Poštovani roditeljii, ukoliko je Vašoj deci i Vama potrebna pomoć u pripremanju za polaganje završnog ispita iz srpskog jezika i književnosti, slobodno me kontaktirajte. Dolazim kod vas, dakle radimo u kućnom ambijentu. Imam iskustva u pripremi, ovo je druga godina kako to radim, dok pored ostalog držim i časove engleskog jezika. Studentkinja sam logopedije, tako da pored praktičnog imam i teorijsko iskustvo iz ove oblasti. Cena je 1400 dinara za dvočas, uz to dobijate i pripremni materijal.

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор Гавриловић, Драгиња, 1854-1917 Наслов Сабрана дела. Књ. 1, Песме, приповетке / Драга Гавриловић ; [приредио за штампу Владимир Миланков ; уредник Недељко Радловић] Врста грађе др.књиж.облици Језик српски Година 1990 Издање 1. изд. Издавање и производња Кикинда : Књижевна заједница Кикинде, 1990 (Бечеј : Пролетер) Физички опис 196 стр. : фотогр. ; 24 cm Остали аутори Радловић, Недељко, 1946- = Radlović, Nedeljko, 1946- Миланков, Владимир Збирка Едиција Баштина Садржај С а д р ж а ј: Драга Гавриловић / Владимир Миланков (7-12). - Песме (13-16): У спомен Ђ. Јакшићу (15); За слободу (16). - Приповетке (17-196): Из учитељичког живота (19-52); Мисли у позоришту (54-59); Недеља пред избор кметова на селу (60-78); Божићни дар учитељицама (79-81); Ко је крив (82-85); Дипломатски (86-94); Мора се покренути (95-99); Једно за друго (100-123); И она је ускочила (124-128); Разуме се, ону лепшу (129-135); Бабадевојка (136-172); Орангутан (174-179); Последњи чланак (180-183); Сан (184-196). ISBN 86-81441-17-5 ! (Брош.) Напомене Тираж 1000. Драга Гавриловић / Владимир Миланков: стр. 7-12. Предметне одреднице Гавриловић, Драгиња, 1854-1917 УДК 821.163.41-32 Draga ili Draginja Karolina Gavrilović (Srpska Crnja 14. mart 1854 — Srpska Crnja, 25. februar 1917) je bila srpska književnica, pedagog i prevodilac.[1] Prva je srpska pripovedačica i romansijerka.[2] Njeno delo Devojački roman iž 1889. godine smatra se prvim ženskim romanom kod Srba.[3] Biografija Rođena je u Srpskoj Crnji, 14. marta 1854. u uglednoj trgovačkoj porodici, od majke Milke i oca Milana, kao najstarije od osmoro dece.[4] Imala je još pet sestara i dva brata, od kojih je dvoje rano umrlo.[5] Otac je jedno vreme radio kao školski upravitelj. U kući je, isto kao i njene sestre i braća govorila srpski, mađarski i nemački jezik, stekla solidno muzičko i književno obrazovanje[4] i bila upoznata sa književnim dešavanjima.[5] Kao odlična učenica je završila četvorogodišnju[5] osnovnu školu 1865. u Novom Sadu, posle čega se vratila u rodno mesto i posvetila se kućnim poslovima, kao što su to nalagali tadašnji običaji. Zahvaljujući pokretu Ujedinjene omladine srpske, koja je pokrenula temu o školovanju devojaka i devojčica, godine 1871. donesena je Uredba o Višim devojačkim školama, kojom su devojke stekle pravo na redovno školovanje u Učiteljskoj školi u Somboru.[4] Draga je pripadala jednoj od prvih generacija devojaka, koje su studirale u Učiteljskoj školi u Somboru (1875—1978).[4] Zbog krhkog zdravlja, tokom školovanja je dosta odsustvovala sa nastave i nije uspela da postigne odličan uspeh.[5] Od 1888 do 1911. je radila kao učiteljica u Srpskoj Crnji, a jedno kraće vreme u Zaječaru. Učestvovala je u omladinskom pokretu i radila je na prosvećivanju seoskih žena.[1] Prema svedočanstvima ljudi iz Srpske Crnje, koji su je poznavali, bila je prava narodna učiteljica.[6] Književnošću je počela da se bavi odmah po završetku školovanja. Pisala je pesme, pripovetke, humoreske, priče i romane.[4] Takođe je prevodila tekstove sa nemačkog i mađarskog jezika.[4] Njena prva pesma, o smrti Đure Jakšića je objavljena u novosadskom „Javoru”. U istom časopisu je objavila i prve pripovetke, u obliku feljtona u 11 nastavaka. U kikindskom časopisu „Sadašnjost” je objavljivala značajne polemičke tekstove i književne radove, posebno pripovetke „Misli u pozorištu”, „Nedelja pred izbor kmetova na selu” i „Slike iz života`.[4] Njeni radovi su objavljeni i u listovima „Starmali”, „Neven”, „Novi Trebević”, „Orao”, „Bosanska vila”, kao i „Hacfelder Zeitung” na nemačkom.[1] U njena obimnija dela spadaju pripovetke „Iz učiteljskog života” (1884) i „Dvojački roman” (1889), koji su izlazili u nastavcima.[1] „Dvojački roman” obiluje autobiografskim elementima.[6] Roman je izašao u časopisu „Javor”, pošto su ga prethodno urednici „Sadašnjosti” odbili, jer su ga smatrali preobimnim. Zbog „Devojačkog romana” Draga se smatra prvim ženskim srpskim romanopiscem. Prema spisku pronađenom u njenoj zaostavštini, koji je sama načinila, objavila je ukupno trinaest pripovedaka, nekoliko članaka i nekoliko dečjih pesama, dok su neobjavljeni i zasad izgubljeni, ostali rukopisi „Seoskog romana”, kao i nekoliko pripovedaka i članaka na srpskom i nemačkom jeziku. Često je svoje radove objavljivala pod pseudonimom ili se potpisavala kao „jedna učiteljica”, „jedna narodna učiteljica” ili „tvoja iskrena drugarica”.[4] Najčešće je pisala o položaju i životu žena, a njene glavne junakinje većinom su bile učiteljice, književnice, glumice, pametne i buntovne devojke ili starije neudate žene.[1] Njena neskriveno feministička, odnosno humanistička proza je kritikovala patrijarhalan model društva i ulogu žene u društvu[4] i suočavala čitaoce sa mitovima o odnosu srpskog društva prema ženama. Zagovarala je promenu patrijahalnog modela društvv jer proizvodi teror u porodici, braku, školstvu, sveštenstvu književnosti i kulturi uopšte.[7] Smatrala je da kritika društva doprinosi njegovom napredovanju, ali nije naišla na podršku. Godine 1900. godine, u listu „Sadšnjost” je objavila svoj poslednji tekst, koji nije potpisala. Tom prilikom je objasnila da će prestati da objavljuje svoje radove zbog nedostatka poštovanja i uvreda koje je doživela.[4] Nikada se nije udala i nije imala dece. Bila je krhkog zdravlja, od 1893.[5] je bolovala od tuberkuloze.[4] Kako je zbog bolesti, od 1909. često odsustvovala sa posla, penzionisana je.[1] Umrla je u rodnom mestu i tamo je sahranjena, u porodičnoj grobnici.[1] Jedna ulica u Srpskoj Crnji nosi naziv u njenu čast. Njena dela za života su se pojavljivala isključivo u periodici, nisu štampana u obliku zasebnih knjiga, sve do 1990. kada su objavljena njena „Sabrana dela”, u dve knjige.

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор Гавриловић, Драгиња, 1854-1917 Наслов Сабрана дела. Књ. 1, Песме, приповетке / Драга Гавриловић ; [приредио за штампу Владимир Миланков ; уредник Недељко Радловић] Врста грађе др.књиж.облици Језик српски Година 1990 Издање 1. изд. Издавање и производња Кикинда : Књижевна заједница Кикинде, 1990 (Бечеј : Пролетер) Физички опис 196 стр. : фотогр. ; 24 cm Остали аутори Радловић, Недељко, 1946- = Radlović, Nedeljko, 1946- Миланков, Владимир Збирка Едиција Баштина Садржај С а д р ж а ј: Драга Гавриловић / Владимир Миланков (7-12). - Песме (13-16): У спомен Ђ. Јакшићу (15); За слободу (16). - Приповетке (17-196): Из учитељичког живота (19-52); Мисли у позоришту (54-59); Недеља пред избор кметова на селу (60-78); Божићни дар учитељицама (79-81); Ко је крив (82-85); Дипломатски (86-94); Мора се покренути (95-99); Једно за друго (100-123); И она је ускочила (124-128); Разуме се, ону лепшу (129-135); Бабадевојка (136-172); Орангутан (174-179); Последњи чланак (180-183); Сан (184-196). ISBN 86-81441-17-5 ! (Брош.) Напомене Тираж 1000. Драга Гавриловић / Владимир Миланков: стр. 7-12. Предметне одреднице Гавриловић, Драгиња, 1854-1917 УДК 821.163.41-32 Draga ili Draginja Karolina Gavrilović (Srpska Crnja 14. mart 1854 — Srpska Crnja, 25. februar 1917) je bila srpska književnica, pedagog i prevodilac.[1] Prva je srpska pripovedačica i romansijerka.[2] Njeno delo Devojački roman iž 1889. godine smatra se prvim ženskim romanom kod Srba.[3] Biografija Rođena je u Srpskoj Crnji, 14. marta 1854. u uglednoj trgovačkoj porodici, od majke Milke i oca Milana, kao najstarije od osmoro dece.[4] Imala je još pet sestara i dva brata, od kojih je dvoje rano umrlo.[5] Otac je jedno vreme radio kao školski upravitelj. U kući je, isto kao i njene sestre i braća govorila srpski, mađarski i nemački jezik, stekla solidno muzičko i književno obrazovanje[4] i bila upoznata sa književnim dešavanjima.[5] Kao odlična učenica je završila četvorogodišnju[5] osnovnu školu 1865. u Novom Sadu, posle čega se vratila u rodno mesto i posvetila se kućnim poslovima, kao što su to nalagali tadašnji običaji. Zahvaljujući pokretu Ujedinjene omladine srpske, koja je pokrenula temu o školovanju devojaka i devojčica, godine 1871. donesena je Uredba o Višim devojačkim školama, kojom su devojke stekle pravo na redovno školovanje u Učiteljskoj školi u Somboru.[4] Draga je pripadala jednoj od prvih generacija devojaka, koje su studirale u Učiteljskoj školi u Somboru (1875—1978).[4] Zbog krhkog zdravlja, tokom školovanja je dosta odsustvovala sa nastave i nije uspela da postigne odličan uspeh.[5] Od 1888 do 1911. je radila kao učiteljica u Srpskoj Crnji, a jedno kraće vreme u Zaječaru. Učestvovala je u omladinskom pokretu i radila je na prosvećivanju seoskih žena.[1] Prema svedočanstvima ljudi iz Srpske Crnje, koji su je poznavali, bila je prava narodna učiteljica.[6] Književnošću je počela da se bavi odmah po završetku školovanja. Pisala je pesme, pripovetke, humoreske, priče i romane.[4] Takođe je prevodila tekstove sa nemačkog i mađarskog jezika.[4] Njena prva pesma, o smrti Đure Jakšića je objavljena u novosadskom „Javoru”. U istom časopisu je objavila i prve pripovetke, u obliku feljtona u 11 nastavaka. U kikindskom časopisu „Sadašnjost” je objavljivala značajne polemičke tekstove i književne radove, posebno pripovetke „Misli u pozorištu”, „Nedelja pred izbor kmetova na selu” i „Slike iz života`.[4] Njeni radovi su objavljeni i u listovima „Starmali”, „Neven”, „Novi Trebević”, „Orao”, „Bosanska vila”, kao i „Hacfelder Zeitung” na nemačkom.[1] U njena obimnija dela spadaju pripovetke „Iz učiteljskog života” (1884) i „Dvojački roman” (1889), koji su izlazili u nastavcima.[1] „Dvojački roman” obiluje autobiografskim elementima.[6] Roman je izašao u časopisu „Javor”, pošto su ga prethodno urednici „Sadašnjosti” odbili, jer su ga smatrali preobimnim. Zbog „Devojačkog romana” Draga se smatra prvim ženskim srpskim romanopiscem. Prema spisku pronađenom u njenoj zaostavštini, koji je sama načinila, objavila je ukupno trinaest pripovedaka, nekoliko članaka i nekoliko dečjih pesama, dok su neobjavljeni i zasad izgubljeni, ostali rukopisi „Seoskog romana”, kao i nekoliko pripovedaka i članaka na srpskom i nemačkom jeziku. Često je svoje radove objavljivala pod pseudonimom ili se potpisavala kao „jedna učiteljica”, „jedna narodna učiteljica” ili „tvoja iskrena drugarica”.[4] Najčešće je pisala o položaju i životu žena, a njene glavne junakinje većinom su bile učiteljice, književnice, glumice, pametne i buntovne devojke ili starije neudate žene.[1] Njena neskriveno feministička, odnosno humanistička proza je kritikovala patrijarhalan model društva i ulogu žene u društvu[4] i suočavala čitaoce sa mitovima o odnosu srpskog društva prema ženama. Zagovarala je promenu patrijahalnog modela društvv jer proizvodi teror u porodici, braku, školstvu, sveštenstvu književnosti i kulturi uopšte.[7] Smatrala je da kritika društva doprinosi njegovom napredovanju, ali nije naišla na podršku. Godine 1900. godine, u listu „Sadšnjost” je objavila svoj poslednji tekst, koji nije potpisala. Tom prilikom je objasnila da će prestati da objavljuje svoje radove zbog nedostatka poštovanja i uvreda koje je doživela.[4] Nikada se nije udala i nije imala dece. Bila je krhkog zdravlja, od 1893.[5] je bolovala od tuberkuloze.[4] Kako je zbog bolesti, od 1909. često odsustvovala sa posla, penzionisana je.[1] Umrla je u rodnom mestu i tamo je sahranjena, u porodičnoj grobnici.[1] Jedna ulica u Srpskoj Crnji nosi naziv u njenu čast. Njena dela za života su se pojavljivala isključivo u periodici, nisu štampana u obliku zasebnih knjiga, sve do 1990. kada su objavljena njena „Sabrana dela”, u dve knjige.

Dnevnik iz Beograda Ljubiše Rajića izvanredan je istorijski dokument o jednom nesrećnom periodu u evropskoj istoriji. Petnaest godina, koliko je prošlo od kada su NATO bombarderi, punih 78 dana, danonoćno bacali svoj smrtonosni teret na Srbiju i Kosovo, izbrisale su mnoge detalje. Ti detalji opet naviru u sećanje sada kada ponovo čitam ono što je moj prijatelj Ljubiša sedeo i pisao u stanu u Beogradu, dok su sirene za vazdušnu opasnost zavijale, a bombe činile da se prozori tresu. Neretko je struja nestajala, a sa njom i moderna tehnologija. Mnogi zapisi napisani su olovkom na papiru, uz svetlo sveća, i preneti nama u Norveškoj preko analognih telefonskih linija koje krče. Ljubiša Rajić bio je profesor skandinavskih jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu. Diplomirao je 1975. godine skandinavske jezike u Oslu, a magistraturu (1979) i doktorat (1986) iz opšte lingvistike odbranio je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Osnivač je Katedre za skandinavistiku gde je radio sve do svoje smrti. Za redovnog profesora izabran je tek u jesen 2010. godine, iako je bio član Akademije nauka Norveške. Između 2001. i 2004. bio je profesor po pozivu na Visokoj školi u Oslu. Takođe je predavao po pozivu i na drugim skandinavskim univerzitetima i visokim školama. Jedno vreme je radio u Centru za politiku bezbednosti u Ženevi, te kao ispitivač na stručnom ispitu za sudske tumače u Norveškoj i Švedskoj. Prof. Ljubiša Rajić je objavio oko 217 radova i članaka iz oblasti skandinavistike, opšte lingvistike, nauke o književnosti, interkulturne komunikacije, sociologije, politikologije, problema obrazovanja, nauke o prevođenju i sl. Osmislio je važeći sistem transkripcije sa skandinavskih jezika, objavljen u Pravopisu Matice srpske 2010. godine.

Jelica Jokanović-Mihajlov AKCENAT I INTONACIJA GOVORA NA RADIJU I TELEVIZIJI Društvo za srpski jezik i književnost Srbije, Beograd, 2007. Udžbenički format, 280 strana. Veoma očuvana. Radio, televizija, akcenat, intonacija...

Veliki dečak naše knjižvenosti“ – tako se ukratko može opisati osećanje koje budi zbirka. „Retki su oni koji su hodali ovim gradom, a da su ih svi voleli. Tu privilegiju je imao Momo Kapor. Zato, samo godinu dana posle njegove smrti, nije bilo teško skupiti 55 tekstova koje su napisali poznati književnici, reditelji, glumci i novinari, prijatelji ovog čuvenog Beograđanina.“ Među autorima tekstova su Matija Bećković, Arsen Dedić, Ljubivoje Ršumović, Jovan Ćirilov, Mirjana Bobić – Mojsilović, Marko Vidojković, Igor Mandić, Dragan Đilas… Zajedničku crtu svih tekstova čine pregršt ljubavi, malo nostalgije i puno lepote, koje je i Kapor unosio u svoja književna dela, scenarija za filmove, pozorišne i radio drame, prenosio na svoje slike i grafike.

Pesnikinja SULVEJ FON ŠULC (1907–1996) potiče iz umetničko-intelektualne finsko-švedske porodice. Stekla je nastavničko obrazovanje i radila u svojoj struci sve do 1972. Ona je jedna od ključnih ličnosti finsko-švedskog pesništva 20. veka. Teme njenih pesama oslanjaju se na svakodnevicu. Važne su i impresije iz prirode. Prvo delo objavila je 1932, dečja knjiga Petra i srebrni majmun (Petra och silverapan). Oprobala se i kao prozni pisac, pisala radio drame i predstave za pozorište. Imala je veliki uticaj na više generacija ženskih finsko-švedskih pisaca i višestruko je nagrađivana. Pesništvo Sulvej fon Šulc odlikuje jasnoća, smirenost, prirodni integritet i neposredno obraćanje. Njena poezija odlučno prilazi životu, opisujući sve njegove mogućnosti i opasnosti, i našu ograničenu mogućnost izbora. U skladu sa slobodom svog unutrašnjeg bića izabrala je slobodu modernizma u vreme Drugog svetskog rata, kada modernizam još nije doživeo svoj konačni proboj. Zbog lične slobode i snage karaktera često je porede s Vislavom Šimborskom, što je poređenje koje obema služi na čast. Imaju istu sposobnost da upru čelični pogled u okolnosti koje iz anonimnosti prete čovečnosti. Za celokupno stvaralaštvo Sulvej fon Šulc karakteristične su organske metafore. Govori o drveću, zemlji, rastu, sazrevanju voća, suši i smrti. Uz pomoć takvih poređenja osvetljava nepristupačne unutrašnje pejzaže čoveka. Polazeći od sebe, opisivala je mnogobrojne uloge žena – pramajku, majku, suprugu, ljubavnicu, ćerku, sestru – zbog čega je često nazivana ženskom književnicom. Njen odgovor na takve epitete bio je dosledno da je pisac koji piše o životu. Prvi poziv joj je bio učiteljski, a i kao pesnikinja je do kraja ostala nenadmašna učiteljica života, pružajući čitaocima luku objektiviziranog životnog iskustva. Njeno književno stvaralaštvo se bezmalo protezalo kroz sedam decenija.

Ova zbirka sastavljena je od pedeset priča, od kojih su neke ušle u mnoge antologije kod nas i u svetu. Momo Kapor, pisac čije se knjige godinama nalaze na listama domaćih bestselera, poznat je našoj čitalačkoj publici kako po svojim romanima i kratkim pričama, tako i po putopisima, filmskim scenarijima, pozorišnim, televijskim i radio-dramama. Ono što vezuje sve ove priče je ljubav – melanholična, setna, satkana o prolaznosti, iskazana samo pogledom ili osmehom. Sažete, zaokružene celine, ove priče predstavljaju svet izgrađen na uspomenama kojh ima u životu svakog od nas i zbog kojih će nam čitanje ove knjige izmamiti osmeh i zamagliti pogled.

Iz recenzije: ’’Radio-drame Ingeborg Bahman nastale su u vreme procvata ove književne vrste tokom pedesetih godina dvadesetog veka i predstavljaju uzorne primere radio-drame koja se okreće ka unutrašnjem svetu, kreiranju unutrašnje pozornice, unutrašnjeg prostora imaginacije i identifikacije, u koji autori žele da povedu svoje slušaoce (Lennox 2013a: 95). Sve tri radio-drame se bave snovima – doslovno i preneseno. U njima se briše granica između stvarnosti i imaginacije, pri čemu stvarnost na kraju uvek nadvlada svet mašte. Njeni likovi pokazuju neutaživu želju da prevaziđu ograničenja uređenog sveta, ali Bahman problematizuje njihove prolazne sanjarije kao neuspešne pokušaje bega iz stvarnosti: u prodavnici sa snovima, na ostrvu, u hotelu. Zvučna komponenta jezika i muzika doprinose stvaranju utiska prolaznosti, ambivalentnosti izražavanja želja (Schuller 1984: 50–51), pokušaja uspostavljanja utopije „drugačijeg stanja“ („der andere Zustand“), koncepta koji je Bahman preuzela od Roberta Muzila i koji dolazi do izražaja u Cikadama, a još više u Dobrom bogu s Menhetna (Der gute Gott von Manhattan), u kojem to „drugačije stanje“ predstavlja ljubav koja postaje opasnost za postojeći red u društvu (Marquardt 1996: 697– 698). U govoru koji je održala prilikom dodele nagrade za radio-dramu Dobri bog s Menhetna Bahman je kao centralni cilj književnosti navela prikaz egzistencijalnog osećanja bola (Marquardt 1996: 692). Na primeru „graničnog slučaja“ ona u radio-dramama pokazuje ekstremnu potragu za nemogućim, želju da se pređe s one strane datosti. Stvarnost ne može pružiti alternativne svetove umetnosti, ali umetnost ima funkciju da postulira ideale kojima ljudi streme. Međutim, čovek mora da ostane u okviru uređenosti, jer iskoraka iz društva ipak nema. U okviru postojećih granica usmerava se pogled ka savršenstvu, ka nemogućem, nedostižnom, bilo u ljubavi, slobodi ili čistoj veličini. U suprotstavljanju nemogućeg i mogućeg proširuju se sopstvene mogućnosti, ali u tom napetom odnosu dolazi do izražaja suštinska povezanost ljudi i društvenog uređenja. Žudnja za otporom suprotstavljena je samom društvu, jer se želja i pokušaj iskoraka iz društva shvata kao kritika tog uređenja koja može da vodi ka njegovoj promeni, ali uprkos svemu ljudi moraju da ostanu u njegovim okvirima. U kontekstu Hladnog rata ne čudi što Bahman nije samo fašizam i komunizam, već svako društveno uređenje posmatrala kao totalitarno, tako da pokušaji njenih likova da se postave van tog uređenja bivaju osuđeni na propast, a „preživeli“ moraju da se snađu u svetu kakav jeste. Ta ambivalentnost pokazuje da Bahman nije bila spremna niti da se pomiri sa postojećim uređenjem, ali ni da odustane od vizionara (Lennox 2013a: 83–85). Iako su nastale pre nekoliko decenija, njene radio-drame su još aktuelne – želja savremenog čoveka za begom iz ograničene stvarnosti tokom vremena je samo porasla, te su time njene drame zavredile pečat univerzalnosti.’’

Opis proizvoda Radio-drame Ingeborg Bahman nastale su u vreme procvata ove književne vrste tokom pedesetih godina dvadesetog veka i predstavljaju uzorne primere radio-drame koja se okreće ka unutrašnjem svetu, kreiranju unutrašnje pozornice, unutrašnjeg prostora imaginacije i identifikacije, u koji autori žele da povedu svoje slušaoce (Lennox 2013a: 95). Sve tri radio-drame se bave snovima – doslovno i preneseno. U njima se briše granica između stvarnosti i imaginacije, pri čemu stvarnost na kraju uvek nadvlada svet mašte. Njeni likovi pokazuju neutaživu želju da prevaziđu ograničenja uređenog sveta, ali Bahman problematizuje njihove prolazne sanjarije kao neuspešne pokušaje bega iz stvarnosti: u prodavnici sa snovima, na ostrvu, u hotelu. Zvučna komponenta jezika i muzika doprinose stvaranju utiska prolaznosti, ambivalentnosti izražavanja želja (Schuller 1984: 50–51), pokušaja uspostavljanja utopije „drugačijeg stanja“ („der andere Zustand“), koncepta koji je Bahman preuzela od Roberta Muzila i koji dolazi do izražaja u Cikadama, a još više u Dobrom bogu s Menhetna (Der gute Gott von Manhattan), u kojem to „drugačije stanje“ predstavlja ljubav koja postaje opasnost za postojeći red u društvu (Marquardt 1996: 697– 698).U govoru koji je održala prilikom dodele nagrade za radio-dramu Dobri bog s Menhetna Bahman je kao centralni cilj književnosti navela prikaz egzistencijalnog osećanja bola (Marquardt 1996: 692). Na primeru „graničnog slučaja“ ona u radio-dramama pokazuje ekstremnu potragu za nemogućim, želju da se pređe s one strane datosti. Stvarnost ne može pružiti alternativne svetove umetnosti, ali umetnost ima funkciju da postulira ideale kojima ljudi streme. Međutim, čovek mora da ostane u okviru uređenosti, jer iskoraka iz društva ipak nema. U okviru postojećih granica usmerava se pogled ka savršenstvu, ka nemogućem, nedostižnom, bilo u ljubavi, slobodi ili čistoj veličini. U suprotstavljanju nemogućeg i mogućeg proširuju se sopstvene mogućnosti, ali u tom napetom odnosu dolazi do izražaja suštinska povezanost ljudi i društvenog uređenja. Žudnja za otporom suprotstavljena je samom društvu, jer se želja i pokušaj iskoraka iz društva shvata kao kritika tog uređenja koja može da vodi ka njegovoj promeni, ali uprkos svemu ljudi moraju da ostanu u njegovim okvirima. U kontekstu Hladnog rata ne čudi što Bahman nije samo fašizam i komunizam, već svako društveno uređenje posmatrala kao totalitarno, tako da pokušaji njenih likova da se postave van tog uređenja bivaju osuđeni na propast, a „preživeli“ moraju da se snađu u svetu kakav jeste. Ta ambivalentnost pokazuje da Bahman nije bila spremna niti da se pomiri sa postojećim uređenjem, ali ni da odustane od vizionara (Lennox 2013a: 83–85). Iako su nastale pre nekoliko decenija, njene radio-drame su još aktuelne – želja savremenog čoveka za begom iz ograničene stvarnosti tokom vremena je samo porasla, te su time njene drame zavredile pečat univerzalnosti.

Srpska kuća Požarevac, 2022. 20 cm, 450 str. meki povez, ćirilica ISBN: 9788662273260 ''Ovaj roman, na kom sam vrlo temeljno radila, zahtevao je veliko istraživačko znanje, jaku volju i nesalomiv karakter, jer nimalo nije bilo lako ući u jedan svet i razgrnuti pozadinu svih dešavanja, zamki i zavera za koje, nažalost, današnji čovek bez višeg stupnja ove vrste znanja i duhovnosti, ni ne sluti koje sile zla mu stoje nad glavom i vuku poteze u njegovom životu. U romanu, baziranom na istini, razotkrivaju se zamke sila tame i dešavanja u njihovom sudaru sa Pravoslavljem. Želim vam da uz pomoć ove knjige nadmudrite i pobedite sve lukave i pakosne, koji svoju zluradost ostvaruju na tuđoj nesreći. ''

BDR Media Beograd, 2017. 18 cm, 198 str. meki povez, latinica ISBN: 9788660120030 POLOVNA KNJIGA / USED COPY Prvi put su se sreli u mrklom mraku u prizemlju zgrade čiji je on bio vlasnik ali je fatalna privlačnost pronašla svoj put, oslanjajući se na sva druga čula koja su pojačano radila.\ Poznati fotograf, Noje Torn i uspešna dekoraterka enterijera Aleks Benet, sa neobičnim kućnim ljubimcem, sretali su se i proganjali jedno drugo i u snovima.\ Nisu ni slutili da su im životi sudbinski povezani, od proplanaka do prašnjavih drumova, od prošlosti i građanskog rata do sadašnjosti u staroj zgradi u San Francisku, u magiji bezvremene ljubavi i strasti.

Autor: Ingeborg BahmanRadio-drame Ingeborg Bahman nastale su u vreme procvata ove književne vrste tokom pedesetih godina dvadesetog veka i predstavljaju uzorne primere radio-drame koja se okreće ka unutrašnjem svetu, kreiranju unutrašnje pozornice, unutrašnjeg prostora imaginacije i identifikacije, u koji autori žele da povedu svoje slušaoce (Lennox 2013a: 95). Sve tri radio-drame se bave snovima – doslovno i preneseno. U njima se briše granica između stvarnosti i imaginacije, pri čemu stvarnost na kraju uvek nadvlada svet mašte. Njeni likovi pokazuju neutaživu želju da prevaziđu ograničenja uređenog sveta, ali Bahman problematizuje njihove prolazne sanjarije kao neuspešne pokušaje bega iz stvarnosti: u prodavnici sa snovima, na ostrvu, u hotelu. Zvučna komponenta jezika i muzika doprinose stvaranju utiska prolaznosti, ambivalentnosti izražavanja želja (Schuller 1984: 50–51), pokušaja uspostavljanja utopije „drugačijeg stanja“ („der andere Zustand“), koncepta koji je Bahman preuzela od Roberta Muzila i koji dolazi do izražaja u Cikadama, a još više u Dobrom bogu s Menhetna (Der gute Gott von Manhattan), u kojem to „drugačije stanje“ predstavlja ljubav koja postaje opasnost za postojeći red u društvu (Marquardt 1996: 697– 698).U govoru koji je održala prilikom dodele nagrade za radio-dramu Dobri bog s Menhetna Bahman je kao centralni cilj književnosti navela prikaz egzistencijalnog osećanja bola (Marquardt 1996: 692). Na primeru „graničnog slučaja“ ona u radio-dramama pokazuje ekstremnu potragu za nemogućim, želju da se pređe s one strane datosti. Stvarnost ne može pružiti alternativne svetove umetnosti, ali umetnost ima funkciju da postulira ideale kojima ljudi streme. Međutim, čovek mora da ostane u okviru uređenosti, jer iskoraka iz društva ipak nema. U okviru postojećih granica usmerava se pogled ka savršenstvu, ka nemogućem, nedostižnom, bilo u ljubavi, slobodi ili čistoj veličini. U suprotstavljanju nemogućeg i mogućeg proširuju se sopstvene mogućnosti, ali u tom napetom odnosu dolazi do izražaja suštinska povezanost ljudi i društvenog uređenja. Žudnja za otporom suprotstavljena je samom društvu, jer se želja i pokušaj iskoraka iz društva shvata kao kritika tog uređenja koja može da vodi ka njegovoj promeni, ali uprkos svemu ljudi moraju da ostanu u njegovim okvirima. U kontekstu Hladnog rata ne čudi što Bahman nije samo fašizam i komunizam, već svako društveno uređenje posmatrala kao totalitarno, tako da pokušaji njenih likova da se postave van tog uređenja bivaju osuđeni na propast, a „preživeli“ moraju da se snađu u svetu kakav jeste. Ta ambivalentnost pokazuje da Bahman nije bila spremna niti da se pomiri sa postojećim uređenjem, ali ni da odustane od vizionara (Lennox 2013a: 83–85). Iako su nastale pre nekoliko decenija, njene radio-drame su još aktuelne – želja savremenog čoveka za begom iz ograničene stvarnosti tokom vremena je samo porasla, te su time njene drame zavredile pečat univerzalnosti.

Odlično očuvano! Autor - osoba Gluščević, Zoran, 1926-2006 = Gluščević, Zoran, 1926-2006 Naslov Mit, književnost i otuđenje / Zoran Gluščević Vrsta građe esej URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1970 Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Vuk Karadžić`, 1970 (Beograd : Savremena administracija) Fizički opis 262 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Dimitrijević, Raško, 1898-1988 = Dimitrijević, Raško, 1898-1988 Gluščević, Zoran, 1926-2006 = Gluščević, Zoran, 1926-2006 Zbirka ǂBiblioteka ǂZodijak ; ǂknj. ǂ26 ISBN (Broš.) Napomene Beleška o piscu: str. 261. Predmetne odrednice Man, Tomas, 1875-1955 Hese, Herman, 1877-1962 Književnost -- Motivi -- Mitologija SADRŽAJ TOMAS MAN: JEDNO PUTOVANJE U SREDIŠTE MITA 1) Kraljevsko visočanstvo ili dekorativna ličnost kao izraz otuđenja 7 2) Spoljašnje dočaravanje egzistencije 13 3) Hese i Tomas Man: odnos prema mitu 18 4) Tomas Man i Karl Kerenji: prepiska 27 5) Mit i savremeno zbivanje 35 6) Mitsko i individualno 39 7) Mitska inspiracija i proza 43 8) Mitsko-tipsko kruženje 48 9) Mit i otuđenje 55 10) Gete i Tomas Man (Skica za jednu nemačku demonologiju) 59 11) Anamneza i stvaranje 74 a) Strepnja i strah 76 b) Izmirenje života i smrti u stvaranju 78 v) Moire i predosećanje smrti 81 g) Ambivalenca između bolesti i stvaranja 83 12) Otuđenje psihopatologija umetničkog stvaranja i stvaralačka sudbina pisca 89 a) Stvaralac kao „ukleto“ biće 89 b) Raspolućenost na građanina i stvaraoca 92 v) Umetničko delo kao sistem „obmana“ i stvaraočev doživljaj krivice 94 g) Umetnost kao estetska igra otuđivanja od života i njene mentalne posledice 101 d) Evolucija u shvatanju umetnosti kao privida 105 đ) „Razotuđenje“ umetnosti 106 e) Kratko upoređenje: Tomas Man, Hese i Kafka 112 13) Umetnost kao jemstvo života 114 14) Manova „teorija odraza“ 117 15) Vanestetsko poreklo estetičkih shvatanja 121 16) Čemu umetnost? 123 HERMAN HESE ILI RAĐANJE MITA IZ SNA I NEUROZE 1) Put do monističkog i panteističkog jedinstva sveta 137 2) Između dve romantike 141 3) Valter Kempf i druge priče 149 4) Mala fantazija na minijature o Knulpu 153 5) Gertruda i magičan doživljaj muzike 157 6) Rat i mir ili između Gertrude i Stepskog vuka (1910–1927) 172 a) Rat i patriotizam 172 b) Težnja za bekstvom 181 v) Kako prekinuti krvoproliće? 188 g) Sa lica rata zderati sve maske 195 d) Najdublji korenovi rata ili rat i teorija otuđenja 201 7) Aktivno i kontemplativno 206 8) Rađanje mita iz sna i neuroze 212 9) Stepski vuk 214 10) Problem otuđenja i put do razotuđenja u Stepskom vuku 219 11) Narcis i Zlatousti ili polarno jedinstvo ličnosti 273 12) Magija i mitska simbolika vodenog ogledala 245 13) Kriza evropskog duha i Heseova koncepcija kulture 250 a) Valerijeva koncepcija kulture 251 b) Heseov kulturni koncept 253 v) Sindrom „braća Karamazovi“ 254 g) Heseova kulturna sinteza 258 Zoran Gluščević (Užička Požega, 23. maj 1924 – Beograd, 11. maj 2006) bio je srpski književnik, prevodilac, književni i likovni kritičar i esejista. Njegov legat nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu. Rođen je 23. maja 1924. godine u Užičkoj Požegi. U Požarevcu i Beogradu pohađao je gimnaziju, nakon čega je diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na katedri za germanistiku. Bio je oženjen za Milku Lučić Gluščević, novinarku i dugogodišnju urednicu Kulturnog dodatka lista „Politika`. Veoma rano se afirmisao na književnoj i kulturnoj sceni. Bavio se nemačkom književnošću, prevođenjem, pisanjem eseja, drama za radio i televiziju, studija i kritika. Za sobom je ostavio oko tridesetak književnih dela. Priredio je i prvi objavio sabrana dela nemačkog nobelovca Hermana Hesea, a važio je za jednog od najboljih poznavalaca Heseovog opusa, kao i stvaralaštva Franca Kafke. Sa Maricom Josimčević i Radovanom Popovićem, priredio je i sabrana dela Isidore Sekulić. Bio je urednik lista „Umetnost i kritika`, zatim Izdavačkog preduzeća „Vuk Karadžić` i Izdavačkog zavoda „Jugoslavija` i glavni i odgovorni urednik „Književnih novina`. U „Književnim novinama” je 1969. godine objavio tekst u kojem je osudio ulazak vojnih trupa SSSR u Čehoslovačku, zbog čega je osuđen na šest meseci zatvora. Bio je politički angažovan intelektualac, što pokazuju i njegova dela „Kosovo i nikad kraja” (1989), „Ratne igre oko Kosova” (1999) i „F-117, ili, Sunovrat NATO strategije` (1999), u kojima kritikuje međunarodnu politiku prema Kosovu i SCG. Zoran je bio predsednik Udruženja književnika Srbije, kao i predsednik žirija za dodelu NIN-ove nagrade. Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja, od kojih su neke Oktobarska nagrada grada Beograda 1966. godine, za delo „Putevima humaniteta`. Dela Kako se posmatra književno delo (1953) Putevi humaniteta I i II (1964, 1965) Perom u raboš (1966) Epoha romantizma (1966) Romantizam (1967) Mit, književnost i otuđenje (1970) Studija o Kafki (1971) Kafka: Ključevi za Zamak (1972) Alfa i omega (1975) Kafka: krivica i kazna (1980) Poezija i magija, eseji o pesnicima (1980) Kosovo i nikad kraja (1989) F-117, ili, Sunovrat NATO strategije (1999) Ratne igre oko Kosova (1999) Sava Rakočević, monografija o savremenom srpskom slikaru (2001) Okultna moć (2001) Mefisto i on, roman (2005) Gete (2011) Legat Zorana i Milke Gluščević Juna 2018. godine Milka Lučić, Zoranova udovica, formirala je legat „Zorana i Milke Gluščević“ u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat`. Tom prilikom Udruženju je poklonjena njihova cela biblioteka strane literature, kao i mnoštvo nagrada i drugih predmeta iz zajedničkog stana Milke i Zorana. Legat se nalazi u Muzeju srpske književnosti na Banjici. MG62 (L)

Radio - drame Radio-drame Ingeborg Bahman nastale su u vreme procvata ove književne vrste tokom pedesetih godina dvadesetog veka i predstavljaju uzorne primere radio-drame koja se okreće ka unutrašnjem svetu, kreiranju unutrašnje pozornice, unutrašnjeg prostora imaginacije i identifikacije, u koji autori žele da povedu svoje slušaoce (Lennox 2013a: 95). Sve tri radio-drame se bave snovima – doslovno i preneseno. U njima se briše granica između stvarnosti i imaginacije, pri čemu stvarnost na kraju uvek nadvlada svet mašte. Njeni likovi pokazuju neutaživu želju da prevaziđu ograničenja uređenog sveta, ali Bahman problematizuje njihove prolazne sanjarije kao neuspešne pokušaje bega iz stvarnosti: u prodavnici sa snovima, na ostrvu, u hotelu. Zvučna komponenta jezika i muzika doprinose stvaranju utiska prolaznosti, ambivalentnosti izražavanja želja (Schuller 1984: 50–51), pokušaja uspostavljanja utopije „drugačijeg stanja“ („der andere Zustand“), koncepta koji je Bahman preuzela od Roberta Muzila i koji dolazi do izražaja u Cikadama, a još više u Dobrom bogu s Menhetna (Der gute Gott von Manhattan), u kojem to „drugačije stanje“ predstavlja ljubav koja postaje opasnost za postojeći red u društvu (Marquardt 1996: 697– 698). U govoru koji je održala prilikom dodele nagrade za radio-dramu Dobri bog s Menhetna Bahman je kao centralni cilj književnosti navela prikaz egzistencijalnog osećanja bola (Marquardt 1996: 692). Na primeru „graničnog slučaja“ ona u radio-dramama pokazuje ekstremnu potragu za nemogućim, želju da se pređe s one strane datosti. Stvarnost ne može pružiti alternativne svetove umetnosti, ali umetnost ima funkciju da postulira ideale kojima ljudi streme. Međutim, čovek mora da ostane u okviru uređenosti, jer iskoraka iz društva ipak nema. U okviru postojećih granica usmerava se pogled ka savršenstvu, ka nemogućem, nedostižnom, bilo u ljubavi, slobodi ili čistoj veličini. U suprotstavljanju nemogućeg i mogućeg proširuju se sopstvene mogućnosti, ali u tom napetom odnosu dolazi do izražaja suštinska povezanost ljudi i društvenog uređenja. Žudnja za otporom suprotstavljena je samom društvu, jer se želja i pokušaj iskoraka iz društva shvata kao kritika tog uređenja koja može da vodi ka njegovoj promeni, ali uprkos svemu ljudi moraju da ostanu u njegovim okvirima. U kontekstu Hladnog rata ne čudi što Bahman nije samo fašizam i komunizam, već svako društveno uređenje posmatrala kao totalitarno, tako da pokušaji njenih likova da se postave van tog uređenja bivaju osuđeni na propast, a „preživeli“ moraju da se snađu u svetu kakav jeste. Ta ambivalentnost pokazuje da Bahman nije bila spremna niti da se pomiri sa postojećim uređenjem, ali ni da odustane od vizionara (Lennox 2013a: 83–85). Iako su nastale pre nekoliko decenija, njene radio-drame su još aktuelne – želja savremenog čoveka za begom iz ograničene stvarnosti tokom vremena je samo porasla, te su time njene drame zavredile pečat univerzalnosti. Prikaži više

Odlično stanje 1983 - 1984 370+366, format 24cm Engleska književnost je pojam kojim su obuhvaćena sva književna dela nastala na engleskom jeziku na Britanskim ostrvima, uključujuči i Irsku, od 7. veka do savremenog doba. Književnost nastala na engleskom jeziku izvan Britanskih ostrva se zasebno proučavaju u sklopu američke, australijske, kanadske i novozelandske književnosti.[1] Engleski jezik se razvio tokom perioda od više od 1400 godina.[2] Najranije forme engleskog, set anglofrizijskih dijalekata doneli su u Veliku Britaniju anglosaksonski naseljenici u petom veku, a nazivaju se staroengleski. Srednjeengleski je nastao tokom jedanaestog veka Normanskim osvajanjem Engleske.[3] Rani moderni engleski je nastao u kasnom 15. veku sa uvođenjem štamparske mašine u London i Biblijom kralja Džejmsa kao i velikom promenom samoglasnika.[4] Kroz uticaj Britanskog carstva, engleski jezik se raširio širom sveta počevši od 17. veka. Садржај Istorija Уреди Staroengleska književnost (do 1066) Уреди Prva strana epske pesme Beovulf Staroengleska književnost, ili anglosaksonska književnost, obuhvata sačuvanu književnost napisanu na staroengleskom u Anglosaksonskoj Engleskoj, u periodu nakon naseljavanja Saksonaca i drugih germanskih plemena u Engleskoj (Juti i Angli) c. 450, nakon povlačenja Rimljana, i „okončava se ubrzo nakon Normanskog osvajanja” 1066. godine.[5] Ti radovi obuhvataju žanrove kao što je epska poezija, hagiografija, sermoni, prevodi Biblije, pravni radovi, hronike i zagonetke.[6] Sve zajedno sačuvano je oko 400 rukopisa iz tog perioda.[6] Iz najstarijeg doba anglosaske književnosti potiču narativna pesma „Vidsit” o legendarnim plemenima, dvorovima i kraljevstvima, elegijske pesme „Lutalac” (The Wanderer) i „Pomorac” (The Seafarer) o udaljenosti od doma, samoći i pogibiji na moru i druge. Epska pesma Beovulf je najstariji i najveći spomenik čitavog germanskog pesništva,[7] i najstariji junački ep nastao u zapadnoj Evropi nakon razdoblja klasične antike. Ima više od 3000 stihova. Autor je nepoznat. Nastao je verojatno oko 8. veka, a sačuvan u rukopisu iz 10. veka. Beovulf je nećak kralja Higelaca, junak iz plemena Gaeta s područja današnje južne Švedske. Dolazi u pomoć danskom kralju Hrotgaru čije kraljevstvo i podanike napada čudovište Grendel, a zatim i Grendelova majka. Beovulf ih oboje pobeđuje. Vraća se kući i postaje kraljem. Nakon duge srećne vladavine zmaj napada i njegovu zemlju te mu se Beovulf suprotstavlja s grupom mladih ratnika. U borbi gine, iako uspeva da nadvlada zmaja.[8] Ova su dela nastala na bitno drugačijoj verziji engleskoga od današnje pa su kao književno štivo dostupna uglavnom užem krugu stručnjaka koji ih proučava.[7] Dolaskom hršćanstva u poeziju na engleskom tlu ulaze biblijski motivi i legende („Egzod”, „Judit”, „San o krstu”, „Krst”). Javlja se nova škola koju predvode pesnici Kadmon i Sinevulf.[7] Kralj Alfred Veliki (kraj 9. veka) udara temelje engleskoj prozi svojom redakcijom „Anglosaske hronike”. S latinskog je preveo i dela Orozija („Istorija protiv pagana”), Boetija („O utehi filozofije”) i Bede („Crkvena istorija naroda Angla”`). Njegovi nastavljači u 11. veku su Alfrik i Vulfstan.[7] Među rukopisima iz staroengleskog (anglosaskog) razdoblja su propovedke i priče o životima svetaca, prevodi Biblije i crkvenih spisa, anglosaske hronike i istorijsko-narativni spisi, zakoni, oporuke i drugi pravni dokumenti, zapisi iz područja gramatike, medicine i geografije, te poezija. Srednjoenglesko razdoblje (1066–1485) Уреди Nakon bitke kod Hastingsa (1066) Normani osvajaju Englesku s juga. Donose francuski jezik i kulturu. Počinje široki proces stapanja Normana i Anglosasa u budući engleski narod.[9] U iduća dva veka dva se jezika teže usuglasiti i integrisati. Javlja se dvojezičnost i različiti procesi konsolidacije. Na francuskom se u Engleskoj piše i čita od 12. do kasnog 14. veka, a istovremeno od 1204. normanski osvajači usvajaju engleski identitet i jezik. U engleski ulazi sve više francuskih reči. Takav se engleski profilira kao jezik na kojem se izdaju knjige i na kojem čitaju tadašnji učeni krugovi čitatelja. London se uspostavlja kao glavni grad. U formiranju londonskog dijalekta jači su uticaji sa severa (iz univerzitetskih gradova Oksforda i Kembridža, te s područja Midlandsa) nego s juga. Ranija dela su pobožnog tipa: „Ormulum”, „Handlyng Synne”, „Pravila za isposnice”.[10] Velški crkvenjak Džefri od Monmuta piše fiktivnu „Istoriju kraljeva Britanije” na latinskom jeziku (verovatno oko 1136). U njoj zaokružuje keltske legende o kralju Arturu i vitezovima Okruglog stola, temu koja je stalno prisutna u engleskoj književnosti. Te legende dalje obrađuju normanski pisac Vejko na francuskom jeziku („Geste des Bretons”), a na engleskome Lejamon, koji u epu „Brut” osim o Arturu peva i o drevnim britanskim kraljevima Cimbelinu i Liru, čiji lik će kasnije preuzeti Šekspir za svoju poznatu tragediju Kralj Lir. S pojavom Lejamona početkom 13. veka u engleskoj književnosti se postupno učvršćuje i koncept autora. „Brut” je prvi nacionalni spev na engleskom jeziku. Lejamon je preuzeo temu od Vejda i građu iz drugih izvora, te sastavio ep o postanku Britanije kroz dva veka između odlaska Rimljana i pojave prvih britanskih kultura.[11] U 13. veku nastaju prva crkvena prikazanja, ali i svetovna lirika („Pesma kukavice” i „Sova i slavuj”), satire, moralne propovedke i humoristične anegdote. Francuski uticaji očituju se kroz ulazak ljubavnih tema u književnost, što naročito potiče iz provansalske tradicije trubadura koji su pevali o udvaranju nedostižnoj, idealizovanoj dami. Počinju se slaviti „ženske” vrline strpljenja, čekanja, lepote i vernosti (što potiče od antičkog mitskog lika Penelope). Velik uticaj u formiranju kanona i načina obrade ljubavne tematike i žene je izvršio francuski „Le Roman de la Rose”. Autori srednjoengleskog razdoblja nisu nužno uvek pisali na engleskom. Francuski i latinski jezik i dalje su prisutni kao jezici na kojima se piše, i to francuski posebno na dvoru, a latinski u crkvenim redovima. Jači zamah u književnosti događa se više od sto godina nakon nastanka Lajamonovog Bruta. Sredinom 14. veka se javljaju prvi engleski autori u modernom smislu. Vilijam Langland (oko 1330–1400) u spevu „Pirs Orač” (Piers Plowman) ujedinjuje engleske tradicije s francuskim uticajima. U spevu prikazuje pokvarenost crkvenih i dvorskih krugova, i patnju siromaha. Iz ovog razdoblja potiče i jedna od najboljih obrada legendi o kralju Arturu, spev „Gavejn i zeleni vitez” (Sir Gawain and the Green Knight, oko 1370) anonimnog autora kojem se pripisuje i autorstvo lirske alegorije „Biserka” (Pearl). Ta su dela još uvek pisana u aliteracijskom stihu. Prvi koji se dosledno služi rimom umesto aliteracije je Džon Gover (oko 1330–1408). Svoje najpoznatije delo „Ispovest zaljubljenog” (Confessio Amantis), opsežnu zbirku priča u osmercima, je napisao na engleskom, a ostala dela na latinskom i francuskom.[11] Prvi pravi pesnik i jedan od najvećih u engleskoj književnosti je Džefri Čoser (oko 1342–1400). Pisao je gotovo isključivo na engleskom. Rođen je u imućnoj građanskoj porodici. Nije bio profesionalni književnik – taj se koncept pojavljuje na engleskom tlu nekoliko vekova kasnije. Radio je u javnoj službi (na dvoru) i poslom boravio u Kentu, Francuskoj, i dvaput u Italiji, gde se upoznao s delom Dantea, Petrarke i Bokača.[11] Prevodeći s francuskog, u englesko pesništvo unosi francusku metriku. Od Italijana, prvenstveno Bokača, preuzima jedanaesterac. Njegov spev „Troilo i Kresida”, pisan po uzoru na Bokačov „Filostrato”, je prvi i znameniti engleski roman u stihovima.[7] Glavno Čoserovo delo su Kenterberijske priče (The Canterbury Tales), zbirka novela u stihovima. Verojatno ju je počeo pisati oko 1387. Radnja je smeštena na londonsko područje Čoserovog doba.[11] Trinaestoro ljudi hodočasti iz Sautvarka u Kenterberiju te svako od njih u odlasku i povratku pripoveda po dve priče. Do kraja života Čoser je napisao manje od četvrtine planiranih priča u kojima je majstorski prikazao niz tema i motiva iz svih slojeva ondašnjeg društva. U 15. veku književnost u Engleskoj opada, ali se u Škotskoj pod uticajem Čosera javlja niz snažnih, originalnih pesnika (V. Danbar, škotski kralj Džejms I, R. Henrison i Gavin Daglas). U Engleskoj, oko 1470. godine Tomas Malori u prozi prepričava francuske i engleske legende o kralju Arturu. U to doba nastaje i većina narodnih balada.[7] Renesansa (1500–1660) Уреди Period renesanse je obeležen otkićem novih kontinenata, velikim interesom za proučavanje antičkih klasika, i rađanjem nove nauke. Nakon što je Vilijam Kekston uveo štamparsku presu u Englesku 1476. godine, kolokvijalna književnost je cvetala.[12] Reformacija je inspirisala produkciju narodne liturgije što je dovelo do objavljivanja Knjige uobičajenih molitvi (1549), sa trajnim uticajem na književni jezik. Engleska renesansa je bila kulturni i umetnički pokret u Engleskoj od kasnog 15. do 17. veka. Ona je povezana s paneuropskim renesansom za koju se obično smatra da jze započela u Italiji u kasnom 14. veku. Poput većeg dela severne Evrope, u Engleskoj se malo toga događalo do jednog veka kasnije. Renesansni stil i ideje su veoma sporim tempom penetrirale Englesku, i elizabetansko doba iz druge polovine 16. veka se obično smatra najvišim stupnjem engleske renesanse.[13] Italijanski uticaj se isto takom može naći u poeziji Tomasa Vajata (1503–1542), jednog od najranijih engleskih renesansnih pesnika. On je odgovoran za mnoge izume u engleskoj poeziji, i zajedno sa Henrijem Hauardom (1516/1517–1547) uveo je sonet iz Italije u Englesku u ranom 16. veku.[14][15][16] Šekspir de kvinsi dzejms dzojs carls dikens romanticari engleski pisci istorija engleske knjizevnosti uliks roman toka svesti ivo vidan

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Стефановић, Мирјана, 1939- = Stefanović, Mirjana, 1939- Наслов Индиго : песме / Мирјана Стефановић Врста грађе поезија Језик српски Година 1973 Издавање и производња Београд : Нолит, 1973 (Суботица : Бирографика) Физички опис 63 стр. ; 20 cm ISBN (Брош.) Напомене На пресавијеном делу коричног листа ауторова слика и белешка о њему. УДК 821.163.41-1 COBISS.SR-ID 112199175 Mirjana Stefanović S Vikipedije, slobodne enciklopedije Idi na navigacijuIdi na pretragu Mirjana Stefanović Mirjana in Belgrad 039.jpg Mirjana Stefanović Mesto rođenja Niš, Kraljevina Jugoslavija Mirjana Stefanović (Niš, 1939) je srpska književnica.[1] Sadržaj 1 Biografija 2 Knjige za odrasle 3 Knjige za decu 4 Dramski radovi 5 Prevodi 6 Kritičari 7 Antologije i panorame 8 Nagrade i priznanja 9 Reference 10 Spoljašnje veze Biografija Živela je u Nišu, Kosančiću i Novom Sadu, a od 1951. u Beogradu. Školovala se u Novom Sadu, Beogradu i Delhiju, Indija. Magistar je engleske književnosti. Godine 1966-1967. radila kao novinar saradnik na Trećem programu Radio-Beograda, a od 1967. do 1973. bila novinar redaktor u Dečijoj redakciji Radija. Od 1974. do 1991. urednica u izdavačkoj kući Nolit. Osnovala i šesnaest godina vodila biblioteku Raspust u kojoj je objavila preko pedeset knjiga za mlade izabranih iz svetske i domaće književnosti. Učestvovala u uređivanju savremene poezije i bila urednica biblioteke Zanimljiva nauka. Glavna urednica edicije Prva knjiga Matice srpske (1974-1979) i član redakcije Letopisa Matice Srpske (1982-1983). Mirjana in Belgrad 139.JPG Mirjana in Belgrad 239.JPG Mirjana in Belgrad 339.jpg Knjige za odrasle Voleti, pesme, Matica Srpska, Novi Sad 1960 Odlomci izmišljenog dnevnika, proza, Matica Srpska, Novi Sad 1961 Proleće na Terazijama, pesme, Prosveta, Beograd 1967 Indigo, pesme, Nolit, Beograd 1973 Radni dan, pesme, Matica Srpska, Novi Sad 1979 Savetnik, proza, BIGZ, Beograd 1979 Prošireni savetnik, proza, Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad 1987 Pomračenje, pesme, "Fondi Oryja Pala" Novi Beograd-Kranj 1995, drugo izdanje Beogradski krug i Centar za antiratnu akciju, Beograd 1996 Iskisli čovek, izabrane pesme, Nolit, Beograd 2003 O jabuci, proza, Dnevnik, Novi Sad 2009 Promaja, izabrane i nove pesme, Zadužbina Desanka Maksimović, Narodna biblioteka Srbije, Beograd 2011 Škola života, izabrane pesme, Grupa 484, Beograd 2012 Održi plamen, izabrane i nove pjesme, Društvo pisaca Bosne i Hercegovine, Međunarodna književna manifestacija "Sarajevski dani poezije", Sarajevo 2013 Trap, Narodna biblioteka Stefan Prvovenčani, Kraljevo, 2018. Knjige za decu Vlatko Pidžula, pesme i priče, Prosveta, Beograd 1962, drugo izdanje Narodna knjiga Beograd, 2007 Enca sa kredenca, pesme, "Radivoj Ćirpanov" Novi Sad 1969, 1975, Veselin Masleša, Sarajevo 1978 Štrickalice, priče, BIGZ, Beograd 1972. Šta da radi ova fota?, roman, Nolit, Beograd 1979, Glas, Banja Luka 1989, Dnevnik, Novi Sad 2003 Mit érdemel az a bűnös, prevod na mađarski romana Šta da radi ova fota? , Forum, Novi Sad 1984 Drugari sa repom, četiri slikovnice sa ilustracijama Marka Krsmanovića, Nolit, Beograd 1985 Šola za velike, priče, prevod na slovenački, Mladinska knjiga, Ljubljana 1985 Čudo do čuda, priče, Vuk Karadžić, Beograd 1986 Sekino seoce, roman, IP Ginko,Ginis Yu, Beograd 1994 Zlatne ribice, pesme i priče, Matica Srpska, Novi Sad 1994 O Uglješi, pesme, Prosveta, Beograd 1996, autorsko izdanje, Beograd 2000 Škola ispod stola, pesme i priče, Portal, Beograd 2004 Prvi poljubac, izabrane igre za decu, Bookland, Beograd 2010 Comot i svila, izabrane pesme i priče, "Smederevska pesnička jesen", Smederevo 2011 Sa Katarinom Granata-Savić priredila knjigu "Moja majka - pisci govore o svojim majkama", Zmajeve dečije igre, Novi Sad 2007 Dramski radovi Leći na rudu, tv drama, TV Beograd, 1968 Beli zečevi, tv drama, TV Beograd, 1970 Kakav dan, tv drama, TV Beograd, 1979 Proleće života, tv drama, TV Beograd, 1980 Činiti čin, eksperiment u jeziku, kompozitor Dušan Radić, Treći program Radio-Beograda , 1965 Urlikologija, radio-drama, Treći program Radio-Beograda , 1968 Cecilija od Cimberije, pozorišna igra za decu, Teatar Boško Buha, Beograd 1969 Radio-Beograd i druge jugoslovenske radio-stanice emitovale su više njenih radio-igara za decu od kojih su izabrane objavljene u knjizi Prvi poljubac. Prevodi Sa engleskog je prevela indijske romane Takaži Šivašankara Pilai : Račići, Nolit, Beograd 1966 Balačandra Radžan : Tamni igrač, Prosveta, Beograd 1977. Kritičari O njenim su delima afirmativno pisali, u listovima, časopisima, i u svojim knjigama ugledni srpski i jugoslovenski kritičari, od Miroslava Egerića 1957. u Studentu, do Jelene Milinković u internet časopisu Agon 2011. Među njima su i : Milica Nikolić, Petar Džadžić, Miloš I. Bandić, Predrag Palavestra, Miodrag Protić, Bogdan A. Popović, Božo Vukadinović, Sveta Lukić, Vuk Krnjević, Staniša Tutnjević, Draško Ređep, Srba Ignjatović, Bojana Stojanović Pantović, Jovica Aćin, Vasa Pavković, Saša Radojčić, Stevan Tontić, Vladimir Milarić, Jovan Ljuštanović, Janez Rotar, Franci Zagoričnik, Niko Grafenauer, Vjeran Zupa, Branko Bošnjak, Enver Kazaz... Antologije i panorame Pesme i priče Mirjane Stefanović uvrštene su u osamdesetak antologija i panorama na srpskom i drugim jezicima. Među njima su i : Sveta Lukić, Vuk Krnjević : Posleratni srpski pesnici, Nolit, Beograd 1970. Stevan Radovanović, Slobodan Radaković : Srpske pesnikinje od Jefimije do danas, Slovo ljubve, Beograd 1972 Milovan Vitezović : Antologija savremene srpske satirične priče, Jež, Beograd 1980 Vuk Krnjević : Med resničostjo in snom, antologija srbske poezije XX stoletja, Cankarjeva založba, Ljubljana 1984 Stevan Tontić : Moderno srpsko pjesništvo - velika knjiga moderne srpske poezije od Laze Kostića do danas, Svjetlost, Sarajevo 1991 Gane Todorovski i Paskal Gilevski : Srpskata poezija vo XIX i XX vek, Skopje 2000 Radmila Lazić : Mačke ne idu u raj - antologija savremene ženske poezije, K.V.S., Beograd 2000 Bojana Stojanović Pantović : Srpske prozaide - antologija srpskih pesama u prozi, Nolit, Beograd 2001 Bojana Stojanović Pantović : Nebolomstvo, panorama srpskog pesništva kraja HH veka, Durieux, Zagreb 2006 Časlav Đorđević : Srpski sonet, Službeni glasnik, Beograd 2009 Branko Matan : Povijest u stihovima, Gordogan, Zagreb 2009 Ivana Maksić, Predrag Milojević : Do zuba u vremenu, Presing, Mladenovac-Beograd 2014 Božo Koprivica i Lazar Ristovski : Antologija ljubavne pozije srpske, Zillon film, Beograd 2012 Bora Ćosić : Dečja poezija srpska, edicija Srpska književnost u sto knjiga, Matica Srpska Novi Sad, Srpska književna zadruga, Beograd 1965 Vladimir Milarić : Zeleni bregovi detinjstsva, "Radivoj Ćirpanov", Novi Sad 1970, 1977 Zvonimir Balog : Zlatna knjiga svjetske poezije za djecu, Nakladni zavod Matice hrvatske, Zagreb 1975 Niko Grafenauer : Pa mi verjamete, izbor jugoslovanskega modernega pesništva za mladino, Mladinska knjiga, Ljubljana 1980. Leonid Jahnin : Dvenadcat slonov, Detska literatura, Moskva 1983 Vladimir Milarić : Roža čudotvorna, antologija sodobnega jugoslovanskega pesništva za otroke, Mladinska knjiga, Ljubljana 1985. Dragan Lakićević : Antologija srpske poezije za decu, Bookland, Beograd 1995 Milovan Vitezović : Antologija svetske poezije za decu, Dereta, Beograd 2001 Raša Popov : Sto najlepših pesama za decu, YU marketing press, Beograd 2002 Pop D. Đurđev : Dva alava lava, ludoteka savremene srpske poezije za decu, Dnevnik, Novi Sad 2003 Raša Popov, Pop D. Đurđev : Vsičko, koeto rastne bi iskalo da pee - antologija srpske dečje poezije na bugarskom, Zmajeve dečje igre, Novi Sad - Niš 2006 Pero Zubac : S one strane duge - antologija srpskog pesništva za decu, Media Invest, Novi Sad, Srpska knjiga, Ruma, 2006 Nagrade i priznanja Nagrada Novosadske Tribine mladih za rukopis knjige Odlomci izmišljenog dnevnika 1959. Nagrada Neven za Vlatka Pidžulu, najbolja knjiga za decu u Srbiji, 1962. Nagrada Politikinog zabavnika za Sekino seoce, najbolja kljiga za decu u Jugoslaviji, 1994. Nagrada Zmajevih dečjih igara za izuzetan stvaralački doprinos književnosti za decu, 1995. Nagrada Pro Femina za knjigu pesama Pomračenje 1997. Nagrada Desanka Maksimović za celokupno pesničko delo i doprinos srpskoj poeziji, 2010. Povodom dodele ove nagrade održan je naučni skup o pesništvu laureatkinje, a tekstovi sa tog skupa objavljeni su u zborniku Poezija Mirjane Stefanović, Zadužbina Desanka Maksimović, Beograd 2012. Zlatni ključić Smedereva, za životno delo u oblasti dečije književnosti 2011. Zlatno Gašino pero, nagrada za životno delo i "doprinos vedrom duhu detinjstva", Lazarevac 2012. Nagrada Bosanski stećak, koju dodeljuje žiri Međunarodne književne manifestacije Sarajevski dani poezije, 2013. Prva je žena dobitnica ove ugledne međunarodne nagrade čiji su laureti i Tadeuš Ruževič, Kristofer Meril, Čarls Simić, Mirko Kovač, Luko Paljetak... Povelja Zmajevih dečijih igara za izuzetan doprinos književnosti za decu, 2017. Nagrada Milica Stojadinović Srpkinja za knjigu pesama "Trap", 2019. Reference Srpsko književno društvo/Mirjana Stefanović Spoljašnje veze P vip.svg Portal Biografija P literature.svg Portal Književnost Portal Srbija Mirjana Stefanović na sajtu IMDb (jezik: engleski) pru Nagra

Dragoljub Stojadinović: KNJIŽEVNA TRAJANJA II knjiga, Jedinstvo Priština 1973, tvrdi povez, str. 300. Književni eseji i kritike. Sadržaj na slikama. Očuvanost 4-; korica malo pohabana. Драгољуб Стојадиновић (Милошево, код Јагодине, 18. април 1929 – Београд, 18. март 2018) био је српски есејиста, књижевни и позоришни критичар, романописац и драматург. Основну школу завршио је у Милошеву, а гимназију у Јагодини. Уписао се на Филозофски факултет у Београду (Група за југословенску књижевност) и дипломирао на Филозофском факултету у Приштини 1973. године. У Радио Приштину је дошао 1954. године, у којој је радио као новинар и уредник програма на српском језику. Поред рада у Радио Приштини, где је дао ауторски печат својим емисијама, које су од педесетих година прошлог века пружале полет културном стваралаштву и интелектуалном и културном животу на Косову и Метохији (попут емисија „Речи, облици, тонови“, „Са разних меридијана“…), уз Рада Николића и Вука Филиповића, један је од оснивача часописа Стремљења 1960. године, у чијој је редакцији од самог почетка. С групом песника оснивач је Песничких сусрета Лазар Вучковић 1970. године. Био је први уредник књижевне едиције НИП Јединства од 1971. године. Две деценије, од 1954. до 1976. године, писао је позоришну и књижевну критику на Косову. По одласку из Приштине, 1976. године, радио је у Управи за цивилну ваздушну пловидбу и `Привредном прегледу` у Београду. У периоду од десет година (1996—2006) писао је књижевну критику у Вечерњим новостима. Написао је више десетина есеја и приказа у часописима Стремљења, Књижевна критика, Дело, Књижевност и другим. У оставштини има две књиге студија и критика и роман. Објављивао је и под именом Драган Стојадиновић.

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Munro, Alice, 1931- = Манро, Алис, 1931- Наслов Bekstvo / Alis Manro ; preveo s engleskog Predrag Šaponja Јединствени наслов Runaway. српски језик Врста грађе кратка проза Језик српски Година 2015 Издање 4. izd. Издавање и производња Zrenjanin ; Novi Sad : Agora, 2015 (Novi Sad : Sajnos) Физички опис 257 str. ; 22 cm Други аутори - особа Šaponja, Predrag, 1972- = Шапоња, Предраг, 1972- Збирка ǂBiblioteka ǂAgora ; ǂknj. ǂ9 Садржи и Bekstvo (7-39); Prilika (40-68); Uskoro (69-98); Tišina (99-122); Strast (123-150); Ogrešenja (151-178); Varke (179-203); Moći (204-251). Beleška o autoru (253-254). Beleška o prevodiocu (255). ISBN 978-86-6053-063-1 (karton) Напомене Prevod dela: Runaway / Alice Munro "Nobelova nagrada za književnost 2013." --> korice Tiraž 1.000. Beleška o autoru: str. 253-254 Beleška o prevodiocu: str. 255. УДК 821.111(71)-32 Алис Манро Алис Манро Alice Munro.jpg Пуно име Алис Ен Лејдлоу Датум рођења 10. јул 1931. (90 год.) Место рођења Вингам, Онтарио Канада, Утицаји од Вилијам Максвел, Јудора Велти, Џејн Остин, Шарлот Бронте, Емили Бронте, Стендал, Лав Толстој, Фјодор Достојевски, Џон Апдајк,[1] Иван Тургењев, Антон Чехов, Кетрин Менсфилд, Џејмс Џојс, Томас Ман, Франц Кафка, Марсел Пруст, Aјрис Мурдок Најважнија дела Животи девојака и жена Собарица просјак Пријатељ из моје младости Љубав добре жене Награде Governor General's Award (1968, 1978, 1986) Гилерова награда (1998, 2004) Man Booker International Prize (2009) Нобелова награда за књижевност (2013) Алис Манро (енгл. Alice Munro; Вингам, Онтарио, 10. јула 1931) је канадска књижевница, која пише на енглеском језику. Добитница је Нобелове награде за књижевност 2013. и Man Booker International награде 2009. за животно дело. Такође је троструки добитник канадског признања Governor General's Award за фикцију.[2][3][4] Приче Манровљеве најчешће су смештене у провинцији Хјурон у југозападном делу Онтарија[5] Оне истражују људску сложеност једноставним прозним стилом.[6] Манровљева писања су је означила као „једну од највећих свеобухватних писаца фикције“, а Синтија Озик назвала „њиховим Чеховом“[7] Садржај 1 Младост 2 Књижевни рад 3 Стил писања 4 Лични живот 5 Дела 5.1 Оригиналне збирке кратких прича 5.2 Компилације кратких прича 6 Признања и почасти 7 Референце 7.1 Напомене 8 Спољашње везе Младост Манро је рођена као Алис Ен Лејдлоу (енгл. Alice Ann Laidlaw) у Вингаму, Онтарио. Њен отац, Роберт Ерик Лејдлоу, био је сакупљач лисичјег и крзна канадске куне[8] а њена мајка Ен Кларк Лејдлоу, била је наставница у школи. Манро је почела с писањем као тинејџерка, објавила је своју прву причу „Димензије сенке“ (The Dimensions of a Shadow) 1950, док је студирала енглески и журналистику на Универзитету Западног Онтарија уз двогодишњу стипендију[9][10] Током овог периода радила је као конобарица, берач дувана и библиотекарска службеница. 1951. напушта универзитет, где је студирала енглески од 1949, да би се удала за колегу студента Џејмса Манроа. Њих двоје су се преселили у Дандарејв, Западни Хановер, где је Џејмс имао посао у робној кући. 1963, пар се сели у Викторију, где отварају Књиге Манрових, које послују и данас. Књижевни рад Манрова високо призната прва збирка прича, Плес веселих сенки (Dance of the Happy Shades) (1968), освојила је Governor General's Award, канадско највише књижевно признање[11] Тај успех је праћен Животима девојака и жена (Lives of Girls and Women) (1971), збирком међусобно повезаних прича понекад погрешно описаних као роман. 1978, Манрова збирка међусобно повезаних прича Ко мислиш да си? (Who Do You Think You Are?) је објављена (под насловом The Beggar Maid: Stories of Flo and Rose, Собарица просјак: Приче стреле и руже у Сједињеним Државама). Ова књига омогућила је Манровој да освоји друго Governor General's Award признање.[12] Од 1979. до 1982. ишла је у обилазак у Аустралију, Кину и Скандинавију. 1980. Манрова је имала позицију писца са местом у Универзитету Британске Колумбије и у Универзитету Квинсланда. Током 1980-их и 1990-их објављивала је збирке кратких прича једном у сваке четири године. Манрове приче се појављују често у публикацијама као што су The New Yorker, The Atlantic Monthly, Grand Street, Mademoiselle, иThe Paris Review. У интервјуима поводом промоције њене збирке из 2006-е The View from Castle Rock, Манро је сугерисала да можда неће даље објављивати збирке. Касније је опорекла и објавила даљи рад. Њена збирка Превише среће (Too Much Happiness) је објављена у августу 2009.[13] Њена прича Медвед је дошао преко планине (The Bear Came Over the Mountain) је адаптирана за екран и режирана од Саре Поли као филм Away from Her, са Џули Кристи и Гордоном Пинсентом у главним улогама. Филм је дебитовао на Међународном филмском фестивалу у Торонту 2006-е и био је номинован за Academy Award за најбоље адаптиран сценарио, али изгубио је од No Country for Old Men. Дана 10. октобра 2013, Манров је додељена Нобелова награда за књижевност, цитирана као „мајстор свеобухватне кратке приче“[2][14][15] Она је прва Канађанка и 13. жена која је добитник Нобелове награде за књижевност.[а] Стил писања Многе Манрове приче су смештене у провинцију Хјурон, Онтарио. Њена снажна регионална преокупација је једна од одлика њене фикције. Друга је свезнајући наратор који служи да направи смисао свету. Многи пореде Манрове околности малог места са писцима руралног Југа Сједињених Држава. Као и у делима Вилијама Фолкнера и Фланери О'Конор, њени ликови се често суочавају са дубоко укорењеним навикама и традицијама, али реакције Манрових ликова су генерално мање интензивни од јужних писаца на тему. Њени мушки ликови теже да обухвате особине сваког човека, док су њени женски ликови више сложени. Много Манровог рада приказује дословно жанр познат као Јужноонтаријски сирови.[16] Манров рад је често поређен са великим писцима кратких прича. У њеним причама, као и у Чеховљевим, радња је у другом плану и мало тога се дешава. Као и код Чехова, Гаран Холкоумб примећује: „Све је базирано на епифаничном тренутку, нагло просвећивање, концизан, суптилан, откривајући детаљ.“ Манров рад се сноси са „љубављу и послом, и неуспеху код оба. Она дели Чеховљеву опсесију временом и нашу веома жаљену немогућност да одложимо или спречимо његово немилосрдно напредовање.“[17] Честа тема њеног рада, посебно видљива у њеним ранијим причама, била је дилема девојке која се приближава пунолетству и која се сукобљава са њеном породицом и градићем у којем је одрастала. У скоријим делима, као што је Мржња, пријатељство, удварање, љубав, брак (2001) (Hateship, Friendship, Courtship, Loveship, Marriage) and и Бегунац (Runaway) она замењује фокус невољама средњег века, женама које су саме, и старошћу. Манрова проза открива нејасноће живота: „иронично и озбиљно у исто време“, „мото побожности и части и ватрена нетрпељивост“, „посебно, бескорисно знање“, тоне пискаве и „срећне срамоте“, „лош укус, бездушност, радост тога“. Њен стил ставља фантастику поред уобичајеног, где свако поткопава друге на начин да једноставно и без напора буди живот.[18] Како Роберт Такер примећује: „Манрово писање ствара... емпатијску унију међу читаоцима, критичарима највидљивије међу њима. Ми смо изобличени њеним писањем због њене вероватности — не од мимикрије, такозваног и реализма, али пре осећањем биња самог себе... једноставно биња људско биће.“[19] Многи критичари су тврдили да Манрове приче често имају емоционалну и буквалну дубину романа. Неки су питали да ли Манро заправо пише мале приче или романе. Алекс Киган, пишући у „Електирици“, дао је једноставан одговор: „Кога је брига? У већини Манрових прича има много тога као у многим романима.“[20] Лични живот Манро је била венчана за Џејмса Манроа од 1951. Њихове кћерке Шејла, Кетрин и Џени рођене су редом 1953, 1955 и 1957. Кетрин је умрла 15 сати по рођењу. Године 1963, Манрови су се преселили у Викторију где су отворили Књиге Манрових, популарну продавницу књига која још увек послује. 1966, њихова кћерка Андреа је рођена. Елис и Џејмс Манро су се развели 1972. Манрова се вратила у Онатрио где је постала писац с местом у Универзитету Западног Онтарија, а 1976. примила је звање доктора наука од те установе. 1976, удала се за Џералда Фремлина, картографа и географа кога је упознала у њеним универзитетским данима.[9] Пар се преселио изван Клинтона, Онтарио, а касније у кућу у Клинтону, где је Фремлин умро 17. априла 2013, са 88 година.[21] На појављивању у Торонту у октобру 2009, Манро је индицирала да је имала третман против рака и за стање срца које је захтевало операцију премошћавања коронарне артерије[22] Дела Оригиналне збирке кратких прича „Плес срећних сенки“ (Dance of the Happy Shades)- 1968 (добитник Governor General's Awards 1968) „Животи девојака и жена“ (Lives of Girls and Women) - 1971 „Нешто што сам мислила да ти кажем“ (Something I've Been Meaning to Tell You) - 1974 „Ко мислиш да си?“ (Who Do You Think You Are?)- 1978 (добитник Governor General's Awards 1978; такође објављена и као The Beggar Maid, „Собарица просјак“) „Месеци Јупитера“ (The Moons of Jupiter)- 1982 (номинован за Governor General's Awards 1982) „Прогрес љубави“ (The Progress of Love)- 1986 (добитник Governor General's Awards за фикцију 1986) „Пријатељ из моје младости“ (Friend of My Youth)- 1990 (добитник Trillium Book Award) „Отворене тајне“ (Open Secrets)- 1994 (номинован за 1994 Governor General's Awards) „Љубав добре жене“ (-{The Love of a Good Woman}-) - 1998 (добитник Гилерове награде 1998) „Мржња, пријатељство, удварање, љубав, брак“ (Hateship, Friendship, Courtship, Loveship, Marriage) - 2001 (реобјављено као Away From Her) „Бегунац“ (Runaway) - 2004 (добитник Гилерове награде. 2004. ISBN 978-1-4000-4281-4. „Поглед из каменог замка“ (The View from Castle Rock) - 2006 „Превише среће“ (Too Much Happiness)- 2009 „Драги животе“ (Dear Life)- 2012 Компилације кратких прича Governor General's Literary Award за фикцију на енглеском језику (1968, 1978, 1986) Канадска књижарска награда за Животе девојака и жена (1971) Ужи избор за годишњу (УК

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Maricki-Gađanski, Ksenija, 1939- = Марицки-Гађански, Ксенија, 1939- Скопетеа, Елени Наслов Povratak poeziji : savremena grčka poezija / izbor i prevod sa grčkog Ksenija Maricki Gađanski i Eleni Skopetea Врста грађе поезија Језик српски Година 1977 Издавање и производња Beograd : Radio Beograd, 1977 Физички опис 80 str. ; 24 cm ISBN (Broš.) Напомене Poseban otisak iz časopisa "Treći program", leto-jesen 1977

Efrosini Manda-Lazaru je rođena na Kipru. Studirala je grčku filologiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Atini. Od 1995. do 2003. godine je radila u Službi za edukativnu psihologiju pri Ministarstvu obrazovanja i kulture Kipra kao koordinatorka za specijalne programe za gimnazije, kao i za sastavljanje pedagoških priručnika. Od 2003. do 2011. godine je radila kao koordinatorka programa za Zonu edukativnih prioriteta u školama Stare Nikozije. Piše poeziju i prozu (uglavnom za decu). Dobitnica je Nacionalne nagrade Kipra za poeziju, za knjigu Noje u gradu, objavljenu 2012. godine. Poezija joj je prevođena na italijanski i francuski jezik. Poezija: Dani Tkalje i Noći Nage, 2002. … u ljubav ćemo ili u smrt…, 2005. Donja suknja, 2011. Noje u gradu, 2012. Skupljačica mina, 2014. Proza: Bez Arijadne. U zemlji autizma u društvu poezije, roman, 2006. Prijatelju, ja nisam kao ti. Pismo jednog usamljenog deteta, 2006.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rolan Žerar Bart (franc. Roland Gérard Barthes; Šerbur Oktevil, 12. novembar 1915 – Pariz 25. mart 1980)[1] bio je francuski teoretičar književnosti, filozof, književni kritičar i semiotičar. Njegovo polje interesovanja bilo je široko. Izvršio je snažan uticaj na razvoj strukturalizma, semiotike, egzistencijalizma, marksizma, antropologije i poststrukturalizma. Bart je rođen 12. novembra 1915. u Šerburu u Normandiji kao sin Anrijete i Luja Barta, pomorskog oficira.[2] Otac mu je poginuo 1916. na Severnome moru za vreme Prvog svetskog rata. Sa jedanaest godina zajedno sa majkom preselio se u Pariz, no uprkos preseljenju Bart je čitav život ostao vezan za svoj rodni kraj. Na pariskoj Sorboni, koju pohađa od 1935. do 1939, pokazuje se ambicioznim učenikom. U tom razdoblju bolovao je od raznoraznih bolesti, uključujući i tuberkulozu, zbog koje je mnogo vremena proveo u izolaciji sanatorijuma.[3] Učestali zdravstveni problemi negativno su uticali na njegovu akademsku karijeru i polaganje ispita. Zbog lošeg zdravlja bio je oslobođen vojne službe. Od 1939. do 1948. radio je na dobijanju diplome iz gramatike i filologije, izdao je svoje prve akademske radove, sudelovao je u medicinskim studijima, ali se i dalje borio sa lošim zdravstvenim stanjem. Godine 1948. vratio se isključivo akademskome radu, te je dobio nekoliko kratkoročnih poslova na institutima u Francuskoj, Rumuniji i Egiptu. Istovremeno pisao je za pariski levičarski časopis Borba (Combat), a ti članci su vremenom izrasli u knjigu Le degré zéro de l`écriture (1953). Narednih sedam godina proveo je u Centre national de la recherche scientifique gde je studirao leksikologiju i sociologiju.[4] Takođe, u tome periodu počeo je da piše popularni serijal eseja za časopis Les Lettres Nouvelles u kojima je pobijao mitove popularne kulture (kasnije su eseji okupljeni i objavljeni u zbirci Mitologije izdanoj 1957. godine).[5] Poznavajući u izvesnoj meri engleski jezik, Bart je predavao na Midlberi koledžu 1957. godine i sprijateljio se sa budućim engleskim prevodiocem velikog dela njegovog rada, Ričardom Hauardom, tog leta u Njujorku.[6] Rane šezdesete proveo je istraživajući semiotiku i strukturalizam. Mnogi njegovi radovi su kritikovali postojeće tradicionalne akademske poglede književne kritike. Njegove ideje dovele su ga u javni sukob sa Romonom Pikarom, koji ga je napao u tekstu Nova kritika zbog navodnog nedostatka poštovanja prema francuskpj književnoj tradiciji. Bart mu je odgovario u svome delu Kritika i istina iz 1966. gde je optužio staru građansku kritiku za manjak brige o nijansama i finoći jezika, te o selektivnoj neukosti u kritici dijalektičkih teorija (kao što je na primer marksizam). Do kasnih šezdesetih Bart je stekao veliki ugled. Putuje u SAD i Japan te održava prezentacije. Svoje najpoznatije delo, esej Smrt autora, koje služi kao jedan od osnovnih prelaznih radova u istraživanju logike strukturalističke misli, objavio je 1967. godine. Nastavio je da doprinosi zajedno sa Filipom Solerom avangardnom književnom časopisu Tel Quel, gde se razvijaju slične ideje Bartovim. Bart objavljuje knjigu S/Z 1970, u kojoj je analizirao Balzakovu pripovetku Sarazin. Tokom sedamdesetih nastavio je graditi književnu kritiku, te razvija pojmove tekstualnosti i književničke neutralnosti. 1971. gostuje kao predavač na univerzitetu u Ženevi. Godine 1977. bio je odabran za predavača na katedri za književnu semiologiju na Koležu de Frans u Parizu. Iste godine njegova majka Anrijeta Bart, sa kojom je živeo 60 godina umire. Njegovo poslednje veliko delo Mračna komora je delom esej o prirodi fotografije, a delom pomirenje sa smrću njegove majke. Dana 25. februara 1980. Barta je udario automobil, nakon što je napustio zabavu, koju je održao Fransoa Miteran. Mesec dana kasnije umiro je od posledica povrede...

Prodajem izuzetno očuvanu, maltene novu knjigu priča naše priznate i nagrađivane autorke i nekadašnje novinarke Radio Beograda Jelene Lengold. Smatra se da su ovom delu ,,biseri njenog pera". Povez:Tvrdi Izdavačka kuća:Arhipelag Format:14x21 Lično preuzimanje na teritoriji Beograda,moguće i pouzećem. Budite slobodni da me kontaktirate radi dogovora putem mejla: [email protected]

San koji traje deset godina postaje mesečev trag vučije ‒ usamljeničke ‒ senke. ‒ Da li si budan? ‒ Ne. ‒ Pričaj nešto. ‒ O čemu? O smrti? ‒ Svejedno, ne podnosim mrak i tišinu u njemu. Ne, nije svejedno. Nemoj o smrti! ‒ Hoćeš li da pričam kako sam jednom išao u Vavilon? ‒ Pričaj. Godina je 2013. Napolju je grad poput države i sve vrvi kao u košnici. Moskva… Artjom je priznao sve i najzad odlučio da ostane, dobro je što je na tom mestu, drugi bi radili gore. Koliko je strašnih noći, koliko divljih borbi zapamtila njegova soba čineći se većom od grada. Želeo je da se oslobodi unutrašnjeg grča, ali cena je bila da zaplače. ‒ Ne o smrti, rekao je. Suviše ga boli. Neću o smrti, poštedeću ga. Oduvek se plašio da zaplače, za razliku od mene, iluzijoniste koji je na svaku banknotu realiste ronio suze. Život prolazi, prijatelju, i iz tog voza se ne iskače, osim… Zbog uspomene na „nju“ prestao je da slika, a onda je sve radio nakaradno. Potrebna mu je moja pomoć, pomislio sam, želeo bih da preživi, da „ne iskoči“! Ispričao sam mu ono što ga se ne tiče u pokušaju da ga probudim, ali to ga je učinilo znatiželjnim. Okriviće me da sam ga odvukao u sve to, ali nije me briga, sve ovo je ipak san. U njemu je bes i nepomirenost, i stalna misao o odmazdi samo puko ništavilo. Plašiće on mene svojim mrakom, ali spremam mu iznenađenje koje je izvan njega. Čime je moguće pobediti smrt, savladati je i najzad od nje okrenuti, odgurnuti kao od nečeg ne više tako važnog i konačnog? San se učinio kao pouzdano skrovište od neprekidnog bola, ali u snu se nije dalo ostati. Ne dugo ili ne dovoljno dugo. Napolju ceo grad liči na njegovo lice, a iznutra, unutar sna, on mutnim okom prati zvezdu što pada kroz celu noć u jesenju zoru poput senke lutkarskog teatra… godina je 2003. Ceo nam je život dosada, a spavamo u nemiru…

Radio drame su ponovo aktuelne. Ovaj vid adaptacije ponekad ume da vam približi neko književno delo mnogo više od bilo kog drugog vizuelnog vida. Na CDu se nalaze sledeća dala pretočena u radio drame: Seobe, Druga knjiga Seoba, Dnevnik o Čarnojeviću i Lirika Itake. Početkom 2013. godine nastala je ideja da deo produkcije Dramskog programa Radio Beograda bude posvećen obeležavanju 120 godina od rođenja Miloša Crnjanskog. Ispostavilo se da je transponovanje njegovih dela u medij radija, otvorilo autorima nesagledivo polje slobode. Zvuk, umetnost zvuka, provokacija unutarnjeg slušaočevog oka, polje slika nesvesnog, magijskog, beskrajnoplavokružnog, ono specifično vreme koje samo radio ume da iznedri, pružili su autorima i saradnicima radost i privilegiju da pulsiraju njegovim istovremeno divljim i melanholičnim damarima. Sada se taj svet otvara i pred vama, slušaocima i čitaocima.