Informacije o Proizvodu Veličina: M Brend: nema Grad: Loznica Materijali: ne znam Tagovi: nema Stanje predmeta: novo bez etikete Boja: crna siva crna haljina sa cvetom na ramenu. haljina je odlicno ocuvana i nosena svega par puta

Informacije o Proizvodu Veličina: 42 Brend: rw&co Grad: Niš Materijali: pamuk, elastin Tagovi: letnjahaljinica Stanje predmeta: novo bez etikete Boja: siva Letnja siva haljina sa sirokim brtelama, sa trakom i cvetom ispod grudi. Prijatna za nosenje, lepo prati liniju tela, krace je duzine sa sivom postavom.

Očuvana haljina, veoma malo nošena, sa plisiranim donjim delom, izrađena od tanjeg štofa golubije sive boje. Zakopčavanje na zip sa strane i još jedan manji ispod vrata. Haljina može biti poslovna, za svakodnevne ili svečane prilike, možete je nositi od jeseni do proleća, a oplemeniti je nekim brošem, detaljem u vidu cveta u jarkoj boji, npr. crvenoj ili ogrlicom po želji. Odgovara veličinama 38/40/42, ali najbolje da procenite po sledećim merama Širina ramena 40 cm Širina od pazuha do 48 cm Širina struka 40 cm Širina bokova oko 60 cm Dužina rukava 38 cm Dužina haljine 103 cm

Nova, nekorišćena asimetrična haljina u crno sivim nijansama, srednje debljine materijala. Haljina nije postavljena, kroj ide u A, sa jedne strane duža. Haljina je nosiva od jeseni do proleća. Veličina UNI ili OVERSIZE, odgovara veličinama XS/S/M/L/XL ili 36/38/40/42/44, ali najbolje da procenite po sledećim merama Širina ramena 38-44 cm Širina od pazuha do pazuha 50-56 cm Širina struka 55-60 cm Širina bokova 60-65 cm Dužina rukava 60 cm Dužina haljine 100-115 cm Sastav - 78% poliester, 34% viskoza i 3% elastin UZ HALJINU NE IDE BROŠ CVET NITI OGRLICA, SAMO JE PREDLOG ZA KOMBINOVANJE BROŠ CVET U RAZNIM BOJAMA U POSEBNOJ PONUDI NA SLEDEĆEM LINKU https://www.kupindo.com/Nakit/76247241_VELIKI-CVET-BROS-ILI-FASCINATOR-SNALA-ZA-KOSU

Informacije o Proizvodu Veličina: S Grad: Novi Sad Materijali: cashmere silk viscosa Tagovi: bros dugi rukav dzemper haljina siva uska Stanje predmeta: odlično Haljina streč prati liniju tela. Mekanog divnog materijala sa fiksnim brošem u vidu cveta od kristala. Materijal: 45% Viscosa 30% Kašmir 15% Svila Mere: Ramena poluobim 36cm Grudi poluobim 40/41cm Dužina 93cm Rukavi 58cm BEZ RAZMENE.

Opis proizvoda Svaka Barbie® Fashionistas™ lutka ima svoj izgled i stil - od opušteno cool do super sportske, sve mode su inspirisane najnovijim trendovima. A dodatna odeća uključena uz Barbie® lutku znači dvostruko više mogućnosti za pričanje priča i zabavu za stilizovanje. Uz dodatnu raznolikost i više raznolikosti u stilovima, modi, cipelama i dodacima, postoji beskonačno načina da podstaknete maštu i odigrate priče – jer sa Barbie® možete biti bilo šta! Uključuje Barbie® Fashionistas™ lutku sa odećom i cipele, jednu dodatnu odeću (haljinu i/ili gornji i donji deo), jednu tašnu i dva dodatka. Svaki se prodaje zasebno, zavisno od dostupnosti. Lutke ne mogu stajati same. Odeća je dizajnirana tako da se kombinuje sa lutkama istog tipa tela; odabrani delovi se mogu deliti preko linije. Ravne cipele odgovaraju lutkama sa zglobovima ili ravnim stopalima. Boje i ukrasi mogu se razlikovati. Kombinujte i kombinujte da biste istražili stil i maštajte sa Barbi® lutkom - ona dolazi sa dodatnom odećom i dodacima za svestranost i zabavu! Barbie® haljina od teksasa za lutke ima trendy siluetu, ružičasti naglasak na vratu i naborane rukave; braon sandale su na remenima i zabavne; a njena plava kosa je moderno oblikovana sa repom i pletenicom. Druga odeća predstavlja slatki cvet: sivi gornji deo ima ružičasti cvetni print na ramenima, a plava suknja ima šareni cvetni print i ružičasti porub. Dodajte završne detalje da stilizujete Barbi® lutku za svoju priču sa ružičastim naočarima za sunce, zelenom narukvicom i torbicom u obliku srca. Više raznolikosti čini sakupljanje Barbie® lutaka i odeće još zabavnijim – sakupite ih sve da isprobate različite izglede i ispričate sve vrste priča jer sa Barbie® možete biti bilo šta! • Dužina: 6cm • Širina: 16cm • Visina: 33cm

Nikola Suica - Leon Koen 1859-1934 Jugoslovenska galerija umetnickih dela, Beograd, 2001. Mek povez, veliki format, 80 strana, bogato ilustrovano. RETKO! Leon Kojen Leon Koen (Beograd, 1859 – Vršac, 15. maj 1934) bio je srpski slikar. Najznačajniji je predstavnik simbolizma u Srbiji. Biografija Leon Koen je rođen u Beogradu 1859. godine [1]. Porodica Koen je stara beogradska porodica. Njihovi preci nastanili su se u njemu još u sedamnaestom veku. U matičnim knjigama jevrejske opštine sefardskog reda bilo je zabeleženo da je je porodica Koen imala šest sinova: Davida, Isaka, Arona-Aleksandra Popovića, Jakova, Morena-Miki i Leona i jednu ćerku Lunu(?).[2] Koenov otac Aron bio je trgovac (rođen 1824. godine u Sofiji), a majka Sara (rođena 1841. godine u Beogradu). Porodica Koen bila je vrlo skromna. Živeli su u jevrejskoj četvrti Jalija kraj Dunava (Dorćol). Bili su tihi, siromašni ljudi, bez velikih prohteva. Živeli su od svog rada i pomagali uvek jedni druge. Leon Koen je detinjstvo proveo u kući svojih roditelja. Braća i sestra su ga mnogo voleli, pogotovu što je bio najmlađi. Na Leonov život i razvoj mnogo je uticao njegov najstariji brat David, koji je bio pravnik, pisar Vojnog suda, a kasnije advokat. U Prvom svetskom ratu David je bio oficir i kao vrlo poverljiv i pouzdan održavao je kontakte sa Vojvodom Mišićem, Pavlom Jurišićem i Vojvodom Stepom Stepanovićem.[3] David je bio poznat po rodoljubivim „Besedama srpskoj omladini Mojsijeve veroispovesti” i po drugim patriotskim spisima u kojima je veličao misiju Srbije na Balkanu.[4] Zbog veličanja Srbije, Bugari su ga ubili u Nišu za vreme okupacije.[5][6] Leon Koen je osnovnu školu završio na Dorćolu, kao i nekoliko razreda beogradske realke.[7] Zbog siromaštva, roditelji nisu mogli da ga školuju do kraja. Prema porodičnom zahtevu prešao je na učenje najpre trgovačkog, a zatim i krojačkog zanata. Izvesno vreme radio je kao krojački kalfa u trgovini Gutman u Beogradu .[8] U ovom periodu počelo je da ga interesuje slikanje i umetnost. Često je posle posla odlazio na Univerzitet da sluša predavanja Mihaila Valterovića, Svetislava Vulovića, Ljubomira Nedića, Đorđa Milovanovića i Bogdana Popovića.[8] Predavanje profesora Velike škole Svetomira Nikolajevića „Pred Šekspirom„ bilo je presudno da Leon Koen napusti krojački zanat i da se posveti slikarstvu.[9] Prvi pokušaj da nešto dokuči iz tajne o umetnosti, o umetničkom izrazu, potražio je u samom Beogradu, u školi slikanja kod Steve Todorovića 1881/1882. godine.[2] Za materijalno neobezbeđenog Koena učenje kod Todorovića nije bilo lako. Danju je crtao i posećivao predavanja, a noću radio za opstanak. Školovanje i život u Minhenu Krajem 1882. godine odlazi prvi put u Minhen na školovanje.[10] Svoju prvu školsku godinu 1882/1883 još mlad i omamljen novom sredinom, dosta je dobro materijalno izdržao. Finansijski su mu pomagali brat David, neki prijatelj iz Beograda, srpski konzul u Minhenu Hajim Davičo i Jevrejska crkvena opština, koja mu je slala dva dukata mesečno.[11] Posle jednogodišnjeg boravka u Minhenu, po povratku u Beograd, odlazi kod profesora Velike škole, kasnije akademika Đorđa Milovanovića na usavršavanje slikarstva.[12] Godinu dana kasnije Milovanović mu je izdao pismenu preporuku u kojoj ga hvali kao „mladića veoma vrednog i talentovanog”, i preporučuje mu da svoje slikarsko školovanje nastavi u Minhenu. U proleće 1884. godine upisuje se na pripremni kurs Antičke klase (Antikenklasse) pri Minhenskoj Akademiji likovne umetnosti.[1] Na kraju prve godine učenja na Akademiji izdato mu je svedočanstvo da je vredan, da pokazuje uspeh, usled kojeg zaslužuje svako priznanje. Na osnovu ovakvog uspeha oslobođen je plaćanja pola školarine. Živeo je skromno i svega se odricao samo ne boja i slikanja. Međutim, novčana pomoć koju je dobijao iz Beograda nije bila dovoljna, tako da je 31. oktobra 1884. godine uputio molbu Ministarstvu prosvete i crkvenih poslova da mu dodele stipendiju.[13] Pošto ova molba nije odmah rešena, brat David je krajem decembra 1884. godine uputio novu molbu i priložio je uverenja Steve Todorovića i Đorđa Milovanovića (učitelji crtanja Leona Koena), kao i originalno svedočanstvo profesora minhenske akademije. Ministarstvo prosvete i crkvenih poslova odobrilo je 4. maja 1885. godine državnu stipendiju Leonu Koenu, pod uslovom da redovno šalje izveštaje o svom školovanju i napredovanju.[14] Radoznao i veliki radnik, i na Univerzitetu i Minhenu, kao vanredni slušalac, posećivao je predavanja iz psihologije, istorije umetnosti i filozofije.[8] U tom periodu izradio je i svoje prve slike Nalaženje Mojsija (1885) i Noć (1886). Međutim, duševno se razboleo, tako da je u školskoj godine 1885/1886. duže vreme odsustvovao. Uprkos bolesti uradio je dvadesetak skica i svoju treću sliku Đurađ Branković. Godine 1887. Koen upisuje Prirodnu klasu (Naturklasse) kod profesora Ludviga Herteriha, jednog od predstavnika starije minhenske secesije.[13] U školskoj godini 1887/1888. Koen i dalje radi na crtanju akta i portreta, uči perspektivu i anatomiju. Pod utiskom Šekspirove tematike i potrebe da slika karaktere, uradio je kompozicije Hamlet, Kralj Lir , Ričard III . Koen, pun planova i želje da nastavi učenje, ohrabren dobrim preporukama, podnosi novu molbu za produženje stipendije. Pomoć mu je odobrena samo do septembra 1889. godine. Nakon tog perioda, profesori u Minhenu preporučuju mu prelazak na Komponierschule, poslednji kurs na akademiji. Koen se obraća Ministarstvu prosvete tražeći uvećanu stipendiju, kako bi bio u mogućnosti da plaća skupe modele i boje. U nesporazumu sa Ministarstvom prosvete zbog „neljudskog tona” i molbe za povećanje stipendije, odlukom Ministra prosvete, oduzima mu se novčana državna pomoć 1890. godine.[15] U toj žučnoj raspravi sa Ministarsvom, Koen je doživljava pravi duševni slom, tako da se u Beograd vraća iscrpljen i slomljen. Odveden je u duševnu bolnicu, gde se lečio tri meseca. Posle oporavka u pomoć mu priskače brat David, koji pronalazi finansijska sredstva i omogućava mu povratak u Minhen 1891. godine. U Minhenu se družio sa našim umetnicima. Na umetničkoj akademiji studirali su: Nadežda Petrović, Miloš Tenković, Rista Vukanović, Simeon Roksandić, Milan Milovanović, Dragoljub Pavlović, Dragomir Glišić, Vojislav Stefanović, Marko Murat i Stevan Aleksić.[16] Vreme između 1893. do 1898. godine označava drugi period Koenovog rada. Bez zvanične pomoći, upućen samo na porodična sredstva, Koen je to vreme proveo i teškoj novčanoj oskudici. Upravo su te godine bile godine njegovog napornog rada, vreme u kojem je ostvaren i njegov najveći uspeh. Sarađuje sa Beogradom i u književno političkom listu „Ogled” objavljuje u dva nastavka, odlomak dela Tako je govorio Zaratrusta od Fridriha Ničea (broj 3. i 4. 1894. godine.).[17] Bio je to prvi prevod ovog poznatog dela na srpski jezik. Tekst je potpisan sa L. Izložbe i nagrade Proleće, 1902. Krajem 1896. godine doživeo je veliki uspeh. Njegova slika Josifov san nagrađena je Srebrnom medaljom Akademije.[18] Sledeće godine (1897) sa ovom slikom učestvuje na Međunarodnoj izložbi u Staklenoj palati (Glaspalastu) u Minhenu i na Bijenalu u Veneciji.[19] Najviše je slikao motive iz Starog zaveta i religijske sadržine: Josifov san, Car Solomun, Car Baltazar, Mojsije, Raj, Adam i Eva, Večiti Juda; zatim teme iz srpske istorije: Usamljeni grobovi, Đurađ Branković; likove iz grčke mitologije: Apolo s muzama, Haron; od literature: Hamlet, Ričard III; kao i simbolični alegorijski motivi Jesen, Amor universal, Dvoje idealnih s genijem.[19] Prvu samostalnu izložbu priredio je 1898. godine u Beogradu, u zgradi Stare skupštine.[20] Bila su izložena trideset i četiri rada. Nagrađena slika Josifov san, probudila je veliko interesovanje. Posle izložbe Leon Koen je padao u sve veću nervnu rastrojenost i teška bolest se sve više približavala. Na Svetskoj izložbi u Parizu, maja 1900. godine predstavlja se slikama Otmica devojke i Josifov san. Pored Leona Koena na ovoj značajnoj manifestaciji od jugoslovenskih umetnika bili su: Paja Jovanović, Đorđe Jovanović, Đorđe Krstić, Marko Murat, Rista Vukadinović i drugi. Tih godina počinje i rad na ciklusu slika „Tragedija i trijumf čovečanstva”, zamišljenom u alergijskim prizorima života transponovanog odnosa čoveka u prirodi.[21] Tokom boravka u Minhenu aktivno se uključuje u umetnički život u kojem postepeno postaje cenjen među kolegama i kritičarima. Druži se sa Francom fon Stukom (Franz von Stuck), velikanom minhenskog simbolizma, Fricom fon Udeom (Fritz von Uhde), kritičarem, kao i sa studentima iz slikarske škole Antona Ažbea, Nadeždom Petrović.[22] Upoznaje Vasilija Kandinskog s kojim izlaže s novoosnovanim likovnim udruženjem „Phalanx” 1902. godine. U Minhenu upoznaje jednu ženu, nemačku jevrejku, Jozefinu Simon, koja je ispunjavala njegov nemirni život.[23] Godinama je stanovao kod nje i njene majke, i sanjao o zajedničkom životu sa njom. Međutim, njegova ljubav se držala po strani i otvoreno ga ucenjivala. Kao preduslov za venčanje, tražila je da Koen proda sve svoje slike. To je pogoršalo njegovu nervnu rastrojenost. Kasnije se Leon Koen oženio sa njom, ali tada je već bio dosta bolestan. Na žalost, usled pogoršanja zdravstvenog stanja stvaralaštvo Leona Koena prekida se 1905. godine. Njegove slike i radovi pojavljuju se 1909. godine na izložbi srpskog udruženja „Lada”, kao i 1912. godine u Zagrebu na Četvrtoj jugoslovenskoj umetničkoj izložbi gde je sa udruženjem srpsko-hrvatskih umetnika „Medulić” predstavljen dvema slikama: Zemaljski raj i Prolećna simfonija.[24] Dok se on lečio, njegova žena je jednu po jednu njegovu sliku prodavala. Tako im se zauvek izgubio trag. Prvi svetski rat zatiče Leona Koena u Minhenu. On je u sve većim materijalnim neprilikama, a napušta ga i žena koju je mnogo voleo. Godine 1915, tragično gine njegov brat David, verni pratilac Leonovih umetničkih i životnih kriza. Posle Prvog svetskog rata, kao teškog duševnog bolesnika, prijatelji uspevaju da ga vrate u Beograd. Sve njegove slike iz kuće u Minhenu doneli u u rodni grad. Od 1920. do 1926. godine smešten je u beogradsku duševnu bolnicu.[25] Otpušten je par dana pre otvaranja svoje izložbe. Na retrospektivnoj izložbi održanoj u školi Kralja Petra kod Saborne crkve u Beogradu 3. maja 1926. godine, prikazano je četrdeset sedam Koenovih radova, slika, skica i studija.[26] Za izložbu je zaslužan njegov prijatelj, publicista David Pijada, koji je prikupio sva njegova dela. U želji da se slike Leona Koena sačuvaju kao kulturno dobro beogradskih Jevreja, Jevrejska sefardska opština otkupila je sva dela od njegove braće, prijatelja, rodbine i ukrasila prostorije Jevrejskog doma.[21] Duševno stanje mu se nije menjalo, pa je smešten na kućnu negu u Vršac, kod Darinke Petrović, rođene Kašanski, januara 1931. godine.[27] Troškove boravka plaćala je Jevrejska crkvena opština. Leon Koen umire od staračke iznemoglosti 15. maja 1934. godine u Vršcu.[28] Sahranjen je dva dana kasnije na Jevrejskom groblju u Beogradu. Posle smrti, Jevrejska sefardska veroispovedna opština u Beogradu priredila je od 23. septembra do 2. oktobra 1934. godine, u Velikoj i Maloj sali Jevrejskog doma, komemorativnu izložbu njegovih dela.[26] Godinu dana posle njegove smrti 16. februara 1935. godine u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić” na Kalemegdanu, organizovana je velika retrospektivna izložba njegovih dela.[29] Ponoseći se svojim velikim umetnikom Jevrejska sefardska veroispovedna opština u Beogradu podigla je i otkrila spomenik Leonu Koenu na jevrejskom groblju 24. oktobra 1937. godine.[30] Prvi put posle 1935. godine, organizovana je izložba slika Leona Koena u Jugoslovenskoj galeriji umetničkih dela u Beogradu oktobra 2001. godine, gde su prikazane sve sačuvane slike.[31] Spisak radova Josifov san, ulje, original 3x4. Predstavlja Josifa sa stadom ovaca. Leži na polju. U snu mu se javljaju: otac kao sunce, majka kao mesec i braća kao zvezde. Usamljeni grobovi, ili Otmica. Ulje. Dimenzija oko 4x3.. Slika iz narodnog života, po pesmi Vojislava Ilića, u kojoj se iznosi žrtva turskog varvarstva, kada dahije Sali-Age zvorničkog ubijaju nejakog Jovana i nasilno odvode u harem njegovu sestru Jovanu. Večiti Juda I. Original. Ulje. Predstavlja pogruženog starca, sede razbarušene kose. To je večiti lutalica i prognanik sa štapom u ruci. Traži smrt i nigde je ne nalazi. Raj. Original. Ulje. U pejzaž su ubačeni stubovi. Slika bogata u boji. Apolo s muzama. Original. Ulje. Muze slušaju svirku Apola među arkadama, kao pod pergolom. Sara Martin I. Original. Ulje. Predstavlja jevrejsku misionarku koja posećuje zabludele osuđenike i pokušava da ih čitanjem tekstova iz biblije povrati na pravi put. Ričard III. Original. Ulje. Predstavljen je kako ga uznemiravaju duhovi nevinih srodnika koje je pobio. Amor universalis. Original. Ulje. Komponovao pejzaž sa balustradama. Nedovršena slika. Umetnikov san. Original. Ulje. Par idealnih sa genijem ljubavi. Jesen, I I varijanta, pejzaž, ulje. Simbolična kompozicija tragedije i trijumfa čovečanstva. U prvom planu levo genije smrti drži i ruci peščani časovnik, kojim odbrojava poslednji trenutak života; u drugoj ruci drži srp, kojim kosi sve u prirodi. Haron I. Original. Ulje. Prevozi čamcem dvoje mladih zaljubljenih, koje prati anđeo ljubavi. Akt ženski, u prirodnoj veličini, ulje. Adam i Eva, skica, ulje. Car Solomun. Original. Ulje. Slika nestala pre 1941. godine. Ne zna se kako je komponovana. Car Solomun. Original. Pastel. Sedi umorno na tronu u purpurnoj odeći. Levo iza njega šuma, pejzaž; desno iznad Solomuna arhitektura. Car Baltazar. Original. Ulje. Kompozicija sa više figura. Razbojništvo na vodi. Skica rađena uljem crno belim, slična kompozicija kao Otmica. Starac kraj mora. Ulje. Skica. Pejzaž slikan kao snažan kolorističi sfumator, sve u magli. Mojsije u kovčegu i faraonova kći. Skica. Ulje Portret umetnikove žene. Ulje. Obučena u crvenu haljinu sa belom kragnom i crnom mašnom. Portret umetnikove majke. Ulje. Portret umetnikove sestre. Ulje. Portret umetnikove žene u sivom. Ulje. Portret žene. Skica. Portret muškarca. Skica Proleće I. Ulje. Nedovršena slika. Predstavlja praskozorje, kad još konture objekata nisu jasne. Žena koja se moli u tamnici. Studija. Ulje. Dete pri spavanju. Ulje Pejzaž Portret Dantea Đurađ Branković. Ulje. Velika kompozicija. Original po svojoj prilici nije nikad dospeo u zemlju.. Fotografiju ovog rada poslao Ministarstvu prosvete još 1866. godine. Noć. Crtež ugljenom. Hamlet. Ulje. Velika kompozicija. Nahod Mojsijev. Ulje. Original ostao u Minhenu Kain i Avelj. Ulje Portret mladog Italijana. Ulje. Portret sestre Italijana. Ulje. Portret sestre Leona Koena. Ulje. Portret Santa Simanovića. Zeta Leona Koena. Ulje. Lov na lavove. Ulje. Borba na moru. Ulje. Turci otimaju Srpkinje za harem. Ulje. Autoportret Leona Koena. Ulje (40cm x 52cm). Otkupio Narodni muzej u Beogradu. Autoportret Atanasija Todorovića. Ulje. Otkupio Narodni muzej u Beogradu. Vizija. Ulje. Otkupio Narodni muzej u Beogradu.

Lepo očuvano kao na slikama Beč 1866 Ženske pesme Српске народне пјесме Скупио их и на свијет издао Вук Стеф. Караџић. Књига друга, у којој су пјесме јуначке најстарије. у Бечу, у штампарији јерменскога манастира 1845. Садржај 1. Свеци благо дијеле. 2. Опет то, али друкчије. (из Црне горе). 3. Ђакон Стефан и два анђела. 4. Огњена Марија у паклу. (из Црне горе) 5. Бог ником дужан не остаје 6. Кумовање Грчића Манојла. (из Црне горе). 7. Заручница Лаза Радановића. 8. Јован и дивски старјешина. (из Црне горе). 9. Браћа и сестра. 10. Милан-бег и Драгутин-бег. 11. Мујо и Алија. (из Црне горе). 12. Змија младожења. 13. Опет то, али друкчије. (из Црне горе). 14. Наход Симеун. 15. Опет Наход Симеун. 16. Предраг и Ненад. 17. Цар Дуклијан и Крститељ Јован. (из Црне Горе). 18. Часни крсти. 19. Цар Костантин и ђаче самоуче 20. Како се крсно име служи. 21. Ко крсно име слави, оном и помаже. 22. Свети Никола. 23. Свети Саво. 24. Опет свети Саво. 25. Женидба краља Вукашина 26. Зидање Скадра. 27. Душан хоће сестру да узме. 28. Удаја сестре Душанове. 29. Женидба Душанова. 30. Наход Момир. 31. Бан Милутин и Дука Херцеговац. 32. Женидба кнеза Лазара. 33. Смрт Душанова. (комади од пјесме). 34. Урош и Мрњавчевићи. 35. Зидање Раванице. 36. Опет зидање Раванице. 37. Милош у Латинима. 38. Марко Краљевић и вила. 39. Марко Краљевић и Љутица Богдан. 40. Сестра Леке капетана 41. Дјевојка надмудрила Марка. 42. Марко Краљевић. и Вуча џенерал. 43. Царица Милица и змај од Јастрепца. 44. Бановић Страхиња. 45. Цар Лазар и царица Милица. (о боју Косовском). 46. Пропаст царства Српскога. 47. Мусић Стефан. 48. Смрт мајке Југовића. (из Хрватске). 49. Царица Милица и Владета војвода. 50. Комади од различнијех Косовскијех пјесама. 51. Косовка дјевојка. 52. Јуришић Јанко. 53. Обретеније главе кнеза Лазара. 54. Марко Краљевић и соко. 55. Опет то, мало друкчије. 56. Женидба Марка Краљевића. 57. Марко Краљевић познаје очину сабљу. 58. Опет то, мало друкчије. 59. Марко Краљевић и Филип Маџарин. 60. Марко Краљевић и бег Костадин. 61. Марко Краљевић и Алил-ага. 62. Марко Краљевић и Мина од Костура. 63. Марко Краљевић и 12 Арапа. 64. Марко Краљевић и кћи краља Арапскога. 65. Марко Краљевић у Азачкој тамници. (комад од пјесме). 66. Марко Краљевић и Арапин. 67. Марко Краљевић и Муса кесеџија. 68. Марко Краљевић и Ђемо Брђанин. 69. Марко Краљевић укида свадбарину. 70. Лов Марков с Турцима. 71. Марко пије уз рамазан вино. 72. Турци у Марка на слави. 73. Орање Марка Краљевића. 74. Смрт Марка Краљевића. 75. Радул-бег и Бугарски краљ Шишман. 76. Љутица Богдан и војвода Драгија. 77. Опет то, али друкчије. 78. Болани Дојчин. 79. Женидба Ђурђа. 80. Ђурђева Јерина. 81. Смрт војводе Каице. 82. Женидба Тодора од Сталаћа. 83. Облак Радосав. 84. Смрт војводе Пријезде. 85. Секула се у змију претворио. 86. Опет то, али друкчије. (комади од пјесме). 87. Женидба Поповића Стојана. 88. Женидба Влашића Радула. 89. Женидба Максима Црнојевића. 90. Женидба Ђурђа Чарнојевића. 91. Смрт Јова Деспотовића 92. Женидба Змај-Деспота Вука. 93. Порча од Авале и Змајогњени Вук. 94. Женидба Тодора Јакшића. 95. Ропство и женидба Јакшића Шћепана (из Бјелопавлића) 96. Женидба Јакшића Митра. (из Сиња). 97. Јакшићима двори похарани. 98. Дијоба Јакшића. 99. Опет дијоба Јакшића. (из Црне горе) 100. Јакшићи кушају љубе 101. Женидба Јова Будимлије. Најстарије пјесме јуначке Свеци благо дијеле. Мили Боже! чуда великога! Или грми, ил` се земља тресе! Ил` удара море у брегове? Нити грми, нит` се земља тресе, Нит` удара море у брегове, Већ дијеле благо светитељи: Свети Петар и свети Никола, Свети Јован и свети Илија, И са њима свети Пантелија; Њим` долази Блажена Марија, Рони сузе низ бијело лице. Њу ми пита Громовник Илија: `Сестро наша, Блажена Марија! `Каква ти је голема невоља, `Те ти рониш сузе од образа?` Ал` говори Блажена Марија: `А мој брате, Громовник Илија! `Како не ћу сузе прољевати, `Кад ја идем из земље Инђије, `Из Инђије из земље проклете? `У Инђији тешко безакоње: `Не поштује млађи старијега, `Не слушају ђеца родитеља; `Родитељи пород погазили, `Црн им био образ на дивану `Пред самијем Богом истинијем! `Кум свог кума на судове ћера, `И доведе лажљиве свједоке `И без вјере и без чисте душе, `И оглоби кума вјенчанога, `Вјенчанога или крштенога; `А брат брата на мејдан зазива; `Ђевер снаси о срамоти ради, `А брат сестру сестром не дозива.` Њој говори Громовник Илија: `Сејо наша, Блажена Марија! `Утри сузе од бијела лица, `Док ми овђе благо под`јелимо, `Отић` ћемо Богу на диване, `Молићемо Бога истинога, `Нек нам даде кључе од небеса, `Да затворим` седмера небеса, `Да ударим` печат на облаке, `Да не падне дажда из облака, `Плаха дажда, нити роса тиха, `Нити ноћу сјајна мјесечина, `Да не падне за три годинице; `Да не роди вино ни шеница, `Ни за цркву часна летурђија.` Кад то чула Блажена Марија, Утр сузе од бијела лица. Када свеци благо под`јелише: Петар узе винце и шеницу, И кључеве од небеског царства; А Илија муње и громове; Пантелија велике врућине; Свети Јован кумство и братимство. И крстове од часнога древа; А Никола воде и бродове; Па одоше Богу на диване, Молише се три бијела дана И три тавне ноћи без престанка, Молише се, и умолише се: Бог им даде од небеса кључе, Затворише седмера небеса, Ударише печат на облаке, Те не паде дажда из облака, Плаха дажда, нити роса тиха, Нит` обасја сјајна мјесечина: И не роди вино ни шеница, Ни за цркву часна летурђија. Пуно време за три годинице: Црна земља испуца од суше, У њу живи пропадоше људи; А Бог пусти тешку болезању, Болезању страшну срдобољу, Те помори и старо и младо, И растави и мило и драго. Цио остало, то се покајало, Господина Бога вјеровало. И осташе Божји благосови, Да не падне леда ни снијега До један пут у години дана; Како онда, тако и данаске. Боже мили, на свем тебе вала! Што је било, више да не буде! Опет то, али друкчије. (из Црне горе). Збор зборише Божи апостоли Бога моли Огњана Марија: Збор зборише на небеска врата, Отуд дође Громовник Илија, А пита га Огњана Марија: `Ђе си био, мој брате Илија?` - `Казаћу ти, Огњана Марија: `Ја сам био у земљу проклету, `Ђено јесте Боже незаконство: `Ђе не моле Бога, да помогне, `И не слуша пород родитеља, `А не слуша млађи старијега; `Ђе кум кума не држи за кума, `Ђевер снаси о срамоти ради; `Ђе брат брата по судовим` ћера `И мучи га муках пред Турцима; `Не светкују свеца никаквога, `Нити жегу у цркву свијеће, `Нити служе Божу летурђију.` Оно рече, на ноге устаде, И Господске даре дијелише, Што је њима Господ поклонио: Свети Петар и апостол Павле Ев` узеше пуње и шеницу [1], Свет` Илија грома небескога. А Марија муњу и стријелу, Свети Тома печат од облаках, Аранђео јесење бријеме, А Никола на воду бродове, Свети Спасе житњега цвијета, Свети Саво леда и снијега, Свети Јован сабор анђелима, А Ђорђије прољетње цвијеће. Кад анђели[2] даре дијелише, Они св`јету муке ударише: Илија их громовима гађа, А Марија муњом и стријелом, Не могли их Богу обрнути. Аранђео навали бријеме, Никола им затисну бродове, Свети Петар и апостол Павле Узеше им пуње и шеницу И од земље свакоји берићет; Па их Боже сунце изгорело, Горело их три године данах, Док узавре мозак у јунака, Докле пуче ками у лугове, А осану гора кроз планине; Докле црна земља испуцала, Пуче црна земља по три лакта, Те се ломе коњи и јунаци; Свети Саво пуштио снијега, Три године снијег не опаде, Док у свијет ништа не остаде, И овчари овце изгубише, Из свијета челе побјегоше, Са свијем се свијет дотамани, До у Ср`јему, у то мјесто жупно; Е се купе Сријемски главари На сакупу пред бијелом црквом, Ту дођоше млоги свештеници, Посједаше, ђе је Мјесто коме; Отуд дође самоуче ђаче, Па им ђаче ријеч проговара: ,Сви се, браћо, на ноге дигните, `И пружите мене десне руке, `Вјеру дајте, да ме не варате!` Сви једанак од земље скочили, И сви ђаку десну руку даду; Тада ђаче њима проговара: `Хо`те, Богу да се обрнемо! `Да служимо Божу летурђију, `Да молимо Бога по закону.` Сви се бјеху к Богу обрнули, По три пута љубе земљу црну; И послуша пород родитеља, И послуша млађи старијега, И брат брата не води на суду, Ни га мучи муках пред Турчином, И светкују свеца свакојега, И сви моле Бога милоснога Без престанка и дневи и ноћи По правилу, ка` је Богу мило; И Бог им је услиша` молитве, Смилова се Бог на сиротињу, Те се опет свијет наслиједи. 1) У Црној се гори пуње зове оно вино, с којијем се устаје у славу; а шеница се овдје спомиње ради кољива, поскура и крснога колача. 2) У више пјесама слушао сам, да се свеци зову анђели Ђакон Стефан и два анђела. Рано рани ђаконе Стеване У недељу пређе јарка сунца, Пређе сунца и пре летургије, Он не иде у бијелу цркву, Већ он иде у то поље равно, Те он сеје белицу пшеницу, Ал` ето ти два путника стара, божју су му помоћ називали: `Божја помоћ, ђаконе Стеване!` А он њима лепше одговара: `Д`о Бог добро, два путника стара!` Ал` беседе два путника стара: `Бога теби, ђаконе Стеване! `Која теби велика невоља, `Те си тако рано уранио `У недељу пређе јарког сунца, `Пређе сунца и пре летургије, `Па ти сејеш белицу пшеницу? `Или си се јунак помамио; `Или си се данас потурчио, `Часног крста под ноге згазио, `Часног крста и красног закона, `И своју си веру изгубио; `Те си тако рано уранио `У недељу пређе јарког сунца, `Пређе сунца и пре летургије, `Па ти сејеш белицу пшеницу?` Ал` беседи ђаконе Стеване: ,О Бога вам два путника стара! `Кад питате, да вам право кажем: `Та нисам се јунак помамио, `Нити сам се данас потурчио, `Нит` сам своју веру изгубио, `Нит` сам крста под ноге згазио, `Часног крста и красног закона; `Већ је мени велика невоља; `Зашт` ја раним у мојему двору `Девет немо, друго девет слепо, ,То ја раним с мојом верном љубом; `И Бог ће ми греха опростити.` Ал` беседе два путника стара: ,Ајдемоте ђаконовом двору, Да видимо ђаконову љубу, Што нам ради љуба ђаконова.` Одшеташе ђаконовом двору, Ал` је љуба рано уранила У недељу пређе јарког сунца, Пређе сунца и пре летургије, Она чини белицу пшеницу; Божју су јој помоћ називали: `Божја помоћ, ђаконова љубо!` Она њима лепше одговара: `Д`о Бог добро, два стара путника!` Ал` беседе два путника стара: `Бога теби ђаконова љубо! `Која теби велика невоља, `Те си тако рано уранила, ,Уранила у свету недељу `Пређе сунца и пре летургије, `Те ти чиниш белицу пшеницу? ,Или си се млада помамила? `Или си се данас потурчила ,И своју си веру изгубила, `Часног крста под ноге згазила, ,Часног крста и красног закона; `Те си тако рано уранила `У недељу пређе јарког сунца, `Пређе сунца и пре летургије, `Те ти чиниш белицу пшеницу?` Ал` беседи ђаконова љуба: `О Бога вам, два путника стара! `Кад питате, право да вам кажем: `Та нисам се млада помамила, `Нити сам се данас потурчила, `Нит` сам своју веру изгубила, `Нит` сам крста под ноге згазила, `Часног крста и красног закона; `Већ је мени велика невоља; `Зашт` ја раним у мојему двору `Девет немо, друго девет слепо; `То ја раним с мојим господаром; `И Бог ће ми греха опростити.` Ал` беседе два путника стара: `О Бога ти, ђаконова љубо! `Дај ти нама твоје мушко чедо, `Мушко чедо из колевке златне, `Да закољем` твоје мушко чедо, `И од чеда крви да уграбим`, `Да пошкропим` твоје беле дворе: `Што је немо, проговориће ти, `Што је слепо, све ће прогледати.` Али мисли ђаконова љуба, Она мисли мисли свакојаке, Док је млада на једно смислила, Па им даде чедо из колевке, И заклаше чедо пренејако, И од чеда крви уграбише, Пошкропише по беломе двору: Што је немо, проговорило је, Што је слепо, све је прогледало. Дигоше се два стара путника И одоше с Богом путовати, Осврће се ђаконова љуба, Па погледа на златну колевку, Ал` јој чедо седи у колевки, Па се игра јабуком од злата, Па беседи ђаконова љуба: `Мили Боже, на свем теби фала! `Гди дођоше два путника стара, `Заклаше ми чедо у колевки, `И од чеда крви уграбише, `Пошкропише моје беле дворе, `Што је немо, проговорило је, `Што је слепо, све је прогледало, `Ево чедо седи у колевки `И сигра се јабуком од злата!` Проговара чедо из колевке: `Слатка мајко, моја слатка рано! `Оно нису два путника стара, `Већ су оно два Божја анђела.` Огњена Марија у паклу. (из Црне горе) `Дај ми, Боже, од рајевах кључе, `Да од раја отворимо врата, `Да ја дођем проз рај у пакао, `Да ја виђу остаралу мајку, `Не бих ли јој душу избавила!` Бога моли, и умолила га, Од раја јој кључе поклонио, И шњом посла Петра апостола, Те од раја отворише врата, И прођоше проз рај у пакао; Ал` три друга по паклу шетају Једном другу нога горијаше, А другоме рука до рамена, А трећему глава горијаше. Но Марија апостола пита: `Што су, Петре, Богу згријешили, `Те се муче муках жестокијех?` - `Казаћу ти, Огњана Марија! `Што овоме руса гори глава, `Овај није даровао куму: `Кума њему светога Јована, `А он њојзи паре ни динара; `Што овоме гори десна рука, `Њом је клао овце преходнице; `Што овоме трећем нога гори, `Њом је био и оца и мајку.` Њих минуше, напријед прођоше, Али сједе до два стара старца, Њима горе и браде и главе. Но Марија апостола пита: `Кажуј, Петре, што су згријешили?`- `Казаћу ти, моја мила секо! `Ово бјеху од земље судије, `Мирили су мртве и рањене[3] `И у кмество сиједали криво, `И проклето узимали мито; ,А нијесу јоште дочекали, `Што чињаху, кад они могаху, `Каматника, секо, и митника `До два тези Боже проклетника.` Па минуше мало понапријед, Ту нађоше једну невјестицу, Ђе јој горе и ноге и руке, А пропа` јој језик проз вилице, А висе јој змије о дојаках; Кад је виђе Огњана Марија, Он` ијетко апостола пита: `Што је, кучка, Богу згријешила, `Те се мучи муках жестокијех?`- `Казаћу ти, моја мила секо! `Гријешница ј` крчмарица била, `У вино је воду присипала `И за воду паре узимала; `Имала је обречена мужа, `Ходила је шњега на другога; `Кад се млада вјенчавала шњиме, `Бачила је на себе мађије, `Да шњим нема од срца порода, `А Бог јој је писа` седам синах, `Ето јој их, секо, о дојаках, `Са њима ће пред Господом поћи.` И пођоше мало понапријед, А нађоше бабу остаралу, То је мајка Огњане Марије, Њојзи горе и ноге и руке, И гори јој коса наврх главе; А Марија стаде поред мајке, Па упита остаралу мајку: `Кажи, мајко, што си згријешила? `Не бих ли ти душу избавила.` Но Марији мајка говорила: `Ја немам што, до камена казат`: `Кад ја бијах на бијес[4] ђевојка, `Једно јутро ускрсење дође, `Моја мајка до пред цркву пође, `Мен` остави да сигурам ручак, `Кад ми мајка испред цркве дође, `Мене голу у хаљине нађе, `Удари ме руком и прстеном, `Ја шњом уд`рих о дувар од куле, `Таде ме је проклињала мајка ``Залуду се удавала, синко!` ` `Удавах се три четири пута, `И ту ја бих у Бога злочеста, `Не одржах мужа ни једнога. `Кад се, синко, удадох четвртом, `Ту ја нађох двоје пасторчади, `Једно лудо од двије године, `Друго, синко, од пуне четири, `Узеше ме ђеца Богом мајку: `Кад ми ђеца из игре дођоше, `Код мене се оба заплакаше, `Плачући ми стариј` говораше: ``Скрој ми, мајко, бијелу кошуљу.` `Мјерих му је о камену станцу[5]`. `Млађи рече: ``Дај ми љеба, мајко`` `Ја му дадох комат земље црне ` Још се баба јадити хоћаше, Но јој не да Петре апостоле. Но је Петар за руку дофати, И бачи је међу ђаволима: `Чекај враже, држи је ђаволе!` То је било, а Боже помози! 3) Т.-ј. распре због побијенијех и рањенијех, као што се у Црној гори и онуда по околини чинило до сад. 4) Т.-ј. одрасла и стала на снагу. 5) Да не расте више, него да остане онако, као камен. Бог ником дужан не остаје Два су бора напоредо расла, Међу њима танковрха јела; То не била два бора зелена, Ни међ` њима танковрха јела, Већ то била два брата рођена: Једно Павле, а друго Радуле, Међу њима сестрица Јелица Браћа сеју врло миловала, Сваку су јој милост доносила, Најпослије ноже оковане, Оковане сребром, позлаћене Кад то вид`ла млада Павловица, Завидила својој заовици, Па дозива љубу Радулову: `Јетрвице, по Богу сестрице! `Не знаш кака биља од омразе? `Да омразим брата и сестрицу.` Ал` говори љуба Радулова. `ој Бога ми, моја јетрвице! `Ја не знадем биља од омразе, `А и да знам, не бих ти казала: `И мене су браћа миловала, `И милост ми сваку доносила.` Кад то зачу млада Павловица, Она оде коњма на ливаду, Те убоде вранца на ливади, Па говори своме господару: `На зло, Павле, сеју миловао, `На горе јој милост доносио! `Убола ти вранца на ливади.` Павле пита сестрицу Јелицу: `Зашто, сејо? да од Бога нађеш!` Сестрица се брату кунијаше: `Нисам, брате, живота ми мога! `Живота ми и мога и твога!` То је братац сеји вјеровао Кад то виђе млада Павловица, Она оде ноћу у градину, Т заклала сивога сокола, Па говори своме господару: `На зло, Павле, сеју миловао, `На горе јој милост доносио! `Заклала ти сивога сокола.` Павле пита сестрицу Јелицу: `Зашто, сејо? да од Бога нађеш!` Сестрица се брату кунијаше: `Нисам, брате, живота ми мога! `Живота ми и мога и твога!` И то братац сеји вјеровао. Кад то виђе млада Павловица, Она оде вече по вечери, Те украде ноже заовине, Њима закла чедо у колевци. Кад у јутру јутро освануло, Она трчи своме господару Кукајући и лице грдећи: `На зло, Павле, сеју миловао, `На горе јој милост доносио! `Заклала ти чедо у колевци; `Ако ли се мене не вјерујеш, `Извади јој ноже од појаса.` Скочи Павле, кан` да се помами, Па он трчи на горње чардаке, Ал` још сестра у душеку спава, Под главом јој злаћени ножеви; Павле узе злаћене ножеве, Па их вади из сребрних кора, Али ножи у крви огрезли; Кад то виђе Павле господару, Трже сестру за бијелу руку: `Сејо моја, да те Бог убије! `Буд ми закла коња на ливади `И сокола у зеленој башчи, `Зашт` ми закла чедо у колевци?` Сестрица се брату кунијаше: `Нисам, брате, живота ми мога! `Живота ми и мога и твога! `Ако ли ми не вјерујеш клетви, `Изведи ме у поље широко, `Па ме свежи коњма за репове, `Растргни ме на четири стране.` Ал` то братац сеји не вјерова, Већ је узе за бијелу руку, Изведе је у поље широко, Привеза је коњма за репове, Па их одби низ поље широко. Ђе је од ње капља крви пала, Онђе расте смиље и босиље; Ђе је она сама собом пала, Онђе се је црква саградила. Мало време за тим постајало, Разбоље се млада Павловица, Боловала девет годин` дана, Кроз кости јој трава проницала, У трави се љуте змије легу, Очи пију, у траву се крију. Љуто тужи млада Павловица, Па говори своме господару: `Ој чујеш ли, Павле господару! `Води мене заовиној цркви, `Не би ли ме црква опростила.` Кад то чуо Павле господару, Поведе је заовиној цркви; Кад су били близу б`јеле цркве, Ал` из цркве нешто проговара: `Не ид` амо, млада Павловице: `Црква тебе опростити не ће.` Кад то зачу млада Павловица, Она моли свога господара: `Ој Бога ти, Павле господару! `Не води ме двору бијеломе, `Већ ме свежи коњма за репове, `Па ме одби низ поље широко, `Нек ме живу коњи растргају.` То је Павле љубу послушао: Привеза је коњма за репове, Па је одби низ поље широко. Ђе је од ње капља крви пала, Онђе расте трње и коприве; Ђе је она сама собом пала, Језеро се онђе провалило, По језеру вранац коњиц плива, А за њиме злаћена колевка, На колевци соко тица сива, У колевци оно мушко чедо, Под грлом му рука материна, А у руци теткини ножеви. Кумовање Грчића Манојла. (из Црне горе). Двије су се куме подигнуле, Двије куме, у једнога кума, У онога Грчића Манојла; Једно јесте танана Гркиња, А друго је бијела Влахиња. У Влахиње чедо мушко било, У Гркиње није, но ђевојка, И дођоше куму на дворове, Те крстише двоје ђеце лудо. А кад сјутра зора долазила, Но да рече танана Гркиња: `Мио куме, Грчићу Манојле! `Промијени ову ђецу луду: `Дај ти мене чедо Влахињино, `А Влахињи да дамо ђевојку, `И дајем ти Божу вјеру тврду, `Дваш ћу ти га измјерит` са златом.` Превари се, Бог да га убије! Па разм`јени двоје ђеце лудо. Ондолен се куме подигнуле, Кад Влахиња планинама била, Нешто јој се чедо усциктало; Мајка му се бјеше препанула, Па почину насред друма пута, Те развила оно чедо лудо; Али није мушко, но ђевојка! Шњом удари о камену станцу, Ста ју цика, како змије љуте, Па отиде натраг кукајући. Када куму на дворове дође, Куму своме ријеч говорила: `А за Бога, мој куме Манојле! `Што продаде кума за цекине? `Платио га светоме Јовану!` А он јој се криво кунијаше: `А нијесам, моја мила кумо, (А дијете држи на кољену) `Та не ијо од овога месо!` Тада млада на дворове пође И бешику празну понијела. А Манојло коња узјахао, И Гркињи на дворове пође, Те му млада чедо наплатила. Па ондолен отиде Манојло; Кад је био друму у планину, На пут срете једно јагње црно, Па упали жестоку стријелу, Те погоди оно јагње црно, Па г` испече друму у планину, Испече га, па обједовао, Једно плеће у зобницу бача, Па отиде на своје дворове. Ал` га срете вјереница љуба, Она бјеше сузна и крвава, Но ју пита Грчићу Манојло: `Што је тебе, моја вјерна љубо?` Све му, што је, по истини каза: `Искочи ми из руку дијете, Проврже се црнијем јагњетом, `И утече мене уз планину.` Манојло се таде сјетоваше: `Ја сам, љубо, јагње дочекао, `Убио га, па га испекао, `И од њега, љубо, обједова`, `И плеће сам меса оставио; `Врзи руку у зобницу вранцу!` Она бачи у зобницу руку, Оно плеће меса дофатила, Ал` је оно од ђетета рука! Тадер му је љуба говорила: `А Манојле, траг ти погинуо! `Ти не био продавати кума.` Богу фала, јер ј` овако било! Заручница Лаза Радановића. Кад се жени Радановић Лазо, Он испроси лепоту девојку, И сакупи иљаду сватова, Оде право двору девојачком; Далеко и мајка угледала, Угледала, па је беседила: `Сад ћу стати на двор на капију, `Да ја гледам кићене сватове.` Кад су свати близу двора били, Беседила девојачка мајка: `Иду, ћерко, кићени сватови, У чије ће дворе улазити? `Чија ће и мајка дочекати? `Чија л` браћа коње приватити? `Чиј` ли баба вином послужити? `Чија л` сеја даром даривати?` Кад девојка речи разабрала, Беседила својој старој мајки; `Ој старице, мила мајко моја! `То је, мајко, Радановић Лазо, `И то су му кићени сватови, `И право ће нашем белом двору; `Веће слажи моје беле даре: `Ти ћеш, мајко, свате дочекати, `Моја браћа коње приватити, `Моја сеја даром даривати, `Мили бабо вином напојити.` Док су свати у двор улазили, Завади се мајка и девојка, Не о граде, ни о винограде, Већ о једну танану кошуљу; Мајка оће да остави сину, А девојка своме ђувегији; Тад` се мајка на њу наљутила, Па је стала двору на капију, На студен се камен наслонила, На камену грозне сузе лије, Њу ми пита Радановић Лазо: `Ој Бога ти, мила мајко моја! `Која ти је голема невоља, `Те ти ниси свате дочекала, `Већ си стала двору на капију, `На студен се камен наслонила, `И на њега грозне сузе рониш?` Мајка Лази тијо одговара: `Ао Лазо, зете несуђени! `Како ћу ти ја весела бити, `Како л` свате јадна дочекати, `Кад је твоја умрла девојка, `Јуче смо је младу саранили?` Онда Лазо мајки говорио: `Казуј гробље, гди је укопана. `Да ја видим и мртву девојку.` Кад је мајка речи разабрала, Беседила Радановић-Лази: `Ја ти гробља не смем казивати, `Јер је код нас чудан адет пост`о: `Кад умире под прстен девојка, `Не копа се у то ново гробље, `Већ се баца у то сиње море.` Кад то чуо Радановић Лазо, Беседио кићеним сватовма: `Ој сватови, моја браћо драга! `Чекајте ме у беломе двору, `Док отидем на нове пазаре, `Да ја купим свиле свакојаке, `Да ја плетем мрежу шаровиту, `Да ја тражим по мору девојку, `Ил` ћ` у мени живо срце пући.` Кад је Лазо ово беседио, Слушала га танана робиња, Па је њему тијо беседила: `Господару, Радановић-Лазо! `Није твоја умрла девојка, `Већ се она с мајком завадила, `Ни о граде, ни о винограде; `Већ о једну танану кошуљу: `Мајка оће да остави сину, `А девојка теби да понесе.` Кад је Лазо речи разабрао, Он беседи куму и деверу: `Ој Бога вам, куме и девере! `Ви идите горе на чардаке, `Доведите лепоту девојку, `У њене јој даре не дирајте, `Јер у мене доста дара има.` Кад то чуо куме и девере, Послушали Радановић-Лазу: Отидоше на горње чардаке, Доведоше лепоту девојку, У даре јој ни дирнули нису. Кад су Божји закон савршили, Девојка се са родом опрашта: Љуби оца, љуби стару мајку, Љуби браћу и милу сестрицу, Па је мајки онда беседила: `Опрости ми, мила мајко моја! `Што сам теби, мајко, сагрешила.` Али мајка куне без престанка: `Мила кћери, и тебе не било! `Ни допрла тамо, ни овамо! `Већ остала среди горе чарне.` Кад девојка речи разабрала, Уд`рише јој сузе од очију. Дигоше се кићени сватови, Одведоше лепоту девојку. Кад су били среди горе чарне, Ал` девојку заболела глава, Беседила свом ручном деверу: `Ој девере, мој злаћен прстене! `Ти ми зовни Радановић-Лазу. `Кад је девер речи разабрао, Брже оде Радановић-Лази, Па је Лази тијо беседио: `Ајде, Лазо, брже у натраге, `Девојка се наша разболела, `На кума се главом наслонила.` Кад је Лазо речи разабрао, Он отиде лепоти девојки, Па је пита Радановић Лазо: `Што је теби, лепота девојко? `Што је тебе заболела глава?` Девојка је њему беседила: `Господару, Радановић-Лазо! `Де ми скупи кићене сватове.` Скупи Лазо кићене сватове, Девојка им лепо зафалила На љубави и на пријатељству; Сваком дала по киту босиљка, Лази дала танану кошуљу, За коју се с мајком завадила, Па је њему тијо беседила: `На кошуљу, Радановић-Лазо! `Под грлом јој пуце јадиково, `Јадиково и чемериково: `Кудгод одиш, нека јадикујеш; `А гди станеш, да чемерикујеш; `А мене је заболела глава, `А од срца преболети не ћу.` То изусти, па душицу пусти. Тад` је Лазо сватом беседио: `Сад на ноге, кићени сватови! `С наџаци јој раку ископајте, `А сабљама сандук сатешите, `Више главе ружу усадите, `Око гроба клупе направите, `Ниже ногу бунар ископајте: `Рад` мириса нек се ружом ките, `Од умора на клупе седају, `А од жеђи ладне воде пију.` Често Лазо на гроб излазио, Па је пит`о своју заручницу: `Јел` ти, душо, земља дотешчала?` Девојка му мртва одговара: `Није мени земља дотешчала, `Већ је тешка материна клетва.` Јован и дивски старјешина. (из Црне горе). Цар хоћаше изгубити љубу, Цар хоћаше, и невоља му је, Е му љуба млого закривила, И за то је царе помрзио; Ма је слуге изгубит` не даду, Но се моле цару честитоме, Те госпођу своју измолише: Цар је своје слуге послушао, Поклони јој живот за годину. Она сина имаше Јована, Па ђетету своме говорила: `О камо те, мој Јоване сине! `Хоћеш ли се одрицат` од мајке?` Дијете су сузе пропануле, Па дијете мајци говорило: `Чујеш ли ме, моја мила мајко! `Ја ћу с тобом по св`јету бјежати.` А њему је мајка говорила: `Хајд` уљези цару у сараје, `Те изведи гојена Лабуда, `Да бјежимо, синко, по свијету.` Скочи Јован од земље на ноге, Те је мајку своју послушао (А нема му до петнаест љетах), И Лабуда свога изводио, Бачише се њему о рамена; Но је Јован мајци говорио: `А за Бога, моја мила мајко! `Кад м` одвоји од оца мојега, `Који нема до мене једнога, `Куд ћемо се, мајко, дијевати?` А мајка је сину говорила: `Да бјежимо, синко, по свијету, `А од цара и мога и твога, `А далеко тридесет конаках, `Ђе не царе ни чути не може, `А некмоли очима виђети.` Они бјеже земљом и свијетом, Док дођоше у дивску планину, Ту нађоше студену пећину, Али у њу седамдесет дивах, Међу њима дивски старјешина. Кад Јована диви угледаше, Кренуше се, да му узму главу; Жесток ли је лудани Јоване! Од бедрице сабљу извадио, Слободно је њима ударио, И пос`јече седамдесет дивах, А скри му се дивски старјешина. Он је с мајком нојцу боравио; А кад сјутра дан и зора дође, Но се Јован стрпљети не мога`, Већ он у лов у планину пође На његова гојена Лабуда, Те он лови срне и кошуте; Кад по подне сунце навалило, Он отиде у пећину к мајци И донесе срну и кошуту, Да зарани одагнату мајку. Но му мајка тадер бесједила: `О Јоване, хајде пред пећину, `Те почини трудан и уморан.` Он послуша родитеља свога. Хитро Јован пред пећину пође, А мајка му дива угледала У пећину, дивску старјешину, Па јој дивски старјешина вика: `Хајд` овамо, Јованова мајко! `Ходи к мене, да ашикујемо.` А она му тадер бесједила: `Ходи к мене, дивски старјешина! `Ходи к мене, да ми лице љубиш.` А он јој је тадер говорио: `Ја не смијем од Јована твога, `Који згуби седамдесет дивах, `Но кад дође Јован у пећину, `А ти твоје дијете упитај, `Боји ли се до Бога и кога, `Па најприје игру заметните, `Проклетога у руке прстена, `Око њега те се куне криво, `Дијете је лудо и невјешто, `Ти ћеш њега ласно надиграти, `Пак му свежи руке наопако, `А ја ћу га онда погубити, `Пак ћем` онда ми ашиковати.` А кад Јован у пећину дође, Вечераше господску вечеру, Па му тадер мајка говорила: `О Јоване, мој једини сине! `Ти изгуби седамдесет дивах, `А ти идеш, синко, планинама, `Бојиш ли се до Бога и кога?` Но јој Јован ријеч говорио: `Ја се бојим Бога великога, `Не бојим се никаква јунака, `Доклен ми је гојени Лабуде.` Тад` Јовану бесједила мајка: `О Јоване, мој једини сине! `Ми смо јадни, синко, обојица, `Ход`, да малу игру заметнемо.` Јован своју послушао мајку, Па је шњоме игру заметнуо, Понајпријед у руке прстена; Он могаше надиграти мајку, Он могаше, него не хоћаше, Но је њега мајка надиграла: `Ја сам тебе, дијете, добила.` Па му обје савезала руке Од лакатах те до врх нокатах; Луди Јован растегну рукама, На седморо коноп раскинуо. Када сјутра дан и зора дође, Јован пође у лов у планину. Кад на друму царевоме дође, Из свијета срете ћириџије И пред њима ћириџију Рада, Ђе ћерају шездесет товарах Све на голо вина и шенице; Јован им се на пут учинио, И пред њима капицу скинуо: `Молим ви се, браћо из свијета, `Продајте ми шездесет товарах `Све на голо вина и шенице, `Да ја раним одагнату мајку, `Да ви платим жутијем дукатом.` Ћириџије робу му продале; Но га пита ћириџија Раде: `А тако ти, дијете Јоване! `Ђе је твоја остарала мајка?` Јован мајку у пећину каже; Па с` ондолен шњима подигнуо, Кад далеко од пећине били, Ма пећину бјеху угледали, И Јована угледала мајка, Па се она врну у пећину, Па је диву ријеч говорила: `Ну ход`, диве, да ми промислимо, `Ево иде дијете Јоване, `Како бисмо њега изгубили, `Па ми тадер да ашикујемо.` А див јој је ријеч говорио: `Учини се без невоље бона; `А кад дође дијете Јоване, `Он се хоће мајци препанути, `Па ће мајку за понуде питат`: ``Би ли, мајко, каквијех понудах?` ` `Ти ћеш њему овако казати: ``Ја бих, синко, са букве јабуку ``Из велике воде Калаџијнске;` ` `У воду је несита аждаха, `Што прождире коње и јунаке, `И код ње су два љута арслана, `Што изију живога јунака; `Не би ли га прождрла аждаха, `Ил` изјели два љути арслана.` Па кад Јован у пећину дође, Али бону находио мајку; Сједе Јован мајци више главе, Жалосне га сузе пропануле: `Куку мене, моја мила мајко! `Би ли, мајко, каквијех понудах?` Она му је ријеч говорила. `Ја бих, синко, са букве јабуку `Из велике воде Калаџијнске, `Чини ми се, би ми боље било.` Скочи Јован од земље на ноге, И Лабуда свога узјахао, Па отиде ноћи без мјесеца, Хитро Јован к води долазио, И у воду угони Лабуда, Те дофати са букве јабуку, А кад био украј воде ладне, Опази га несита аждаха, На Јована уриш учињела, На сабљу је Јован дочекује, И аждахи главу окинуо; Ал` скочише два силни арслана, И велику воду замутише, А Јовану скачу на Лабуда, Дијете је срца жестокога, Оба их је жива уфатио, Лабуду их за реп савезао, Поведе их зеленом планином, У пећину мајци долазио, И даде јој са букве јабуку. Кад то виђе Јованова мајка, Јовану је ријеч говорила: `О Јоване, да те, синко, питам: `Буд сам идеш зеленом планином, `Да т` уфате од горе хајдуци, `Да ти спуте обадвије руке, `Би л` ти и што задржало руке?` А Јован јој тадер говорио: `Ја бих свашто, мајко, раскинуо, `До проклето дрндарско тетиво.` Кад то чула Јованова мајка, Она скочи од земље на ноге, И тетиво хитро налазила, Па је њему руке савезала Од лакатах те до врх нокатах, Од нокатах лије крвца црна, Па је Јован мајци говорио: `А за Бога, остарала мајко! `Одријеши моје б`јеле руке, `Јер ми, мајко, обје отпадоше.` Она трну од земље на ноге, Хитро дива из пећине вика. Брзо дивски дође старјешина; Од Јована муку направише: Обадва му ока извадише, Бачише га украј од пећине. Па су онђе нојцу боравили. Када сјутра дан и зора дође, Но се кучка с дивом договара: `Чујеш ли ме, дивски старјешина! `Ти дофати лудога Јована, `Слијепа га на Лабуда бачи, `Поведи га зеленом планином, `Те га бачи у јаму студену.` Скочи диве, дофати Јована, Кад га диве бјеше дофатио, Стаде цика лудога Јована, Па их куми Богом великијем: `Немојте ме у јаму бачиват`, Но ме бач`те на друм у планину.` Но му мајка ни хабера не ма, Већ је она диву говорила: `Бачи, диве, врага и ђавола.` Поведе га зеленом планином, Силну јаму украј друма нађе, Па га јами у дубљину бачи. Куд ће дива несрећа такнути! Али је то Господ наредио, Те му свеза над јаму Лабуда, Па отолен у пећину пође. Мало било, ништа не стануло, Да је коме жалост послушати: Стоји цика гојена Лабуда, Лабуд бије јаму копитима (Од копитах цјепанице скачу), Да дофати зубом господара; Али стаде тутањ уз планину: Ево иде тридест ћириџија И пред њима ћириџија Раде, Кад погледа украј друма пута, Вишти Лабуд виш` луда Јована, Но говори ћириџија Раде: `Ну виђите, моја браћо драга! `Ено Лабуд лудога Јована, `Ђе му пусти у планину вишти, `Бог зна, му је Јован погинуо; `Хај`те, браћо, да видимо онђе.` Кад дођоше на јаму студену, Вишти Лабуд, копитама каже; Тадар скочи ћириџија Раде, И састави тридест конопаца, И засука по два у једнога, Те направи петнаест комата, Па се Раде преко паса свеза, Спустише га тридест ћириџија; Ту Јована у животу нађе, И извади лудога Јована, Па му б`јеле одријеши руке, Крену да га води по свијету; Куми Рада дијете Јоване: `Богом брате, ћириџија Раде! `Не водите мене по свијету, `Но ме бач`те на пуста Лабуда, `Зајмите ме води Калаџијнској, `Е умријех од жеђи јуначке; `А пођите два три у Косово, ... Antikvarne knjige Istorija srpske kulture Izdanja iz 19. XIX veka Stara srpska knjiga