Detalji predmeta Stanje Polovno BLAGOJE SAVIĆ (Donja Budriga, 29.03.1951) Blagoje Savić, pesnik i potpresednik Udruženja književnika Vranja, rođen je 29. marta 1951. godine u Donjoj Budrigi (opština Gnjilane). U rodnom selu je završio osnovnu školu, gimnaziju u Gnjilanu, a studije jugoslovenske književnosti na Filozofskom fakultetu u Prištini. Radio je kao prosvetni radnik u školama u Gnjilanu, potom bio direktor Narodne biblioteke u Gnjilanu. Od 1999. godine radi kao profesor srpskog jezika u osnovnoj školi u Gornjem Kuscu. Živi u Vranju. Poeziju objavljiuje u književnim listovima i časopisima, a zastupljen je u antologijama i izborima savremene srpske poezije. Dobitnik je više nagrada i priznanja: "Lazar Vučković", "Srpska duhovna riznica", nagrada za najbolju knjigu, 1994. godine, Izmornik, koju dodeljuje Književno društvo Kosova i Metohije, Zlatna značka KPZ Srbije, kao i nagrada Povelja "Svetog Kneza Lazara" za životno delo 2015. godine. Knjige pesama Izvinjenje cilju, "Jedinstvo", Priština 1975.Govorim po drugi put, "Jedinstvo", Priština 1978.Isto mleko, "Jedinstvo", Priština 1982.Veče u plastičnoj sandali, "Narodna knjiga", Beograd, "Jedinstvo", Priština. 1987.Crni rep, "BIGZ", Beograd. 1989.Izmornik, "Nolit", Beograd. 1994.Pričest u polju, "Prosveta", Beograd.Mezra, "Rad", Beograd. 1999.Pojanje četvrtog dana, "NIJP Panorama", Priština. 2004.Pomereni svet, "Narodna knjiga / Alfa", Beograd. 2005.Trava za bogove, "KDKM", 2016, Kosovska Mitrovica Izabrane pesme Zaključaj prah, "NJIP Panorama", Priština. 2009. U Antologijama Savremena srpska književnost Kosova, I (Poezija), Prosveta, Beograd, 1973.Ljumi le rima u prevodu sa albanskog Reka rime, Priština, 1976.Ljuljet i balkon, u prevodu sa albanskog Cveće na balkonu, Priština 1982.Shkrimtaret e Kosoves, u prevodu sa albanskog Pisci Kosova, Priština 1984.Vir avus mavi, na turskom, Istanbul, Jalcin, 1986.Bogotražitelji, izbor iz srpske poezije nadahnute hrišćanstvom, Beogradska knjiga, Beograd, 2002.Kupidon na Kosovu, antologija kosovsko-metohijske ljubavne poezije, Vranjske, 2006.Prognani orfeji, antologija srpske izbegličke poezije, Brankovo kolo, Sremski Karlovci, 2015. Kritičari o pesniku Zoran M. Mandić, Tajni otisci, Prosvjeta, Zagreb, 1971.Danica Andrejević, Portreti kosovskih pisaca, Priština, 1978.Slobodan Kostić, Novija srpska poezija na Kosovu, Jedinstvo, Priština, 1981.Jovanka Vukanović, Vrijeme stiha, Priština, 1981.Vladimir Cvetanović, Moderni izraz, Politika, 15.2.1986.Politika Ekspres, 2.4.1990.Nikolaj Timčenko, Reči očevečenja, Jedinstvo, 1990.Mihajlo Pantić, Svet iza sveta, ogledi i kritike o srpskoj poeziji XX veka, Narodna biblioteka Stefan Prvovenčani, Kraljevo 2002. Amalgam vremena-zapis o poeziji Blagoja Savića, Letopis Matice srpske, Novi Sad, 1996.Čedomir Mirković, U đavolovom vidokrugu, 66 savremenih srpskih pesnika, Dereta, 1996.Radovan Popović, Novo u knjižarskim izlozima, Politika, 1996.Ratko Deletić, Simboli vremena, Panorama Priština, 2006.Ljubiša Rajković Koželjac, Reč biva delo, Književni klub "Branko Miljković", Knjaževac, 2006.Dragan Orlić, Zbirke poezije u izdanju BIGZ-aSaša Radojčić, Život poezije, 2009.Nenad Trajković, Čas o izbegnutom nametanju poezije, 2015.Tomislav Dretar, Dnevnik čitanja, 2015. YouTube: Blagoje Savić — Mesečeva pahulja (Stihove govori: Milinko Mile Vasiljević) Angelina:

Detalji predmeta Stanje Polovno HALIL DŽUBRAN - PROROK ; PROROKOV VRT Ilustracije Jagoda Živadinović Džepno izdanje Poezija Mistika Izdavač Paideia 2008. god Broširani povez Latinica 168 str 18 cm Knjiga je u odličnom stanju KAO NOVA Nekorišćena Prorok, njegovo napoznatije delo, kojim je stekao svetsku slavu, objavljen je prvi put 1923. godine. Preveden je na preko dvadeset jezika a sam Džubran ga je ilustrovao svojim vizionarskim crtežima. Kao prava riznica mudrosti i putokaza za razborito vladanje u životu, on obrađuje teme koje se tiču sudbine svakog ljudskog bića: rad i igra, posedovanje sloboda, dobro i zlo, ljubav i smrt. Njegov uticaj ne ograničava se na Bliski Istok iz kojeg potiče nego je daleko širi. Stoga je u pravu Dž. Rasel koji piše: "Još od vremena Tagorinog Gitandjalija, Istok nije govorio tako lepim glasom kao u Proroku". Na tekstu Prorokovog vrta, koji je objavljen prvi put posthumno 1933, Džubran je radio upravo poslednjih dana svog života. Dok u prethodnoj knjizi Almustafa napušta grad Orfalez da bi se vratio u svoju domovinu, ovde se opisuje njegov povratak rodnom ostrvu. Preplavljen "setom sećanja", on se vraća u "Vrt njegove majke i oca , gde počivase usnuli oni, i njihovi preci". Ali na molbu svojih prijatelja, posle nekoliko nedelja duboke osame, nastavlja sa svojim mudrim pripovedima. Prorokov vrt je ilustrovan nadahnutim autorovim crtežima koji su s razlogom upoređivani sa crtežima Viljema Blejka. Razmišljanja o prirodi mudrosti, vremenu, samoći i Bogu saopštena su jedinstvenim stilom, dok se na svakoj stranici knjige oseća plemeniti duh Halila Džubrana.

Autor - osoba Despotov, Vojislav, 1950-2000 = Despotov, Vojislav, 1950-2000 Naslov Romani / Vojislav Despotov ; priređivanje i pogovor Gojko Božović Vrsta građe roman ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2004 Izdavanje i proizvodnja Zrenjanin : Gradska narodna biblioteka `Žarko Zrenjanin`, 2004 (Zrenjanin : Gradska narodna biblioteka `Žarko Zrenjanin`) Fizički opis 729 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Božović, Gojko, 1972- = Božović, Gojko, 1972- Zbirka Biblioteka Izabrana dela Vojislava Despotova ; ǂknj. ǂ3 Sadržaj Mrtvo mišljenje (5-151); Petrovgradska prašina (153-267); Andraci, jepuri i ostala najvažnija čudovišta Petrovgrada i srednjeg Banata (269-334); Jesen svakog drveta (335-524); Evropa broj dva (525-625); Drvodelja iz Nabisala (627-719). Pogovor / Gojko Božović (721-728). (karton) Napomene Tiraž 1.000. Pogovor: str. 721-728. Vojislav Despotov rođen je 1950. u Zrenjaninu, umro je 2000. godine u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu. Bio je vlasnik i urednik prvog jugoslovenskog privatnog časopisa za književnost HEY JOE. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Radio je kao urednik dramskog programa u Radio Novom Sadu. Objavio je knjige pesama: Prvo, tj. pesmina slika reči (1972), Dnjižepta bibil zizra uhunt (1976), Trening poezije (1978), Perač sapuna (1979), Pada dubok sneg (1986), Prljavi snovi (1988), Veseli pakao evropoezije (1990), Deset deka duše (1994) i Veseli pakao poezije (izabrane pesme, 1996), esejistički spev Neočekivan čovek (1992), romane: Mrtvo mišljenje (1989), Petrovgradska prašina (1990), Jesen svakog drveta (1997), Andraci, jepuri i ostala najvažnija čudovišta Petrovgrada i Srednjeg Banata (1998), Evropa broj 2 (1998) i Drvodelja iz Nabisala (1990), kao i knjigu eseja Vruć pas (1985). Pisao je i radio i TV drame. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Jedna književna nagrada nosi njegovo ime. postmoderna književnost, neoavangarda, vojvođanska avangarda, čekić tautologije... MG116

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Šalamun, Tomaž, 1941-2014 = Шаламун, Томаж, 1941-2014 Наслов Balada za Metku Krašovec / Tomaž Šalamun ; sa slovenačkog preveo Milan T. Đorđević Јединствени наслов Balada za Metko Krašovec. srp Врста грађе поезија ; одрасли, опште (лепа књижевност) Језик српски Година 2003 Издавање и производња Smederevo : Arka, 2003 (Smederevo : Radojković) Физички опис 148 str. ; 22 cm : scc Други аутори - особа Ђорђевић, Милан Т. Збирка ǂBiblioteka ǂArka ISBN 86-7610-016-0 (broš.) Напомене Prevod dela: Balada za Metko Krašovec Tiraž 500 Na kor. autorova slika i beleška o njemu. УДК 821.163.6-14 COBISS.SR-ID 106973196 Tomaž Šalamun (Zagreb, 1941 – Ljubljana, 2014), slovenački pesnik. Jedan od vodećih savremenih evropskih pesnika. Diplomirao je istoriju umetnosti na Univerzitetu u Ljubljani. Radio je kao profesor na Akademiji likovnih umetnosti u Ljubljani i kao kustos u Modernoj galeriji u Ljubljani. Poznat kao konceptualni umetnik, Šalamun je jedan od najvažnijih neoavangardnih umetnika u Istočnoj i Srednjoj Evropi. Prevodio je sa španskog, engleskog i francuskog jezika. Knjige pesama: Poker (1966), Uloga pelerine (1968), Hodočaš­će za Marušku (1971), Bela Itaka (1972), Amerika (1972), Arena (1973), Soko (1974), Imre (1975), Druidi (1975), Turbine (1975), Praznik (1976), Zvezde (1977), Metoda anđela (1978), Istorija svetlosti je narandžasta (1979), Balada za Metku Krašovec (1981), Tragom divljači (1979), Maske (1980), Analogije svetlosti (1982), Glas (1983), Soy realidad (1985), Sonet o mleku (1984), Ljubljansko proleće (1986), Mera vremena (1987), Živa rana, živi sok (1988), Dete i jelen (1990), Kuća Markova (1992), Glagoli sunca (1993), Ambra (1995), Crni labud (1997), Knjiga za mog brata (1997), More (1999), Zelena vatra, zeleni cvet (2000), Šuma i putiri (2000), Tabela (2002), Odatle (2003), Sa Arhilohom po Kikladima (2003), Šta je šta (2005), Sunčani voz (2005), Plavi stub (2007), Hladne priče (2009), Godišnje doba (2010), Opera buffa (2011). Knjige pesama Tomaža Šalamuna prevedene su na više od dvadeset jezika. Najvažnije književne nagrade: Prešernova nagrada, Jenkova nagrada, Evropska nagrada za poeziju grada Minstera, Nagrada Altamarea, Zlatni venac Struških večeri poezije, Njegoševa nagrada. Zastupljen je u brojnim antologijama moderne poezije. Bio je član Slovenačke akademije nauka i umetnosti.

Apatridi, Radio B92, 1994. 204 strane. Odlično očuvana. Srpske alternative: ima li ih? Kako je počelo, Književnost M.Pavića, Instantni i distantni disidenti, Republikanci, Pretorijanci, Udarac elitnom nacionalizmu, Lagum Svetlane Velmar-Janković, Ispostavljanje računa Dobrici Ćosiću, Kultura denuncijacije, Mrze li Amerikanci (i drugi) (nas) Srbe, Fijakerska logika na pilećim nogama: Željko Simić, Srpski pisci od davnina za ili protiv, Smrt jezika smrti, Nacionalna izdaja, O srpskim ratničkim tradicijama, Papa i K.Čavoški, Odgovor Čavoškom.

Odlično očuvano! Izdavač: Dnevnik - Novi Sad, 1990. god. Broširan povez, 20 cm. 126 str. Ispunjen lirskim slikama vanredne upečatljivosti i atraktivnim ilustracijama, ovaj roman obnavlja svet detinjstva i njegove fascinacije, po čemu je uporediv sa „Baštom sljezove boje“ i „Ranim jadima“. Vojislav Despotov rođen je 1950. u Zrenjaninu, umro je 2000. godine u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu. Bio je vlasnik i urednik prvog jugoslovenskog privatnog časopisa za književnost HEY JOE. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Radio je kao urednik dramskog programa u Radio Novom Sadu. Objavio je knjige pesama: Prvo, tj. pesmina slika reči (1972), Dnjižepta bibil zizra uhunt (1976), Trening poezije (1978), Perač sapuna (1979), Pada dubok sneg (1986), Prljavi snovi (1988), Veseli pakao evropoezije (1990), Deset deka duše (1994) i Veseli pakao poezije (izabrane pesme, 1996), esejistički spev Neočekivan čovek (1992), romane: Mrtvo mišljenje (1989), Petrovgradska prašina (1990), Jesen svakog drveta (1997), Andraci, jepuri i ostala najvažnija čudovišta Petrovgrada i Srednjeg Banata (1998), Evropa broj 2 (1998) i Drvodelja iz Nabisala (1990), kao i knjigu eseja Vruć pas (1985). Pisao je i radio i TV drame. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Jedna književna nagrada nosi njegovo ime. postmoderna književnost, neoavangarda, vojvođanska avangarda, čekić tautologije... avangarda neoavangarda vujica resin tucic signalizam miroljub todorovic konkretna vizuelna poezija serbian yugoslavian avant-garde concrete visual poetry judita salgo katalin ladik slavko matkovic MG55 (L)

Pedagoške ideje Ljubomira Nenadovića Prof. dr Mišo Došlić, penzioner Filozofskog fakulteta u Prištini, rođen je, živeo je i radio na KiM do izgona 1999, kada se preselio u Beograd u kome i sada živi. Biografija profesora Došlića vezana je za prosvetu i veoma je bogata. Radni vek je započeo kao vaspitač u srednjoškolskim internatima, bio je profesor u srednjoj školi, savetnik za Srpski jezik i književnost, urednik u Zavodu za udžbenike, prof. VPŠ, univerzitetski profesor, emeritus. Osnivač je i predsednik Društva za srpski jezik i književnost KiM, član prosvetnih saveta Republike i Pokrajine, član Predsedništva slavističkih društava Jugoslavije, član Ekspertske grupe za osnivanje učiteljskih fakulteta u Srbiji… Bio je i u redakcijama časopisa: Književnost i jezik, Stremljenja, Obeležja… Još kao mlad počeo je da objavljuje radove u naučnim zbornicima i časopisima. Autor je udžbenika za srednje i osnovne škole, priručnika za nastavnike i nekoliko naučnih monografija. Dobitnik je priznanja za najviše rezultate u oblasti vaspitanja i obrazovanja, kao i nagrade za doprinos unapređivanju metodologije udžbenika.

JU FILM DANAS broj 24 / 25, Beograd 1992, str. 164 + dodaci. Časopis za jugoslovenski film. Očuvanost 4. Северин М. Франић (Мурска Собота, 28. јануар 1952 — Београд, 8. април 2014) био је српски и југословенски филмолог, критичар, уредник, издавач, телевизијски аутор и књижевник.[1][2] Између осталог, оснивач је и уредник најважнијег и најдуговечнијег филмолошког часописа у Срба, YU филм данас.[3] Садржај Биографија Основну и Средњу школу завршио је у Сарајеву, где је започео студије, прво на Катедри за Општу књижевност и филозофију, а годину дана касније и на Катедри за Општу књижевност, театрологију и библиотекарство. Након шеснаест година (1960-1976) боравка у граду на Миљацки, крајем 1976. године прелази у Београд, где је живео и радио до средине 2011. године, када се пресељава у Ниш. Још за време студија, у Сарајеву, 1972, као филмски и позоришни критичар почео је да сарађује у књижевним и филмским часописима и ревијама да би, преласком у Београд, проширио сарадњу и на београдске часописе и ревије, пишући једно време и за III програм Радио-Београда, од којих су најзначајнији: Наши дани, Лица, Живот, Израз, Одјек, Синеаст, Младост, Идеје, Омладинске новине, Филмограф, Филмска култура, Рад, Књижевност, Савременик, Политика свет, Дуга, Филаж... Покренуо је 1988. године часопис за питања југословенске кинематографије и филма, YU филм данас`, чији је главни и одговорни уредник и сада. У непрекинутом континуитету до 2013. је објављено 105 бројева, као и један ванредни, укупног обима преко 24.000 штампаних страница.

JU FILM DANAS broj 19 / 20, Beograd 1991, str. 187 + 167 + 144. Časopis za jugoslovenski film. Očuvanost 4. Северин М. Франић (Мурска Собота, 28. јануар 1952 — Београд, 8. април 2014) био је српски и југословенски филмолог, критичар, уредник, издавач, телевизијски аутор и књижевник.[1][2] Између осталог, оснивач је и уредник најважнијег и најдуговечнијег филмолошког часописа у Срба, YU филм данас.[3] Садржај Биографија Основну и Средњу школу завршио је у Сарајеву, где је започео студије, прво на Катедри за Општу књижевност и филозофију, а годину дана касније и на Катедри за Општу књижевност, театрологију и библиотекарство. Након шеснаест година (1960-1976) боравка у граду на Миљацки, крајем 1976. године прелази у Београд, где је живео и радио до средине 2011. године, када се пресељава у Ниш. Још за време студија, у Сарајеву, 1972, као филмски и позоришни критичар почео је да сарађује у књижевним и филмским часописима и ревијама да би, преласком у Београд, проширио сарадњу и на београдске часописе и ревије, пишући једно време и за III програм Радио-Београда, од којих су најзначајнији: Наши дани, Лица, Живот, Израз, Одјек, Синеаст, Младост, Идеје, Омладинске новине, Филмограф, Филмска култура, Рад, Књижевност, Савременик, Политика свет, Дуга, Филаж... Покренуо је 1988. године часопис за питања југословенске кинематографије и филма, YU филм данас`, чији је главни и одговорни уредник и сада. У непрекинутом континуитету до 2013. је објављено 105 бројева, као и један ванредни, укупног обима преко 24.000 штампаних страница.

ČASOPIS RADIO SARAJEVO - TREĆI PROGRAM 37 1982 Godina XI 652 strana 24 x 14 cm ISSN - 0351-0913 Uređivački odbor - Neđo Miljanović, Alirizah Gaši, Jasminka Huskić, Nikola Kovač, Rada Nuić, Vojka Smiljanić-Đukić, Husein Tahmiščić, Marina Trumić, Savo Vučić, Vojislav Vujanović, Dragomir Vuković SADRŽAJ: ČAZIM SADIKOVIĆ - Savremena društvena misao i politički sistem AHMET HADŽIROVIĆ - Iz istorije partije VOJMIR KLJAKOVIĆ - Ustanak postaje međunarodni problem PAVO ŽIVKOVIĆ - Bosansko-ugarski sukobi krajem XIV i u prvoj polovini XV stoljeća MEĐUNARODNE TEME RADOVAN VUKADINOVIĆ - Međunarodni aspekti poljske krize MUSTAFA RESULOVIĆ - Razoružavanje - perspektiva i neposredni cilj MARIO NOBILO - Međunarodna trgovina oružjem - motiv zemalja izvoznica MILAN BULAJIĆ - Međunarodno pravo čovjeka na (ekonomski) razvoj EKONOMSKI FORUM KASIM BEGIĆ - Razvoj socijalističkih društveno-ekonomskih odnosa u udruženom radu MESUD SABITOVIĆ - Neravnomjeran razvoj proizvodnih snaga - nasljeđe i problem socijalističkog sistema BRANKO ĐERIĆ - Tehnički progres kao nekonvecnionalni faktor razvoja PETER F. DRUCKER - Prema sljedećoj ekonomiji DIJALOG ANRI LEFEVR - Socijalisti u Francuskoj, samoupravljanje, marksizam SAM NUJOMA - Pokret nesvrstanosti i borba za nacionalno oslobođenje u Južnoj Africi PERO IVAČIĆ - Nesvrstanost i novi međunarodni informativni poredak TEODORO PETKOF - Savremeni politički procesiu Venecueli TEOTONIO DOS SANTOS - Aktuelne društveno-ekonomske prilike u Brazilu POETIKA IVAN FOCHT - Ekonomika i umjetnost SRETEN PETROVIĆ - Ideološke pretpostavke estetičkih obrazaca DANKO GRLIĆ - Marksizam, estetika i moderna umjetnost KASIM PROHIĆ - Marksistička misao i moderno umjetničko iskustvo LEV KREFT - Tradicija i avangarda ĐORĐE MALAVRAZIĆ - Adorno, moderna umetnost i filozofija IVICA DŽEPAROSKI - Podnevna senka Valtera Benjamina JANEZ STREHOVAC - Forma kao alibi DIMITRIJE BUŽAROSKI - Da dijalektičko-kritičkoj estetici muzike TVRTKO KULENOVIĆ - Nauke o komunikaciji, umetnost i marksizam JEŠA DENEGRI - Alternative Bauhausa: istorijsko-utopijsko DRAGAN KLAIĆ - Krleža i savremena drama ideja SLOBODAN RISTIĆ - Miroslav Krleža i likovne umetnosti NIKOLA KOVAČ - Samoupravno sporazumijevanje kao oblik traganja za višim duhovnm i moralnim vrijednostima LUAN STAROVA - Književnost male jezične rasprostranjenosti JOACHIM FIEBACH - Erwin Piscator KLAUS L. BERGHAHN - Operativna estetika prilog teoriji dokumentarne književnosti RADA STANAREVIĆ - Dokumentarno pozorište Petera Weissa OLGA M. FRAJDENBERG -Mit i drevna literatura KULTURNA BAŠTINA LJUBOMIR CVIJETIĆ - Rani Rizo Ramić MIRJANA GAKOVIĆ - Prilog za proučavanje partizanskih pozorišta u Narodnooslobodilačkom ratu na teritoriji Bosne i Hercegovine NENAD KNEŽEVIĆ - Miloš Mandić LJILJANA NOGO - O jeziku `Sarajevskog cvjetnika` JASMINKO MULAOMEROVIĆ - Astronomija u djelima bosanskohercegovačkih autora XVIII stoljeća NOVE KNJIGE FUAD MUHIĆ - Veljko Vlahović: Sabrani radovi KOSANA GLIŠIĆ - Vida Tomšić: Žene u razvoju socijalističke samoupravne Jugoslavije ENES DURAKOVIĆ - Radovan Vučković: Problemi, pisci i dela RADMILA POPOVIĆ - Drago Jovanović: Vrtlog RADOVAN VUČKOVIĆ - Slavko Leovac: Romansijer Miloš Crnjanski KASIM I. BEGIĆ - Aleksandar M. Vacić: Principi i politika dohotka BISERKA JELOVAC - Milan Vojnović: Svetska dominacija krupnog kapitala MIOMIR JAKŠIĆ - Srđan Kerim: Nerobna razmena u platnom bilansu Jugoslavije 1945-1980 PJESNIČKA ANTOLOGIJA TREĆEG PROGRAMA - Tahsin Sarač, Džengiz Bektaš U odličnom stanju, tekst bez podvlačenja

JOVAN POPOVIĆ – ŽIVOT I KNJIŽEVNO DELO Tematika: Književno-istorijsko razmatranje Sterijinog dela Žanr: Autobiografije i biografije, Antologije i monografije Tip knjige: Monografija Naslov knjige: Jovan Popović - život i književno delo Autor - priređivač: Slobodan Ž. Marković Biblioteka: Književno odeljenje Izdavač: “Matica srpska” – Novi Sad Uređuje i štampa: NIP “Proleter”– Bečej Godina izdanja : 1968. Broj strana: 303 strana Jezik: Srpski Pismo: Ćirilica Dimenzija knjige: 24 X 16,5 cm Povez knjige: Tvrdo koričeno izdanje Stanje knjige: Odlično, kao nova Napomena: Vredna knjiga, biografija poznatog autora Jovana Ppopovića. Monografija o jednom od velikih stvaralaca srpske književnosti. Monografija o stvaraocu čijih stotine rukom ispisanih strana, na stotine prepoznatljivih likova, i isto toliko uzbudljivih sudbina, ostaju trajna slika vremena o kojem je, svojim spisateljskim talentom, svojom kreativnošću i više nego predanim radom, nesebično svedočio. Biografija: Jovan Sterija Popović je sa pisanjem počeo još u ranoj mladosti. U početku je pisao poeziju i stihove u slavu grčkih narodnih junaka i ustanika, pa svoj prvi roman, pod nazivom “Boj na Kosovu ili Milan Toplica i Zoraida” zatim saritični spis “Roman bez romana” i njegov književni rad i shvatanje postaju sve realističniji. Sterija predstavlja pre svega dramskog pisca, a prvi je kod nas koji je ovom književnom rodu dodao nove i bolje detalje. Svoj posao je shvatao ozbiljno i radio je veoma vredno istovremeno i na svojim dramama, ali i na komedijama. Aktivno je radio i u pozorištu, trudeći se da njegova dela budu što bolje prikazana na sceni. Među prvim istorijskim dramama nalaze se: “Smrt Stefana Dečanskog”, “Vladislav”, “Skenderbeg”, “Lahan”; pozorišni komad “Ajduci” – koji je bio veoma popularan u to vreme, a koji je inspirisan narodnom pesmom. Iako predstavlja osnivača srpske drame, Sterijina uloga komediografa je još značajnija za istoriju pozorišta kod nas. Upravo je na ovaj način, stvarajući komična dela realizma ispoljio svoj književni talenat u potpunosti.Komedije koje je napisao su: “Laža i paralaža”, “Tvrdica”, “Pokondirena tikva”, “Zla žena”, “Ženidba i udadba”, “Kir Janja”, “Rodoljupci”, “Beograd nekad i sad”. Jovan Sterija Popoviće preminuo je u Vršcu, 10. marta 1856. godine, sa samo 50 godina. Od 1956. godine u Novom Sadu se održava festival “Sterijino pozorje”, u čast Jovana Sterije Popovića i predstavlja najznačajniju pozorišnu manifestaciju u Srbiji. Na festivalu “Sterijino pozorje” dodeljuju se i nagrade za najbolja dostignuća u pozorištu.

Jelena je 2001. godine diplomirala filmsku i TV produkciju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, Srbija, a njen diplomski rad bio je iz oblasti primenjene psihologije, govora tela i neverbalne komunikacije u televizijskoj produkciji. Takođe je završila tri godine doktorskih umetničkih studija (DA), gde je sprovodila istraživanje o uticaju drevnih orijentalnih plesova i pokreta u celini na um umetnika i kreativne potencijale svake individue. Posle višegodišnjeg i bogatog medijskog iskustva (radio i TV), 2014. godine osniva Centar za kreativni i umetnički lični razvoj, u okviru koga organizuje mnogobrojna predavanja, seminare, radionice i obuke. Uređuje svoj sajt, piše tekstove na blogu, a svoj rad oplemenjuje i iskustvom iz oblasti marketinga, kao i organizacionim umećem. Voli da radi sa klijentima, a posebno se ističe kao predavač i učitelj. Jelena je Reiki Majstor/učitelj (Usui i Kundalini sistem) i sertifikovani terapeut Theta isceljivanja, praktičar Access Bars tehnike, Biomimetičke mimikrije i Energetskog Facelifta. U stvari, Jelena je veliki sanjar koji veruje u jedan sasvim drugačiji svet. Ovaj je još kao mala odlučila da menja. Na suptilan način, posvećeno baca seme svesnosti po polju života i redovno ga zaliva ljubavlju i zahvalnošću. jelenareiki.com [email protected] „Osnovna vrednost knjige je baš u tome što nas navodi na preispitivanje ponašanja prema drugima, naročito najbližima. Odgovornost nas poziva da razmišljamo o težini svojih reči i postupaka, jer nikada ne znamo kakve su posledice, naročito kod onih kojima ponos ne dozvoljava da to iskažu. Sreća je da je Jelena Stefanović svoja osećanja pretočila u pisani tekst iz koga možemo mnogo da naučimo.“ Mr Vesna Kršić Sekulić, redovni professor Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu „Pročitajte ovu knjigu koja priča dve priče, pune emocija i životne istine. Iznenadiće vas način na koji Jelena, ćerka Bobe Stefanovića, govori o svome ocu, divnom umetniku, koji, nažalost, svoju priču nije uspeo da nam ispriča do kraja.“ Minja Subota „Kada sam pročitala knjigu Jelene Stefanović „Suze peku samo prvi put“ oduševila sam se! Poznajem je i dugo pratim njen rad, ali nisam ni slutila da u njoj leži ovakav talenat! Ova istinita životna priča, pomalo tužna, a opet nekako vedra, čita se u jednom dahu i na mene je ostavila izuzetno snažan utisak. Osim toga što predstavlja duboku psihološku analizu emocija, ujedno je i svedočanstvo o jednom vremenu koje nam je i dalje svima vrlo blisko. Imajući u vidu glavne aktere knjige, sigurna sam da će knjiga biti potpuni hit i pravo osveženje.“ Biljana Dujković, prijateljica i učenica Kundalini Reiki Majstor/učitelj

Ante Armanini : KRITIKA KNJIŽEVNOG UMA , Izdavački centar Rijeka 1982, str. 168. Eseji. Očuvanost 4-. Sadržaj na slici. Ante Armanini rođen je 1943. na otoku Rabu. Pjesnik, esejist, prozni i dramski pisac. Gimnaziju pohađao u Splitu, a diplomirao na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Profesionalno se bavio dramaturgijom. Dobitnik je nagrade za dramatizaciju djela Povratka Filipa Latinovicza Miroslava Krleže. Radio je kao dramaturg u HNK Varaždin. Prvim esejom predstavljen je u Mrkonjićevoj Hrvatskoj mladoj kritici (1970). Brojni eseji, kritike i recenzije obljavljivani su mu u časopisima (Forum, Republika, Delo, Dalje), između ostalog i veći eseji o Kafki, Dostojevskom, Batailleu, Nietzscheu, Heideggeru, Vjeranu Zuppi, Željki Čorak itd. Objavio je zbirku pjesama Maslinska gora (Split, Nakladni zavod Marko Marulić, 1971), zbirku eseja Kritika književnog uma (Rijeka, Dometi, 1982), filozofsku studiju Dostojevski i volja za moć: jedno viđenje braće Karamazovih (Zagreb, Ceres, 2003) te romane Nosorog i paradoksalna ruža (Beograd, Književne novine, 1987) i Predsjednik Tuki i grof Pizamann (Zagreb, Meandar, 2013).

Raško V. Jovanović : OD ISTOG SLUŠAOCA I - II , RDU Radio-televizija Srbije Radio Beograd 2010, Knjiga I (1976 - 1992), str. XII, 338 стр., стр. XIII-XXXIII ; 24 cm + Стр. IX-XI: Реч радио критике / Ђорђе Малавразић Напомене и библиографске референце уз текст Knjiga II (1993 - 2006), VIII, 366 стр., стр. IX-XXXIV ; 24 cm Predmetne odrednice Радио емисије, културно-уметничке -- Југославија -- 1976-1992 -- У штампи Očuvanost 4-. Više od tri decenije prof. dr Raško V. Jovanović piše osvrte i komentare na redovni program, pre svega Radio Beograda, ali i drugih radio-stanica u Srbiji i nekadašnjoj Jugoslaviji, i objavljuje ih u novinama i časpisima ili preko radio talasa. Iz tih izvora nastala zbirka tekstova, u dva toma (I - 1976-1992, II - 1993-2006), predstavlja jedinstvenu hroničarsku i kulturnu građu, korisnu za svako buduće proučavanje istorije radiofonije. Jovanović Raško V., 1932-2022 Prof. Jovanović bio je književnik, teatrolog, pozorišni i radio kritičar, redovni profesor i predsednik Umetničkog saveta “Nušić” Fondacije u Beogradu. “Kada pomislite na kvalitetnu i objektivnu pozorišnu kritiku, uvek vam je Raško Jovanović pred očima. Kada pomislite na pozoršte i Akademiju umetnosti, neizostavno će i Raško Jovanović biti deo misli. A kada kažete: život i delo Branislava Nušića, imate utisak kao da su bili savremenici i najbolji drugovi. Ne bi „NUŠIĆ“ FONDACIJA znala sve to što je do sada naučila – da nije tu sa njom i Raško. Raško je bio simbol zlatnog doba beogradskog kulturnog života.”, ističu iz Nušić fondacije. Raško V. Jovanović je rođen 18. avgusta 1932. godine u Beogradu. Diplomirao je jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik na Filozofskom fakultetu 1955. godine. Doktorirao je 1968. godine na Filološkom fakultetu. Od 1956. do 1964. godine bio je kustos Muzeja pozorišne umetnosti Srbije u Beogradu, a od 1964. do 1972. godine rukovodilac Arhiva i Muzeja i šef Dramaturškog odeljenja Narodnog pozorišta u Beogradu. Od 1973. do 1981. godine radio je kao naučni saradnik Instituta za književnost i umetnost u Beogradu. Od 1982. do 1985. godine bio je umetnički direktor Beogradskog dramskog pozorišta, a od 1986. do 1992. godine naučni saradnik i naučni savetnik u Institutu za novinarstvo u Beogradu. Od 1965. do 1969. godine bio je sekretar Uredničkog odbora časopisa „Scena“, a od 1970. do 1972. godine glavni i odgovorni urednik časopisa „Pozorišna kultura“. Bavio se i pedagoškim radom: od 1971. do 1976. godine bio je docent na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu, a od 1995. do 2004. godine redovni profesor za predmete Istorija drame i pozorišta i Mediji masovnih komunikacija na Akademiji umetnosti u Beogradu, na kojoj je od 1998. do 2001. godine bio i dekan. Bio je autor zapaženih teatroloških studija, kao i brojnih pozorišnih i književnih kritika i eseja. Od 1955. godine objavljuje književne i pozorišne kritike i eseje u časopisima: „Književnost“, „Pozorište“, „Scena“, „Letopis Matice srpske“, „Pozorišna kultura“, „RTB teorija i praksa“, „Republika“, „Izraz“, kao i u listovima: „Borba“, „Politika“, „Delo“, „Književne novine“ i tako dalje. Objavljivao je naučne i stručne radove u: „Teatronu“, „Zborniku Matice srpske za scenske umetnosti i muziku“ i u časopisu „Novinarstvo“. Od 2002. do 2006. godine bio je pozorišni kritičar časopisa: „Drama“, a od 2008. godine je saradnik u „Pečatu“. Jedan je od retkih kritičara koji je redovno pratio radijski program i o njemu pisao.

Jedinstvena enciklopedija iz opšte književnosti u kojoj su predstavljeni čuveni i pojedini manje poznati književni junaci. Junaci nisu suvoparno opsani kroz prepričavanja, već su duboko analizirani i povezani sa svojim prethodnicima. Sedamdeset sedam profesora i dokrora nauka je radilo na pisanju ovog kapitalnog izdanja, što govori o ozbiljnosti i trudu da se ovo delo napiše.

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Булатовић, Мирјана, 1958- = Bulatović, Mirjana, 1958- Наслов Мајстор светла / Мирјана Булатовић Врста грађе поезија URL медијског објекта одрасли, опште (лепа књижевност) Језик српски Година 2020 Издавање и производња Подгорица : Матица српска - Друштво чланова у Црној Гори, 2020 (Подгорица : Артграфика) Физички опис 125 str. : slika autora ; 21 cm Други аутори - особа Алексић, Мирослав, 1960- = Aleksić, Miroslav, 1960- Збирка ǂЕдиција ǂВидици / Матица српска - Друштво чланова у Црној Гори, Подгорица ISBN 978-9940-580-85-8 (broš.) Напомене Tiraž 300 Nebesko poreklo poezije / Miroslav Aleksić : str. 5-10 O autoru: str. 119-122. УДК 821.163.4-1 Dela (bibliografija) Mirjana Bulatović autor je više od trideset knjiga poezije i proze za odrasle i za decu, od kojih su neke od njih: Stopalo na dnu sveta, poezija; Matica srpska, Novi Sad, 1984; Molitva Huane Ines od Krsta, poezija; Dnevnik, Novi Sad, 1987; Prasvedok, poezija; Nolit, Beograd, 1990; Đavo u prahu – ispovesti narkomana, A-Š delo, Beograd, 1991; Gutenbergova galaksija, Beograd 2002. (drugo, dopunjeno izdanje); Zavet, Beograd, 2004. (dopunjeno, treće i četvrto izdanje); Budući drevni narode, poezija; Naučna knjiga, Beograd, 1993; Pesme za diplomiranu decu, Književna zajednica Novog Sada, 1994; Pesme za diplomiranu decu, drugo, dopunjeno izdanje, Novi Sad,1995; Hotel Zemlja, poezija; Kupola, Beograd, 1995; Lepa sela lepo gore (zapisi sa snimanja istoimenog filma, uz istinite ratne priče) – četiri izdanja, 1995. i 1996; Hej, vanzemaljci!, poezija za decu; Matica srpska, Novi Sad, 2000; Popravni dom za roditelje, poezija za decu; Rad, Beograd, 2001; Hitna knjiga, poezija za decu; Prosveta, Beograd, 2003. godine; drugo izdanje – Prosveta, 2004; Salon za negu duša, poezija; Itaka, Beograd, 2005; drugo izdanje – Artist, Beograd, 2006; Ko je stavio miris u luk? – izabrane misli dečaka Matije (beležene tokom pet i po godina dečakovog odrastanja), Beograd, 2005; Škola ljubavi, poezija za decu; Zavet, Beograd, 2006. godine; drugo izdanje – Prvo slovo, Beograd, 2007; Romančić o poštenju, proza za decu; Zavod za udžbenike, Beograd, 2008; Hvala autobusu koji nije došao, proza za decu; Artist, Beograd, 2008; Velike misli malih ljudi, zapisi; Istočnik, Toronto, 2008; Sanjao sam da mi gori škola, poezija za decu; Gramatik, Beograd, 2010; Smrt je moja kratkog veka, poezija; Gramatik, Beograd, 2010; Spone, poezija; dvojezično, rusko-srpsko izdanje, Moskva – Beograd, 2010; Čudna lica poslovica, proza za decu, srpsko-englesko izdanje; Istočnik, Toronto, 2011; Čudna lica poslovica, preuređeno izdanje; Flavijan, Ljubovija, 2016; Ako je nekom srce stalo, poezija; Gramatik, Beograd, 2017; Stonoga Elvira traži pedikira – Izabrane i nove pesme za decu i bezazlene, Fondacija RŠUM, Beograd, 2020. Sa ruskog jezika prevela je jedan pozorišni komad i tri knjige poezije, a šezdeset njenih pesama uvršteno je u trotomnu „Antologiju srpskog pesništva” dr Andreja Bazilevskog, iz Instituta za svetsku književnost Ruske akademije nauka i umetnosti.[5] Drugi program Radio Beograda je 2005. godine, u „Antologiji pesnika" Dragomira Brajkovića, načinio zvučni zapis pesama koje govori pesnikinja, u trajanju od pedeset minuta, a za Interplov iz Londona načinjen je 2009. godine zvučni zapis knjige pesama za decu Sanjao sam da mi gori škola.[5] Reference „Članovi”. Arhivirano iz originala na datum 03. 08. 2020. Pristupljeno 2020-08-19. „Uprava i osnivači” (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-08-19. Bulatović, Mirjana (2020). Majstor Svetla. Podgorica: Matica Srpska, društvo članova u Crnoj Gori. str. 119. „Mart - Poetesa Mirjana Bulatović sa Prosvjetom proslavila međunarodni Dan žena”. prosvjeta.com. Pristupljeno 2020-08-19.[mrtva veza] „Pesnikinja Mirjana Bulatovic biografija”. Poezija koja sija (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2020-08-19. Spoljašnje veze Bulatović, Mirjana. „Đavo u prahu” Arhivirano na sajtu Wayback Machine (27. novembar 2020). (elektronsko izdanje na veb-sajtu cacak-dis.rs) Kategorije: Rođeni 1958.Srpske književniceOsnivači i članovi AdligataSrpske pesnikinjeČlanovi Udruženja književnika Srbije

„Šekspir nikada ovo nije radio“ je knjiga o putovanju Čarlsa Bukovskog u Evrop. Počinje pijanim skandalom na francuskoj televiziji i nebuloznim izletom na Azurnu obalu, da bi se nastavila serijom mamurluka tokom nemačke turneje… Čarls Bukovski (engl. Charles Bukowski; Andernah, 16. avgust 1920 — San Pedro, 9. mart 1994) je bio američki pesnik, pripovedač i romanopisac. Danas se smatra jednim od najuticajnijih pisaca bitničke generacije (engl. beat generation). Ostaće upamćen po svom eksplicitnom, sirovom, ponekad čak vulgarnom književnom izrazu i svojim pričama o simpatičnim gubitnicima sa margina američkog društva. Čarls Bukovski se rodio kao Hajnrih Karl (Henri Čarls) Bukovski Mlađi u Andernahu, u Nemačkoj.[1] Njegov otac Henri Bukovski bio je američki vojnik, a majka Katarina Fet Nemica. 1922. godine porodica Bukovski se seli u Ameriku u Los Anđeles, grad u kome će Bukovski provesti najveći deo svog života. Bukovski je odrastao u vreme ekonomske depresije koja je zahvatila Ameriku između dva svetska rata. Njegov strog i dominantan otac često je ostajao bez posla, a svoje nezadovoljstvo i frustraciju najčešće je iskaljivao na dečaku redovno ga maltretirajući, o čemu će Bukovski pisati u svom romanu `Ham on Rye`. Adolescentske akne koje su ostavile ožiljke na njegovom licu samo su doprinele da se još više oseća kao gubitnik i osobenjak. Pokušavajući da se zaštiti od traumatične stvarnosti, Bukovski se rano okreće alkoholu, ali i knjigama. Kao srednjoškolac mnogo čita, a posebno voli dela Ernesta Hemingveja, Sinklera Luisa, Karsona Makulersa i D. H. Lorensa. Po završetku srednje škole upisuje gradski koledž u Los Anđelesu i pohađa kurseve novinarstva i književnosti, želeći da postane pisac. Napušta koledž i odlazi od kuće 1941. godine posle jedne od svađa sa ocem koji mu je, pročitavši neke od njegovih priča, izbacio sve stvari iz kuće. Ne želeći da se priključi američkoj vojsci, Bukovski u ratnim godinama živi gotovo kao beskućnik i skitnica putujući Amerikom i povremeno odrađujući sitne poslove kako bi zaradio nešto novca. 1944. godine časopis „Stori“ objavljuje njegovu priču `Aftermath of a Lenghty Rejection Slip`. Bukovski odlazi u Njujork u nameri da se izdržava isključivo od pisanja ali prolazi potpuno nezapaženo. Razočaran, uskoro se vraća u Los Anđeles. Godine 1947. upoznaje Dženet Koneli Bejker, ženu deset godina stariju od njega, takođe alkoholičarku, koja ubrzo postaje njegova ljubavnica i sa kojom će uz manje prekide provesti gotovo čitavu deceniju. U tom periodu Bukovski gotovo sasvim odustaje od pisanja, preživljava radeći slabo plaćene uslužne poslove i sve više tone u alkoholizam. 1952. godine privremeno se zapošljava u pošti gde će provesti naredne tri godine. 1955. godine biva hospitalizovan zbog ozbiljnog unutrašnjeg krvarenja u želucu izazvanog neprekidnim opijanjem. Prekida svoju vezu sa Dženet koja će nekoliko godina kasnije umreti od prevelike doze alkohola i daje otkaz u pošti. Počinje ponovo da piše poeziju. Ženi se Barbarom Frej, bogatom vlasnicom literarnog časopisa `Arlekin`. U naredne dve godine, koliko je potrajao ovaj brak, Bukovski radi kao novinar u `Arlekinu` i objavljuje nekoliko svojih pesama u ovom časopisu. Posle razvoda 1958. godine ponovo se zapošljava kao poštanski službenik, a dvanaest godina provedenih na ovom poslu opisaće u svom prvom romanu `Post Office`. Šezdesetih godina njegova karijera pisca napokon kreće uzlaznm tokom. Počinje redovno da objavljuje svoje pesme u malim „andergraund“ časopisima. Svoju prvu zbirku pesama `Flower, Fist and Bastial Wail` Bukovski objavljuje 1959. godine. Knjiga je imala tridesetak strana i štampana je u samo dvesta primeraka. 1960. godine upoznaje vlasnika nezavisne izdavačke kuće `Outsider` Džona Veba. 1963. godine dobija nagradu `Outsider of the Year`, a pojavljuje se i njegov prvi intervju u književnom časopisu `Chicago Literary Times`. Upoznaje Frensis Smit sa kojom će prvesti par godina i dobiti ćerku Marinu. Njegova prva zbirka priča ` All Assholes in the World and Mine` objavljena je 1966. godine. Uskoro objavljuje zbirke pesama `At Terror Street and the Agony Way` (1968) i `The Days Run a Way Like wild Horses ower the Hill` (1969). Piše svoje kolumne pod nazivom `The Notes of the Dirty Old Man` u časopisima `Open City` i ` Los Angeles Free Press` koje će kasnije biti objavljene u knjizi istog naziva. Postaje sve poznatiji u neformalnim književnim krugovima a beleži i svoja prva javna čitanja poezije. Godine 1970. Čarls Bukovski definitivno daje otkaz u pošti kada mu vlasnik izdavačke kuće `Black Sparrow Press` Džon Martin nudi mesečnu stipendiju od sto dolara kako bi se u potpunosti posvetio pisanju. Iste godine upoznaje Lindu King, pesnikinju i vajarku, sa kojom će provesti nekoliko vrlo burnih godina i piše svoj prvi roman `Post Office`. Tokom sedamdesetih godina piše neka od svojih najpoznatijih dela i stiče zavidnu popularnost ali i dalje važi za „andergraund“ pisca čija dela objaljuju mali, nezavisni izdavači uglavnom na zapadnoj obali. Verovatno zbog svog sirovog, ponekad čak vulgarnog književnog izraza i buntovničkog stava prema establišmentu uglavnom biva ignorisan od strane zvaničnih književnih i akademskih krugova. Široj javnosti postaje poznat 1973. godine posle prikazivanja dokumentarnog filma `Bukovski` reditelja Tejlora Hačforda. U narednim godinama dosta putuje i pojavljuje se na mnogim književnim večerima i festivalima širom Amerike i Evrope. Stiče zavidnu popularnost među čitalačkom publikom naročito u evropskim zemljama. Godine 1976. upoznaje Lindu Li Bejli, vlasnicu restorana zdrave hrane 25 godina mlađu od njega, kojom će se oženiti 1985. godine i njegov život poprima mirniji tok. Ostatak života Bukovski će provesti u predgrađu San Pedro u lepo uređenoj kući sa bazenom. Vozi crni BMW, otkriva sve prednosti računara, uživa slušajući klasičnu muziku u društvu svojih mačaka i naravno i dalje piše. Druži se sa glumcem Šonom Penom, a grupa `U-2` mu posvećuje pesmu na svom koncertu u Los Anđelesu. 1981. godine snimljen je italijanski film `Priče o običnom ludilu` sa Benom Gazaraom i Ornelom Muti u glavnim ulogama po istoimenoj zbirci priča Čarlsa Bukovskog. Bukovski piše i scenario za film `Barfly` koji je snimljen 1987. godine sa Mikijem Rorkom I Fej Danavej u glavnim ulogama. 1992. godine izlazi iz štampe zbirka pesama ` The Last Night of the Earth Poems`, poslednja knjiga objavljena za života ovog pisca. Čarls Bukovski je umro 9. marta 1994. godine od leukemije. Sahranjen je u `Grean Hills` memorijalnom parku blizu njegove kuće u San Pedru.

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Еминеску, Михај, 1850-1889 = Eminescu, Mihai, 1850-1889 Наслов Вечерњак : поема / Михај Еминеску ; с румунског превео Раду Флора ; предговор Миодраг Павловић Јединствени наслов Luceafǎrul. srpski jezik Врста грађе поезија Циљна група одрасли, опште (лепа књижевност) Језик српски Година 1989 Издавање и производња Вршац : Књижевна општина Вршац, 1989 (Вршац : Слобода) Физички опис 35 стр. ; 19 cm Други аутори - особа Flora, Radu, 1922- Павловић, Миодраг, 1928-2014 = Pavlović, Miodrag, 1928-2014 Збирка ǂБиблиотека ǂКОВ ; ǂкњ. ǂ62 ISBN (Брош.) Напомене Превод дела: Luceafǎrul Михај Еминеску: стр. 7-9 На пресавијеном делу корица белешка о аутору. Михај Еминеску, рођен као Михај Еминовичи (Ботошани, 15. јануар 1850 — Букурешт, 15. јун 1889), био је румунски романтичарски песник, романописац и новинар који се сматра најутицајнијим и најпознатијим румунским песником, као и први модерни песник у румунској књижевности.[9] Еминеску је био активан члан књижевног друштва Јунимеа (рум. Junimea) и радио као уредник новина Време (рум. Timpul), званичних новина Конзервативне партије (1880—1918).[10] Његова поезија је први пут објављена када је имао 16 година, а са 19 година је отпутовао у Беч на студије. Рукописе песника, који се састоје од 46 томова и око 14.000 страница, понуђени су од стране Титуа Мајорескуа као поклон Румунској академији током састанка који је одржан 25. јануара 1902. године.[11] Као његова значајнија дела издвајају се Луцифер (рум. Luceafărul), Ода у древној метрици (рум. Odă în metru antic), као и пет Писама (Посланице/Сатире). У својим песмама он је често користио метафизичке, митолошке и историјске предмете. Његов отац био је Ђорђе Еминовичи из Калињештија, молдавског села у Војводству Сучава, Буковина, које је тада било део Аустријског царства (док је његов отац дошао из Баната). Он је прешао границу и ушао у Молдавију, населивши се у Ипотештију, близу градића Ботошани. Оженио је Ралуку Јурашку, наследницу старе молдавске аристократске породице. У регистру Јунимее, Еминеску је написао да је његов датум рођења 22. децембар 1849. године, док у документима из гимназије Чернауци, коју је Еминеску похађао, као његов рођендан се наводи 14. децембар 1849. године. Ипак, Титу Мајореску, у свом раду Еминеску и његове песме из 1899. године цитира истраживање Н. Д. Ђурескуа и усваја његов закључак који се тиче датума и места рођења Михаја Еминескуа, што је 15. јануар 1850. године у Ботошанима. Овај датум појављује се у неколико извора, међу којима је био и досије белешки о крштеницама из Успењске цркве у Ботошанима; у овом досијеу датум рођења је био 15. јануар 1850. године, а датум крштења 21. истог месеца. Датум његовог рођења потврдила је песникова старија сестра, Агле Дрогли, која је потврдила да је место рођења село Ипотешти.[12] Најзначајније песме:[21] Doina (ово је име традиционалног типа румунске песме), 1884 Lacul (Језеро), 1876 Luceafărul (Луцифер), 1883 Floare albastră (Плави цвет), 1884 Dorința (Страст), 1884 Sara pe deal (Вече на брду), 1885 O, rămai (Ох, задржи се), 1884 Epigonii (Епигоин), 1884 Scrisori (Писма или "Посланице/Сатире") Și dacă (А ако...), 1883 Odă în metru antic (Ода античкој метрици), 1883 Mai am un singur dor (Имам још једну жељу), 1883 La Steaua (На звезди), 1886

Detalji predmeta Stanje Polovno MOMIR MIGOV DELIBAŠIĆ Crnogorac. Poeziju stvara od svog đetinjstva. Pjesme iz rane mladosti uništava i odriče se pisanja za duži period. Poslije tridesete vraća se poeziji. Piše priče, putopise, književne kritike i bavi se prevođenjem. U inostranstvu organizuje likovne izložbe za prijatelje. Jedan dio književnog rada posvećuje je proučavanju Njegoša. Rođen je 18. juna 1950. godine u mjestu Donja Trepča kod Nikšića, od oca Milivoja, rudara i majke Mare, domaćice. Obrazovao se u rodnom mjestu, Ponikvici, Nikšiću, Bileći, Štutgartu. Studirao je ekonomiju. Radni vijek proveo je mijenjajući razne poslove i mjesta boravka. Proputovao je skoro sve zemlje Evrope, Kinu i Kubu. U dijaspori je dao značajan doprinos u aktivnostima jugoslavenskih i crnogorskih samoorganizovanih struktura. Bio je član Saveza književnika Jugoslavije. Njegova poezija objavljivana je u književnim i dnevnim listovima, radiu i televiziji. Objavio knjige: Pred Šilerovom kućom, Muke među neukima, La neve nera, Die synthetische Freiheit. Аутор - особа Делибашић, Момир Наслов Pred Šilerovom kućom / Momir Delibašić Врста грађе поезија Језик српски Година 1985 Издавање и производња Nikšić : Književni klub "Vladimir Mijušković" ; Titograd : Univerzitetska riječ, 1985 Физички опис 44 str. ; 20 cm Збирка ǂBiblioteka ǂObzorja. Savremena poezija УДК 886.1-14

Nemački filozof Fridrih Vilhelm Niče (1844 — 1900) jedan je od najznačajnijih modernih mislilaca i najvećih kritičara zapadne kulture i hrišćanstva. Studirao je klasičnu filologiju i neko vreme radio kao profesor u Bazelu. Smatra se da je presudno uticao na filozofiju, psihologiju i književnost dvadesetog veka. Najpoznatija dela su mu: Rođenje tragedije iz duha muzike, Ljudsko, suviše ljudsko, Tako je govorio Zaratustra, S one strane dobra i zla i posthumno objavljena Volja za moć. Šopen

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Алексић, Дејан Наслов Потпуни говор : збирка пјесама / Дејан Алексић Врста грађе поезија Језик српски Година 1995 Издавање и производња Пљевља : Међурепубличка заједница за културно-просвјетну дјелатност, 1995 (Београд : Панграф) Физички опис 50 стр. ; 21 cm Збирка Библиотека Мостови. Едиција "Ратковићеве вечери поезије" ISBN 86-7261-157-8 Напомене На корицама поднасл.: Збирка песама Слика аутора и белешка о аутору на пресавитку корица. УДК 886.1-14 Dejan Aleksić (rođen 1. maja 1972) srpski je književnik. Na književnu scenu stupa sredinom devedesetih, sa prvim objavljenim delom u 22. godini. Pobeđuje na Festivalu poezije mladih u Vrbasu 1995. godine. Smatra se jednim od najznačajnijih književnih stvaralaca mlađe generacije. Njegove pesme su uvrštene u brojne zbornike i antologije, a prevođen je na engleski, nemački, norveški, bugarski, grčki, makedonski, mađarski, slovački, slovenački i rusinski jezik. Živi u Kraljevu i radi kao urednik za poeziju u književnom časopisu Povelja. Bibliografija i nagrade Knjige pesama: Potpuni govor (1995) Dokazivanje senke (1996) Svagdašnji čas (2000) Sobna mitologija (2003) Posle (2005) Dovoljno (2008) Jedino vetar (2011) Biti (2013) Knjige za decu: Dugme bez kaputa, (2002) Pustolovine jednog zrna kafe (2004) Kad se razboleo Petak (2006) Na primer (2006) Nežna pesma o nežnom vetru Duvoljubu (2006) Božićna priča (2007) Muzika traži uši (2008) Stižu blese, čuvajte se (2010) Koga se tiče kako žive priče (2013) Cipela na kraju sveta (2014) Čudesni doživljaji Azbučka Prvog u trideset slova (2015) Dramski tekstovi: Vina i pingvina (2010) Ružno pače, dečija predstava (2012) Ivica i Marica, dečija predstava (2015) Romani: Petlja (2021)[1] Poezija i književni stil Poezija Dejana Aleksića najčešće se karakteriše kao neosimbolistička, iako je ovo svrstavanje odviše grubo za specifični izraz njegovih dela. Sam autor kao izvorišta svoje poezije navodi pesnike simbolističke orijentacije kao što su Jovan Dučić, Milan Rakić, Ivan Lalić i Branko Miljković, iako tematski i stilski opseg njegovih dela nadilazi okvire simbolizma i neosimbolizma. Vrlo često koristi klasične forme i oblike sa posebnim interesovanjem vezanim za pitanje odnosa forme i sadržine, što se posebno ogleda u potebi da piše u vezanom stihu, iako to nije čest slučaj sa autorima mlađe generacije. Vezani stih kao jedna od osnovih karakteristika Aleksićeve poezije nadgrađuje se i ističe po svojoj jedinstvenoj složenosti koja se ogleda u brojnim opkoračenjima na neočekivanim pozicijama kao i kataleptičkim odstupanjima, što vodi otežavanju povezivanja semantičkih celina koje su često isprekidane i brojnim inverzijama, semantičkim rogobatnostima i umetnutim rečenicama, što otežava čitanje, ali ga i uzdiže na viši nivo. Specifičnost Aleksićevog izraza ogleda se i u bogatstvu erudicije kao i u suptilnosti brojnih simbola i metafora ostvarenih sa izrazitim versifikatorskim umećem, dok se na idejnom planu ističu teme metafizičkih dimenzija izražene kroz svakodnevne situacije, kroz opoziciju malo/veliko, banalno/transcedentalno. Književnost za decu Dejan Aleksić je posebno afirmisan kao književnik za decu i smatra se naslednikom Duška Radovića, Dragana Lukića, Dragana Đorđevića i Ljubivoja Ršumovića. Dobitnik je Nagrade Zmajevih dečjih igara 2008. za izuzetan stvaralački doprinos književnom izrazu za decu. Autor je nekoliko pozorišnih tekstova za decu i zastupljen je u čitankama za osnovnu školu. Njegove pesme predstavljaju prave jezičke igre koje karakteriše suprotstavljanje pojmova, personifikovanje predmeta i pojava, kao i grupisanje izraza po zvuku, pri čemu se gradi jedinstveni splet elemenata baladičnosti, humora, parodičnosti i igre izraženih kroz zanimljive, neočekivane i sveže rime koje podstiču maštu, razigranost i smisao za lepo. Što se tiče same ideje vodilje kada je književnost za decu u pitanju, Aleksić zaključuje da je idealni pesnik za decu onaj koji bi uspeo da sintetiše stvaralaštvo Vaska Pope i Duška Radovića zbog njegovog specifičnog odnosa prema najmlađima. Naime, Radović ne posmatra decu kao nepotpuna bića i ne spušta se na dečji nivo kada piše za decu, već se, naprotiv, na njega uzdiže, što je umnogome uticalo na Aleksićevo stvaralaštvo za odrasle unoseći u njega svežinu i jedinstveni ugao percepcije. Nagrade Brankova nagrada, za knjigu pesama Potpuni govor, 1996. Prosvetina nagrada, za knjigu pesama Svagdašnji čas, 2000. Nagrada „Matićev šal”, za knjigu pesama Svagdašnji čas, 2000. Nagrada „Srpsko pero”, za priču „Zelena neba gospođe Jadvige”, 2002. Nagrada Radio Beograda, za priču „Narandžasti slon”, 2004. Književna nagrada „Politikinog Zabavnika”, za knjigu Pustolovine jednog zrna kafe, 2005. Nagrada „Neven”, za knjigu Pustolovine jednog zrna kafe, 2005. Nagrada „Gomionica”, za knjigu Pustolovine jednog zrna kafe, Banja Luka 2005. Nagrada „Branko Miljković”, za knjigu pesama Posle, 2005. Nagrada „Neven”, za knjigu Na primer, 2007. Nagrada „Branko Ćopić”, za knjigu pesama Dovoljno, 2008. Nagrada Zmajevih dečjih igara, za izuzetan doprinos savremenom izrazu u književnosti za decu, 2008. Nagrada „Zlatna struna”, za pesmu „Veče”, 2009. Nagrada „Borislav Pekić”, za rukopis drame Vina i pingvina, 2010. Nagrada „Meša Selimović”, za knjigu pesama Jedino vetar, 2012. Nagrada „Dečja knjiga godine” Beogradskog sajma knjiga, za knjigu Koga se tiče kako žive priče, 2013. Nagrada „Risto Ratković”, za knjigu pesama Biti, 2014. Zmajeva nagrada, za knjigu pesama Biti, 2014. Nagrada „Mali princ”, za roman Cipela na kraju sveta, 2015. Nagrada „Plavi čuperak”, za roman Cipela na kraju sveta, 2015.[2] Književna nagrada „Politikinog Zabavnika”, za roman Cipela na kraju sveta, 2015. Nagrada „Rade Obrenović”, za knjigu Čudesni doživljaji Azbučka Prvog u trideset slova, 2015. Nagrada „Srebrno Gašino pero”, za knjigu Ludvig van Mocart, 2017.[3] Nagrada „Miroslav Antić”, za knjigu pesama Radno vreme raja, za 2018.[4] Nagrada „Miloš Crnjanski”, za roman Petlja, 2022.[5] Nagrada „Gordana Brajović”, za knjigu Malo-malo pa slon, 2022.[6] Nagrada „Dušan Radović”, za knjigu Malo-malo pa slon, 2022.[7] Nagrada „Zlatni ključić”, za celokupno stvaralaštvo, 2022.[8] Nagrada „Vladan Desnica”, za najbolji roman objavljen 2021. godine, 2022.[9] Reference „Petlja”. Laguna. Pristupljeno 13. 9. 2022. „Nagrada Plavi čuperak dodeljena Dejanu Aleksiću”. 3. 3. 2016. Pristupljeno 17. 5. 2022. „Pčeličina knjiga LUDVIG VAN MOCART dobitnik nagrade Srebrno Gašino pero”. Čačanski Glas. 24. 8. 2017. Pristupljeno 17. 5. 2022. „Nagrada “Miroslav Antić” uručena Dejanu Aleksiću”. Skupština Grada Novog Sada. 15. 3. 2019. Pristupljeno 17. 5. 2022. „Nagrada „Miloš Crnjanski” Dejanu Aleksiću za roman „Petlja””. Politika. 10. 3. 2022. Pristupljeno 12. 3. 2022. Kralj, M. (10. 3. 2022). „"GORDANA" ALEKSIĆU: Dodeljena nagrada za najbolju knjigu namenjenu mladim čitaocima”. Večernje novosti. Pristupljeno 12. 3. 2022. „Proglašen prvi dobitnik književne nagrade „Dušan Radović””. Grad Beograd, Sekretarijat za informisanje. 9. 2. 2022. Pristupljeno 17. 5. 2022. „DOBITNIK „ZLATNOG KLjUČIĆA“ DEJAN ALEKSIĆ”. Smederevske novine. 28. 2. 2022. Pristupljeno 17. 5. 2022. „Dejan Aleksić prvi dobitnik nagrade Narodne biblioteke Srbije „Vladan Desnica“”. Laguna. Pristupljeno 13. 9. 2022. Spoljašnje veze P vip.svg Portal Biografija Portal Kraljevo Milosavljević, Bojana (16. 5. 2003). „Dejan Aleksic - naslednik najboljih”. Ibarske novosti. kraljevo.com. Pristupljeno 17. 9. 2019. Pesme Dejana Aleksića Kad se razboleo Petak[mrtva veza] Dobio sam nagrade tri Branka - intervju („Politika“, 22. februar 2012) Tačno je da sam voleo bubnjeve („Politika“, 13. avgust 2013) SKD/Dejan Aleksić Bogat je onaj kome malo treba („Politika“, 18. februar 2015) Dejan Aleksić i serijal “Knjiga u Centru” („Krug“, 11. septembar 2018) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. jun 2019) NAGRADA VASKO POPA OTIŠLA KRALjEVAČKOM PESNIKU: Dejan Aleksić poneo prestižno priznanje („Kurir“, 20. jun 2019) Dejan Aleksić na sajtu kcknjizara.rs Dejan Aleksić na sajtu knjizara.com Dejan Aleksić na sajtu izdavačke kuće „Laguna“ Pajkić-Đorđević, Vojka (16. 5. 2020). „Dejan Aleksić: Čim se povašareni svet vrati u svom punom zaslepljujućem sjaju – eto i nas, da mu držimo skute”. Radio-televizija Srbije. Pristupljeno

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Eminescu, Mihai, 1850-1889 = Еминеску, Михај, 1850-1889 Наслов Izabrane pesme / Mihaj Eminesku ; izbor i prevod pesama sa rumunskog Tanasije Jovanov Јединствени наслов Poezii. scc Врста грађе поезија Циљна група одрасли, опште (лепа књижевност) Језик српски Година 2003 Издавање и производња Zrenjanin : T. Jovanov, 2003 (Zrenjanin : Art-graf) Физички опис 140 str. : autorova slika ; 22 cm Други аутори - особа Jovanov, Tanasije Filip, Emil ISBN (Karton) Напомене Prevod dela: Poezii / M. Eminescu Tiraž 500 Str. 5-6: Predgovor / Tanasije Jovanov Fusnote: str. 135-136 Str. 137-138: Umesto pogovora / E. F. [Emil Filip]. На пресавијеном делу корица белешка о аутору. Михај Еминеску, рођен као Михај Еминовичи (Ботошани, 15. јануар 1850 — Букурешт, 15. јун 1889), био је румунски романтичарски песник, романописац и новинар који се сматра најутицајнијим и најпознатијим румунским песником, као и први модерни песник у румунској књижевности.[9] Еминеску је био активан члан књижевног друштва Јунимеа (рум. Junimea) и радио као уредник новина Време (рум. Timpul), званичних новина Конзервативне партије (1880—1918).[10] Његова поезија је први пут објављена када је имао 16 година, а са 19 година је отпутовао у Беч на студије. Рукописе песника, који се састоје од 46 томова и око 14.000 страница, понуђени су од стране Титуа Мајорескуа као поклон Румунској академији током састанка који је одржан 25. јануара 1902. године.[11] Као његова значајнија дела издвајају се Луцифер (рум. Luceafărul), Ода у древној метрици (рум. Odă în metru antic), као и пет Писама (Посланице/Сатире). У својим песмама он је често користио метафизичке, митолошке и историјске предмете. Његов отац био је Ђорђе Еминовичи из Калињештија, молдавског села у Војводству Сучава, Буковина, које је тада било део Аустријског царства (док је његов отац дошао из Баната). Он је прешао границу и ушао у Молдавију, населивши се у Ипотештију, близу градића Ботошани. Оженио је Ралуку Јурашку, наследницу старе молдавске аристократске породице. У регистру Јунимее, Еминеску је написао да је његов датум рођења 22. децембар 1849. године, док у документима из гимназије Чернауци, коју је Еминеску похађао, као његов рођендан се наводи 14. децембар 1849. године. Ипак, Титу Мајореску, у свом раду Еминеску и његове песме из 1899. године цитира истраживање Н. Д. Ђурескуа и усваја његов закључак који се тиче датума и места рођења Михаја Еминескуа, што је 15. јануар 1850. године у Ботошанима. Овај датум појављује се у неколико извора, међу којима је био и досије белешки о крштеницама из Успењске цркве у Ботошанима; у овом досијеу датум рођења је био 15. јануар 1850. године, а датум крштења 21. истог месеца. Датум његовог рођења потврдила је песникова старија сестра, Агле Дрогли, која је потврдила да је место рођења село Ипотешти.[12] Најзначајније песме:[21] Doina (ово је име традиционалног типа румунске песме), 1884 Lacul (Језеро), 1876 Luceafărul (Луцифер), 1883 Floare albastră (Плави цвет), 1884 Dorința (Страст), 1884 Sara pe deal (Вече на брду), 1885 O, rămai (Ох, задржи се), 1884 Epigonii (Епигоин), 1884 Scrisori (Писма или "Посланице/Сатире") Și dacă (А ако...), 1883 Odă în metru antic (Ода античкој метрици), 1883 Mai am un singur dor (Имам још једну жељу), 1883 La Steaua (На звезди), 1886

Narodna knjiga, 1953. Видо Латковић (Цетиње, 27. јун 1901 — Београд, 21. јул 1965) био је српски књижевни историчар, књижевник и позоришни критичар.[1] Биографија Школовао се између 1911. и 1920. на Цетињу, студирао југословенску и светску књижевност на Филозофском факултету у Београду од 1920. до 1925. године.[2] Докторску дисертацију одбранио је на Филозофском факултету у Београду 1939. године.[2] Од 1945. до 1965. године радио је на Филолошком факултету Универзитета у Београду као професор теорије књижевности и народне књижевности.[1] Уређивао је цетињски часопис Записи и био један од обновитеља и главних уредника Прилога за књижевност.[2] Његова научна интересовања била су окренута ка значајним српским писцима XIX и XX века (Вук Стефановић Караџић, Петар Петровић Његош, Бранко Радичевић...).[1] На основу текста који је за штампу приредио са Радославом Бошковићем, припремљено је прво електронско издање „Горског вијенца“ са објашњењима и речником. Обредне и обичајне песме сврстао је у једну групу. Сматрао је да шаљиве песме припадају некој од већ издвојених група. Дела „Симо Матавуљ у Црној Гори“ 1939, „Чланци из књижевности“ 1953, „П. П. Његош“ (монографија) 1963, „Народна књижевност“ објављена након његове смрти. Видо Латковић аутор је другог допуњеног издања дела „Словеначко-српскохрватски речник“.

Vojislav Karanović : ZAPISNIK SA BUĐENJA , Matica srpska 1989, str. 84. Zbirka poezije. Očuvanost 4-. Vojislav Karanović je rođen 1. 1. 1961. godine u Subotici. Diplomirao je na katedri za jugoslovenske i i opštu književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.Piše poeziju, eseje. Pojedine pesme prevedene su mu na više jezika. Radi kao urednik u Radio-televiziji Srbije. Živi u Beogradu

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Кукић, Бранко, 1950- = Kukić, Branko, 1950- Наслов Празно / Бранко Кукић Врста грађе поезија ; одрасли, опште (лепа књижевност) Језик српски Година 1988 Издавање и производња Београд : Српска књижевна задруга, 1988 (Београд : Култура) Физички опис 74 стр. : ауторова слика ; 21 cm Збирка Савременик. Нова серија ; 63 ISBN 86-379-0072-0 (картон) Напомене Тираж 1.000 Белешка о аутору: стр. 74. Rođen u Čačku (Jelen Do, 1950) i neprekidno delujući iz ovog grada Branko Kukić je dao nemerljivi doprinos kulturi ove zemlje i ovog naroda, imajući neprekidno na umu osećanje da kultura ne sme da poznaje granice, da za nju tabui i duh začaurenosti (palanaštva) ne smeju da postoje, naglašeno je u saopštenju Organizacionog odbora manifestacije, koja je ove godine otkazana zbog epidemiološke situacije. – Oni koji su pisali o Kukićevoj prosvetiteljskoj misiji upotrebljavali su čudne oznake: čačanski fanatik (Miljenko Jergović), džentlmen elitističkog stava (Zdravko Zima), a poštovaoci njegovog rada iz kruga njegovih prijatelja, naglašavaju da je primenjivao Skerlićevu radnu etiku: misliti kao skeptik, raditi kao vernik. To će reći da nikad nije nalazio lako opravdanje da nisu ispunjeni svi uslovi, da treba sačekati bolja vremena. Kukić je znao da je ovo vreme jedino naše vreme i zato se nije štedeo – ocena je Organizacionog odbora. Povodom uglednog priznanja, još je rečeno da je Kukić kao urednik čačanskog časopisa „Gradac”, od 1977. godine do danas, u više od dve stotine zamašnih svezaka ostavio dragocene zbornike o piscima, pokretima, pojmovima u temelju svake ozbiljne kulture. Posvećeni su: Medijali, Vladimiru Nabokovu, Danilu Kišu, Ljubi Popoviću, Dadi Đuriću, Ernstu Jingeru, Žanu Ženeu, Baltusu, Vasku Popi, Luju Ferdinandu Selinu… Kukić je pokrenuo i svoju izdavačku kuću „Gradac K”, sa nekoliko kolekcija: „Alfa”, „Peščana knjiga” i „Cveće zla”. Ovde su se posle Borhesove „Alfe” pojavile neke retke i malo poznate knjige autora kao što su Beket, Umberto Eko, Jursenar, Hajdeger, Arto, Genon… Kao pesnik, Kukić je okrenut metafizičkim temama, kao istoričar umetnosti objavio je četiri dela u kojima je analizirao slikarstvo fantastike, a među njima su prve ozbiljnije studije o Šejki i Ljubi Popoviću, u godinama kad se o Medijali pisalo kao o egzotičnoj i pomodnoj skupini autora. Priredivši zbornik posvećen Leonidu Šejki „Grad–Đubrište–Zamak” 1982. godine, Kukić je uveo Šejkinu stvaralačku ličnost u najbitnije tokove moderne umetnosti u svetu. zbirka poezije legendarnog urednika Gradca tags: časopis Gradac Čačak