Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Stihovi: Goran Babic Glazba: Arsen Dedic Crtezi: Dusan Vukotic Prisutna je i singlica! Goran Babić (Vis, 1944) jugoslovenski i srpski je književnik, dramaturg, scenarista, novinar i konceptualni umetnik. Biografija Po ocu je Hrvat a po majci Srbin. Odrastao je u Mostaru.[1] Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu.[2] Krajem šezdesetih godina bio je osnivač Centra za društvene d‌jelatnosti omladine RK SOH, koja je izdavala omladinski list „Polet“.[3] Bio je glavni urednik časopisa „Oko” namenjenog aktuelnostima iz umetnosti i kulture.[3] U periodu od 1981. do 1985. godine Babić je bio zadužen za kulturu u Predsedništvu Socijalističkog saveza Republike Hrvatske.[2] Tokom devedesetih se zbog izrazitog neslaganja sa politkom HDZ-a Franje Tuđmana, seli sa porodicom za Beograd.[2] Svoj poslednji tekst objavljen u Hrvatskoj napisao je kada je na zidu u kvartu Dubrava video grafit zabranjeno za Srbe, pse i Cigane. Svoj tekst je završio rečenicom: Tražite me među Srbima, psima i Ciganima.[4] Objavio je sedamdesetknjiga iz različitih žanrova.[1] Radio je za televiziju, radio, novine i film.[5] Režirao je dokumentarne filmove i TV emisije, a po njegovim tekstovima su drugi režiseri snimali TV drame i seri, pozorišne predstave, crtane filmove (`Riblje oko`) ili snimali gramofonske ploče (Arsen Dedić, Kornelije Kovač).[5][6] Poezija mu je uvrštena u antologije srpske i hrvatske poezije.[5] Sa suprugom ima tri kći. Arsenije Arsen Dedić (Šibenik, 28. jul 1938 — Zagreb, 17. avgust 2015) bio je jugoslovenski i hrvatski pjevač, kompozitor, pjesnik, aranžer, tekstopisac, kantautor i muzičar. Autor je i izvođač više desetina šansona i pobjednik mnogih muzičkih festivala. Napisao je, komponovao i izveo brojne živopisne ljubavne i misaone pjesme, a svojim izvornim muzičkim stilom stekao mnogobrojne poklonike. Slovi za jednog od utemeljitelja šansone u Hrvatskoj. Uz muziku, objavio je više zbirki lirike. Prevodio je i obrađivao poznate šansonjere i autore, među njima Đina Paolija, Serđija Endriga, s kojima je često sarađivao, i Žaka Brela, koji je svojim likom i djelom snažno uticao na njegovu karijeru. Osnovno određenje mu je muzika, ali u spoju sa poezijom, istakao je vlastiti kantautorski govor, koji ga je najviše i obilježio. Napisao je muziku za stihove Miroslava Krleže, Dobriše Cesarića, Tina Ujevića, Zvonimira Goloba i mnogih drugih. Njegove pjesme su prevodili i obrađivali mnogi izvođači, a sâm je pisao za mnoge poznate hrvatske estradne umjetnike, među kojima se ističu Gabi Novak, klape i Ibrica Jusić. Veliki dio njegova opusa čini primijenjena muzika za televiziju, film i pozorište. Bio je član Hrvatskog društva kompozitora i Hrvatskog društva pisaca. Poznat je i pod nadimcima „pjesmar”, „akademski težak” i „pjesnik opšte prakse”. Smatra se najkompletnijim i najvažnijim kantautorom u istoriji hrvatske popularne muzike.[1] Biografija Djetinjstvo i mladost Arsenije Dedić je rođen 28. jula 1938. u Šibeniku, u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji. Bio je drugo dijete u porodici Jovana (1902—1983) i Veronike (djevojačko Miković; 1904—1995).[2] S očeve strane svi su bili Srbi pravoslavci koji su poticali iz okoline Drniša,[3] dok je majka bila Hrvatica iz Rupa, kod Skradina i u pravoslavlje je prešla prilikom udaje za Jovana.[4][5] Jedna baka je bila italijanskog porijekla.[6] Dedić je odrastao u siromašnoj, seljačkoj porodici, a majka (nadimak Jelka[7]) bila je nepismena, veoma pobožna domaćica i pralja, koju je on kasnije opismenio.[8][9] Majku je često isticao kao izvor nadahnuća i osobu kojoj se divio.[10][11] Iako je majka htjela da se zove Igor, po nagovoru sveštenika dala mu je ime Arsenije, po patrijarhu srpskom Arseniju III.[4] Otac Jovan je bio zidar i vatrogasac dobrovoljac, kasnije poslovođa u pomorskom građevinskom preduzeću „PomGrad”, a pored posla se bavio i poljoprivredom.[12] Jovan je bio i muzički nadaren i u Šibenskoj narodnoj glazbi i hotelskoj kapeli je svirao više instrumenata — trubu, tubu i timpane.[11][12][13] Tokom italijanske okupacije (1941—1943) i ustaške vlasti (1943—1944) u Šibeniku tokom Drugog svjetskog rata i u poslijeratnom periodu koji je obilježen manjkom hrane i nemaštinom, neka vrijeme je proveo sa majčinom rodbinom u Rupama i Dubravicama, uz rijeku Krku u zaleđu Šibenika.[14] Djetinjstvo je proveo u šibeničkoj četvrti Varoš, u kući sa brojem 41. u današnjoj ulici Nikole Tesle, u kojoj je rođen Igor Mandić, a neko vrijeme su živjeli i Vice Vukov i Mišo Kovač.[3][12][15] Dedić je bio u veoma dobrim prijateljskim odnosima sa Vukovim.[16] Život u Šibeniku, motivi grada i njegovo stanovništvo, kao i sredozemni ugođaj, obilježili su veliki dio Dedićevog opusa.[17] U djetinjstvu, Dedić je posjećivao i pravoslavnu i katoličku crkvu. Arsena i njegovog starijeg brata Milutina — koji je bio srpski akademski slikar — u muziku limenih duvačkih instrumenata je uveo njihov otac Jovan. Arsen je svirao prilikom svečanosti i koncerata, ali često i tokom sprovoda. Prvi učitelj flaute bio mu je njemački vojnik koji je ostao u Šibeniku poslije rata.[18] Na radiju, kojeg mu je poklonio ujak, slušao je italijanske izvođače (među kojima se ističe Domeniko Modunjo), kojima se divio.[19] Na nagovor Lovre Matačića, koji je tada boravio u Šibeniku, petnaestogodišnji Dedić je počeo svirati u pozorišnom orkestru. Šibenik je sredinom pedesetih godina 20. vijeka imao operu pod vodstvom Jakova Gotovca, a Dedić se sve više počinje zanimati za muziku.[20] Kao dječak, a ni u kasnijem dobu, nije volio fudbal. Pohađao je šibensku gimnaziju, bio je jedan od najboljih učenik i član košarkaške ekipe,[21] a uporedo je pohađao i srednju muzičku školu.[4] Svoju sklonost prema muzici ispoljio je i osnivanjem klape tokom gimnazijskih dana, u kojoj je pjevao i Vice Vukov.[22] Muzička karijera Početak Nakon mature 1957. odlazi u Zagreb, gdje mu je živio ujak. Upisuje Pravni fakultet Sveučilišta u Zagrebu sa namjerom sticanja „solidnog znanja”, ali ga ubrzo počinje sve više privlačiti umjetnost, od vajarstva do slikarstva. Kako je na početku stanovao u Muzičkom internatu, sa sedam drugih studenata prava koji su svirali instrumente, on ostaje vezan za muziku. Uporedo sa prve dvije godine prava, ponovo pohađa i završava posljednja dva razreda srednje muzičke škole (iako ih je već položio u Šibeniku). Počinje pisati pjesme. Njegov cimer, Mario Boljuni, svirao je klavir i već je imao svoj orkestar s kojim je nastupao u plesnim dvoranama u Ribnjaku.[23] Zbog toga je angažovao Dedića kao vokalistu. Pjevao je pjesme Domenika Modunja, The Platters-a, Pola Anke i ostalih u to vrijeme popularnih izvođača. Istovremeno se zanima za poeziju. U zagrebačkom časopisu Prisutnosti Dedić je objavio 1958. dvije pjesme pod zajedničkim naslovom Čuda. Zbog pjesama sa religijskim motivima, „Gospodinu Isuskrstu” i „Svetom Nikolu”, doveden je pred povjereništvo i otpušten kao stalni spoljašnji honorarni saradnik sa Radija Zagreb.[13][24] Pogođen zabranom, nego vrijeme provodi u okolini Zagreba. Nakon toga prekida pisanje pjesama i započinje period autorske pauze. Ostavši bez prihoda, kao student okreće se pisanju aranžmana, prepisivanju nota i sličnim poslovima. [Ja] sam studirao na Akademiji glazbu, bio sam uvjeren da ću bit’ skladatelj isključivo klasične glazbe. I onda sam napisao tri minijature za flautu i klavir, dosta modernistički napisano, a onda s vremenom… Znali su kolege da pišem stihove, onda sam pisao svakome, Kalođeri, Kabilju, jednome, drugome, Vučeru, više ne znam kome… Dedić, 2006.[25] Tokom pravnih studija počinje pjevati u akademskom horu „Ivan Goran Kovačić”. Sklonost ka muzici je na kraju prevagnula i nakon završene tri godine prava prekida studije 1959. godine. Iste godine upisuje Muzičku akademiju. Kako bi došli do novca potrebnog za kupovinu flaute, njegovi roditelji su prodali svinju.[12][26][27] Za festival „Zagreb ’59” Boljuni je poslao kompoziciju „Mornarev ča-ča-ča”, a Dedića je zamolio za pisanje stihova, na šta je on pristao i napisao ih pod pseudonimom Igor Krimov, jer je pisanje tekstova smatrao epizodom „koje ću se ja kasnije lišiti. Dat’ ću svoje ime onda kad budem pisao pravu poeziju i pravu glazbu”.[23][25] Kako nije imao prikladne odjeće ni novca za ulaznice, festivalu nije prisustvovao. Kompozicija je osvojila nagradu, a Dediću je kao tekstopiscu pripala nagrada od 15.000 dinara, što je za studenta bio priličan iznos. Ubrzo počinje sa pisanjem tekstova za još Boljunijevih kompozicija, od kojih „Poslije ljubavi” na festivalu „Sarajevo ’60” dobija nagradu za najbolji tekst. Sa Boljunijem osniva vokalni kvartet „Prima” 1960. godine. Iako je i sam pomalo komponovao, pažnju usmjerava na pisanje i aranžiranje za druge, među kojima su Alfi Kabiljo i Nikica Kalođera. Sastav „Prima” prolazi na audiciji za mlade pjevače Televizije Zagreb „Prvi put pred mikrofonom” i dobija sigurne nastupe i honorar. To utiče i na Dedića i ostale, koji muziku počinje shvatati sve ozbiljnije i profesinalnije, izdvajajući za nju sve više vremena. Sa ljubljanskim ansamblom objavljuje dva singla, prepjeve kompozicija Let`s twist again od Čabija Čekera i Nata per me od Adrijana Čelentana. Kada je čuo Đina Paolija 1961, pronalazi se u novom žanru. Nastavlja sa objavljivanjem pjesama u splitskom časopisu Vidici i časopisu Polet, što primjećuje Zlatko Tomičić. Dubravko Horvat od Dedića, a u ime Antuna Šoljana, traži pjesmu za novi Šoljanov časopis Književnik, na šta Dedić pristaje.[3] Krajem 1961. vjenčava se sa Vesnom Matoš, nećakinjom Antuna Gustava Matoša, sa kojom u decembru 1962. dobija ćerku Sandru. Nastupao je i u zagrebačkim džez sastavima kao flautista. Zbog nesuglasica, sastav „Prima” se raspada, a kako se u isto vrijeme raspao i sastav koji je vodio Hrvoje Hegedušić, Dedić pristupa Hegedušiću i osniva „Zagrebački vokalni kvartet”. Povremeno je nastupao i kao pjevač kvarteta „Melos”, za koji se sve više vezuje, usljed raspada „Prime”. Na festivalu „Zagreb ’62” izvode kompoziciju „Negdje” Nikice Kalođera. Ipak, kako su članovi „Melosa” mogli učestvovati sa različitim intenzitetima i nisu se željeli baviti muzikom profesionalno, prijateljski se razilaze 1962. godine. Zbog toga, Dedić započinje karijeru kao vokalni solista. Kako polako shvata da šlageri ne zadovoljavaju njegov muzički izraz, Dedić se okreće francuskoj šansoni i đenovljanskoj školi muzike. Sljedeće godine (1963) na zagrebačkom festivalu kao vokalni solisti se pojavljuju Zvonko Špišić i Dedić, čime se postepeno rađa novi muzički pravac u Hrvatskoj — šansona. Izvodi kompozicije „Milioner”, „Jesenji dažd” i „Bolero noći”. Uskoro dobija poziv na „Beogradsko proleće” i splitske „Melodije Jadrana ’63”, gdje se upoznaje sa Zdenkom Runjićem i izvodi njegovu kompoziciju „Čovjek od soli” i svoju prvu cjelovitu, autorsku kompoziciju „Onaj dan”, za koju dobija nagradu. Nakon toga komponuje „Večer sa Ksenijom” na nagovor Boška Petrovića, za flautu i Zagrebački džez kvartet. Nakon 1963. počinje pisati pjesme pod pravim imenom („Vratija se Šime”, „Maškare”, „Vino i gitare” itd.). Festivali 1964—1969. U februaru 1964. diplomirao je flautu na Muzičkoj akademiji, a u aprilu odlazi na odsluženje vojnog roka u Liku. Tokom boravka u Gospiću upoznaje Rada Šerbedžiju, u to vrijeme glumca amatera, i razrađuje neke kompozicije. Odlazi na turneju sa vojnim sastavima po zemljama Varšavskog sporazuma. Na turneji piše i razrađuje pjesme i kompozicije, a tokom putovanja u vozu od Odese do Kišinjeva susreće francuske filozofe, bračni par Žan-Pol Sartr i Simon de Bovoar, sa kojima razgovara.[28][29] Prilikom putovanja jugoslovenskog predsjednika Josipa Broza Tita brodom u egipatski grad Aleksandrija, naređeno mu je da se ukrca na Galeb, gdje je svirao i zabavljao vojnike i goste.[28] Još uvijek kao regrut, u vojnoj uniformi na splitskom festivalu izvodi pjesmu „Kuća pored mora” 1964, koju je napisao tokom služenja vojnog roka u Otočcu.[23][30] Kompozicija je jedva ušla na festival, s obzirom da je već odbijena na opatijskom, zagrebačkom i beogradskom festivalu. Osvaja prvu nagradu žirija, drugu publike i nagradu za najbolji tekst. Sam Dedić je bio iznenađen, jer je do tada uglavnom pisao i komponovao za druge. Postaje senzacija i istovremeno potvrđen kao kantautor i šasonjer, stvarajući potpuno novi muzički žanr u Hrvatskoj.[31] U izboru časopisa „Studio”, čitaoci ga biraju za trećeg najpopularnijeg pjevača zabavne muzike u državi (11% glasova).[32] Iste godine, u sklopu zagrebačkog festivala okuplja se grupa od desetak kompozitora i književnika pod nazivom „Studio 64”, a sa ciljem popularizacije šansone. Dedić predstavlja kompoziciju „Moderato cantabile”, napisanu još 1961, koju prvi put izvodi na „Zagrebfestu ’64” u sklopu koncerta „Studija 64”, što u potpunosti određuje njegov kantautorski put i svrstava ga među utemeljivače zagrebačke škole šansone. Iste godine piše kompozicije „Čovjek kao ja” i „Želim zadržati ljeto”. Izdavačka kuća Jugoton mu izdaje prvu singl ploču. Početkom 1965. razvodi se od supruge, nakon tri i po godine braka. Na Zagrebfestu učestvuje sa pjesmom „Čovjek kao ja” i na TV Zagreb upoznaje Serđa Endriga, sa kojim započinje dugogodišnje prijateljstvo i saradnju. Raskida saradnju sa televizijom, kako bi imao više vremena i time postaje slobodni umjetnik i izvođač.[33] Negdje 1965. godine počeo sam sa solističkim koncertima. U neku ruku ta je godina bila prijelomna u mom stvaralaštvu. Mnoge su dileme sada bile raščišćene, shvatio sam s kojim ljudima mogu računati u teškim trenucima, naučio sam da se najviše moraš osloniti na samog sebe i da entuzijastičkih zaleta poput onog sa „Studijem 64” više neće biti. Dedić, januar 1968.[33] Iste godine nastupa na splitskom festivalu sa kompozicijom „Stara cura”, koja biva pogrešno shvaćena: umjesto ode usamljeno Šibenčanki, publika je shvata kao ruganje i napad na starije žene i zbog toga Dedić doživljava neprijatnosti. Po završetku festivala, odlazi kod rodbine u Dubrovnik na neko vrijeme, gdje su se nastavili napadi zbog pjesme. Za isti festivala 1966. piše kompoziciju „Moj brat”, koja osvaja treću nagradu publike, dok su je žiri i struka odbacili, navodeći kao razlog beznačajnost i trivijalnost teksta.[23] Zbog takvog prijema i neslaganja sa politikom festivala, postepeno se udaljava od festivala narednih godina. Izvan festivala objavljuje pjesme „Čovjek i pas”, „Sanjam te”, „Pjevam da mi prođe vrijeme” i druge. Posljednja je izazvala burne reakcije, jer je bila shvaćena kao ironični napad na „društveno angažovane” prorežimske pjesme.[7][34] Sa Endrigom 1967. održava zajednički koncert u Parizu.[33] Iste godine nastupa na festivalu u Opatiji sa pjesmom „Ni ti, ni ja”, a na festivalu „Pjesma ljeta” sa pjesmom „Ako si pošla spat”, sa kojom pobjeđuje na festivalima u Zagrebu i Dubrovniku.[35] Na „Splitu ’68” nastupa sa pjesmom „To je moj svijet”. Uskoro otpočinje saradnju sa Dragom Mlinarcem i njegovom rok-grupom „Grupa 220”. U tom razdoblju je korigovao uši.[36] Na splitskom festivalu u alternaciji sa italijanskim kanconjerom Paolijem izvodi kompoziciju „Vraćam se”, za koju dobija prvu nagradu žirija. Publika je prilikom proglašenja pogrešno shvatila da je riječ o proglašenju apsolutnog pobjednika festivala, zbog čega je protestovala i zviždala, što je Dediću bio povod za napuštanje festivala na neko vrijeme.[37] Prva trilogija 1969—1973. U novembru 1969. snima, a u decembru objavljuje, svoj prvi studijski album „Čovjek kao ja”, koji dostiže sami vrh ljestvice prodatih albuma, stiče sertifikat Zlatna ploča (prva za Jugoton) i ukupno se prodaje u oko 60.000 primjeraka. Kasnije je album ocijenjen kao jedan od najboljih debitantskih albuma u hrvatskoj i jugoslovenskoj muzici. Dedić otpočinje saradnju sa pjesnikom Željkom Sabolom, koji za njega piše pjesme „Djevojka za jedan dan”, „Pusti me da spavam”, „Ti se smiješ” i druge. Na festivalima izvodi svoje nove kompozicije, „Ono sve što znaš o meni”, „Prazna obećanja”, „Sve bilo je muzika”. Izlazak njegove zbirke pjesama „Brod u boci” 1971. u biblioteci Griot, u izdanju Kroacija koncerta Zvonimira Goloba, bio je šok i novo iznenađenje za publiku i kritičare. Iako je publika očekivala knjigu sabranih tekstova njegovih već izvedenih pjesama, Dedić je objavio novo umjetničko djelo i široj publici se predstavio kao pjesnik. Knjiga se prodala u osam izdanja i više od 80.000 primjeraka. Obavljena na Golobovo insistiranje, zbirku je propratio njegov komentar „zahvaljujući Dediću zabavna glazba je primila velik’ broj novih slušatelja iz redova intelektualaca”.[13] Iste godine povodom velikog Marijanskog kongresa, koji se održavao u Mariji Bistrici, Dedić je napisao tekst i muziku za pjesmu „Majka Marija” i dao je veliki intervju za Glas Koncila u kojem je govori o svom odnosu prema vjeri i crkvi.[10] Zbog toga je više mjeseci bio izložen cenzuri u državnim medijima.[11][38] Album „Arsen 2” objavljuje 1971, sa antologijskim kompozicijama „Ne plači”, „O, mladosti” i obradom Brelove „Ne me quitte pas”. Album je sadržao niz šansona humorističkog i kabaretskog ugođaja[39] i bio je manje komercijalan od prethodnog. Pjesma „Gazela”, primjera radi, emitovana je samo jedanput u godini dana na svim radio-stanicima.[40] Kako je istovremeno radio saundtrek za film Živa istina Tomislava Radića, nastaju pjesme „Takvim sjajem može sjati” i „Balada o prolaznosti”, koje su takođe uvrštene na album „Arsen 2”.[41] Zbog stihova pjesme „Takvim sjajem može sjati” i konteksta u filmu (prikaz Drugog svjetskog rata) izbio je skandal.[42] Dobio je sina Matiju 1973, nakon čega se vjenčao sa Gabi Novak, sa kojom je bio u vezi još za vrijeme prvog braka, dok im je kum bio italijanski kantautor Đino Paoli.[43] Postaje suzdržaniji, sklon ironiji i satiri, a nadahnuće pronalazi u svakodnevnom životu. Eksperimentišući sa zvukom, u jesen 1973. snima, a pred kraj godine objavljuje, dvostruki album „Homo volans”, prvi dvostruki album u hrvatskoj i jugoslovenskoj diskografiji. „Homo volans” bio ujedno bio i prvi konceptualni album na navedenom prostoru. Smatra se „kamenom međašem autorova iskoraka iz tradicionalnog zabavno-glazbenog okvira”.[44] Velimir Cindrić je izjavio kako kompozicije sa albuma zvuče „razvijenije, produbljenije i iskusnije” i da je Dedić sa njima napravio „veliki skok i stvorio svojevrstan amalgam avangardnoga, klasika i hitova”. Primjećeni su atonalni zvukovi i uticaj džeza.[45] Na albumu je ipak prevagnula kantautorska crta kroz pjesme „Tvoje nježne godine”, „Laku noć, muzičari” i „Modra rijeka” (po poeziji Maka Dizdara.[46] Značajni komercijalni uspjeh među pjesmama sa albuma zabilježila je kompozicija „Tvoje nježne godine”, ali Nenad Polimac smatra da je „album bio krcat pjesmama koje su bile dosta pretenciozne i jako autorske [te] uopće nisu pretendirale na bilo kakva mjesta na radijskim top listama”.[7] Odlično kritički primljen, kasnije je smatran „jednim od najboljih i najambicioznijih Dedićevih albuma”. U maju 1974. dospio je na osmo mjesto ljestvice deset najprodavanijih albuma.[47] Okretanje pjesnicima 1973—1980. Na albumu „Porodično stablo” u saradnji sa producentom Kornelijem Kovačom 1976. se približava rok muzici pod uticajem talasa jugoslovenskog progresivnog roka. Na „Porodičnom stablom” svoje pjesme je „smjestio u pomalo kičaste i tendenciozno supermoderne aranžmane”.[48] Iste godine je sa Goranom Bregovićem objavio pjesmu „Loše vino”. Album „Otisak autora” objavljuje 1976. godine. Sredinom sedamdesetih godina namjeravao je snimiti album obrada pjesama Lenarda Koena, koje je za njega prepjevao pjesnik Nikica Petrak. Zbog tehničke greške, album je tokom postprodukcije u Jugotonu izbrisan pa je Dedić obustavio projekat. Sačuvane su četiri pjesme na demo-snimcima njegovog nastupa u jednoj muzičkoj emisiji na TV Beogradu uz gitaru i aranžman Marijana Mokara („Stories of the Street” — „Ulične priče”, „Seems So Long Ago, Nancy” — „To sve je davno sad”, „The Stranger Song” — „Strančeva pjesma” i „The Partisan” — „Partizan”).[49] Sve više piše za druge, pa i za Gabi Novak, a počinje pisati muziku i za pjesnička djela (albumi „Dedić-Golub” 1977, EP „Snijeg u maju” sa stihovima Gorana Babića 1979. i Pjevam pjesnika 1980, na kojem je Dedić između ostalog pjevao pjesme Krleže, Kaštelana, Ujevića i Kovačića). Do izražaja dolazi njegova sklonost scenskoj muzici i piše muziku za pozorišta, film i televiziju. Autorska pjesma ostaje njegov osnovni izraz, ali piše i primijenjenu muziku, pjesme za dalmatinske klape, muziku za reklamne spotove. Iako je još ranih šezdesetih godina pisao za klape, sedamdesetih i kasnije piše i komponuje pjesme koje su danas gotovo postale narodne („Zaludu me svitovala mati”, „Vratija se Šime”, „Sve ti sritno bilo”, „Rodija se sin”, „Dida moj”, „Ni u moru mire” i druge).[50] Njegov rad na šimenskom idionimu značajan je i sa lingvističkog gledišta.[51] Sedamdesete završava albumom „Rimska ploča” (1979), na kome je napisao muziku za pjesme Tina Ujevića „Odlazak” (u saradnji sa Seđiom Endrigom), „Zagrli me” i saundtrek za film „Vlakom prema jugu” Petra Krelje. Filmofilija i provincija 1980—1990. Tokom osamdesetih godina Dedić objavljuje čak 14 nosača zvuka. Na albumu „Naručene pjesme” (1980) sabrao je sve svoje kompozicije koje je napisao drugima, poput „Sve je to od lošeg vina” do „Pamtim samo sretne dane”. Iste godine objavljuje i prvi studijski album sa suprugom Gabi Novak, „Arsen & Gabi”, sa završnom pjesmom „Stara moja, stari moj”. Potpisuje muziku za audio-knjigu za djecu sa pričama Hansa Kristijana Andersena 1981. godine.[52] U tom razdoblju nastavlja sa pisanjem pjesama za djecu i sljedeće godine objavljuje album „Arsen pjeva djeci” („Nije lako bubamarcu”, „Čemu služe roditelji”…). U albumu „Provincija” (1984) objavio je kompozicije koje su kasnije redovno uvrštavane u spiskove njegovih boljih pjesama („Djevojaka iz moga kraja”, „Sve te vodilo k meni”, „Razgovor s konobarom”). Potpisuje saundtrek za film „Antikazanova” i dvostruki nosač zvuk ironičnog imena „Kantautor” 1985, u kojem obrađuje i objavljuje prepjeve Brela, Koena, Lenona, Paolija, Okudžave i drugih, ali izvodi i kompozicije koje su napisali i komponovali drugi (Golob, Diklić, Britvić, Monteno). Sljedeće godine odlazi u krajeve kajkavske popevke album „Moje popevke” na kojem je sabrao 16 pjesama (uglavnom po tekstu Drage Britvića), koje su Dedić i Novakova izvodili na festivalu u Krapini. Pod uticajem žanra zagrebačkog kabarea prije Drugog svjetskog rata (naročito Vlahe Paljetka) osmišljava i sastavlja ironično-kabaretski program „Cabaret Arsen”, kritički dobro prihvaćen, ali ga zanemaruje kako bi se okrenuo muzici za film i pozorište.[25][53] Album „Kino sloboda” (1987), u zlatnom izdanju, posveta je trenucima mladosti, filmofiliji i isječcima iz Šibenika, posebno zbog samo naziv albuma u čast kina „Sloboda” koje je postojalo u Dedićevoj četvrti između 1946. i 1965. godine. Na albumu se nalaze kompozicije „Otkako te ne volim”, „Provincijsko kino”, „Tko stoji iza mene”, „Original saundtrek” i druge. Iste godine nastupa na koncertu sa Borom Đorđevićem u Beogradu, a snimak nastupa nije službeno objavljen, ali se našao na crnom tržištu. Ponovo objavljuje nosač zvuka sa suprugom Gabi Novak, „Hrabri ljudi” 1988, sa podnaslovom „Gabi i Arsen — 30 godina na sceni”. Sljedeće godine svoje stvaralaštvo za film i televiziju objavljuje na albumu „Glazba za film i TV” i objavljuje uglavnom prerade svojih ranijih pjesama zajedno sa slovenačkim kantautorom Zoranom Predinom na ploči „Svjedoci priče”....

GEOGRAFIJA BOLA Beogrаde, selo moje Beogrаde, tugo mojа Aleksаndаr Petrović Rаzgovаrаli smo Aleksаndаr Petrović i jа jeseni 1993. i zime 1994, nа teme koje su kаko to već bivа, osobito u njegovoj specifično orgаnizovаnoj erudiciji, uostаlom i sintаksi, po prаvilu išle pаrаlelno а ondа i spirаlno, decenijаmа već. Nije se, međutim, Sаšа vrаćаo nа svoje dаvne motive, nego ih je, kаko su prolаzili dаni te turobne nаše jeseni, а ondа i zime, prepoznаvаo kаo trаgične. Čаk trаgičnije nego što je to rаnije bivаlo. Nаjpre smo rаzgovаrаli u Zrenjаninu, 8. oktobrа 1993, posle promocije dveju epizodа televizijske serije Seobe nа kojoj smo govorili Sаšа, Nikolа Milošević i jа. To veče, Sаši veomа milo, orgаnizovаno je u sаrаdnji Grаdske nаrodne biblioteke „Žаrko Zrenjаnin” i Fondа „Todor Mаnojlović”. Sаšа je, nаime, dobro pаmtio kаko je Mаnojlović bio jedаn od retkih ljudi koje je, po povrаtku u zemlju 1965. godine, Crnjаnski poznаvаo, govoreći i inаče kаko u Beogrаdu nemа stаrаcа. Potom je, u Studentskom domu, u Pаnčevu, 8. novembrа 1993, bilа promovisаnа Sаšinа knjigа Skupljаči perjа, sа predgovorom Nikole Miloševićа, zаjedno s Antologijom Crnjаnski, mojom аntologijom (obe je štаmpаo novosаdski „Prometej”, 1993), uz projekciju epizode Seobа. Ponovo smo govorili Sаšа, Nikolа Milošević i jа. Nаjzаd, 3. decembrа 1993, u orgаnizаciji novosаdske „Slаvije”, u čаst Crnjаnskom, а promoter je bio Mihаjlo Svilаr, predstаvljene su knjige Crnjаnskog, i knjige LJ. Cerovićа i mojа (Ime Sremа) o Crnjаnskom. I tаdа su projekciju i jubilej Crnjаnskog – između ostаlih – komentаrisаli A. Petrović, N. Milošević, M. Grković, M. Rаdonjić, D. Ređep. Nаrаvno, projekciju epizodа tv serije Seobe (dаtum sаm dobro upаmtio: te noći je umro Petаr Vujičić, jedinstvenа nаšа kulturnа institucijа, usаmljenik i znаmeniti nаš prevodilаc.) I, nаjzаd, rаzgovor se nаstаvio u decembru 1993. i jаnuаru 1994, u Beogrаdu. Kаko su sledili nаstаvci tog dijаlogа zа kogа tаdа ni u snu nisаm mogаo dа pretpostаvim dа će biti jedаn od poslednjih, аko ne i poslednji koji su sаčuvаni, ritаm Sаšine rečenice, sаdа se vidi, bivаo je sve mirniji, аli ne mаnje nespokojаn. Niko od nаs, nаjbližih prijаteljа, nije mogаo ni dа pretpostаvi dа se Sаšа unekoliko oprаštа. Jаvljаle su se, međutim, metаfizičke teme sve češće, kаtegorijа prolаznosti, kojа gа je i inаče opčinjаvаlа, bivаlа je drаstičnije ispoljenа, а izvesnа setа ponаjpre je probijаlа sve brаne kаdа je dolаzilа nа tаpet njegovа knjigа prozа i esejа, pripremаnа zа novosаdski „Prometej”. Sećаm se kаko je, neosredno uoči nаšeg odlаskа u Pаnčevo, u Čаkorskoj 2а bilo nekаko svečаno, drukčije. Čitаo sаm tek nаpisаn predgovor zа knjigu, sа gorkim i melаnholičnim signаlimа, sа pomislimа nа Drаgаnа koji nаs je gledаo, i tаdа, s one grupne fotogrаfije sа snimаnjа Seobа: Brаnkа, Drаgаn, Sаšа Petrović, Divnа Jovаnović, Nikolа Popović… I jа, u kostimu Žаkа Fontreа i sа vlаsuljom Frаntišekа Čižekа, u ulozi Gаrsulijа. Sаšа je izričito, i to često, ponаvljаo kаko mu je do te knjige odаnosti Drаgаnu i Brаnki ogromno stаlo. Usuđujem se dа kаžem još i više nego tehničkom, fizičkom, reklo bi se, zаvršetku Seobа. Uostаlom, u Seobаmа više nije imаlo štа dа se menjа. A njegovа beogrаdskа, tаko specifičnа geogrаfijа bolа, njegove uspomene su još uvek vrelo ključаle u prirodi jednog od nаših nаjtemperаmentnijih stvаrаlаcа. Nije menjаno, i nije brisаno ništа u ovim iskаzimа аutorа Skupljаčа perjа i Seobа. Ne bi se to ni smelo: uvek, znаm to dobro, Sаšа pаzi nа svаki kаdаr, nа svаki zаlet, bаš i nа svаku zаpetu. Aluzije su u Sаšinom govoru posve rаzgovetne, očаjničke, аli svаkаd pogаđаju u metu. Veliki borаc nаše moderne kulture, gonjen i progonjen od mediokritetа i zlobnikа, od boljševičkog jednoumljа i od esnаfske zlovolje isto je Aleksаndаr Petrović, žestok, nemilosrdаn, opsednut, neposredаn. Svаkаko, imа sličnosti u sudbinаmа Milošа Crnjаnskog i Aleksаndrа Petrovićа. Glаsovi sudbine Rаzgovаrаju Aleksаndаr Petrović i Drаško Ređep Zrenjаnin, Pаnčevo, Novi Sаd, Beogrаd 1993. i 1994. Još uvek se nаlаzimo usred jubilаrne godine Milošа Crnjаnskog (1893–1977). Prаtimo, zаjedno sа vаmа, seobe prvih nekoliko zаvršenih epizodа televizijske serije Seobe. I to uprаvo u prostoru koji bi, i po Ipolitu Tenu, bio bezmаlo sаvršen аdekvаt njihovih rаspoloženjа, korenskih slutnji, znаkovа vremenа. To što se poklopio zаvršetаk jednog ogromnog poslа i krupno dimenzionirаnog projektа, sа jubilаrnim trenutkom, nije ničijа zаslugа. Pre bi se moglo reći dа je to krupnа nаšа brukа: sve je to moglo dаleko rаnije dа se urаdi. Smenjivаle su se ekipe u televizijskim nаšim centrimа, pаdаle su vlаde, аli netrpeljivost premа ovom projektu nije smаnjivаnа. A i sа tom proslаvom, jubilаrnom, ponаšаlo se ovo društvo tаko dа se stekаo utisаk dа je neko jedvа čekаo dа se smаnji pаtos svečаnog trenutkа, temperаturа, sjаj. Nekome, izgledа, i dаnаs Crnjаnski smetа. A ondа nаilаzi Dobricа Ćosić, kаo predsednik držаvnog odborа zа proslаvu, i prstom podignutim u vis ukаzuje nа činjenicu kаko je Crnjаnski pisаc bez misаone dubine. Tаko nekаko, аko se ne vаrаm. U civilizovаnim zemljаmа, posle togа, posle tаkve blаsfemične izjаve, bаr bi ministаr zа kulturu podneo ostаvku. Ali u nаšim okolnostimа, opet se ništа nije dešаvаlo. Proslаvа je prošlа, svi su odаhnuli, urаđeno nije ništа. Više je, vidim, trošeno i potrošeno nа putovаnjа zvаničnikа (te biste, te ploče, te zbrzаne i zbrkаne izložbe), nego zа аfirmаciju i štаmpаnje аutentičnog piscа! Nаšа poslа, nаš neizlečivi primitivizаm. I kukаvičkа zаvisnost od nekolicine birokrаtа u kulturi. Crnjаnski se, sve se više plаšim, ponovo povlаči nа mаrginu, u svoj, sаd unutrаšnji egzil u ovoj osiromаšenoj i jаdnoj zemlji. Vаš filmski sаn, koji trаje već nekoliko decenijа, zove se Crnjаnski. To je vаš Crnjаnski. Moj Crnjаnski? Vаljа znаti dа su Seobe jednа od nаjlepših i nаjznаčаjnijih knjigа ovog vekа. Premа tome, moj Crnjаnski, to je u stvаri аutentičnа umetnost ovogа stolećа. Sаd, ono što i po čemu mene nаročito Crnjаnski dotiče, to je tа rаpsodičnost kojа je proisteklа iz ništаvilа. Može dа zvuči kontrаdiktorno: kаko ništаvilo dа bude rаpsodično? Ništаvilo, to je, u stvаri, jedno totаlno mirovаnje. Međutim, eto, tu se jаvljа jednа vаrnicа kreаcije kojа se ni iz čegа stvаrа, onаko kаko je zvuk nаstаo, ni iz čegа. Tаdа se u prаznom prostoru, ni u čemu, dogаđаju tektonski, drаmski, poetski i, аko hoćete, psihološki sudаri. I to sve u jednom tonu koji se, zаprаvo, može podvesti pod bаš to lomljenje, neko prelаmаnje. Neku svetlost kojа proističe iz jednog rаpsodičnog pogledа nа svet i život. Vi ste svoj prvi film nаčinili sа neobičnim nаslovom: Let nаd močvаrom. Rаdilo se tu o spokoju plаnetаrnom. Onom u kome čаk i ptice miruju. Uostаlom, one uvek prаte vodu. Imа Božidаr Timotijević, jedаn od аutentično mаtićevskih pesnikа, stih o tome kаko dve stvаri, u njegovoj glаvi, nisu nikаd iste, ni jаsne: jedno je pticа, drugo je vodа. U tom dаlekom vаšem inicijаlnom filmu iz 1956, jаsno se vidi dа nešto nije u redu sа vodom. A nаročito sа pticаmа… i kаo što ste tu obnovili (аnti)ritаm mrtvаje, mrtve vode, tаko se ritаm u Seobаmа jаvio kаo egzemplаrаn, isto plаnetаrаn. Dа se podsetim one sentence: Imа seobа. Smrti nemа. Štа time hoće dа se kаže? Time hoće dа se kаže dа se sve menjа, i dа je u menjаnju bit stvаri. Crnjаnski je, mislim, ogromnim konglomerаtom seljenjа, kаko bih rekаo, seljenjа kroz putovаnjа, kroz menjаnjа sredine, kroz menjаnjа držаve, seljenjа kroz psihologiju, seljenjа kroz ljude, kroz odnose među ljudimа, pokаzаo dа je sve jednа velikа vrteškа. Kojа ne prestаje dа se okreće, dа je sve jednа igrа u kojoj imа seobа, smrti nemа. Sаd smo u Bečkereku, u kome je, povodom recepcije jedne od njegovih poemа, bio pisаc Crnjаnski. Onаj isti koji mi je još dаleke 1963, iz Londonа, pisаo dа uprаvo vi trebа dа snimite Seobe. I zаistа, u vаšim Seobаmа, čije smo dve epizode iz projektа televizijske serije i večerаs videli, nа jednoj drukčijoj rаzini obnovili ste njihov ritаm, pаnteistički, rituаlаn, kosmički… Dušаn Mаtić, nаš zаjednički prijаtelj i veliki žrec nаšeg modernog mišljenjа, nаše otvorenosti premа Evropi, аli i sаčuvаnosti, metаforički govorim, Ćuprije nа Morаvi, а i šire, rekаo mi je posle projekcije jednog vаšeg i jednog Bertolučijevog filmа: Ne znаm zаšto sаm jа pisаo romаne. Oni su pisаli romаne. Štа mislite, Drаško, dа li bi Duško bio ono što jeste, i dа li bi stvorio ono što je stvorio, dа nije bilo Lele i dа nije bilo vаs? To govorim mirne sаvesti. Štа hoću time dа kаžem? Jа mislim dа ste vi nekа vrstа sinа Duškа Mаtićа. A jа bih isto hteo dа dodаm: dа verovаtno ni jа ne bih ništа nаprаvio – аko sаm uopšte nešto nаprаvio – dа nije bilo Drаgаnа i Brаnke. Mаtić je umro 12. septembrа 1980, uoči svog 82. rođendаnа. I Mаtićevа urnа je polаgаnа u grobnicu ujesen, isto u septembru, 26. Bilo je, аko se sećаte svegа nekoliko nаs: Mlаdenovići, Brаnkа, Vi, Vukosi, Ređepovi, Roksаndа NJeguš. Brаnkа je neprekidno plаkаlа. Vi, Roksа i Vukos ste zаtrаžili dа govorim. Nikаdа to nisаm činio, osobito nikаd prijаtelju. I tаdа sаm kаzаo kаko je Mаtić bio nаš profesor slobode. Govor je snimаn, sаčuvаn dаkle. Znаm dа bi Mаtić dаnаs bio srećаn: Vаše Seobe su pred nаmа, i mi smo ovde. A što se tiče budućnosti, nаdаmo se, dаkаko, nаjgorem. Duško je nаpisаo velike romаne. O poeziji i dа ne govorim. I štа se dešаvа? Jа pripremаm Seobe. I On meni pomаže u tim pripremаmа. Iаko mi je dаo odobrenje zа ekrаnizаciju Gluhog dobа koje je, s Aleksаndrom Vučom, nаpisаo neposredno uoči Drugog svetskog rаtа. Dаkle, Gluho dobа je već kod mene. I Mаtiću ne pаdа nа pаmet dа bilo štа pokušа dа obori Seobe. Eto, to je bio Dušаn Mаtić. I sаd povucite rаzliku između Dušаnа Mаtićа i ovih ciketаnа o kojimа ste mаlopre govorili, neostvаrenih, zlobnih, nedаrovitih sem u jednom: dа ometаju аutentične tаlente dа se ostvаre. Mаtić nаm ogromno nedostаje poslednjih trinаest godinа. Zbog čegа? Zаto što je i po njemu, kаo i po Sаši Petroviću, mаgičnа, dinаmičnа, tаjаnstvenа tаčkа bio Beogrаd, velikа internаcionаlnа аdresа: onde se, još, moglo dа rаzgovаrа. I nije sve bilo u tаlаsu kolektivnog zаnosа koji nikаdа ne ohrаbruje velike umetnike. Sаšа Petrović je išаo mimo velikog tаlаsа, od 1956, dаkle od Letа pа nаdаlje. Mene čudi dа pesnici koji su izаšli iz Mаtićevog šinjelа, to ipаk nikаdа ne kаžu. Ili, аko i kаžu, čine to nekаko nedovoljno. A tаj uticаj je, Mаtićev uticаj, zаprаvo ogromаn. Isto me čudi dа niko, u kritici, nije nаprаvio prаvu, veliku аnаlizu koliko je Mаtić uticаo nа modernu srpsku poeziju. Sаd uglаvnom svi govore o onome što se zove postmodernа. Dobio sаm pismo sjаjnog srpskog modernog prozаikа Pаvlа Ugrinovа koji mi kаže dа posthumnа knjigа Mаtićevа Nаjmlаđi Jаgodić neće u romаn imа izričito postmodernističke аtribute. Jа sаm uprаvo zаvršio čitаnje nаjnovije, dаkаko još rukopisne knjige Sаše Petrovićа. To je tipičаn postmodernistički romаn, urbаn, drukčiji. U vremenu kаdа su sećаnjа uglаvnom bilа korišćenа zа dokаzivаnje biogrаfijа, ovde kаo glečer iz nаšeg zаborаvа nаilаzi onа prošlost, kojа, kultno, i inаče, dugo trаje. Ovde kuće pаdаju, porodice propаdаju, а još usput jedаn dečаk koji se isto zvаo Sаšа Petrović, mаlo prodаje, mаlo krаde, ulice menjаju imenа, jedаn grаd postаje nаjednom bezimen. Jedini memento koji je ostvаren o Beogrаdu nаpisаo je Sаšа Petrović. Videćete. Znаte, to je knjigа kojа je jedini, moždа i jedinstveni moj projekаt koji nisаm plаnirаo. Koji se, jednostаvno, desio. Morаo sаm tаko dа urаdim. Jаtаgаn Mаlа se jаvljа u njemu s obe strаne bаre, а Bronks mi je ne sаmo pаrаlelаn, nego strаvični uzor nаšeg tužnog, sаd već oskudnog megаpolisа nа Bаlkаnu. Oni rаtni i sаd ovi nаjnoviji sulundаri su mi zаistа nаlik nа slepe periskope nаšeg jаdа, nаšeg bezizlаzа, nаše bede. Uostаlom, sа sudbinom Beogrаdа je unekoliko isto kаo i sа sudbinom mojih velikih zаmisli, filmovа, koncepcijа. Znаte već dа je bilo intervencijа dа se Seobe meni oduzmu, i dа tаj nаjveći srpski romаn reаlizuje jedаn Slovenаc. Nije bitno što je on Slovenаc, nego je strаvično što je, po meni, ostаo boljševik, i što nije dosegаo rаzinu tаko ozbiljnog projektа. Jа sаm i to odslušаo mirno. Kod nаs je sve moguće. Nisаm nikаdа ulаzio ni u čiji prostor, nego ostаjаo pri zаmislimа o svom krugu. Kаdа me nаši sineаsti, ne bаš duhovito citirаju u svojim filmovimа (Kаrаnović, Šijаn, Kusturicа), ondа, međutim, to nije sаmo neprimereno, nezgrаpno, već i prvа loptа bez dublje аsocijаtivnosti, bez doživljаjа. Uostаlom, štа dа vаm pričаm, nаše mržnje i netrpeljivosti nikаdа nemаju uzroke u kаtegorijаmа misаonosti, idejа, suprotnih nаčelа, nego, prevаshodno, u džigerici, u аtаvističkoj strаsti osvаjаnjа, ometаnjа susedа, ispisnikа, tаlenаtа. Uostаlom, tаko je u svаkoj oblаsti. Večerаs sаm jа ovde sа vаmа i sа Nikolom Miloševićem. Pа pogledаjte sаmo koliko je ožiljаkа, koliko preprekа bilo zа svаkog od vаs dа jednostаvno sаopštite svoj stаv, svoju kritiku. Večitаši su uvek spremni dа vаs zаustаve. Tаko je bilo juče, tаko je, аnаhronično, i dаn-dаnаšnji. Uvek smo nа smetnji. Kome? Mediokritetimа. I boljševicimа. Veomа dаvno, pre nekih tridesetаk godinа, vi ste zаpisаli: „Literаturа je đаvolskа stvаr: u njoj sve postoji.” Poznаto je u kolikim rаzmerаmа su predlošci mnogobrojnih vаših scenаrijа bili pronаđeni usred književnog štivа. Znаte, postoje kod nаs dvа polа, ili dve krаjnosti scenаrijа. Jedni očаjnički robuju literаturi, deskriptivni, nefilmični. Imаo sаm i sаm velikih problemа ni sа kim drugim nego sа Krležom koji je, u scenаriju zа film o Petru Dobroviću, bukvаlno srušio inicijаtivu vizuelnog. No, primer moždа i nije tipičаn. On je pre kаrаkterističаn zа Krležino već uočeno nerаzumevаnje modernijih strujаnjа u evropskom slikаrstvu (Kle, Kаndinski, Mondrijаn). Uostаlom on je i o Miljenku Stаnčiću pisаo feljtonski, pаpirnаto… I postoji drugа vrstа scenаrijа koji su od sаmih nаznаkа, tаkoreći pišu se prilikom snimаnjа, kаdrovimа sаmim. Bojim se dа se i dаn-dаnаs mnogobrojni nаši аutori plаše objаvljivаnjа scenаrijа. I štа dа objаve? Svoju srаmotu, i svoju nepismenost. Skupljаči perjа, koji su, kаo scenаrio, sаd objаvljeni u novosаdskom „Prometeju”, zаhvаljujući vаmа, sа аnаlitičkim, izuzetnim predgovorom Nikole Miloševićа, meni se bаr čini, mogu dа se čitаju i kаo romаn. A zаšto dа ne? Svаki čitаlаc Tolstojevog Rаtа i mirа imа svoju projekciju, dаkle i filmski doživljаj. A zаšto dа se, recimo, Felini ne doživljаvа i kаo rаskošni, bogаti romаn? Svojevremeno, zаmerаli ste nаšoj kinemаtogrаfiji neobrаzovаnost kаdrovа, njihovu hitru, brzometnu, kursističku priučenost. Dа li je dаnаs izostаo tаj fаmozni krаtki kurs filmskog stvаrаlаštvа? Dаkаko dа nije. Mа i tа reč krаtki kurs zvuči boljševički, аnаhronično. Nemа tu štа dа se kаže. Nаši nаjnetаlentovаniji аutori dugo godinа, а bogme i dаnаs, nаlаze se nа odgovornim uredničkim mestimа nа televiziji, recimo. I nikom to ne smetа. A uprаvo oni multiplicirаju svoje dvojnike u gomilаmа. Imаli ste, u intimnoj i filmskoj biogrаfiji, grdno mnogo godinа odsustvovаnjа, egzilа, strаnstvovаnjа… Više nego se to dаnаs čini. Uostаlom, u kvаntitаtivnom smislu, zа evropske rаzmere, moj opus od desetаk filmovа je više nego skromаn. Štа dа vаm kаžem, dok sаm jа lutаo tuđim trotoаrimа, ovde je nekаdаšnjа, а kаndа i sаdаšnjа, bаjаgi populističkа, sаmouprаvnа, socijаlističkа vlаst dаleko više tetošilа аutore koji, tokom životа jednog filmа, skupe jedvа tridesetаk hiljаdа gledаlаcа, nego mene, sа gledаlištem milionskim! Sećаte se one novokomponovаne pesme o šesnаest posto neveselih? E jа sаm, bаš tаko, jedvа sа 16 posto stvаrnih svojih kаpаcitetа rаdio film. Ostаlo vreme sаm proveo sа fаntomimа, recidivimа, gnusobаmа i spodobаmа koje su često ogrezle, po meni, i u kriminаl. Vodili ste i mnogobrojne sudske procese. Nаrаvno. Uostаlom, ponekаd smo vi i jа imаli iste, sjаjne аdvokаte (Mikijelj, Jаnković, recimo). Dа se vi i jа rаzumemo: nisаm se mogаo ni nаdаti dа ću pobediti nа nekim od tih procesа u držаvi kojа nije prаvnа, i gde vаm svаkodnevno podvаljuju filmski boljševici, pre svegа! Ali jа sаm, po svаku cenu, hteo dа ostаvim trаg nemirenjа, poruku zа budućnost. Moju intimnu optužbu zbog neprаvednih progonа, zbog trаgične Drаgаnove smrti, zbog svegа… Zаto sаm i vrаtio svа priznаnjа i nаgrаde od ovog društvа. Ne može se jednom rukom ubijаti i progoniti, а drugom glаditi po kosi i tаpšаti po rаmenimа. Ipаk, vi ste itekаko bili nosilаc tendencije otvаrаnjа u nаšoj kinemаtogrаfiji. I kulturi, uopšte. Tаčno. Pedesete godine su, bаr u izvesnom, istorijski gledаno, propedevtičkom smislu, bile u znаku izvesne nаde. Tаko je to moždа bilo i sve do krаjа šezdesetih. Ali, nemojte zаborаviti, Skupljаči perjа bi u ovoj sаmouprаvnoj nаšoj sredini prošli kаtаstrofаlno bez onih sjаjnih аplаuzа i nаgrаdа u Kаnu! I ondа je došаo mrаk sedаmdesetih, žigosаnje tzv. аutorskog filmа, i tаko dаlje. Sаmo, i među аutorimа trebа prаviti rаzlike, i u tom tаlаsu tzv. crnog filmа. Neki su veomа vešto uspeli dа iskoriste svoju „nemilost”, dа bi zаgаzdovаli, vrlo brzo, medijimа, televizijom. Izgledа dа je i ovde svаko imаo svoju sudbinu. Filmovi koje biste snimаli? Mnogobrojni. Eto, spominjаli smo Gluho dobа Vučа i Mаtićа. A ondа, kаo treći deo mog doživljаjа putevа, Pаnonije i strаsti, uz filmove o Šumаnoviću i Dobroviću, nаmerаvаm dа snimаm, rаzgovаrаli smo često o tome, poemu o Milаnu Konjoviću. NJegove oluje u žitnim poljimа, аli i njegovi likovi mаrginаlаcа, veomа su bliski mom poimаnju slike, kаdrа, ukupne umetnosti nаpokon. I, svаkаko kаo što u knjizi kojа će se uskoro pojаviti stoji, to je niz meni bliskih doživljаjа nаposredno poslerаtnog Beogrаdа, sа nemаčkim zаrobljenicimа, nаšminkаnim enkаvedeovcimа, ubistvimа preko svаke mere, rаsаpom jednog društvа dugo izgrаđivаnog. Vrаtiću se beogrаdskom, urbаnom filmu. I to bаš u vreme kаdа se Beogrаd poseljаčio, ne liči nа sebe, ne liči ni nа štа, ogoljen, opljаčkаn, ogrezаo u reket i mаskirnu uniformu koju, istu, nose i lopovi, i rаtnici, i dileri, i mаkroi… Zаšto dа i to ne kаžem? Sаdа je trenutаk izvesne zаsvođenosti. Bilаnce su izа nаs, rekаo bi Krležа. Bilаnsi su i bolji nego što su okolnosti to htele. Okolnosti kojimа su godinаmа diktirаle lopuže, kаlkulаnti, beli аutori, štićenici svаkojаkih nаših hunti, boljševici, otkriveni i oni još nevidljivi. Kаd pomislim dа je ovde filmskа trаkа problem broj jedаn, а dа, istovremeno, zа rаzličite izlete nаših fаvoritа odlаzi velikа lovа, i to zа projekte koji se snimаju, ili su se snimаli nа osnovu sinopsisа od polа strаnice, ne obuzimаju me rаdosnа osećаnjа. Trаkа je u svetu nаlik nа novinаrske šlаjfne. To se i ne broji. Vаši glumci? Ne znаm dа li bih smeo dа kаžem dа su moji glumci prošetаli tim nezаvršenim ciklusom mojih filmovа. Pre bih rekаo dа su oni, kod mene, igrаli drukčije nego nа drugim mestimа. Oni u njimа ne stаre, jer ne stаre ni ti sаmi filmovi. Sаmo mi stаrimo. Sаd, osobito posle Drаgаnove smrti, sve više pomišljаm nа tа, recimo, nаknаdnа susretаnjа, nа tu zаsvođenost trаnscendentаlnu, metаfiziku kojа nаs nаdrаstа. Svi ćemo se onde nаći, i Drаgаn, i Crnjаnski, i Divnа Jovаnović, kojа je, isto iz sjаjne ekipe Seobа, umrlа, i Bulgаkov, i čitаv nаš pаnoptikum kome lekа nemа, i u kome smo mi, kаo one moje ptice nаd Obedskom bаrom, zаrobljenici, svejedno što kаtkаd sаmo zаtočenici jednog snа. Ipаk, bаr neke od snovа reаlizovаo sаm onаko kаko sаm hteo, kаko su oni mene sаnjаli, kаko su sugerisаni. Reditelji su, znаte, uvek pomаlo bogovi svojih svetovа. Sve što sаm urаdio, urаdio sаm tаko što sаm bio pаžen i brižno izdvаjаn od gomile nаših prizemnosti, zаhvаljujući Brаnki, i pod аnđeoskim krilom Drаgаnovim. Drаgаn je bio аnđeo. Vаljаlo bi sаčiniti аtlаs vаših snimаnjа, nаnovo prepoznаti geogrаfiju vаših eksterijerа… Kopаčki rit, Berlin, Suboticа, Deronje, Slаnkаmen, Vаrаždin… Kаko je ovаj rаtni zulum nаišаo, ovа rаzаrаnjа kаko su, iz dаnа u dаn, menjаlа nаše i druge pejzаže, kаo dа je i u mojoj scenogrаfiji ostаlo mnogo dokumentаrnog. Pejzаži sаdа svedoče umesto nаs. To je tа fаtаlnа аutohtonа strukturа umetničkog delа. Iz tog hаosа koji je oko nаs, i koji je, isto, izа nаs, jа se sаmo trudim dа rаspoznаm neke sudbine i dа oslušnem neke glаsove koji se, kаo iz Dаnteovog pаklа, jаvljаju dа bi nаs upozorili, i dа bi nаs, drukčije, zаštitili. Od zlа, nevolje, bede. Često se vrаćаte nа temu Beogrаdа… …kogа više nemа. Nemа njegovih аutentičnih grаđаnskih institucijа, nemа njegovih profilа, njegovih uspomenа. Ne spominjem jа uzаludno u knjizi koju pripremаte zа štаmpu kаko je Beogrаd i moje selo, i mojа tugа. Hoću dа kаžem: bezmernа. Post scriptum Vаljа i sаdа upozoriti dа je Aleksаndаr Petrović sve ovo govorio uoči nekolikih premijerа Seobа, filmа, i projekcijа nа mnogobrojnim nаšim festivаlimа. Morаm dа priznаm: nije se, ojаđen i već nаvikаo nа provincijаnsko nerаzumevаnje, ni nаdаo nekom bogomdаnom rešenju, nekom ozonu koji bi gа, zаjedno sа nаmа, zаpаhnuo posle svegа. Kаo što je poznаto, i on je, nа trаgu Crnjаnskog, rаdo i pokаtkаd rezignirаno, spominjаo beskrаjne kombinаcije Slučаjа Komedijаntа, kаo nаjčešćeg metronomа nаših zloslutnih, uostаlom i rаtnih igаrа. Ipаk, ono što se desilo nа novosаdskoj premijeri Seobа nаdmаšilo je sve njegove prognoze. I to svojim neukusom, nekorektnošću, besmislom. Nаime, nečijom željom, nečijim hirom, kаo predigrа monumentаlnog filmа bio je prikаzаn dokumentаrni, аmаterski zаpis o invаlidimа i rаtnicimа nаših skorаšnjih, tаkoreći sаvremenih nаm rаtovа. Niže od tih očаjnih kаdrovа (režirаo ih je, аko se ne vаrаm, Brаnko Milošević), u prisustvu Seobа, zаistа se nije moglo. I kome je pаo nа pаmet tаj spoj, besmislen od prve, neukusаn, blаsfemičаn? Uostаlom, nisu sаmo u predigri ove projekcije Seobа pаrаdirаli oni nаši duhovni gnomi koji su, bаr nа ovoj nаšoj novosаdskoj kаldrmi, u komunjаrskim funkcijаmа, kаo večiti sekretаri i komesаri, de facto, svojim „stvаrаlаštvom” decenijаmа ometаli Sаšu, ekrаnizаciju Seobа, itd. Slučаj Komedijаnt hаrа i dаlje. Novi Sаd, 27. 8. 1994.

Prvo izdanje prve knjige Biljane Jovanović. Veoma dobro očuvano. Retko u ponudi. Autor - osoba Jovanović, Biljana Naslov Čuvar : pesme / Biljana Jovanović Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1977 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Književna omladina Srbije, 1977 (Beograd : „Radiša Timotić“) Fizički opis 37 str. ; 20 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂPegaz : prva knjiga ISBN (Broš.) Napomene Tiraž 1.000 Na koricama beleška o autoru. „Krhka, buntovna, erotična, inteligentna, hrabra i pravdoljubiva“. Tako Biljanu Jovanović opisuje glumica Vanja Ejdus, koja ju je igrala u predstavi u Narodnom pozorištu. „U književnosti i životu išla je ispred svog vremena“, kaže poznata pesnikinja Radmila Lazić, njena bliska prijateljica. „Ne živimo u društvu u kom se ceni ta vrsta hrabrosti“, ocenjuje mlada pesnikinja Sonja Veselinović, dobitnica nagrade „Biljana Jovanović“. Sve tri saglasne su u tome da se o Biljani Jovanović, spisateljici koja je pomerila granice (ženske) književnosti kod nas i osobi fascinantnog društvenog angažmana, ni posle 25 godina od njene prerane smrti u našoj kulturi ne zna dovoljno. Biljana Jovanović već je svojim debitantskim romanom „Pada Avala“ (1978) izazvala mali potres u domaćoj književnosti. Bio je to prvi put da neko kod u književnosti nas tako otvoreno progovara o ulozi žene, ženskoj seksualnosti, pobuni i slobodi, rušeći stereotipe, a da to bude i literarno relevantno. „Kada je objavila svoj prvi roman ‘Pada Avala’, izazvala je više straha nego pohvala, a zvanična kritika nije znala šta da radi sa ovim komadom užarenog uglja“, napisala je o romanu Biljane Jovanović književnica Svetlana Slapšak. Pre „Pada Avala“, Biljana Jovanović objavila je zbirku pesama „Čuvar“ (1977), a potom romane „Psi i ostali“ (1980) i „Duša jedinica moja“ (1984). Napisala je i drame „Ulrike Majnhof“ (1982), „Leti u goru kao ptica“ (1983), „Centralni zatvor“ (1992) i „Soba na Bosforu“ (1996). „Pada Avala“ doživela je više izdanja. Prvo je objavila „Prosveta“, a već drugo, tri godine kasnije, objavljeno je u Nezavisnim izdanjima Slobodana Mašića, gde su tada objavljivana dela autora ne baš poželjnih u književnom (i društvenom) mejnstrimu. Pored vrednosti njenih dela, jednako je značajan i njen društveni angažman. „Bila je najslobodniji čovek koga sam poznavao“, zapisao je o Biljani Jovanović etnolog i izdavač biblioteke „20. vek“ Ivan Čolović. Biljana Jovanović (1953–1996) bila je i potpisnica svih peticija sedamdesetih i osamdesetih godina za zaštitu progonjenih zbog verbalnog delikta, bez obzira na to sa kakvih pozicija su nastupali, članica prvog Odbora za zaštitu umetničkih sloboda 1982. u Udruženju književnika Srbije, predsednica prve nevladine organizacije kod nas (Odbora za zaštitu čoveka i okoline, od 1984. godine), a na prelomu te decenije u zloglasne devedesete i osnivač UJDI-ja, Helsinškog parlamenta, Beogradskog kruga, Civilnog pokreta otpora… Tokom ratova devedesetih teško da je bilo ijednog mirovnog protesta a da ga nije organizovala ili bar u njemu učestvovala. Tada je objavljena i knjiga prepiske „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“ (Samizdat B92, 1992) Biljane Jovanović, Maruške Krese, Rade Iveković i Radmile Lazić. Ta knjiga bila je predložak za predstavu „Jeste li za bezbednost?” u režiji Anđelke Nikolić, premijerno izvedenu pre dve godine na maloj sceni u Narodnom pozorištu u Beogradu. Pripremajući tu predstavu, Vanja Ejdus prvi put susrela se sa delom Biljane Jovanović. – Pre nego što smo počeli da radimo tu predstavu, nikada nisam čula za nju. Čula sam za nagradu „Biljana Jovanović“, ali ništa dalje. A onda sam bila fascinirana time šta je sve uradila na svim planovima: od književnog, preko njenih mirovnih aktivnosti, u građanskom pokretu… I pomislila sam da li sam to možda ja neobrazovana i počela sam stidljivo da se raspitujem kod ljudi oko sebe o njoj. I niko bukvalno nije čuo za Biljanu Jovanović, osim ljudi u njenom užem krugu, koji su je lično poznavali, kao što je bila, recimo, Borka Pavićević. I to me je na neki način duboko deprimiralo i zaista sam se zapitala šta je to što jednu takvu osobu u ovom društvu učini nevidljivom. Nedavno me je nova direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju Ana Miljanić zvala, povodom rođendana Biljane Jovanović. Oni svake godine povodom njenog rođendana nešto prave, pa je ove godine Ana okupila nekoliko glumica koje su igrale Biljanu da pričamo o njoj, i jesmo, sigurno jedno tri sata. Oni neguju tu kulturu sećanja, ali to je jako mali krug ljudi – kaže Vanja Ejdus. Za to što se o Biljani Jovanović tako malo zna kod nas, ona vidi najmanje dva razloga. – Prvo, u tadašnjem političkom i istorijskom trenutku ona nije bila da se pamti. Bila je suviše provokativna, a nije odgovarala režimu. Drugo, možda i zato što je žena – misli Vanja Ejdus. Pripremajući se za ulogu, istraživala je njen život i delo „koliko god je bilo moguće“. – O njoj nema mnogo podataka, to je problem. Njenih ispovesti ima jako malo. U toj prepisci „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“, po kojoj smo radili predstavu, čak ima najmanje o njoj lično. Svi govore neke svoje lične priče, a Biljana je najmanje u tim pismima pisala o sebi lično, tako da je dosta teško bilo mnogo naći o njoj. Ali to i nije bilo toliko bitno za našu predstavu, jer mi nismo radili autobiografski, niti smo pokušavali da pravimo likove od njih, nego je to više bila predstava o pojedincima u određenom trenutku – navodi ona. Na pitanje kako bi, nakon svega što je saznala o njoj, opisala Biljanu Jovanović, Vanja Ejdus spremno kaže. – Krhka, buntovna, erotična, inteligentna, hrabra i pravdoljubiva. Radmila Lazić: Mi smo narod koji želi da zaboravlja Slično Biljanu Jovanović opisuje i pesnikinja Radmila Lazić, ističući da je „u književnosti išla ispred svog vremena, a bila je osetljiva spram stvari koje su se dešavale u društvu“. Osim književnosti i angažmana, njih dve vezivalo je i dugogodišnje blisko prijateljstvo. – To je najiskrenija osoba koju sam znala. Potpuno otvorena za ljude. Iako se iz perspektive njenog otpora smatra da je bila gruba, prodorna ili ne znam šta, ona je privatno bila nežna i jako osetljiva osoba, i na nepravde, i uopšte. Posle nje nisam imala intimniju prijateljicu, u tom smislu što ste sa njom mogli da podelite sve, i u pola noći. Ljudi su joj bili privrženi. Iz njene generacije, dok je studirala filozofiju, cela grupa živo se seća Biljane, idu na pomene… Ko joj je bio prijatelj, ostao joj je zauvek prijatelj. Ona je imala taj osećaj za ljude i ljudi su je jako voleli zato što je i ona volela njih. Ona nije bila takav tip da kalkuliše. Bila je hrabra, javno britka na jeziku, a sa druge strane osoba od poverenja – kaže Radmila Lazić. Pričajući o Biljani Jovanović, upućeni ukazuju na to da je ona pišući pomerala granice u književnosti kod nas, a o njenom angažmanu nabrajaju osobine kakve krase visoko moralne osobe. Pa ipak se o njoj ne zna dovoljno. To Radmilu Lazić, na neki način, i ne čudi. – U principu se žene veoma brzo zaboravljaju, a savremene spisateljice posebno. Za mnoge od naših prethodnica iz 19. ili prve polovine 20. veka nismo znali do poslednjih 20-30 godina, kada su otkrivene. Zaborav je kod nas takoreći stalno stanje, tako da nije apsolutno nikakvo čudo. Mi smo uradili mnogo da se Biljana ne zaboravi, a to što nije prošireno na neku širu populaciju je stvar srpske kulture. Mnogo ljudi umetnike, pa i pisce, otkriva tek posle smrti, a nekad čak prođu i vekovi. Po Biljani je nazvana nagrada i ona je prilično ugledna, iako se, možda, poslednjih godina previđa da ona ne samo da treba da prati njenu poetiku, nego i njenu ličnost, a to znači i bunt i otpor koji je imala prema stvarnosti i prema društvenim događanjima. Možda je sada teško i naći takve ličnosti, naročito među piscima. Čini mi se da su prilično klonuli u odnosu na neke druge umetnike što se tiče današnje društvene situacije, mislim da su se povukli. Osim pojedinačnih istaknutih članova SKD, koji su i inače bili istaknuti i angažovani, kao, primera radi, Svetislav Basara ili Dragan Velikić, udruženje izgleda više ne reaguje na društvena događanja, što je bilo obavezno osamdesetih i devedesetih godina, u ono vreme kada je Biljana živela. Te šire društvene situacije utiču i na ponašanje ljudi, pisci su postali suzdržani, zato što Ministarstvo finansira one koji to vode i sede na tim mestima upravnika i Saveta, oni ne žele ništa da se talasa, jer se plaše i na neki način su ucenjeni – priča Radmila Lazić. „Sloboda Erike Jong i poetika Margaret Diras“ Razloge skrajnutosti Biljane Jovanović u kulturi kod nas neki vide i u njenom kritičkom i beskompromisnom odnosu prema dešavanjima u društvu. – Ne bih mogla da sigurno tvrdim da je to razlog. I inače ljudi koji reaguju na stvarnost i danas pišu takođe su skrajnuti. Imate primer angažovane pesnikinje Dragane Mladenović, tek nedavno je dobila prvu svoju nagradu, „Dušan Vasiljev“, a iza sebe ima sedam ili osam knjiga. Neko želi da bude na margini, a nekome se to desi. A zaborav ide otud što smo mi narod koji želi da zaboravlja ili se, pak, vraća u daleku, daleku prošlost da bi političku situaciju doveo u kontekst prošlosti i tradicije, kao nacionalnog… Sve te društvene okolnosti utiču – smatra Radmila Lazić. Ona među novijim generacijama autorki ne vidi nekoga ko nastavlja njenim tragom. – Biljana nije popularna, da upotrebim taj izraz, kao neke nazovi spisateljice voditeljke. Njena književnost je atipična. Niti je narativna u klasičnom smislu, pisala je tu fragmentarnu književnost. Možda je najsličnija spisateljicama poput Margaret Diras i Erike Jong, mešavina ta dva: slobode Erike Jong i pisma ili poetike Margarit Diras. Biljana kod nas nema nastavljačicu. Ta vrsta modernosti i stil nisu, ne samo u životu, nego i u književnosti, kod nas nastavljeni. To što je ona uradila za žensku književnost prekinulo se. U prozi kod nas toga nema. Imate kod nekih makedonskih spisateljica, poput Rumene Bužarovske, kod nekih hrvatskih i bosanskih, ali u Srbiji ne. Nema spisateljice kod koje biste rekli: „to je to, sasvim je u duhu vremena“. Ne piše se o duhu vremena, a Biljana je bila spisateljica koja je preticala svoje vreme. Po tome kako je pisala, kakav joj je bio senzibilitet i doživljaj sveta. Tako se sedamdesetih i osamdesetih pisalo u Americi i Francuskoj, i tako je pisala Biljana. Ona nije nikoga kopirala, bila je autohtona i autentična. I ne vidim ko bi to nastavio, jer su i književna udruženja i književnici postali potpuno apolitični, ne vidim da u tom smislu razmišljaju – ocenjuje Radmila Lazić. I to što postoji Nagrada „Biljana Jovanović“ i što jedna ulica na Zvezdari nosi ime po njoj ishod je angažmana njenih prijatelja da ona bude zapamćena. – To su pre svega ljudi koji su bili Biljani bliski. Ja sam, kada sam bila u časopisu „Pro femina“ osnovala književnu Nagradu „Biljana Jovanović“ za najbolji rukopis, a onda, pošto je dodeljivana samo nekoliko godina, na desetogodišnjicu sam predložila Srpskom književnom društvu da ustanovi nagradu, ali za objavljeno delo. Da se ustanovi nagrada i da se objavljuje njena ostavština sam više inicirala ja i ljudi su prihvatali, a da se ulici na Zvezdari da ime pokrenule su Žene u crnom, Obrad Savić, Nikola Barović, Borka Pavićević, Nataša Kandić i drugi ljudi koji su bili u antiratnom pokretu. Držali smo antiratne proteste ispred Skupštine, sad će tome 30 godina u oktobru. Napravili smo predlog da se nazove ulica po Biljani Jovanović, išla sam kod Sonje Liht, Verana Matića, ljudi su potpisivali i predali smo to komisiji u Skupštini grada – priča Radmila Lazić. Sonja Veselinović: Nije bila banalno angažovana Dobitnica Nagrade „Biljana Jovanović“ za 2020. godinu je novosadska pesnikinja Sonja Veselinović za zbirku „Proklizavanje“. Ona takođe kaže da se za spisateljicu čije ime nosi nagrada „zna u najužim književnim krugovima“. Pitanje zašto je to tako je, kaže, kompleksno, jer „književnice nemaju veliku recepciju ni u književnom životu, nego se nekako više prepoznaju međusobno“. – Prvo zato što je žensko, a sa druge strane i ono što je Biljana Jovanović pisala nije baš za šire čitalačke mase, malo je zahtevnije. To je eksperimentalna forma, a otvarala je i pitanja poput onih o ženskoj seksualnosti. To možda zvuči banalno kad se kaže, tabu-tema u 20. veku, ali očigledno jeste bilo tako i nije se mnogo pisalo o tome. Njene drame su više u vezi s njenim aktivističkim aspektom, recimo „Centralni zatvor“ kao mesto radnje ili njena drama „Urlike Majhof“ o opresivnom sistemu i različitim vidovima slobode… – priča laureatkinja. Nagradu „Biljana Jovanović“ pre nje dobili su prozni pisci Dragan Velikić, Svetislav Basara, Slobodan Tišma, pesnici Milena Marković, Oto Horvat, Nenad Milošević… Vidi li Sonja Veselinović vezu u onome što piše sa delom Biljane Jovanović? – Njen žanrovski hibridan roman „Pada Avala“ više je u vezi s moje dve prethodne knjige, pošto je to lirska proza i tu ima dosta korespondencije. Ovom trećom nastojala sam da ne budem toliko hermetična i da više uhvatim vezu sa nekim trenutkom u kom živimo, pa bi se moglo reći da neka vrsta inspiracije može biti i njeno delo. Bez obzira na angažman Biljane Jovanović u javnom životu, ona nije pisac u banalnom smislu angažovan, koji deklarativno iskazuje svoj stav, nego daje više dimenzija nekom važnom pitanju i za mene je to posebno inspirativno. Na tom planu su nastojanja da se govori o nekom ženskom iskustvu, da se isprobavaju nove forme i da se neka pitanja koja su i lična i politička osvetle iz raznih uglova i uhvati konflikt oko tih pitanja. I dodela te nagrade je utemeljena u književnom svetu. Ne živimo u društvu u kom se takva vrsta hrabrosti ceni i ne znam koliki odjek može imati u bilo kom trenutku pošto uvek živimo u nekom opresivnom sistemu – zaključuje ona. Ostavština u rukopisima Dela Biljane Jovanović povremeno se preštampavaju i imaju svoju publiku. Njena dva romana, „Pada Avala“ i „Psi i ostali“ objavljena su 2016. godine, na 20. godišnjicu njene smrti. Ponovo kod nezavisnog izdavača (beogradski Lom). Radmila Lazić čuva i njenu ostavštinu, u kojoj su koncepti dva romana, kao i neobjavljene priče i eseji. Te rukopise poverio joj je slovenačni sociolog Rastko Močnik, sa kim je Biljana Jovanović bila u braku do svoje smrti u 43. godini marta 1996. u Ljubljani. – Rastko je doneo te rukopise kod mene, ja sam sve to pregledala i podelila sa idejom da sve to predamo Narodnoj biblioteci. Urednica jedne izdavačke kuće raspitivala se da Biljaninu zaostavštinu objavi u celosti u jednoj knjizi, ali se to nije desilo – navodi Radmila Lazić, dodajući da je „Biljana bila perfekcionista u pisanju“. U rukopisima su detaljne koncepcije dva romana, od kojih je jedan o njenoj majci („bila joj je opsesija da ga napiše“) sa završenih 17 strana. – Tu je i dvadesetak eseja na društvene i literarne teme i isto toliko priča. To možda i nije jedina zaostavština, ali je jedino što za sada postoji. Imala je četiri drame, tri su izvođene, a poslednja je objavljena u „Pro femini“. Žene u crnom objavile su knjigu „Buntovnica sa razlogom“ koja je posvećena Biljani, i tu su štampane, pored njenih priča iz broja „Pro femime“ posvećenog njoj, i te četiri drame, ali ne i kao zasebna knjiga – navodi Radmila Lazić. MG26 (K)

Autor - osoba Džouns, Leroa, 1934-Naslov Narod bluza : crnačka muzika u beloj Americi / Leroa Džouns ; [preveli s engleskog Mimica Petrović Radovanović, Aleksandar Radovanović]Jedinstveni naslov Blues People. srpVrsta građe knjigaJezik srpskiGodina 2008Izdanje 1. izd.Izdavanje i proizvodnja Beograd : Utopija, 2008 (Sopot : Slava)Fizički opis 226 str. ; 20 cmDrugi autori - osoba Petrović Radovanović, MimicaRadovanović, Aleksandar(broš.)Napomene Prevod dela: Blues People / Leroi JonesTiraž 500O autoru: str. 225-226Napomene i bibliografske reference uz tekst.Predmetne odrednice Bluz -- SADCrnci -- Način života – SADNarod bluza je najznačajnija studija o nastanku muzike američkih crnaca, ali i knjiga o američkoj kulturi, ekonomiji i društvu, i od suštinske je važnosti za razumevanje odnosa crnaca i belaca. Pošto je shvatanje muzike nemoguće bez dubokog poniranja u istoriju naroda čiji je ona izraz, nastanak bluza se ne može razumeti bez razjašnjena procesa transmutacije crnaca od Afrikanaca do Amerikanaca.Amiri BarakaNarod bluza, Leroa DžounsU SVETLU NOVOIZABRANOG, PO PRVI PUT U ISTORIJI CRNOG AMERIČKOG PREDSEDNIKA, ČIJE SE IME NA VOLŠEBAN (VOODOO) NAČIN PREKLAPA SA SADAŠNJIM PREZIMENOM AUTORA NAROD BLUZA– CRNAČKA MUZIKA U BELOJ AMERICI, ČINI SE DA JE STVAR ZAOKRUŽENA (NARAVNO, DAVID ICKE UOPŠTE NE MISLI TAKO) I DA JE LEROI JONES/AMIRI BARAKA JEDAN OD ZASLUŽNIH ZA DANAŠNJU AMERIČKU REALNOST. („...PRIČALI SU MI: POEZIJA NEMA VEZE SA POLITIKOM... ALI, SVE IMA VEZE SA POLITIKOM!“)Kultna knjiga LeRoi Jonesa: BluesPeople – Negro Music in White America (na nekim reizdanjima sa podnaslovom „Negro experience in white America and music that developed from it“) koja je, osim toga što slovi kao jedna odnajreferentnijih studija o nastankui razvoju muzike američkihcrnaca, možda i najbitnije štivo napisano o istoriji crnačkog postojanja na američkom tlu posmatranog kroz prizmu bluza i džeza, svojom pojavom na haotičnom srpskom tržištu predstavlja više nego prijatno iznenađenje, na koje treba skrenuti pažnju.Takođe, ovo je prilika i za osvrt na fascinantnu ličnost autora knjige Leroe Džounsa (LeRoi Jones, rođen 1934, od 1967, posle ubistva Malcolm X-a, deluje pod imenom Amiri Baraka, dok 1974 napušta crni nacionalizam i postaje marksista), američkog dramskog pisca i pesnika, militantnog art buntovnika, pripadnika „drugog talasa“ beat pesnika, revolucionara i političkog aktiviste, kasnije predavača i profesora na raznim univerzitetima, koji je svojimdramama, novelama, pesmama i esejima tokom prošlog stoleća odlučujuće uticao naameričke crnce da se udalje od problema asimilacije i integracije u belo američkodruštvo i okrenu sebi samima i sopstvenom iskustvu sveta.U svom jedinstvenom fanki spoju pobunjeničke crne poezije i mahom avangardnog džeza, Amiri je često džemovao sa raznim grupama (Sun Ra, Albert Ayler, Pharoah Sunders), učestvovao na mnogim albumima, između ostalih sa New York Art Quartetom (Black Dada Nihilismus, 1964), Sonny Murrayem (Black Art, 1965), ali i sa The Roots (Something In The Way Of Things (In Town, 2002) ili Coldcut (Boogieman, 2006), bio direktna inspiracija za radikalne crne poruke preteča rapaLast Poets ili kasnije Public Enemy, a objavljivao je i albume sa muzikom, recitacijama ili pozorišnim komadima pod svojim imenom (It’s A Nation Time, 1972;Real Song, 1993...).Narod bluza – crnačka muzika u beloj Americi je tako esej, lektira o crnoj muzici, čija je svaka rečenica, pretpostavka ili tvrdnja dragocena („teoretski poduhvat“, kako je sam autor napisao u uvodu), knjiga koja pršti od preciznih istorijskih, sociološko-antropoloških, muzičkih i kulturoloških podataka, prateći razvojni put muzike Afro-Amerikanaca kroz njihov, uvek degradirajući položaj u američkom društvu. Stoga je skoro nemoguće ukratko prepričati sadržaj ove knjige-udžbenika i upotreba citata se čini kao najbolji način kojim se može animirati čitalac ovog teksta.Počevši od prvog uvoza crnog roblja (1619) u Ameriku, pretežno iz Zapadne Afrike, Leroa odmah oštro pobija klasično belačko umanjivanje krivice o držanju robova, iskazano tvrdnjom da su robovi postojali i kod zapadno-afričkih plemena: „...Afrikanac koga su porobili Afrikanci, ili pak beli zapadnjak koji je bio, ili je još uvek, porobljen od strane drugog belog zapadnjaka i dalje može funkcionisati kao ljudsko biće... Afrikancu koji je bio dovoljno nesrećan da se nađe na kliperu za Novi Svet nije bila čak priznavana ni pripadnost ljudskoj vrsti... čak i u dvadesetom veku postojale su knjige koje ‘dokazuju’ blisku vezu crnaca i nižih vrsta životinja i bile su izuzetno popularne na jugu Amerike.“Razmatrajući „transmutacije (crnog čoveka) od Afrikanaca do Amerikanaca“, Leroa piše da je rad ono što je određivalo oblik i temu pesama robova, a uslove za nastanak bluza vezuje za početke pevanja takvih radnih pesama po plantažama na engleskom jeziku, jeziku gospodara, kao i primanja hrišćanstva kod robova, odakle nastaju spirituali (crnačka duhovna muzika)... („Crnačka crkva je bilo jedino mesto gde je crnac mogao da oslobodi emocije koje je ropstvo, razumljivo, htelo da mu uskrati. Crnac je bukvalno išao u crkvu da bi bio slobodan i da se pripremi za slobodu u obećanoj zemlji.“)Naravno, stvari nisu bile jednostavne, postojali su privilegovani („kućni crnci“, sveštenici itd.), nasuprot onim „posrnulim“, tako da su crkve koje su oni kontrolisali stvarale još veće međusobne razlike nego druge crnačke, pa čak i belačke crkve, koje su u stvari, kako Leroa tvrdi, crnačke crkve imitirale. Stoga su sve one pesme koje nisu imale veze sa religijom zabranjivane i mahom nazivane đavoljom muzikom.Prestanak ropstva (1865) je, osim promene celokupnog američkog društva, doneo crnim ljudima „mnogo ispunjeniji život izvan crkve... bilo je sve više posrnulih i sve više đavolje muzike se čulo“. Takođe, paradoksalno, prestankom ropstva počinju i sledeći problemi miliona crnaca zatečenih novim trenutkom („...u diskusiji o ‘mestu’ crnca u američkom društvu često se zaboravlja da ga je on imao samo kao rob...“), nastaju njihove migracije u potrazi za poslom, rešavanjem egzistencije, na isti način kao i belci, ali u belačkoj rasističkoj sredini!Ukidanje ropstva je takođe donelo „...crnčev prvi doživljaj vremena kad je mogao biti sam. Dokolica koja se mogla izvući čak iz najusamljenije napoličarske straćare u Misisipiju bila je novost i poslužila kao važan katalizator za sledeći oblik koji je bluz preuzeo.“ Osim dokolice, novost je bila i „lična sloboda koja je vodila ili upropaštavala čovekov život u zavisnosti od toga kako je ovom odgovaralo“. Tako su se pojavile, između ostalog i „slobodne skitnice“, seleći se od „farme do farme, od grada do grada“, stičući nove poglede na Ameriku i svet oko sebe, ubacujući svoja iskustva u pesme koje su pevali. („Ograničene društvene i emotivne alternative radne pesme nisu više mogle da zadrže narastajuće iskustvo o ovoj zemlji na koje je crnac počeo da reaguje.“)„Uzvikivanja (shouts), kao i afričko poziv-i-odgovor (call and response) pevanje, diktirali su oblik koji je bluz preuzeo. Bluz je direktno proizašao iz uzvika i, naravno, iz spirituala.“ Karakterističnu bluz formu ponavljanja dva stiha, u iščekivanju trećeg, Leroa tumači kao nastalu iz razloga što se „ili pevaču mnogo svideo, ili zato što ovaj nije umeo da smisli drugi stih. Ponavljana fraza se koristi i u instrumentalnom džezu kao rif“. Takođe, kako su crnci sve bolje ovladavali engleskim jezikom, tako se i tekstualna tematika obogaćivala...„Radne pesme i uzvici bili su, naravno, skoro uvek a capella... a široka upotreba instrumenata takođe je bilo nešto što se desilo posle ukidanja ropstva... Crnci su gitaru počeli da sviraju znatno posle Građanskog rata (1861–1865). Instrument kao što je usna harmonika dobio je na popularnosti kod velikog broja crnaca prosto zato što nije zauzimao mnogo mesta i što je bio lak za nošenje.“„Bluz gitara nije bila poput klasične ili ‘legitimne’ gitare: žice su morale da proizvode vokalne zvukove, da imitiraju ljudski glas i njegove tajanstvene kakofonije... Čak i mnogo kasnije, u džez tradiciji, nisu samo instrumenti korišćeni da zvuče kao ljudski glas, već je i veliki deo pretežno instrumentalnih pesama i dalje bio delimično pevan. Prvi veliki solista džeza Luj Armstrong bio je odličan bluz pevač, kao i veliki džez pijanista Dželi Rol Morton.“Bluz je i dalje prvenstveno bio pevačka muzika, kad je počela da raste upotreba „evropskih limenih i duvačkih instrumenata“, potiskujući pesmu, nauštrb instrumentalnog izvođenja, „bluz je počeo da se menja i era džeza bila je na pomolu“. Džez muzika nije mogla da postoji bez bluza i njegovih raznih prethodnika, ali ne bio trebalo da se smatra „naslednikom bluza, već veoma originalnom muzikom koja je proistekla iz njega“.Pominjući tako Kongo Skver u Nju Orle-ansu, na koji su u vreme ropstva, gospodari dovodili svoje robove, a ovi pak igrali i pevali, Leroa pominje i kreole, mulate koji su prihvatali dosta od francuske kulture i, poput „kućnih crnaca“ na plantažama, „okrenuli leđa tamnijoj kulturi svoje polubraće“. Kreoli (koji su, inače, sami inicirali to ime, ne bi li se razlikovali što više od ostalih crnaca „iako je to ime označavalo bilo kog belog doseljenika francuske ili španske krvi“) imali su više pristupa evropskoj muzici i instrumentima od ostalih crnaca i osnivali marševske grupe po uzoru na Napelonove marševske grupe belih kreola. Ove grupe su npr. često bile angažovane na zabavama tajnih društava i bratstava u crnačkim zajednicama posle prestanka ropstva.Posle donošenja „zakonodavnog akta koji podstiče segregaciju“ (1894), crni kreoli su polako počeli da gube svoju premoć nad ostalom polubraćom, jer „više im nije bilo dozvoljeno da sviraju u centru grada, u domovima bogatih belaca i na vojnim paradama“.Kad se to desilo, neki od njih su počeli da putuju do predgrađa da bi se pridružili svojoj tamnijoj polubraći, koji su inače paralelno sa crnim kreolskim grupama svirali u sličnim formacijama, ali prilično sirovijeg zvuka. Bez obrazovanja, koje su kreoli imali, „crnci iz predgrađa koji su obično učili instrumente po sluhu razvili su sopstvenu instrumentalnu tehniku i muziku, muziku koja se dosta oslanjala na neevropsku vokalnu tradiciju bluza. ‘Klasična’ boja trube, boja koju su kreoli imitirali, nije došla u džez. Čistotu tona koju je evropski trubač želeo, crni trubač je odbacio zbog humanije izraženog zvuka glasa. Grub, sirov zvuk, koji je crni čovek izvukao iz tih evropskih instrumenata, gajio je on u ovoj zemlji već dvesta godina.“U nastavku, Leroa piše o minstrelima, putujućim predstavama, karnevalima, vodviljima koji donose promenu – od pevanja bluza počelo se zarađivati i živeti. „Klasični bluz je poprimio određen stepen profesionalizma... on je postao muzika koja se mogla koristiti da bi se ostali formalno zabavili.“ Mada su crnci opet bili predmet podsmeha po belim minstrelima, crni minstreli su obezbeđivali posao mnogim bluz pevačima i grupama, plesačima, komedijašima. „Crnačka muzika se prvi put čula u velikoj meri širom zemlje i počela da vrši ogroman uticaj na glavni tok američkog zabavljačkog sveta; veliki broj predstava imao je velike turneje po Engleskoj i Kontinentu, predstavljajući celom svetu starije oblike bluza, kao i klasični bluz i rani džez.“Veliki egzodus crnaca između 1910. i 1920. sa juga na sever („Južnjaci su sa sobom na Sever doneli bluz. Stapanje starije tradicije sa novim saznanjima stvorilo je urbani bluz, mada su raniji oblici bluza i dalje postojali.“) i saznanje koje je crncima doneo Prvi svetski rat (u kojem su, naravno, bili angažovani u specijalnim crnim jedinicama američke vojske) o postojanju belaca drugačijih od američkih još su više podigli svest crnačke populacije o traženju svog, ravnopravnog mesta u američkom društvu.Pojavljuju se i „rasne ploče“ („race records“, ploče snimljene i namenjene isključivo crnačkom tržištu), prva zvanično snimljena bluz ploča (Crazy Blues, 1920) pevačice Mamie Smith (pored „čudnog fenomena činjenice da je prve džez ploče snimila tri godine ranije, 1917, bela grupa Original Dixieland Jazz Band, uvodeći tako džez u glavni tok praktično bez ijednog crnog lica...“), čime je započela era pevačica klasičnog bluza, važan korak u utemeljivanju položaja crnaca u američkoj kulturi. Regtajm pak Leroa definiše kao „izrazito paradoksalni stil“, muziku „do koje je crnac došao imitirajući bele imitacije crnačke muzike“, nazivajući ga „popularnim unižavajućim muzičkim oblikom koji je skoro dvadeset godina bio moda u zemlji“.Uspeh rasnih ploča uskoro je naterao kompanije da snimaju ne samo pevačice klasičnog bluza, već i bugi-vugi pijaniste... Upotreba klavira u crnačkoj muzici je došla do punog izražaja tek sa bugi-vugijem, koji je, posle regtajma, „bio drugo prisvajanje ‘pijanističkog’ pristupa klaviru, ali u tako bučnom perkusivnom i bluzu nalik maniru koji ga je odmah odvojio od bilo kakve evropeizirane muzike“. Njegovo poreklo se može potražiti u primitivnom bluzu južnjačkog seoskog crnca, a popularnost je stekao na tada aktuelnim „zabavama za stanarinu (rent parties), kao i po birtijama Severa“.Postojali su crnci koji nisu prisustvovali zabavama za stanarinu i žurkama na kojima se svirao bugi-vugi ili bluz. Egzodus je takođe produbio razlike među crncima i „sad su tu bili crnac sa Severa i crnac sa Juga“. Uvek su postojali oni crnci koji su mislili „da je najbolji način za preživljavanje crnog čoveka da prestane da bude crn“, koji su se trudili da izbrišu „smrad Afrike“, pa tako Leroa daje značaj pojavi crnačke srednje klase koja je želela crnačku asimilaciju, a ne prilagođavanje, što dovodi do „rascepa unutar crne Amerike“. Ono što je bilo bitno je da je džez svirač mogao biti sa bilo koje strane crnog društva, ali, kako Leroa tvrdi, „ako je trebalo da svira zaista uzbudljivu vrstu džeza, onda je morao... da dovoljno kombinuje stariju autonomnu bluz tradiciju sa muzičkim tradicijama kreola ili severnjačkih regtajm orkestara... da odražava celokupno crno društvo...“.Međutim, slušajući radio, „koji je do 1920. već stekao popularnost“, većina crnaca je mislila da je džez „belo razblaživanje starijih oblika bluza“, baš zbog (izgleda večnog) „kulturnog zaostajanja“ koje se ogledalo u popularnosti belih džez orkestara. Masovno upoznavanje crnaca sa prvim džezom, baziranom u Čikagu, desilo se tek posle par snimaka King Oliver Creole Jazz Banda (u kome je zablistao 22-godišnji kornetista Luj Armstrong).S druge strane pak „ideja o belom bluz pevaču činila se još protivrečnijom od ideje o srednjeklasnom bluz pevaču“... Belac je teško uspeo da odgonetne duh i prirodu bluza, činilo se „kao da su ovi sadržaji bili tajni i prikriveni, a bluz vrsta etno-istorijskog rituala, elementarnog koliko i krv... I baš zbog toga, bluz... ostaje u svojim najuzbudljivijim manifestacijama nedovoljno pristupačan glavnom toku američke kulture... Džez je prvi put omogućio da se nešto od legitimnog osećaja afroameričke muzike uspešno imitira... Crnačka srednja klasa ne bi imala pristup bluzu da nije bilo džeza. Beli čovek ne bi imao pristup bluzu. Bila je to muzika koja je mogla da odražava ne samo crnce i crnu Ameriku, već i belu Ameriku...“Pojavili su se beli džez svirači koji su „želeli da sviraju tu muziku, pošto ih je ispunjavala emotivno i intelektualno“ i po prvi put, indirektno ili direktno, odali priznanje crnačkoj kulturi. To, naravno, nije moglo da prođe tek tako, naime, „beli liberali i osećajni prijatelji koji su ‘razumeli’ crnca“ morali su biti izdvojeni od ostatka bele Amerike, koja nije imala razumevanja za takav stav. No, „pojava belog svirača je značila je da je afroamerička kultura već postala izraz određene vrste američkog iskustva“... Ali, „afroamerička muzika nije postala potpuno američki izraz sve dok beli čovek nije mogao da je svira!“.Do 1930. „svaki grad sa crnom populacijom iznad 60. 000 imao je važan džez orkestar“. Takođe, dosta crnaca već je pohađalo srednje škole i koledže, tako da su se i plesni big bandovi mahom sastojali od pripadnika crnačke srednje klase. „...Koncept stvaranja muzike kao način zarađivanja za život, koji se razvio dolaskom pevačica klasičnog bluza, sada je potpuno postao deo afroameričke kulture koja se stalno razvijala... Ako je toliko mnogo muzičara došlo u džez posle obučavanja za neku od profesija, to je bilo zato što je tokom dvadesetih godina džez bio unosniji i sigurniji za crnca; održanje ovakvog stava nateralo je Elingtona da svog sina drži podalje od Vojno-tehničkog instituta i aeronautičkog inženjeringa tokom tridesetih...“Djuk Elington je „kao i Besi Smit koja je usavršila vokalni stil bluza skoro kao zapadnjački artefakt ili kao što je Luj Armstrong usavršio limeni stil džeza pod uticajem bluza (koji je imao veliki uticaj na sve vrste instrumentalnog džeza više od dve dekade), usavršio veliki džez bend transformišući ga u ekspresivan instrument“. Džez je postajao sve popularniji.Sving je, po Leroi, bio još jedan od onih pravaca crne muzike koji su bili izgubili svaku vezu sa bluzom i gde su opet najveći bili belački orkestri, kao što je orkestar Benija Gudmana (koji je, u želji za autentičnošću, čak kupovao aranžmane od crnačkih aranžera), opet su po studijima najbolje poslove dobijali belci, a činjenicu da je Gudmen zaposlio u svom orkestru par crnih muzičara, Leroa smatra „fantastično zabavnom koliko i činjenicu da u džez anketama tokom kasnih tridesetih i ranih četrdesetih koje su vodili popularni džez časopisi skoro nijedan crnački muzičar nije pobedio“.Vikači bluza (blues shouters) i njihovo „bukvalno vrištanje preko razbijajuće ritam i trešteće limene duvačke sekcije“ (Big Džo Tarner, Džimi Rašing, pa Bo Didli, Bi Bi King, Madi Voters...) navode se kao direktan podstrek nastanku ritma & bluza (rhythm & blues) krajem tridesetih („priča se da su, kada su Elingtonovi i Flečer Hendersonovi orkestri putovali jugozapadom Sjedinjenih Država, tamošnji muzičari najviše bili impresionirani njihovom muzičkom veštinom i elegancijom, ali ipak nisu želeli da zvuče tako mršavo...“). Kanzas Siti je postao centar ovakvog zvuka, sve do kasnih tridesetih, „kada su konačno stekli poštovanje, te je veliki broj muzičara iz te oblasti otišao u Čikago ili Njujork“.Ritam & bluz je imao ogroman uticaj na crnačku muziku, „fonografska ploča i kasnije radio pomogli su da se ovaj bluz kontinuum proširi na sve delove zemlje... ploče r&b su se prodavale skoro isto tako dobro kao i rasne ploče pre ekonomske krize“. Ipak, to je bila „ekskluzivna muzika“ koju je crnačka srednja klasa mrzela, a belci je čak nisu ni razumeli. Za njih je sving bio nešto najbolje što su crnci dali, čiji je najpopularniji predstavnik bio belac, dok je ritam & bluz, inače masovno puštan na radiju, ponovo neumoljivo podsećao na „pravo poreklo crnačke muzike“, jer je „predstavljao popularizaciju starijih oblika bluza“, istovremeno predstavljajući savremen izraz.Drugi svetski rat, na isti način kao i Prvi, pojačao je kod crnaca „osećanje ozlojeđenosti zbog društvenih nepravdi koje je američki život nastavio da im nameće... Kao što se dešavalo tokom i posle Prvog svetskog rata, izbili su krvavi nemiri širom Sjedinjenih Država“. Pošto je sving, čiji su najpopularniji protagonisti dostigli popularnost filmskih zvezda, vladao Amerikom, a prema Leroi, „težio da uključi crnačku kulturu u platonsku društvenu blagost koja bi je zauvek izbrisala“, pojava bibapa i njegove ideje restauriranja džeza „u njegovu prvobitnu odvojenost... izvan glavnog toka američke kulture“ izazvala je potpuni šok kod većine crnih pripadnika srednje klase, kao i većine Amerikanaca.„Namerno snažan, antiasimilacioni zvuk bibapa pao je na gluve i zastrašene uši...“, a jedan od najuticajnijih orkestara na ‘bapere’ bio je Kaunt Bejzijev big bend. Ono što je najbitnije je da su mladi muzičari u četrdesetim razvili svest o sebi „kao o ozbiljnim muzičarima, čak umetnicima, a ne kao izvođačima... Čarli Parker, Telonijus Monk ili Dizi Gilespi citirani su u raznim vremenima kako kažu: ‘Nije me briga da li slušate moju muziku ili ne.’ Takav stav je sigurno predstavljao zagonetku za skup belih Amerikanaca u speakeasy klubovima“ i bibap je bio napadan iz svih oružja. Leroa citira neke od kritika: „Kao kapriciozna i neurotična rapsodična sekvenca efekata radi njih samih, bibap se opasno približava gluposti kao muzički izraz... Daleko od kulminacije džeza, bibap uopšte nije džez, već jedna krajnje degenerisana forma svinga, koja eksploatiše najfantastičnije ritmove i nepovezane harmonije koje je moguće zamisliti...“Osim tvrdog stava, baperi su doneli sa sobom i novu modu oblačenja i samosvesti, „... naočari sa rožnatim okvirom, beretka, kozja bradica, ponekad odela koja su smešno visila... Bibap je takođe ponovo uspostavio bluz kao najvažniji afroamerički oblik u crnačkoj muzici... Ali, ono loše što je on učinio, može naterati nekog da se naježi. Bibap je bio coup de grace (konačni, smrtni udarac) kojim je džez iznenada bio potpuno uklonjen iz života crnog pripadnika srednje klase...“Uvek povezujući aktuelne događaje u američkom spoljnom ili unutrašnjem životu sa crncima i njihovom muzikom, Leroa veruje da je korejski rat (1950–1954) uticao da dođe do promena u crnačkoj muzici... „Crnac je morao biti pogođen, kao i njegova muzika. Ali japanski vojnik u rasno značajnom holivudskom filmu bio je zamenjen severnokorejskim ili kineskim vojnikom, sada je postavljao pitanja crnačkom vojniku u integrisanim oružanim snagama... ‘Crno momče, zašto se boriš u ovom ratu... kad ne možeš čak ni da sediš u prednjem delu autobusa?’“Bibap produžeci, kao što su kul i, u manjoj meri hard-bap, u stvari njegovi kasniji oblici, dobili su Leroine kritike: „Kul nije bio stil koji je mogao nadživeti pedesete i, kao u slučaju modernog svinga, većina crnačkih muzičara nikad mu i nije bila posvećena... Hard baperi su težili da ožive džez, ali nisu otišli dovoljno daleko... Slušajući najpopularnije hard-bap grupe današnjice, stiče se utisak da se suočavamo sa stilom iza koga ne stoji ozbiljno posvećenje izrazu ili emocionalna dubina...“Rokenrol (knjiga je objavljena 1963) je dobio pozitivnu ocenu: „Da se razumemo, rokenrol je obično očigledna komercijalizacija ritma & bluza, ali u mnogim slučajevima ta muzika dovoljno zavisi od materijala koji su tako strani opštoj srednjeklasnoj, mediokritetskoj američkoj kulturi, da ostaje zanimljiva.“ Naime, s obzirom na to da se rokenrol oslanjao i koristio bluz iskustvo, treba očekivati da Leroa reaguje na njega sa simpatijama.Sam kraj ovog fascinantnog štiva sadrži par tvrdnji i pitanje (nad pitanjima): „Crnačka muzika je uvek radikalna u kontekstu formalne američke kulture... Od američkog crnca se traži da brani američki sistem isto toliko energično kao i američki belac. Nema sumnje da crnačka srednja klasa pomaže i da će nastaviti da pomaže u toj odbrani. Međutim, verovatno postoji pitanje kod siromašnih crnaca (što je jedno objašnjenje za privlačnost grupa kao što su crni muslimani), a i sada kod mnogih mladih crnačkih intelektualaca. Šta je to što će se tražiti od njih da spasu? To je dobro pitanje i Americi bi bilo bolje da pruži odgovor.“Četiri godine kasnije, Leroa Džouns je promenio ime u Amiri Baraka, a vijetnamski rat je bio u zamahu...Za kraj, nekoliko besmrtnih funki rečenica i izjava Amiri Barake:„Posle slušanja Johna Coltrana, ideja o samoubistvu postaje dosadna. „„Znate onog momka po imenu Tarzan, onaj što je uznemiravao crnce u Africi, išao okolo bez majice, a posle kad se ugojio, obukao je majicu i promenio ime u Jungle Jim (Džangl Džim)? E, posle je došao ovde i postao guverner Kalifornije...“„Ako je Elvis Prisli kralj, šta je onda James Brown – Bog?“2/11

Autor - osoba Džouns, Leroa, 1934-Naslov Narod bluza : crnačka muzika u beloj Americi / Leroa Džouns ; [preveli s engleskog Mimica Petrović Radovanović, Aleksandar Radovanović]Jedinstveni naslov Blues People. srpVrsta građe knjigaJezik srpskiGodina 2008Izdanje 1. izd.Izdavanje i proizvodnja Beograd : Utopija, 2008 (Sopot : Slava)Fizički opis 226 str. ; 20 cmDrugi autori - osoba Petrović Radovanović, MimicaRadovanović, Aleksandar(broš.)Napomene Prevod dela: Blues People / Leroi JonesTiraž 500O autoru: str. 225-226Napomene i bibliografske reference uz tekst.Predmetne odrednice Bluz -- SADCrnci -- Način života – SADNarod bluza je najznačajnija studija o nastanku muzike američkih crnaca, ali i knjiga o američkoj kulturi, ekonomiji i društvu, i od suštinske je važnosti za razumevanje odnosa crnaca i belaca. Pošto je shvatanje muzike nemoguće bez dubokog poniranja u istoriju naroda čiji je ona izraz, nastanak bluza se ne može razumeti bez razjašnjena procesa transmutacije crnaca od Afrikanaca do Amerikanaca.Amiri BarakaNarod bluza, Leroa DžounsU SVETLU NOVOIZABRANOG, PO PRVI PUT U ISTORIJI CRNOG AMERIČKOG PREDSEDNIKA, ČIJE SE IME NA VOLŠEBAN (VOODOO) NAČIN PREKLAPA SA SADAŠNJIM PREZIMENOM AUTORA NAROD BLUZA– CRNAČKA MUZIKA U BELOJ AMERICI, ČINI SE DA JE STVAR ZAOKRUŽENA (NARAVNO, DAVID ICKE UOPŠTE NE MISLI TAKO) I DA JE LEROI JONES/AMIRI BARAKA JEDAN OD ZASLUŽNIH ZA DANAŠNJU AMERIČKU REALNOST. („...PRIČALI SU MI: POEZIJA NEMA VEZE SA POLITIKOM... ALI, SVE IMA VEZE SA POLITIKOM!“)Kultna knjiga LeRoi Jonesa: BluesPeople – Negro Music in White America (na nekim reizdanjima sa podnaslovom „Negro experience in white America and music that developed from it“) koja je, osim toga što slovi kao jedna odnajreferentnijih studija o nastankui razvoju muzike američkihcrnaca, možda i najbitnije štivo napisano o istoriji crnačkog postojanja na američkom tlu posmatranog kroz prizmu bluza i džeza, svojom pojavom na haotičnom srpskom tržištu predstavlja više nego prijatno iznenađenje, na koje treba skrenuti pažnju.Takođe, ovo je prilika i za osvrt na fascinantnu ličnost autora knjige Leroe Džounsa (LeRoi Jones, rođen 1934, od 1967, posle ubistva Malcolm X-a, deluje pod imenom Amiri Baraka, dok 1974 napušta crni nacionalizam i postaje marksista), američkog dramskog pisca i pesnika, militantnog art buntovnika, pripadnika „drugog talasa“ beat pesnika, revolucionara i političkog aktiviste, kasnije predavača i profesora na raznim univerzitetima, koji je svojimdramama, novelama, pesmama i esejima tokom prošlog stoleća odlučujuće uticao naameričke crnce da se udalje od problema asimilacije i integracije u belo američkodruštvo i okrenu sebi samima i sopstvenom iskustvu sveta.U svom jedinstvenom fanki spoju pobunjeničke crne poezije i mahom avangardnog džeza, Amiri je često džemovao sa raznim grupama (Sun Ra, Albert Ayler, Pharoah Sunders), učestvovao na mnogim albumima, između ostalih sa New York Art Quartetom (Black Dada Nihilismus, 1964), Sonny Murrayem (Black Art, 1965), ali i sa The Roots (Something In The Way Of Things (In Town, 2002) ili Coldcut (Boogieman, 2006), bio direktna inspiracija za radikalne crne poruke preteča rapaLast Poets ili kasnije Public Enemy, a objavljivao je i albume sa muzikom, recitacijama ili pozorišnim komadima pod svojim imenom (It’s A Nation Time, 1972;Real Song, 1993...).Narod bluza – crnačka muzika u beloj Americi je tako esej, lektira o crnoj muzici, čija je svaka rečenica, pretpostavka ili tvrdnja dragocena („teoretski poduhvat“, kako je sam autor napisao u uvodu), knjiga koja pršti od preciznih istorijskih, sociološko-antropoloških, muzičkih i kulturoloških podataka, prateći razvojni put muzike Afro-Amerikanaca kroz njihov, uvek degradirajući položaj u američkom društvu. Stoga je skoro nemoguće ukratko prepričati sadržaj ove knjige-udžbenika i upotreba citata se čini kao najbolji način kojim se može animirati čitalac ovog teksta.Počevši od prvog uvoza crnog roblja (1619) u Ameriku, pretežno iz Zapadne Afrike, Leroa odmah oštro pobija klasično belačko umanjivanje krivice o držanju robova, iskazano tvrdnjom da su robovi postojali i kod zapadno-afričkih plemena: „...Afrikanac koga su porobili Afrikanci, ili pak beli zapadnjak koji je bio, ili je još uvek, porobljen od strane drugog belog zapadnjaka i dalje može funkcionisati kao ljudsko biće... Afrikancu koji je bio dovoljno nesrećan da se nađe na kliperu za Novi Svet nije bila čak priznavana ni pripadnost ljudskoj vrsti... čak i u dvadesetom veku postojale su knjige koje ‘dokazuju’ blisku vezu crnaca i nižih vrsta životinja i bile su izuzetno popularne na jugu Amerike.“Razmatrajući „transmutacije (crnog čoveka) od Afrikanaca do Amerikanaca“, Leroa piše da je rad ono što je određivalo oblik i temu pesama robova, a uslove za nastanak bluza vezuje za početke pevanja takvih radnih pesama po plantažama na engleskom jeziku, jeziku gospodara, kao i primanja hrišćanstva kod robova, odakle nastaju spirituali (crnačka duhovna muzika)... („Crnačka crkva je bilo jedino mesto gde je crnac mogao da oslobodi emocije koje je ropstvo, razumljivo, htelo da mu uskrati. Crnac je bukvalno išao u crkvu da bi bio slobodan i da se pripremi za slobodu u obećanoj zemlji.“)Naravno, stvari nisu bile jednostavne, postojali su privilegovani („kućni crnci“, sveštenici itd.), nasuprot onim „posrnulim“, tako da su crkve koje su oni kontrolisali stvarale još veće međusobne razlike nego druge crnačke, pa čak i belačke crkve, koje su u stvari, kako Leroa tvrdi, crnačke crkve imitirale. Stoga su sve one pesme koje nisu imale veze sa religijom zabranjivane i mahom nazivane đavoljom muzikom.Prestanak ropstva (1865) je, osim promene celokupnog američkog društva, doneo crnim ljudima „mnogo ispunjeniji život izvan crkve... bilo je sve više posrnulih i sve više đavolje muzike se čulo“. Takođe, paradoksalno, prestankom ropstva počinju i sledeći problemi miliona crnaca zatečenih novim trenutkom („...u diskusiji o ‘mestu’ crnca u američkom društvu često se zaboravlja da ga je on imao samo kao rob...“), nastaju njihove migracije u potrazi za poslom, rešavanjem egzistencije, na isti način kao i belci, ali u belačkoj rasističkoj sredini!Ukidanje ropstva je takođe donelo „...crnčev prvi doživljaj vremena kad je mogao biti sam. Dokolica koja se mogla izvući čak iz najusamljenije napoličarske straćare u Misisipiju bila je novost i poslužila kao važan katalizator za sledeći oblik koji je bluz preuzeo.“ Osim dokolice, novost je bila i „lična sloboda koja je vodila ili upropaštavala čovekov život u zavisnosti od toga kako je ovom odgovaralo“. Tako su se pojavile, između ostalog i „slobodne skitnice“, seleći se od „farme do farme, od grada do grada“, stičući nove poglede na Ameriku i svet oko sebe, ubacujući svoja iskustva u pesme koje su pevali. („Ograničene društvene i emotivne alternative radne pesme nisu više mogle da zadrže narastajuće iskustvo o ovoj zemlji na koje je crnac počeo da reaguje.“)„Uzvikivanja (shouts), kao i afričko poziv-i-odgovor (call and response) pevanje, diktirali su oblik koji je bluz preuzeo. Bluz je direktno proizašao iz uzvika i, naravno, iz spirituala.“ Karakterističnu bluz formu ponavljanja dva stiha, u iščekivanju trećeg, Leroa tumači kao nastalu iz razloga što se „ili pevaču mnogo svideo, ili zato što ovaj nije umeo da smisli drugi stih. Ponavljana fraza se koristi i u instrumentalnom džezu kao rif“. Takođe, kako su crnci sve bolje ovladavali engleskim jezikom, tako se i tekstualna tematika obogaćivala...„Radne pesme i uzvici bili su, naravno, skoro uvek a capella... a široka upotreba instrumenata takođe je bilo nešto što se desilo posle ukidanja ropstva... Crnci su gitaru počeli da sviraju znatno posle Građanskog rata (1861–1865). Instrument kao što je usna harmonika dobio je na popularnosti kod velikog broja crnaca prosto zato što nije zauzimao mnogo mesta i što je bio lak za nošenje.“„Bluz gitara nije bila poput klasične ili ‘legitimne’ gitare: žice su morale da proizvode vokalne zvukove, da imitiraju ljudski glas i njegove tajanstvene kakofonije... Čak i mnogo kasnije, u džez tradiciji, nisu samo instrumenti korišćeni da zvuče kao ljudski glas, već je i veliki deo pretežno instrumentalnih pesama i dalje bio delimično pevan. Prvi veliki solista džeza Luj Armstrong bio je odličan bluz pevač, kao i veliki džez pijanista Dželi Rol Morton.“Bluz je i dalje prvenstveno bio pevačka muzika, kad je počela da raste upotreba „evropskih limenih i duvačkih instrumenata“, potiskujući pesmu, nauštrb instrumentalnog izvođenja, „bluz je počeo da se menja i era džeza bila je na pomolu“. Džez muzika nije mogla da postoji bez bluza i njegovih raznih prethodnika, ali ne bio trebalo da se smatra „naslednikom bluza, već veoma originalnom muzikom koja je proistekla iz njega“.Pominjući tako Kongo Skver u Nju Orle-ansu, na koji su u vreme ropstva, gospodari dovodili svoje robove, a ovi pak igrali i pevali, Leroa pominje i kreole, mulate koji su prihvatali dosta od francuske kulture i, poput „kućnih crnaca“ na plantažama, „okrenuli leđa tamnijoj kulturi svoje polubraće“. Kreoli (koji su, inače, sami inicirali to ime, ne bi li se razlikovali što više od ostalih crnaca „iako je to ime označavalo bilo kog belog doseljenika francuske ili španske krvi“) imali su više pristupa evropskoj muzici i instrumentima od ostalih crnaca i osnivali marševske grupe po uzoru na Napelonove marševske grupe belih kreola. Ove grupe su npr. često bile angažovane na zabavama tajnih društava i bratstava u crnačkim zajednicama posle prestanka ropstva.Posle donošenja „zakonodavnog akta koji podstiče segregaciju“ (1894), crni kreoli su polako počeli da gube svoju premoć nad ostalom polubraćom, jer „više im nije bilo dozvoljeno da sviraju u centru grada, u domovima bogatih belaca i na vojnim paradama“.Kad se to desilo, neki od njih su počeli da putuju do predgrađa da bi se pridružili svojoj tamnijoj polubraći, koji su inače paralelno sa crnim kreolskim grupama svirali u sličnim formacijama, ali prilično sirovijeg zvuka. Bez obrazovanja, koje su kreoli imali, „crnci iz predgrađa koji su obično učili instrumente po sluhu razvili su sopstvenu instrumentalnu tehniku i muziku, muziku koja se dosta oslanjala na neevropsku vokalnu tradiciju bluza. ‘Klasična’ boja trube, boja koju su kreoli imitirali, nije došla u džez. Čistotu tona koju je evropski trubač želeo, crni trubač je odbacio zbog humanije izraženog zvuka glasa. Grub, sirov zvuk, koji je crni čovek izvukao iz tih evropskih instrumenata, gajio je on u ovoj zemlji već dvesta godina.“U nastavku, Leroa piše o minstrelima, putujućim predstavama, karnevalima, vodviljima koji donose promenu – od pevanja bluza počelo se zarađivati i živeti. „Klasični bluz je poprimio određen stepen profesionalizma... on je postao muzika koja se mogla koristiti da bi se ostali formalno zabavili.“ Mada su crnci opet bili predmet podsmeha po belim minstrelima, crni minstreli su obezbeđivali posao mnogim bluz pevačima i grupama, plesačima, komedijašima. „Crnačka muzika se prvi put čula u velikoj meri širom zemlje i počela da vrši ogroman uticaj na glavni tok američkog zabavljačkog sveta; veliki broj predstava imao je velike turneje po Engleskoj i Kontinentu, predstavljajući celom svetu starije oblike bluza, kao i klasični bluz i rani džez.“Veliki egzodus crnaca između 1910. i 1920. sa juga na sever („Južnjaci su sa sobom na Sever doneli bluz. Stapanje starije tradicije sa novim saznanjima stvorilo je urbani bluz, mada su raniji oblici bluza i dalje postojali.“) i saznanje koje je crncima doneo Prvi svetski rat (u kojem su, naravno, bili angažovani u specijalnim crnim jedinicama američke vojske) o postojanju belaca drugačijih od američkih još su više podigli svest crnačke populacije o traženju svog, ravnopravnog mesta u američkom društvu.Pojavljuju se i „rasne ploče“ („race records“, ploče snimljene i namenjene isključivo crnačkom tržištu), prva zvanično snimljena bluz ploča (Crazy Blues, 1920) pevačice Mamie Smith (pored „čudnog fenomena činjenice da je prve džez ploče snimila tri godine ranije, 1917, bela grupa Original Dixieland Jazz Band, uvodeći tako džez u glavni tok praktično bez ijednog crnog lica...“), čime je započela era pevačica klasičnog bluza, važan korak u utemeljivanju položaja crnaca u američkoj kulturi. Regtajm pak Leroa definiše kao „izrazito paradoksalni stil“, muziku „do koje je crnac došao imitirajući bele imitacije crnačke muzike“, nazivajući ga „popularnim unižavajućim muzičkim oblikom koji je skoro dvadeset godina bio moda u zemlji“.Uspeh rasnih ploča uskoro je naterao kompanije da snimaju ne samo pevačice klasičnog bluza, već i bugi-vugi pijaniste... Upotreba klavira u crnačkoj muzici je došla do punog izražaja tek sa bugi-vugijem, koji je, posle regtajma, „bio drugo prisvajanje ‘pijanističkog’ pristupa klaviru, ali u tako bučnom perkusivnom i bluzu nalik maniru koji ga je odmah odvojio od bilo kakve evropeizirane muzike“. Njegovo poreklo se može potražiti u primitivnom bluzu južnjačkog seoskog crnca, a popularnost je stekao na tada aktuelnim „zabavama za stanarinu (rent parties), kao i po birtijama Severa“.Postojali su crnci koji nisu prisustvovali zabavama za stanarinu i žurkama na kojima se svirao bugi-vugi ili bluz. Egzodus je takođe produbio razlike među crncima i „sad su tu bili crnac sa Severa i crnac sa Juga“. Uvek su postojali oni crnci koji su mislili „da je najbolji način za preživljavanje crnog čoveka da prestane da bude crn“, koji su se trudili da izbrišu „smrad Afrike“, pa tako Leroa daje značaj pojavi crnačke srednje klase koja je želela crnačku asimilaciju, a ne prilagođavanje, što dovodi do „rascepa unutar crne Amerike“. Ono što je bilo bitno je da je džez svirač mogao biti sa bilo koje strane crnog društva, ali, kako Leroa tvrdi, „ako je trebalo da svira zaista uzbudljivu vrstu džeza, onda je morao... da dovoljno kombinuje stariju autonomnu bluz tradiciju sa muzičkim tradicijama kreola ili severnjačkih regtajm orkestara... da odražava celokupno crno društvo...“.Međutim, slušajući radio, „koji je do 1920. već stekao popularnost“, većina crnaca je mislila da je džez „belo razblaživanje starijih oblika bluza“, baš zbog (izgleda večnog) „kulturnog zaostajanja“ koje se ogledalo u popularnosti belih džez orkestara. Masovno upoznavanje crnaca sa prvim džezom, baziranom u Čikagu, desilo se tek posle par snimaka King Oliver Creole Jazz Banda (u kome je zablistao 22-godišnji kornetista Luj Armstrong).S druge strane pak „ideja o belom bluz pevaču činila se još protivrečnijom od ideje o srednjeklasnom bluz pevaču“... Belac je teško uspeo da odgonetne duh i prirodu bluza, činilo se „kao da su ovi sadržaji bili tajni i prikriveni, a bluz vrsta etno-istorijskog rituala, elementarnog koliko i krv... I baš zbog toga, bluz... ostaje u svojim najuzbudljivijim manifestacijama nedovoljno pristupačan glavnom toku američke kulture... Džez je prvi put omogućio da se nešto od legitimnog osećaja afroameričke muzike uspešno imitira... Crnačka srednja klasa ne bi imala pristup bluzu da nije bilo džeza. Beli čovek ne bi imao pristup bluzu. Bila je to muzika koja je mogla da odražava ne samo crnce i crnu Ameriku, već i belu Ameriku...“Pojavili su se beli džez svirači koji su „želeli da sviraju tu muziku, pošto ih je ispunjavala emotivno i intelektualno“ i po prvi put, indirektno ili direktno, odali priznanje crnačkoj kulturi. To, naravno, nije moglo da prođe tek tako, naime, „beli liberali i osećajni prijatelji koji su ‘razumeli’ crnca“ morali su biti izdvojeni od ostatka bele Amerike, koja nije imala razumevanja za takav stav. No, „pojava belog svirača je značila je da je afroamerička kultura već postala izraz određene vrste američkog iskustva“... Ali, „afroamerička muzika nije postala potpuno američki izraz sve dok beli čovek nije mogao da je svira!“.Do 1930. „svaki grad sa crnom populacijom iznad 60. 000 imao je važan džez orkestar“. Takođe, dosta crnaca već je pohađalo srednje škole i koledže, tako da su se i plesni big bandovi mahom sastojali od pripadnika crnačke srednje klase. „...Koncept stvaranja muzike kao način zarađivanja za život, koji se razvio dolaskom pevačica klasičnog bluza, sada je potpuno postao deo afroameričke kulture koja se stalno razvijala... Ako je toliko mnogo muzičara došlo u džez posle obučavanja za neku od profesija, to je bilo zato što je tokom dvadesetih godina džez bio unosniji i sigurniji za crnca; održanje ovakvog stava nateralo je Elingtona da svog sina drži podalje od Vojno-tehničkog instituta i aeronautičkog inženjeringa tokom tridesetih...“Djuk Elington je „kao i Besi Smit koja je usavršila vokalni stil bluza skoro kao zapadnjački artefakt ili kao što je Luj Armstrong usavršio limeni stil džeza pod uticajem bluza (koji je imao veliki uticaj na sve vrste instrumentalnog džeza više od dve dekade), usavršio veliki džez bend transformišući ga u ekspresivan instrument“. Džez je postajao sve popularniji.Sving je, po Leroi, bio još jedan od onih pravaca crne muzike koji su bili izgubili svaku vezu sa bluzom i gde su opet najveći bili belački orkestri, kao što je orkestar Benija Gudmana (koji je, u želji za autentičnošću, čak kupovao aranžmane od crnačkih aranžera), opet su po studijima najbolje poslove dobijali belci, a činjenicu da je Gudmen zaposlio u svom orkestru par crnih muzičara, Leroa smatra „fantastično zabavnom koliko i činjenicu da u džez anketama tokom kasnih tridesetih i ranih četrdesetih koje su vodili popularni džez časopisi skoro nijedan crnački muzičar nije pobedio“.Vikači bluza (blues shouters) i njihovo „bukvalno vrištanje preko razbijajuće ritam i trešteće limene duvačke sekcije“ (Big Džo Tarner, Džimi Rašing, pa Bo Didli, Bi Bi King, Madi Voters...) navode se kao direktan podstrek nastanku ritma & bluza (rhythm & blues) krajem tridesetih („priča se da su, kada su Elingtonovi i Flečer Hendersonovi orkestri putovali jugozapadom Sjedinjenih Država, tamošnji muzičari najviše bili impresionirani njihovom muzičkom veštinom i elegancijom, ali ipak nisu želeli da zvuče tako mršavo...“). Kanzas Siti je postao centar ovakvog zvuka, sve do kasnih tridesetih, „kada su konačno stekli poštovanje, te je veliki broj muzičara iz te oblasti otišao u Čikago ili Njujork“.Ritam & bluz je imao ogroman uticaj na crnačku muziku, „fonografska ploča i kasnije radio pomogli su da se ovaj bluz kontinuum proširi na sve delove zemlje... ploče r&b su se prodavale skoro isto tako dobro kao i rasne ploče pre ekonomske krize“. Ipak, to je bila „ekskluzivna muzika“ koju je crnačka srednja klasa mrzela, a belci je čak nisu ni razumeli. Za njih je sving bio nešto najbolje što su crnci dali, čiji je najpopularniji predstavnik bio belac, dok je ritam & bluz, inače masovno puštan na radiju, ponovo neumoljivo podsećao na „pravo poreklo crnačke muzike“, jer je „predstavljao popularizaciju starijih oblika bluza“, istovremeno predstavljajući savremen izraz.Drugi svetski rat, na isti način kao i Prvi, pojačao je kod crnaca „osećanje ozlojeđenosti zbog društvenih nepravdi koje je američki život nastavio da im nameće... Kao što se dešavalo tokom i posle Prvog svetskog rata, izbili su krvavi nemiri širom Sjedinjenih Država“. Pošto je sving, čiji su najpopularniji protagonisti dostigli popularnost filmskih zvezda, vladao Amerikom, a prema Leroi, „težio da uključi crnačku kulturu u platonsku društvenu blagost koja bi je zauvek izbrisala“, pojava bibapa i njegove ideje restauriranja džeza „u njegovu prvobitnu odvojenost... izvan glavnog toka američke kulture“ izazvala je potpuni šok kod većine crnih pripadnika srednje klase, kao i većine Amerikanaca.„Namerno snažan, antiasimilacioni zvuk bibapa pao je na gluve i zastrašene uši...“, a jedan od najuticajnijih orkestara na ‘bapere’ bio je Kaunt Bejzijev big bend. Ono što je najbitnije je da su mladi muzičari u četrdesetim razvili svest o sebi „kao o ozbiljnim muzičarima, čak umetnicima, a ne kao izvođačima... Čarli Parker, Telonijus Monk ili Dizi Gilespi citirani su u raznim vremenima kako kažu: ‘Nije me briga da li slušate moju muziku ili ne.’ Takav stav je sigurno predstavljao zagonetku za skup belih Amerikanaca u speakeasy klubovima“ i bibap je bio napadan iz svih oružja. Leroa citira neke od kritika: „Kao kapriciozna i neurotična rapsodična sekvenca efekata radi njih samih, bibap se opasno približava gluposti kao muzički izraz... Daleko od kulminacije džeza, bibap uopšte nije džez, već jedna krajnje degenerisana forma svinga, koja eksploatiše najfantastičnije ritmove i nepovezane harmonije koje je moguće zamisliti...“Osim tvrdog stava, baperi su doneli sa sobom i novu modu oblačenja i samosvesti, „... naočari sa rožnatim okvirom, beretka, kozja bradica, ponekad odela koja su smešno visila... Bibap je takođe ponovo uspostavio bluz kao najvažniji afroamerički oblik u crnačkoj muzici... Ali, ono loše što je on učinio, može naterati nekog da se naježi. Bibap je bio coup de grace (konačni, smrtni udarac) kojim je džez iznenada bio potpuno uklonjen iz života crnog pripadnika srednje klase...“Uvek povezujući aktuelne događaje u američkom spoljnom ili unutrašnjem životu sa crncima i njihovom muzikom, Leroa veruje da je korejski rat (1950–1954) uticao da dođe do promena u crnačkoj muzici... „Crnac je morao biti pogođen, kao i njegova muzika. Ali japanski vojnik u rasno značajnom holivudskom filmu bio je zamenjen severnokorejskim ili kineskim vojnikom, sada je postavljao pitanja crnačkom vojniku u integrisanim oružanim snagama... ‘Crno momče, zašto se boriš u ovom ratu... kad ne možeš čak ni da sediš u prednjem delu autobusa?’“Bibap produžeci, kao što su kul i, u manjoj meri hard-bap, u stvari njegovi kasniji oblici, dobili su Leroine kritike: „Kul nije bio stil koji je mogao nadživeti pedesete i, kao u slučaju modernog svinga, većina crnačkih muzičara nikad mu i nije bila posvećena... Hard baperi su težili da ožive džez, ali nisu otišli dovoljno daleko... Slušajući najpopularnije hard-bap grupe današnjice, stiče se utisak da se suočavamo sa stilom iza koga ne stoji ozbiljno posvećenje izrazu ili emocionalna dubina...“Rokenrol (knjiga je objavljena 1963) je dobio pozitivnu ocenu: „Da se razumemo, rokenrol je obično očigledna komercijalizacija ritma & bluza, ali u mnogim slučajevima ta muzika dovoljno zavisi od materijala koji su tako strani opštoj srednjeklasnoj, mediokritetskoj američkoj kulturi, da ostaje zanimljiva.“ Naime, s obzirom na to da se rokenrol oslanjao i koristio bluz iskustvo, treba očekivati da Leroa reaguje na njega sa simpatijama.Sam kraj ovog fascinantnog štiva sadrži par tvrdnji i pitanje (nad pitanjima): „Crnačka muzika je uvek radikalna u kontekstu formalne američke kulture... Od američkog crnca se traži da brani američki sistem isto toliko energično kao i američki belac. Nema sumnje da crnačka srednja klasa pomaže i da će nastaviti da pomaže u toj odbrani. Međutim, verovatno postoji pitanje kod siromašnih crnaca (što je jedno objašnjenje za privlačnost grupa kao što su crni muslimani), a i sada kod mnogih mladih crnačkih intelektualaca. Šta je to što će se tražiti od njih da spasu? To je dobro pitanje i Americi bi bilo bolje da pruži odgovor.“Četiri godine kasnije, Leroa Džouns je promenio ime u Amiri Baraka, a vijetnamski rat je bio u zamahu...Za kraj, nekoliko besmrtnih funki rečenica i izjava Amiri Barake:„Posle slušanja Johna Coltrana, ideja o samoubistvu postaje dosadna. „„Znate onog momka po imenu Tarzan, onaj što je uznemiravao crnce u Africi, išao okolo bez majice, a posle kad se ugojio, obukao je majicu i promenio ime u Jungle Jim (Džangl Džim)? E, posle je došao ovde i postao guverner Kalifornije...“„Ako je Elvis Prisli kralj, šta je onda James Brown – Bog?“2/11

Autor - osoba Andrić, Ivo, 1892-1975 = Andrić, Ivo, 1892-1975 Naslov Nemiri / Ivo Andrić ; priredio Milan Aleksić Vrsta građe poezija ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2019 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Zadužbina Ive Andrića, 2019 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 265 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Aleksić, Milan, 1979- = Aleksić, Milan, 1979- Nestorović, Zorica, 1970- = Nestorović, Zorica, 1970- Zbirka Kritičko izdanje dela Ive Andrića ; ǂkolo ǂ3, ǂknj. ǂ14 (karton) Napomene Autorova slika Tiraž 500 Str. 151-155: Opšte napomene / Zorica Nestorović Napomene o Andrićevoj zbirci Nemiri: str. 157-241 Napomene za Dodatke: str. 242-245 Rečnik: str. 249-252 Kritičko izdanje dela Ive Andrića 2016-2024: str. 253-265 Napomene i bibliografske reference uz tekst. Bibliografija: str. 85-101. Predmetne odrednice Andrić, Ivo, 1892-1975 -- `Nemiri` I knjiga Nemiri (1920) nastaje delom u zatvoru i internaciji. Kao i Ex Ponto, i to delo je ispovednog karaktera, s tim što su autobiografski elementi zamaskirani ili poetski transformisani. Tri ciklusa koji čine knjigu – „Nemir od vijeka“, „Nemir dana“ i „Bregovi“ – predstavljaju tri bitna odnosa subjekta prema fundamentalnim ljudskim mogućnostima. U delu se javlja i reska socijalna nota. Pesnik setnih i melanholičnih raspoloženja, koji svojim dotadašnjim stihovima postavlja pitanja suštine i smisla prolaznoga života, budi se najednom kao borac za socijalnu pravdu. Pored mračnog, introvertovanog, samozagledanog Andrića, u delu se pojavljuje jedan borbeni, aktivistički Andrić, okrenut svetu. UVODNE NAPOMENE Rad na kritičkom izdanju dela Ive Andrića je na samom svom početku imao nekoliko tačaka oslonca. Među njima posebno mesto pripada rezultatima naučnih delatnosti Zadužbine Ive Andrića koje je ona realizovala u saradnji sa našim najvažnijim naučnim institucijama kao što su Srpska akademija nauka i umetnosti i Biblioteka Matice srpske. Izuzetna uređenost građe i bibliografije dela jednog pisca čiji se opus izdaje kao kritičko izdanje, od neprocenjive je važnosti za naučne istraživače, a posebno za priređivače kritičkog izdanja. Priređivači kritičkog izdanja dela Ive Andrića tako imaju na raspolaganju izdanja kao što su (1) Olga Mučalica, Anđelija Dragojlović, Ivo Andrić. (1892–1975). Lični fond. Katalog, Zadužbina Ive Andrića, Beograd, 1988; (2) Bibliografija Ive Andrića (1911–2011), Zadužbina Ive Andrića, Srpska akademija nauka i umetnosti, Biblioteka Matice srpske, Beograd – Novi Sad, 2011. koju su uradili Ljiljana Klevernić, Kata Mirić, Melanija Blašković, Vesna Ukropina, Daniela Kermeci, Slađana Subašić, Marija Vaš, (3) Radovan Vučković, Žaneta Đukić Perišić, Biljana Đorđević Mironja, „Kritičko izdanje celokupnih dela Ive Andrića. Elaborat”, Sveske Zadužbine Ive Andrića, godina XXXIV, sveska 32, str. 21–74 i (4) Ivo Andrić, Sabrana dela u 20 knjiga, Štampar Makarije, Nova knjiga, Beograd–Podgorica, 2011. Od posebne važnosti je kritički priređena građa iz opusa Ive Andrića objavljivana u „Sveskama Zadužbine Ive Andrića”. Važan i neizostavan aspekt priređivanja kritičkog izdanja dela Ive Andrića predstavlja rad u arhivama institucija koje brižljivo čuvaju bogatu i raznovrsnu zaostavštinu Ive Andrića, kao i građu koja je vezana za njegov život i rad. Tu pre svega mislimo na Zadužbinu Ive Andrića, Arhiv Srpske akademije nauka i umetnosti i Spomen-muzej Ive Andrića (koji je sastavni deo Muzeja grada Beograda). Sve navedene tačke oslonca, kao i postojeća brojna naučna literatura o Andrićevom životu i delu, od velike su važnosti za rad na kritičkom izdanju njegovih dela. U prvoj fazi rada na kritičkom izdanju dela Ive Andrića kritički je priređeno pet zbirki pripovedaka Ive Andrića koje je pisac sam priredio i objavio za života. To su sledeće zbirke pripovedaka: 1. Ivo Andrić, Pripovetke, Srpska književna zadruga, Beograd, 1924. 2. Ivo Andrić, Pripovetke, Srpska književna zadruga, Beograd, 1931. 3. Ivo Andrić, Pripovetke II, Srpska književna zadruga, Beograd, 1936. 4. Ivo Andrić, Nove pripovetke, Kultura, Beograd, 1948. 5. Ivo Andrić, Lica, Mladost, Zagreb, 1960. a osnovu istraživanja obimne arhivske građe vezane za život i rad velikog pisca srpske književnosti, ustanovljeno je da se za navedene piščeve zbirke nedvosmisleno može reći da su zbirke koje je sam pisac priredio za objavljivanje. „Već i sama činjenica da je pisac odabrao jedne, a ne druge priče za zbirku, da je svesno neke priče izostavljao iz zbirke iako su one već objavljene u časopisima, ukazuje na njegov stav prema suštini pripovedačke umetnosti, kao i na njegov odnos prema celini i jedinstvu zbirke i predstavlja prilog razumevanju njegove poetike.” U zbirkama su primarno, izuzev u dva slučaja, objavljene pripovetke koje nisu pre toga objavljivane u nekoj drugoj piščevoj zbirci ili knjizi koja predstavlja izbor iz njegovih pripovedaka. Neke pripovetke iz kojih su, na primer, objavljeni prvo odlomci u književnoj periodici, prvi put se u integralnom obliku pojavljuju upravo u ovim zbirkama. Određen broj pripovedaka prvi put se pojavljuje upravo u nekoj od navedenih zbirki. Među naslovima koji su pre pojave u zbirci bili objavljeni u izboru iz Andrićevog pripovedačkog opusa su, na primer, dve pripovetke iz Andrićeve zbirke Lica (1960) – Kosa i San i java pod grabićem koje su nakon svog prvog objavljivanja u periodici prvi put u nekom izboru iz Andrićeve proze objavljene u Ivo Andrić, Izabrane pripovetke, Novo pokolenje, Beograd, 1951. Pripovetka Svečanost se prvi put u nekoj zbirci ili izboru pripovedaka pojavljuje upravo u zbirci Lica.[4] Iz prepiske na koju smo ukazali jasno se vidi da Andrić dve pripovetke koje su već štampane u okviru posebne knjige, i to knjige izbora iz njegovog pripovedačkog opusa, uključuje u novu celinu zbog njihove izvorne pripadnosti toj celini odnosno kao sastavni deo jednog ciklusa. A u tom ciklusu koji je sastavljen iz 21 pripovetke, 19 pripovedaka nikada ranije nisu bile deo neke piščeve zbirke ili knjige izbora iz njegove pripovedne proze. U tom smislu načelo novog pripovedačkog ciklusa koji čine pripovetke koje do tada nisu udruživane u druge tipove ciklusa, zbirki ili izbora nadvladava sva ostala obeležja. Svi ostali naslovi pod kojima su za Andrićeva života objavljivane njegove pripovetke predstavljaju izbor iz njegovog pripovedačkog korpusa koji je već objavljen ili u zbirkama ili u periodici bilo u celini bilo u odlomcima. Na osnovu postojećih istraživanja koliko nam je poznato izuzetak predstavlja pripovetka Osatičani koja je prvi put objavljena u izboru pripovedaka Panorama (1958) a da pre toga nije objavljivana u nekoj zbirci, niti je bila zastupljena u periodici ni u celini ni u odlomcima. Sve to ukazuje da – kada je reč o objavljivanju pripovedaka Ive Andrića za njegova života – treba ustanoviti razliku između pripovedačke zbirke i izbora iz pripovedaka. Ovu vrstu razlike potvrđuju mnogi primeri pokretanja inicijative da se objavi neki izbor iz pripovedaka Ive Andrića i načina njegove realizacije. Jer, sudeći prema prepisci Ive Andrića i urednika izdavačkih preduzeća koja su štampala njegova dela, gotovo u svim tim slučajevima inicijativu je pokretalo neko izdavačko preduzeće, tražilo Andrićevu saglasnost za objavljivanje, predlagalo izbor, dostavljalo svoj predlog piscu na razmatranje. U tim situacijama Ivo Andrić je najčešće najpre – shodno okolnostima – zainteresovana izdavačka preduzeća upućivao na izdavače koji su imali izdavačka prava na određeni period na objavljivanje nekih njegovih pripovedaka radi dobijanja saglasnosti. Kada bi ga zainteresovani izdavači obavestili da su tu saglasnost dobili, Andrić je razmatrao predlog izbora pripovedaka koji su nekad sačinjavali urednici, nekad redaktori odnosno priređivači, katkad se s predloženim izborom saglašavao bez komentara, katkad predlagao da se neke pripovetke dodaju i/ili da se neke izostave. U izborima svojih pripovedaka koji su objavljivani nakon prvog izdanja sabranih dela, Ivo Andrić je često pored spiska predloženih pripovedaka navodio u kojoj knjizi sabranih dela se koja pripovetka nalazi i koliko ima stranica. Ovo je postupak koji je njemu bio svojstven i pre pojave sabranih dela jer naš je pisac računao broj stranica neke pripovetke prema nekom ranijem izdanju, katkad i prema izdanju prvog pojavljivanja te pripovetke u nekoj zbirci. Na taj način se merio obim budućeg izdanja odnosno pretpostavljao broj stranica ili tabaka i na osnovu toga menjao izbor pripovedaka. Izdavači i redaktori su najčešće predlagali i naslove izbora Andrićevih pripovedaka što nije ništa neuobičajeno ukoliko se ima u vidu da je – sudeći prema sećanjima Siniše Paunovića od 3. februara 1949. godine – Ivo Andrić odgovarajući na jedno Paunovićevo zapažanje o naslovima njegovih pripovedaka rekao: „[Siniša Paunović] – Ne dopadaju mi se vaši naslovi. [Ivo Andrić] – Da. Ja ne umem da nađem naslove. Ponekad ja dam naslov kad priča pođe u štampu. Ono što uspevam to je da dam kratke naslove, ali oni ne kažu mnogo, kao na primer Veljković. A to na kraju nije ni mnogo važno. Ipak, sadržina odlučuje. [Siniša Paunović] – Da, ali vi imate priče kao što su „Čaša”, Žeđ, „Kmet Siman” i slične, za koje se ne bi skoro mogao zamisliti ni jedan drugi naslov! [Ivo Andrić] – Svakako! I za naslove ovih pripovedaka ja sam uzeo najobičnije reči. Samo podnaslov zaista odgovara mojoj misli. To su nove priče u svakom pogledu.” Ovome u prilog ide i Andrićeva korespodencija sa Gun Bergman, prevodiocem njegovih dela na švedski jezik. U svom pismu od 15. maja 1962. godine, Andrić obaveštava Gun Bergman da mu je gospodin Svenson pisao u vezi sa tokom objavljivanja izbora Andrićevih pripovedaka u dve knjige na švedskom jeziku i da je predložio da prvi tom bude naslovljen sa Anikina vremena. „Nemam ništa protiv,”, piše Andrić, „ali sam predložio, kao alternativu, da naslov bude možda ”Žeđ”, prema istoimenoj noveli. Takav naslov ima i jedno poljsko izdanje mojih novela. Ne znam, kako bi to zvučalo na švedskom jeziku? (…)”[6] Iz dalje prepiske saznajemo da uprkos tome što je predložen naziv Žeđ „odličan na švedskom”, u Švedskoj postoji već „jedan roman s istim naslovom. G. Svenson kaže da to ne dolazi u obzir. Predlaže Pripovetke iz Bosne što lepo zvuči. Šta mislite o tome?” Na ovo pitanje Gun Bergman, naš pisac 6. jula 1962. godine odgovara: „U neprilici sam zbog naslova prve knjige mojih pripovedaka na švedskom. ”Žeđ”, kao što kažete, ne dolazi u obzir. ”Pripovetke iz Bosne” ne bih nikako ja hteo, jer ograničava delo na jednu provinciju i miriše na folklor. Ostaje nam ili da knjigu nazovemo ”Sabrane pripovetke I.” što je suviše konvencionalno ili po jednoj od pripovedaka iz te zbirke. Jedna moja zbirka pripovedaka na nemačkom nosi naslov ”Die Maener von Veletovo”, prema noveli ”Veletovci”, Ta novela se nalazi i u prvoj knjizi švedskog izdanja. Ja se pitam ne bi li mogli dati i na švedskom taj naslov? Ili možda ”U zavadi sa svetom”, što je karakteristično za sadržinu cele zbirke? Ili ”Letovanje na Jugu”, što bi možda za švedske čitaoce moglo biti privlačno? Ili, najposle, ”Panorama”? – Sve se te pripovetke nalaze u prvom tomu. Ja nisam vešt u pronalaženju privlačnih naslova. (…)” Tokom 1963. godine Gun Bergman radi na prevodima pripovedaka koje treba da budu objavljene u drugom tomu prevoda izbora iz Andrićevog pripovedačkog korpusa na švedski jezik, i 22. avgusta 1963. obaveštava našeg pisca: „U Šilinu prevela sam priču Jelena, žena koje nema koju mnogo volim. Možda bi to mogao biti naslov druge zbirke pripovedaka.” Na ovaj njen predlog Ivo Andrić odgovara u pismu od 25. avgusta 1963. godine rečima: „O naslovu druge knjige razgovaraćemo još, ali mi se čini da bi mogao da glasi: Jelena žena koje nema… ili možda samo: Jelena.” Da je piščeva konstatacija da nije vešt u „pronalaženju privlačnih naslova” proistekla iz njegovog prethodnog iskustva, upečatljivo pokazuje način na koji je izbor njegovih pripovedaka koji je Matica hrvatska objavila 1847. godine dobio naslov. Za ovaj izbor čije je prvo izdanje poništeno jer je Andrić protestvovao zbog grube povrede autentičnosti teksta u njemu objavljenih njegovih pripovedaka, sam pisac je predložio naslov „Priče o Turcima i o našima”. No, sekretar Matice hrvatske, Petar Šegedin, u pismu od 10. marta 1947. godine piše Andriću: „Odbor je međutim mišljenja, da naslov knjige „Priče o Turcima i o našima” nije najbolji, jer sugerira razlikovanje između „Naših” i „Turaka”. Iako taj naslov možda odražava jedno nekadanje pravo stanje, on bi danas, po našem mišljenju, djelovao nepravilno evocirajući i potcrtavajući ono što bi trebalo da ostane naša prošlost. Razgovarao sam i sa drugom Novakom Simićem, on se također suglasio s nama i predložio naslov: „Priče o Bosni”. Mi Vam ne ćemo sugerirati nikakav i očekujemo Vaše sugestije. Ako Vi ipak smatrate, da naslov ne bi imao onakvo djelovanje kako smo mi predvidjeli, onda nam to javite i mi ćemo ostaviti onakav kakav ste Vi predložili u pismu.” Sudeći prema sačuvanom konceptu pisma od 19. marta 1947. godine, naš pisac ovo pitanje razrešava na sledeći način: „Što se tiče naslova, ja razumem i uvažavam vaše skrupule i vidim da moramo odustati od: „Priče o Turcima i o našima”. „Priče o Bosni” ne bih mogao primiti, jer mi izgleda pretenciozno i nepravilno da jedan pisac svojata celu jednu zemlju za jednu svoju knjigu. Razmišljao sam dugo i razgovarao s drugovima i moj je zaključak ovaj: da se u pogledu naslova vratimo na najjednostavniji oblik, koji sam uvek do sada upotrebljavao, i da knjigu nazovemo „Pripovetke” ili „Izabrane Pripovetke”. Istina, postoji jedno slabo i neugledno izdanje sarajevske Svjetlosti od četiri moje pripovetke, pod naslovom „Izabrane pripovetke”, ali ono je još 1945 rasprodano.” Na osnovu navedenih primera možemo zaključiti kolike su bile nedoumice samog pisca prilikom imenovanja izbora iz njegovih pripovedaka na srpskom jeziku ili u prevodima na strane jezike. Te nedoumice su se modifikovale unutar konteksta recepcije (domaći ili strani čitaoci), ali i s protokom vremena. Detalje iz ove prepiske navodimo jer su oni za nas posebno zanimljivi u svetlu činjenice da u vreme kada se u Švedskoj priprema izdanje izbora iz Andrićevih pripovedaka u prevodu na švedski jezik, u tadašnjoj Jugoslaviji priprema se izdanje Andrićevih sabranih dela u deset tomova. Predlažući moguće naslove za prevod svojih pripovedaka na švedski jezik, naš pisac ne pominje da se u okviru sabranih dela daju određeni naslovi knjigama koje će predstaviti njegov rad na polju pripovetke, čak ni u slučaju kada je jedan izbor naslovljen sa Jelena, žena koje nema. To dodatno potvrđuje naše napred navedeno tvrđenje o kontekstualizaciji naslovljavanja izbora iz Andrićevih pripovedaka. Tome bismo dodali i neuslovljenost ovog naslovljavanja naslovima koje će poneti izbori iz njegove pripovedne proze u sabranim delima. U prvom izdanju sabranih dela Ive Andrića od deset knjiga koje je nastalo na talasu odjeka povodom njegovog dobijanja Nobelove nagrade za književnost 1961. godine, predstavljen je piščev prozni opus, te su, shodno tome, svoje mesto u njemu našle i knjige izbora iz korpusa njegovih pripovedaka. Već opisani način nastajanja izbora iz Andrićeve pripovedne proze karakterističan je i za ovo izdanje. Njihovi priređivači koje je predložio sam pisac[15] – Muharem Pervić i Petar Džadžić – predložili su raspored pripovedaka po knjigama u okviru sabranih dela i dali naslove tim knjigama. Ivo Andrić se – prema uobičajenoj praksi – sa njima saglasio uz unošenje izvesnih predloga. U literaturi o ovoj temi često se pojavljuju svedočenja koja ukazuju da je princip oblikovanja izbora u pet knjiga pripovedaka u okviru prvog izdanja sabranih dela Ive Andrića iz 1963. godine tematski. Tako u priređivačkim napomenama o strukturi sabranih dela Ive Andrića koji su udruženi izdavači objavili 1981. godine, u delu koji se odnosi na istorijat objavljivanja sabranih dela Ive Andrića od izdanja iz 1963. do pojave izdanja iz 1981, navodi se da su – kada je reč o prvom izdanju sabranih dela iz 1963. godine – „priređivači stekli uvid u celinu Andrićevog dela, ali su, poštujući želju autora, izostavili veliki broj tekstova.” Da ovaj tematski koncept oblikovanja izbora pripovedaka Ive Andrića za koji su se priređivači opredelili treba shvatiti uslovno, pokazuje i sledeći deo priređivačkog komentara: „Autor se saglasio da priređivači pripovetke sistematizuju i uvrste u tematske cikluse, raspoređene u knjige sa posebnim naslovima za koje su uzeti karakteristični naslovi pojedinih Andrićevih priča. I tekstovi u desetom tomu raspoređeni su prema koncepciji koju je autor odobrio. Sedamdeset i sedam Andrićevih pripovedaka raspoređeno je u 5 knjiga (tomovi V–IX). U oblikovanju ciklusnih celina, priređivači su koristili sugestije autora. Naravno da ovu podelu, kojom se htela izbeći inercija nizanja pripovedaka po hronološkom redu, treba shvatiti uslovno: u stvaranju pisca, čiji je svaki fragment deo složene vizije života, teško je povući unutarnje granice, zaokružiti celine koje ne bi bile u uzajamnoj i neraskidivoj vezi.” U Zadužbini Ive Andrića čuvaju se nacrti, prepiska i ugovori koji su vezani za pripremu i objavljivanje prvog izdanja piščevih sabranih dela iz 1963. na osnovu kojih je moguće potvrditi navedene stavove. To neposredno potvrđuje i okolnost da je u prvom posthumnom izdanju sabranih dela iz 1976. godine deseti tom prekomponovan jer „i pored nastojanja da što više očuvaju postojeću koncepciju Sabranih dela u 10 knjiga, priređivači su morali da izvrše znatne izmene u desetoj knjizi Staze, lica, predeli. Izuzeti su iz desete knjige eseji Goja i Razgovor sa Gojom, jer su u posthumnom izdanju oblikovane dve esejističke knjige (12. i 13. tom) pa je i ovim esejima tu bilo mesto. Umesto ova dva eseja u desetu knjigu uvršćeni su drugi, manje poznati Andrićevi redovi . Tako je u prvom posthumnom izdanju došlo do znatnih izmena.”[18] Navedeno potvrđuje da se princip oblikovanja nekog izbora iz Andrićeve pripovedne proze javlja kao načelo ustrojstva izbora pripovedaka u izdanju sabranih dela iz 1963. godine. Priređivači predlažu, Andrić se – komentarišući predlog i dajući sugestije koje su usvojene – sa predlogom slaže. Budući da su po sredi izbori i da je u pitanju primarno priređivački predlog, moguće je i rasformirati jednu u okviru tog predloga oblikovanu knjigu proze i prekomponovati je tako da odgovara zahtevima nove koncepcije. Stoga je u okviru kritičkog izdanja dela Ive Andrića usvojeno načelo koje uvažava činjenicu da u okviru kritičkog priređivanja piščevih pripovedaka najpre treba – prema hronološkom redosledu njihovog objavljivanja – kritički prirediti zbirke pripovedaka koje je za svog života uredio i objavio sam pisac jer se u njima prvi put u okviru neke zbirke objavljuju (1) pripovetke objavljene u periodici, (2) određene pripovetke koje su u periodici bile zastupljene u odlomcima javljaju u integralnoj verziji i (3) pripovetke koje pre toga nisu objavljene. Priređivači koji su radili na izradi prvih pet knjiga kritičkog izdanja dela Ive Andrića su Milan Aleksić (Ivo Andrić, Pripovetke, Srpska književna zadruga, Beograd, 1924), Zorica Nestorović (Ivo Andrić, Pripovetke, Srpska književna zadruga, Beograd, 1931), Dragana Grbić (Ivo Andrić, Pripovetke II, Srpska književna zadruga, Beograd, 1936), Marija Blagojević (Ivo Andrić, Nove pripovetke, Kultura, Beograd, 1948) i Slađana Jaćimović (Ivo Andrić, Lica, Mladost, Zagreb, 1960). Opšti principi kritičkog priređivanja dela Ive Andrića Kada je u pitanju rad na kritičkom izdanju dela nekog pisca, trebalo bi precizno odrediti svaki element i postupke u okviru priređivanja koji pripadaju preseku priređivačkog posla i važe za svaku knjigu posebno. Time se postavlja osnov koji je zajednički imenitelj za kritičko izdanje dela nekog autora i stoga smo predlog strukture pojedinačne knjige u okviru kritičkog izdanja dela Ive Andrića i sve komentare i objašnjenja delova kritičkog aparata navodili upravo s tom namerom. Kritičko izdanje dela Ive Andrića predstavlja onaj tip kritičkog izdanja koji se u tekstologiji određuje kao istorijsko-tekstološko izdanje. To znači da je osnov kritičkog izdanja položen u nameru priređivača da kroz detaljne i sveobuhvatne tekstološke analize rukopisne građe i svih štampanih izdanja jedne pripovetke Ive Andrića, odredi osnovni ili kanonski tekst, predoči i analizuje sve mene koje je tekst imao od svog nastanka do poslednjeg izdanja za piščeva života, donese i opiše ruko- pisnu građu relevantnu za genezu određene pripovetke, istraži i obrazloži kontekst nastajanja i objavljivanja svih izdanja jedne pripovetke, uporedi sva izdanja njenog teksta sa osnovnim ili kanonskim tekstom, na osnovu tekstoloških parametara ustanovljenih u nauci odredi koja izdanja imaju status varijante i u kritičkom aparatu donese sve varijante teksta pripovetke koju kritički priređuje. Na osnovu početnog predloga koji je bio dovoljno informativan za svakog priređivača posebno, nastao je celovit tekst načela priređivanja. Jer, najpre je priređivač svake pojedinačne knjige imao pred sobom određene obrasce i uputstva. Međutim, oni su tokom njegovog rada na priređivanju bili dopunjeni elementima obavezujućim za knjigu koju priređuje kako u onom opštem delu koji je zajednički za sve knjige u kritičkom izdanju sabranih dela, tako i u posebnom delu koji važi samo za nju i uslovljen je prirodom građe koju priređuje. Tokom rada na kritičkom izdanju dela Ive Andrića kontinuirano su razmatrani priređivački izazovi i razrešavani na sastancima priređivačkog tima koji su održavani na 15 dana. Na njima su priređivači iznosili pitanja koja su se razrešavala a način na koja su bila razrešena postao je sastavni deo priređivačkih načela. Prema literaturi iz oblasti tekstologije (na primer: D. S. Lihačov, Tekstologija: kratak ogled, „Naučna knjiga”, Beograd, 1966), a posebno onoj koja pripada srpskoj nauci o književnosti (Načela za kritička izdanja, SANU, Beograd, 1967; Dušan Ivanić, Osnovi tekstologije. Uvod u tekstologiju nove srpske književnosti, Beograd, Narodna knjiga/Alfa, 2001[19]), moguće je ustanoviti sledeće elemente koji postoje u kritičkom izdanju: 1. Studija opšteg karaktera o izdanju, uvodna studija ili predgovor; 2. Osnovni tekst izdanja (ovde spadaju tekstovi koji su završeni, tekstovi koji su nezavršeni, obscenia, prevodi, dubia...); 3. Varijante; 4. Tekstološki komentar (On ima opšti deo – u kojem se daje opis izvora, razmatraju pravopisna i strukturna strana izdanja, kao i tehnika izdanja; posebni deo – koji čine komentari za pojedinačna dela i dodatke – kao što su indeksi ličnih imena, geografskih naziva, pojmova, početnih stihova, početaka (za prozna dela), motiva, naslova, likova... i različite vrste rečnika, popisi ilustracija, hronološke tablice i slično.); 5. Bibliografija; 6. Sadržaj. U objašnjenjima koja u NKI i OT prate navedene delove izdanja, kako se ono imenuje u NKI, odnosno aparata, kako se određuje u OT, prepoznaju se (1) niz mogućnosti za drugačije organizovanje rasporeda navedenih elemenata i (2) zahtev za minimumom elemenata bez kojeg se izdanje nekog dela nikako ne bi moglo nazvati kritičkim. Kao da se javljaju principi slobode unutar jednog okvira nužnosti te je stoga veoma važno pažljivo odrediti raspored elemenata u kritičkom izdanju nekog dela koji su u navedenim teorijskim izvorima brižljivo razmotreni i preporučeni. Uvidom u postojeća kritička izdanja dela pisaca srpske književnosti (na primer Branka Radičevića, Đure Jakšića, Desanke Maksimović, Momčila Nastasijevića, Miloša Crnjanskog), moguće je ustanoviti da se ustrojstvo aparata kritičkog izdanja i raspored elemenata u kritičkom izdanju ostvaruju u ukrštaju (1) preporuka koje daje publikacija Načela za kritička izdanja i (2) samostalnog izgrađivanja aparata i onih njegovih delova kada za to postoji potreba, nametnuta samom prirodom priređivanog teksta, odnosno kada NKI daje opštu i dosta široku, nepreciziranu preporuku kako postupati u određenoj situaciji. Napomenimo da se ovaj drugi element, odnosno samostalno izgrađivanje aparata od strane priređivača kritičkog izdanja, odvija uvek u okvirima tekstologije i u dijalogu sa iskustvima drugih priređivača. U tom smislu, kada je u pitanju kritičko izdanje dela Ive Andrića u okviru početnog predloga priređivačkih načela predložen je raspored građe u okviru jedne pojedinačne knjige, data nužna objašnjenja teorijsko-praktične prirode koja su dvostruko utemeljena – s jedne strane u literaturi iz oblasti tekstologije, teorijskim priručnicima NKI i OT, a s druge u postojećoj tekstološkoj praksi, navedena dva primera primene predloženog nacrta za knjige proze koja bi u kritičkom izdanju Andrićevih dela predstavljala pojedinačno delo i za knjigu koja bi u ovim delima predstavljala izdanje u koje ulazi više pojedinačnih dela (pripovedna proza, lirika, esejistika...), određeno da će pismo kojim će biti štampano izdanje kritičko izdanje dela Ive Andrića biti ćirilica, rešena pitanja citatnog stila, vrste fonta, razmaka, načina paginacije, tipova naglašavanja u tekstu, mesto navođenja prevoda delova rečenica i rečenica koji su u osnovnom tekstu dati na stranim jezicima, pravopisna strana izdanja, način ustrojstva rečnika… MG68