Nikad Robom br.95 Zamke - Dobrica Erić i Ljubomir Filipovski Izdavač: Dečje novine, Gornji Milanovac Godina: 1967 Broj strana: 32 Povez: meki Biblioteka: Nikad robom Ocena: 4. Vidi slike. Skladište: DU gore Težina: 40 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Nikad Robom br. 84 Sultanovi topovi (M. Konstadinov – S. Spalajković) Izdavač: Dečje novine, Gornji Milanovac Godina: 1967 Broj strana: 32 Povez: meki Biblioteka: Nikad robom Ocena: 4-. Vidi slike. Skladište: DU gore Težina: 40 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Nikad Robom br.72 Zlatni grad - Milorad Janković i Žika Atanacković Izdavač: Dečje novine, Gornji Milanovac Godina: 1966 Broj strana: 32 Povez: meki Biblioteka: Nikad robom Ocena: 4-. Vidi slike. Skladište: DU gore Težina: 40 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Nikad Robom br. 83 Krstaševa kćer - Milorad Janković i Leo Korelc Izdavač: Dečje novine, Gornji Milanovac Godina: 1967 Broj strana: 32 Povez: meki Biblioteka: Nikad robom Ocena: 4. Vidi slike. Skladište: DU gore Težina: 40 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Nikad Robom br.105 Sirma vojvoda - I. Jordanovski i Ljubomir Filipovski Izdavač: Dečje novine, Gornji Milanovac Godina: 1967 Broj strana: 32 Povez: meki Biblioteka: Nikad robom Ocena: 4-. Vidi slike. Skladište: DU gore Težina: 40 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Nikad Robom br.30 Nemirno more - Miodrag Miša Đurđić Izdavač: Dečje novine, Gornji Milanovac Godina: 1965 Broj strana: 32 Povez: meki Biblioteka: Nikad robom U gornjem levom uglu na rikni imam malo selotejpa! Ocena: 4-. Vidi slike. Skladište: DU gore Težina: 40 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Nikad Robom br. 85 Vitezovi iz Stubice - Milorad Janković i Žika Atanacković Izdavač: Dečje novine, Gornji Milanovac Godina: 1967 Broj strana: 32 Povez: meki Biblioteka: Nikad robom Ocena: 4-. Vidi slike. Skladište: DU gore Težina: 40 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Nikad Robom br.97 Žicar u akciji - Aleksandar Saša Bizetić i Zdravko Sulić Izdavač: Dečje novine, Gornji Milanovac Godina: 1967 Broj strana: 32 Povez: meki Biblioteka: Nikad robom Ocena: 4. Vidi slike. Skladište: DU gore Težina: 40 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Nikad Robom br.121 Dobrovoljno u smrt - I. Jordanovski i Ljubomir Filipovski Izdavač: Dečje novine, Gornji Milanovac Godina: 1967 Broj strana: 32 Povez: meki Biblioteka: Nikad robom Ocena: 4. Vidi slike. Skladište: DU gore Težina: 40 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Nikad Robom br.57 Bubnjevi sa Mehova (Milorad Janković i Leo Korelc) Izdavač: Dečje novine, Gornji Milanovac Godina: 1966 Broj strana: 32 Povez: meki Biblioteka: Nikad robom Ima malo selotejpa na rikni! Ocena: 4-. Vidi slike. Skladište: DU gore Težina: 40 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Nikad Robom 128 - Neustrašivi skojevci I deo (Stevan Petrović – Aleksandar Saša Bizetić i Zdravko Sulić) Izdavač: Dečje novine, Gornji Milanovac Godina: 1964 Broj strana: 32 Povez: meki Biblioteka: Nikad robom Bio je ukoričen, pa zato ima selotejp na hrbatu. Ocena: 4-. Vidi slike. Skladište: DU gore Težina: 40 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Nikad Robom br.66 Hajduk Veljko u Poreču (Žika Atanacković) Izdavač: Dečje novine, Gornji Milanovac Godina: 1966 Broj strana: 32 Povez: meki Biblioteka: Nikad robom Ocena: 4+. Vidi slike. Skladište: DU gore Težina: 40 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Nikad Robom br.24 Pod stegom slobode (Brana Nikolić) Izdavač: Dečje novine, Gornji Milanovac Godina: 1965 Broj strana: 32 Povez: meki Biblioteka: Nikad robom Ocena: 3+. Vidi slike. Skladište: DU gore Težina: 40 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Nikad Robom br.123 Otmica beračica (Blažo i Jelica) - B. Čolić i Branko Plavšić Izdavač: Dečje novine, Gornji Milanovac Godina: 1967 Broj strana: 32 Povez: meki Biblioteka: Nikad robom Ocena: 4. Vidi slike. Skladište: DU gore Težina: 40 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Nikad Robom br.20 Dabiša I deo, Povratak plavog lovca - Božidar Veselinović Izdavač: Dečje novine, Gornji Milanovac Godina: 1965 Broj strana: 32 Povez: meki Biblioteka: Nikad robom Bio je ukoričen. Ocena: 3+. Vidi slike. Skladište: DU gore Težina: 40 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Onore de Balzak Evgenija grande Tvrdi povez Biblioteka Spektar Оноре де Балзак (франц. Honoré de Balzac; Тур, 20. мај 1799 — Париз, 18. август 1850) био је француски романописац који се сматра кључним аутором реализма.[1] Биографија Породица Оноре де Балзак је син малограђанских родитеља. Отац, Бернар Франсоа, рођен у Тарну, региону јужне Француске, био је чувен по својој оригиналности. Мајка му је Парижанка, из породице која је држала трговину гајтана и чоје. Имала је осамнаест година када се удала за супруга који је имао педесет година. Свом презимену је додао племићко де 1830. године. Од тада се потписивао као Оноре де Балзак.[2] Детињство и рана младост Вендомски колеџ (гравира A. Queyroy) Портрет из 1820. године (Achille Devéria) Детињство је провео на имању својих родитеља, обављајући пољске радове. Од седме до четрнаесте године проводи дане у Вендомском колеџу, не видевши ниједном родитељски дом. Његов живот у овом калуђерском заводу није нимало срећан. Он, који је био навикао на слободно васпитање, морао је да се повинује строгим прописима овог полувојничког, полукалуђерског колеџа, да живи између четири зида, седећи на клупи. Уместо да ради своје школске задатке, предавао се својим унутрашњим сновима. Ипак, у дванаестој години буде се његове књижевне способности. У четвртом разреду стекао је репутацију писца. Овај ученик, највише кажњаван у разреду, постаје страстан читалац. Ништа није изгледало недоступно интелигенцији овог чудесног детета које је читало дела свих врста, историјска, филозофска, научна, књижевна. Чак је и речнике читао са уживањем. Наставља школовање у родном месту.[2] Балзак је прешао да живи у Паризу 1814. године када му је отац тамо премештен. Његово похађање Правног факултета у Паризу се поклопило са почетком француске рестаурације. Улазио је у различите пословне подухвате који су му уместо зараде доносили само губитке и дугове. Био је штампар, издавач, словоливац, власник листова. Пропао је у послу са словоливницом и штампаријом. После тог финансијског слома дугови ће га пратити читав живот.[2] О Балзаку Балзак је био веома осећајне природе. Сам је често говорио, са жалошћу у срцу, да га је природа наменила осећајном животу, животу срца. Говорио је да га је природа створила за љубав и нежност, а судбина га је нагнала да исписује своје жеље, уместо да их проживљава. Упркос разним недаћама, Балзак се никад није осећао потпуно побеђен. Његова се храброст, издржљивост и упорност показују јачим од његове беде и тренутне малодушности. Он се на крају увек усправљао и храбро борио са животом, чинећи подвиге у које мало ко може да поверује. За десет дана је написао Пјерету, за осам дана је написао трећину великог дела Изгубљене илузије, за три ноћи Матору девојку, и то усред највећих неприлика, трзавица и борби. Да би објавио једну своју приповетку у првом броју Париске хронике, чији је директор постао, Балзак за ноћ смишља, пише и штампа Безбожникову мису. Балзак је весео и добар. Његова доброта има у себи нечег детињег и пријемчивог што осваја на први додир. Балзак је и уображен и та његова мана прелази понекад у неваспитање. Био је сујетан, горд и самољубив. Није могао да савлада нагон за истицањем своје личности. Волео је да се покаже, да се запази и истакне. Не може да савлада ни порив за прецењивањем свог дела и говорио је највеће похвале о својим романима, који су “ремек дела”, “величанствени списи”, ”велике творевине”.[2] Евелина Ханска Балзаков дом у улици Фортуне Портрет Евелине Ханске из 1825. године ( Holz von Sowgen) Пољска племкиња, Евелина Ханска, са свог имања у Верховњи, у Украјини је започела преписку са Балзаком 1832. године. Из преписке са загонетном Странкињом која се диви Балзаковим делима, развила се обострана љубав. Са госпођом Ханском се састао најпре у Швајцарској, затим у Бечу и Петрограду. Након што је постала удовица 1842. године, госпођа Ханска је одбила руку Балзака. Са њом је затим путовао по Немачкој, Француској, Холандији и Белгији. Венчао се са госпођом Ханском 1850. године у Бердичеву, у Украјини.[2] Друштвена ангажованост Био је председник Друштва књижевника. Два пута се кандидовао за Француску академију. Први пут (1839) је повукао кандидатуру у корист Виктора Игоа, а другом приликом (1849) је добио само два гласа. Стил писања Прва страна Балзаковог рукописа Беатриса Из жеље за новцем и славом писао је оно шта је сматрао популарним, и чиме би могао да привуче шири круг читалаца. Написао је читаву библиотеку у релативно кратком временском периоду од двадесет година. Често је писао и по 15-16 сати дневно уз помоћ свеће не би ли што пре објавио своје дело.[1] Није посвећивао неку нарочиту пажњу ни фразама, ни сликама, ни нијансама стилског савршенства, изражавајући се често плачљиво, сентиментално, као најбаналнији писци масовне пучке литературе. Овакво писање резултовало је тиме да већина његових дела даје утисак недовршености и неуредности, има грешака у тексту, а поједини делови су површни или недовршени.[3] Реализам Балзак се сматра претходницом књижевног реализма јер употребљава детаље, посебно детаље објеката за илустрацију живота својих ликова. Балзак је намерно и систематски доносилац новина. Као романсијер свестан је своје оригиналности и сматра своју технику широком и подесном за неочекиване обрте.[4][5] Ликови пропалих каријериста, несретних љубавника, сулудих шкртаца, декласираних достојанственика бонапартистичког царства представљају увод у нову моду књижевног стварања, која ће се по свим европским књижевностима развити под заједничким називом реализам.[3] Оноре де Балзак и Гистав Флобер имали су велики утицај на касније реалистичаре и натуралисте: Ги де Мопасан, Жорж-Шарл Исманс, и у Енглеској Џорџ Елиот. Ликови Балзак је први употребио механизам враћања истих ликова кроз своје књиге како би изразио јединство друштва које слика. Принцип поновног појављивања личности нема само то преимућство да изазива готово аутоматско умножавање и проналажење структуре романа, он доноси и значајно решење проблема односа између романа и стварности, савршено правдајући увођење стварних личности у оквире романескног света. Код Балзака постоје две крајности: с једне стране личности као што су краљеви и цареви, личности незаменљиве зато што су самом својом природом предодређене да појединачно буду познате као такве, али о којима управо због тога романописац не може ништа рећи; с друге стране непознате личности о којима може да каже све што хоће зато што самом својом природом могу бити замењене, што их је увек много и јер је нормално да нам имена буду непозната.[5] Балзак је својим књижевним делом обухватио читаво француско друштво свога времена: ројалистичку аристократију, која се не сналази у вртлогу стварања новог друштва, и нове грубе елементе младих грађанских снага у рађању: пустолове, новорођене богаташе, пропалице, декласиране чиновнике, корумпирану администрацију, новинаре, провинцијалне госпођице, адвокате, попове, легитимистичко племство итд.[3] Дела Иако је одрастао далеко од Париза, Балзак је био доста везан за овај град. Своја најбоља дела је написао у Паризу или о Паризу. Људска комедија Неколико томова Балзакових дела из 1901. године Људска комедија (La Comédie humaine) заједнички је назив за његове романе, међусобно повезане, у којима је настојао да пружи слику о свом времену, друштвеним и историјским, филозофским кретањима, да прикаже живот свих друштвених класа и слојева, да осветли тајне човекове психе.[1] У предговору Људској комедији (објављеном 1842. године) нагласио је да ће то бити историја коју су заборавили толики историчари, историја нарави.[2] Предвидео је да Људска комедија садржи 137 дела, али је стигао да напише 91 дело. Том броју се могу додати још три романа које није предвидео првобитним планом. У број од 94 дела не улазе Голицаве приче ни Балзакови младалачки романи написани пре 1829. године. Ово дело је изузетно утицало на очеве комунизма. „Фридрих Енгелс је у свом писму Маргарет Харнес написао да је више научио о француском друштву и његовој историји од Балзака, него што је то научио од професионалних историчара, економиста и статистичара заједно. На основу аутентичних сведочења, Маркс је искрено био одушевљен Балзаковом Људском комедијом, тврдећи да ће о њој написати посебну студију чим заврши писање Критике политичке економије. У Балзаковим делима, аутентично је приказано експлоататорско лице суровог либералног капитализма које је било кључни предмет Марксове критике. У овим (Балзаковим) књижевним делима, по класицима марксизма, могу се наћи `истине` о људском друштву, економској производњи, друштвеним односима и нехуманим условима живота у капитализму.”[6] Студије нарави Студије нарави разврстане су по темама у шест група: Призори из приватног живота (Чича Горио), Призори из провинцијског живота (Евгенија Гранде, Изгубљене илузије), Призори из париског живота (Сјај и беда куртизана, Рођака Бета, Рођак Понс), Призори из политичког живота (Једна мрачна афера, Посланик из Арсија), Призори из војничког живота (Шуани), Призори из сеоског живота (Љиљан у долу). Филозофске студије Шагринска кожа Трагање за апсолутним Аналитичке студије Аналитичке студије садрже само једно дело које није роман већ оглед Физиологија брака Референце Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 100. ISBN 86-331-2075-5. Балзак : живот и рад / Душан З. Милачић. - Београд : Српска књижевна задруга, 1949 (Београд : Култура). - 322 стр. ; 19 cm. - (Српска књижевна задруга ; коло 45, књ. 309) Enciklopedija leksikografskog zavoda. Sv. 1, A-Ćus / [glavna redakcija Nada Bogdanov ... et al.]. - [2. izd.]. - Zagreb : Jugoslavenski leksikografski zavod, 1966 (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske). - Str:371-372. Enciklopedija leksikografskog zavoda. Sv. 5, P-Sjöström / [glavna redakcija Nada Bogdanov ... et al.]. - [2. izd.]. - Zagreb : Jugoslavenski leksikografski zavod, 1969 (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske). - Str:377. Изгубљене илузије / Оноре де Балзак ; [превела с француског Јелисавета Марковић]. - 3. изд. - Београд : Просвета, 1976 (Београд : Београдски графички завод). - Превод дела: Illusions perdues. - Стр: VII-XXIII: Балзак и стварност / Мишел Битор. Bešić, Miloš (2020). Metodologija društvenih nauka. стр. 329. Литература Prometej ili Život Balzакоv / André Maurois ; [sa francuskog preveo Karlo Budor]. - Zagreb : Naprijed, 1969 (Zagreb : `Ognjen Prica`). - 699 str. ; 21 cm. - (Biblioteka Veliki ljudi i njihova djela). - Prevod dela: Prométhée ou La vie Balzac. - Bibliografija: str. 656-[674].(COBISS) Balzak / Stefan Cvajg ; preveo s njemačkog originala Nika Milićević. - Sarajevo : Narodna prosvjeta, 1959 (Zagreb : `Ognjen Prica`). - 403 str. ; 20 cm. - (Biblioteka Gama ; 33). - Prevod dela: Balsac. - Balzakov život i djela: pregled: str. 391-400. - pp. 401-[404]: Pogovor redaktora / Rihard Fridental.(COBISS) Из страних књижевности. 1 / Исидора Секулић ; [приредили Миодраг Павловић, Живорад Стојковић]. - Нови Сад : Матица српска, 1962 (Нови Сад : Будућност). - 527 стр, [1] лист с ауторовом сликом ; 20 cm : слика аутора. - (Сабрана дела Исидоре Секулић ; књ. 7). - Напомене / Ж. С. [Живорад Стојковић]: стр. 517-525.(COBISS) Graditelji svijeta : Balzak - Dikens - Dostojevski / Stefan Cvajg ; preveli Isak Samokovlija i Miodrag Petrović. - Sarajevo : `Veselin Masleša`, 1955 (Tuzla : Grafičar). - 156 str. - Prevod dela: Drei Meister.(COBISS) Figures et messages dans La Comédie humaine / Tahsin Yücel. - Tours : Mame, 1972. - 230 str. - (Univers sémiotiques)(COBISS) Романтични Балзак / Радивоје Константиновић. - Предговор. - У: Луј Ламбер / Оноре де Балзак. - Београд : Српска књижевна задруга, - (Српска књижевна задруга ; коло 92, књ. 609). 1999. ISBN 978-86-379-0687-2.. - Стр. VII-XV.(COBISS) Од Стендала до Бекета : огледи о француском роману / Иван Димић. - Сремски Карловци ; Нови Сад : Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 1991 ([Нови Сад : Добра вест]). - 303 стр. - Библиографска белешка: стр. 301-302. - Садржај: Уводна белешка: радознали читалац (7—11). - I део (13—79): Стендал - сто година испред своје епохе (15—25); Балзакова нежнија страна (Евгенија Гранде) (26—33); Срећа у читању: обиље и моћ (Дима)--- (34—39); ---Нежност и хумор (Доде) (40—44); Иго - продор у тајне приповедања (45—47); Случај Сименон (48—53); Мартен ди Гар: загонетна прозирност (54—63); Интелектуална струјања : Бергсон (64—71); Поводом поетике Жила Ромена (72—79). - II део (81—299): Најдубља промена: Прустово приповедање (83—102); Смисао неких средишњих структура у `Трагању` (103—115); Прве речи Камијевог `Странца` (116—132); Камијево духовно клатно (133—145); Мишел Битор и нови роман (146—159); Психологија и време у Биторовом трагању (160—177); Маргерита Дирас: иза привида равнодушности (178—184); Натали Сарот: распад лика--- (185—199); ---Поглед и време (200—216); Ален Роб-Грије: емоција и ментални реализам (217—233); Клод Симон: фрагментарност света и трагање за обликом (234—253); ---Чаролија приповедања (254—280); Бекетов `Молоа` или загонетка непрекидног говора (281—299). Библиографска белешка (301—302).(COBISS) Le théatre de Honoré de Balzac : d`après des documents nouveaux et inédits / Douchan Z. Milatchitch. - Paris : Librairie Hachette, 1930. - 432 str.(COBISS) Посесивне категорије и конструкције у француском језику : (докторска дисертација) / Вера Д. Роглић. - Београд : [с.н.], 1990. - 228 листова.

ONODE DE BALZAK ROĐAKA BETA Meki povez Džepni format Оноре де Балзак (франц. Honoré de Balzac; Тур, 20. мај 1799 — Париз, 18. август 1850) био је француски романописац који се сматра кључним аутором реализма.[1] Биографија Породица Оноре де Балзак је син малограђанских родитеља. Отац, Бернар Франсоа, рођен у Тарну, региону јужне Француске, био је чувен по својој оригиналности. Мајка му је Парижанка, из породице која је држала трговину гајтана и чоје. Имала је осамнаест година када се удала за супруга који је имао педесет година. Свом презимену је додао племићко де 1830. године. Од тада се потписивао као Оноре де Балзак.[2] Детињство и рана младост Вендомски колеџ (гравира A. Queyroy) Портрет из 1820. године (Achille Devéria) Детињство је провео на имању својих родитеља, обављајући пољске радове. Од седме до четрнаесте године проводи дане у Вендомском колеџу, не видевши ниједном родитељски дом. Његов живот у овом калуђерском заводу није нимало срећан. Он, који је био навикао на слободно васпитање, морао је да се повинује строгим прописима овог полувојничког, полукалуђерског колеџа, да живи између четири зида, седећи на клупи. Уместо да ради своје школске задатке, предавао се својим унутрашњим сновима. Ипак, у дванаестој години буде се његове књижевне способности. У четвртом разреду стекао је репутацију писца. Овај ученик, највише кажњаван у разреду, постаје страстан читалац. Ништа није изгледало недоступно интелигенцији овог чудесног детета које је читало дела свих врста, историјска, филозофска, научна, књижевна. Чак је и речнике читао са уживањем. Наставља школовање у родном месту.[2] Балзак је прешао да живи у Паризу 1814. године када му је отац тамо премештен. Његово похађање Правног факултета у Паризу се поклопило са почетком француске рестаурације. Улазио је у различите пословне подухвате који су му уместо зараде доносили само губитке и дугове. Био је штампар, издавач, словоливац, власник листова. Пропао је у послу са словоливницом и штампаријом. После тог финансијског слома дугови ће га пратити читав живот.[2] О Балзаку Балзак је био веома осећајне природе. Сам је често говорио, са жалошћу у срцу, да га је природа наменила осећајном животу, животу срца. Говорио је да га је природа створила за љубав и нежност, а судбина га је нагнала да исписује своје жеље, уместо да их проживљава. Упркос разним недаћама, Балзак се никад није осећао потпуно побеђен. Његова се храброст, издржљивост и упорност показују јачим од његове беде и тренутне малодушности. Он се на крају увек усправљао и храбро борио са животом, чинећи подвиге у које мало ко може да поверује. За десет дана је написао Пјерету, за осам дана је написао трећину великог дела Изгубљене илузије, за три ноћи Матору девојку, и то усред највећих неприлика, трзавица и борби. Да би објавио једну своју приповетку у првом броју Париске хронике, чији је директор постао, Балзак за ноћ смишља, пише и штампа Безбожникову мису. Балзак је весео и добар. Његова доброта има у себи нечег детињег и пријемчивог што осваја на први додир. Балзак је и уображен и та његова мана прелази понекад у неваспитање. Био је сујетан, горд и самољубив. Није могао да савлада нагон за истицањем своје личности. Волео је да се покаже, да се запази и истакне. Не може да савлада ни порив за прецењивањем свог дела и говорио је највеће похвале о својим романима, који су “ремек дела”, “величанствени списи”, ”велике творевине”.[2] Евелина Ханска Балзаков дом у улици Фортуне Портрет Евелине Ханске из 1825. године ( Holz von Sowgen) Пољска племкиња, Евелина Ханска, са свог имања у Верховњи, у Украјини је започела преписку са Балзаком 1832. године. Из преписке са загонетном Странкињом која се диви Балзаковим делима, развила се обострана љубав. Са госпођом Ханском се састао најпре у Швајцарској, затим у Бечу и Петрограду. Након што је постала удовица 1842. године, госпођа Ханска је одбила руку Балзака. Са њом је затим путовао по Немачкој, Француској, Холандији и Белгији. Венчао се са госпођом Ханском 1850. године у Бердичеву, у Украјини.[2] Друштвена ангажованост Био је председник Друштва књижевника. Два пута се кандидовао за Француску академију. Први пут (1839) је повукао кандидатуру у корист Виктора Игоа, а другом приликом (1849) је добио само два гласа. Стил писања Прва страна Балзаковог рукописа Беатриса Из жеље за новцем и славом писао је оно шта је сматрао популарним, и чиме би могао да привуче шири круг читалаца. Написао је читаву библиотеку у релативно кратком временском периоду од двадесет година. Често је писао и по 15-16 сати дневно уз помоћ свеће не би ли што пре објавио своје дело.[1] Није посвећивао неку нарочиту пажњу ни фразама, ни сликама, ни нијансама стилског савршенства, изражавајући се често плачљиво, сентиментално, као најбаналнији писци масовне пучке литературе. Овакво писање резултовало је тиме да већина његових дела даје утисак недовршености и неуредности, има грешака у тексту, а поједини делови су површни или недовршени.[3] Реализам Балзак се сматра претходницом књижевног реализма јер употребљава детаље, посебно детаље објеката за илустрацију живота својих ликова. Балзак је намерно и систематски доносилац новина. Као романсијер свестан је своје оригиналности и сматра своју технику широком и подесном за неочекиване обрте.[4][5] Ликови пропалих каријериста, несретних љубавника, сулудих шкртаца, декласираних достојанственика бонапартистичког царства представљају увод у нову моду књижевног стварања, која ће се по свим европским књижевностима развити под заједничким називом реализам.[3] Оноре де Балзак и Гистав Флобер имали су велики утицај на касније реалистичаре и натуралисте: Ги де Мопасан, Жорж-Шарл Исманс, и у Енглеској Џорџ Елиот. Ликови Балзак је први употребио механизам враћања истих ликова кроз своје књиге како би изразио јединство друштва које слика. Принцип поновног појављивања личности нема само то преимућство да изазива готово аутоматско умножавање и проналажење структуре романа, он доноси и значајно решење проблема односа између романа и стварности, савршено правдајући увођење стварних личности у оквире романескног света. Код Балзака постоје две крајности: с једне стране личности као што су краљеви и цареви, личности незаменљиве зато што су самом својом природом предодређене да појединачно буду познате као такве, али о којима управо због тога романописац не може ништа рећи; с друге стране непознате личности о којима може да каже све што хоће зато што самом својом природом могу бити замењене, што их је увек много и јер је нормално да нам имена буду непозната.[5] Балзак је својим књижевним делом обухватио читаво француско друштво свога времена: ројалистичку аристократију, која се не сналази у вртлогу стварања новог друштва, и нове грубе елементе младих грађанских снага у рађању: пустолове, новорођене богаташе, пропалице, декласиране чиновнике, корумпирану администрацију, новинаре, провинцијалне госпођице, адвокате, попове, легитимистичко племство итд.[3] Дела Иако је одрастао далеко од Париза, Балзак је био доста везан за овај град. Своја најбоља дела је написао у Паризу или о Паризу. Људска комедија Неколико томова Балзакових дела из 1901. године Људска комедија (La Comédie humaine) заједнички је назив за његове романе, међусобно повезане, у којима је настојао да пружи слику о свом времену, друштвеним и историјским, филозофским кретањима, да прикаже живот свих друштвених класа и слојева, да осветли тајне човекове психе.[1] У предговору Људској комедији (објављеном 1842. године) нагласио је да ће то бити историја коју су заборавили толики историчари, историја нарави.[2] Предвидео је да Људска комедија садржи 137 дела, али је стигао да напише 91 дело. Том броју се могу додати још три романа које није предвидео првобитним планом. У број од 94 дела не улазе Голицаве приче ни Балзакови младалачки романи написани пре 1829. године. Ово дело је изузетно утицало на очеве комунизма. „Фридрих Енгелс је у свом писму Маргарет Харнес написао да је више научио о француском друштву и његовој историји од Балзака, него што је то научио од професионалних историчара, економиста и статистичара заједно. На основу аутентичних сведочења, Маркс је искрено био одушевљен Балзаковом Људском комедијом, тврдећи да ће о њој написати посебну студију чим заврши писање Критике политичке економије. У Балзаковим делима, аутентично је приказано експлоататорско лице суровог либералног капитализма које је било кључни предмет Марксове критике. У овим (Балзаковим) књижевним делима, по класицима марксизма, могу се наћи `истине` о људском друштву, економској производњи, друштвеним односима и нехуманим условима живота у капитализму.”[6] Студије нарави Студије нарави разврстане су по темама у шест група: Призори из приватног живота (Чича Горио), Призори из провинцијског живота (Евгенија Гранде, Изгубљене илузије), Призори из париског живота (Сјај и беда куртизана, Рођака Бета, Рођак Понс), Призори из политичког живота (Једна мрачна афера, Посланик из Арсија), Призори из војничког живота (Шуани), Призори из сеоског живота (Љиљан у долу). Филозофске студије Шагринска кожа Трагање за апсолутним Аналитичке студије Аналитичке студије садрже само једно дело које није роман већ оглед Физиологија брака Референце Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 100. ISBN 86-331-2075-5. Балзак : живот и рад / Душан З. Милачић. - Београд : Српска књижевна задруга, 1949 (Београд : Култура). - 322 стр. ; 19 cm. - (Српска књижевна задруга ; коло 45, књ. 309) Enciklopedija leksikografskog zavoda. Sv. 1, A-Ćus / [glavna redakcija Nada Bogdanov ... et al.]. - [2. izd.]. - Zagreb : Jugoslavenski leksikografski zavod, 1966 (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske). - Str:371-372. Enciklopedija leksikografskog zavoda. Sv. 5, P-Sjöström / [glavna redakcija Nada Bogdanov ... et al.]. - [2. izd.]. - Zagreb : Jugoslavenski leksikografski zavod, 1969 (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske). - Str:377. Изгубљене илузије / Оноре де Балзак ; [превела с француског Јелисавета Марковић]. - 3. изд. - Београд : Просвета, 1976 (Београд : Београдски графички завод). - Превод дела: Illusions perdues. - Стр: VII-XXIII: Балзак и стварност / Мишел Битор. Bešić, Miloš (2020). Metodologija društvenih nauka. стр. 329. Литература Prometej ili Život Balzакоv / André Maurois ; [sa francuskog preveo Karlo Budor]. - Zagreb : Naprijed, 1969 (Zagreb : `Ognjen Prica`). - 699 str. ; 21 cm. - (Biblioteka Veliki ljudi i njihova djela). - Prevod dela: Prométhée ou La vie Balzac. - Bibliografija: str. 656-[674].(COBISS) Balzak / Stefan Cvajg ; preveo s njemačkog originala Nika Milićević. - Sarajevo : Narodna prosvjeta, 1959 (Zagreb : `Ognjen Prica`). - 403 str. ; 20 cm. - (Biblioteka Gama ; 33). - Prevod dela: Balsac. - Balzakov život i djela: pregled: str. 391-400. - pp. 401-[404]: Pogovor redaktora / Rihard Fridental.(COBISS) Из страних књижевности. 1 / Исидора Секулић ; [приредили Миодраг Павловић, Живорад Стојковић]. - Нови Сад : Матица српска, 1962 (Нови Сад : Будућност). - 527 стр, [1] лист с ауторовом сликом ; 20 cm : слика аутора. - (Сабрана дела Исидоре Секулић ; књ. 7). - Напомене / Ж. С. [Живорад Стојковић]: стр. 517-525.(COBISS) Graditelji svijeta : Balzak - Dikens - Dostojevski / Stefan Cvajg ; preveli Isak Samokovlija i Miodrag Petrović. - Sarajevo : `Veselin Masleša`, 1955 (Tuzla : Grafičar). - 156 str. - Prevod dela: Drei Meister.(COBISS) Figures et messages dans La Comédie humaine / Tahsin Yücel. - Tours : Mame, 1972. - 230 str. - (Univers sémiotiques)(COBISS) Романтични Балзак / Радивоје Константиновић. - Предговор. - У: Луј Ламбер / Оноре де Балзак. - Београд : Српска књижевна задруга, - (Српска књижевна задруга ; коло 92, књ. 609). 1999. ISBN 978-86-379-0687-2.. - Стр. VII-XV.(COBISS) Од Стендала до Бекета : огледи о француском роману / Иван Димић. - Сремски Карловци ; Нови Сад : Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 1991 ([Нови Сад : Добра вест]). - 303 стр. - Библиографска белешка: стр. 301-302. - Садржај: Уводна белешка: радознали читалац (7—11). - I део (13—79): Стендал - сто година испред своје епохе (15—25); Балзакова нежнија страна (Евгенија Гранде) (26—33); Срећа у читању: обиље и моћ (Дима)--- (34—39); ---Нежност и хумор (Доде) (40—44); Иго - продор у тајне приповедања (45—47); Случај Сименон (48—53); Мартен ди Гар: загонетна прозирност (54—63); Интелектуална струјања : Бергсон (64—71); Поводом поетике Жила Ромена (72—79). - II део (81—299): Најдубља промена: Прустово приповедање (83—102); Смисао неких средишњих структура у `Трагању` (103—115); Прве речи Камијевог `Странца` (116—132); Камијево духовно клатно (133—145); Мишел Битор и нови роман (146—159); Психологија и време у Биторовом трагању (160—177); Маргерита Дирас: иза привида равнодушности (178—184); Натали Сарот: распад лика--- (185—199); ---Поглед и време (200—216); Ален Роб-Грије: емоција и ментални реализам (217—233); Клод Симон: фрагментарност света и трагање за обликом (234—253); ---Чаролија приповедања (254—280); Бекетов `Молоа` или загонетка непрекидног говора (281—299). Библиографска белешка (301—302).(COBISS) Le théatre de Honoré de Balzac : d`après des documents nouveaux et inédits / Douchan Z. Milatchitch. - Paris : Librairie Hachette, 1930. - 432 str.(COBISS) Посесивне категорије и конструкције у француском језику : (докторска дисертација) / Вера Д. Роглић. - Београд : [с.н.], 1990. - 228 листова.

Autor - osoba Boldvin, DžejmsNaslov U susret čoveku / Džems Boldvin ; [prevela Vera Blečić]Vrsta građe kratka prozaCiljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost)Jezik srpskiGodina 1969Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1969 (Ljubljana : Delo)Fizički opis 100 str. ; 18 cmDrugi autori - osoba Blečić, VeraVučković, TihomirZbirka ǂBiblioteka ǂ“Reč i misao“. ǂkolo ǂ12 ; ǂknj. ǂ282ISBN (Broš.)Napomene Prevod dela: Going to meet the man / James BaldwinDžems Boldvin / Tihomir Vučković: str. 99-[101].MG5 (N)Džejms Boldvin (engl. James Baldwin; Harlem, 2. avgust 1924 – Sen Pol de Vans, 1. decembar 1987) bio je američki književnik i društveni aktivista. Najpoznatiji je po svojim zbirkama eseja Beleške domorodačkog sina (1955), Niko mi ne zna ime (1961) i Sledeći put – vatra (1963), kao i po romanima Idi i reci to na gori (1953) Đovanijeva soba (1956) i Druga zemlja (1962). Smatra se velikom ikonom Pokreta za građanska prava afroamerikanaca i američkog LGBT pokreta.Detinjstvo i mladostBoldvin je rođen 1924. kao prvo dete majke, koja će imati devetoro dece. Nije nikada upoznao svog biološkog oca, te mu je očuh Dejvid Boldvin postao očinska figura. Dejvid je bio surov prema porodici i nije podržavao Boldvinova interesovanja za književnost.Sa 14 godina budući književnik je postao propovednik u Pentakostalnoj crkvi u Harlemu. Po završetku srednje škole u Bronksu preselio se u Grinvič Vilidž. Ranih 1940-ih svoja interesovanja je pomerio sa vere ne književnost. Najveću podršku dobijao je od svog idola Ričarda Rajta koga je smatrao „najvećim crnim piscem na svetu“. Njih dvojica su postali prijatelji i Rajt mu je pomogao da dobije nagradu Judžin F. Sakson. Boldvin je svoju zbirku eseja nazvao Beleške domorodačkog sina, kao jasnu referencu na Rajtov roman Domorodački sin. Međutim, u eseju iz 1949. godine, Svačiji roman pobune Boldvin je napisao da Rajtov Domorodački sin, kao Čiča Tomina koliba Harijete Bičer Stou nemaju uverljive likove i psihološku kompleksnost. Ovo je pokvarilo prijateljstvo dva pisca. Kasnije u intervjuu za Njujork tajms Boldvin je rekao da nije prestao da obožava Rajta: „Poznavao sam Ričarda i voleo sam ga. Nisam ga napadao; pokušavao sam da razjasnim nešto sebi.“KarijeraSa dvadeset i tri godine preselio se u Pariz, pokušavši da pobegne od trauma izazvane porodičnim i rasisitičkim represijama. Nakon povratka u SAD i početka književne karijere, aktivno se uključio u borbu afroamerikanaca za građanska prava, te je često gostovao po televizijskim emisijama, postavši jedan od najpoznatijih intelektualaca u Americi toga vremena. Iako je postao značajno ime u afroameričkom pokretu za prava, Boldvin se nikada nije priklonio nijednoj grupaciji, ističući prednost ljudske individualnosti nad bilo kakvim drugim obeležjima: Svi mi moramo učiniti napor da se odnosimo prema svim ljudima jednostvano kao prema individualnim ljudskim bićima. Nikakva etiketa, nikakva parola, nikakva politička stranka, nikakava boja kože, pa čak ni bilo kakva religija nisu važnije od indivdiue kao ljudskog bića.Afro-američki slikar Boford Delani je, takođe, imao veliki uticaj na Boldvina. U Cena ulaznice iz 1985. napisao je da je Delani bio za njega prvi živi dokaz da crnac može biti umetnik. Divio se njegovoj hrabrosti, integritetu, strasti: „Video sam ga potresenog mnogo puta i doživeo sam da ga vidim slomljenog, ali ga nikada nisam video da se klanja.“U mladosti, Boldvin se osećao pod pritiskom što zbog činjenice da je Afro-amerikanac u otvoreno rasističkoj Americi, što zbog činjenice da je homoseksualac u izrazito homofobičnoj Afro-američkoj zajednici. Godine 1948. Boldvin se seli u Francusku kako bi izbegao svoju sumornu perspektivu u SAD. Tokom boravka u Francuskoj, Boldvin je postao vrsni prozaista i pesnik. Tamo je takođe upoznao sedamnaestogodišnjeg Lusijena Hapersberga, koji je postao njegov prijatelj i ljubavnik. Uz njegovu podršku, Boldvin je stvorio i objavio veliki broj dela. Lusijen se nakon tri godine njihovog poznanstva oženio, što je Boldvina ostavilo u neverici.Boldvinov roman iz 1956. godine Đovanijeva soba se upravo bavi temom rastrgnutosti muškarca u ljubavi koju gaji prema drugom muškarcu i prema ženi. Učestvovao je 1963. godine u Maršu na Vašington sa Martinom Luterom Kingom. Godine 1962. Boldvin je dobio nagradu Džordž Polk za reportažu u Njujork tajmsu.SmrtDana 1. decembra 1987, Boldvinje umro od raka stomaka u Sen Pol de Vans, Francuskoj. Sahranjen je na groblju Fernklif u Hartsdejlu, blizu Njujorka.Fred Nol Holis se brinuo o Džejmsu Boldvinu na samrti. Nol je bio prijatelj sa Boldvinom od ranih 1970-ih, jer bi mu Boldvin kupovao piće u kafiću Flore. Nol se prisetio razgovora s Boldvinom, neposredno pre njegove smrti, o rasizmu u Alabami. U jednom razgovoru, Nol je rekao Boldvinu: „Kroz svoje knjige ste me oslobodili moje krivice zbog toga što sam tako pun predrasuda što dolazim iz Alabame i zbog moje homoseksualnosti.“ Boldvin je insistirao: „Ne, ti si me oslobodio otkrivajući mi ovo.“U vreme Boldvinove smrti, radio je na nedovršenom rukopisu pod nazivom Remember This House, memoaru svojih ličnih sećanja na vođe građanskih prava Medgara Eversa, Malkolm Iksa i Martin Luter Kinga, Jr. Nakon njegove smrti, izdavačka kuća MekGrav-Hil preduzela je korak bez presedana tužeći njegovo imanje kako bi povratila predujam od 200.000 dolara koji su mu platili za knjigu, iako je tužba prekinuta do 1990. Rukopis predstavlja osnovu za dokumentarni film Raula Peka iz 2016. godine I Am Not Your Negro.KnjiževnostPrvo objavljeno Boldvinovo delo, prikaz pisca Maksima Gorkog, pojavio se u The Nation 1947. godine. Nastavio je da objavljuje u tom časopisu u raznim vremenima svoje karijere i služio je u njegovom uredništvu nakon njegove smrti 1987.1950-eDebitovao je romanom Idi i reci to na gori (Go Tell It on the Mountain) (1953) u kome se pripoveda o religijskom iskustvu četrnaestogodišnjeg dečaka i prikazuju disfunkcionalni odnosi u afroameričkoj porodici Grim u Harlemu 1930-ih. Usledio je roman o homoseksualnoj samorepresiji mladića u Đovanijevoj sobi (1956), koji je izazvao velike kontroverze kada je prvi put objavljen 1956. godine zbog svog eksplicitnog homoerotskog sadržaja. Boldvin se ponovo opirao etiketama objavljivanjem ovog dela. Uprkos očekivanjima čitalačke javnosti da će objaviti dela koja se bave afroameričkim iskustvima, Đovanijeva soba pretežno govori o belim likovima.1960-eUsledili su prikaz duhovne izolacije nekolicine mladih Njujorčana boema u Drugoj zemlji (1962) i roman o nevino optuženom mladiću u delu Kada bi ulica Bel mogla da progovori (1974). Objavio je zbirke eseja Beleške domorodačkog sina (1955), Niko mi ne zna ime (1961) i Sledeći put – vatra (1963). Njegova esejistika stilski i tematski spada u najviše domete američkog eseja. U njihovom središtu je pitanje zašto je istina o belcima i crncima u Americi toliko užasna da se zapravo ne može iskazati? Pišući o temi gotovo sa psihološkog stanovišta, analizirao je podjednaki pogubni uticaj rasizma na potlačene, kao i na tlačitelje. Prema njemu, zla američkog društva, pa i rasizam, projekcija su ozbiljnijeg problema koji se tiče nesposobnosti Amerikanaca da se suoče sa stvarnošću kakva jeste. Pozivao je na društvene promene, ali je smatrao da njihovo polazište može biti isključivo u smelom suočavanju svakog pojedinca sa samim sobom, jer kako je objasnio: pitanja koja čovek sebi postavlja počinju da objašnjavaju svet i postaju čovekov ključ ka iskustvima drugih ljudi. Čovek retko u drugima može sagledati ono što nije kadar u sebi sagledati. Od ovog suočavanja sa sobom zavisi mera našeg iskustva i saosećanja.1970-e i 1980-eSledeći esej Bez imena na ulici (No Name in the Street) (1972), takođe je raspravljao o sopstvenom iskustvu u kontekstu kasnijih 1960-ih, posebno o atentatima na tri njegova lična prijatelja: Medgara Eversa, Malkolm Iksa i Martin Luter Kinga.Kritičari su uglavnom zanemarivali Boldvinove spise iz 1970-ih i 1980-ih, iako čak i ovi tekstovi počinju da dobijaju pažnju. Nekoliko njegovih eseja i intervjua iz 1980-ih raspravlja o homoseksualnosti i homofobiji sa žarom i otvorenošću. Oštre kritike Eldridža Klivera na račun Boldvina u Soul on Ice i drugde i Boldvinov povratak u južnu Francusku doprinele su osećaju da on nije bio u kontaktu sa svojom čitalačkom publikom. Uvek veran svojim uverenjima, a ne ukusima drugih, Boldvin je nastavio da piše ono što je želeo. Kako je bio vodeći književni glas pokreta za građanska prava, postao je inspirativna figura za novi pokret gej prava. Njegova dva romana napisana 1970-ih, If Beale Street Could Talk (1974) i Just Above My Head (1979), snažno su istakli značaj afroameričkih porodica. Karijeru je zaključio objavljivanjem sveske poezije Jimmy`s Blues (1983), kao i drugog eseja dužine knjige The Evidence of Things Not Seen (1985), produžene meditacije inspirisane ubistvima dece iz Atlante ranih 1980-ih. Boldvin je takođe stekao mnoštvo stipendija za MekDovel.Društveni i politički aktivizamBoldvin se vratio u Sjedinjene Države leta 1957, dok se o zakonu o građanskim pravima te godine raspravljalo u Kongresu. Moćno ga je dirnula slika mlade devojke, Doroti Kaunts, koja se obračunala sa ruljom u pokušaju da desegregira škole u Šarloti u Severnoj Karolini, a urednik Partisan Review Filip Rajv predložio mu je da izveštava o onome što se dešavalo na američkom jugu. Boldvin je bio nervozan zbog putovanja, ali je stigao, intervjuirajući ljude u Šarloti (gde je upoznao Martina Lutera Kinga mlađeg) i Montgomerija u Alabami. Rezultat su bila dva eseja, jedan objavljen u Harperovom časopisu (The Hard Kind of Courage), drugi u Partisan Review (Nobody Knows My Name). Naknadni Boldvinovi članci o pokretu pojavili su se u Mademoiselle, Harper`s, The New York Times Magazine, i The New Yorker, gde je 1962. objavio esej koji je nazvao Down at the Cross, Letter from a Region of My Mind. Zajedno sa kraćim esejem iz The Progressive, esej je postao The Fire Next Time.Dok je pisao o pokretu, Boldvin se prilagodio idealima Kongresa rasne ravnopravnosti (CORE) i Studentskog nenasilnog koordinacionog odbora (SNCC). Pridruživanje CORE-u pružilo mu je priliku da putuje preko američkog Juga održavajući predavanja o svojim stavovima o rasnoj nejednakosti. Njegovi uvidi i na Sever i na Jug dali su mu jedinstvenu perspektivu o rasnim problemima sa kojima su se Sjedinjene Države suočavale.1963. održavao je predavanje po jugu za CORE, putujući u Duram i Grinsboro u Severnoj Karolini i Nju Orleansu. Tokom obilaska držao je predavanja studentima, belim liberalima i svima drugima koji su slušali o njegovoj rasnoj ideologiji, ideološkom položaju između „mišićavog pristupa“ Malkolma Iksa i nenasilnog programa Martina Lutera Kinga, mlađeg. Boldvin je izrazio nadu da će socijalizam zaživeti u Sjedinjenim Državama.„U svakom slučaju je sigurno da je neznanje, povezano sa moći, najžešća neprijateljska pravda koju može imati.“ – Džejms BoldvinDo proleća 1963., glavna štampa je počela da prepoznaje Boldvinovu prodornu analizu belog rasizma i njegove elokventne opise bola i frustracije crnaca. Zapravo, Time je Boldvina predstavio na naslovnici izdanja od 17. maja 1963. godine. „Nema drugog pisca“, rekao je magazin, „koji sa takvom dirljivošću i abrazivnošću izražava mračne stvarnosti rasnog vrenja na severu i jugu.“U kablu koji je Boldvin poslao državnom tužiocu Robertu F. Kenediju tokom krize u Birmingemu u Alabami, Boldvin je za nasilje u Birmingemu krivio FBI, J. Edgara Huvera, senatora za Misisipi Džejmsa Istland i predsednika Kenedija zbog toga što nisu iskoristili „veliki prestiž njegove kancelarije kao moralnog foruma koji to može biti.“ Glavni tužilac Kenedi pozvao je Boldvina da se sastane s njim tokom doručka, a taj sastanak je usledio i drugi, kada se Kenedi sastao sa Boldvinom i ostalima koje je Boldvin pozvao u Kenedijev stan na Menhetnu.O ovom sastanku se govori u drami Hovarda Simona, James Baldwin: A Soul on Fire. U delegaciji su bili Kenet B. Klark, psiholog koji je odigrao ključnu ulogu u odluci Brown v. Board of Education ; glumac Hari Belafonte, pevačica Lena Horn, spisateljica Lorejn Hanzberi i aktivisti iz organizacija za građanska prava. Iako se većina učesnika ovog sastanka osećala „uništeno“, sastanak je bio važan za iznošenje zabrinutosti pokreta za građanska prava i obezbedio je izlaganje pitanja građanskih prava ne samo kao političko, već i kao moralno pitanje.Datoteka FBI-ja Džejmsa Boldvina sadrži 1.884 stranice dokumenata, prikupljenih od 1960. do početka 1970-ih. Tokom te ere nadzora američkih pisaca, FBI je akumulirao 276 stranica o Ričardu Rajtu, 110 stranica o Trumanu Kapoteu i samo devet stranica o Henriju Mileru.Boldvin se takođe istaknuo na Maršu za Vašington za posao i slobodu 28. avgusta 1963. godine, sa Belafonteom i dugogodišnjim prijateljima Sidni Pojtirom i Marlonom Brandom.Boldvinova seksualnost sukobila se sa njegovim aktivizmom. Pokret za građanska prava bio je neprijateljski raspoložen prema homoseksualcima. Jedini muškarci homoseksualci u pokretu bili su Džejms Boldvin i Bajard Rastin. Rastin i King bili su vrlo bliski, pošto je Rastin dobio zasluge za uspeh marša na Vašington. Mnogima je smetala Rastinova seksualna orijentacija. Sam King je govorio o temi seksualne orijentacije u školskoj redakciji tokom koledža i kao odgovor na pismo tokom 1950-ih, gde ga je tretirao kao mentalnu bolest koju bi pojedinac mogao da prebrodi. Kingov ključni savetnik, Stanli Levison, takođe je izjavio da su Boldvin i Rastin „bili bolje kvalifikovani da vode homoseksualni pokret od pokreta za građanska prava“ Pritisak je kasnije rezultirao Kingom koji se distancirao od obojice. Uprkos svojim ogromnim naporima u pokretu, zbog svoje seksualnosti, Boldvin je bio isključen iz unutrašnjih krugova pokreta za građanska prava i bio je upadljivo nepozvan da govori krajem marta u Vašingtonu.U to vreme Boldvin je bio ni „u ormaru“, ni otvoren za javnost o svojoj seksualnoj orijentaciji. Iako su njegovi romani, konkretno Đovanijeva soba i Samo iznad moje glave, imali otvoreno homoseksualne likove i veze, sam Boldvin nikada nije otvoreno izjavio svoju seksualnost. U svojoj knjizi Kevin Mumford ističe kako je Boldvin prošao život „prolazeći ispravno, umesto da se sukobljava sa homofobima s kojima se mobilisao protiv rasizma.“Nakon što je bomba eksplodirala u crkvi u Birmingemu tri nedelje nakon marša na Vašington, Boldvin je pozvao na nacionalnu kampanju građanske neposlušnosti kao odgovor na ovu „zastrašujuću krizu“. Otputovao je u Selmu u Alabami, gde je SNCC organizovao akciju registracije birača; posmatrao je majke sa bebama i starije muškarce i žene kako satima stoje u dugačkim redovima, dok su naoružani poslanici i državni vojnici stajali pored njih. Nakon dana gledanja, govorio je u prepunoj crkvi, kriveći Vašington – „dobre bele ljude na brdu“. Vraćajući se u Vašington, rekao je izveštaču New York Post-a da bi savezna vlada mogla zaštititi crnce – mogla bi poslati savezne trupe na jug. Krivio je Kenedijeve za nedelovanje. U martu 1965. godine, Boldvin se pridružio učesnicima marša koji su hodali 50 milja od Selme, Alabama, do glavnog grada u Montgomeriju pod zaštitom saveznih trupa.Bez obzira na to, odbacio je etiketu „aktivista za građanska prava“ ili da je učestvovao u pokretu za građanska prava, umesto toga slažući se sa tvrdnjom Malkolma Iksa da ako je građanin ne bi trebalo da se bori za svoja građanska prava. U intervjuu sa Robertom Penom Vorenom iz 1964. godine za knjigu Ko govori za crnca?, Boldvin je odbacio ideju da je pokret za građanska prava direktna revolucija, umesto toga nazivajući ga „vrlo neobičnom revolucijom jer mora... imati svoje ciljeve uspostavljanje unije i... radikalni pomak u američkim običajima, američkom načinu života... ne samo što se očigledno odnosi na crnce, već i na svakog građanina zemlje.“ U govoru na UC Berkli 1979. godine, nazvao ga je, umesto toga, „najnovijom pobunom roba“.Godine 1968. Boldvin je potpisao zavezu Writers and Editors War Tax Protest, obećavajući da će odbiti plaćanja poreza u znak protesta protiv rata u Vijetnamu.NasleđePoštanska marka sa njegovim likom štampana je 2005. godine.Dokumentarac Ja nisam tvoj crnja u režiji Raula Peka iz 2016. zasnovan je na dokumentarnim snimcima koji svedoče o rasizmu i pokretu za građanska prava afroamerikanaca, kao i na snimcima Džejmsa Boldvina. Snimke prati naracija Semjuela L Džeksona koji čita Boldvinov nezavršeni esej „Zapamti ovu kuću”. Dokumentarac je bio nominovan za Oskara za najbolji dokumentarni film, ali ga nije osvojio.Počasti i nagradeGuggenheim Fellowship, 1954.Eugene F. Saxton Memorial Trust AwardForeign Drama Critics AwardGeorge Polk Memorial Award, 1963MacDowell fellowships: 1954, 1958, 1960DelaRomani1953. Go Tell It on the Mountain (semi-autobiografski)1956. Giovanni`s Room1962. Another Country1968. Tell Me How Long the Train`s Been Gone1974. If Beale Street Could Talk1979. Just Above My HeadEseji i kratke pričeMnogi eseji i kratke priče o Boldvinu objavljeni su prvi put kao deo zbirki (Notes of a Native Son). Drugi su, međutim, u početku objavljivani pojedinačno, a kasnije uvršteni u Boldvinove knjige kompilacija. Neki eseji i priče o Boldvinu, koji su prvobitno objavljeni sami, uključuju:1953. „Stranger in the Village.“ Harper`s Magazine.1954. „Gide as Husband and Homosexual.“ The New Leader.1956. „Faulkner and Desegregation.“ Partisan Review.1957. „Sonny`s Blues.“ Partisan Review.1957. „Princes and Powers.“ Encounter.1958. „The Hard Kind of Courage.“ Harper`s Magazine.1959. „The Discovery of What It Means to Be an American,“ The New York Times Book Review.1959. „Nobody Knows My Name: A Letter from the South.“ Partisan Review.1960. „Fifth Avenue, Uptown: A Letter from Harlem.“ Esquire.1960. „The Precarious Vogue of Ingmar Bergman.“ Esquire.1961. „A Negro Assays the Negro Mood.“ New York Times Magazine.1961. „The Survival of Richard Wright.“ Reporter.1961. „Richard Wright.“ Encounter.1962. „Letter from a Region of My Mind.“ The New Yorker.1962. „My Dungeon Shook.“ The Progressive.1963. „A Talk to Teachers“1967. „Negroes Are Anti-Semitic Because They`re Anti-White.“ New York Times Magazine.1976. The Devil Finds WorkKolekcijeMnogi eseji i kratke priče o Boldvinu objavljeni su prvi put kao deo zbirki, koje su takođe uključivale starija, pojedinačno objavljena dela (poput gore navedenih) Boldvina. Ove kolekcije uključuju:1955. Notes of a Native Son1961. Nobody Knows My Name: More Notes of a Native Son1963. The Fire Next Time1965. Going to Meet the Man1972. No Name in the Street1983. Jimmy`s Blues1985. The Evidence of Things Not Seen1985. The Price of the Ticket2010. The Cross of Redemption: Uncollected Writings.Reprodukcije i audio1954 The Amen Corner (play)1964. Blues for Mister Charlie (play)1990. A Lover`s Question (album). Les Disques Du Crépuscule – TWI 928-2.Saradnički radovi1964. Nothing Personal, sa Ričardom Avedonom (photography)1971. A Rap on Race, sa Margaret Mid1971. A Passenger from the West, narativ sa Baldvinovim razgovorima, Nabil Fares; u prilogu davno izgubljenog intervjua.1972. One Day When I Was Lost (orig.: A. Haley)1973. A Dialogue, with Nikki Giovanni1976. Little Man Little Man: A Story of Childhood, with Yoran Cazac2004. Native Sons, with Sol SteinPosthumne kolekcije1998. Early Novels & Stories: Go Tell It on the Mountain, Giovanni`s Room, Another Country, Going to Meet the Man, edited by Toni Morrison.1998. Collected Essays: Notes of a Native Son, Nobody Knows My Name, The Fire Next Time, No Name in the Street, The Devil Finds Work, Other Essays, edited by Toni Morrison.2014. Jimmy`s Blues and Other Poems.2015. Later Novels: Tell Me How Long the Train`s Been Gone, If Beale Street Could Talk, Just Above My Head, edited by Darryl Pinckney.2016. Baldwin for Our Times: Writings from James Baldwin for an Age of Sorrow and Struggle, with notes and introduction by Rich Blint.12/6

Autor - osoba Boldvin, DžejmsNaslov U susret čoveku / Džems Boldvin ; [prevela Vera Blečić]Vrsta građe kratka prozaCiljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost)Jezik srpskiGodina 1969Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1969 (Ljubljana : Delo)Fizički opis 100 str. ; 18 cmDrugi autori - osoba Blečić, VeraVučković, TihomirZbirka ǂBiblioteka ǂ“Reč i misao“. ǂkolo ǂ12 ; ǂknj. ǂ282ISBN (Broš.)Napomene Prevod dela: Going to meet the man / James BaldwinDžems Boldvin / Tihomir Vučković: str. 99-[101].MG5 (N)Džejms Boldvin (engl. James Baldwin; Harlem, 2. avgust 1924 – Sen Pol de Vans, 1. decembar 1987) bio je američki književnik i društveni aktivista. Najpoznatiji je po svojim zbirkama eseja Beleške domorodačkog sina (1955), Niko mi ne zna ime (1961) i Sledeći put – vatra (1963), kao i po romanima Idi i reci to na gori (1953) Đovanijeva soba (1956) i Druga zemlja (1962). Smatra se velikom ikonom Pokreta za građanska prava afroamerikanaca i američkog LGBT pokreta.Detinjstvo i mladostBoldvin je rođen 1924. kao prvo dete majke, koja će imati devetoro dece. Nije nikada upoznao svog biološkog oca, te mu je očuh Dejvid Boldvin postao očinska figura. Dejvid je bio surov prema porodici i nije podržavao Boldvinova interesovanja za književnost.Sa 14 godina budući književnik je postao propovednik u Pentakostalnoj crkvi u Harlemu. Po završetku srednje škole u Bronksu preselio se u Grinvič Vilidž. Ranih 1940-ih svoja interesovanja je pomerio sa vere ne književnost. Najveću podršku dobijao je od svog idola Ričarda Rajta koga je smatrao „najvećim crnim piscem na svetu“. Njih dvojica su postali prijatelji i Rajt mu je pomogao da dobije nagradu Judžin F. Sakson. Boldvin je svoju zbirku eseja nazvao Beleške domorodačkog sina, kao jasnu referencu na Rajtov roman Domorodački sin. Međutim, u eseju iz 1949. godine, Svačiji roman pobune Boldvin je napisao da Rajtov Domorodački sin, kao Čiča Tomina koliba Harijete Bičer Stou nemaju uverljive likove i psihološku kompleksnost. Ovo je pokvarilo prijateljstvo dva pisca. Kasnije u intervjuu za Njujork tajms Boldvin je rekao da nije prestao da obožava Rajta: „Poznavao sam Ričarda i voleo sam ga. Nisam ga napadao; pokušavao sam da razjasnim nešto sebi.“KarijeraSa dvadeset i tri godine preselio se u Pariz, pokušavši da pobegne od trauma izazvane porodičnim i rasisitičkim represijama. Nakon povratka u SAD i početka književne karijere, aktivno se uključio u borbu afroamerikanaca za građanska prava, te je često gostovao po televizijskim emisijama, postavši jedan od najpoznatijih intelektualaca u Americi toga vremena. Iako je postao značajno ime u afroameričkom pokretu za prava, Boldvin se nikada nije priklonio nijednoj grupaciji, ističući prednost ljudske individualnosti nad bilo kakvim drugim obeležjima: Svi mi moramo učiniti napor da se odnosimo prema svim ljudima jednostvano kao prema individualnim ljudskim bićima. Nikakva etiketa, nikakva parola, nikakva politička stranka, nikakava boja kože, pa čak ni bilo kakva religija nisu važnije od indivdiue kao ljudskog bića.Afro-američki slikar Boford Delani je, takođe, imao veliki uticaj na Boldvina. U Cena ulaznice iz 1985. napisao je da je Delani bio za njega prvi živi dokaz da crnac može biti umetnik. Divio se njegovoj hrabrosti, integritetu, strasti: „Video sam ga potresenog mnogo puta i doživeo sam da ga vidim slomljenog, ali ga nikada nisam video da se klanja.“U mladosti, Boldvin se osećao pod pritiskom što zbog činjenice da je Afro-amerikanac u otvoreno rasističkoj Americi, što zbog činjenice da je homoseksualac u izrazito homofobičnoj Afro-američkoj zajednici. Godine 1948. Boldvin se seli u Francusku kako bi izbegao svoju sumornu perspektivu u SAD. Tokom boravka u Francuskoj, Boldvin je postao vrsni prozaista i pesnik. Tamo je takođe upoznao sedamnaestogodišnjeg Lusijena Hapersberga, koji je postao njegov prijatelj i ljubavnik. Uz njegovu podršku, Boldvin je stvorio i objavio veliki broj dela. Lusijen se nakon tri godine njihovog poznanstva oženio, što je Boldvina ostavilo u neverici.Boldvinov roman iz 1956. godine Đovanijeva soba se upravo bavi temom rastrgnutosti muškarca u ljubavi koju gaji prema drugom muškarcu i prema ženi. Učestvovao je 1963. godine u Maršu na Vašington sa Martinom Luterom Kingom. Godine 1962. Boldvin je dobio nagradu Džordž Polk za reportažu u Njujork tajmsu.SmrtDana 1. decembra 1987, Boldvinje umro od raka stomaka u Sen Pol de Vans, Francuskoj. Sahranjen je na groblju Fernklif u Hartsdejlu, blizu Njujorka.Fred Nol Holis se brinuo o Džejmsu Boldvinu na samrti. Nol je bio prijatelj sa Boldvinom od ranih 1970-ih, jer bi mu Boldvin kupovao piće u kafiću Flore. Nol se prisetio razgovora s Boldvinom, neposredno pre njegove smrti, o rasizmu u Alabami. U jednom razgovoru, Nol je rekao Boldvinu: „Kroz svoje knjige ste me oslobodili moje krivice zbog toga što sam tako pun predrasuda što dolazim iz Alabame i zbog moje homoseksualnosti.“ Boldvin je insistirao: „Ne, ti si me oslobodio otkrivajući mi ovo.“U vreme Boldvinove smrti, radio je na nedovršenom rukopisu pod nazivom Remember This House, memoaru svojih ličnih sećanja na vođe građanskih prava Medgara Eversa, Malkolm Iksa i Martin Luter Kinga, Jr. Nakon njegove smrti, izdavačka kuća MekGrav-Hil preduzela je korak bez presedana tužeći njegovo imanje kako bi povratila predujam od 200.000 dolara koji su mu platili za knjigu, iako je tužba prekinuta do 1990. Rukopis predstavlja osnovu za dokumentarni film Raula Peka iz 2016. godine I Am Not Your Negro.KnjiževnostPrvo objavljeno Boldvinovo delo, prikaz pisca Maksima Gorkog, pojavio se u The Nation 1947. godine. Nastavio je da objavljuje u tom časopisu u raznim vremenima svoje karijere i služio je u njegovom uredništvu nakon njegove smrti 1987.1950-eDebitovao je romanom Idi i reci to na gori (Go Tell It on the Mountain) (1953) u kome se pripoveda o religijskom iskustvu četrnaestogodišnjeg dečaka i prikazuju disfunkcionalni odnosi u afroameričkoj porodici Grim u Harlemu 1930-ih. Usledio je roman o homoseksualnoj samorepresiji mladića u Đovanijevoj sobi (1956), koji je izazvao velike kontroverze kada je prvi put objavljen 1956. godine zbog svog eksplicitnog homoerotskog sadržaja. Boldvin se ponovo opirao etiketama objavljivanjem ovog dela. Uprkos očekivanjima čitalačke javnosti da će objaviti dela koja se bave afroameričkim iskustvima, Đovanijeva soba pretežno govori o belim likovima.1960-eUsledili su prikaz duhovne izolacije nekolicine mladih Njujorčana boema u Drugoj zemlji (1962) i roman o nevino optuženom mladiću u delu Kada bi ulica Bel mogla da progovori (1974). Objavio je zbirke eseja Beleške domorodačkog sina (1955), Niko mi ne zna ime (1961) i Sledeći put – vatra (1963). Njegova esejistika stilski i tematski spada u najviše domete američkog eseja. U njihovom središtu je pitanje zašto je istina o belcima i crncima u Americi toliko užasna da se zapravo ne može iskazati? Pišući o temi gotovo sa psihološkog stanovišta, analizirao je podjednaki pogubni uticaj rasizma na potlačene, kao i na tlačitelje. Prema njemu, zla američkog društva, pa i rasizam, projekcija su ozbiljnijeg problema koji se tiče nesposobnosti Amerikanaca da se suoče sa stvarnošću kakva jeste. Pozivao je na društvene promene, ali je smatrao da njihovo polazište može biti isključivo u smelom suočavanju svakog pojedinca sa samim sobom, jer kako je objasnio: pitanja koja čovek sebi postavlja počinju da objašnjavaju svet i postaju čovekov ključ ka iskustvima drugih ljudi. Čovek retko u drugima može sagledati ono što nije kadar u sebi sagledati. Od ovog suočavanja sa sobom zavisi mera našeg iskustva i saosećanja.1970-e i 1980-eSledeći esej Bez imena na ulici (No Name in the Street) (1972), takođe je raspravljao o sopstvenom iskustvu u kontekstu kasnijih 1960-ih, posebno o atentatima na tri njegova lična prijatelja: Medgara Eversa, Malkolm Iksa i Martin Luter Kinga.Kritičari su uglavnom zanemarivali Boldvinove spise iz 1970-ih i 1980-ih, iako čak i ovi tekstovi počinju da dobijaju pažnju. Nekoliko njegovih eseja i intervjua iz 1980-ih raspravlja o homoseksualnosti i homofobiji sa žarom i otvorenošću. Oštre kritike Eldridža Klivera na račun Boldvina u Soul on Ice i drugde i Boldvinov povratak u južnu Francusku doprinele su osećaju da on nije bio u kontaktu sa svojom čitalačkom publikom. Uvek veran svojim uverenjima, a ne ukusima drugih, Boldvin je nastavio da piše ono što je želeo. Kako je bio vodeći književni glas pokreta za građanska prava, postao je inspirativna figura za novi pokret gej prava. Njegova dva romana napisana 1970-ih, If Beale Street Could Talk (1974) i Just Above My Head (1979), snažno su istakli značaj afroameričkih porodica. Karijeru je zaključio objavljivanjem sveske poezije Jimmy`s Blues (1983), kao i drugog eseja dužine knjige The Evidence of Things Not Seen (1985), produžene meditacije inspirisane ubistvima dece iz Atlante ranih 1980-ih. Boldvin je takođe stekao mnoštvo stipendija za MekDovel.Društveni i politički aktivizamBoldvin se vratio u Sjedinjene Države leta 1957, dok se o zakonu o građanskim pravima te godine raspravljalo u Kongresu. Moćno ga je dirnula slika mlade devojke, Doroti Kaunts, koja se obračunala sa ruljom u pokušaju da desegregira škole u Šarloti u Severnoj Karolini, a urednik Partisan Review Filip Rajv predložio mu je da izveštava o onome što se dešavalo na američkom jugu. Boldvin je bio nervozan zbog putovanja, ali je stigao, intervjuirajući ljude u Šarloti (gde je upoznao Martina Lutera Kinga mlađeg) i Montgomerija u Alabami. Rezultat su bila dva eseja, jedan objavljen u Harperovom časopisu (The Hard Kind of Courage), drugi u Partisan Review (Nobody Knows My Name). Naknadni Boldvinovi članci o pokretu pojavili su se u Mademoiselle, Harper`s, The New York Times Magazine, i The New Yorker, gde je 1962. objavio esej koji je nazvao Down at the Cross, Letter from a Region of My Mind. Zajedno sa kraćim esejem iz The Progressive, esej je postao The Fire Next Time.Dok je pisao o pokretu, Boldvin se prilagodio idealima Kongresa rasne ravnopravnosti (CORE) i Studentskog nenasilnog koordinacionog odbora (SNCC). Pridruživanje CORE-u pružilo mu je priliku da putuje preko američkog Juga održavajući predavanja o svojim stavovima o rasnoj nejednakosti. Njegovi uvidi i na Sever i na Jug dali su mu jedinstvenu perspektivu o rasnim problemima sa kojima su se Sjedinjene Države suočavale.1963. održavao je predavanje po jugu za CORE, putujući u Duram i Grinsboro u Severnoj Karolini i Nju Orleansu. Tokom obilaska držao je predavanja studentima, belim liberalima i svima drugima koji su slušali o njegovoj rasnoj ideologiji, ideološkom položaju između „mišićavog pristupa“ Malkolma Iksa i nenasilnog programa Martina Lutera Kinga, mlađeg. Boldvin je izrazio nadu da će socijalizam zaživeti u Sjedinjenim Državama.„U svakom slučaju je sigurno da je neznanje, povezano sa moći, najžešća neprijateljska pravda koju može imati.“ – Džejms BoldvinDo proleća 1963., glavna štampa je počela da prepoznaje Boldvinovu prodornu analizu belog rasizma i njegove elokventne opise bola i frustracije crnaca. Zapravo, Time je Boldvina predstavio na naslovnici izdanja od 17. maja 1963. godine. „Nema drugog pisca“, rekao je magazin, „koji sa takvom dirljivošću i abrazivnošću izražava mračne stvarnosti rasnog vrenja na severu i jugu.“U kablu koji je Boldvin poslao državnom tužiocu Robertu F. Kenediju tokom krize u Birmingemu u Alabami, Boldvin je za nasilje u Birmingemu krivio FBI, J. Edgara Huvera, senatora za Misisipi Džejmsa Istland i predsednika Kenedija zbog toga što nisu iskoristili „veliki prestiž njegove kancelarije kao moralnog foruma koji to može biti.“ Glavni tužilac Kenedi pozvao je Boldvina da se sastane s njim tokom doručka, a taj sastanak je usledio i drugi, kada se Kenedi sastao sa Boldvinom i ostalima koje je Boldvin pozvao u Kenedijev stan na Menhetnu.O ovom sastanku se govori u drami Hovarda Simona, James Baldwin: A Soul on Fire. U delegaciji su bili Kenet B. Klark, psiholog koji je odigrao ključnu ulogu u odluci Brown v. Board of Education ; glumac Hari Belafonte, pevačica Lena Horn, spisateljica Lorejn Hanzberi i aktivisti iz organizacija za građanska prava. Iako se većina učesnika ovog sastanka osećala „uništeno“, sastanak je bio važan za iznošenje zabrinutosti pokreta za građanska prava i obezbedio je izlaganje pitanja građanskih prava ne samo kao političko, već i kao moralno pitanje.Datoteka FBI-ja Džejmsa Boldvina sadrži 1.884 stranice dokumenata, prikupljenih od 1960. do početka 1970-ih. Tokom te ere nadzora američkih pisaca, FBI je akumulirao 276 stranica o Ričardu Rajtu, 110 stranica o Trumanu Kapoteu i samo devet stranica o Henriju Mileru.Boldvin se takođe istaknuo na Maršu za Vašington za posao i slobodu 28. avgusta 1963. godine, sa Belafonteom i dugogodišnjim prijateljima Sidni Pojtirom i Marlonom Brandom.Boldvinova seksualnost sukobila se sa njegovim aktivizmom. Pokret za građanska prava bio je neprijateljski raspoložen prema homoseksualcima. Jedini muškarci homoseksualci u pokretu bili su Džejms Boldvin i Bajard Rastin. Rastin i King bili su vrlo bliski, pošto je Rastin dobio zasluge za uspeh marša na Vašington. Mnogima je smetala Rastinova seksualna orijentacija. Sam King je govorio o temi seksualne orijentacije u školskoj redakciji tokom koledža i kao odgovor na pismo tokom 1950-ih, gde ga je tretirao kao mentalnu bolest koju bi pojedinac mogao da prebrodi. Kingov ključni savetnik, Stanli Levison, takođe je izjavio da su Boldvin i Rastin „bili bolje kvalifikovani da vode homoseksualni pokret od pokreta za građanska prava“ Pritisak je kasnije rezultirao Kingom koji se distancirao od obojice. Uprkos svojim ogromnim naporima u pokretu, zbog svoje seksualnosti, Boldvin je bio isključen iz unutrašnjih krugova pokreta za građanska prava i bio je upadljivo nepozvan da govori krajem marta u Vašingtonu.U to vreme Boldvin je bio ni „u ormaru“, ni otvoren za javnost o svojoj seksualnoj orijentaciji. Iako su njegovi romani, konkretno Đovanijeva soba i Samo iznad moje glave, imali otvoreno homoseksualne likove i veze, sam Boldvin nikada nije otvoreno izjavio svoju seksualnost. U svojoj knjizi Kevin Mumford ističe kako je Boldvin prošao život „prolazeći ispravno, umesto da se sukobljava sa homofobima s kojima se mobilisao protiv rasizma.“Nakon što je bomba eksplodirala u crkvi u Birmingemu tri nedelje nakon marša na Vašington, Boldvin je pozvao na nacionalnu kampanju građanske neposlušnosti kao odgovor na ovu „zastrašujuću krizu“. Otputovao je u Selmu u Alabami, gde je SNCC organizovao akciju registracije birača; posmatrao je majke sa bebama i starije muškarce i žene kako satima stoje u dugačkim redovima, dok su naoružani poslanici i državni vojnici stajali pored njih. Nakon dana gledanja, govorio je u prepunoj crkvi, kriveći Vašington – „dobre bele ljude na brdu“. Vraćajući se u Vašington, rekao je izveštaču New York Post-a da bi savezna vlada mogla zaštititi crnce – mogla bi poslati savezne trupe na jug. Krivio je Kenedijeve za nedelovanje. U martu 1965. godine, Boldvin se pridružio učesnicima marša koji su hodali 50 milja od Selme, Alabama, do glavnog grada u Montgomeriju pod zaštitom saveznih trupa.Bez obzira na to, odbacio je etiketu „aktivista za građanska prava“ ili da je učestvovao u pokretu za građanska prava, umesto toga slažući se sa tvrdnjom Malkolma Iksa da ako je građanin ne bi trebalo da se bori za svoja građanska prava. U intervjuu sa Robertom Penom Vorenom iz 1964. godine za knjigu Ko govori za crnca?, Boldvin je odbacio ideju da je pokret za građanska prava direktna revolucija, umesto toga nazivajući ga „vrlo neobičnom revolucijom jer mora... imati svoje ciljeve uspostavljanje unije i... radikalni pomak u američkim običajima, američkom načinu života... ne samo što se očigledno odnosi na crnce, već i na svakog građanina zemlje.“ U govoru na UC Berkli 1979. godine, nazvao ga je, umesto toga, „najnovijom pobunom roba“.Godine 1968. Boldvin je potpisao zavezu Writers and Editors War Tax Protest, obećavajući da će odbiti plaćanja poreza u znak protesta protiv rata u Vijetnamu.NasleđePoštanska marka sa njegovim likom štampana je 2005. godine.Dokumentarac Ja nisam tvoj crnja u režiji Raula Peka iz 2016. zasnovan je na dokumentarnim snimcima koji svedoče o rasizmu i pokretu za građanska prava afroamerikanaca, kao i na snimcima Džejmsa Boldvina. Snimke prati naracija Semjuela L Džeksona koji čita Boldvinov nezavršeni esej „Zapamti ovu kuću”. Dokumentarac je bio nominovan za Oskara za najbolji dokumentarni film, ali ga nije osvojio.Počasti i nagradeGuggenheim Fellowship, 1954.Eugene F. Saxton Memorial Trust AwardForeign Drama Critics AwardGeorge Polk Memorial Award, 1963MacDowell fellowships: 1954, 1958, 1960DelaRomani1953. Go Tell It on the Mountain (semi-autobiografski)1956. Giovanni`s Room1962. Another Country1968. Tell Me How Long the Train`s Been Gone1974. If Beale Street Could Talk1979. Just Above My HeadEseji i kratke pričeMnogi eseji i kratke priče o Boldvinu objavljeni su prvi put kao deo zbirki (Notes of a Native Son). Drugi su, međutim, u početku objavljivani pojedinačno, a kasnije uvršteni u Boldvinove knjige kompilacija. Neki eseji i priče o Boldvinu, koji su prvobitno objavljeni sami, uključuju:1953. „Stranger in the Village.“ Harper`s Magazine.1954. „Gide as Husband and Homosexual.“ The New Leader.1956. „Faulkner and Desegregation.“ Partisan Review.1957. „Sonny`s Blues.“ Partisan Review.1957. „Princes and Powers.“ Encounter.1958. „The Hard Kind of Courage.“ Harper`s Magazine.1959. „The Discovery of What It Means to Be an American,“ The New York Times Book Review.1959. „Nobody Knows My Name: A Letter from the South.“ Partisan Review.1960. „Fifth Avenue, Uptown: A Letter from Harlem.“ Esquire.1960. „The Precarious Vogue of Ingmar Bergman.“ Esquire.1961. „A Negro Assays the Negro Mood.“ New York Times Magazine.1961. „The Survival of Richard Wright.“ Reporter.1961. „Richard Wright.“ Encounter.1962. „Letter from a Region of My Mind.“ The New Yorker.1962. „My Dungeon Shook.“ The Progressive.1963. „A Talk to Teachers“1967. „Negroes Are Anti-Semitic Because They`re Anti-White.“ New York Times Magazine.1976. The Devil Finds WorkKolekcijeMnogi eseji i kratke priče o Boldvinu objavljeni su prvi put kao deo zbirki, koje su takođe uključivale starija, pojedinačno objavljena dela (poput gore navedenih) Boldvina. Ove kolekcije uključuju:1955. Notes of a Native Son1961. Nobody Knows My Name: More Notes of a Native Son1963. The Fire Next Time1965. Going to Meet the Man1972. No Name in the Street1983. Jimmy`s Blues1985. The Evidence of Things Not Seen1985. The Price of the Ticket2010. The Cross of Redemption: Uncollected Writings.Reprodukcije i audio1954 The Amen Corner (play)1964. Blues for Mister Charlie (play)1990. A Lover`s Question (album). Les Disques Du Crépuscule – TWI 928-2.Saradnički radovi1964. Nothing Personal, sa Ričardom Avedonom (photography)1971. A Rap on Race, sa Margaret Mid1971. A Passenger from the West, narativ sa Baldvinovim razgovorima, Nabil Fares; u prilogu davno izgubljenog intervjua.1972. One Day When I Was Lost (orig.: A. Haley)1973. A Dialogue, with Nikki Giovanni1976. Little Man Little Man: A Story of Childhood, with Yoran Cazac2004. Native Sons, with Sol SteinPosthumne kolekcije1998. Early Novels & Stories: Go Tell It on the Mountain, Giovanni`s Room, Another Country, Going to Meet the Man, edited by Toni Morrison.1998. Collected Essays: Notes of a Native Son, Nobody Knows My Name, The Fire Next Time, No Name in the Street, The Devil Finds Work, Other Essays, edited by Toni Morrison.2014. Jimmy`s Blues and Other Poems.2015. Later Novels: Tell Me How Long the Train`s Been Gone, If Beale Street Could Talk, Just Above My Head, edited by Darryl Pinckney.2016. Baldwin for Our Times: Writings from James Baldwin for an Age of Sorrow and Struggle, with notes and introduction by Rich Blint.12/6