Paideia Beograd, 2009. 21 cm, 159 str. tvrdi povez, latinica ISBN: 9788674484739 Gvozdeno doba, pisano u periodu rasnih nemira i vanrednog stanja u Južnoafričkoj Republici, jedino je Kucijevo delo koje neposredno govori o istorijskim događajima. Pripala mu je nagrada «Knjiga godine» britanskog lista Sunday Express 1990. i nagrada katalonskih izdavača Premi Llibreter 2003.\ \ Da li je u zlim vremenima dovoljno biti dobar čovek? Elizabet Karen, profesorka antičke književnosti, zna šta su Hesiod i Ovidije pevali o gvozdenom dobu, ali tek pod starost dobija priliku da iskusi policijski teror u vlastitoj zemlji. Radio i TV o tome ne govore ništa, ali naselja oko Kejptauna su u plamenu, a u nerede je umešan i Beki, sin njene kućne pomoćnice. O tragičnim događajima koji slede, ona govori u pismu ćerci koja se odrekla svoje domovine i emigrirala u Ameriku. Jedini družbenik joj je Verkejl, klošar koga zatiče u svojoj bašti istog dana kad sazna da je neizlečivo bolesna. Verkejl je njen anđeo smrti, parodični Vergilije koji je vodi u podzemni svet, ćutljivi svedok njenih pokušaja da se iskupi.

Detalji predmeta Stanje Polovno Tvrd povez - 25 knjiga - 18 cm NOLIT BEOGRAD 1987 Unutrašnjost dobro očuvana - bez pisanja i podvlačenja Stanje kao na fotografijama K1 1. Počeci srpske drame 2. Joakim Vujić – Izabrane drame 3. Jovan Sterija Popović – Izabrane komedije i drame I 4. Jovan Sterija Popović – Izabrane komedije i drame II 5. Posrbe 6. K. Trifković – Komedije i dramoleti 7. Istorijska drama XIX veka I 8. Istorijska drama XIX veka II 9. Đura Jakšić – Drame 10. Laza Kostić – Drame 11. Dragutin Ilić – Izabrane drame 12. Komedije i narodni komadi XIX veka 13. Drama na početku XX veka 14. Borisav Stanković – Drame 15. Vojislav M. Jovanović – Izabrane drame 16. Milutin Bojić – Izabrane drame 17. Branislav Nušić – Izabrane komedije i drame I 18. Branislav Nušić – Izabrane komedije i drame II 19. Drama između dva rata 20. Savremena drama I 21. Savremena drama II 22. Velimir Lukić – Izabrane drame 23. Aleksandar Popović – Izabrane drame 24. Dušan Kovačević – Izabrane drame 25. Radio i TV drama

Detalji predmeta Stanje Polovno Hari Sinkler Luis, Čovek koji je poznavao Kulidža Hari Sinkler Luis (1885‒1951), američki je nobelovac, jedan od najznačajnijih pripadnika takozvane izgubljene generacije. Napisao je više od 20 romana, oko 70 kratkih priča, nekoliko drama i zbirki poezije, a okušao se i kao filmski scenarista. Nakon završenih studija na Jejlu, radio je kao novinar i urednik u brojnim časopisima. Svoj prvi roman, pod nazivom Hike and the Aeroplane, objavio je 1912, a popularnost je stekao delom Glavna ulica (1920). Nakon romana Bebit (1922), napisao je roman Martin Arousmit (1925), za koji je nagrađen Pulicerovom nagradom, koju je odbio da primi. Potom su usledila dela Elmer Gantri (1927), Čovek koji je poznavao Kulidža (1928) i Dodsvort (1929). Prvi američki pisac koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost postao je 1930. godine. Tridesetih godina XX veka Sinkler Luis postaje jedan od najpopularnijih autora ne samo u svojoj domovini već i u Evropi. Među njegovim romanima iz tog perioda ističu se Ana Vikers (1933), Umetničko delo (1934), kao i To je ovde nemoguće (1935), koji se može bez dileme označiti kao začetnik političkog distopijskog žanra. Nakon Drugog svetskog rata napisao je nekoliko romana: Cass Timberlane (1945), Kraljevska krv (1947) i God-Seeker (1949). Roman Svet tako širok objavljen je posthumno, 1951. godine. Luisov književni stil odlikuje pronicljiva i satirična kritika provincijalnog života američke srednje klase, malograđanskih vrednosti i konformizma. Njegova slobodoumnost, odbrana demokratskih načela i političkih sloboda, feminizam i antirasizam, otvoreni ateizam i antifašizam, često su izazivali protivrečne reakcije javnosti. Umro je u Rimu, u šezdeset petoj godini, od posledica uznapredovalog alkoholizma. Pogledajte sve predmete koje prodajem https://www.limundo.com/Clan/leela.zr/SpisakAukcija

Detalji predmeta Stanje Nekorišćeno nOVA Knjiga nema sta, sve je u najboljem redu. Jeftinije nego u knjizari. Povoljna cena za to sto se nudi. Izdavač : LAGUNA, tvrde korice, velik format 17x24, 779 strana sadrzi: Ivkova slava • Zona Zamfirova • Pop Ćira i pop Spira • Limunacija na selu • Vukadin • Kir Geras -------------------------- Stevan Sremac (1855-1906), jedan od najpoznatijih proznih srpskih pisaca, rođen je u Senti u Bačkoj, gde je i provero svoje detinjstvo. Osnovnu školu završio je u rodnom gradu, da bi 1868, na poziv svog ujaka Jovana Đorđevića, otišao u Beograd. U prestonici je pohađao Prvu beogradsku gimnaziju, a kasnije školovanje nastavio u Velikoj školi, gde je i diplomirao na istorijsko-filološkom odseku. Čitavog života radio je kao profesor, a kao književnik proslavio se 90-ih godina XIX veka. Među srpskim realističkim piscima Stevan Sremac se smatra najizrazitijim predstavnikom humorističke proze. Njegova najpoznatija dela su: Pop Ćira i pop Spira, Vukadin, Zona Zamfirova, Ivkova slava, Ibiš-aga, Čiča Jordan, Kir Geras i mnoga druga.

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Mutić, Zoran Наслов Tri grčka pjesnika : Seferis, Ricos, Kavafi / Zoran Mutić Врста грађе књига Језик хрватски, српски Година [1980] Издавање и производња Sarajevo : Radio Sarajevo - Treći program, [1980] Физички опис 112 str. : ilustr. ; 24 cm Збирка Separati Trećeg programa Radio-Sarajeva ; br. 5 Напомене P. o.: Časopis br. 21-22, god. 1978.

Detalji predmeta Stanje Polovno Stanje ocuvano kao na slikama. Kraljica Jakvinta, opat Dolci i Vrijeme stida Mladen Lompar LOMPAR, Mladen (rođen na Cetinju 22. marta 1944, umro 15. avgusta 2017. u Kotoru), pjesnik, likovni kritičar. Muzejski savjetnik. Završio je Filozofski fakultet (Odsijek za istoriju umjetnosti) u Beogradu. Po završenim studijama radio je kao kustos u Narodnom muzeju. Od 1984. do 1995. bio je direktor Umjetničkog muzeja Crne Gore na Cetinju. Smijenjen je s tog mjesta jer nije dopustio da se u Muzej unesu ukradene slike sa hrvatskog ratišta. Lompar je bio komesar II i III Cetinjskog bijenala. Potpredśednik Dukljanske akademije nauka i umjetnosti. Bio je član i jedan od utemeljivača Crnogorskog društva nezavisnih književnika. Predśednik Crnogorskog P.E.N. Centra. Prvu knjigu pjesama – »Pustinožitelj« objavio 1970. Već od tada, a posebno od objavljivanja knjiga »Karabojno žitije« (1972), »Tajni osvit« (1975), »Noć poslije« (1981), »Uzalud riječ« (1986) i »Dnevnik iz boce« (1991) predstavlja neobičnu figuru savremenog crnogorskog pjesništva. Prva faza njegovog stvaralaštva odlikuje se istančanim lirskim kazivanjima. Okrenut je jezgrovitim jezičkim sklopovima i stihovima ljubavne tematike. Odlučan prevrat ka drugačijim načinima ispoljavanja započinje 1991. kada objavljuje »Prostor izgubljene svjetlosti«. Lomparova poezija je podvrgnuta raznovrsnim eksperimentima i uključivanju proze u pjesničko tkivo teksta, sa snažnijom upotrebom imaginacije. Iste godine iz štampe je izašao izbor iz pjesništva – »Dodir za gubilište« (priredio: Rajko Cerović, drugo izdanje 2001), koji se smatra jednim od reprezentativnijih knjiga te vrste u savremenoj crnogorskoj književnosti. Pogledajte ostale moje aukcije: https://www.limundo.com/Clan/BJB skladiste:knjige61

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Милановић, Братислав Наслов Далеко дом твој / Братислав Милановић Врста грађе поезија Језик српски Година 1977 Издавање и производња Крагујевац : Светлост, 1977 (Крагујевац : "Никола Николић") Физички опис 40 стр. ; 20 cm Збирка Завичајни песници ; 1 ISBN (Брош.) Напомене Тираж 500 Bratislav R. Milanović Članak Razgovor Latinica Čitaj Uredi Uredi izvor Istorija Alatke S Vikipedije, slobodne enciklopedije Bratislav R. Milanović Datum rođenja 1950. Mesto rođenja Aleksinac FNR Jugoslavija Bratislav R. Milanović (Aleksinac, 1950) srpski je književnik, novinar, književni kritičar i prevodilac. Biografija Studirao je jugoslovensku i svetsku književnost na Filološkom fakultetu[1] u Beogradu. Svoju prvu pesmu objavio je u beogradskom Studentu 1968. godine. Od 1974. godine objavljuje prikaze i kritike o pesničkim knjigama u emisiji „Hronika Trećeg programa Radio Beograda“, „Otvorena knjiga“ TV Beograd, „Književnoj reči“, „Književnim novinama“ i po brojnim listovima i časopisima. Od 1978. godine stalno radi u Radio Beogradu[2] kao novinar, voditelj i urednik u emisijama Beograda 202, Radio Beograda 1 i Radio Beograda 2, koje se bave književnošću i kulturom uopšte. Uređivao je književnost u programu Radio Beograd 1 i vodio kulturni magazin „Deset i po“. Član je Udruženja književnika Srbije[3] od 1976. godine. Član je srpskog PEN-a[4]. Od 1980. do 1982. godine bio je urednik za poeziju u Književnim novinama[5]. Od 1989. do 1992. godine živeo je u Parizu. Prema njegovom scenariju (poema Sto na raskršću) izvedena je 1995, u amfiteatru Spomen-parka Kraljevački oktobar u Kraljevu, scenska igra Srbija na raskršću, koju je režirao Dejan Mijač. Autor je radio-drame Vučija večera, Dramski program Radio Beograda, 1998. Godine 2000. bio je predsednik Odbora za međunarodnu saradnju Udruženja književnika Srbije, a od januara 2001. do decembra 2004. nalazio se na mestu Umetničkog direktora Međunarodnih susreta pisaca Udruženja književnika Srbije. Zastupljen u izboru Biljane D. Obradović Fives/Petice, pet američkih i pet srpskih pesnika, Contact Line and Cross-Culural Comunication 2002, Beograd – New York, dvojezično englesko-srpsko izdanje. Zastupljen je u više antologija srpske poezije objavljenih u svetu (Švedska, Poljska, Češka, Slovačka, Rumunija, Rusija, SAD, Nemačka, Francuska, Brazil). Posebni izbori njegove poezije objavljivani su u periodici u Poljskoj, Mađarskoj, Rumuniji, SAD i Italiji. Za pesmu „Letopisac pred bibliotekom na Kosančićevom vencu“, objavljenu u listu „Književni magazin“ na „Miljkovićevim danima poezije“ u Gadžinom Hanu 2005. dobio je Nagradu „Zaplanjski Orfej”. Dobitnik je prestižne Nagrade „Žička hrisovulja” za 2009. godinu[6]. Povodom nagrade održan je naučno kritički skup o njegovom pesničkom delu. Sa tog naučnog skupa objavljen je 2010. godine zbornik radova „Bratislav R. Milanović – pesnik“[7]. Dobitnik je Nacionalnog priznanja za doprinos srpskoj kulturi[8] 2010. Od aprila 2020. godine je glavni i odgovorni urednik "Književnih novina". Govori francuski i italijanski jezik, služi se slovenačkim i makedonskim. Juna 2023. godine dodeljena mu je Pesnička povelja „Venac Laze Kostića”.[9] Knjige Poezija Jelen u prozoru, DOB, 1975, Brankova nagrada; Klatno, Narodna knjiga, Slovo ljubve, 1980, Nagrada Milan Rakić; Neman, Prosveta, Beograd, 1987. Nagrada Đura Jakšić [10] ; Balkanski pevač, Prosveta, Beograd, 1995, Nagrada Srboljub Mitić; Vrata u polju, Prosveta, Beograd, 1999, Prosvetina nagrada [11]; Silazak, Srpska književna zadruga, Beograd, 2004, Nagrada Rade Drainac [12]; Cîntăreţul balcanic, Râmnicu Sărat; Rafet 2001, dvojezično srpski/rumunski; Male lampe u tamnini, Biblioteka "Stefan Prvovenčani", Kraljevo, 2006, Zmajeva nagrada[13]. Nepotreban letopis, Smederevska pesnička jesen, Smederevo, 2007, dvojezično srpski/engleski[14] Pisma iz prastare budućnosti, Zavod za udžbenike, Beograd, 2009[15]. Door’s in a medow, Edwin Mellen Press, Lewiston, New York, 2010.[16] Jelen u prozoru, drugo izdanje, Manaufaktura snova, Beograd, 2011. Lettere da un futuro remoto, SECOP eidizioni, Corato-Bari, 2012.[17] Cvrčak u decembru, izbrane i nove pesme, CKU Aleksinac[18], Prosveta, Beograd, 2013.[19] Mali lambi vo temninata/Male lampe u tamnini, izabrane pesme, makedonsko-srpsko izdanje, Arka, Smederevo; Matica makedonska, Skopje, 2015[20] Odron svetlosti, CKU Aleksinac, Srpska književna zadruga, Beograd 2017.[21] Lettere da un futuro remoto/Pisma iz prastare budućnosti, dvojezično italijanski/srpski, prevod Dragan Mraović, SECOP edizioni, Corato-Bari, 2017.[22] Proza Potok, roman, Nolit, Beograd 2001, Nolitova nagrada[23]. Tajne svetlih i senovitih svetova, priče, Povelja, Kraljevo, 2015[24] Priredio knjige Dobro jutro deco, RTS, Radio Beograd, Prvi program (zajedno sa Vesnom Ćorović Butrić i Jovom Ljuštanovićem), Narodna knjiga – Alfa, Beograd, 2003; Najlepše pesme Vladislava Petkovića-Disa, Prosveta, Beograd; 2004. Najlepše pesme Anice Savić Rebac, Arijadna, Beograd, 2010. Violina, izabrane pesme Vladisalava Petkovića-Disa, sa predgovorom priređivača, Prosveta, 2011. Prevodi Alberto Prinčis: Nevini vampir (Alberto Princcis: Il vampiro innocente), pesme, Smederevska pesnička jesen, 2008. Pjerdomeniko Bakalario: Vatreni prsten (Pierdomenico Baccalario: L’anello di fuoco), Evro book, Beograd 2012. Pjerdomeniko Bakalario:Kamena zvezda (Pierdomenico Baccalario: La stella di pietra), Evro book , Beograd 2014. Izvori Filološki fakultet, sajt Radio Beograd „Udruženje književnika Srbije”. Arhivirano iz originala 19. 01. 2019. g. Pristupljeno 04. 12. 2017. „Srpski PEN”. Arhivirano iz originala 07. 11. 2011. g. Pristupljeno 05. 12. 2017. „Književne novine”. Arhivirano iz originala 04. 09. 2018. g. Pristupljeno 05. 12. 2017. Uručenje hrisovulje, RTS, 19.8.2009 Svet poetske zbilje, Blic, 14.8.2010 Nacionalno priznanje za 2010 Vulićević, Marina. „Milanoviću Pesnička povelja „Venac Laze Kostića””. Politika Online. Pristupljeno 2023-06-07. Nagrada Đura Jakšić Prosvetina nagrada „Nagrada Rade Drainac”. Arhivirano iz originala 06. 12. 2017. g. Pristupljeno 05. 12. 2017. Pesnici su elitisti, Politika,16.2.2007 Stidimo se svojih osećanja, Politika,15.8.2009 Poezija SCG Vrata u polju, Njujork,2010 Pisma iz prastare budućnosti, italijanski CKU Aleksinac Cvrčci pobedili policijsku palicu, Politika, 2.2.2014 COBBIS[mrtva veza] Tanjug,5.10.2017 Pisma iz prastare budućnosti, italijansko-srpski jezik „Potok”. Arhivirano iz originala 08. 12. 2017. g. Pristupljeno 08. 12. 2017. Promocija Tajni Normativna kontrola Uredi na Vikipodacima Međunarodne ISNIVIAF Državne NemačkaSjedinjene DržaveČeškaHolandija Ostale IdRef

O životu i delu Fjodora Dostojevskog, Lava Tolstoja, Antona Čehova, Mihaila Bulgakova, Vladimira Majakovskog, Vladimira Nabokova i Danila Harmsa. Rođen u Moskvi, emigrirao u Berlin početkom devedesetih, Vladimir Kaminer je odrastao uz knjige Tolstoja i Dostojevskog, u školi se bavio Majakovskim i Čehovom, potajno je čitao Nabokova, javno recitovao Bulgakova, a sve do danas poštovalac je Danila Harmsa. Proslavljeni autor bestselera Ruski disko u ovoj knjizi na neponovljivo zabavan i duhovit način priča o životu i delu sedam velikih autora iz svoje domovine. Za njega Dostojevski, Tolstoj i ostali velikani ruske književnosti nisu apstraktni predmeti proučavanja, već ljudi od krvi i mesa. Oni su živeli i voleli, imali su neobične slabosti, čudne sklonosti i uvrnute živote, koji mnogo govore o svetu u kojem živimo. Knjiga Vladimira Kaminera izuzetno je živ i nadasve zabavan omaž sedmorici pisaca, koji čitaoca inspiriše da se upusti u vlastita istraživačka putovanja kroz književnost. Vladimir Kaminer (1967, Moskva) izučio je za pozorišnog i radio tonca i na kraju je studirao dramaturgiju na Pozorišnom institutu u Moskvi. Od 1990. sa ženom i dvoje dece živi u Berlinu. Redovno je objavljivao tekstove u različitim novinama i časopisima i organizovao je predstave sa svojim Ruskim diskom, koji je u međuvremenu stekao međunarodnu slavu. S istoimenom zbirkom pripovedaka i mnoštvom drugih knjiga postao je jedan od najomiljenijih i najtraženijih nemačkih književnika.

Poštovani roditeljii, ukoliko je Vašoj deci i Vama potrebna pomoć u pripremanju za polaganje završnog ispita iz srpskog jezika i književnosti, slobodno me kontaktirajte. Dolazim kod vas, dakle radimo u kućnom ambijentu. Imam iskustva u pripremi, ovo je druga godina kako to radim, dok pored ostalog držim i časove engleskog jezika. Studentkinja sam logopedije, tako da pored praktičnog imam i teorijsko iskustvo iz ove oblasti. Cena je 1400 dinara za dvočas, uz to dobijate i pripremni materijal.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Autor - osoba Bart, Rolan Naslov Književnost, mitologija, semiologija / Rolan Bart ; [izabrao Miloš Stambolić ; [preveo Ivan Čolović] Vrsta građe stručna monografija URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1979 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1979 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis XXVIII, 356 str. ; 20 cm : ilustr. Drugi autori - osoba Stambolić, Miloš Čolović, Ivan Milošević, Nikola, 1929-2007 = Milošević, Nikola, 1929-2007 Zbirka Sazvežđa ; 27 (Broš.) Napomene Prevod dela: Le degre zero de l`ecriture, Mythologies, Sur racine, Essais critiques, Elements de semiologie, Critique et verite Tiraž 5.000 Str. [IV]-XXVIII: Rolan Bart, između egzistencijalizma i formalizma / Nikola Milošević Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 355-356. Predmetne odrednice Bart, Rolan, 1915-1980 Rasin, Žan, 1639-1699 Teorija književnosti Mitologija Strukturalna lingvistika Rolan Žerar Bart (franc. Roland Gérard Barthes; Šerbur Oktevil, 12. novembar 1915 – Pariz 25. mart 1980) bio je francuski teoretičar književnosti, filozof, književni kritičar i semiotičar. Njegovo polje interesovanja bilo je široko. Izvršio je snažan uticaj na razvoj strukturalizma, semiotike, egzistencijalizma, marksizma, antropologije i poststrukturalizma. Bart je rođen 12. novembra 1915. u Šerburu u Normandiji kao sin Anrijete i Luja Barta, pomorskog oficira. Otac mu je poginuo 1916. na Severnome moru za vreme Prvog svetskog rata. Sa jedanaest godina zajedno sa majkom preselio se u Pariz, no uprkos preseljenju Bart je čitav život ostao vezan za svoj rodni kraj. Na pariskoj Sorboni, koju pohađa od 1935. do 1939, pokazuje se ambicioznim učenikom. U tom razdoblju bolovao je od raznoraznih bolesti, uključujući i tuberkulozu, zbog koje je mnogo vremena proveo u izolaciji sanatorijuma. Učestali zdravstveni problemi negativno su uticali na njegovu akademsku karijeru i polaganje ispita. Zbog lošeg zdravlja bio je oslobođen vojne službe. Od 1939. do 1948. radio je na dobijanju diplome iz gramatike i filologije, izdao je svoje prve akademske radove, sudelovao je u medicinskim studijima, ali se i dalje borio sa lošim zdravstvenim stanjem. Godine 1948. vratio se isključivo akademskome radu, te je dobio nekoliko kratkoročnih poslova na institutima u Francuskoj, Rumuniji i Egiptu. Istovremeno pisao je za pariski levičarski časopis Borba (Combat), a ti članci su vremenom izrasli u knjigu Le degré zéro de l`écriture (1953). Narednih sedam godina proveo je u Centre national de la recherche scientifique gde je studirao leksikologiju i sociologiju. Takođe, u tome periodu počeo je da piše popularni serijal eseja za časopis Les Lettres Nouvelles u kojima je pobijao mitove popularne kulture (kasnije su eseji okupljeni i objavljeni u zbirci Mitologije izdanoj 1957. godine). Poznavajući u izvesnoj meri engleski jezik, Bart je predavao na Midlberi koledžu 1957. godine i sprijateljio se sa budućim engleskim prevodiocem velikog dela njegovog rada, Ričardom Hauardom, tog leta u Njujorku. Rane šezdesete proveo je istražujući semiotiku i strukturalizam. Mnogi njegovi radovi su kritikovali postojeće tradicionalne akademske poglede književne kritike. Njegove ideje dovele su ga u javni sukob sa Romonom Pikarom, koji ga je napao u tekstu Nova kritika zbog navodnog nedostatka poštovanja prema francuskoj književnoj tradiciji. Bart mu je odgovorio u svome delu Kritika i istina iz 1966. gde je optužio staru građansku kritiku za manjak brige o nijansama i finoći jezika, te o selektivnoj neukosti u kritici dijalektičkih teorija (kao što je na primer marksizam). Do kasnih šezdesetih Bart je stekao veliki ugled. Putuje u SAD i Japan te održava prezentacije. Svoje najpoznatije delo, esej Smrt autora, koje služi kao jedan od osnovnih prelaznih radova u istraživanju logike strukturalističke misli, objavio je 1967. godine. Nastavio je da doprinosi zajedno sa Filipom Solerom avangardnom književnom časopisu Tel Quel, gde se razvijaju slične ideje Bartovim. Bart objavljuje knjigu S/Z 1970, u kojoj je analizirao Balzakovu pripovetku Sarazin. Tokom sedamdesetih nastavio je graditi književnu kritiku, te razvija pojmove tekstualnosti i književničke neutralnosti. 1971. gostuje kao predavač na univerzitetu u Ženevi. Godine 1977. bio je odabran za predavača na katedri za književnu semiologiju na Koležu de Frans u Parizu. Iste godine njegova majka Anrijeta Bart, sa kojom je živeo 60 godina umire. Njegovo poslednje veliko delo Mračna komora je delom esej o prirodi fotografije, a delom pomirenje sa smrću njegove majke. Dana 25. februara 1980. Barta je udario automobil, nakon što je napustio zabavu, koju je održao Fransoa Miteran. Mesec dana kasnije umro je od posledica povrede... MG90 (N)

Detalji predmeta Stanje Polovno tefan Zweig, 6 knjiga Otokar Keršovani, Rijeka 1966. Graditelji sveta, broj strana 708. Tri majstora Balzak Dikens Dostojevski Borba s demonom Holderin Heinrich Kleist Fridrich Nierzsche Tri pjesnika svoga života Casanov Stendal Tolstoj Pogovor Nestrpljivo srce broj strana 468. Zvezdani sati čovječanstva i Jučerašnji svijet broj strana 708. povez je iznutra (korice) malo oštećen, vidite slike Žarka tajna broj strana 790. Marija Stjuart broj strana 430. Magellan i Fouche broj strana 514. Штефан Цвајг рођен је у Бечу 1881. Био је син Морица Цвајга, имућног јеврејског произвођача текстила. Мајка, Ида Бретауер Цвајг, потицала је из јеврејске банкарске породице. [2] Њен отац, Јозеф Бретауер, двадесет година је радио у Анкони, где је Ида рођена и одрасла. Цвајг је студирао филозофију на Бечком Универзитету. Религија није играла важну улогу у његовом образовању. „ Отац и мајка били су Јевреји само случајношћу рођења” , рекао је касније у једном интервјуу. Ипак, никад није одрицао припадност јеврејској заједници и често је писао о Јеврејима и јеврејским питањима, као на пример у причи Мендел књигољубац. Био је близак са Теодором Херцлом, оснивачем ционизма, кога је упознао још када је Херцл био књижевни уредник у водећем бечком листу Нове слободне новине где је објавио неке од Цвајгових раних радова. Цвајг је веровао у интернационализам и у европеизам, па му Херцлов јеврејски национализам није могао бити нарочито привлачан, што и сам потврђује у својој аутобиографији Јучерашњи свет. Нове слободне новине нису објавиле рецензију Херцлове књиге Јеврејска држава, а сам Цвајг ју је назвао „ глупом и бесмисленом” Почетком Првог светског рата распрострањено патриотско осећање захватило је и немачке и аустријске Јевреје и Цвајг му је дао подршку. Премда је био патриота, Цвајг је одбио да у руке узме оружје - служио је у Архиву Министарства војног, заузевши убрзо пацифистички ставе. Преселио се у Швајцарску, где је остао до краја рата. Цвајг је до краја живота остао пацифист који се залагао за уједињење Европе. Попут Ролана, написао је много биографија. У Јучерашњем свету своју биографију Еразма Ротердамског назвао је „ прикривеним аутопортретом” . Цвајг се 1920. оженио Фридериком Маријом фон Винтерниц (рођ. Бургер), а 1938. од ње се развео. Под именом Фридерике Цвајг она је објавила књигу о свом бившем мужу након његове смрти. Касније је објавила и једну илустровану књигу о Цвајгу. Цвајг се 1939. оженио својом секретарицом Лотом Алтман. Цвајг је напустио Аустрију 1934, након Хитлеровог доласка на власт у Немачкој. Након тога живео је у Енглеској (прво у Лондону, а од 1939. у Бату). Услед брзог напредовања Хитлерових трупа у Француској и у читавој Западној Европи, Цвајг је са супругом прешао Атлантик и отпутовао у САД, где су се 1940. скрасили у Њујорку наставивши често да путују. Дана 22. августа 1940. су се поново одселили — овога пута у Петрополис, град у конурбацији Пио де Женеиро. Постајао је све депресивнији због пораста нетолеранције и успона ауторитарности и нацизма. Изгубивши наду у будућност човечанства, Цвајг је написао белешку о том безнађу. Дана 23. фебруара 1942. Цвајг и његова супруга извршили су самоубиство узевши велику дозу барбитурата. Пронађени су у својој кући у Петрополису, с руком у руци. Цвајг је био очајан због будућности Европе и њене културе. „ Сматрам да је боље у право време и достојанствено окончати живот у којем је интелектуални напор представљао врхунско задовољство, а слобода појединца највише земаљско добро” , написао је. Цвајгова кућа у Бразилу је касније претворена у музеј, данас познат као „ Кућа Штефан Цвајг” .

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор Гавриловић, Драгиња, 1854-1917 Наслов Сабрана дела. Књ. 1, Песме, приповетке / Драга Гавриловић ; [приредио за штампу Владимир Миланков ; уредник Недељко Радловић] Врста грађе др.књиж.облици Језик српски Година 1990 Издање 1. изд. Издавање и производња Кикинда : Књижевна заједница Кикинде, 1990 (Бечеј : Пролетер) Физички опис 196 стр. : фотогр. ; 24 cm Остали аутори Радловић, Недељко, 1946- = Radlović, Nedeljko, 1946- Миланков, Владимир Збирка Едиција Баштина Садржај С а д р ж а ј: Драга Гавриловић / Владимир Миланков (7-12). - Песме (13-16): У спомен Ђ. Јакшићу (15); За слободу (16). - Приповетке (17-196): Из учитељичког живота (19-52); Мисли у позоришту (54-59); Недеља пред избор кметова на селу (60-78); Божићни дар учитељицама (79-81); Ко је крив (82-85); Дипломатски (86-94); Мора се покренути (95-99); Једно за друго (100-123); И она је ускочила (124-128); Разуме се, ону лепшу (129-135); Бабадевојка (136-172); Орангутан (174-179); Последњи чланак (180-183); Сан (184-196). ISBN 86-81441-17-5 ! (Брош.) Напомене Тираж 1000. Драга Гавриловић / Владимир Миланков: стр. 7-12. Предметне одреднице Гавриловић, Драгиња, 1854-1917 УДК 821.163.41-32 Draga ili Draginja Karolina Gavrilović (Srpska Crnja 14. mart 1854 — Srpska Crnja, 25. februar 1917) je bila srpska književnica, pedagog i prevodilac.[1] Prva je srpska pripovedačica i romansijerka.[2] Njeno delo Devojački roman iž 1889. godine smatra se prvim ženskim romanom kod Srba.[3] Biografija Rođena je u Srpskoj Crnji, 14. marta 1854. u uglednoj trgovačkoj porodici, od majke Milke i oca Milana, kao najstarije od osmoro dece.[4] Imala je još pet sestara i dva brata, od kojih je dvoje rano umrlo.[5] Otac je jedno vreme radio kao školski upravitelj. U kući je, isto kao i njene sestre i braća govorila srpski, mađarski i nemački jezik, stekla solidno muzičko i književno obrazovanje[4] i bila upoznata sa književnim dešavanjima.[5] Kao odlična učenica je završila četvorogodišnju[5] osnovnu školu 1865. u Novom Sadu, posle čega se vratila u rodno mesto i posvetila se kućnim poslovima, kao što su to nalagali tadašnji običaji. Zahvaljujući pokretu Ujedinjene omladine srpske, koja je pokrenula temu o školovanju devojaka i devojčica, godine 1871. donesena je Uredba o Višim devojačkim školama, kojom su devojke stekle pravo na redovno školovanje u Učiteljskoj školi u Somboru.[4] Draga je pripadala jednoj od prvih generacija devojaka, koje su studirale u Učiteljskoj školi u Somboru (1875—1978).[4] Zbog krhkog zdravlja, tokom školovanja je dosta odsustvovala sa nastave i nije uspela da postigne odličan uspeh.[5] Od 1888 do 1911. je radila kao učiteljica u Srpskoj Crnji, a jedno kraće vreme u Zaječaru. Učestvovala je u omladinskom pokretu i radila je na prosvećivanju seoskih žena.[1] Prema svedočanstvima ljudi iz Srpske Crnje, koji su je poznavali, bila je prava narodna učiteljica.[6] Književnošću je počela da se bavi odmah po završetku školovanja. Pisala je pesme, pripovetke, humoreske, priče i romane.[4] Takođe je prevodila tekstove sa nemačkog i mađarskog jezika.[4] Njena prva pesma, o smrti Đure Jakšića je objavljena u novosadskom „Javoru”. U istom časopisu je objavila i prve pripovetke, u obliku feljtona u 11 nastavaka. U kikindskom časopisu „Sadašnjost” je objavljivala značajne polemičke tekstove i književne radove, posebno pripovetke „Misli u pozorištu”, „Nedelja pred izbor kmetova na selu” i „Slike iz života`.[4] Njeni radovi su objavljeni i u listovima „Starmali”, „Neven”, „Novi Trebević”, „Orao”, „Bosanska vila”, kao i „Hacfelder Zeitung” na nemačkom.[1] U njena obimnija dela spadaju pripovetke „Iz učiteljskog života” (1884) i „Dvojački roman” (1889), koji su izlazili u nastavcima.[1] „Dvojački roman” obiluje autobiografskim elementima.[6] Roman je izašao u časopisu „Javor”, pošto su ga prethodno urednici „Sadašnjosti” odbili, jer su ga smatrali preobimnim. Zbog „Devojačkog romana” Draga se smatra prvim ženskim srpskim romanopiscem. Prema spisku pronađenom u njenoj zaostavštini, koji je sama načinila, objavila je ukupno trinaest pripovedaka, nekoliko članaka i nekoliko dečjih pesama, dok su neobjavljeni i zasad izgubljeni, ostali rukopisi „Seoskog romana”, kao i nekoliko pripovedaka i članaka na srpskom i nemačkom jeziku. Često je svoje radove objavljivala pod pseudonimom ili se potpisavala kao „jedna učiteljica”, „jedna narodna učiteljica” ili „tvoja iskrena drugarica”.[4] Najčešće je pisala o položaju i životu žena, a njene glavne junakinje većinom su bile učiteljice, književnice, glumice, pametne i buntovne devojke ili starije neudate žene.[1] Njena neskriveno feministička, odnosno humanistička proza je kritikovala patrijarhalan model društva i ulogu žene u društvu[4] i suočavala čitaoce sa mitovima o odnosu srpskog društva prema ženama. Zagovarala je promenu patrijahalnog modela društvv jer proizvodi teror u porodici, braku, školstvu, sveštenstvu književnosti i kulturi uopšte.[7] Smatrala je da kritika društva doprinosi njegovom napredovanju, ali nije naišla na podršku. Godine 1900. godine, u listu „Sadšnjost” je objavila svoj poslednji tekst, koji nije potpisala. Tom prilikom je objasnila da će prestati da objavljuje svoje radove zbog nedostatka poštovanja i uvreda koje je doživela.[4] Nikada se nije udala i nije imala dece. Bila je krhkog zdravlja, od 1893.[5] je bolovala od tuberkuloze.[4] Kako je zbog bolesti, od 1909. često odsustvovala sa posla, penzionisana je.[1] Umrla je u rodnom mestu i tamo je sahranjena, u porodičnoj grobnici.[1] Jedna ulica u Srpskoj Crnji nosi naziv u njenu čast. Njena dela za života su se pojavljivala isključivo u periodici, nisu štampana u obliku zasebnih knjiga, sve do 1990. kada su objavljena njena „Sabrana dela”, u dve knjige.

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор Гавриловић, Драгиња, 1854-1917 Наслов Сабрана дела. Књ. 1, Песме, приповетке / Драга Гавриловић ; [приредио за штампу Владимир Миланков ; уредник Недељко Радловић] Врста грађе др.књиж.облици Језик српски Година 1990 Издање 1. изд. Издавање и производња Кикинда : Књижевна заједница Кикинде, 1990 (Бечеј : Пролетер) Физички опис 196 стр. : фотогр. ; 24 cm Остали аутори Радловић, Недељко, 1946- = Radlović, Nedeljko, 1946- Миланков, Владимир Збирка Едиција Баштина Садржај С а д р ж а ј: Драга Гавриловић / Владимир Миланков (7-12). - Песме (13-16): У спомен Ђ. Јакшићу (15); За слободу (16). - Приповетке (17-196): Из учитељичког живота (19-52); Мисли у позоришту (54-59); Недеља пред избор кметова на селу (60-78); Божићни дар учитељицама (79-81); Ко је крив (82-85); Дипломатски (86-94); Мора се покренути (95-99); Једно за друго (100-123); И она је ускочила (124-128); Разуме се, ону лепшу (129-135); Бабадевојка (136-172); Орангутан (174-179); Последњи чланак (180-183); Сан (184-196). ISBN 86-81441-17-5 ! (Брош.) Напомене Тираж 1000. Драга Гавриловић / Владимир Миланков: стр. 7-12. Предметне одреднице Гавриловић, Драгиња, 1854-1917 УДК 821.163.41-32 Draga ili Draginja Karolina Gavrilović (Srpska Crnja 14. mart 1854 — Srpska Crnja, 25. februar 1917) je bila srpska književnica, pedagog i prevodilac.[1] Prva je srpska pripovedačica i romansijerka.[2] Njeno delo Devojački roman iž 1889. godine smatra se prvim ženskim romanom kod Srba.[3] Biografija Rođena je u Srpskoj Crnji, 14. marta 1854. u uglednoj trgovačkoj porodici, od majke Milke i oca Milana, kao najstarije od osmoro dece.[4] Imala je još pet sestara i dva brata, od kojih je dvoje rano umrlo.[5] Otac je jedno vreme radio kao školski upravitelj. U kući je, isto kao i njene sestre i braća govorila srpski, mađarski i nemački jezik, stekla solidno muzičko i književno obrazovanje[4] i bila upoznata sa književnim dešavanjima.[5] Kao odlična učenica je završila četvorogodišnju[5] osnovnu školu 1865. u Novom Sadu, posle čega se vratila u rodno mesto i posvetila se kućnim poslovima, kao što su to nalagali tadašnji običaji. Zahvaljujući pokretu Ujedinjene omladine srpske, koja je pokrenula temu o školovanju devojaka i devojčica, godine 1871. donesena je Uredba o Višim devojačkim školama, kojom su devojke stekle pravo na redovno školovanje u Učiteljskoj školi u Somboru.[4] Draga je pripadala jednoj od prvih generacija devojaka, koje su studirale u Učiteljskoj školi u Somboru (1875—1978).[4] Zbog krhkog zdravlja, tokom školovanja je dosta odsustvovala sa nastave i nije uspela da postigne odličan uspeh.[5] Od 1888 do 1911. je radila kao učiteljica u Srpskoj Crnji, a jedno kraće vreme u Zaječaru. Učestvovala je u omladinskom pokretu i radila je na prosvećivanju seoskih žena.[1] Prema svedočanstvima ljudi iz Srpske Crnje, koji su je poznavali, bila je prava narodna učiteljica.[6] Književnošću je počela da se bavi odmah po završetku školovanja. Pisala je pesme, pripovetke, humoreske, priče i romane.[4] Takođe je prevodila tekstove sa nemačkog i mađarskog jezika.[4] Njena prva pesma, o smrti Đure Jakšića je objavljena u novosadskom „Javoru”. U istom časopisu je objavila i prve pripovetke, u obliku feljtona u 11 nastavaka. U kikindskom časopisu „Sadašnjost” je objavljivala značajne polemičke tekstove i književne radove, posebno pripovetke „Misli u pozorištu”, „Nedelja pred izbor kmetova na selu” i „Slike iz života`.[4] Njeni radovi su objavljeni i u listovima „Starmali”, „Neven”, „Novi Trebević”, „Orao”, „Bosanska vila”, kao i „Hacfelder Zeitung” na nemačkom.[1] U njena obimnija dela spadaju pripovetke „Iz učiteljskog života” (1884) i „Dvojački roman” (1889), koji su izlazili u nastavcima.[1] „Dvojački roman” obiluje autobiografskim elementima.[6] Roman je izašao u časopisu „Javor”, pošto su ga prethodno urednici „Sadašnjosti” odbili, jer su ga smatrali preobimnim. Zbog „Devojačkog romana” Draga se smatra prvim ženskim srpskim romanopiscem. Prema spisku pronađenom u njenoj zaostavštini, koji je sama načinila, objavila je ukupno trinaest pripovedaka, nekoliko članaka i nekoliko dečjih pesama, dok su neobjavljeni i zasad izgubljeni, ostali rukopisi „Seoskog romana”, kao i nekoliko pripovedaka i članaka na srpskom i nemačkom jeziku. Često je svoje radove objavljivala pod pseudonimom ili se potpisavala kao „jedna učiteljica”, „jedna narodna učiteljica” ili „tvoja iskrena drugarica”.[4] Najčešće je pisala o položaju i životu žena, a njene glavne junakinje većinom su bile učiteljice, književnice, glumice, pametne i buntovne devojke ili starije neudate žene.[1] Njena neskriveno feministička, odnosno humanistička proza je kritikovala patrijarhalan model društva i ulogu žene u društvu[4] i suočavala čitaoce sa mitovima o odnosu srpskog društva prema ženama. Zagovarala je promenu patrijahalnog modela društvv jer proizvodi teror u porodici, braku, školstvu, sveštenstvu književnosti i kulturi uopšte.[7] Smatrala je da kritika društva doprinosi njegovom napredovanju, ali nije naišla na podršku. Godine 1900. godine, u listu „Sadšnjost” je objavila svoj poslednji tekst, koji nije potpisala. Tom prilikom je objasnila da će prestati da objavljuje svoje radove zbog nedostatka poštovanja i uvreda koje je doživela.[4] Nikada se nije udala i nije imala dece. Bila je krhkog zdravlja, od 1893.[5] je bolovala od tuberkuloze.[4] Kako je zbog bolesti, od 1909. često odsustvovala sa posla, penzionisana je.[1] Umrla je u rodnom mestu i tamo je sahranjena, u porodičnoj grobnici.[1] Jedna ulica u Srpskoj Crnji nosi naziv u njenu čast. Njena dela za života su se pojavljivala isključivo u periodici, nisu štampana u obliku zasebnih knjiga, sve do 1990. kada su objavljena njena „Sabrana dela”, u dve knjige.

Detalji predmeta Stanje Polovno Pisma srpskim piscima Miroslav Josić-Višnjić(autor) Izdavač: Izdavački centar Matice srpske Pisma Jovanu Steriji Popoviću, Jakovu Ignjatoviću, Lazi Kostiću, Matavulju, Sremcu, Bori Stankoviću, Isidori Sekulić, Veljku Petroviću, Andriću, Crnjanskom, Bulatoviću, Dragoslavu Mihailoviću, Vidosavu Stevanoviću. Biografija Miroslav Josić Višnjić rođen je 15. decembra 1946. godine u Staparu (Bačka), srpski književnik.U rodnom mestu završio je osnovnu školu, a Učiteljsku školu (Preparandiju) u Somboru. Na Filološkom fakultetu u Beogradu apsolvirao je na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti (tzv. Svetska književnost). Dugo je honorarno radio kao lektor, korektor i tehnički urednik u raznim izdavačkim kućama, listovima i časopisima. Bio je sekretar lista „Student“ (generacija 68, do smene redakcije), urednik časopisa "Relations". Bio je (greškom) zaposlen u Srpskoj književnoj zadruzi. Pokrenuo je biblioteku „Novi Albatros“. Prvi je počeo privatno izdavanje knjiga (posle S. Mašića) u „Književnoj fabrici MJV i deca“. Putovao je po svetu najčešće o svom trošku u Poljsku, Francusku, Kanadu, Madžarsku, Švedsku, Holandiju, Češku, Rumuniju, Italiju, Nemačku, Grčku, Kinu... Аутор - особа Јосић Вишњић, Мирослав, 1946- Наслов Писма српским писцима / Мирослав Јосић Вишњић Врста грађе писма Језик српски Година 2007 Издавање и производња Нови Сад : Матица српска, 2007 (Нови Сад : Будућност) Физички опис 230 стр. : фотогр. ; 21 cm Збирка Едиција Матица. ǂколо ǂ1 ; ǂкњ. ǂ6 Садржај С а д р ж а ј: Тринаест (не)снимљених фотографија (7-20); Роман без романа поново међу Србима : писмо Јовану Стерији Поповићу (21-35); Недостојан јубиларске прославе : писмо Јакову Игњатовићу (37-49); И створи бог песника : писмо Лази Костићу (51-68); Берекин у стварном свету : писмо Сими Матавуљу (69-81); Како која година--- : писмо Стевану Сремцу (83-95); Божјаци у трапу : писмо Бори Станковићу (97-110); Слова дубоке оданости : писмо Исидори Секулић (111-127); Салашар у књижевном атару : писмо Вељку Петровићу (129-147); Писац нигде није странац : писмо Иви Андрићу (149-165); Чекајући боље столеће : писмо Милошу Црњанском (167-182); Не заустављај се, грубане : писмо Миодрагу Булатовићу (183-195); Лишени славе своје--- : писмо Драгославу Михаиловићу (197-211); Нишчи и бивши, осим света : писмо Видосаву Стевановићу (213-227); Писмо читаоцима (229-230). ISBN 978-86-87079-02-1 (картон) Напомене Тираж 1.000. Предметне одреднице Поповић, Јован Стерија, 1806-1856 Игњатовић, Јаков, 1824-1889 Костић, Лаза, 1841-1910 Матавуљ, Симо, 1852-1908 Сремац, Стеван, 1855-1906 Станковић, Борисав, 1876-1927 Секулић, Исидора, 1877-1958 Петровић, Вељко, 1884-1967 Андрић, Иво, 1892-1975 Црњански, Милош, 1893-1977 Булатовић, Миодраг, 1930-1991 Михаиловић, Драгослав, 1930- Стевановић, Видосав, 1942- УДК 821.163.41-6 COBISS.SR-ID 224949255

Dnevnik iz Beograda Ljubiše Rajića izvanredan je istorijski dokument o jednom nesrećnom periodu u evropskoj istoriji. Petnaest godina, koliko je prošlo od kada su NATO bombarderi, punih 78 dana, danonoćno bacali svoj smrtonosni teret na Srbiju i Kosovo, izbrisale su mnoge detalje. Ti detalji opet naviru u sećanje sada kada ponovo čitam ono što je moj prijatelj Ljubiša sedeo i pisao u stanu u Beogradu, dok su sirene za vazdušnu opasnost zavijale, a bombe činile da se prozori tresu. Neretko je struja nestajala, a sa njom i moderna tehnologija. Mnogi zapisi napisani su olovkom na papiru, uz svetlo sveća, i preneti nama u Norveškoj preko analognih telefonskih linija koje krče. Ljubiša Rajić bio je profesor skandinavskih jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu. Diplomirao je 1975. godine skandinavske jezike u Oslu, a magistraturu (1979) i doktorat (1986) iz opšte lingvistike odbranio je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Osnivač je Katedre za skandinavistiku gde je radio sve do svoje smrti. Za redovnog profesora izabran je tek u jesen 2010. godine, iako je bio član Akademije nauka Norveške. Između 2001. i 2004. bio je profesor po pozivu na Visokoj školi u Oslu. Takođe je predavao po pozivu i na drugim skandinavskim univerzitetima i visokim školama. Jedno vreme je radio u Centru za politiku bezbednosti u Ženevi, te kao ispitivač na stručnom ispitu za sudske tumače u Norveškoj i Švedskoj. Prof. Ljubiša Rajić je objavio oko 217 radova i članaka iz oblasti skandinavistike, opšte lingvistike, nauke o književnosti, interkulturne komunikacije, sociologije, politikologije, problema obrazovanja, nauke o prevođenju i sl. Osmislio je važeći sistem transkripcije sa skandinavskih jezika, objavljen u Pravopisu Matice srpske 2010. godine.

Jelica Jokanović-Mihajlov AKCENAT I INTONACIJA GOVORA NA RADIJU I TELEVIZIJI Društvo za srpski jezik i književnost Srbije, Beograd, 2007. Udžbenički format, 280 strana. Veoma očuvana. Radio, televizija, akcenat, intonacija...

Veliki dečak naše knjižvenosti“ – tako se ukratko može opisati osećanje koje budi zbirka. „Retki su oni koji su hodali ovim gradom, a da su ih svi voleli. Tu privilegiju je imao Momo Kapor. Zato, samo godinu dana posle njegove smrti, nije bilo teško skupiti 55 tekstova koje su napisali poznati književnici, reditelji, glumci i novinari, prijatelji ovog čuvenog Beograđanina.“ Među autorima tekstova su Matija Bećković, Arsen Dedić, Ljubivoje Ršumović, Jovan Ćirilov, Mirjana Bobić – Mojsilović, Marko Vidojković, Igor Mandić, Dragan Đilas… Zajedničku crtu svih tekstova čine pregršt ljubavi, malo nostalgije i puno lepote, koje je i Kapor unosio u svoja književna dela, scenarija za filmove, pozorišne i radio drame, prenosio na svoje slike i grafike.

Srpska kuća Požarevac, 2022. 20 cm, 450 str. meki povez, ćirilica ISBN: 9788662273260 ''Ovaj roman, na kom sam vrlo temeljno radila, zahtevao je veliko istraživačko znanje, jaku volju i nesalomiv karakter, jer nimalo nije bilo lako ući u jedan svet i razgrnuti pozadinu svih dešavanja, zamki i zavera za koje, nažalost, današnji čovek bez višeg stupnja ove vrste znanja i duhovnosti, ni ne sluti koje sile zla mu stoje nad glavom i vuku poteze u njegovom životu. U romanu, baziranom na istini, razotkrivaju se zamke sila tame i dešavanja u njihovom sudaru sa Pravoslavljem. Želim vam da uz pomoć ove knjige nadmudrite i pobedite sve lukave i pakosne, koji svoju zluradost ostvaruju na tuđoj nesreći. ''

BDR Media Beograd, 2017. 18 cm, 198 str. meki povez, latinica ISBN: 9788660120030 POLOVNA KNJIGA / USED COPY Prvi put su se sreli u mrklom mraku u prizemlju zgrade čiji je on bio vlasnik ali je fatalna privlačnost pronašla svoj put, oslanjajući se na sva druga čula koja su pojačano radila.\ Poznati fotograf, Noje Torn i uspešna dekoraterka enterijera Aleks Benet, sa neobičnim kućnim ljubimcem, sretali su se i proganjali jedno drugo i u snovima.\ Nisu ni slutili da su im životi sudbinski povezani, od proplanaka do prašnjavih drumova, od prošlosti i građanskog rata do sadašnjosti u staroj zgradi u San Francisku, u magiji bezvremene ljubavi i strasti.

Iz recenzije: ’’Radio-drame Ingeborg Bahman nastale su u vreme procvata ove književne vrste tokom pedesetih godina dvadesetog veka i predstavljaju uzorne primere radio-drame koja se okreće ka unutrašnjem svetu, kreiranju unutrašnje pozornice, unutrašnjeg prostora imaginacije i identifikacije, u koji autori žele da povedu svoje slušaoce (Lennox 2013a: 95). Sve tri radio-drame se bave snovima – doslovno i preneseno. U njima se briše granica između stvarnosti i imaginacije, pri čemu stvarnost na kraju uvek nadvlada svet mašte. Njeni likovi pokazuju neutaživu želju da prevaziđu ograničenja uređenog sveta, ali Bahman problematizuje njihove prolazne sanjarije kao neuspešne pokušaje bega iz stvarnosti: u prodavnici sa snovima, na ostrvu, u hotelu. Zvučna komponenta jezika i muzika doprinose stvaranju utiska prolaznosti, ambivalentnosti izražavanja želja (Schuller 1984: 50–51), pokušaja uspostavljanja utopije „drugačijeg stanja“ („der andere Zustand“), koncepta koji je Bahman preuzela od Roberta Muzila i koji dolazi do izražaja u Cikadama, a još više u Dobrom bogu s Menhetna (Der gute Gott von Manhattan), u kojem to „drugačije stanje“ predstavlja ljubav koja postaje opasnost za postojeći red u društvu (Marquardt 1996: 697– 698). U govoru koji je održala prilikom dodele nagrade za radio-dramu Dobri bog s Menhetna Bahman je kao centralni cilj književnosti navela prikaz egzistencijalnog osećanja bola (Marquardt 1996: 692). Na primeru „graničnog slučaja“ ona u radio-dramama pokazuje ekstremnu potragu za nemogućim, želju da se pređe s one strane datosti. Stvarnost ne može pružiti alternativne svetove umetnosti, ali umetnost ima funkciju da postulira ideale kojima ljudi streme. Međutim, čovek mora da ostane u okviru uređenosti, jer iskoraka iz društva ipak nema. U okviru postojećih granica usmerava se pogled ka savršenstvu, ka nemogućem, nedostižnom, bilo u ljubavi, slobodi ili čistoj veličini. U suprotstavljanju nemogućeg i mogućeg proširuju se sopstvene mogućnosti, ali u tom napetom odnosu dolazi do izražaja suštinska povezanost ljudi i društvenog uređenja. Žudnja za otporom suprotstavljena je samom društvu, jer se želja i pokušaj iskoraka iz društva shvata kao kritika tog uređenja koja može da vodi ka njegovoj promeni, ali uprkos svemu ljudi moraju da ostanu u njegovim okvirima. U kontekstu Hladnog rata ne čudi što Bahman nije samo fašizam i komunizam, već svako društveno uređenje posmatrala kao totalitarno, tako da pokušaji njenih likova da se postave van tog uređenja bivaju osuđeni na propast, a „preživeli“ moraju da se snađu u svetu kakav jeste. Ta ambivalentnost pokazuje da Bahman nije bila spremna niti da se pomiri sa postojećim uređenjem, ali ni da odustane od vizionara (Lennox 2013a: 83–85). Iako su nastale pre nekoliko decenija, njene radio-drame su još aktuelne – želja savremenog čoveka za begom iz ograničene stvarnosti tokom vremena je samo porasla, te su time njene drame zavredile pečat univerzalnosti.’’

Opis proizvoda Radio-drame Ingeborg Bahman nastale su u vreme procvata ove književne vrste tokom pedesetih godina dvadesetog veka i predstavljaju uzorne primere radio-drame koja se okreće ka unutrašnjem svetu, kreiranju unutrašnje pozornice, unutrašnjeg prostora imaginacije i identifikacije, u koji autori žele da povedu svoje slušaoce (Lennox 2013a: 95). Sve tri radio-drame se bave snovima – doslovno i preneseno. U njima se briše granica između stvarnosti i imaginacije, pri čemu stvarnost na kraju uvek nadvlada svet mašte. Njeni likovi pokazuju neutaživu želju da prevaziđu ograničenja uređenog sveta, ali Bahman problematizuje njihove prolazne sanjarije kao neuspešne pokušaje bega iz stvarnosti: u prodavnici sa snovima, na ostrvu, u hotelu. Zvučna komponenta jezika i muzika doprinose stvaranju utiska prolaznosti, ambivalentnosti izražavanja želja (Schuller 1984: 50–51), pokušaja uspostavljanja utopije „drugačijeg stanja“ („der andere Zustand“), koncepta koji je Bahman preuzela od Roberta Muzila i koji dolazi do izražaja u Cikadama, a još više u Dobrom bogu s Menhetna (Der gute Gott von Manhattan), u kojem to „drugačije stanje“ predstavlja ljubav koja postaje opasnost za postojeći red u društvu (Marquardt 1996: 697– 698).U govoru koji je održala prilikom dodele nagrade za radio-dramu Dobri bog s Menhetna Bahman je kao centralni cilj književnosti navela prikaz egzistencijalnog osećanja bola (Marquardt 1996: 692). Na primeru „graničnog slučaja“ ona u radio-dramama pokazuje ekstremnu potragu za nemogućim, želju da se pređe s one strane datosti. Stvarnost ne može pružiti alternativne svetove umetnosti, ali umetnost ima funkciju da postulira ideale kojima ljudi streme. Međutim, čovek mora da ostane u okviru uređenosti, jer iskoraka iz društva ipak nema. U okviru postojećih granica usmerava se pogled ka savršenstvu, ka nemogućem, nedostižnom, bilo u ljubavi, slobodi ili čistoj veličini. U suprotstavljanju nemogućeg i mogućeg proširuju se sopstvene mogućnosti, ali u tom napetom odnosu dolazi do izražaja suštinska povezanost ljudi i društvenog uređenja. Žudnja za otporom suprotstavljena je samom društvu, jer se želja i pokušaj iskoraka iz društva shvata kao kritika tog uređenja koja može da vodi ka njegovoj promeni, ali uprkos svemu ljudi moraju da ostanu u njegovim okvirima. U kontekstu Hladnog rata ne čudi što Bahman nije samo fašizam i komunizam, već svako društveno uređenje posmatrala kao totalitarno, tako da pokušaji njenih likova da se postave van tog uređenja bivaju osuđeni na propast, a „preživeli“ moraju da se snađu u svetu kakav jeste. Ta ambivalentnost pokazuje da Bahman nije bila spremna niti da se pomiri sa postojećim uređenjem, ali ni da odustane od vizionara (Lennox 2013a: 83–85). Iako su nastale pre nekoliko decenija, njene radio-drame su još aktuelne – želja savremenog čoveka za begom iz ograničene stvarnosti tokom vremena je samo porasla, te su time njene drame zavredile pečat univerzalnosti.

Ova zbirka sastavljena je od pedeset priča, od kojih su neke ušle u mnoge antologije kod nas i u svetu. Momo Kapor, pisac čije se knjige godinama nalaze na listama domaćih bestselera, poznat je našoj čitalačkoj publici kako po svojim romanima i kratkim pričama, tako i po putopisima, filmskim scenarijima, pozorišnim, televijskim i radio-dramama. Ono što vezuje sve ove priče je ljubav – melanholična, setna, satkana o prolaznosti, iskazana samo pogledom ili osmehom. Sažete, zaokružene celine, ove priče predstavljaju svet izgrađen na uspomenama kojh ima u životu svakog od nas i zbog kojih će nam čitanje ove knjige izmamiti osmeh i zamagliti pogled.

Pesnikinja SULVEJ FON ŠULC (1907–1996) potiče iz umetničko-intelektualne finsko-švedske porodice. Stekla je nastavničko obrazovanje i radila u svojoj struci sve do 1972. Ona je jedna od ključnih ličnosti finsko-švedskog pesništva 20. veka. Teme njenih pesama oslanjaju se na svakodnevicu. Važne su i impresije iz prirode. Prvo delo objavila je 1932, dečja knjiga Petra i srebrni majmun (Petra och silverapan). Oprobala se i kao prozni pisac, pisala radio drame i predstave za pozorište. Imala je veliki uticaj na više generacija ženskih finsko-švedskih pisaca i višestruko je nagrađivana. Pesništvo Sulvej fon Šulc odlikuje jasnoća, smirenost, prirodni integritet i neposredno obraćanje. Njena poezija odlučno prilazi životu, opisujući sve njegove mogućnosti i opasnosti, i našu ograničenu mogućnost izbora. U skladu sa slobodom svog unutrašnjeg bića izabrala je slobodu modernizma u vreme Drugog svetskog rata, kada modernizam još nije doživeo svoj konačni proboj. Zbog lične slobode i snage karaktera često je porede s Vislavom Šimborskom, što je poređenje koje obema služi na čast. Imaju istu sposobnost da upru čelični pogled u okolnosti koje iz anonimnosti prete čovečnosti. Za celokupno stvaralaštvo Sulvej fon Šulc karakteristične su organske metafore. Govori o drveću, zemlji, rastu, sazrevanju voća, suši i smrti. Uz pomoć takvih poređenja osvetljava nepristupačne unutrašnje pejzaže čoveka. Polazeći od sebe, opisivala je mnogobrojne uloge žena – pramajku, majku, suprugu, ljubavnicu, ćerku, sestru – zbog čega je često nazivana ženskom književnicom. Njen odgovor na takve epitete bio je dosledno da je pisac koji piše o životu. Prvi poziv joj je bio učiteljski, a i kao pesnikinja je do kraja ostala nenadmašna učiteljica života, pružajući čitaocima luku objektiviziranog životnog iskustva. Njeno književno stvaralaštvo se bezmalo protezalo kroz sedam decenija.

Odlično očuvano! Autor - osoba Gluščević, Zoran, 1926-2006 = Gluščević, Zoran, 1926-2006 Naslov Mit, književnost i otuđenje / Zoran Gluščević Vrsta građe esej URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1970 Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Vuk Karadžić`, 1970 (Beograd : Savremena administracija) Fizički opis 262 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Dimitrijević, Raško, 1898-1988 = Dimitrijević, Raško, 1898-1988 Gluščević, Zoran, 1926-2006 = Gluščević, Zoran, 1926-2006 Zbirka ǂBiblioteka ǂZodijak ; ǂknj. ǂ26 ISBN (Broš.) Napomene Beleška o piscu: str. 261. Predmetne odrednice Man, Tomas, 1875-1955 Hese, Herman, 1877-1962 Književnost -- Motivi -- Mitologija SADRŽAJ TOMAS MAN: JEDNO PUTOVANJE U SREDIŠTE MITA 1) Kraljevsko visočanstvo ili dekorativna ličnost kao izraz otuđenja 7 2) Spoljašnje dočaravanje egzistencije 13 3) Hese i Tomas Man: odnos prema mitu 18 4) Tomas Man i Karl Kerenji: prepiska 27 5) Mit i savremeno zbivanje 35 6) Mitsko i individualno 39 7) Mitska inspiracija i proza 43 8) Mitsko-tipsko kruženje 48 9) Mit i otuđenje 55 10) Gete i Tomas Man (Skica za jednu nemačku demonologiju) 59 11) Anamneza i stvaranje 74 a) Strepnja i strah 76 b) Izmirenje života i smrti u stvaranju 78 v) Moire i predosećanje smrti 81 g) Ambivalenca između bolesti i stvaranja 83 12) Otuđenje psihopatologija umetničkog stvaranja i stvaralačka sudbina pisca 89 a) Stvaralac kao „ukleto“ biće 89 b) Raspolućenost na građanina i stvaraoca 92 v) Umetničko delo kao sistem „obmana“ i stvaraočev doživljaj krivice 94 g) Umetnost kao estetska igra otuđivanja od života i njene mentalne posledice 101 d) Evolucija u shvatanju umetnosti kao privida 105 đ) „Razotuđenje“ umetnosti 106 e) Kratko upoređenje: Tomas Man, Hese i Kafka 112 13) Umetnost kao jemstvo života 114 14) Manova „teorija odraza“ 117 15) Vanestetsko poreklo estetičkih shvatanja 121 16) Čemu umetnost? 123 HERMAN HESE ILI RAĐANJE MITA IZ SNA I NEUROZE 1) Put do monističkog i panteističkog jedinstva sveta 137 2) Između dve romantike 141 3) Valter Kempf i druge priče 149 4) Mala fantazija na minijature o Knulpu 153 5) Gertruda i magičan doživljaj muzike 157 6) Rat i mir ili između Gertrude i Stepskog vuka (1910–1927) 172 a) Rat i patriotizam 172 b) Težnja za bekstvom 181 v) Kako prekinuti krvoproliće? 188 g) Sa lica rata zderati sve maske 195 d) Najdublji korenovi rata ili rat i teorija otuđenja 201 7) Aktivno i kontemplativno 206 8) Rađanje mita iz sna i neuroze 212 9) Stepski vuk 214 10) Problem otuđenja i put do razotuđenja u Stepskom vuku 219 11) Narcis i Zlatousti ili polarno jedinstvo ličnosti 273 12) Magija i mitska simbolika vodenog ogledala 245 13) Kriza evropskog duha i Heseova koncepcija kulture 250 a) Valerijeva koncepcija kulture 251 b) Heseov kulturni koncept 253 v) Sindrom „braća Karamazovi“ 254 g) Heseova kulturna sinteza 258 Zoran Gluščević (Užička Požega, 23. maj 1924 – Beograd, 11. maj 2006) bio je srpski književnik, prevodilac, književni i likovni kritičar i esejista. Njegov legat nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu. Rođen je 23. maja 1924. godine u Užičkoj Požegi. U Požarevcu i Beogradu pohađao je gimnaziju, nakon čega je diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na katedri za germanistiku. Bio je oženjen za Milku Lučić Gluščević, novinarku i dugogodišnju urednicu Kulturnog dodatka lista „Politika`. Veoma rano se afirmisao na književnoj i kulturnoj sceni. Bavio se nemačkom književnošću, prevođenjem, pisanjem eseja, drama za radio i televiziju, studija i kritika. Za sobom je ostavio oko tridesetak književnih dela. Priredio je i prvi objavio sabrana dela nemačkog nobelovca Hermana Hesea, a važio je za jednog od najboljih poznavalaca Heseovog opusa, kao i stvaralaštva Franca Kafke. Sa Maricom Josimčević i Radovanom Popovićem, priredio je i sabrana dela Isidore Sekulić. Bio je urednik lista „Umetnost i kritika`, zatim Izdavačkog preduzeća „Vuk Karadžić` i Izdavačkog zavoda „Jugoslavija` i glavni i odgovorni urednik „Književnih novina`. U „Književnim novinama” je 1969. godine objavio tekst u kojem je osudio ulazak vojnih trupa SSSR u Čehoslovačku, zbog čega je osuđen na šest meseci zatvora. Bio je politički angažovan intelektualac, što pokazuju i njegova dela „Kosovo i nikad kraja” (1989), „Ratne igre oko Kosova” (1999) i „F-117, ili, Sunovrat NATO strategije` (1999), u kojima kritikuje međunarodnu politiku prema Kosovu i SCG. Zoran je bio predsednik Udruženja književnika Srbije, kao i predsednik žirija za dodelu NIN-ove nagrade. Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja, od kojih su neke Oktobarska nagrada grada Beograda 1966. godine, za delo „Putevima humaniteta`. Dela Kako se posmatra književno delo (1953) Putevi humaniteta I i II (1964, 1965) Perom u raboš (1966) Epoha romantizma (1966) Romantizam (1967) Mit, književnost i otuđenje (1970) Studija o Kafki (1971) Kafka: Ključevi za Zamak (1972) Alfa i omega (1975) Kafka: krivica i kazna (1980) Poezija i magija, eseji o pesnicima (1980) Kosovo i nikad kraja (1989) F-117, ili, Sunovrat NATO strategije (1999) Ratne igre oko Kosova (1999) Sava Rakočević, monografija o savremenom srpskom slikaru (2001) Okultna moć (2001) Mefisto i on, roman (2005) Gete (2011) Legat Zorana i Milke Gluščević Juna 2018. godine Milka Lučić, Zoranova udovica, formirala je legat „Zorana i Milke Gluščević“ u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat`. Tom prilikom Udruženju je poklonjena njihova cela biblioteka strane literature, kao i mnoštvo nagrada i drugih predmeta iz zajedničkog stana Milke i Zorana. Legat se nalazi u Muzeju srpske književnosti na Banjici. MG62 (L)

Autor: Ingeborg BahmanRadio-drame Ingeborg Bahman nastale su u vreme procvata ove književne vrste tokom pedesetih godina dvadesetog veka i predstavljaju uzorne primere radio-drame koja se okreće ka unutrašnjem svetu, kreiranju unutrašnje pozornice, unutrašnjeg prostora imaginacije i identifikacije, u koji autori žele da povedu svoje slušaoce (Lennox 2013a: 95). Sve tri radio-drame se bave snovima – doslovno i preneseno. U njima se briše granica između stvarnosti i imaginacije, pri čemu stvarnost na kraju uvek nadvlada svet mašte. Njeni likovi pokazuju neutaživu želju da prevaziđu ograničenja uređenog sveta, ali Bahman problematizuje njihove prolazne sanjarije kao neuspešne pokušaje bega iz stvarnosti: u prodavnici sa snovima, na ostrvu, u hotelu. Zvučna komponenta jezika i muzika doprinose stvaranju utiska prolaznosti, ambivalentnosti izražavanja želja (Schuller 1984: 50–51), pokušaja uspostavljanja utopije „drugačijeg stanja“ („der andere Zustand“), koncepta koji je Bahman preuzela od Roberta Muzila i koji dolazi do izražaja u Cikadama, a još više u Dobrom bogu s Menhetna (Der gute Gott von Manhattan), u kojem to „drugačije stanje“ predstavlja ljubav koja postaje opasnost za postojeći red u društvu (Marquardt 1996: 697– 698).U govoru koji je održala prilikom dodele nagrade za radio-dramu Dobri bog s Menhetna Bahman je kao centralni cilj književnosti navela prikaz egzistencijalnog osećanja bola (Marquardt 1996: 692). Na primeru „graničnog slučaja“ ona u radio-dramama pokazuje ekstremnu potragu za nemogućim, želju da se pređe s one strane datosti. Stvarnost ne može pružiti alternativne svetove umetnosti, ali umetnost ima funkciju da postulira ideale kojima ljudi streme. Međutim, čovek mora da ostane u okviru uređenosti, jer iskoraka iz društva ipak nema. U okviru postojećih granica usmerava se pogled ka savršenstvu, ka nemogućem, nedostižnom, bilo u ljubavi, slobodi ili čistoj veličini. U suprotstavljanju nemogućeg i mogućeg proširuju se sopstvene mogućnosti, ali u tom napetom odnosu dolazi do izražaja suštinska povezanost ljudi i društvenog uređenja. Žudnja za otporom suprotstavljena je samom društvu, jer se želja i pokušaj iskoraka iz društva shvata kao kritika tog uređenja koja može da vodi ka njegovoj promeni, ali uprkos svemu ljudi moraju da ostanu u njegovim okvirima. U kontekstu Hladnog rata ne čudi što Bahman nije samo fašizam i komunizam, već svako društveno uređenje posmatrala kao totalitarno, tako da pokušaji njenih likova da se postave van tog uređenja bivaju osuđeni na propast, a „preživeli“ moraju da se snađu u svetu kakav jeste. Ta ambivalentnost pokazuje da Bahman nije bila spremna niti da se pomiri sa postojećim uređenjem, ali ni da odustane od vizionara (Lennox 2013a: 83–85). Iako su nastale pre nekoliko decenija, njene radio-drame su još aktuelne – želja savremenog čoveka za begom iz ograničene stvarnosti tokom vremena je samo porasla, te su time njene drame zavredile pečat univerzalnosti.