“, Beograd, 2004. * 7. „Umetnost i umetnici“, Beograd, 2004. * 8. „Kamena otkrića ; Slučajna otkrića ; Sa Milanom Kašaninom ; O Milanu Kašaninu“, Beograd, 2004. Ivan Radović (Vršac, 22. jun 1894 – Beograd, 14. avgust 1973) bio je srpski slikar, likovni kritičar, dopisni član SANU. Završio je Učiteljsku školu u Somboru. Slikarstvo je učio na Akademiji u Budimpešti od 1917. do 1919. Radi studija umetnosti 1921. godine putovao je u Minhen, Prag i Veneciju, a boravio je u Pragu i Parizu. U Beograd se doselio 1927. godine. Bavi se pedagoškim radom u školi u Stanišiću, Učiteljskoj i Višoj devojačkoj školi u Somboru. Jedno vreme je bio profesor Umetničke škole u Beogradu. Prvi put izlagao 1922. godine u Beogradu. Pripadao je grupama „Slobodni“, „Oblik“ i „Šestorica“. Bio je član ULUS-a. Uspešno se bavio tenisom. Bio je prvak Jugoslavije 1929. godine. Te godine je igrao u Dejvis kupu protiv Grčke. Bio je dopisni član SANU 1970. godine. Njegov brat je bio sveštenik i fotograf Milorad Radović (1892–1934). Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Slikarstvo Slikarski opus Ivana Radovića je veliki i po broju radova (slika, crteža i akvarela), ali i po značaju i mestu u srpskoj umetnosti dvadesetog veka. Kritičari i istoričari moderne umetnosti primetili su u njegovom radu kretanje od tradicionalizma do avangarde, od ustaljenih puteva savremenosti njegovog vremena do izleta u naivizam i koloristički ekspresionizam koji je bio najkarakterističniji za srpsku umetnost tog perioda. Nije se ustručavao ni da se upusti u eksperimente sa apstraktnim izrazom, posebno tokom prve polovine treće decenije. U osnovnom, njegov slikarski put se kretao od ranog perioda konstruktivizma i postkubizma, preko neoklasicizma i neoprimitivizma srednjeg perioda do romantizma i poetskog realizma koji je obeležio kraj ovog samosvojnog stvaralaštva. I tematski se Radovićevo slikarstvo kretalo u širokom rasponu od pejzaža, enterijera i žanrscena do portreta i aktova. Zbog ovakvog svojevrsnog spajanja i preplitanja stilskih karakteristika i tematskih sadržaja, slikarstvo Ivana Radovića postavljeno je u najznačajnijim istorijskim pregledima na jedno od najistaknutijih mesta u srpskoj slikarskoj umetnosti epohe modernizma. Samostalne izložbe Pogled s okruglim krošnjama, 1922 1925 Sala osnovne škole kod Saborne crkve, Beograd 1928 Letnji paviljon Oficirskog doma, Beograd 1929 Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“, Beograd 1932 Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“, Beograd 1933 Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“, Beograd 1952 Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“, Beograd 1960 Galerija doma JNA, Beograd 1963 Narodni muzej, Zrenjanin 1964 Gradsko muzej, Vršac 1966 Galerija Matice srpske, retrospektivna izložba, Novi Sad 1971 Galerija SANU, retrospektivna izložba, Beograd Posthumne izložbe 1978 Likovna galerija, Sombor 1984 Galerija SANU, Beograd 2009 Narodni muzeju, Valjevo 2010 Kulturni centar, Vršac, Spomen-zbirka Pavla Beljanskog, Novi Sad 2010 Galerija Haos, Beograd 2011 Galerija legat Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića, Beograd Bibliografija (izbor) 1925 Gustav Krklec, Izložba slika Ivana Radovića, Vreme, 5. decembar, Beograd 1926 Gustav Krklec, Kolektivna izložba Ivana Radovića u Beogradu, Somborska reč, br. 37, Sombor 1955 Miodrag B. Protić, Savremenici I, str. 67–71, Nolit, Beograd 1963 Vukica Popović, katalog retrospektivne izložbe, Narodni muzej, Zrenjanin 1966 Pavle Vasić, katalog retrospektivne izložbe, Galerija Matice srpske, Novi Sad 1967 Miodrag B. Protić, Treća decenija - konstruktivno slikarstvo, u Jugoslovenska umetnost HH veka, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1970 Miodrag B. Protić, Srpsko slikarstvo HH veka, Nolit, Beograd 1971 Miodrag B. Protić, katalog retrospektivne izložbe, SANU, Beograd 1973 Lazar Trifunović, Srpsko slikarstvo 1900 – 1950, Nolit, Beograd 1983 Vladimir Rozić, Likovna kritika u Beogradu između dva rata 1918-1941, Jugoslavija, Beograd 1989 Vjekoslav Ćetković, monografija, Akademija umetnosti, Matica srpska, Novi Sad 2005 Vladimir Rozić, Umetnička grupa „Oblik“ 1926-1939, Kancelarija za pridruživanje Srbije i Crne Gore Evropskoj uniji, Beograd 2008 Žana Gvozdenović, Ivan Radović. Od apstrakcije do predela čulnosti, Muzej savremene umetnosti, Beograd Nagrade 1925 Internacionalna izložba umetnosti, Filadelfija 1930 Orden Svetog Save, Beograd 1932 Orden belgijskog kralja, Brisel 1937 Srebrna medalja, Međunarodna izložba umetnosti i tehnike, Pariz 1962 Zlatna paleta ULUS-a, Beograd 1967 Politikina nagrada „Vladislav Ribnikar“, Beograd 1967 Sedmojulska nagrada SR Srbije, Beograd 1971 Nagrada AVNOJ-a, Beograd MG54 (N)

ovo je razglednica Januara 1987. navršilo se 75 godina od puštanja u saobraćaj pruge Paraćin-Zaječar, koloseka 0,76m. Razvojem drumskog saobraćaja došlo je do potiskivanja i opadanja železničkog saobraćaja, posebno na uzanim prugama, koje su ubrzo izgubile značaj. Prugu Paraćin-Zaječar zadesila je sli-čna sudbina tako da je i ona vremenom prestala da postoji. Pošto je potpuno zaboravljena, samim tim što je prošlo dosta godina kako je ukinuta, ovim člankom želim da podsetim na značaj i ulogu koju je pruga Paraćin-Zaječar imala u železničkom saobraćaju, vraćajući se u prošlost, u vrememe kada se gradila i po završetku, obavljala svoju funkciju. 2. PRILIKE U SRBIJI Krajem XIX i početkom XX veka, tačnije u periodu od 1889. do 1912. godine, došlo je do naglog razvoja industrije, trgovine i poljoprivrede, što je iziskivalo potrebu izgradnje novih pruga za privredne i industrijske svrhe. Međutim, i pored velikih potreba, Srbijа je veoma sporo ostvarivala svoje ciljeve zbog politike Austro-Ugarske, koja je sputavala njen ekonomski razvoj. Pri svakom pokušaju Srbije da izađe iz sfere austro-ugarskih interesa Austrija je zatvarala svoje granice, a time su bila zatvorena sva vrata finansijera i bankara za dobijanje kredita. I pored svih teškoća, uspela je da od sopstvenih sredstava 1892. godine sagradi prugu uzanog koloseka, širine 0,75 m, Ćuprija-Senje (Senjski rudnik), koja je 1908. produžena do Ravne reke, a kolosek je proširen na 0,76 m. Druga industrijska pruga koloseka 0,76 m sagradena je 1901. go-dine od Ćićevca do Svetog Petra. 1897. godine vlada Kraljevine Srbije predvidela je u Privrednom planu ulogu postojećih i budućih železničkih pruga. Trebalo je pristupiti izgradnji dobro smišljene mreže novih pruga. Šestog decembra 1898. godine, na predlog vlade Vladana Đorđevića, Narodna Skupština je izglasala Zakon o gradnji i eksploataciji novih železnica. Ovaj zakon je predviđao izgradnju sledećih pruga, dužine oko 1100 km: Niš-Prokuplje-Turska granica, Beograd-Lajkovac-Valjevo-Požega, Stalać-Užice-Bosanska granica, Valjevo-Loznica-Bosanska granica, Mladenovac-Lajkovac, Kragujevac-Kraljevo, Paraćin-Zaječar, Dubravica-Požarevac-Zaječar, Petrovac-Velika Plana, Šabac-Loznica. Radi lakše izgradnje ovih pruga, svi troškovi oko eksproprijacije zemljišta preneti su na okruge, kroz koje je trebalo graditi pruge, a zatim su sve projektovane pruge podeljene na zapadne i istočne železnice. 1899. godine vlada je dala koncesiju za građenje i eksploataciju železnice u zapadnom delu Srbije društvu „Edvard Kaltrop i D. Markus` iz Londona, koje nije moglo skupiti kapital, pa je tražilo da se radovi odlože do 1900. godine. Za istočne železnice vlada je pregovarala sa dvema firmama iz Belgije, ali ni sa jednom nije postignut sporazum, jer su obe firme bezuslovno zahtevale državnu garanciju, protiv čega je bio tadašnji ministar gradevina Jovan Atanacković, koji je predlagao da se železnica gradi u državnoj režiji, što takođe nije prihvaćeno, pa je železničko pitanje i dalje ostalo nerešeno. Drugog aprila 1902. godine donet je Zakon o izmenama i dopunama Za-kona o građenju i eksploataciji želez-nica, koji je vladi dr Mihajla Vujića omogućio da se stvori tzv. „Fond nоvih železnica`, iz koga bi se isplaćivali anuiteti želeničkog zajma i povećala društvena dobit. Fond je popunjavan iz raznih prireza i poreza, pa je bio jako nepopularan u narodu. Svrgavanjem dinastije Obrenović, 29. maja 1903. godine, došlo je do promene spoljne politike Srbije i njene emancipacije od Austrougarskog ekonomskog tutorstva. Promene trgovačkih tržišta i prilika u to doba, a naročito u periodu od 1908. godine, posle aneksije Bosne i Hercegovine, pa sve do 1912. godine dovele su do priprema u Srbiji za sve eventualnosti koje su i nastupile prvim svetskim ratom, tako da je posle desetogodišnjeg perioda, koji je prošao samo u donošenju Zakona o izgradnji železnica. konvencijama i sl., počela intenzivna izgradnja pruga u Srbiji. U tom periodu, između ostalih, izgrađena je i pruga Paraćin-Zaječar. 3. IDEJE O IZGRADNJI I IZGRADNJA PRUGE Oblast Timoka, privredno jako bogata (rudno blago, poljoprivreda, stočarstvo), bila je relativno nepovezana železničkom prugom sa dolinom Velike Morave, odnosno sa prugom Beograd-Niš. Vlada Stojana Novakovića je 1896. godine iznela pred Skupštinu Zakon o građenju timočke železnice Niš-Kladovo, kao integralnog dela buduće Transbalkanske pruge, koja bi povezivala Dunav sa Jadranskim morem, a 1898. vlada Vladana Đorđevića je zaključila ugovor sa Rumunijom o izgradnji železničkog mosta preko Dunava, između Kladova i Turn Severina, koji je ratifikovan u Bukureštu 10. oktobra. Medutim, zbog brojnih teškoća, Timočka krajina je povezana normalnim kolosekom sa Nišom tek 15. avgusta 1922. godine, pa je zato odlučeno da se oblast Timoka poveže sa dolinom Velike Morave preko Paraćina. lako je 1895. godine obavljeno trasiranje pruge za normalni kolosek, posle donošenja Zakona o gradnji i eksploataciji novih železnica, 1899. i 1900. godine je obavljeno trasiranje za kolosek 0,76 m. Za ovu širinu koloseka postojala su dva razloga. Prvi, tehničke prirode, zbog sastava zemIjišta, velikih uspona i oštrih krivina. Drugi razlog je bio političke prirode, jer su u Bosni i Hercegovini sve pruge bile širine 0,76 m, a u Srbiji se u to vreme već razmišljalo o ujedinjenju svih Južnih Slovena. Predmer i predračun je obavilo Odeljenje za građenje železnica Ministarstva građevina. Vlada je sklopila Ugovor o građenju pruge sa privatnim preduzimačima iz Beograda i Ugovor je podnet Narodnoj Skupštini 1901. godine, ali je pre izglasavanja Skupština raspuštena, pa je građenje pruge odloženo. Godine 1903. studirane su razne varijante pruge. Prva trasa je povučena od Izvora (Sv. Petka) klisurom Grze, do Obradovih Stolica i Suvaje, a zatim je urađena još jedna trasa bez tunela. Ministar gradevina je naručio i treću varijantu, koja je imala iste nedostatke, a uz to je bila i najskuplja, pa je nekoliko puta obrazovana komisija, koja je uvek davala različite predloge. Najpovoljniju trasu je povukao inženjer Ognjen Kuzmanović, što su potvrdili i strani eksperti, koje je konsultovao ministar gradevina. Kada je trebalo da počne izgradnja pruge, opet je došlo do zastoja, jer se ministar građevina Vlada Todorović pojavio sa idejom da pruga bude širine koloseka 1,00 m, iako su projekti već urađeni za širinu 0,76 m. Tada je došlo do oštre polemike, kako u stručnim krugovima tako i u javnosti. Javnost, inženjersko udruženje i Nikola Pašić su bili za širinu koloseka 0,76 m, pa se pristupilo izgradnji pruge te širine. Maja 1904. godine počelo je obeležavanje pruge, a u tom mesecu je Uprava fondova odobrila zajam od 15 miliona dinara za izgradnju 500 kilometara pruga, među kojima i pruge Paraćin-Zaječar. Juna 1905. deonica Zaječar-Bogovina je putem licitacije ustupljena domaćim građevinskim preduzećima i pošto na ovom delu pruge nije bilo naročitih teškoća, građenje pruge je napredovalo normalno. Marta 1906. i deonica Paraćin-Donja Mutnica je ustupljena putem licitacije domaćin građevinskim preduzećima i odmah je počela gradnja. Treći, najteži deo pruge, između Donje Mutnice i Bogovine, ustupljen je maja 1907. preduzimaču Maksimilijanu Šiferu iz Pešte. Međutim, na ovoj deonici je bilo niz teškoća pa su radovi u decembru 1907. obustavljeni, jer je došlo do velikog klizanja nasipa i zemljišta preko Čestobrodice, a sa preduzimačem Šiferom raskinut ugovor. Zbog ovog događaja penzionisani su direktor Direkcije železnice i direktor Uprave građenja. Ponovo su na teren izlazile komisije, među kojima i Komisija stranih eksperata. Oni su na terenu predlagali sve varijante i predložili varijantu preko Obradovih Stolica sa velikim tunelom. Njihov predlog je usvojen i građenje je 1908. godine nastavilo drugo strano preduzeće, preduzimača Manša. Pored ovog, pojavio se problem u vezi sa promenom pravca dela trase kod Boljevca. Projekat je predviđao da pruga od železničke stanice Lukovo ide dolinom Crnog Timoka, zaobi-lazeći Boljevac, a do varošice se predviđao poseban kolosek. Stanovnici Boljevca su na sve načine pokušavali da se izbore da železnica prolazi pored same varošice, ali kod nadležnih nisu nailazili na podršku. Kralj Petar I Karadorđević je 1906. godine boravio u Brestovačkoj banji i tada je delegacija Boljevca iznela Kralju svoju molbu i ujedno žalbu na ministra grđevine. Kralj je naredio da se zadovoIje lokalne potrebe i pruga je skrenuta prema Boljevcu. Ovoj promeni pravca sigurno su doprineli i braća Minh, vlasnici rudnika kamenog uglja „Rtanj`, jer su tako približili prugu mestu do koga je vodila žičara za transport uglja iz rudnika (stanica Mirovo). Zbog ove izmene projekta, ministar građevina J. Stanković je podneo ostavku. Preduzimač Manš je loše organizovao poslove, slabo su napredovali i njegovo preduzeće je tražilo produženje roka za završetak radova na 18 meseci, umesto odobrenih 9. Zato su mu krajem 1910. poslovi oduzeli. Gradnju je nastavila Direkcija železnica, odnosno njena Uprava za građenje. Deonica od Paraćina do Izvora (sveta Petka), dužine 17,8 km, i deonica Zaječar-Krivi Vir, dužine 62,1 km, puštene su u saobraćaj 14. januara 1911. godine (1. januar 1911. po starom kalendaru). Tog dana je puštena u saobraćaj deonica od Zaječara do Vražogrnca, duga 7 km, kao veza za tzv. „belgijsku` prugu Vrška Čuka-Radujevac, širine koloseka 0,76 m. Ta industrijska pruga je bila duga 80 km, gradilo ju je jedno belgijsko-srpsko akcionarsko društvo, za ek-sploataciju rudnika Vrška Čuka, a demontirana je 1935. godine. Deonice Paraćin-lzvor i Zaječar-Krivi Vir koristili su i direktni putnici, jer su se roba i putnici prebacivali između Izvora (Sv. Petka) i Krivog Vira tzv. transbordmanom. Radovi na deonici Izvor-Krivi Vir nastavljeni su u januaru 1911. godine, ali je šef sekcije Ognjan Kuzmanović tražio izvestan procenat za sebe i osoblje, pa je ministar građevina za šefa sekcije postavio inženjera Petra Milenkovića, koji je sa grupom inženjera posao završio za 9 meseci bez ikakve posebne naknade. Deonica Izvor-Krivi Vir, u dužini od 25,3 km, potpuno je završen u decembru 1911, a pruga Paraćin-Zaječar, dužine 105,2 km, puštena je u javni saobra-ćaj 28. januara 1912. godine (15. januara 1912. po starom kalendaru). Pojava prvog voza kraj crnorečkih sela duž pruge je izazvala strah i paniku kod dela stanovnika tih sela, ali su se ubrzo navikli na voz i koristili su ga narednih šezdesetak godina. 4. IZGRADNJA PRIKLJUČNIH PRUGA Francusko društvo borskih rudnika, sa sedištem u Parizu, preduzelo je mere da svoje rudnike poveže prugom sa mrežom pruga SDŽ. Trasiranje pruge je počelo između 1905. i 1908. godine, a pruga je puštena u saobraćaj 10. maja 1912. godine i preko stanice Metovnice vezana za prugu Paraćin-Zaječar. Prugom Metovnica-Bor, u dužini od 20,6 km, upravljala je Direkcija borskog rudnika i sve do 1952. pruga je bila vlasništvo Borskog rudnika, kada je stupanjem na snagu reda vožnje za 1952/1953. godinu prešla u eskploataciju i javni saobraćaj JŽ. Pruga Paraćin-Zaječar, sa krakom Metovnica-Bor, puštena u javni saobraćaj 1912. godine, bila je 11. novembra 1915. povezana kolosekom 0,76 m sa prugom Ćuprija-Ravna Reka, dužine 6,4 km. Posle propasti Srbije, Nemci su 1916. godine za industrijske potrebe izgradili trianglu i kolosek do rudnika uglja Bogovina, dužine 5,3 km. Još 1912. godine vršene su pripreme za povezivanje pruge Paraćin-Zaječar sa uzanim prugama u zapadnoj Srbiji. Rešenje je nađeno umetanjem treće šine u kolosek glavne pruge Beograd-Niš, tako da je između Paraćina i Stalaća bio u upotrebi tzv. upleteni kolosek. Međutim, sa tehničke strane, rešenje sa ubačenom šinom i abnormalnom skretnicom činili su nesigurnim kretanje vozova pa su N-mci za vreme okupacije, 1915-1918. godine, skinuli umetnutu šinu. Posle oslobođenja, 1918. godine, osetio se nedostatak uzanog koloseka na potezu Paraćin-Stalać i 1921. je licitacijom ustupljena u rad deonica Paraćin-Stalać, koja je završena 4. oktobra 1924. Izgradnjom pruge Užice-Vardište, 1925. godine, pruga Paraćin-Zaječar je bila povezana sa Bosnom i preko Mostara sa Jadranskim morem. Već sledeće godine počeli su redovno da soabraćaju direktni teretni vozovi na relaciji Bor-Gruža (Dubrovnik). Ovi maršrutni vozovi su prevozili bakar iz Bora za Gružu, a dovozili u Bor koks. 5. OSNOVNE KARAKTERISTIKE PRUGE lako se Paraćin nalazi na 126,4, a Zaječar na 128 metara nadmorske visine, pruga Paraćin-Zaječar je bila izuzetno brdska pruga. Na deonici Izvor-Obradove Stolice dužine 13,5 km, uspon je bio 28°/oo, koliki je bio i pad od stanice Obradove do Male Suvaje. Pruga je iz moravskog regiona vododelničkim tunelom „Obradove Stolice` prelazila u Timočki region. U samom tunelu, dužine 1970,8 metara, bila je najveća kota na pruzi, od km 32+190 do km 32 + 360, koja je iznosila 554,3 m. Situacija trase (alinjman) od stanice Paraćin do stanice Izvor je uglavnom ispružena. Od stanice Izvor pruga je bila izrazito brdskog karaktera, sa velikim usponima do stanice Obradove Stolice, odakle je počinjao veliki pad do stanice Krivi Vir. Na deonici Izvor-Krivi Vir parametri pruge su izuzetno nepovoljni, nagib je iznosio imax = 28°/oo, a minimalni poluprečnik krivina Rmin = 80 m. Zbog ovako nepovoljnih parametara max. brzine vozova na deonici Izvor-Krivi Vir su iznosile 20 km/h, dok su na ostalom delu pruge vozovi razvijali brzinu od 30 km/h. Od Krivog Vira do Zaječara trasa je takođe ispružena, jer pruga uglavnom prati reku Crni Timok, osim na potezu od Lukova do Boljevca (razlozi za izmeštanje trase već su objašnjeni u poglavlju III). Trasa pruge od Paraćina je vodila ispod Karađorđevog brda i Slatine do sela Glavice, gde je prelazila reku Crnicu rešetkastim gvozdenim mostom, dužine 34 m. Godine 1953, izgradnjom pruge normalnog koloseka Paraćin-Stari Popovac, uzana pruga je „upletena` u normalni kolosek između stanica Paraćin i Davidovac, tako da je reku Glavicu prelazila preko novog mosta i ulazila u kraći tunel „Glavica`. Do stanice Izvor, pruga je bila ravničarskog karaktera, da bi zatim postala izrazito brdska, do stanice Obradove Stolice, pa su elementi pruge zahtevali izgradnju više potpor-nih zidova. Pruga je do stanice Obradove Stolice savlađivala visinsku razliku od 427 metara, da bi u tunelu ,,Ob-radove Stolice` počeo pad sve do Zaječara, koji je iznosio 425 m. Tunel „Obradove Stolice`, dužine 1970,8 m, bio je najduži tunel na pruzi. Ulaz u tunel je bio u km 31+609 i do km 32 + 190 pruga je bila u usponu od 2°/oo, zatim je deonica od 170 m bila u horizontali, da bi do izlaza iz tunela pruga imala pad od 5°/oo, odnosno 10°/oo. Savladavši brdo Samanja tunelom „Obradove Stolice`, pruga je ulazila u dolinu rečice Velika Suvaja, čiji je tok pratila oko 12 km i na tom delu pruge su bila tri gvozdena mosta, dužine 8,9 m, 11,2 m i 11,3 m. Ispred železničke stanice Lukovo nalazio se takođe gvozdeni most, dužine 10 m, a između stanica Lukovo i Mirovo pruga se dva puta ukrštala sa drumom Paraćin-Zaječar. U km 52 + 420 pruga i put su se ukrštali u niovu, dok se u km 55+150 nalazio podvožnjak. Odmah po izlasku iz stanice Mirovo, pruga je gvozdenim mostom dužine 15 m prelazila rečicu Mirošticu, a u km 61 + 180, ispred stanice Boljevac, ponovo se u nivou ukrštala sa drumom Paraćin-Zaječar. Između železničkih stanica Boljevac i Bogovina, u km 68 + 900, nalazio se most preko Crnog Timoka, dužine 31 m, i pruga je dalje, do Zaječara sledila tok ove reke. Na deonici Bogovina-Zaječar nalazili su se sledeći veći objekti: most dužine 20 m preko Bogovinske reke, u km 74 + 455, most dužine 31 m preko Sumrakovačke reke, u km 79 + 940, most dužine 16 m preko Šarbanovačke reke, u km 84 + 389, tunel dužine 230 m „Baba Jona`, u km 89 + 017, most dužine 57,3 m preko Metovničke reke, u km 91 +533 (ovaj most sa dve gvozdene konstrukcije je bio najduži most na pruzi), tunel dužine 11,2 m „Šupljar`, u km 93 + 451, tunel dužine 308 m „Zvezdan`, u km 95+164, most dužine 40 m preko Crnog Timoka, u km 96 + 018. Na pruzi je bilo ukupno 148 putnih prelaza u nivou, od kojih su samo tri bila osigurana putoprelaznim branicima (putni prelazi u Paraćinu i Zaječaru). Materijal gornjeg stroja je bio dosta slab, a najistrošeniji i najslabiji po tipu je bio materljal gornjeg stroja izmedu železničklh stanica Davidovac i Boljevac. Šine su bile različitih tipova, a najčešće su bile tzv. srpske šine h = 98 mm, l = 9m, zatim srpske šine h = 125 mm, 1 = 7,75 m (ove šine su prvobitno bile ugrađene na pruzi Beograd-Niš zatim su prenete na prugu Doljevac-Kuršumlija, pa su tek sa topličke pruge prenete i ugrađene na ovoj pruzi) i tzv. Vrangelove šine h = 128 mm. I kod skretnica je bila velika šarolikost, pa su na ovoj pruzi bile ugrađene sledeće vrste skretnica: srpske S2Ol h = 98 mm i ugao skretanja 7°, srpska S30, h = 125 mm, 6°54`, bosanske IVa, h = 100 mm, 6°, mađarska MAV h«-100/110 mm, 7° IV FMS h = 100 mm, 6° UNRRA h=125 mm, 7° (bile su svega dve ovakve skretnice u Boljevcu) - francuske h = 110/115 mm, 1:10. Vezivanje šina za pragove je bilo prostim klinovima, bez podložnih pločica, žabica i sl. Tirfoni su tek posle drugog svetskog rata počeli da se upotrebljavaju u manjim količinama. Održavanje pruge je bilo ručno i neekonomično, a nikada nije izvršen kapitalni remont pruge. 6. OPIS SLUŽBENIH MESTA Na pruzi Paraćin-Zaječar, dugoj 105,2 km, bila su ukupno 24 službena mesta, i to: 14 stanica, 3 ukrsnice, 2 tovarišta i 5 stajališta. Paraćin - teretna stanica je imala pet koloseka, koji su se prema nameni delili na: prvi - pretovarni, drugi -garažni za putničke gamiture, treći -prolazni kolosek i četvrti i peti su bili teretni koloseci. Treći kolosek se produžavao do putničke stanice, koja je imala samo jedan kolosek (pored stanične zgrade). Ovaj kolosek se dalje produžavao u prugu prema Stalaću, a iza zgrade magacina su se od njega odvajala dva pretovarna koloseka 0,76 m u obliku češlja, sa dva koloseka 1,435 m. Na izlazu iz stanice prema Zaječaru i Ćupriji, nalazila se ložionica sa dva koloseka u ložioničkoj šupi i jednim slepim kolosekom pored zgrade. Ložionica je imala vodonapojnik i kanal za pregled lokomotiva. U neposrednoj blizini ložionice nalazila se triangla, koja je služila za okretanje lokomotiva, a omogućavala je i saobraćaj direktnih teretnih vozova na pravcu Ćurpija-Zaječar. Stanica je imala tovarni profil i kolsku vagu, a bila je osigurana štitnim signalima Paraćin Fabrika - stajalište, a sa otvorene pruge se odvajao industrijski kolosek (upleteni) za Srpsku fabriku stakla. Davidovac - stanica je imala četiri koloseka i bila je osigurana likovnim signalima. Od Paraćina do ove stanice je bio tzv. upleteni kolosek (umetanje treće šine u normalni kolosek), koji se dalje račvao za Stari Popovac (normalni kolosek) i za Zaječar (kolosek 0,76 m). Stanična zgrada se nala-zila sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar, u km 7 + 687. Lešje - stajalište je od objekata imaio samo stražaru, koja se nalazila sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar. Donja Mutnica - stanica je imala tri koloseka, čije su korisne dužine iznosile 139 m (prvi kolosek) i 196 m (drugi i treći kolosek). Stanica je imala dva nepravilna glavna prolazna koloseka po tzv. „belgijskom` tipu (sve stanice na pruzi, osim stanice Mirovo, imale su nepravilne prolazne kolose-ke), gde je ulaz u stanicu bio vožnjom u pravac, a izlaz vožnjom u skretanje. Stanična zgrada se nalazila sa desne strane pruge Paraćin-Zaječar, u km 15 + 272. Stanica nije bila osigurana, već je imala signalnu oznaku „Prilazni signal` (žuti kotur sa crno-belim rubom i belom kosom prugom naviše sleva nadesno). Izvor - stanica je imala pet koloseka, sledećih korisnih dužina: sporedni kolosek.... Kd = 195 m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 241 m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 241 m glavni kolosek........ Kd = 252 m sporedni kolosek.... Kd = 179 m Stanica je bila osigurana štitnim signalima, a stanična zgrada se nalazila sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar u km 17 + 790. Stanica je imala kolsku vagu i tovarni profil, a za potrebe zaprežnih i lokomotiva potiskivalicu na potezu Izvor-Obradove Stolice. U stanici je postojala vodostanica sa dva vodonapojnika i kanal za pregled lokomotiva, na drugom koloseku. Klačevica - ukrsnica sa dva nepravilna glavna prolazna koloseka kori nih dužina od po 193 m. Zgrada postaje i dve stražare su se nalazile sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar u km 23 + 326, a sa obe strane ukrsnice bile su signalne oznake „Prilazni signal`. Javorac - ukrsnica sa dva nepravilna glavna prolazna koloseka, korisnih dužina od po 193 m. Prvi kolosek je bio osiguran sa dve iskliznice. Zgrada se nalazila sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar u km 26 + 409, a sa obe strane ukrsnice su bile signalne oznake „Prilazni signal`. Obradove Stolice - stanica je imala tri koloseka, prvi sporedni Kd = 165 m, dok su drugi i treći bili nepravilni glavni prolazni koloseci od Kd = 228 m. Stanična zgrada se nalazila sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar, u km 31+310. Zbog potrebe potiskivanja težih vozova na deonicama Izvor-Ob-radove Stolice i Krivi Vir-Obradove Stolice, u ovoj stanici je postojala okretnica, prečnika 18,85 m, kao i kanal za pregled lokomotiva na drugom koloseku. Od trećeg koloseka skretnicom br. 3 odvajao se kolosek za okretnicu, a od njega se skretnicom br. 6 odvajao industrijski kolosek za kre-čanu, dužine 355 m. Na prvom koloseku se nalazila jedna iskliznica, a i skretnica br. 3 je bila osigurana jednom iskliznicom. U stanici su postojale dve stražare i tri stambene zgrade. Na 85 m od izlazne skretnice br. 5 nalazio se ulaz u tunel „Obradove Stolice`. Velika Suvaja - tovarište. Sa desne strane pruge Paraćin-Zaječar nalazila se zgrada šumske sekcije. U ovom tovarištu su se tovarila isključivo drva, a industrijski kolosek je bio sa jednostranom kolosečnom vezom, i to od strane stanice Krivi Vir. Mala Suvaja - u prvo vreme ukrsnica, a zatim tovarište u kojem su se, takođe, tovarila drva. Postojala su dva nepravilna glavna prolazna koloseka, korisnih dužina oko 196 m, prvi je bio osiguran sa dve iskliznice. Stanična zgrada je bila sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar u km 37 + 016. Krivi Vir - stanica je imala šest koloseka, sledećih korisnih dužina: sporedni kolosek (osiguran iskliznicama) Kd = 215m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 290m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 290 m glavni kolosek.......... Kd = 208 m . glavni kolosek...... Kd = 208 m . sporedni kolosek.. Kd = 213m Stanica je bila osigurana štitnim signalima, a stanična zgrada se nalazila sa leve strane pruge Paraćn-Zaječar u km 43+102. Na oko 2 km od stanice u pravcu stanice Lukovo, tačnije u km 44 + 942, nalazila se triangla za okretanje lokomotiva. Stanica je imala magacin sa tovarnom rampom, a za potrebe vuče vozova postojala je vodostanica sa tri vodonapojnika, kanal za pregled lokomotiva, peskara i postrojenja za ugalj. Lukovo - stanica je imala četiri koloseka sledećih namena i korisnih dužina: .sporedni kolosek (osiguran iskliznicama) Kd = 191 m . pravilni glavni prolazni kolosek Kd = 237m . nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 237 m . glavni kolosek..... Kd = 204 m Stanična zgrada se nalazila sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar u km 50+669. Stanica je imala magacin sa tovarnom rampon, dve stražare i zgrada nadzornika pruge. Jablanica - stajalište bez ikakvih objekata. Mirovo - stanica je imala četiri koloseka sledećih namena i korisnih dužina: sporedni kolosek (osiguran iskliznicama) Kd = 231 m glavni prolazni kolosek. Kd = 239 m glavni kolosek...... Kd = 210m glavni kolosek...... Kd = 183 m Stanična zgrada se nalazila sa desne strane pruge Paraćin-Zaječar u km 56 + 624. Stanica je imala kolsku vagu i dva vodonapojnika. Od četvrtog koleseka odvajao se industrijski kolosek za termoelektranu ukupne dužine 435 m, a od prvog koloseka odvajao se industrijski kolosek rudnika kamenog uglja „Rtanj`, koji se račvao u šest koloseka dužina od 97 do 340 m. Za obavljanje manevarskog rada na ovim kolosecima, rudnik je imao sopstvenu manevarsku lokomotivu, u prvo vreme parnu lokomotivu bez vatre, a zatim dizel-lokomotivu. Stanica nije bila osigurana, već su postojale signalne oznake „Prilazni signal`. Boljevac stanica je imala četiri koloseka sa sledećom namenom i korisnim dužinama: sporedni kolosek (osiguran sa dve iskliznice) Kd = 181 m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd =247m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 247m sporedni kolosek (osiguran jednom iskliznicom) Kd = 233 m Stanična zgrada se nalazila sa desne strane pruge Paraćin-Zaječar u km 63 + 811. Stanica je imala magacin sa tovarnom rampom, tovarni profil, dve stražare i zgradu nadzornika pruge. Stanica nije bila osigurana, već su postojale signalne oznake „Prilazni signal`. Bogovina - stanica sa četiri koloseka sa sledećim korisnim dužinama i namenom: sporedni kolosek.... Kd = 242 m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 304 m nepravilni glavni prolaznl kolosek Kd = 235m glavni kolosek........ Kd = 235 m Stanica je bila osigurana likovnim ulaznim signalima, bez predsignala. Stanična zgrada se nalazila sa leve strane pruge Paraćin - Zaječar u km 72 + 231, pored koje se nalazio magacin sa tovarnom rampom. U stanici su se nalazile vodostanica sa jednim vodonapojnikom, kolska vaga i tri stražare (br. 34, 35 i 36). Na udaljenosti od 1,5 km od stanice, tačnije u km 73 + 908, nalazila se triangla, od koje se odvajao industrijski kolosek za rudnik mrkog uglja „Bogovina`. Sumrakovac - ukrsnica sa dva nepravilna prolazna koloseka korisnih dužina od po 199 m, od kojih je prvi bio osiguran sa dve iskliznice. Stanična zgrada se nalazila sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar u km 78 + 788, a pored nje se nalazila tovarna rampa. Na izlazu iz stanice u smeru ka Zaječaru nalazile su se stražare broj 39 i 40 (na celoj pruzi je bilo ukupno 48 stražara). Ukrsnica je imala signalne oznake „Prilazni signal`. Šarbanovac - stanica sa tri koloseka sledećih namena korisnih dužina: 1. sporedni kolosek (osiguran jednom iskliznicom) Kd = 130 m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 130 m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 203 Stanična zgrada se nalazila sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar u km 84 + 096. U stanici se nalazio magacin sa tovarnom rampom, kao i dve stražare. Stanica nije bila osigurana, već su postojale signalne oznake „Prilazni signal`. Gornjakovići -stajalište bez ikakvih objekata. Metovnica - najveća stanica na pruzi, iz koje se odvajala pruga za Bor, dužine 20,6 km. Stanica je imala pet koloseka sledećih namena i korisnih dužina: sporedni kolosek.... Kd = 247 m glavni kolosek........ Kd = 247 m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 191 m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 280 m glavni kolosek........ Kd = 225 m Stanična zgrada se nalazila sa leve strane pruge Paraćin-Zaječar u km 91+726. Stanica je bila osigurana likovnim signalima sa posebnim predsignalima, sa tri ulazne strane. Prva tri koloseka su se produžavala prema Boru, a na izlazu su postojale kolosečne veze koje su vodile u nekadašnju stanicu Borskog rudnika, koja je imala četiri slepa koloseka i jedan ložionički kolosek. Maja 1952. godine JŽ su preuzele od RTB Bor eksploataciju pruge Metovnica-Bor, pa je iz-begnuto postojanje dve posebne stanice u Metovnici, tako da je stanica imala ukupno 10 koloseka, ložionicu, okretnicu, vodostanicu sa dva vodonapojnika, kanal za pregled lokomotiva, stanični magacin sa tovarnom rampom, kolsku vagu i tovarni profil. U stanci su postojale dve stražare i dve stambene zgrade. Gamzigrad - stajalište sa stražarom, koja se nalazila sa desne strane pruge Paraćin-Zaječar u km 93 + 052. Zvezdan - Stanica je imala tri koloseka sledećih namena i korisnih dužina: spredni kolosek...... Kd = 163 m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 210m nepravilni glavni prolazni kolosek Kd = 218m Stanična zgrada se nalazila sa desne strane pruge Paraćin - Zaječar u km 99 + 565. Stanica je bila osigurana likovnim signalima. Na prvom koloseku se nalazila kolska vaga. Kod ulaznog signala iz pravca Zaječara nalazila se odvojna skretnica za industrijskii kolosek na kojem se utovarao ugalj iz rudnika „Lubnica` (ugalj je dovožen žičarom). Zaječar - stanica sa desne strane pruge Paraćin - Zaječar, u km 105 + 200, osigurana likovnim signalima. Stanica je imala ukupno 29 koloseka širine 0,76 m (pored 28 normalnih koloseka), od kojih su dva služila za prijem i otpremu putničkih vozova, pet za prijem i otpremu terenih vozova, devet su bili manipulativni i industrijski koloseci, dok su ostalih trinaest koloseka služili za potrebe ložionice, kolske radionice i ostalih postrojenja za snabdevanje lokomotiva. Kolosečne veze u stanici su bile izvedene tako da je bilo neminovno ukrštanje koloseka različitih širina u istom nivou, tako da je na području stanice bilo tri ukrštaja. Dva putnička koloseka su se nalazila izmedu trećeg i četvrtog normalnog koloseka, a između teretnih koloseka obe širine postojala su dva pretovarna koloseka. Postojala je veoma razgranata kolosečna mreža, za potrebe vuče: snabdevanje vodom i ugljem lokomotiva, pranje i izbacivanje šljake i sl. Ložionička šupa je imala dva koloseka, po jedan obe širine. Lokomotive su u ložionicu išle preko okretnice, koja je služila za obe širine koloseka (ova okretnica koju je firma MAN izradila još 1922. godine i danas je u upotrebi. Stanica je imala kolsku radionicu sa tri koloseka 0,76 m, kolsku vagu 0,76, vodostanicu sa vodonapojnicima, bazene i estakade za ugalj, kanale za pregled i opravku lo-komotiva i kola. Za potrebe pretovara izgrađen je poseban pretovarni most, dužine oko 140 metara, a koristila se i posebna kranska dizalica. U stanici Zaječar nalazilo se sedište Saobraćajne sekcije, Sekcije za vuču vozova i Sekcije za održavanje pruge. Stanični platoi svih stanica na pruzi Paraćin-Zaječar su bili u horizontali (i = O°/oo), osim stanice Izvor, čiji je plato imao nagib od i = 1°/oo i ukrsnice Klačevica, čiji je plato imao nagib od 2,5°/oo 7. ŽIVOT I RAD NA PRUZI Puštanjem u saobraćaj pruge Paraćin-Zaječar, Timočka krajina je najkraćim putem povezana sa dolinom Velike Morave, odnosno glavnom prugom Beograd-Niš. Prvih godina eksploatacije pruge saobraćaj je dosta rastao, pa je redom vožnje od 1. maja 1914. godine bilo predviđeno da na pruzi Paraćin-Zaječar saobraća ukpno deset pari vozova: jedan par putničkih vozova (1011/1012), jedan par mešovitih vozova (1021/1022) i osam pari teretnih vozova (1041/1042 do 1055/1056)*. Na pruzi Paraćin-Zaječar odvijao se dosta jak teretni saobraćaj, a najviše se prevozio ugalj (kameni iz rudnika V. Čuka i Rtanj i mrki iz rudnika Zvezdan (Lubnica) i nešto kasnije iz Bogovine), građevinski materijal, ogrevno drvo i poljoprivredni proizvodi, a sa priključne pruge Metovnica-Bor izvozio se bakar za Francusku, jer je borski rudnik bio vlasništvo Francuskog društva borskih rudnika, sa sedištem u Parizu. Značaj pruge Paraćin-Zaječar može se videti na primeru rudnika kamenog uglja „Rtanj`, koji je otvoren još 1902. godine. Vlasnici rudnika, Braća Minh iz Beograda, postepeno su razvijali rudnik sve do završetka pruge Paraćin-Zaječar, tako da su u vreme građenja pruge završene sve instalacije, kao i vazdušna železnica dužine 5 km od rudnika do železničke stanice Mirovo, koju je 1910. isporučila firma Pohlig iz Kelna. Za težak teretni saobraćaj na pruzi Paraćin-Zaječar, sa velikim usponom (strma ravan) izmedu stanica Izvor i Krivi Vir, firma August Borsig, A.G.-Berlin Tegel je 1913. izgradila veliku 1CC Mallet tender-lokomotivu sa vlažnom parom, SDŽ 501 do 504 (kasnije prenumerisane u JDŽ 91-035 do 038), koje su pokazale dobra svojstva na ovoj pruzi. Za vreme prvog svetskog rata Švajcarska je isporučila SDŽ pet tender-lokomotiva koloseka 0,76 m (SDŽ 801-805, kasnije 82-001 do 005), a iz Sjedinjenih Američkih Država je 1915. stiglo devet lokomotiva Mallet 1CCI (kasnija serija 93). Sa propašću Srbije, 1915. godine, sve pruge u Srbiji su potpale pod upravu Carske i kraljevske vojne železnice (K. und K. Heresbahn), kojoj je firma Henschel und Sohn A.G. ispo-ručila 34 tender-lokomotiva 1CC Mallet, serije Vlc7 6000, za pruge u Bosni i za prugu Paraćin-Zaječar (po završetku rata ove lokomotive su prenumerisane u SDŽ 14201-14234, kasnije je JDŽ 91-001-034). 1915. godine, pre povlačenja srpske vojske, završena je pruga koloseka 0,76 m između Paraćina i Ćuprije, a 1916. godine Nemci su izgradili industrijsku prugu do rudnika mrkog uglja Bogovina. Srbija je izašla iz prvog svetskog rata sa ogromnim materijalnim i ljudskim gubicima. Saobraćaj, najznačajnija privredna grana, bio je potpuno razoren. Železnički saobraćaj je pretrpeo ogromne materijalne štete, jer je neprijatelj prilikom povlačenja uništavao stanice i stanična postrojenja, tunele i mostove, lokomotive i kola. Od 68 lokomotiva uzanog koloseka sa kojima je raspolagala Srbija, kraj rata je dočekalo svega 14 lokomotiva. Zbog nedostatka sredstava, obnavlja-nje privrede je teklo veoma sporo. Zbog važnosti saobraćaja za potrebe privrede i vojske, popravka pruga je vršena relativno brzo, zavisno od brzine prodiranja savezničke vojske na sever, posle proboja Solunskog fronta, kao i od stepena oštećenja pojedinih objekata. Prva je proradila pruga Paraćin-Zaječar, na kojoj je saobraćaj prema podacima saobraćajnog odeljenja vrhovne komande počeo već 18. novembra 1918. godine. Ove popravke su bile nesolidne i privremene, no vremenom je uspostavljen i regulisan redovan saobraćaj. Posle rata počela je i obnova voznog parka, najviše naime reparacija (ratnih odšteta). Lokomotive i kola su stizali iz Nemačke i sa teritorije nekadašnje Austro-Ugarske, a za prugu Paraćin-Zaječar je isporučen izvestan broj lokomotiva serije 91 ICC Mallet. 1922. godine Železnice SHS su dobile 29 lokomotiva ove serije, a 20 lokomotiva je već bilo u eksploataciji još od 1917. godine (K. und K. Heres-bahn Vlc 14300). Ove lokomotive su postale vodeća serija na pruzi Paraćin-Zaječar. Posledice prvog svetskog rata uticale su na pogoršanje položaja radnika, a naročito železnčara, koji su neredovno primali zaradene prinadležnosti, usled oskudice u novcu, u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Skupoća kao najokrutnija posledica ratnih godina uticala je na porast nezadovoljstva i među železničarima, koji su se masovno uključivali u protesne zborove. Pre nego što se prešlo na ozbiljnije akcije, izvršeno je obnavljanje stručnih organizacija i želez-ničari su organizaciono pripali Savezu saobraćajnih i transportnih radnika. Zbog neuredno isplaćivanih zarada, maja 1919. godine je izbio štrajk na pruzi Ćuprija-Paraćin-Zaječar, koji je trajao šest dana, dok nije postignut sporazum s Ministarstvom saobraćaja. Neuredno isplaćivanje radničkih nadnica praktikovano je i dalje pa su štrajkovi izbijali i na drugim prugama: Niš-Skopje, Zabrežje-Valjevo, na Požarevačkoj okružnoj železnici, na okružnoj železnici Šabac-Koviljača itd. Rezultat ovako pojačanog pritiska organizovanih železničkih i drugih radnika, ne samo u Srbiji već u celoj zemlji, bio je potpisivanje Protokola sporazuma sa Ministarstvom saobraćaja, koji je regulisao radne uslove, radno vreme (208 sati mesečno), nadnice i ostale elemente važne za rad železničara. Protokol sporazuma je potpisan 27. oktobra 1919. godine, ali je železnička birokratija, na čelu sa ministrom saobraćaja Draškovićem, odmah počela sa kršenjem njegovih odredaba. Pogoršanje položaja radnka i sniženje životnog standarda radnika vodilo je ka neizbežnom sukobu sa poslodavcima. U 1920. godini prvi štrajkovi se pojavljuju već početkom januara (5. januara je izbio veliki štrajk železničara u Nišu). Pododbor železničara iz Zaječara na konferenciji 17. januara donosi odluku o štrajku železničara na timočkim prugama. Štrajk je trajao od 21. do 25. januara. Obustavljen je prevoz putnika i robe, saobraćali su samo vojni vozovi. U štrajku je uzelo učešće svo osoblje sa pruga Prahovo-Zaječar-Knjaževac i Zaječar-Paraćin, ukupno 620 železničara. Međutim, štrajk je ostao izolovan, jer su za izvođenje štrajka širih razmera bili potrebni organizacioni, finansijski i psihološki preduslovi. To je ohrabrilo vladu da odgovori silom, pa je na sednici Ministarskog saveta od 24. januara 1920. odlučeno da se militarizuju pruge Paraćin-Zaječar i Prahovo-Knjaževac. U upoređenju sa ostalim štrajkovima na železnici, štrajk timočkih železničara predstavlja najveći domet, jer su štrajkači preuzeli organizaciju celokupnog železničkog saobraćaja na jednom delu državnih pruga, što je ogorčena buržoazija okvalifikovala kao pokušaj sprovođenja „boljševičke republike`, pa je preuzeta krivična istraga prema organizatorima štrajka i već 30. januara su počela hapšenja. Posle ugušivanja štrajkova na timočkim prugama došlo je do izvesnog zastoja u borbi železničara, što je predstavljalo zatišje pred nove sukobe. Dolaskom Stojana Protića na čelo vlade, Anton Korošec je zauzeo položaj ministra saobraćaja, koji je još beskrupuloznije sprovodio staru politiku. Ministarstvo saobraćaja je objavilo da je 1. marta 1920. ukinut Protokol sporazuma i da se zamenjuje privremenim Pravilnikom, koji produžava radno vreme i smanjuje zarade železničara. Svoju spremnost za borbu železničari su pokazali organizovanjem generalnog štrajka u noći između 15. i 16. aprila. Štrajkom je bila obuhvaćena čitava teorija beogradske železničke direkcije, pa i pruga Paraćin-Zaječar. Štrajk je slaman silom, što je dovelo i do zločina na Zaloškoj cesti 24. aprila. Štrajk je zaključen 29. aprila 1920. godine, kada je izvršena militarizacija železnica. Saobraćaj na pruzi Paraćin-Zaječar je iz godine u godinu rastao, tako da se od sredine dvadesetih godina ustalio broj vozova na pruzi. Između Paraćina i Zaječara je saobraćalo dva para mešovitih vozova (polasci iz Za-ječara u jutarnjim i popodnevnim satima), a po dva para mešovitih vozova su saobraćala na relacijama Zaječar-Metovnica i Paraćin - Izvor. Izgradnjom pruge Paraćin - Stalać koloseka 0,76 m, 1924. godine.odnosno pruge Užice - Vardište 1925. godine, počeo je saobraćaj direktnih teretnih vozova na relaciji Bor - Gruža, za prevoz bakra i koksa. Za vreme drugog Svetskog rata na pruzi Paraćin-Zaječar je u periodu od 2. avgusta 1941. do 31. avgusta 1944. izvršeneukupno 64 diverzije. Iako su prugu obezbedjivale udružene nemačke, bugarske i četničke snage, partizani su 24 puta napadali železničke stanice i demolirali stanične zgrade i postrojenja, a više puta su rušili mostove, sekli TT-stubove, demontirali šinska polja i napadali i preturali vozne kompozicije. Odmah po oslobođenju ovih krajeva izvršena je popravka porušene pruge, tako da je saobraćaj na relaciji Paraćin-Zaječar uspostavljen krajem 1944. godine. U novoj Jugoslaviji pristupilo se izgradnji ratom opustošne zemlje, u čemu je značajnu ulogu imao železnički saobraćaj, koji je dao ogroman doprinos i godinama obnove i izgradnje. Proizvodnja je beležila stalni rast 1954. je, na primer, rudnik Rtanj proizveo oko 55.000 tona kamenog uglja. Te godine na pruzi su saobraćali sle-deći vozovi: Paraćin - Izvor - dva para lokalnih vozova Paraćin - Zaječar - dva para mešovitih vozova, dva para sabirnih vozova Bogovina - Zaječar - tri para mešovitih vozova Bor - Zaječar - tri para mešovitih vozova, šest pari direktnih teretnih vozova Zvezdan - Zaječar - jedan par lokalnih vozova. Ložionica Zaječar je u svom inventarskom parku imala 24 lokomotive koloseka 0,76 m: tri serije 82, dve serije 89, šesnaest 92 i tri lokomotive serije 93. Početkom šezdesetih godina kasirane su lokomotive serije 93, a normalizovanjem pruge Kraljevo -Kruševac, na ovu prugu je prebačen izvestan broj lokomotiva serije 83. Već sledeće godine ukinut je uzani kolosek Kruševac - Stalać, 1960. je ukinut kolosek 0,76 m između Paraćina i Stalaća, a 1962. između Paraćina i Ćuprije. Nadzvorništva pruge su se nalazila u stanicama Paraćin, Izvor, Obradove Stolice, Lukovo, Boljevac, Metovnica i Zaječar, rukovaoci SS i TT-postrojenja su imali sedišta u Paraćinu, Bo-Ijevcu i Zaječaru, a tehnička kolska služba je bila organizovana u stanicama Paraćin, Obradove Stolice, Metovnica i Zaječar. U većini stanica sastav osoblja su činili: šef stanice, otpravnici vozova, skretničari, magacioneri i blagajnici bileta. Razvojem drumskog saobraćaja počeo je da opada obim prevoza na železnici. Tako je 1958. na pruzi Paraćin - Zaječar prevezeno oko 650.000 putnika i utovareno oko 450.000 tona robe, dok je 1967. prevezeno oko 501.000 putnika, a utovareno oko 320.000 tona robe. Smanjenje obima prevoza može se posmatrati i kroz smanjenje inventarskog parka lokomotiva. Godine 1963. na pruzi je radilo ukupno 28 lokomotiva, dok se 1967. taj broj smanjio na 17. Ovi negativni pokazatelji doveli su do ideje o ukidanju pruge Paraćin - Zaječar. * Obeležavanje vozova na uzanim prugama SDŽ je bilo po sistemu pripadnost vozova određenoj pruzi. Vozovi koji su saobraćali na pruzi Mladenovac-Valjevo imali su osnovni broj 500, na pruzi Ćuprija-Ravna Reka 600, Valjevo-Zabrežje 800, Stalać-Užice 900, a, kao što je rećeno, na pruzi Paraćin-Zaječar osnovni broj vozova je bio 1000. 8. OBUSTAVLJANJE SAOBRAĆAJA I DEMONTIRANJE PRUGE Početkom šezdesetih godina dolazido naglog razvoja drumskog saobraćaja u našoj zemlji, što je dovelo do preraspodele usluga na transportnom tržištu i smanjenja prevoza robe železnicom. Prelivanje obima rada sa železničkog na drumski saobraćaj, prinudilo je železnicu da menja ponašanje na transportnom tržištu. Železnička-transportna preduzeća, u novonastaloj situaciji, ulaze u konkurenciju sa drumskim saobraćajem dvojako: modernizacijom i ukidanjem nerenta-bilnih pruga. Ukidanje nerentabilnih pruga za javni saobraćaj našlo je svoje mesto u Sanacionom programu ŽTP „Beograd` 1966. godine. Jedna od pruga čija se nerantabilnost ispitivala bila je i pruga uzanog koloseka Paraćin - Zaječar, na kojoj je 1967. zabeležen gubitak od 1,3 milijarde dinara. 26. maja 1968. godine, stupanjem na snagu novog reda vožnje, zbog puštanja u saobraćaj novoizgrađenog asfaltnog puta Paraćin - Zaječar, obustavljen je prevoz putnika i stvari na delu pruge Paraćin - Boljevac i taj deo pruge je demontiran iste godine, kao i ogranak Metovnica - Bor, dok se na preostalom delu pruge, između Boljevca i Zaječara, saobraćaj odvijao. Zbog izuzetno smanjenog broja prevezenih putnika, redom vožnje za 1971/72. godinu, tačnije 22. maja 1971, obustavljen je putnički saobraćaj i na delu pruge Boljevac - Zaječar. Tom prilikom zatvorene su stanice Zvezdan, Metovnica i Šarbanovac, a status stanice zadržala je samo stanica Bogovina, dok je stanica Boljevac pretvorena u transportno otpremništvo. Međutim, poslovanje na ovoj pruzi je i dalje bilo nerentabilno, pa trebalo tražiti nova rešenja, jer je obim rada i u utovaru i u istovaru iz godine u godinu pokazivao tendenciju opadanja. Stručnim elaboratom iz novembra 1975. godine utvrđeno je da na delu pruge Bogovina - Boljevac nedostaje oko 10.000 neto-tona robe, odnosno potrebno je da se na ovoj pruzi preveze preko 19.100 neto-tona da bi bila na granici rentabilnosti i da se tako zadrži u javnom saobraćaju. Ako bi se ova pruga zadržala u jav-nom saobraćaju sa postojećim ra-dom, zainteresovane OUR i DPZ bi morale ŽTP „Beograd` nadoknaditi gubitke od 600.000.000 dinara godišnje. Ponuđeno je i rešenje da se pomenuti deo pruge ukine za javni saobraćaj i pretvori u industrijsku prugu, koju bi neka privredna organi-zacija primila kao svoje osnovno sredstvo. Pošto nijedna privredna organizacija nije prihvatila ponudeno rešenje pa ni DPZ, Radnićki savet ŽTO „Beograd` je 03. jula 1976. doneo odluku da se deo pruge Boljevac - Bogovina ukine za javni saobraćaj, što je i sprovedeno 03. januara 1977. godine. Preostali deo pruge Bogovina - Zaječar, u dužini od 33 km, korišćen je isključivo za prevoz mrkog uglja iz rudnika Bogovina, ali je i ovaj prevoz bio nerentabilan, gubici su bivali sve veći. U stanici Zaječar godišnje se pretovaralo 150.000 tona uglja za TE »Morava` kod Svilajnca, a 30. juna 1979. godine lokomotiva serije 83-182 je dovukla poslednju kompoziciju. Bogovinski ugljenokop se opredelio za drumski prevoz uglja do železničke stanice Stari Popovac, gde se obavljao pretovar u železnička kola. Decembra 1979. godine Skupština SOUR ŽT „Beograd` je donela odluku o trajnom obustaljanju saobraćaja napruzi Zaječar - Bogovina Rudnik. Pet godina kasnije, 09. jula 1984. godine, odlukom Radničkog saveta ŽTO ,,Beograd` br. 196/84-170 demontiran je preostali deo pruge Zaječar - Bogovina Rudnik i data je preporuka o prodaji polovnog materijala (šina, lokomotiva, kola i dr.). Pruga Paraćin - Zaječar imala je važnu ulogu u železničkom saobraćaju punih 70 godina. Trajala je i obavljala svoju funkciju sve dotle dok joj je vreme to dozvoljavalo. Kada je drum-ski saobraćaj, naglim razvojem, preuzeo njenu ulogu, postala je deo prošlosti i prestala da postoji. Vraćajući se u prošla vremena, sa nostalgijom se sećamo ove i drugih uzanih pruga koje predstavljaju neizbrisiv deo Jugoslovenskih železnica. Naslov originalnog teksta: Sedamdeset i pet godina od izgradnje pruge Paraćin - Zaječar UDK 656.211.1:65.011.2.016.8(048.07) Zoran Bundalo, dipl. inž. LITERATURA Brate Tadej: „Die Dampflokomotiven Jugoslaviens` Verlag Josef Otto Sle- zak, Wien, 1971. Železnice SHS: „Železnički almanah 1928-1929`, Narodna misao A.D., Be- ograd, 1928. JDŽ: „Sto godina železnica Jugoslavi- je`, Jugoslovensko štamparsko pred- uzeće, Beograd, 1951. Jezdimir Nikolić: Istorija železnica Sr- bije, Vojvodine, Crne Gore i Kosova`, Zavod za novinsko-izdavačku i propa- gandnu delatnost, JŽ Beograd, 1980. Radomir Cokić: „Četrdeset godina od izgradnje prve omladinske pruge Bor - Crni Vrh`, časopis „Železnice` br. 7/1986. Dragomir Arnautović: Istorija srpskih železnica 1850-1918`, Privrednik, Be- ograd, 1934. Stevan Veljković: „Boljevac i okolina`, knjiga I, Istorijski arhiv „Timočka kraji- na`, Zaječar, 1986. Vlajko llić: „O širini koloseka naših no- vih železnica`, Nova trgovačka štam- parija, Beograd, 1905. Milica Milenković: „Železničari Srbije 1918 - 1920`, ŽTP „Beograd`, Beog- rad, 1971.

FUDBAL U CRNOJ GORI do 1941.godine Dr Novak S.Jovanović TVRD povez....ILUSTROVANA..1989.god....CETINJE...180.strana...24.cm...Pobjeda TITOGRAD ------------------------------------- Lovćen je prvi i najstariji fudbalski klub u Crnoj Gori – osnivač fudbalskog sporta u Crnoj Gori. Osnovan je u junu 1913. godine. Osnivači kluba su bili braća Luka i Milo Milunović, kasnije poznati slikar. Suosnivači kluba su: Mijat Bastać, Blažo Gvozdenović, Momir Glomazić, Radovan Dožić, Mihailo – Mišo Dragović, Lazar Zlatičanin, Jefto Jaković, Aleksa Leko Markuš, Vojislav Pekić, Đuro Pilet, Dušan Popović, Jakov – Jašo Radonjić, Milo Seferović, Đuro Spasić, Kosta Ćufka i Marko Cvjetković. Prvi predsjednik i kapiten kluba bio je Luka Milunović. Rođen je na Cetinju 1896. godine, a umro u Milanu 1918. Školovao se na Cetinju, na koledžu Fumagalli (Monca) i Ekonomskom liceju u Milanu. Učesnik je Prvog balkanskog i Prvog svjetskog rata. Padom Crne Gore 1916. odlazi u egzil. Prvi internacionalni fudbalski meč Lovćen je odigrao je 1914. godine protiv Odre de bataglie militaire Francaisse. Najistaknutiji fudbaleri prve generacije ( 1913 – 1919 ) bili su Aleksa Leko Pajević, M. Vuković I Đuro Spasić. Lovćen je bio zabranjen 1936. godine zbog naprednih antirežimskih ideja i progresivnog djelovanja u sportu i društvu. Lovćen je do Drugog svjetskog rata bio pet puta prvak Crne Gore: 1927, 1928, 1929, 1934. i 1935. kao prvak Župe. Pobjednik je Zetskih Olimpijada dva puta. Druge olimpijade 1926. i treće olimpijade 1927. godine. Bio je prvak Cetinja sedam puta od 1929. do 1935. godine. Da li se fudbal igrao na Cetinju i prije formiranja Fudbalskog kluba Lovćen? Pomenuti norveški putopisac Henrih Angel poslije povratka u svoju domovinu objavio je putopis Kroz Crnu Goru na skijama. U njoj navodi da su njegovi prijatelji u Crnoj Gori dobri u igri loptom, ali ne kaže da li je riječ o tenisu ili nogometu. Logična je pretpostavka da je fudbal stigao na Cetinje prije nego što su ga donijeli braća Milunovići. Prema nezvaničnim podacima, prvu loptu, početkom XX vijeka, donio je u Crnu Goru Mihailo Vuković, za čije se ime vezuje početak igranja fudbala u Beranama. Mihailo Vuković je sin vojvode Gavra Vukovića, poznatog crnogorskog diplomate. ------------ U knjizi Novak Jovanović navodi da mu je Boro Šoć, dugogodišnji urednik Pobjedine sportske rubrike, rekao, pozivajući se na Marka Cvjetkovića, jednog od suosnivača Lovćena, da je prvi klub na Cetinju osnovan dvije godine ranije, tj. 1911. godine, iako je zvanično prihvaćeno da je Lovćen osnovan 1913. godine. Međutim, ostaje da se ispita da li je tada osnovan Crnogorac, koji je, prema novinskim izvještajima, za 1941. godinu pripremao proslavu – trideset godina postojanja. U crnogorskoj međuratnoj štampi navodi se da se fudbal na Cetinju igrao prije 1913. godine. Pominje se 1910. godina. List Zetski glasnik, koji je izlazio na Cetinju, kao službeni organ Zetske banovine, od 1930. godine, u broju 102. od 1932. godine, između ostalog, piše: ,,U Crnoj Gori se počinje igrati fudbal u isto vrijeme kada i u ostalim našim pokrajina, a to je još od 1910. godine. Sve od toga doba do danas, Crnogorci su uspješno reprezentovali naš fudbal, kako u unutrašnjosti tako i van granica naše države”. Prva pravila fudbalske igre, kako piše Novak Jovanović, donio je iz Čehoslovačke Jašo Radonjić. On je tamo izučavao zanat. Lovćen nije imao svoje prostorije. Sjednice su se držale, prema sjećanju Koste Ćufke, pod vedrim nebom, a utakmice su igrane na livadi Pod jasikama, ispod Orlovog krša, na prostoru gdje se danas nalazi Ljetnja pozornica na Cetinju. Pomoć Lovćenu dali su i Labud Kusovac i Boško Radanović, studenti prava, koji su se školovali u Francuskoj. Oni su se tamo upoznali sa pravilima fudbalske igre i svoja znanja prenosili su mladim cetinjskim fudbalerima. Uz to, Radanović je donio fudbalsku loptu, što u to vrijeme nije bila beznačajna pomoć. ----------------------- Aleksa Leko Pajević, M. Vuković I Đuro Spasić....Balšić (Podgorica), Crnogorac (Cetinje), Lovćen (Cetinje), Budućnost (Podgorica) i Arsenal (Tivat)..... Fudbal je rano počeo da se igra i u Pljevljima, gradu koji je početkom XX vijeka bio ekonomski i kulturni centar Sandžaka. List Pljevaljski fudbal (1920-1980), koji je štampan povodom 60. godišnjice igranja fudbala u Pljevljima, navodi da se tu fudbal igrao od 1920. godine. U uvodnom tekstu Ponosni na pređeni put navodi se podatak da je prvu fudbalsku loptu u Pljevlja donio 1908. godine Filip Đurašković. On se školovao u Parizu i tamo zavolio fudbal. Nastojao je da ,,po uzoru na ona mjesta u kojima je bio razvijen fudbal” I sam doprinese razvijanju sporta u mjestu u kojem je službovao. No, njegova nastojanja nisu dala željene rezultate. Nova igra nije uhvatila u Pljevljima dublje korijene. ---------------- Sport se u Crnoj Gori aktivno i organizovano razvija posljednjih decenija XIX vijeka. Tome su posebno doprinijele strane diplomate dolaskom u crnogorsku prijestonicu Cetinje. U krugu njihovih poslanstava grade se tereni za tenis i golf. Ti sportovi upražnjavaju se i u parku kraljevskog dvora. U najstarije sportove u Crnoj Gori spada streljaštvo. Prva takmičenja održana su na Cetinju 1886. godine. Početkom XX vijeka u Crnu Goru vraćaju se učenici i studenti iz razvijenih evropskih zemalja i sa njima ,,dolaze” novi do tada nepriznati ili malo poznati sportovi. Oni donose i prve fudbalske lopte i od tada u Crnoj Gori počinje fudbalska igra. Norveški putopisac Henrih Angel donosi prve skije u Crnu Goru i nakon toga osnivaju se prve smučarske organizacije. Angel je prvi put boravio na Cetinju 1893. godine. Cetinje 1906. godine dobija teniski i golf klub. Godinu ranije osnovan je Biciklistički klub. Za ozbiljnije razvijanje sporta nije bilo novca, a tada se smatralo da bavljenje sportom ne priliči – ozbiljnim ljudima. ,,Često se javno istupalo protiv bavljenja sportom. U listu Crna Gora iz 1922. godine objavljen je komentar pod naslovom Fudbal i kino. U njemu se kaže da od fudbala i kina treba odvraćati omladinu, jer im to može donijeti samo zlo, ili, u najmanju ruku, štetu. Nije ovo bilo, razumije se, vladajuće mišljenje, ali jeste dosta prisutno i dosta rasprostranjeno”, piše dr Novak Jovanović u knjizi Fudbal u Crnoj Gori do 1941. godine, koja nam je poslužila kao osnovni izvor podataka za ovaj feljton. Lovćen je prvi i najstariji fudbalski klub u Crnoj Gori – osnivač fudbalskog sporta u Crnoj Gori. Osnovan je u junu 1913. godine. Osnivači kluba su bili braća Luka i Milo Milunović, kasnije poznati slikar. Suosnivači kluba su: Mijat Bastać, Blažo Gvozdenović, Momir Glomazić, Radovan Dožić, Mihailo – Mišo Dragović, Lazar Zlatičanin, Jefto Jaković, Aleksa Leko Markuš, Vojislav Pekić, Đuro Pilet, Dušan Popović, Jakov – Jašo Radonjić, Milo Seferović, Đuro Spasić, Kosta Ćufka i Marko Cvjetković. Prvi predsjednik i kapiten kluba bio je Luka Milunović. Rođen je na Cetinju 1896. godine, a umro u Milanu 1918. Školovao se na Cetinju, na koledžu Fumagalli (Monca) i Ekonomskom liceju u Milanu. Učesnik je Prvog balkanskog i Prvog svjetskog rata. Padom Crne Gore 1916. odlazi u egzil. Prvi internacionalni fudbalski meč Lovćen je odigrao je 1914. godine protiv Odre de bataglie militaire Francaisse. Najistaknutiji fudbaleri prve generacije ( 1913 – 1919 ) bili su Aleksa Leko Pajević, M. Vuković I Đuro Spasić. Lovćen je bio zabranjen 1936. godine zbog naprednih antirežimskih ideja i progresivnog djelovanja u sportu i društvu. Lovćen je do Drugog svjetskog rata bio pet puta prvak Crne Gore: 1927, 1928, 1929, 1934. i 1935. kao prvak Župe. Pobjednik je Zetskih Olimpijada dva puta. Druge olimpijade 1926. i treće olimpijade 1927. godine. Bio je prvak Cetinja sedam puta od 1929. do 1935. godine. Da li se fudbal igrao na Cetinju i prije formiranja Fudbalskog kluba Lovćen? Pomenuti norveški putopisac Henrih Angel poslije povratka u svoju domovinu objavio je putopis Kroz Crnu Goru na skijama. U njoj navodi da su njegovi prijatelji u Crnoj Gori dobri u igri loptom, ali ne kaže da li je riječ o tenisu ili nogometu. Logična je pretpostavka da je fudbal stigao na Cetinje prije nego što su ga donijeli braća Milunovići. Prema nezvaničnim podacima, prvu loptu, početkom XX vijeka, donio je u Crnu Goru Mihailo Vuković, za čije se ime vezuje početak igranja fudbala u Beranama. Mihailo Vuković je sin vojvode Gavra Vukovića, poznatog crnogorskog diplomate. U pomenutoj knjizi Novak Jovanović navodi da mu je Boro Šoć, dugogodišnji urednik Pobjedine sportske rubrike, rekao, pozivajući se na Marka Cvjetkovića, jednog od suosnivača Lovćena, da je prvi klub na Cetinju osnovan dvije godine ranije, tj. 1911. godine, iako je zvanično prihvaćeno da je Lovćen osnovan 1913. godine. Međutim, ostaje da se ispita da li je tada osnovan Crnogorac, koji je, prema novinskim izvještajima, za 1941. godinu pripremao proslavu – trideset godina postojanja. U crnogorskoj međuratnoj štampi navodi se da se fudbal na Cetinju igrao prije 1913. godine. Pominje se 1910. godina. List Zetski glasnik, koji je izlazio na Cetinju, kao službeni organ Zetske banovine, od 1930. godine, u broju 102. od 1932. godine, između ostalog, piše: ,,U Crnoj Gori se počinje igrati fudbal u isto vrijeme kada i u ostalim našim pokrajina, a to je još od 1910. godine. Sve od toga doba do danas, Crnogorci su uspješno reprezentovali naš fudbal, kako u unutrašnjosti tako i van granica naše države”. Prva pravila fudbalske igre, kako piše Novak Jovanović, donio je iz Čehoslovačke Jašo Radonjić. On je tamo izučavao zanat. Lovćen nije imao svoje prostorije. Sjednice su se držale, prema sjećanju Koste Ćufke, pod vedrim nebom, a utakmice su igrane na livadi Pod jasikama, ispod Orlovog krša, na prostoru gdje se danas nalazi Ljetnja pozornica na Cetinju. Pomoć Lovćenu dali su i Labud Kusovac i Boško Radanović, studenti prava, koji su se školovali u Francuskoj. Oni su se tamo upoznali sa pravilima fudbalske igre i svoja znanja prenosili su mladim cetinjskim fudbalerima. Uz to, Radanović je donio fudbalsku loptu, što u to vrijeme nije bila beznačajna pomoć. Fudbal je rano počeo da se igra i u Pljevljima, gradu koji je početkom XX vijeka bio ekonomski i kulturni centar Sandžaka. List Pljevaljski fudbal (1920-1980), koji je štampan povodom 60. godišnjice igranja fudbala u Pljevljima, navodi da se tu fudbal igrao od 1920. godine. U uvodnom tekstu Ponosni na pređeni put navodi se podatak da je prvu fudbalsku loptu u Pljevlja donio 1908. godine Filip Đurašković. On se školovao u Parizu i tamo zavolio fudbal. Nastojao je da ,,po uzoru na ona mjesta u kojima je bio razvijen fudbal” I sam doprinese razvijanju sporta u mjestu u kojem je službovao. No, njegova nastojanja nisu dala željene rezultate. Nova igra nije uhvatila u Pljevljima dublje korijene. Od Cetinjskog podsaveza do FSCG Fudbalski savez Crne Gore osnovan je 8. marta 1931. godine na Cetinju, pod imenom Cetinjski nogometni podsavez. Funkcionisao je u okviru Jugoslovenskog nogometnog saveza. Pored cetinjskog, postojalo je još deset podsaveza, sa sjedištima u Beogradu, Novom Sadu, Zrenjaninu, Subotici, Zagrebu, Splitu, Osijeku, Sarajevu, Skoplju i Ljubljani. Prvi predsjednik Cetinjskog nogometnog podsaveza bio je profesor Nikola Latković. Na području današnje Crne Gore do 1941. godine evidentirano je 105 fudbalskih klubova. Mnogi su bili kratkog vijeka, lako su nastajali, a brzo se gasili. Od 1925. godine, kada su počela prva takmičenja (do 1930. godine u okviru Splitskog nogometnog podsaveza, a od 1931. u okviru Cetinjskog nogometnog podsaveza), prvaci su bili Balšić (Podgorica), Crnogorac (Cetinje), Lovćen (Cetinje), Budućnost (Podgorica) i Arsenal (Tivat). Poslije Drugog svjetskog rata, 5. avgusta 1945. godine, formiran je Fudbalski odbor u okviru Fiskulturno-sportskog odbora Crne Gore, a 1946. godine organizovano je prvo prvenstvo Crne Gore u kome su učestvovala četiri kluba – Budućnost, Lovćen, Sutjeska i Arsenal. Fudbalski odbor prerastao je u Fudbalski savez Crne Gore na osnivačkoj Skupštini koja je održana 6. decembra 1948. godine u Titogradu. FSCG je od tada do 28. juna 2006. godine funkcionisao kao dio Fudbalskih saveza SFRJ, SRJ i SCG. Od 28. juna FSCG je samostalna fudbalska organizacija. Knjiga u PERFEKTNOM stanju..... -------------------------------- M

Daj nam bože municije Od svih perioda u srpskoj književnosti, danas bi nam najviše pomoglo iskustvo avangarde i međuratne književnosti. Ipak, tako malo se o njemu priča. Zašto? Saznajte šta su srpski avangardni pisci mislili o Evropi i Srpstvu. Rodoljublje srpske avangarde Evo ih, u antologiji „Daj nam Bože municije“ Nikole Marinkovića, koju je 2013, objavila Catena mundi u Beogradu, svi su na okupu: počev od Jovana Skerlića, s čijim racionalizmom zvanim „rasno, jasno, prosto“ se čitava srbska avangarda obračunavala, onog Skerlića koji je, početkom 20. veka, tvrdio da Srbija mora postati Zapad ili je neće biti, da bi 1912. godine, za Prvog balkanskog rata, zgađen zapadnom podrškom Turcima, u svom tekstu „Svetli dani“ zapisao da je Evropa „lažnim interesima mira pokrivala svoju sebičnost i grabljivost“, ostajući „slepa i gluva kada su se vršili periodični pokolji Starosrbijanaca, Makedonaca i Jermena“. Skerlićevo razočarenje u evropsku laž i oduševljenje osvetom Kosova uvod je u knjigu „Daj nam Bože municije“, u kojoj su, pod srpskim stegom, svi značajni naši avangardisti. Tu je Stanislav Krakov, iz čijeg „Života čoveka na Balkanu“, pred nas stižu tri jarke slike strašnog i slavnog ratnog doba. U knjizi, na straži neprolaznih vrednosti rodoljublja, bdi i Stanislav Vinaver, Srbin jevrejske krvi, od koga čitamo odlomke iz njegove moćne, a prećutane, monografije o 1300 kaplara, krilatih đaka gimnazije, koji su stali u stroj sa svojim očevima i dedovima, kao i pesmu iz „Ratnih drugova“ „Potpukovnik Tiosav Drinčić“, odakle potiče i stih – naslov knjige koju listamo:„Daj nam Bože municije“ (srpska molitva iz 1915 ). Ponuđen nam je i odlomak iz Vinaverove mladalačke poeme „Nemanja“ – pesničko sozercanje župana koji je opredelio Srbe da idu od zemnog ka nebeskom. U knjizi je i Crnjanski sa „Apoteozom“, koja je prava „pijana čaša Banatu“, dignuta za pokoj duše banatskog momka, Proke Naturalova, koji se namerno zarazio sifilisom da ne ide sa Bečom protiv braće, i koji je, prethodno poljubivši svoju ikonicu, kao dezerter streljan 1. novembra 1916… Evo ih i zenitisti: Ljubomir Micić (dva ključna teksta njegova, „Papiga i monopol „Hrvatska kultura““ i „Manifest srbijanstva“ su pred nama;„Manifest“ je, prvi put posle 1940. godine, dostupan širem krugu čitalaca), Stevan Živanović, Ve Poljanski – pljuju u lice „kurvi Evropi“. Rastko Petrović nam daruje programski tekst „Da naša knjiga bude uistinu naša“, u kome nudi srpsku verziju „rasizma“: svečovečanskog bratstva zasnovanog na jedinstvu u različitostima.„Rasni čovek – tipičan je član jednog plemena, a time utoliko više i celog čovečanstva…“ kaže on, u doba kad Nemci maštaju o „natčoveku“ germanske rase, koji je iznad svih ostalih na planeti. Vladimir Velmar – Janković u „Duhovnoj krizi današnjice“ poziva na pobunu protiv „kolonijalne pseudokulture“.Vladimir Vujić traži novi, kulturni nacionalizam, kadar da se suoči sa izazovima „sumraka Zapada“. Momčilo Nastasijević pred svojim đacima veliča vojskovođe – lučonoše srpske istorije. Dragiša Vasić poziva na nacionalno okupljanje snaga, Davičo,1939, peva „Srbiju“,„bunu među narodima“, Dedinac se u nemačkom logoru seća Srbije svojim „Šleskim bdenijem“,a Rade Drainac piše, 1941, „Poemu“ u kojoj veli:„Pobiše nas braća! I neće zaboraviti svet/Krv Srba što u zemlju potanja./ Hiljadu puta brat bio, nek je proklet onaj Sloven/Koji se podlom Rimu klanja“. Na kraju, „specijaliteti“: Krležina pesma „Na robiji“, u kojoj se, 1915, javljaju „bijeli orlovi i Dušanove čete“, i Ujevićeva pesma „Srbiji“, napisana 1918, u kojoj Srbiju gledamo „blešteću u duhu i u čistoj volji“ ; Ujević joj kliče „božanstvena sveta zemljo pravoslavna“. Posle čitanja teksta „Tradicija i doktrina“ Todora Manojlovića, koji se takođe nalazi u novoobjavljenoj čitanci, ali i izvanrednog predgovora Nikole Marinkovića, priređivača ove, manifestno smele i nacionalno budilačke, antologije, opet je jasno: avangarda, koja je, na prvi pogled, rušila tradiciju, gradila ju je, na novim temeljima i sa novom snagom, zasnovanom, između ostalog, na istinskom rodoljublju. Knjiga „Daj nam Bože municije“ je dokaz da nam predstoje nova čitanja istorije domaće književnosti, zasnovana na „srpskom stanovištu“. Vladimir Dimitrijević Prikaži više

O srPskom karakteru Boke Kotorske Prof. Lazo M. Kostic odlicno ocuvana I.P. SFAIROS Zemun OKTOIH Podgorica ćirilica meki broširani 20,4 x 14,2 cm str: 160 fototipsko izdanje ciriskog iz 1961 Lazap „Lazo“ M. Kostić (Vranovići, 15. mart 1897 — Cirih, 17. januar 1979) je bio srpski statističar, pravnik, istoričar, publicista i profesor Beogradskog univerziteta. Kostić je poticao iz svešteničke porodice. Zato je prvo studirao bogoslovlje u Beogradu, da bi se kasnije prebacio na Pravni fakultet. Doktorirao je u Frankfurtu 1923. Od polovine 1920-ih predavao je na pravnim fakultetima u Subotici i Ljubljani. Biran je za dekana Ekonomsko-komercijalne visoke škole. Za vreme okupacije u Drugom svetskom ratu bio je komesar saobraćaja u Komesarskoj upravi Milana Aćimovića. Nakon oslobođenja otpušten je odlukom Suda časti. Ostatak života proveo je u emigraciji, prvo u Nemačkoj a potom u Švajcarskoj, gde je i preminuo. Lazap je rođen 15. marta 1897. u bokeljskom selu Vranovići (Donji Grbalj), gdje mu je službovao otac, pop Marko Kostić, 13-ti po redu sveštenik iz te svešteničke kuće, koja je dala još i tri monahinje. U jednoj od kuća Kostića u istoimenom zaseoku radila je najstarija narodna škola na srpskom jeziku u Boki i Crnoj Gori (pa i dalje), osnovana 1776. godine. Više od jednog vijeka držali su je i u njoj bili učitelji sveštenici iz kuće Kostića, koja je iznjedrila i Laza Markovog. Lazova majka Darinka bila je kćerka kapetana Sava Petkovića, pomorskog kapetana duge plovidbe, poznatijeg u Južnoj Americi nego u našoj zemlji. Darinka je rođena na brodu svoga oca i do sedme godine je plovila sa ocem i majkom širom svijeta. Još u djetinjstvu je naučila nekoliko stranih jezika. Pomagala je majci u podizanju mlađe braće, koja su se takođe rađala na brodu. Po udaji, kao popadija, bila je glavna savjetodavka ženama, provodadžija i babica. Rodila je šestoro djece: dva sina i četiri kćeri. U to vrijeme je njen otac bio zapovjednik na nekoliko brodova crnogorskog knjaza Nikole. Jahtu „San Mišel“ za knjaza Nikolu preuzeo je u francuskoj luci Nantes kapetan Savo lično od bivšeg vlasnika, romanopisca i vizionara Žila Verna, i sa njom uz mnogo nevolja doplovio do Boke. Na njoj se zavijorila prva srpska zastava na moru poslije propasti srednjovjekovnog srpskog carstva, pa je i zbog toga bilo neprilika. Nakon smrti Lazovog djeda, protojereja Lazara Đurovog, pop Marko je primio očevu parohiju (Krtoljsku), pa je Lazo završio osnovnu školu u Krtolima. Klasičnu gimnaziju je, zbog raznih nevolja i ratnih prilika, pohađao u Kotoru i Zadru, privatno polagao ispite na Cetinju i u Sarajevu, a maturirao u Sremskim Karlovcima. U međuvremenu, kada je počeo rat, od austrougarskih vlasti je bio mobilisan i kao gimnazijalac upućen u Školu rezervnih oficira u Sarajevu. Oktobra 1918. je došao u Boku na kraće odsustvo, ali se nije vraćao u jedinicu po ratnom rasporedu. Dezertirao je, krio se po Luštičkim šumama i formirao naoružanu odmetničku „Srpsku gardu“. Frankfurtski doktor, sekretar Državne statistike Mijenjanje raznih škola i privatno učenje i polaganje ispita imalo je i dobrih strana. Lazo je tako više naučio nego što se nauči tokom redovnog školovanja. Po očevoj želji, u martu 1919. primljen je na Bogoslovski fakultet, ali čim je čuo da je u Beogradu otvoren Pravni fakultet, prešao je na taj fakultet još u toku školske 1919/20. godine i završio ga sa visokim ocjenama za manje od dvije godine. Već 1921. godine je zadovoljio stroge kriterije i postavljen je za sekretara Državne statistike Kraljevine SHS. To mu je bilo sudbonosno da se počne baviti demografskim odnosima, pa je uz rad vanredno završio i Ekonomsko-sociološke studije, na čemu je i doktorirao avgusta 1923. u Frankfurtu na Majni. Dakle, za svega 4 godine završio je dva raznorodna fakulteta i doktorirao, od čega je pola vremena istovremeno radio u državnoj službi na složenim poslovima, bez odgovarajućih stručnih pomoćnika. Bio je prvi visoki stručnjak ekonomsko-statističkih nauka u Kraljevini Jugoslaviji i prvi je uveo ekonomsku statistiku na fakultete i u privrednu praksu. Uporedo sa komplikovanim statističkim istraživanjima i sređivanjima obilja podataka (tada još nije bilo elektronskih računara), Lazo se bavio i pravnim naukama. Postepeno je obradio cjelokupno administrativno pravo (tri knjige velikog formata sa preko 1.200 strana), prvo i jedino u Kraljevini Jugoslaviji, ako se ne računaju dva nedovršena pokušaja. To su bili i jedini udžbenici iz te oblasti. Napisao je i udžbenik Ustavnog prava, takođe prvi i jedini u Jugoslaviji. Uporedo sa poslovima u Beogradu, Lazo je od 1926. bio vanredni profesor Javnog prava i na Pravnom fakutetu u Subotici. Nije imao na raspolaganju ni službeno ni privatno vozilo. Dva puta sedmično je putovao u Suboticu parnom željeznicom. Iste godine je izabran i za vanrednog profesora Ekonomske politike i Statistike na Pravnom fakultetu Ljubljanskog univerziteta. I tamo je bio profesor-putnik. Da ne bi gubio vrijeme, noću je putovao, a danju radio. Imao je i drugih ponuda, ali ih je morao odbiti. Tada još nije imao ni 30 godina. Međuratni period Od 1929. godine pa nadalje bio je redovni član Međunarodnog statističkog isntituta u Hagu, i to veoma aktivan. Učestvovao je na naučnim zasjedanjima tog instituta u Rimu, Londonu, Varšavi, Pragu, Berlinu, Atini, u dalekoj Moskvi (tada se nije putovalo avionima) i u još daljem Tokiju. Članstvo u ovom međunarodnom institutu bila je velika čast, rezervisana samo za mali broj svjetskih eksperata. Kada je postao član, imao je svega 32 godine i bio čitavu deceniju mlađi od do tada najmlađeg člana ovog instituta. Na zasjedanjima nije bio pasivan posmatrač. Podnosio je referate i učestvovao u diskusijama i to na stranim jezicima. Odlično je vladao njemačkim, italijanskim i francuskim, a dobro se služio ruskim, češkim. Bez teškoća i rječnika se služio literaturom na latinskom, starogrčkom, staroslovenskom i crkvenoslovenskom. Godine 1937. Lazo je bio inicijator i jedan od tri osnivača Ekonomsko-komercijalne visoke škole u Beogradu. Ta škola je ubrzo dostigla visok ugled, a imala je rang fakulteta (nije bila viša nego visoka). Kasnije će prerasti u Ekonomski fakultet. Naravno, Lazo je bio profesor i ove visoke škole, uporedo sa svim ostalim obavezama. Između dva svjetska rata prof. dr Lazo je dva puta biran za dekana Ekonomsko-komercijalne visoke škole i jedanput za dekana Pravnog fakulteta. Mnogi će pomisliti da je toliko rada donosilo i mnogo para. Uprkos svemu, Lazo je skromno živio. Ne samo da nije imao automobil i vilu na Dedinju, kao njegove kolege, nego nije imao ni vlastitu kućicu ili privatni stan. Stanovao je na četvrtom spratu stambene zgrade u Mutapovoj ulici. Imao je nesreću da mu dva puta bude opljačkan stan i da tu zgradu pogodi avionska bomba u Aprilskom ratu 1941. godine i sve mu uništi. Najveća nesreća ga je zadesila prije rata, januara 1939, kada mu je umro desetogodišnji jedinac Marko. Druga velika nesreća ga je zadesila novembra 1943, kada su mu Nijemci objesili mlađeg i jedinog brata Mirka. Osim nesrećnog sina, Lazo je imao i dvije kćeri: Grozdanu, majku poznate i rano preminule glumice Zorice Šumadinac, i Darinku, profesora književnosti, dugogodišnjeg lektora lista „Politika“, sada u penziji. Drugi svetski rat Lazo nije mnogo cijenio kneza Pavla Karađorđevića i njegovu politiku, ali ga nisu oduševljavale ni martovske demonstracije. Vjerovao je da Srbi imaju pametniji izlaz iz teške situacije. To ga nije spriječilo da se javi mobilizacijskom punktu po ratnom rasporedu ne čekajući poziv. Želio je dati lični primjer studentima. Aprilski rat ga je zatekao u Kragujevcu kao rezervnog oficira. Po kapitulaciji, vratio se u Beograd i bio izabran u Komesarsku upravu Milana Aćimovića. Komesaraka uprava je bila običan instrument nemačkog okupacionog režima, koja nije imala nikakav privid vlasti. Komesarijat je činilo 5 ličnosti iz uže Srbije, 2 Crnogorca, po jedan Hercegovac, Ličanin i Bokelj (Lazo Kostić). Tada se nije moglo znati da li će buknuti ustanak, ni što smjeraju Nijemci, a bio je na snazi njemačko-sovjetski pakt. Čim je taj pakt raskinut, Lazo je podnio neopozivu ostavku. Koliko je Komesarijat ublažio muke narodu i koliko je učinio za spas izbjeglica iz Slovenije, Bosne i Hrvatske, koje su pohrlile da potraže spas u Srbiji, tek bi trebalo objektivno utvrditi i objelodaniti. Nakon ovoga se Lazo povukao, ali nije imao mira. Evo njgovih riječi: Za sve vreme rata je traženo od mene ili da nešto napišem ili da održim neki govor. Bar sto puta je to traženo od mene. I sto puta sam odbio sa istim obrazloženjem... I tako sve vreme rata ni slova publikovao nisam, ni reč javno progovorio nisam (dok nisam 1944. pošao u šumu). Ni mnogi drugi nisu pisali ni govorili, ali niko to od njih nije ni tražio. Milan Nedić nije imao nikakvu ulogu u stvaranju Komesarijata, a od kada je formirao svoju vladu, u više mahova je nudio Lazu razne funkcije: ministarstvo, savjetništvo, predsjedništvo Državnog savjeta itd. Sve je to Lazo odlučno odbijao. Od Nedića bliži mu je bio Draža Mihajlović, ali je odbio i njegovu ponudu 1942. da mu se pridruži radi izrade projekta novog Ustava posljeratne jugoslovenske vlade. Tek kad su mu prijatelji signalizirali da mu Gestapo priprema hapšenje, pobjegao je u šumu, ali ne da se oružjem bori nego da se skloni. U Švajcarsku je stigao 1. maja 1945, što znači prije završetka rata, i izdržao višegodišnje teške izbjegličke muke. Državni sud FNRJ nije imao elemenata da ga proglašava krivim, pa mu je njegov kolega i predratni prijatelj dr Milan Bartoš nekoliko puta nudio dobar položaj ako se vrati u zemlju. Ipak su ga optužili, ali to su uradile njegove druge bivše kolege. „Sud časti Ekonomsko-komercijalne visoke škole“, optužnicom br. 150, od 26. marta 1945. otužio je prof. dr Laza Kostića zbog dela kulturne, administrativne, privredne i političke saradnje sa neprijateljm i njegovim domaćim pomagačem. Optužnica ga je teretila i za namjeru da likvidira ovu visoku školu (u čijem je osnivanju učestvovao). Raspravljalo se bez prisustva optuženog, bez branioca po službenoj dužnosti, pa čak i bez tužioca. Zaključak je bio da se optužnica br. 150. preda Međunarodnom sudu za ratne zločine. Ipak je na predlog ove visoke škole Lazo i formalno 28. juna 1945. otpušten ih državne službe. Posleratni period Lazo je teško prebolio i na ovaj način nanesene boli, utoliko prije što su svi klevetnici, „tužioci“ i „sudije“ bili visokoškolovani Srbi. Ipak ga to nije pokolebalo da čitav ostatak života, od preko tri decenije provedene u egzilu, posveti naučnoj odbrani Srpstva. Što je sve radio za Srpstvo, to je preduga priča za ovu priliku, jer bi trebalo barem pobrojati objavljenih 80 knjiga (bez 18 predratnih) i preko 2.000 studija i polemika u raznim publikacijama. Ovdje ćemo pomenuti samo neka međunarodna priznanja. Početkom 1945. godine izabran je za redovnog člana Njemačkog statističkog udruženja u Minhenu. Do tada, on je bio jedini ekspert u tom udruženju iz južnoslovenskih zemalja i jedan od svega deset stranaca u tom udruženju. Početkom 1955. godine izabran je za redovnog člana Američkog statističkog udruženja „American Statistical Association“ u Vašingtonu (6. D. S. 1108-16. Street HB) kao jedini iz južnoslovenskih zemalja. Od 1960. godine bio je redovni član Ekonomskog instituta Univerziteta u Čikagu „The Econometric Society He Univesitum“ (Čikago 37 III). Godine 1964, kada još nije bila objavljena ni trećina Lazinih djela, osnovan je Srpski narodni univerzitet „Dr Lazo M. Kostić“, čime je on još za života bio posebno počašćen (1022. West Neishnel, Aveni Milvoki). Dvije godine kasnije počeo je izlaziti list „Srpstvo“, kao organ SNU „Dr Lazo M. Kostić“, u kome je ustupan značajan prostor Lazi i onima koji su pisali o njemu i njegovom djelu. Lazi Kostiću nije bilo mjesta u poratnim enciklopedijama, kako zagrebačkog tako i beogradskog izdanja. A te enciklopedije su nadgrađivane na predratno „Sveznanje“, koje je maksimalno eksploatisano, a da autori „Sveznanja“, među kojima je i prof. dr Lazo Kostić, nisu ni pomenuti. Čak ni velika i najnovija „Istorija srpskog naroda“ u 6 knjiga sa 10 tomova (1994.) ne pominje ni Laza ni njgova djela. Lazo Kostić je umro 17. januara 1979. u Švajcarskoj, u kojoj je i sahranjen u katoličkom groblju. Posmrtni ostaci Laze Kostiće su na inicijativu uže rodbine preneti februara 2011. iz Ciriha u rodnu Boku. Važniji radovi Kostić, Lazo M. (1960). O zastavama kod Srba: Istoriska razmatranja. Minhen: Autorsko izdanje. Kostić, Lazo M. (1990). Sporne teritorije Srba i Hrvata. Beograd: Dosije.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U Andrićevim `Znakovima pored puta` jeste kratki tekst koji se može napisati u toku jednog dana, u kome pisac ispusuje trenutno raspoloženje, viđenje neke pojave, ličnosti, utisak sa puta ili misao koja ga preokupira. Godinama belezene i bez određenog reda pisane takve zapise pisac sabira u knjigu koja postaje ogledalo njegove duše, a ne dnevnik. Princip organizacije tekstova u knjizi nije tok vremena, kao sto je u klasičnom dnevniku, već spontani rad duše koja živo i osetljivo reaguje na svakodnevne podsticaje i prerađuje ih u meditacije i vizije, u snimke predela i ljudi. Spontanost i neobaveznost glavna su odlika takvog, višeg, duhovnog dnevnika kakvi su `Znakovi pored puta`. Tekst u njima raste i razvija se kao organsko tkivo: jedan fragment naslanja se na drugi, a ovaj na sledeći i tako do u nedogled. Ta ograničenost i spontano stapanje manjih tekstova u veće celine, delo, jedna je od glavnih odlika Andrićevog radnog postupka. Ivo Andrić (Dolac, kod Travnika, 9. oktobar 1892 — Beograd, 13. mart 1975) bio je srpski i jugoslovenski književnik i diplomata Kraljevine Jugoslavije.[a] Godine 1961. dobio je Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“.[5] Kao gimnazijalac, Andrić je bio pripadnik naprednog revolucionarnog pokreta protiv Austrougarske vlasti Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije. U austrijskom Gracu je diplomirao i doktorirao, a vreme između dva svetska rata proveo je u službi u konzulatima i poslanstvima Kraljevine Jugoslavije u Rimu, Bukureštu, Gracu, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi i Berlinu.[6] Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti u koju je primljen 1926. godine. Njegova najpoznatija dela su pored romana Na Drini ćuprija i Travnička hronika, Prokleta avlija, Gospođica i Jelena, žena koje nema. U svojim delima se uglavnom bavio opisivanjem života u Bosni za vreme osmanske vlasti. U Beogradu je osnovana Zadužbina Ive Andrića, prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe. Na osnovu piščeve testamentarne volje, svake godine dodeljuje se Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku. Ivo Andrić je rođen 9. oktobra ili 10. oktobra 1892. godine[7][8][9] u Docu pored Travnika u tadašnjoj Austrougarskoj od oca Antuna Andrića (1863—1896)[10], školskog poslužitelja, i majke Katarine Andrić (rođena Pejić). Budući veliki pisac se rodio u Docu sticajem okolnosti, dok mu je majka boravila u gostima kod rodbine. Andrić je kao dvogodišnji dečak ostao bez oca koji je umro od posledica tuberkuloze. Ostavši bez muža i suočavajući se sa besparicom, Ivina majka je zajedno sa sinom prešla da živi kod svojih roditelja u Višegrad gde je mladi Andrić proveo detinjstvo i završio osnovnu školu.[11][12][13][14] Andrić je 1903. godine upisao sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u „Bosanskoj vili“ objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“.[15] Kao gimnazijalac, Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik naprednog nacionalističkog pokreta Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije.[16] Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije slovenske književnosti i istorije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Naredne godine prelazi na Bečki univerzitet ali mu bečka klima ne prija i on, nasledno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. U Krakovu je stanovao kod porodice čija je ćerka Jelena Ižikovska mogla da bude prototip za „Jelenu, ženu koje nema”.[17] Prvi svetski rat Godine 1914, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje studentske kofere, napušta Krakov i dolazi u Split. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik i pripadnik Mlade Bosne, ostati do marta 1915. godine. Za vreme boravka u mariborskom zatvoru, Andrić je intenzivno pisao pesme u prozi.[18] Po izlasku iz zatvora, Andriću je bio određen kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem je ostao sve do leta 1917. godine, kada je objavljena opšta amnestija, posle čega se vratio u Višegrad. Nakon izlaska iz kućnog pritvora zbog ponovljene bolesti pluća, odlazi na lečenje u Zagreb, u Bolnicu Milosrdnih sestara gde dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom „Ex Ponto“ biti objavljena u Zagrebu 1918. godine. Nezadovoljan posleratnom atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć Tugomira Alaupovića, i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Simom Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane „Moskva“. Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. bio je postavljen za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu.[19] U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi „Nemiri“, pripovetke „Ćorkan i Švabica“, „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“. U junu 1924. godine je na Univerzitetu u Gracu odbranio doktorsku tezu „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, 1926. godine, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske kraljevske akademije, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetku „Mara milosnica“. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marselju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka „Most na Žepi“. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. 1934. godine postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Po dolasku Milana Stojadinovića na mesto predsednika vlade i ministra inostranih poslova, jula 1935. je postavljen za vršioca dužnosti načelnika Političkog odeljenja Ministarstva unutrašnjih poslova.[20] U vladi Milana Stojadinovića više od dve godine, od 1937. do 1939, obavljao je dužnost zamenika ministra inostranih poslova.[21] Ivo je 16. februara 1939. na godišnjoj skupštini Srpske kraljevske akademije, na predlog profesora Bogdana Popovića, slikara Uroša Predića i vajara Đorđa Jovanovića, izabran jednoglasno u zvanje redovnog člana Akademije.[22] Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.[23] Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha – Adolfu Hitleru.[24] Drugi svetski rat U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i umetnike odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Zbog neslaganja sa politikom vlade u rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu podnosi ostavku na mesto ambasadora, ali njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem napušta Berlin. Naredna dva meseca su proveli na Bodenskom jezeru. Odbio je da se skloni u Švajcarsku,[25] i sa osobljem i članovima njihovih porodica, 1. juna 1941. je specijalnim vozom doputovao u Beograd, čime se završila njegova diplomatska karijera. Novembra 1941. je penzionisan na sopstveni zahtev, mada je odbio da prima penziju.[26] Rat provodi u Beogradu u izolaciji. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru.[27] Iz moralnih razloga je odbio poziv kulturnih radnika, da se njegove pripovetke uključe u „Antologiju savremene srpske pripovetke“ za vreme dok „narod pati i strada“: „Kao srpski pripovedač, kao dugogodišnji saradnik Srpske književne zadruge i član njenog bivšeg Književnog odbora, ja bih se u normalnim prilikama, razumljivo, odazvao ovom pozivu. Danas mi to nije moguće, jer u sadašnjim izuzetnim prilikama, ne želim i ne mogu da učestvujem u ni u kakvim publikacijama, ni sa novim, ni sa ranije već objavljenim svojim radovima.” U tišini svoje iznajmljene sobe u Prizrenskoj ulici, piše prvo roman Travnička hronika, a krajem 1944. godine okončava i roman Na Drini ćuprija. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata. Krajem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica. Godine 1946. postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije.[26] Tokom 1946. godine objavljuje „Pismo iz 1920. godine“. Između 1947. i 1953. godine objavljuje pripovetke „Priča o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, „Priča o kmetu Simanu“, „Bife Titanik“, „Znakovi“, „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“, „Aska i vuk“, „Nemirna godina“ i „Lica“. Godine 1954. postao je član Komunističke partije Jugoslavije. Potpisao je Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Roman „Prokleta avlija“ je štampao u Matici srpskoj 1954. godine. Oženio se 1958. godine kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, Milicom Babić, udovicom Andrićevog prijatelja, Nenada Jovanovića.[29] Nobelov komitet 1961. godine dodeljuje Andriću Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“. Besedom „O priči i pričanju“ se 10. decembra 1961. godine zahvalio na priznanju. Andrić je novčanu nagradu od milion dolara dobijenu osvajanjem Nobelove nagrade u potpunosti poklonio za razvoj bibliotekarstva u Bosni i Hercegovini.[30] Dana 16. marta 1968. Andrićeva supruga Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Bio je član Upravnog odbora Srpske književne zadruge od 1936. do 1939. i od 1945. do smrti 1975. godine.[31] Andrić umire 13. marta 1975. godine na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju u Aleji zaslužnih građana... Ne saljem u inostranstvo! Dobro pogledajte fotografije, da ne dodje do nekog nesporazuma! Tu sam za sva pitanja! Knjige saljem nakon uplate! POUZECEM SALJEM SAMO CLANOVIMA BEZ NEGATIVNIH OCENA!!!! Takodje ne saljem clanovima koji su novi tj. bez ocena!!! Filmski plakati: Molim Vas da ne ocekujete od plakata da izgledaju kao da su sada izasli iz stamparije, ipak neki od plakata imaju godina... i mi se nakon 50 godina zguzvamo :) Trudim se da ih sto bolje fotografisem kako bi ste imali uvid u stanje. Sto se tice cena plakata, uzmite samo u obzir da su ovo originalni plakati iz perioda filma, i da kada bi ste hteli da napravite (odstampate) bilo kakav filmski plakat sa intereneta kostalo bi Vas verovatno vise od hiljadu dinara... Antikvarne knjige: Sto se tice antikvarnih knjiga, molim Vas da ne ocekujete da knjige koje su stare neke i po 150 godina budu u savrsenom stanju, budite srecni sto su uopste pozivele toliko vremena i sto je informacija jos uvek u njima, a stanje kakvo je takvo je, uvek mogu da se odnesu da se prekorice i malo sreda, pa da opet dobiju malo svezine, naravno ko to zeli...

Vladimir Ćorović Ilustrovana istorija Srba 1-6 komplet Politika-Narodna knjiga 2005 god.,tvrd povez,format 25×17 cm,ukupno 1099 strana,ilustrovano. sve knjige lepo očuvane. # Nevesta mora – Elizabet Gilbert Ni dana bez tebe – Džesika Brokmoul Kad se nemoguće desi – Džudi Blum Poslednje zbogom – Džejn Šemilt Stazom greha – Džil Aleksander Esbaum Zeleni smuti za savršen početak dana! – Dž. Dž. Smit Kad svi zaborave – Dženifer Diboa Dame biraju – Trejsi Ševalije Doba suše – Gabriela Babnik Istina u nama – Saša Arango Jedina na svetu – Rouan Kolman Melodija moje duše – Rajan Vinfild Na kraju duge – Kristina Bejker Klajn Noć karnevala – Hana Filding Od suza biseri – Darsi Čan Stvorena za ljubav – Saira Šah U tvojim snovima – Morgan Makarti Zaustavimo nasilje! – Endru Metjuz Zauvek s tobom – Dani Atkins Cvet strasti – Margo Bervin Daleka zvezda – Ana Velozo Istina o ljubavi – Debora Makinli Kurtizanin ljubavnik – Gabrijela Kim Ljubav nađe put – Nik i Kanae Vujičić Ljubavi, pronađi me – Grejem Simson Moje zlato spava – Lijan Morijarti Na vrhovima prstiju – Deana Kameron Nezaustavljiv – Nik Vujičić Prevari me ako smeš – Tes Simons Stihovi u pesku – Sara Šeridan Stranac u noći – Veronika Henri Sunce u njenoj kosi – Džumpa Lahiri Sve boje duge – Ivet Manesis Korporon Živeti slobodno II izdanje – Nik Vujičić Oproštaj za kraljicu – En O’Brajen Plamen dodira – Elena Šapiro Prilika za ples – Deana Kameron Seks i grad – Kendas Bušnel Trenutak sreće – Metju Kvik Devojka koju si voleo – A. R. Tori Dragulj moje krune – Nora Roberts Govor tela u ljubavi – Barbara i Alan Piz Kruna – Rufi Torp Kuća nemogućih ljubavi – Kristina Lopez Bario Noći u Veneciji – Roberta Rič Sakrij me od zaborava – Tarin Fišer Slatki ukus suza – Hafisa Hadži Tajanstvena zadovoljstva – Kejt Vilijams Zarobljeni snovi – Marina Nemat Strast u smrti – Dž. D. Rob(Nora Roberts) Duhovi prošlosti – Džodi Piko Iskra u tami – Rupert Tomson Stanica Jedanaest – Emili Sent Džon Mandel Leto u Italiji – Dejvid Makfarlan Samo ovu noć – Amanda Kvik Sve što sam želela – Lori Nelson Spilman U okovima nevere – Tes Simons Čekajući Dogoa – Mark B. Mils Mlađa – Pamela Redmond Satran Molitva za kraljicu – En O’Brajen Princ na belom konju – Džud Devero Sva lica izdaje – Harold Robins Crveni sultan – Reha Čamuroglu Led u plamenu – Nora Roberts Calendar girl Januar/Februar – Odri Karlan Calendar girl Jul/Avgust – Odri Karlan Calendar girl Maj/Jun – Odri Karlan Calendar girl Mart/April – Odri Karlan Calendar girl Novembar/Decembar – Odri Karlan Calendar girl Septembar/Oktobar – Odri Karlan Puštam te – Kler Makintoš Divljina – Šeril Strejd Do krajnjih granica – Nina Sadovski Hodnici vremena – Fredrik T. Olson Neka druga žena – Tamar Koen Nevine laži – Lijan Morijarti Ovde dolaze sanjari – Imbolo Mbue Princeza Sultana: Čuvaj moju tajnu – Džin Sason Sada ili nikada – Rebeka Dan Šalu na stranu – Nik Hornbi Trebalo je da znaš – Džin Hanf Korelic Ukradena sreća – Miranda Beverli-Vitmor Ukradena svetlost – Karen Onodžajfi Ukus osvete – Jusi Adler-Olsen Zvezda padalica – Stefani Kliford Čudesna potraga – Bruk Dejvis Dijeta 8 nedelja – Majkl Mozli Drska čednost – Nora Roberts Hiljadu i jedna noć – Hanan el Šejh Indijski začin na francuski način – Ričard Č. Morais Noćna ptica – Adam Bruks Ples u tami – Stejnar Bragji Pravila života – Kler Bidvel Smit Preljubnica mekog srca – Elajza Kenedi Skriveni uzdasi – Džasinda Vajlder U srcu obmane – Harold Robins Voli me – Dž. Kener Čuvari biblioteke – Glen Kuper Gorki mesec – Kolin Falkoner Možda nebo zna – Gijom Muso Ogledalo duše – Amanda Kvik Sjaj zvezda – Sidni Šeldon Slatka uteha – Asli E. Perker Uzmi me – Dž. Kener Sačuvaj ljubav – Ema Čejs Ne traži me – Ema Čejs Kao nijedna druga – Ema Čejs Knjiga o nama – Lisa Kari Sa tobom je sve moguće – Tom Mičel San – Mark Trevidic Carigradska proročica – Majkl Dejvid Lukas Skini mi zvezde – Karin Lamber Anđeo tame – Sidni Šeldon Careva balerina – Adrijen Šarp Devojka od papira – Gijom Muso Đavo nosi Pradu – Lorin Vajsberger Harun i More priča – Salman Ruždi Knjiga mrtvih duša – Glen Kuper I am Love – Žana Poliakov Kad otkuca ponoć – Eloiza Džejms Kao da smo jedno – Džasinda Vajlder Kćeri princeze Sultane (V) – Džin Sason Molitva moje majke – Nafisa Hadži Krvna veza – Sidni Šeldon Luda ljubav – Aleksandra Poter Moć podsvesti – nova tajna – Džozef Marfi Ništa nije večno – Sidni Šeldon Neverni princ – Nora Roberts Pakleni planovi – Sidni Šeldon Oslobodi me – Dž. Kener Ponoćne uspomene – Sidni Šeldon Sunce iza bedema – Džin Sason Sveti gresi – Nora Roberts Zato što te volim – Gijom Muso Vođa bez titule – Robin Šarma Lovemarks – Žana Poliakov Orijentalista – Tom Rajs Soulfood – Žana Poliakov Vetrenjače bogova – Sidni Šeldon Moj pas – Tanja Lučić Alhemija duše – Barbara de Anđelis Princeza Sultana: Neisplakane suze – Džin Sason Arzenšek, Vladimir, Struktura i pokret, Centar za filozofiju i društvenu teoriju Instituta društvenih nauka, 1984. 2. Badiju, Alen, Pregled metapolitike, “Filip Višnjić”, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2008. (Biblioteka Fronesis) 3. Bakić- Hayden, Milica,Varijacije na temu “Balkan”, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, “Filip Višnjić”, 2006. (Biblioteka Fronesis) 4. Birešev, Ana, Orionov vodič: otkrivanje dominacije u sociologiji Pjera Burdijea, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2014. (Biblioteka Prudentia) 5. Birešev Ana, Drezgic Rada, Prodanovic Srdjan (prir.) Corruption and social development, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2013. (Biblioteka Conferentia) 6. Birešev Ana, Pudar Gazela, Bošković Dušan (prir.) Priroda, etika, politika: ekološke (pre)okupacije i (pre)orijentacije, Institut za filozofiju i društvenu teoriju , 2012. (Biblioteka Disput) 7. Blagojević Mirko, Jablanov Maksimović Jelena, Bajović Tijana (prir.) (Post)sekularni obrt: religijske, moralne i društveno-političke vrednosti studenata u Srbiji, Institut za filozofiju društvenu teoriju, Konrad Adenauer Stiftung, 2013. (Biblioteka Disput) 8. Blagojević Mirko, Todorović Dragan (eds.) Orthodoxy from an empirical perspective, Yugoslav Society for the Scientific Study of Religion, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2011. 9. Blagojević, Mirko, Religija i crkva u transformacijama društva sociološko-istorijska analiza religijske situacije u srpskocrnogorskom i ruskom (post)komunističkom društvu, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, “Filip Višnjić”, 2005. (Biblioteka Fronesis) 10. Bojanić Petar, Sibertin-Blanc Guillaume (eds.) De la terreur a l`extreme-violence, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2014. 11. Bojanić Petar, Babić Jovan, Pudar Gazela (eds.) Europe in the emerging world order: searching for a new paradigm, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2011. (Biblioteka Conferentia) 12. Bojanić, Petar, Granica, znanje, žrtvovanje, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Albatros plus, 2009. (Biblioteka Fronesis) 13. Bojanić, Petar (prir.) Politike tajne: tajna, tajna služba, služba državne bezbednosti, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Narodna biblioteka Srbije, 2007. 14. Bojanić, Petar, Nasilje, figure suverenosti, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Bojanić Sanja, Ćeriman Jelena, Pavić Zentner Verica (prir.) Rod i obrazovanje, Institut za filozofiju i društvenu teoriju 2014. 17. Bošković, Dušan, Estetika u okruženju: sporovi o marksističkoj estetici i književnoj kritici u srpsko-hrvatskoj periodici od 1944.do 1972. godine, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, “Filip Višnjić”, 2003. (Biblioteka Fronesis) 1 18. Čavoški, Kosta, Ustav kao jemstvo slobode: ogledi o ustavu i ustavnosti, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, “Filip Višnjić”, 1995. (Biblioteka Fronesis) 19. Cvetković, Vladimir (prir.) (Re)konstrukcija institucija: godinu dana tranzicije u Srbiji, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2002. (Biblioteka Disput) 20. Đerić, Gordana, Pr(a)vo lice množine: kolektivno samopoimanje i predstavljanje: mitovi, karakteri, mentalne mape i stereotipi Institut za filozofiju i društvenu teoriju, “Filip Višnjić”, 2005. (Biblioteka Fronesis) 21. Đerić, Gordana, Prošlost u sadašnjosti: prilozi prenosu sećanja kroz vreme, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, “Filip Višnjić”, 2010. (Biblioteka Fronesis) 22. Đerić,Gordana, Intima javnosti: okviri predstavljanja, narativni obrasci, strategije i stereotipi konstruisanja Drugosti u upečatljivim događajima tokom razgradnje bivše Jugoslavije: štampa, TV, film, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Fabrika knjiga, 2008. 23. Dobrijević Aleksandar, Mladenović Ivan, (prir.) Razlozi i noramativnost, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2013. (Biblioteka Pasaž) 24. Dobrijević, Aleksandar, Ka adekvatnoj moralnoj teoriji: normativna etika Ričarda M. Hera, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, “Filip Višnjić”, 2006. (Biblioteka Fronesis) 25. Drezgić Rada, Duhaček Daša,Vasiljević Jelena (prir.) Ekofeminizam: nova politička odgovornost, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2012. (Biblioteka Disput) 26. Drezgić Rada, Radinković Željko, Krstić Predrag (prir.) Horizont bioetike: moral u doba tehničke reprodukcije života, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2012. (Biblioteka Disput) 27. Drezgić, Rada, “Bela kuga” među “Srbima”: o naciji, rodu i rađanju na prelazu vekova, Albatros plus, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2010. (Biblioteka Fronesis) 28. Đurić, Jelena, Antropološka teorija i društvena praksa : na tragu istraživačkog iskustva Zagorke Golubović, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2014. (Biblioteka Zasluga) Fronesis) 31. Gligorov, Vladimir, Gledišta i sporovi o industrijalizaciji u socijalizmu, Centar za filozofiju i društvenu teoriju Instituta društvenih nauka, 1984. (Biblioteka Disput) 33. Hirsch Alfred, Bojanić Petar, Radinković Željko (prir.) Vertrauen und Transparenz – für ein neues Europa, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2013. (Biblioteka Conferentia) 34. Imširović, Jelka, Od staljinizma da samoupravnog nacionalizma, Centar za filozofiju i društvenu teoriju Instituta društvenih nauka, 1991. 35. Jakšić, Božidar, Umetnost preživljavanja: gde i kako žive Romi u Srbiji, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2005. (Biblioteka Disput) 2 36. Jarić, Isidora (prir.) Bolonjska reforma visokog školstva u Srbiji: problemi, dileme, očekivanja i strahovi nastavnog osoblja na beogradskom univerzitetu, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, “Filip Višnjić”, 2010. (Biblioteka Fronesis) 37. Jeremić-Molnar, Dragana, Nestajanje uzvišenog i ovladavanje avangardnog u muzici moderne epohe. Knj. 1, Muzički uzvišeno u delima Betovena i Šenberga, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, “Filip Višnjić”, 2009. (Biblioteka Fronesis) 38. Jeremić-Molnar, Dragana, Nestajanje uzvišenog i ovladavanje avangardnog u muzici moderne epohe. Knj. 2, Muzički avangardizam u Šenbergovoj dodekafonskoj poetici i Adornovoj kritičkoj estetici, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, “Filip Višnjić”, 2009. (Biblioteka Fronesis) 39. Jocković, Miroslav, Veštačka inteligencija, “Filip Višnjić”, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 1994. 40. Jovanov, Rastko, Hegelovo pravo naroda: istoričnost i granice prava, Albatros plus, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2013. (Biblioteka Fronesis) 41. Jovanović, Đokica, Sunovrat u zajednicu: politička stvarnost jugoslovenskog društva i stil života, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Gradina, 1995. 42. Koštunica, Vojislav, Ugrožena sloboda: političke i pravne rasprave, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, “Filip Višnjić”, 2002. (Biblioteka Fronesis) 43. Krstić, Predrag, O čemu govorimo kad govorimo o…psovanju, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2014. (Biblioteka o čemu govorimo kad govorimo o…) 44. Krstić, Predrag, Kud plovi ovaj brod: teorijske staze Enterprajza, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2014. (Biblioteka Prudentia) 45. Krstić, Predrag, Filozofska životinja: zoografski nagovor na filozofiju, Službeni glasnik, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2008. 46. Krstić, Predrag, Postapokaliptika: ničemu više filozofija, kao i dosad, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Albatros plus, 2009. (Biblioteka Fronesis) 47. Krstić, Predrag, Subjekt protiv subjektivnosti: Adorno i filozofija subjekta, , Institut za filozofiju i društvenu teoriju, “Filip Višnjić”, 2007. (Biblioteka Fronesis) 48. Lay Vladimir (prir.), Društveni pokreti i politički sistem u Poljskoj: (1956-1981), Centar za filozofiju i društvenu teoriju Instituta društvenih nauka, 1985. 49. Milidrag, Predrag, “Poput slika stvari”: temelji Dekartove metafizičke teorije ideja, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, “Filip Višnjić”, 2010. (Biblioteka Fronesis) 50. Milidrag, Predrag, Samosvest i moć: Dekartov Bog kao causa sui, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Okean, 2006. 51. Milisavljević Vladimir, Blanc Guillaume Sibertin (eds.) Deleuze et la violance, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, EuroPhilosophie, 2012. 52. Milisavljević Vladimir, Mladenović Ivan (prir.) Tomas Hobs – utemeljenje moderne filozofije politike, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Albatros plus, 2012. (Biblioteka Fronesis) 53. Miščević, Nenad, Sva lica filozofije, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2012. (Biblioteka Zasluga) 54. Mladenović, Ivan, Institucionalna realnost i Pravda, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, “Filip Višnjić”, 2010. (Biblioteka Fronesis) 3 55. Mladenović, Ivan, Racionalni izbor i demokratija, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Albatros plus, 2012. (Biblioteka Fronesis) 56. Molnar, Aleksandar, Oproštaj od prosvetiteljske ideje ustavotvorne skupštine?: O rotacionom kretanju revolucije u Srbiji, 2000-2007., Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Fabrika knjiga, 2008. 57. Molnar, Aleksandar, Rasprava o demokratskoj ustavnoj državi: 5, Rat Od kulta Votana do holokausta, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Fabrika knjiga, 2006. 58. Molnar, Aleksandar, Rasprava o prosvetiteljstvu, liberalizmu i nacionalizmu u Prusiji. Knj. 1, Igra svetlosti u razumu 18. veka, Službeni glasnik, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2011. 59. Molnar, Aleksandar, Rasprava o prosvetiteljstvu, liberalizmu i nacionalizmu u Prusiji. Knj. 2, Aporije prosvećenog apsolutizma Fridriha II, Službeni glasnik, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2011. 60. Naumović, Slobodan, Upotreba tradicije u političkom i javnom životu Srbije na kraju dvadesetog i početkom dvadeset prvog veka, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, “Filip Višnjić”, 2009. (Biblioteka Fronesis) 61. Nemanjić Miloš, Spasić Ivana (prir.) Nasleđe Pjera Burdijea: pouke i nadahnuća, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Zavod za proučavanje kulturnog razvitka, 2006. (Biblioteka Disput) 62. Obrenović, Zoran, Srbija i novi poredak, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Gradina, (Beograd, Niš), 1992. 63. Oklobdžija, Mirjana, Revolucija između slobode i diktature, Centar za filozofiju i društvenu teoriju Instituta društvenih nauka, 1986. 64. Petrović-Trifunović Tamara, Bojanić Sanja, Pudar Draško Gazela (eds.) Mind the Gap(s): family, socialization and gender, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2014. 65. Radinković, Željko, Narativna modifikacija Hajdegerove fenomenologija, Albatros plus, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2013. (Biblioteka Fronesis) 66. Radojičić, Mirjana (prir.) Svetozar Stojanović: ličnost i delo, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2015. (Biblioteka Zasluga) 67. Rakić Vojin, Bojanić Petar, Prodanović Srđan (eds.) New perspectives on bioethics, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2012. (Biblioteka Conferentia) 68. Rakić Vojin, Bojanić Petar, Prodanović Srđan (eds.) The state and state building: theory and practice, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2012. (Biblioteka Conferentia) 69. Rakić Vojin, Drezgić Rada, Mladenović Ivan (prir.) Bioetika, Službeni glasnik, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2012. 70. Savić, Mile (prir.) Integracija i tradicija: Integration and tradition, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, teoriju, “Filip Višnjić”, 1996. (Biblioteka Fronesis) 72. Sládeček, Michal, Pravila i kontekst upotrebe: teme i tumačenja Vitgenštajnove filozofije, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2014. (Biblioteka Prudentia) 73. Sládeček, Michal, Politička zajednica: koncepcija političke zajednice u liberalno-komunitarnom sporu, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, “Filip Višnjić , 2008. (Biblioteka Fronesis) 4 74. Social and Cultural Capital in Western Balkan Societies, Centre for Empirical Cultural Studies of South-East Europe, Institute for Philosophy and Social Theory, 2012. 75. Spasić Ivana, Subotić Milan (prir.) Revolucija i poredak: o dinamici promena u Srbiji, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2001. (Biblioteka Disput) 76. Spasić Ivana, Subotić Milan (eds.) Revolution and order: Serbia after october 2000, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 2001. (Biblioteka Disput) 77. Spasić, Ivana, Značenja susreta: Goffmanova sociologija interakcije, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, “Filip Višnjić”, 1996. (Biblioteka Fronesis) 78. Stojanović, Svetozar, Od marksizma do etatizma sa ljudskim licem, Centar za filozofiju i društvenu teoriju Instituta društvenih nauka, 1988. 79. Stojanović, Svetozar, Propast komunizma i razbijanje Jugoslavije, “Filip Višnjić”, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 1995. (Biblioteka Fronesis) 80. Stupar, Milorad, Filozofija politike: antičko i moderno shvatanje političke zajednice, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, “Filip Višnjić”, 2010. (Biblioteka Fronesis) 81. Subotić, Milan, Na drugi pogled, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, “Filip Višnjić”, 2007. (Biblioteka Fronesis) 82. Subotić, Milan, Sricanje slobode, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Gradina, (Beograd, Niš), 1992. 83. Tadić, Ljubomir, Retorika: uvod u veštinu besedništva “Filip Višnjić”, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, 1995 Čovek koji je gledao žene – Mikael Jort & Hans Rosenfelt Bornova dominacija – Robert Ladlam Alibi – Lisa Lac Čovek koji nije bio tamo – Mikael Jort & Hans Rosenfelt Baklja u noći – Saba Tahir Devojka iz Bruklina – Gijom Muso Bio jednom jedan dečak – Kit Stjuart Central park – Gijom Muso Edgar Alan Po i zagonetka iz kutije – Karen Li Strit Dok smo bili živi – Rut Ver Ko je Alisa? – T. R. Ričmond Kraljevska prevara – Stiv Beri Džefersonov ključ – Stiv Beri Kad kažemo zbogom – Dženi Eškroft Miris ljubavi – Kolin Falkoner Na crvenom tepihu – Rouzi Nikson Kratak rez – Sandra Braun Maska za Dimitriosa – Erik Ambler Narukvica uspomena – Vajola Šipman Paklena odaja – Stiv Beri Noć mi te uzima – Donato Karizi Poslednji dani noći – Grejam Mur Obećaj mi zauvek – Džasinda Vajlder Pod budnim okom – Bari Ajzler U drugom životu – Stiven Votson Šta donosi sutra – Sidni Šeldon i Tili Bagšo U zalivu ruža – Debi Makomber Vrt nade – Hulija Navaro Zabludeli sin – Danijela Stil Svet koji je trebalo da imamo – Ejlan Mastaj Zbogom, prošlosti – Debi Makomber Ako sutra ne postoji – Gijom Muso Mavrov poslednji uzdah – Salman Ruždi U opasnim godinama – Keli Kiloren Bensajmon Zaustavi vreme za nas – Keti Kan Dečak od stakla – Donato Karizi Devojka koja je pobedila ISIS – Farida Abas i Andrea Hofman Draguljareva kći – Refik Halid Karaj Epitaf za špijuna – Erik Ambler Haremske suze – Roberta Rič Iluzionista – Alis La Plant Nebo pada – Sidni Šeldon Očajne vojvotkinje – Eloiza Džejms Oluja strasti – Amanda Kvik Pesak vremena – Sidni Šeldon Poljubac iz Pariza – Aleksandra Poter Posle tebe – Džodžo Mojes Pripadaš meni – Džasinda Vajlder Sutra i zauvek – Nora Roberts Sutra je novi dan – Sidni Šeldon i Tili Bagšo U pravom trenutku – Lusi Robinson Ema – Džejn Ostin Ne oklevaj ni tren – Džodžo Mojes Orkanski visovi – Emili Bronte Spoznajte svoju sudbinu – Robin Šarma Treća alternativa – Stiven Kavi U jednom trenu – Gijom Muso Vladar iz senke – Donato Karizi Zamka za snove – Stiven King Kristalni vrtovi – Amanda Kvik Smrt bez imena – Santjago Nazarijan Pod tuđim uticajem – Džejn Ostin Biblioteka mrtvih – Glen Kuper Dragulj Indije – Talasa Ali Druga strana ponoći – Sidni Šeldon Gnev Anđela – Sidni Šeldon Gordost i predrasuda – Džejn Ostin Gospodar igre – Sidni Šeldon Kako bih bez tebe – Gijom Muso Kći pustinje – Talasa Ali Lovac na duše – Donato Karizi Ostani kraj mene – Gijom Muso Posle tame – Sidni Šeldon Potraga – Nora Roberts Prosjak pred vratima – Talasa Ali Razum i osećajnost – Džejn Ostin Samo budi ovde – Gijom Muso Šaptač – Donato Karizi Sedam godina kasnije – Gijom Muso Vrati mi se – Gijom Muso Zavet ljubavi – Amanda Kvik Zov anđela – Gijom Muso Dvanaesti uvid – Džejms Redfild Jedanaesti uvid – Džejms Redfild Mostovi okruga Medison – Robert Džejms Voler Pričaj mi o ljubavi TP – Eliza Valmorbida Staljinova ljubavnica – Marek Halter Dok nisam srela tebe – Džodžo Mojes Korisnici, teme istraivanja i korieni fondovi 19992003, knj. 3, priredio Dimitrije Spasojevi, Beograd, 2008. , , 1945, , 2008. , , , 2010.Tito misao, re i delo, autor ivojin B. Spasi, Beograd, 1980. Ustavni razvoj socijalistike Jugoslavije, autor Gojko Malovi, Beograd, 1981. Jugoslavija 1941, autor ivojin B. Spasi, Beograd, 1981. Trideset pet godina Narodne Republike Maarske, Beograd, 1981.Jugoslavija 19421943, autori Gojko Malovi, Boidar Bojovi, Beograd, 1983. Zhou Enlai , 35- , , 1984. Ujedinjenje jugoslovenskih naroda od ideje do stvaranja drave 1918, autori Boidar Bojovi, Gojko Malovi, Beograd, 1988. , , , 1995. 33, 19181992, , , , 2008. 19182006, , , 2010.Bilten, br. 1, Beograd, 1980.Bilten, br. 2, Beograd, 1981.Bilten, br. 34, Beograd, 1982.Bilten, br. 56, Beograd, 1983.Bilten, br. 7, Beograd, 1985.Bilten, br. 89, Beograd, 1986., . 1, , 2000. , . 2, , 2001. , . 3, , 2002., . 12, , 2003., . 1, , 2004., . 2, , 2004., . 12, , 2005., . 12, , 2006., . 12, , 2007., . 12, , 2008., . 12, , 2009.Tito Churcill, strogo tajno, priredio Duan Biber, BeogradZagreb, 1981. Ljubia Kora, Organizacija federacije u socijalistikoj Jugoslaviji 19431978, Beograd Zagreb, 1981. Jugoslavenske vlade u izbjeglitvu 19411943, dokumenti, priredio Bogdan Krizman, Beograd Zagreb, 1981. Jugoslovenske vlade u izbeglitvu 19431945, dokumenti, priredio Branko Petranovi, Beograd Zagreb, 1981. Kosanovi N. Sava, Jugoslavija je bila osuena na smrt, Zagreb Beograd, 1984. Jugoslavija i Ujedinjeni narodi 19411945, priredili Slobodan Neovi, Branko Petranovi, Beograd, 1985. Britanci o Kraljevini Jugoslaviji, godinji izvetaji Britanskog poslanstva u Beogradu 19211941, knj. 13, priredio ivko Avramovski, BeogradZagreb, 19861996. 1917. , , , , , 1991. 19301941, , , , 1991.uti, Nikola, Kraljevina Jugoslavija i Vatikan odnos jugoslovenske drave i Rimske crkve 19181935, Beograd, 1994. Privredna politika Vlade FNRJ, zapisnici Privrednog saveta Vlade FNRJ 19441953, knj. 14, priredili Miodrag Zeevi, Bogdan Leki, Beograd, 1995. Zapisnici sa sednica Politbiroa Centralnog komiteta KPJ (11. jun 1945 7. jul 1948), priredio Branko Petranovi, Beograd, 1995. Dokumenti centralnih organa KPJ, NOR i revolucija (19411945), priredio Branko Vukovi, knj. 2223, Beograd, 1996. , , , , , 1996. Dokumenti istorije Jugoslavije, Dravna komisija za utvrivanje zloina okupatora i njihovih pomagaa iz Drugog svetskog rata, knj. 14, priredili Miodrag Zeevi, Jovan P. Popovi, Beograd, 19962000. , , , . 112, , sednice Izvrnog komiteta CK SKJ odrane 1416. marta 1962. godine, priredio Miodrag Zeevi, Beograd, 1998. , . 12, , , , 19981999. etvrta sednica CK SKJ Brionski plenum, stenografske beleke, priredio Jovan P. Popovi, Beograd, 1999. 19291931, , , , , 2002. , , I (19302003), , 2003. 19411945, , , , 2004. Velike sile i male drave u hladnom ratu 19451955, sluaj Jugoslavije, zbornik radova, urednik Ljubodrag Dimi, Beograd, 2005. , ( ) 1930. , . 1, , , , 2005. 1931. , . 2, , , , 2007. , , , , 2007. 1932. , . 3, , , 2008. 1933. , . 4, , , , 2009. 19451952, , . 12, , . , , , 2009.Arhiv Jugoslavije vodi za korisnike arhivske grae, Beograd, 1985. Leki, Bogdan, Arhivski izvori za istoriju socijalistike Jugoslavije 19431953, Beograd, 1987.Zatita arhivske grae Federacije, priredio Bogdan Leki, Beograd, 1988. Kancelarijsko poslovanje saveznih organa i organizacija, materijali sa savetovanja i propisi, priredili Bogdan Leki, Olga Giler, Beograd, 1990. Sprovoenje Uredbe o posebnim merama zatite registraturskog materijala i arhivske grae Federacije, materijal sa savetovanja, priredio Momilo Anelkovi, Beograd, 1990. 19501995, , , 1995. Indeks sadraja informativnih sredstava sreenih i obraenih fondova i zbirki Arhiva Jugoslavije, knj. 12, Beograd, 1995.Milosavljevi, Mirjana, Bibliografija Arhiva Jugoslavije, Beograd, Beograd, 1996. , , , , , 1999. , , 19441948, , , 1999. Srndovi, Suzana, Katalog tampane grae u fondovima i zbirkama Arhiva Jugoslavije, knj. 1, Beograd, 1999. , , , , , , Caj na Zamaleku / NULL Miljkovic, Boris Geopoetika, Beograd 106786 Cajevi Marsa / Noci / NULL Pistalo, Vladimir Agora, Zrenjanin 101924* Camera obscura / NULL Milasinovic, Goran Stubovi kulture, Beograd 104518 Camil Sijaric kao pripovjedac / NULL Kovac, Nikola Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 103907 Canon of insolation and the ice-age problem / NULL Milankovic, Milutin Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 103588 Car Uros / NULL Stevanovic, Miladin Knjiga Komerc, Beograd 107750 Cardak ni na nebu ni na zemlji / Dela Stanislava Vinavera, Knj. 3 Vinaver, Stanislav Sluzbeni glasnik, Beograd 106041 Carigrad / Price sa Bosfora Radic, RadivojEvoluta, Beograd 104397 Carigradski drum / NULL Ilic, Nenad Plato, Beograd 102950* Carigradski patrijarsi i carevi makedonske dinastije / NULL Stankovic, Vlada Vizantoloski institut, Beograd 105711 Carobna suma / NULL Copic, Branko Srpska Knjizevna Zadruga, Beograd 104986 Carobnjak. Zivot i vreme Nikole Tesle / Biografija jednog genija Sajfer, Mark Dz. Stylos, Novi Sad 108941 Carolija / NULL Bazdulj, Muharem Bulevar, Novi Sad 103329 Carski mauzoleji i konsekrativni spomenici u Felix Romuliani / Imperial Mausolea and Consecration Memorials in F. Romuliana Srejovic, Dragoslav Vasic, Cedomir Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd 101885 Carski rez / i druge price Pavic, Milorad Dereta, Beograd 100378 Carstvo bozje na zemlji / NULL Milosevic, Nikola Filip Visnjic, Beograd 107416 Carstvo granicnog / NULL Milnovic, Vasilije Sluzbeni glasnik, Beograd 107632 Cas anatomije / NULL Kis, Danilo Arhipelag, Beograd 103727 Cas anatomije / Sabrana dela I-XV Kis, Danilo Prosveta, Beograd 100563* Cas Lobotomije / NULL Jovanov, Svetislav Clio, Beograd Porudž.-Br. Naslov (/ Podnaslov) Autor(i) Izdavač, Mesto 106869 Cas opisa casopisa IV / Srpska saljiva periodika Rosulj, Zarko Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 107942 Cas opisa casopisa VI / Zanrovi u srpskoj saljivoj periodoco Rosulj, Zarko Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 103584 Casablanca / Prolecna ljubavna prica Bjelica, IsidoraKnjiga Komerc, Beograd 104999 Casna dokolica / Trifunovic, Stylos, Novi Sad Izabrane pesme Dusko Zubac, Pero 107437 Casopis javnost – 1980 / NULL Cosic Vukic, Ana Sluzbeni glasnik, Beograd 106872 Casopis Nova Evropa: 1920-1941 / Istorijat srpske knjizevne periodike Matovic, Vesna Nedic, Marko Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 108959 Casopis ruski arhiv (1928-1937) i kultura ruske emigracije / u Kraljevini SHS Barac, Stanislava Matovic, Vesna Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 107323 Casovi radosti / NULL Matijevic, Vladan Agora, Zrenjanin 107913 Ceger pun ljubavi / NULL Maticki, Miodrag Cigoja, Beograd 107649 Cekajuci kapitalizam / Nastanak novih klasnih odnosa u Srbiji Lazic, Mladen Sluzbeni glasnik, Beograd 104710 Cekajuci Spasovdan / NULL Crkvenjakov, Aleksandar Zarko Albulj, Beograd 104831 Cekic tautologije: / pregled novih vrsta tehnicke inteligencije u poeziji SFRJ Bozovic, Gojko Despotov, Vojislav Gradska narodna biblioteka Z. Zrenjanin, Zrenjanin 104910 Cele kula i Cegar / NULL Petrovic, Vesna Subotic, Vojislav Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 108178 Celokupna dela Desanke Maksimovic 1-10 / NULL Maksimovic, Desanka Sluzbeni glasnik, Beograd 101383* Celokupna dela Svetozara Markovica I- XVII / NULL Markovic, Svetozar Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 105397 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 1-3, 9-10 / NULL Markovic, Svetozar Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104018 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 11 / Clanci, Pisma, Dokumenti, Prilozi (Kragujevacki period) Markovic, Svetozar Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104019 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 12 / Clanci, Pisma, Dokumenti, Prilozi (Kragujevacki period) Markovic, Svetozar Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104020 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 13 / Clanci, Pisma, Dokumenti, Prilozi (Kragujevacki period) Markovic, Svetozar Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104021 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 14 / Clanci, Pisma, Dokumenti, Prilozi (Kragujevacki period) Markovic, Svetozar Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Porudž.-Br. Naslov (/ Podnaslov) Autor(i) Izdavač, Mesto 104022 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 15 / Evropski izvori o Svetozaru Markovicu Markovic, Svetozar Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104023 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 16 / Savremenici i saradnici o Svetozaru Markovicu Markovic, Svetozar Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104024 Celokupna dela Svetozara Markovica, Markovic, Svetozar Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Knj. 17 / Bibliografija Beograd 104013 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 4 / Clanci, Pisma, Dokumenti, Prilozi (Beogradski period) Markovic, Svetozar Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104014 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 5 / Clanci, Pisma, Dokumenti, Prilozi (Beogradski period) Markovic, Svetozar Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104015 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 6 / Clanci, Pisma, Dokumenti, Prilozi (Beogradski period) Markovic, Svetozar Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104016 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 7 / Clanci, Pisma, Dokumenti, Prilozi (Beogradski period) Markovic, Svetozar Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104017 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 8 / Srbija na Istoku (Novosadska faza) Markovic, Svetozar Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 105398 Celokupna dela Svetozata Markovica, Knj 17 / NULL Lukic, Radomir Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 107862 Central Balkans between Greek and Celtic World / Kale – Krsevica 2001- 2011 Cvjeticanin, Tatjana Narodni muzej, Beograd 109099 Centri srpske kulture XVIII veka / Kijev – Budim – Venecija Fin, Monika Koprivsek, Kristina Akademska knjiga, Novi Sad 106771 Cerka / NULL Albahari, David Stubovi kulture, Beograd 103424 Cesko-srpske arhitektonske veze 1918- 1941 / NULL Damljanovic, T. Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 103498 Cesko-srpski recnik 1-2 / NULL Djukanovic, Vlado Kacnik, Emilija Mirkovic, Dragutin Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 109050 Cestoskok / Antologija bezobraznih narodnik prica Zlatkovic, Ivan Laguna, Beograd 105168 Cetiri intervjua: intervjui predsednika republike Srbije / i predsednika Demokratske stranke Borisa Tadica Filimonovic, Milica Nova Evropa, Beograd 100072* Cetiri male zene / NULL Jokic-Kaspar, Ljiljana Stubovi kulture, Beograd 106826 Cetiri price do kraja / NULL Zivkovic, Zoran Admiral Books, Beograd 107998 Cetiri slike srpske apokalipse / NULL Arandjelovic, Goran Laguna, Beograd 105766 Cetrdeset dve izabrane pesme / NULL Radovic, Borislav RAD, Beograd Porudž.-Br. Naslov (/ Podnaslov) Autor(i) Izdavač, Mesto 100456 Cetres cuda / NULL Jovetic, Rastko Narodna Knjiga, Beograd 108432 Cetrnaesti vojvoda i devet baba / NULL Antic, CedomirEvoluta, Beograd 107975 Cetvrtasto mesto / NULL Tesin, Srdjan V. Arhipelag, Beograd 107777 Ceznje / NULL Spiridonovic Savic, Jela Sluzbeni glasnik, Beograd 108390 Chellenges of the 21th Century and the Region / Zbornik Dimitrijevic, Dusko Ladjevac, Ivona Institut za medjunarodnu polit, Beograd 100815* Chilandar / NULL Petkovic, Sreten Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 100055* Chilandar monastery / NULL Subotic, GojkoSrpska akademija nauka i umetnosti, Beograd 100582 Cigansko groblje / NULL Pavlovic, Zivojin RAD, Beograd 107326 Cilibar, med, oskorusa / NULL Demic, Mirko Agora, Zrenjanin 106934 Cim prezivim ovaj roman / NULL Djurdjevic, Mirjana Agora, Zrenjanin 103363 Cink / NULL Albahari, David Stubovi kulture, Beograd 107808 Cirkus Drainac / Cirkus zivota u kome sam vratolimije izvodio Jesic, Nedeljko Sluzbeni glasnik, Beograd 103969 Cirkus Drainac / Sabrana dela, Tom 9 Drainac, Rade Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 107566 Citadela / NULL Bjelogrlic, Aleksandar Agora, Zrenjanin 104490 Citajuci Vasu knjigu / NULL Jovanovic Djordjevic, Dejana Mali Nemo, Pancevo 109245 Citanja i pitanja / NULL Klajn, Ivan Dosije, Beograd 105410 Citanja neizvesnosti / Ogledi iz komparatistike Popov, Jovan Svetovi, Novi Sad 106804 Citanje Dostojevskog / Samoubistvo Kabic, Danilo Akademska knjiga, Novi Sad 107073 Citanje gradova / NULL Vuckovic, Radovan Sluzbeni glasnik, Beograd 107444 Citanje prorocanstva / Izreceno i proreceno Demic, Mirko Jovanovic, Bojan Sluzbeni glasnik, Beograd Porudž.-Br. Naslov (/ Podnaslov) Autor(i) Izdavač, Mesto 106533 Citanje savremene proze / NULL Milasinovic, Svetlana Mali Nemo, Pancevo 105020 Citanje slika / NULL Simovic, Ljubomir Stubovi kulture, Beograd 101931 Citanje vode / srpske price o ribolovu Pantic, MihajloStubovi kulture, Beograd 107813 Civot bezumlja / NULL Kostic Selem, Milica Stefanovic, Mirjana D. Sluzbeni glasnik, Beograd 108593 Cizmasi / NULL Mihailovic, Dragoslav Laguna, Beograd 103873 Clanci / Izabrana dela, Knj. 2 Tesla, Nikola Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 103887 Clanci / Izabrana dela, Knj. 6 Pupin, Mihajlo Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104138 Clanci – studije / Sabrana dela, Knj. 10 Petrovic Alas, Mihailo Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 103905 Clanci, govori, prepiska / Izabrana dela, Tom 6 Milankovic, Milutin Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 103879 Colorado Springs notes / NULL Tesla, Nikola Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 108084 Compehensive Dictionary of Law English-Serbian / Veliki pravni recnik englesko- srpski Vukicevic, Branko D. P. Autor, Beograd 105938* Condition of the Cultural and National Heritage in the / Balkan Region, Vol 1 (Conference in Kladovo 23-27 Oct. 2006) Popovic Zivancevic, Mila Narodni muzej, Beograd 107723 Constantine the Great and Edict of Milan 313 / NULL Boric Breskovic, Bojana Popovic, Ivana Narodni muzej, Beograd 106911 Constantine ́s Crossing / NULL Stojiljkovic, Dejan Geopoetika, Beograd 106344 Consul u Beogradu / NULL Cosic, Bora Prosveta, Beograd 108136 Conversation With Goya / Bridges / Signs by the Roadside Andric, Ivo Dereta, Beograd 105706 Corava strana / NULL Markovic, Radovan Beli Srpska Knjizevna Zadruga, Beograd 104905* Corpus vasorum antiquorum / NULL Popovic, Ljubisa Narodni muzej, Beograd 102159 Covek i njegov identitet / NULL Jerotic, Vladeta Ars Libri, Beograd 103083 Covek i voda / NULL Grupa, Autora Etnografski muzej, Beograd Porudž.-Br. Naslov (/ Podnaslov) Autor(i) Izdavač, Mesto 103209 Covek ideja i akcije / NULL Piljevic, Djordje O. Institut za noviju istoriju Srbije, Beograd 106540 Covek iz kuce na bregu / NULL Adasevic, Borivoje Stubovi kulture, Beograd 100074 Covek koga je trebalo ubiti / Politicki krimic sa epilogom Petrovic, Nenad Stubovi kulture, Beograd 100793 Covek koji je ziveo u snovima / NULL Petkovic, Radoslav Stubovi kulture, Beograd 105030 Covek od pepela / NULL Ivanji, Ivan Stubovi kulture, Beograd 107337 Covek u zargonu: Semanticko-derivaciona analiza / zargonizama sa arhisemom covek Knezevic, Zorica Alma, Beograd 109079 Covjek koga su voljeli andjeli / NULL Ognjenovic, Vujica Agora, Zrenjanin 104708 Crkolez – crtezi fresaka / NULL Petrovic, RadeRepublicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 108087 Crkva brvnara u Selevcu / NULL Cunjak, Mladjan Regionalni zavod za zastitu spomenika, Smederevo, Smederevo 103426 Crkva pokrova presvete Bogorodice / NULL Prodanovic Rankovic, I. Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 104232 Crkva Sv. Georgija u Smederevu / NULL Cunjak, Mladjan Muzej u Smederevu, Smederevo, Smederevo 106094* Crkva svetog Jovana Pretece u Crkolezu / NULL Rakic, Zoran Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 108618 Crkva Svetog Nikole u Nikoljcu / NULL Pejic, Svetlana Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 104187* Crkva svetog Nikole u Stanicenju / The Church Popovic, Marko Arheoloski institut, Beograd of St. Nicholas in Stanicenje 108079 Crkva Vavedenja Bogorodice u Lipljanu / NULL Davidov Temerinski, Aleksandra Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 105438 Crkve i manastiri SCG / NULL Verlag, MerkurMerkur-SV, Beograd 103578 Crkvena organizacija u srpskim zemljama / (Rani srednji vek) Zivkovic, TiborZavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 108976 Crna Gora i Moravica / Srbija: naselja, poreklo stanovnistva, obicaji. Knj. 29 Celikovic, Borisav Cvijic, Jovan Sluzbeni glasnik, Beograd 106281 Crna Gora i Rusija u vrijeme aneksione krize 1908-1909 / NULL Radusinovic, Milorad Svet knjige, Beograd 102369 Crna Gora i srpsko pitanje / NULL Komatina, Milija Zavet, Beograd Porudž.-Br. Naslov (/ Podnaslov) Autor(i) Izdavač, Mesto 106072 Crna Gora ocima Evrope 1796-1918 / NULL Marjanovic, Momir Prosveta, Beograd 105505 Crna Gora od XVIII veka do 1913. godine / istorijska karta Verlag, Geokarta Geokarta, Beograd 104062 Crna Gora pre i posle ujedinjenja / NULL Djonovic, Nikola Politika, Beograd 101551* Crna Knjiga / NULL Corovic, Vladimir Dosije, Beograd 108476 Crna knjiga: Cenzura u Srbiji 1945-2015 / NULL Lopusina, Marko Prometej, Novi Sad 107298 Crna kutija / NULL Bajac, Vladislav Arhipelag, Beograd 101877 Crna macka u levom tunelu / NULL Lukic, Dragan Interpres, Beograd 107670 Crna Reka / Srbija: naselja, poreklo stanovnistva, 0bicaji. Knj. 22 Celikovic, Borisav Cvijic, Jovan Sluzbeni glasnik, Beograd 108114 Crna ruka / Licnosti i dogadjaji u Srbijji od prevrata 1903. do Solun Kazimirovic, Vasa Prometej, Novi Sad 106529 Crnac u beloj kosulji / NULL Pavkovic, Vasa Prosveta, Beograd 105469 Crnci u Firenci / NULL Rudan, Vedrana Rende, Beograd 104455 Crne cipele / NULL Oltvanji, Oto B92, Beograd 105952 Crne curke / Druga knjiga crnih curaka / NULL Zuric, Vule Fabrika knjiga, Beograd 100075* Crni dani Rake Drainca / Srbija na jugu ili kako se pravi istorija Ivanovic, Ivan Stubovi kulture, Beograd 104084* Crnjanski – prolegomena za patografiju / NULL Berber, Stojan Zaduzbina Andrejevic, Beograd 101690* Crnjanski i Ducic izmedju dva sveta / NULL Popovic, Milenko Draganic, Beograd 100365 Crnjanski i mefistofel / o skrivenoj figuri Romana o Londonu Lompar, Milo Nolit, Beograd 107399 Crnjanski, megalopolis / NULL Vladusic, Slobodan Sluzbeni glasnik, Beograd 102132 Crno sunce / NULL Begenisic, Milivoje Gutenbergova galaksija, Beograd 105749 Crno telo / NULL Barna, Laura Dereta, Beograd Porudž.-Br. Naslov (/ Podnaslov) Autor(i) Izdavač, Mesto 107067 Crno u koloru / Crni humor u srpskom filmu Matijevic, Vladan Sluzbeni glasnik, Beograd Vucinic, Srdjan 105475 Crnogorsko primorje / turisticka karta Verlag, Geokarta Geokarta, Beograd 100766 Crnogorsko srpstvo zbiljskih Srba / NULL Kovijanic, Dragutin Novinsko-izdavacki centar vojska, Beograd 105331 Crta za sabiranje / NULL Nikolic, Danilo Narodna Knjiga, Beograd 106542 Crtez na dlanu / NULL Dugalic, Ljiljana Stubovi kulture, Beograd 100076* Crvena marama, sva od svile / NULL Prodanovic, Mileta Stubovi kulture, Beograd 103408 Crvene price / NULL Zivkovic, MilosCigoja, Beograd 104809 Crvene vestice / NULL Tirnanic, Bogdan Narodna Knjiga, Beograd 100638 Crveni krug / NULL Atanasijevic, Sonja RAD, Beograd 102322 Crveni petao leti prema nebu / NULL Bulatovic, Miodrag Stylos, Novi Sad 106045 Crveni petao leti prema nebu / NULL Bulatovic, Miodrag Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 102943 Crveni Pjero i druge novele / NULL Krakov, Stanislav Filip Visnjic, Beograd 108699 Crveni presek / NULL Barna, Laura Sluzbeni glasnik, Beograd 109159 Crveni tepih / NULL Dangubic, Ratko Arhipelag, Beograd 102765 Crveno i belo / (srpsko- keltske paralele) Kuic, Ranka Glas srpski, Banja Luka 104237 Crveno i plavo / NULL Mihailovic, Dragoslav NIN, Beograd 101411* Cubrilovici 1914. i kasnije / NULL Ekmecic, Milorad Balkanoloski institut, Beograd 103787 Cudesna hronika noci / NULL Karadzic, Radovan Igam, Beograd 102516 Cudi naseg filma / NULL Colic, Milutin Prometej, Novi Sad 104426 Cudne stvari / NULL Petkovic, Sreten RAD, Beograd Porudž.-Br. Naslov (/ Podnaslov) Autor(i) Izdavač, Mesto 107859 Cudo jezika / Razgovori sa lingvistima Jevtic, Milos Sluzbeni glasnik, Beograd 102695* Cultural heritage of Kosovo and Metohija / NULL Milic, Mileta Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 108443 Cup komitskog vojvode / NULL Savic, Milisav Dereta, Beograd 104488 Cuprija nad svetom / Leskovac Radovic, Dragan Mali Nemo, Pancevo 109077 Cutanja iz gore / NULL Demic, Mirko Agora, Zrenjanin 100245 Cuvar adrese / NULL Kapor, Momo Knjiga Komerc, Beograd 108937 Cuvar vatre / NULL Manojlovic, Dejan Laguna, Beograd 100816 Cuvari bastine 1947-1997 / NULL Milic, Mileta Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 104690 Cuvari bengalske vatre / Zivot i smrt u srpskom postkomunizmu 2 Pancic, Teofil XX vek, Beograd 101994 Cuvari kazacke ivice / NULL Arsic, Ljubica B92, Beograd 108435 Cuvari svetinje / NULL Djurdjevic, Mirjana Evoluta, Beograd 108181 Cuvari tradicije / Razgovori sa istrazivacima i tumacima proslosti Jevtic, Milos Sluzbeni glasnik, Beograd 107271 Cvarcic / NULL Savic, Milisav Ariadna, Beograd 106708 Cvat lipe na Balkanu / NULL Kuic, Gordana Alnari, Beograd 102313 Cvetnik / NULL Velimirovic, Vladika Nikolaj Evro, Beograd 105577 Cvetovi i gusari / NULL Tartalja, GvidoBookland, Beograd 104497 Cvetovi sna / NULL Veljkovic, Sasa Mali Nemo, Pancevo Macini, Djuzepe 105161 Slovenska pisma / NULL Platoneum, Novi Sad Macura, Milos 100010* Bitoljsko-prilepska kotlina / Antropogeografska proucavanja Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd 101737* Drustvene nauke o Srbima u Madjarskoj / Zbornik radova sa okruglog stola odrzanog 6-8 dec. 1998 Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd 103010 Naselja i stanovnistvo oblasti Brankovica 1455.godine / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Madzar, Ljubomir 100436 Politicki uzroci siromastva / NULL Izdavacka Knjizarnica Zorana S, Novi Sad Madzarevic, Gradimir 105458* Mediala / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 106043 Sejka / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Magarasevic, Mirko 109057 Antologija srpske erotske poezije / NULL Akademska knjiga, Novi Sad 107229 Evropski pesnici / NULL Akademska knjiga, Novi Sad 109096 I nova turska pisma / Putopisi Akademska knjiga, Novi Sad 107088 Jovan Hristic, izbliza / Portret knjizevnog prijatelja Sluzbeni glasnik, Beograd 108245 Srpska kriticka poezija / NULL Akademska knjiga, Novi Sad 108251 Tragom Crnjanskog / NULL Akademska knjiga, Novi Sad Magazinovic, Maga100564* Moj zivot / NULL Clio, Beograd Mahmutcehajic, Rusmir 108613 Andricevstvo / Protiv etike sjecanja Clio, Beograd Majdanac, Boro 108307 Pozoriste u okupiranoj Srbiji / NULL Altera, Beograd Majenova, Marija Renata 106609 Teorijska poetika / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Majer, Stiven 107626 Sacuvati mir u Bosni: Mitovi, izazovi, sanse / Zbornik Cigoja, Beograd Mak, Dejan 104558 Pariska menazerija / NULLKnjizevna opstina Vrsac, Vrsac Makgauan, Kris 106918 Paleontologija / NULL Kreativni centar, Beograd Mako, Vladimir 107201* The Art of Harmony: Principles of / of Measuring and Proportioning in Byzantine Wall Painting Orion Art, Beograd Maksimovic, Desanka 108178 Celokupna dela Desanke Maksimovic 1-10 / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 101668 Izabrane pesme Desanke Maksimovic / NULL Draganic, Beograd 101977 Nebeski razboj / NULL Interpres, Beograd 107314 Pesme / NULL Srpska Knjizevna Zadruga, Beograd 101617* Sabrane pesme Desanke Maksimovic 1-8 / NULL Draganic, Beograd 104664 Vilina kci / NULL Bookland, Beograd Maksimovic, Goran 105789* Iskustvo i dozivljaj / NULL Filip Visnjic, Beograd 104363 Nikad nije vito tvoje telo / antologija ljubavne lirike srpskog romantizma Srpska Knjizevna Zadruga, Beograd 103634 Roman bez romana / NULL Knjizevna opstina Vrsac, Vrsac 104531 Sabrane komedije Branislava Nusica / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 103636 Zalostna pozorja, Knjiga prva / Nevinost. Smrt Stefana Decanskog i dr. Knjizevna opstina Vrsac, Vrsac Maksimovic, Jovan105056 Muski kuvar / NULL Dereta, Beograd Maksimovic, Ljubomir 102587* Grad u Vizantiji / Ogledi o drustvu poznovizantijskog doba Plato, Beograd 107835 Ogledi o politickoj moci u Vizantiji / NULL Srpska Knjizevna Zadruga, Beograd 103705* Srpski nomici / Nomiks in Medieval Serbia Vizantoloski institut, Beograd 100863* Treca jugoslovenska konferencija vizantologa / Krusevac, 10-13 maj, 2000 Vizantoloski institut, Beograd 100182* Uspon vojnog plemstva u Vizantiji XI veka / NULL Vizantoloski institut, Beograd 105673* Vizantijski izvori za isrtoriju naroda Jugoslavije III / NULL Vizantoloski institut, Beograd 105671* Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije I / NULL Vizantoloski institut, Beograd 105672* Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije II / NULL Vizantoloski institut, Beograd 105674* Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije IV / NULL Vizantoloski institut, Beograd 106668* Vizantijski svet i Srbi / NULL Istorijski institut, Beograd 107873 Vizantijski svet na Balkanu / Byzantine World in the Balkans Vizantoloski institut, Beograd 100183* Zbornik radova vizantoloskog instituta 38 / NULL Vizantoloski institut, Beograd 102949* Zbornik radova vizantoloskog instituta 39 / NULL Vizantoloski institut, Beograd 106099* Zbornik radova vizantoloskog instituta 40 / NULL Vizantoloski institut, Beograd 103783* Zbornik radova vizantoloskog instituta 41 / NULL Vizantoloski institut, Beograd 104511* Zbornik radova vizantoloskog instituta 42 / NULL Vizantoloski institut, Beograd 104948* Zbornik radova vizantoloskog instituta 43 / NULL Vizantoloski institut, Beograd 105939* Zbornik radova vizantoloskog instituta Vizantoloski institut, Beograd 44,1-2 / NULL 106286* Zbornik radova Vizantoloskog instituta 45 / NULL Vizantoloski institut, Beograd 106849 Zbornik radova vizantoloskog instituta 46 / NULL Vizantoloski institut, Beograd 108872 zbornik radova vizantoloskog instituta 49 (2012) / NULL Vizantoloski institut, Beograd 108877 zbornik radova vizantoloskog instituta 51 (2014) / NULL Vizantoloski institut, Beograd 108879 zbornik radova vizantoloskog instituta 52 (2015) / NULL Vizantoloski institut, Beograd 108871 Zbornik radova vizantoloskog instituta 53 (2016) / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Maksimovic, Mihailo 106622 Mali bukvar za veliku decu / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Maksimovic, Miroslav 104575* Bas svasta / Sabrani spisi Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 107070 Poezija, trziste, drzava / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Maksimovic, Vladimir 109282 Zakovana vrata / Srbi i balkanski muslimani Ukronija, Beograd Autor Porudž.-Br.Naslov (/ Podnaslov) Izdavač, Mesto Maksimovic, Vojislav 108831 Bosna i Hercegovina u Prvom svjetskom ratu / Corovicevi susreti 2014 Filip Visnjic, Beograd Makuljevic, Nenad 105354* Privatni zivot kod Srba u devetnaestom veku / NULL Clio, Beograd 105593* Umetnost i nacionalna ideja u XIX veku / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Malavrazic, Djordje106215 Sezdeset osma – licne istorije: 80 svedocenja / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Maldini, Slobodan 107644 Leksikon arhitekture i umetnickog zanatstva / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Maldzijeva, Vjara 106850 Juznoslovenski jezici: gramaticke strukture i funkcije / NULL Beogradska knjiga, Beograd Male, Alber 100562* Dnevnik sa srpskog dvora 1892 – 1894 / NULL Clio, Beograd Malesevic, Miroslava 106121 Zensko – etnografski aspekti drustvenog polozaja zene u Srbi / NULL Srpski genealoski centar, Beograd Malesevic, Sinisa 104274 Ideologija, legitimnost i nova drzava / NULL Fabrika knjiga, Beograd Malisic, Vesna 104092 Zoran Djindjic – san o Srbiji / NULL Cigoja, Beograd Malovic, Nikola 108015 Jedro nade / NULL Laguna, Beograd 106442 Lutajuci Bokelj / NULL Laguna, Beograd Mamula, Milanka 108576 Rijaliti roman / Jednogodisnja SMS biografija 16.X 2008 – 16. X 2009 Narodna Knjiga, Beograd Mancic, 106874 Prevod i kritika / NULL Institut za Aleksandra knjizevnost i umetnost, Beograd 107390 Uvod u fantasticnu knjizevnost / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Mancic Milic, Aleksandra 102058 Preverzije / Ogledi o spanskim prevodima iz srpske knjizevnosti RAD, Beograd Mandic, Bozidar 108697 Pertle / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Mandic, Igor 104238 Izmedju dv(ij)e vatre 1996- 1999 / NULL NIN, Beograd 107397 Kaj ste pisali, bre? / Sta ste napisali, bre? Sluzbeni glasnik, Beograd 108812 Oklop od papira / Autobiografski saldokonti 1966-2013 V.B.Z., Beograd 104681 Za nasu stvar / Agonija postkomunitma u Hrvatskoj 1990-1999 XX vek, Beograd Mandic, Slobodan 106255 Nekrsteni dani / NULL Filip Visnjic, Beograd 109082 Ocev novi mandat / NULL Agora, Zrenjanin Mandic, Svetislav 104435 Kad mlidijah ziveti / NULL Srpska knjiga, Ruma Mandic, Velimir 107952 Sarajevo 1914. – svedocenja / Bosna u lancima / Od Terezina do Sarajeva Prosveta, Beograd Mandic Rigonat, Tatjana 102657 Iz zivota ptica / NULL Lom, Beograd Manevic, Zoran 106185 Leksikon Neimara / NULL Gradjevinska knjiga, Beograd Autor Porudž.-Br.Naslov (/ Podnaslov) Izdavač, Mesto Manojlovic, Dejan 108937 Cuvar vatre / NULL Laguna, Beograd Manojlovic, Miroljub 104199 Branicevski almanah / NULL Narodni muzej, Pozarevac, Pozarevac 104200 Pozarevac od turske kasabe do srpske varosi 1804-1858 / NULL Narodni muzej, Pozarevac, Pozarevac 104206 Viminacium 12 / Zbornik radova Narodnog muzeja u Pozarevcu Narodni muzej, Pozarevac, Pozarevac 104207 Viminacium 13/14 / Zbornik radova Narodnog muzeja u Pozarevcu Narodni muzej, Pozarevac, Pozarevac 104202 Viminacium 3 / Zbornik radova Narodnog muzeja u Pozarevcu Narodni muzej, Pozarevac, Pozarevac 104203 Viminacium 4/5 / Zbornik radova Narodnog muzeja u Pozarevcu Narodni muzej, Pozarevac, Pozarevac 104204 Viminacium 7 / Zbornik radova Narodnog muzeja u Pozarevcu Narodni muzej, Pozarevac, Pozarevac 104205 Viminacium 8/9 / Zbornik radova Narodnog muzeja u Pozarevcu Narodni muzej, Pozarevac, Pozarevac 104201 Zabari / NULL Narodni muzej, Pozarevac, Pozarevac Manojlovic, Predrag Miki 108734 A ko si ti? / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Manojlovic, Todor 104828 Pesme / NULL Gradska narodna biblioteka Z. Zrenjanin, Zrenjanin Manojlovic Pintar, 108906 Arheologija secanja / Cigoja, Beograd Olga Spomenici i identiteti u Srbiji 1918-1989 105634 Istorija i secanje – studije istorijske svesti / Zbornik radova Institut za noviju istoriju Srbije, Beograd Manosek, Valter 106658 Holokaust u Srbiji – vojna okupaciona politika / i unistavanje Jevreja 1941- 1942 Sluzbeni list, Beograd Marcetic, Adrijana 106735* Istorija i prica / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 108710 O novoj komparatistici / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Marcetic, Milovan 102758 Mera duse / NULL Glas srpski, Banja Luka 100659 Moj Holivud / NULL RAD, Beograd 103289 Prvo lice / NULL Stylos, Novi Sad 107997 Putnik sa dalekog neba / Milos Crmnjanski u prici Laguna, Beograd 103279* Ratno ostrvo / NULL Otkrovenje, Beograd 105757 Taskent / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 107540 Zemaljski dugovi / Ivo Andric u prici Laguna, Beograd Maretic, Ernest Gedeon 103748 Istorija srpske revolucije 1804-1813 / NULL Filip Visnjic, Beograd Maric, Ilija 109136 Beleske o Kisu i filosofiji / NULL Bernar, Beograd 103286* Filosofija na Velikoj skoli / NULL Plato, Beograd 106044 Na efeskom putu / NULL Plato, Beograd 103285* O srpskoj filosofiji / Zbornik Plato, Beograd Maric, Jasmina 103311 Kiparska abeceda / NULL Nolit, Beograd Maric, Ljubica 106690 Zapisi Ljubice Maric / NULL Arhipelag, Beograd Maric, Nebojsa 107387 Tragedija / Sasvim kratak uvod Sluzbeni glasnik, Beograd Maric, S. 103466 Ogledi o knjizevnosti / Celokupna dela S. Marica: tom 2 Izdavacka Knjizarnica Zorana S, Novi Sad Maric, Simon 102118 Bezi, pretvoricu te u decaka / NULL Gutenbergova galaksija, Beograd Maric, Sreten 107776 O hermeneutici / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 106145 O jeziku i jezikoslovlju / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 107743 O strukturalizmu / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 106143 O tragediji / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 106144 O tragicnoj ludi / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Maric, Svetislav 104726 Filozofija: prvi srpski recnik filozofije / NULL Dereta, Beograd Maricki, Dusanka 107104 Teorija knjizevne istorije / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Maricki Gadjanski, Ksenija 106653 Anticki svet, evropska i srpska nauka / Zbornik radova Drustvo za anticke studije Srbije, Beograd 106651 Antika i savremeni svet / Zbornik radova Drustvo za anticke studije Srbije, Beograd 106652 Evropske ideje, anticka civilizacija i srpska kultura / Zbornik radova Drustvo za anticke studije Srbije, Beograd Marijan, Vlado St. 107824 Povratak grofa od Takova / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Autor Porudž.-Br.Naslov (/ Podnaslov) Izdavač, Mesto Marijanski Manojlovic, Mirjana 106098* Kasnorimski slemovi iz Berkasova / NULL Muzej Vojvodine, Novi Sad 105947* Rimska nekropola kod Beske u Sremu / NULL Muzej Vojvodine, Novi Sad Marincic, Aleksandar 105813 Zivot Nikole Tesle / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Marinkovic, Borivoje 105541 Ogledi o starom srpskom stamparstvu / NULL Dnevnik, Novi Sad 107400 Prelistavanje zaborava / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 106612 Tragom Dositeja / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 106136* Zaboravljeni bratstvenici po peru / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Marinkovic, Cedomila 105637* Slika podignute crkve: predstave arhitekture / na ktitorskim portretima u srpskoj i vizantijskoj umetnosti Centar za naucna istrazivanja , Kragujevac Marinkovic, Darko 108794 Enciklopedija industrijskih odnosa / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Marinkovic, Dusan 108894 Nacrt za sociologiju ideologije / NULL Mediterran Publishing, Novi Sad 107173 Poetika proze Borisava Stankovica / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 107409 Poetika proze Borisava Stankovica / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Marinkovic, Jasna 105724 Pejzazi Beograda u XX veku / Belgrade Landscapes in XXth Century Muzej grada Beograda, Beograd Marinkovic, Mirjana 100923 Turska kancelarija kneza Milosa Obrenovica (1815- 1839) / NULL Istorijski institut, Beograd Marinkovic, Nikola 108573 Daj nam Boze municije / Srpska avangarda na braniku otadzbine Catena Mundi, Beograd Marinkovic, Radmila 106162* Svetorodna gospoda srpska / NULL Drustvo za srpski jezik i knjizevnost Srbije, Beograd Marinkovic, Ranko 104244 Kiklop / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Marinkovic, Simeon 105209 Ko se koga uplasio / NULLKreativni centar, Beograd 105210 Kucica u sumi / NULL Kreativni centar, Beograd 105215 Skola u prirodi / NULL Kreativni centar, Beograd 105208 Skola za lisice / NULL Kreativni centar, Beograd 105964* Srpska narodna pesmarica / NULL Kreativni centar, Beograd 101796 Srpske narodne bajke / NULL Kreativni centar, Beograd 101795 Srpske narodne pripovetke / NULL Kreativni centar, Beograd 105211 Sta to zeli kucence Neli / NULL Kreativni centar, Beograd 105212 Sumska prica / NULL Kreativni centar, Beograd 105207 Zmaj ognjeni i priceza / NULL Kreativni centar, Beograd Marinkovic, Snezana 105391* Matejski brod / NULL Narodni muzej Zrenjanin, Zrenjanin 105392* Starcevacka kultura na tlu srednjeg Banata / NULL Narodni muzej Zrenjanin, Zrenjanin 105393* Vincanska kultura na podrucju srednjeg Banata / NULL Narodni muzej Zrenjanin, Zrenjanin Marinkovic, Vladimir 108794 Enciklopedija industrijskih odnosa / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Marjanovic, Borivoje 103590 Karadjordjevi ustanici / NULL Knjiga Komerc, Beograd Marjanovic, Cedomir 101426* Istorija srpske crkve / NULL Ars Libri, Beograd Marjanovic, Milos 100980 Drustvene i kulturne promene u selima vlaske etnicke / zajednice Negotinske krajine Etnografski Institut, Beograd Marjanovic, Milutin 101417 Banja na Limu kod Priboja / Selo, manastir i banjsko leciliste od praistorije do 1941 Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd Marjanovic, Momir 106072 Crna Gora ocima Evrope 1796-1918 / NULL Prosveta, Beograd Marjanovic, Vesna 106381 Maske, maskiranje i rituali u Srbiji / NULL Cigoja, Beograd 103617 Vodic kroz kolekciju predmeta uz bozicne obicaje / Christmas Ritual Items Guide Etnografski muzej, Beograd Autor Porudž.-Br.Naslov (/ Podnaslov) Izdavač, Mesto Marjanovic, Voja 102737 Zivot i delo Branka Copica / NULL Glas srpski, Banja Luka Marjanovic Dusanic, Smilja 109144 Daily Life in Medieval Serbia / NULL Clio, Beograd 103334* Privatni zivot u srpskim zemljama srednjeg veka / NULL Clio, Beograd 108893 Proceedings of the 23rd International Congress of Byzantine / Studies, Belgrade 22-27 August 2016 Srpski nacionalni komitet za Vizantologiju, Beograd 107453 Remanier, metaphraser. Fonctions et / techniques de la reecriture dans le monde byzantin Filozofski Fakultet, Beograd 105968* Sveti kralj / Kult Stefana Decanskog Balkanoloski institut, Beograd 109209 Sveto i propadljivo / Telo u srpskoj hagiografskoj knjizevnosti Balkanoloski institut, Beograd Markov, Mladen 102891 Najlepse price Mladena Markova / NULL Prosveta, Beograd 105565* Teskoba / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 103416 Ukop oca / NULL Narodna Knjiga, Beograd Markovic, Alekdansda Sanja 107441 Ulica koju volim / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Markovic, Aleksandar 108133 Pocinje rat: 1914 u dokumentima arhiva Srbije / NULL Arhiv Srbije, Beograd 108126 Ustavi Knezevine i Kraljevine Markovic, Anita 108086 Smederevo. Mali vodic kroz kulturnu bastinu / NULL Regionalni zavod za zastitu spomenika, Smederevo, Smederevo Markovic, Barbi 107060 Izlazenje / NULL Rende, Beograd 109149 Superherojke / NULL Arhipelag, Beograd Markovic, Biljana 102380 Despotov zakonik / Zakon o rudnicima despota Stefana Lazarevica Vajat, Beograd 108460 Justinijanov zakon: srednjovekovna vizantijsko-srpska pravna / kompilacija. Izvori srpskog prava, Knj. XV Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd Markovic, Cedomir 104309* Neolit Crne Gore / NULL Centar za arheoloska istrazivanja, Beograd Markovic, Dragoslav 107115 Secanje i komentari / Dnevnicke beleske Dragoslava-Draze Markovica Sluzbeni glasnik, Beograd Markovic, Goran 107647 Bosanskohercegovacki federalizam / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 108343 Izmisljeni zivot / Oklopdzic-Markovic: prepiska 2003-2007) Clio, Beograd 109160 Tri price o samoubicama / NULL Arhipelag, Beograd Markovic, Gordana 104940* Saopstenja XXXV-XXXVI (2003-2004) / NULL Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 105399* Saopstenja XXXVII- XXXVIII (2005-2006) / NULL Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 105584 Spomenicko nasledje Srbije: nepokretna kulturna dobra / od izuzetnog i od velikog znacaja Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd Markovic, Jelica 104697 Medicinski recnik englesko-srpski / Dictionary Gradjevinska knjiga, Beograd 105430 Tehnicki recnik englesko- srpski / Dictionary Gradjevinska knjiga, Beograd Markovic, Mihailo 105684 Drustveno-politicka misao Njegosa / Naucni skup Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd Markovic, Milena 107914 Drame / NULL Lom, Beograd 102658 Istina ima teranje / NULL Lom, Beograd 102659 Pas koji je pojeo sunce / NULL Lom, Beograd 108614 Pesme za zive i mrtve / NULL Lom, Beograd 109072 Pre nego sto sve pocne da se vrti / NULL Lom, Beograd 108139 Tudjina, vecna sudbina / NULL Dereta, Beograd 108562 Zmajeubice / junacki kabare Lom, Beograd Markovic, Milenko 107059 Ogledi o nacionalnom i demokratskom pitanju / Postjugoslovenski slucaj Srbije Sluzbeni glasnik, Beograd Markovic, Miodrag 106793 Prvo putovanje Sv. Save u Palestinu i njegov / znacaj za srpsku srednjovekovnu umetnost Vizantoloski institut, Beograd 109143 Serbian Artistic Heritage in Kosovo and Metohija / Identity, Significance, Vulnerability Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd 108665 Sveti Nikita kod Skoplja / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 108413 Zograf 37 (2013) / NULL Institut za istoriju umetnosti, F.F., Beograd 108832 Zograf 39 (2015) / Zeitschrift Institut za istoriju umetnosti, F.F., Beograd 106655* Zograf 32 (2008) / NULL Institut za istoriju umetnosti, F.F., Beograd 106848* Zograf 33 (2009) / NULL Institut za istoriju umetnosti, F.F., Beograd 107655 Zograf 35 (2011) / NULL Institut za istoriju umetnosti, F.F., Beograd 107702 Zograf 36 (2012) / NULL Institut za istoriju umetnosti, F.F., Beograd 108823 Zograf 37 (2013) / Zeitschrift Institut za istoriju umetnosti, F.F., Beograd 108824 Zograf 38 (2014) / NULL Institut za istoriju umetnosti, F.F., Beograd Markovic, Miroslav 107115 Secanje i komentari / Dnevnicke beleske Dragoslava-Draze Markovica Sluzbeni glasnik, Beograd Markovic, Monah Ignatije 106258 Pravoslavni manastiri u Bosni i Hercegovini / Orthodox Monasteries in Bosnia and Herzegovina Filip Visnjic, Beograd Markovic, Natasa 108863 Ledi Pedzet / i njeni Srbi Plavi Jahac, Beograd 107704 Marina Abramovic / heroina narcisticke umetnosti Plavi Jahac, Beograd Autor Porudž.-Br.Naslov (/ Podnaslov) Izdavač, Mesto Markovic, Predrag 100129 Jugoistocna Evropa 2000 / NULL Stubovi kulture, Beograd 107599 Lisce i prasina / NULL Arhipelag, Beograd 106992 Pamtivek Albahari / NULL Stubovi kulture, Beograd 106991 Pamtivek Simovic / NULL Stubovi kulture, Beograd 106772 The Cinema of Goran Paskaljevic / NULL Stubovi kulture, Beograd 106194 Trajnost i promena / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 104266 Ziveti u Beogradu 1 (1837-Istorijski arhiv 1841) / NULL Beograda, Beograd 104267 Ziveti u Beogradu 2 (1842- 1850) / NULL Istorijski arhiv Beograda, Beograd 104268 Ziveti u Beogradu 3 (1851- 1867) / NULL Istorijski arhiv Beograda, Beograd 107146* Zograf 34 (2010) / Casopis za srednjevekovnu umetnost Institut za istoriju umetnosti, F.F., Beograd Markovic, Radovan Beli 105706 Corava strana / NULL Srpska Knjizevna Zadruga, Beograd 102924 Devet belih oblaka / NULL Filip Visnjic, Beograd 105330 Kavaleri starog premera / NULL Narodna Knjiga, Beograd 100469* Lajkovacka pruga / NULL Narodna Knjiga, Beograd 100470* Limunacija u celijama / NULL Narodna Knjiga, Beograd 103419 Orkestar na pedale / NULLNarodna Knjiga, Beograd 100471* Poslednja ruza Kolubare / NULL Narodna Knjiga, Beograd 108890 Putnikova ciglana / Zaludno pletivo Srpska Knjizevna Zadruga, Beograd 102045* Zivcana japija / NULL Narodna Knjiga, Beograd Markovic, Radul 105112 Srpske narodne poslovice i izreke / NULL Novinsko-izdavacki centar vojska, Beograd Markovic, Ratko 108461 Dva veka srpske ustavnosti / Izvori srpskog prava, Knj. XVII Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd 105516 Prizren carski grad / NULL Narodna i universitetska biblioteka , Pristina Markovic, Slavica 101796 Srpske narodne bajke / NULL Kreativni centar, Beograd 101795 Srpske narodne pripovetke / NULL Kreativni centar, Beograd Markovic, Slobodan G. 108219 Dva veka moderne srpske diplomatije / NULL Balkanoloski institut, Beograd 105519 Evropa i Zapadni Balkan posle velikog prosirenja / Europe and the Western Balkans After the Big Enlargment Institut za evropske studije, Beograd Markovic, Slobodan Z. 104437 Mornar na konju / NULL Srpska knjiga, Ruma 104929 Srpska knjizevnost izmedju dva svetska rata / pojave, pisci i dela Drustvo za srpski jezik i knjizevnost Srbije, Beograd Markovic, Snezana 103725 Pripovetke i predanja levca – novi zapisi / NULL Centar za naucna istrazivanja , Kragujevac Markovic, Svetozar101383* Celokupna dela Svetozara Markovica I-XVII / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 105397 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 1-3, 9-10 / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104018 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 11 / Clanci, Pisma, Dokumenti, Prilozi (Kragujevacki period) Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104019 Celokupna dela Svetozara Zavod za Markovica, Knj. 12 / Clanci, Pisma, Dokumenti, Prilozi (Kragujevacki period) udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104020 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 13 / Clanci, Pisma, Dokumenti, Prilozi (Kragujevacki period) Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104021 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 14 / Clanci, Pisma, Dokumenti, Prilozi (Kragujevacki period) Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104022 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 15 / Evropski izvori o Svetozaru Markovicu Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104023 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 16 / Savremenici i saradnici o Svetozaru Markovicu Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104024 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 17 / Bibliografija Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104013 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 4 / Clanci, Pisma, Dokumenti, Prilozi (Beogradski period) Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104014 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 5 / Clanci, Pisma, Dokumenti, Prilozi (Beogradski period) Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104015 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 6 / Clanci, Pisma, Dokumenti, Prilozi (Beogradski period) Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104016 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 7 / Clanci, Pisma, Dokumenti, Prilozi (Beogradski period) Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104017 Celokupna dela Svetozara Markovica, Knj. 8 / Srbija na Istoku (Novosadska faza) Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Markovic, Vasilije 101430 Pravoslavno monastvo i manastiri u srednjevekovnoj Srbiji / NULL Ars Libri, Beograd 102171 Pravoslavno monastvo i manastiri u srednjovekovnoj Srbiji / NULL Ars Libri, Beograd Markovic, Vera 102071 Srpsko-ruski recnik / NULLNarodna Knjiga, Beograd Markovic, Veselin 100095* Izranjanje / NULL Stubovi kulture, Beograd 106980 Mi razliciti / NULL Arhipelag, Beograd 109153 Proslost nikad ne prodje / NULL Arhipelag, Beograd 109152 Svetlost na vod / Put na sever Arhipelag, Beograd Markovic, Vladimir 108363 Kroz Makedoniju / NULL Draslar partner, Beograd Markovic, Zlatibor 108126 Ustavi Knezevine i Kraljevine Srbije / NULL Arhiv Srbije, Beograd Markovic Koder, 105163 Mitoloski recnik / NULL Narodna biblioteka Djordje Vuk Karadzic, Kragujevac 106621 Nacala / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 107427 Narecenno / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Markovic Majtenji, Andras 104364 Vojvodina 1848 / Zbornik radova povodom 150te godisnjice madjarske revolucije Prometej, Novi Sad Markovic Nikolic, Ljiljana 104230 Anticke i srednjovekovne nekropole Smedereva / NULL Muzej u Smederevu, Smederevo, Smederevo Markovic Sargic, Ana 107285 Mit u romanu / Postupak mitologizacije Slobodana Dzunica Albatros Plus, Beograd Markovski, Mihal Pavel 106608 Knjizevne teorije XX veka / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Markus, Sasa 108788 Parodija u postmodernom filmu / NULL Filmski centar Srbije, Beograd Autor Porudž.-Br.Naslov (/ Podnaslov) Izdavač, Mesto Marojevic, Igor 108011 Beogradjanke / NULL Laguna, Beograd 108352 Kroz glavu / NULL Dosije, Beograd 107353 Majcina ruka / NULL Laguna, Beograd 106565 Parter / NULL Laguna, Beograd 109045 Price o Kosovu / NULL Laguna, Beograd 106440 Snit / NULL Laguna, Beograd 100804 Tragaci / NULL Stubovi kulture, Beograd 103368 Zega / NULL Stubovi kulture, Beograd Marojevic, Radislav 107131 Estetika otaca crkve / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Marsal, Tim 101468* Igre senki / NULL B92, Beograd Marshall, Tim 101469* Shadowplay / NULL B92, Beograd Martinov, Zlatoje 104493 Preljubnicka biblija / NULL Mali Nemo, Pancevo Martinovic, Miras 102065* Teuta / NULL Geopoetika, Beograd 101440 Vavilonski mudraci / NULL Geopoetika, Beograd Martinovic Bajica, Petar 104060 Milan Nedic / NULL Nikola Pasic, Beograd Marusic, Branko 105557 O osnovnim pitanjima srpske heraldike / O fiktivnom grbu Hercegovine Knjizevna omladina Srbije, Beograd Masic, Dusan 105016 Talasanje Srbije / Knjiga o radiju B92 B92, Beograd Masirevic, Milica 101610* Pastir trazi dno neba / NULL Draganic, Beograd 101940 The shepherd seeks the bottom of the heavens / NULL Draganic, Beograd Mastilo, Natalija 107945 Recnik savremene srpske geografske terminologije / NULL Geografski Fakultet, Beograd Mastilovic, Draga 108831 Bosna i Hercegovina u Prvom svjetskom ratu / Corovicevi susreti 2014 Filip Visnjic, Beograd 109220 Pisci srpske istorije / Corovicevi susreti 2016. godine Filip Visnjic, Beograd Matanovic, Vera 105216 Skola u prirodi – Fruska Gora / NULL Kreativni centar, Beograd Mataric, Mirjana 106777 Engleska knjizevnost kod Srba 1900 – 1945 kroz casopise / NULL Mali Nemo, Pancevo Matavulj, Simo 101658 Bakonja fra Brne / Pripovetke / Izbor iz dela Sime Matavulja Draganic, Beograd 107683 Memoarski i putopisni spisi / Sabrana djela Sime Matavulja, Knj. 5 Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 107684 Prepiska / Sabrana djela Sime Matavulja, Knj. 7 Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 105823 Pripovetke I / Sabrana dela, Tom 2 Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 105824 Pripovetke II / Sabrana dela, Tom 3 Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 105825 Pripovetke III / Sabrana dela, Tom 4 Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 105822 Romani: Uskok / Bakonja vra Brne / Sabrana dela, Tom 1 Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Matic, Andrija 106986 Muzej savremene umetnosti / NULL Stubovi kulture, Beograd 106539 Saht / NULL Stubovi kulture, Beograd Matic, Dragica 108142 Uzicki leksikon / Leksikoni gradova Srbije Sluzbeni glasnik, Matic, Milan 105639 Liberalizam, populizam i demokratija / NULL Institut za politicke studije, Beograd 100313 Mit i politika / NULL Cigoja, Beograd 103133 Partizanska stampa u Srbiji 1941-1944 / NULL Institut za savremenu istoriju, Beograd 103137 Ravnogorska ideja u stampi i propagandi 1941- 1944 / NULL Institut za savremenu istoriju, Beograd Matic, Svetozar 108888 Principi srpske versifikacije / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Matic, Tioslav 107856 Kult mrtvih kod Srba / NULL Albatros Plus, Beograd Autor Porudž.-Br.Naslov (/ Podnaslov) Izdavač, Mesto Matic, Vladan 101439 Album / NULL Geopoetika, Beograd 106487 Zadaci iz ruskog / NULL Prosveta, Beograd Matic, Vojin 107075 Detinjstvo naroda / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Matic, Vojislav 107581 Karlovacke crkve / NULL Platoneum, Novi Sad 105551 Manastir Hopovo / NULL Platoneum, Novi Sad 105547 Manastir Krusedol / NULL Platoneum, Novi Sad 107577 Manastir Sremska Ravanica Vrdnik / NULL Platoneum, Novi Sad 107582 The Chrches of Sremski Karlovci / NULL Platoneum, Novi Sad 107576 The Monastery of Grgeteg / NULL Platoneum, Novi Sad 105552 The Monastery of Hopovo / NULL Platoneum, Novi Sad 105548 The Monastery of Krusedol / NULL Platoneum, Novi Sad 107578 The Monastery of Sremska Ravanica Vrdnik / NULL Platoneum, Novi Sad Matic Panic, Radmila 102401* Miodrag B. Protic / NULL Clio, Beograd Maticki, Milenko 104665 Price o snu i javi / NULL Bookland, Beograd Maticki, Miodrag 107913 Ceger pun ljubavi / NULL Cigoja, Beograd 103633 Davorje, Knjiga druga / NULL Knjizevna opstina Vrsac, Vrsac 107690 Delta / NULL Prometej, Novi Sad 105027 Deseti za molitvu / NULL Stubovi kulture, Beograd 104499 Idu Nemci / NULL Mali Nemo, Pancevo 100614 Istorija kao predanje / NULL RAD, Beograd 102508 Jezik srpskog pesnistva / NULL Prometej, Novi Sad 104342* Knjizevna istorija 125-126 (2005) / Casopis za nauku o knjizevnosti Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 106179 Knjizevna istorija 127 (2005) / NULL Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 104980 Knjizevna istorija 128-129 (2006) / NULL Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 106180 Knjizevna istorija 130 (2006) / NULL Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 105647 Knjizevna istorija 131-132 (2007) / NULL Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 105956 Knjizevna istorija 133 (2007) / NULL Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 106181 Knjizevna istorija 134-135 (2008) / NULL Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 106496 Knjizevna istorija 136 (2008) / NULL Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 106903 Knjizevna istorija 137-138 (2009) / NULL Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 106904 Knjizevna istorija 139 (2009) / NULL Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 106905 Knjizevna istorija 140-141 (2010) / NULL Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 106906 Knjizevna istorija 142 (2010) / NULL Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 104761 Knjizevnost na jezicima manjina u Podunavlju / Zbornik radova Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 106871 Narodne pesme u srpsko- dalmatinskom casopisu / NULL Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 105193 Nemiri mede Zelimira / NULL Bookland, Beograd 106249 Prednosti gipsa / NULL Filip Visnjic, Beograd 106175 Senovite price / NULL Srpska Knjizevna Zadruga, Beograd 106134 Sevdalinke – narodne biser-pesme za pevanje / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 106372* Slika drugog u balkanskim i srednjoevropskim knjizevnostima / Zbornik radova Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 105640 Srem kroz vekove: slojevi kultura Fruske Gore i Srema / Zbornik radova Vukova zaduzbina, Beograd 103310 Svakodnevno hvatanje veverice / NULL Nolit, Beograd 101274* Svetosavska citanka / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 108860 Usmena tradicija Banatske vojne granice / Zbornik radova Matica Srpska, Novi Sad Matijevic, Vladan 107323 Casovi radosti / NULL Agora, Zrenjanin 107067 Crno u koloru / Crni humor u srpskom filmu Sluzbeni glasnik, Beograd 108165 Memoari, Amnezije / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 107569 Pisac izdaleka / NULL Agora, Zrenjanin 107322 Prilicno mrtvi / NULL Agora, Zrenjanin 108060 Pristanista / NULL Agora, Zrenjanin 103809 R. C. Neminovno / NULL Narodna Knjiga, Beograd 109025 Susret pod neobicnim okolnostima / NULL Laguna, Beograd 108563 Van kontrole / NULL Agora, Zrenjanin 106939 Vrlo malo svetlosti / NULL Agora, Zrenjanin Matovic, Ivan 102212 Vojskovodja s oreolom mucenika / NULL Novinsko-izdavacki centar vojska, Beograd Matovic, Vesna 106872 Casopis Nova Evropa: 1920-1941 / Istorijat srpske knjizevne periodike Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 108959 Casopis ruski arhiv (1928- 1937) i kultura ruske emigracije / u Kraljevini SHS Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 104757 Pera Todorovic / Zbornik radova Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 108963 Pera Todorovic: novi pogledi: / politicke ideje i knjizevno-publicisticko delo Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 105827 Srpska moderna / NULL Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 106369 Talfj u srpskoj knjizevnosti / Zbornik radova Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd 106880 Zanrovi u srpskoj peridoci / NULL Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd Matunovic, Aleksandar 100874* Enigma Broz / Ko ste Vi, gospodine predsednice? Cigoja, Beograd Matvejevic, Predrag 108415 Druga Venecija / NULL Hesperia, Beograd 108813 Granice i sudbine / O jugoslavenstvu prije i poslije Jugoslavije V.B.Z., Beograd Mecanin, Radmila 105347 Slovenska mitologija – enciklopedijski recnik / NULL Zepter, Beograd 106734 Uvod u istorijsku poetiku epa i romana / NULL Srpska Knjizevna Zadruga, Beograd Medakovic, Anica 105378* Ostava srebrnih predmeta sa Zidovara / NULL Gradski muzej Vrsac, Vrsac 105377* Zidovar: Naselje bronzanog i gvozdenog doba / Bronze Age and Iron Age Settlement Gradski muzej Vrsac, Vrsac Medakovic, Dejan 107257 Beocin / NULL Prometej, Novi Sad 105267 Dani secanja IV / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104010 Dani, secanja I (1976- 1977) / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104011 Dani, secanja II (1977- 1978) / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104522 Dani, secanja III / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 105794 Dani, secanja IV / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 107054 Dani, secanja VI (1995- 2000) / NULL Prometej, Novi Sad 107055 Dani, secanja VII (2001- 2004) / NULL Prometej, Novi Sad 107056 Dani, secanja VIII (2005- 2008) / NULL Prometej, Novi Sad 102493* Dunav – reka jedinstva Evrope / Die Donau – Der Strom der europäischen Einheit Prometej, Novi Sad 105132 Efemeris 1-5 / NULL Prometej, Novi Sad 107253 Fruskogorski manastiri / NULL Prometej, Novi Sad 107256 Grgetek / NULL Prometej, Novi Sad 106461* Istrazivaci srpskih starina / NULL Prometej, Novi Sad 104366* Josif II i Srbi / NULL Prometej, Novi Sad 102560 Kamenovi / NULL Prometej, Novi Sad 107254 Krusedol / NULL Prometej, Novi Sad 105133 Motivi / NULL Prometej, Novi Sad 104080 Orlov slet i druge price / NULL Kairos, Sremski Karlovci 101372* Otkrivanje Hilandara / NULL Prometej, Novi Sad 105148 Pisma i govori / NULL Prometej, Novi Sad 104078 Povratak u Rakitje i druge price / NULL Kairos, Sremski Karlovci 104498 Prolazenje / NULL Mali Nemo, Pancevo 104079 Ptice i druge price / NULL Kairos, Sremski Karlovci 100031* Sentandrejski zbornik 03 / NULL Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd 102500 Serben in Wien / NULL Prometej, Novi Sad 101371* Srbi u Becu / NULL Prometej, Novi Sad 103392* Srbi u Zagrebu / NULL Prometej, Novi Sad 102562 Sve cudnije je cudo / NULL Prometej, Novi Sad 105866 Sveta Gora Fruskogorska / NULL Prometej, Novi Sad 107255 Vrdnik Ravanica / NULL Prometej, Novi Sad 106470 Vukovoj zaduzbini / NULL Prometej, Novi Sad 102704* Zapadnoevropski barok i vizantijski svet / Naucni skup: 10-13 Okt. 1989 Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd Medakovic, Milorad 104049 Zivot i obicaji Crnogoraca / NULL Nikola Pasic, Beograd Medenica, Ivan 109034 Tragedija inicijacije / ili nepostojani pric Clio, Beograd Medic, Hristina 108481 Muzika Beogradskih kafana, salona i klubova 1 / Starogradske pesme iz albuma Jovana Frajta Clio, Beograd Medic, Mile 102941 Mnogaja ljeta / NULL Filip Visnjic, Beograd 102652 Najezda tudjih reci na srpski jezik / NULL Nolit, Beograd 102701* Stari slikarski prirucnici II / NULL Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd Medic, Milorad 100823* Stari slikarski prirucnici I / NULL Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 104709 Stari slikarski prirucnici III / NULL Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd Medovic, Idilko 107574 Gradina na Bosutu / Naselje starijeg gvozdenog doba Platoneum, Novi Sad Autor Porudž.-Br.Naslov (/ Podnaslov) Izdavač, Mesto Medovic, Predrag 107574 Gradina na Bosutu / Naselje starijeg gvozdenog doba Platoneum, Novi Sad 105944* Kalakaca: naselje ranog gvozdenog doba / NULL Muzej Vojvodine, Novi Sad 105150 Od pecine do palate / NULL Platoneum, Novi Sad 102448* Praistorija na tlu Vojvodine / NULL Prometej, Novi Sad 105949* Stubarlija: nekropola naselja Feudvar kod Mosorina (Backa) / NULL Muzej Vojvodine, Novi Sad 107906 The Cultural Heritage of Vojvodina / NULL Zavod za kulturu Vojvodine, Novi Sad 104951* Vojvodina u praistoriji / Od Nendertalaca do Kelta Platoneum, Novi Sad Mekenzi, Dejvid 106149 Stojan Protic, srpski novinar i drzavnik / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Meletinski, Jeleazar 106734 Uvod u istorijsku poetiku epa i romana / NULL Srpska Knjizevna Zadruga, Beograd Meljanac, Milos 108110 Prilepski kontrasti / NULL Prometej, Novi Sad Menkovic, Mirjana 108223 Etnografsko nasledje Kosova i Metohije – iz zbirki / Muzeja u Pristini i Etnografskog muzeja u Beogradu Mnemosyne, Beograd 108224 Gradjanska nosnja u Prizrenu u XIX i prvoj Mnemosyne, Beograd polovini XX veka / Muzejske kolekcije kao izvor za istrazivanje kulture odevanj Merenik, Lidija 102452 Beograd: osamdesete / NULL Prometej, Novi Sad 105116 Nadezda Petrovic / NULL Novinsko-izdavacki centar vojska, Beograd Merenik, Slavica 103515 Bibliografija radova o srpskoj revoluciji / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Mesanovic, Sanja 100862* Jovan VII Paleolog / NULL Vizantoloski institut, Beograd Meseldzija, Biljana 107758 Englesko-srpski i srpsko- engleski / Dictionary Institut za strane jezike, Beograd Miceta, Luka 108764 Duh pobune / NULL Laguna, Beograd 108000 Povratak kralja / NULL Laguna, Beograd 108800 Stefan Nemanja: povest Srba od doseljavanja na / Balkan do drzave zupana Stefana Nemanje Laguna, Beograd Micevic, Kolja 105240 Mocart / zlocin Marije Terezije Prosveta, Beograd Micic, Biljana 108327 Pesnik okovanih vizija: / poezija i poetika Milana Dedinca Altera, Beograd Micic, Ljubomir 100342 Barbarogenije decivilizator / NULL Filip Visnjic, Beograd Micic, Radovan 102481 Srpska citaonica u Irigu / NULL Prometej, Novi Sad Micic, Srdjan 107364 Kraljevina Jugoslavija i Anslus Austrije 1938. / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Micic Dimovska, Milica 102034 Mrena / NULL Narodna Knjiga, Beograd 102041* Poslednji zanosi MSS / NULL Narodna Knjiga, Beograd 103308 U procepu / NULL Nolit, Beograd 104331 Utociste / NULL Narodna Knjiga, Beograd Mickovic, Slobodan 100371 Aleksandar i smrt / NULL Filip Visnjic, Beograd Micovic, Momcilo 109249 Njegos: u zboru svjetskih velikana / NULL Srpska Knjizevna Zadruga, Beograd Micunovic, Radomir 102115 Povratak u detinjstvo / NULL Gutenbergova galaksija, Beograd Micunovic, Svetlana 102115 Povratak u detinjstvo / NULL Gutenbergova galaksija, Beograd Autor Porudž.-Br.Naslov (/ Podnaslov) Izdavač, Mesto Mihailovic, Ariton 104803 Uspomene iz okupacije / NULL Narodna Knjiga, Beograd Mihailovic, Dragoslav 108593 Cizmasi / NULL Laguna, Beograd 104237 Crveno i plavo / NULL NIN, Beograd 102585 Frede laku noc / NULL Plato, Beograd 107449 Goli Otok / Knjiga cetvrta Sluzbeni glasnik, Beograd 107492 Goli Otok / Knjiga peta Sluzbeni glasnik, Beograd 108994 goli otok / Knjiga prva Sluzbeni glasnik, Beograd 102665 Gori Morava / NULL Lom, Beograd 101241 Kad su cvetale tikve / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104576 Kratka istorija satiranja / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 102895* Najlepse price Dragoslava Mihajlovica / NULL Prosveta, Beograd 109046 Uhvati zvezdu padalicu / NULL Laguna, Beograd Mihailovic, Dusan 104915 Iz srpske dramske bastine / NULL Fakultet dramskih umetnosti, Beograd 104311* Orinjasijenska kremena industrija sa lokaliteta / Crvenka-At u blizini Vrsca Centar za arheoloska istrazivanja, Beograd 106592* Prehistoric Settlements in Caves and Rock-Shelters of Serbia / Upper Paleolithic and Mesolithic Chipped Stone Industries Centar za arheoloska istrazivanja, Beograd Mihailovic, Ljubomir 108991 Monasteres de l ́ Eglise Othodoxe Serbe – Guide / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 108992 Monastries of the Serbian Orthodox Church – Guide / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Mihailovic, Miroslav Cera 103746 Lom / NULL Filip Visnjic, Beograd 103745 Sol na ranu / NULL Filip Visnjic, Beograd Mihailovic, R. 105120 Katarina Ivanovic / NULL Novinsko-izdavacki centar vojska, Beograd Mihailovic, Vojislav 105368 Novac srpskih velikasa iz vremena Carstva / NULL Muzej grada Beograda, Beograd Mihailovic Bahtin, Mihail 107394 Ka filosofiji postupka / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 107391 Rani spisi / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Mihajlov, Dusan 105425 Ekonomski recnik nemacko-srpski / Wörterbuch Gradjevinska knjiga, Beograd 108484 Ekonomski recnik srpsko- nemacki / Wörterbuch Gradjevinska knjiga, Beograd 108485 Recnik bankarskih, berzanskih i racunovodstvenih termina / nemacko-srpski i srpsko- nemacki Gradjevinska knjiga, Beograd Mihajlov, Sasa 108590 Rajko M. Tatic 1900-1979 / NULL Zavod za zastitu spomenika grada Beograda, Beograd Mihajlovic, Borislav Mihiz 102285 Autobiografija – o drugima 1 / NULL Solaris, Novi Sad 102286 Autobiografija – o drugima 2 / NULL Solaris, Novi Sad Mihajlovic, Darko 109205 Srpska diplomatija o dogadjajima u Makedoniji 1903-1904. god / NULL Cigoja, Beograd Mihajlovic, Goran 104634 Sami protiv svih / NULL Glas srpski, Banja Luka Mihajlovic, Jasmina 100229 Dve kotorske price / NULL Dereta, Beograd 104597 Ljubav bez tajni / NULL Dereta, Beograd 100264 Privatna kolekcija / NULL Dereta, Beograd 105072 Putni album / NULL Dereta, Beograd Mihajlovic, Ljubomir 108742 Manastiri Srpske pravoslavne crkve / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Mihajlovic, Mila 109204 Italijanski mornari za Cigoja, Beograd srpsku vojsku / Zalog humanosti u odiseji pakla (1915-1916) Mihajlovic, Milorad 100169* Nova Pavlica / NULL Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd Mihajlovic, Pavle Paja 107134 Dnevnici / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Mihajlovic, Petar 108069 Nista / Roman ni o cemu Geopoetika, Beograd Mihajlovic, Svetlana P. 100457* Poslednja tacka za kruznicu / NULL Narodna Knjiga, Beograd Autor Porudž.-Br.Naslov (/ Podnaslov) Izdavač, Mesto Mihaljcic, Rade 106083* Leksikon srpskog srednjeg veka / NULL Knowledge, Beograd 105401 Monumenta Serbica / spectantia historiam Serbiae Bosnae Ragusii Srpska skolska knjiga, Beograd 102102 Proslost i narodno secanje / NULL Gutenbergova galaksija, Beograd 108458 Zakoni u starim srpskim ispravama / Izvori srpskog prava, Knj. XIII Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd Mijatovic, Bosko 109170 Ilustrovana istorija Beogradskih kafana / Od Turskog hana do Aero kluba Arhipelag, Beograd 107070 Poezija, trziste, drzava / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 106146 Srpski ekonomisti 1850- 1914 / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 109242 Srpski konzervativci 1878- 1914 / NULL Catena Mundi, Beograd Mijatovic, Cedomilj 105713* Hero-Tales and Legends of Serbians / NULL Srpska Knjizevna Zadruga, Beograd 102435 Jelena Balsic / NULL Pesic i sinovi, Beograd 102436 Ljubav na dvoru Nemanjica / NULL Pesic i sinovi, Beograd Mijatovic, Cedomir 107002 Pad Carigrada / NULL Ethos, Beograd Mijatovic, Radic 101848 Popravni dom za roditelje / NULL RAD, Beograd Mijatovic Zivojinov, Vladan 106295 Poslasticarske price / NULL Arhipelag, Beograd Mijovic, Aleksandar 108264 Biodiverzitet Srbije: stanje i perspektive / NULL Zavod za zastitu prirode Srbije, Beograd Mijovic, Dusan 108257 Naucni skup o geonasledju Srbije / 2. naucni skup, Beograd 2004 Zavod za zastitu prirode Srbije, Beograd 108259 Park prirode Stara planina / NULL Zavod za zastitu prirode Srbije, Beograd Mijuskovic, Dragisa T. 107650 Putovanje po Srbiji u godini 1829. / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Mijuskovic, Slobodan 106908 Prva poslednja slika / NULL Geopoetika, Beograd Mikavica, Dejan 107266 Laza Kostic / politicka biografija Prometej, Novi Sad 104997 Politicka ideologija Svetozara Miletica / NULL Stylos, Novi Sad 103754 Poslednji srpski pankalist / Politicko-filozofska biografija Laze Kostica Stylos, Novi Sad 109218 Srbi u Habsburskoj Prometej, Novi Sad monarhiji od 1526. do Miketic, Djordje 108065 Paradajz / NULL Geopoetika, Beograd Mikic, Olga 105553 Manastir Bodjani / NULL Platoneum, Novi Sad 105554 The Monastery of Bodjani / NULL Platoneum, Novi Sad Mikic, Radivoje 103495 Eseji / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 101148 Hodocasce Arsenija Njegovana / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 105318 Opis price / NULL Narodna Knjiga, Beograd 105319 Orfejev dvojnik / NULL Narodna Knjiga, Beograd 105320 Pesma, tekst i kontekst / NULL Narodna Knjiga, Beograd 106207* Pesnicka posla / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 105316 Pesnicki postupak / NULL Narodna Knjiga, Beograd 107085 Pesnik tamnih stvari / O poeziji Novice Tadica Sluzbeni glasnik, Beograd 106748 Prica i mit o svetu / NULL Agora, Zrenjanin 107852 Prica i mit o svetu / NULL Albatros Plus, Beograd 104713 Prica i znacenje / NULL Filip Visnjic, Beograd 105317 Prica i znacenje / NULL Narodna Knjiga, Beograd 101133 Proljeca Ivana Galeba / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Miklja, Dusan 103296 Bilo jednom u Beogradu / NULL Plato, Beograd 102939 Kosmopolitske price / NULL Filip Visnjic, Beograd 103291 Krpljenje paucine / NULL Nolit, Beograd 108703 Leto / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 106446 New York, Beograd / NULL Laguna, Beograd Miklosich, Franc 105401 Monumenta Serbica / spectantia historiam Serbiae Bosnae Ragusii Srpska skolska knjiga, Beograd Miladinov, Brana 107388 Naratoloski recnik / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Miladinovic, Ivan 106275 1968. Poslednji veliki san / NULL Filip Visnjic, Beograd Miladinovic, Mihailo J. 107178 Istorija Srema / NULL Blago Sirmijuma, Sremska Mitrovica Miladinovic, Natasa 107176 Metodologija utvrdjivanja polne pripadnosti / skeleta sa arheoloskih nalazista Blago Sirmijuma, Sremska Mitrovica Autor Porudž.-Br.Naslov (/ Podnaslov) Izdavač, Mesto Miladinovic, Sanja 108500 Tematski recnik srpskog jezika 6 / brod – buva Alma, Beograd 108501 Tematski recnik srpskog jezika 7 / Bugarska – busilica Alma, Beograd Miladinovic, Slobodan 107119 Elite raspada / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Miladinovic, Snezana 103019 Zaduzbine / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Milak, Enes 103120 Italija i Jugoslavija 1931- 1937 / NULL Institut za savremenu istoriju, Beograd Milankov, Momcilo 108988 Uhvacen u mrezu predvecerja / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Milankovic, Milutin 108885 Astronomska teorija klimatskih promena / i druge rasprave Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 103907 Canon of insolation and the ice-age problem / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 103905 Clanci, govori, prepiska / Izabrana dela, Tom 6 Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 103900 Kanon osuncavanja zemlje i njegova primena na problem / ledenih doba 1, Izabrana dela, Tom 1 Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 103901 Kanon osuncavanja zemlje i njegova primena na problem / ledenih doba 2, Tom 2 Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 105087 Kroz carstvo nauka / NULL Dereta, Beograd 101890 Kroz vasionu i vekove / NULL Dereta, Beograd 103903 Kroz vasionu i vekove / Kroz carstvo nauka / Izabrana dela, Tom 4 Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 108884 Matematicka teorija toplotnih pojava / nastalih suncevim zracenjem Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 103902 Nebeska mehanika / Istorija astronomske nauke / Izabrana dela, Tom 3 Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 105086 Secanja / NULL Dereta, Beograd 103904 Spisi iz istorije nauke / Izabrana dela, Tom 5 Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 103906 Uspomene, dozivljaji, saznanja / Izabrana dela, Tom 7 Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Milankovic, Vera 106178* Srpski duhovni kalendar / NULL Clio, Beograd Milanovic, Aleksandar 108120 Jezik Jovana Subotica / NULL Cigoja, Beograd 107682 Jezik srpskih pesnika / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 107936 Jezik vesma polezan / NULL Drustvo za srpski jezik i knjizevnost Srbije, Beograd 103504* Kratka istorija srpskog knjizevnog jezika / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 109238 Recnik slavenosrpskog Matica Srpska, jezika / Ogledna sveska Novi Sad Milanovic, Dusica 102898* Maske uma / O ketmanu i ketmanima Narodna Knjiga, Beograd Milanovic, Jasmina105801* Acim Cumic / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 108676 Apostoli radikalizma / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 107134 Dnevnici / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Milanovic, Jovan 108991 Monasteres de l ́ Eglise Othodoxe Serbe – Guide / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 108992 Monastries of the Serbian Orthodox Church – Guide / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Milanovic, Milan R. 109221 Stara Hercegovina / Ekonomsko-socijalni pojmovnik Filip Visnjic, Beograd Milanovic, Miodrag 106285 Srpski stari vek / NULL Vandalija, Beograd 109019 Tajni zivot Nikole Tesle / NULL Miroslav, Beograd Milanovic, Stojanka 107413 Milan Curcin u kontekstu srpske avangarde / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Milanovic, Zeljko 107695 Dva pisca i drugi / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 107083 Od slika o drugome ka poetici / Stvaralastvo Dragutina J. Ilica Sluzbeni glasnik, Beograd Milasinovic, Goran 104337 Apsint / NULL Stubovi kulture, Beograd 101924* Camera obscura / NULL Stubovi kulture, Beograd 100094* Heraklov greh / NULL Stubovi kulture, Beograd 105727 Maske Sofije de Montenj / NULL Stubovi kulture, Beograd 107160 Rascepi / NULL Stubovi kulture, Beograd 109065 Slucaj Vinca / NULL Laguna, Beograd 106599 Trougao, kvadrat / NULL Stubovi kulture, Beograd Milasinovic, Svetlana 106533 Citanje savremene proze / NULL Mali Nemo, Pancevo Milcanovic, Rada 101334 Zapis u svetlosti / NULL Prosveta, Beograd Mileker, Feliks 108157 Vrsacki grad: istorijsko- arheoloska skica / NULL Istorijski arhiv, Pancevo, Pancevo Milekic, Zoran 109279 Dositej Obradovic / Srpski velikani Pcelica, Cacak Autor Porudž.-Br.Naslov (/ Podnaslov) Izdavač, Mesto Milenkovic, Milos 105683 Istorija postmoderne antropologije: posle postmodernizma / NULL Srpski genealoski centar, Beograd 105682 Istorija postmoderne antropologije: teorija etnografije / NULL Srpski genealoski centar, Beograd 107470 Ka politici srpske antropologije u XXI veku / NULL Srpski genealoski centar, Beograd 104256 Problem etnografski stvarnog / NULL Srpski genealoski centar, Beograd Milenkovic, Nenad 104478 Jaz / NULL Mali Nemo, Pancevo Milenkovic, Pavle 104998 Skola anala / NULL Stylos, Novi Sad Milenkovic, Toma 103516 Skolovanje dece ruskih emigranata u Kraljevini Zavod za udzbenike i Jugoslaviji / 1918-1941 nastavna sredstva, Beograd 106004 Trstenik i okolina / NULL Institut za savremenu istoriju, Beograd Miletic, Antun 106829 Srpski djenerali u zicama / NULL Albatros Plus, Beograd Miletic, Drasko 107043 Kalendari / NULL Dereta, Beograd 106433 pH roman / NULL Dereta, Beograd Miletic, Milkica 107210 Terra d oro / NULL Dereta, Beograd Miletic, Mirko 103622 Krajputasi / NULL Cigoja, Beograd Miletic, Slavica 104673 Religija i identitet na Kosovu / NULL XX vek, Beograd Miletic, Svetozar 103264 O srpskom pitanju / NULL Orpheus, Novi Sad 101384* Sabrana dela Svetozara Miletica I-III / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 103909 Sabrana dela Svetozara Miletica, Tom 2/1 / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 103910 Sabrana dela Svetozara Miletica, Tom 2/2 / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 103911 Sabrana dela Svetozara Miletica, Tom 2/3 / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 103912 Sabrana dela Svetozara Miletica, Tom 3 / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 103908 Sabrani spisi Svetozara Miletica, Tom 1 / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Miletic Stanic, Nada 105945 Pravoslavne crkve u Baranji / NULL Muzej Vojvodine, Novi Sad Mileusnic, Slobodan 100768* Manastiri Srbije 1 – 2 / Monasteries of Serbia 1 – 2 Novinsko-izdavacki centar vojska, Beograd 103456 Srpski manastiri od Hilandara do Libertvila / NULL Srpska Knjizevna Zadruga, Beograd 103022 Svetinje Kosova i Metohije / NULL Novinsko-izdavacki centar vojska, Beograd Milic, Danica 100930 Strani kapital u rudarstvu Srbije do 1918 / NULL Istorijski institut, Beograd Milic, Mileta 102695* Cultural heritage of Kosovo and Metohija / NULL Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 100816 Cuvari bastine 1947-1997 / NULL Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 104209 Glasnik drustva konzervatora Srbije 20 / NULL Drustvo konzervatora Srbije, Beograd 104210 Glasnik drustva konzervatora Srbije 21 / NULL Drustvo konzervatora Srbije, Beograd 100173* Saopstenja XXX-XXXI (1996-1997) / NULL Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 100868* Saopstenja XXXII-XXXIII (2000-2001) / NULL Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 102703* Saopstenja XXXIV (2002) / NULL Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd Milic, Miodrag 103195 Jugosloveni u koncentracionom logoru Ausvic 1941-1945 / NULL Institut za savremenu istoriju, Beograd 103199 Jugosloveni u koncentracionom logoru Mathauzen / NULL Institut za savremenu istoriju, Beograd Milic, Novica 104852 A B C Dekonstrukcije / NULL Narodna Knjiga, Beograd 103494 Moderno shvatanje knjizevnosti / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104860 Predavanja o citanju / NULL Narodna Knjiga, Beograd 105600 Sta je teorija / NULL Institut za knjizevnost i umetnost, Beograd Milic, Zoran 102129 Iz starih spisa / NULL Gutenbergova galaksija, Beograd Milic A., Dejan 105353 Politicka beseda moderne Srbije / NULL Nomos, Beograd Milicevic, Milan Dj. 100326* Karadjordje u govoru i u tvoru / NULL Cigoja, Beograd 105710 Kljucevi Beograda: Stare slike srpske prestonice / Kratka historija Beograda / Dubrovcani u Beogradu Srpska Knjizevna Zadruga, Beograd 108409 Knez Milos u pricama / NULL Utopija, Beograd 104640 Knezevina Srbija / NULL Book-Marso, Beograd Milicevic, Milic 108127 Balkanski ratovi: fotopis Samsona Cernova / NULL Arhiv Srbije, Beograd 105110 Generali vojske Knezevine i Kraljevine Srbije / NULL Novinsko-izdavacki centar vojska, Beograd Autor Porudž.-Br.Naslov (/ Podnaslov) Izdavač, Mesto Milicevic, Natasa 106663 Jugoslovenska vlast i srpsko gradjanstvo / NULL Institut za noviju istoriju Srbije, Beograd Milicevic, Risto 105466 Hercegovacka prezimena / NULL Svet knjige, Beograd Milicevic, Srdjan 106302 Obecana zemlja / NULL Dereta, Beograd Milicevic, Veljko 106968 Najlepse pripovetke Veljka Milicevica / NULL Ariadna, Beograd Milicevic, Vladeta 100405 Ubistvo kralja u Marselju / NULL Filip Visnjic, Beograd Milicevic Dobromirov, Natasa 107898 Super srpski: Srpski jezik za strance – visoki nivo / Serbian Language for Foreigners – Advanced Level Azbukum, Novi Sad Milikiev, Katarina 108836 Naucnoistrazivacki pristup knjizevnim delima / NULL Cigoja, Beograd Milin, Petar 104827 Frekvencijski recnik Tdora Manojlovica, Knjiga 2 / NULL Gradska narodna biblioteka Z. Zrenjanin, Zrenjanin 104826 Frekvencijski recnik Todora Manojlovica, Knjiga 1 / NULL Gradska narodna biblioteka Z. Zrenjanin, Zrenjanin Milincevic, Vaso 105874 Nikola Tesla i knjizevnost / NULL Biblioteka grada Beograda, Beograd 105979 Osvetljavanja i suocavanja: Studije i clanci / iz srpske knjizevnosti 19. i 20. veka Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 105522 Velika skola i veliki profesori / NULL Drustvo za srpski jezik i knjizevnost Srbije, Beograd Milinkovic, Mihailo 107486 Gradina na Jelici: ranovizantijski grad i / srednjovekovno naselje Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Milinkovic, Snezana 106165 Preobrazaji novele: Novela od V. Vrcevica do / tradicija Drustvo za srpski jezik i knjizevnost Srbije, Beograd Milisavljevic, Dragana 107187 Sisojevac: crtezi fresaka / NULL Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd Milisavljevic, Ostoja 104087* Beograd u istoriji / (od postanja do nasih dana) Poslovni biro, Beograd Milisavljevic, Vladimir 108769 Identitet i refleksija / Problem samosvesti u Hegelovoj filozofiji Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Milisic, Milan 106486 Unutrasnje stvari / NULL Prosveta, Beograd Milivojevic, Era 102068 Art sessions / (Jovan Cekic – Neobicne petlje) Geopoetika, Beograd Milivojevic, Slavisa108218 Svrljiska oblast u praistoriji, antici i srednjem veku / Le region de Svrljig en Serbie orientale – prehistoire, ant Balkanoloski institut, Beograd Milivojevic, Snjezana 108780 Mediji, ideologija i kultura / NULL Fabrika knjiga, Beograd Miljanic, Akim 101943* Prezimena u Crnoj Gori / NULL Beogradska knjiga, Beograd Miljanic, Vukota 101943* Prezimena u Crnoj Gori / NULL Beogradska knjiga, Beograd Autor Porudž.-Br.Naslov (/ Podnaslov) Izdavač, Mesto Miljanov Popovic, Marko 103249 Poslanice / NULL Orpheus, Novi Sad Miljkovic, Bojan 106288* Zitija Svetog Save kao izvori za istoriju / srednjevekovne umetnosti Vizantoloski institut, Beograd Miljkovic, Boris 101437 Caj na Zamaleku / NULL Geopoetika, Beograd 102061 Fabrika hartije / NULL Geopoetika, Beograd 105223 Poljupci, uspomene i razgovori / NULL Geopoetika, Beograd 104607 Uspavanka za lalu / NULL Geopoetika, Beograd Miljkovic, Branko 105567 Izabrane pesme Branka Miljkovica / NULL Srpska Knjizevna Zadruga, Beograd 100738 Najlepse pesme Branka Miljkovica / NULL Prosveta, Beograd 107316 Pesme / NULL Srpska Knjizevna Zadruga, Beograd 102047 Pesme Branka Miljkovica / Narodna Knjiga, NULL Beograd Miljkovic, Ema 108433 Ognjiste koje se ne gasi / NULL Evoluta, Beograd Miljkovic, Mina 104454 Zacaravanje / NULL B92, Beograd Miljkovic Bojanic, Ema 103577 Smederevski sandzak 1476-1560 / Zemlja, naselja, stanovnistvo Istorijski institut, Beograd Miljkovic-Katic, Bojana 100926* Struktura gradskog stanovnistva Srbije sredinom 19. veka / NULL Istorijski institut, Beograd Miljus, Brano 108385 Harmonizacija zakonodavstva Srbije sa pravom / Evropske unije, 2 Institut za medjunarodnu polit, Beograd Miljuskovic, Slobodan 102063 Dokumenti za razumevanje ruske avangarde / NULL Geopoetika, Beograd Millet, Gabriel 105274 L ́ ancien art serbe / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Milnovic, Vasilije 107416 Carstvo granicnog / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Milojevic, Dobrivoje 104090 Leksikon bankarstva sa strucnom terminologijom / na nemackom i engleskom jeziku MeGraf, Beograd Milojevic, Miloje 103521 Narodne pesme i igre Kosova i Metohije / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Milojevic, Milos S. 104041 Nasi manastiri i kaludjerstvo / NULL Nikola Pasic, Beograd 108803 Odlomci istorije Srba i srpskih – jugoslovenskih zemalja / u Turskoj i Austriji Feniks Libris, Beograd 104035* Odlomci iz istorije Srba i srpskih – jugoslavenskih zemalja / u Turskoj i Austriji I-II Nikola Pasic, Beograd 104040 Putopisi dela prave Stare Srbije I-III / NULL Nikola Pasic, Beograd Milojkovic Djuric, Jelena 107473 Srbi na putevima Balkana, Evrope i Sredozemlja / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 106571* Usponi srpske kulture / Muzicki, knjizevni i likovni zivot 1918-1941 Izdavacka Knjizarnica Zorana S, Novi Sad 106519* Usponi srpske kulture: Knjizevni i / umetnicki zivot: 1900-1918 Izdavacka Knjizarnica Zorana S, Novi Sad Miloradovic, Sofija 108511 Obredna praksa – recima o hrani / Na materijalu iz srpskih govora Vojvodine Matica Srpska, Novi Sad 103619 Upotreba padeznih oblika u govoru paracinskog Pomoravlja / Balkanisticki i entomigracioni aspekt Etnografski Institut, Beograd Milosavljevic, Bojana 106050 Forme uctivosti u srpskom jeziku / NULL Uciteljski fakultet, Beograd 108521 Ogovaranje kao govorni zanr svakodnevne komunikacije / NULL Institut za Srpski Jezik, Beograd Milosavljevic, Boris 100157* Vizantijska filozofija u srednjevekovnoj Srbiji / Stubovi kulture, Beograd NULL Milosavljevic, Bosko 106420 Englesko-srpski frazeoloski recnik / Dictionary Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 106421 Srpsko-engleski recnik idioma / Dictionary Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 106422 Srpsko-francuski recnik idioma i izraza / Dictionnaire Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Autor Porudž.-Br.Naslov (/ Podnaslov) Izdavač, Mesto Milosavljevic, Djordje 104823 Gola Vera i druge drame / NULL Narodna biblioteka Vuk Karadzic, Kragujevac 109038 Sentimentalne zavere / NULL Laguna, Beograd Milosavljevic, Dragana 106065 Josanica – crtezi fresaka / NULL Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd Milosavljevic, Dragisa 107358 Izgubljena riznica manastira Mileseve / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 108974 Poslednji cuvari zlatiborske bastine / Etika i poetika prostora starih zlatiborskih brvnara Sluzbeni glasnik, Beograd 105059* Srednjovekovni grad i manastir Dobrun / NULL Dereta, Beograd 104615 Zograf Andrija Raicevic / NULL Dereta, Beograd Milosavljevic, Nebojsa 107555 Zasto volim Kanadu – price iz tudjine / NULL Plato, Beograd Milosavljevic, Olivera 105421 Potisnuta istina / NULL Helsinski odbor za ljudska prava u Srbiji, Beograd Milosavljevic, Petar 102175 Radnicki pokret u Rumuniji II (1917-1941) / NULL Balkanoloski institut, Beograd 102593 Sistem srpske knjizevnosti / NULL Plavi krug, Beograd 102595* Srbi i njihov jezik / NULL Plavi krug, Beograd 102594* Uvod u srbistiku / NULL Plavi krug, Beograd Milosavljevic Milic, Snezana 107810 Figure citanja / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 108615 Ogledavanja / Laza Lazarevic i Simo Matavulj Filozofski fakultet, Nis 108922 Virtuelni narativ / Ogledi iz kognitivne naratologije Izdavacka Knjizarnica Zorana S, Novi Sad Milosevic, Desanka 100176* Djurdjevi Stupovi / NULL Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 100163 Gracanica monastery / NULL Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 102692 Le monastere de Sopocani / NULL Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 100175 Manastir Sopocani / NULL Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 102691 Monastery Sopocani / NULL Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd Milosevic, Dmitar 105188* Rodoslovi srpskih dinastija / NULL Knjiga Komerc, Beograd Milosevic, Gordana 100857* Mansio Idimum / Rimska postanska i putna stanica kod Medvedje Arheoloski institut, Beograd 100846* Stanovanje u srednjevekovnoj Srbiji / NULL Arheoloski institut, Beograd Milosevic, Monika 108370 Serbian Law in Transition: Changes and Challenges / NULL Institut za uporedno pravo, Beograd Milosevic, Nenad 104423 Pesme sa Save i Dunava / NULL RAD, Beograd Milosevic, Nikola 100378 Carstvo bozje na zemlji / NULL Filip Visnjic, Beograd 100007* Formalisticko i strukturalisticko tumacenje bajke / NULL Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd 102324 Istina i iluzija / NULL Stylos, Novi Sad 103547 Izabrana dela Nikole Milosevica 1-5 / NULL Sluzbeni list, Beograd 103688 Najlepsi eseji Nikole Milosevica / NULL Prosveta, Beograd Milosevic, Petar 107102 Istorija srpske knjizevnosti / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 108645 London, pomaz / NULL Agora, Zrenjanin 108650 Mi Ze Sentandrejci / NULL Agora, Zrenjanin 106125* Poezija apsurda / Vasko Popa Sluzbeni glasnik, Beograd Milosevic, Slobodan 103138 Kulturno-prosvetni rad u NOR-u / NULL Institut za savremenu istoriju, Beograd 103129 Nemacko-italijanski odnosi na teritoriji / okupirane Jugoslavije 1941-1943 Institut za savremenu istoriju, Beograd Milosevic- Djordjevic, Nada 103662 Epske narodne pesme / NULL Lirika, Beograd 100611 Kazivati redom / Prilozi proucavanju Vukove poetike usmenog stvaranja RAD, Beograd 103664 Narodna knjizevnost: basne i bajke / NULL Lirika, Beograd 103665 Narodna knjizevnost: legende, novele, poslovice, pitalice, / NULL Lirika, Beograd 103488 Narodna srpska knjizevnost / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 104931 Od bajke do izreke / NULL Drustvo za srpski jezik i knjizevnost Srbije, Beograd Milovanovic, Ivana 108779 Postkonfliktno drustvo i svakodnevica zena / Primena metoda slucaja u istrazivanjusvakodnevice zena KiM Cigoja, Beograd Milovanovic, Jovan 108742 Manastiri Srpske pravoslavne crkve / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 105206 Milovanovic, Kosta Daj mi krila jedan krug / NULL Kreativni centar, Beograd Milovanovic, Krsto 102797 Slave / NULL Glas srpski, Banja Luka Autor Porudž.-Br.Naslov (/ Podnaslov) Izdavač, Mesto Milovanovic, Zoran108265 Ptice Djerdapa / Birds of Djerdap Zavod za zastitu prirode Srbije, Beograd Milutinovic, Miroslav 108995 Automobili i dinastija Karadjordjevica 1908- 1941 / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 109001 Automobili i Josip Broz Tito 1912-1980 / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Milutinovic, Zoran 107389 Poststrukturalizam / Sasvim kratak uvod Sluzbeni glasnik, Beograd 105225 Susret na trecem mestu / NULL Geopoetika, Beograd Milutinovic Brada, Miroljub 101793 Hajduci / NULL Kreativni centar, Beograd Milutinovic Sarajlija, Sima 105178 Dika crnogorska / NULL Interpres, Beograd Mimica, Goran 102327* Korografija / NULL Stylos, Novi Sad Minic, Dusica 106311 Srednjovekovni Stalac / Medieval Stalac Arheoloski institut, Beograd Mircetic, Predrag 107696 Postmodernizam / Sasvim kratak uvod Sluzbeni glasnik, Beograd Miric, Kata 108895 Bibliografija Ive Andrica (1911-2011) / NULL Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd Miric, Mihailo M. 104732 Povratnik / NULL Filip Visnjic, Beograd Mirkovic, Ceda 100294 Darkness in the Dark / NULL Dereta, Beograd Mirkovic, Dragutin 103498 Cesko-srpski recnik 1-2 / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Mirkovic, Jovan 108037 Zlocini na Srbina u Nezavisnoj drzavi Hrvatskoj / Crimes Against Serbs in the Independent State of Croatia Svet knjige, Beograd Mirkovic, Ljiljana 108344 BozidArt / NULL Clio, Beograd Mirkovic, Mirko 101549 O pravnom polozaju srpske crkve u proslosti / NULL Dosije, Beograd Mirkovic, Miroslava 107504 Ancient Rome and the Danube / The Danube- Emperors Inscriptions in Djerdap-Lower Canyon Miroslava Mirkovic, Beograd 108546 Rea Silvia and Seven Roman Kings / Kinship and Power in Early Rome Miroslava Mirkovic, Beograd 105470 Rimska drzava pod kraljevima i u doba Republike / (753-27. pre Hr.) Istorija i institucije Dosije, Beograd 105471 Rimska drzava u doba Principata i Dominata / od Abgusta do Konstantina (27. pre Hr. – 337 n.e.) Dosije, Beograd 104512* Römer an der mittleren Donau / Römische Straßen und Festungen von Singidunum bis Aquae Miroslava Mirkovic, Beograd 104873* Römische Städte und Filozofski Fakultet, Festungen an der Donau / Akten der regionalen Konferenz, Beograd 16.-19. Oktober 2003 Beograd 104952* Sirmium – Istorija rimskog grada od I do kraja VI veka / NULL Filozofski Fakultet, Beograd Mirkovic, Nikola 106733 Izabrane studije i kritike / NULL Srpska Knjizevna Zadruga, Beograd Mirkovic, Zeljka 104248 Recnik masinske tehnike englesko-srpski / Dictionary Orion Art, Beograd Mirkovic, Zivko M. 102166 Istorija opstehriscanske i srpske pravoslavne crkve / NULL Ars Libri, Beograd Mirkovic Seljacki, Milica 107081 Parodije Stanislava Vinavera / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Autor Porudž.-Br.Naslov (/ Podnaslov) Izdavač, Mesto Misailovic, Milenko108740 Komika i etika narodne erotike / Po Vuku Karadzicu i ostalim izvorima Sluzbeni glasnik, Beograd Misic, Vojvoda Zivojin 107007 Moje uspomene / NULL Institut za savremenu istoriju, Beograd Misic, Sasa 107121 Albanija: Prijatelj i protivnik / Jugoslovenska politika prema Albaniji 1924-1927 Sluzbeni glasnik, Beograd Misic, Sinisa 109278 Srbija 1217. / Nastanak kraljevine Evoluta, Beograd 101739* Svetoarhandjelovska hrisovulja / NULL Istorijski institut, Beograd Miskovic, Milic 103014* Ustav Knjazestva Serbije / Sretenjski ustav Sluzbeni glasnik, Beograd Misnic, Veselin 100645 Tresnje boje trule visnje / NULL RAD, Beograd Mitic, Miodrag 102945 Kako nam se dogodio Rambuje / NULL Filip Visnjic, Beograd 100403* Poete u fraku / NULL Filip Visnjic, Beograd Mitic, Srboljub 104173 Licna karta / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Mitrovic, Andrej 100337 Klio pred iskusenjima / NULL Cigoja, Beograd 106299 Kultura i istorija / NULL Arhipelag, Beograd 106090 O bozjoj drzavi i zlom spasenju / NULL Arhipelag, Beograd 107489 Prodor na Balkan: Srbija u planovima / Austro- Ugarske i Nemacke: 1908- 1918 Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 108143 Srbija u Prvom svetskom ratu / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 103374 Strane banke u Srbiji 1878-1914 / NULL Stubovi kulture, Beograd 109181 Ustanicke borbe u Srbiji 1916-1918 / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Mitrovic, Bozidar 105876 Kolovenija – najstarija civilizacija / NULL Pesic i sinovi, Beograd Mitrovic, Dragana 108386 Western Balkans: From Integration to Stabilisation / Zbornik Institut za medjunarodnu polit, Beograd Mitrovic, Gordana 104300* Voda – smisao trajanja / Drustvo Water – a Sense of Duration konzervatora Srbije, Beograd Mitrovic, Katarina 107130 Jurisdikcija katolicke crkve u Sremu / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Mitrovic, Ljubisa 105292 Balkan / granica i most medju narodima Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Mitrovic, Marija 104961 Pregled slovenacke knjizevnosti / NULL Izdavacka Knjizarnica Zorana S, Novi Sad 106069* Svetlost i senke / Kultura Srba u Trstu Clio, Beograd Mitrovic, Mihajlo 107572 Arhitektura Beograda 1950-2012 / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Mitrovic, Mirjana 100155* Sveto stado / NULL Stubovi kulture, Beograd Mitrovic, Momcilo 103211 Domovi i menze studenata Beogradskog univerziteta 1838-1998 / NULL Institut za noviju istoriju Srbije, Beograd 103205 Izgubljene iluzije / Prilozi za drustvenu istoriju Srbije 1944-1952 Institut za noviju istoriju Srbije, Beograd 106018 Muslimanski logor Visoko 1992-1993. / Dnevnik i kazivanja logorasa Institut za noviju istoriju Srbije, Beograd 106016 Srpska nacionalna cast pred zakonom 1945. godine / NULL Institut za noviju istoriju Srbije, Beograd 106664 Tri dokumenta o ibeovcima / NULL Institut za noviju istoriju Srbije, Beograd 106019 Visoko. The Moslem War Camp 1992-1993 / Diary and Testimonies Institut za noviju istoriju Srbije, Beograd Mitrovic, Nemanja 105306 Drug Petar Pan / NULL Narodna Knjiga, Beograd 106528 Luda cara Troglava / NULL Prosveta, Beograd 103359 Nerasvetljeni Svetozarov nestanak / NULL Geopoetika, Beograd 106543 Rim ili mir / NULL Stubovi kulture, Beograd 106989 Romansa sa vevericom / NULL Stubovi kulture, Beograd Mitrovic, Predrag 105051 San urgentne noci / NULL Filip Visnjic, Beograd Autor Porudž.-Br.Naslov (/ Podnaslov) Izdavač, Mesto Mitrovic, Vladimir 106824* Arhitektura XX veka u Vojvodini / Archtecture of the 20th Century Vojvodina Akademska knjiga, Novi Sad Mitrovic, Zivan 104066 Srpske politicke stranke / NULL Politika, Beograd Mladenov, Marin 107283 Belina Beloga / Stilisticko- tropoloski ogledi o prozi R.B. Markovica Albatros Plus, Beograd 103503 Bugarsko-srpski recnik / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Mladenovic, Aleksandar 106516 Istorija srpskog jezika / Odabrani radovi Cigoja, Beograd 106376* Iz istorije srpskog jezika / NULL Cigoja, Beograd 108449 Kosovsko-metohijski zbornik 4 / NULL Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd 106378* Povelje i pisma Despota Stefana / NULL Cigoja, Beograd 106379* Povelje kneza Lazara / NULL Cigoja, Beograd 103704 Srpski dijalektoloski zbornik 49 / Rjecnik dubrovackog govora Institut za Srpski Jezik, Beograd 103709 Srpski dijalektoloski zbornik 50 / Govori severne Metohije Institut za Srpski Jezik, Beograd 105005 Srpski dijalektoloski zbornik 51 / NULL Institut za Srpski Jezik, Beograd 105685 Srpski dijalektoloski zbornik 53 / NULL Institut za Srpski Jezik, Beograd 106343 Srpski dijalektoloski zbornik 54 / Zeitschrift Institut za Srpski Jezik, Beograd Mladenovic, Bozica 100955 Dnevnik Koste Milovanovica Pecanca od Izvori za istoriju srpskog naroda u XIX i XX veku Istorijski institut, Beograd 104902 Porodica u Srbiji u Prvom svetskom ratu / NULL Istorijski institut, Beograd 105692 Toplicki ustanak 1917 / NULL Istorijski institut, Beograd Mladenovic, Milan 102656 Decak iz vode / NULL Lom, Beograd Mladenovic, Olivera 100973 Kolo u juznih Slovena / NULL Etnografski Institut, Beograd Mladenovic, Tanasije 102440 Ah, vreme osrednjosti / NULL Prometej, Novi Sad 101377* Izabrana dela Tanasija Mladenovica I-VII / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 103674 Sene i opomene / NULL Narodna biblioteka, Smederevo, Smederevo Mladenovic, Zivomir 109196 Laza Kostic: Zivot i knjizevno delo / NULL Cigoja, Beograd 103327* Neobjavljene pesme Vuka Karadzica / NULL Cigoja, Beograd 105903* Srpski realisti / NULL Cigoja, Beograd Mladjenovic, Branko 107999 Bunker Swing / NULL Laguna, Beograd Mojasevic, Miljan 100043* Juznoslovenske teme u Kotinskom listu / Veze nemacko-srpske Vukove i Vukovog doba Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd 108330 Srbi u nemackom mnjenju Vukovog doba / NULL Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd Mojzita, Miroslav 103430 Beograd – Beleske 1995- 2001 / NULL Clio, Beograd Mokranjac, Aleksandra 108733 Grad i hram / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 107036 Opsenarenje / NULL Srpska Knjizevna Zadruga, Beograd Moljkovic, Ilija 106138* Slucaj Student / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd Molnar, Aleksandar 101982 Rasprava o demokratskoj ustavnoj drzavi 1-4 / Knj. 1: Pravo na otpor tiraniji Fabrika knjiga, Beograd 101983 Rasprava o demokratskoj ustavnoj drzavi 1-4 / Knj. 2: Klasicne revolucije – Nizozemska- Engleska – Fabrika knjiga, Beograd SAD 101984 Rasprava o demokratskoj ustavnoj drzavi 1-4 / Knj. 3: Moderne revolucije – Francuska – Rusija – Nemacka Fabrika knjiga, Beograd 101985 Rasprava o demokratskoj ustavnoj drzavi 1-4 / Knj. 4: Gradjanska neposlusnost Fabrika knjiga, Beograd 102073 Rasprava o demokratskoj ustavnoj drzavi 1-4 / Sve cetiri knjige zajedno Fabrika knjiga, Beograd 105953 Rasprava o demokratskoj ustavnoj drzavi 5 / Od kulta Votana do holokausta Fabrika knjiga, Beograd Mombauer, Anika 108345 Uzroci Prvog svetskog rata / NULL Clio, Beograd Moravcevic, Nikola 106293 A Brandenburg Concerto / NULL Arhipelag, Beograd Moravcevic, Nikola 105026 Albion, Albion / NULL Stubovi kulture, Beograd Moravcevic, Nikola 106959 Albion, Albion / A Historical Novel Arhipelag, Beograd 106957 Becu na veru / NULL Arhipelag, Beograd 109167 Braca Andjelovici / NULL Arhipelag, Beograd 106689 Brandenburski koncerto / NULL Arhipelag, Beograd 109166 Marko Mrnjavcevic / NULL Arhipelag, Beograd 107302 Poslednji despot / NULL Arhipelag, Beograd 107597 Radicevo zavestanje / NULL Arhipelag, Beograd 104471 Selected Essays / NULL Stubovi kulture, Beograd 109165 Srpske vlastelinke / NULL Arhipelag, Beograd 106687 Svetlost Zapada / Lux Occidentalis Arhipelag, Beograd 106088 Vitez u doba zla / Despot Stefan Visoki Arhipelag, Beograd 106688 Vreme vaskrsa / NULL Arhipelag, Beograd 107978 Zapisi o srpskom carstvu / NULL Arhipelag, Beograd Moravic Balkanski, Vesna 105208 Skola za lisice / NULL Kreativni centar, Beograd Autor Porudž.-Br.Naslov (/ Podnaslov) Izdavač, Mesto Moskovljevic, Milos S. 102125 Recnik savremenog knjizevnog jezika s jezickim savetnikom / NULL Gutenbergova galaksija, Beograd Moskovljevic, Olga 104054 Knjiga na lomaci / NULL Nikola Pasic, Beograd Mrazovic, Pavica 107469 Gramatika srpskog jezika za strance / NULL Izdavacka Knjizarnica Zorana S, Novi Sad Mrdakovic, D. 103676 Smederevo, grad prestonica / Zbornik tekstova Narodna biblioteka, Smederevo, Smederevo Mrdakovic, Dragan 104222 Mons Aureus 1 – 2003 / Casopis za knjizevnost, umetnost i drustvena pitanja Narodna biblioteka, Smederevo, Smederevo 104223 Mons Aureus 1 – 2004 / Casopis za knjizevnost, umetnost i drustvena pitanja Narodna biblioteka, Smederevo, Smederevo 104224 Mons Aureus 2 – 2004 / Narodna biblioteka, Casopis za knjizevnost, umetnost i drustvena pitanja Smederevo, Smederevo 104225 Mons Aureus 5/6 – 2004 / Casopis za knjizevnost, umetnost i kulturu Narodna biblioteka, Smederevo, Smederevo 104226 Mons Aureus 7 – 2005 / Casopis za knjizevnost, umetnost i drustvena pitanja Narodna biblioteka, Smederevo, Smederevo Mrdjenovic, Dusan 101606 Miroslavljevo jevandjelje / Istorijat i komentari Dosije, Beograd Mrgic, Jelena 109186 Leksikon gradova i trgova srednjovekovnih srpskih zemalja: / prema pisanim izvorima Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 106788 Severna Bosna 13-16. vek / NULL Istorijski institut, Beograd 108411 Zemlja i ljudi: iz istorije zivotne sredine / Zapadnog Balkana Equilibrium, Beograd Mrkalj, Zona 107454 Na casovima srpskog jezika / NULL Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd 107925 Nastavno proucavanje narodnih pripovedaka i predanja / NULL Drustvo za srpski jezik i knjizevnost Srbije, Beograd Mrsevic Radovic, Dragana 106166* Frazeologija i nacionalna kultura / NULL Drustvo za srpski jezik i knjizevnost Srbije, Beograd 109012 Naucni sastanak slavista u vukove dane 45/1 / Lingvisticki pravci prve polovine 20. veka Medjunarodni slavisticki centar, Beograd 109013 Putevima srpskog jezika knjizevnosti i kulture 1 / Skup slavista. Predavanja Medjunarodni slavisticki centar, Beograd 109014 Putevima srpskog jezika knjizevnosti i kulture 2 / Skup slavista. Predavanja Medjunarodni slavisticki centar, Beograd Mrsic, Sinisa 109186 Leksikon gradova i trgova srednjovekovnih srpskih zemalja: / prema pisanim izvorima Zavod za udzbenike i nastavna sredstva, Beograd Mulic, Roman 103749 Istorija srpske revolucije / Svedocanstvo velikih savremenika Filip Visnjic, Beograd Munitic, Ranko 102519 Filmski neprijatelji / NULL Prometej, Novi Sad 102520 Filmski prijatelji / NULL Prometej, Novi Sad Musicki, Lukijan 107076 Moje strune / NULL Sluzbeni glasnik, Beograd 105707 Pesme Lukijana Musickog / NULL Srpska Knjizevna Zadruga, Beograd Musovic, Ejup 100170 Dzamije u Novom Pazaru / NULL Republicki zavod za zastitu spomenika, Beograd 100978 Etnicki procesi i enticka struktura / NULL Etnografski Institut, Beograd 100984 Tutin i okolina / NULL Etnografski Institut, Beograd Musovic, Tafil 108688 Djurdjevdan Mustedanagic, Lidija 102323* Groteskni brevijar Borislava Pekica / NULL Stylos, Novi Sad Mutavdzic, Predrag 107872 Balkan i Balkanologija / Uvod u studije Jugoistocne Evrope

Internat Kola srpskih sestara Brosura internata, koji se nalazio u Frankopanovoj (danasnja Resavska). Mek povez, 16 strana, ilustrovano fotografijama. Tu je i pecat Glavnog odbora Kola. Brosura datira iz tridesetih godina proslog veka. IZUZETNO RETKO! Kolo srpskih sestara je srpsko žensko nacionalno-feminističko, kulturno-prosvetno, patriotsko i humanitarno društvo osnovano 1903. godine u Beogradu. Među osnivačima društva ističu se Mejbel Grujić supruga Slavka J. Grujića, Blanš Vesnić supruga Milenka Vesnića, a nakon Majskog prevrata u Srbiji (1903) društvo vode Nadežda Petrović, Delfa Ivanić, Draga Ljočić, Anđelija Stančić, Branislav Nušić i Ivan Ivanić. Mejbel Grujić Oblasne organizacije Kola srpskih sestara osnivane su u mnogim područjima gde žive Srbi. Nakon obnove rada Kola 1990. godine oblasne organizacije Kola deluju u okviru eparhija Srpske pravoslavne crkve. Istorija Osnivanje Zgrada bivšeg Doma Kola srpskih sestara u Beogradu. Kolo srpskih sestara je po oslobođenju Beograda ukinuto, zbog velikosrpskog i buržoaskog karaktera, a njihova zgrada, Dom Kola srpskih sestara u Resavskoj ulici br. 11, je dodeljen novoosnovanom KUD-u Lola.[1] Svest o neophodnosti organizacije akcije na teritoriji Stare Srbije i Makedonije kulminirala je nakon sloma Ilindenskog ustanka. Srpska nacionalna borba u tim krajevima do tada se svodila samo na propagandu preko škola i konzula (Priština, Skoplje, Bitolj, Solun), a njihov rad je delimično blokiran, nakon Majskog prevrata u Srbiji (1903). Politička i intelektualna elita su, uviđajući nemoć države, rešile da se samoorganizuju i formiraju različita građanska udruženja sa ciljem podizanja svesti o nacionalnoj pripadnosti kod srpskog stanovništva.[2] Blanš Vesnić, supruga Milenka Vesnića Na ideju o osnivanju ženskog udruženja sa ciljem jačanja nacionalne svesti vezane za oslobođenje „porobljene braće“, kako one na jugu, pod turskom vlašću, tako i one na severu i zapadu, pod austrougarskom vlašću, te pomoć ugroženima, bez obzira na nacionalno i versko opredeljenje,[3] došla je Nadežda Petrović, koja je sredinom 1903. vodila razgovore sa Delfom Ivanić, ženom tadašnjeg srpskog konzula u Skoplju. Svoju ideju je izložila Nadežda je u kući svog oca Mite Petrovića, gde je okupila viđenije građane,[4] mahom supruge javnih radnika.[5] Osnivačka skupština udruženja je održana na Veliku gospojinu, 15/28. avgusta 1903, u sali restorana Kolarac, na Pozorišnom trgu,[3] pred oko tri hiljade žena. U to vreme na osnivanje ženskih udruženja nije se gledalo blagonaklono, zbog neopravdane nepoverljivosti na rad žena uopšte. Iz tog razloga, da bi se što brže afirmisalo u javnosti, imajući u vidu njen društveni uticaj, za prvu predsednicu Kola je izabrana Savka Subotić, koja je važila za umnu ženu, velikog zagovornika nacionalne slobode vojvođanskih Srba u Austrougarskoj, sa velikim iskustvom na polju afirmacije srpskog nacionalnog identiteta[6] i humanitarnog rada. Za potpredsednicu je izabrana Delfa Ivanić, a za sekretaricu Nadežda Petrović.[4] Ime udruženja dao je Branislav Nušić, a prva Pravila Kola srpskih sestara napisali su Branislav Nušić i Ivan Ivanić[3] 1907.[6] Ivan Ivanić je predlagao, da se društvo nazove ili „Društvo srpskih sestara“ ili „Kolo Srpkinja“, a Nušić je od ta dva imena sastavio „Kolo srpskih sestara“. Postojalo je 167 odbora ovog društva.[7] Prva akcija je bio dobrotvorni koncert u Narodnom pozorištu, sa ciljem prikupljanja pomoći za postradale u Makedoniji. Za tu priliku Nadežda je sama sastavila program, dekor je uradio vajar Đorđe Jovanović. Jedan od darodavaca je bio i kralj Petar I, koji je po svom ađutantu poslao prilog od 1.000 dinara u zlatu.[3] U zimu 1903. Nadežda Petrović i Milica Dobri (potpredsednica Kola) na planini Kozjak su razdelile pomoć zbegovima.[8] Nakon osnivanja udruženja, započelo je i formiranje odbora Kola širom Kraljevine Srbije, koji su prikupljali novac i slali ga Glavnom odboru u Beogradu, da ga raspoređuje prema potrebama.[3] Krajem 1906, Savka Subotić se povukla iz zdravstvenih razloga, a na mesto nove predsednice Kola došla je Ljubica Luković. Iste godine, na ideju potpredsednice Stanislave Sondermajer, Kolo je 1906. pokrenulo sopstveno glasilo, kalendar za četiri veroispovesti: pravoslavnu, katoličku, jevrejsku i muslimansku: Kalendar je izgledao kao vrsta narodne čitanke, simboličnog naziva „Vardar”, iskazujući želju o ujedinjenju. Prvi broj kalendara su uredili Ivan Ivanić i Milojko Veselinović i štampan je u 10.000, a zatim doštampan u još 5.000 primeraka. Uoči balkanskih ratova tiraž „Vardara” je bio 40.000 primeraka. U „Vardaru” su sarađivale značajne ličnosti iz nauke, kulture i umetnosti, dok su u posebnom delu objavljivani izveštaji o radu glavnog i mesnih odbora Kola. Poslednji broj „Vardara” je izašao 1940. za 1941. godinu.[9] Od 1906. Kolo je organizovalo prve kurseve za dobrovoljne bolničarke. Tromesečni kursevi su se održavali na Hirurškom odeljenju u Vojnoj bolnici u Beogradu, a držali su ih Vojislav Subotić, sin Savke Subotić i Roman Sondermajer, muž potpredsednice Stanislave Sondermajer.[9] Prvi kurs je završilo trideset polaznica. Svake godine se organizovao ovakav tromesečni kurs za nove polaznice, dok su već obučene bolničarke dolazile petnaestodnevni rad u bolnici i novo usavršavanje, tako da je do početka Balkanskih ratova bilo preko 200 obučenih bolničarki, a septembra 2012. organizovani su i vanredni kursevi od deset dana, koje je uspešno završilo još 200 bolničarki. Kurseve su organizovala i druga ženska društva, tako da je pred bilo oko 1500 obučenih bolničarki, koje su stavljene na raspoloženje vojnom sanitetu.[10] Kolo nije imalo svoje prostorije, tek 1912. je dobilo sobu u Domu Društva „Sveti Sava”, gde se čuvao „Vardar”, a sastanci su se održavali u osnovnoj školi kod Saborne crkve.[9] Uprava Kola priredila je nekoliko vrlo uspelih srpskih večeri na Kolarčevom univerzitetu, i to: Srpsko veče Đure Jakšića, Vojislava Ilića, Njegoša, Alekse Šantića, Svetozara Ćorovića i pesnika Srba Muslimana.[11] Balkanski ratovi U Prvom balkanskom ratu, Kolo je organizovalo i održavalo IV rezervnu bolnicu sa 140 kreveta, koja se nalazila u dva paviljona Osnovne škole „Car Uroš“ na Vračaru.[10][12] Pošto Kolo zapravo nije imalo dovoljno sredstava za osnivanje bolnice. Delfa Ivanić i Ljubica Luković su se za pomoć obratile Crvenom krstu i vojnom sanitetu, kao i uglednim književnicima, naučnicima i diplomatama širom Evrope. Iz inostranstva su im najveću podršku pružile Blanš Vesnić, žena Milenka Vesnića, srpskog poslanika u Parizu, kao i Mabel Grujić. Ubrzo je pomoć počela da stiže sa svih strana.[12] Prvi ranjenici su stigli iz Kumanova 26. oktobra 1912. godine. U njoj je zbrinuto 964 ranjenika od kojih je 81 bio oficir. Pored članica Kola, o bolnici su se brinule i supruge diplomata i stranih predstavnika. Bolnica je funkcionisala od novčanih priloga i druge pomoći, kojom su članice Kola mogle da pomognu u još 47 bolnica na frontu.[10] Kompletna bolnica, sa operacionom salom, instrumentima i materijalom je nakon rata, septembra 1913. poklonjena gradu Prištini.[13] Delfa Ivanić je prateći svog supruga, osim bolnice u Beogradu, uspela da organizuje još dve bolnie u Draču i Lješu.[14] Na predlog načelnika saniteta Lazara Genčića, u vreme Balkanskih ratova osnivani su prihvatni centri, takozvane čajdžinice. U Beogradu, Nišu, Stalaću, Paraćinu, Lapovu, Mladenovcu, ranjenicima su kuvale i služile čaj, toplo mleko, supa za okrepljenje. Osim ovih akcija, članice Kola su organizovale i šivenje košulja i rublja za ranjenike.[10] Upravna članica „Kola srpskih sestara“ je bila književnica Jelena Dimitrijević.[15] Prvi svetski rat Početkom Prvog svetskog rata, spaljena je kompletna arhiva, kako članice ne bi došle u opasnost. Kancelarija Kola se zajedno sa Vladom 1914. povukla u Niš. Članice Kola su tokom rata, u otežanim uslovima, pomagale koliko su mogle: izrađivale rublje za vojsku, organizovale deobu hrane, pomagale u suzbijanju zaraza i radile kao dobrovoljne bolničarke u bolnicama širom Srbije. Neke od članica su stradale tokom rata zbog svog rodoljublja, među najbrutalnije primere spadaju, članica Vranjskog odbora, koju su Bugari na pijaci sasekli na komade, predsednica i još jedna članica Smederevskog odbora, koje su umrle u mađarskom logoru, od posledica mučenja. U epidemiji pegavog tifusa 1915. negujući ranjenike, kao dobrovoljne bolničarke, su umrle Ljubica Luković u Niškoj i Nadežda Petrović u Valjevskoj bolnici.[13] Nakon okupacije zemlje 1915. rad svih udruženja, pa i Kola srpskih sestara je zabranjen, a odbori si raspušteni. Međutim, članice su nastavile sa radom, pa su uspele da organizuju ishranu i smeštaj za decu i stare, a tajno su doturale pomoć u zarobljenike logore i zatvore u Beogradu i Mitrovici. Mnoge članice Kola su prošle kroz Albansku golgotu, a među njima i njene istaknute članice: Milka Grujić, Mejbel Grujić, Delfa Ivanić.[13] Kolo srpskih sestara, fotografija iz 1925. godine Članice ženskih društava koje su napustile zemlju i našle se u izbeglištvu, takođe su nastavile sa radom. Prikupljale su pomoć na razne načine, osnivale nova društva, poput Komiteta srpskih žena u Parizu i Nici, koji su organizovale Stanka Lozanić i Delfa Ivanić. Članice Komiteta su radile i kao bolničarke u dve bolnice u Nici, kao i u bolnici kod Tulona. Jedna od najznačajnijih akcija bila je usmerena ka nalaženju finansijske pomoći i slanju paketa zarobljenim vojnicima koji su se nalazili u logorima u Nemačkoj i Austrougarskoj. Ove akcije su organizovale Draga Ljočić U Lozani, Mejbl Grujić u Bernu, Mirka Grujić i Mica Ćurčić u Hagu.[10] Osim toga, radile su na prihvatanju izbeglica, negovanju obolelih i okupljanju đaka.[13] Međuratni period Povelja Kola srpskih sestara, Narodni muzej Zrenjanin, 1922. Nakon rata 1918. članice su se ponovo okupile u Beogradu i za novu predsednicu je izabrana Mirka Grujić. Društvo je nastavilo sa radom, brinulo se o deci bez roditelja, invalidima, staricama koje su ostale bez muževa i dece, borilo se protiv velike bede, koja je nastala kao posledica rata. Po pravilima Kola srpskih sestra, formirani su i Kolo baranjskih sestara, a na molbu iz Slovenije i Kolo jugoslovenskih sestara, čiji su izveštaji o radu štampani u „Vardaru” na slovenačkom jeziku.[16] Početkom 1919. formiran je Dom invalida u Deligradskoj ulici, gde su članice društva svojim sredstvima renovirale jednu razrušenu zgradu, u kome su beskućnici dobijali smeštaj, hranu, odeću i lekove. Dom je nakon godinu dana pretvoren u Zanatsko invalidsku školu, u kojoj su se invalidi, učeći razne zanate, osposobljavali za samostalan život i kroz nju je do 1921. prošlo oko 4000 invalida.[16] Članice Kola srpskih sestara u Vršcu na sveslovenskom balu u narodnoj nošnji. Godine 1920. je osnovana sekcija za vez i nošnje. Kolo je vremenom sakupilo vrednu kolekciju narodnih nošnji iz svih krajeva Kraljevine Jugoslavije, sa kojom je učestvovalo na međunarodnim izložbama, a u Domu se nalazila stalna izložba vezova, nošnji, ćilima i čipki, koja je početkom Drugog svetskog rata većim delom uništena, dok je preostali deo 1947. predat Etnografskom muzeju.[17] Godine 1922. u Beogradu je osnovan internat, u koji su primane siromašne devojčice, bez obzira na etničku ili versku pripadnost. Zgrada Internata se nalazila u Frankopanskoj ulici (ranije, a i danas Resavskoj) broj 11, u okviru Doma Kola srpskih sestara, gde su bile smeštene prostorije Društva. Pitomice internata su slate u razne ženske škole i imale su mogućnost da proslavljaju sve verske praznike. Po odlasku iz Internata Kolo je održavalo vezu s njima i nastavljalo da im pomaže, kad god im je to bilo potrebno.[18] Zgrada društva je bila u kući đenerala Atanackovića u Frankopanovoj ulici br. 11 (onda Resavskoj). Tu kuću su kupili i odmah isplatili, a pomogla im je Mabel Grujić. Pošto je ta kuća bila trošna gradili su novu zgradu. Đorđe Vajfert im je pomogao, kod koga je Stanka Lozanić otišla i izložila njihovu tešku situaciju. Vajfert im je od svoga kredita dao iz Narodne banke pola miliona dinara zajma sa interesom 7% i blagodareći tome, završena je prednja zgrada, a posle nju izdali za Generalnu direkciju državnih željeznica i s tim novcem završavale dve zgrade pozadi. Obe ove zgrade završene su bile do oktobra 1923. i tada je na svečan način proslavljena 20. godišnjica „Kola srpskih sestara“ i obavljeno je osvećenje tog doma.[19] Tome svečanom činu prisustvovali su: kralj Aleksandar, patrijarh i mitropolit Dimitrije i mnogo sveta iz cele kraljevine. Inicijativom Kola osnovano je i u Sloveniji 37 odbora „Kola jugoslovenskih sestara“, koje su radile vrlo mnogo za ljude koji su ostali porobljeni od strane Italije.[20] Delfa Ivanić navodi podatak da se gospođa Lozanić obratila i Luki Ćeloviću, za pomoć oko izgradnje zgrade Kola srpskih sestara, ali on se samo upisao za velikog dobrotvora sa 10.000 dinara i nije pristao da dâ nikakav zajam iz Beogradske zadruge.[21] Godine 1926. je osnovan Mali univerzitet. Predavanja mladima su u velikoj sali Doma Kola održavali istaknuti profesori, među njima Jovan Cvijić, Isidora Sekulić, Vladimir Đorđević, Stevan Jakovljević, Hasan Rebac i drugi.[17] Kolo se zalagalo za izjednačavanje građanskih prava žena i muškaraca, posebno za pravo žena na školovanje, zapošljavanje, nasleđivanje i upravu ličnom imovinom, pravo glasa žena. Pomagalo je zidanje i obnovu mnogih crkava i manastira. Aktivno je učestvovalo u Narodnom ženskom savezu Kraljevine uspostavljajući veze sa drugim sličnim pacifističkim organizacijama u Evropi, sve do osnivanja Male ženske Antante, čiji je glavni cilj bio borba za mir.[22] Kolo srpskih sestara, fotografija iz 1931. godine. Nakon Prvog svetskog rata, Kolo je uspostavilo saradnju sa sličnim društvima u drugim slovenskim državama: Poljskoj, Čehoslovačkoj, Bugarskoj, predstavljalo je Kraljevinu Jugoslaviju na međunarodnim kongresima i ukazivalo solidarnost sa njima.[17] Kolo je obezbedilo, pored ostalih dobročinstava, više godina besplatno po 10–14 ručkova dnevno istarskim izbeglicama, na smenu, dok se ne zaposle jedni, a onda drugima.[23] Drugi svetski rat Rad je bio vrlo otežan, jer čim su Nemci u zemlju došli u maju 1941. izašao je u novinama ukaz kojim se zabranjuje svaki rad ženskim društvima po cenu smrtne kazne, a u olakšavajućim slučajevima, 10 godina robije.[24] Bosa Pavlović, bila je predsednica Kola srpskih sestara za Požarevački okrug i najstarija predsednica Kola. Nemačka komanda u Beogradu je 1942, naredila predsednici Kola, Delfi Ivanić, da preda imovinu Kola predsedniku Beogradske opštine i tražila da im lično podnese izveštaj o radu. Uoči tog događaja, spaljena je arhiva Kola, zbog straha od odmazde. U nemačkoj komandi, predsednici Kola podnet je upitnik od 22 pitanja, tražeći joj da, između ostalog, pristane na rad udruženja pod novim uslovima. Zbog datih odgovora, Delfa Ivanić je uhapšena, pretresen joj je stan, a Kolu je zabranjen rad i oduzete su mu pokretne i nepokretne imovine. Predsednica je nakon određenog vremena puštena.[25] I pored zabrane, tokom Drugog svetskog rata, članice Kola radile su „ilegalno“, u okviru Sekcije Crvenog krsta. Radile su na zaštiti dece i mladih, pomagale izbeglicama iz ustaške NDH. U Bajinoj Bašti, gde se nalazilo jedno od najvećih prihvatilišta za izbeglice, brinule su posebno o deci. Slale su pomoć zarobljenicima jugoslovenske vojske u nemačkim logorima, u Vojnoj bolnici obilazile bolesne zarobljenike puštene iz nemačkih logora. U saradnji sa Tomom Maksimovićem, komesarom za izbeglice u Srbiji, šile su odeću i rublje, plele čarape, sakupljale hranu i lekove.[26] Posleratni period Nove komunističke vlasti FNR Jugoslavije su 1946. zabranile rad udruženja zbog velikosrpskog i buržoaskog karaktera i oduzele mu svu pokretnu i nepokretnu imovinu.[26] Zgrada društva, Dom Kola srpskih sestara u Resavskoj ulici, je dodeljen novoosnovanom AKUD-u Lola.[1] Predsednica Delfa Ivanić je najpre uhapšena, ali je zahvaljujući Jaši Prodanoviću, jednom od osnivača Kola, potom prebačena u bolnicu.[27] Rad Kola srpskih sestara je zabranjen prvenstveno zbog toga što je Kolo u toku rata sarađivalo sa Dražom Mihajlovićem i Ravnogorskim pokretom. Dok je prikrivenu saradnju ostvarivalo sa kolaboracionističkom Vladom Milana Nedića. Godine 1990. grupa žena u Beogradu obnovila je rad Kola pod principima stare organizacije Kola srpskih sestara. Danas Kolo ima preko 20 odbora širom Srbije, a aktivno je i u dijaspori. Mnoge članice Kola srpskih sestara se dovode u vezu sa Srpskom naprednom strankom i uticajem te političke stranke na delovanje Kola srpskih sestara.[28] Predsednice Kola srpskih sestara Prva predsednica Kola Savka Subotić Predsednica Početak / kraj funkcije 1. Savka Subotić[26] 1903 — 1905. 2. Ljubica Luković[26] 1905 — 1915. 3. Mirka Grujić, ćerka Jevrema Grujića[26] 1918 — 1940. 4. Delfa Ivanić[26] 1940 — 1946. 5. Ljiljana Milojević Šulović po zanimanju lekar, supruga akademika Vojina Šulovića.[29][30] 1993 — 2004. 6. Mila Viktorović 2004 — Priznanja Orden Belog orla V stepena, na predlog Ministra vojnog, na 25-godišnjice rada (1928)[27] Orden Svetog Save (1931). Isto odlikovanje su dobile i Mirka Grujić, Delfa Ivanić, Poleksija Fotić i nekoliko predsednica odbora Kola[27] Medalja Florens Najtingejl, za veliku požrtvovanost kao dobrovoljne bolničarke, od Međunarodnog crvenog krsta, dobile su Delfa Ivanić (1925), i Ljubici Luković posthumno (1925)[27]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Veselin Čajkanović (Beograd, 28. mart/9. april 1881 — Beograd, 6. avgust 1946)[1] bio je srpski univerzitetski profesor, filolog, etnolog, prevodilac, istoričar religije, mitolog, oficir i dopisni član SKA. Biografija Rođen je kao drugo po redu od šestoro dece,[2] od majke Ane, rođene Lazić, rodom iz Jasenova u Banatu i oca Nikole, rodom iz Sarajeva, po zanimanju zanatlije.[3] Otac je kao član revolucionarne organizacije koja se borila protiv Turaka pobegao 1868. godine u Beograd,[4] u kome se nastanio i zasnovao porodicu i jedno vreme obavljao funkciju sekretara Beogradske berze.[2] Po završenoj osnovnoj školi u Beogradu, upisao se u Prvu mušku gimnaziju, koja se u to vreme nalazila u zgradi Kapetan Mišinog zdanja. U istom zdanju su se nalazile i druge institucije, kao što su Velika škola (od 1905. Beogradski univerzitet), Ministarstvo prosvete, Narodna biblioteka, Narodni muzej. U razredu sa njim je bilo dosta đaka koji su kasnije postali istaknute ličnosti srpske kulturne istorije, među njima i Petar Kočić.[5] Nastavni plan i program gimnazije je težište postavilo na izučavanje jezika, ali su se u njoj ozbiljno učili i drugi predmeti, tako da su đaci iz škole izlazili sa veoma temljnim obrazovanjem. U gimnaziji je Čajkanović razvio čitav niz interesovanja, a najviše je zavoleo klasične jezike.[6] Na polaganju Velike mature, uočio ga je predsednik ispitne komisije Pavle Popović, zbog odgovora koji su za taj uzrast prevazilazili uobičajeni nivo.[7] Pošto je maturirao 1899, na Velikoj školi je studirao klasičnu filologiju. Njegovi profesori su bili Miloje Vasić i Nikola Vulić, koji su za tu oblast u Srbiji predstavljali pionire.[6] Po završetku studija u Beogradu 1903. godine, kao državni pitomac, zahvaljujući tadašnjem ministru prosvete Ljubomiru Stojanoviću (na inicijativu Pavla Popovića), obrazovanje je nastavio u Nemačkoj.[8] U Nemačkoj je bio najpre u Lajpcigu (1903–1905), gde je pohađao predavanja iz klasične filologije kod Brugmana (nem. Karl Brugmann), Hirta (nem. Hermann Hirt) i Imiša (nem. Otto Immisch), staroslovenski kod Leskina i hebrejski kod Kramera.[7] Zatim je prešao na Univerzitet Ludvig Maksimilijan u Minhenu, gde je imao priliku da sluša Hrista, Pelmana, Folmera, a posebno Kruziusa (nem. Otto Crusius) i Krumbahera (nem. Karl Krumbacher), [9] velikog poznavaoca vizantijske kulture i srednjovekovne grčke literature.[10] Doktorirao je kod Krumbahera u Minhenu (1907), na temu antičkih poslovica „Odabrana poglavlja u paremiografskim istraživanjima” (lat. Quaestionum paroemiographicarum capita selecta), a njegova doktorska disretacija je naredne godine objavljena u Tibingenu. [4] Nakon završenog školovanja se vratio u Beograd, gde je kraće vreme predavao latinski jezik u gimnaziji, a zatim 1908. postao docent za latinski jezik na Filozofskom fakultetu, gde je proučavao i predavao klasičnu filologiju i etnologiju.[3] Prvi svetski rat Aktivno je učestvovao u Balkanskim, kao četnik dobrovoljac i u Prvom svetskom ratu. Učestvovao je u Bici na Konatici, na Solunskom frontu, Kumanovskoj bici, pokazavši vojničku hrabrost i rodoljubivi duh.[11] Tokom Prvog svetskog rata je učestvovao nekoliko puta u odbrani Beograda, a jedne noći 1915, nalazeći se na položaju, nakon vesti da Austrijanci prelaze Dunav je povređen pošto je pao ulazeći u rov. Od te povrede se nikada nije sasvim oporavio.[11] Imao je čin rezervnog potpukovnika Srpske vojske,[12] i bio vodnik, komandir čete i komandant bataljona u elitnom VII pešadijskom puku prvog poziva „Kralj Petra I“. [13] Teško bolesnog od trbušnog tifusa, vojnici su ga na preneli preko Albanije. Odatle je evakuisan na Krf a zatim u francusku luku Bizertu u Tunisu.[14] U Bizerti je sa francuskim inženjerom, poručnikom Alberom Oforom,[13] objavio je Francusko-srpski rečnik, a potom i Gramatiku, leksikon, i vodič za razgovor, koji su služili za komunikaciju srpskih i savezničkih vojnika.[14] Sa njim je osnovao i Štampariju srpskih invalida, gde su invalidi obučavani tipografskom zanatu, kako bi po povratku u zemlju imali od čega da zarađuju,[15] ali i da objavljuje i besplatno razdaje korisne srpske knjige.[14] Izdavao je i časopis „Napred”, s nedeljnim književnim dodatkom „Iz starih riznica“ (1917−1918).[3][16] Takođe je pokrenuo i Biblioteku lista „Napred” u kojoj je od 1915–1918. godine izašlo dvadeset pet knjižica različite sadržine, među njima i nekoliko reportaža o životu naših izbeglica i vojnika u Africi.[17] Na Krfu, gde je obavljao funkciju sekretara za stranu korespondenciju u Dunavskoj diviziji (1916)[18] i postao urednik „Srpskih novina“, koje su imale dodatak „Zabavnik“, u kome su tokom 1918. objavljivani različiti književni sastavi, ali i naučne studije.[13] U Srpskim novinama je objavio neke od svojih etnoloških radova („Iz srpskog folklora”, „Iz srpske religije i mitologije”) i memoarske zapise („Uspomene iz Bizerte”), gde je ostavio detalje o životu srpske emigracije, između ostalog i toplo gostoprimstvo kojim su Srbi dočekani u Bizerti.[14] Pratio je i rad vojničkih pozorišta. Jedno vreme je bio na Solunskom frontu, pa je ponovo vraćen na Krf gde je dočekao kraj rata.[18] Po završetku rata, radi studija je sa Krfa je boravio u Parizu, pa Londonu,[3] sa zadatkom da radi na srpskoj propagandi, a istovremeno je tamošnjim bibliotekama je nastavio rad na predratnim istraživanjima.[18] Karijera Posle rata je nastavio da radi kao profesor i sa kolegama radio na obnavljanju Univerziteta. Istovremeno, jedno vreme je vršio dužnost upravnika Državne štamparije i načelnika Odeljenja za višu nastavu Ministarstva prosvete. Godine 1908. je postao docent, 1919. vanredni, a 1922. redovni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, na kojem je rukovodio katedrom za klasičnu filologiju i predavao starorimsku književnost i latinski jezik. Pored toga bio je: član Odbora za građenje Univerzitetske biblioteke, kao predstavnik Filozofskog fakulteta, sve do 1941. godine. Bio je član komisije koja je, u Nemačkoj, na račun reparacija, nabavljala knjige i opremu za seminarske biblioteke i laboratorije. Da bi se naučnim radnicima olakšalo informisanje o stručnoj literaturi koja se u Beogradu može naći u javnim i većim privatnim bibliotekama, predložio je osnivanje Centralnog kataloga Univerziteta u Beogradu i po njegovom osnivanju postao njegov upravnik.[19] njegovim zalaganjem osnovan je Centralni katalog stručne literature Univerziteta u Beogradu, čije sedište je posle Drugog svetskog rata, sa Filozofskog fakulteta premešteno u zgradu Univerzitetske biblioteke i u njoj se i danas nalazi. kao honorarni profesor na prvoj godini Bogoslovskog fakulteta, predavao je predmet Uporedna istorija religija, od kraja 1920.[3] punih 35 semestara, do školske 1937/38. Po njegovom odlasku, ovaj predmet se kao samostalan više nije predavao na tom fakultetu[20] tri puta je biran za dekan Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu član uprave Srpske književne zadruge i Društva Svetog Save, član Glavnog prosvetnog saveta i komisije za polaganje profesorskog ispita predsednik Narodnog univerziteta čiji je osnivač bio profesor Nikola Vulić. Akademik Za dopisnog člana Akademije filosofskih nauka Srpske kraljevske akademije, je izabran 18. februara 1922. godine.[21] Aktivno je radio u akademiji i u više navrata je bio njen zastupnik na međunarodnim skupovima u inostranstvu. Tako je učestvovao na Međunarodnom kongresu religijske istorije, održanom u Briselu 1935.[21] Drugi svetski rat Drugi svetski rat ga je zatekao na mestu dekana Filozofskog fakulteta. Pred Aprilski rat 1941, pošto je bio rezervni pešadijski potpukovnik, trebalo je da ponovo bude aktiviran, kao pomoćnik komandanta jedne pešadijske divizije, ali nije stigao da se javi na dužnost i stupi u ratna dejstva, pošto je u međuvremenu došlo do rasula usled kapitulacije.[22] Tokom rata u njihovu vilu na Topčideru je useljen nemački oficir.[22] Kao dekan na fakultetu, tokom rata je nastoji očuva bar minimum kontinuiteta u radu svoje katedre, smatrajući da bi u suprotnom ministarstvo dovelo nekog nepodesnog, a na staranje mu je predata i katedra za arheologiju,[22] kao i Muzej Vinča, arheološki muzej Univerziteta.[23] Uprkos pritisku, bio je jedan od retkih profesora, koji su odbili da potpišu Apel srpskom narodu.[24][14] Smrt Uprkos tome što se tokom tokom okupacije časno i patriotski držao,[25] nakon rata je bio jedan od prvih osuđenika Suda časti, koji je formirao Beogradski univerzitet, sa zadatkom da sudi profesorima koji su se na Univerzitetu zatekli 1941, a ogrešili su se o narod ili interes Univerziteta. Sud časti su činili Pavle Savić, Petar Matavulj, Stevan Đelineo, Borislav P. Stevanović, Dušan Nedeljković, Radomir Aleksić, Toma Bunuševac i Milka Radoičić, udaljio ga je sa fakulteta još aprila 1945.[25] Odlukom Ministarstva prosvete Srbije, Komisije za obnovu Univerziteta i Filozofskog fakulteta od 26. juna 1945. otpušten je iz službe. Potpisnici ovog dokumenta su bili ministar prosvete Srbije, Mitra Mitrović, predsednik Komisije za obnovu Univerziteta Stevan Jakovljević i dekan Filozofskog fakulteta Borislav Stevanović. [24] Istom odlukom izgubio je i pojedina građanska prava, kao što je glasačko, kao i pravo na bilo kakav prihod.[15] Ukinute su mu sve nadležnosti, a njegove knjige su anatemisane.[26] Protiv presuda Suda časti nije bilo pravnog leka, a presuda je bila odmah i pravosnažna i izvršna.[24] Neposredno nakon što je primio odluku Suda časti, došlo je do razbuktavanja latentnog malignog oboljenja, njegovo zdravstveno stanje se naglo pogoršalo,[25] pao je u postelju i iz nje nije ustao narednih 14. meseci, sve do smrti avgusta 1946. godine.[26] Poslednja četiri meseca života je vodio dnevnik, u kome je zabeležio tužna i potresna lična dešavanja iz kojih se vidi da mu je najteže padalo to što su njegovi najbliži, žena i deca, morali da snose težinu greha koji je njemu pripisan i što su, da bi preživeli, bili prinuđeni da rasprodaju stvari iz domaćinstva, pa i knjige iz kućne biblioteke.[26] Mada je supruga Ruža molila prijatelje da niko ne govori na njegovom ispraćaju, kako se ne bi eksponirao i došao pod udar vlasti, na sahrani su govorili Miodrag Ibrovac i njegov bivši student Bogdan Rašić.[15] Sahranjen je u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu. Međutim, njegovi posmrtni ostaci su kasnije prebačeni u zajedničku grobnicu, bez obeležja, nakon što je porodična parcela na groblju dobila novog vlasnika, koji je grobno mesto porušio.[14] Privatni život Oženio se 26. maja 1921. sa svojom studentkinjom romanistike Ružom Živković (1895–1972), iz dobrostojeće, građanske, činovničke porodice, najmlađom, šestom, ćerkom Milana i Milke Živković. Studije ipak nije završila, ali je kao obrazovana osoba pomagala svome mužu i objavila nekoliko kratkih prikaza u „Prilozima za književnost, jezik, istoriju i folklor”.[27] Imali su ćerku Mariju, rođenu 1927. i sina Nikolu rođenog 1928, koji je studirao građevinu, ali se zbog nasleđenog dara za jezike, kao poliglota bavio prevođenjem.[28] Živeli su u Puškinovoj ulici na Topčideru, u prizemnoj kući na četiri vode, izgrađenoj po projektu Dujama Granića. Kuća je srušena 2012. godine.[26] Naučna delatnost Njegova naučna delatnost je obuhvatala tri oblasti: Klasična filologija Klasična filologija je bila njegova osnovna naučna oblast. Izdavao je narodne umotvorine, pisao udžbenike latinskog jezika, na kojem je napisao mnoge svoje radove. Prevodio je s klasičnih jezika i bio jedan od najvećih svetskih eksperata za klasične jezike.[12] Prvi prevod i to s engleskog jezika „Seoski ponos” od Irvinga, je objavio još kao student Velike škole (1901).[29] Prvi objavljeni tekst koji se bavi antičkom književnošću, prevod komedije Menehmi Tita Makcija Plauta datira još iz perioda njegovih studija u Nemačkoj (1905).[30] Objavljen je u Srpskom književnom glasniku, a iste godine u ovom časopisu je objavio i prikaz Trbojevićevog prevoda Plautove komedije „Hvališa”.[31] Među njegovim radovima iz klasične filologije, naročito se ističu radovi o antičkim poslovicama, knjiga „Vergilije i njegovi savremenici”, objavljenoj povodom dvehiljadugodišnjice Vergilijevog rođenja, u kojoj je prikazao Vergilija, njegov rad, njegove najznačajnije savremenike, prijatelje i život u Rimu tog doba „O Zenobijevoj zbirci poslovica i njenim izvorima”, u kojoj je rešeno pitanje o izvorima Zenobijeve zbirke poslovica, odnosno izvorima Zenobijevih izvora,[32] prevodi Plautovih komedija, prevod i tumačenje Tacitove „Germanije”,[33] u kojoj je dao objašnjenje mnogih pojava, kao što su šibanje (kao česta kazna u rimskoj vojsci), učestvovanje boga-zaštitnika u borbi, otkrivanje grudi, životinjske i ljudske žrtve, gatanje po pticama, krvna osveta i gostoprimstvo i druge, i na koju se veoma često pozivao.[34] Latinski je toliko dobro poznavao da je pored prevođenja i neke svoje veće radove pisao na ovom jeziku.[14] Prvi je od srpskih naučnika proučavao klasične izvore u basnama Dositeja Obradovića i o tome objavio delo „O grčkim i rimskim izvorima Dositejevih basana” (1914), povodom stogodišnjice Dositejeve smrti, u kome se bavio pitanjem odnosa grčih i rimskih pisaca i Dositeja Obradovića. Pokazao je da je Dositej primio ideje grčkih humanista i da je od klasičnih grčkih pisaca čitao one koje su vizantijski kritičari smatrali za dobre, naročito Plutarha. Kao osnova za njegovu zbirku basana poslužila je neka zbirka Ezopovih basana, koju je dopunio basnama drughh basnopisaca starog i novog veka.[35] Ovaj rad je jedan od prvih relevantnijih tekstova u ovoj oblasti kod Srba.[36] Folkloristika Folkloristika, naročito istraživanja narodnih umotvorina, pesama i pripovedaka. Na osnovu rukopisnih zbirki Srpske akademije nauka objavio je jednu zbirku pripovedaka s kritičkim napomenama i komentarom, dok je za potrebe školske nastave uredio jednu komentarisanu zbirku pripovedaka. Radio je i na kritičkom izdanju Vukove zbirke, folklorna građa iz Vukove zaostavštine koju je u Petrogradskoj javnoj biblioteci našao Ljubomir Stojanović.[37] Objavio je malu antologiju narodnih pesama, „Petnaest srpskih narodnih pesama”, namenjenu širokoj čitalačkoj publici.[38] Stara srpska religija i mitologija Bavio se vizantološkim pitanjima, ali i nizom drugih tema sa ovog područja.[39] Posebno je proučavao religiju Srba pre primanja hrišćanstva.[12] Za narodna verovanja se zainteresovao još dok je radio na knjizi „O Zenobijevoj zbirci poslovica i njenim izvorima”.[14] Znanje klasičnih jezika i književnosti i upućenost u uporedne religije omogućili su mu da protumači nejasne pojave iz srpske religije i mitologije i da pristupi njihovoj sistematskoj rekonstrukciji.[31] Pošto u vreme kada je započeo svoja istraživanja nije bilo pouzdanih izvora, kao polazište je uzimao narodne umotvorine i tradicionalna narodna verovanja. Uočio je da se na njima umnogome zasniva i današnja religija. Naime, uravo na osnovu vere, uočio je hiljadugodišnji kontinuitet u postojanju srpskog naroda, s obzirom da je u svojim elementima ostala onakva, kakva je bila i u prvim vekovima primanja hrišćanstva, nalazeći da su neke srpske religijske forme starije od antičkih, dok su svadbeni i pogrebni običaji preneseni u nepromenjenom obliku, još od bronzanog doba, da su u tesnoj vezi sa prastarim kultom predaka ostali i najpopularniji praznici (Božić i Slava), kao i najraspostranjeniji običaji (kumstvo i gostoprimstvo), da su neki mitovi prenošeni s pokolenja na pokolenje, bez većih izmena, a neki su vezivani za pojedine istorijske ličnosti (Sveti Sava, Miloš Obilić, Marko Kraljević, Stevan Visoki, Ivan Crnojević), dok su funkcije glavnih paganskih bogova, a naročito vrhovnog boga, prenesene na najuglednije hrišćanske svece (Sveti Jovan, Sveti Nikola, Sveti Đorđe i ponajviše Sveti Sava) ili đavola. Otkrivajući kako se srpski narod pokazao veoma konzervativan u religijskim shvatanjima, posebno u kultu predaka, kao jezgru svoje religije, gde je čak crkveno svetosavlje preradio u mitsko i mnogobožačko,[40] došao je od zaključka da se srpska religija uglavnom bazira na paganskoj i da je bliža sujeverju nego veri.[41] Otkrio je i uticaje ne samo paganstva i hrišćanstva, nego i mnogo starijih sistema verovanja, kao što su preanimizam, animizam i totemizam, koji su vekovima ostali očuvani u narodnoj religiji.[14] Mada su se njegovi zaključci o istoriji stare vere u izvesnoj meri kosili sa stavovima dogme Srpske pravoslavne crkve, a raniji istraživači narodne tradicije, kao što su Milan Đ. Milićević i Stojan Novaković su već ukazali na to da su mnogi srpski običaji očuvani iz starina i da predstavljaju dragocen izvor za proučavanje onog perioda kulture, o kome nema drugih dokumenata, Čajkanović je ovakva zapažanja pretvorio u svoje osnovno istraživačko načelo[42] i svojim radom na ovom području se svrstao među malobrojne osnivače novih nauka, zasluživši status prvog srpskog istoričara religije.[15] Krajnji zaključak njegovih studija je da se na osnovu zajedničkih elemenata u religijama slovenskih naroda može rekonstruisati religija Slovena u njihovoj prapostojbini, dok se iz zajedničkih elemenata u religijama indoevropskih naroda mogu odrediti njihova verovanja, dok su bili u zajednici.[35] Nažalost, obimna istraživanja u ovoj oblasti, nije stigao da uobliči, zbog uklanjanja sa Univerziteta i prerane smrti.[15] Njegov pokušaj rekonstrukcije čitavog sistema stare srpske religije i mitologije predstavlja prekretnicu u proučavanju srpske paganske religije, kao osnove tradicionalne duhovne kulture, a valorizacija njegovih naučnih rezultata je pretpostavka svakog daljeg proučavanja ovog važnog aspekta narodne duhovne tradicije.[43] Nasleđe Zaostavština Štampane knjige na 12.000 strana i deo preostale rukopisne građe su na molbu njegovog sina Nikole prebačeni u Narodnu biblioteku Srbije, a drugi deo rukopisne građe (doktorska disertacija i pripremni tekstovi iz stare srpske religije) se nalazi u Arhivu SANU.[26] Nakon njegove smrti, on i njegovo naučno delo su pali u zaborav, a proučavanje etnološkog nasleđa u novom društvu prestalo je da bude prioritet.[14] Tek sedamdesetih godina 20. veka Čajkanovićev student, a zatim i sam kao profesor, Vojislav Đurić je brojne Čajkanovićeve rasprave i članke, koji su između dva svetska rata objavljeni u domaćoj periodici, priredio i objavio u knjizi „Mit i religija u Srba” (1973).[14] Đurić je zatim objavio i Čajkanovićev rukopis iz Arhiva SANU, „Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama” (1985).[14] Prvi tekst o značenjima biljaka u narodnom verovanju Čajkanović je objavio o bosiljku još 1935, a naredne 1936. je objavio i tekstove o trnu i glogu. Rečnik koji je priredio Đurić je sadržao 215 azbučnim redom poređanih jedinica, o biljkama koje su u religioznom verovanju, kultu i magijskoj praksi i narodnoj medicini imali određenu ulogu, korišćenjem bogate etnološke građe. Uz ovaj rečnik, koji je objavljen uz minimalne intervencije, Đurić je, koristeći Čajkanovićev princip, sastavio manji rečnik sa još 37 biljaka i dodao zapise o badnjaku, zapisu, kolaču, mitskom bilju, senovitom drveću, setvi i tabuiranim biljkama, teme na koje je Čajkanovićev rečnik upućivao, ali koje originalno nisu bile posebnoe obrađene.[44] Odlučujući poduhvat je bilo priređivanje „Sabranih dela iz srpske religije i mitologije” (1994), u pet knjiga, koja obuhvataju sve ranije objavljene Čajkanovićeve radove, kao i „Staru srpsku religiju i mitologiju”, delo koje je Čajkanović ostavio nedovršeno u rukopisu, ali iz čijeg se sadržaja i sačuvanih poglavlja može videti da je trebalo da bude „veliko finale” svih njegovih radova na rekonstruisanju stare vere. Ono što nije stigao da napiše, predstavlja veliki gubitak za srpsku etnologiju.[14] U njegovu čast Odlikovan je srebrnom i zlatnom Medaljom za hrabrost, Ordenom belog orla s mačevima (1920[11]), Ordenom Svetog Save i francuskim ordenom Legije časti.[45] Od aprila 2005, u naselju Medaković III na Zvezdari u Beogradu, ulica Padina je ponela njegovo ime.[46] Laura Barna je 2012. objavila roman „Pad klavira”, koja opisuje duhovnu atmosferu Senjaka sredinom 20. veka, a započinje rušenjem njegove porodične kuće. Dela Za života je objavio oko trista bibliografskih jedinica.[31] Udžbenici: Njegovi visoko vrednovani udžbenici latinskog jezika za gimnazije, zasnovani su na njegovom izuzetnom znanju jezika, erudiciji, pouzdanim estetskim merilima i adekvatnom osećaju za pedagogiju, postali su obrazac stručno i kompetentno urađenih udžbenika[25]: „Izvod iz francuske gramatike” (1916) „Latinska čitanka za šesti razred“ (1927) „Latinska čitanka za sedmi razred gimnazije“ (1927) „Latinska čitanka za osim razred gimnazije“ (1928) „Latinska čitanka za šesti, sedmi i osmi razred” (1928) „Pregled rimske književnosti“ (1928), gde govori o religijskom karakteru najstarije poezije[47] „Pregled istorije grčke književnosti“, za potrebe univerzitetske nastave ostao u rukopisu Prevodi: Kao vrstan poznavac starogrčkog i latinskog prevodio je dela Plutarha, Tacita, Vergilija, Svetonija, Livija, Freda i drugih. Prevodi su propraćeni sažetim komentarima, punim korisnih obaveštenja manje upućenim čitaocima.[3] Herondine „Mimijambe”, prevod sa starogrčkog Plautove komedije, prevodi s latinskog: „Menehme” (1917) „Trorogi šešir” (1918) „Aulularija i Menehmi” (1918) „Odabrane komedije” (1923) Tacitovu „Germaniju” (1927) i brojne rimske pesnike. „Život svetoga Save” (1939), od Ivana Tomka Mrnavića izdatog u Rimu 1630.[48] Narodna književnost: „Ženidba Maksima Crnojevića : srpska narodna pesma s komentarom” (1917), Biblioteka „Napred” u Bizerti „Srpske narodne pesme I : pesme kosovske” (1918), Biblioteka „Napred” u Bizerti „Srpske narodne pesme : pesme mitološke” (1918) Biblioteka „Napred” u Bizerti „Stara srpska religija i mitologija : članci iz rečnika i zbirke poslovica Vuka Karadžića : I tekst” (1918) Biblioteka „Napred” u Bizerti „Petnaest srpskih narodnih pesama” (1925),[49] antologija „Srpske narodne pripovetke” (1927), zbornik koji je priređivao dve godine. Posvetio ga je Đorđu Polivki. Za zbornik je koristio 29 rukopisnih zbiraka iz Arhiva SKA, neobjavljene i većinom neproučene građe usmene književnosti, prikupljene u poslednjim decenijama 19. i prvim decenijama 20. veka, odabravši 212 pripovedaka od 1636, koje su vezane za mit i religiju. Podelio ih je na tri dela. Prvi deo čine priče o životinjama, bajke, novele, šaljive priče. Drugi deo čine skaske, legende, verovanja, primitivne priče, dok su ostale priče naknadno dodate. Mnoge propovetke iz ovog zbornika je upotrebio za svoje radove o religiji i mitologiji, i na taj način ih uveo u nauku.[50] Zbornik sadrži poseban deo pod naslovom „Napomene o zbirkama”, gde je svaku od upotrebljenih zbirki podrobno opisao, navodeći bibliografske beleške o sakupljačima, njihovim zanimanjima, mestu života i rada, godinu prispeća zbirke u Akademiju, ocenu o kvalitetima sakupljača, spiskom svih pripovedaka u svakoj od pregledanih zbirki s podrobnim sadržajem pripovedaka koje nije uvrstio u zbornik, spiskom kazivača, po imenu, godinama starosti, opštini i mestu. Poseban deo zbornika čine i Napomene o tekstu, opsežan studijski pristup odabranim pripovetkama, navodeći sve raspoložive do tada poznate izvore na varijante u domaćoj i stranoj literaturi.[51] Zbornikom je pokrio i prostor srpske usmene proze, koji je Vuku Karadžiću i njegovim sledbenicima ostao nepoznat, među njima prostor nekadašnje Vojne krajine (Kordun, Banija, Zapadna Slavonija), sa koje potiče više od trećina odabranih pripovedaka.[52] „Antologija srpskih narodnih pripovedaka” (1929), sadrži 217 pripovedaka: 42 iz Vukove zbirke, 49 iz svog zbornika „Srpske narodne umotvorine”, a 126 iz drugih izvora (zbirka Vuka Vrčevića, Bosanska vila, Vila, Letopis Matice srpske), raspoređenih u sedam grupa: priče o životinjama i basne, bajke, pripovetke muške, pripovetke kratke (većinom šaljive), skaske, legende, verovanja.[53] Ova zbirka je u drugom izdanju objavljena pod naslovom „Čudotvorni prsten. Najlepše srpske narodne pripovetke” (2001) „O postanku i razvoju srpske narodne epske poezije” (1959), u Zborniku Matice srpske za književnost i jezik. Pesme je prema sadržini i cilju podelio u tri grupe: pesme u slavu predaka (tužbalice i njima slične), pesme sa epskim motivima (takođe u slavu predaka, o smaku sveta, o nestanku junaka, o silasku u donji svet) i pesme sa pripovednim motivima (bajke, novele, skaske i legende u epskom stihu).[54] Knjige o religiji: „O Zenobijevoj zbirci poslovica i njenim izvorima” (1914) „U Boga su vunene noge, a gvozdene ruke” (1914) „O grčkim i rimskim izvorima Dositejevih basana” (1914), bavi se pitanjem odnosa grčih i rimskih pisaca i Dositeja Obradovića. „Studije iz religije i folklora” (1924), studija koja predstavlja sintezu nakon tridesetogodišnjeg proučavanja mita i religije, sa preko 60 radova, koje je naznačio kao „prethodne”, odnosno one koji prethode velikim sintezama. U njima je rekonstruisao deo po deo starinske srpske vere, utvrđujući prvobitni vid i smisao raznih religijskih pojava, koje potiču i iz najdublje prošlosti, a koje su i nakon primanja hrišćanstva,[55] često nepromenjene zapamćene u narodnim umotvorinama i u običajima srpskog naroda do najnovijega doba.[56] „Vergilije i njegovi savremenici” (1930) objavljena povodom 2.000 godina od Vergilijevog rođenja „O srpskom vrhovnom bogu” (1941). Delo je priljeno na skupu Akademije filosofskih nauka 18. decembra 1939, a štampano godinu dana kasnije u okviru Posebnih izdanja SKA.[55] Izdanje je prošlo nezapaženo, usled izbijanja Drugog svetskog rata[14] Predstavlja sintezu, koja obuhvata „prethodne radove” (naročito kult predaka, Božić, slava i Sveti Sava), izvršena je rekonstrukcija atributa i funkcija srpskog vrhovnog boga Daboga[14] i prikazan je najvažniji događaj u sudaru paganstva i hrišćanstva poraz vrhovnog boga, koji je sa svojim velikim bogovima ustupio mesto hrišćanskom Bogu i njegovim svecima, čime je ostvaren glavni cilj hrišćanske crkve.[56] Međutim, on u narodnim predanjima nalazi ostatke stare vere. „Mit i religija u Srba - izabrane studije” (1973) „Rečnik narodnog verovanja o biljkama” (1985) „Sabrana dela iz srpske religije i mitologije u pet knjiga” priredio Vojislav Đurić: knjiga 1: „Studije iz srpske religije i folklora 1910 – 1924” (1994) knjiga 2: „Studije iz srpske religije i folklora 1924 – 1942” (1994) knjiga 3: „O vrhovnom bogu u staroj srpskoj religiji” (1994) knjiga 4: „Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama” (1994) knjiga 5: „Stara srpska religija i mitologija” (1994), sistematski pregled celokupne stare vere ostao je nedovršen u rukopisu.[54] Časopisi: Sarađivao je sa mnogim časopisima i listovima „Srpski književni glasnik“, gde je objavio više članaka koji su uticali na popularizaciju i proširivanje znanja šire publike o antičkoj književnosti („O antičkim poslovicama”, „O tragičnom pesništvu i pozorištu kod Grka”, „O ženi u Grka i Rimljana”). Takođe je sarađivao u listovima „Godišnjica Nikole Čupića“, „Bosanska vila“, „Glas Srpske kraljevske akademije“, „Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor“, „Starinar“, „Južnoslovenski filolog“, „Nova iskra“, „Država“, „Bogoslovlje“, „Zabavnik“, „Politika“, „Pravda“.[3] Objavio je i više članaka u „Srpskom etnografskom etnografskom zborniku”. Veliki broj njegovih studija ostao je neobjavljen, iako su se već nalazile pripremeljene za štampu. Narodna enciklopedija: Bio je saradnik u izradi Narodne enciklopedije, urednika Stanoja Stanojevića, gde je obradio teme iz istorije religije, neke u vidu rezimea ranije objavljenih radova i onih koje je tek nameravao da obradi..

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! 1939 g. Dr Ivan Ribar (Vukmanić, kod Karlovca, 21. januar 1881 — Zagreb, 2. februar 1968) bio je doktor prava, hrvatski i jugoslovenski političar iz vremena Austrougarske, Kraljevine SHS i FNR Jugoslavije, učesnik Narodnooslobodilačke borbe i junak socijalističkog rada. Pravo je studirao u Beču, Pragu i Zagrebu. Tokom studija politički se angažovao među hrvatskom nacionalnom omladinom. Nakon diplomiranja, bio je jedna od osnivača Hrvatske demokratske napredne stranke, koja je bila deo Hrvatsko-srpske koalicije. Od 1907. živeo je u Đakovu gde je radio kao advokat i politički delovao. Godine 1909. je doktorirao, a 1913. je izabran za zastupnika u Hrvatskom saboru. Bio je delegat u parlamentu Kraljevine Ugarske u Budimpešti. Borio se protiv germanofilske politike i zalagao se za jedinstvo Hrvata i Srba, kao i stvaranje jugoslovenske države. Za vreme Prvog svetskog rata bio je mobilisan u Austrougarsku vojsku. Najpre se nalazio u istočnoj Bosni, a potom u Galiciji na ruskom frontu. Od 1915. ponovo je učestvovao u radu Hrvatskog sabora. Oktobra 1918. učestvovao je u stvaranju Narodnog veće Slovenaca, Hrvata i Srba. Marta 1919. bio je izabran za potpredsednika Privremenog narodnog predstavništva Kraljevine SHS. Godine 1919. pristupio je Jugoslovenskoj demokratskoj stranci. Nakon prvih izbora, od decembra 1920. do oktobra 1922. bio je predsednik Ustavotvorne skupštine. Prilikom rascepa u Demokratskoj stranci podržao je Ljubu Davidovića i njegovu politiku novog „narodnog sporazuma”, a nakon uvođenja „šestojanuarske diktature” 1929. bio je u opoziciji. Aktivno se bavio advokaturom i pred sudom branio mnoge poznate komuniste. Bio je društveno aktivan i učestvovao u radu sokolskog društva. Od 1935. zalagao se za politiku narodnog fronta i vršio političku agitaciju, zbog čega je 1938. isključen iz stranke. Potom je formirao sopstvenu grupu Demokratsku levicu koja je sarađivala sa levim zemljoradnicima, republikancima i drugim opozicionim strankama i grupama, među kojima i ilegalnom Komunističkom partijom (KPJ), s obzirom da mu je stariji sin Ivo Lola bio komunista i sekretar Saveza komunističke omladine (SKOJ). Od 1939. bio je predsednik Društva prijatelja SSSR. Nakon okupacije Jugoslavije, 1941. boravio je ilegalno u Beogradu do leta 1942. kada se prebacio u Zagreb, odakle je u jesen iste godine preko prešao u Bosnu, gde je stupio u partizane. Novembra 1942. na Prvom zasedanju Antifašističkog veća narodnog oslobođenja (AVNOJ) izabran je za predsednika Izvršnog odbora. Tokom 1943. učestvovao je u borbama na Neretvi i Sutjesci. Novembra 1943. na Drugom zasedanju AVNOJ-a izabran je za njegovog predsednika. Avgusta 1945. postao je predsednik Predsedništva Privremene narodne skupštine. Od januara 1946. do januara 1953. bio je predsednik Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ (šef države). Bio je član Predsedništva Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije. Objavio je četiri knjige Zapisa i tri memoarske knjige. Godine 1960. povukao se iz aktivne politike. Preminuo je u vojnoj bolnici u Zagrebu. Sahranjen je na Mirogoju. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih odlikovanja, među kojima su dva Ordena jugoslovenske zastave sa lentom. Ordenom junaka socijalističkog rada odlikovan je 1961. godine. U toku Narodnooslobodilačko rata, u jesen 1943, u razmaku od mesec dana, poginula su mu oba sina — Ivo Lola (1916—1943) i Jurica (1918—1943), a naredne godine i prva supruga Tonica (1882—1944). Rođen je u 21. januara 1881. u selu Vukmaniću, kod Karlovca. Njegov otac Andrija (1853—1940) bio je iz obližnjeg sela Ribari, gde je odrastao u velikoj porodičnoj zadruzi čiji je starešina bio njegov otac Josip. Posle završene osnovne i srednje škole, pohađao je Učiteljsku školu (preparandiju) u Petrinji, a nakon njenog završetka službovao je u Vukmaniću. Ovde se oženio Emilijom Pintar (1855—1922), zvanom Milka, ćerkom Ivana Pintara učitelja i upravitelja srednje realke u Rekovcu. U braku su izrodili četvoro dece — Andriju (1879—1951), Ivana, Maricu (1882—1952) i Milana (1894—1984). Osnovnu školu Ivan Ribar je pohađao u rodnom mestu, gde mu je učitelj bio njegov otac. Pored hrvatske dece, ovu školu pohađala su i deca iz obližnjih srpskih sela, koja su pripadala tadašnjoj opštini Vukmanić. Kako je bio projugoslovenski orijentisan, njegov otac je svoju decu, kao i učenike, učio da su Hrvati i Srbi, dva bratska naroda.[1][2] Nakon završene osnovne škole, Ivan i njegov stariji brat, pohađali su gimnaziju u Karlovcu. Kako otac Andrija nije imao sredstava da školuje svu decu, oni su tokom školovanja u Karlovcu morali sami zarađivati za život. Radili su razne fizičke poslove i davali dodatne časove slabijim učenicima, koji su bili iz bogatijih kuća. Kao učenik gimnazije, Ivan se aktivno bavio pisanjem — pisao je pesme, novele, priče i pripovetke, a interesovao se i za strane jezike. Pored pisanja, aktivno se bavio sportom i gimnastikom. Kako je dobro znao nemački jezik, preplatio se na Reklamnu biblioteku i preko nje čitao značajna dela svetske književnosti. Zajedno sa drugim učenicima, učestvovao je u osnivanju literarne i muzičke sekcije, a predavači na ovim sekcijama bili su Svetozar Pribićević, Stjepan Radić, Silvije Strahimir Kranjčević i dr. [1][2] Studije i početak političke aktivnosti U višim razredima gimnazije, Ribar je učio stenografiju, pa je nakon mature 1899. položio državni ispit iz stenografije i zaposlio se kao stenograf pri Hrvatskom saboru u Zagrebu i Dalmatinskom saboru u Zadru.[3] Rad u ovim saborima omogućio mu je da upozna najistaknutije političke ličnosti toga doba, ali i finansijsku podršku da iste godine upiše pravo na Univerzitetu u Beču, gde se priključio grupi nacionalno opredeljenih hrvatskih studenata. Iz Beča je prešao na Univerzitet u Pragu, gde je slušao predavanja profesora Tomaša Masarika, kasnijeg prvog predsednika Čehoslovačke. Masarik, koji je predavao sociologiju, ostavio je na njega veliki uticaj, pa je odlazio da sluša i njegova predavanja izvan fakulteta o realističnoj narodnoj politici. Iz Praga se vratio u Zagreb, gde je nastavio studije, ali i počeo sa političkom aktivnošću. Bio je jedan od agitatora realne narodne politike uperene protiv bana Kuena Hedervarija, koji je od 1883. upravljao Kraljevinom Hrvatskom i Slavonijom i sprovodio prougarsku politiku. Maja 1903. bio je učesnik masovnih demonstracija protiv bana Hedervarija u Zagrebu, nakon kojih je Hedervari premešten na funkciju premijera Kraljevine Ugarske. Pripadao je hrvatskoj naprednoj omladini i aktivno učestvovao u svim akcijama protiv „mađarona”, ali i „frankovaca”, odnosno članova Čiste stranke prava koju je predvodio Josip Frank i koja se borila protiv ujedinjenja južnoslovenskih naroda. Bio jedan od osnivača Hrvatske napredne demokratske stranke, koja je nastala juna 1906. ujedinjenjem Hrvatske napredne stranke iz Zagreba i Demokratske stranke iz Splita. Ova stranka bila je deo Hrvatsko-srpske koalicije, stvorene decembra 1905, koja se borila za narodno jedinstvo Hrvata i Srba i protiv vladajuće germanofilske politike.[1][3][2][4] Nakon diplomiranja na Pravnom fakultetu u Zagrebu, 1904. otišao je na odsluženje jednogodišnjeg vojnog roka u austrougarsku vojsku. Služio je najpre u Beču, a potom u Rijeci. Po povratku iz vojske 1906, kao član Hrvatsko-srpske koalicije, javno je istupao pred seljacima na političkim zborovima na Kordunu i pozivao ih da glasaju za kandidate ove koalicije na izborima za sabor. Iz političkih razloga, odbio je činovničku službu u državnom aparatu Austrougarske i otišao u advokate. Nakon završenog pripravničkog staža, postao je samostalni advokat, a po nalogu Hrvatske demokratske napredne stranke, 1907. preselio se u Slavoniju. U Đakovu, sedištu Đakovačko-sremske biskupije, tada je naglo narastao klerikalizam pa je rukovodstvo stranke tamo uputilo Ribara kako bi radio na organizovanju i širenju stranke. Uprkos određenim političkim smetnjama, ubrzo je kao advokat postao popularan u Đakovu i okolini. Pored politike i advokature, bio je aktivan i na prosvetno-kulturnom polju, ali i kao sportista u Sokolu, a kasnije i starešina Sokolskog društva. Bio je jedan od osnivača i prvi predsednik prvog fudbalskog kluba u Đakovu. Takođe, bavio se i novinarstvom i bio glavni urednik Đakovačkih hrvatskih pučkih novina. Pravo je doktorirao je 1909. u Zagrebu.[3][4] Politička aktivnost do 1918. Ribarova politička aktivnost u Đakovu bila je veoma živa, posebno od 1910. kada je u ovde došao novi biskup Ivan Krapac, pristalica prougarske politike, koji je podržavao režim bana Nikole Tomašića i aktivno sarađivao sa političarem Lovorom Radičevićem, otvorenim zastupnikom „mađaronske” politike. U Đakovačkim pučkim novinama Ribar je oštro napadao Krapca i Radičevića kao eksponente Tomašićevog režima, zbog čega je u listu đakovačkog kapitola nazivan „bezvercem”, „bezbožnikom”, „otpadnikom od crkve” i dr. Uprkos optužbama od crkve, njegov ugled kod naroda je rastao, a njegovi zborovi su bili dobro posećeni. Zajedno sa drugim prvacima Hrvatsko-srpske koalicije, tokom 1912. aktivno je učestvovao u borbi protiv reakcionarnog režima bana i kraljevskog komesara Slavka Cuvaja, koji je odmah po dolasku na dužnost raspustio Hrvatski sabor i zaveo apsolutizam. Posle dva neuspešna atentata, Cuvaj je krajem 1912. povučen iz Zagreba, a nova činovnička vlada je raspisala izbore za Hrvatski sabor. Kako bi prilikom izbora za narodnog zastupnika pobedile vladinog kandidata, opozicione stranke u Đakovu su isticale zajedničkog kandidata. Na izborima decembra 1911, opozicioni kandidat bio je Anton Švarcmajer, ali on nije uspeo da pobedi vladinog kandidata Lovru Radičevića. Prilikom priprema za nove izbore 1913. Hrvatsko-srpska koalicija je u đakovačkom kotaru za svog kandidata predložila Ivana Ribara, a njegovu kandidaturu podržali su i lokalni odbori Socijaldemokratske stranke Hrvatske i Slavonije i Stranke prava. Grupa konzervativaca bila je nezadovoljna izborom zajedničkog kandidata, pa je Švarcmajer otputovao u Zagreb i od barona Vladimira Nikolića Podrinskog dobio podršku da bude zajednički kandidat udruženih opozicionih stranaka u đakovačkom srezu. Imajući podršku naroda, ali i određenih političkih krugova, posebno socijaldemokrata, Ribar se tada, uprkos protivljenju rukovodstva Hrvatsko-srpske koalicije, kandidovao kao nezavisni kandidat. Na izborima, održanim decembra 1913, osvojio je najviše glasova i pobedio i vladinog i opozicionog kandidata.[3][4] Kuća u Đakovu u kojoj je 1910—1923. stanovao Ivan Ribar sa porodicom Nakon izbora za narodnog zastupnika, rukovodstvo Hrvatsko-srpske koalicije prihvatilo je Ribara kao svog zastupnika, pa je na prvoj sednici sabora 20. decembra 1913. bio izabran za prvog sekretara predsednika Hrvatskog sabora Bogdana Medakovića. U saboru je pored funkcije zastupnika i sekretara predsednika, obavljao i dužnosti privremenog saborskog beležnika, člana Odbora za peticije i pritužbe, kao i člana deputacije za obnovu finansijske nagodbe. Zajedno sa predsednikom i potpredsednikom Hrvatskog zemaljskog sabora nalazio se početkom 1914. u audijenciji kod cara Franje Josifa.[5] Kao jedan od najmlađih zastupnika, ali i zastupnik koji je nezavisno izabran, nije se u potpunosti saglašavao sa politikom Hrvatsko-srpske koalicije, već je u određenoj dozi zadržao sopstveni politički stav pa je jedini od zastupnika stao u odbranu progonjene socijalističke štampe prilikom donošenja Zakona o štampi.[3] Kao saborski zastupnik, bio je jedan od delegata koji su Hrvatski zemaljski sabor zastupali u zajedničkom parlamentu Kraljevine Ugarske u Budimpešti, gde je sve do 1918. zastupao političku liniju Hrvatsko-srpske koalicije i jedinstva hrvatskog i srpskog naroda.[6][4] Jula 1914, mesec dana nakon atentata na nadvojvodu Franca Ferdinanda u Sarajevu, Austrougarska je objavila rat Kraljevini Srbiji, čim je otpočeo Prvi svetski rat. Odmah potom, zatvoren je Hrvatski sabor, a Ivan Ribar je kao rezervni oficir (poručnik) mobilisan u Austrougarsku vojsku. Nalazio se u 78. pukovniji 13. pešačke brigade, koja se nalazila u sastavu 7. pešadijske divizije iz Osijeka, a formacijski u sastavu 13. hrvatsko-slavonskog korpusa iz Zagreba, odnosno Šeste austrougarske armije, pod komandom Oskara Poćoreka. Na početku rata nalazio se u Mrzoviću, kod Đakova, odakle je 78. pukovnija prebačena u istočnu Bosnu. Tokom napada austrougarskih snaga na Srbiju, bio je raspoređen u komandi mesta u Kalesiji, kod Zvornika. Ova komanda vodila je kontrolu o vojnim formacijama koje su odlazile na front i konvojima ranjenika evakuisanih u pozadinu, koji su prolazili putem od Brčkog ka Zvorniku i vršila kontrolu lokalnog stanovništva i okoline. Nakon propasti prve austrougarske ofanzive na Srbiju, krajem avgusta 1914, 78. pukovnija se povukla u Srem, a Ribar je tada boravio u Moroviću. Posle neuspeha druge austrougarska ofanziva na Srbiju, u jesen 1914, kao pristalica „ujedinjenja južnoslovenskih naroda i prijatelj Srbije”, kako je okarakterisan od više komande, prebačen je u jedan nemački puk i upućen na Ruski front u severnoj Galiciji. Nedugo potom, februara 1915, njegovi saborci iz 78. pukovnije, zajedno sa drugim jedinicama iz 13. hrvatsko-slavonskog korpusa, priključeni su Drugoj austrougarskoj armiji i upućeni u Galiciju, gde su vođene teške borbe sa ruskom armijom.[7][8] Austrougarske vlasti su početkom 1915. odlučile da ponovo otvore Hrvatski sabor, pa je Ribar kao zastupnik pozvan da se sa vrati sa fronta. Iz Lavova je preko Budimpešte i Beča stigao u Zagreb, gde je 1. juna 1915. prisustvovao prvom zasedanju sabora nakon duže pauze. U toku velikih bitaka Prvog svetskog rata, zajedno sa drugim saborskim zastupnicima potpisao je poziv upućen svim članovima sokolskog društva da budu inicijatori i borci za ujedinjenje jugoslovenskih naroda. Još u Đakovu, Ribar je bio aktivan u društvu Hrvatski sokol, koje je osnovano 1906, a 1908. zajedno sa apotekarom Lujom Šimatom, bio izabran u rukovodstvo sokolskog društva (Šimat je bio predsednik, a Ribar sekretar). Nakon Šimatove smrti, 1912. njegova supruga Antonija napustila je Đakovo i sa troje male dece prešla u Zagreb, gde se avgusta 1915. udala za Ivana Ribara. Marta 1916. rodio im se prvi sin koji je na krštenju dobio ime Ivan, ali je ostao upamćen po svojim nadimcima Ivo i Lola.[6][8][9] Nakon što je 1917. definitivno demobilisan iz vojske, zajedno sa porodicom, vratio se u Đakovo, gde je obnovio advokatsku kancelariju, koju su tokom rata demolirali „frankovci” i „klerikalci” (preteče ustaša). Ovde se marta 1918. radio njegov mlađi sin Đurica, koji je ostao upamćen po nadimku Jurica.[10] Oktobra 1918, zajedno sa drugim prvacima Hrvatsko-srpske koalicije, učestvovao je u stvaranju Narodnog veća Slovenaca, Hrvata i Srba i bio izabran za člana njegovog Centralnog odbora. Narodno veće je 19. oktobra odbacilo manifest cara Karla I o organizaciji monarhije kao savezne trijalističke monarhije i 29. oktobra 1918. prekinulo sve odnose sa Austrougarskom, dok je Hrvatski sabor poništio odnose Kraljevine Hrvatske i Slavonije i Kraljevine Dalmacije sa Kraljevinom Ugarskom i Austrougarskom, čime je nevažećom proglašena Hrvatsko-ugarska nagodba iz 1868. godine. U trenutku opšteg rasula Austrougarske, od pripadnika Hrvatskog domobranstva i bivših austrougarskih vojnika, kao i pripadnika raznih udruženja (najviše Hrvatskog sokola) formirane su tzv. „narodne straže”, čiji je zadatak bio da suzbiju pljačku i anarhiju „zelenokadrovaca” i civila. Kao jedan od uglednijih građana Đakova Ribar je bio komandant Narodne straže u ovom gradu.[6][8][9] Na čelu Narodne skupštine Dr Ivan Ribar kao predsednik Ustavotvorne skupštine Kraljevine SHS Nakon proglašenja Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, 1. decembra i formiranja prve Vlade, 20. decembra 1918. sazvano je februara 1919. Privremeno narodno predstavništvo Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, čiji je zadatak bio da kroz zakonodavni rad postavi pravne osnove prve jugoslovenske države i izvrši pripreme za izbor Ustavotvorne skupštine. Na prvoj sednici Privremenog narodnog predstavništva 1. marta 1919. izvršen je izbor njegovog rukovodstva — za predsednika je izabran dr Dragoljub Draža Pavlović, a za potpredsednike dr Franc Janković i dr Ivan Ribar. Kada aprila 1920. Pavlović umro, Ribar ga je kao prvi potpredsednik zamenjivao sve do septembra 1920. kada je za predsednika izabran Stanojlo Vukčević. Pod njegovim predsednikovanjem donet je Zakon o izboru narodnih poslanika za Ustavotvornu skupštinu.[11][8] Zajedno sa drugim prvacima Hrvatsko-srpske koalicije učestvovao je početkom 1919. u stvaranju Jugoslovenske demokratske stranke (JDS), u koju su pored stranaka iz Hrvatsko-srpske koalicije ušle — Samostalna radikalna stranka i Narodna napredna stranka. Bio je član Glavnog odbora, a kasnije i potpredsednik, Jugoslovenske demokratske stranke i njen kandidat za narodnog poslanika u osiječkom izbornom okrugu na izborima za Ustavotvornu skupštinu, novembra 1920. godine. Na prvom zasedanju Ustavotvorne skupštine Kraljevine SHS, 23. decembra 1920. bio je izabran za prvog predsednika skupštine, dok su potpredsednike izabrani Miloš Ćosić, Halid beg Hrasnica i dr Slavko Miletić. Nakon usvajanja Ustava Kraljevine SHS, 28. juna 1921. Ustavotvorna skupština je pretvorena u vanredni saziv Narodne skupštine Kraljevine SHS, koji je funkcionisao do 20. oktobra 1922. kada je vanredni saziv pretvoren u drugi redovni saziv. Prilikom konstituisanja nove skupštine, umesto Ribara za predsednika Narodne skupštine izabran je dr Edo Lukinić.[12][13][8] U vreme dok se nalazio na čelu Privremenog narodnog predstavništva i Ustavotvorne skupštine mladu Kraljevinu potresali su brojni politički problemi — Hrvatska pučka seljačka stranka predvođena Stjepanom Radićem protivila se ujedinjenju i zahtevala hrvatsku autonomiju u okviru nove države; u graničnim oblastima sa Italijom, Mađarskom i Albanijom izbijali su sukobi zbog uspostavljanja novih granica; Komunistička partija borila se za bolje uslove života radnika i drugih socijalnih grupa organizujući brojne štrajkove i preteći socijalističkom revolucijom; izvršeni je atentat na regenta Aleksandra i ubijen ministar Milorad Drašković, nakon čega je zabranjen rad KPJ i dr. Ovo je uticalo da se u periodu od decembra 1920. do decembra 1922. formira ukupno devet vlada, na čijem su se čelu nalazili — Stojan Protić, Ljubomir Davidović, Milenko Vesnić i Nikola Pašić. Usled dobrog rezultata Komunističke partije i Hrvatske pučke seljačke stranke na izborima 1920, novu Vladu morala je da formira demokratsko-radikalska većina, ali zbog unutrašnjih razlika, njihova koalicija nije dugo trajala, pa su novi izbori održani marta 1923. godine. Politički problemi uticali su i na odnose u Jugoslovenskoj demokratskoj stranci i stvaranje unutrašnje krize. Zajedno sa Ljubom Davidovićem, Ribar je septembra 1922. prisustvovao Kongresu javnih radnika u Zagrebu na kome je tražena revizija Ustava što je izazvalo probleme u stranci. Glavni izvršni odbor JDS osudio je Davidovića i Ribara zbog prisustva Kongresu, a Ribar zbog ovoga nije bio izabran za predsednika Narodne skupštine, decembra 1922. godine.[12][8] Politička aktivnost do 1929. Kako je zbog političkih obaveza sve više vremena provodio u Beogradu, Ivan Ribar je ovde 1923. iz Đakova preselio svoju porodicu. Živeli su najpre u Fabrici šećera na Čukarici, a 1928. su se preselili u kuću u Francuskoj ulici 32.[11] U Beogradu je bio je predsednik Osmog rejona Jugoslovenske demokratske stranke, a učestvovao je i u radu drugih društvenih organizacija. Kao raniji član Hrvatskog sokola u Đakovu, nakon preseljenja u Beograd postao je član Sokolskog saveza Jugoslavije. Bio je član Uprave i jedno vreme predsednik društva „Soko I”, a kasnije u vreme sve većeg omasovljenja sokolskog pokreta, radio je na formiranju novog sokolskog društva „Soko II” u okolini Saborne crkve.[a] Novo društvo brzo je steklo popularnost i imalo preko hiljadu članova, a važilo je za jedno od najboljih u Jugoslaviji. Sokolske akademije ovog društva bile su veoma popularne, a društvo je među prvima u Beogradu pokrenulo akciju za formiranje terena tzv. „letnjeg vežbališta” na Kalemegdanu. Na čelu „Sokola II” nalazio se sve do 1934, a krajem 1929. se protivio formiranju Sokola Kraljevine Jugoslavije, koji je formiran Zakonom o Sokolu čime je izvršeno nasilno ujedinjenje slovenačkih Orlova, Hrvatskog sokola i Jugoslovenskog sokola. Sokolska organizacija na čijem se čelu nalazio okupljala je dosta studenata i radnika i bila je do te mere opoziciono raspoložena da je odbijala učešće na velikim sokolskim akcijama, kao i učešće na velikom sokolskom sletu u Pragu 1932. godine.[15] Kuća porodice Ribar u Beogradu, gde su stanovali od 1928. do 1941. U Jugoslovenskoj demokratskoj stranci Ribar je zastupao politiku „narodnog sporazuma” i saradnje sa Hrvatskom republikanskom seljačkom strankom (HRSS), čiji je lider bio Stjepan Radić i protivnik politike koju je vodila Narodna radikalna stranka i njen predsednik Nikola Pašić. Godine 1924. došlo je do teške unutrašnje krize u Demokratskoj stranci oko nerešenog „hrvatskog pitanja” u Jugoslaviji što je rezultiralo istupanjem iz stranke grupe Svetozara Pribićevića i formiranje Samostalne demokratske stranke. Iako je Pribićevića znao još iz Hrvatsko-srpske koalicije, Ribar je ostao u stranci i podržao Ljubu Davidovića i njegovu politiku saradnje sa Hrvatskom seljačkom strankom, smatrajući je boljom od Pribićevićeve integralne unitarističke politike. Kada je Pribićević kasnije odustao od centralizma i podržao federalističko uređenje, Ribar je među prvima pozdravio njegovu odluku i pozvao ga da se vrati u Demokratsku stranku. Davidović je jula 1924. uspeo da formira Vladu koja je bila prva „prava jugoslovenska vlada” u koju su ušli Anton Korošec i Mehmed Spaho, a podržao je Stjepan Radić. Početkom sledeće godine Radić je bio uhapšen, nakon čega se odrekao republikanizma i ušao u Vladu Nikole Pašića. Februara 1927. Radić je ponovo otišao u opoziciju, a juna 1928. je ranjen u atentatu u Narodnoj skupštini, nakon čega je preminuo. Ribar je posle atentata u skupštini zahtevao od Demokratske stranke da u znak protesta ne učestvuje u radu parlamenta. Kada je januara 1929. kralj Aleksandar I Karađorđević suspendovao Ustav i uveo tzv. „šestojanuarsku diktaturu” kojom su suspendovane sve političke partije Ribar se našao u opoziciji u kojoj je ostao sve do Drugog svetskog rata. Usled izmene izbornih zakona, nakon ukidanja diktature, koji su išli u korist prorežimskih stranaka više nije biran za narodnog poslanika.[6][8][16] Opoziciono delovanje i saradnja sa komunistima Svega nekoliko dana nakon uvođenja Šestojanuarske diktature, januara 1929. započeo je prvu odbranu pred sudom uhapšenih komunista. Kao uspešan advokat, zajedno sa Borom Prodanovićem i Vladimirom Simićem, u periodu od 1929. do 1941. pred Državnim sudom za zaštitu države branio je nekoliko desetina optuženih komunista. Neki od njegovih klijenata bili su — Moša Pijade, Ivan Milutinović, Todor Vujasinović, Dušan Knežević, Ignjac Kralj, Kosta Stamenković, Svetozar Vukmanović, Luka Nenezić, Ivan Krndelj, Karlo Mrazović, Dragi Stamenković, Mladen Iveković i dr, kao i njegov sin Ivo Lola Ribar. Borio protiv policijske torture, vršene u toku istrage, a jednom prilikom je o kršenju zakona i torturi nad zatvorenicima u beogradskoj Glavnjači, razgovarao sa ministrom dvora Milanom Antićem. Bio je veoma angažovan u borbi protiv koncentracionih logora, koji su otvarani za internaciju političkih zatvorenika u Višegradu, Lepoglavi i Bileći. Pored policijskih i sudskih organa, proteste protiv postupaka i mučenja u zatvorima, slao je domaćim i inostranim listovima.[17][16] Nakon parlamentarnih izbora 1935, na kojima je usled lošeg izbornog zakona, vladina lista predvođena Bogoljubom Jevtićem osvojila 82% poslaničkih mandata, a lista udružene opozicije predvođena Vlatkom Mačekom samo 18%, Ribar je predložio Jugoslovenskoj demokratskoj stranci da preuzme inicijativu za osnivanje Narodnog fronta, po ugledu na Narodni front u Francuskoj. Kako je Demokratska stranka odbila ovaj predlog, samostalno je sa advokatima Čedom Plećevićem, iz Aranđelovca i Dragoljubom Milovanovićem Benom, iz Kragujevca otpočeo agitaciju po Srbiji za osnivanje Narodnog fronta slobode. Zajedno sa njim tada je svoje prve političke korake pravio i njegov stariji sin Ivo Lola, tada student prve godine Pravnog fakulteta.[16] Iako je rukovodstvo Demokratske stranke osudilo njihovu agitaciju, Ribar zajedno sa Plećevićem podnosi Memorandum u kome iznose potrebe za hitno osnivanje Udružene jedinstvene opozicije. Godine 1938, zajedno sa Dragoslavom Smiljanićem, bio je isključen iz Demokratske stranke. Zamereno mu je što je za vreme šestojanuarske diktature branio komuniste pred Državnim sudom za zaštitu države u Beogradu i što su mu sinovi - Ivo i Jurica bili komunisti. I pored toga jer je bio isključen iz stranke, nastavio je politički da deluje. Svoju političku grupu „Demokratska levica“, čiji je bio predsednik povezao je sa Narodnim frontom, koji je još 1937. godine bio osnovan na inicijativu tada ilegalne Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Početkom 1941. godine, posredstvom svoga sina Lole Ribara, koji je tada bio sekretar Centralnog komiteta SKOJ-a, prvi put se sastao sa generalnim sekretarom CK KPJ Josipom Brozom Titom, sa kojim je razgovarao o opasnosti od fašizma i Hitlerove agresije. Tada je ocenjeno da je potrebna hitna saradnja svih građanskih stranaka i grupa oko Narodnog fronta. Boravak u Beogradu i odlazak u partizane Nakon vojnog puča i svrgavanja Vlade Cvetković-Maček, marta 1941. Ivan Ribar je mobilisan kao rezervni kapetan Jugoslovenske vojske (JV). Ubrzo potom počinje Aprilski rat, a kapitulacija ga zatiče u Rogatici, odakle vratio u okupirani Beograd. Kako je porodična kuća u Francuskoj ulici bila oštećena u šestoaprilskom bombardovanju, porodica Ribar je iznajmila stan na Dedinju, na uglu Ulice generala Šturma i Bulevara kneza Aleksandra Karađorđevića (u blizini stadiona Partizana).[18] Nakon prelaska Josipa Broza Tita, iz Zagreba u Beograd, u toku maja 1941, uspostavio je kontakte sa njim i počeo da radi na uspostavljanju veza sa istaknutim predstavnicima političkih stranaka i grupa, a naročito sa grupom levo orijentisanih demokrata i na njihovom uključivanju u Narodnooslobodilački pokret (NOP).[16] Stariji sin Ivo Lola Ribar (1916—1943) Nakon napada na Sovjetski Savez, 22. juna 1941. okupator i Specijalna policija počeli su sa hapšenjem i progonom svih ljudi koji su od pre rata bili registrovani kao komunisti ili njihovi simpatizeri, zbog čega su Ivan i njegovi sinovi morali preći u ilegalnost. Lola se sklonio u kuću Vladislava Ribnikara, koja se nalazila u blizini, dok se Jurica sklonio u kuću njegove devojke Ivanke Ćuković u Rumunskoj ulici (danas Užička ulica), a kasnije u stan u obližnjoj Maglajskoj ulici.[19] Posle izbijanja oružanog ustanka u Srbiji, kao i stvaranje slobodne teritorije, tokom jula i avgusta, Lola je polovinom septembra 1941, zajedno sa Aleksandrom Rankovićem i Ivanom Milutinovićem, napustio Beograd i otišao u zapadnu Srbiju. Ubrzo nakon Lole, Beograd je početkom oktobra napustio i Jurica. Nakon odlaska njegovih sinova u partizane, postojao je plan da Ivan Ribar, u pratnji sestara Ivanke i Olivere Ćuković, napusti Beograd i ode u oslobođeno Užice, ali je ovaj plan poremetio početak Prve neprijateljske ofanzive.[20][21] Pošto mu je boravak u Beogradu, kao poznatom antifašisti bio sve teži, morao je da promeni nekoliko ilegalnih stanova. Između ostalog, boravio je bolnici Trgovačke omladine, u kući Marka Anafa, ulici Kraljevića Tomislava na Kotež Neimaru, gde se nalazilo tajno sklonište, kao i u stanu stan svoje poćerke Mire Vučković, u Ulici vojvode Dragomira na Vračaru. Uprkos svim teškoćama, održavao je kontakt sa rukovodećim ličnostima NOP-a u Beogradu, a najviše sa Blagojem Neškovićem, sekretarom Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju. Pošto su početkom 1942, oko zgrade u kojoj je stanovao, primećeni agenti Specijalne policije, morao je da napusti ovaj stan. Tada je posredstvom Neškovića, smešten u kuću u Činovničkoj koloniji, u blizini Autokomande. Ova kuća bila je vlasništvo sestre Nade Andrejević, supruge Đorđa Andrejevića Kuna i bila je stavljena na raspolaganje KPJ, radi Đorđevog skrivanja. U kući su kao zvanični stanari živeli Nadina sestra Paraskeva Jokić, sa dvoje male dece, i sestra i majka Vlajka Begovića. Kun je u suterenu kuće izgradio sklonište, koje je služilo za sakrivanje ilegalaca. Kuća je bila jedna od baza Pokrajinskog komiteta i za nju je znao samo uzak krug ljudi, a Kuna i Ribara je posećivao Blagoje Nešković, koji je stanovao u blizini. Juna 1942. Specijalna policija je tragajući za mužem Paraskeve Jokić, koji je pobegao iz zatvora u Lazarevcu, izvršila pretres kuće, ali nije uspela da otkrije sklonište u kome su se nalazili Kun i Ribar. Za vreme boravka u kući, Ribar se pripremao da napusti Beograd, pa je pustio bradu i vežbao da hramlje na jednu nogu, kako ga neko ne bi prepoznao.[22][23][24] Nakon što su obezbeđene lažne isprave, koje je izradio Đorđe Andrejević Kun, kao i organizovan prihvat i veza u Zemunu i Zagrebu, Ivan Ribar je krajem jula 1942. napustio Beograd. Do Savskog mosta, gde se nalazio granični prelaz između Nedićeve Srbije i Nezavisne Države Hrvatske (NDH) dopratila ga je Brana Perović, dok ga je sa druge strane sačekala Elza Meterli, kurirka Pokrajinskog komiteta, koja ga je odvela do kuće Jelice Babšek,[b] u Ulici cara Dušana u Zemunu, gde ga je čekao Lola Ribar. U Zemunu su tada, nakon odlaska iz Beograda, boravile Tonica i Božena, ali se Ribar nije susreo sa njima, zbog konspiracije.[22][23] Dan nakon prelaska u Zemun, Lola i Ivan su sa lažnim legitimacijama, izdatim od Ministarstva hrvatskog domobranstva, preko Vinkovaca otputovali u Zagreb, gde ih je sačekao Ivan Stevo Krajačić. Potom su autobusom otišli u predgrađe Vrapče, gde su se Ribari smestili u stan Anđele Kopinič, sestre Josipa Kopiniča. Ovde su boravili mesec dana, nakon čega je Krajačić, uz pomoć dvojice domobranskih oficira, koji su bili saradnici Narodnooslobodilačkog pokreta, organizovao njihovo prebacivanje iz okupiranog Zagreba. Početkom septembra, satnik Franjo Balon je poluteretnim kamionom prebacio Stevu Krajačića, Lolu i Ivana Ribara u Gornju Purgariju, gde su prenoćili. Potom su peške otišli u Žumberak, odakle su se u pratnji Žumberačke partizanske čete, prebacili na Kordun, u sedište Glavnog štaba NOP odreda Hrvatske, koji se nalazio u Gornjem Budačkom, kod Slunja. Ovde su se zadržali nekoliko dana i tu je Ribar imao susreo sa Vladimirom Bakarićem, političkim komesarom Glavnog štaba Hrvatske, koga je pre rata branio pred Sudom za zaštitu države. Potom su preko Plitvičkih jezera, Korenice, Plješevice i Donjeg Lapca i Drvara nastavili put za Vrhovni štab NOP i DV Jugoslavije, koji se nalazio u Mliništu, kod Mrkonjić Grada. U Vrhovni štab su stigli 26. septembra i istog dana ih je primio Vrhovni komandant NOV i POJ Josip Broz Tito.[25][24][26] Na čelu AVNOJ-a u partizanima Ivan Ribar i Josip Broz Tito, u Bogovićima, kod Pala, juna 1943, nakon Titovog ranjavanja na Sutjesci Novembru 1942. godine u Bosanskom Petrovcu, na predlog Josipa Broza Tita, partijska ćelija Vrhovnog štaba, čiji je sekretar bio pop Vlada Zečević primila je Ivana Ribara u članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Zajedno sa Mošom Pijade, Ivanom Milutinovićem, Veselinom Maslešom i sinom Ivom učestvovao je u pripremama za konstituisanje Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ), koji je bio opštenacionalno i opštepartijsko političko predstavništvo naroda Jugoslavije koje je rukovodilo radom Narodnooslobodilačkih odbora. Na Prvom zasedanju AVNOJ-a održanom u oslobođenom Bihaću, 26. i 27. novembra 1942. godine izabran je za predsednika Izvršnog odbora AVNOJ-a. Iako je bio u starosti, imao je 62 godine, tokom 1943. godine je prošao kroz Četvrtu i Petu neprijateljsku ofanzivu. U toku Pete ofanzive, poznate i kao „bitka na Sutjesci“, nalazio se sa Sedmom banijskom divizijom, na čijem su čelu bili Pavle Jakšić i Đuro Kladarin. Posle Sutjeske, otišao je na oslobođenu teritoriju Like i tu ostaje do kapitulacije Italije, septembra 1943. godine. Početkom oktobra je učestvovao na Kočeskom zboru, a polovinom oktobra na Drugom zasedanju ZAVNOH-a u Plaškom. Potom je, zajedno sa delegatima iz Hrvatske i Slovenije došao u Jajce. Na Drugom zasedanju AVNOJ-a, održanom 29. i 30. novembra izabran je za predsednika AVNOJ-a. Neposredno posle završetka zasedanja, Ribaru su Josip Broz Tito i Ivan Milutinović saopštili tužnu vest da su mu poginuli sinovi - Jurica i Ivo. Posle zasedanja AVNOJ-a, zajedno sa članovima Predsedništva AVNOJ-a i Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije (NKOJ) otišao je preko Like za Sloveniju, gde je ostao oko tri meseca. Prisustvovao je Prvom zasedanju SNOO, održanom 19. februara 1944. godine u Črnomlju i Trećem zasedanju ZAVNOH-a, održanom 8. i 9. maja u Topuskom. Početkom juna 1944. godine odlazi na ostrvo Vis, gde je bilo središte Vrhovnog štaba i NKOJ-a. Tamo prisustvuje razgovorima sa dr Ivanom Šubašićem i britanskim ambasadorom Stevensonom. U jesen 1944. godine avionom odlazi na oslobođenu teritoriju Srbije i boravi u Valjevu i Aranđelovcu, a krajem oktobra dolazi u oslobođeni Beograd. Tu je vršio dužnost predsednika Predsedništva AVNOJ-a, a od avgusta 1945. godine predsednik Predsedništva Privremene skupštine Demokratske Federativne Jugoslavije. Karijera u FNRJ Ivan Ribar na svom radnom stolu Posle rata, neprekidno je biran za poslanika u Narodnoj skupštini FNRJ i u Sabor NR Hrvatske. Od kraja 1945. do 1953. godine bio je Predsednik Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ. Jedno vreme je bio i član Saveznog odbora SSRNJ. Imao je čin general-majora JNA u rezervi. Iz političkog života se povukao 1960. godine. Preminuo je 2. februara 1968. godine u Vojnoj bolnici u Zagrebu. Prema poslednjoj želji, kremiran je u Beogradu i 5. februara sahranjen na groblju Mirogoj u Zagrebu. Porodica Detaljnije: Porodica Ribar Ivan Ribar je od 1915. godine bio u braku sa udovicom Antonijom Tonicom Šimat, koja je iz prvog braka imala troje dece — ćerke Miru i Boženu i sina Žarka. U braku sa Tonicom, dobio je dvojicu sinova — Ivu Lolu (1916) i Juricu (1918). Nakon okupacije Jugoslavije, Tonica je ostala u okupiranom Beogradu, a kasnije je prešla u Srem, gde je sa ćerkom Boženom živela ilegalno među partizanskim saradnicima. Prilikom blokade Kupinova, 8. jula 1944, Tonica i Božena su uhvaćene od strane folksdojčera, nakon čega je Tonica streljana, a Božena odvedena u Banjički logor. Odlikovanja i priznanja Za politički i državnički rad odlikovan je sa više odlikovanja, među kojima se pored odlikovanja iz Kraljevine Jugoslavije i socijalističke Jugoslavije, nalaze i strana odlikovanja — poljska, albanska i druga.[27] Među odlikovanjima FNR i SFR Jugoslavije nalaze se:[28] Orden junaka socijalističkog rada, odlikovan 1961. Orden narodnog oslobođenja, odlikovan 1945. Orden jugoslovenske zastave prvog reda (dvaput), Orden bratstva i jedinstva prvog reda, odlikovan 1947. Orden zasluge za narod prvog reda, Orden partizanske zvezde prvog reda i Orden za hrabrost Godine 1950, na predlog maršala Tita unapređen je u čin rezervnog general-majora JNA. Pre toga je u Austrougarskoj vojsci imao čin rezervnog poručnika, a u Jugoslovenskoj vojsci čin rezervnog sudskog kapetana.[29] Bio je počasni građanin Karlovca, Bihaća, Đakova, Šibenika, Glamoča i Kaknja.

Ivo Andrić Pripovetke u izboru samog pisca Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga Иво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б] Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти. У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Биографија Детињство и школовање Иво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”. Први светски рат Године 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград. Између два рата Иво Андрић 1922. године Након изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”. Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”. У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”. По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28] Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29] Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32] Други светски рат У јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34] Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”: Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима. У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36] Након рата Иво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961) Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38] Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40] Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу. Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41] Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Књижевни рад Споменик Иви Андрићу у Београду Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43] Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина. У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности. Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича. Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20. Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела. Андрић о уметности Иво Андрић из профила, фотографија Стевана Крагујевића Своје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”. Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање. Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот. Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”. Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди. Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима. „Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”. По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...” Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”. Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања.

Ivo Andrić Pripovetke u izboru samog pisca Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga Иво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б] Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти. У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Биографија Детињство и школовање Иво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”. Први светски рат Године 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград. Између два рата Иво Андрић 1922. године Након изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”. Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”. У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”. По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28] Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29] Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32] Други светски рат У јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34] Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”: Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима. У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36] Након рата Иво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961) Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38] Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40] Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу. Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41] Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Књижевни рад Споменик Иви Андрићу у Београду Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43] Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина. У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности. Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича. Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20. Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела. Андрић о уметности Иво Андрић из профила, фотографија Стевана Крагујевића Своје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”. Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање. Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот. Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”. Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди. Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима. „Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”. По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...” Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”. Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања.

Ivo Andrić Pripovetke u izboru samog pisca Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga Иво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б] Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти. У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Биографија Детињство и школовање Иво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”. Први светски рат Године 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград. Између два рата Иво Андрић 1922. године Након изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”. Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”. У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”. По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28] Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29] Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32] Други светски рат У јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34] Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”: Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима. У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36] Након рата Иво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961) Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38] Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40] Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу. Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41] Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Књижевни рад Споменик Иви Андрићу у Београду Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43] Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина. У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности. Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича. Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20. Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела. Андрић о уметности Иво Андрић из профила, фотографија Стевана Крагујевића Своје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”. Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање. Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот. Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”. Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди. Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима. „Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”. По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...” Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”. Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања.

Ivo Andrić Pripovetke u izboru samog pisca Tvrdi povez Izdavač Srpska književna zadruga Иво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б] Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти. У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Биографија Детињство и школовање Иво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”. Први светски рат Године 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград. Између два рата Иво Андрић 1922. године Након изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”. Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”. У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”. По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28] Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29] Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32] Други светски рат У јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34] Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”: Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима. У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36] Након рата Иво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961) Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38] Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40] Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу. Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41] Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Књижевни рад Споменик Иви Андрићу у Београду Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43] Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина. У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности. Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича. Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20. Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела. Андрић о уметности Иво Андрић из профила, фотографија Стевана Крагујевића Своје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”. Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање. Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот. Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”. Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди. Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима. „Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”. По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...” Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”. Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања.

Roman o sukobu kultura, o maloj jevrejskoj zajednici u bosanskoj varoši Travniku, o provincijskoj svesti i Bonapartinom konzulu - Žanu Davilu ... Broj ocena: 95 Cena sa PDV: 1980 dinara Na Stanju Šifra Proizvoda: 8104 Vreme slanja: 3 - 5 radnih dana Isporuka: Teritorija Cele Srbije Dostava: Kurirska služba Masa za dostavu: 0.30 kg (cena dostave) Plaćanje: Pouzećem, na Račun, onLine: Visa, Master, Dina Proizvođač: Sezam book Brend: Dereta Pomoć u vezi naručivanja Postavi pitanje u vezi sa proizvodom Opšti uslovi kupovine Dodaj u Korpu ili naruči telefonom radnim danima od 9-17h 069-609-149 069-609-150 011-3047-098 SMS naručivanje naruči preko FB messenger-a ili Viber-a Karakteristike proizvoda: Travnička Hronika - Ivo Andrić Naziv Knjige : Travnička Hronika Autor: Ivo Andrić Izdavač: Sezam book Godina izdanja: 2018 Br. str.: 454 Povez: tvrd Format: 21 cm Pismo: latinica ISBN: 978-86-6105-047-3 Opis proizvoda: Travnička Hronika - Ivo Andrić Istorijski roman "Travnička hronika" nastajao je u periodu Drugog svetskog rata zajedno sa još dva velika Andrićeva romana, "Na Drini ćuprija" i "Gospođica". Za razliku od romana "Na Drini ćuprija", za koji je Andrić dobio i Nobelovu nagradu za književnost 1961. godine, "Travnička hronika" je stvarana na osnovu bogate dokumentarne građe iz istorije civilizacije, autentičnih spisa o istorijskim ličnostima i etnologije. Radnja u romanu pokriva ukupno 7 godina stranih konzula u vezirskom gradu Travniku. "Travnička hronika" oslikava sudar četiri sveta, različitog nasleđa, kulture i vere koji zapravo nemaju ni najmanje volje ni želje da se međusobno razumeju i sažive. U epicentru svega toga je četvrti svet obična raja iz tadašnje Bosne koja spaja ove svetove na jedan surov način, nikome zapravo nije stalo do čoveka i do onoga što danas nazivamo ljudskim dostojanstvom. Taj, naoko, visoki svet intriga i spletaka, političkih dogovora i mešetarenja je samo još jedan vid circulus vitiosus-a istorije večite potrebe za osvajanjem. *** O Knjizi *** Roman o sukobu kultura, o maloj jevrejskoj zajednici u bosanskoj varoši Travniku, o provincijskoj svesti i Bonapartinom konzulu - Žanu Davilu, Parižaninu tanane prirode, pesniku po osećanju sveta koji, dolazeći iz prosvećene Evrope u mračnu bosansku varošicu, shvata sve one posebnosti i karakterološke tmine Bosne. Pokušavajući da učvrsti francuski upliv u islamsko carstvo i sam konzul postaje deo večite bosanske melanholije i demagoške politike islamske carevine. Nikada do tada Davil, savremeni mladi čovek evropskog obrazovanja, nije video ljude kao što su bili Travničani, ni običaje kao što je audijencija kod turskog vezira, ni navike kao što je pljuvanje nedobrodošlog stranca. Susretom francuskog diplomate i turskog velikodostojnika kome Davil čita klasičnu tragediju, a kod koga ona izaziva grohotan smeh, Andrić je hteo da prikaže sudar dva sveta i dve kulture koji se nikada neće pomiriti, a jaz između njih neće biti prevaziđen ni pokušajima njihovih najdobroćudnijih predstavnika. Pukovnik fon Miterer je austrijski predstavnik u vezirskom gradu početkom 19. veka. Skromni bivši pogranični oficir potpuno je zbunjen Travnikom. Bačen u međuprostor dveju civilizacija, ne razumevajući do kraja nijednu od njih, fon Miterer je, pri tom, fatalno obeležen brakom sa ženom koja se neizmerno razlikuje od njega. Fon Miterer nije razumeo nijednog od trojice turskih vezira koji su se smenjivali za vreme njegove službe u Travniku ni istočnjački svet ćutnje i tajnih radnji čiji su oni predstavnici. On takođe nije razumeo ni novi građanski svet francuske države ni njenog predstavnika Davila, sa kojim je često dolazio u sukob. Bio mu je stran svet fantazija njegove lepe, ali i čudne žene. Vezirov Konak je treće središte političkog života i mesto najčešćih susreta trojice diplomata. Očekivalo bi se da predstavnici prosvećene Evrope čine zajedničku prepreku azijatskom osvajaču. Da nije tako kazuje nam vezirov komentar posle jednog Davilovog sukoba sa fon Mitererom: „Dva psa, pa se pobila u mojoj avliji.“ Ako Austrija ne ratuje sa Turskom, ona ratuje sa Francuskom; ako Turskom carstvu u opadanju slabe osvajačke namere, javiće se novi osvajač, ovoga puta u Evropi, Napoleonova imperija. Poznata je teza da, ako bi Pariz izgoreo do temelja bilo bi ga moguće rekonstruisati prema romanima Vikotora Igoa. Ako bi, jednog dana, zaboravili sve aspekte i traume istorije balkanskih naroda i prostora bilo bi ih moguće rekonstruisati na osnovu dela Ive Andrića. *** O Autoru *** Ivo Andrić je rođen u Travniku 9.oktobra 1892. Tamo su se, sticajem okolnosti našli njegovi roditelji u poseti kod rodbine. Porodica Andrić je stara sarajevska porodica, dugo su živeli u tom gradu baveći se tradicionalnim porodičnim zanatom – kujundžilukom. Međutim, porodica Andrić je nosila sobom i jednu kobnu tradiciju – tuberkulozu. Mnogi piščevi preci uključujući i sve stričeve podlegli su joj još u mladosti. Andrić ostaje bez oca kao dvogodišnji dečak. Majka, Katarina Andrić daje svog jedinca sestri Ani i njenom mužu Ivanu Matovšik u Višegrad. Boravak u Višegradu, gde je završio osnovnu školu, ostavlja veliki utisak na Andrića koji dugo posmatra lukove višegrdaskog mosta – ćuprije na Drini, koji će kasnije izrasti u kapitalno književno delo Na drini ćuprija. Posle osnovne škole vraća se u Sarajevo gde 1903. upisuje Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. U Bosanskoj vili objavljuje svoju prvu pesmu: U sumrak. Na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu, oktobra 1912, započinje studije. Zbog bolesti već sledeće godine napušta Zagreb i odlazi na Filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. Intenzivno uči poljski jezik i piše poeziju. Odmah posle atentata na austro-ugarskog nadvojvodu Franca Ferdinanda (28 juna 1914.) vraća se u zemlju, kao vatreni projugoslovenski revolucionar, gde odmah u Splitu biva uhapšen. Do matra 1915. ostaće u mariborskoj tamnici da bi odmah po izlasku sa robije bio upućen u konfinaciju u Ovčarevo i Zenicu, gde ostaje do marta 1915 godine. Već 1918. dovršava knjigu stihova u prozi Ex ponto i, nezadovoljan atmosferom u Zagrebu odlazi u Beograd. Veoma brzo se uključuje u Beogradski književni život drugujući sa Crnjanskim, Vinaverom, Pandurovićem, Sibetom Milinčićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane Moskva. Početkom 1920. zapošinje dipolmatsku karijeru poslanstvom u Vatikanu, objavljuje zbirku pesama u prozi Nemiri i pripovetku Put Alije Đerzeleza. S jeseni 1921. godine Andrić je postavljen za činovnika u Generalni konzulat Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Bukureštu, a iste godine započinje saradnju sa Srpskim književnim glasnikom objavljujući u broju 8 priču Ćorkan i švabica. Godine 1922. premešten je na rad u Konzulat u Trstu. Početkom 1923. godine on je vicekonzul u Gracu. Budući da nije završio fakultet, preti mu otkaz u Ministarstvu spoljnih poslova. Između mogućnosti da fakultet završi državnim ispitom ili odbranom doktorata, Andrić bira drugu mogućnost i u jesen 1923. godine upisuje se na Filosofski fakultet u Gracu. U junu mesecu 1924. godine u Gracu je odbranio doktorsku tezu: Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine. Petnaestog septembra, pošto je odbranio doktorat, stiče pravo da se vrati u diplomatsku službu. Krajem godine prelazi u Beograd u Političko odelenje Ministarstva inostranih dela. Ove godine pojavljuje se Andrićeva prva zbirka priča u izdanju Srpske književne zadruge u koju, pored nekih već objavljenih u časopisima, ulaze i nove – „U zindanu“ i „Rzavski bregovi“. Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, godine 1926, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetke. Oktobra meseca biva postavljen za vicekonzula Generalnog konzulata Kraljevine Jugoslavije u Marseju. Sledeće godine, tri meseca provodi na radu u Generalnom konzulatu u Parizu: gotovo sve slobodno vreme u Parizu Andrić provodi u Nacionalnoj biblioteci i Arhivu Ministarstva inostranih poslova proučavajući istorijsku građu o Bosni s početka devetnaestog veka. U Ženevi počinje da radi kao sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda. U martu mesecu 1933. godine vraća se u Beograd kao savetnik u Ministarstvu inostranih poslova. Postaje načelnik političkog odeljenja Ministarstva inostranih dela 1935. godine i stanuje u hotelu Ekscelzior. Andrićeva diplomatska karijera ide uzlaznom linijom i on u novembru mesecu 1937. godine biva imenovan za pomoćnika ministra inostranih poslova. Te godine dobija i visoka državna odlikovanja Poljske i Francuske: Orden velikog komandira obnovljene Poljske i Orden velikog oficira Legije časti. Iako okupiran diplomatskim poslovima, prikuplja građu o konzulskim vremenima u Travniku, u Državnom arhivu proučava izveštaje austrijskih konzula od 1808. do 1817. godine - Paula fon Mitesera i Jakoba fon Paulića. Početkom 1938. godine pojavljuje se prva monografija o Andriću iz pera dr Nikole Mirkovića. Tokom 1939. Ivo Andrić biva postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. U jesen 1940. posle nemačke aneksije Poljske, Andrić protestvuje kod nemačkih vlasti i kancelara Adolfa Hitlera, zbog toga što Nemci mnoge naučnike i pisce odvode u logore. Vlasti u Beogradu često zanemaruju svog ambasadora i Andrić piše molbu za rezrešenje dužnosti. Njegov predlog nije prihvaćen i on 25 marta 1941. prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda 7 aprila 1941. napušta Berlin. Odbija ponudu nemačkih vlasti da ide u Švajcarsku ali bez ostalih članova poslanstva i njihovih porodica. Vraća se u Beograd i živi povučeno kao podstanar kod advokata Brane Milenkovića. Za vreme rata završava romane Na Drini ćuprija, Travnička hronika i Gospođica. Prve posleratne godine postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije i potpredsednik Društva za kulturnu saradnju sa Sovjetskim Savezom i većnik III zasedanja ZAVNOBIH-a. Tokom 1946. godine živi u Beogradu i Sarajevu, postaje redovan član SANU. Te godine, među ostalim, objavljuje pripovetke; Zlostavljanje i Pismo iz 1920. Sledeće godine postaje član Prezidijuma Narodne skupštine NR Bosne i Hercegovine. Tokom 1948. godine prvi put će biti štampana „Priča o kmetu Simanu“. Narednih nekoliko godina vrlo aktivno bavi se javnim poslovima, drži predavanja, govori na javnim skupovima, kao član različitih delegacija putuje u Sovjetski Savez, Bugarsku, Poljsku, Francusku, Kinu. Objavljuje uglavnom kraće tekstove, odlomke pripovedaka, priče Bife Titanik (1950), Znakovi(1951), Na sunčanoj strani, Lica (1953). Godine 1954. postaje član Komunističke partije Jugoslavije. Prvi potpisuje Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Te godini štampa u Matici srpskoj Prokletu avliju. „Za epsku snagu“ kojom je „oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje“, Ivo Andrić je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu. Posle smrti supruge Milice (1968.) Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Trinaestog marta 1975. godine svet će napustiti jedan od najvećih stvaralaca na srpskom jeziku, pisac mitotvorne snage i mudri hroničar balkanskog karakazana. Svi proizvodi iz: Klasici svetske i domaće književnosti Sve iz: Knjižara - Knjige, Udžbenici i Pribor * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.

Dejan Medakovic - Suocavanja sa ljudima i vremenom BIGZ, Cigoja, Beograd, 2000. Mek povez, 367 strana, posveta pisca. Dejan Medaković (Zagreb, 7. jul 1922 — Beograd, 1. jul 2008) bio je srpski istoričar umetnosti, univerzitetski profesor, književnik i akademik. Medaković je bio generalni sekretar i potom predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti (1998—2003), profesor i dekan Filozofskog fakulteta (1971—1973), predsednik Skupštine Vukove zadužbine u tri mandata kao i potpredsednik Srpske književne zadruge. Rođen je u Zagrebu u uglednoj srpskoj porodici Medaković, koja je dala nekoliko znamenitih ličnosti. Gimnazijsko obrazovanje je stekao u Sankt Galenu, kod franjevaca na Badiji i u Sremskim Karlovcima. Za vreme Drugog svetskog rata, pod pretnjom po život od strane fašističke NDH, izbegao je u Srbiju, gde počinje da volonterski radi u Muzeju kneza Pavla. Osnovne, magistarske i doktorske studije završio je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, specijalizovao se u Nemačkoj kao stipendista fondacije Aleksandar fon Humbolt. Prošao je sva nastavna zvanja na Filozofskom fakultetu, gde je predavao istoriju umetnosti do 1982. godine. Medaković je po pozivu predavao na više evropskih univerziteta i naučnih ustanova. Tokom života objavio je ukupno 46 knjiga, od čega 21 knjigu na stručne teme. U fokusu njegovog naučnog rada bila je srpska umetnost perioda baroka, srpska kulturna istorija 18. stoleća te istorija srpske umetnosti 19. stoleća. Takođe se bavio nemanjićkim periodom, opusom pojedinačnih slikara, istorijatom i umetničkim nasleđem manastira Srpske pravoslavne crkve. Pisao je voluminozne sinteze istorije Srba i srpske kulture u gradovima: Beč, Trst, Zagreb, Sentandreja. Jedan je od autora Istorije srpskog naroda objavljene u deset tomova u izdanju Srpske književne zadruge. Uz stručni rad, uporedo se uspešno bavio književnim stvaralaštvom i pisao poeziju, prozu, putopise. Prevođen je na više jezika. Za svoje delo nagrađen je nizom međunarodnih i nacionalnih odlikovanja, nagrada i drugih priznanja. Biografija Rodna kuća akademika Medakovića u Zagrebu, Zrinjevac 15, koju je podigao njegov deda dr Bogdan Medaković. Danas je poznata kao palača Medaković. Porodica Medaković je poreklom iz sela Medak u Lici.[1] Rođen je kao sin Đorđa Medakovića, ekonomiste, i Anastasije, domaćice. Deda po ocu mu je bio Bogdan Medaković a pradeda Danilo Medaković.[2] Sa majčine strane (Rajić) vuče poreklo od porodice Lonja koja je bila austrijsko vojno plemstvo.[3][4] Medakovićevi preci ostavili su značajno delo u srpskoj kulturi i politici.[5][6] Osnovnu školu učio je u Zagrebu, nižu gimnaziju u Sankt Galenu u Švajcarskoj[7] i kod franjevaca na Badiji.[8] Svoje iskustvo učenja gimnazije na Korčuli opisao je kao formativno značajno jer je naučio da određene istine o Bogu tumači više racionalno, kao i da ljudi nisu na svetu radi uživanja već kako bi zaradili carstvo nebesko.[9] Višu klasičnu gimnaziju završio u Sremskim Karlovcima (1937—41).[10] Njegov otac je želeo da se tokom trajanja rata sklone u Trst ali je Dejan Medaković insistirao da idu u Beograd, gde su mu živeli i radili drugovi.[9] On i njegova sestra došli su u Beograd vozom, pošto ih hrvatske ustaše nisu identifikovale kao Srbe, pošto su nosili elegantna odela i međusobno govorili isključivo na nemačkom jeziku.[2] Od 1942. godine je živeo u Beogradu, prvo kao izbeglica, gde je volontirao u Muzeju kneza Pavla.[9][11] Nakon rata, radio je u Muzeju grada Beograda, Ministarstvu za nauku i kulturu i Saveznom zavodu za zaštitu spomenika kulture.[12] Za atmosferu u Beogradu nakon Drugog svetskog rata govorio je da je bila takva da je bilo dovoljno da čovek bez ikakvog suđenja izgubi glavu ako neko pokaže prstom iz bilo kojeg razloga ili ga optuži da je bio špijun Gestapoa.[13] Prema sopstvenoj tvrdnji tokom njegovog rada u Muzeju za vreme okupacije bilo je kolega koje su mi spočitavale što su bežali te da su valjali, ne bi ni morali bežati. Medaković navodi da su za razliku od dela odrođene inteligencije, srbijanski seljaci izuzetno pomagali svim izbeglicama, kako Srbima tako i Slovencima.[9] Za vreme Drugog svetskog rata Narodni muzej bio je smešten u stanu porodice Vučo. Medaković i kolege obilazili su kuće i stanove predratne beogradske elite, za koju je komentarisao da je bila vrlo otmena, i otkupljivali umetnine i predmete za muzej kako ne bi propali tokom rata.[14] Njegova porodica se po završetku rata vratila u Zagreb jer se nisu prilagodili u novoj sredini i jer su isprva planirali da se vrate.[15] Na početku karijere se anonimno bavio novinarstvom u svojstvu urednika Zadružnog kalendara, gde je pisao biografije ruskih naučnika zaslužnih za dostignuća u poljoprivredi.[4] Nakon kraja Drugog svetskog rata pripadao je neformalnom intelektualnom krugu siminovaca, čiji je neformalni vođa bio Dobrica Ćosić.[16][17] On se među pripadnicima grupe osećao kao stranac. Tvrdio je da ga nikada do kraja nisu prihvatili jer je po rođenju Zagrepčanin.[18] Studirao je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Medaković je boravio na tromesečnoj specijalizaciji u Nemačkoj, a 1964/65. godine postao je stipendista fondacije Aleksandar fon Humbolt i tu godinu proveo je mahom na radu u Centralnom institutu za istoriju umetnosti (nem. Zentral institut Kunstgeschichte) u Minhenu.[19][20] Kao asistent radio je na istorijskom institutu SANU[4] od 1952. do 1954. Pred komisijom akademije doktorirao je disertacijom Grafika srpskih štampanih knjiga XV—XVII veka 1954. godine (štampana u izdanjima akademije 1958).[5] Na Grupi za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta prešao je od 1954. put od asistenta do redovnog profesora, za docenta je izabran 1957, za vanrednog profesora 1962. i za redovnog 1967; bio je dekan Filozofskog fakulteta (1971—1973).[21] Na sopstvenu molbu penzionisan je 1982. Dopisni član SANU postao je 1972.[22] a redovni 1981. godine. Bio je sekretar odeljenja istorijskih nauka SANU, generalni sekretar SANU šest godina (1985),[23] kao i predsednik SANU (1999—2003). Medaković je sarađivao ili bio član niza odbora SANU uključujući: Odbor za istoriju umetnosti, Odbor za renesansu i barok, Odbor za romantizam, Sentandrejski odbor, Hilandarski odbor i Odbor za rečnik pojmova iz oblasti likovne umetnosti.[24] Bio je jedan od 16 autora nacrta grupe akademika za Memorandum SANU i branio je kolege nakon pojave memorandumske afere. Tvrdio je da su pometnju kreirali oni koji su želeli da unište Jugoslaviju kao i da su akademici u Memorandumu prorekli šta će se desiti sa Jugoslavijom.[4] Medaković je bio član Evropske akademije sa središtem u Salcburgu, počasni član Rumunske akademije nauka,[25] član austrijskog društva za proučavanje 18. veka[4] i od 2001. redovni član Lajbnicovog naučnog društva (Leibniz Association) u Berlinu.[25] Medaković tokom predavanja (2007) U Matici srpskoj u Novom Sadu rukovodio je programom istraživanja u oblasti istorije umetnosti. Odmah posle osnivanja Odeljenja za likovne umetnosti Medaković je 1964. godine postao sekretar ovog Odeljenja, a istovremeno i član Predsedništva i tu dužnost je vršio do 1986. godine. Bio je član Saveta Matice srpske. Uređivao je časopis Zbornik za likovne umetnosti Matice srpske, a glavni urednik bio je 1965. godine.[26] Od pokretanja Zbornika izašlo je više od 30 tomova.[26] On predstavlja prvi časopis kod Srba posvećen isključivo istoriji umetnosti. U svom istraživanju interesovao se za široki raspon tema od srednjovekovne umetnosti do modernog slikarstva, ali je težište njegovog rada na srpskom baroknom slikarstvu, srpskim kulturnim prilikama u 18. veku i srpskom slikarstvu u 19. veku. Stvarao je i u oblasti književnosti. Pisao je sve vrste naučnih radova od eseja, prikaza i prigodnih reagovanja na politička i umetnička dešavanja do monografija i sintetičkih pregleda. Njegove studije su brižljivo inventarisane i sabrane u nekoliko knjiga. U knjizi Srpski slikari 18. veka. Likovi i dela (Novi Sad, 1968) sabrana je 21 studija o slikarima od Žefarovića do Jovanovića.[27] U knjizi Putevi srpskog baroka objavljeno je 25 studija o baroknoj umetnosti. Veliki broj studija objavljen je u knjigama Svedočenja (1984), Istraživači srpskih starina (1985) i Barok kod Srba (1988). Pisao je celovite preglede za Istoriju srpskog naroda (četvrta, peta i šesta knjiga) i u knjigama Srpska umetnost u 18. veku (1980) i Srpska umetnost u 19. veku (1981). Bavio se i pitanjima vezanim za pojedine crkvene spomenike: o Hilandaru (1978), Savina (1978), Sent Andreji (1982). Objavio je i knjigu Letopis Srba u Trstu (1987) koja sumira ukupni istorijat i doprinose srpske zajednice u gradu Trstu.[2] Obavljao je funkciju predsednika Skupštine Vukove zadužbine sedamnaest godina, kao najduže birani predsednik, u tri mandata.[28][29] Za predsednika zadužbine prvi put je izabran je 6. novembra 1991. godine i bio je njen predsednik sve do smrti 1. jula 2008. godine.[30] Beogradski izdavačko-grafički zavod (BIGZ) izdao je pet knjiga Medakovićeve proze pod nazivom Efemeris — hronika jedne porodice (I — 1990, II — 1991, III — 1992, IV — 1993, V — 1994).[5] Petoknjižje govori o istoriji njegove porodice i građanskih slojeva i elita Srba u Zagrebu.[2] Za Efemeris je Medakoviću dodeljena Oktobarska nagrada grada Beograda. Nagradu za životno delo Zadužbine „Jakov Ignjatović” dobio je za Efemeris II a nagradu Beogradskog izdavačko-grafičkog zavoda za Efemeris III.[31] Prvi deo memoara štampan je u nekoliko izdanja i ostvario je tiraž od približno 80.000 prodatih primeraka. Delo je nagrađeno u Narodnoj biblioteci Srbije kao najčitanija knjiga za 1994. godinu.[5] Objavio je ukupno 46 knjiga tokom života.[32] Molim vas, nama je podmetnuto da smo hteli da rušimo zemlju. Naprotiv, Memorandum je bio spis kojim se pokušao zaustaviti raspad. …Kada se pojavila memorandumska afera, mi smo na Zapadu doživeli aplauz. Onda je to protumačeno kao antikomunistički spis, kao prodor u neku novu demokratsku državu. Zvanična politika u zemlji nas je napala. …U Hagu se sada opet poteže Memorandum. …To je vrtlog dnevne politike. — Medaković o nacrtu Memoranduma SANU[33] Preminuo je na Institutu za onkologiju u Beogradu. Sahranjen je u porodičnoj grobnici uz svog pretka vojvodu Milorada Medakovića. Opelo mu je služio episkop šabačko-valjevski g. Lavrentije, žički g. Hrisostom, bački g. Irinej, šumadijski g. Jovan i sveštenstvo SPC, dok je oproštajno slovo pročitao mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije.[34] Stavovi Dejan Medaković je smatrao da geneza mržnje između Srba i Hrvata seže u XVI stoleće, kada su Srbi svojim zaslugama uživali status slobodnih vojnika seljaka, privilegovanih kroz oslobađanje od davanja propisanih za kmetove, dok su njihove komšije Hrvati bili kmetovi i to na zemlji koja je izvorno bila feudalni posed hrvatskog plemstva a koju je Ferdinand I pretvorio u državnu svojinu nakon pražnjenja teritorije pred osmanskom najezdom.[35] Odnose dva naroda komplikuje odluka hrvatskog Sabora koja na svojoj teritoriji dozvoljava isključivo katoličku veru, što je bilo u kontradikciji sa carskim privilegijama koje su Srbima davale pravo na slobodu veroispovesti.[35] Navodio je da su Hrvati za svoj književni jezik preuzeli štokavsko narečje odnosno vukovski jezik.[36] On tvrdi da je Ante Trumbić smatrao da se Hrvatska mora priključiti Jugoslaviji jer je to bio jedini način da se nađe na pobedničkoj strani. On Trumbićevu izjavu navodi u kontekstu toga da su motivi za ulazak u zajedničku državu 1918. godine bili različiti.[36] Komentarišući ulogu Alojzija Stepinca u Drugom svetskom ratu Medaković navodi da je njegov najveći greh što je kao crkveni poglavar dao moralnu podršku državi koja je proklamovala rasističke zakone a istu državu je Stepinac proglasio za djelo božije.[8] Smatrao je da je isti obrazac ponašanja imao kardinal Franjo Kuharić devedesetih godina.[37] Dodaje da je Stepinac bio predvodnik krstaškog rata protiv bizantizma odnosno istočnog pravoslavlja[8] te da iz njegovog dnevnika zrači mržnja.[38] Takođe navodi da je veoma značajna uloga Srba u Zagrebu kao ekonomske prave velesile sa značajnim institucijama poput Privrednika i solventne Srpske banke završena 1941. godine.[39] On navodi da je general Milan Nedić sasvim svesno pristao na sramotu i žrtvu, verovatno ne verujući u nemačku pobedu. Prema Medakovićevoj tvrdnji, Nedić je pristao na svoju ulogu suočen sa Hitlerovom pretnjom da će, ukoliko se Srbija Nedićevim delovanjem ne smiri, Beograd i Mačvu okupirati hrvatske ustaše, severnu Srbiju mađarske snage, deo Raške odnosno Sandžaka, sve do Kraljeva Albanci, a ostatak zemlje bugarske trupe.[40] Sa pozicije predsednika uređivačkog odbora knjige 100 najznamenitijih Srba Medaković je dao podršku za uključivanje generala Milana Nedića na spisak 100 najznamenitijih Srba,[41] zbog čega je imao problema sa drugim članovima uređivačkog odbora.[42] Verovao je da srpski narod mora sačuvati onu plemenitu energiju koju je pokazao u vreme novije istorije, a to je duhovna snaga.[4] Svedočio je da su srpske izbeglice tokom devedesetih bile u gorem položaju nego izbeglice u Srbiji tokom Drugog svetskog rata.[43] Mi živimo u jednom složenom vremenu, na vrlo dramatičnoj društvenoj raskrsnici. Pre Drugog svetskog rata, u krajevima preko Save i Dunava, a i ovde, u Kraljevini Srbiji, stvarano je jedno društvo sa sistemom vrednosti koji nije bio optimalan, ali je išao ka tome da se život organizuje na pravnoj osnovi, sa izraženom težnjom ka moralu, čestitosti i određenom modelu patriotizma… Takav sistem se 1941. sukobio sa totalitarizmom i njegovim pritokama. Mislim, pre svega, na ustaše, baliste, VMRO, mađarski fašizam… U tom sudaru potpuno je uništen svet građanskog društva. Iz svega toga nastalo je jedno novo društvo koje je funkcionisalo tako što je odbacilo sistem vrednosti građanskog društva, a nije uspelo da izgradi sopstveni sistem vrednosti. Ono je počivalo na partijskoj poslušnosti i ona je bila ključ i za uspeh, i za privilegije, i za egzistenciju. — Medaković o duhu vremena i našim elitama[44] Medaković je bio pri uverenju da srpsko pitanje nikako nije trajno rešeno nepovoljno, već da je reč o procesu i da smo trenutno u ko zna kojem činu. Smatrao je da za srpske interese postoje šanse, ne samo za povratak teritorije. Primarni preduslov za ostvarenje nacionalnih ciljeva video je u vraćanju sopstvenog ugleda i upoznavanje sebe (da prepoznamo sebe), što je uslov da krenemo u Evropu.[45] Kakva će biti sudbina srpskog naroda u Hrvatskoj, prema Medakoviću, videlo se još pedesetih godina dvadesetog veka na osnovu toga što su i tada pronalaženi Srbi koji će sprovoditi antisrpsku (prvašku) politiku kao i kroz to što su likvidirane srpske vođe Duško Brkić i general Rade Žigić.[9] Držao je da će hrišćanstvo tek čekati borbe u novom milenijumu i da će se hrišćanstvu u predstojećim borbama duboko osvetiti stavljanje u službu ovozemaljskih zakona i postupaka sumnjivog ideološkog porekla, kao što je bio slučaj u Hrvatskoj.[38] Fotografija Dejana Medakovića Smatrao je su talentovani mladi ljudi velika nada srpskog društva kao i da je odlazak mladih obrazovanih kadrova van zemlje nacionalna tragedija i da su Srbi u tako teškom stanju da su izgubili pravo na pesimizam.[45][45] Zastupao je stanovište da je danas teško održati patrijarhalnu porodicu jer živimo u nepatrijarhalnim vremenima.[46] Lični život Sa suprugom Verom Veljkov Medaković je bio u braku pedeset godina. Nije bio član Saveza komunista ili drugih političkih partija. Bio je vernik Srpske pravoslavne crkve i smatrao je da nemamo moralno pravo tražiti od crkve da rešava ono što država ne može.[4] Imao je dve sestre i dva brata. Jedan od braće borio se na Sremskom frontu i poginuo je 1947. nesrećnim slučajem tokom rukovanja oružjem u igri sa prijateljem.[46] Njegova supruga bila je pijanistkinja i profesorka univerziteta Vera Veljkov.[46] U braku su bili pedeset godina i imaju sina dirigenta Pavla Medakovića.[46] Nasleđe Povodom njegove smrti izdavač Zoran Kulundžija izjavio je: Medaković je za svog dugog i plodnog života pokazao da je najvažnije da treba biti odan svome narodu, njegovoj kulturi, afirmaciji te kulture i povezivanju te kulture sa svetom.[10] Opisivan je kao polihistor i poslednji barokni Srbin.[30] Njegov naučni rad odlikovao se kritičnošću i radom bez predubeđenja.[47] Profesor Vladimir Simić navodi da je Medaković dao izuzetan doprinos na polju izučavanja srpske umetnosti 18. i 19. veka, pritom je otvorio jedno potpuno novo polje istraživanja, to polje je nazvano barokologija, i ona je predstavljala svojevrstan ekvivalent vizantologiji kao etabliranoj naučnoj disciplini koja je do tada bila razvijena.[48] On je opisao Medakovićevo delo kao kapitalnu zaostavštinu, koja prevazilazi mogućnost jednog života.[49] Profesor Boško Suvajdžić smatra da je Medaković bio jedan od najznačajnijih intelektualaca koga smo imali u 20. veku.[50] Akademik Vasilije Krestić opisivao je Dejana Medakovića kao čoveka izraženog patriotizma, stvaralačke vatre, ogromne radne energije i sistematičnosti.[49] Istoričar umetnosti Kosta Vuković navodio je kao Medakovićevu stručnu zaslugu skretanje pažnje na važnost srpskog sakralnog kulturnog nasleđa u kontekstu celokupne srpske istorije umetnosti. posebno 18. stoleća.[49] Kao istoričar umetnosti radio je na očuvanja srednjovekovnog kulturnog nasleđa, koje je takođe uticalo na njegov poetski opus.[51] Spomen-soba Dejana Medakovića u Biblioteci „Branko Radičević” u Sremskim Karlovcima U Medakovićevu čast 2008. godine ustanovljena je Nagrada „Dejan Medaković”.[52] Povodom stogodišnjice Medakovićevog rođenja u Biblioteci „Branko Radičević” u Sremskim Karlovcima otvorena je njegova spomen-soba, sa ličnim predmetima, odlikovanjima, diplomama i 1600 Medakovićevih knjiga koje je biblioteci darovao njegov sin Pavle.[53] Istim povodom je u decembru 2022. održan naučni skup u Matici srpskoj.[54] U Biblioteci Matice srpske čuva se Poklon-zbirka akademika Dejana Medakovića o baroku.[55] Milan Šarac režirao je kratki dokumentarni film o njegovom životu.[56] Poštanska marka iz 2022. godine sa likom Dejana Medakovića Javno preduzeće Pošta Srbije izdalo je 2022. poštansku marku sa likom Medakovića.[57][58] Bista Dejana Medakovića otkrivena je jula 2023. godine u holu Karlovačke gimnazije, u podnožju stepeništa koje vijuga u svečanu salu.[59][60] Još dve biste otkrivene su u Matici srpskoj decembra 2023.[61] i u Domu Vukove zadužbine marta 2024.[62] Nagrade Odlikovanja Orden Svetog Save I stepena (1990)[63] Orden Vuka Karadžića I stepena[64] Orden Katarine grof. Celjske I stepena (2007)[65] Veliki krst za zasluge Savezne Republike Nemačke (1990)[63] Krst prvog reda Republike Austrije za zasluge u nauci i kulturi[63] Zlatna medalja predsednika Republike Mađarske[63] Nagrade Gindeli nagrada, 1987.[63] Sedmojulska nagrada, 1989.[63] Herderova nagrada, 1990.[63] Nagrada Zadužbine Jakova Ignjatovića, za životno delo, Sentandreja, 1990.[24] Oktobarska nagrada grada Beograda, 1990. Povelja Društva konzervatora Srbije, za izuzetan doprinos zaštiti spomenika kulture, 1990.[24] Nagrada „Miloš Crnjanski”, za knjigu memoara Efemeris, 1991.[66] Nagrada Beogradskog izdavačko-grafičkog zavoda, za memoare Efemeris I-III, 1992. Izvanredan Zlatni beočug, za životno delo, 1994.[67] Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine, za memoare Efemeris I-III, 1994. Književna nagrada „Bibilos”, za knjigu Efemeris V, 1994.[24] Izuzetna Vukova nagrada, 1995.[68] Nagrada „Kruna despota Stefana Lazarevića”, 1998.[63] Nagrada „Pavle Marković Adamov”, za životno delo, 1998.[24] Nagrada „Braća Karić”, 1999.[24] Nagrada „Laza Kostić” (specijalna), za knjigu Srbi u Beču, 1999.[24] Nagrada „Zlatni prsten despota Stefana Lazarevića”, 2000. Prosvetina nagrada za književnost, za knjigu Izabrane srpske teme: knjiga druga, 2001.[68] Plaketa fondacije Aleksander fon Humbolt[24] Diploma Narodnog muzeja u Beogradu[24] Diploma Matice srpske[24] Povelja Saveza društava konzervatora Jugoslavije[24] Spomen-zahvalnica Univerzitetske biblioteke u Beogradu[24] Medalja Miloš Crnjanski 1893—1977[24] Plaketa Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture[24] Diploma Međunarodnog biografskog centra Kembridž[24] Diploma Austrijske istraživačke zajednice[24] Spomen-medalja Slovenačke akademije nauka i umetnosti[24] Plaketa i dve medalje povodom dvestogodišnjice Karlovačke gimnazije[24] Povelja Narodne biblioteke u Beogradu[24] Plaketa počasnog građanina Sremskih Karlovaca[24] Gramata Saborne crkve[24] Diploma Evropske akademije nauka i umetnosti[24] Zahvalnica Humanitarnog fonda „Privrednik”[24] Medalja Nikola Tesla 1856—1943.[24] Spomen-medalja Rumunske akademije nauka[24] Talir Marije Terezije 1780.[24] Plaketa Etnografskog muzeja[24] Plaketa Kolarčevog narodnog univerziteta[24] Zlatna medalja „patrijarh Josif Rajačić”[24] Dela Odabrana stručna dela Medaković, Dejan (1958). Grafika srpskih štampanih knjiga XV-XVII veka. Beograd: Naučno delo. Medaković, Dejan (1971). Putevi srpskog baroka. Beograd: Nolit. Medaković, Dejan (1976). Tragom srpskog baroka. Novi Sad: Matica srpska. Medaković, Dejan (1978). Manastir Savina: Velika crkva, riznica, rukopisi. Beograd: Filozofski fakultet. Medaković, Dejan (1980). Srpska umetnost u XVIII veku. Beograd: Srpska književna zadruga. Medaković, Dejan (1981). „Srpska umetnost u XIX veku (do 1870)”. Istorija srpskog naroda. 5. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 416—462. Medaković, Dejan (1986). „Srpska umetnost XVIII veka”. Istorija srpskog naroda. 4. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 245—349. Medaković, Dejan; Milošević, Đorđe (1987). Letopis Srba u Trstu. Beograd: Jugoslovenska revija. ISBN 9788674130049. Medaković, Dejan (1988). Barok kod Srba. Zagreb-Beograd: Prosvjeta; Prosveta. ISBN 9788635300269. Medaković, Dejan (1990). Kosovski boj u likovnim umetnostima. Beograd: Srpska književna zadruga. ISBN 9788637901983. Medaković, Dejan (1993). „Stare srpske štamparije”. Istorija srpskog naroda. 3. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 425—440. Blagojević, Miloš; Medaković, Dejan (2000). Istorija srpske državnosti. 1. Novi Sad: Ogranak SANU. Medaković, Dejan (2004). Srbi u Zagrebu. Novi Sad: Prometej. Medaković, Dejan (2006). Josif II i Srbi. Novi Sad: Prometej. Medaković, Dejan (2007). Sveta gora fruškogorska. Novi Sad: Prometej. Književna dela Zbirke poezije Motivi (na jeziku: srpski). 1946. Kamenovi (na jeziku: srpski). 1966. Umir (na jeziku: srpski). 1987. Niska (na jeziku: srpski). 1989. Znak na kamenu (na jeziku: srpski). 1994. Zaveštanje (na jeziku: srpski). 1995. Sve čudnije je čudno (na jeziku: srpski). Prometej. 2000. Zbirke kratkih priča Povratak u Rakitije (na jeziku: srpski). Ptice (na jeziku: srpski). Orlov let (na jeziku: srpski). Parastos u Sremskim Karlovcima (na jeziku: srpski). Lumen Karlovačke gimnazije (na jeziku: srpski). Memoari, dnevnici, pisma Svedočenja (na jeziku: srpski). 1984. Ephemeris: chronique d`une famille (Ephemeris I) (na jeziku: francuski). Lausanne: Age d`homme. 1995. Traženje dobra (na jeziku: srpski). 1995. Pisma (na jeziku: srpski). 1996. Efemeris I-V (na jeziku: srpski). Beograd: BIGZ. 1998. Suočavanje sa ljudima i vremenom (na jeziku: srpski). 2000. Pisma i govori (na jeziku: srpski). Prometej. 2004. Dani, sećanja I-VIII (na jeziku: srpski). 1996—2006.[69]

Dejan Medakovic - Efemeris II Hronika jedne porodice BIGZ, Beograd, 1991. Tvrd povez, zastitni omot, 330 strana, posveta pisca. Dejan Medaković (Zagreb, 7. jul 1922 — Beograd, 1. jul 2008) bio je srpski istoričar umetnosti, univerzitetski profesor, književnik i akademik. Medaković je bio generalni sekretar i potom predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti (1998—2003), profesor i dekan Filozofskog fakulteta (1971—1973), predsednik Skupštine Vukove zadužbine u tri mandata kao i potpredsednik Srpske književne zadruge. Rođen je u Zagrebu u uglednoj srpskoj porodici Medaković, koja je dala nekoliko znamenitih ličnosti. Gimnazijsko obrazovanje je stekao u Sankt Galenu, kod franjevaca na Badiji i u Sremskim Karlovcima. Za vreme Drugog svetskog rata, pod pretnjom po život od strane fašističke NDH, izbegao je u Srbiju, gde počinje da volonterski radi u Muzeju kneza Pavla. Osnovne, magistarske i doktorske studije završio je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, specijalizovao se u Nemačkoj kao stipendista fondacije Aleksandar fon Humbolt. Prošao je sva nastavna zvanja na Filozofskom fakultetu, gde je predavao istoriju umetnosti do 1982. godine. Medaković je po pozivu predavao na više evropskih univerziteta i naučnih ustanova. Tokom života objavio je ukupno 46 knjiga, od čega 21 knjigu na stručne teme. U fokusu njegovog naučnog rada bila je srpska umetnost perioda baroka, srpska kulturna istorija 18. stoleća te istorija srpske umetnosti 19. stoleća. Takođe se bavio nemanjićkim periodom, opusom pojedinačnih slikara, istorijatom i umetničkim nasleđem manastira Srpske pravoslavne crkve. Pisao je voluminozne sinteze istorije Srba i srpske kulture u gradovima: Beč, Trst, Zagreb, Sentandreja. Jedan je od autora Istorije srpskog naroda objavljene u deset tomova u izdanju Srpske književne zadruge. Uz stručni rad, uporedo se uspešno bavio književnim stvaralaštvom i pisao poeziju, prozu, putopise. Prevođen je na više jezika. Za svoje delo nagrađen je nizom međunarodnih i nacionalnih odlikovanja, nagrada i drugih priznanja. Biografija Rodna kuća akademika Medakovića u Zagrebu, Zrinjevac 15, koju je podigao njegov deda dr Bogdan Medaković. Danas je poznata kao palača Medaković. Porodica Medaković je poreklom iz sela Medak u Lici.[1] Rođen je kao sin Đorđa Medakovića, ekonomiste, i Anastasije, domaćice. Deda po ocu mu je bio Bogdan Medaković a pradeda Danilo Medaković.[2] Sa majčine strane (Rajić) vuče poreklo od porodice Lonja koja je bila austrijsko vojno plemstvo.[3][4] Medakovićevi preci ostavili su značajno delo u srpskoj kulturi i politici.[5][6] Osnovnu školu učio je u Zagrebu, nižu gimnaziju u Sankt Galenu u Švajcarskoj[7] i kod franjevaca na Badiji.[8] Svoje iskustvo učenja gimnazije na Korčuli opisao je kao formativno značajno jer je naučio da određene istine o Bogu tumači više racionalno, kao i da ljudi nisu na svetu radi uživanja već kako bi zaradili carstvo nebesko.[9] Višu klasičnu gimnaziju završio u Sremskim Karlovcima (1937—41).[10] Njegov otac je želeo da se tokom trajanja rata sklone u Trst ali je Dejan Medaković insistirao da idu u Beograd, gde su mu živeli i radili drugovi.[9] On i njegova sestra došli su u Beograd vozom, pošto ih hrvatske ustaše nisu identifikovale kao Srbe, pošto su nosili elegantna odela i međusobno govorili isključivo na nemačkom jeziku.[2] Od 1942. godine je živeo u Beogradu, prvo kao izbeglica, gde je volontirao u Muzeju kneza Pavla.[9][11] Nakon rata, radio je u Muzeju grada Beograda, Ministarstvu za nauku i kulturu i Saveznom zavodu za zaštitu spomenika kulture.[12] Za atmosferu u Beogradu nakon Drugog svetskog rata govorio je da je bila takva da je bilo dovoljno da čovek bez ikakvog suđenja izgubi glavu ako neko pokaže prstom iz bilo kojeg razloga ili ga optuži da je bio špijun Gestapoa.[13] Prema sopstvenoj tvrdnji tokom njegovog rada u Muzeju za vreme okupacije bilo je kolega koje su mi spočitavale što su bežali te da su valjali, ne bi ni morali bežati. Medaković navodi da su za razliku od dela odrođene inteligencije, srbijanski seljaci izuzetno pomagali svim izbeglicama, kako Srbima tako i Slovencima.[9] Za vreme Drugog svetskog rata Narodni muzej bio je smešten u stanu porodice Vučo. Medaković i kolege obilazili su kuće i stanove predratne beogradske elite, za koju je komentarisao da je bila vrlo otmena, i otkupljivali umetnine i predmete za muzej kako ne bi propali tokom rata.[14] Njegova porodica se po završetku rata vratila u Zagreb jer se nisu prilagodili u novoj sredini i jer su isprva planirali da se vrate.[15] Na početku karijere se anonimno bavio novinarstvom u svojstvu urednika Zadružnog kalendara, gde je pisao biografije ruskih naučnika zaslužnih za dostignuća u poljoprivredi.[4] Nakon kraja Drugog svetskog rata pripadao je neformalnom intelektualnom krugu siminovaca, čiji je neformalni vođa bio Dobrica Ćosić.[16][17] On se među pripadnicima grupe osećao kao stranac. Tvrdio je da ga nikada do kraja nisu prihvatili jer je po rođenju Zagrepčanin.[18] Studirao je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Medaković je boravio na tromesečnoj specijalizaciji u Nemačkoj, a 1964/65. godine postao je stipendista fondacije Aleksandar fon Humbolt i tu godinu proveo je mahom na radu u Centralnom institutu za istoriju umetnosti (nem. Zentral institut Kunstgeschichte) u Minhenu.[19][20] Kao asistent radio je na istorijskom institutu SANU[4] od 1952. do 1954. Pred komisijom akademije doktorirao je disertacijom Grafika srpskih štampanih knjiga XV—XVII veka 1954. godine (štampana u izdanjima akademije 1958).[5] Na Grupi za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta prešao je od 1954. put od asistenta do redovnog profesora, za docenta je izabran 1957, za vanrednog profesora 1962. i za redovnog 1967; bio je dekan Filozofskog fakulteta (1971—1973).[21] Na sopstvenu molbu penzionisan je 1982. Dopisni član SANU postao je 1972.[22] a redovni 1981. godine. Bio je sekretar odeljenja istorijskih nauka SANU, generalni sekretar SANU šest godina (1985),[23] kao i predsednik SANU (1999—2003). Medaković je sarađivao ili bio član niza odbora SANU uključujući: Odbor za istoriju umetnosti, Odbor za renesansu i barok, Odbor za romantizam, Sentandrejski odbor, Hilandarski odbor i Odbor za rečnik pojmova iz oblasti likovne umetnosti.[24] Bio je jedan od 16 autora nacrta grupe akademika za Memorandum SANU i branio je kolege nakon pojave memorandumske afere. Tvrdio je da su pometnju kreirali oni koji su želeli da unište Jugoslaviju kao i da su akademici u Memorandumu prorekli šta će se desiti sa Jugoslavijom.[4] Medaković je bio član Evropske akademije sa središtem u Salcburgu, počasni član Rumunske akademije nauka,[25] član austrijskog društva za proučavanje 18. veka[4] i od 2001. redovni član Lajbnicovog naučnog društva (Leibniz Association) u Berlinu.[25] Medaković tokom predavanja (2007) U Matici srpskoj u Novom Sadu rukovodio je programom istraživanja u oblasti istorije umetnosti. Odmah posle osnivanja Odeljenja za likovne umetnosti Medaković je 1964. godine postao sekretar ovog Odeljenja, a istovremeno i član Predsedništva i tu dužnost je vršio do 1986. godine. Bio je član Saveta Matice srpske. Uređivao je časopis Zbornik za likovne umetnosti Matice srpske, a glavni urednik bio je 1965. godine.[26] Od pokretanja Zbornika izašlo je više od 30 tomova.[26] On predstavlja prvi časopis kod Srba posvećen isključivo istoriji umetnosti. U svom istraživanju interesovao se za široki raspon tema od srednjovekovne umetnosti do modernog slikarstva, ali je težište njegovog rada na srpskom baroknom slikarstvu, srpskim kulturnim prilikama u 18. veku i srpskom slikarstvu u 19. veku. Stvarao je i u oblasti književnosti. Pisao je sve vrste naučnih radova od eseja, prikaza i prigodnih reagovanja na politička i umetnička dešavanja do monografija i sintetičkih pregleda. Njegove studije su brižljivo inventarisane i sabrane u nekoliko knjiga. U knjizi Srpski slikari 18. veka. Likovi i dela (Novi Sad, 1968) sabrana je 21 studija o slikarima od Žefarovića do Jovanovića.[27] U knjizi Putevi srpskog baroka objavljeno je 25 studija o baroknoj umetnosti. Veliki broj studija objavljen je u knjigama Svedočenja (1984), Istraživači srpskih starina (1985) i Barok kod Srba (1988). Pisao je celovite preglede za Istoriju srpskog naroda (četvrta, peta i šesta knjiga) i u knjigama Srpska umetnost u 18. veku (1980) i Srpska umetnost u 19. veku (1981). Bavio se i pitanjima vezanim za pojedine crkvene spomenike: o Hilandaru (1978), Savina (1978), Sent Andreji (1982). Objavio je i knjigu Letopis Srba u Trstu (1987) koja sumira ukupni istorijat i doprinose srpske zajednice u gradu Trstu.[2] Obavljao je funkciju predsednika Skupštine Vukove zadužbine sedamnaest godina, kao najduže birani predsednik, u tri mandata.[28][29] Za predsednika zadužbine prvi put je izabran je 6. novembra 1991. godine i bio je njen predsednik sve do smrti 1. jula 2008. godine.[30] Beogradski izdavačko-grafički zavod (BIGZ) izdao je pet knjiga Medakovićeve proze pod nazivom Efemeris — hronika jedne porodice (I — 1990, II — 1991, III — 1992, IV — 1993, V — 1994).[5] Petoknjižje govori o istoriji njegove porodice i građanskih slojeva i elita Srba u Zagrebu.[2] Za Efemeris je Medakoviću dodeljena Oktobarska nagrada grada Beograda. Nagradu za životno delo Zadužbine „Jakov Ignjatović” dobio je za Efemeris II a nagradu Beogradskog izdavačko-grafičkog zavoda za Efemeris III.[31] Prvi deo memoara štampan je u nekoliko izdanja i ostvario je tiraž od približno 80.000 prodatih primeraka. Delo je nagrađeno u Narodnoj biblioteci Srbije kao najčitanija knjiga za 1994. godinu.[5] Objavio je ukupno 46 knjiga tokom života.[32] Molim vas, nama je podmetnuto da smo hteli da rušimo zemlju. Naprotiv, Memorandum je bio spis kojim se pokušao zaustaviti raspad. …Kada se pojavila memorandumska afera, mi smo na Zapadu doživeli aplauz. Onda je to protumačeno kao antikomunistički spis, kao prodor u neku novu demokratsku državu. Zvanična politika u zemlji nas je napala. …U Hagu se sada opet poteže Memorandum. …To je vrtlog dnevne politike. — Medaković o nacrtu Memoranduma SANU[33] Preminuo je na Institutu za onkologiju u Beogradu. Sahranjen je u porodičnoj grobnici uz svog pretka vojvodu Milorada Medakovića. Opelo mu je služio episkop šabačko-valjevski g. Lavrentije, žički g. Hrisostom, bački g. Irinej, šumadijski g. Jovan i sveštenstvo SPC, dok je oproštajno slovo pročitao mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije.[34] Stavovi Dejan Medaković je smatrao da geneza mržnje između Srba i Hrvata seže u XVI stoleće, kada su Srbi svojim zaslugama uživali status slobodnih vojnika seljaka, privilegovanih kroz oslobađanje od davanja propisanih za kmetove, dok su njihove komšije Hrvati bili kmetovi i to na zemlji koja je izvorno bila feudalni posed hrvatskog plemstva a koju je Ferdinand I pretvorio u državnu svojinu nakon pražnjenja teritorije pred osmanskom najezdom.[35] Odnose dva naroda komplikuje odluka hrvatskog Sabora koja na svojoj teritoriji dozvoljava isključivo katoličku veru, što je bilo u kontradikciji sa carskim privilegijama koje su Srbima davale pravo na slobodu veroispovesti.[35] Navodio je da su Hrvati za svoj književni jezik preuzeli štokavsko narečje odnosno vukovski jezik.[36] On tvrdi da je Ante Trumbić smatrao da se Hrvatska mora priključiti Jugoslaviji jer je to bio jedini način da se nađe na pobedničkoj strani. On Trumbićevu izjavu navodi u kontekstu toga da su motivi za ulazak u zajedničku državu 1918. godine bili različiti.[36] Komentarišući ulogu Alojzija Stepinca u Drugom svetskom ratu Medaković navodi da je njegov najveći greh što je kao crkveni poglavar dao moralnu podršku državi koja je proklamovala rasističke zakone a istu državu je Stepinac proglasio za djelo božije.[8] Smatrao je da je isti obrazac ponašanja imao kardinal Franjo Kuharić devedesetih godina.[37] Dodaje da je Stepinac bio predvodnik krstaškog rata protiv bizantizma odnosno istočnog pravoslavlja[8] te da iz njegovog dnevnika zrači mržnja.[38] Takođe navodi da je veoma značajna uloga Srba u Zagrebu kao ekonomske prave velesile sa značajnim institucijama poput Privrednika i solventne Srpske banke završena 1941. godine.[39] On navodi da je general Milan Nedić sasvim svesno pristao na sramotu i žrtvu, verovatno ne verujući u nemačku pobedu. Prema Medakovićevoj tvrdnji, Nedić je pristao na svoju ulogu suočen sa Hitlerovom pretnjom da će, ukoliko se Srbija Nedićevim delovanjem ne smiri, Beograd i Mačvu okupirati hrvatske ustaše, severnu Srbiju mađarske snage, deo Raške odnosno Sandžaka, sve do Kraljeva Albanci, a ostatak zemlje bugarske trupe.[40] Sa pozicije predsednika uređivačkog odbora knjige 100 najznamenitijih Srba Medaković je dao podršku za uključivanje generala Milana Nedića na spisak 100 najznamenitijih Srba,[41] zbog čega je imao problema sa drugim članovima uređivačkog odbora.[42] Verovao je da srpski narod mora sačuvati onu plemenitu energiju koju je pokazao u vreme novije istorije, a to je duhovna snaga.[4] Svedočio je da su srpske izbeglice tokom devedesetih bile u gorem položaju nego izbeglice u Srbiji tokom Drugog svetskog rata.[43] Mi živimo u jednom složenom vremenu, na vrlo dramatičnoj društvenoj raskrsnici. Pre Drugog svetskog rata, u krajevima preko Save i Dunava, a i ovde, u Kraljevini Srbiji, stvarano je jedno društvo sa sistemom vrednosti koji nije bio optimalan, ali je išao ka tome da se život organizuje na pravnoj osnovi, sa izraženom težnjom ka moralu, čestitosti i određenom modelu patriotizma… Takav sistem se 1941. sukobio sa totalitarizmom i njegovim pritokama. Mislim, pre svega, na ustaše, baliste, VMRO, mađarski fašizam… U tom sudaru potpuno je uništen svet građanskog društva. Iz svega toga nastalo je jedno novo društvo koje je funkcionisalo tako što je odbacilo sistem vrednosti građanskog društva, a nije uspelo da izgradi sopstveni sistem vrednosti. Ono je počivalo na partijskoj poslušnosti i ona je bila ključ i za uspeh, i za privilegije, i za egzistenciju. — Medaković o duhu vremena i našim elitama[44] Medaković je bio pri uverenju da srpsko pitanje nikako nije trajno rešeno nepovoljno, već da je reč o procesu i da smo trenutno u ko zna kojem činu. Smatrao je da za srpske interese postoje šanse, ne samo za povratak teritorije. Primarni preduslov za ostvarenje nacionalnih ciljeva video je u vraćanju sopstvenog ugleda i upoznavanje sebe (da prepoznamo sebe), što je uslov da krenemo u Evropu.[45] Kakva će biti sudbina srpskog naroda u Hrvatskoj, prema Medakoviću, videlo se još pedesetih godina dvadesetog veka na osnovu toga što su i tada pronalaženi Srbi koji će sprovoditi antisrpsku (prvašku) politiku kao i kroz to što su likvidirane srpske vođe Duško Brkić i general Rade Žigić.[9] Držao je da će hrišćanstvo tek čekati borbe u novom milenijumu i da će se hrišćanstvu u predstojećim borbama duboko osvetiti stavljanje u službu ovozemaljskih zakona i postupaka sumnjivog ideološkog porekla, kao što je bio slučaj u Hrvatskoj.[38] Fotografija Dejana Medakovića Smatrao je su talentovani mladi ljudi velika nada srpskog društva kao i da je odlazak mladih obrazovanih kadrova van zemlje nacionalna tragedija i da su Srbi u tako teškom stanju da su izgubili pravo na pesimizam.[45][45] Zastupao je stanovište da je danas teško održati patrijarhalnu porodicu jer živimo u nepatrijarhalnim vremenima.[46] Lični život Sa suprugom Verom Veljkov Medaković je bio u braku pedeset godina. Nije bio član Saveza komunista ili drugih političkih partija. Bio je vernik Srpske pravoslavne crkve i smatrao je da nemamo moralno pravo tražiti od crkve da rešava ono što država ne može.[4] Imao je dve sestre i dva brata. Jedan od braće borio se na Sremskom frontu i poginuo je 1947. nesrećnim slučajem tokom rukovanja oružjem u igri sa prijateljem.[46] Njegova supruga bila je pijanistkinja i profesorka univerziteta Vera Veljkov.[46] U braku su bili pedeset godina i imaju sina dirigenta Pavla Medakovića.[46] Nasleđe Povodom njegove smrti izdavač Zoran Kulundžija izjavio je: Medaković je za svog dugog i plodnog života pokazao da je najvažnije da treba biti odan svome narodu, njegovoj kulturi, afirmaciji te kulture i povezivanju te kulture sa svetom.[10] Opisivan je kao polihistor i poslednji barokni Srbin.[30] Njegov naučni rad odlikovao se kritičnošću i radom bez predubeđenja.[47] Profesor Vladimir Simić navodi da je Medaković dao izuzetan doprinos na polju izučavanja srpske umetnosti 18. i 19. veka, pritom je otvorio jedno potpuno novo polje istraživanja, to polje je nazvano barokologija, i ona je predstavljala svojevrstan ekvivalent vizantologiji kao etabliranoj naučnoj disciplini koja je do tada bila razvijena.[48] On je opisao Medakovićevo delo kao kapitalnu zaostavštinu, koja prevazilazi mogućnost jednog života.[49] Profesor Boško Suvajdžić smatra da je Medaković bio jedan od najznačajnijih intelektualaca koga smo imali u 20. veku.[50] Akademik Vasilije Krestić opisivao je Dejana Medakovića kao čoveka izraženog patriotizma, stvaralačke vatre, ogromne radne energije i sistematičnosti.[49] Istoričar umetnosti Kosta Vuković navodio je kao Medakovićevu stručnu zaslugu skretanje pažnje na važnost srpskog sakralnog kulturnog nasleđa u kontekstu celokupne srpske istorije umetnosti. posebno 18. stoleća.[49] Kao istoričar umetnosti radio je na očuvanja srednjovekovnog kulturnog nasleđa, koje je takođe uticalo na njegov poetski opus.[51] Spomen-soba Dejana Medakovića u Biblioteci „Branko Radičević” u Sremskim Karlovcima U Medakovićevu čast 2008. godine ustanovljena je Nagrada „Dejan Medaković”.[52] Povodom stogodišnjice Medakovićevog rođenja u Biblioteci „Branko Radičević” u Sremskim Karlovcima otvorena je njegova spomen-soba, sa ličnim predmetima, odlikovanjima, diplomama i 1600 Medakovićevih knjiga koje je biblioteci darovao njegov sin Pavle.[53] Istim povodom je u decembru 2022. održan naučni skup u Matici srpskoj.[54] U Biblioteci Matice srpske čuva se Poklon-zbirka akademika Dejana Medakovića o baroku.[55] Milan Šarac režirao je kratki dokumentarni film o njegovom životu.[56] Poštanska marka iz 2022. godine sa likom Dejana Medakovića Javno preduzeće Pošta Srbije izdalo je 2022. poštansku marku sa likom Medakovića.[57][58] Bista Dejana Medakovića otkrivena je jula 2023. godine u holu Karlovačke gimnazije, u podnožju stepeništa koje vijuga u svečanu salu.[59][60] Još dve biste otkrivene su u Matici srpskoj decembra 2023.[61] i u Domu Vukove zadužbine marta 2024.[62] Nagrade Odlikovanja Orden Svetog Save I stepena (1990)[63] Orden Vuka Karadžića I stepena[64] Orden Katarine grof. Celjske I stepena (2007)[65] Veliki krst za zasluge Savezne Republike Nemačke (1990)[63] Krst prvog reda Republike Austrije za zasluge u nauci i kulturi[63] Zlatna medalja predsednika Republike Mađarske[63] Nagrade Gindeli nagrada, 1987.[63] Sedmojulska nagrada, 1989.[63] Herderova nagrada, 1990.[63] Nagrada Zadužbine Jakova Ignjatovića, za životno delo, Sentandreja, 1990.[24] Oktobarska nagrada grada Beograda, 1990. Povelja Društva konzervatora Srbije, za izuzetan doprinos zaštiti spomenika kulture, 1990.[24] Nagrada „Miloš Crnjanski”, za knjigu memoara Efemeris, 1991.[66] Nagrada Beogradskog izdavačko-grafičkog zavoda, za memoare Efemeris I-III, 1992. Izvanredan Zlatni beočug, za životno delo, 1994.[67] Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine, za memoare Efemeris I-III, 1994. Književna nagrada „Bibilos”, za knjigu Efemeris V, 1994.[24] Izuzetna Vukova nagrada, 1995.[68] Nagrada „Kruna despota Stefana Lazarevića”, 1998.[63] Nagrada „Pavle Marković Adamov”, za životno delo, 1998.[24] Nagrada „Braća Karić”, 1999.[24] Nagrada „Laza Kostić” (specijalna), za knjigu Srbi u Beču, 1999.[24] Nagrada „Zlatni prsten despota Stefana Lazarevića”, 2000. Prosvetina nagrada za književnost, za knjigu Izabrane srpske teme: knjiga druga, 2001.[68] Plaketa fondacije Aleksander fon Humbolt[24] Diploma Narodnog muzeja u Beogradu[24] Diploma Matice srpske[24] Povelja Saveza društava konzervatora Jugoslavije[24] Spomen-zahvalnica Univerzitetske biblioteke u Beogradu[24] Medalja Miloš Crnjanski 1893—1977[24] Plaketa Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture[24] Diploma Međunarodnog biografskog centra Kembridž[24] Diploma Austrijske istraživačke zajednice[24] Spomen-medalja Slovenačke akademije nauka i umetnosti[24] Plaketa i dve medalje povodom dvestogodišnjice Karlovačke gimnazije[24] Povelja Narodne biblioteke u Beogradu[24] Plaketa počasnog građanina Sremskih Karlovaca[24] Gramata Saborne crkve[24] Diploma Evropske akademije nauka i umetnosti[24] Zahvalnica Humanitarnog fonda „Privrednik”[24] Medalja Nikola Tesla 1856—1943.[24] Spomen-medalja Rumunske akademije nauka[24] Talir Marije Terezije 1780.[24] Plaketa Etnografskog muzeja[24] Plaketa Kolarčevog narodnog univerziteta[24] Zlatna medalja „patrijarh Josif Rajačić”[24] Dela Odabrana stručna dela Medaković, Dejan (1958). Grafika srpskih štampanih knjiga XV-XVII veka. Beograd: Naučno delo. Medaković, Dejan (1971). Putevi srpskog baroka. Beograd: Nolit. Medaković, Dejan (1976). Tragom srpskog baroka. Novi Sad: Matica srpska. Medaković, Dejan (1978). Manastir Savina: Velika crkva, riznica, rukopisi. Beograd: Filozofski fakultet. Medaković, Dejan (1980). Srpska umetnost u XVIII veku. Beograd: Srpska književna zadruga. Medaković, Dejan (1981). „Srpska umetnost u XIX veku (do 1870)”. Istorija srpskog naroda. 5. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 416—462. Medaković, Dejan (1986). „Srpska umetnost XVIII veka”. Istorija srpskog naroda. 4. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 245—349. Medaković, Dejan; Milošević, Đorđe (1987). Letopis Srba u Trstu. Beograd: Jugoslovenska revija. ISBN 9788674130049. Medaković, Dejan (1988). Barok kod Srba. Zagreb-Beograd: Prosvjeta; Prosveta. ISBN 9788635300269. Medaković, Dejan (1990). Kosovski boj u likovnim umetnostima. Beograd: Srpska književna zadruga. ISBN 9788637901983. Medaković, Dejan (1993). „Stare srpske štamparije”. Istorija srpskog naroda. 3. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 425—440. Blagojević, Miloš; Medaković, Dejan (2000). Istorija srpske državnosti. 1. Novi Sad: Ogranak SANU. Medaković, Dejan (2004). Srbi u Zagrebu. Novi Sad: Prometej. Medaković, Dejan (2006). Josif II i Srbi. Novi Sad: Prometej. Medaković, Dejan (2007). Sveta gora fruškogorska. Novi Sad: Prometej. Književna dela Zbirke poezije Motivi (na jeziku: srpski). 1946. Kamenovi (na jeziku: srpski). 1966. Umir (na jeziku: srpski). 1987. Niska (na jeziku: srpski). 1989. Znak na kamenu (na jeziku: srpski). 1994. Zaveštanje (na jeziku: srpski). 1995. Sve čudnije je čudno (na jeziku: srpski). Prometej. 2000. Zbirke kratkih priča Povratak u Rakitije (na jeziku: srpski). Ptice (na jeziku: srpski). Orlov let (na jeziku: srpski). Parastos u Sremskim Karlovcima (na jeziku: srpski). Lumen Karlovačke gimnazije (na jeziku: srpski). Memoari, dnevnici, pisma Svedočenja (na jeziku: srpski). 1984. Ephemeris: chronique d`une famille (Ephemeris I) (na jeziku: francuski). Lausanne: Age d`homme. 1995. Traženje dobra (na jeziku: srpski). 1995. Pisma (na jeziku: srpski). 1996. Efemeris I-V (na jeziku: srpski). Beograd: BIGZ. 1998. Suočavanje sa ljudima i vremenom (na jeziku: srpski). 2000. Pisma i govori (na jeziku: srpski). Prometej. 2004. Dani, sećanja I-VIII (na jeziku: srpski). 1996—2006.[69]

Шајкашко питање / написао Ђорђе Тапавица У Новоме Саду : Српска штампарија Дра Светозара Милетића, 1909 195 стр. ; 22 cm dobro očuvano kao na slikama RETKO!!! Šajkaška je geografski region u Srbiji. To je jugoistočni deo Bačke, lociran u središnjem delu Autonomne Pokrajine Vojvodine. Teritorija Šajkaške je podeljena između četiri opštine: Titel, Žabalj, Novi Sad i Srbobran. Središte Šajkaške je grad Titel. Šajkaška je dobila ime po šajkašima. Šajkaši su bili specifičan rod austrijske vojske, koji se kretao u uskim, dugačkim brodovima, poznatim kao šajke. Ove vojne jedinice su operisale na Dunavu, Tisi, Savi i Morišu. U Starom veku, područje današnje Šajkaške je bilo pod kontrolom Ilira, Kelta i Dačana. Kasnije se nalazilo uz granicu Rimskog carstva, a nastanjivali su ga Sarmati (Jazigi). U doba seobe naroda, ovaj prostor dolazi pod kontrolu Huna, Gepida, Avara, Bugara, Moravskih Slovena i Mađara. Sloveni su se naselili na ovo područje u vreme avarske prevlasti, tokom 6. i 7. veka. U vreme bugarske vlasti, u 9. veku, Šajkaška a i ostatak Bačke su bili pod upravom vojvode Salana, lokalnog vladara čije se sedište nalazilo u Titelu. U vreme ugarske vlasti, ovo područje je bilo u sastavu Bačke županije, da bi u 16. veku postalo deo Srpskog carstva Jovana Nenada, a potom deo Osmanskog carstva. U vreme osmanske vlasti, prostor današnje Šajkaške se nalazio u sastavu Segedinskog sandžaka, a na njemu je organizovana Titelska nahija. Krajem 17. veka, ovaj prostor ulazi u sastav Habzburške monarhije, koja ga u administrativnom smislu deli na vojni (Vojna krajina) i civilni deo (Bodroška županija). Ukidanjem ovog dela vojne krajine 1750. godine, u celoj Šajkaškoj se uvodi civilna uprava, a deo regije ulazi u sastav Potiskog okruga, koji je bio deo Bačko-bodroške županije. Šajkaški bataljon, kao deo Vojne granice, formiran je 1763. godine. U početku, stanovništvo regiona su u potpunosti sačinjavali Srbi, koji su bili hrabri i vešti ratnici. Šajkaši su učestvovali u mnogim bitkama protiv Turaka, a njihovo učešće je bilo od velike važnosti. Tokom revolucija iz 1848/1849. godine, Šajkaška je bila u sastavu autonomne Srpske Vojvodine, ali je 1849. godine ponovo došla pod nadležnost vojne krajine. 1852. godine, Šajkaški bataljon je transformisan u Titelski pešadijski bataljon. Ova vojna jedinica je ukinuta 1873. godine, a region je priključen Bačko-Bodroškoj županiji. [1] Administrativno, regija je bila podeljena na dva sreza, titelski i žabaljski, a prema popisu iz 1910. godine u oba sreza su većinsko stanovništvo činili Srbi. 1918. godine, Šajkaška ulazi u sastav Kraljevine Srbije, a zatim u sastav Kraljevstva Srba Hrvata i Slovenaca (potonje Jugoslavije). Do 1922. godine, ovo područje se nalazilo u sastavu pokrajine Banat, Bačka i Baranja, od 1922. do 1929. u sastavu Beogradske oblasti, a od 1929. do 1941. u sastavu Dunavske banovine. 1941. godine, Šajkašku, sa ostatkom Bačke, okupira Hortijeva Mađarska i uključuje je u sastav Bačko-bodroške županije. Za vreme mađarske okupacije u Drugom svetskom ratu, januara 1942. izvršena je racija koja je obuhvatala celu Šajkašku, Novi Sad i Bečej. Okupacione snage su pod izgovorom sprečavanja podizanja ustanka u južnoj Bačkoj izvršile genocid, pobivši najmanje 12.763[osporeno – razgovor] Srba, Roma i Jevreja, kao i izvestan broj lokalnih Nemaca i Mađara koji su se suprotstavljali okupaciji. Žrtve su potom bacane pod led Dunava, Tise i Jegričke. [2] Nakon Drugog svetskog rata, Šajkaška ulazi u sastav autonomne pokrajine Vojvodine i socijalističke Srbije, u okviru nove socijalističke Jugoslavije. Demografija Prema popisu iz 2002. godine, na području Šajkaške je živelo 67.355 stanovnika, od kojih: Srbi = 57.418 (85,25%) Mađari = 3.170 (4,71%) Rusini = 1.474 (2,19%) Romi = 1.166 (1,73%) Jugosloveni = 987 (1,47%) Hrvati = 511 (0,76%) Slovaci = 228 (0,34%) U svim naseljima Šajkaške većinsko stanovništvo čine Srbi. Od drugih etničkih grupa, Mađari čine brojnu manjinu u Budisavi, a Rusini u Đurđevu. Kultura U regiji postoji srpski pravoslavni manastir Kovilj, koji je, prema predanju, osnovao prvi srpski arhiepiskop Sveti Sava u 13. veku. Privreda Danas je Šajkaška uglavnom poljoprivredni kraj, sa razvijenom prehrambenom industrijom. Šajkaši (nem. Tschaikisten) su bili deo dunavskih mornaričkih snaga u sastavu rečne flotile Ugarske, a potom i carske Austrije. Kao vojnici, Šajkaši su imali poseban status. Glavni brodovi Šajkaša bile su šajke, veslački brodovi ili lađe slične malim galijama, sa jednim jarbolom ili bez jarbola, i obično sa jednim topom naoružane. Šajkaši dobijaju na značaju u vremenu kada Turci počinju da upadaju na područje tadašnje južne Ugarske. To je navelo ugarskog kralja Matiju Korvina da preduzme korake u pravcu reorganizacije šajkaške flotile. Njen sastav pojačalo je srpsko stanovništvo posle pada srpske despotovine. Uvažavajući njihov način života u staroj postojbini, Matija Korvin organizuje Šajkaše po načelu porodične zadruge ili družine. Zadruzi su pripadale one porodice čiji su članovi služili na rekama „sa mačem ili veslom“ pod zastavom šajkaškog kapetana. Crtež šajkaša (1849) Šajkašima je bilo dozvoljeno da sa porodicama žive u logorima, pa su ih i u ratovima pratile žene i deca. U miru, Šajkaši su bili gospodari u svojim naseljima, autonomno upravljajući poslovima i uživajući određene plemićke povlastice. Najpoznatije šajkaške stanice su bile na Dunavu i Savi: Komoran, Požun, Estergom, Đur, Sentandreja, Slankamen, Šabac i Beograd. Govoreći o Šajkašima, istoričar Gavrilo Vitković je naglasio: „Junaštvom i durašnošću nadmašili su i same Špartance.“ Matiji Korvinu je dobro došla pomoć ratobornih Srba, „koji su se odlikovali građenjem ubojnih lađa i veštinom vojevanja na vodi“. U bici kod Petrovaradina 1526. godine, uoči Mohačke bitke, Šajkaši su pod komandom despota Radiča Božića uspešno pobedili otomansku flotilu. Smatra se da je jedan od razloga turskog osvajanja Beograda 1521. godine taj što su Šajkaši pod komandom Petra Ovčarevića odbili da se bore zato što im godinama nisu bile isplaćivane plate. Posle osvajanja Ugarske od strane Turaka, Austrija, koja je nasledila deo Ugarske, preselila je znatan broj Šajkaša u Slovačku i sa njima pokrenula svoju dunavsku flotilu. Šajkaši su bili u sastavu austrijske rečne flote na Dunavu sve do 19. veka. Zanimljivosti Po Šajkašima je oblast Šajkaška u današnjoj Bačkoj dobila ime. Po jednom predanju, šajkača potiče od Šajkaša i prvo je bila njihova kapa.

Dejan Medakovic - Povratak u Rakitje i druge prica Kairos, Sremski Karlovci, 1998. Mek povez, 132 strane, posveta i potpis Dejana Medakovica RETKO! Dejan Medaković (Zagreb, 7. jul 1922 — Beograd, 1. jul 2008) bio je srpski istoričar umetnosti, univerzitetski profesor, književnik i akademik. Medaković je bio generalni sekretar i potom predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti (1998—2003), profesor i dekan Filozofskog fakulteta (1971—1973), predsednik Skupštine Vukove zadužbine u tri mandata kao i potpredsednik Srpske književne zadruge. Rođen je u Zagrebu u uglednoj srpskoj porodici Medaković, koja je dala nekoliko znamenitih ličnosti. Gimnazijsko obrazovanje je stekao u Sankt Galenu, kod franjevaca na Badiji i u Sremskim Karlovcima. Za vreme Drugog svetskog rata, pod pretnjom po život od strane fašističke NDH, izbegao je u Srbiju, gde počinje da volonterski radi u Muzeju kneza Pavla. Osnovne, magistarske i doktorske studije završio je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, specijalizovao se u Nemačkoj kao stipendista fondacije Aleksandar fon Humbolt. Prošao je sva nastavna zvanja na Filozofskom fakultetu, gde je predavao istoriju umetnosti do 1982. godine. Medaković je po pozivu predavao na više evropskih univerziteta i naučnih ustanova. Tokom života objavio je ukupno 46 knjiga, od čega 21 knjigu na stručne teme. U fokusu njegovog naučnog rada bila je srpska umetnost perioda baroka, srpska kulturna istorija 18. stoleća te istorija srpske umetnosti 19. stoleća. Takođe se bavio nemanjićkim periodom, opusom pojedinačnih slikara, istorijatom i umetničkim nasleđem manastira Srpske pravoslavne crkve. Pisao je voluminozne sinteze istorije Srba i srpske kulture u gradovima: Beč, Trst, Zagreb, Sentandreja. Jedan je od autora Istorije srpskog naroda objavljene u deset svezaka u izdanju Srpske književne zadruge. Uz stručni rad, uporedo se uspešno bavio književnim stvaralaštvom i pisao poeziju, prozu, putopise. Prevođen je na više jezika. Za svoje delo nagrađen je nizom međunarodnih i nacionalnih odlikovanja, nagrada i drugih priznanja. Biografija Rodna kuća akademika Medakovića u Zagrebu, Zrinjevac 15, koju je podigao njegov deda dr Bogdan Medaković. Danas je poznata kao palača Medaković. Porodica Medaković je poreklom iz sela Medak u Lici.[1] Rođen je kao sin Đorđa Medakovića, ekonomiste, i Anastasije, domaćice. Deda po ocu mu je bio Bogdan Medaković a pradeda Danilo Medaković.[2] Sa majčine strane (Rajić) vuče poreklo od porodice Lonja koja je bila austrijsko vojno plemstvo.[3][4] Medakovićevi preci ostavili su značajno delo u srpskoj kulturi i politici.[5][6] Osnovnu školu učio je u Zagrebu, nižu gimnaziju u Sankt Galenu u Švajcarskoj[7] i kod franjevaca na Badiji.[8] Svoje iskustvo učenja gimnazije na Korčuli opisao je kao formativno značajno jer je naučio da određene istine o Bogu tumači više racionalno, kao i da ljudi nisu na svetu radi uživanja već kako bi zaradili carstvo nebesko.[9] Višu klasičnu gimnaziju završio u Sremskim Karlovcima (1937—41).[10] Njegov otac je želeo da se tokom trajanja rata sklone u Trst ali je Dejan Medaković insistirao da idu u Beograd, gde su mu živeli i radili drugovi.[9] On i njegova sestra došli su u Beograd vozom, pošto ih hrvatske ustaše nisu identifikovale kao Srbe, pošto su nosili elegantna odela i međusobno govorili isključivo na nemačkom jeziku.[2] Od 1942. godine je živeo u Beogradu, prvo kao izbeglica, gde je volontirao u Muzeju kneza Pavla.[9][11] Nakon rata, radio je u Muzeju grada Beograda, Ministarstvu za nauku i kulturu i Saveznom zavodu za zaštitu spomenika kulture.[12] Za atmosferu u Beogradu nakon Drugog svetskog rata govorio je da je bila takva da je bilo dovoljno da čovek bez ikakvog suđenja izgubi glavu ako neko pokaže prstom iz bilo kojeg razloga ili ga optuži da je bio špijun Gestapoa.[13] Prema sopstvenoj tvrdnji tokom njegovog rada u Muzeju za vreme okupacije bilo je kolega koje su mi spočitavale što su bežali te da su valjali, ne bi ni morali bežati. Medaković navodi da su za razliku od dela odrođene inteligencije, srbijanski seljaci izuzetno pomagali svim izbeglicama, kako Srbima tako i Slovencima.[9] Za vreme Drugog svetskog rata Narodni muzej bio je smešten u stanu porodice Vučo. Medaković i kolege obilazili su kuće i stanove predratne beogradske elite, za koju je komentarisao da je bila vrlo otmena, i otkupljivali umetnine i predmete za muzej kako ne bi propali tokom rata.[14] Njegova porodica se po završetku rata vratila u Zagreb jer se nisu prilagodili u novoj sredini i jer su isprva planirali da se vrate.[15] Na početku karijere se anonimno bavio novinarstvom u svojstvu urednika Zadružnog kalendara, gde je pisao biografije ruskih naučnika zaslužnih za dostignuća u poljoprivredi.[4] Nakon kraja Drugog svetskog rata pripadao je neformalnom intelektualnom krugu siminovaca, čiji je neformalni vođa bio Dobrica Ćosić.[16][17] On se među pripadnicima grupe osećao kao stranac. Tvrdio je da ga nikada do kraja nisu prihvatili jer je po rođenju Zagrepčanin.[18] Studirao je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Medaković je boravio na tromesečnoj specijalizaciji u Nemačkoj, a 1964/65. godine postao je stipendista fondacije Aleksandar fon Humbolt i tu godinu proveo je mahom na radu u Centralnom institutu za istoriju umetnosti (nem. Zentral institut Kunstgeschichte) u Minhenu.[19][20] Kao asistent radio je na istorijskom institutu SANU[4] od 1952. do 1954. Pred komisijom akademije doktorirao je disertacijom Grafika srpskih štampanih knjiga XV—XVII veka 1954. godine (štampana u izdanjima akademije 1958).[5] Na Grupi za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta prešao je od 1954. put od asistenta do redovnog profesora, za docenta je izabran 1957, za vanrednog profesora 1962. i za redovnog 1967; bio je dekan Filozofskog fakulteta (1971—1973).[21] Na sopstvenu molbu penzionisan je 1982. Dopisni član SANU postao je 1972.[22] a redovni 1981. godine. Bio je sekretar odeljenja istorijskih nauka SANU, generalni sekretar SANU šest godina (1985),[23] kao i predsednik SANU (1999—2003). Medaković je sarađivao ili bio član niza odbora SANU uključujući: Odbor za istoriju umetnosti, Odbor za renesansu i barok, Odbor za romantizam, Sentandrejski odbor, Hilandarski odbor i Odbor za rečnik pojmova iz oblasti likovne umetnosti.[24] Bio je jedan od 16 autora nacrta grupe akademika za Memorandum SANU i branio je kolege nakon pojave memorandumske afere. Tvrdio je da su pometnju kreirali oni koji su želeli da unište Jugoslaviju kao i da su akademici u Memorandumu prorekli šta će se desiti sa Jugoslavijom.[4] Medaković je bio član Evropske akademije sa središtem u Salcburgu, počasni član Rumunske akademije nauka,[25] član austrijskog društva za proučavanje 18. veka[4] i od 2001. redovni član Lajbnicovog naučnog društva (Leibniz Association) u Berlinu.[25] Medaković tokom predavanja (2007) U Matici srpskoj u Novom Sadu rukovodio je programom istraživanja u oblasti istorije umetnosti. Odmah posle osnivanja Odeljenja za likovne umetnosti Medaković je 1964. godine postao sekretar ovog Odeljenja, a istovremeno i član Predsedništva i tu dužnost je vršio do 1986. godine. Bio je član Saveta Matice srpske. Uređivao je časopis Zbornik za likovne umetnosti Matice srpske, a glavni urednik bio je 1965. godine.[26] Od pokretanja Zbornika izašlo je više od 30 tomova.[26] On predstavlja prvi časopis kod Srba posvećen isključivo istoriji umetnosti. U svom istraživanju interesovao se za široki raspon tema od srednjovekovne umetnosti do modernog slikarstva, ali je težište njegovog rada na srpskom baroknom slikarstvu, srpskim kulturnim prilikama u 18. veku i srpskom slikarstvu u 19. veku. Stvarao je i u oblasti književnosti. Pisao je sve vrste naučnih radova od eseja, prikaza i prigodnih reagovanja na politička i umetnička dešavanja do monografija i sintetičkih pregleda. Njegove studije su brižljivo inventarisane i sabrane u nekoliko knjiga. U knjizi Srpski slikari 18. veka. Likovi i dela (Novi Sad, 1968) sabrana je 21 studija o slikarima od Žefarovića do Jovanovića.[27] U knjizi Putevi srpskog baroka objavljeno je 25 studija o baroknoj umetnosti. Veliki broj studija objavljen je u knjigama Svedočenja (1984), Istraživači srpskih starina (1985) i Barok kod Srba (1988). Pisao je celovite preglede za Istoriju srpskog naroda (četvrta, peta i šesta knjiga) i u knjigama Srpska umetnost u 18. veku (1980) i Srpska umetnost u 19. veku (1981). Bavio se i pitanjima vezanim za pojedine crkvene spomenike: o Hilandaru (1978), Savina (1978), Sent Andreji (1982). Objavio je i knjigu Letopis Srba u Trstu (1987) koja sumira ukupni istorijat i doprinose srpske zajednice u gradu Trstu.[2] Obavljao je funkciju predsednika Skupštine Vukove zadužbine sedamnaest godina, kao najduže birani predsednik, u tri mandata.[28][29] Za predsednika zadužbine prvi put je izabran je 6. novembra 1991. godine i bio je njen predsednik sve do smrti 1. jula 2008. godine.[30] Beogradski izdavačko-grafički zavod (BIGZ) izdao je pet knjiga Medakovićeve proze pod nazivom Efemeris — hronika jedne porodice (I — 1990, II — 1991, III — 1992, IV — 1993, V — 1994).[5] Petoknjižje govori o istoriji njegove porodice i građanskih slojeva i elita Srba u Zagrebu.[2] Za Efemeris je Medakoviću dodeljena Oktobarska nagrada grada Beograda. Nagradu za životno delo Zadužbine „Jakov Ignjatović” dobio je za Efemeris II a nagradu Beogradskog izdavačko-grafičkog zavoda za Efemeris III.[31] Prvi deo memoara štampan je u nekoliko izdanja i ostvario je tiraž od približno 80.000 prodatih primeraka. Delo je nagrađeno u Narodnoj biblioteci Srbije kao najčitanija knjiga za 1994. godinu.[5] Objavio je ukupno 46 knjiga tokom života.[32] Molim vas, nama je podmetnuto da smo hteli da rušimo zemlju. Naprotiv, Memorandum je bio spis kojim se pokušao zaustaviti raspad. …Kada se pojavila memorandumska afera, mi smo na Zapadu doživeli aplauz. Onda je to protumačeno kao antikomunistički spis, kao prodor u neku novu demokratsku državu. Zvanična politika u zemlji nas je napala. …U Hagu se sada opet poteže Memorandum. …To je vrtlog dnevne politike. — Medaković o nacrtu Memoranduma SANU[33] Preminuo je na Institutu za onkologiju u Beogradu. Sahranjen je u porodičnoj grobnici uz svog pretka vojvodu Milorada Medakovića. Opelo mu je služio episkop šabačko-valjevski g. Lavrentije, žički g. Hrisostom, bački g. Irinej, šumadijski g. Jovan i sveštenstvo SPC, dok je oproštajno slovo pročitao mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije.[34] Stavovi Dejan Medaković je smatrao da geneza mržnje između Srba i Hrvata seže u XVI stoleće, kada su Srbi svojim zaslugama uživali status slobodnih vojnika seljaka, privilegovanih kroz oslobađanje od davanja propisanih za kmetove, dok su njihove komšije Hrvati bili kmetovi i to na zemlji koja je izvorno bila feudalni posed hrvatskog plemstva a koju je Ferdinand I pretvorio u državnu svojinu nakon pražnjenja teritorije pred osmanskom najezdom.[35] Odnose dva naroda komplikuje odluka hrvatskog Sabora koja na svojoj teritoriji dozvoljava isključivo katoličku veru, što je bilo u kontradikciji sa carskim privilegijama koje su Srbima davale pravo na slobodu veroispovesti.[35] Navodio je da su Hrvati za svoj književni jezik preuzeli štokavsko narečje odnosno vukovski jezik.[36] On tvrdi da je Ante Trumbić smatrao da se Hrvatska mora priključiti Jugoslaviji jer je to bio jedini način da se nađe na pobedničkoj strani. On Trumbićevu izjavu navodi u kontekstu toga da su motivi za ulazak u zajedničku državu 1918. godine bili različiti.[36] Komentarišući ulogu Alojzija Stepinca u Drugom svetskom ratu Medaković navodi da je njegov najveći greh što je kao crkveni poglavar dao moralnu podršku državi koja je proklamovala rasističke zakone a istu državu je Stepinac proglasio za djelo božije.[8] Smatrao je da je isti obrazac ponašanja imao kardinal Franjo Kuharić devedesetih godina.[37] Dodaje da je Stepinac bio predvodnik krstaškog rata protiv bizantizma odnosno istočnog pravoslavlja[8] te da iz njegovog dnevnika zrači mržnja.[38] Takođe navodi da je veoma značajna uloga Srba u Zagrebu kao ekonomske prave velesile sa značajnim institucijama poput Privrednika i solventne Srpske banke završena 1941. godine.[39] On navodi da je general Milan Nedić sasvim svesno pristao na sramotu i žrtvu, verovatno ne verujući u nemačku pobedu. Prema Medakovićevoj tvrdnji, Nedić je pristao na svoju ulogu suočen sa Hitlerovom pretnjom da će, ukoliko se Srbija Nedićevim delovanjem ne smiri, Beograd i Mačvu okupirati hrvatske ustaše, severnu Srbiju mađarske snage, deo Raške odnosno Sandžaka, sve do Kraljeva Albanci, a ostatak zemlje bugarske trupe.[40] Sa pozicije predsednika uređivačkog odbora knjige 100 najznamenitijih Srba Medaković je dao podršku za uključivanje generala Milana Nedića na spisak 100 najznamenitijih Srba,[41] zbog čega je imao problema sa drugim članovima uređivačkog odbora.[42] Verovao je da srpski narod mora sačuvati onu plemenitu energiju koju je pokazao u vreme novije istorije, a to je duhovna snaga.[4] Svedočio je da su srpske izbeglice tokom devedesetih bile u gorem položaju nego izbeglice u Srbiji tokom Drugog svetskog rata.[43] Mi živimo u jednom složenom vremenu, na vrlo dramatičnoj društvenoj raskrsnici. Pre Drugog svetskog rata, u krajevima preko Save i Dunava, a i ovde, u Kraljevini Srbiji, stvarano je jedno društvo sa sistemom vrednosti koji nije bio optimalan, ali je išao ka tome da se život organizuje na pravnoj osnovi, sa izraženom težnjom ka moralu, čestitosti i određenom modelu patriotizma… Takav sistem se 1941. sukobio sa totalitarizmom i njegovim pritokama. Mislim, pre svega, na ustaše, baliste, VMRO, mađarski fašizam… U tom sudaru potpuno je uništen svet građanskog društva. Iz svega toga nastalo je jedno novo društvo koje je funkcionisalo tako što je odbacilo sistem vrednosti građanskog društva, a nije uspelo da izgradi sopstveni sistem vrednosti. Ono je počivalo na partijskoj poslušnosti i ona je bila ključ i za uspeh, i za privilegije, i za egzistenciju. — Medaković o duhu vremena i našim elitama[44] Medaković je bio pri uverenju da srpsko pitanje nikako nije trajno rešeno nepovoljno, već da je reč o procesu i da smo trenutno u ko zna kojem činu. Smatrao je da za srpske interese postoje šanse, ne samo za povratak teritorije. Primarni preduslov za ostvarenje nacionalnih ciljeva video je u vraćanju sopstvenog ugleda i upoznavanje sebe (da prepoznamo sebe), što je uslov da krenemo u Evropu.[45] Kakva će biti sudbina srpskog naroda u Hrvatskoj, prema Medakoviću, videlo se još pedesetih godina dvadesetog veka na osnovu toga što su i tada pronalaženi Srbi koji će sprovoditi antisrpsku (prvašku) politiku kao i kroz to što su likvidirane srpske vođe Duško Brkić i general Rade Žigić.[9] Držao je da će hrišćanstvo tek čekati borbe u novom milenijumu i da će se hrišćanstvu u predstojećim borbama duboko osvetiti stavljanje u službu ovozemaljskih zakona i postupaka sumnjivog ideološkog porekla, kao što je bio slučaj u Hrvatskoj.[38] Fotografija Dejana Medakovića Smatrao je su talentovani mladi ljudi velika nada srpskog društva kao i da je odlazak mladih obrazovanih kadrova van zemlje nacionalna tragedija i da su Srbi u tako teškom stanju da su izgubili pravo na pesimizam.[45][45] Zastupao je stanovište da je danas teško održati patrijarhalnu porodicu jer živimo u nepatrijarhalnim vremenima.[46] Lični život Sa suprugom Verom Veljkov Medaković je bio u braku pedeset godina. Nije bio član Saveza komunista ili drugih političkih partija. Bio je vernik Srpske pravoslavne crkve i smatrao je da nemamo moralno pravo tražiti od crkve da rešava ono što država ne može.[4] Imao je dve sestre i dva brata. Jedan od braće borio se na Sremskom frontu i poginuo je 1947. nesrećnim slučajem tokom rukovanja oružjem u igri sa prijateljem.[46] Njegova supruga bila je pijanistkinja i profesorka univerziteta Vera Veljkov.[46] U braku su bili pedeset godina i imaju sina dirigenta Pavla Medakovića.[46] Nasleđe Povodom njegove smrti izdavač Zoran Kulundžija izjavio je: Medaković je za svog dugog i plodnog života pokazao da je najvažnije da treba biti odan svome narodu, njegovoj kulturi, afirmaciji te kulture i povezivanju te kulture sa svetom.[10] Opisivan je kao polihistor i poslednji barokni Srbin.[30] Njegov naučni rad odlikovao se kritičnošću i radom bez predubeđenja.[47] Profesor Vladimir Simić navodi da je Medaković dao izuzetan doprinos na polju izučavanja srpske umetnosti 18. i 19. veka, pritom je otvorio jedno potpuno novo polje istraživanja, to polje je nazvano barokologija, i ona je predstavljala svojevrstan ekvivalent vizantologiji kao etabliranoj naučnoj disciplini koja je do tada bila razvijena.[48] On je opisao Medakovićevo delo kao kapitalnu zaostavštinu, koja prevazilazi mogućnost jednog života.[49] Profesor Boško Suvajdžić smatra da je Medaković bio jedan od najznačajnijih intelektualaca koga smo imali u 20. veku.[50] Akademik Vasilije Krestić opisivao je Dejana Medakovića kao čoveka izraženog patriotizma, stvaralačke vatre, ogromne radne energije i sistematičnosti.[49] Istoričar umetnosti Kosta Vuković navodio je kao Medakovićevu stručnu zaslugu skretanje pažnje na važnost srpskog sakralnog kulturnog nasleđa u kontekstu celokupne srpske istorije umetnosti. posebno 18. stoleća.[49] Kao istoričar umetnosti radio je na očuvanja srednjovekovnog kulturnog nasleđa, koje je takođe uticalo na njegov poetski opus.[51] Spomen-soba Dejana Medakovića u Biblioteci „Branko Radičević” u Sremskim Karlovcima U Medakovićevu čast 2008. godine ustanovljena je Nagrada „Dejan Medaković”.[52] Povodom stogodišnjice Medakovićevog rođenja u Biblioteci „Branko Radičević” u Sremskim Karlovcima otvorena je njegova spomen-soba, sa ličnim predmetima, odlikovanjima, diplomama i 1600 Medakovićevih knjiga koje je biblioteci darovao njegov sin Pavle.[53] Istim povodom je u decembru 2022. održan naučni skup u Matici srpskoj.[54] U Biblioteci Matice srpske čuva se Poklon-zbirka akademika Dejana Medakovića o baroku.[55] Milan Šarac režirao je kratki dokumentarni film o njegovom životu.[56] Poštanska marka iz 2022. godine sa likom Dejana Medakovića Javno preduzeće Pošta Srbije izdalo je 2022. poštansku marku sa likom Medakovića.[57][58] Bista Dejana Medakovića otkrivena je jula 2023. godine u holu Karlovačke gimnazije, u podnožju stepeništa koje vijuga u svečanu salu.[59][60] Nagrade Odlikovanja Orden Svetog Save I stepena (1990)[61] Veliki krst za zasluge Savezne Republike Nemačke (1990)[61] Krst prvog reda Republike Austrije za zasluge u nauci i kulturi[61] Zlatna medalja predsednika Republike Mađarske[61] Orden Vuka Karadžića I stepena[62] Orden Katarine grof. Celjske I stepena (2007)[63] Nagrade Gindeli nagrada, 1987.[61] Sedmojulska nagrada, 1989.[61] Herderova nagrada, 1990.[61] Nagrada Zadužbine Jakova Ignjatovića, za životno delo, Sentandreja, 1990.[24] Oktobarska nagrada grada Beograda, 1990. Povelja Društva konzervatora Srbije, za izuzetan doprinos zaštiti spomenika kulture, 1990.[24] Nagrada „Miloš Crnjanski”, za knjigu memoara Efemeris, 1991.[64] Nagrada Beogradskog izdavačko-grafičkog zavoda, za memoare Efemeris I-III, 1992. Izvanredan Zlatni beočug, za životno delo, 1994.[65] Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine, za memoare Efemeris I-III, 1994. Književna nagrada „Bibilos”, za knjigu Efemeris V, 1994.[24] Izuzetna Vukova nagrada, 1995.[66] Nagrada „Kruna despota Stefana Lazarevića”, 1998.[61] Nagrada „Pavle Marković Adamov”, za životno delo, 1998.[24] Nagrada „Braća Karić”, 1999.[24] Nagrada „Laza Kostić” (specijalna), za knjigu Srbi u Beču, 1999.[24] Nagrada „Zlatni prsten despota Stefana Lazarevića”, 2000. Prosvetina nagrada za književnost, za knjigu Izabrane srpske teme: knjiga druga, 2001.[66] Plaketa fondacije Aleksander fon Humbolt[24] Diploma Narodnog muzeja u Beogradu[24] Diploma Matice srpske[24] Povelja Saveza društava konzervatora Jugoslavije[24] Spomen-zahvalnica Univerzitetske biblioteke u Beogradu[24] Medalja Miloš Crnjanski 1893—1977[24] Plaketa Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture[24] Diploma Međunarodnog biografskog centra Kembridž[24] Diploma Austrijske istraživačke zajednice[24] Spomen-medalja Slovenačke akademije nauka i umetnosti[24] Plaketa i dve medalje povodom dvestogodišnjice Karlovačke gimnazije[24] Povelja Narodne biblioteke u Beogradu[24] Plaketa počasnog građanina Sremskih Karlovaca[24] Gramata Saborne crkve[24] Diploma Evropske akademije nauka i umetnosti[24] Zahvalnica Humanitarnog fonda „Privrednik”[24] Medalja Nikola Tesla 1856—1943.[24] Spomen-medalja Rumunske akademije nauka[24] Talir Marije Terezije 1780.[24] Plaketa Etnografskog muzeja[24] Plaketa Kolarčevog narodnog univerziteta[24] Zlatna medalja „patrijarh Josif Rajačić”[24] Dela Odabrana stručna dela Medaković, Dejan (1958). Grafika srpskih štampanih knjiga XV-XVII veka. Beograd: Naučno delo. Medaković, Dejan (1971). Putevi srpskog baroka. Beograd: Nolit. Medaković, Dejan (1976). Tragom srpskog baroka. Novi Sad: Matica srpska. Medaković, Dejan (1978). Manastir Savina: Velika crkva, riznica, rukopisi. Beograd: Filozofski fakultet. Medaković, Dejan (1980). Srpska umetnost u XVIII veku. Beograd: Srpska književna zadruga. Medaković, Dejan (1981). „Srpska umetnost u XIX veku (do 1870)”. Istorija srpskog naroda. 5. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 416—462. Medaković, Dejan (1986). „Srpska umetnost XVIII veka”. Istorija srpskog naroda. 4. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 245—349. Medaković, Dejan; Milošević, Đorđe (1987). Letopis Srba u Trstu. Beograd: Jugoslovenska revija. ISBN 9788674130049. Medaković, Dejan (1988). Barok kod Srba. Zagreb-Beograd: Prosvjeta; Prosveta. ISBN 9788635300269. Medaković, Dejan (1990). Kosovski boj u likovnim umetnostima. Beograd: Srpska književna zadruga. ISBN 9788637901983. Medaković, Dejan (1993). „Stare srpske štamparije”. Istorija srpskog naroda. 3. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 425—440. Blagojević, Miloš; Medaković, Dejan (2000). Istorija srpske državnosti. 1. Novi Sad: Ogranak SANU. Medaković, Dejan (2004). Srbi u Zagrebu. Novi Sad: Prometej. Medaković, Dejan (2006). Josif II i Srbi. Novi Sad: Prometej. Medaković, Dejan (2007). Sveta gora fruškogorska. Novi Sad: Prometej. Književna dela Zbirke poezije Motivi (na jeziku: srpski). 1946. Kamenovi (na jeziku: srpski). 1966. Umir (na jeziku: srpski). 1987. Niska (na jeziku: srpski). 1989. Znak na kamenu (na jeziku: srpski). 1994. Zaveštanje (na jeziku: srpski). 1995. Sve čudnije je čudno (na jeziku: srpski). Prometej. 2000. Zbirke kratkih priča Povratak u Rakitije (na jeziku: srpski). Ptice (na jeziku: srpski). Orlov let (na jeziku: srpski). Parastos u Sremskim Karlovcima (na jeziku: srpski). Lumen Karlovačke gimnazije (na jeziku: srpski). Memoari, dnevnici, pisma Svedočenja (na jeziku: srpski). 1984. Ephemeris: chronique d`une famille (Ephemeris I) (na jeziku: francuski). Lausanne: Age d`homme. 1995. Traženje dobra (na jeziku: srpski). 1995. Pisma (na jeziku: srpski). 1996. Efemeris I-V (na jeziku: srpski). Beograd: BIGZ. 1998. Suočavanje sa ljudima i vremenom (na jeziku: srpski). 2000. Pisma i govori (na jeziku: srpski). Prometej. 2004. Dani, sećanja I-VIII (na jeziku: srpski). 1996—2006.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Izdavač: Srpska književna zadruga Godina izdanja: 1930 Kolo XXXIII, knjiga 222 Povez: tvrd Broj strana: 197 S A D R Ž A J: - Zlatni vek - Publije Vergilije Maron - Manje pesme - Bukolske pesme - Pesme o zemljoradnji - Eneida - „Krilate reči“ iz Vergilija - Vergilijevi savremenici: Avgust, Mecena, Horacije - Izbor realija iz Vergilija Veselin Čajkanović (Beograd, 28. mart/9. april 1881 — Beograd, 6. avgust 1946)[1] bio je srpski univerzitetski profesor, filolog, etnolog, prevodilac, istoričar religije, mitolog, oficir i dopisni član SKA. Biografija Rođen je kao drugo po redu od šestoro dece,[2] od majke Ane, rođene Lazić, rodom iz Jasenova u Banatu i oca Nikole, rodom iz Sarajeva, po zanimanju zanatlije.[3] Otac je kao član revolucionarne organizacije koja se borila protiv Turaka pobegao 1868. godine u Beograd,[4] u kome se nastanio i zasnovao porodicu i jedno vreme obavljao funkciju sekretara Beogradske berze.[2] Po završenoj osnovnoj školi u Beogradu, upisao se u Prvu mušku gimnaziju, koja se u to vreme nalazila u zgradi Kapetan Mišinog zdanja. U istom zdanju su se nalazile i druge institucije, kao što su Velika škola (od 1905. Beogradski univerzitet), Ministarstvo prosvete, Narodna biblioteka, Narodni muzej. U razredu sa njim je bilo dosta đaka koji su kasnije postali istaknute ličnosti srpske kulturne istorije, među njima i Petar Kočić.[5] Nastavni plan i program gimnazije je težište postavilo na izučavanje jezika, ali su se u njoj ozbiljno učili i drugi predmeti, tako da su đaci iz škole izlazili sa veoma temljnim obrazovanjem. U gimnaziji je Čajkanović razvio čitav niz interesovanja, a najviše je zavoleo klasične jezike.[6] Na polaganju Velike mature, uočio ga je predsednik ispitne komisije Pavle Popović, zbog odgovora koji su za taj uzrast prevazilazili uobičajeni nivo.[7] Pošto je maturirao 1899, na Velikoj školi je studirao klasičnu filologiju. Njegovi profesori su bili Miloje Vasić i Nikola Vulić, koji su za tu oblast u Srbiji predstavljali pionire.[6] Po završetku studija u Beogradu 1903. godine, kao državni pitomac, zahvaljujući tadašnjem ministru prosvete Ljubomiru Stojanoviću (na inicijativu Pavla Popovića), obrazovanje je nastavio u Nemačkoj.[8] U Nemačkoj je bio najpre u Lajpcigu (1903–1905), gde je pohađao predavanja iz klasične filologije kod Brugmana (nem. Karl Brugmann), Hirta (nem. Hermann Hirt) i Imiša (nem. Otto Immisch), staroslovenski kod Leskina i hebrejski kod Kramera.[7] Zatim je prešao na Univerzitet Ludvig Maksimilijan u Minhenu, gde je imao priliku da sluša Hrista, Pelmana, Folmera, a posebno Kruziusa (nem. Otto Crusius) i Krumbahera (nem. Karl Krumbacher), [9] velikog poznavaoca vizantijske kulture i srednjovekovne grčke literature.[10] Doktorirao je kod Krumbahera u Minhenu (1907), na temu antičkih poslovica „Odabrana poglavlja u paremiografskim istraživanjima” (lat. Quaestionum paroemiographicarum capita selecta), a njegova doktorska disretacija je naredne godine objavljena u Tibingenu. [4] Nakon završenog školovanja se vratio u Beograd, gde je kraće vreme predavao latinski jezik u gimnaziji, a zatim 1908. postao docent za latinski jezik na Filozofskom fakultetu, gde je proučavao i predavao klasičnu filologiju i etnologiju.[3] Prvi svetski rat Aktivno je učestvovao u Balkanskim, kao četnik dobrovoljac i u Prvom svetskom ratu. Učestvovao je u Bici na Konatici, na Solunskom frontu, Kumanovskoj bici, pokazavši vojničku hrabrost i rodoljubivi duh.[11] Tokom Prvog svetskog rata je učestvovao nekoliko puta u odbrani Beograda, a jedne noći 1915, nalazeći se na položaju, nakon vesti da Austrijanci prelaze Dunav je povređen pošto je pao ulazeći u rov. Od te povrede se nikada nije sasvim oporavio.[11] Imao je čin rezervnog potpukovnika Srpske vojske,[12] i bio vodnik, komandir čete i komandant bataljona u elitnom VII pešadijskom puku prvog poziva „Kralj Petra I“. [13] Teško bolesnog od trbušnog tifusa, vojnici su ga na preneli preko Albanije. Odatle je evakuisan na Krf a zatim u francusku luku Bizertu u Tunisu.[14] U Bizerti je sa francuskim inženjerom, poručnikom Alberom Oforom,[13] objavio je Francusko-srpski rečnik, a potom i Gramatiku, leksikon, i vodič za razgovor, koji su služili za komunikaciju srpskih i savezničkih vojnika.[14] Sa njim je osnovao i Štampariju srpskih invalida, gde su invalidi obučavani tipografskom zanatu, kako bi po povratku u zemlju imali od čega da zarađuju,[15] ali i da objavljuje i besplatno razdaje korisne srpske knjige.[14] Izdavao je i časopis „Napred”, s nedeljnim književnim dodatkom „Iz starih riznica“ (1917−1918).[3][16] Takođe je pokrenuo i Biblioteku lista „Napred” u kojoj je od 1915–1918. godine izašlo dvadeset pet knjižica različite sadržine, među njima i nekoliko reportaža o životu naših izbeglica i vojnika u Africi.[17] Na Krfu, gde je obavljao funkciju sekretara za stranu korespondenciju u Dunavskoj diviziji (1916)[18] i postao urednik „Srpskih novina“, koje su imale dodatak „Zabavnik“, u kome su tokom 1918. objavljivani različiti književni sastavi, ali i naučne studije.[13] U Srpskim novinama je objavio neke od svojih etnoloških radova („Iz srpskog folklora”, „Iz srpske religije i mitologije”) i memoarske zapise („Uspomene iz Bizerte”), gde je ostavio detalje o životu srpske emigracije, između ostalog i toplo gostoprimstvo kojim su Srbi dočekani u Bizerti.[14] Pratio je i rad vojničkih pozorišta. Jedno vreme je bio na Solunskom frontu, pa je ponovo vraćen na Krf gde je dočekao kraj rata.[18] Po završetku rata, radi studija je sa Krfa je boravio u Parizu, pa Londonu,[3] sa zadatkom da radi na srpskoj propagandi, a istovremeno je tamošnjim bibliotekama je nastavio rad na predratnim istraživanjima.[18] Karijera Posle rata je nastavio da radi kao profesor i sa kolegama radio na obnavljanju Univerziteta. Istovremeno, jedno vreme je vršio dužnost upravnika Državne štamparije i načelnika Odeljenja za višu nastavu Ministarstva prosvete. Godine 1908. je postao docent, 1919. vanredni, a 1922. redovni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, na kojem je rukovodio katedrom za klasičnu filologiju i predavao starorimsku književnost i latinski jezik. Pored toga bio je: član Odbora za građenje Univerzitetske biblioteke, kao predstavnik Filozofskog fakulteta, sve do 1941. godine. Bio je član komisije koja je, u Nemačkoj, na račun reparacija, nabavljala knjige i opremu za seminarske biblioteke i laboratorije. Da bi se naučnim radnicima olakšalo informisanje o stručnoj literaturi koja se u Beogradu može naći u javnim i većim privatnim bibliotekama, predložio je osnivanje Centralnog kataloga Univerziteta u Beogradu i po njegovom osnivanju postao njegov upravnik.[19] njegovim zalaganjem osnovan je Centralni katalog stručne literature Univerziteta u Beogradu, čije sedište je posle Drugog svetskog rata, sa Filozofskog fakulteta premešteno u zgradu Univerzitetske biblioteke i u njoj se i danas nalazi. kao honorarni profesor na prvoj godini Bogoslovskog fakulteta, predavao je predmet Uporedna istorija religija, od kraja 1920.[3] punih 35 semestara, do školske 1937/38. Po njegovom odlasku, ovaj predmet se kao samostalan više nije predavao na tom fakultetu[20] tri puta je biran za dekan Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu član uprave Srpske književne zadruge i Društva Svetog Save, član Glavnog prosvetnog saveta i komisije za polaganje profesorskog ispita predsednik Narodnog univerziteta čiji je osnivač bio profesor Nikola Vulić. Akademik Za dopisnog člana Akademije filosofskih nauka Srpske kraljevske akademije, je izabran 18. februara 1922. godine.[21] Aktivno je radio u akademiji i u više navrata je bio njen zastupnik na međunarodnim skupovima u inostranstvu. Tako je učestvovao na Međunarodnom kongresu religijske istorije, održanom u Briselu 1935.[21] Drugi svetski rat Drugi svetski rat ga je zatekao na mestu dekana Filozofskog fakulteta. Pred Aprilski rat 1941, pošto je bio rezervni pešadijski potpukovnik, trebalo je da ponovo bude aktiviran, kao pomoćnik komandanta jedne pešadijske divizije, ali nije stigao da se javi na dužnost i stupi u ratna dejstva, pošto je u međuvremenu došlo do rasula usled kapitulacije.[22] Tokom rata u njihovu vilu na Topčideru je useljen nemački oficir.[22] Kao dekan na fakultetu, tokom rata je nastoji očuva bar minimum kontinuiteta u radu svoje katedre, smatrajući da bi u suprotnom ministarstvo dovelo nekog nepodesnog, a na staranje mu je predata i katedra za arheologiju,[22] kao i Muzej Vinča, arheološki muzej Univerziteta.[23] Uprkos pritisku, bio je jedan od retkih profesora, koji su odbili da potpišu Apel srpskom narodu.[24][14] Smrt Uprkos tome što se tokom tokom okupacije časno i patriotski držao,[25] nakon rata je bio jedan od prvih osuđenika Suda časti, koji je formirao Beogradski univerzitet, sa zadatkom da sudi profesorima koji su se na Univerzitetu zatekli 1941, a ogrešili su se o narod ili interes Univerziteta. Sud časti su činili Pavle Savić, Petar Matavulj, Stevan Đelineo, Borislav P. Stevanović, Dušan Nedeljković, Radomir Aleksić, Toma Bunuševac i Milka Radoičić, udaljio ga je sa fakulteta još aprila 1945.[25] Odlukom Ministarstva prosvete Srbije, Komisije za obnovu Univerziteta i Filozofskog fakulteta od 26. juna 1945. otpušten je iz službe. Potpisnici ovog dokumenta su bili ministar prosvete Srbije, Mitra Mitrović, predsednik Komisije za obnovu Univerziteta Stevan Jakovljević i dekan Filozofskog fakulteta Borislav Stevanović. [24] Istom odlukom izgubio je i pojedina građanska prava, kao što je glasačko, kao i pravo na bilo kakav prihod.[15] Ukinute su mu sve nadležnosti, a njegove knjige su anatemisane.[26] Protiv presuda Suda časti nije bilo pravnog leka, a presuda je bila odmah i pravosnažna i izvršna.[24] Neposredno nakon što je primio odluku Suda časti, došlo je do razbuktavanja latentnog malignog oboljenja, njegovo zdravstveno stanje se naglo pogoršalo,[25] pao je u postelju i iz nje nije ustao narednih 14. meseci, sve do smrti avgusta 1946. godine.[26] Poslednja četiri meseca života je vodio dnevnik, u kome je zabeležio tužna i potresna lična dešavanja iz kojih se vidi da mu je najteže padalo to što su njegovi najbliži, žena i deca, morali da snose težinu greha koji je njemu pripisan i što su, da bi preživeli, bili prinuđeni da rasprodaju stvari iz domaćinstva, pa i knjige iz kućne biblioteke.[26] Mada je supruga Ruža molila prijatelje da niko ne govori na njegovom ispraćaju, kako se ne bi eksponirao i došao pod udar vlasti, na sahrani su govorili Miodrag Ibrovac i njegov bivši student Bogdan Rašić.[15] Sahranjen je u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu. Međutim, njegovi posmrtni ostaci su kasnije prebačeni u zajedničku grobnicu, bez obeležja, nakon što je porodična parcela na groblju dobila novog vlasnika, koji je grobno mesto porušio.[14] Privatni život Oženio se 26. maja 1921. sa svojom studentkinjom romanistike Ružom Živković (1895–1972), iz dobrostojeće, građanske, činovničke porodice, najmlađom, šestom, ćerkom Milana i Milke Živković. Studije ipak nije završila, ali je kao obrazovana osoba pomagala svome mužu i objavila nekoliko kratkih prikaza u „Prilozima za književnost, jezik, istoriju i folklor”.[27] Imali su ćerku Mariju, rođenu 1927. i sina Nikolu rođenog 1928, koji je studirao građevinu, ali se zbog nasleđenog dara za jezike, kao poliglota bavio prevođenjem.[28] Živeli su u Puškinovoj ulici na Topčideru, u prizemnoj kući na četiri vode, izgrađenoj po projektu Dujama Granića. Kuća je srušena 2012. godine.[26] Naučna delatnost Njegova naučna delatnost je obuhvatala tri oblasti: Klasična filologija Klasična filologija je bila njegova osnovna naučna oblast. Izdavao je narodne umotvorine, pisao udžbenike latinskog jezika, na kojem je napisao mnoge svoje radove. Prevodio je s klasičnih jezika i bio jedan od najvećih svetskih eksperata za klasične jezike.[12] Prvi prevod i to s engleskog jezika „Seoski ponos” od Irvinga, je objavio još kao student Velike škole (1901).[29] Prvi objavljeni tekst koji se bavi antičkom književnošću, prevod komedije Menehmi Tita Makcija Plauta datira još iz perioda njegovih studija u Nemačkoj (1905).[30] Objavljen je u Srpskom književnom glasniku, a iste godine u ovom časopisu je objavio i prikaz Trbojevićevog prevoda Plautove komedije „Hvališa”.[31] Među njegovim radovima iz klasične filologije, naročito se ističu radovi o antičkim poslovicama, knjiga „Vergilije i njegovi savremenici”, objavljenoj povodom dvehiljadugodišnjice Vergilijevog rođenja, u kojoj je prikazao Vergilija, njegov rad, njegove najznačajnije savremenike, prijatelje i život u Rimu tog doba „O Zenobijevoj zbirci poslovica i njenim izvorima”, u kojoj je rešeno pitanje o izvorima Zenobijeve zbirke poslovica, odnosno izvorima Zenobijevih izvora,[32] prevodi Plautovih komedija, prevod i tumačenje Tacitove „Germanije”,[33] u kojoj je dao objašnjenje mnogih pojava, kao što su šibanje (kao česta kazna u rimskoj vojsci), učestvovanje boga-zaštitnika u borbi, otkrivanje grudi, životinjske i ljudske žrtve, gatanje po pticama, krvna osveta i gostoprimstvo i druge, i na koju se veoma često pozivao.[34] Latinski je toliko dobro poznavao da je pored prevođenja i neke svoje veće radove pisao na ovom jeziku.[14] Prvi je od srpskih naučnika proučavao klasične izvore u basnama Dositeja Obradovića i o tome objavio delo „O grčkim i rimskim izvorima Dositejevih basana” (1914), povodom stogodišnjice Dositejeve smrti, u kome se bavio pitanjem odnosa grčih i rimskih pisaca i Dositeja Obradovića. Pokazao je da je Dositej primio ideje grčkih humanista i da je od klasičnih grčkih pisaca čitao one koje su vizantijski kritičari smatrali za dobre, naročito Plutarha. Kao osnova za njegovu zbirku basana poslužila je neka zbirka Ezopovih basana, koju je dopunio basnama drughh basnopisaca starog i novog veka.[35] Ovaj rad je jedan od prvih relevantnijih tekstova u ovoj oblasti kod Srba.[36] Folkloristika Folkloristika, naročito istraživanja narodnih umotvorina, pesama i pripovedaka. Na osnovu rukopisnih zbirki Srpske akademije nauka objavio je jednu zbirku pripovedaka s kritičkim napomenama i komentarom, dok je za potrebe školske nastave uredio jednu komentarisanu zbirku pripovedaka. Radio je i na kritičkom izdanju Vukove zbirke, folklorna građa iz Vukove zaostavštine koju je u Petrogradskoj javnoj biblioteci našao Ljubomir Stojanović.[37] Objavio je malu antologiju narodnih pesama, „Petnaest srpskih narodnih pesama”, namenjenu širokoj čitalačkoj publici.[38] Stara srpska religija i mitologija Bavio se vizantološkim pitanjima, ali i nizom drugih tema sa ovog područja.[39] Posebno je proučavao religiju Srba pre primanja hrišćanstva.[12] Za narodna verovanja se zainteresovao još dok je radio na knjizi „O Zenobijevoj zbirci poslovica i njenim izvorima”.[14] Znanje klasičnih jezika i književnosti i upućenost u uporedne religije omogućili su mu da protumači nejasne pojave iz srpske religije i mitologije i da pristupi njihovoj sistematskoj rekonstrukciji.[31] Pošto u vreme kada je započeo svoja istraživanja nije bilo pouzdanih izvora, kao polazište je uzimao narodne umotvorine i tradicionalna narodna verovanja. Uočio je da se na njima umnogome zasniva i današnja religija. Naime, uravo na osnovu vere, uočio je hiljadugodišnji kontinuitet u postojanju srpskog naroda, s obzirom da je u svojim elementima ostala onakva, kakva je bila i u prvim vekovima primanja hrišćanstva, nalazeći da su neke srpske religijske forme starije od antičkih, dok su svadbeni i pogrebni običaji preneseni u nepromenjenom obliku, još od bronzanog doba, da su u tesnoj vezi sa prastarim kultom predaka ostali i najpopularniji praznici (Božić i Slava), kao i najraspostranjeniji običaji (kumstvo i gostoprimstvo), da su neki mitovi prenošeni s pokolenja na pokolenje, bez većih izmena, a neki su vezivani za pojedine istorijske ličnosti (Sveti Sava, Miloš Obilić, Marko Kraljević, Stevan Visoki, Ivan Crnojević), dok su funkcije glavnih paganskih bogova, a naročito vrhovnog boga, prenesene na najuglednije hrišćanske svece (Sveti Jovan, Sveti Nikola, Sveti Đorđe i ponajviše Sveti Sava) ili đavola. Otkrivajući kako se srpski narod pokazao veoma konzervativan u religijskim shvatanjima, posebno u kultu predaka, kao jezgru svoje religije, gde je čak crkveno svetosavlje preradio u mitsko i mnogobožačko,[40] došao je od zaključka da se srpska religija uglavnom bazira na paganskoj i da je bliža sujeverju nego veri.[41] Otkrio je i uticaje ne samo paganstva i hrišćanstva, nego i mnogo starijih sistema verovanja, kao što su preanimizam, animizam i totemizam, koji su vekovima ostali očuvani u narodnoj religiji.[14] Mada su se njegovi zaključci o istoriji stare vere u izvesnoj meri kosili sa stavovima dogme Srpske pravoslavne crkve, a raniji istraživači narodne tradicije, kao što su Milan Đ. Milićević i Stojan Novaković su već ukazali na to da su mnogi srpski običaji očuvani iz starina i da predstavljaju dragocen izvor za proučavanje onog perioda kulture, o kome nema drugih dokumenata, Čajkanović je ovakva zapažanja pretvorio u svoje osnovno istraživačko načelo[42] i svojim radom na ovom području se svrstao među malobrojne osnivače novih nauka, zasluživši status prvog srpskog istoričara religije.[15] Krajnji zaključak njegovih studija je da se na osnovu zajedničkih elemenata u religijama slovenskih naroda može rekonstruisati religija Slovena u njihovoj prapostojbini, dok se iz zajedničkih elemenata u religijama indoevropskih naroda mogu odrediti njihova verovanja, dok su bili u zajednici.[35] Nažalost, obimna istraživanja u ovoj oblasti, nije stigao da uobliči, zbog uklanjanja sa Univerziteta i prerane smrti.[15] Njegov pokušaj rekonstrukcije čitavog sistema stare srpske religije i mitologije predstavlja prekretnicu u proučavanju srpske paganske religije, kao osnove tradicionalne duhovne kulture, a valorizacija njegovih naučnih rezultata je pretpostavka svakog daljeg proučavanja ovog važnog aspekta narodne duhovne tradicije.[43] Nasleđe Zaostavština Štampane knjige na 12.000 strana i deo preostale rukopisne građe su na molbu njegovog sina Nikole prebačeni u Narodnu biblioteku Srbije, a drugi deo rukopisne građe (doktorska disertacija i pripremni tekstovi iz stare srpske religije) se nalazi u Arhivu SANU.[26] Nakon njegove smrti, on i njegovo naučno delo su pali u zaborav, a proučavanje etnološkog nasleđa u novom društvu prestalo je da bude prioritet.[14] Tek sedamdesetih godina 20. veka Čajkanovićev student, a zatim i sam kao profesor, Vojislav Đurić je brojne Čajkanovićeve rasprave i članke, koji su između dva svetska rata objavljeni u domaćoj periodici, priredio i objavio u knjizi „Mit i religija u Srba” (1973).[14] Đurić je zatim objavio i Čajkanovićev rukopis iz Arhiva SANU, „Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama” (1985).[14] Prvi tekst o značenjima biljaka u narodnom verovanju Čajkanović je objavio o bosiljku još 1935, a naredne 1936. je objavio i tekstove o trnu i glogu. Rečnik koji je priredio Đurić je sadržao 215 azbučnim redom poređanih jedinica, o biljkama koje su u religioznom verovanju, kultu i magijskoj praksi i narodnoj medicini imali određenu ulogu, korišćenjem bogate etnološke građe. Uz ovaj rečnik, koji je objavljen uz minimalne intervencije, Đurić je, koristeći Čajkanovićev princip, sastavio manji rečnik sa još 37 biljaka i dodao zapise o badnjaku, zapisu, kolaču, mitskom bilju, senovitom drveću, setvi i tabuiranim biljkama, teme na koje je Čajkanovićev rečnik upućivao, ali koje originalno nisu bile posebnoe obrađene.[44] Odlučujući poduhvat je bilo priređivanje „Sabranih dela iz srpske religije i mitologije” (1994), u pet knjiga, koja obuhvataju sve ranije objavljene Čajkanovićeve radove, kao i „Staru srpsku religiju i mitologiju”, delo koje je Čajkanović ostavio nedovršeno u rukopisu, ali iz čijeg se sadržaja i sačuvanih poglavlja može videti da je trebalo da bude „veliko finale” svih njegovih radova na rekonstruisanju stare vere. Ono što nije stigao da napiše, predstavlja veliki gubitak za srpsku etnologiju.[14] U njegovu čast Odlikovan je srebrnom i zlatnom Medaljom za hrabrost, Ordenom belog orla s mačevima (1920[11]), Ordenom Svetog Save i francuskim ordenom Legije časti.[45] Od aprila 2005, u naselju Medaković III na Zvezdari u Beogradu, ulica Padina je ponela njegovo ime.[46] Laura Barna je 2012. objavila roman „Pad klavira”, koja opisuje duhovnu atmosferu Senjaka sredinom 20. veka, a započinje rušenjem njegove porodične kuće. Dela Za života je objavio oko trista bibliografskih jedinica.[31] Udžbenici: Njegovi visoko vrednovani udžbenici latinskog jezika za gimnazije, zasnovani su na njegovom izuzetnom znanju jezika, erudiciji, pouzdanim estetskim merilima i adekvatnom osećaju za pedagogiju, postali su obrazac stručno i kompetentno urađenih udžbenika[25]: „Izvod iz francuske gramatike” (1916) „Latinska čitanka za šesti razred“ (1927) „Latinska čitanka za sedmi razred gimnazije“ (1927) „Latinska čitanka za osim razred gimnazije“ (1928) „Latinska čitanka za šesti, sedmi i osmi razred” (1928) „Pregled rimske književnosti“ (1928), gde govori o religijskom karakteru najstarije poezije[47] „Pregled istorije grčke književnosti“, za potrebe univerzitetske nastave ostao u rukopisu Prevodi: Kao vrstan poznavac starogrčkog i latinskog prevodio je dela Plutarha, Tacita, Vergilija, Svetonija, Livija, Freda i drugih. Prevodi su propraćeni sažetim komentarima, punim korisnih obaveštenja manje upućenim čitaocima.[3] Herondine „Mimijambe”, prevod sa starogrčkog Plautove komedije, prevodi s latinskog: „Menehme” (1917) „Trorogi šešir” (1918) „Aulularija i Menehmi” (1918) „Odabrane komedije” (1923) Tacitovu „Germaniju” (1927) i brojne rimske pesnike. „Život svetoga Save” (1939), od Ivana Tomka Mrnavića izdatog u Rimu 1630.[48] Narodna književnost: „Ženidba Maksima Crnojevića : srpska narodna pesma s komentarom” (1917), Biblioteka „Napred” u Bizerti „Srpske narodne pesme I : pesme kosovske” (1918), Biblioteka „Napred” u Bizerti „Srpske narodne pesme : pesme mitološke” (1918) Biblioteka „Napred” u Bizerti „Stara srpska religija i mitologija : članci iz rečnika i zbirke poslovica Vuka Karadžića : I tekst” (1918) Biblioteka „Napred” u Bizerti „Petnaest srpskih narodnih pesama” (1925),[49] antologija „Srpske narodne pripovetke” (1927), zbornik koji je priređivao dve godine. Posvetio ga je Đorđu Polivki. Za zbornik je koristio 29 rukopisnih zbiraka iz Arhiva SKA, neobjavljene i većinom neproučene građe usmene književnosti, prikupljene u poslednjim decenijama 19. i prvim decenijama 20. veka, odabravši 212 pripovedaka od 1636, koje su vezane za mit i religiju. Podelio ih je na tri dela. Prvi deo čine priče o životinjama, bajke, novele, šaljive priče. Drugi deo čine skaske, legende, verovanja, primitivne priče, dok su ostale priče naknadno dodate. Mnoge propovetke iz ovog zbornika je upotrebio za svoje radove o religiji i mitologiji, i na taj način ih uveo u nauku.[50] Zbornik sadrži poseban deo pod naslovom „Napomene o zbirkama”, gde je svaku od upotrebljenih zbirki podrobno opisao, navodeći bibliografske beleške o sakupljačima, njihovim zanimanjima, mestu života i rada, godinu prispeća zbirke u Akademiju, ocenu o kvalitetima sakupljača, spiskom svih pripovedaka u svakoj od pregledanih zbirki s podrobnim sadržajem pripovedaka koje nije uvrstio u zbornik, spiskom kazivača, po imenu, godinama starosti, opštini i mestu. Poseban deo zbornika čine i Napomene o tekstu, opsežan studijski pristup odabranim pripovetkama, navodeći sve raspoložive do tada poznate izvore na varijante u domaćoj i stranoj literaturi.[51] Zbornikom je pokrio i prostor srpske usmene proze, koji je Vuku Karadžiću i njegovim sledbenicima ostao nepoznat, među njima prostor nekadašnje Vojne krajine (Kordun, Banija, Zapadna Slavonija), sa koje potiče više od trećina odabranih pripovedaka.[52] „Antologija srpskih narodnih pripovedaka” (1929), sadrži 217 pripovedaka: 42 iz Vukove zbirke, 49 iz svog zbornika „Srpske narodne umotvorine”, a 126 iz drugih izvora (zbirka Vuka Vrčevića, Bosanska vila, Vila, Letopis Matice srpske), raspoređenih u sedam grupa: priče o životinjama i basne, bajke, pripovetke muške, pripovetke kratke (većinom šaljive), skaske, legende, verovanja.[53] Ova zbirka je u drugom izdanju objavljena pod naslovom „Čudotvorni prsten. Najlepše srpske narodne pripovetke” (2001) „O postanku i razvoju srpske narodne epske poezije” (1959), u Zborniku Matice srpske za književnost i jezik. Pesme je prema sadržini i cilju podelio u tri grupe: pesme u slavu predaka (tužbalice i njima slične), pesme sa epskim motivima (takođe u slavu predaka, o smaku sveta, o nestanku junaka, o silasku u donji svet) i pesme sa pripovednim motivima (bajke, novele, skaske i legende u epskom stihu).[54] Knjige o religiji: „O Zenobijevoj zbirci poslovica i njenim izvorima” (1914) „U Boga su vunene noge, a gvozdene ruke” (1914) „O grčkim i rimskim izvorima Dositejevih basana” (1914), bavi se pitanjem odnosa grčih i rimskih pisaca i Dositeja Obradovića. „Studije iz religije i folklora” (1924), studija koja predstavlja sintezu nakon tridesetogodišnjeg proučavanja mita i religije, sa preko 60 radova, koje je naznačio kao „prethodne”, odnosno one koji prethode velikim sintezama. U njima je rekonstruisao deo po deo starinske srpske vere, utvrđujući prvobitni vid i smisao raznih religijskih pojava, koje potiču i iz najdublje prošlosti, a koje su i nakon primanja hrišćanstva,[55] često nepromenjene zapamćene u narodnim umotvorinama i u običajima srpskog naroda do najnovijega doba.[56] „Vergilije i njegovi savremenici” (1930) objavljena povodom 2.000 godina od Vergilijevog rođenja „O srpskom vrhovnom bogu” (1941). Delo je priljeno na skupu Akademije filosofskih nauka 18. decembra 1939, a štampano godinu dana kasnije u okviru Posebnih izdanja SKA.[55] Izdanje je prošlo nezapaženo, usled izbijanja Drugog svetskog rata[14] Predstavlja sintezu, koja obuhvata „prethodne radove” (naročito kult predaka, Božić, slava i Sveti Sava), izvršena je rekonstrukcija atributa i funkcija srpskog vrhovnog boga Daboga[14] i prikazan je najvažniji događaj u sudaru paganstva i hrišćanstva poraz vrhovnog boga, koji je sa svojim velikim bogovima ustupio mesto hrišćanskom Bogu i njegovim svecima, čime je ostvaren glavni cilj hrišćanske crkve.[56] Međutim, on u narodnim predanjima nalazi ostatke stare vere. „Mit i religija u Srba - izabrane studije” (1973) „Rečnik narodnog verovanja o biljkama” (1985) „Sabrana dela iz srpske religije i mitologije u pet knjiga” priredio Vojislav Đurić: knjiga 1: „Studije iz srpske religije i folklora 1910 – 1924” (1994) knjiga 2: „Studije iz srpske religije i folklora 1924 – 1942” (1994) knjiga 3: „O vrhovnom bogu u staroj srpskoj religiji” (1994) knjiga 4: „Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama” (1994) knjiga 5: „Stara srpska religija i mitologija” (1994), sistematski pregled celokupne stare vere ostao je nedovršen u rukopisu.[54] Časopisi: Sarađivao je sa mnogim časopisima i listovima „Srpski književni glasnik“, gde je objavio više članaka koji su uticali na popularizaciju i proširivanje znanja šire publike o antičkoj književnosti („O antičkim poslovicama”, „O tragičnom pesništvu i pozorištu kod Grka”, „O ženi u Grka i Rimljana”). Takođe je sarađivao u listovima „Godišnjica Nikole Čupića“, „Bosanska vila“, „Glas Srpske kraljevske akademije“, „Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor“, „Starinar“, „Južnoslovenski filolog“, „Nova iskra“, „Država“, „Bogoslovlje“, „Zabavnik“, „Politika“, „Pravda“.[3] Objavio je i više članaka u „Srpskom etnografskom etnografskom zborniku”. Veliki broj njegovih studija ostao je neobjavljen, iako su se već nalazile pripremeljene za štampu. Narodna enciklopedija: Bio je saradnik u izradi Narodne enciklopedije, urednika Stanoja Stanojevića, gde je obradio teme iz istorije religije, neke u vidu rezimea ranije objavljenih radova i onih koje je tek nameravao da obradi..

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pecat ! Kapitalno delo Veselina Čajkanovića (1881 – 1946) Mit i religija u Srba, prvi put je objavljeno u Zadruginom Kolu 1973. godine. O značaju najbolje govori podatak da je poslednjih godina bila jedan od najtraženijih naslova na sajtovima koji se bave elektronskom prodajom knjiga. Ovo izuzetno delo priredio je Vojislav Đurić, Čajkanovićev učenik i sledbenik, izabravši najbolje studije znamenitog folkloriste, objavljivane po raznim publikacijama i u različita vremena. Tako je sklopljena knjiga Mit i religija u Srba, u kojoj se vidi sva širina i raznovrsnost Čajkanovićevih znanja iz oblasti folkloristike, mitologije i religiologije. Sa Veselinom Čajkanovićem započeto je sistematsko, naučno proučavanje srpske mitologije i religije, u skladu sa savremenim naučnim metodima i dostignućima iz ove oblasti. Pred nama je izuzetno delo – potrebno laicima i stručnjacima, srpskoj kulturi uopšte. Veselin Čajkanović (Beograd, 28. mart/9. april 1881 — Beograd, 6. avgust 1946)[1] bio je srpski univerzitetski profesor, filolog, etnolog, prevodilac, istoričar religije, mitolog, oficir i dopisni član SKA. Biografija Rođen je kao drugo po redu od šestoro dece,[2] od majke Ane, rođene Lazić, rodom iz Jasenova u Banatu i oca Nikole, rodom iz Sarajeva, po zanimanju zanatlije.[3] Otac je kao član revolucionarne organizacije koja se borila protiv Turaka pobegao 1868. godine u Beograd,[4] u kome se nastanio i zasnovao porodicu i jedno vreme obavljao funkciju sekretara Beogradske berze.[2] Po završenoj osnovnoj školi u Beogradu, upisao se u Prvu mušku gimnaziju, koja se u to vreme nalazila u zgradi Kapetan Mišinog zdanja. U istom zdanju su se nalazile i druge institucije, kao što su Velika škola (od 1905. Beogradski univerzitet), Ministarstvo prosvete, Narodna biblioteka, Narodni muzej. U razredu sa njim je bilo dosta đaka koji su kasnije postali istaknute ličnosti srpske kulturne istorije, među njima i Petar Kočić.[5] Nastavni plan i program gimnazije je težište postavilo na izučavanje jezika, ali su se u njoj ozbiljno učili i drugi predmeti, tako da su đaci iz škole izlazili sa veoma temljnim obrazovanjem. U gimnaziji je Čajkanović razvio čitav niz interesovanja, a najviše je zavoleo klasične jezike.[6] Na polaganju Velike mature, uočio ga je predsednik ispitne komisije Pavle Popović, zbog odgovora koji su za taj uzrast prevazilazili uobičajeni nivo.[7] Pošto je maturirao 1899, na Velikoj školi je studirao klasičnu filologiju. Njegovi profesori su bili Miloje Vasić i Nikola Vulić, koji su za tu oblast u Srbiji predstavljali pionire.[6] Po završetku studija u Beogradu 1903. godine, kao državni pitomac, zahvaljujući tadašnjem ministru prosvete Ljubomiru Stojanoviću (na inicijativu Pavla Popovića), obrazovanje je nastavio u Nemačkoj.[8] U Nemačkoj je bio najpre u Lajpcigu (1903–1905), gde je pohađao predavanja iz klasične filologije kod Brugmana (nem. Karl Brugmann), Hirta (nem. Hermann Hirt) i Imiša (nem. Otto Immisch), staroslovenski kod Leskina i hebrejski kod Kramera.[7] Zatim je prešao na Univerzitet Ludvig Maksimilijan u Minhenu, gde je imao priliku da sluša Hrista, Pelmana, Folmera, a posebno Kruziusa (nem. Otto Crusius) i Krumbahera (nem. Karl Krumbacher), [9] velikog poznavaoca vizantijske kulture i srednjovekovne grčke literature.[10] Doktorirao je kod Krumbahera u Minhenu (1907), na temu antičkih poslovica „Odabrana poglavlja u paremiografskim istraživanjima” (lat. Quaestionum paroemiographicarum capita selecta), a njegova doktorska disretacija je naredne godine objavljena u Tibingenu. [4] Nakon završenog školovanja se vratio u Beograd, gde je kraće vreme predavao latinski jezik u gimnaziji, a zatim 1908. postao docent za latinski jezik na Filozofskom fakultetu, gde je proučavao i predavao klasičnu filologiju i etnologiju.[3] Prvi svetski rat Aktivno je učestvovao u Balkanskim, kao četnik dobrovoljac i u Prvom svetskom ratu. Učestvovao je u Bici na Konatici, na Solunskom frontu, Kumanovskoj bici, pokazavši vojničku hrabrost i rodoljubivi duh.[11] Tokom Prvog svetskog rata je učestvovao nekoliko puta u odbrani Beograda, a jedne noći 1915, nalazeći se na položaju, nakon vesti da Austrijanci prelaze Dunav je povređen pošto je pao ulazeći u rov. Od te povrede se nikada nije sasvim oporavio.[11] Imao je čin rezervnog potpukovnika Srpske vojske,[12] i bio vodnik, komandir čete i komandant bataljona u elitnom VII pešadijskom puku prvog poziva „Kralj Petra I“. [13] Teško bolesnog od trbušnog tifusa, vojnici su ga na preneli preko Albanije. Odatle je evakuisan na Krf a zatim u francusku luku Bizertu u Tunisu.[14] U Bizerti je sa francuskim inženjerom, poručnikom Alberom Oforom,[13] objavio je Francusko-srpski rečnik, a potom i Gramatiku, leksikon, i vodič za razgovor, koji su služili za komunikaciju srpskih i savezničkih vojnika.[14] Sa njim je osnovao i Štampariju srpskih invalida, gde su invalidi obučavani tipografskom zanatu, kako bi po povratku u zemlju imali od čega da zarađuju,[15] ali i da objavljuje i besplatno razdaje korisne srpske knjige.[14] Izdavao je i časopis „Napred”, s nedeljnim književnim dodatkom „Iz starih riznica“ (1917−1918).[3][16] Takođe je pokrenuo i Biblioteku lista „Napred” u kojoj je od 1915–1918. godine izašlo dvadeset pet knjižica različite sadržine, među njima i nekoliko reportaža o životu naših izbeglica i vojnika u Africi.[17] Na Krfu, gde je obavljao funkciju sekretara za stranu korespondenciju u Dunavskoj diviziji (1916)[18] i postao urednik „Srpskih novina“, koje su imale dodatak „Zabavnik“, u kome su tokom 1918. objavljivani različiti književni sastavi, ali i naučne studije.[13] U Srpskim novinama je objavio neke od svojih etnoloških radova („Iz srpskog folklora”, „Iz srpske religije i mitologije”) i memoarske zapise („Uspomene iz Bizerte”), gde je ostavio detalje o životu srpske emigracije, između ostalog i toplo gostoprimstvo kojim su Srbi dočekani u Bizerti.[14] Pratio je i rad vojničkih pozorišta. Jedno vreme je bio na Solunskom frontu, pa je ponovo vraćen na Krf gde je dočekao kraj rata.[18] Po završetku rata, radi studija je sa Krfa je boravio u Parizu, pa Londonu,[3] sa zadatkom da radi na srpskoj propagandi, a istovremeno je tamošnjim bibliotekama je nastavio rad na predratnim istraživanjima.[18] Karijera Posle rata je nastavio da radi kao profesor i sa kolegama radio na obnavljanju Univerziteta. Istovremeno, jedno vreme je vršio dužnost upravnika Državne štamparije i načelnika Odeljenja za višu nastavu Ministarstva prosvete. Godine 1908. je postao docent, 1919. vanredni, a 1922. redovni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, na kojem je rukovodio katedrom za klasičnu filologiju i predavao starorimsku književnost i latinski jezik. Pored toga bio je: član Odbora za građenje Univerzitetske biblioteke, kao predstavnik Filozofskog fakulteta, sve do 1941. godine. Bio je član komisije koja je, u Nemačkoj, na račun reparacija, nabavljala knjige i opremu za seminarske biblioteke i laboratorije. Da bi se naučnim radnicima olakšalo informisanje o stručnoj literaturi koja se u Beogradu može naći u javnim i većim privatnim bibliotekama, predložio je osnivanje Centralnog kataloga Univerziteta u Beogradu i po njegovom osnivanju postao njegov upravnik.[19] njegovim zalaganjem osnovan je Centralni katalog stručne literature Univerziteta u Beogradu, čije sedište je posle Drugog svetskog rata, sa Filozofskog fakulteta premešteno u zgradu Univerzitetske biblioteke i u njoj se i danas nalazi. kao honorarni profesor na prvoj godini Bogoslovskog fakulteta, predavao je predmet Uporedna istorija religija, od kraja 1920.[3] punih 35 semestara, do školske 1937/38. Po njegovom odlasku, ovaj predmet se kao samostalan više nije predavao na tom fakultetu[20] tri puta je biran za dekan Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu član uprave Srpske književne zadruge i Društva Svetog Save, član Glavnog prosvetnog saveta i komisije za polaganje profesorskog ispita predsednik Narodnog univerziteta čiji je osnivač bio profesor Nikola Vulić. Akademik Za dopisnog člana Akademije filosofskih nauka Srpske kraljevske akademije, je izabran 18. februara 1922. godine.[21] Aktivno je radio u akademiji i u više navrata je bio njen zastupnik na međunarodnim skupovima u inostranstvu. Tako je učestvovao na Međunarodnom kongresu religijske istorije, održanom u Briselu 1935.[21] Drugi svetski rat Drugi svetski rat ga je zatekao na mestu dekana Filozofskog fakulteta. Pred Aprilski rat 1941, pošto je bio rezervni pešadijski potpukovnik, trebalo je da ponovo bude aktiviran, kao pomoćnik komandanta jedne pešadijske divizije, ali nije stigao da se javi na dužnost i stupi u ratna dejstva, pošto je u međuvremenu došlo do rasula usled kapitulacije.[22] Tokom rata u njihovu vilu na Topčideru je useljen nemački oficir.[22] Kao dekan na fakultetu, tokom rata je nastoji očuva bar minimum kontinuiteta u radu svoje katedre, smatrajući da bi u suprotnom ministarstvo dovelo nekog nepodesnog, a na staranje mu je predata i katedra za arheologiju,[22] kao i Muzej Vinča, arheološki muzej Univerziteta.[23] Uprkos pritisku, bio je jedan od retkih profesora, koji su odbili da potpišu Apel srpskom narodu.[24][14] Smrt Uprkos tome što se tokom tokom okupacije časno i patriotski držao,[25] nakon rata je bio jedan od prvih osuđenika Suda časti, koji je formirao Beogradski univerzitet, sa zadatkom da sudi profesorima koji su se na Univerzitetu zatekli 1941, a ogrešili su se o narod ili interes Univerziteta. Sud časti su činili Pavle Savić, Petar Matavulj, Stevan Đelineo, Borislav P. Stevanović, Dušan Nedeljković, Radomir Aleksić, Toma Bunuševac i Milka Radoičić, udaljio ga je sa fakulteta još aprila 1945.[25] Odlukom Ministarstva prosvete Srbije, Komisije za obnovu Univerziteta i Filozofskog fakulteta od 26. juna 1945. otpušten je iz službe. Potpisnici ovog dokumenta su bili ministar prosvete Srbije, Mitra Mitrović, predsednik Komisije za obnovu Univerziteta Stevan Jakovljević i dekan Filozofskog fakulteta Borislav Stevanović. [24] Istom odlukom izgubio je i pojedina građanska prava, kao što je glasačko, kao i pravo na bilo kakav prihod.[15] Ukinute su mu sve nadležnosti, a njegove knjige su anatemisane.[26] Protiv presuda Suda časti nije bilo pravnog leka, a presuda je bila odmah i pravosnažna i izvršna.[24] Neposredno nakon što je primio odluku Suda časti, došlo je do razbuktavanja latentnog malignog oboljenja, njegovo zdravstveno stanje se naglo pogoršalo,[25] pao je u postelju i iz nje nije ustao narednih 14. meseci, sve do smrti avgusta 1946. godine.[26] Poslednja četiri meseca života je vodio dnevnik, u kome je zabeležio tužna i potresna lična dešavanja iz kojih se vidi da mu je najteže padalo to što su njegovi najbliži, žena i deca, morali da snose težinu greha koji je njemu pripisan i što su, da bi preživeli, bili prinuđeni da rasprodaju stvari iz domaćinstva, pa i knjige iz kućne biblioteke.[26] Mada je supruga Ruža molila prijatelje da niko ne govori na njegovom ispraćaju, kako se ne bi eksponirao i došao pod udar vlasti, na sahrani su govorili Miodrag Ibrovac i njegov bivši student Bogdan Rašić.[15] Sahranjen je u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu. Međutim, njegovi posmrtni ostaci su kasnije prebačeni u zajedničku grobnicu, bez obeležja, nakon što je porodična parcela na groblju dobila novog vlasnika, koji je grobno mesto porušio.[14] Privatni život Oženio se 26. maja 1921. sa svojom studentkinjom romanistike Ružom Živković (1895–1972), iz dobrostojeće, građanske, činovničke porodice, najmlađom, šestom, ćerkom Milana i Milke Živković. Studije ipak nije završila, ali je kao obrazovana osoba pomagala svome mužu i objavila nekoliko kratkih prikaza u „Prilozima za književnost, jezik, istoriju i folklor”.[27] Imali su ćerku Mariju, rođenu 1927. i sina Nikolu rođenog 1928, koji je studirao građevinu, ali se zbog nasleđenog dara za jezike, kao poliglota bavio prevođenjem.[28] Živeli su u Puškinovoj ulici na Topčideru, u prizemnoj kući na četiri vode, izgrađenoj po projektu Dujama Granića. Kuća je srušena 2012. godine.[26] Naučna delatnost Njegova naučna delatnost je obuhvatala tri oblasti: Klasična filologija Klasična filologija je bila njegova osnovna naučna oblast. Izdavao je narodne umotvorine, pisao udžbenike latinskog jezika, na kojem je napisao mnoge svoje radove. Prevodio je s klasičnih jezika i bio jedan od najvećih svetskih eksperata za klasične jezike.[12] Prvi prevod i to s engleskog jezika „Seoski ponos” od Irvinga, je objavio još kao student Velike škole (1901).[29] Prvi objavljeni tekst koji se bavi antičkom književnošću, prevod komedije Menehmi Tita Makcija Plauta datira još iz perioda njegovih studija u Nemačkoj (1905).[30] Objavljen je u Srpskom književnom glasniku, a iste godine u ovom časopisu je objavio i prikaz Trbojevićevog prevoda Plautove komedije „Hvališa”.[31] Među njegovim radovima iz klasične filologije, naročito se ističu radovi o antičkim poslovicama, knjiga „Vergilije i njegovi savremenici”, objavljenoj povodom dvehiljadugodišnjice Vergilijevog rođenja, u kojoj je prikazao Vergilija, njegov rad, njegove najznačajnije savremenike, prijatelje i život u Rimu tog doba „O Zenobijevoj zbirci poslovica i njenim izvorima”, u kojoj je rešeno pitanje o izvorima Zenobijeve zbirke poslovica, odnosno izvorima Zenobijevih izvora,[32] prevodi Plautovih komedija, prevod i tumačenje Tacitove „Germanije”,[33] u kojoj je dao objašnjenje mnogih pojava, kao što su šibanje (kao česta kazna u rimskoj vojsci), učestvovanje boga-zaštitnika u borbi, otkrivanje grudi, životinjske i ljudske žrtve, gatanje po pticama, krvna osveta i gostoprimstvo i druge, i na koju se veoma često pozivao.[34] Latinski je toliko dobro poznavao da je pored prevođenja i neke svoje veće radove pisao na ovom jeziku.[14] Prvi je od srpskih naučnika proučavao klasične izvore u basnama Dositeja Obradovića i o tome objavio delo „O grčkim i rimskim izvorima Dositejevih basana” (1914), povodom stogodišnjice Dositejeve smrti, u kome se bavio pitanjem odnosa grčih i rimskih pisaca i Dositeja Obradovića. Pokazao je da je Dositej primio ideje grčkih humanista i da je od klasičnih grčkih pisaca čitao one koje su vizantijski kritičari smatrali za dobre, naročito Plutarha. Kao osnova za njegovu zbirku basana poslužila je neka zbirka Ezopovih basana, koju je dopunio basnama drughh basnopisaca starog i novog veka.[35] Ovaj rad je jedan od prvih relevantnijih tekstova u ovoj oblasti kod Srba.[36] Folkloristika Folkloristika, naročito istraživanja narodnih umotvorina, pesama i pripovedaka. Na osnovu rukopisnih zbirki Srpske akademije nauka objavio je jednu zbirku pripovedaka s kritičkim napomenama i komentarom, dok je za potrebe školske nastave uredio jednu komentarisanu zbirku pripovedaka. Radio je i na kritičkom izdanju Vukove zbirke, folklorna građa iz Vukove zaostavštine koju je u Petrogradskoj javnoj biblioteci našao Ljubomir Stojanović.[37] Objavio je malu antologiju narodnih pesama, „Petnaest srpskih narodnih pesama”, namenjenu širokoj čitalačkoj publici.[38] Stara srpska religija i mitologija Bavio se vizantološkim pitanjima, ali i nizom drugih tema sa ovog područja.[39] Posebno je proučavao religiju Srba pre primanja hrišćanstva.[12] Za narodna verovanja se zainteresovao još dok je radio na knjizi „O Zenobijevoj zbirci poslovica i njenim izvorima”.[14] Znanje klasičnih jezika i književnosti i upućenost u uporedne religije omogućili su mu da protumači nejasne pojave iz srpske religije i mitologije i da pristupi njihovoj sistematskoj rekonstrukciji.[31] Pošto u vreme kada je započeo svoja istraživanja nije bilo pouzdanih izvora, kao polazište je uzimao narodne umotvorine i tradicionalna narodna verovanja. Uočio je da se na njima umnogome zasniva i današnja religija. Naime, uravo na osnovu vere, uočio je hiljadugodišnji kontinuitet u postojanju srpskog naroda, s obzirom da je u svojim elementima ostala onakva, kakva je bila i u prvim vekovima primanja hrišćanstva, nalazeći da su neke srpske religijske forme starije od antičkih, dok su svadbeni i pogrebni običaji preneseni u nepromenjenom obliku, još od bronzanog doba, da su u tesnoj vezi sa prastarim kultom predaka ostali i najpopularniji praznici (Božić i Slava), kao i najraspostranjeniji običaji (kumstvo i gostoprimstvo), da su neki mitovi prenošeni s pokolenja na pokolenje, bez većih izmena, a neki su vezivani za pojedine istorijske ličnosti (Sveti Sava, Miloš Obilić, Marko Kraljević, Stevan Visoki, Ivan Crnojević), dok su funkcije glavnih paganskih bogova, a naročito vrhovnog boga, prenesene na najuglednije hrišćanske svece (Sveti Jovan, Sveti Nikola, Sveti Đorđe i ponajviše Sveti Sava) ili đavola. Otkrivajući kako se srpski narod pokazao veoma konzervativan u religijskim shvatanjima, posebno u kultu predaka, kao jezgru svoje religije, gde je čak crkveno svetosavlje preradio u mitsko i mnogobožačko,[40] došao je od zaključka da se srpska religija uglavnom bazira na paganskoj i da je bliža sujeverju nego veri.[41] Otkrio je i uticaje ne samo paganstva i hrišćanstva, nego i mnogo starijih sistema verovanja, kao što su preanimizam, animizam i totemizam, koji su vekovima ostali očuvani u narodnoj religiji.[14] Mada su se njegovi zaključci o istoriji stare vere u izvesnoj meri kosili sa stavovima dogme Srpske pravoslavne crkve, a raniji istraživači narodne tradicije, kao što su Milan Đ. Milićević i Stojan Novaković su već ukazali na to da su mnogi srpski običaji očuvani iz starina i da predstavljaju dragocen izvor za proučavanje onog perioda kulture, o kome nema drugih dokumenata, Čajkanović je ovakva zapažanja pretvorio u svoje osnovno istraživačko načelo[42] i svojim radom na ovom području se svrstao među malobrojne osnivače novih nauka, zasluživši status prvog srpskog istoričara religije.[15] Krajnji zaključak njegovih studija je da se na osnovu zajedničkih elemenata u religijama slovenskih naroda može rekonstruisati religija Slovena u njihovoj prapostojbini, dok se iz zajedničkih elemenata u religijama indoevropskih naroda mogu odrediti njihova verovanja, dok su bili u zajednici.[35] Nažalost, obimna istraživanja u ovoj oblasti, nije stigao da uobliči, zbog uklanjanja sa Univerziteta i prerane smrti.[15] Njegov pokušaj rekonstrukcije čitavog sistema stare srpske religije i mitologije predstavlja prekretnicu u proučavanju srpske paganske religije, kao osnove tradicionalne duhovne kulture, a valorizacija njegovih naučnih rezultata je pretpostavka svakog daljeg proučavanja ovog važnog aspekta narodne duhovne tradicije.[43] Nasleđe Zaostavština Štampane knjige na 12.000 strana i deo preostale rukopisne građe su na molbu njegovog sina Nikole prebačeni u Narodnu biblioteku Srbije, a drugi deo rukopisne građe (doktorska disertacija i pripremni tekstovi iz stare srpske religije) se nalazi u Arhivu SANU.[26] Nakon njegove smrti, on i njegovo naučno delo su pali u zaborav, a proučavanje etnološkog nasleđa u novom društvu prestalo je da bude prioritet.[14] Tek sedamdesetih godina 20. veka Čajkanovićev student, a zatim i sam kao profesor, Vojislav Đurić je brojne Čajkanovićeve rasprave i članke, koji su između dva svetska rata objavljeni u domaćoj periodici, priredio i objavio u knjizi „Mit i religija u Srba” (1973).[14] Đurić je zatim objavio i Čajkanovićev rukopis iz Arhiva SANU, „Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama” (1985).[14] Prvi tekst o značenjima biljaka u narodnom verovanju Čajkanović je objavio o bosiljku još 1935, a naredne 1936. je objavio i tekstove o trnu i glogu. Rečnik koji je priredio Đurić je sadržao 215 azbučnim redom poređanih jedinica, o biljkama koje su u religioznom verovanju, kultu i magijskoj praksi i narodnoj medicini imali određenu ulogu, korišćenjem bogate etnološke građe. Uz ovaj rečnik, koji je objavljen uz minimalne intervencije, Đurić je, koristeći Čajkanovićev princip, sastavio manji rečnik sa još 37 biljaka i dodao zapise o badnjaku, zapisu, kolaču, mitskom bilju, senovitom drveću, setvi i tabuiranim biljkama, teme na koje je Čajkanovićev rečnik upućivao, ali koje originalno nisu bile posebnoe obrađene.[44] Odlučujući poduhvat je bilo priređivanje „Sabranih dela iz srpske religije i mitologije” (1994), u pet knjiga, koja obuhvataju sve ranije objavljene Čajkanovićeve radove, kao i „Staru srpsku religiju i mitologiju”, delo koje je Čajkanović ostavio nedovršeno u rukopisu, ali iz čijeg se sadržaja i sačuvanih poglavlja može videti da je trebalo da bude „veliko finale” svih njegovih radova na rekonstruisanju stare vere. Ono što nije stigao da napiše, predstavlja veliki gubitak za srpsku etnologiju.[14] U njegovu čast Odlikovan je srebrnom i zlatnom Medaljom za hrabrost, Ordenom belog orla s mačevima (1920[11]), Ordenom Svetog Save i francuskim ordenom Legije časti.[45] Od aprila 2005, u naselju Medaković III na Zvezdari u Beogradu, ulica Padina je ponela njegovo ime.[46] Laura Barna je 2012. objavila roman „Pad klavira”, koja opisuje duhovnu atmosferu Senjaka sredinom 20. veka, a započinje rušenjem njegove porodične kuće. Dela Za života je objavio oko trista bibliografskih jedinica.[31] Udžbenici: Njegovi visoko vrednovani udžbenici latinskog jezika za gimnazije, zasnovani su na njegovom izuzetnom znanju jezika, erudiciji, pouzdanim estetskim merilima i adekvatnom osećaju za pedagogiju, postali su obrazac stručno i kompetentno urađenih udžbenika[25]: „Izvod iz francuske gramatike” (1916) „Latinska čitanka za šesti razred“ (1927) „Latinska čitanka za sedmi razred gimnazije“ (1927) „Latinska čitanka za osim razred gimnazije“ (1928) „Latinska čitanka za šesti, sedmi i osmi razred” (1928) „Pregled rimske književnosti“ (1928), gde govori o religijskom karakteru najstarije poezije[47] „Pregled istorije grčke književnosti“, za potrebe univerzitetske nastave ostao u rukopisu Prevodi: Kao vrstan poznavac starogrčkog i latinskog prevodio je dela Plutarha, Tacita, Vergilija, Svetonija, Livija, Freda i drugih. Prevodi su propraćeni sažetim komentarima, punim korisnih obaveštenja manje upućenim čitaocima.[3] Herondine „Mimijambe”, prevod sa starogrčkog Plautove komedije, prevodi s latinskog: „Menehme” (1917) „Trorogi šešir” (1918) „Aulularija i Menehmi” (1918) „Odabrane komedije” (1923) Tacitovu „Germaniju” (1927) i brojne rimske pesnike. „Život svetoga Save” (1939), od Ivana Tomka Mrnavića izdatog u Rimu 1630.[48] Narodna književnost: „Ženidba Maksima Crnojevića : srpska narodna pesma s komentarom” (1917), Biblioteka „Napred” u Bizerti „Srpske narodne pesme I : pesme kosovske” (1918), Biblioteka „Napred” u Bizerti „Srpske narodne pesme : pesme mitološke” (1918) Biblioteka „Napred” u Bizerti „Stara srpska religija i mitologija : članci iz rečnika i zbirke poslovica Vuka Karadžića : I tekst” (1918) Biblioteka „Napred” u Bizerti „Petnaest srpskih narodnih pesama” (1925),[49] antologija „Srpske narodne pripovetke” (1927), zbornik koji je priređivao dve godine. Posvetio ga je Đorđu Polivki. Za zbornik je koristio 29 rukopisnih zbiraka iz Arhiva SKA, neobjavljene i većinom neproučene građe usmene književnosti, prikupljene u poslednjim decenijama 19. i prvim decenijama 20. veka, odabravši 212 pripovedaka od 1636, koje su vezane za mit i religiju. Podelio ih je na tri dela. Prvi deo čine priče o životinjama, bajke, novele, šaljive priče. Drugi deo čine skaske, legende, verovanja, primitivne priče, dok su ostale priče naknadno dodate. Mnoge propovetke iz ovog zbornika je upotrebio za svoje radove o religiji i mitologiji, i na taj način ih uveo u nauku.[50] Zbornik sadrži poseban deo pod naslovom „Napomene o zbirkama”, gde je svaku od upotrebljenih zbirki podrobno opisao, navodeći bibliografske beleške o sakupljačima, njihovim zanimanjima, mestu života i rada, godinu prispeća zbirke u Akademiju, ocenu o kvalitetima sakupljača, spiskom svih pripovedaka u svakoj od pregledanih zbirki s podrobnim sadržajem pripovedaka koje nije uvrstio u zbornik, spiskom kazivača, po imenu, godinama starosti, opštini i mestu. Poseban deo zbornika čine i Napomene o tekstu, opsežan studijski pristup odabranim pripovetkama, navodeći sve raspoložive do tada poznate izvore na varijante u domaćoj i stranoj literaturi.[51] Zbornikom je pokrio i prostor srpske usmene proze, koji je Vuku Karadžiću i njegovim sledbenicima ostao nepoznat, među njima prostor nekadašnje Vojne krajine (Kordun, Banija, Zapadna Slavonija), sa koje potiče više od trećina odabranih pripovedaka.[52] „Antologija srpskih narodnih pripovedaka” (1929), sadrži 217 pripovedaka: 42 iz Vukove zbirke, 49 iz svog zbornika „Srpske narodne umotvorine”, a 126 iz drugih izvora (zbirka Vuka Vrčevića, Bosanska vila, Vila, Letopis Matice srpske), raspoređenih u sedam grupa: priče o životinjama i basne, bajke, pripovetke muške, pripovetke kratke (većinom šaljive), skaske, legende, verovanja.[53] Ova zbirka je u drugom izdanju objavljena pod naslovom „Čudotvorni prsten. Najlepše srpske narodne pripovetke” (2001) „O postanku i razvoju srpske narodne epske poezije” (1959), u Zborniku Matice srpske za književnost i jezik. Pesme je prema sadržini i cilju podelio u tri grupe: pesme u slavu predaka (tužbalice i njima slične), pesme sa epskim motivima (takođe u slavu predaka, o smaku sveta, o nestanku junaka, o silasku u donji svet) i pesme sa pripovednim motivima (bajke, novele, skaske i legende u epskom stihu).[54] Knjige o religiji: „O Zenobijevoj zbirci poslovica i njenim izvorima” (1914) „U Boga su vunene noge, a gvozdene ruke” (1914) „O grčkim i rimskim izvorima Dositejevih basana” (1914), bavi se pitanjem odnosa grčih i rimskih pisaca i Dositeja Obradovića. „Studije iz religije i folklora” (1924), studija koja predstavlja sintezu nakon tridesetogodišnjeg proučavanja mita i religije, sa preko 60 radova, koje je naznačio kao „prethodne”, odnosno one koji prethode velikim sintezama. U njima je rekonstruisao deo po deo starinske srpske vere, utvrđujući prvobitni vid i smisao raznih religijskih pojava, koje potiču i iz najdublje prošlosti, a koje su i nakon primanja hrišćanstva,[55] često nepromenjene zapamćene u narodnim umotvorinama i u običajima srpskog naroda do najnovijega doba.[56] „Vergilije i njegovi savremenici” (1930) objavljena povodom 2.000 godina od Vergilijevog rođenja „O srpskom vrhovnom bogu” (1941). Delo je priljeno na skupu Akademije filosofskih nauka 18. decembra 1939, a štampano godinu dana kasnije u okviru Posebnih izdanja SKA.[55] Izdanje je prošlo nezapaženo, usled izbijanja Drugog svetskog rata[14] Predstavlja sintezu, koja obuhvata „prethodne radove” (naročito kult predaka, Božić, slava i Sveti Sava), izvršena je rekonstrukcija atributa i funkcija srpskog vrhovnog boga Daboga[14] i prikazan je najvažniji događaj u sudaru paganstva i hrišćanstva poraz vrhovnog boga, koji je sa svojim velikim bogovima ustupio mesto hrišćanskom Bogu i njegovim svecima, čime je ostvaren glavni cilj hrišćanske crkve.[56] Međutim, on u narodnim predanjima nalazi ostatke stare vere. „Mit i religija u Srba - izabrane studije” (1973) „Rečnik narodnog verovanja o biljkama” (1985) „Sabrana dela iz srpske religije i mitologije u pet knjiga” priredio Vojislav Đurić: knjiga 1: „Studije iz srpske religije i folklora 1910 – 1924” (1994) knjiga 2: „Studije iz srpske religije i folklora 1924 – 1942” (1994) knjiga 3: „O vrhovnom bogu u staroj srpskoj religiji” (1994) knjiga 4: „Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama” (1994) knjiga 5: „Stara srpska religija i mitologija” (1994), sistematski pregled celokupne stare vere ostao je nedovršen u rukopisu.[54] Časopisi: Sarađivao je sa mnogim časopisima i listovima „Srpski književni glasnik“, gde je objavio više članaka koji su uticali na popularizaciju i proširivanje znanja šire publike o antičkoj književnosti („O antičkim poslovicama”, „O tragičnom pesništvu i pozorištu kod Grka”, „O ženi u Grka i Rimljana”). Takođe je sarađivao u listovima „Godišnjica Nikole Čupića“, „Bosanska vila“, „Glas Srpske kraljevske akademije“, „Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor“, „Starinar“, „Južnoslovenski filolog“, „Nova iskra“, „Država“, „Bogoslovlje“, „Zabavnik“, „Politika“, „Pravda“.[3] Objavio je i više članaka u „Srpskom etnografskom etnografskom zborniku”. Veliki broj njegovih studija ostao je neobjavljen, iako su se već nalazile pripremeljene za štampu. Narodna enciklopedija: Bio je saradnik u izradi Narodne enciklopedije, urednika Stanoja Stanojevića, gde je obradio teme iz istorije religije, neke u vidu rezimea ranije objavljenih radova i onih koje je tek nameravao da obradi..

Roman o sukobu kultura u maloj bosanskoj varoši Travniku, o provincijskoj svesti i Bonapartinom konzulu - Žanu Davilu ... Broj ocena: 101 Artikal je RASPRODAT ! Pogledaj Aktuelnu Ponudu: Domaći Autori Na Stranim Jezicima Šifra Proizvoda: 8107 Poslednja cena bila je: 1540 din Obavesti me kad stigne Karakteristike proizvoda: The Days Of The Consuls - Ivo Andric Naziv Knjige : The Days Of The Consuls Autor: Ivo Andrić Izdavač: Dereta Godina izdanja: 2020 Br. str.: 605 Povez: tvrd Format: 21 cm Pismo: latinica ISBN: 978-86-6457-290-3 Jezik: engleski Opis proizvoda: The Days Of The Consuls - Ivo Andric *** O Knjizi *** Roman o sukobu kultura u maloj bosanskoj varoši Travniku, o provincijskoj svesti i Bonapartinom konzulu - Žanu Davilu, Parižaninu tanane prirode, pesnuku po osećanju sveta koji, dolazeći iz prosvećene Evrope u mračnu bosansku varošicu, shvata sve one posebnosti i krakterološke tmine Bosne. Pokušavajući da učvrsti francuski upliv u islamsko carstvo i sam konzul postaje deo večite bosanske melanholije i demagoške politike islamske carevine. Nikada do tada Davil, savremeni mladi čovek evropskog obrazovanja, nije video ljude kao što su bili Travničani, ni običaje kao što je audijencija kod turskog vezira, ni navike kao što je pljuvanje nedobrodošlog stranca. Susretom francuskog diplomate i turskog velikodostojnika kome Davil čita klasičnu tragediju a kod koga ona izaziva grohotan smeh, Andrić je hteo da prikaže sudar dva sveta i dve kulture koji se nikada neće pomiriti, a jaz između njih neće biti prevaziđen ni pokušajima njihovih najdobroćudnijih predstavnika. Pukovnik fon Miterer je austrijski predstavnik u vezirskom gradu početkom 19. veka. Skromni bivši pogranični oficir potpuno je zbunjen Travnikom. Bačen u međuprostor dveju civilizacija, ne razumevajući do kraja nijednu od njih, fon Miterer je, pri tom, fatalno obeležen brakom sa ženom koja se neizmerno razlikuje od njega. Fon Miterer nije razumeo nijednog od trojice turskih vezira koji su se smenjivali za vreme njegove službe u Travniku ni istočnjački svet ćutnje i tajnih radnji čiji su oni predstavnici. On takođe nije razumeo ni novi građanski svet francuske države ni njenog predstavnika Davila, sa kojim je često dolazio u sukob. Bio mu je stran svet fantazija njegove lepe ali i čudne žene. Vezirov Konak je treće središte političkog života i mesto najčešćih susreta trojice diplomata. Očekivalo bi se da predstavnici prosvećene Evrope čine zajedničku prepreku azijatskom osvajaču. Da nije tako kazuje nam vezirov komentar posle jednog Davilovog sukoba sa fon Mitererom: „Dva psa, pa se pobila u mojoj avliji.“ Ako Austrija ne ratuje sa Turskom, ona ratuje sa Francuskom; ako Turskom carstvu u opadanju slabe osvajačke namere, javiće se novi osvajač, ovoga puta u Evropi, Napoleonova imperija. Poznata je teza da, ako bi Pariz izgoreo do temelja bilo bi ga moguće rekonstruisati prema romanima Vikotora Igoa. Ako bi, jednog dana, zaboravili sve aspekte i traume istorije balkanskih naroda i prostora bilo bi ih moguće rekonstruisati na osnovu dela Ive Andrića. *** O Autoru *** Ivo Andrić je rođen u Travniku 9.oktobra 1892. Tamo su se, sticajem okolnosti našli njegovi roditelji u poseti kod rodbine. Porodica Andrić je stara sarajevska porodica, dugo su živeli u tom gradu baveći se tradicionalnim porodičnim zanatom – kujundžilukom. Međutim, porodica Andrić je nosila sobom i jednu kobnu tradiciju – tuberkulozu. Mnogi piščevi preci uključujući i sve stričeve podlegli su joj još u mladosti. Andrić ostaje bez oca kao dvogodišnji dečak. Majka, Katarina Andrić daje svog jedinca sestri Ani i njenom mužu Ivanu Matovšik u Višegrad. Boravak u Višegradu, gde je završio osnovnu školu, ostavlja veliki utisak na Andrića koji dugo posmatra lukove višegrdaskog mosta – ćuprije na Drini, koji će kasnije izrasti u kapitalno književno delo Na drini ćuprija. Posle osnovne škole vraća se u Sarajevo gde 1903. upisuje Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. U Bosanskoj vili objavljuje svoju prvu pesmu: U sumrak. Na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu, oktobra 1912, započinje studije. Zbog bolesti već sledeće godine napušta Zagreb i odlazi na Filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. Intenzivno uči poljski jezik i piše poeziju. Odmah posle atentata na austro-ugarskog nadvojvodu Franca Ferdinanda (28 juna 1914.) vraća se u zemlju, kao vatreni projugoslovenski revolucionar, gde odmah u Splitu biva uhapšen. Do matra 1915. ostaće u mariborskoj tamnici da bi odmah po izlasku sa robije bio upućen u konfinaciju u Ovčarevo i Zenicu, gde ostaje do marta 1915 godine. Već 1918. dovršava knjigu stihova u prozi Ex ponto i, nezadovoljan atmosferom u Zagrebu odlazi u Beograd. Veoma brzo se uključuje u Beogradski književni život drugujući sa Crnjanskim, Vinaverom, Pandurovićem, Sibetom Milinčićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane Moskva. Početkom 1920. zapošinje dipolmatsku karijeru poslanstvom u Vatikanu, objavljuje zbirku pesama u prozi Nemiri i pripovetku Put Alije Đerzeleza. S jeseni 1921. godine Andrić je postavljen za činovnika u Generalni konzulat Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Bukureštu, a iste godine započinje saradnju sa Srpskim književnim glasnikom objavljujući u broju 8 priču Ćorkan i švabica. Godine 1922. premešten je na rad u Konzulat u Trstu. Početkom 1923. godine on je vicekonzul u Gracu. Budući da nije završio fakultet, preti mu otkaz u Ministarstvu spoljnih poslova. Između mogućnosti da fakultet završi državnim ispitom ili odbranom doktorata, Andrić bira drugu mogućnost i u jesen 1923. godine upisuje se na Filosofski fakultet u Gracu. U junu mesecu 1924. godine u Gracu je odbranio doktorsku tezu: Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine. Petnaestog septembra, pošto je odbranio doktorat, stiče pravo da se vrati u diplomatsku službu. Krajem godine prelazi u Beograd u Političko odelenje Ministarstva inostranih dela. Ove godine pojavljuje se Andrićeva prva zbirka priča u izdanju Srpske književne zadruge u koju, pored nekih već objavljenih u časopisima, ulaze i nove – „U zindanu“ i „Rzavski bregovi“. Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, godine 1926, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetke. Oktobra meseca biva postavljen za vicekonzula Generalnog konzulata Kraljevine Jugoslavije u Marseju. Sledeće godine, tri meseca provodi na radu u Generalnom konzulatu u Parizu: gotovo sve slobodno vreme u Parizu Andrić provodi u Nacionalnoj biblioteci i Arhivu Ministarstva inostranih poslova proučavajući istorijsku građu o Bosni s početka devetnaestog veka. U Ženevi počinje da radi kao sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda. U martu mesecu 1933. godine vraća se u Beograd kao savetnik u Ministarstvu inostranih poslova. Postaje načelnik političkog odeljenja Ministarstva inostranih dela 1935. godine i stanuje u hotelu Ekscelzior. Andrićeva diplomatska karijera ide uzlaznom linijom i on u novembru mesecu 1937. godine biva imenovan za pomoćnika ministra inostranih poslova. Te godine dobija i visoka državna odlikovanja Poljske i Francuske: Orden velikog komandira obnovljene Poljske i Orden velikog oficira Legije časti. Iako okupiran diplomatskim poslovima, prikuplja građu o konzulskim vremenima u Travniku, u Državnom arhivu proučava izveštaje austrijskih konzula od 1808. do 1817. godine - Paula fon Mitesera i Jakoba fon Paulića. Početkom 1938. godine pojavljuje se prva monografija o Andriću iz pera dr Nikole Mirkovića. Tokom 1939. Ivo Andrić biva postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. U jesen 1940. posle nemačke aneksije Poljske, Andrić protestvuje kod nemačkih vlasti i kancelara Adolfa Hitlera, zbog toga što Nemci mnoge naučnike i pisce odvode u logore. Vlasti u Beogradu često zanemaruju svog ambasadora i Andrić piše molbu za rezrešenje dužnosti. Njegov predlog nije prihvaćen i on 25 marta 1941. prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda 7 aprila 1941. napušta Berlin. Odbija ponudu nemačkih vlasti da ide u Švajcarsku ali bez ostalih članova poslanstva i njihovih porodica. Vraća se u Beograd i živi povučeno kao podstanar kod advokata Brane Milenkovića. Za vreme rata završava romane Na Drini ćuprija, Travnička hronika i Gospođica. Prve posleratne godine postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije i potpredsednik Društva za kulturnu saradnju sa Sovjetskim Savezom i većnik III zasedanja ZAVNOBIH-a. Tokom 1946. godine živi u Beogradu i Sarajevu, postaje redovan član SANU. Te godine, među ostalim, objavljuje pripovetke; Zlostavljanje i Pismo iz 1920. Sledeće godine postaje član Prezidijuma Narodne skupštine NR Bosne i Hercegovine. Tokom 1948. godine prvi put će biti štampana „Priča o kmetu Simanu“. Narednih nekoliko godina vrlo aktivno bavi se javnim poslovima, drži predavanja, govori na javnim skupovima, kao član različitih delegacija putuje u Sovjetski Savez, Bugarsku, Poljsku, Francusku, Kinu. Objavljuje uglavnom kraće tekstove, odlomke pripovedaka, priče Bife Titanik (1950), Znakovi(1951), Na sunčanoj strani, Lica (1953). Godine 1954. postaje član Komunističke partije Jugoslavije. Prvi potpisuje Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Te godini štampa u Matici srpskoj Prokletu avliju. „Za epsku snagu“ kojom je „oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje“, Ivo Andrić je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu. Posle smrti supruge Milice (1968.) Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Trinaestog marta 1975. godine svet će napustiti jedan od najvećih stvaralaca na srpskom jeziku, pisac mitotvorne snage i mudri hroničar balkanskog karakazana. Svi proizvodi iz: Domaći Autori Na Stranim Jezicima Sve iz: Knjižara - Knjige, Udžbenici i Pribor * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Cirilica! Kratki roman Prokleta avlija, čije pisanje je Andrić započeo između dva svetska rata, a dovršio ga i objavio 1954. godine, smatra se piščevim remek-delom. Komponovan je narativnim postupkom „upričavanja priče“ (prstenasta, okvirna strktura). Ima više pripovedača koji jedan od drugoga preuzimaju kazivačku poziciju. Pripovedanje u ovom romanu može se predstaviti i slikom koncentričnih krugova koji se skupljaju do samog jezgra priče. Kao i svi drugi Andrićevi romani, izuzimajući Gospođicu, Prokleta avlija okrenuta je istoriji ali na drukčiji način od višegradske, travničke i sarajevske hronike. Roman je ispripovedan smirenim, nepristrasnim tonom, kojim se odmereno i sugestivno teži objektivizaciji, kako je to kod Andrića već običaj i pravilo. Do centralne, istorijske priče iz XI veka o tragičnoj sudbini Džem-sultana, Andrić nas dovodi posredno. O Džem-sultanu pripoveda mladi polu-Turčin Ćamil, koji u njemu vidi svog sudbinskog srodnika i preteču. O Ćamilu pripoveda prestravljeni Jevrejin Haim, a svi oni su samo uspomena fra-Petra na dane provedene u stambolskom zatvoru, „prokletoj avliji“. Tu uspomenu, opet, grli luk sećanja bezimenog mladića (pisca?), koji, gledajući u zimski dan na fra-Petrov grob, vraća u sebi ceo tok priče. Svi protagonisti Proklete avlije, ma koliko različiti, čuvaju u sebi iskustvo sužnja, pa svet, makar i nesvesno, osećaju kao ograničen, teskoban prostor. Kao da je samo postojanje tamnovanje. (Naslov romana simbolički je ključ čitanja.) Uskomešanost zatvora u koji se sliva zli talog imperije koja je prešla svoj vrhunac, ali gde, igrom slučaja, zalutaju i ljudi koji su samo drukčiji od ostalih, postaje neka vrsta zamene za svet: on traje u vremenu i ne obazire se na pojedinačne ljudske sudbine koje ga tvore. „Svi su sporedni i nevažni“ zapisuje Andrić. „Avlija živi sama za sebe, sa stotinu promena, i uvek ista.“ Ivo Andrić (Dolac, kod Travnika, 9. oktobar 1892 — Beograd, 13. mart 1975) bio je srpski i jugoslovenski književnik i diplomata Kraljevine Jugoslavije.[a] Godine 1961. dobio je Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“.[5] Kao gimnazijalac, Andrić je bio pripadnik naprednog revolucionarnog pokreta protiv Austrougarske vlasti Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije. U austrijskom Gracu je diplomirao i doktorirao, a vreme između dva svetska rata proveo je u službi u konzulatima i poslanstvima Kraljevine Jugoslavije u Rimu, Bukureštu, Gracu, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi i Berlinu.[6] Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti u koju je primljen 1926. godine. Njegova najpoznatija dela su pored romana Na Drini ćuprija i Travnička hronika, Prokleta avlija, Gospođica i Jelena, žena koje nema. U svojim delima se uglavnom bavio opisivanjem života u Bosni za vreme osmanske vlasti. U Beogradu je osnovana Zadužbina Ive Andrića, prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe. Na osnovu piščeve testamentarne volje, svake godine dodeljuje se Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku Ivo Andrić je rođen 9. oktobra ili 10. oktobra 1892. godine[7][8][9] u Docu pored Travnika u tadašnjoj Austrougarskoj od oca Antuna Andrića (1863—1896)[10], školskog poslužitelja, i majke Katarine Andrić (rođena Pejić). Budući veliki pisac se rodio u Docu sticajem okolnosti, dok mu je majka boravila u gostima kod rodbine. Andrić je kao dvogodišnji dečak ostao bez oca koji je umro od posledica tuberkuloze. Ostavši bez muža i suočavajući se sa besparicom, Ivina majka je zajedno sa sinom prešla da živi kod svojih roditelja u Višegrad gde je mladi Andrić proveo detinjstvo i završio osnovnu školu.[11][12][13][14] Andrić je 1903. godine upisao sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u „Bosanskoj vili“ objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“.[15] Kao gimnazijalac, Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik naprednog nacionalističkog pokreta Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije.[16] Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije slovenske književnosti i istorije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Naredne godine prelazi na Bečki univerzitet ali mu bečka klima ne prija i on, nasledno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. U Krakovu je stanovao kod porodice čija je ćerka Jelena Ižikovska mogla da bude prototip za „Jelenu, ženu koje nema”.[17] Prvi svetski rat Godine 1914, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje studentske kofere, napušta Krakov i dolazi u Split. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik i pripadnik Mlade Bosne, ostati do marta 1915. godine. Za vreme boravka u mariborskom zatvoru, Andrić je intenzivno pisao pesme u prozi.[18] Po izlasku iz zatvora, Andriću je bio određen kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem je ostao sve do leta 1917. godine, kada je objavljena opšta amnestija, posle čega se vratio u Višegrad. Između dva rata Nakon izlaska iz kućnog pritvora zbog ponovljene bolesti pluća, odlazi na lečenje u Zagreb, u Bolnicu Milosrdnih sestara gde dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom „Ex Ponto“ biti objavljena u Zagrebu 1918. godine. Nezadovoljan posleratnom atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć Tugomira Alaupovića, i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Simom Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane „Moskva“. Ivo Andrić u svom domu u Beogradu koji je pretvoren u Spomen-muzej Ive Andrića. Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. bio je postavljen za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu.[19] U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi „Nemiri“, pripovetke „Ćorkan i Švabica“, „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“. U junu 1924. godine je na Univerzitetu u Gracu odbranio doktorsku tezu „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, 1926. godine, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske kraljevske akademije, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetku „Mara milosnica“. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marselju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka „Most na Žepi“. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. 1934. godine postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Po dolasku Milana Stojadinovića na mesto predsednika vlade i ministra inostranih poslova, jula 1935. je postavljen za vršioca dužnosti načelnika Političkog odeljenja Ministarstva unutrašnjih poslova.[20] U vladi Milana Stojadinovića više od dve godine, od 1937. do 1939, obavljao je dužnost zamenika ministra inostranih poslova.[21] Ivo je 16. februara 1939. na godišnjoj skupštini Srpske kraljevske akademije, na predlog profesora Bogdana Popovića, slikara Uroša Predića i vajara Đorđa Jovanovića, izabran jednoglasno u zvanje redovnog člana Akademije.[22] Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.[23] Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha – Adolfu Hitleru.[24] Drugi svetski rat U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i umetnike odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Zbog neslaganja sa politikom vlade u rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu podnosi ostavku na mesto ambasadora, ali njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem napušta Berlin. Naredna dva meseca su proveli na Bodenskom jezeru. Odbio je da se skloni u Švajcarsku,[25] i sa osobljem i članovima njihovih porodica, 1. juna 1941. je specijalnim vozom doputovao u Beograd, čime se završila njegova diplomatska karijera. Novembra 1941. je penzionisan na sopstveni zahtev, mada je odbio da prima penziju.[26] Rat provodi u Beogradu u izolaciji. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru.[27] Iz moralnih razloga je odbio poziv kulturnih radnika, da se njegove pripovetke uključe u „Antologiju savremene srpske pripovetke“ za vreme dok „narod pati i strada“: „Kao srpski pripovedač, kao dugogodišnji saradnik Srpske književne zadruge i član njenog bivšeg Književnog odbora, ja bih se u normalnim prilikama, razumljivo, odazvao ovom pozivu. Danas mi to nije moguće, jer u sadašnjim izuzetnim prilikama, ne želim i ne mogu da učestvujem u ni u kakvim publikacijama, ni sa novim, ni sa ranije već objavljenim svojim radovima.” U tišini svoje iznajmljene sobe u Prizrenskoj ulici, piše prvo roman Travnička hronika, a krajem 1944. godine okončava i roman Na Drini ćuprija. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata. Krajem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica.[28] Nakon rata Andrićev grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju. Godine 1946. postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije.[26] Tokom 1946. godine objavljuje „Pismo iz 1920. godine“. Između 1947. i 1953. godine objavljuje pripovetke „Priča o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, „Priča o kmetu Simanu“, „Bife Titanik“, „Znakovi“, „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“, „Aska i vuk“, „Nemirna godina“ i „Lica“. Godine 1954, postao je član Komunističke partije Jugoslavije. Potpisao je Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Roman „Prokleta avlija“ je štampao u Matici srpskoj 1954. godine. Oženio se 1958. godine kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, Milicom Babić, udovicom Andrićevog prijatelja, Nenada Jovanovića.[29] Nobelov komitet 1961. godine dodeljuje Andriću Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“. Besedom „O priči i pričanju“ se 10. decembra 1961. godine zahvalio na priznanju. Andrić je novčanu nagradu od milion dolara dobijenu osvajanjem Nobelove nagrade u potpunosti poklonio za razvoj bibliotekarstva u Bosni i Hercegovini.[30] Dana 16. marta 1968. Andrićeva supruga Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Bio je član Upravnog odbora Srpske književne zadruge od 1936. do 1939. i od 1945. do smrti 1975. godine.[31] Andrić umire 13. marta 1975. godine na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju u Aleji zaslužnih građana. Književni rad Andrić je u književnost ušao pesmama u prozi „U sumrak“ i „Blaga i dobra mesečina“ objavljenim u „Bosanskoj vili“ 1911. godine.[32] Pred Prvi svetski rat, u junu 1914. godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika objavljeno je šest Andrićevih pesama u prozi („Lanjska pjesma“, „Strofe u noći“, „Tama“, „Potonulo“, „Jadni nemir“ i „Noć crvenih zvijezda“).[32] Prvu knjigu stihova u prozi - „Ex Ponto“ - Andrić je objavio 1918. godine u Zagrebu, a zbirku „Nemiri“ štampao je u Beogradu 1920. godine.[33] Spomenik Ivi Andriću u Beogradu Andrićevo delo možemo podeliti u nekoliko tematsko-žanrovskih celina. U prvoj fazi, koju obeležavaju lirika i pesme u prozi (Ex Ponto, Nemiri), Andrićev iskaz o svetu obojen je ličnim egzistencijalno-spiritualnim traganjem koje je delimično bilo podstaknuto i lektirom koju je u to vreme čitao (Kirkegor na primer). Mišljenja kritike o umetničkim dosezima tih ranih radova podeljena su: dok srpski kritičar Nikola Mirković u njima gleda vrhunsko Andrićevo stvaralaštvo, hrvatski književni istoričar Tomislav Ladan smatra da se radi o nevažnim adolescentskim nemirima koji odražavaju piščevu nezrelost i nemaju dublje ni univerzalnije vrednosti. Druga faza, koja traje do Drugog svetskog rata, obeležena je Andrićevim okretanjem pripovedačkoj prozi i, na jezičkom planu, definitivnim prelaskom na srpsku ekavicu. Po opštem priznanju, u većini pripovedaka Andrić je našao sebe, pa ta zrela faza spada u umetnički najproduktivnije, s većinom Andrićevih najcenjenijih priča. Pisac nije bio sklon književnim eksperimentima koji su dominirali u to doba, nego je u klasičnoj tradiciji realizma 19. veka, plastičnim opisima oblikovao svoju vizuru Bosne kao razmeđa istoka i zapada, natopljenu iracionalizmom, konfesionalnim animozitetom i emocionalnim erupcijama. Ličnosti su pripadnici sve četiri etničko-konfesionalne zajednice (Muslimani, Jevreji, Hrvati, Srbi – uglavnom prozvani po konfesionalnim, često pejorativnim imenima (Vlasi, Turci)), uz pojave stranaca ili manjina (Jevreji, strani činovnici), a vremensko razdoblje pokriva uglavnom 19. vek, ali i prethodne vekove, kao i 20. Treća faza obeležena je obimnijim delima, romanima Na Drini ćuprija, Travnička hronika, Gospođica i nedovršenim delom Omerpaša Latas, kao i pripovetkom Prokleta avlija. Radnja većine ovih dela je uglavnom smeštena u Bosni, u njenu prošlost ili u narativni spoj prošlosti i sadašnjosti gde je pisac, na zasadama franjevačkih letopisa i spore, sentencama protkane naracije, uspeo da kreira upečatljiv svet „Orijenta u Evropi“. Piščevo se pripovedanje u navedenim delima odlikuje uverljivo dočaranom atmosferom, upečatljivim opisima okoline i ponašanja i psihološkim poniranjem. Osim tih dela, autor je u ovom periodu objavio i niz pripovedaka, putopisne i esejističke proze i poznato i često citirano delo, zbirku aforističkih zapisa Znakovi pored puta (posthumno izdato), nesumnjivo jedno od Andrićevih najvrednijih dela. Andrić o umetnosti Ivo Andrić 1922. godine Svoje shvatanje smisla i suštine umetnosti Andrić je izlagao, bilo u posebnim napisima bilo implicitno, u pojedinim pasažima svog umetničkog dela. U tom pogledu posebno se ističe njegov esej Razgovor sa Gojom, pripovetka Aska i vuk, beseda povodom dobijanja Nobelove nagrade, „O priči i pričanju“ i zbirka aforističkih zapisa „Znakovi pored puta“. Umetničko stvaranje je po Andriću složen i naporan čin koji se vrši po diktatu čovekove nagonske potrebe za stvaranjem. U osnovi nagonska, čovekova potreba za lepotom odbrana je od umiranja i zaborava; ona je dijalektička suprotnost zakonima prolaznosti. U igri jagnjeta iz alegorijske pripovetke Aska i vuk simbolizovan je umetnički nagon čovekov kao „instinktivan otpor protiv smrti i nestajanja“ koji „u svojim najvišim oblicima i dometima poprima oblik samog života“. Umetnost i volja za otporom, kazuje Andrić na kraju ove pripovetke, pobeđuje sve, pa i samu smrt, a svako pravo umetničko delo čovekova je pobeda nad prolaznošću i trošnošću života. Život je Andrićevom delu divno čudo koje se neprestano troši i osipa, dok umetnička dela imaju trajnu vrednost i ne znaju za smrt i umiranje. Stvaralački akt, po Andrićevom shvatanju, nije prost reproduktivan čin kojim se gola fotografije unosi u umetničko dela. Umetnost, istina, mora da ima dubokih veza sa životom, ali umetnik od materijala koji mu pruža život stvara nova dela koja imaju trajnu lepotu i neprolazan značaj. Fenomen stvaralaštva ogleda se u tome što umetnici izdvajaju iz života samo one pojave koje imaju opštije i dublje značenje. Dajući takvim pojavama umetnički oblik, umetnici ih pojačavaju „jedva primetno za jednu liniju ili jednu nijansu u boji“, stvarajući umetničku lepotu koja otada sama nastavlja svoju slobodnu sudbinu. Sve što u životu postoji kao lepota – delo je čovekovih ruku i njegova duha. Sastavni je deo „života i autentičan oblik ljudskog ispoljavanja“, stvoren za jedan lepši i trajniji život. Mostovi i arhitektonske građevine najbolje ilustruju Andrićevo shvatanje trajnosti lepote koju čovek stvara. Anonimni neimar iz Mosta na Žepi spasava se od zaborava time što svoju stvaralačku viziju prenosi u kamenu lepotu luka razapetog nad obalama pod kojima kao prolaznost protiču hučne vode Žepe. Funkcija umetnosti je i u naporu umetnika da svoje delo uključi u trajne tokove života, da čoveka izvede iz „uskog kruga ... samoće i uvede ga u prostran i veličanstven svet ljudske zajednice“. Postojanje zla u čoveku i životu ne sme da zaplaši umetnika niti da ga odvede u beznađe. I zlo i dobro, kao dijalektičke autonomne sile, samo su latentnost života i ljudske prirode. Dužnost je umetnika da otkriva i jedno i drugo, ali, istovremeno, i da svojim delom utire put spoznaji da je moguće pobediti zlo i stvoriti život zasnovan na dobroti i pravdi. Umetnost je dužna da čoveku otkriva lepotu napora podvižnika koji koračaju ispred savremenika i predosećaju buduće tokove života. Tako umetnost stalno otvara perspektive životu pojedinaca, naroda i čovečanstva, u podvizima i porazima onih koji su prethodili umetnost nalazi nataložena iskustva čovečanstva. Prohujala stoleća sublimišu čovekovo iskustvo oko nekolikih legendi, koje potom inspirišu umetnika. Smisao savremenosti je u stvaralačkom prenošenju iskustva prošlosti u one vrednosti savremenog stvaranja koje će, nadživljavajući nas, korisno poslužiti potomcima. „Samo neuki, nerazumni ljudi – kaže Andrić – mogu da smatraju i da je prošlost mrtva i neprolaznim zidom zauvek odvojena od sadašnjice. Istina je, naprotiv, da je sve ono što je čovek mislio i osećao i radio neraskidivo utkao u ono što mi danas mislimo, osećamo i radimo. Unositi svetlost naučne istine u događaje prošlosti, znači služiti sadašnjosti“. Svrha umetnosti je u povezivanju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, u povezivanju „suprotnih obala života, u prostoru, u vremenu, u duhu“. Po Andrićevom shvatanju umetnik je i vesnik istine, a njegovo delo poruka kojom se iskazuje složena stvarnost ljudske istorije. On je „jedan od bezbrojnih neimara koji rade na složenom zadatku življenja, otkrivanja i izgrađivanja života“. Opisujući svoje stvaralačke trenutke, Andrić kazuje: „Ni traga da se vratim sebi. Samo da mogu, kao surovo drvo i studen metal, u službi ljudske slabosti i veličine, u zvuk da se pretvorim i da ljudima i njihovoj zemlji potpuno razumno prenesem bezimene melodije života ...“ Govoreći o opasnostima koje vrebaju umetnika, Andrić posebno upozorava na formalizam reči i dela: „Beskrajno nagomilavanje velikih reči sve nam manje kazuje što se više ponavlja i pod njim izdišu istina i lepota kao robinje“. Najdublji poraz doživljuje onaj umetnik koji smatra da „prasak reči i vitlanje slika mogu biti umetnička lepota. Istina, svakom pravom umetničkom delu potreban je i estetski sjaj, ali on se ostvaruje samo u jednostavnosti. „Savršenstvo izražavanja forme – kaže Andrić – služba je sadržini“. Pružajući „zadovoljstvo bez patnje i dobro bez zla“, umetničko delo će pružiti čoveku najviši vid života – česta je poruka Andrićevog dela. Andrićeva vizija harmoničnog života budućeg čovečanstva zasnovana je upravo na uverenju da će umetnička lepota uništiti zlo i izmiriti protivrečnosti čovekovog bitisanja. Napomena: Tekst ovog članka je delom, ili u potpunosti, prvobitno bio preuzet sa prezentacije Znanje.org uz odobrenje. Umetnički postupak Poštanska marka s likom Ive Andrića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine U načinu izgrađivanja likova i umetničkom postupku pri oblikovanju svojih misli o životu i ljudima, Andrić se ne odvaja od najlepših tradicija škole realističke književnosti, iako takav njegov postupak ne znači i ponavljanje tradicionalnih realističkih manira.[34] Njegove slike života nisu samo realistički izraz određene životne i istorijske stvarnosti, jer on u njih utkiva i znatno šira uopštavanja i opštija, gotovo trajna životna značenja. Legendarni bosanski junak Alija Đerzelez nije samo tip osmanlijskog pustolova i avanturiste, već i večiti čovek pred večitim problemom žene. Tamnica iz pripovetke Prokleta avlija ima znatno šire značenje: ona je izvan vremena i mesta kojima ih je pisac lokalizovao. Iako se u Andrićevom književnom delu najčešće javlja Bosna, gotovo svi njeni likovi se izdižu izvan životnog kruga u kome ih pisac nalazi. Andrić, prirodno, nikada ne izneverava tipičnost sredine i vremena, ali on pri tom tako kompleksne ličnosti ume da dogradi i u njima podvuče ono što je opštije i životno šire od osobenosti određenih konkretnom sredinom i vremenom. Ono po čemu se Andrić naročito ističe u srpskoj savremenoj književnosti, to su vanredne analize i psihološka sagledavanja onih čovekovih stanja koja su u srpskoj književnosti, do njega, bila izvan značajnih literarnih interesovanja. Njega najviše zanima onaj tamni i neizrecivi nagon u čoveku, koji je izvan domašaja njegove svesti i volje. Polazeći od nekih savremenih postavki psihološke nauke, Andrić je prikazao kako ti tajanstveni unutrašnji impulsi fatalno truju i opterećuju čoveka. Osim toga, on je sa posebnom sugestivnošću slikao dejstvo seksualnih nagona i čulnih percepcija na duševni život čoveka. Zbog svega toga Andrić se prvenstveno pokazuje kao moderni psihoanalitičar u našoj savremenoj književnosti. U sudbini svake ličnosti ovog našeg pripovedača je i neka opštija ideja, izvesna misao o životu, čoveku i njegovoj sreći. Zato se za njegovu prozu s pravom kaže da nosi u sebi obeležja filozofskog realizma. Andrić je i majstor i reči i stila. Njegova proza je sačuvala apsolutnu, kristalnu jasnost izraza. On ne traži stilski efekat u neobičnoj metafori ili u naglašenom izrazu. Skladna i jednostavna rečenica, uverljivost i sugestivna estetska i misaona funkcionalnost pripovedačkih slika čine da Andrićevo delo predstavlja najsuptilniju umetničku vrednost koju srpska književnost poseduje. Andrićevo delo je postalo ponos srpske kulture, a sa visokim međunarodnim priznanjem, oličenim u Nobelovoj nagradi, ono danas živi i kao trajna svojina svetske literature. Zadužbina Ive Andrića Ivo Andrić iz profila Glavni članak: Zadužbina Ive Andrića Zadužbina Ive Andrića je počela sa radom 12. marta 1976. godine na temelju testamentarne volje Ive Andrića.[35] Prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština „sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe“. Organizujući naučne skupove o Andrićevom delu i o različitim aspektima savremene srpske književnosti, Zadužbina služi najdubljim intersima srpske književnosti, umetnosti i kulture. Veliki je broj diplomaca i postdiplomaca koji su dobili stipendiju Andrićeve zadužbine za radove iz oblasti književnosti, a takođe su kao gosti i stipendisti, u piščevoj Zadužbini boravili i radili mnogobrojni slavisti iz celoga sveta. Andrićeva nagrada Glavni članak: Andrićeva nagrada Na osnovu piščeve testamentarne volje, počev od 1975. godine, svake godine se dodeljuje Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku. Prvi dobitnik nagrade je bio Dragoslav Mihailović za delo Petrijin venac.[36] Spomen-muzej Ive Andrića Glavni članak: Spomen-muzej Ive Andrića U okviru Zadužbine Ive Andrića spada i Spomen-muzej Ive Andrića se nalazi u sastavu Muzeja grada Beograda i otvoren je 1976. godine u stanu na Andrićevom vencu 8, u kome je pisac živeo sa suprugom Milicom Babić od 1958. godine. Sačuvani su autentični raspored i izgled ulaznog hola, salona i Andrićeve radne sobe, a nekadašnje dve spavaće sobe preuređene su u izložbeni prostor gde je otvorena stalna postavka koja raznovrsnim eksponatima predstavlja Andrićev životni put i markantne tačke njegove stvaralačke biografije. Pored reprezentativnih dokumenata (indeksi, pasoši, plakete, diplome, Nobelova plaketa i medalja, Vukova nagrada, počasni doktorati) i fotografija, u izložbenoj postavci mogu se videti i originalni rukopisi Andrićevih dela, pisma, izdanja njegovih knjiga na raznim jezicima, kao i neki piščevi lični predmeti. Sveske Zadužbine Ive Andrića Glavni članak: Sveske Zadužbine Ive Andrića Od 1982. godine Zadužbina izdaje časopis Sveske Zadužbine Ive Andrića koje izlaze jednom godišnje. Ova publikacija objavljuje nepoznate i nepublikovane Andrićeve rukopise, prepisku, naučne i kritičke studije o Andrićevom slojevitom delu i njegovom životu, njegovom duhovnom prostoru kao i o vremenu i svetu u kojem je živeo.[37] Andrićgrad Glavni članak: Andrićgrad Andrićgrad ili Kamengrad je grad, kulturni centar i vrsta etno-sela, koji se nalazi na lokaciji Ušće na samom ušću reka Drina i Rzav u Višegradu čiji je idejni tvorac režiser Emir Kusturica. Za posetioce je otvoren 5. jula 2012.[38] Grad je izgrađen od kamena i u njemu se nalazi pedesetak objekata.[39] U gradu će postojati gradsko pozorište, moderni bioskop, gradska uprava, akademija lijepih umjetnosti, zgrada Andrićeve gimnazije, riječna marina i pristanište, hoteli, trgovi, crkva, stari han, dućani i spomen kuća Ive Andrića.[39] U okviru akademije lepih umetnosti koja će postojati u Kamengradu, radiće Fakultet za režiju.[39] Očekuje se i da Srbija, a možda i neke druge zemlje, otvore svoje konzulate i počasne konzulate u Andrićevom gradu.[39] Dana 28. juna 2013. godine otvoren je Andrićev institut.[40] Ivo, Srbin i srpski pisac Ivo se izravno i nedvosmisleno izjašnjavao kao Srbin i srpski pisac, kako je on to volio da kaže, u `njegovim zrelim godinama i ne od juče`. U svom pismu komesaru Srpske književne zadruge (1942) ističe da je srpski pisac.[41] dok u svojim ličnim dokumentima, ličnoj karti (1951), vojnoj knjižici (1951), partijskoj knjižici (1954), izvodima iz matične knjige rođenih i venčanih, u rubrici `narodnost`, Ivo unosi `srpska`. S druge strane, dva puta se eksplicitno distancira od hrvatstva: 1933. odbijanjem da njegove pesme uđu u Antologiju hrvatske lirike [42], a zatim 1954. odbija da se u njegovoj biografiji u Jugoslovenskoj enciklopediji pomene da je hrvatskog porekla[43] Kao neku vrstu potvrde Ivine narodnosti spomenimo kanadsko-američkog istoričara MekNila (William H. McNeil) koji piše da su roditelji Ivine majke bili Srbi[44] te Vojnovićevo pismo svom bratu Luji u kome kaže: „Šaljem to djelo Ex ponto koje je probudilo veliku senzaciju. Pisac mladi katolički Srbin iz Bosne, idealan mladić, 26 god.`.[45] Jednako treba dodati dva druga stranca, Ivine prijatelje i savremenike L. F. Edvardsa (Lovett F. Edwards), koji u svom predgovoru prevodu knjige (1944) kaže da je Ivo istovremeno i Srbin i Bosanac[46], te stalnog sekretara Švedske kraljevske akademije Osterlinga (Anders Österling), koji u svom govoru prilikom dodeljivanja Nobelove nagrade Ivi, ističe da se je Ivo, kao mlad srpski student, priključio nacionalnom revolucionarnom pokretu, bio progonjen pa zatvoren 1914 na početku Prvog svetskog rata. Srpska književna kritika vidi Andrića kao srpskog književnika srpske avangarde i međuratnog modernizma 20. veka[47] i književnika koji je izrastao iz srpske književne tradicije [48] Bibliografija Ivo Andrić sa suprugom Milicom na vest o Nobelovoj nagradi (1961) Autor je brojnih eseja, zapisa i kritičkih osvrta o srpskim piscima, kao što su Simo Matavulj, Bora Stanković, Branko Radičević, Petar Kočić, koji se odlikuju dokumentarnošću, bogatstvom podataka i racionalnom analizom istorijskih i aktuelnih problema.[49] Ex Ponto, stihovi u prozi, 1918. Nemiri, stihovi u prozi, 1920. Put Alije Đerzeleza, 1920. Most na Žepi, 1925. Anikina vremena, 1931. Portugal, zelena zemlja, putopisi, 1931. Španska stvarnost i prvi koraci u njoj, putopisi, 1934. Razgovor sa Gojom, esej, 1936. Na Drini ćuprija, roman, 1945. Deca, zbirka pripovedaka Gospođica, roman, 1945. Travnička hronika, roman, 1945. Na Nevskom prospektu, 1946. Na kamenu, u Počitelju Priča o vezirovom slonu, 1948. Prokleta avlija, roman, 1954. Igra, 1956. O priči i pričanju, beseda povodom dodele Nobelove nagrade, 1961. Jelena, žena koje nema, pripovetka, 1963. Šta sanjam i šta mi se događa, lirske pesme, objavljene posthumno 1977. Omerpaša Latas, nedovršen roman, objavljen posthumno 1977. Na sunčanoj strani, nedovršen roman, objavljen posthumno Znakovi pored puta, knjiga, objavljena posthumno Sveske, knjiga, objavljena posthumno Dela Ive Andrića su prevođena na više od 50 jezika

Rodoljub Čolaković 1944. Beograd Izdanje Nove Jugoslavije Dragoljub Mihailović (Ivanjica, 14/27. april 1893 — Beograd, 17. jul 1946), poznat i pod nadimkom Čiča Draža, bio je srpski i jugoslovenski oficir. Mihailović je bio armijski general i načelnik Štaba Vrhovne komande Jugoslovenske vojske u otadžbini,[1] ministar vojske, mornarice i vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije u Drugom svetskom ratu.[2] U Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu, Mihailović je bio oficir Srpske vojske.[3] Nakon rata, obavljao je brojne dužnosti širom nove države, a jedno vreme je služio u Kraljevoj gardi. Nalazio se i u diplomatskoj službi, kao vojni ataše pri poslanstvu Kraljevine Jugoslavije u Sofiji i Pragu. Aprilski rat 1941. godine ga je zatekao na položaju načelnika Operativnog odeljenja Druge armije Jugoslovenske vojske. Odbio je da prizna kapitulaciju i sa manjom grupom oficira, podoficira i vojnika sklonio se na Ravnu goru, gde je osnovao Komandu četničkih odreda Jugoslovenske vojske, te počeo sa prikupljanjem oficira koji su izbegli zarobljeništvo, radi organizacije borbe protiv okupatora. Krajem 1941. godine, ušao je u sukob i sa partizanskim snagama, koje je organizovala Komunistička partija Jugoslavije. U pokušaju da izbegne napade nemačkih snaga, imao je jedan sastanak sa predstavnicima Vermahta u novembru 1941. godine u selu Divci, ali su oni zahtevali isključivo bezuslovnu predaju.[4] Usledila je velika nemačka operacija Mihailović, početkom decembra iste godine, koja je trebalo da rezultira njegovim zarobljavanjem. U januaru 1942. godine, novi predsednik Ministarskog saveta Kraljevine Jugoslavije Slobodan Jovanović je imenovao Mihailovića za ministra vojske, mornarice i vazduhoplovstva.[5] Na istom dužnosti je ostao i u drugoj vladi Slobodana Jovanovića, međuvladi Miloša Trifunovića i vladi Božidara Purića, odnosno do juna 1944. godine. Tokom najvećeg dela rata, u Mihailovićevom štabu su se nalazile savezničke (američke i britanske) vojne misije. General Mihailović je sa svojim snagama organizovao prihvat preko 500 savezničkih vazduhoplovaca oborenih iznad neprijateljskih linija 1944. godine, te njihovu evakuaciju sa improvizovanih aerodroma u operaciji Halijard. Nakon Drugog svetskog rata, nove jugoslovenske komunističke vlasti su ga uhapsile i osudile na smrt za kolaboraciju i ratne zločine, da bi 17. jula 1946. godine bio ubijen na tajnoj lokaciji. Viši sud u Beogradu je maja 2015. godine, usvojio zahtev za njegovu rehabilitaciju i proglasio ništavnom presudu koja je donesena 69 godina ranije. Američki predsednik Hari Truman mu je 29. marta 1948. godine, posthumno dodelio Legiju za zasluge prvog stepena, kao priznanje za: „mnogi američki avijatičari spaseni i vraćeni bezbedno”. U ukazu o dodeli odlikovanja, Truman je naveo: „General Mihailović i njegove snage, uprkos nedovoljnom snabdevanju, i boreći se pod izuzetnim teškoćama, materijalno su doprineli savezničkoj vojsci i bili učesnici u izvojevanju konačne savezničke pobede.”[6] Biografija Detinjstvo i mladost Dragoljub kao učenik. Dragoljub M. Mihailović je rođen 27. aprila (po julijanskom kalendaru 14. aprila) 1893. godine u Ivanjici, od roditelja Mihaila i Smiljane Mihailović. Ime je dobio po majčinom ocu Dragoljubu Draži Petroviću, domaćinu raškog sela Tisovica. Mihailovićev deda po ocu Milosav bio je zanatlija — majstor, član mešovitog požarevačkog esnafa za proizvodnju odeće i obuće, vlasnik firme i radnje, majstor papudžijskog zanata.[7] Pre nego što se u Ivanjici zaposlio kao pisar Moravičkog sreza, Mihailo Mihailović je iza sebe već imao jedan brak i dvoje dece. Posle Draže, Smiljana i Mihailo dobili su ćerke Milicu i Jelicu. Milica je verovatno rođena 1894, a Jelica 1895. godine. Dražina sestra Milica umrla je mlada, 1905. godine, od tuberkuloze. Jelica je završila arhitekturu u Beogradu, kada je ovaj fakultet tek osnovan, nakon čega se zaposlila u opštini grada Beograda. Udala se za kolegu koji se prezivao Vrečko, ali je brak kratko trajao i nisu imali dece. Jelica je radila u opštini grada Beograda, a živela je u porodičnoj kući u Cvijićevoj ulici. Streljana je posle ulaska Crvene armije u Beograd 1944. godine.[traži se izvor] Dragoljub i njegova sestra Jelica sa babom Stanicom (levo) i strinom, u Beogradu, oko 1900. Mihailovićevi roditelji su umrli relativno rano. Otac Mihailo je umro od tuberkuloze odmah po Jeličinom rođenju, a majka Smiljana pet godina kasnije. Zato je 1901. godine Dražin, Miličin i Jeličin stric, veterinarski major Vladimir Mihailović, doveo siročiće u svoj dom u Beogradu, u Studeničkoj ulici (danas ulica Svetozara Markovića), preuzevši staranje o njima. Decu je čuvala Vlajkova majka, Dražina baba po ocu, Stanica. U ondašnjem beogradskom društvu, major Mihailović beše omiljen i poznat kao „čika Vlajko”. Oficiri su bili i Dražini stričevi Dragomir i Velimir. Četvrti Dražin stric, Toma, radio je kao upravnik telegrafa u pošti u Beogradu.[traži se izvor] Pošto je završio četiri razreda osnovne škole, Mihailović je u jesen 1904. godine upisan u prvi razred Treće muške gimnazije. U ovoj gimnaziji završio je prva tri razreda, a sledeća tri u Drugoj beogradskoj gimnaziji. Prvog septembra 1910. godine Draža je stupio u 43. klasu Niže škole Vojne akademije u Beogradu.[8][9] Posle šest meseci, 1. marta 1911. godine bio je unapređen u čin pitomca-kaplara, a posle dve godine, 1. septembra 1912, u čin pitomca-podnarednika. U septembru 1912. 43. klasa Niže škole vojne akademije je krenula u rat protiv Turske, a odmah potom, početkom 1913, i u rat protiv Bugarske.[traži se izvor] Prvi balkanski rat Vidi još: Prvi balkanski rat U leto 1912. srpska javnost se sve češće suočavala sa vestima o zločinima Albanaca nad srpskim življem u Osmanskom carstvu na području Stare Srbije. Napisima u štampi zahtevala se akcija srpske vlade da se takvi zločini spreče. Ministarski savet Kraljevine Srbije je smatrala da vlada u Carigradu dozvoljava Albancima da vrše pritisak nad Srbima na Kosovu i Makedoniji. Članice Balkanskog saveza Srbija, Bugarska, Grčka i Crna Gora napale su Osmansko carstvo oktobra 1912. godine. Draža je kao pitomac dospeo prvi put na bojno polje, u 19 godini. U Prvom balkanskom ratu njegova klasa je raspoređena na položaje bataljonskih ađutanata. Draža se nalazio u IV prekobrojnom pešadijskom puku prvog poziva. Ova jedinica je bila u sastavu Drinske divizije, ali je na početku rata prebačena u Dunavsku diviziju drugog poziva, tako da se Draža borio na makedonskom frontu.[traži se izvor] Vojne operacije srpske vojske su se uspešno odvijale. Prva armija je u dvodnevnoj Kumanovskoj bici (23. — 24. oktobra) razbila glavne turske snage. U bici je Draža dospeo sred najžešćih okršaja, kod Nagoričina i reke Pčinje. Dobro se pokazao, pa je pored Srebrne medalje za hrabrost dobio i čin narednika. Treća armija je ušla u Prizren, a potom i u Đakovicu, dok je Ibarska vojska ušla u Novi Pazar i spojila se sa crnogorskim trupama. Sredinom novembra 1912. srpske trupe su zauzele Bitolj i kod Lerina su se spojile sa grčkim snagama, Druga srpska armija je sredinom novembra došla pod Jedrene na poziv bugarske Vrhovne komande. Dražina divizija u sastavu Druge armije generala Stepe Stepanovića učestvovala je u opsadi Jedrena.[10] Tu su vođene dugotrajne borbe, koje su završene predajom grada, u martu 1913. Izlazak srpskih trupa na Kosovo omogućio je njihov prodor prema Jadranskom moru. Sredinom novembra 1912. srpske trupe izbile su na obalu kod Lješa. Trijumf srpskih i savezničkih armija bio je do te mere potpun da je pretio da izazove austrougarski napad. Pod pritiscima austrougarske diplomatije na mirovnoj konferenciji i blokadom crnogorske obale, srpska vlada je odlučila da povuče svoje trupe južno do Skadra. Turska je priznala poraz, pa je 30. maja 1913. potpisala mirovni ugovor u Londonu.[traži se izvor] Drugi balkanski rat Vidi još: Drugi balkanski rat Srpska vlada je zbog ugovora sa Bugarskom iz 1912. trebalo da ustupi delove Makedonije. Stvaranje albanske države poremetilo je srpske planove. Srpska vlada je zahtevala izmenu ranijeg ugovora; to je pravdala ustupcima u Albaniji, upućivanjem Druge armije pod Jedrene i odsustvom bugarskih trupa u operacijama u Makedoniji. Srbija je odbila da se povuče iz Makedonije, što Bugarska nije htela da prihvati. Međutim, Bugarska je proširila zahteve i na Trakiju i deo Albanije. To je dovelo do sukoba sa ostalim balkanskim saveznicima.[11] U noćnim časovima, 29./ 30. juna 1913. bugarske trupe, ohrabrene podrškom Austrougarske, izvršile su iznenadan napad na srpske položaje na Bregalnici. Početkom jula vodila se ogorčena bitka na Bregalnici, u kojoj je bugarska armija bila poražena. U Drugom balkanskom ratu Dražin IV prekobrojni puk najpre se borio na pravcu od Stracina do Krive Palanke. Potom je iz Dunavske divizije drugog poziva prebačen u Moravsku diviziju drugog poziva. Na dužnost vodnika jedne pešadijske čete. Draža je učestvovao u borbama na Zletovskoj reci i dalje prema Kočanima. Tu je preboleo svoje prve ratne rane. Zajedno sa svojom klasom, 18. jula 1913. godine proizveden je u čin potporučnika.[9][12] Pobedama srpska vojske na Zletovskoj reci, kod Štipa i Kočana, na planini Serti, masivu Osogova, kod Pepelišta i Krivoloka bugarski poraz je bio okončan. U pomoć srpskoj vojsci pritekle su armije Rumunije i Grčke. U Bukureštu potpisan je ugovor o miru, 10. oktobra 1913.[traži se izvor] Albanska pobuna 1913. Vidi još: Ohridsko-debarski ustanak Posle Drugog balkanskog rata Draža je prekomandovan na dužnost vodnika u pešadijski puk prvog poziva „Stefan Nemanja”, mobilisanim u Valjevu. Puk je krenuo prema Kosovu i Metohiji, radi gušenja Ohridsko-debarskog ustanaka. Draža ostaje na Kosovu do kraja 1913. kao vodnik 2. čete 1. bataljona IV pešadijskog puka prvog poziva.[3] Prvi svetski rat Vidi još: Srbija u Prvom svetskom ratu Januara 1914. godine 43. klasa je pozvana na dopunski kurs Niže škole Vojne akademije, radi završetka nastave po skraćenom postupku i programu. Po okončanju kursa, klasi je priznato da je završila vojnu akademiju, a potporučnici su vraćeni na dužnost vodnika pešadijskih četa. Draža je bio odličan student: diplomirao je kao četvrti u klasi. Draža je trebalo da pređe u artiljeriju, ali se od tog rasporeda odustalo zbog napada Austrougarske na Srbiju.[13] Pripadnik Mlade Bosne, Gavrilo Princip, izvršio je atentat na pretpostavljenog austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu, na Vidovdan, 28. juna 1914. Austrougarska je uputila ultimatum od 10 tačaka Srbiji. Beograd je prihvatio sve tačke osim poslednje, koja je značila gubitak državnog suvereniteta. Nezadovoljna odgovorom, Austrougarska Srbiji objavljuje rat 28. jula 1914. i bombarduje Beograd. Tokom mobilizacije srpske vojske, Draža je postavljen za vodnika 3. čete 1. bataljona III prekobrojnog puka prvog poziva Drinske divizije, u sastavu Treće armije. Austrougarska Balkanska vojska prešla je reku Savu kod Šapca i Drinu kod Loznice i nastavila napad ka Valjevu i drugim pravcima. Tokom avgusta vođene su žestoke borbe na planini Cer. Draža je učestvovao u Cerskoj bici, da bi već 9. septembra postao i zastupnik ranjenog komandira iste čete, kapetana II klase Čedomira Stanojlevića. Srpska vojska je u Cerskoj bici pobedila i proterala neprijatelja sa svoje teritorije. Ali, Austrougarska Balkanska vojska kreće u novi napad na Srbiju. U teškim i iscrpljujućim borbama na Drini, Srpska vojska je trpela snažne udare i postepeno se povlačila. Draža se dobro pokazao i u tim borbama protiv Austrougara, zbog čega ga je pohvalio major Dušan Beserabić.[14] Sve tri srpske armije su i dalje bile u teškom stanju. Prelomni događaj se odigrao u Kolubarskoj bici, novembra i decembra 1914, u kojoj je Srpska vojska pobedila. Draža učestvuje i u žestokim borbama u Kolubarskoj bici, istakao se 24. i 25. oktobra na Kostajniku i 7. novembra na Plandištu gde je ostao na položaju iako mu je bataljon odstupio. Major Ljubomir Đorđević u službenim beleškama predlaže da se potporučnik Mihailović odlikuje Zlatnom medaljom za hrabrost, što je posle pobede Srpske vojske i učinjeno.[13] Na srpskom frontu do početka jeseni 1915. zavladalo je zatišje.[15] Albanska golgota Glavni članak: Albanska golgota Ulazak Italije u rat na strani Antante maja 1915. probudio je nadu da će vojni pritisak na Srbiju da popusti. Međutim, ulaskom Bugarske u rat na strani Nemačke i Austrougarske, Centralnim silama je pružilo novu priliku da raščiste račune sa Srbijom. Ratnu 1915. Dražin prekobrojni pešadijski puk započeo je kod Šapca, početkom jula. XI Nemačka armija kreće u novu ofanzivu na Srbiju. Krajem septembra 1915. Draža je nastavio borbu protiv Nemaca u okolini Požarevca, tu je dobio novu dužnost komandira 4. čete 3. bataljona. Zbog velikih gubitaka, njegov bataljon je rasformiran 10. oktobra 1915. a potom se povlačio prema Peći. Druga polovina oktobra i početak novembra protekli su u povlačenju srpske vojske prema jugu. Svojim napredovanjem prema Južnoj Moravi i Vardaru Bugari blokiraju Srpsku vojsku u vardarskoj Makedoniji. Put prema Solunu je presečen. Srpska vojska i izbeglice se nalaze u bezizlaznoj situaciji na Kosovu i Metohiji. Nemačka vojska sa severa i bugarska armija sa istoka napreduju prema Kosovu sa jedinim ciljem da unište Srpsku vojsku u rasulu. Draža je u tom periodu bio vodnik ili zastupnik komandira određenih pešadijskih četa u 3. i 2. bataljonu, da bi 20. novembra 1915. uoči polaska Srpske vojske u Albansku golgotu, bio postavljen za vodnika pukovskog Mitraljeskog odeljenja, koje je imalo četiri mitraljeza zaplenjena od Austrougara. Jedini put Srpskoj vojsci i izbeglicama prema saveznicima i jadranskoj obali vodio je preko albanskih planina. Srpska vojska sa narodom kreće u povlačenje preko Albanije i Crne Gore u zimu 1915. pod strašnom hladnoćom, snegom zavejanim putevima u opštem rasulu na temperaturi 25 °C ispod nule. Vojsku u rasulu i izbegli narod izmoren glađu i hladnoćom napadaju albanski razbojnici. Sa svojim mitraljeskim odeljenjem, Draža se povlačio pravcem Peć — Berane — Podgorica — Skadar.[14] Prve grupe pristižu u Valonu, malu luku na jugozapadu Albanije. Među njima je i potporučnik Draža Mihailović. Dražin III prekobrojni puk je 9. februara 1916. prekomandovan u Vardarsku diviziju, da bi sledećeg dana bio upućen u logor Ipsos na ostrvo Krf. Draža je tokom Albanske golgote uspeo da sačuva mitraljeze koje je dužio, mada je sve teško oružje ostavljeno još u Metohiji. Posledice Golgote su se osećale i na ostrvu Krf i Vido na kojima je umrlo na hiljade iznemoglih srpskih vojnika. Draža je na Krf pristigao vrlo iscrpljen i neuhranjen.[traži se izvor] Solunski front Glavni članak: Solunski front Potporučnik Dragoljub Draža Mihailović na Solunskom Frontu Komandant I armije Živojin Mišić u naredbi Ađ. Br. 10001. za 5. jun 1917. pohvalio je u ovom raspisu svim jedinicama potporučnika Dražu Mihailovića. Od 15. februara 1916. godine Mihailović je u sastavu Mitraljeskog odeljenja 2. bataljona XXIII pešadijskog puka Vardarske divizije. Ovaj puk je nastao spajanjem III i IV prekobrojnog pešadijskog puka I poziva. Brodom Abda Mihailovićeva jedinica je 22. aprila napustila Krf i krenula put Solunskog fronta. Posle oporavka, u junu i julu 1916. oko 150.000 srpskih vojnika prebačeno je na bojište severno od Soluna. Po nalogu Nemačke vrhovne komande, bugarske trupe su u avgustu preduzele napad na bitoljsko-lerinskom pravcu. Bugarski napad bio je iznenadan i žestok, neprijateljska ofanziva ubrzo je zaustavljena, a onda je Srpska vojska krenula u snažnu protivofanzivu. Krajem septembra, posle žestokih borbi u kojima je poginulo 3.000 srpskih vojnika, Drinska divizija je ovladala Kajmakčalanom i tako ponovo zakoračila na delić teritorije Kraljevine Srbije.[16] Desetog novembra 1916. oslobođen je Bitolj. Na Solunskom frontu Mihailović je učestvovao u borbama na Ostrovskom jezeru, Gorničevu, kod Žiove, na kotama 1050 i 1368, na Sokocu, Zelenom brdu, Govedarskom kamenu i Dobrom polju. U bici kod sela Neokazi i Donje Vrbine, 11. septembra 1916, teško je ranjen.[9] Lekarska komisija u Solunu procenila je da zbog posledica ranjavanja potporučnik Mihailović više nije za stroj, pa mu je ponudila službu u pozadini, međutim, on je to odbio.[9] Posle oporavka, vratio se u svoju jedinicu na prvu liniju fronta, aprila 1917. godine.[14] Početkom 1918. godine, Mihailović je sa svojim mitraljeskim odeljenjem prebačen u novoosnovani 1. jugoslovenski pešadijski puk Jugoslovenske divizije. U sastavu te divizije učestvovao je u proboju Solunskog fronta. Na Solunskom frontu unapređen je u čin poručnika, 25. januara 1918. godine. Orden belog orla sa mačevima 4. reda dobio je 25. januara 1918. godine, za stečene zasluge i pokazanu hrabrost u ratu. Drugo mitraljesko odeljenje 23. puka jedino je u celom puku odlikovano zlatnom medaljom za hrabrost. Najzad, Mihailović je, jedini u diviziji, dobio i Engleski vojni krst i to odlukom komandanta divizije. Posle dvadesetčetvoročasovne topovske paljbe 15. septembra 1918. u pola šest ujutru, srpska pešadija krenula je u juriš. Za deset dana, slamajući otpor nemačko-bugarskih snaga, srpska Prva i Druga armija izbile su na liniji Štip — Veles. Uz vešta pregrupisavanja, prodor srpske vojske je bio nastavljen: 5. oktobra oslobođeno je Vranje, 12. oktobra srpske trupe su ušle u Niš, a 1. novembra 1918. srpska vojska pobedonosno je umarširala u Beograd.[traži se izvor] Između dva svetska rata Kapetan II klase Draža Mihailović, 1922. Oslobađanje Srbije ponovo nije donelo kraj rata. Kao i 1913, on je i sada upućen u gušenje albanske pobune. Na Kosovu i Metohiji je boravio od kraja septembra 1918, pa sve do kraja zime 1919. godine. Njegovo prvo mirnodopsko odredište je kasarna Kralj Petar I u Skoplju. Kao najboljeg oficira u puku, komandant ga je predložio za prelazak u kraljevu gardu u Beograd. U jesen 1919. godine poručnik Mihailović je postao vodnik 3. čete 1. bataljona pešadijskog puka kraljeve garde. Međutim, nije se dugo zadržao u kraljevoj gardi, zbog jednog incidenta u kafani Sloboda, uoči ponoći 31. decembra. Njegov drug, gardijski poručnik Stefan Buhonjicki, pripit je držao zdravicu, u kojoj je pohvalno spomenuo boljševičku revoluciju. Kada su Bohonjickom zbog toga upućene pretnje, Draža je izvadio pištolj, repetirao i stavio na sto, rekavši: Da vidimo ko je bolji Srbin od mene!. Dobio je 15 dana zatvora, a onda je već 25. januara 1920, vraćen u 28. pešadijski puk u Skoplje.[9][13] Dana 11. maja je postavljen za vodnika mitraljeskog odeljenja u 3. podoficirskoj školi u Skoplju. Usledilo je unapređenje u čin kapetana 2. klase, 14. oktobra, i još jedno odlikovanje, Orden belog orla sa mačevima 5 reda, koje mu je uručeno 1. decembra 1920. godine.[17] Te, 1920. godine, oženio se sa Jelicom Lazarević, ćerkom pukovnika Jevrema Brankovića. Jelica i Dragoljub su izrodili četvoro dece: sinove Branka 1921, Ljubivoja 1922. i Vojislava 1924. i ćerku Gordanu 1927. Branko je umro 1995, u Beogradu, Ljubivoje je preminuo u prvoj godini života, a Vojislav je poginuo pored svog oca, maja 1945. godine na Zelengori. Gordana je bila dečji lekar radiolog, kao penzioner je živela u Beogradu do smrti 25. februara 2014. godine.[18][19] Sledeće, 1921. godine, Mihailović je nakratko, od 7. jula do 30. septembra, službovao u Sarajevu. Bio je nastavnik u Drugoj podoficirskoj pešadijskoj školi.[9] Vratio se u Beograd pošto je primljen za polaznika 23. klase Više škole vojne akademije. Dve godine kasnije diplomirao je sa odličnim uspehom. U međuvremenu, 5. novembra 1921. godine Draža Mihailović je odlikovan Albanskom spomenicom, a 24. oktobra 1922. unapređen je u čin kapetana 1. klase. Kao kapetan 1. klase Draža je godinu i po dana radio u obaveštajnom odeljenju, a šest meseci u nastavnom odeljenju. Majorski ispit je položio 16. marta 1925. godine, da bi u čin majora bio unapređen krajem te godine, 17. decembra. U generalštabnu struku je preveden 24. februara 1926, koja se može porediti sa današnjom titulom doktora vojnih nauka. U to doba Kraljevina Jugoslavije je svoje najbolje oficire slala u Francusku na specijalizaciju, pa se i Mihailović obreo u Parizu 1930. godine.[9] Pre nego što će otići u diplomatiju, Draža je obavljao više dužnosti u zemlji. Za pomoćnika načelnika štaba Dunavske divizije u Beogradu postavljen je 19. marta 1926. godine. Pored toga, za 1926. godinu bio je stalni član ispitne komisije za čin potporučnika ekonomske struke. Na generalštabne poslove u štabu kraljeve garde premešten je 19. januara 1927. godine. U gardi je bio pomoćnik načelnika štaba, vršilac dužnosti načelnika štaba, i najzad načelnik štaba, a jedno vreme je komandovao 3. bataljonom pešadijskog puka kraljeve garde. Istovremeno, Draža je bio član više ispitnih komisija, kao i nastavnik strategije u Nižoj školi intendantske akademije. Prosvetni Orden Svetog Save 2. reda dobio je 25. januara 1928. godine. Čin potpukovnika dobio je na Vaskrs 1930. godine.[13] Službovanje u kraljevoj gardi potpukovnik Mihailović završio je 14. februara 1935, kada je prekomandovan u organizacijsko odeljenje đeneralštaba ministarstva vojnog.[20] Tu je ostao do 28. maja, kad je stigla naredba za odlazak u Sofiju, na mesto vojnog atašea Kraljevine Jugoslavije. Tamo je naučio i bugarski jezik i dobio dva bugarska odličja: Orden Aleksandra Nevskog 3. stepena, koji mu je uručio lično car Boris prilikom odlaska, i Orden krsta Svetog Aleksandra, koji će stići tri godine kasnije, 1939. Za vreme službe u Sofiji dobio je i pukovnički čin, 6. septembra 1935, povodom rođendana kralja Petra II Karađorđevića.[9] Mihailović je maja 1936. godine na zahtev bugarske vlade povučen iz Sofije, pošto je uspostavio kontakte sa nekim kompromitovanim bugarskim oficirima, pa je premešten za vojnog atašea u Pragu.[9][21] Pukovnik Draža Mihailović je stigao u Prag 22. maja 1936. godine i ostao je tu do maja naredne godine. U Pragu se nije bavio politikom već brojnim vojnim pitanjima, kao što su nabavka čehoslovačkih aviona, pancir prsluka, uputstava za protivoklopno ratovanje itd. Na oproštajnom prijemu, predsednik Čehoslovačke uručio je Draži Mihailoviću Orden belog lava 3. reda.[traži se izvor] Pukovnik Draža Mihailović, komandant puka, na verskoj službi koju vrši katolički sveštenik, u Celju, Dravska banovina, 1939. Pukovnik Mihailović u društvu britanskog oficira, marta 1941, na vojnoj vežbi kod Kalinovika, uoči nemačkog napada na Kraljevinu Jugoslaviju. Maja 1937. godine pukovnik Draža Mihailović postavljen je za načelnika štaba Dravske divizijske oblasti u Ljubljani. Njegovo novo radno mesto nalazilo se u kasarni Vojvoda Mišić. Aprila sledeće, 1938. godine, Mihailović je prešao za komandanta 39. pešadijskog puka u Celju.[9] Tokom službe u Celju, svojim pretpostavljenim je predstavio plan za reorganizaciju jugoslovenske vojske na nacionalnoj osnovi — na srpsku, hrvatsku i slovenačku — jer je verovao da je nacionalno homogene vojske biti bolje od mešovite, što će uvećati jedinstvo vojske i borbene sposobnosti. Njegovi pretpostavljeni su odbacili ovaj plan i 1. novembra 1939. su ga kaznili sa 30 dana zatvora.[22] Posle tačno godinu dana, aprila 1939. godine, Mihailović se vratio u Ljubljanu, ovog puta za načelnika štaba utvrđivanja. Tu ostaje do avgusta, kada je postavljen za stalnog nastavnika Vojne akademije u Beogradu. Tokom 1940. godine više puta su zabeleženi Dražini javni antihitlerovski ispadi. Najzad, posle njegovog napada na Hitlera na jednom prijemu u britanskoj ambasadi, nemački poslanik Viktor Fon Hern uputio je protest jugoslovenskom ministru inostranih poslova Cincar-Markoviću. Zato general Nedić još jednom kažnjava Mihailovića sa 30 dana zatvora.[22] Kaznu izdržava u Mostaru, gde je, takođe po kazni, upućen za pomoćnika načelnika generalštaba primorske armijske oblasti, 23. oktobra 1940. godine.[traži se izvor] Drugi svetski rat Aprilski rat Glavni članak: Aprilski rat Ratni krst 1941. osnovan 1943. U reversu je portret generala Dragoljuba Mihailovića. Nemačke, italijanske, mađarske i bugarske oružane snage napale su Kraljevinu Jugoslaviju 6. aprila 1941. bez objave rata. Pukovnik Mihailović se prvog dana rata nalazio u Kiseljaku kod Sarajeva na položaju načelnika Operativnog odeljenja Druge armije Jugoslovenske vojske. Pukovnik Mihailović prelazi u Slavoniju gde organizuje jedinice i njihovo prebacivanje preko reke Save usled munjevitog prodora nemačkih snaga iz pravca severa. Pukovnik Draža naređuje svojim vojnicima 9. aprila rušenje mosta na Savi kod Brčkog radi zaustavljanja neprijateljskog napredovanja. U Gračanici Draža postaje 13. aprila komandant Brzog odreda. Tokom 14. aprila bori se protiv hrvatskih ustaša u Derventi i Bosanskom Brodu, koji nastoje da ova mesta priključe tek proglašenoj NDH. Pukovnik Mihailović 15. aprila odbija naredbu o kapitulaciji i predaji svog odreda, pa sa delom Brzog odreda odlazi u šumu.[23] Od Brčkog do Ravne Gore Glavni članak: Gorski odred Dragoljuba Mihailovića Draža je 20. aprila Brzi odred preimenovao u Gorski odred. Grupa oficira, podoficira i vojnika Jugoslovenske vojske, na čelu sa Dražom prebacila se sa planina Istočne Bosne, preko reke Drine u Zapadnu Srbiju, sa namerom da produži otpor.[traži se izvor] Osnivanje četničkih odreda Glavni članci: Četnički odredi Jugoslovenske vojske i Jugoslovenska vojska u otadžbini Pukovnik Dragoljub M. Mihailović kao vojni izaslanik u Čehoslovačkoj 1937.[24] (fotografija korišćena za vreme Drugog svetskog rata) Mihailović je sa malim jezgrom oficira i naoružanom pratnjom stigao na Ravnu goru, 11. maja 1941. gde je osnovao Komandu četničkih odreda Jugoslovenske vojske.[25][26] Nakon dolaska na Ravnu goru, shvatio je da je njegova grupa od 7 oficira i 24 podoficira i vojnika jedina preostala grupa otpora.[27] Tokom proleća i leta 1941. Mihailović je radio na stvaranju organizacije pokreta otpora. Počeo je da pravi spiskove potencijalnih regruta i rezervista. Preko potporučnika Vladimira Lenca, sekretara zboraške omladine povezao se sa Dimitrijem Ljotićem. U junu 1941. na Ravnoj gori se pojavio general Ljubo Novaković, koji je nudio Mihailoviću saradnju u pripremanju ustanka, ali Mihailović nije hteo da prihvati Novakovića kao sebi ravnog, iako je Novaković bio stariji po činu. Mihailoviću su se na Ravnoj gori pridružila grupa civila, uglavnom intelektualci iz Srpskog kulturnog kluba, koji su bili zaduženi za propagandu.[25] Četnička grupa predvođena Kostom Pećancem, koja je postojala i pre nego što je izbio rat u Jugoslaviji, nije delila Mihailovićev stav o otporu.[28] Da bi distancirao svoju grupu od drugih grupa koje su sebe nazivali četnicima, Mihailović i njegovi sledbenici su se predstavljali kao „Ravnogorski pokret”.[28] Proklamovani cilj četnika je bilo oslobođenje države od okupatorskih snaga Nemačke, Italije i ustaša.[29] Mihailovićeva strategija je bio da se izbegava direktan okršaj sa okupatorima i da se čeka sa ustankom kada savezničke snage stignu u Jugoslaviju.[30] Mihailović sa Dragišom Vasićem na Ravnoj gori za vreme službe o Kraljevom rođendanu, 6. septembra 1941.[31] Mihailović je proveo celo leto konsolidujući razbacane ostatke vojske i regrutujući nove vojnike. U avgustu je Mihailović osnovao civilno savetodavno telo Centralni nacionalni komitet, koji su činili srpski političari, među kojima i oni sa jakim nacionalističkim stavovima, kao što su Dragiša Vasić.[29] Četnički kurir je 19. juna stigao u Istanbul, gde je rojalističkim Jugoslovenima javio da Mihailović organizuje pokret otpora protiv okupatora.[32] Mihailović je uspostavio radio vezu sa Britancima u septembru 1941. Prva radio poruka vladi u izbeglištvu u kojoj je javio da organizuje pokret otpora od ostataka vojske je primljena 13. septembra.[32] Mihailović je takođe javio da je dobio pomoć od oficira iz drugih delova Jugoslavije, kao što je slovenački oficir Rudolf Perinek, koji je doneo izveštaje u stanju u Crnoj Gori. Perinek je poslat nazad u Crnu Goru da tamo organizuje odrede i usmenim dozvolama za oficire kao što su Đorđije Lašić i Pavle Đurišić. Mihailović je Perineku dao nejasna i protivrečna naređenja, pomenuvši da mora da suzbije civilna previranja i „ukloni neprijatelje”.[33] Mihailovićevi četnici su imali male defanzivne okršaje sa Nemcima, ali su ih odmazde i priče o masakrima u NDH učinili nesklonim da se direktno upuste u borbu protiv njih, osim sa ustašama duž granice Srbije i Bosne. Početkom avgusta 1941. Mihailović je uputio Jezdimira Dangića i Boška Todorovića u Bosnu radi pomoći srpskim ustanicima u borbi protiv NDH.[34] Sukobi sa okupatorom i partizanima Glavni članci: Ustanak u Srbiji 1941. i Partizansko-četnički sukob U međuvremenu, nakon invazije na Sovjetski Savez, Komunistička partija Jugoslavije predvođena Josipom Brozom Titom je krenula u akciju, u julu pozvala u ustanak protiv okupatora i osnovala svoje oružane snage koje će postati poznate pod imenom partizani.[35] Krajem avgusta, četnici i partizani su bili zajedno u ustanku i zarobljavali okupatorske vojnike i njihove saradnike, ponekad u zajedničkim akcijama uprkos uzajamnom nepoverenju.[36] Četnici iz nezavisnog odreda Veselina Misite u krajem avgusta oslobodili Loznicu od Nemaca. Ali Mihailović nije odobravao takve akcije, posebno nakon nemačkih kaznenih mera. Mihailović je ubrzo shvatio da njegovi ljudi nemaju dovoljno snage da zaštite civile na teritoriji Vojne uprave u Srbiji protiv nemačkih odmazdi.[37][38] Njega je takođe zabrinjavala mogućnost da partizani posle rata preuzmu vlast. Umesto toga, njegova strategija je bila da okupi srpske odrede i izgradi organizaciju koja bi mogla da osvoji vlast kada se okupatorske snage povuku ili budu poražene, a ne da se angažuje u direktan sukob[39] Stoga je prednost davao sabotažama gde ne bi bilo očigledno ko je odgovoran za njih.[40] Nasuprot njegovom oklevanju, partizani su zagovarali otvoreni otpor, što je privlačilo one četnike koje su želeli da se bore protiv Nemaca. Zbog toga Mihailović je do septembra izgubio nekoliko komandanata i sledbenika (poput Ratka Martinovića i Vlade Zečevića) koji su prišli partizanima.[41][42] Mihailović se u Struganiku 19. septembra sreo sa Titom da razgovaraju o savezu partizana i četnika, ali su pregovori propali zbog velikih razlika u ciljevima njihovih pokreta što je sprečavalo bilo kakav stvaran dogovor.[43] Tito je zagovarao široku zajedničku ofanzivu, dok je Mihailović smatrao da je ustanak opasan i prerano počeo i plašio se da će pokrenuti velike odmazde.[37] Osim toga, Titov cilj je bio da spreči četnički napad na partizane iz pozadine, pošto je bio ubeđen da Mihailović igra dvostruku igru, održavajući vezu sa Nemcima preko Nedićeve vlade. Mihailović je zaista bio u kontaktu sa Nedićevom, a pre toga i Aćimovićevom vladom. Preko pukovnika Popovića dobijao je novčanu pomoć.[44] Sa druge strane, Mihailović je želio da spreči Tita da preuzme vođstvo u pokretu otpora,[43][45] jer su Titovi ciljevi bili suprotni njegovom cilju obnove Kraljevine Jugoslavije i osnivanju Velike Srbije u okviru nje.[46][45] Zajednička britansko-jugoslovenska obaveštajna misija, koju je na brzinu organizovala Uprava za specijalne operacije i predvođena kapetanom Dvejnom „Bilom” Hadsonom, iskrcala se kod Petrovca na Moru oko 22. septembra, gde su uz pomoć crnogorskih partizana stigli u Titov štab u Užicu oko 25. oktobra.[47] Hadson je izjavio da si ranija obećanja o dostavljanju pomoći Mihailoviću uticala na loše odnose između Tita i Mihalovića, jer je Mihailović pretpostavio da niko van Jugoslavije ne zna za partizanski pokret[48][49][50] i da je osetio da je došao pravi trenutak za borbu protiv komunista.[48] Nemci su koristili nastalu situaciju i krajem septembra su pokrenuli veliku ofanzivu protiv partizana i četnika, operaciju Užice.[37] U toj ofanzivi Nemci su razbili ustaničke odrede i vršili masovne zločine nad srpskim civilima. Kafana u Brajićima u kojoj su Josip Broz Tito i Draža Mihailović pregovarali o zajedničkoj borbi protiv Nemaca. Tito i Mihailović su se ponovo sreli 27. oktobra [sh] u Brajićima blizu Ravne gore da još jednom pokušaju da postignu sporazum, ali su se složili samo oko sekundarnih pitanja.[51] Odmah nakon sastanka, Mihailović je počeo pripreme za napad na partizane, a odložio ga je samo zbog nedostatka oružja.[52] Mihailović je izbegličkoj vladi izjavio da je zauzimanje Užica, u kome se nalazila fabrika oružja, neophodno da se spreči jačanje komunista.[49] Dva četnička oficira za vezu su 28. oktobra stupili u vezu sa Nedićem, a sutradan sa nemačkim oficirom Jozefom Matlom, sa Mihailovićevom ponudom za zajedničku borbu protiv partizana u zamenu za oružje.[38][52] Ova ponuda je prenesena nemačkom generalu na čelu Vojne uprave u Srbiji i Nemci su ponudili sastanak za 3. novembar. U međuvremenu, četnici su 1. novembra napali partizanski štab u Užicu, ali su odbijeni nazad.[53][54] Zbog toga je Mihailović 3. novembra 1941. odložio sastanak sa nemačkim oficirima za 11. novembar navodeći opšti sukob između partizana i četnika koji zahteva da on bude u svom štabu.[54][55] Na sastanku u selu Divcima, kom su prisustvovali Mihailović i jedan zvaničnik Abvera, Mihailović je uveravao Nemce da njegova namera „nije bila da se bori protiv okupatora” i „da nikada nije napravio iskreni sporazum sa komunistima, jer oni ne brinu za narod. Njih predvode stranci koji nisu Srbi: Bugarin Janković, Jevrejin Lindmajer, Mađar Borota, dva Muslimana čija imena ne znam i ustaški major Boganić. To je sve što znam o komunističkom vođstvu” (Mihailović je Nemcima dao netačne podatke).[56] Na sastanku sa nemačkim predstavnicima Mihailović je predložio da mu Nemci pruže pomoć u njegovoj borbi protiv partizana i da ta saradnja ostane skrivena od srpskog naroda.[57] Čini se da je Mihailović ponudio da obustavi aktivnosti u gradovima i duž glavnih saobraćajnica, ali nikakav sporazum nije postignut zbog nemačkog zahteva za kompletnom predajom četnika,[58][57][59] i nemačkog verovanja da će ih četnici verovatno napasti uprkos Mihailovićevoj ponudi.[60] Posle pregovara Nemci su pokušali da uhapse Mihailovića.[61] Mihailović je pažljivo skrivao pregovore sa Nemcima od jugoslovenske izbegličke vlade, kao i od Britanaca i njihovog predstavnika Hadsona.[58][57] Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Zapisnik sa sastanka Mihailovića sa nemačkim predstavnicima u selu Divci 11.11.1941.. U međuvremenu, pošto je Mihailovićev napad na partizanski štab u Užicu propao, partizani su pokrenuli brz protivnapad.[52][62] U roku od dve nedelje partizani su odbili četničke napade i opkolili Mihailovićev štab na Ravnoj gori. Zbog gubitaka u ljudstvu u sukobima sa Nemcima,[63] gubitka oko hiljade četnika i značajne količine opreme u napadu na partizane, [64], male britanske pomoći u oružju početkom novembra,[65] i neuspešnog ubeđivanja Nemaca da mu pruže zalihe,[54] Mihailović se našao u teškoj situaciji.[64][66] Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Ukaz o unapređenju u čin Brigadnog generala, pukovnika Dragoljuba Mihailovića (1941). Polovinom novembra, Nemci su počeli nov napad na partizane, operaciju Zapadna Morava, koja je zaobišla četnike[62][67][68] Pošto nije uspeo da brzo porazi četnike, suočen sa izveštajima da Britanci smatraju Mihailovića vođom otpora i pod pritiskom nemačke ofanzive, Tito je još jednom ponudio pregovore Mihailoviću, što je dovelo do pregovora i kasnijeg primirja 20. ili 21. novembra.[67][62][69] Tito i Mihailović su poslednji telefonski razgovor imali 28. novembra; Tito je izjavio da će se braniti, dok je Mihailović izjavio da će se sakriti.[37][57][68] Zapovednici Mihailovićevih odreda su 20. novembra odlučili da se pridruže legalizovanim četnicima pod komandom generala Nedića, kako bi mogli da se bore protiv partizana bez straha od Nemaca i izbegnu Mihailovićevo kompromitovanje u očima Britanaca. Dokazi sugerišu da Mihailović nije naredio ovaj čin, već da je samo odobrio ovu odluku.[60][70] Oko 2000—3000 četnika je stupilo u vojsku Nedićevog režima. Legalizacija je omogućila četnicima da dobijaju platu i alibi od kvislinške vlade, dok je Nedić dobio još vojnika da se bori protiv komunista, mada pod zapovedništvom Nemaca.[71] Sa druge strane, Mihailović je smatrao da ovim putem može da se infiltrira u Nedićevu administraciju, koju su uskoro preplavili simpatizeri Jugoslovenske vojske u otadžbini.[72]. Iako je ovaj sporazum bio drugačiji od potpune kolaboracije Koste Pećanca, zbog toga je izbila konfuzija protiv koga se četnici bore.[73] Nemačka poternica za pukovnikom Dražom Mihailovićem od 9. decembra 1941. Tokom novembra, Mihailovićevi ljudi su se našli pod pritiskom Nemaca. Posle zauzimanja Užica, Nemci su 3. decembra izdali naređenje za operaciju Mihailović, napad na njegove snage na Ravnoj gori.[74][68] Dan pre napada 5. decembra, Mihailovićev kontakt koji je služio pod Nedićem, moguće Milan Aćimović[75] ili Kosta Mušicki, upozorio ga je na predstojeći napad, pa je Mihailović 5. decembra isključio svoju radio stanicu kako ne bio otkrio Nemcima svoj položaj,[76] i raspršio svoj štab i ostatak svojih snaga[68] Ostaci četničkih odreda su se povukli sa Ravne gore, a sam Mihailović se jedva spasao zarobljavanja.[77] Za njim je 9. decembra raspisana prva poternica,[61] koju je nemačka Vrhovna komanda u Srbiji objavila preko radija, letaka i plakata.[78] U međuvremenu, Bi-Bi-Si je objavio ukaz o njegovom unapređenju u čin generalštabnog brigadnog generala 7. decembra 1941. godine.[79] Aktivnosti u Crnoj Gori i na teritoriji Vojne uprave u Srbiji Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Ukaz o unapređenju u čin Divizijskog generala, brigadnog generala Dragoljuba Mihailovića (1942). 25. maja 1942. u časopisu Tajm je izašao članak o Dragoljubu Mihailoviću, sa njegovom slikom na naslovnoj strani. Nemački plakat iz 1942. u vreme kada su jedinice JVUO izveli veliki broj diverzija i sabotaža na železnici, uništavajući oružje, municiju i ratnu spremu koje su Nemci odvozili za svoje trupe u Africi. Mihailović nije nastavio da komunicira sa Saveznicima pre januara 1942. Početkom 1942. jugoslovenska izbeglička vlada je reorganizovana i novi predsednik vlade je postao akademik Slobodan Jovanović. Mihailović je 19. januara unapređen u čin divizijskog generala i postavljen za za ministra vojske, mornarice i vazduhoplovstva.[5] Jovanovićeva vlada je kao primarni cilj imala jačanje Mihailovićevo položaja i neuspešno je od Britanaca i Amerikanaca tražila podršku.[80] Britanci su suspendovali pomoć krajem 1941. nakon Hadsonovih izveštaja o sukobima četnika i partizana. Mihailović, ljut zbog Hadsonovih preporuka, je uskratio Hadsonu radio vezu i nije imao susreta sa britanskim agentom tokom prvih meseci 1942.[81] U uglednom časopisu Tajm maja 1942. izašao je članak o generalu Dragoljubu Mihailoviću, sa njegovom slikom na naslovnoj strani.[82] Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Ukaz o unapređenju u čin Armijskog generala, divizijskog generala Dragoljuba Mihailovića (1942). Iako je Mihailović bio u bekstvu, do marta ga je Nedićeva vlada locirala i Aćimović se sastao sa njim, uz dozvolu Nemaca. Po Tomaševiću, general Paul Bader je obavešten da je Mihailović voljan da se stavi na raspolaganje Nedićevoj vladi u borbi protiv partizana, ali je Bader odbio ponudu.[77] Mihailović se u aprilu 1942, još uvek krijući se na teritoriji Vojne uprave, je ponovo uspostavio kontakt sa britanskim izaslanikom Hadsonom, koji je kasnije uspeo da nastavi komunikacijom radijom sa svojim štabom u Kairu koristeći Mihailovićev predajnik. U maju su Britanci nastavili da šalju pomoć četnicima, mada u malim količinama,[83] sa samo jednim dopremanjem iz vazduha 30. marta.[84] Tokom marta i aprila 1942. britanska i nova jugoslovenska vlada u Londonu su napravili vojni plan o otvaranju Drugog fronta u Jugoslaviji nazvavši ga „Plan invazije Jugoslavije”. Od 15. maja do 3. juna 1942. Nemci pokreću „Operaciju Forstrat”,[85] a potom i „Akciju 800”,[86] radi hvatanja generala Mihailovića.[87] Juna 1942. Mihailović se od nemačkih potera sklonio u Crnu Goru, u italijansku okupacionu zonu, gde je stigao 1. juna. Tu je osnovao svoj štab i 10. juna je zvaničnom imenovan načelnikom štaba vrhovne komande Jugoslovenske vojske u otadžbini.[88] Nedelju dana kasnije 17. juna unapređen je u čin armijskog generala.[89] U Zimonjića Kuli kod Avtovca, 13. jula 1942. Mihailović je održao sastanak sa četničkim prvacima Hercegovine, Crne Gore i Dalmacije,[90] radi priprema za stvaranje mostobrana prilikom Savezničke invazije Jugoslavije na jadransku obalu. U međuvremenu, partizani su Sovjetima stalno slali poruke da je Mihailović izdajnik i saradnik okupatora i kao takav treba da bude osuđen. Sovjeti u početku nisu videli potrebu za tim i njihova propaganda je nastavila da podržava Mihailovića. Konačno, radio-stanica Slobodna Jugoslavija, koja se nalazila u zgradi Kominterne u Moskvi, je prenela rezoluciju jugoslovenskih rodoljuba iz Crne Gore i Bosne kojom je Mihailović označen kao saradnik okupatora.[91] Draža zatim otišao u selo Gornje Lipovo iznad Kolašina, na planini Sinjajavinu. Ovde se Vrhovna komanda zadržala sve do maja 1943. U Crnoj Gori Mihailović je našao složenu situaciju, pošto su lokalne četničke vođe Bajo Stanišić i Pavle Đurišić postigli dogovore sa Italijanima i sarađivali sa njima protiv partizana.[92][93] Mihailović je kasnije na svom suđenju 1946. izjavio da nije bio svestan tih sporazuma pre svog dolaska u Crnu Goru i da je morao da ih prihvati kada je došao,[94][95] pošto su ga Stanišić i Đurišić samo na rečima priznavali za svog vođu i da su slušali njegova naređenja samo ako je išlo njima u korist.[95] Mihailović je verovao da je italijanska vojna obaveštajna služba bolje informisana od njega o aktivnostima Mihailovićevih komandanata.[95] Pokušao je da najbolje iskoristi situaciju i prihvatio je imenovanje Blaža Đukanovića za titularnog komandanta nacionalističkih snaga u Crnoj Gori. Iako je Mihailović odobravao uništenje partizana, pokušavao je da iskoristi veze četničkih komandanata sa Italijanima da pribavi hranu, oružje i municiju u očekivanju savezničkog iskrcavanja. Pavle Đurišić je 1. decembra u selu Šahovići organizovao omladinsku četničku konferenciju. Na ovom sastanku, na kom je, prema Stevanu K. Pavloviću, dominirao Đurišić i gde su iskazani ekstremizam i netolerancija, nacionalistički zahtevi su prošireni na delove Albanije, Bugarske, Rumunije i Italije, dok je rezolucija predviđala obnavljanje monarhije sa periodom prelazne četničke diktature. Mihailović i Đukanović nisu prisustvovali sastanku, ali su poslali svoje predstavnike.[96] Na teritoriji NDH, Ilija Trifunović-Birčanin, vođa predratnog četničkog udruženja, je komandovao četnicima u Dalmaciji, Lici, Bosni i Hercegovini. On je bio na čelu nacionalističkog pokreta otpora protiv partizana i ustaša i priznavao je Mihailovića za svoj formalnog vođu, ali je delovao samostalno, a njegove trupe Italijani su koristili kao lokalnu Dobrovoljačku antikomunističku miliciju. Italijanski komandant Mario Roata je želeo sa sačuva italijanske vojnike, ali i, nasuprot ustašama i Nemcima, da potkopa Mihailovićev autoritet među četnicima, oslanjajući se na lokalne vođe, kao i da ima moguće veze sa Mihailovićem i Saveznicima u slučaju da sile Osovine izgube rat. Četnici predvođeni Dobroslavom Jevđevićem, koji su došli iz Crne Gore u pomoć bosanskim Srbima protiv ustaša, su ubijale i palile po Foči sve dok Italijani nisu intervenisali u avgustu. Četnici su takođe tražili italijansku zaštitu od ustaških zločina. Mihailović se 22. jula sreo sa Trifunovićem-Birčaninom, Jevđevićem i njegovim delegatom u Hercegovini Petrom Baćovićem. Ovaj sastanak je bio navodno tajan, ali je za njega znala italijanska obaveštajna služba; Mihailović nije dao precizna objašnjenja, već je izrazio veru u obojicu svojih potčinjenih, dodajući, po italijanskim izvorima, da čeka pomoć od Saveznika da započne pravu gerilsku kampanju, kako bi spasio živote Srba. Pošto ih je Roata pozvao po njihovom povratku, Trifunović-Birčanin i Jevđević su ubeđivali italijanskog generala da je Mihailović samo „moralni predvodnik” i da oni neće napasti Italijane, čak i ako im Mihailović naredi.[97] Kako je sve više bio zabrinut zbog domaćih neprijatelja i ubeđen da će on biti položaju da kontroliše Jugoslaviju pošto saveznici poraze okupatore, Mihailović se iz Crne Gore skoncentrisao na vođenje operacijama u raznim delovima Jugoslavije, uglavnom protiv partizana, ali i protiv ustaša i Srpskog dobrovoljačkog korpusa Dimitrija Ljotića.[88] Tokom jeseni 1942. Mihailović je dobio zahtev od Britanaca da njegova organizacija sprovede niz sabotaža protiv železničkih linija koje su se koristile da se snabdevaju osovinske trupe u Grčkoj i delimično u Zapadnoj pustinji.[98] U septembru i decembru, akcije Mihailovićevih odreda su prekidale komunikacije; Saveznici su mu pripisali zasluge za uznemiravanje osovinskih trupa i saveznički uspeh u severnoj Africi.[99] Početkom 1942. Mihailović je preko letaka i tajnih poruka pozivao na neposlušnost prema Nedićevoj vladi, zbog čega su izbile borbe između četnika i sledbenika Nedićevog režima. Nemci, koje je Nedićeva vlada pozvala u pomoć protiv Mihailovića, su odgovorili na Nedićev zahtev i sabotaže terorom, i napali četnike krajem 1942. i 1943. Roberts navodi da je Nedićev poziv u pomoć bio glavni razlog za nemačku akciju i ne navodi sabotaže.[88] Sa druge strane, Pavlović pominje da su sabotaže vršene uporedo sa propagandnim akcijama. Uhapšeno je na stotine osoba i procenjeno je da su tokom decembra 1942. Nemci ubili 1600 četnika u borbi ili pogubljenjima.[100] Mihailović je imao veliki problem da kontroliše svoje lokalne komandante, koji često nisu imali nikakav radio veze i oslanjali su se na kurire da bi komunicirali. Međutim, verovatno je bio upoznat sa činjenicom da mnoge četničke grupe vršile zločine nad civilima i akte etničkog čišćenja. Prema Stevanu K. Pavloviću, Pavle Đurišić je ponosno prijavio Mihailoviću da je uništio muslimanska sela, kao odmazdu za dela koje su počinile muslimanske milicije. Iako možda Mihailović nije izdao takva naređenja, takođe nije učinio ništa protiv svojih komandanata, pošto je zavisio od raznih naoružanih grupa koje nije mogao da osudi. Takođe je skrivao situaciju od Britanaca i izbegličke vlade.[101] Mnogi zločini četnika protiv raznih neprijatelja, stvarnih ili umišljeni, su imali vrhunac u oktobru 1942. i februara 1943.[102] Odnosi sa Britancima Dragoljub Mihailović u britanskoj uniformi i sa jugoslovenskom vojničkom kapom, bez generalskih znamenja prema pravilima gerile, 1943. Kapetan Hadson je 15. novembra 1942. javio u Kairo da je stanje problematično, da prilike za sabotaže velikih razmera nisu iskorišćene zbog Mihailovićeve težnje da izbegne odmazde, i, dok čeka savezničko iskrcavanje i pobedu, četnički vođa može postići razumevanje ili sa Italijanima ili sa Nemci za koje veruje da će poslužiti njegovoj potrebi, a da ne bude kompromitovan, kako bi pobedio komuniste.[103] U decembru, major Piter Bjui, član londonskog štaba Ureda za specijalne operacije, je u razgovoru sa Živanom Kneževićem insistirao da je Mihailović kvisling koji otvoreno sarađuje sa Italijanima.[104] Forin ofis je ocenio da je Bjuijeva ocena greška, ali Britanci su sve više postajali zabrinuti zbog situacije i Mihailovićeve neaktivnosti.[105] Viši britanski oficir, pukovnik Vilijam Bejli, je izbačen padobranom u Crnu Goru na Božić. Njegova misije je bila da skuplja informacije i a vidi da li je Mihailović izveo neophodne operacije na železnicama.[103] Tokom sledećih meseci, britanski napori su bili skoncentrisani da Mihailović natera četnike da prekinu kolaboraciju sa silama Osovine i izvrše očekivane akcije protiv okupatora, ali oni nisu bili uspešni.[106] U januaru 1943. Ured za specijalne operacije je izvestio Vinstona Čerčila da su Mihailovićevi potčinjeni komandanti napravili lokalne sporazume sa italijanskim vlastima, iako nema dokaza da je sam Mihailović ikada imao sporazum sa Nemcima. Izveštaj je zaključio da bi bilo preporučljivo, pored toga što je pomoć Mihailoviću bila potrebna kao i uvek, da se proširi pomoć i na druge pokrete otpora i da se pokušaju ponovo ujediniti četnici i partizani.[107] Britanski oficiri za vezu su u februaru izjavili da Mihailović nije bio u kontaktu sa Nemcima, ali da su u nekim slučajevima njegove snage pomagale Italijane protiv partizana (izveštaj je došao u isto vreme kad i operacija Vajs). Bejli je izvestio da je Mihailović postao sve više nezadovoljan nedovoljnom pomoći koju je dobijao od Britanaca.[108] Pozitivne izveštaje o Mihailovićevom pokretu britanska propaganda je bila naduvala tako da je ono što su zatekli oficiri za vezu bilo daleko ispod očekivanja.[109] U Rimu je 3. januara 1943, baš pred početak operacije Vajs, održana konferencija na kojoj su učestvovali nemački general Aleksandar Ler, predstavnici NDH i Dobroslav Jevđević, koji je u to vreme, otvoreno sarađivao sa silama Osovine protiv partizana i otišao na tu konferenciju bez Mihailovićevog znanja. Mihailović nije odobrio Jevđevićevo prisustvo i navodno mu poslao oštru poruku, ali njegove akcije su bile ograničene na proglas da će Jevđevićeva vojna odlikovanja biti oduzeta.[110] U Lipovu se Mihailović 28. februara 1943, uz prisustvo Bejlija, obratio svojim vojnicima. Bejli je izvestio da je Mihailović izneo svoje ogorčenje zbog „perfidnog Albiona”, koji je očekivao da se Srbi bore po poslednje kapi krvi bez pomoći, da su Srbi u potpunosti bez prijatelja, da Britanci drže kralja Petra II i njegovu vladu kao zarobljenike i da će nastaviti da dobija pomoć od Italijana sve dok mu to daje sredstvo da uništi partizane. Takođe, prema Bejlijevom izveštaju, Mihailović je dodao da su njegovi neprijatelji ustaše, partizani, Hrvati i muslimani i tek kada se pobrine za njih, okrenuće se protiv Nemaca i Italijana.[111][112] Iako Mihailovićevi branioci tvrde da je Bejli pogrešno razumeo govor ili čak da ga je namerno iskrivio,[113] posledice tog govora na Britance su bile katastrofalne i označile su početak kraja britansko-četničke saradnje. Britanci su zvanično uložili protest jugoslovenskoj izbegličkoj vladi i zatražili objašnjenje Mihailovićevog stava i kolaboracije sa Italijanima. Mihailović je izjavio svojoj vladi da on nije imao susrete sa italijanskim generalima i da Jevđević nije imao zapovest da se sretne sa njima. Britanci su obećali da će Mihailoviću slati obilnije zalihe.[114] Isto početkom 1943. ton izveštavanja Bi-Bi-Sija je postajao sve više u korist partizana, opisujući ih kao jedini pokret otpora u Jugoslaviji (Bejli se žalio Forin ofisu da zbog takvog izveštavanja Mihailović ima predrasude o Britancima) i povremeno pripisuje partizanima akcije koje su zapravo izvršili četnici.[115] Forin ofis je uložio protest i Bi-Bi-Si se izvinio, ali ton njegovog izveštavanja se zapravo nije promenio.[116] Poraz u bici na Neretvi Glavni članak: Bitka na Neretvi Avgusta 1942. godine britanski premijer, Vinston Čerčil, je u Moskvi izneo Staljinu ovaj plan, koji je podrazumevao da Zapadni saveznici posle uspešnih vojnih operacija protiv Nemaca u severnoj Africi zauzmu Siciliju, a potom i donju Italiju, koju je trebalo iskoristiti kao platformu sa koje bi se izvršila invazija oko milion vojnika na Jugoslaviju i time otvorio Drugi front, posle čega bi se izveo brzi prodor preko Mađarske, Slovačke i Rumunije (ove države nisu bile okupirane od Nemačke i predstavljale su Hitlerov meki trbuh) i napale s leđa nemačke snage na Istočnom frontu čime bi se oslabio pritisak na Crvenu armiju i SSSR. Međutim, Staljin je odbio ovaj plan tražeći od Čerčila da Zapadni saveznici otvore Drugi front što zapadnije, u Francuskoj, tajno time računajući na potencijalni ratni plen, istočnu Evropu i Balkan. Čerčil je napustio Moskvu bez dogovora sa Staljinom, a Zapadni saveznici su nastavili da izvode vojne operacije prema svom vojnom planu, usmeravajući prodor svojih snaga prema Balkanu. U narednih godinu dana, sve do jeseni 1943. postojaće sukob između Zapadnih saveznika i SSSR oko mesta otvaranje Drugog fronta, Jugoslavije ili Francuske. Tokom februara 1943. zbog očekivane savezničke invazije, u severnoj Hercegovini počele su žestoke borbe između partizana i četnika. Krajem februara, ubrzo nakon što je održao govor u Lipovu, Mihailović se pridružio svojim trupama u Hercegovini, koje su bile u teškoj situaciji. Do martovskih pregovora o primirju između partizana i sila Osovine, Italijani su jako podržavali četnike, nadajući se da će oni zadati fatalni udar partizanima. Nemci nisu odobravali ovu kolaboraciju, zbog čega je Hitler lično pisao Musoliniju.[117] Partizanski pregovarači su, pored zahteva za primirjem i razmenom zarobljenika, izjavili „da se ne bore protiv hrvatske države i ni u kom slučaju protiv Nemaca, već isključivo protiv četnika”, te „da su spremni da sa oružjem u ruci istupe protiv Engleza prilikom iskrcavanja”.[118] Razmene zarobljenika su izvršene, a nezvanično primirje je bilo na snazi nekoliko sedmica dok su pregovori trajali, iako do zvaničnog primirja nije došlo.[119] Partizani su iz toga izvukli korist jer je italijanska pomoć četnicima suspendovana, što je omogućilo Titovim snagama da nanesu težak poraz Mihailovićevim trupama u bici na Neretvi.[119] Ribentrop i Hitler su 29. marta odbacili naredbe svojih potčinjenih i budući kontakti bili su zabranjeni. Partizani su uspeli da pređu Neretvu, a četnici su nakon poraza bili u haotičnom stanju.[120] Borbe su se nastavile krajem aprila i početkom maja 1943. na severu Crne Gore, a zatim je ovaj sukob prekinula velika nemačka ofanziva na oba pokreta, upadom oko 65.000 nemačkih vojnika u italijansku okupacionu zonu. U maju, nemačka obaveštajna služba je takođe pokušala da uspostavi kontakt sa Mihailovićem da utvrdi da li moguć savez protiv partizana. U Kolašinu su pričali sa jednim četničkim oficirom, koji se nije predstavio. Oni su pretpostavili da je to Mihailović, ali to verovatno nije tačno, pošto je prema Bejliju Mihailović bio na drugom mestu u isto vreme. Nemačka komanda, je ipak, oštro reagovala protiv bilo kakvog pokušaja da se pregovara sa neprijateljem.[121] Zatim su se Nemci okrenuli svojoj sledećoj operaciji, pod imenom operacija Švarc[122] i razoružali crnogorske četnike. Čini se da je Pavle Đurišić predložio Mihailoviću kratkoročnu kooperaciju sa Nemcima protiv partizana, što je Mihailović odbio. Đurišić je otišao u Kolašin da brani svoj štab od partizana. Nemci su 14. maja ušli u Kolašin i zarobili Đurišića, dok je Mihailović pobegao i sa delom svojih snaga krenuo na sever u pravcu Zlatara i Javora.[119][123] Krajem maja, nakon što su povratili kontrolu nad većim delom Crne Gore, Italijani su se okrenuli protiv četnika, ili barem protiv Mihailovićevih snaga, i objavili nagradu od pola miliona lira za zarobljavanje Mihailovića i milion lira za zarobljavanje Tita.[124] Promena savezničke politike U aprilu i maju 1943. Britanci su poslali misije kod partizana i ojačali svoje misije kod četnika. Major Džasper Rutam, jedan od oficira za vezu, je prijavio da su se okršaji Nemaca i četnika zaista događali ali da su ih bez sumnje započeli Nemci. Tokom leta, Britanci su slali zalihe i četnicima i partizanima.[125] Nemačka poternica za Mihailovićem koja nudi 100.000 zlatih maraka za njegovo hvatanje. Mihailović se vratio na teritoriju Vojne uprave u Srbiji i njegov pokret je brzo povratio dominaciju u ovoj oblasti. Dobivši više oružja od Britanca, naredio je niz akcija i sabotaža, razoružavao odrede Srpske državne straže i napadao bugarske trupe, ali je uglavnom izbegavao Nemce, smatrajući da njegova vojska još nije dovoljno spremna. Četnici su u Srbiji kontrolisali planinske krajeve gde nije bilo okupatorskih vojnika. U kolaboracionističku Nedićevu administraciju su se infiltrirali njegovi ljudi, pa su mnogi vojnici Srpske državne straže zapravo simpatisali Jugoslovensku vojsku u otadžbini. Posle poraza u bici na Neretvi, Mihailović je pokušao da poboljša svoju organizaciju. Dragiša Vasić, nekada glavni ideolog pokreta koji se protivio vezama sa Italijanima, je napustio vrhovnu komandu. Mihailović je pokušao da ojača svoje veze sa Hrvatima i tradicionalnim političkim strankama i da revitalizuje svoje kontakte u Sloveniji.[126] SAD su poslale oficire za vezu da se pridruže Bejlijevoj misiji kod Mihailovića, istovremeno slavši misije i kod Tita.[127] U međuvremenu su Nemci postali zabrinuti zbog rastuće snage partizana i sklapali su lokalne sporazume sa četnicima, ali ne i sa samim Mihailovićem. Prema Volteru Robertsu, postoji malo sumnje da Mihailović nije bio svestan ovih sporazuma i da ih je smatrao manjim od dva zla, pošto je njegov primarni cilj bio da porazi partizane.[128] Od početka 1943. britansko nestrpljenje zbog Mihailovića je raslo. Iz dešifrovanih nemačkih radio poruka, Čerčil i njegova vlada su zaključili da je četnička kolaboracija sa Italijanima bila iznad prihvatljivog nivoa i da partizani nanose najviše štete silama Osovine.[129] Nakon kapitulacije Italije u septembru 1943. četnici u Crnoj Gori su se našli pod napadom i Nemaca i partizana, koji su preuzeli kontrolu nad velikim delom Crne Gore, uključujući i bivšu četničku „prestonicu” Kolašin. Pavle Đurišić, pošto je prethodno pobegao iz nemačkog logora u Galiciji, se probio do Jugoslavije i bio opet zarobljen. Predsednik kvislinške vlade Milan Nedić je od njega zatražio da osnuje Crnogorski dobrovoljački korpus koji bi se borio protiv partizana. Đurišić se zakleo na vernost Nediću, ali je tajno priznavao Mihailovića za komandanta. I Mihailović i Đurišić su očekivali iskrcavanje zapadnih Saveznika. U Srbiji je Mihailović smatran predstavnikom pobedničkih Saveznika.[130] U haosu nakon italijanske kapitulacije, nekoliko četničkih komandanata je otvoreno sarađivalo sa Nemcima protiv sve jačih partizana. Dobroslav Jevđević je Nemcima ponudio usluge svojih 5.000 vojnika. Momčilo Đujić je takođe sklopi savez sa Nemcima kao zaklon protiv ustaša i partizana, ali mu Nemci nisu verovali.[131] U oktobru 1943. na zahtev Saveznika, Mihailović je prihvatio da preduzme dve sabotaže, zbog čega su ga Nemci još više progonili i primorali ga, prema britanskim izveštajima, da često premešta svoj štab.[132] Početkom novembra 1943. Vrhovna komanda na čelu sa Mihailovićem krenula je na marš preko planine Tare i Povlena i dolazi decembra 1943. u Azbukovicu, na planinu Bobiju.[traži se izvor] Sporazumi između generala JVuO i Vermahta Glavni članak: Sporazumi između JVuO i komande Jugoistoka Zone odgovornosti Mihailovićevih komandanata u okupiranoj Srbiji, prema ugovorima sa Vermahtom 1943. Jevrem Simić i Nikola Kalabić (roze), Vojislav Lukačević (plavo), Ljuba Jovanović (zeleno) i Mihailo Čačić (sivo). Do novembara i decembra 1943. Nemci su shvatili da je Tito njihov najopasniji protivnik. 1. novembra nemački komandant jugoistoka feldmaršal Maksimilijan fon Vajhs ocenjuje da je „najopasniji neprijatelj Tito… Zbog toga Mihailović već traži vezu sa nemačkim komandama, da ne bi potpao pod komunističku vlast.”.[133] Nemački izaslanik Herman Nojbaher je uspeo da sklopi ugovore o primirju i zajedničkoj borbi sa Nemcima sa četiri Mihailovićeva komandanta sa ciljem prekida neprijateljstava u periodu od pet do deset nedelja. Nemci su ovo shvatili kao znak slabosti Mihailovićevog pokreta. Primirje je sakrivano, ali su Britanci saznali za njega putem dekodiranja nemačkog radio-saobraćaja i te informacije su stigle do Čerčila[134]. Nemački komandant jugoistoka izdaje objašnjenje o sklapanju ugovora sa Mihailovićevim snagama[135] U Ratnom dnevniku Vermahta je za datum 23. novembar 1943. zapisano da je Mihailović svojim komandantima naredio da sarađuju sa Nemcima, dok se on sam neće eksponirati na taj način, zbog reakcije naroda.[136] Nema čvrstih dokaza da je Mihailović umešan ili da je odbio sporazume, mada je britanska vojna obaveštajna služba zaključila da je moguće da je „prevrtljiv”.[137] Britanci su sve više bili zabrinuti zbog činjenice da su četnici bili spremniji da ratuju protiv partizana više nego protiv Nemaca. Na trećoj Moskovskoj konferenciji, Entoni Idn je izrazio nestrpljivost zbog nepostojanja Mihailovićeve akcije.[138] Izveštaj Ficroja Maklejna, oficira za vezu kod partizana, je ubedio Čerčila da su partizani najpouzdaniji pokret otpora. General Dvajt Ajzenhauer, glavnokomandujući savezničkih snaga, u novembru u Kairu ističe „da svu moguću opremu treba slati Titu, jer su Mihailovićeve snage od male vrednosti.”[139] Izveštaj generala Čarlsa Armstronga, oficira za vezu u Mihailovićevom štabu, je stigao suviše kasno da bi ga Entoni Idn obznanio na Teheranskoj konferenciji krajem novembra 1943. mada Stevan K. Pavlović smatra da to verovatno ne bi bilo dovoljno da se promeni Čerčilov stav. U Teheranu, Čerčil je zastupao partizane, dok je Staljin pokazivao ograničeni interes, ali se složio da bi partizani trebalo da dobiju najveću moguću podršku.[140] Čerčil je 10. decembra imao sastanak sa kraljem Petrom II i rekao mu je da ima nepobitne dokaze da o Mihailovićevom saradnji sa neprijateljem i da se Mihailović mora ukloniti iz jugoslovenske vlade. Početkom decembra, od Mihailovića je zatraženo da izvrši važne sabotaže na železničkim mostovima, što je kasnije tumačeno kao poslednja šansa da se iskupi. Međutim, verovatno ne shvatajući koliko se saveznička politika promenila, Mihailović nije uspeo da izvrši zadatak.[141] Ured za specijalne operacije u Kairu je 12. januara 1944. poslao izveštaj Forin ofisu, u kom je stojalo da su Mihailovićevi komandanti sarađivali sa Nemcima i Italijanima, i da je sam Mihailović tolerisao i u nekim slučajevima odobravao njihove akcije. Ovo je ubrzalo britansku odluku da povuku 30 svojih oficira za vezu.[142] Britanske misije su se efektivno okončale u proleće 1944. U aprilu, mesec dana pre odlaska, Armstrong je primetio da je Mihailović uglavnom bio aktivan u propagandi protiv sila Osovine, da je propustio brojne prilike za sabotaže u poslednjih 6 do 8 meseci i da su napori mnogih četničkih vođa da prate Mihailovićevu strategiju iščekivanja prerasli u sporazume o nenapadanju sa osovinskim silama, iako ova misija nije imala dokaze o kolaboraciji sa neprijateljem.[143] Spasavanje savezničkih pilota Glavni članak: Operacija Vazdušni most U međuvremenu Mihailović je pokušao da popravi organizaciju svog pokreta. U selo Ba, Draža dolazi 20. januara 1944. radi priprema Svetosavskog kongresa. Uz pomoć Živka Topalovića, Mihailović je u selu Ba organizovao Svetosavski kongres koji bi sa četničkog pokreta skinuo senku prethodnog kongresa iz Crne Gore. Višestranački Jugoslovenski nacionalni kongres je održan od, [[25. januar|25. do 29. januara 1944. u selu Ba. Kongresu su prisustvovali 272 delegata iz 11 različitih političkih partija, na kraju zasedanja usvojena je Baška rezolucija,[144] koja je predviđala obnovu i demokratsko uređenje Jugoslavije kao parlamentarne monarhije sa tri federalne jedinice, Srbijom, Hrvatskom i Slovenijom, u kojoj bi bila zagarantovana sva ljudska i građanska prava njenih državljana. Kongres je bio reakcija na proizvoljno ponašanje nekih komandanata, pomenuti je organizovanje nove, demokratske i moguće federalne Jugoslavije, mada je predlog ostao nejasan i čak je upućen apel KPJ da se pridruži. Četnička komanda je formalno reorganizovana. Pavle Đurišić je još bio komandant Crne Gore, a Momčilo Đujić Dalmacije, dok je Dobroslav Jevđević isključen. Posle kongresa Draža odlazi u oblast Ovčara, gde se zadržava do početka marta 1944. Početkom aprila otpočela je partiza