Izdanje ograničenog tiraža po fantastičnoj ceni, samo dok traju zalihe! Povodom 50 godina RTS-a, objavljen je ovaj luksuzni box-set sa 10 najboljih TV drama u istoriji RTS-a, a po oceni gledalaca i kritičara. spisak drama: 1.Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo 2.Smrt gospođe ministarke 3.Svečana obaveza 4.Čep koji ne propušta vodu 5.Šešir profesora Koste Vujića 6.Karađorđeva smrt 7.Daleko je Australija 8.Kroz prašume Južne Amerike 9.Jastuk groba mog 10.Slučaj u tramvaju

Izdanje ograničenog tiraža po fantastičnoj ceni, samo dok traju zalihe! Povodom 50 godina RTS-a, objavljen je ovaj luksuzni box-set sa 10 najboljih TV drama u istoriji RTS-a, a po oceni gledalaca i kritičara. spisak drama: 1.Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo 2.Smrt gospođe ministarke 3.Svečana obaveza 4.Čep koji ne propušta vodu 5.Šešir profesora Koste Vujića 6.Karađorđeva smrt 7.Daleko je Australija 8.Kroz prašume Južne Amerike 9.Jastuk groba mog 10.Slučaj u tramvaju

Ovaj toaletni papir tj.brisoguz je idelan za sve one TV emisije gde se menja žena, polemiše o problemima u braku itd. Ovaj brisoguz zamenjuje 1000 reči kojima bi brak opisali mnogi ljudi, a posebno oni koji nisu očekivali da je to toliko teško i naporno...prosto rečeno, oni bi rekli...ma pos???rem ti se na brak. Pa evo i prilike da to uradite. Ako mislite da je za vas kasno ono bar možete ovaj papir pokloniti mladencima :-) Napomena: Mi se izvinjavamo na ovakvom tekstu ali ako sprovedite anketu i sami se uverite. Nadamo se da je brak više od papira. Mi u redakciji još smo mladi, naivni i verujemo u ljubav. Karakteristike: - Troslojni papir, - 200 listova, - Made in Germany.

Informacije o Proizvodu Veličina: XS Brend: koton Grad: Beograd Materijali: nn Tagovi: biseri Stanje predmeta: veoma dobro Mnogo lepsi uzivo izvinjavam se sto je zguzvan , topao i lepi balon rukavi, biseri su kvalitetni i nece otpasti Nosen bukvalno jednom u super stanju placen 4000

Informacije o Proizvodu Veličina: 36 Grad: Bor Materijali: ne Tagovi: orsay bluze Stanje predmeta: novo bez etikete Boja: crvena Bluza nikad nije obucena,samo je oprana i nagurana u orman,kazem nagurana jer sam od viska stvari zaboravila da je imam, zato je i izguzvana,izvinjavam se Velicina odgovara S,oko vrata ima karnerice i jedno dugme.Rukavi su kao malo siri. Boja je mnogo zatvorenija uzivo,bas ne mogu da je uhvatim lepo,na slikama previse dreci a uzivo uopste ne.

Informacije o Proizvodu Veličina: L Brend: tom tailor Grad: Zaječar Materijali: pamuk Tagovi: pamucna tom tailor firmirana kvalitetna Stanje predmeta: veoma dobro Boja: bordo šareno Proizvodjac Tom Tailor Velicina L ( pogledajte dimenzije, moze proci i kao XL ) Materijal 100 % pamuk Kvalitetna kosulja, nosena nekoliko puta, bez ikakvih znakova koriscenja i ostecenja Mnogo su lose slike, izvinjavam se boja je kao na prvoj slici Ramena 48 cm sirna 56 cm duzina 75 cm rukavi 65 cm POGLEDAJTE I MOJE OSTALE OGLASE! ! ! Za vise stvari kupljenih od mene popust ili poklon Prvo uplata pa slanje

Reč autora: Ova knjiga je zbirka mojih šala, aforizama, prepričanih događaja i nekih glupih misli koje sam godinama zapisivao. Sve te šale, aforizmi, prepričani događaji i misli se mogu ubaciti u jednu reč: tvitovi… Knjiga se zove ’’Vučevskovanje’’ jer je ta reč spoj dve reči: lupetanje Vučevskog. Smatram da su šale najteže za pisanje, tako da sam želeo da mi prva knjiga bude najteža! Morala je baš svaka rečenica da bude interesantna, pa mi je zato knjiga bila mnogo teška za pisanje, ali baš zbog toga je mnogo laka za čitanje! Ne verujem da će se naći u rukama onih koji uopšte nemaju smisao za humor, ali ako se to desi, želim da stavim do znanja da se ova knjiga ne shvata ozbiljno. Mogao bih parafrazirati onu rečenicu iz humorističkih emisija: Svrha ove knjige nije omalovažavanje niti vređanje bilo koga, već isključivo humor i zabava. Mislim da sam sve lepo objasnio, tako da ako se neko bude uvredio nečim iz ove knjige, ne izvinjavam mu se. Ova knjiga ne oslikava mene kao osobu, već samo moj humor. Ali opet, humor dosta oslikava nekog kao osobu, pa sam sada malo zbunjen… Naravno, moj humor se neće svideti svakome, ali ono u šta sam siguran je to da ova knjiga nikome neće biti dosadna. Inače, knjige ovakve vrste uglavnom imaju mnogo manje strana, pa sam mogao da je podelim i izdam 3 različite knjige, ali ja sam radi kvaliteta sve objavio u jednoj knjizi. U samo jednoj knjizi se nalaze sve vrste humora koje mogu biti u pisanom obliku: igre rečima, anegdotski humor, samoponižavajući, nadrealistični, dečji, crni, aktuelni, posmatrački, ironični… Ima čak i trolovanja… Jedan san sam uspeo da ostvarim, pa se sada mogu posvetiti ostvarivanju nekih lakših snova… Na primer, da jašem dinosaurusa!

Kreza šamponi za oporavak normalne kose koja naginje ka masnoj, sa hladno ceđenim biljnim uljima, kozijim mlekom, aloja verom i etarskim biljnim uljima. KREZA ŠAMPONI 24 Za normalnu kosu koja naginje ka masnoj. Za kosu normalne gustine i gustu kosu. ( stepen masnoće šampona 32 % ) —– šamponi sa kozijim mlekom ——– Još jedan šampon iz serije šampona za normalnu kosu ali ovaj put za onu koja više naginje ka masnoj. Prijatnog i lepog mirisa koji potiče od kombinacije etarskog ulja grejpfruta i etarskog ulja pomarandže. Šampon je pun sveže aloja vere koja se itekako oseti kada se šamponom nasapunja kosa. Kada se pročita sastav našeg šampona mnogi pomisle da je sastav isti za sve tipove kose. Ali ne, sastav je potpuno različit od serije do serije. Recept za svaku seriju šampona ili ŠampoMaski je potpuno drugačiji. Ovi šamponi odgovaraju kosi koja je normalna ali koja naginje ka masnoj. Ako je mešoviti tip kose u pitanju ovi šamponi će odgovarati samo onom delu kose koji je normalan a naginje ka masnom. Ne bi odgovarali niti masnoj niti suvoj kosi ili delovima kose kose koja je suva ili masna. Mi radimo prirodne šampone bez dodataka izuzetno štetnih supstanci koji preskaču problem različitog stepena masnoće kose. Hemijska industrija koristi različite sintetičke sirovine da bi neke probleme “ rešila“ ali time u dugoročnom smislu čini štetu korisniku u zdravstvenom a i u estetskom smislu. Naši šamponi i ŠampoMaske imaju zadatak da oporave kosu i koren kose, tj baš da ih odmore od tretiranja raznim hemijskim supstancama koji se nalaze u hemijskim šamponima. Kada kažemo hemijski šamponi ili hemijska kozmetika mislimo na šampone ili kozmetiku u kojoj se koriste štetne hemijske supstance. UPOTREBA DOBRO PROMUĆKAJTE!!! Pre svake upotrebe potrebno je jako promućkati šampon da bi se sastav lepo pomešao. Računajte da su ovo šamponi koji su potpuno drugačiji od svega što ste koristili. MOGUĆNOST ALERIJE. Pre prve upotrebe ako sumnjate da ste alergični na neki od sastojaka nasapunjajte malo šampona sa unutrašnje strane lakta. Ako ste alergični brzo će se pojaviti simptomi kao što se: svrab, crvenilo, osip ili čak upala kože. Šansa da ste na nešto alergični je mala ali ipak postoji. STEPEN MASNOĆE ŠAMPONA 10 -12 % ekstremno masna kosa 13-16% jako masna kosa 17 – 23% srednje masna kosa 24 – 29 % manje masna kosa 30% između masne i normalne 31-36% normalna kosa koja se malo masti 37-43% normalna kosa 44 – 48% normalna kosa koja naginje ka suvoj 50% između suve i normalne 51 – 56% suva kosa koja naginje ka normalnoj 57 – 63 % srednje suva kosa 63 – 67% jako suva kosa 68 – 72% ekstremno suva kosa SASTAV: Ekstra devičansko kokosovo ulje ekstra devičansko kokosovo ulje, hladno ceđeno suncokretovo ulje, KOZIJE MLEKO, aloja vera +, limunov sok, jabukovo sirće, soda bikarbone visoke čistoće, etarsko ulje grejpfruta, etarsko ulje pomorandže. 300 ml cena 1450 din PRE UPOTREBE DOBRO PROMUĆKATI I!!!!!! NAPOMENA: Tek kada smo zalepili nalepnice i slikali shvatili smo da nismo ubacili u sastav sodu bikarbonu visoke čistoće. Dakle iako je nismo upisali u sastav na nalepnicama ona se nalazi u šamponu. Izvinjavamo se za taj propust. Na novim nalepnicama nalaziće se i sastavu.

Osnovna zamisao ovog Rečnika bila je da se srpski idiomi spoje sa njihovim engleskim ekvivalentima. U rečniku su srpski idiomi odštampani crnim slovima, a njihovi engleski ekvivalenti crnim kurzivom. Između njih su sažeta objašnjenja njihovih značenja, na srpskom i engleskom jeziku, a u rečenicama koje sadrže date idiome prikazana je njihova upotreba. Odrednica. - Odrednica može da bude idiom, izreka, poslovica, fraza, kliše, ustaljeni narodni izraz, pa i poneki šatrovački izraz, ukoliko je dovoljno rasprostranjen i prihvaćen u svakidašnjem govoru. Azbučni red, neophodan za svaki rečnik, utvrđuje se prema jednoj ključnoj reči u odrednici. Ključna reč će uvek biti prva imenica u odrednici. Kod onih odrednica koje nemaju imenice za ključnu reč se uzima glagol, pridev ili neka druga reč koja se smatra najvažnijom. Odrednice koje imaju istu ključnu reč raspoređuju se po azbučnom redu prema prvoj reči u odrednici. U načelu, ista odrednica se neće pojaviti dvaput u Rečniku, najpre pod jednom, posle pod drugom ključnom reči. Time bi se obim knjige udvostručio, a korisnik bi bio neprestano upućivan s jednog kraja knjige na drugi. Upućivanje na drugu odrednicu smo nastojali da dovedemo na najmanju moguću meru. U ovom rečniku to se čini samo onda kad dve odrednice imaju veoma slično ili isto značenje, a njihove ključne reči počinju istim slovom, pa se druga odrednica može naći bez mnogo listanja. Na primer, ŠLJIVE ZA BRAŠ- NO ima isto značenje kao i ŠILO ZA OGNJILO, pa budući da obe njihove ključne reči imaju isto početno slovo Š, korisnik se upućuje za objašnjenja i engleske ekvivalente sa prve odrednice na drugu (ŠLJIVE ZA BRAŠNO => ŠILO ZA OGNJILO). Ako pak, dve ili više odrednica sa sličnim značenjem imaju ključne reči koje počinju različitim slovima (npr. KAO BOŽIĆ I BADNJI DAN, KAO NOKAT I MESO, KAO ŠIPKA UZ BUBANJ), onda će se svaka pojaviti samostalno, pod odgovarajućim slovom. Objašnjenja. - Poneki idiomi imaju više od jednog značenja, a ponekad se ni jedini autoritativni izrazi koje smo imali (Rečnik Matice srpske i Rečnik SANU) ne slažu u pogledu njihovog tačnog značenja. Stoga je uz svaku odrednicu dato objašnjenje da bi se utvrdilo koje je značenje posredi. Delimično zbog simetrije, a delimično i zbog onih korisnika kojima srpski jezik nije maternji jezik, objašnjenja su data i na engleskom jeziku. Odštampana su odmah ispod odrednice, razdvojena povlakom (-). Engleski ekvivalenti. - To su engleski idiomi (fraze izreke, poslovice, klišei, žargon itd.) sa sličnim ili istim prenesenim značenjem kao što ga ima odrednica. U najvećem broju slučajeva daju se po dva, tri ili više ekvivalenata za svaku odrednicu. Štampani su crnim kurzivom. Radi jasnije identifikacije, ispred svakog se nalazi znak ♦. Važno je istaći da se ti ekvivalenti ne mogu mehanički stavljati u svaki kontekst u koji se može staviti srpski idiom. U rečniku su prikupljeni i sistematizovani oni engleski sinonimi i idiomatski izrazi koji po značenju odgovaraju srpskoj odrednici, ali o tome koji se od njih najbolje uklapa u dati kontekst odlučuje sam korisnik. Ilustracije radi uzećemo našu reč „čistiti" koja ima brojne sinonime: prati (vodom), brisati (krpom), mesti (metlom), četkati (četkom), pajati (pajalicom), ribati (trljanjem), miti (lice) itd. Izbor prave varijante će zavisiti od toga šta se čisti, odnosno čime se čisti. Priređivači ovog rečnika su pošli od pretpostavke da je korisnik u stanju da napravi optimalni izbor i preporučuju da se podrobno obavesti o pravom značenju svakog engleskog idioma pre nego što ga upotrebi. Primeri, - Idiom u odrednici je ne samo objašnjen već i ilustrovan prostom rečenicom koja ga sadrži. Ista rečenica je zatim verno prevedena na engleski, gde se namesto srpskog izraza upotrebljava jedan od engleskih ekvivalenata. Budući da se poslovice i izreke uvek pojavljuju u nepromenjljivom obliku, za njih primeri nisu dati. Primeri nisu uzimani iz književnosti ili periodike; morali su da budu izmišljeni, jer tako najbolje ispunjavaju svoju svrhu. Zbog toga su neizbežno i banalni, za šta se autori izvinjavaju. Primeri su štampani nešto manjim slovima i ispred njih se nalazi znak • radi lakše identifikacije.

Generalno dobro očuvana , malo neuglednija prednja korica i blaga zaprljanost a4 format 231 strana 550 grama Proizvodnja testenine u Jugoslaviji u proteklih nekoliko decenija u društvenom, a 90 – tih godina u privatnom sektoru je u stalnom porastu. Izgrađeni su novi savremeni pogoni za proizvodnju testenine. Značajnije količine testenine su proizvedene nakon montiranja savremene opreme i kompjuterizacije tehnološkog procesa. Da bi se lakše upravljalo tehnološkim procesom i savremenim mašinama (opremom) u pogonima za proizvodnju testenine zaposleni stručnjaci bi trebalo da prate novine iz oblasti teorije i da stalno dopunjuju saznanja iz prakse. Iz tih razloga javila se potreba za prvim izdanjem knjige o proizvodnji testenine. U knjizi je posvećena pažnja svim segmentima koji se odnose na: sirovine, opise opreme i principe tehnološke obrade u proizvodnji testenine, osnove tehnološko-mehaničkih i energetskih proračuna. Knjiga sadrži poglavlja o: sirovinama, tehnologijama proizvodnje testenine sa pratećom opremom, kontroli gotovih proizvoda, normativima utroška sirovina, energije, kompjuterizaciji, pakovanju, skladištenju i zaštiti gotovih proizvoda i druge podatke koje je potrebno poznavati za racionalno vođenje procesa proizvodnje kvalitetne testenine. Knjiga sadrži teoretske osnove koje su neophodne za bolje razumevanje i pronalaženje najboljih praktičnih rešenja u proizvodnji. Knjiga je napisana sa željom da se pomogne stručnjacima iz oblasti proizvodnje testenine i svima koji su zainteresovani da iz ove oblasti saznaju nešto više i da na jednom mestu dođu do većeg broja podataka. Mr Gordana Bejarović U stalnoj potrazi za pronalaženjem odgovora na mnoga pitanja iz oblasti proizvodnje testenine nailazila sam na mnogobrojne poteškoće jer je kod nas iz ove oblasti publikovan nevelik broj radova i prevoda. Nakon dugogodišnje prakse i sakupljanja informacija iz oblasti proizvodnje testenina ohrabrila sam se i došla na ideju da stečeno znanje sistematizujem i objavim. Imala sam privilegiju da od velikog broja koleginica i kolega dobijem podršku da u ova teška vremena skupim dovoljnu količinu energije i uputim se u zaista tešku oblast – PISANJA. Iskreno rečeno nije bilo lako. ali uz dobronamerne savete i uz stručnu podršku stigla sam do kraja. Iskreno sam zahvalna svima koji su mi pomogli da prebrodim krizne trenutke i nastavim sa pisanjem. Unapred se izvinjavam onima koje ne pomenem a koji su na razne načine i u raznim fazama moga stručnog usavršavanja ostavili traga. Prvi u tom nizu je bio Prof. dr Ljubomiru Milatović koji mi je svojim entuzijazmom i energijom otvore vrata ove oblasti, zatim Prof. dr Gavri Kaluđerski kod koga sam nastavila svoje stručno usavršavanje i mr Radmili Sekulić koja mi je davala korisne savete kako savladati veštinu pisanja. Zahvaljujem se ljudima iz moje radne sredine AD“DANUBIUS“ – Novi Sad koji su mi omogućili da se stručno usavršavam a posebno koleginicama iz laboratorije Nadi Stakić, Ljubinki Marković, Danici Đurdević i Aranki Terek koje su mi pomogle u laboratorijskim ispitivanjima. Iskreno sam zahvalna Žabić Novaku koji mi je pomogao da donesem konačnu odluku da napišem ovu knjigu. Za nesebičnu stručnu pomoć zahvaljujem se dr Mirjani Kovačev-Đolai koja mi je poklonila veliki broj sati dajući korisne savete oko usaglašavanja terminologije i same koncepcije knjige. Zahvaljujem se dr Roziki Vukobratović i dr Đordu Psodorov koji su mi dali korisne savete iz oblasti tehnologije proizvodnje testenine. Zahvaljujcm se Prof. dr Slobodanu Gaćeša, dr Jasni Mastilović i Dunji Gaćeša koji su mi pomogli oko tehničke pripreme knjige. Profesorki Jeleni Ratkov se zahvaljujem za pruženu stručnu pomoć oko lektorisanja teksta. Zahvaljujem se štampariji Lito Studio i Evelin Mesaroš-Sigeti za tehničku pripremu. 3.07.2000. Novi Sad Gordana Bejarović Kod nas o testenini nije puno pisano, pa je ovo prilika da se o ovoj temi, na jedno-stavan način, objasne neki osnovni pojmovi. Dinamičan način življenja ima za tendenciju da se pojednostavi i vremenski skrati način pripremanja zdravog i jeftinog obroka. Danas je testenina privilegija i bogatih i siromašnih koju zbog lake svarljivosti (u organizmu) konzumiraju i bolesni i zdravi. Prihvataju je na isti način i makrobiotičari i vegeterijanci, gurmani i sladokusci. Testenina ima i strateški značaj, može se dugo i bez posebnih uslova čuvati, lako se priprema i jedna je od glavnih namirnica u slučaju vanrednih okolnosti. U celom svetu testenina predstavlja „italijansku nacionalnu hranu“. Na osnovu arheoloških nalaza utvrđeno je da su za testeninu znali još i stari Etrurci. Na ornamentima u grobnicama dati su prikazi komada testa u obliku rolnica sličnih današnjim kanelonima i testa u obliku ploča sličnih lazanjama. Pretpostavlja se da je testenina dobila ime od reči „TRII“ što na sicilijanskom dijalektu označava tip suve testenine, a na arapskom dijalektu označava vlaknast oblik testenine. Jedna od mnogih legendi o pravoj prapostojbini testenine najverovatnije potiče iz Arabije. Koristila se kao osušena hrana u karavanima pri prolascima kroz pustinju, odatle je u 12 veku prenesena na Siciliju u vreme osvajanja arapskih plemena. Druga legenda je zanimljiva hipoteza da je prapostojbina testenine KINA. Na misteriozan način došlo se do recepture za testeninu. Moreplovac Marko Polo nakon avanturističkih putovanja preneo ju je u Italiju pod nazivom ŠPAGETI odakle se proširila njena upotreba u celoj Evropi. Poznata je i napuljska legenda koju je ispričala Matilda Carao o jelu koje je pri-premila mlada Jevanella vojnicima iz puka Frederika, švapskog plemića koji je ujedno bio i kralj Napulja, 1220. godine. Ovu čarobnu veštinu naučila je od majstora po imenu Chico koji se dugi niz godina bavio alhemijskim ispitivanjima. Bez obzira da li su to bili Etrurci, arapski nomadi, lepa žena iz Napulja ili mornar po legendi avanturista, postoje mnoge priče, ali samo je jedna istina: testeninu onakvu kakvu je mi danas poznajemo svetu su dali Italijani, barem u periodu od poslednja tri veka. Na Balkan, naročito u primorske krajeve testeninu su doneli Mlečani, za vreme vladavine ovim krajevima. Tu se testenina odomaćila u tolikoj meri da je njena važnost postala gotovo jednaka važnosti hleba. Osim u severnim delovima, potrošnja testenine se nije naročito raširila po ostalim krajevima Jugoslavije. Ona je stalna hrana vojsci, zastupljena je u drušvenoj i zdravstvenoj ishrani i upotrebljava se kao hrana sportista. HLL3

ISBN: 9788674941300 Broj strana: 328 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 16.3x23.5 cm Godina izdanja: 2014. Izdavač: Zepter book Trenutna poplava knjiga neprijateljski nastrojenih prema religiji biće jednog dana zanimljiva tema neke sociološke analize. One dosledno sugerišu jedno viđenje religije koje bi, ako bi se ozbiljno shvatilo, obesmislilo i čitav niz drugih sistema značenja, pa i mnogo toga što bez razmišljanja smatramo naukom. Drugim rečima, one o veri govore maltene kao o nekom usamljenom zastranjivanju ljudskog razuma; kao o skupu nezasnovanih verovanja o opšte poznatim činjenicama koji – u najboljem slučaju – počiva na pogrešnim ili tankim argumentima. Autore tih knjiga obično ne zanima šta religiozni ljudi zaista rade i govore, kao ni opšte pitanje kako sistemi značenja ili „pogledi na svet“ funkcionišu. Sistemi značenja – životne filosofije, ako baš mora, iako ovaj izraz odmah zazvuči prilično ustajalo – funkcionišu tako što nam omogućavaju da pojave sagledamo kao povezane, a ne kao nasumične. Ovo, međutim, podrazumeva sposobnost da pojave sagledavamo u odnosu na druge pojave: to znači da napustimo ideju da postoji jedan osnovni i očigledan način gledanja na svet kojim svaka budala može da ovlada (a koji onda neki ljudi uporno hoće da nepotrebno zakomplikuju), i još, da shvatimo da je viđenje sveta i mogućnost da govorimo o tome što vidimo nešto što se uči, skup veština koje nam omogućavaju da povezujemo stvari i da neki događaj ili pojavu vidimo kroz prizmu nekog drugog. Na strogo pragmatičnom nivou, posledica toga je iskustveno uopštavanje koje je karakteristično za zakone; na jednom sasvim drugačijem, ali ništa manje važnom nivou, to nas uvodi u svet metafore. A da neko ne bi pomislio da su ta dva nivoa radikalno zasebna, imajmo u vidu da je i sam „zakon“ metafora u kontekstu prirodnih procesa... Metafora je sveprisutna, svakako u naučnom diskursu (sebični geni, kompjuterski modeli moždanih procesa, da i ne pominjemo veličanstvene ekstravagantnosti teorijske fizike), i ta sveprisutnost bi morala da nas odvrati od fikcije da postoji čist i očigledan jezik svake discipline. Nema nam druge do da koristimo reči koje imaju svoje istorije i obilje asocijacija; sagledati stvari u perspektivi široj od njihove neposredne pojavnosti znači koristiti jezik nad kojim nemamo punu kontrolu kako bismo odgovorili na okruženje u kome stvari zahtevaju da u njima vidimo više no što bilo koji pojedinačni sistem opažanja može da obuhvati. Što će reći, nijedan sistem percepcije i recepcije sveta ne može a da ne zavisi od imaginacije, sposobnosti da se sagleda svet koji se opire svakom konačnom određenju o tome kako će biti opisan; da se tom svetu obraća i da se iz njega progovara. Čak i oni opisi stvarnosti za koje se misli da su ponajviše redukcionistički još uvek posežu za metaforom, još uvek zavise od reči koje su naučene i koje je već neko koristio. Prema tome, nije teško uvideti manjkavost shvatanja po kome je intelektualni svet borba dve suparničke slike, utemeljenih i neutemeljenih načina da opišemo stvari, egzaktnih i nerealnih perspektiva, ili čak prirodnih i natprirodnih viđenja; da na duge staze takvo shvatanje preti da proždere samo sebe, ako je to za čim se traga goli apsolut. Kako ćemo kulturološku raspravu pokrenuti s mrtve tačke ako se polazi od toga da su religiozni pogledi na svet rđavi opisi nečega o čemu se bolje može govoriti jednostavnijim rečnikom? Ovo zahteva napor da se do kraja isprati šta je upravo to što jezik određene religiozne tradicije omogućava svojim vernicima da vide – odnosno, šta su njeni imaginativni resursi. Kada vernici, na način koji nevernici mogu prepoznati, učestvuju u društvenim zbivanjima, politici i umetnosti (što oni svakodnevno čine, ma šta o tome mislili kritičari vere), kako njihova tradicija konkretno i specifično oblikuje njihovo viđenje? Ne u formi imperativa koji navodno proizlaze iz njihove religije (neka izvine brojni novinski komentatori). Reč je o tome u kojim kategorijama oni vide pojave i ljude, koje su to metafore koje otkrivaju nove dimenzije u svetu koji oni nastanjuju zajedno sa nevernicima. Taj repertoar resursa odlikuje se – u svakoj religioznoj tradiciji – haotičnom raznovrsnošću, i ne svodi se samo na nekoliko glavnih ideja i učenja. On obuhvata vizuelnu i slušnu komponentu – ono što se peva i gleda, kao i ono što se govori. On obuhvata formativne prakse, obrede, koji ostavljaju svoje semantičke tragove na neočekivanim mestima. A obuhvata i manje ili više kompleksno nasleđe drugih koji su svetu pristupali na isti način. Formiranje kolektivnih misaonih struktura je nešto na čemu vernici i dalje manje-više svakodnevno rade, i mora se priznati da je to proces koji je neuporedivo kompleksniji od repetitivnog dogmatizma za koji se tako često misli da je jedina briga svih koji upotrebljavaju religiozni diskurs. Pokazati ovaj proces je isto što i izložiti šta on znači u praksi konkretnih ljudi; edicija (The Making of the Christian Imagination) u okviru koje se ova knjiga pojavila, pokušaj je da se prikaže kolektivna imaginacija na delu – i u procesu njenog daljeg oblikovanja i razvoja – i kako se ona pokazuje u različitim pojedinačnim stvaralačkim naporima. Budući da smo u opasnosti da podlegnemo razornoj kulturnoj amneziji, jer više ne znamo kako u praksi izgleda religiozno opredeljenje, ove knjige žele da pokažu da je verovanje „u praksi“ nešto mnogo više no sleđenje apstraktnih imperativa i opštih opredeljenja. One su posvećene stvaralačkim umovima koji se smatraju nosiocima nekih od najinovativnijih kulturnih tokova u istoriji Zapada (i ne samo Zapada), kako bi se pokazalo na koji način specifično hrišćanska imaginacija leži u osnovi njihovih stvaralačkih dostignuća. Čineći to, ove knjige upućuju izazov tome što je jedan veliki mislilac nazvao „uglađenim preziranjem“ hrišćanske vere: odbacujući hrišćansku veru, može li iole ozbiljan intelektualac pristati da mirne duše istovremeno odbaci i sve one pomake, širenja obzorja, sva bogatstva koja je ona pružila individualnoj i kolektivnoj imaginaciji? Kako bi, na kraju krajeva, izgledao naš svet ako bismo sebe ubedili da se treba ratosiljati nasleđa hrišćanske imaginacije? Autori ovih knjiga se nadaju da će odgovor na to pitanje biti konstruktivno zabrinjavajuć – možda dovoljno zabrinjavajuć da omogući ozbiljniju raspravu o veri u savremenoj kulturi. Izgleda da je postao običaj da se svako ko piše knjigu o Dostojevskom pravda za to što je dodaje već postojećoj ogromnoj biblioteci, ali ako su neke od ideja izraženih na stranicama koje slede – posebno one koje najviše duguju Mihailu Bahtinu – tačne, onda nijedna knjiga na tu temu neće biti potpuno izlišna, budući da je sam Dostojevski pretpostavljao da je ono glavno čemu pisanje teži upravo nastavak dijaloga. Stoga se neću pravdati; i zaista, pisanje ove knjige je bilo tako veliki podsticaj i zadovoljstvo da bih smatrao i nezahvalnošću i neistinom kad bih se zbog nje izvinjavao. Umesto izvinjenja, srećan sam što mogu da izrazim duboku zahvalnost svima onima koji su doprineli da rad na knjizi bude takvo zadovoljstvo. Stiven Prikit mi je prvi dao ideju da je napišem, a ja se nadam da zbog toga neće zažaliti. Građa za nju je postepeno prikupljana tokom dve godine, sve dok mi uprava Anglikanske crkve, saglasivši se da Arhiepiskop može povremeno dobiti studijsko odsustvo, nije omogućila da se u leto 2007. godine intezivno posvetim pisanju. Da nisam dobio tu priliku, završni rad na knjizi trajao bi kudikamo duže. Deo svog odsustva proveo sam u prijatnom okruženju univerziteta Džordžtaun, gde su mi predsednik Džon De Đoja i članovi tamošnje jezuitske zajednice, posebno Džon Lengan, rektor jezuitskog doma, pružili toplu dobrodošlicu. U posveti ove knjige izražavam zahvalnost svima koji su me tako ljubazno uključili u život svoje zajednice tokom nekoliko nedelja juna 2007. godine. Ja ni u kom slučaju nisam akademski stručnjak za rusku književnost, i sa zahvalnošću sam se oslanjao na pomoć nekoliko prijatelja koji su mi svojim sugestijama pomagali u izboru literature i razmišljanjima. Njima, i svima koji su tokom ovih godina delili, nadahnjivali i produbljivali moje interesovanje za ovu oblast, između ostalog i pozajmljujući ili poklanjajući mi relevantne knjige i članke, dugujem zahvalnost, a posebno Džonu Arnoldu, Denisu Bredliju, Rut Kouts, Katrioni Keli, Robinu Milneru-Galendu, Stjuartu Saderlendu i Džonatanu Satonu. Nisam pošao od toga da čitaoci ove knjige poznaju ruski jezik (iako sam u bibliografiji naveo dela na ruskom), te zato nisam navodio citate prema standardnom ruskom izdanju dela Dostojevskog. To me je dovelo do izvesnih nedoumica: naime, ne postoji nešto što bi bilo „standardni“ engleski prevod, a prednosti i mane različitih verzija na tržištu nije lako komparativno proceniti. Opredelio sam se da citiram iz verovatno najdostupnijih prevoda, a to su tekuća izdanja Penguin Classics, s izuzetkom Mladića, za koji sam koristio noviji prevod Ričarda Pevira i Larise Volohonski. Veoma retko, modifikovao sam tekst objavljenog prevoda ako nisam njime bio zadovoljan, ili ako bih primetio da prevod koji koristim nije uspeo da prenese određene dvoznačnosti originala. Rouen Vilijams Kenterberi, avgust 2007.

Dostojevski Trenutna poplava knjiga neprijateljski nastrojenih prema religiji biće jednog dana zanimljiva tema neke sociološke analize. One dosledno sugerišu jedno viđenje religije koje bi, ako bi se ozbiljno shvatilo, obesmislilo i čitav niz drugih sistema značenja, pa i mnogo toga što bez razmišljanja smatramo naukom. Drugim rečima, one o veri govore maltene kao o nekom usamljenom zastranjivanju ljudskog razuma; kao o skupu nezasnovanih verovanja o opšte poznatim činjenicama koji – u najboljem slučaju – počiva na pogrešnim ili tankim argumentima. Autore tih knjiga obično ne zanima šta religiozni ljudi zaista rade i govore, kao ni opšte pitanje kako sistemi značenja ili „pogledi na svet“ funkcionišu. Sistemi značenja – životne filosofije, ako baš mora, iako ovaj izraz odmah zazvuči prilično ustajalo – funkcionišu tako što nam omogućavaju da pojave sagledamo kao povezane, a ne kao nasumične. Ovo, međutim, podrazumeva sposobnost da pojave sagledavamo u odnosu na druge pojave: to znači da napustimo ideju da postoji jedan osnovni i očigledan način gledanja na svet kojim svaka budala može da ovlada (a koji onda neki ljudi uporno hoće da nepotrebno zakomplikuju), i još, da shvatimo da je viđenje sveta i mogućnost da govorimo o tome što vidimo nešto što se uči, skup veština koje nam omogućavaju da povezujemo stvari i da neki događaj ili pojavu vidimo kroz prizmu nekog drugog. Na strogo pragmatičnom nivou, posledica toga je iskustveno uopštavanje koje je karakteristično za zakone; na jednom sasvim drugačijem, ali ništa manje važnom nivou, to nas uvodi u svet metafore. A da neko ne bi pomislio da su ta dva nivoa radikalno zasebna, imajmo u vidu da je i sam „zakon“ metafora u kontekstu prirodnih procesa... Metafora je sveprisutna, svakako u naučnom diskursu (sebični geni, kompjuterski modeli moždanih procesa, da i ne pominjemo veličanstvene ekstravagantnosti teorijske fizike), i ta sveprisutnost bi morala da nas odvrati od fikcije da postoji čist i očigledan jezik svake discipline. Nema nam druge do da koristimo reči koje imaju svoje istorije i obilje asocijacija; sagledati stvari u perspektivi široj od njihove neposredne pojavnosti znači koristiti jezik nad kojim nemamo punu kontrolu kako bismo odgovorili na okruženje u kome stvari zahtevaju da u njima vidimo više no što bilo koji pojedinačni sistem opažanja može da obuhvati. Što će reći, nijedan sistem percepcije i recepcije sveta ne može a da ne zavisi od imaginacije, sposobnosti da se sagleda svet koji se opire svakom konačnom određenju o tome kako će biti opisan; da se tom svetu obraća i da se iz njega progovara. Čak i oni opisi stvarnosti za koje se misli da su ponajviše redukcionistički još uvek posežu za metaforom, još uvek zavise od reči koje su naučene i koje je već neko koristio. Prema tome, nije teško uvideti manjkavost shvatanja po kome je intelektualni svet borba dve suparničke slike, utemeljenih i neutemeljenih načina da opišemo stvari, egzaktnih i nerealnih perspektiva, ili čak prirodnih i natprirodnih viđenja; da na duge staze takvo shvatanje preti da proždere samo sebe, ako je to za čim se traga goli apsolut. Kako ćemo kulturološku raspravu pokrenuti s mrtve tačke ako se polazi od toga da su religiozni pogledi na svet rđavi opisi nečega o čemu se bolje može govoriti jednostavnijim rečnikom? Ovo zahteva napor da se do kraja isprati šta je upravo to što jezik određene religiozne tradicije omogućava svojim vernicima da vide – odnosno, šta su njeni imaginativni resursi. Kada vernici, na način koji nevernici mogu prepoznati, učestvuju u društvenim zbivanjima, politici i umetnosti (što oni svakodnevno čine, ma šta o tome mislili kritičari vere), kako njihova tradicija konkretno i specifično oblikuje njihovo viđenje? Ne u formi imperativa koji navodno proizlaze iz njihove religije (neka izvine brojni novinski komentatori). Reč je o tome u kojim kategorijama oni vide pojave i ljude, koje su to metafore koje otkrivaju nove dimenzije u svetu koji oni nastanjuju zajedno sa nevernicima. Taj repertoar resursa odlikuje se – u svakoj religioznoj tradiciji – haotičnom raznovrsnošću, i ne svodi se samo na nekoliko glavnih ideja i učenja. On obuhvata vizuelnu i slušnu komponentu – ono što se peva i gleda, kao i ono što se govori. On obuhvata formativne prakse, obrede, koji ostavljaju svoje semantičke tragove na neočekivanim mestima. A obuhvata i manje ili više kompleksno nasleđe drugih koji su svetu pristupali na isti način. Formiranje kolektivnih misaonih struktura je nešto na čemu vernici i dalje manje-više svakodnevno rade, i mora se priznati da je to proces koji je neuporedivo kompleksniji od repetitivnog dogmatizma za koji se tako često misli da je jedina briga svih koji upotrebljavaju religiozni diskurs. Pokazati ovaj proces je isto što i izložiti šta on znači u praksi konkretnih ljudi; edicija (The Making of the Christian Imagination) u okviru koje se ova knjiga pojavila, pokušaj je da se prikaže kolektivna imaginacija na delu – i u procesu njenog daljeg oblikovanja i razvoja – i kako se ona pokazuje u različitim pojedinačnim stvaralačkim naporima. Budući da smo u opasnosti da podlegnemo razornoj kulturnoj amneziji, jer više ne znamo kako u praksi izgleda religiozno opredeljenje, ove knjige žele da pokažu da je verovanje „u praksi“ nešto mnogo više no sleđenje apstraktnih imperativa i opštih opredeljenja. One su posvećene stvaralačkim umovima koji se smatraju nosiocima nekih od najinovativnijih kulturnih tokova u istoriji Zapada (i ne samo Zapada), kako bi se pokazalo na koji način specifično hrišćanska imaginacija leži u osnovi njihovih stvaralačkih dostignuća. Čineći to, ove knjige upućuju izazov tome što je jedan veliki mislilac nazvao „uglađenim preziranjem“ hrišćanske vere: odbacujući hrišćansku veru, može li iole ozbiljan intelektualac pristati da mirne duše istovremeno odbaci i sve one pomake, širenja obzorja, sva bogatstva koja je ona pružila individualnoj i kolektivnoj imaginaciji? Kako bi, na kraju krajeva, izgledao naš svet ako bismo sebe ubedili da se treba ratosiljati nasleđa hrišćanske imaginacije? Autori ovih knjiga se nadaju da će odgovor na to pitanje biti konstruktivno zabrinjavajuć – možda dovoljno zabrinjavajuć da omogući ozbiljniju raspravu o veri u savremenoj kulturi. Izgleda da je postao običaj da se svako ko piše knjigu o Dostojevskom pravda za to što je dodaje već postojećoj ogromnoj biblioteci, ali ako su neke od ideja izraženih na stranicama koje slede – posebno one koje najviše duguju Mihailu Bahtinu – tačne, onda nijedna knjiga na tu temu neće biti potpuno izlišna, budući da je sam Dostojevski pretpostavljao da je ono glavno čemu pisanje teži upravo nastavak dijaloga. Stoga se neću pravdati; i zaista, pisanje ove knjige je bilo tako veliki podsticaj i zadovoljstvo da bih smatrao i nezahvalnošću i neistinom kad bih se zbog nje izvinjavao. Umesto izvinjenja, srećan sam što mogu da izrazim duboku zahvalnost svima onima koji su doprineli da rad na knjizi bude takvo zadovoljstvo. Stiven Prikit mi je prvi dao ideju da je napišem, a ja se nadam da zbog toga neće zažaliti. Građa za nju je postepeno prikupljana tokom dve godine, sve dok mi uprava Anglikanske crkve, saglasivši se da Arhiepiskop može povremeno dobiti studijsko odsustvo, nije omogućila da se u leto 2007. godine intezivno posvetim pisanju. Da nisam dobio tu priliku, završni rad na knjizi trajao bi kudikamo duže. Deo svog odsustva proveo sam u prijatnom okruženju univerziteta Džordžtaun, gde su mi predsednik Džon De Đoja i članovi tamošnje jezuitske zajednice, posebno Džon Lengan, rektor jezuitskog doma, pružili toplu dobrodošlicu. U posveti ove knjige izražavam zahvalnost svima koji su me tako ljubazno uključili u život svoje zajednice tokom nekoliko nedelja juna 2007. godine. Ja ni u kom slučaju nisam akademski stručnjak za rusku književnost, i sa zahvalnošću sam se oslanjao na pomoć nekoliko prijatelja koji su mi svojim sugestijama pomagali u izboru literature i razmišljanjima. Njima, i svima koji su tokom ovih godina delili, nadahnjivali i produbljivali moje interesovanje za ovu oblast, između ostalog i pozajmljujući ili poklanjajući mi relevantne knjige i članke, dugujem zahvalnost, a posebno Džonu Arnoldu, Denisu Bredliju, Rut Kouts, Katrioni Keli, Robinu Milneru-Galendu, Stjuartu Saderlendu i Džonatanu Satonu. Nisam pošao od toga da čitaoci ove knjige poznaju ruski jezik (iako sam u bibliografiji naveo dela na ruskom), te zato nisam navodio citate prema standardnom ruskom izdanju dela Dostojevskog. To me je dovelo do izvesnih nedoumica: naime, ne postoji nešto što bi bilo „standardni“ engleski prevod, a prednosti i mane različitih verzija na tržištu nije lako komparativno proceniti. Opredelio sam se da citiram iz verovatno najdostupnijih prevoda, a to su tekuća izdanja Penguin Classics, s izuzetkom Mladića, za koji sam koristio noviji prevod Ričarda Pevira i Larise Volohonski. Veoma retko, modifikovao sam tekst objavljenog prevoda ako nisam njime bio zadovoljan, ili ako bih primetio da prevod koji koristim nije uspeo da prenese određene dvoznačnosti originala. Rouen Vilijams Kenterberi, avgust 2007. Prikaži više