Šen Marija Knežević (Beograd, 1963), srpska je pesnikinja, prozni pisac, prevodilac i profesor književnosti. Marijine pesme tiču se odnosa pesničke duše s drugim bićem, i tiču se ljubavi. U sebi nose proživljeno iskustvo destilovano u obliku stiha i slike. Duboke su i vedre i gorke i ironične. Rođena je 1963. godine u Beogradu. Diplomirala je na grupi za Opštu književnost i teoriju književnosti, Filološkog fakulteta u Beogradu i magistrirala Komparativnu književnost na Mičigen univerzitetu (Michigan State University) gde je i predavala kreativno pisanje u periodu 1996-2000. Između ostalih poslova, radila je i kao novinar u Radio Beogradu. Član je Srpskog književnog društva. Ima status samostalnog umetnika. Njene pesme, eseji, priče, prikazi i prevodi mogu se naći u gotovo svim domaćim i mnogim inostranim listovima i časopisima za književnost, kao i u velikom broju domaćih i stranih antologija.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ocepljen cosak nulte stranice, sve ostalo uredno, i jako lepo ocuvano! Autor: Jovan Skerlic !Jovan Skerlić (Beograd, 20. avgust 1877 — Beograd, 15. maj 1914) bio je srpski književnik i književni kritičar. Rođen je u Beogradu 20. avgusta (8. po julijanskom kalendaru) 1877. godine u građanskoj porodici od oca Miloša i majke Perside[1] rođ. Marković (iz Pešte), u porodičnoj kući na uglu Gospodar Jevremove i Dobračine ulice, kod Čukur-česme na Dorćolu. Njegov otac je bio vlasnik firme i prodavnice šešira, (majstor šeširdžijskog zanata) koji je imao radnju i prodavnicu u Vasinoj ulici kod Knez Mihailove ulice. Jovan Skerlić je imao dve sestre, Jovanku i Jelenu, udatu za Vladimira Ćorovića.[2] Imao je suprugu Klaru i kći Ljiljanu.[3], one su kasnije živele u Francuskoj.[4] Njegov životni moto glasio je: „Živeti — znači raditi!“. Život mu je bio neprekidan, naporan rad. On nije znao za odmor, niti je mario za umor, „sve dokle njegov premoreni i u radu sagoreli organizam nije klonuo pred čeljustima smrti“.[5] Preminuo je Jovan iznenada u 37. godini, 15. maja (2. maja po julijanskom kalendaru) 1914. Obrazovanje i prosvetni rad Jovan Skerlić sa roditeljima i sestrama Osnovnu školu, gimnaziju i studije filozofije je završio u Beogradu. Na Velikoj školi je diplomirao iz francuskog jezika sa književnošću i teorije književnosti, kao đak Bogdana Popovića. Potom je otišao u Lozanu, gde je položio doktorat iz francuske književnosti (L’Opinion publique en France d’après la poésie politique et sociale de 1830 à 1848).[6] Samo je kratko vreme bio gimnazijski nastavnik u Beogradu. Odmah po položenom doktorskom ispitu, postavljen je za nastavnika Univerziteta u Beogradu, prvo za francuski jezik i književnost, a zatim za srpsku književnost, koju je predavao sve do smrti. U dva maha je otpuštan iz državne službe zbog svojih političkih nazora.[traži se izvor] Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 3. februara 1910. godine. Književni i nacionalno-politički rad Jovan Skerlić I pored svoje velike književne delatnosti, kojom se proslavio kao najpopularniji i najobilniji srpski kritičar, Skerlić je uporedo radio, isto tako neumorno i obilato, i na političkom i nacionalnom polju. Još kao đak je prišao socijalističkom pokretu i pisao socijalno-političke članke i studije u socijalističkoj štampi. Kasnije je pristupio Samostalnoj radikalnoj stranci, stvorenoj od levog krila radikalne stranke, i ubrzo postao njen glavni ideolog. Poslednje dve godine života je bio poslanik u Narodnoj skupštini, u kojoj se naročito istakao svojim borbenim govorom protiv „banko-kratije“, tj. protiv banaka koje svojim zelenaškim kamatama bezdušno iscrpljuju narod. Mnogo je važniji njegov rad na nacionalnom polju. Idejno, on je nesumnjivo bio najsmeliji i najistaknutiji propovednik i protagonista jugoslovenskog narodnog i državnog jedinstva. Od njegovih mnogobrojnih predavanja u krajevima bivše Austrougarske najznačajnije je ono u Pragu, na deset dana pred smrt. Od članaka i ogleda iz nacionalne ideologije, najbolji je ogled o Anti Starčeviću, propovedniku velikohrvatske ideje. Od ostalih nacionalno-kulturnih akcija, najznačajnija je ona za uvođenje latinice u Srba (anketa u Srpskom književnom glasniku). Lazar Tomanović je o tome zapisao: ...a Skerlić je bio gotov da i ćirilicu batali.[7] Iako je umro mlad, Skerlićev književni rad je veoma obiman. Njegovo najpoznatije i ujedno najbolje delo je Pisci i knjige (u devet svezaka). Sinteza celokupnog njegovog književnog rada je Istorija nove srpske književnosti, objavljena prvo u skraćenom obliku, kao srednjoškolski udžbenik, a potom u celini. Posebne su njegove studije o književnim epohama: Omladina i njena književnost i Srpska književnost u 18. veku, velika studija o Jakovu Ignjatoviću; zatim ogledi: Pogled na današnju francusku književnost, Uništenje estetike i demokratizacija umetnosti, književno-politički ogled Svetozar Marković. Od 1905. godine do smrti uređivao je Srpski književni glasnik, u početku u društvu sa Pavlom Popovićem, a kasnije sam. Imao je dara jednog romanopisca. Objavio je dva nastavka dela Beogradske romanse, potpisujući se sa pseudonimom „Beograđanin“.[8] Kritički osvrt Tabla na zgradi gde je živeo Jovan Skerlić, ulica Gospodar Jovanova. Kao učenik Bogdana Popovića i francuske škole, Skerlić je i sam bio pristalica pozitivnog i naučnog metoda u istoriji književnosti i književnoj kritici — metoda koji izučava piščev temperament, nasledne osobine, uticaj sredine i vremena na uobličavanje posebne vrste njegovog talenta, ali ujedno ne zaboravlja ni vrednost samoga dela za sebe, čisto umetničku vrednost stila, kompozicije i jačine i kvaliteta osećanja. U osnovnim shvatanjima, njegova kritika proističe iz škole Bogdana Popovića. Međutim, dok je Bogdan Popović više polagao na artističku, upravo formalnu vrednost dela i ukrštenim metodama i sredstvima tražio osveštana estetička načela (dogme), dok je on, dalje, poglavito tražio „umetnost radi umetnosti“ i bio manje-više aristokratski ravnodušan prema socijalnim, etičkim i nacionalno-političkim smerovima, Skerlić je, naprotiv, manje polagao na oblik i izražajne vrednosti, a više na sadržaj i, kao borben duh, socijalan čovek i nacionalno-politički ideolog i duhovni vođ jednog pokolenja, bio je više pristalica utilitarističke književnosti. On je u književnosti poglavito tražio ideje, socijalno-etičke, pa čak i političke smerove, „napredne“ ideje i „napredne“ smerove. To „napredno“ on je shvatao na sasvim evropski način: u duhu racionalistički nastrojene misli. „Slobodni mislilac“ i pristalica istorijskog materijalizma, pobornik žilave i srčane borbe za ubeđenja, on nije mario za pesimizam, mistiku, romantička i sentimentalna raspoloženja, dekadansu i estetičku igru fantazije i reči. Bista Jovana Skerlića, na Kalemegdanu. Zato su u njegovoj istoriji književnosti rđavo prošli neki pisci koji su mu bili daleko svojim temperamentom i svojim socijalnim i moralnim shvatanjima, a suviše dobro neki pisci koji su njemu bili dragi zbog svoje prosvetiteljske i socijalne nastrojenosti. Tako shvatajući književnost, on se sav posvetio domaćoj literaturi i u njoj ispitivao uticaje mesta, vremena i rase, uzajamnost sa evropskim idejama i društvenim i kulturnim prilikama. On je imao naročito razvijeno istorijsko osećanje da zapazi osnovne crte koje karakterišu jednu epohu ili generaciju i da te crte razradi, sredi i predstavi. Isto tako, za ocenu knjiga i pisaca on je imao najviše smisla za osnovne karakteristike u opštim potezima i u tome se retko prevario. Zahvaljujući tim osobinama, on je mogao ne samo da kao književni kritičar neprekidno i sistematski prati razvitak savremene predratne književnosti, već i da izvrši jedan ogroman posao: da napiše istoriju celokupne nove srpske književnosti od početka 18. veka do Prvog svetskog rata. Tako je on vaskrsao čitava razdoblja naše prošlosti — 18. vek, omladinski romantičarski pokret, doba Svetozara Markovića, zatim mnoge već zaboravljene pisce, kao Dositeja Obradovića, Aleksandra Sandića,Jovana Steriju Popovića, Jakova Ignjatovića i druge. Dosledan svome metodu i radeći brzo i mnogo, Skerlić je katkada prenebregao da istakne mnoge umetničke tančine i da neke njegove opšte karakteristike o starijim piscima ostanu nedovoljno dokumentovane. Skerlić je naročito osvajao svojim stilom, koji se odlikovao jasnošću, logičnošću i plastikom, ali i vatrenim zanosom i krepkošću. Njegove studije o knjigama su bile dopadljivije i popularnije od samih knjiga. On je i o rđavim knjigama pisao sjajno. Njegove ocene katkada liče na obrasce velikih francuskih kritičara, prelivene u srpski jezik i primenjene na srpske pisce i prilike. U svoje doba, to je bilo čarobno kao novina; jedan deo velikog Skerlićevog uspeha leži u tome. Prvu naučnu monografiju o njemu napisala je 1937. godine Vukosava Milojević....

Raspad jedne ljubavne veze i braka između uspešnog četrdesetdvogodišnjeg uspešnog naučnika i prelepe mlade studentkinje. Iz recenzija : „Brutalno precizno.“ — Cathy Rentzenbrink, Stylist „Književnost u najpotentnijem izdanju.“ — Julie Myerson, The Observer „Bolan i poput žileta oštar portret muškarca u srednjim godinama, napet, koncizan i prelepo napisan roman.“ — Mariella Frostrup, BBC Radio 4

Sva vremena našeg života počinju od nade i ljubavi, posle toga dolazi sve ostalo, dobro i loše, što nismo očekivali i čemu se nismo nadali. Život prosto ispisuje svaki životni put za sebe, pa tako i Ljubinka Šuković u svom romanu Žena srpskog oficira uvodi svoju junakinju i njene najdraže u vreme ljubavi i nade, a zatim u dramatičan rat i sva zla koja on nosi sa sobom. I u tom vremenu traje i gori iskra ljubavi prema bližnjima. Dolazak slobode je i dolazak novih izazova, novih strahova i mnogih do tada neviđenih društvenih normi koje donosi novi komunistički poredak. Ipak, i tu se rađa ljubav. U život glavne junakinje ulaze novi ljudi i sa sobom donose novo vreme, nove ideje i nova iznenađenja. Ljubinka pokazuje na koji način se kreira izdaja i gubi ljubav, otvaraju oči i ruše sve iluzije. Sudbina žene srpskog oficira u ovom romanu paradigma je života mnogih žena tog vremena koje je sudbina gurnula u nepredvidive događaje. Bili su svedoci nestajanja starog, nastajanja novog i u tim vrtlozima gradile su svoje živote i svoje ljubavi, što nije bilo nimalo lako. Ljubinka Šuković, rafiniranim stilom, sa dubokim poznavanjem ljudske duše, u ovom romanu obnavlja i delove svojih životnih uspomena jednim odista sjajnim proznim stilom. Ovaj roman može mnogima da bude sećanje na mladost njihovih života i da u nama probudi i podseti nas na onu iskru koja nam je uvek potrebna – ljubav. LjUBINKA ŠUKOVIĆ, rođena u Valjevu, gde je završila osnovnu školu i gimnaziju. U Beogradu završava Filološki fakultet – odsek za opštu i jugoslovensku književnost, a u Zagrebu – Interfakultetski studij informatike primenjene na obradi tekstova, gde je i magistrirala 1974. godine. Najduže je radila u Saveznoj skupštini kao rukovodilac Dokumentaciono-informativne službe u čijem je sastavu i Parlamentarna biblioteka, a poslednjih osam godina, kao sekretar skupštinske Komisije za nauku i tehnologiju. Sa grupom autora napisala je i objavila više knjiga dokumentaciono-istorijskog karaktera, među kojima su i „Tito u Skupštini SFRJ“, „Od AVNOJ-a do delegatske Skupštine“ i dr. Uređivala je i bila koautor preko 50 periodičnih publikacija za potrebe saveznih poslanika i parlamentarnih grupa koje su učestvovale u radu različitih parlamenata i drugih visokih institucija u svetu. Poslednjih godina bavi se pisanjem beletristike. Živi i radi u Beogradu.

Detalji predmeta Stanje Polovno Crvena mapa Ivan Ivačković(autor) Izdavač: Prometej - Novi Sad "U kratkim, žustrim pesničkim snimcima čitalac ukoliko je dovoljno informisan, prepoznaće i naslutiti tragove rok-ikona, od Dejvida Bouvija, Igija Popa do Kita Ričardsa i Mika Džegera... ovaj intimni atlas crtan je ubodima po koži, dubokim tetovažama koje ne blede, bez kajanja, u strasti koju je samo prominula mladost mogla da poseduje. S obe strane iskustva", reči su recenzenta Vase Pavkovića. 2000; Broširani povez; latinica; 14 x 20 cm; 170 str.; 86-7639-486-5; Ivan-Ivackovic Novinarsku karijeru zapoceo je 1982. godine u listu Omladinske (kasnije NON); 1984. godine prelazi u kucu Politika, gde - uz povremene izlete u Borbina izdanja ili hrvatsku štampu - radi narednih deset godina, pišuci za NIN, Rock, dnevnu Politiku, itd. Paralelno sa tim, u prvoj polovine devedesetih piše za Vreme i Našu borbu; objavio je nekoliko stotina komentara, intervjua, kritika, prikaza i eseja; od 1987. Do 1997. clan Udruženja novinara Srbije, a od 1997. clan NUNS-a. Jedno vreme radio je za producentsku kucu Komuna, a zatim kao PR menadžer u beogradskoj kancelariji francuske marketinške agencije Publicis. Autor je knjiga The Rolling Stones: Umetnost pobune i Obe strane jastuka, Prica o Bajagi i Instruktorima. Аутор - особа Ивачковић, Иван Наслов Crvena mapa / Ivan Ivačković Врста грађе поезија Језик српски Година 2000 Издавање и производња Novi Sad : Prometej, 2000 ([Beograd] : Standard 2) Физички опис 67 str. ; 21 cm Други аутори - особа Павковић, Васа ISBN 86-7639-486-5 (Broš.) Напомене Tiraž 500 Tetovaže koje ne blede / Vasa Pavković: str. 65-67. УДК 886.1-14

Detalji predmeta Stanje Polovno Tomaž Šalamun (Zagreb, 1941 – Ljubljana, 2014), slovenački pesnik. Jedan od vodećih savremenih evropskih pesnika. Diplomirao je istoriju umetnosti na Univerzitetu u Ljubljani. Radio je kao profesor na Akademiji likovnih umetnosti u Ljubljani i kao kustos u Modernoj galeriji u Ljubljani. Poznat kao konceptualni umetnik, Šalamun je jedan od najvažnijih neoavangardnih umetnika u Istočnoj i Srednjoj Evropi. Prevodio je sa španskog, engleskog i francuskog jezika. Knjige pesama: Poker (1966), Uloga pelerine (1968), Hodočaš­će za Marušku (1971), Bela Itaka (1972), Amerika (1972), Arena (1973), Soko (1974), Imre (1975), Druidi (1975), Turbine (1975), Praznik (1976), Zvezde (1977), Metoda anđela (1978), Istorija svetlosti je narandžasta (1979), Balada za Metku Krašovec (1981), Tragom divljači (1979), Maske (1980), Analogije svetlosti (1982), Glas (1983), Soy realidad (1985), Sonet o mleku (1984), Ljubljansko proleće (1986), Mera vremena (1987), Živa rana, živi sok (1988), Dete i jelen (1990), Kuća Markova (1992), Glagoli sunca (1993), Ambra (1995), Crni labud (1997), Knjiga za mog brata (1997), More (1999), Zelena vatra, zeleni cvet (2000), Šuma i putiri (2000), Tabela (2002), Odatle (2003), Sa Arhilohom po Kikladima (2003), Šta je šta (2005), Sunčani voz (2005), Plavi stub (2007), Hladne priče (2009), Godišnje doba (2010), Opera buffa (2011). Knjige pesama Tomaža Šalamuna prevedene su na više od dvadeset jezika. Najvažnije književne nagrade: Prešernova nagrada, Jenkova nagrada, Evropska nagrada za poeziju grada Minstera, Nagrada Altamarea, Zlatni venac Struških večeri poezije, Njegoševa nagrada. Zastupljen je u brojnim antologijama moderne poezije. Bio je član Slovenačke akademije nauka i umetnosti.

Dragoljub Stojdinović : DŽUSINČIĆI IZ MILOŠEVA, Altera 2010, str. 266. Roman. Očuvanost 4. Dragoljub Stojadinović (Miloševo, kod Jagodine, 18. april 1929 – Beograd, 18. mart 2018) bio je srpski esejista, književni i pozorišni kritičar, romanopisac i dramaturg[1]. Osnovnu školu završio je u Miloševu, a gimnaziju u Jagodini. Upisao se na Filozofski fakultet u Beogradu (Grupa za jugoslovensku književnost) i diplomirao na Filozofskom fakultetu u Prištini 1973. godine. U Radio Prištinu je došao 1954. godine, u kojoj je radio kao novinar i urednik programa na srpskom jeziku. Pored rada u Radio Prištini, gde je dao autorski pečat svojim emisijama, koje su od pedesetih godina prošlog veka pružale polet kulturnom stvaralaštvu i intelektualnom i kulturnom životu na Kosovu i Metohiji (poput emisija „Reči, oblici, tonovi“, „Sa raznih meridijana“…), uz Rada Nikolića i Vuka Filipovića, jedan je od osnivača časopisa Stremljenja 1960. godine, u čijoj je redakciji od samog početka. S grupom pesnika osnivač je Pesničkih susreta Lazar Vučković 1970. godine. Bio je prvi urednik književne edicije NIP Jedinstva od 1971. godine. Dve decenije, od 1954. do 1976. godine, pisao je pozorišnu i književnu kritiku na Kosovu. Po odlasku iz Prištine, 1976. godine, radio je u Upravi za civilnu vazdušnu plovidbu i `Privrednom pregledu` u Beogradu. U periodu od deset godina (1996—2006) pisao je književnu kritiku u Večernjim novostima. Napisao je više desetina eseja i prikaza u časopisima Stremljenja, Književna kritika, Delo, Književnost i drugim. U ostavštini ima dve knjige studija i kritika i roman.[2] Objavljivao je i pod imenom Dragan Stojadinović. Dela Književna kritika Književna trajanja, 1962, Romani Ive Andrića, 1970, Književna trajanja 2, 1973. Mudrosti i tajne u delima Ive Andrića, 1980, Moć govora savremenog srpskog romana, 1987, Između mita i zakona (o delu Marka Mladenovića), 1998, Romani Milana Rankovića, 2001, Legendarijum Vremena smrti Dobrice Ćosića, 2002,. Prorok boja i oblika (O slikaru Savi Rakočeviću), 2006, Značenja i tumačenja u književnom svetu Nikole Miloševića, 2008, Divlji vetar Živojina Pavlovića 2010. g Mudrosti i tajne u delima Ive Andrića (drugo dopunjeno izdanje), 2011, Književna trajanja 3, 2012, Paralelni svet Radomira Smiljanića, 2012, Romani Džusinčići iz Miloševa, 2010, Dokumentarna proza Uspomene sa Kosova, 2019. Drame Legenda o smrti heroja, 1974, Izvedene drame Legenda o smrti heroja, Pokrajinsko narodno pozorište, Priština, 1965. Priredio Savremena srpska književnost Kosova 1, poezija (zajedno sa Radoslavom Zlatanovićem i Petrom Sarićem), Prosveta, Beograd, 1973, Savremena srpska književnost Kosova 2, kritika (zajedno sa Radoslavom Zlatanovićem i Petrom Sarićem), Prosveta, Beograd, 1973,

Stojan Srdić : MOJE DETE I DRUGE DRAME, Dijak 2019, str. 292. Očuvanost 4. СТОЈАН СРДИЋ је рођен 20. 9. 1950. у Меденим селиштима код Гламоча, у бившој Босни и Херцеговини. Романи: Облаци и змије (“Гутенбергова галаксија”, 2003) , Крилати мачак, роман за децу (“Букленд”, 2007). Књиге приповедака: Праревачка шума (“Просвета”, 1988) Људи у пиџами (“Глас српски”, 2001) Књиге песама: Житије (“Књижевне новине”, 1988) Улица (“Рад”, 1993) Кућа и около ње (“Рад”, 1995) Медена селишта (“Српска књижевна задруга”, 1987) Ћопави људи (“Коцићева задужбина”, 2000) Драме: Микулина женидба (часопис “Сцена”, 1988) Ћопави људи (часопис “Видици”, 1988), Максим (“Савремена српска драма 24” 2005). Драма Анђео са веранде, награђена – “Нушићева награда за 2005’’ објављује се први пут у овој хрестоматији. Драма Грч, (Савремена српска драма бр. 30/2007) ТВ драме: Пси долазе (откуп на Конкурсу за тв драму телевизије Загреб, 1984). Радио-драме (снимљене и емитоване): Бујица, 1984. године, Радио Београд; Магла, 1984. године, Радио Београд, 1985. године, Радио Скопље, 1986. године Радио Берлин. Стоје времена (Радио Београда) емитована на више страних радио станица; Игра, 1987. године, Радио Београд; Ждрело, 1987. године, Радио Београд; Сеобе, 1988. године, Радио Београд; Тишине косова, 1989. године, Радио Београд (Исте године издата аудио-касета са истим називом) “ПГП” Радио-Београд; Сахрана, 1990. године, Радио Сарајево; Јаук Стамене Срдић, 1991. године, Радио Београд; Исус или онај који ће се родити, 1991. године, Радио Београд; Ћопави људи, 1991. радио Нови Сад; Максим Црнојевић 1994. године, Радио Београд; Гламочко немо коло, 2002. године, Радио Београд. Драмски студио “Мирко Таталовић-Ћира” , Нова Пазова, априла 2007. поставио је драму Микулина женидба, у режији Слободана Ћустића. На фестивалу радија у Охриду 1985. године радио-драма Магла осваја прву награду. Исте године на ПРИ ИТАЛИЈА у Каљарију, ова радио-драма заузима друго место. Радио-драме су му превођене и емитоване на више страних језика. Поезију и прозу објављивао је у многим значајнијим књижевним часописима. Радови су му заступљени у неколико антологија поезије и прозе. Члан је Удружења драмских писаца Србије од 1987. године, а Удружења књижевника Србије од 1990. године. Живи и ради у Београду као самостални уметник.

Detalji predmeta Stanje Polovno Pesme za decu naroda sveta odlično očuvano Laza Lazić, književnik, rođen je 23. juna 1929. godine u Somboru. Osnovnu školu ("Braće Mihajlović", "Vežbaonicu") završio je u rodnom gradu, a takođe i gimnaziju ("Veljko Petrović"). Laza Lazić je kao petnaestogodišnjak učestvovao u NOB-u, u ratu, odlikovan je ratnom medaljom. Već u gimnaziji počeo je aktivno da se bavi književnošću, objavljujući radove u srednjoškolskim listovima. Pošto je došao na studije u Beograd, tu se i nastanio i ostao da tu boravi, živi i radi. Početkom pedestih godina, sa grupom mladih pisaca (Miroslav Antić, Žarko Đurović, Milunka Lazarević, Vladimir Ličina i drugi) učestvovao je u izdavanju dva zbornika mladih pisaca u Novom Sadu, (izdala "Matica Srpska") čiji je urednik bio Mladen Leskovac. U Beogradu bio je pripadnik "Studentskog književnog kluba" (i saradnik "Studentskog književnog lista"), a naročito kluba časopisa "Mladost", na Terazijama, čiji je predsednik bio Risto Tošović. Ovde je stekao prvu književnu afirmaciju (sa Stevom Raičkovićem, Vasom Popovićem, Ivanom Ivanjijem, Slobodanom Markovićem i drugima). Sa S. Mandićem, S. Raičkovićem, D. Grbićem, B. Miljkovićem, M. Danojlićem, M. Milankovim i drugima činio je krug beogradskih pesnika. Pored svega toga, Lazić je studirao, najpre filozofiju, a zatim jugoslovenske jezike i književnost. Ubrzo, počeo je da sarađuje u velikim časopisima, "Književnost", "Književne novine", "Nova misao", kao i u omladinskim listovima. Sa Slavkom Vukosavljevićem osnovao je i uređivao časopis "Mlada kultura". "Mlada kultura" je bila seriozan, vodeći književni list, u kojem su počeli da objavljuju svoje pesme kasnije čuveni pisci srpski — Bora Radović, Jovan Hristić, Pavle Ugrinov i drugi. Nešto kasnije Dušan Kostić poziva Lazu Lazića za člana redakcije i sekretara novopokrenutog časopisa "Savremenik". Lazić je učinio da časopis izlazi redovno. To je bio bogat književni magazin u kojem je i Lazić objavljivao prikaze, ponekad pesme i prozu. "Savremenik" su uređivali ljudi starog kova, poeziju je uređivao D. Kostić i L. Lazić. Mnogi pesnici stvoreni su ovde, Boža Timotijević, na primer, pa Ivan V. Lalić... Ivo Andrić je tu sarađivao redovno, a Lazić je odlazio k njemu kući (ulica Prizrenska) po rukopise i na razgovor. U udruženje književnika Srbije Laza Lazić je primljen na preporuku Milana Bogdanovića, a predsednik je bio Ivo Andrić. Udruženje je tada imalo jedva stotinak članova. Kasnije Oskar Davičo poziva Lazu Lazića na saradnju u časopisu "Nova Misao". S Vaskom Popom bio je blizak. Prvo su bili na dvema stranama, a posle je Laza bio Vaskov poklonik i velik prijatelj. Vasko se izražavao o Lazinim pesmama više nego pohvalno ("Lepa moć"), ali to je bilo kasnije, već pred Vaskov kraj. Prijatelj Branka Miljkovića, Danila Nikolića i mnogih, sarađivao je mnogo na radiju, objavljivao priče po nedeljnim listovima. Zatim je Laza prešao u izdavačko preduzeće "Kultura" gde je uređivao džepnu knjigu, koju je pokrenuo direktor M. Vitorović, a visokotiražne knjige, beletristiku, školske pisce, izabrana dela (celokupnog Šekspira, dela M. Šolohova) uredio je, pripremio i izdao Laza Lazić. Otišao je na studijsko putovanje i boravak u Parizu. Po povratku, na poziv, (sa M. Paskučijem) osnovao je i uređivao zabavnik za nauku, tehniku i prirodu, list za omladinu pod nazivom "Oto". List je imao velik tiraž. Cele serije iz kulturne istorije, mitologije, i iz zanimljive nauke preveo je Laza Lazić sa francuskog jezika i objavljivao u ovom listu. Ova literatura, tada nova, imala je velik kulturno-vaspitni uticaj. Zatim je Lazić počeo da piše za decu. Na poziv Lole Vlatković koja je bila urednik u radiju počeo je da piše za kultnu seriju "Dobro jutro deco". Napisao je, a na radiju je emitovano desetak ovih serija — Profesor Eurekić, Cirkus Reks, Petao budilnik i druge. Ubrzo, pod uredništvom Dragana Lukića, nekoliko godina, Laza Lazić je vodio redovnu nedeljnu emisiju "Dečji gramofon" (Reditelj Vera Belogrlić, muzički saradnik Milica Manojlović). Ozbiljni književni radovi krasili su ovu emisiju. Lazić je sarađivao s Domom pionira (Donka Špiček) gde je držao niz predavanja, govorio o knjigama, radio zabavne priredbe, napisao tekstove za čuvenog Četvrtka, lutkarskog junaka. Sve ove stvari spadaju u istoriju nove srpske kulture i književnosti. Za sve to vreme Lazić piše i objavljuje pesme koje izadaju najbolji naši izdavači "Matica srpska", "Nolit", "Bigz", Mašić. Dečje knjige, probranu poeziju i priče za omladinu objavljuju najviše "Dečje novine", pa zatim "Vuk Karadžić" i drugi. Laza Lazić je šezdesetih i sedamdesetih godina učestvovao u kulturnim misijama "Selu u pohode" (Akcija Rastka Tadića) i "Knjiga za škole" (akcija Bože Timotijevića), putujući sa ekipama po Celoj Srbiji, šireći knjigu, uručujući školama poklonjene knjige, aktivno, na terenu. Na podizanju kulture, na vaspitanju naroda i dece, na širenju prave reči o vrednosti knjiga, s ličnom poezijiom naročito, Lazić je jedan od pregalaca bez premca. U "Politici za decu" objavio je Lazić na desetine pesama za decu. Takođe u "Zmaju" i skoro svim listovima i časopisima za decu u zemlji. Radovi Laze Lazića bili su uvršteni u više knjiga, zbornika, zvanične školske lektire. U časopisima, listovima, zbornicima i antologijama pojedinačno ili u izboru objavljena su dela Laza Lazića u prevodu ili prepevu na sledećim jezicima: engleskom, francuskom, nemačkom, ruskom, poljskom, mađarskom, bugarskom, albanskom, turskom, slovačkom, češkom, rusinskom, slovenačkom i makedonskom jeziku. Dve njegove knjige objavljene su dvojezično, s nemačkim odnosno engleskim prevodom. Stihovi Laze Lazića i posveta urezani su na spomenik, spomen obeležje palim borcima narodnooslobodilačkog rata, na Fruškoj gori, na mestu zvanom Jabuka. Veći broj dečjih pesama Laze Lazića komponovali su naši poznati kompozitori, Dušan Radić, Srđan Barić, Zoran Rambosek, Mikan Obradović, Pavle Minčić, Vojislav Kostić, Sedmorica Mladih i drugi, i izvodili istaknuti pevači i glumci P. Laković, M. Tomić i mnogi drugi, kao i dečji horovi, ponajviše "Kolibri", i ova muzika se nalazi na pločama PGP. Radio drama (nosilac nekoliko radijskih nagrada) "Čindirija i Čindirijini sinovi" snimljena je u celini na long-plej ploči, PGP. Javnom reči, čitanjem pesama i govoreći o književnim i filozofskim pitanjima, prikazujući knjige i analizirajući ideje o savremenim društvenim i političkim prilikama, ali uvek kao pesnik, literat, i uvek jasno samostalnog i nezavisnog stava, govorio je Laza Lazić tokom više od trideset godina, samo u Beogradu na više od 50 javnih tribina (Od Kolarčevog univerziteta, UKS, Rimske dvorane, Doma armije, Filosofskog društva, Ruskog doma i Kulturnih centara, do udaljenih biblioteka po periferiji grada. (Ovde ne računamo književne večeri pisca samostalne ili zajedničke, niti osnovne škole, u kojima je, gotovo svim, čitao đacima svoje radove). Kao pozvan, pisac je učestvovao na desetinama književnih priredbi u velikim gradovima Srbije i drugih republika nekadašnje Jugoslavije. Član Udruženja književnika Srbije, od 1953. godine. Ostavku na članstvo u Udruženju književnika podneo je u toku ratnih godina 1990—1999, usled neslaganja s politikom i stavom tog Udruženja u odnosu na rat. Laza Lazić je ponovo pristupio Srpskom književnom društvu 2008. godine. Od godine 1950. do danas potpuno aktivno se bavi književnošću, bez prekida, objavljuje knjige, učestvuje u književnom životu, uređuje književne i omladinske časopise i listove, sarađuje u publikacijama, na radiju i televiziji, piše beletristiku, esejistiku i književnu kritiku, naročito je aktivan na književnim tribinama i književnim promocijama, učestvuje na književnim priredbama i savetovanjima, gostuje u školama u Beogradu i unutrašnjosti. više »»» Angelina: * LAZA LAZIĆ— bibliografija Dosad izašle knjige Laze Lazića kao posebna izdanja a) lirika PESME, Matica srpska , 1953. INTIME, Nolit, 1956. INTIME, drugo, znatno dopunjeno izdanje, Knjigoteka, 2001. PLOVEĆI ČARDAK, Matica srpska, 1973. PLOVEĆI ČARDAK, drugo, znatno dopunjeno izdanje, Knjigoteka, 2001. TRSKA, Matica srpska, 1977, TRSKA, drugo izdanje, Knjigoteka, 2001. LEPA MOĆ, Izdanja Slobodana Mašića, 2001. LEPA MOĆ, drugo izdanje, Knjigoteka, 2001. SVETLOSNI ZJAP, Knjigoteka, 2001. FANTAZMAGORIJA U SUTON, Midimprint, 2005. b) eseji ŠUM LIŠĆA, Tardis, 2011. v) knjige za mlade čitaoce svih uzrasta VIOLINA KAROLINA, Grafos, 1973. KONJANICI, Dečje novine, 1973. NA DRVETU ČAVKA, Bigz, 1973. ČINDIRIJA I ČINDIRIJINI SINOVI, Izdanje Radio Beograda, 1974. GORKA TRAVA, Dečje novine, 1974. PRIJATELJSTVO, Petar Kočić, 1975. U ZAČARANOJ MAGLI, Dečje novine, 1976. PUTOVANJA MIŠA MIJE, Vuk Karadžić, 1976. ŠTA RADE ESKIMI, ZIMI, Radivoj Ćirpanov, 1976. PLODOVI, OSTRVA, BAJKE, Ravangrad, 1976. KULA SVETILJA, Dečje novine, 1979. GRADITELJI DUGE, Delta pres, 1979 GDE SU MOJE MAKAZICE, Bigz, 1980. LIVCI, KOSAČI, DVORSKE LUDE, Vuk Karadžić, 1981. OPŠTA ISTORIJA PATULJAKA, Nolit, 1982. CIK ZORE, Dunav, 1985. BULKA U ŽITU, Dunav, 1985. GUSARSKE AVANTURE, Dunav, 1985. NA RADU ILI U HLADU, Dunav, 1985. KUĆO MOJA, KUĆICE, Dečje novine, 1988. PUTOVANJA MIŠA MIJE PO JUGOSLAVIJI, Vuk Karadžić, 1989. LOVAC PANTELIJA, Sloboda, 1989. BUDI DOBAR, Knjigoteka, 1993. TIHA ZEMLJA, Dečje novine, 1994. PRIČE IZ POSPANIJE, Prosveta Niš,1997, 1999, 2001. VETROVA KĆI, Knjigoteka, 2000. MAČKA U DŽAKU, (S prevodom na engleski) Prijatelji dece, 2000. PTICA NAD REKOM, sa D. Šreder i G. Maletić, (Izbor pesama tri autora s prepevom na nemački), Midimprint, 2004. PESME O POVRĆU, Narodna knjiga, 2006. PRIČE SVETLOSTI I TAME, Bookland, 2006. POKRETNI ŽBUN, Karlo Bijelicki, Sombor, 2007. LAVLJA SVITA, Narodna knjiga, 2008. ŠTA LI JE TO, LJUDI MOJI? Kreativni centar, 2008. SREĆNE STVARI, Arka, Smederevo, 2009. MUNJA U KAPI ROSE, roman, Bookland, 2009. u štampi (2010) POSTOJBINA RADOSTI KRST U POLJU g) slikovnice serija od 10 slikovnica "Umiljate zveri": NATA, MALA ŽIRAFA • MIŠKO I PLIŠKO • LELICA, PČELICA • ŠAREN

Detalji predmeta Stanje Polovno Наслов Песме заувек : из поезије енглеске, италијанске, мађарске, македонске, немачке, руске и француске / изабрао и препевао Лаза Лазић Врста грађе поезија Језик српски Година 2011 Издање 1. изд. Издавање и производња Смедерево : Арка, 2011 (Смедерево : Arka press) Физички опис 255 стр. : ауторова слика ; 21 cm Други аутори - особа Лазић, Лаза Збирка ǂБиблиотека ǂАнтологије / [Арка] ISBN 978-86-7610-118-4 (брош.) Напомене Тираж 300 Стр. 5-8: Увод / Лаза Лазић Напомене: стр. 241-244 Стр. 245-246: Белешка о преводиоцу / Ч. Р. Од истог писца: стр. 247-249. УДК 821-1(082.2) COBISS.SR-ID 186295052 Laza Lazić (1929) (1/2) > > > Angelina: * LAZA LAZIĆ Laza Lazić, književnik, rođen je 23. juna 1929. godine u Somboru. Osnovnu školu ("Braće Mihajlović", "Vežbaonicu") završio je u rodnom gradu, a takođe i gimnaziju ("Veljko Petrović"). Laza Lazić je kao petnaestogodišnjak učestvovao u NOB-u, u ratu, odlikovan je ratnom medaljom. Već u gimnaziji počeo je aktivno da se bavi književnošću, objavljujući radove u srednjoškolskim listovima. Pošto je došao na studije u Beograd, tu se i nastanio i ostao da tu boravi, živi i radi. Početkom pedestih godina, sa grupom mladih pisaca (Miroslav Antić, Žarko Đurović, Milunka Lazarević, Vladimir Ličina i drugi) učestvovao je u izdavanju dva zbornika mladih pisaca u Novom Sadu, (izdala "Matica Srpska") čiji je urednik bio Mladen Leskovac. U Beogradu bio je pripadnik "Studentskog književnog kluba" (i saradnik "Studentskog književnog lista"), a naročito kluba časopisa "Mladost", na Terazijama, čiji je predsednik bio Risto Tošović. Ovde je stekao prvu književnu afirmaciju (sa Stevom Raičkovićem, Vasom Popovićem, Ivanom Ivanjijem, Slobodanom Markovićem i drugima). Sa S. Mandićem, S. Raičkovićem, D. Grbićem, B. Miljkovićem, M. Danojlićem, M. Milankovim i drugima činio je krug beogradskih pesnika. Pored svega toga, Lazić je studirao, najpre filozofiju, a zatim jugoslovenske jezike i književnost. Ubrzo, počeo je da sarađuje u velikim časopisima, "Književnost", "Književne novine", "Nova misao", kao i u omladinskim listovima. Sa Slavkom Vukosavljevićem osnovao je i uređivao časopis "Mlada kultura". "Mlada kultura" je bila seriozan, vodeći književni list, u kojem su počeli da objavljuju svoje pesme kasnije čuveni pisci srpski — Bora Radović, Jovan Hristić, Pavle Ugrinov i drugi. Nešto kasnije Dušan Kostić poziva Lazu Lazića za člana redakcije i sekretara novopokrenutog časopisa "Savremenik". Lazić je učinio da časopis izlazi redovno. To je bio bogat književni magazin u kojem je i Lazić objavljivao prikaze, ponekad pesme i prozu. "Savremenik" su uređivali ljudi starog kova, poeziju je uređivao D. Kostić i L. Lazić. Mnogi pesnici stvoreni su ovde, Boža Timotijević, na primer, pa Ivan V. Lalić... Ivo Andrić je tu sarađivao redovno, a Lazić je odlazio k njemu kući (ulica Prizrenska) po rukopise i na razgovor. U udruženje književnika Srbije Laza Lazić je primljen na preporuku Milana Bogdanovića, a predsednik je bio Ivo Andrić. Udruženje je tada imalo jedva stotinak članova. Kasnije Oskar Davičo poziva Lazu Lazića na saradnju u časopisu "Nova Misao". S Vaskom Popom bio je blizak. Prvo su bili na dvema stranama, a posle je Laza bio Vaskov poklonik i velik prijatelj. Vasko se izražavao o Lazinim pesmama više nego pohvalno ("Lepa moć"), ali to je bilo kasnije, već pred Vaskov kraj. Prijatelj Branka Miljkovića, Danila Nikolića i mnogih, sarađivao je mnogo na radiju, objavljivao priče po nedeljnim listovima. Zatim je Laza prešao u izdavačko preduzeće "Kultura" gde je uređivao džepnu knjigu, koju je pokrenuo direktor M. Vitorović, a visokotiražne knjige, beletristiku, školske pisce, izabrana dela (celokupnog Šekspira, dela M. Šolohova) uredio je, pripremio i izdao Laza Lazić. Otišao je na studijsko putovanje i boravak u Parizu. Po povratku, na poziv, (sa M. Paskučijem) osnovao je i uređivao zabavnik za nauku, tehniku i prirodu, list za omladinu pod nazivom "Oto". List je imao velik tiraž. Cele serije iz kulturne istorije, mitologije, i iz zanimljive nauke preveo je Laza Lazić sa francuskog jezika i objavljivao u ovom listu. Ova literatura, tada nova, imala je velik kulturno-vaspitni uticaj. Zatim je Lazić počeo da piše za decu. Na poziv Lole Vlatković koja je bila urednik u radiju počeo je da piše za kultnu seriju "Dobro jutro deco". Napisao je, a na radiju je emitovano desetak ovih serija — Profesor Eurekić, Cirkus Reks, Petao budilnik i druge. Ubrzo, pod uredništvom Dragana Lukića, nekoliko godina, Laza Lazić je vodio redovnu nedeljnu emisiju "Dečji gramofon" (Reditelj Vera Belogrlić, muzički saradnik Milica Manojlović). Ozbiljni književni radovi krasili su ovu emisiju. Lazić je sarađivao s Domom pionira (Donka Špiček) gde je držao niz predavanja, govorio o knjigama, radio zabavne priredbe, napisao tekstove za čuvenog Četvrtka, lutkarskog junaka. Sve ove stvari spadaju u istoriju nove srpske kulture i književnosti. Za sve to vreme Lazić piše i objavljuje pesme koje izadaju najbolji naši izdavači "Matica srpska", "Nolit", "Bigz", Mašić. Dečje knjige, probranu poeziju i priče za omladinu objavljuju najviše "Dečje novine", pa zatim "Vuk Karadžić" i drugi. Laza Lazić je šezdesetih i sedamdesetih godina učestvovao u kulturnim misijama "Selu u pohode" (Akcija Rastka Tadića) i "Knjiga za škole" (akcija Bože Timotijevića), putujući sa ekipama po Celoj Srbiji, šireći knjigu, uručujući školama poklonjene knjige, aktivno, na terenu. Na podizanju kulture, na vaspitanju naroda i dece, na širenju prave reči o vrednosti knjiga, s ličnom poezijiom naročito, Lazić je jedan od pregalaca bez premca. U "Politici za decu" objavio je Lazić na desetine pesama za decu. Takođe u "Zmaju" i skoro svim listovima i časopisima za decu u zemlji. Radovi Laze Lazića bili su uvršteni u više knjiga, zbornika, zvanične školske lektire. U časopisima, listovima, zbornicima i antologijama pojedinačno ili u izboru objavljena su dela Laza Lazića u prevodu ili prepevu na sledećim jezicima: engleskom, francuskom, nemačkom, ruskom, poljskom, mađarskom, bugarskom, albanskom, turskom, slovačkom, češkom, rusinskom, slovenačkom i makedonskom jeziku. Dve njegove knjige objavljene su dvojezično, s nemačkim odnosno engleskim prevodom. Stihovi Laze Lazića i posveta urezani su na spomenik, spomen obeležje palim borcima narodnooslobodilačkog rata, na Fruškoj gori, na mestu zvanom Jabuka. Veći broj dečjih pesama Laze Lazića komponovali su naši poznati kompozitori, Dušan Radić, Srđan Barić, Zoran Rambosek, Mikan Obradović, Pavle Minčić, Vojislav Kostić, Sedmorica Mladih i drugi, i izvodili istaknuti pevači i glumci P. Laković, M. Tomić i mnogi drugi, kao i dečji horovi, ponajviše "Kolibri", i ova muzika se nalazi na pločama PGP. Radio drama (nosilac nekoliko radijskih nagrada) "Čindirija i Čindirijini sinovi" snimljena je u celini na long-plej ploči, PGP. Javnom reči, čitanjem pesama i govoreći o književnim i filozofskim pitanjima, prikazujući knjige i analizirajući ideje o savremenim društvenim i političkim prilikama, ali uvek kao pesnik, literat, i uvek jasno samostalnog i nezavisnog stava, govorio je Laza Lazić tokom više od trideset godina, samo u Beogradu na više od 50 javnih tribina (Od Kolarčevog univerziteta, UKS, Rimske dvorane, Doma armije, Filosofskog društva, Ruskog doma i Kulturnih centara, do udaljenih biblioteka po periferiji grada. (Ovde ne računamo književne večeri pisca samostalne ili zajedničke, niti osnovne škole, u kojima je, gotovo svim, čitao đacima svoje radove). Kao pozvan, pisac je učestvovao na desetinama književnih priredbi u velikim gradovima Srbije i drugih republika nekadašnje Jugoslavije. Član Udruženja književnika Srbije, od 1953. godine. Ostavku na članstvo u Udruženju književnika podneo je u toku ratnih godina 1990—1999, usled neslaganja s politikom i stavom tog Udruženja u odnosu na rat. Laza Lazić je ponovo pristupio Srpskom književnom društvu 2008. godine. Od godine 1950. do danas potpuno aktivno se bavi književnošću, bez prekida, objavljuje knjige, učestvuje u književnom životu, uređuje književne i omladinske časopise i listove, sarađuje u publikacijama, na radiju i televiziji, piše beletristiku, esejistiku i književnu kritiku, naročito je aktivan na književnim tribinama i književnim promocijama, učestvuje na književnim priredbama i savetovanjima, gostuje u školama u Beogradu i unutrašnjosti. više »»» Angelina: * LAZA LAZIĆ— bibliografija Dosad izašle knjige Laze Lazića kao posebna izdanja a) lirika PESME, Matica srpska , 1953. INTIME, Nolit, 1956. INTIME, drugo, znatno dopunjeno izdanje, Knjigoteka, 2001. PLOVEĆI ČARDAK, Matica srpska, 1973. PLOVEĆI ČARDAK, drugo, znatno dopunjeno izdanje, Knjigoteka, 2001. TRSKA, Matica srpska, 1977, TRSKA, drugo izdanje, Knjigoteka, 2001. LEPA MOĆ, Izdanja Slobodana Mašića, 2001. LEPA MOĆ, drugo izdanje, Knjigoteka, 2001. SVETLOSNI ZJAP, Knjigoteka, 2001. FANTAZMAGORIJA U SUTON, Midimprint, 2005. b) eseji ŠUM LIŠĆA, Tardis, 2011. v) knjige za mlade čitaoce svih uzrasta VIOLINA KAROLINA, Grafos, 1973. KONJANICI, Dečje novine, 1973. NA DRVETU ČAVKA, Bigz, 1973. ČINDIRIJA I ČINDIRIJINI SINOVI, Izdanje Radio Beograda, 1974. GORKA TRAVA, Dečje novine, 1974. PRIJATELJSTVO, Petar Kočić, 1975. U ZAČARANOJ MAGLI, Dečje novine, 1976. PUTOVANJA MIŠA MIJE, Vuk Karadžić, 1976. ŠTA RADE ESKIMI, ZIMI, Radivoj Ćirpanov, 1976. PLODOVI, OSTRVA, BAJKE, Ravangrad, 1976. KULA SVETILJA, Dečje novine, 1979. GRADITELJI DUGE, Delta pres, 1979 GDE SU MOJE MAKAZICE, Bigz, 1980. LIVCI, KOSAČI, DVORSKE LUDE, Vuk Karadžić, 1981. OPŠTA ISTORIJA PATULJAKA, Nolit, 1982. CIK ZORE, Dunav, 1985. BULKA U ŽITU, Dunav, 1985. GUSARSKE AVANTURE, Dunav, 1985. NA RADU ILI U HLADU, Dunav, 1985. KUĆO MOJA, KUĆICE, Dečje novine, 1988. PUTOVANJA MIŠA MIJE PO JUGOSLAVIJI, Vuk Karadžić, 1989. LOVAC PANTELIJA, Sloboda, 1989. BUDI DOBAR, Knjigoteka, 1993. TIHA ZEMLJA, Dečje novine, 1994. PRIČE IZ POSPANIJE, Prosveta Niš,1997, 1999, 2001. VETROVA KĆI, Knjigoteka, 2000. MAČKA U DŽAKU, (S pr

Momir Nikić: POSLEDNJA KNJIGA - Ihnatonova fuga, Pirg Beograd 1994, str. 345. Roman. Očuvanost 4 i ima posvetu (moguće od autora). Momir Nikić Momir Nikić je diplomirao i magistrirao opštu književnost sa teorijom književnosti, a doktorirao antropologiju na Beogradskom univerzitetu. Bio je urednik i glavni urednik BIGZ-a, radio u raznim ustanovama koje se bave pitanjima međunarodne naučne, kulturne i tehničke saradnje. Bio je stručnjak međunarodne organizacije rada u Somaliji, direktor Fulbrajtovog programa u Jugoslaviji. Objavljivao je radove po časopisima i listovima (Oko, Književnost, Književne novine, Međunarodna politika) o pitanjima međunarodne saradnje, istorije i teorije književnosti, antropologije... Posebno se zanima za oblast istorije kulture, novih tehnologija i literarnih komunikacija.

Miloš Petričić je rođen 1968. u Zemunu. Posle gimnazije, prvo je student Filološkog fakulteta u Beogradu, na katedri za svetsku književnost, a zatim studira i diplomira FTV režiju na FDU u Beogradu. Piše i režira filmska scenarija, TV serije i radio drame. Zbirka mikropriča i pesama Mi/Do kraja vremena je njegova prva knjiga.

Miloš Petričić je rođen 1968. u Zemunu. Posle gimnazije, prvo je student Filološkog fakulteta u Beogradu, na katedri za svetsku književnost, a zatim studira i diplomira FTV režiju na FDU u Beogradu. Piše i režira filmska scenarija, TV serije i radio drame. Zbirka mikropriča i pesama Mi/Do kraja vremena je njegova prva knjiga.

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Ненадић, Милан, 1947-2021 = Nenadić, Milan, 1947-2021 Наслов Ноћна слика : [песме] / Милан Ненадић ; избор, превод и поговор Иво Мунћан = Imagine nocturnǎ : [poezii] / Milan Nenadić ; selecţie, traducere şi postfaţǎ Ivo Muncian ; [desene de Jovan Bogičević] Врста грађе поезија Језик српски, румунски Година 2001 Издавање и производња Panciova : Libertatea, 2001 (Budisava : Krimel) Физички опис 95 стр. : илустр. ; 21 cm Други аутори - особа Мунћан, Иво, 1943- = Munćan, Ivo, 1943- Богичевић, Јован Збирка ǂColecţia ǂLumina. ǂEdiţia ǂParalel ; nr. 22 = ser. 1996, nr. 8 ISBN (Брош.) Напомене Текст упоредо на срп. и рум. језику. Уместо поговора: стр. 88-90. На прелим. насл. стр.: "Радовану, као и до сада, с поштовањем - Милан, 30. I 2001, Н. Сад": НБУ: З 821.163.41-1 УДК 821.163.41-14 COBISS.SR-ID 164758535 Jezik Preuzmi PDF Nadgledaj Uredi Milan Nenadić (Grkovci, 30. septembar 1947 — Novi Sad, 7. mart 2021) bio je srpski književnik. Milan Nenadić Milan Nenadić književnik.jpg Milan Nenadić Datum rođenja 30. septembar 1947. Mesto rođenja Grkovci, Bosansko Grahovo, Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija FNR Jugoslavija Datum smrti 7. mart 2021. (73 god.) Mesto smrti Petrovaradin, Srbija Srbija Sadržaj Biografija Uredi Milan Nenadić je rođen 30. septembra 1947. godine u Grkovcima kod Bosanskog Grahova.[1] Osnovnu školu i gimnaziju je završio u Bosanskom Grahovu, a potom je upisao studije jugoslovenskih književnosti i savremenog srpskohrvatskog jezika na Filozofskom fakultetu u Sarajevu.[2] Nakon završetka studija i odsluženja vojnog roka, započeo je svoj rad kao slobodni umetnik. Od 1974. godine živeo je u Beogradu, gde je proveo deset godina, preselivši se potom u Zrenjanin 1984. godine. Od 1998. godine je živio u Petrovaradinu. Milan Nenadić je preminuo zajedno sa svojom suprugom Ileanom Ursu Nenadić, koja je takođe bila književnica i prevodilac, od posledica curenja gasa u njihovoj porodićnoj kući u Petrovaradinu 7. marta 2021. godine.[3] Umetnička delatnost Uredi Saznajte više Ovaj odeljak treba proširiti. Objavljena dela Uredi Milan Nenadić je objavio preko dvadeset knjiga poezije i prevođen je na gotovo sve evropske jezike. Stefanos - Svjetlost, Sarajevo, 1971. godine Novi Stefanos - Veselin Masleša, Sarajevo, 1974. godine Opšti odar - Svjetlost, Sarajevo, 1978. godine Usamljena istorija - Veselin Masleša, Sarajevo, 1979. godine Osvetna maska - Prosveta, Beograd, 1981. godine Pesme - BIGZ, Beograd, 1984. godine Knjiga četvorice - Nova Jugoslavija, Vranje, 1985. godine (zajedno sa Zoranom Vučićem, Slobodanom Stojadinovićem i Miroslavom Cerom Mihailovićem) Opšti odar i druge pesme - Svjetlost, Sarajevo, 1985. godine (zajedno sa Ivanom Kordićem i Stevanom Tontićem) Vrisnula je majka - Gradska narodna biblioteka "Žarko Zrenjanin", Zrenjanin, 1985. godine (zajedno sa Ileanom Ursu) Počinjem da biram - Panpublik, Zrenjanin, 1988. godine Drhtanje u svodu - Univerzitetska riječ, Nikšić, 1988. godine Izabrane pesme - Veselin Masleša, Sarajevo, 1989. godine Beli Anđeo - Gradska narodna biblioteka "Žarko Zrenjanin", Zrenjanin, 1990. godine Venac za Gavrila - Narodna biblioteka "Danilo Kiš", Vrbas, 1991. godine Utočište - Matica srpska, Novi Sad, 1994. godine Sredovečan soko - Književna zajednica, Novi Sad, 1995. godine Ugrušak: nastavak Utočišta - Matica srpska, Novi Sad, 1997. godine Suvi pečat - Glas srpski, Banja Luka, 1998. godine Opšti odar i nove pesme - Oslobođenje, Sarajevo, 2000. godine Noćna slika (Imagine nocturnǎ) - Libertatea, Pančevo, 2001. godine (srpsko-rumunsko izdanje) Divlji bog Balkana - Srpska književna zadruga, Beograd, 2003. godine Pola kapi rose: izabrane i nove pesme - Orpheus, Novi Sad, 2004. godine Pesme (izbor) - Književna zadruga, Banja Luka, 2005. godine Kamen sa imenom - Stylos, Novi Sad, 2006. godine Gorko izobilje - DNS Logos, Bačka Palanka, 2008. godine Više od imanja (izbor) - Zavod za kulturu Vojvodine, Novi Sad, 2010. godine Redna čaša - Beograd, Zrenjanin, 2012. godine Ukus pelina (izabrane pesme) - Prosveta, Beograd, 2012. godine Venac za Gavrila, zaveštanje - Kairos, Sremski Karlovci, 2014. godine Venac za Gavrila: zaveštanje - Grafomark, Laktaši, 2014. godine (izdanje drugačije u odnosu na prethodno) Nagrade i priznanja Uredi Milan Nenadić je dobitnik brojnih nagrada i priznanja od kojih bitnije uključuju: Trebinjske večeri poezije - Dučićeva nagrada, 1971. godine Pečat varoši Sremskokarlovačke, 1972. godine "Milan Rakić" Udruženja književnika Srbije, 1979. godine nagradu BIGZ-a, 1985. godine nagradu Univerzitetske riječi za knjigu godine, 1990. godine "Zmajevu nagradu" Matice srpske, 1990. godine nagradu "Stanko Simićević" Narodne biblioteke "Danilo "Kiš" iz Vrbasa, 1996. godine nagradu Društva književnika Vojvodine, 1996. godine "Kočićevo pero", 1996. godine nagradu "Branko Ćopić" Srpske akademije nauka i umetnosti, 1998. godine nagradu Saveza književnika Rumunije, 2000. godine orden Vlade Rumunije, 2000. godine nagrada "Ovidije" Saveza književnika Rumunije i Vlade Rumunije, 2001. godine "Laza Kostić", 2001. godine "Kondir Kosovke devojke", 2002. godine povelja "Pjesnik - svjedok vremena" u sklopu Sarajevskih dana poezije, 2002. godine nagradu "Šušnjar", 2005. godine "Đura Jakšić", 2007. godine Nagrada „Milica Stojadinović Srpkinja”, 2008. godine "Zaplanjski Orfej", 2010. godine "Petrovdanski vijenac", 2012. godine Žička hrisovulja (nagrada), 2020. godine[4] Reference Uredi „Milan Nenadić dobitnik nagrade "Desanka Maksimović"”. Radio-televizija Srbije. Pristupljeno 22. 1. 2018. Nenadić, Milan. Više od imanja : izbor. Novi Sad : Zavod za kulturu Vojvodine, 2010. str. 91. ISBN 978-86-85083-38-9. „Pesnik i književnica pronađeni mrtvi u kući u Petrovaradinu”. Radio-televizija Vojvodine. 7. 3. 2021. Pristupljeno 7. 3. 2021. HRISOVULjA POEZIJI DUBOKOG POISTOVEĆENjA: Priznanje pesniku Milanu Nenadiću („Večernje novosti”, 19. avgust 2020) Spoljašnje veze Uredi ANĐEO BOLA: Tragični odlazak Milana Nenadića i Ileane Ursu („Večernje novosti”, 8. mart 2021) Portali: P vip.svg Biografija P literature.svg Književnost Srbija

Predrag Palavestra Knjiga o Andriću Meki povez Izdavač Bigz / Srpska književna zadruga Предраг Палавестра (Сарајево, 14. јун 1930 — 19. август 2014) био је српски књижевник, историчар књижевности и редовни члан Српске академије наука и уметности[1] и Академије наука и уметности Босне и Херцеговине. Биографија Рођен је у Сарајеву 1930. године. У Београду је завршио Филолошки факултет на коме је докторирао 1964.[1] Као књижевни критичар је писао за лист Политику, био је уредник „Књижевних новина“ и часописа „Савременик“.[1] Радио је као директор Института за књижевност и уметност у Београду.[1] Два пута је изабран за председника Међународног ПЕН центра Србије. Члан је Крунског савета и Управног одбора Фонда Краљевског Дома Карађорђевића. У чланство Српске академије наука и уметности је примљен 7. маја 1981, када је изабран за дописног члана.[1] За редовног члана је изабран 15. децембра 1988. На мјесто секретара Одељења језика и књижевности САНУ је први пут изабран 26. априла 1994, а пононо изабран 28. маја 1998. и 23. априла 2002.[1] Његова књига „Послератна српска књижевност 1945—1970“ је прећутно забрањена и једним делом тиража и запаљена.[2] Преминуо је у Београду 19. августа 2014. године, у 84. години живота. Дјела Књижевне теме (1958) Књижевност Младе Босне (1965, два издања) Токови традиције (1971) Послератна српска књижевност 1945—1970 (1972, друго издање 2012) Догма и утопија Димитрија Митриновића: почеци српске књижевне авангарде (1977) Критика и авангарда у модерној српској књижевности (1979) Скривени песник: Иво Андрић (1981) Критичка књижевност (1983) Наслеђе српског модернизма (1985) Историја модерне српске књижевности — златно доба 1892-1918. (1986, два издања) Књижевност као критика идеологије (1991) Књига о Андрићу (1992) Књижевност и јавна реч (1994) Критичке расправе (1995) Јеврејски писци у српској књижевности (1998) Историја српског ПЕН—а (2006)

Predrag Palavestra Knjiga o Andriću Meki povez Izdavač Bigz / Srpska književna zadruga Предраг Палавестра (Сарајево, 14. јун 1930 — 19. август 2014) био је српски књижевник, историчар књижевности и редовни члан Српске академије наука и уметности[1] и Академије наука и уметности Босне и Херцеговине. Биографија Рођен је у Сарајеву 1930. године. У Београду је завршио Филолошки факултет на коме је докторирао 1964.[1] Као књижевни критичар је писао за лист Политику, био је уредник „Књижевних новина“ и часописа „Савременик“.[1] Радио је као директор Института за књижевност и уметност у Београду.[1] Два пута је изабран за председника Међународног ПЕН центра Србије. Члан је Крунског савета и Управног одбора Фонда Краљевског Дома Карађорђевића. У чланство Српске академије наука и уметности је примљен 7. маја 1981, када је изабран за дописног члана.[1] За редовног члана је изабран 15. децембра 1988. На мјесто секретара Одељења језика и књижевности САНУ је први пут изабран 26. априла 1994, а пононо изабран 28. маја 1998. и 23. априла 2002.[1] Његова књига „Послератна српска књижевност 1945—1970“ је прећутно забрањена и једним делом тиража и запаљена.[2] Преминуо је у Београду 19. августа 2014. године, у 84. години живота. Дјела Књижевне теме (1958) Књижевност Младе Босне (1965, два издања) Токови традиције (1971) Послератна српска књижевност 1945—1970 (1972, друго издање 2012) Догма и утопија Димитрија Митриновића: почеци српске књижевне авангарде (1977) Критика и авангарда у модерној српској књижевности (1979) Скривени песник: Иво Андрић (1981) Критичка књижевност (1983) Наслеђе српског модернизма (1985) Историја модерне српске књижевности — златно доба 1892-1918. (1986, два издања) Књижевност као критика идеологије (1991) Књига о Андрићу (1992) Књижевност и јавна реч (1994) Критичке расправе (1995) Јеврејски писци у српској књижевности (1998) Историја српског ПЕН—а (2006)

Prvo izdanje iz 1997. Bez pisanja, pečata, podvlačenja. Autor - osoba Despotov, Vojislav, 1950-2000 = Despotov, Vojislav, 1950-2000 Naslov Jesen svakog drveta : roman / Vojislav Despotov Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1997 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Stubovi kulture, 1997 (Zemun : Piramida) Fizički opis 187 str. : autorova slika ; 21 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂ`Peščanik` ; ǂknj. ǂ36 (Broš.) Napomene Tiraž 1.000 Beleška o autoru: str. [191]. Najlepša opšta mesta naših prljavih snova, roman Jesen svakog drveta je pravi kolekcionar ostataka komunizma. Vojislav Despotov rođen je 1950. u Zrenjaninu, umro je 2000. godine u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu. Bio je vlasnik i urednik prvog jugoslovenskog privatnog časopisa za književnost HEY JOE. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Radio je kao urednik dramskog programa u Radio Novom Sadu. Objavio je knjige pesama: Prvo, tj. pesmina slika reči (1972), Dnjižepta bibil zizra uhunt (1976), Trening poezije (1978), Perač sapuna (1979), Pada dubok sneg (1986), Prljavi snovi (1988), Veseli pakao evropoezije (1990), Deset deka duše (1994) i Veseli pakao poezije (izabrane pesme, 1996), esejistički spev Neočekivan čovek (1992), romane: Mrtvo mišljenje (1989), Petrovgradska prašina (1990), Jesen svakog drveta (1997), Andraci, jepuri i ostala najvažnija čudovišta Petrovgrada i Srednjeg Banata (1998), Evropa broj 2 (1998) i Drvodelja iz Nabisala (1990), kao i knjigu eseja Vruć pas (1985). Pisao je i radio i TV drame. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Jedna književna nagrada nosi njegovo ime. postmoderna književnost, neoavangarda, vojvođanska avangarda, čekić tautologije... avangarda neoavangarda vujica resin tucic signalizam miroljub todorovic konkretna vizuelna poezija serbian yugoslavian avant-garde concrete visual poetry judita salgo katalin ladik slavko matkovic MG54

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! „Šekspir nikada ovo nije radio“ je knjiga o putovanju Čarlsa Bukovskog u Evrop. Počinje pijanim skandalom na francuskoj televiziji i nebuloznim izletom na Azurnu obalu, da bi se nastavila serijom mamurluka tokom nemačke turneje… Čarls Bukovski (engl. Charles Bukowski; Andernah, 16. avgust 1920 — San Pedro, 9. mart 1994) je bio američki pesnik, pripovedač i romanopisac. Danas se smatra jednim od najuticajnijih pisaca bitničke generacije (engl. beat generation). Ostaće upamćen po svom eksplicitnom, sirovom, ponekad čak vulgarnom književnom izrazu i svojim pričama o simpatičnim gubitnicima sa margina američkog društva. Čarls Bukovski se rodio kao Hajnrih Karl (Henri Čarls) Bukovski Mlađi u Andernahu, u Nemačkoj.[1] Njegov otac Henri Bukovski bio je američki vojnik, a majka Katarina Fet Nemica. 1922. godine porodica Bukovski se seli u Ameriku u Los Anđeles, grad u kome će Bukovski provesti najveći deo svog života. Bukovski je odrastao u vreme ekonomske depresije koja je zahvatila Ameriku između dva svetska rata. Njegov strog i dominantan otac često je ostajao bez posla, a svoje nezadovoljstvo i frustraciju najčešće je iskaljivao na dečaku redovno ga maltretirajući, o čemu će Bukovski pisati u svom romanu `Ham on Rye`. Adolescentske akne koje su ostavile ožiljke na njegovom licu samo su doprinele da se još više oseća kao gubitnik i osobenjak. Pokušavajući da se zaštiti od traumatične stvarnosti, Bukovski se rano okreće alkoholu, ali i knjigama. Kao srednjoškolac mnogo čita, a posebno voli dela Ernesta Hemingveja, Sinklera Luisa, Karsona Makulersa i D. H. Lorensa. Po završetku srednje škole upisuje gradski koledž u Los Anđelesu i pohađa kurseve novinarstva i književnosti, želeći da postane pisac. Napušta koledž i odlazi od kuće 1941. godine posle jedne od svađa sa ocem koji mu je, pročitavši neke od njegovih priča, izbacio sve stvari iz kuće. Ne želeći da se priključi američkoj vojsci, Bukovski u ratnim godinama živi gotovo kao beskućnik i skitnica putujući Amerikom i povremeno odrađujući sitne poslove kako bi zaradio nešto novca. 1944. godine časopis „Stori“ objavljuje njegovu priču `Aftermath of a Lenghty Rejection Slip`. Bukovski odlazi u Njujork u nameri da se izdržava isključivo od pisanja ali prolazi potpuno nezapaženo. Razočaran, uskoro se vraća u Los Anđeles. Godine 1947. upoznaje Dženet Koneli Bejker, ženu deset godina stariju od njega, takođe alkoholičarku, koja ubrzo postaje njegova ljubavnica i sa kojom će uz manje prekide provesti gotovo čitavu deceniju. U tom periodu Bukovski gotovo sasvim odustaje od pisanja, preživljava radeći slabo plaćene uslužne poslove i sve više tone u alkoholizam. 1952. godine privremeno se zapošljava u pošti gde će provesti naredne tri godine. 1955. godine biva hospitalizovan zbog ozbiljnog unutrašnjeg krvarenja u želucu izazvanog neprekidnim opijanjem. Prekida svoju vezu sa Dženet koja će nekoliko godina kasnije umreti od prevelike doze alkohola i daje otkaz u pošti. Počinje ponovo da piše poeziju. Ženi se Barbarom Frej, bogatom vlasnicom literarnog časopisa `Arlekin`. U naredne dve godine, koliko je potrajao ovaj brak, Bukovski radi kao novinar u `Arlekinu` i objavljuje nekoliko svojih pesama u ovom časopisu. Posle razvoda 1958. godine ponovo se zapošljava kao poštanski službenik, a dvanaest godina provedenih na ovom poslu opisaće u svom prvom romanu `Post Office`. Šezdesetih godina njegova karijera pisca napokon kreće uzlaznm tokom. Počinje redovno da objavljuje svoje pesme u malim „andergraund“ časopisima. Svoju prvu zbirku pesama `Flower, Fist and Bastial Wail` Bukovski objavljuje 1959. godine. Knjiga je imala tridesetak strana i štampana je u samo dvesta primeraka. 1960. godine upoznaje vlasnika nezavisne izdavačke kuće `Outsider` Džona Veba. 1963. godine dobija nagradu `Outsider of the Year`, a pojavljuje se i njegov prvi intervju u književnom časopisu `Chicago Literary Times`. Upoznaje Frensis Smit sa kojom će prvesti par godina i dobiti ćerku Marinu. Njegova prva zbirka priča ` All Assholes in the World and Mine` objavljena je 1966. godine. Uskoro objavljuje zbirke pesama `At Terror Street and the Agony Way` (1968) i `The Days Run a Way Like wild Horses ower the Hill` (1969). Piše svoje kolumne pod nazivom `The Notes of the Dirty Old Man` u časopisima `Open City` i ` Los Angeles Free Press` koje će kasnije biti objavljene u knjizi istog naziva. Postaje sve poznatiji u neformalnim književnim krugovima a beleži i svoja prva javna čitanja poezije. Godine 1970. Čarls Bukovski definitivno daje otkaz u pošti kada mu vlasnik izdavačke kuće `Black Sparrow Press` Džon Martin nudi mesečnu stipendiju od sto dolara kako bi se u potpunosti posvetio pisanju. Iste godine upoznaje Lindu King, pesnikinju i vajarku, sa kojom će provesti nekoliko vrlo burnih godina i piše svoj prvi roman `Post Office`. Tokom sedamdesetih godina piše neka od svojih najpoznatijih dela i stiče zavidnu popularnost ali i dalje važi za „andergraund“ pisca čija dela objaljuju mali, nezavisni izdavači uglavnom na zapadnoj obali. Verovatno zbog svog sirovog, ponekad čak vulgarnog književnog izraza i buntovničkog stava prema establišmentu uglavnom biva ignorisan od strane zvaničnih književnih i akademskih krugova. Široj javnosti postaje poznat 1973. godine posle prikazivanja dokumentarnog filma `Bukovski` reditelja Tejlora Hačforda. U narednim godinama dosta putuje i pojavljuje se na mnogim književnim večerima i festivalima širom Amerike i Evrope. Stiče zavidnu popularnost među čitalačkom publikom naročito u evropskim zemljama. Godine 1976. upoznaje Lindu Li Bejli, vlasnicu restorana zdrave hrane 25 godina mlađu od njega, kojom će se oženiti 1985. godine i njegov život poprima mirniji tok. Ostatak života Bukovski će provesti u predgrađu San Pedro u lepo uređenoj kući sa bazenom. Vozi crni BMW, otkriva sve prednosti računara, uživa slušajući klasičnu muziku u društvu svojih mačaka i naravno i dalje piše. Druži se sa glumcem Šonom Penom, a grupa `U-2` mu posvećuje pesmu na svom koncertu u Los Anđelesu. 1981. godine snimljen je italijanski film `Priče o običnom ludilu` sa Benom Gazaraom i Ornelom Muti u glavnim ulogama po istoimenoj zbirci priča Čarlsa Bukovskog. Bukovski piše i scenario za film `Barfly` koji je snimljen 1987. godine sa Mikijem Rorkom I Fej Danavej u glavnim ulogama. 1992. godine izlazi iz štampe zbirka pesama ` The Last Night of the Earth Poems`, poslednja knjiga objavljena za života ovog pisca. Čarls Bukovski je umro 9. marta 1994. godine od leukemije. Sahranjen je u `Grean Hills` memorijalnom parku blizu njegove kuće u San Pedru. Danas su veoma popularni i njegovi romani: Holivud, Bludni sin, Žene, Zabeleške starog pokvarenjaka, Palp, Šekspir ovo nikad nije radio i drugi, kao i zbirke kratke proze Đavo je bio vruć, Priče o običnom ludilu, Fotografije iz pakla, Ljubav i ludilo u LA... Književni stil Iako nikada nije zaista bio povezan sa Henrijem Milerom, Alanom Ginsbergom i ostalim tipičnim predstavnicima „bitničke ` generacije pisaca, zbog svog neformalnog književnog izraza i buntovnog stava prema tadašnjem establišmentu, Čarls Bukovski se danas smatra jednim od najoriginalnijih i najuticajnijih pisaca tog perioda. Sam Bukovski svoje književne uzore pronalazio je u Hemingveju, Dostojevskom, Robinsonu Džefersu, Džonu Fanteu, Luisu Ferdinandu Selinu... Dela Čarlsa Bukovskog su u osnovi autobiografska. Teme su šarolike i raznovrsne a u centru interesovanja ovog pisca su uvek patnje i problemi običnog čoveka. Njegovi junaci su očajni, nesrećni ljudi, gubitnici i osobenjaci sa margina društva ogrezli u poroke, često na ivici ludila, emocionalnog sloma i materijalne bede. Svakako najpoznatiji junak je Henri Kinaski, alter-ego Čarlsa Bukovskog koji se pojavljuje u mnogim njegovim pričama i romanima. On je simpatični gubitnik, pijanac, kockar i ženskaroš koji živi na ivici bede, druži se sa propalicama i prevarantima, a žene povremeno koristi kako bi se dokopao visokog društva. Baš kao i Bukovski, Henri Kinaski preferira da bude sam, pije, piše i sluša klasičnu muziku. Prvi put se pojavljuje u priči `Confessions of a Man Insane Enough to Live With Beats`, a njegovu dalju sudbinu pratimo kroz romane `Post Office`, `Faktotum`, `Žene`,`Bludni sin`. Književni izraz Čarlsa Bukovskog je jednostavan, oslobođen metafora, razumljiv svima, ali i izuzetno duhovit i ciničan u isto vreme. Jezik je sirov, ulični ponekad vulgaran i brutalan. Verovatno zbog toga je Bukovski svoja dela objavljivao pretežno kod malih i nezavisnih izdavača. Važio je za „andergraund“ pisca i za života je stekao mnogo manje slave i uspeha kod književnih kritičara i čitalaca nego što je ima danas. Izbor iz bibliografije Poezija `2 by Bukowski` (1967) `A Love Poem` (1979) `Africa, Paris, Greece` (1975) `All the Assholes in the World and Mine` (1966) `Another Academy` (1970) `At Terror Street and Agony Way` (1968) `Burning in the Wather, Drowning in the Flame: Selected Poems 1955-1973 (1974) `Cold Dogs in the Courtyard` (1965) `Confessiones of the Man Insane Enough to Live with Beasts` (1965) `Crucifix in Deathhand:New Poems, 1963-1965 (1965) `Dangling in the Tournefortia` (1981) `Fire Station` (1970) `Flower, fist and the Bestial Wail` (1959) `Grip the Walls` (1964) `If We Take...` (1969) `It Catches My Heart in His Hands: New and Selected Poems, 1955-1963 (1963) `Legs, Hips and Bahind` (1978) `Longshot Poems for Broke Players` (1962) `Love is Dog from the Hell: Poems 1974-1977 (1977) `Love Poems for Marina (1973) `Maybe Tomorrow` (1977) `Me and Your Sometimes Love Poems` (1972) `Mockingbird, Wish Me Luck` (1972) `Night‘s Work` (1966) `On Going Out to Get the Mail` (1966) `Play the Piano Drunk Like Percussion Instrument Until the fingers Begin to Bleed a Bit` (1979) `Poems Written before Jumping out of an 8-story Window (1968) `poems and Drawings (1962) `Run with the Hunted` (1962) `Scarlet` (1976) `Sparks` (1983) `The curtains are Waving` (1967) `The Days Run Away like Wild Horses over the Hills` (1969) `The Flower Lover` (1966) `The Genius of the Crowd` (1966) `The Girls` (1966) `The Last Generation` (1982) `The Last Nights of the Earth Poems (1992) `The Roominghouse Madrigals:Earli Selected Poems, 1944-1966 (1988) `To Kiss Worms Goodnight` (1966) `True Srory` (1966) `War All the Time:Poems, 1981-1984 (1984) `Weather Report` (1975) `While the Music Played` (1973) `Winter` (1975) `Sifting Through the Madness for the Word, the Line, the Way` (2003) Proza `Notes of a Dirty Old Man (1969) `Post Office` (1971) `Madness` (1972) `South of no North:Stories of the Buried Life (1973) `Factotum` (1975) `Women` (1978) `Ham on Rye` (1982) `Horsemeat` (1982) `Bring Me You Love` (1983) `Hot Water Music` (1983) `Barfly` (1984) `There‘s No Business (1984) `Hollywood` (1989) `Pulp` (1994)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! „Šekspir nikada ovo nije radio“ je knjiga o putovanju Čarlsa Bukovskog u Evrop. Počinje pijanim skandalom na francuskoj televiziji i nebuloznim izletom na Azurnu obalu, da bi se nastavila serijom mamurluka tokom nemačke turneje… Čarls Bukovski (engl. Charles Bukowski; Andernah, 16. avgust 1920 — San Pedro, 9. mart 1994) je bio američki pesnik, pripovedač i romanopisac. Danas se smatra jednim od najuticajnijih pisaca bitničke generacije (engl. beat generation). Ostaće upamćen po svom eksplicitnom, sirovom, ponekad čak vulgarnom književnom izrazu i svojim pričama o simpatičnim gubitnicima sa margina američkog društva. Čarls Bukovski se rodio kao Hajnrih Karl (Henri Čarls) Bukovski Mlađi u Andernahu, u Nemačkoj.[1] Njegov otac Henri Bukovski bio je američki vojnik, a majka Katarina Fet Nemica. 1922. godine porodica Bukovski se seli u Ameriku u Los Anđeles, grad u kome će Bukovski provesti najveći deo svog života. Bukovski je odrastao u vreme ekonomske depresije koja je zahvatila Ameriku između dva svetska rata. Njegov strog i dominantan otac često je ostajao bez posla, a svoje nezadovoljstvo i frustraciju najčešće je iskaljivao na dečaku redovno ga maltretirajući, o čemu će Bukovski pisati u svom romanu `Ham on Rye`. Adolescentske akne koje su ostavile ožiljke na njegovom licu samo su doprinele da se još više oseća kao gubitnik i osobenjak. Pokušavajući da se zaštiti od traumatične stvarnosti, Bukovski se rano okreće alkoholu, ali i knjigama. Kao srednjoškolac mnogo čita, a posebno voli dela Ernesta Hemingveja, Sinklera Luisa, Karsona Makulersa i D. H. Lorensa. Po završetku srednje škole upisuje gradski koledž u Los Anđelesu i pohađa kurseve novinarstva i književnosti, želeći da postane pisac. Napušta koledž i odlazi od kuće 1941. godine posle jedne od svađa sa ocem koji mu je, pročitavši neke od njegovih priča, izbacio sve stvari iz kuće. Ne želeći da se priključi američkoj vojsci, Bukovski u ratnim godinama živi gotovo kao beskućnik i skitnica putujući Amerikom i povremeno odrađujući sitne poslove kako bi zaradio nešto novca. 1944. godine časopis „Stori“ objavljuje njegovu priču `Aftermath of a Lenghty Rejection Slip`. Bukovski odlazi u Njujork u nameri da se izdržava isključivo od pisanja ali prolazi potpuno nezapaženo. Razočaran, uskoro se vraća u Los Anđeles. Godine 1947. upoznaje Dženet Koneli Bejker, ženu deset godina stariju od njega, takođe alkoholičarku, koja ubrzo postaje njegova ljubavnica i sa kojom će uz manje prekide provesti gotovo čitavu deceniju. U tom periodu Bukovski gotovo sasvim odustaje od pisanja, preživljava radeći slabo plaćene uslužne poslove i sve više tone u alkoholizam. 1952. godine privremeno se zapošljava u pošti gde će provesti naredne tri godine. 1955. godine biva hospitalizovan zbog ozbiljnog unutrašnjeg krvarenja u želucu izazvanog neprekidnim opijanjem. Prekida svoju vezu sa Dženet koja će nekoliko godina kasnije umreti od prevelike doze alkohola i daje otkaz u pošti. Počinje ponovo da piše poeziju. Ženi se Barbarom Frej, bogatom vlasnicom literarnog časopisa `Arlekin`. U naredne dve godine, koliko je potrajao ovaj brak, Bukovski radi kao novinar u `Arlekinu` i objavljuje nekoliko svojih pesama u ovom časopisu. Posle razvoda 1958. godine ponovo se zapošljava kao poštanski službenik, a dvanaest godina provedenih na ovom poslu opisaće u svom prvom romanu `Post Office`. Šezdesetih godina njegova karijera pisca napokon kreće uzlaznm tokom. Počinje redovno da objavljuje svoje pesme u malim „andergraund“ časopisima. Svoju prvu zbirku pesama `Flower, Fist and Bastial Wail` Bukovski objavljuje 1959. godine. Knjiga je imala tridesetak strana i štampana je u samo dvesta primeraka. 1960. godine upoznaje vlasnika nezavisne izdavačke kuće `Outsider` Džona Veba. 1963. godine dobija nagradu `Outsider of the Year`, a pojavljuje se i njegov prvi intervju u književnom časopisu `Chicago Literary Times`. Upoznaje Frensis Smit sa kojom će prvesti par godina i dobiti ćerku Marinu. Njegova prva zbirka priča ` All Assholes in the World and Mine` objavljena je 1966. godine. Uskoro objavljuje zbirke pesama `At Terror Street and the Agony Way` (1968) i `The Days Run a Way Like wild Horses ower the Hill` (1969). Piše svoje kolumne pod nazivom `The Notes of the Dirty Old Man` u časopisima `Open City` i ` Los Angeles Free Press` koje će kasnije biti objavljene u knjizi istog naziva. Postaje sve poznatiji u neformalnim književnim krugovima a beleži i svoja prva javna čitanja poezije. Godine 1970. Čarls Bukovski definitivno daje otkaz u pošti kada mu vlasnik izdavačke kuće `Black Sparrow Press` Džon Martin nudi mesečnu stipendiju od sto dolara kako bi se u potpunosti posvetio pisanju. Iste godine upoznaje Lindu King, pesnikinju i vajarku, sa kojom će provesti nekoliko vrlo burnih godina i piše svoj prvi roman `Post Office`. Tokom sedamdesetih godina piše neka od svojih najpoznatijih dela i stiče zavidnu popularnost ali i dalje važi za „andergraund“ pisca čija dela objaljuju mali, nezavisni izdavači uglavnom na zapadnoj obali. Verovatno zbog svog sirovog, ponekad čak vulgarnog književnog izraza i buntovničkog stava prema establišmentu uglavnom biva ignorisan od strane zvaničnih književnih i akademskih krugova. Široj javnosti postaje poznat 1973. godine posle prikazivanja dokumentarnog filma `Bukovski` reditelja Tejlora Hačforda. U narednim godinama dosta putuje i pojavljuje se na mnogim književnim večerima i festivalima širom Amerike i Evrope. Stiče zavidnu popularnost među čitalačkom publikom naročito u evropskim zemljama. Godine 1976. upoznaje Lindu Li Bejli, vlasnicu restorana zdrave hrane 25 godina mlađu od njega, kojom će se oženiti 1985. godine i njegov život poprima mirniji tok. Ostatak života Bukovski će provesti u predgrađu San Pedro u lepo uređenoj kući sa bazenom. Vozi crni BMW, otkriva sve prednosti računara, uživa slušajući klasičnu muziku u društvu svojih mačaka i naravno i dalje piše. Druži se sa glumcem Šonom Penom, a grupa `U-2` mu posvećuje pesmu na svom koncertu u Los Anđelesu. 1981. godine snimljen je italijanski film `Priče o običnom ludilu` sa Benom Gazaraom i Ornelom Muti u glavnim ulogama po istoimenoj zbirci priča Čarlsa Bukovskog. Bukovski piše i scenario za film `Barfly` koji je snimljen 1987. godine sa Mikijem Rorkom I Fej Danavej u glavnim ulogama. 1992. godine izlazi iz štampe zbirka pesama ` The Last Night of the Earth Poems`, poslednja knjiga objavljena za života ovog pisca. Čarls Bukovski je umro 9. marta 1994. godine od leukemije. Sahranjen je u `Grean Hills` memorijalnom parku blizu njegove kuće u San Pedru. Danas su veoma popularni i njegovi romani: Holivud, Bludni sin, Žene, Zabeleške starog pokvarenjaka, Palp, Šekspir ovo nikad nije radio i drugi, kao i zbirke kratke proze Đavo je bio vruć, Priče o običnom ludilu, Fotografije iz pakla, Ljubav i ludilo u LA... Književni stil Iako nikada nije zaista bio povezan sa Henrijem Milerom, Alanom Ginsbergom i ostalim tipičnim predstavnicima „bitničke ` generacije pisaca, zbog svog neformalnog književnog izraza i buntovnog stava prema tadašnjem establišmentu, Čarls Bukovski se danas smatra jednim od najoriginalnijih i najuticajnijih pisaca tog perioda. Sam Bukovski svoje književne uzore pronalazio je u Hemingveju, Dostojevskom, Robinsonu Džefersu, Džonu Fanteu, Luisu Ferdinandu Selinu... Dela Čarlsa Bukovskog su u osnovi autobiografska. Teme su šarolike i raznovrsne a u centru interesovanja ovog pisca su uvek patnje i problemi običnog čoveka. Njegovi junaci su očajni, nesrećni ljudi, gubitnici i osobenjaci sa margina društva ogrezli u poroke, često na ivici ludila, emocionalnog sloma i materijalne bede. Svakako najpoznatiji junak je Henri Kinaski, alter-ego Čarlsa Bukovskog koji se pojavljuje u mnogim njegovim pričama i romanima. On je simpatični gubitnik, pijanac, kockar i ženskaroš koji živi na ivici bede, druži se sa propalicama i prevarantima, a žene povremeno koristi kako bi se dokopao visokog društva. Baš kao i Bukovski, Henri Kinaski preferira da bude sam, pije, piše i sluša klasičnu muziku. Prvi put se pojavljuje u priči `Confessions of a Man Insane Enough to Live With Beats`, a njegovu dalju sudbinu pratimo kroz romane `Post Office`, `Faktotum`, `Žene`,`Bludni sin`. Književni izraz Čarlsa Bukovskog je jednostavan, oslobođen metafora, razumljiv svima, ali i izuzetno duhovit i ciničan u isto vreme. Jezik je sirov, ulični ponekad vulgaran i brutalan. Verovatno zbog toga je Bukovski svoja dela objavljivao pretežno kod malih i nezavisnih izdavača. Važio je za „andergraund“ pisca i za života je stekao mnogo manje slave i uspeha kod književnih kritičara i čitalaca nego što je ima danas. Izbor iz bibliografije Poezija `2 by Bukowski` (1967) `A Love Poem` (1979) `Africa, Paris, Greece` (1975) `All the Assholes in the World and Mine` (1966) `Another Academy` (1970) `At Terror Street and Agony Way` (1968) `Burning in the Wather, Drowning in the Flame: Selected Poems 1955-1973 (1974) `Cold Dogs in the Courtyard` (1965) `Confessiones of the Man Insane Enough to Live with Beasts` (1965) `Crucifix in Deathhand:New Poems, 1963-1965 (1965) `Dangling in the Tournefortia` (1981) `Fire Station` (1970) `Flower, fist and the Bestial Wail` (1959) `Grip the Walls` (1964) `If We Take...` (1969) `It Catches My Heart in His Hands: New and Selected Poems, 1955-1963 (1963) `Legs, Hips and Bahind` (1978) `Longshot Poems for Broke Players` (1962) `Love is Dog from the Hell: Poems 1974-1977 (1977) `Love Poems for Marina (1973) `Maybe Tomorrow` (1977) `Me and Your Sometimes Love Poems` (1972) `Mockingbird, Wish Me Luck` (1972) `Night‘s Work` (1966) `On Going Out to Get the Mail` (1966) `Play the Piano Drunk Like Percussion Instrument Until the fingers Begin to Bleed a Bit` (1979) `Poems Written before Jumping out of an 8-story Window (1968) `poems and Drawings (1962) `Run with the Hunted` (1962) `Scarlet` (1976) `Sparks` (1983) `The curtains are Waving` (1967) `The Days Run Away like Wild Horses over the Hills` (1969) `The Flower Lover` (1966) `The Genius of the Crowd` (1966) `The Girls` (1966) `The Last Generation` (1982) `The Last Nights of the Earth Poems (1992) `The Roominghouse Madrigals:Earli Selected Poems, 1944-1966 (1988) `To Kiss Worms Goodnight` (1966) `True Srory` (1966) `War All the Time:Poems, 1981-1984 (1984) `Weather Report` (1975) `While the Music Played` (1973) `Winter` (1975) `Sifting Through the Madness for the Word, the Line, the Way` (2003) Proza `Notes of a Dirty Old Man (1969) `Post Office` (1971) `Madness` (1972) `South of no North:Stories of the Buried Life (1973) `Factotum` (1975) `Women` (1978) `Ham on Rye` (1982) `Horsemeat` (1982) `Bring Me You Love` (1983) `Hot Water Music` (1983) `Barfly` (1984) `There‘s No Business (1984) `Hollywood` (1989) `Pulp` (1994)

Radimo seminarske radove i prevod stručne literature iz društvenih nauka sa engleskog i italijanskog jezika. Oblasti: psihologija, pedagogija, književnost, teologija, filozofija, sociologija...

Detalji predmeta Stanje Polovno Odlično očuvano Наслов Светосавска поетска ризница / приредио Дејан Томић Врста грађе поезија URL медијског објекта одрасли, опште (лепа књижевност) Језик српски Година 2019 Издавање и производња Нови Сад : Прометеј ; Београд : Радио-телевизија Србије, 2019 (Нови Сад : НС Мала књига+) Физички опис 337 стр. ; 24 cm Други аутори - особа Томић, Дејан, 1948- = Tomić, Dejan, 1948- Тодоровић, Јања, 1962- = Todorović, Janja, 1962- ISBN 978-86-515-1451-0 (Прометеј; картон) Напомене Тираж 1.000 Стр. 303-304: Свети Сава је савремен и свевремен / Јања Тодоровић Речник мање познатих речи и појмова: стр. 305-315 Белешка о аутору [т. ј. приређивачу]: стр. 325-326 Библиографија: стр. 316-323. УДК 821.163.41-14(082.2) 821.163.41-82(082.2) Autor: Dejan Tomić Žanr: Poezija Pismo: Ćirilica Broj strana: 339 Povez: Tvrd Format: 24 cm Godina izdanja: 2019. Priredio: Dejan Tomić Najveći trud koji je Sveti Sava pokazao posle truda nad svojom dušom, nad tom prvom njivom Gospodnjom, jeste trud nad narodom svojim, tom drugom njivom Gospodnjom. Sav taj trud njegov nad narodom srpskim, svu onu užurbanu i mnogostruku aktivnost njegovu kao pravog Evropejca, i plodove te aktivnosti, ja ću nazvati Savinim nacionalizmom. – Sveti Nikolaj Srpski U istoriji Pravoslavne Crkve ima više svetitelja koji su nazvani imenom prosvetitelja – GRČKI. Takvi su Sveti Grigorije – prosvetitelj Velike Jermenije; Sveta Nika – prosvetiteljka Gruzije; Sveti Frumentije – prosvetitelj Abisinije; Sveta Braća Kirilo i Metodije – prosvetitelji Slovena. Među ove svetitelje dolazi i naš Sveti Sava, s pravom nazvan prvi srpski Prosvetitelj i Učitelj. – Episkop Atanasije Jevtić Okućimo se na Vračaru, kućnici i beskućnici. Ogrejmo se pod jednim krovom, umijmo se suzama pokajanja, poljubimo jedan drugome rane. Različiti po svemu, ujedinimo se Savinim imenom. Skupimo razvejani pepeo i rasutu dušu našega naroda na jedno mesto. – Matija Bećković Pomolimo se Svetom Savi koji blagosilja Srpčad znanu i neznanu, da blagoslovi i pesnike, čije reči pobuđuju ljude na velika dela i opominju savesti da dostojno žive na zemlji saglasno duhovnom zakonu. Neka Sveti Sava slavom i čašću ovenča dostojne srpske pesnike kao krstonosce koji služe Bogu i rodu svom i rečju stvaralačkom, na oltaru uma i srca, kao što su oni svoj talentan umnožili slaveći njega. – Janja Todorović

Detalji predmeta Stanje Nekorišćeno „Ogledalo” - stihovi Bulata Okudžave dvojezično izdanje. Izbor, prevod s ruskog i pogovor: Mihailo B. Đaković Predgovor: Milovan Vitezović Izdavač: Paideia Godina izdanja: 2014. Povez: Tvrd Broj strana: 287 ilustrovana Format: 22 x 14 cm NOVA knjiga! Bulat Šalvovič Okudžava rođen je 9. maja 1924. godine u Moskvi, od oca Gruzina i majke Jermenke, odakle verovatno i potiče njegova impulsivna i osećajna priroda, još više naglašena tragičnom porodičnom sudbinom, koju je doneo Drugi svetski rat. Radio je kao profesor ruskog jezika, novinar, urednik, književnik. Do svoje smrti 1997. godine, izdao je više knjiga poezije, zbirki pripovedaka, romana, ekranizovanih scenarija i pozorišnih komada. Šezdesetih godina njegove pesme su se širile brzinom munje Sovjetskim Savezom, bez obzira na to što još nisu bile snimljene na gramofonskim pločama, niti izvođene na radiju ili televiziji. Pesme su slušane sa magnetofonskih traka u stanovima radnika, inženjera, fizičara i službenika, pevali su ih uz gitaru na gradilištima i u vozovima. Omladina je prihvatila pesme Okudžave kao pročišćavajuće vrelo nade. Dešavalo se, rekao je jednom Sergej Jevtušenko, da dok šetate Moskvom, na primer nedeljom, pored studentskog doma - kroz tri prozora čujete istovemeno tri različite pesme Bulata Okudžave. (Iz pogovora „Bulat Okudžava – između pesme i sudbine” Mihaila B. Đakovića)

Sveta Lukić: PREKO GRANICA - Deset portreta modernih stvaralaca, Svjetlost Sarajevo 1984, str. 224. Sadržaj na slici. Eseji. Očuvanost 4-; Sveta Lukić (Beograd, 18. oktobar 1931 - Beograd, 31. januar 1997), književnik, estetičar, književni istoričar, filmski, radio i televizijski scenarista. Diplomirao na grupi za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, a počeo je da objavljuje književne radova još 1951. godine. Radio je u Izdavačkom preduzeću `Prosveti` i uređivao biblioteke `Karijatide`, `Književni pogledi`, kao i Malu enciklopediju Prosvete. Uređivao je časopise `Delo`, `Kultura`, `Čovekova sredina`, sarađivao u časopisu `RTV-teorija i praksa`. Objavio je pet romana o Beogradu i Srbiji, više knjiga studija i rasprava (Umetnost i kriterijumi, Estetička čitanka, Po književnoj Jugoslaviji, Celo jato, Novi mediji - nova umetnost i dr. Objavljivao je knjige proze, pripovetke, lirske proze, pisao je filmska scenarija i radio-dramatizacije književnih dela. Knjige su mu prevođene na engleski, italijanski, poljski, mađarski, rumunski, slovački. U Televiziji Beograd ogledao se u različitim žanrovima, pisao je za Redakciju programa iz kulture, naučnu, obrazovnu... a poznate su njegove TV drame: Posle odmora, 1965; Kalendar Jovana Orlovića, 1968; Na dan požara, 1969; Poslednje sovuljage i prvi petli, 1983; Vrenje, 1986; serija Slom, 1979. Za svoj književni rad dobio je Ninovu nagradu za publicistiku `Dimitrije Tucović`, za književnu kritiku `Milan Bogdanović` i `Đorđe Jovanović`, nagradu sarajevske `Svjetlosti` i RTB-a.

Osmo izdanje Potomak stare češke porodice, izuzetno obrazovana, ali osiromašena posle udaje, Milena Jesenska pisala je za novine, čak radila na železničkoj stanici kao nosač, u vreme kada je počela da prevodi dela Franca Kafke na češki jezik. Kada se Kafka već lečio od tuberkuloze, posetila ga je u Meranu i tu počinje njihova ljubav, koja će trajati i u godinama posle raskida. Kafka joj je pisao čuvena pisma, a ona je nastavila da piše svoje tekstove, koji su postali nezaobilazno štivo svih onih koji su želeli da nađu lek za turbulencije života.

"Kakvi god da su vam stavovi, vidim da ste pre svega Čehinja. Čitam to u vašim člancima i raduje me to." Svaka pohvala iz usta dobrog čoveka podstiče. Pobeđuje osećaj da radite uzalud u praznom prostoru. Ipak je radost bila narušena formulacijom pohvale; otprilike bi to moglo i ovako da se izrazi: ko god da ste, pre svega ste Čehinja i to je dovoljno. Prošlo je od tada već čitave dve nedelje i kuda god da idem, stalno u sebi govorim "pre svega". U slobodno vreme, za vreme šetnji po prolećnom Pragu kada čoveka odjednom uhvati nemir u stanu, pa ide na brdo Petržin ili u Strahovsku baštu da očima vidi i dodirne deo Praga, i da se vrati kući miran noću, kada ne mogu da spavam, u nesuvislim razgovorima s prijateljima svuda me prate reči "pre svega". Sada, kada sam sve to dobro primislila. izanalizirala i isprevrtala, moram, gospodine, da vam vratim vašu pohvalu. Ja jesam, naravno, Čehinja, ali PRE SVEGA se trudim da budem pristojan čovek." Milena Jasenska 10. maja 1939.