Generalno dobro očuvana , malo neuglednija prednja korica i blaga zaprljanost a4 format 231 strana 550 grama Proizvodnja testenine u Jugoslaviji u proteklih nekoliko decenija u društvenom, a 90 – tih godina u privatnom sektoru je u stalnom porastu. Izgrađeni su novi savremeni pogoni za proizvodnju testenine. Značajnije količine testenine su proizvedene nakon montiranja savremene opreme i kompjuterizacije tehnološkog procesa. Da bi se lakše upravljalo tehnološkim procesom i savremenim mašinama (opremom) u pogonima za proizvodnju testenine zaposleni stručnjaci bi trebalo da prate novine iz oblasti teorije i da stalno dopunjuju saznanja iz prakse. Iz tih razloga javila se potreba za prvim izdanjem knjige o proizvodnji testenine. U knjizi je posvećena pažnja svim segmentima koji se odnose na: sirovine, opise opreme i principe tehnološke obrade u proizvodnji testenine, osnove tehnološko-mehaničkih i energetskih proračuna. Knjiga sadrži poglavlja o: sirovinama, tehnologijama proizvodnje testenine sa pratećom opremom, kontroli gotovih proizvoda, normativima utroška sirovina, energije, kompjuterizaciji, pakovanju, skladištenju i zaštiti gotovih proizvoda i druge podatke koje je potrebno poznavati za racionalno vođenje procesa proizvodnje kvalitetne testenine. Knjiga sadrži teoretske osnove koje su neophodne za bolje razumevanje i pronalaženje najboljih praktičnih rešenja u proizvodnji. Knjiga je napisana sa željom da se pomogne stručnjacima iz oblasti proizvodnje testenine i svima koji su zainteresovani da iz ove oblasti saznaju nešto više i da na jednom mestu dođu do većeg broja podataka. Mr Gordana Bejarović U stalnoj potrazi za pronalaženjem odgovora na mnoga pitanja iz oblasti proizvodnje testenine nailazila sam na mnogobrojne poteškoće jer je kod nas iz ove oblasti publikovan nevelik broj radova i prevoda. Nakon dugogodišnje prakse i sakupljanja informacija iz oblasti proizvodnje testenina ohrabrila sam se i došla na ideju da stečeno znanje sistematizujem i objavim. Imala sam privilegiju da od velikog broja koleginica i kolega dobijem podršku da u ova teška vremena skupim dovoljnu količinu energije i uputim se u zaista tešku oblast – PISANJA. Iskreno rečeno nije bilo lako. ali uz dobronamerne savete i uz stručnu podršku stigla sam do kraja. Iskreno sam zahvalna svima koji su mi pomogli da prebrodim krizne trenutke i nastavim sa pisanjem. Unapred se izvinjavam onima koje ne pomenem a koji su na razne načine i u raznim fazama moga stručnog usavršavanja ostavili traga. Prvi u tom nizu je bio Prof. dr Ljubomiru Milatović koji mi je svojim entuzijazmom i energijom otvore vrata ove oblasti, zatim Prof. dr Gavri Kaluđerski kod koga sam nastavila svoje stručno usavršavanje i mr Radmili Sekulić koja mi je davala korisne savete kako savladati veštinu pisanja. Zahvaljujem se ljudima iz moje radne sredine AD“DANUBIUS“ – Novi Sad koji su mi omogućili da se stručno usavršavam a posebno koleginicama iz laboratorije Nadi Stakić, Ljubinki Marković, Danici Đurdević i Aranki Terek koje su mi pomogle u laboratorijskim ispitivanjima. Iskreno sam zahvalna Žabić Novaku koji mi je pomogao da donesem konačnu odluku da napišem ovu knjigu. Za nesebičnu stručnu pomoć zahvaljujem se dr Mirjani Kovačev-Đolai koja mi je poklonila veliki broj sati dajući korisne savete oko usaglašavanja terminologije i same koncepcije knjige. Zahvaljujem se dr Roziki Vukobratović i dr Đordu Psodorov koji su mi dali korisne savete iz oblasti tehnologije proizvodnje testenine. Zahvaljujcm se Prof. dr Slobodanu Gaćeša, dr Jasni Mastilović i Dunji Gaćeša koji su mi pomogli oko tehničke pripreme knjige. Profesorki Jeleni Ratkov se zahvaljujem za pruženu stručnu pomoć oko lektorisanja teksta. Zahvaljujem se štampariji Lito Studio i Evelin Mesaroš-Sigeti za tehničku pripremu. 3.07.2000. Novi Sad Gordana Bejarović Kod nas o testenini nije puno pisano, pa je ovo prilika da se o ovoj temi, na jedno-stavan način, objasne neki osnovni pojmovi. Dinamičan način življenja ima za tendenciju da se pojednostavi i vremenski skrati način pripremanja zdravog i jeftinog obroka. Danas je testenina privilegija i bogatih i siromašnih koju zbog lake svarljivosti (u organizmu) konzumiraju i bolesni i zdravi. Prihvataju je na isti način i makrobiotičari i vegeterijanci, gurmani i sladokusci. Testenina ima i strateški značaj, može se dugo i bez posebnih uslova čuvati, lako se priprema i jedna je od glavnih namirnica u slučaju vanrednih okolnosti. U celom svetu testenina predstavlja „italijansku nacionalnu hranu“. Na osnovu arheoloških nalaza utvrđeno je da su za testeninu znali još i stari Etrurci. Na ornamentima u grobnicama dati su prikazi komada testa u obliku rolnica sličnih današnjim kanelonima i testa u obliku ploča sličnih lazanjama. Pretpostavlja se da je testenina dobila ime od reči „TRII“ što na sicilijanskom dijalektu označava tip suve testenine, a na arapskom dijalektu označava vlaknast oblik testenine. Jedna od mnogih legendi o pravoj prapostojbini testenine najverovatnije potiče iz Arabije. Koristila se kao osušena hrana u karavanima pri prolascima kroz pustinju, odatle je u 12 veku prenesena na Siciliju u vreme osvajanja arapskih plemena. Druga legenda je zanimljiva hipoteza da je prapostojbina testenine KINA. Na misteriozan način došlo se do recepture za testeninu. Moreplovac Marko Polo nakon avanturističkih putovanja preneo ju je u Italiju pod nazivom ŠPAGETI odakle se proširila njena upotreba u celoj Evropi. Poznata je i napuljska legenda koju je ispričala Matilda Carao o jelu koje je pri-premila mlada Jevanella vojnicima iz puka Frederika, švapskog plemića koji je ujedno bio i kralj Napulja, 1220. godine. Ovu čarobnu veštinu naučila je od majstora po imenu Chico koji se dugi niz godina bavio alhemijskim ispitivanjima. Bez obzira da li su to bili Etrurci, arapski nomadi, lepa žena iz Napulja ili mornar po legendi avanturista, postoje mnoge priče, ali samo je jedna istina: testeninu onakvu kakvu je mi danas poznajemo svetu su dali Italijani, barem u periodu od poslednja tri veka. Na Balkan, naročito u primorske krajeve testeninu su doneli Mlečani, za vreme vladavine ovim krajevima. Tu se testenina odomaćila u tolikoj meri da je njena važnost postala gotovo jednaka važnosti hleba. Osim u severnim delovima, potrošnja testenine se nije naročito raširila po ostalim krajevima Jugoslavije. Ona je stalna hrana vojsci, zastupljena je u drušvenoj i zdravstvenoj ishrani i upotrebljava se kao hrana sportista. HLL3

ISBN: 9788674941300 Broj strana: 328 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 16.3x23.5 cm Godina izdanja: 2014. Izdavač: Zepter book Trenutna poplava knjiga neprijateljski nastrojenih prema religiji biće jednog dana zanimljiva tema neke sociološke analize. One dosledno sugerišu jedno viđenje religije koje bi, ako bi se ozbiljno shvatilo, obesmislilo i čitav niz drugih sistema značenja, pa i mnogo toga što bez razmišljanja smatramo naukom. Drugim rečima, one o veri govore maltene kao o nekom usamljenom zastranjivanju ljudskog razuma; kao o skupu nezasnovanih verovanja o opšte poznatim činjenicama koji – u najboljem slučaju – počiva na pogrešnim ili tankim argumentima. Autore tih knjiga obično ne zanima šta religiozni ljudi zaista rade i govore, kao ni opšte pitanje kako sistemi značenja ili „pogledi na svet“ funkcionišu. Sistemi značenja – životne filosofije, ako baš mora, iako ovaj izraz odmah zazvuči prilično ustajalo – funkcionišu tako što nam omogućavaju da pojave sagledamo kao povezane, a ne kao nasumične. Ovo, međutim, podrazumeva sposobnost da pojave sagledavamo u odnosu na druge pojave: to znači da napustimo ideju da postoji jedan osnovni i očigledan način gledanja na svet kojim svaka budala može da ovlada (a koji onda neki ljudi uporno hoće da nepotrebno zakomplikuju), i još, da shvatimo da je viđenje sveta i mogućnost da govorimo o tome što vidimo nešto što se uči, skup veština koje nam omogućavaju da povezujemo stvari i da neki događaj ili pojavu vidimo kroz prizmu nekog drugog. Na strogo pragmatičnom nivou, posledica toga je iskustveno uopštavanje koje je karakteristično za zakone; na jednom sasvim drugačijem, ali ništa manje važnom nivou, to nas uvodi u svet metafore. A da neko ne bi pomislio da su ta dva nivoa radikalno zasebna, imajmo u vidu da je i sam „zakon“ metafora u kontekstu prirodnih procesa... Metafora je sveprisutna, svakako u naučnom diskursu (sebični geni, kompjuterski modeli moždanih procesa, da i ne pominjemo veličanstvene ekstravagantnosti teorijske fizike), i ta sveprisutnost bi morala da nas odvrati od fikcije da postoji čist i očigledan jezik svake discipline. Nema nam druge do da koristimo reči koje imaju svoje istorije i obilje asocijacija; sagledati stvari u perspektivi široj od njihove neposredne pojavnosti znači koristiti jezik nad kojim nemamo punu kontrolu kako bismo odgovorili na okruženje u kome stvari zahtevaju da u njima vidimo više no što bilo koji pojedinačni sistem opažanja može da obuhvati. Što će reći, nijedan sistem percepcije i recepcije sveta ne može a da ne zavisi od imaginacije, sposobnosti da se sagleda svet koji se opire svakom konačnom određenju o tome kako će biti opisan; da se tom svetu obraća i da se iz njega progovara. Čak i oni opisi stvarnosti za koje se misli da su ponajviše redukcionistički još uvek posežu za metaforom, još uvek zavise od reči koje su naučene i koje je već neko koristio. Prema tome, nije teško uvideti manjkavost shvatanja po kome je intelektualni svet borba dve suparničke slike, utemeljenih i neutemeljenih načina da opišemo stvari, egzaktnih i nerealnih perspektiva, ili čak prirodnih i natprirodnih viđenja; da na duge staze takvo shvatanje preti da proždere samo sebe, ako je to za čim se traga goli apsolut. Kako ćemo kulturološku raspravu pokrenuti s mrtve tačke ako se polazi od toga da su religiozni pogledi na svet rđavi opisi nečega o čemu se bolje može govoriti jednostavnijim rečnikom? Ovo zahteva napor da se do kraja isprati šta je upravo to što jezik određene religiozne tradicije omogućava svojim vernicima da vide – odnosno, šta su njeni imaginativni resursi. Kada vernici, na način koji nevernici mogu prepoznati, učestvuju u društvenim zbivanjima, politici i umetnosti (što oni svakodnevno čine, ma šta o tome mislili kritičari vere), kako njihova tradicija konkretno i specifično oblikuje njihovo viđenje? Ne u formi imperativa koji navodno proizlaze iz njihove religije (neka izvine brojni novinski komentatori). Reč je o tome u kojim kategorijama oni vide pojave i ljude, koje su to metafore koje otkrivaju nove dimenzije u svetu koji oni nastanjuju zajedno sa nevernicima. Taj repertoar resursa odlikuje se – u svakoj religioznoj tradiciji – haotičnom raznovrsnošću, i ne svodi se samo na nekoliko glavnih ideja i učenja. On obuhvata vizuelnu i slušnu komponentu – ono što se peva i gleda, kao i ono što se govori. On obuhvata formativne prakse, obrede, koji ostavljaju svoje semantičke tragove na neočekivanim mestima. A obuhvata i manje ili više kompleksno nasleđe drugih koji su svetu pristupali na isti način. Formiranje kolektivnih misaonih struktura je nešto na čemu vernici i dalje manje-više svakodnevno rade, i mora se priznati da je to proces koji je neuporedivo kompleksniji od repetitivnog dogmatizma za koji se tako često misli da je jedina briga svih koji upotrebljavaju religiozni diskurs. Pokazati ovaj proces je isto što i izložiti šta on znači u praksi konkretnih ljudi; edicija (The Making of the Christian Imagination) u okviru koje se ova knjiga pojavila, pokušaj je da se prikaže kolektivna imaginacija na delu – i u procesu njenog daljeg oblikovanja i razvoja – i kako se ona pokazuje u različitim pojedinačnim stvaralačkim naporima. Budući da smo u opasnosti da podlegnemo razornoj kulturnoj amneziji, jer više ne znamo kako u praksi izgleda religiozno opredeljenje, ove knjige žele da pokažu da je verovanje „u praksi“ nešto mnogo više no sleđenje apstraktnih imperativa i opštih opredeljenja. One su posvećene stvaralačkim umovima koji se smatraju nosiocima nekih od najinovativnijih kulturnih tokova u istoriji Zapada (i ne samo Zapada), kako bi se pokazalo na koji način specifično hrišćanska imaginacija leži u osnovi njihovih stvaralačkih dostignuća. Čineći to, ove knjige upućuju izazov tome što je jedan veliki mislilac nazvao „uglađenim preziranjem“ hrišćanske vere: odbacujući hrišćansku veru, može li iole ozbiljan intelektualac pristati da mirne duše istovremeno odbaci i sve one pomake, širenja obzorja, sva bogatstva koja je ona pružila individualnoj i kolektivnoj imaginaciji? Kako bi, na kraju krajeva, izgledao naš svet ako bismo sebe ubedili da se treba ratosiljati nasleđa hrišćanske imaginacije? Autori ovih knjiga se nadaju da će odgovor na to pitanje biti konstruktivno zabrinjavajuć – možda dovoljno zabrinjavajuć da omogući ozbiljniju raspravu o veri u savremenoj kulturi. Izgleda da je postao običaj da se svako ko piše knjigu o Dostojevskom pravda za to što je dodaje već postojećoj ogromnoj biblioteci, ali ako su neke od ideja izraženih na stranicama koje slede – posebno one koje najviše duguju Mihailu Bahtinu – tačne, onda nijedna knjiga na tu temu neće biti potpuno izlišna, budući da je sam Dostojevski pretpostavljao da je ono glavno čemu pisanje teži upravo nastavak dijaloga. Stoga se neću pravdati; i zaista, pisanje ove knjige je bilo tako veliki podsticaj i zadovoljstvo da bih smatrao i nezahvalnošću i neistinom kad bih se zbog nje izvinjavao. Umesto izvinjenja, srećan sam što mogu da izrazim duboku zahvalnost svima onima koji su doprineli da rad na knjizi bude takvo zadovoljstvo. Stiven Prikit mi je prvi dao ideju da je napišem, a ja se nadam da zbog toga neće zažaliti. Građa za nju je postepeno prikupljana tokom dve godine, sve dok mi uprava Anglikanske crkve, saglasivši se da Arhiepiskop može povremeno dobiti studijsko odsustvo, nije omogućila da se u leto 2007. godine intezivno posvetim pisanju. Da nisam dobio tu priliku, završni rad na knjizi trajao bi kudikamo duže. Deo svog odsustva proveo sam u prijatnom okruženju univerziteta Džordžtaun, gde su mi predsednik Džon De Đoja i članovi tamošnje jezuitske zajednice, posebno Džon Lengan, rektor jezuitskog doma, pružili toplu dobrodošlicu. U posveti ove knjige izražavam zahvalnost svima koji su me tako ljubazno uključili u život svoje zajednice tokom nekoliko nedelja juna 2007. godine. Ja ni u kom slučaju nisam akademski stručnjak za rusku književnost, i sa zahvalnošću sam se oslanjao na pomoć nekoliko prijatelja koji su mi svojim sugestijama pomagali u izboru literature i razmišljanjima. Njima, i svima koji su tokom ovih godina delili, nadahnjivali i produbljivali moje interesovanje za ovu oblast, između ostalog i pozajmljujući ili poklanjajući mi relevantne knjige i članke, dugujem zahvalnost, a posebno Džonu Arnoldu, Denisu Bredliju, Rut Kouts, Katrioni Keli, Robinu Milneru-Galendu, Stjuartu Saderlendu i Džonatanu Satonu. Nisam pošao od toga da čitaoci ove knjige poznaju ruski jezik (iako sam u bibliografiji naveo dela na ruskom), te zato nisam navodio citate prema standardnom ruskom izdanju dela Dostojevskog. To me je dovelo do izvesnih nedoumica: naime, ne postoji nešto što bi bilo „standardni“ engleski prevod, a prednosti i mane različitih verzija na tržištu nije lako komparativno proceniti. Opredelio sam se da citiram iz verovatno najdostupnijih prevoda, a to su tekuća izdanja Penguin Classics, s izuzetkom Mladića, za koji sam koristio noviji prevod Ričarda Pevira i Larise Volohonski. Veoma retko, modifikovao sam tekst objavljenog prevoda ako nisam njime bio zadovoljan, ili ako bih primetio da prevod koji koristim nije uspeo da prenese određene dvoznačnosti originala. Rouen Vilijams Kenterberi, avgust 2007.

Autor: Arhiepiskop Rouen Vilijams Povez: broširan Br. strana: 327 Format: 13,5 x 20 Knjiga je u odličnom stanju! Trenutna poplava knjiga neprijateljski nastrojenih prema religiji biće jednog dana zanimljiva tema neke sociološke analize. One dosledno sugerišu jedno viđenje religije koje bi, ako bi se ozbiljno shvatilo, obesmislilo i čitav niz drugih sistema značenja, pa i mnogo toga što bez razmišljanja smatramo naukom. Drugim rečima, one o veri govore maltene kao o nekom usamljenom zastranjivanju ljudskog razuma; kao o skupu nezasnovanih verovanja o opšte poznatim činjenicama koji – u najboljem slučaju – počiva na pogrešnim ili tankim argumentima. Autore tih knjiga obično ne zanima šta religiozni ljudi zaista rade i govore, kao ni opšte pitanje kako sistemi značenja ili „pogledi na svet“ funkcionišu. Sistemi značenja – životne filosofije, ako baš mora, iako ovaj izraz odmah zazvuči prilično ustajalo – funkcionišu tako što nam omogućavaju da pojave sagledamo kao povezane, a ne kao nasumične. Ovo, međutim, podrazumeva sposobnost da pojave sagledavamo u odnosu na druge pojave: to znači da napustimo ideju da postoji jedan osnovni i očigledan način gledanja na svet kojim svaka budala može da ovlada (a koji onda neki ljudi uporno hoće da nepotrebno zakomplikuju), i još, da shvatimo da je viđenje sveta i mogućnost da govorimo o tome što vidimo nešto što se uči, skup veština koje nam omogućavaju da povezujemo stvari i da neki događaj ili pojavu vidimo kroz prizmu nekog drugog. Na strogo pragmatičnom nivou, posledica toga je iskustveno uopštavanje koje je karakteristično za zakone; na jednom sasvim drugačijem, ali ništa manje važnom nivou, to nas uvodi u svet metafore. A da neko ne bi pomislio da su ta dva nivoa radikalno zasebna, imajmo u vidu da je i sam „zakon“ metafora u kontekstu prirodnih procesa... Metafora je sveprisutna, svakako u naučnom diskursu (sebični geni, kompjuterski modeli moždanih procesa, da i ne pominjemo veličanstvene ekstravagantnosti teorijske fizike), i ta sveprisutnost bi morala da nas odvrati od fikcije da postoji čist i očigledan jezik svake discipline. Nema nam druge do da koristimo reči koje imaju svoje istorije i obilje asocijacija; sagledati stvari u perspektivi široj od njihove neposredne pojavnosti znači koristiti jezik nad kojim nemamo punu kontrolu kako bismo odgovorili na okruženje u kome stvari zahtevaju da u njima vidimo više no što bilo koji pojedinačni sistem opažanja može da obuhvati. Što će reći, nijedan sistem percepcije i recepcije sveta ne može a da ne zavisi od imaginacije, sposobnosti da se sagleda svet koji se opire svakom konačnom određenju o tome kako će biti opisan; da se tom svetu obraća i da se iz njega progovara. Čak i oni opisi stvarnosti za koje se misli da su ponajviše redukcionistički još uvek posežu za metaforom, još uvek zavise od reči koje su naučene i koje je već neko koristio. Prema tome, nije teško uvideti manjkavost shvatanja po kome je intelektualni svet borba dve suparničke slike, utemeljenih i neutemeljenih načina da opišemo stvari, egzaktnih i nerealnih perspektiva, ili čak prirodnih i natprirodnih viđenja; da na duge staze takvo shvatanje preti da proždere samo sebe, ako je to za čim se traga goli apsolut. Kako ćemo kulturološku raspravu pokrenuti s mrtve tačke ako se polazi od toga da su religiozni pogledi na svet rđavi opisi nečega o čemu se bolje može govoriti jednostavnijim rečnikom? Ovo zahteva napor da se do kraja isprati šta je upravo to što jezik određene religiozne tradicije omogućava svojim vernicima da vide – odnosno, šta su njeni imaginativni resursi. Kada vernici, na način koji nevernici mogu prepoznati, učestvuju u društvenim zbivanjima, politici i umetnosti (što oni svakodnevno čine, ma šta o tome mislili kritičari vere), kako njihova tradicija konkretno i specifično oblikuje njihovo viđenje? Ne u formi imperativa koji navodno proizlaze iz njihove religije (neka izvine brojni novinski komentatori). Reč je o tome u kojim kategorijama oni vide pojave i ljude, koje su to metafore koje otkrivaju nove dimenzije u svetu koji oni nastanjuju zajedno sa nevernicima. Taj repertoar resursa odlikuje se – u svakoj religioznoj tradiciji – haotičnom raznovrsnošću, i ne svodi se samo na nekoliko glavnih ideja i učenja. On obuhvata vizuelnu i slušnu komponentu – ono što se peva i gleda, kao i ono što se govori. On obuhvata formativne prakse, obrede, koji ostavljaju svoje semantičke tragove na neočekivanim mestima. A obuhvata i manje ili više kompleksno nasleđe drugih koji su svetu pristupali na isti način. Formiranje kolektivnih misaonih struktura je nešto na čemu vernici i dalje manje-više svakodnevno rade, i mora se priznati da je to proces koji je neuporedivo kompleksniji od repetitivnog dogmatizma za koji se tako često misli da je jedina briga svih koji upotrebljavaju religiozni diskurs. Pokazati ovaj proces je isto što i izložiti šta on znači u praksi konkretnih ljudi; edicija (The Making of the Christian Imagination) u okviru koje se ova knjiga pojavila, pokušaj je da se prikaže kolektivna imaginacija na delu – i u procesu njenog daljeg oblikovanja i razvoja – i kako se ona pokazuje u različitim pojedinačnim stvaralačkim naporima. Budući da smo u opasnosti da podlegnemo razornoj kulturnoj amneziji, jer više ne znamo kako u praksi izgleda religiozno opredeljenje, ove knjige žele da pokažu da je verovanje „u praksi“ nešto mnogo više no sleđenje apstraktnih imperativa i opštih opredeljenja. One su posvećene stvaralačkim umovima koji se smatraju nosiocima nekih od najinovativnijih kulturnih tokova u istoriji Zapada (i ne samo Zapada), kako bi se pokazalo na koji način specifično hrišćanska imaginacija leži u osnovi njihovih stvaralačkih dostignuća. Čineći to, ove knjige upućuju izazov tome što je jedan veliki mislilac nazvao „uglađenim preziranjem“ hrišćanske vere: odbacujući hrišćansku veru, može li iole ozbiljan intelektualac pristati da mirne duše istovremeno odbaci i sve one pomake, širenja obzorja, sva bogatstva koja je ona pružila individualnoj i kolektivnoj imaginaciji? Kako bi, na kraju krajeva, izgledao naš svet ako bismo sebe ubedili da se treba ratosiljati nasleđa hrišćanske imaginacije? Autori ovih knjiga se nadaju da će odgovor na to pitanje biti konstruktivno zabrinjavajuć – možda dovoljno zabrinjavajuć da omogući ozbiljniju raspravu o veri u savremenoj kulturi. Izgleda da je postao običaj da se svako ko piše knjigu o Dostojevskom pravda za to što je dodaje već postojećoj ogromnoj biblioteci, ali ako su neke od ideja izraženih na stranicama koje slede – posebno one koje najviše duguju Mihailu Bahtinu – tačne, onda nijedna knjiga na tu temu neće biti potpuno izlišna, budući da je sam Dostojevski pretpostavljao da je ono glavno čemu pisanje teži upravo nastavak dijaloga. Stoga se neću pravdati; i zaista, pisanje ove knjige je bilo tako veliki podsticaj i zadovoljstvo da bih smatrao i nezahvalnošću i neistinom kad bih se zbog nje izvinjavao. Umesto izvinjenja, srećan sam što mogu da izrazim duboku zahvalnost svima onima koji su doprineli da rad na knjizi bude takvo zadovoljstvo. Stiven Prikit mi je prvi dao ideju da je napišem, a ja se nadam da zbog toga neće zažaliti. Građa za nju je postepeno prikupljana tokom dve godine, sve dok mi uprava Anglikanske crkve, saglasivši se da Arhiepiskop može povremeno dobiti studijsko odsustvo, nije omogućila da se u leto 2007. godine intezivno posvetim pisanju. Da nisam dobio tu priliku, završni rad na knjizi trajao bi kudikamo duže. Deo svog odsustva proveo sam u prijatnom okruženju univerziteta Džordžtaun, gde su mi predsednik Džon De Đoja i članovi tamošnje jezuitske zajednice, posebno Džon Lengan, rektor jezuitskog doma, pružili toplu dobrodošlicu. U posveti ove knjige izražavam zahvalnost svima koji su me tako ljubazno uključili u život svoje zajednice tokom nekoliko nedelja juna 2007. godine. Ja ni u kom slučaju nisam akademski stručnjak za rusku književnost, i sa zahvalnošću sam se oslanjao na pomoć nekoliko prijatelja koji su mi svojim sugestijama pomagali u izboru literature i razmišljanjima. Njima, i svima koji su tokom ovih godina delili, nadahnjivali i produbljivali moje interesovanje za ovu oblast, između ostalog i pozajmljujući ili poklanjajući mi relevantne knjige i članke, dugujem zahvalnost, a posebno Džonu Arnoldu, Denisu Bredliju, Rut Kouts, Katrioni Keli, Robinu Milneru-Galendu, Stjuartu Saderlendu i Džonatanu Satonu. Nisam pošao od toga da čitaoci ove knjige poznaju ruski jezik (iako sam u bibliografiji naveo dela na ruskom), te zato nisam navodio citate prema standardnom ruskom izdanju dela Dostojevskog. To me je dovelo do izvesnih nedoumica: naime, ne postoji nešto što bi bilo „standardni“ engleski prevod, a prednosti i mane različitih verzija na tržištu nije lako komparativno proceniti. Opredelio sam se da citiram iz verovatno najdostupnijih prevoda, a to su tekuća izdanja Penguin Classics, s izuzetkom Mladića, za koji sam koristio noviji prevod Ričarda Pevira i Larise Volohonski. Veoma retko, modifikovao sam tekst objavljenog prevoda ako nisam njime bio zadovoljan, ili ako bih primetio da prevod koji koristim nije uspeo da prenese određene dvoznačnosti originala.

Dostojevski Trenutna poplava knjiga neprijateljski nastrojenih prema religiji biće jednog dana zanimljiva tema neke sociološke analize. One dosledno sugerišu jedno viđenje religije koje bi, ako bi se ozbiljno shvatilo, obesmislilo i čitav niz drugih sistema značenja, pa i mnogo toga što bez razmišljanja smatramo naukom. Drugim rečima, one o veri govore maltene kao o nekom usamljenom zastranjivanju ljudskog razuma; kao o skupu nezasnovanih verovanja o opšte poznatim činjenicama koji – u najboljem slučaju – počiva na pogrešnim ili tankim argumentima. Autore tih knjiga obično ne zanima šta religiozni ljudi zaista rade i govore, kao ni opšte pitanje kako sistemi značenja ili „pogledi na svet“ funkcionišu. Sistemi značenja – životne filosofije, ako baš mora, iako ovaj izraz odmah zazvuči prilično ustajalo – funkcionišu tako što nam omogućavaju da pojave sagledamo kao povezane, a ne kao nasumične. Ovo, međutim, podrazumeva sposobnost da pojave sagledavamo u odnosu na druge pojave: to znači da napustimo ideju da postoji jedan osnovni i očigledan način gledanja na svet kojim svaka budala može da ovlada (a koji onda neki ljudi uporno hoće da nepotrebno zakomplikuju), i još, da shvatimo da je viđenje sveta i mogućnost da govorimo o tome što vidimo nešto što se uči, skup veština koje nam omogućavaju da povezujemo stvari i da neki događaj ili pojavu vidimo kroz prizmu nekog drugog. Na strogo pragmatičnom nivou, posledica toga je iskustveno uopštavanje koje je karakteristično za zakone; na jednom sasvim drugačijem, ali ništa manje važnom nivou, to nas uvodi u svet metafore. A da neko ne bi pomislio da su ta dva nivoa radikalno zasebna, imajmo u vidu da je i sam „zakon“ metafora u kontekstu prirodnih procesa... Metafora je sveprisutna, svakako u naučnom diskursu (sebični geni, kompjuterski modeli moždanih procesa, da i ne pominjemo veličanstvene ekstravagantnosti teorijske fizike), i ta sveprisutnost bi morala da nas odvrati od fikcije da postoji čist i očigledan jezik svake discipline. Nema nam druge do da koristimo reči koje imaju svoje istorije i obilje asocijacija; sagledati stvari u perspektivi široj od njihove neposredne pojavnosti znači koristiti jezik nad kojim nemamo punu kontrolu kako bismo odgovorili na okruženje u kome stvari zahtevaju da u njima vidimo više no što bilo koji pojedinačni sistem opažanja može da obuhvati. Što će reći, nijedan sistem percepcije i recepcije sveta ne može a da ne zavisi od imaginacije, sposobnosti da se sagleda svet koji se opire svakom konačnom određenju o tome kako će biti opisan; da se tom svetu obraća i da se iz njega progovara. Čak i oni opisi stvarnosti za koje se misli da su ponajviše redukcionistički još uvek posežu za metaforom, još uvek zavise od reči koje su naučene i koje je već neko koristio. Prema tome, nije teško uvideti manjkavost shvatanja po kome je intelektualni svet borba dve suparničke slike, utemeljenih i neutemeljenih načina da opišemo stvari, egzaktnih i nerealnih perspektiva, ili čak prirodnih i natprirodnih viđenja; da na duge staze takvo shvatanje preti da proždere samo sebe, ako je to za čim se traga goli apsolut. Kako ćemo kulturološku raspravu pokrenuti s mrtve tačke ako se polazi od toga da su religiozni pogledi na svet rđavi opisi nečega o čemu se bolje može govoriti jednostavnijim rečnikom? Ovo zahteva napor da se do kraja isprati šta je upravo to što jezik određene religiozne tradicije omogućava svojim vernicima da vide – odnosno, šta su njeni imaginativni resursi. Kada vernici, na način koji nevernici mogu prepoznati, učestvuju u društvenim zbivanjima, politici i umetnosti (što oni svakodnevno čine, ma šta o tome mislili kritičari vere), kako njihova tradicija konkretno i specifično oblikuje njihovo viđenje? Ne u formi imperativa koji navodno proizlaze iz njihove religije (neka izvine brojni novinski komentatori). Reč je o tome u kojim kategorijama oni vide pojave i ljude, koje su to metafore koje otkrivaju nove dimenzije u svetu koji oni nastanjuju zajedno sa nevernicima. Taj repertoar resursa odlikuje se – u svakoj religioznoj tradiciji – haotičnom raznovrsnošću, i ne svodi se samo na nekoliko glavnih ideja i učenja. On obuhvata vizuelnu i slušnu komponentu – ono što se peva i gleda, kao i ono što se govori. On obuhvata formativne prakse, obrede, koji ostavljaju svoje semantičke tragove na neočekivanim mestima. A obuhvata i manje ili više kompleksno nasleđe drugih koji su svetu pristupali na isti način. Formiranje kolektivnih misaonih struktura je nešto na čemu vernici i dalje manje-više svakodnevno rade, i mora se priznati da je to proces koji je neuporedivo kompleksniji od repetitivnog dogmatizma za koji se tako često misli da je jedina briga svih koji upotrebljavaju religiozni diskurs. Pokazati ovaj proces je isto što i izložiti šta on znači u praksi konkretnih ljudi; edicija (The Making of the Christian Imagination) u okviru koje se ova knjiga pojavila, pokušaj je da se prikaže kolektivna imaginacija na delu – i u procesu njenog daljeg oblikovanja i razvoja – i kako se ona pokazuje u različitim pojedinačnim stvaralačkim naporima. Budući da smo u opasnosti da podlegnemo razornoj kulturnoj amneziji, jer više ne znamo kako u praksi izgleda religiozno opredeljenje, ove knjige žele da pokažu da je verovanje „u praksi“ nešto mnogo više no sleđenje apstraktnih imperativa i opštih opredeljenja. One su posvećene stvaralačkim umovima koji se smatraju nosiocima nekih od najinovativnijih kulturnih tokova u istoriji Zapada (i ne samo Zapada), kako bi se pokazalo na koji način specifično hrišćanska imaginacija leži u osnovi njihovih stvaralačkih dostignuća. Čineći to, ove knjige upućuju izazov tome što je jedan veliki mislilac nazvao „uglađenim preziranjem“ hrišćanske vere: odbacujući hrišćansku veru, može li iole ozbiljan intelektualac pristati da mirne duše istovremeno odbaci i sve one pomake, širenja obzorja, sva bogatstva koja je ona pružila individualnoj i kolektivnoj imaginaciji? Kako bi, na kraju krajeva, izgledao naš svet ako bismo sebe ubedili da se treba ratosiljati nasleđa hrišćanske imaginacije? Autori ovih knjiga se nadaju da će odgovor na to pitanje biti konstruktivno zabrinjavajuć – možda dovoljno zabrinjavajuć da omogući ozbiljniju raspravu o veri u savremenoj kulturi. Izgleda da je postao običaj da se svako ko piše knjigu o Dostojevskom pravda za to što je dodaje već postojećoj ogromnoj biblioteci, ali ako su neke od ideja izraženih na stranicama koje slede – posebno one koje najviše duguju Mihailu Bahtinu – tačne, onda nijedna knjiga na tu temu neće biti potpuno izlišna, budući da je sam Dostojevski pretpostavljao da je ono glavno čemu pisanje teži upravo nastavak dijaloga. Stoga se neću pravdati; i zaista, pisanje ove knjige je bilo tako veliki podsticaj i zadovoljstvo da bih smatrao i nezahvalnošću i neistinom kad bih se zbog nje izvinjavao. Umesto izvinjenja, srećan sam što mogu da izrazim duboku zahvalnost svima onima koji su doprineli da rad na knjizi bude takvo zadovoljstvo. Stiven Prikit mi je prvi dao ideju da je napišem, a ja se nadam da zbog toga neće zažaliti. Građa za nju je postepeno prikupljana tokom dve godine, sve dok mi uprava Anglikanske crkve, saglasivši se da Arhiepiskop može povremeno dobiti studijsko odsustvo, nije omogućila da se u leto 2007. godine intezivno posvetim pisanju. Da nisam dobio tu priliku, završni rad na knjizi trajao bi kudikamo duže. Deo svog odsustva proveo sam u prijatnom okruženju univerziteta Džordžtaun, gde su mi predsednik Džon De Đoja i članovi tamošnje jezuitske zajednice, posebno Džon Lengan, rektor jezuitskog doma, pružili toplu dobrodošlicu. U posveti ove knjige izražavam zahvalnost svima koji su me tako ljubazno uključili u život svoje zajednice tokom nekoliko nedelja juna 2007. godine. Ja ni u kom slučaju nisam akademski stručnjak za rusku književnost, i sa zahvalnošću sam se oslanjao na pomoć nekoliko prijatelja koji su mi svojim sugestijama pomagali u izboru literature i razmišljanjima. Njima, i svima koji su tokom ovih godina delili, nadahnjivali i produbljivali moje interesovanje za ovu oblast, između ostalog i pozajmljujući ili poklanjajući mi relevantne knjige i članke, dugujem zahvalnost, a posebno Džonu Arnoldu, Denisu Bredliju, Rut Kouts, Katrioni Keli, Robinu Milneru-Galendu, Stjuartu Saderlendu i Džonatanu Satonu. Nisam pošao od toga da čitaoci ove knjige poznaju ruski jezik (iako sam u bibliografiji naveo dela na ruskom), te zato nisam navodio citate prema standardnom ruskom izdanju dela Dostojevskog. To me je dovelo do izvesnih nedoumica: naime, ne postoji nešto što bi bilo „standardni“ engleski prevod, a prednosti i mane različitih verzija na tržištu nije lako komparativno proceniti. Opredelio sam se da citiram iz verovatno najdostupnijih prevoda, a to su tekuća izdanja Penguin Classics, s izuzetkom Mladića, za koji sam koristio noviji prevod Ričarda Pevira i Larise Volohonski. Veoma retko, modifikovao sam tekst objavljenog prevoda ako nisam njime bio zadovoljan, ili ako bih primetio da prevod koji koristim nije uspeo da prenese određene dvoznačnosti originala. Rouen Vilijams Kenterberi, avgust 2007. Prikaži više

PREDGOVOR Kada sam doneo odluku da napišem jednu ovakvu knjigu, želja mi je bila da dam sažeti uvod u osnovne koncepte menadžmenta koji su odredili strukturu i stil poslovnih organizacija u 20. veku. Ovi koncepti nisu više ograničeni samo na edukativnu literaturu o menadžmentu ili auditorijume prestižnih poslovnih škola. Na mnoge od njih se sve više pozivaju materijali za obuku iz opšteg menadžmenta i stranice svakodnevne poslovne štampe. Tek mali broj ovih koncepata sami sebe objašnjavaju. Ovaj pojmovnik ima za cilj da zainteresovane čitaoce usmeri na dodatna znanja uz spisak preporučene literature koji se nalazi na kraju najvećeg broja odrednica. Prvobitan cilj mi je bio da sakupim stotinu najvećih ideja menadžmenta 20. veka, prosečno jedna ideja po godini iz stoleća koje je za nama. Najveći broj ideja se sam nametnuo. Manji broj bi lako mogao da se zameni nekim drugim pojmovima, njihov izbor je na kraju bio čisto pitanje lične selekcije. U mom slučaju izbor je usmeravao profesor Pijero Morosini (Piero Morosini) sa međunarodne poslovne škole IMD iz Lozane. Kao i uvek kada su knjige ovakve vrste u pitanju, moja greška je ako sam izostavio nešto što nisam smeo, i u ime toga unapred se izvinjavam čitaocima. Kako je moj rad na knjizi odmicao, sve više sam bio zapanjen obimom i dubinom istraživanja na temu organizacije i ponašanja "ljudi na poslu”, ljudi koji su kreatori i konzumenti. Takođe me je iznenadila ciklična priroda velikog broja tema. Aktuelne su, pa padaju u zaborav, pa ponovo izbijaju na površinu. Sličnosti između naučnog menadžmenta Frederika Tejlora (Frederick Taylor) i entuzijazma za redefinisanjem poslovnog procesa s kraja 20. veka su upečatljive. Upečatljivo je i često oživljavanje Teorija X i Y Daglasa Makgregora (Douglas McGregor) i trenutno zapostavljeni postulat koji stoji iza koncepta određivanja i zadovoljavanja minimalnog nivoa, koji je već odavno trebalo da dođe u žižu pažnje makar se primenjivao samo u svetu elektronske trgovine. Želeo bih da se zahvalim Stivenu Brafu (Stephen Brough) iz Profajl buksa (Profile Books) koji je kao i ja verovao da ovakav proizvod ima svoje tržište. Hvala i Ejmi-Džejn Li (Aimee-Jane Lee), koja je radila na koledžu Vuster (Worcester) u Oksfordu, na dragocenoj pomoći koju mi je pružila pri istraživanju mnogih od odrednica. Na kraju bih želeo da se zahvalim svim teoretičarima i autorima iz oblasti menadžmenta koji su pomenuti u ovoj knjizi. Nažalost, mnogima od njih su tomovi i tomovi raznoraznih pisanija na temu upravljanja koji se svake godine objave, naneli dosta zla, upravo zato što je ova oblast prezasitila tržište knjiga i izašla na loš glas. Međutim, najbolji od njih nam pružaju neku vrstu prosvetljenja o načinu na koji većina nas provodi veliki deo dana. Ako je ova knjiga prenela bar delić tog prosvetljenja, onda se s pravom može reći da je postigla svoj cilj. SADRŽAJ Uvod 7 1. Analiza isplativosti 9 2. Analiza kritičnog puta 11 3. Autsorsing 13 4. BCG matrica rasta i tržišnog udela 16 5. Benčmarking 19 6. Brejnstorming 22 7. Brendiranje 24 8. Decentralizacija 28 9. Delegiranje moći i ovlašćenja 31 10. Diferencijacija 33 11. Diversifikacija 35 12. Društvena odgovornost preduzeća 38 13. Dvostruka petlja učenja 41 14. Ekonomija obima 44 15. Ekonomija zaokruženog asortimana 46 16.Elektronska trgovina 49 17. Franšizing 51 18. Globalizacija 54 19. Grupisanje 58 20. Hijerarhija potreba 60 21. Hotornski efekat 64 22. Inoviranje 67 23. Integracija nakon spajanja 72 24. Iskaz misije 75 25. Izbalansirani pokazatelji uspešnosti 79 26. Izvrsnost 82 27. Jedinstvena prodajna ponuda 85 28. Kaizen 88 29. Kanibalizacija proizvoda 90 30. Keirecu 92 31. Ključne kompetencije 94 32. Konkurentska prednost 97 33. Konvergencija 100 34. Korporativno upravljanje 103 35. Kriva iskustva 108 36. Kružok kvaliteta 111 37. Kultura 114 38. Lanac vrednosti 119 39. Lepota je u malom 122 40. Liderstvo 125 41. Masovna proizvodnja 129 42. Masovno prilagođavanje kupcu 132 43. Matrično upravljanje 135 44. Menadžment "otvorenih knjiga” 138 45. Mentorstvo 141 46. Model Sedam S 143 47. Nagrađivanje prema ostvarenim rezultatima 145 48. Naučni menadžment 148 49. Nulto budžetiranje 151 50. Obračun troškova zasnovan na aktivnostima 152 51. Operativno istraživanje 156 52. Organizacija koja uči 159 53. Ostvarivanje zadovoljavajućeg izbora 162 54. Paretov princip (80/20) 165 55. Piterovo načelo 166 56. Planirana proizvodnja proizvoda koji će ubrzo zastariti 168 57. Planiranje nasleđivanja 170 58. Planiranje resursa preduzeća 174 59. Planiranje scenarija 177 60. Poborništvo 180 61. Porodične kompanije 183 62. Portfolio zaposlenja 187 63. Posebno ciljno tržište 189 64. Poslovni ciklus 192 65. Poslovni plan 195 66. Poslovno modeliranje 197 67. Preduzetništvo 200 68. Prenos tehnologije 202 69. Prepreke za ulazak i izlazak i tržišna mobilnost 206 70. Princip "tačno na vreme” 210 71. Princip Šest sigma 213 72. Racionalizovana proizvodnja 215 73. Raspon upravljanja 218 74. Razdvajanje delatnosti 220 75. Reinženjering 222 76. Segmentacija 225 77. Selektivan izbor 228 78. Sinergija 230 79. Smanjenje broja nivoa upravljanja 232 80. Smanjenje broja zaposlenih 234 81. Stakleni plafon 238 82. Strategijska alijansa 241 83. Strategijsko planiranje 244 84. Struktura 248 85. Stvaranje vrednosti 252 86. SWOT analiza 254 87. Tačno i pošteno 256 88. Teorija igara 259 89. Teorije X i Y 262 90. Totalno upravljanje kvalitetom 265 91. Unapređenje procesa 268 92. Unutrašnje preduzetništvo 271 93. Upravljanje obilaženjem zaposlenih 274 94. Upravljanje odnosima s kupcima 277 95. Upravljanje pomoću ciljeva 280 96. Upravljanje promenama 283 97. Upravljanje u kriznim situacijama 286 98. Upravljanje znanjem 290 99. Vertikalna integracija 293 100. Vezana prodaja 295 101. Virtualna organizacija 298 102. Vizija 301 103. Životni ciklus proizvoda 303 Index 307 Naslov: Menadžment od A do Z Izdavač: Asee (Adizes) Strana: 311 (cb) Povez: tvrdi Pismo: Format: 17x24 cm Godina izdanja: 2006 ISBN: 86-7668-044-2

САДРЖАЈ Предговор, 5 ПРВИ ДИО ОПЋИ ПОГЛЕД НА СВ.ТАЈНУ ПОКАЈАЊА - ИСПОВИЈЕДИ 1. Уставнова Св. тајне покајања - исповиједи, 11 2. Бог, који праведнике љуби а грешнике милује, свијех зове на покајање, 15 3. Бог заповеда да се гријехови исповиједају, 21 4. Бог казни упорене гријешнике који неће да се покају - исповиједају, 23 5. Чудесна сила покајања, 27 6. Вјером у Бога, путем покајања - исповјешчу - ваља искати себи спасења, 35 7. Исповијед је за свакога необходно нужна, 40 8. Бог свакога прима на покајање, 47 9. Исповијед не ваља одлагати, 52 ДРУГИ ДИО О СВЕШТЕНИЧКИМ ДУЖНОСТИМА ПРИ ИСПОВИЈЕДИ 1. Од Бога свештенику дата је власт да веже и разрјешава гријехове људске, 59 2. Свештеник ваља да има знања и спреме, па да може како треба обављати св. тајну исповиједи, 63 3. Свештеник је дужан обучавати народ и тијем пробудити у њему склоност ка покајању - исповиједи, 69 4. Зашто је свештеник нуждан при исповиједи? 74 5. Са каквим расположењем ваља да свештеник обавља исповијед, 77 6. Начин како се свештеник има држати при исповиједи, 80 7. На што особито ваља да свештеник пази при исповеди? 83 8. По датој му власти од Бога, кога може, а кога не може свештеник на исповиједи разријешити од гријехова? 88 9. Како треба да свештеник као праведни судија, при исповиједи пресуђује тежину гријеха? 93 10. Како свештеник треба да исповеда глухонијеме, 96 11. Како треба исповиједати клирика пред њевијем рукоположењем и том приликом какву он има да положи заклетву? 99 12. Како треба исповиједати оне који су под судом у тамницама? 100 13. Како треба исповиједати оне које је суд на смрт осудио? 103 14. Свештеник, као духовни отац, у свему ваља да својему стаду служи добријем примјером, 105 15. Свештеник, као год и сваки други хришћанин, дужан је да се исповеда, 107 16. Свештеник је дужан у најстрожој тајности чувати све оно што је при исповијед чио од онијех који су се код њега исповиједали, 110 17. Јели боље да свештеник на позив прије похита да крсти болесно дијете или да исповеда и причести умирућега болесника, 114 18. Жену која има обично или је родила дијете, а није још протекло 40 дана од порођаја, може ли свештеник исповедати и причестити у случају када би јој у таквом стању смрт пријетила? 116 19. Треба ли да свештеник причести онга болесника који је смртно болестан, а непрестано бљује? 117 20. Јели нужно да свештеник исповеда и причести здраву, али остаријелу особу или на смрт опасно чељаде, ако таквом није још истекло 40 дана од његове потоње исповједи и причешћа? 118 21. Свештеник исповијешчу васпитава своје парохијане, 119 22. Свештеник треба да распореди вријеме кад народ има приступити на исповијед, 123 23. За исповијед и св. причешће свештеник никакве накнаде не смије искати, 125 24. Свештеник строго бива одговоран пред Богом ако се не буде својски старао да исповијешћу покајнике отклони од гријеха и да их склони на побожни-хришћански живот, 123 ТРЕЋИ ДИО 1. У које смо вријеме дужни приступити на исповијед? 133 2. Како се хришћанин има приуготовити за исповијед? 139 3. Ред за приступање на исповијед ваља мирно очекивати без сваке сметње онога који се тада на исповијед пред духовником налази, 149 4. Ни један гријех на исповиједи не ваља утајити ни заборавити, 152 5. Не ваља се стиђети исповједати своје гријехове, 156 6. На исповиједи не ваља се извињавати за своје гријехове, 161 7. Покајник при исповиједи дужан је сам казивати своје гријехове, а не очекивати да га свешетник за сваки гријех пита, 164 8. Покајник, очитујући своје гријехове, самога себе осуђује, и тако, својевољно признајући их, добија опроштај и помиловање од Бога, 165 9. Шта се захтијева од покајника при исповиједи? 168 10. Не ваља очајавати, јер и највеће грехове Бог опрашта, само кад се за њих грешник искрено покаје, 171 11. Помисао на потоњи час и загробни живот побуђује грјешника на покајање, 173 12. Бог грешника чека на покајање и потоњи час може помоћи ако се грешник искрено покаје, 176 13. Није дозвољено да покајник мимо својега надлежнога свештеника другог духовника бира себи за исповијед, 177 ЧЕТВРТИ ДИО 1. Претходна спрема пред саму исповијед, 181 2. Чин исповиједи, 182 3. О исповиједи дјеце, 183 4. Питање за седмогодишњу дјецу која први пут дођу на исповијед, 185 5. Питања за децу мушку и женску од 7 до 14 година од прилике могла би бити ова, 201 6. Питања за исповијед одраслих хришћана по руковођењу 10 Божијих заповиједи, 221 7. Закључна питања при свршетку исповиједи, 228 8. Што се тиче исповиједи за саме свештенике, то, осим више изложенијех опћијех питања за свијетовњаке, духовник који исповеда свога брата свештеника, може га питати отприлике још и овако, 288 9. Свештеник поучава покајнике, 292 10. Исповијед болеснијех који се при крају живота налази, 293 ПЕТИ ДИО 1. О епитимији, 311 2. Молитва за оне који су себе клетвом свезали, 323 Из Предговора Када сам, у још младим годинама, као нов свештеник, дошао у прилику да исповедам, одмах сам увидио да за правилно обаљвање свете и спасоносне тајне исповиједи нема довољно спреме. Ово задоста узнемиравало ме је, јер сам знао какву одговорност на себи носи свештеник који нема потребног знања да при исповиједи, покајника испита о свијема гријеховима који потијечу од његовијех душевнијех и телеснијех слабостих, и да га поучи, уколико му је потребно, да се о даљега гријешења поправи и хришћански живот настави. Познајући ја овако себе да ми оваква својства за исповијед потребна оскудјевају, па у тежњи, да бих себе у овоме недостатку бар у неколики поправио, ја сам, у мојим млађим годинама, о овоме често пута у разговор ступао са некијема својиема по чину друговима, и из тога мање или више уверио сам се, да многи од њих, на жалост самном зајдено такви недостатак дијеле. Што је наше врло ревносно свештенство у овијема странама у духовно спреми тако изостало, није ни баш ни чудо, пошто је оно, силимо околности, често пута бивало принуђено да се више бави оружијем неголи књигом. ... При писању овога, послужио сам се најбољијема, које сам при руци могао имати, српскијема и рускијема ауторима. Наслов: Спомоћно упутство о исповједи за свештенство и народ Издавач: Светигора Страна: 324 (cb) Писмо: ћирилица Формат: 14x20 cm Година издања: 2006 ИСБН: 86-7660-043-0

Detalji predmeta Stanje Polovno PUTOPISI – Halil Udžvarlić DRAGOCJENIM LJUDIMA OTVORENOG SRCA O alpinizmu se u Bosni i Hercegovini zvanično počinje govoriti od 1929. kada je na Romaniji izvršen prvi penjački uspon za čije ciljeve kažemo da su izraziti i svjesni planinarski (alpinistički). Tom prilkom je osvojena stijena poetičnog imena, Đeva (Djevojačka stijena). Romanijske stijene su za ovaj poduhvat, kao i za niz kasnijih, izabrane zbog raznovrsnosti i jednostavnog pristupa, zahvaljujući čemu su nedugo nakon toga postale i svojevrstan poligon za obuku početnika, ali i onih koji su se nadali pravim alpinističkim izazovima. Najmarkantniji masiv ovog prostora jeste Djevojačke – Velike – Bogovićke stijene i upravo na njima su penjani prvi alpinistički smjerovi. Novembra 1929. Drago Šefer i Vojo Ilić su na Djevojačkim stijenama, gotovo bez opreme, ispenjali prvi smjer u planinama Bosne i Hercegovine. Tek 1932. su dobili ono najnužnije, cepin, 30-metarsko uže, tri karabinera, čekić i penjačice što je umnogome doprinijelo i osnivanju Alpinističkog odsjeka RTD „Prijatelja prirode“. Do kraja 1938. nekoliko smjerova na Romaniji su ispenjali i Predrag Šaraba, Jakov Gaon, Josip Sigmund, Nikola Sedlar, Halid Čaušević i Jakob Krkbešević, a nešto kasnije je to uspjelo i Dragi Entrautu, Muhamedu Buturoviću i Faruku Zahiroviću. Uskoro nakon završetka Drugog svjetskog rata u sklopu Planinarskog saveza Bosne i Hercegovine formirana je alpinistička sekcija što je pokrenulo stvaranje sličnih grupa u ostalim planinarskim društvima. Zahvaljujući takvim aktivnostima, savezni alpinistički kurs (Prvi takve vrste na ovim prostorima) nije prošao bez učesnika iz Bosne i Hercegovine. Na njemu su sudjelovali Drago Entraut, Muhamed Buturović, Vlado Travner, Mijo Novaković, Sonja Feđi, Vojo Radić, Hidajet Haračić i Vjekoslav Reba. Pored Romanije kojoj pripada počasno mjesto u razvoju bosanskohercegovačkog alpinizma, ne može a da se ne spomenu Prenj, Čvrsnica, Velež i Treskavica. Godine 1936. na sjevero-istočnu stijenu Lupoglava se popeo Drago Šefer. Iste godine na Čvrsnicu su se popeli Josip Sigmund, Šefer i Predrag Šaraba. 1937. Josip Sigmund je osvojio i jedan od vrhova Treskavice. Prvi alpinistički usponi na Prenj izveden je tek 1966. Od tada su ovi hercegovački Himalaji postali glavni poligon za sticanje iskustava neophodnih za kasnije savladavanje stijena i vrhova širom svijeta. Posebno istaknuto mjesto u bosanskohercegovačkom alpinizmu pripada Sarajevskoj školi (SŠA), a u okviru te škole imenima poput Muhameda Šišića, Muhameda Gafića, Branimira Maltarića, Alije Vatrenjaka, Miodraga Rakića, Gorana Vučičevića, Muje Mulaosmanovića, Milorada Čarapića, Naima Logića, Duška Jovanovića, Slobodana Žalice, Halila Udžvarlića... (izvinjavam se svima koje zbog dužine spiska nisam navela uprkos tome što su utkani u sve bivše, a samim tim i sadašnje staze kojim kroči vascijela alpinistička kultura) Upravo ova imena (navedena i nenavedena) su bila okosnica nekih od najvećih alpinističkih poduhvata, 1972. osvojen je Matterhorn, 1974. Elbrus, 1976. Pamir, 1976. Mount Everest, 1982. Uhuru Peak (najviši vrh Afrike), 1986. Ulu Tau Čan (Kavkaz), 1986. Ande, 1991. Tjan Šan, 1994. Himalaji... Halil Udžvarlić, ili preciznije, primarijus dr. Halil Udžvarlić, u Energoinvestovoj ambulanti u kojoj je svojevremeno radio, zbog neobičnih metoda liječenja od milja prozvan Doktor Šetaj, u svojim se „Putopisima“ najviše bavi opisivanjem pojedinih naših planina i blaženstava koje nude, ali i „silvaecidom“ do kog je došlo nakon niza nedaća koje su se na ove prostore ne tako davno obrušile. Priča o ljepotama prirode često završi u dubinama sjećanja koje nisu bez sposobnosti da u savremenom čitaocu probude sjetu i žal za onim čega odavno nema. „Sjećam se da me na Prenj prvi put poveo Ferdo Žagovec u ljeto 1980. godine. Uvijek je znao animirati za neku planinu, upoznati s karakterističnim detaljima. Nakon prolaska kroz selo Bijela i napuštanja Rakovog laza (660m) pri ulasku u bukovu šumu na jednom stablu mi je pokazao glavu konja, pravu pravcatu, da bi i Mersad Berber pozavidio tom prizoru. Bavio se mišlju da tu „glavu“ odsiječe sa stabla i odnese kući. Uvijek sam ga odvraćao od te ideje u želji da se pri svakom ponovnom susretu s Prenjom divim toj igri prirode. Dobro markirana staza vodila je serpentinama kroz mješovitu – listopadnu (bukovu) i četinarsku šumu. Na Prenju su do 1.500 m listopadne (bukove) šume, a od 1.500 do 2.000 m su četinari i dalje od 2.000m travni region. Klekovina bora se nalazi na 1.600 m nadmorske visine i penje se do 1.900 m. Na nekim mjestima predstavlja gust neprohodan pojas. Na velikim površinama se susreću mješovite šume bukvi i četinara, tu nema jasnih granica. Posebno je raširen crni bor, dok je bijeli bor znatno rjeđi. Krošnje crnog bora imaju oblik kišobrana. Rasprostiru se naročito na oštrim i golim stijenama. Prvi put sam upoznao endemsku četinarsku vrstu munika koja ima karakterističnu krošnju i koru stabla koja liči na kožu krokodila. Nakon prelaska preko brojnih vododerina-točila, stiže se na Skok na nadmorskoj visini od 1.463 m, odakle se pružaju nezaboravni vidici na Rakov laz, Bijelu i Konjic. Iznad Skoka ispod Osobca pružaju se sive gromade stijena i sipara. Nakon izlaska ispod kote 1.693 staza skreže u pravcu zapada. Nailazimo na klekovinu bora i muniku na nešto zaravnjenom dijelu puta kojim stižemo do planinarske kuće „Jezerce“ (1.650 m). Nalazi se ispod Kopilica i Taraša. Ovu kuću podiglo je Planinarsko društvo Prijatelji prirode 1936. godine. Obnovljena je 1951. godine i kasnije više puta proširivana i adaptirana. U kući smo zatekli Draženku, vrijednu, robusnu domarku iz Mostara. Impresionirala nas je neustrašivost ove djevojke. Usred zime, u januaru, sama se penjala s derezama i cepinom uz ledene plohe snijega po vrletima Prenja i otvarala kuću. One sretnike koji su dolazili u kuću dočekivala je s čajem i zehirom, kako bi rekla mostraska raja. Prohujala su ta vremena.“ Znam da su mnogi od vas navikli da su putopisi zasnovani na prosuđivanjima, pa čak i nekoj vrsti suđenja. Čude se (a neki i negoduju) što toga u ovim redovima nema i što su oni uglavnom zasnovani na empatiji i nekoj vrsti srastanja sa ljudima i mestima koje ti ljudi pohađaju ili nastanjuju. Začudnost je tu, ali ništa se ne propituje, čak se i ne dovodi u pitanje... I onda, ona neizostavna dilema, da li je ovo uopšte književnost. Pa svima koji su u nedoumici odgovaram da, iako možda nije čista poezija, veoma joj je bliska, lični momenti, iskustvo i doživljaj se isprepliću sa univerzalnim, geografskim, istorijskim, kulturološkim. I odraz je nada, želja, jednostavno života jedne generacije i višeslojnog prostora nad kojim se uzdižu neslućene ljepote među kojima su, autoru posebno dragi, (osvojeni i neosvojeni) planinski vrhovi. „Odlažem ruksak, prostirem armafleks, odmaram se i objedujem na Trinjači. Žalim što se bliži zalazak sunca, uživam u panorami Prenja i obližnjeg gorja. Sve mi protiče nekako u grču, jer znam da ću vrlo brzo morati nazad niz Strmenicu, u Divu Grabovicu. Najvažnije je da prije večeri savladam oblast kamenjara – sipara. U tome uspijevam. S nastupom večeri koristim bateriju. Pri kretanju u sutonu i mraku pratim markaciju i strukturu puta ispred sebe. Jula mjeseca 1997. sišao sam do sela Diva Grabovica iste noći, a u augustu sam prenoćio na Žlijebu. Ležaj i jogi madrac su u veoma dobrom stanju. Jedini problem je bio da snopom baterijske svjetlosti iz kolibe istjeram iznenada uletjelog slijepog miša. Vrata u kolibi prislonio sam uz otvor na zidu. Dobro bi došlo pospremanje kolibe, nužne su opravke, u prvom redu zatvaranje vrata. Od carstva životinjskog svijeta Čvrsnice želim spomenuti da sam iznad Strmenice na grebenu vidio divokozu, a na Žlijebu kod kolibe zmije – šarku i, nešto niže, poskoka. Putovanje Divom Grabovicom smatrao bih nepotpunim ukoliko ne bih spomenuo srdačnost i gostoprimstvo Omera i Salihe Alić. Budući osnivači farme koza su me više puta toplo primili, okrijepili kozijim mlijekom i sirom. Na tome sam im veoma zahvalan.“ Naravno da ovo nije Šekspir, nije ni Andrić, pa ni Hemingvej, ovo je čisto poštovanje i ljubav prema svemu što je čovjeku dato da svijetom hodi uspravan i opijen. Zbog toga i još koječega što ćete čitajući knjigu i sami otkriti, od srca vam je preporučujem. I nadam se da će bar nekI od vas nastaviti tamo gdje su gromade našeg alpinizma zastale. Jer, kao što je i sam Udžvarlić nagovijestio, posla ima mnogo i rukave treba zasukati. „Molim vas sačekajte moga babu da pođe s vama, da ne bi išao sam do Podgradine.“, poručuje nam djevojka u Ljubovčićima. Sačekasmo, Mustafa Dupovac, sredovječni mladoliki majstor građevinske stolarije želi da se „ispuše“ i uzme neke mjere u planinarskoj kući Podgradina. Krećemo stazom preko bora. U šumi četinarskih vrsta dominira omorika, zatim nalazimo jeliku, u predjelu vrha Bor preovladava bor. Mada je visina snijega oko 1,5 metara, prtina je ipak prihvatljiva. Zaprepašteni smo prazninom na lokalitetu gdje je postojala koliba koju je podigao planinarski entuzijast Drago Škramić. Koliba je sasvim izgorjela, kao da je od papira. Polegao je lim koji je pripadao krovu, viri kratki prebijeni dimnjak, pored njega je mala peć. Nije jasno da li je to nehaj ili je to namjerno učinjeno. U kolibi smo se obično zadržavali kao u nekom skloništu, posebno u slučaju nevremena. Ponekad smo tu vatru naložili, popili čaj. Poslije zapaljenog i uništenog doma Šavnici Planinarskog društva Bjelašnica, kao da do neba odjekuje jecaj sagorjele kolibe. Ljudski faktor u ovim katastrofama je dominantan. Odgovornost za nedjela ničija. Drago Škramić je bio istaknuti planinarski aktivist, podigao je dvije vikendice na Šavnicima i Stanarima i planinarsku kolibu namijenjenu putnicima manjernicima. Sjećam se njegove kćerke Vesne Škramić, njenog melanholičnog osmijeha i zajedničkog, nezaboravnog uspona na vrh Nevado Pisco (5.800 m) u Peruanskim Andima 1986. godine.“

Priča koja će vas u potpunosti opčiniti. Roman za koji su prava i pre samog objavljivanja prodata u 24 zemlje. Broj ocena: 104 Artikal je RASPRODAT ! Pogledaj Aktuelnu Ponudu: Drame Šifra Proizvoda: 7328 Poslednja cena bila je: 690 din Obavesti me kad stigne Karakteristike proizvoda: Štimer Klavira, Danijel Mejson Naziv Knjige : BŠtimer Klavira Autor: Danijel Mejson Format: 13x20 cm Broja strana: 312 Izdavač: Laguna Opis proizvoda: Štimer Klavira, Danijel Mejson *** O Knjizi *** Oktobra 1886. Edgaru Drejku stiže čudan zahtev iz britanskog Ministarstva odbrane: mora da napusti svoju ženu i povučeni život i otputuje u burmanske džungle, gde retkom koncertnom klaviru treba opravka. Klavir pripada sanitetskom majoru čije su neuobičajene metode sklapanja mira - poezija, medicina, a sad i muzika - donele varljivo zatišje u Južni Šan, ali i izmamile mnoga pitanja kod njegovih pretpostavljenih. Na svom putu kroz Evropu, Crveno more, Indiju i Burmu, Edgar susreće vojnike, mistike, bandite i pripovedače, kao i očaravajuću ženu, ništa manje neuhvatljivu od sanitetskog majora. A u doktorovoj tvrđavi na udaljenoj burmanskoj reci, Edgar nailazi na svet tajanstveniji i opasniji nego što je mogao da zamisli... Čulna, lirična, bogata strašću i avanturom, ovo je hipnotička priča o mitu, ljubavi i samootkrivanju. Ukratko - nezaboravan roman. *** Kritike *** "Mejson briljantno prikazuje Burmu i njenu kulturu. Njegov snažan prozni stil i sposobnost da uključi istoriju, politiku, prirodu i medicinu u okvire potpuno osmišljenog fiktivnog sveta 19. veka, bili bi značajni kod svakog pisca, i tim pre zapanjuju kad autor ima svega 26 godina... Čitalac će otkriti izvrstan vodič po čudima i jadima drugog mesta i vremena." Andrea Baret, THE NEW YORK TIMES BOOK REVIEW "Čudna priča, puna divnih momenata... i nezaboravnih, veličanstvenih prizora... Vešto, dovitljivo i napeto... Inteligentna i zabavna avantura." Ron Čarls, THE CHRISTIAN SCIENCE MONITOR "Danijel Mejson izatkao je elegantnu i neobično zanimljivu priču, koja čitaocu nudi najbolje moguće putovanje u davno prohujali svet. Bogat, pun atmosfere i asocijacija na prizore, mirise i građu Burme 19. veka, Štimer klavira je zapanjujuće delo. Zaista sam uživao u njemu." Artur Golden, autor knjige "Memoari jedne gejše" *** O Autoru *** Diplomirao je biologiju na Harvardu. Godinu dana proveo je na Tajlandu baveći se istraživačkim radom vezanim za malariju. Potom je na Univerzitetu Kalifornija upisao studije medicine. Njegov prvi roman, Štimer klavira, privukao je ogromnu pažnju publike zbog svoje neobične priče, koja se odigrava u 19. veku u prašumi Burme. Autor kaže kako je inspiraciju za ovaj roman crpeo iz priča o kolonistima koji su u prašume i necivilizovane delove sveta sa sobom donosili raznorazne predmete poput kada, klavira i slično. Trenutno radi na svom drugom romanu, čija se radnja odigrava u vreme otkrivanja Brazila, i privodi kraju studije medicine. *** Odlomak Iz Knjige *** Popodne u kancelariji pukovnika Kilijana, operativnog direktora Burmanske divizije Britanske vojske. Edgar Drejk je sedeo pored dveju tamnih, zveketavih grejnih cevi i zurio kroz prozor, u kišnu zavesu. Na drugoj strani sobe sedeo je pukovnik – krupan, preplanuo čovek žbunaste riđe kose i gustih brkova, raščešljanih u lepezastoj simetriji, koji potcrtavahu svirepe zelene oči. Iza radnog stola visili su dugačko bantu koplje i oslikani štit, na kome je još bilo tragova borbe. Na pukovniku beše skerletna uniforma, obrubljena pletenicama od crnog mohera. Edgar je to upamtio, jer su ga pletenice sećale na tigrove šare, a skerlet je pojačavao zelenu boju očiju. Prošlo je već nekoliko minuta otkako je pukovnik ušao u sobu, izvukao stolicu iza tamno lakiranog stola od mahagonija i počeo da lista gomilu papira. Napokon je podigao pogled. Iza brkova se oglasio zvučan bariton. „Hvala vam što ste sačekali, gospodine Drejk. Morao sam da posvetim pažnju jednom hitnom poslu.“ Štimer odvrati pogled od prozora. „Naravno, pukovniče.“ Ovlaš je dodirivao šešir u svom krilu. „Ako nemate ništa protiv, odmah ćemo preći na stvar.“ Pukovnik se nagnu unapred. „Još jednom, dobro došli u Ministarstvo odbrane. Rekao bih da ste prvi put ovde.“ Štimeru nije ostavio vremena za odgovor. „U ime svog osoblja i svojih nadređenih, cenim vašu zainteresovanost za, po našem mišljenju, veoma ozbiljno pitanje. Temeljno ćemo vas upoznati s događajima koji su doveli do svega ovoga. Ukoliko ste saglasni, biće najcelishodnije da vam prethodno iznesem kraći pregled. O eventualnim pitanjima možemo raspravljati nakon što saznate više detalja.“ Spustio je šaku na gomilu hartije. „Hvala vam, pukovniče“, tiho odvrati štimer. „Moram priznati da me je zaintrigirao vaš zahtev. Vrlo je neobičan.“ Brkovi se s druge strane stola trznuše. „Zbilja vrlo neobičan, gospodine Drejk. Imamo o mnogo čemu da razgovaramo. Ako dosad niste shvatili, ovde je reč i o čoveku, a ne samo o klaviru. Stoga ću početi od sanitetskog majora Kerola lično.“ Štimer klimnu glavom. Brkovi opet zatitraše. „Gospodine Drejk, neću vam dosađivati detaljima iz Kerolove mladosti. Zapravo, njegova biografija je pomalo tajanstvena, i o njoj ne znamo mnogo. Rođen je 1833. u irskoj porodici, sin je gospodina Tomasa Kerola, profesora grčke poezije i proze u internatskoj školi u Oksfordširu. Iako njegova porodica nikad nije bila imućna, očev interes za obrazovanje sigurno se preneo i na sina, koji je bio izvrstan učenik, te je od kuće otišao na studije medicine u Univerzitetsku školsku bolnicu u Londonu. Po dobijanju diplome nije otvorio privatnu ordinaciju, za razliku od većine, nego se prijavio za nameštenje u provincijskoj bolnici za sirotinju. Ni iz tog perioda nemamo mnogo podataka o Kerolu – znamo samo da je u unutrašnjosti proveo pet godina. Tada se i oženio jednom meštankom. Brak nije potrajao. Supruga i dete umrli su na porođaju, a Kerol se više nije ženio.“ Pukovnik se nakašlja, uze drugi dokument i nastavi. „Posle smrti supruge, Kerol se vratio u London, gde se za vreme epidemije kolere zaposlio kao psihijatar u Prihvatilištu za izmučenu sirotinju na Ist Endu. Tu se zadržao svega dve godine, a 1863. primljen je u Vojnomedicinsku službu. Tu, gospodine Drejk, naša priča postaje nešto potpunija. Kerol je postavljen za lekara Dvadeset osmog pešadijskog puka u Bristolu, ali se svega četiri meseca po postavljenju prijavio za premeštaj u kolonije. Zahtev je smesta prihvaćen, te je Kerol postao vršilac dužnosti direktora vojne bolnice u Saharanpuru u Indiji. Tu je brzo stekao reputaciju ne samo dobrog lekara nego i avanturiste, bar u izvesnoj meri. Često se priključivao ekspedicijama u Pandžab i Kašmir, čime je sebe izlagao opasnosti i od lokalnih plemena i od ruskih agenata, jer car uporno pokušava da izjednači svoje teritorijalne dobiti s našima. Osim toga, Kerol važi i za načitanog čoveka, iako nije uočen nikakav znak – pa, recimo zanosa koji bi ga naveo da zahteva klavir. Nekoliko pretpostavljenih raportiralo je da Kerol izbegava vizite i posmatralo ga je kako čita poeziju u bolničkom vrtu. Takvo se ponašanje tolerisalo, mada nerado, nakon što je Kerol odrecitovao jednu Šelijevu pesmu – ’Ozimandijasa’, verujem – lokalnom plemenskom vođi lečenom u bolnici. Dotični – koji je već ranije potpisao sporazum o saradnji, ali je odbijao da sudeluje ljudstvom – vratio se u bolnicu nedelju dana po otpustu i doveo trista ljudi ’na uslugu „lekaru pesniku“’. To su njegove reči, ne naše, gospodine Drejk.“ Pukovnik podiže pogled. Učinilo mu se da na štimerovom licu lebdi osmejak. „Zadivljujuća priča, znam.“ „Snažna je to pesma.“ „Jeste, mada priznajem da je sam događaj pomalo nesrećan.“ „Nesrećan?“ „Sve u svoje vreme, gospodine Drejk, iako smatram da ova epizoda s ’erarom’ ima neke veze s time što ’vojnik’ pokušava da postane ’pesnik’. Klavir – istini za volju, to je moje mišljenje – predstavlja – kako najbolje da se izrazim? – nelogičan nastavak takve strategije. Ako doktor Kerol zaista veruje da će na takvom mestu muzika ubrzati smirivanje situacije, ja se samo nadam da će on imati dovoljno naoružanih ljudi za odbranu mira.“ Štimer ne reče ništa, a pukovnik se blago promeškolji u stolici. „Složićete se, gospodine Drejk, da je ostavljanje utiska na lokalno plemstvo recitovanjem i rimom možda i razumljivo, ali je zahtev da se koncertni klavir pošalje u našu najudaljeniju tvrđavu nešto sasvim drugo.“ „Slabo sam upućen u vojne stvari“, reče Edgar Drejk. Pukovnik ga načas pogleda pre nego što se vratio papirima. Nije ovo osoba spremna za burmansku klimu i izazove, pomisli on. Štimer klavira – visok, mršav čovek guste prosede kose koja je mlitavo visila nad žičanim naočarima – više je ličio na učitelja nego na osobu stvorenu i za kakvu vojnu odgovornost. Izgledao je star za svoju četrdeset jednu godinu; obrve mu behu tamne, obrazi oivičeni mekim zulufima, uglovi svetlih očiju naborani, premda, uočio je pukovnik, ne kao da se celoga života smejao. Nosio je somotski sako, leptir-mašnu i pohabane vunene pantalone. Sve bi to ostavilo utisak tuge, pomisli Ficdžerald, da nije bilo usana, neobično punih za Engleza, delom zbunjenih, delom blago iznenađenih; davale su mu mek izraz, koji je pukovnika uznemirio. Takođe je primetio i štimerove šake, koje je Drejk neprestano masirao, a zglavci mu se izgubiše u otvorima rukava. Ficdžerald nije bio navikao na takve ruke – behu preterano nežne za muškarca – a opet, kad su se rukovali, pukovnik je u njima osetio žestinu i snagu, kao da ih ispod hrapave kože pokretahu žice. Spustio je pogled na hartije i nastavio. „Stoga je Kerol ostao u Saharanpuru pet godina. U tom periodu učestvovao je u čak sedamnaest misija, provodeći više vremena na terenu nego na svom položaju.“ Počeo je da prelistava izveštaje o doktorovim misijama i naglas im čita nazive. Septembar 1866 – Geodetski izveštaj o terenu za železničku prugu duž gornjeg toka reke Satledž. Decembar – Kartografska ekspedicija vojnih hidroinženjera u Pandžab. Februar 1867 – Izveštaj o rađanju dece i akušerskim bolestima u istočnom Avganistanu. Maj – Veterinarske infekcije životinjskih krda u planinama Kašmira i njihova rizičnost za ljude. Septembar – Ekspedicija Kraljevskog društva u vezi s florom zabačenih krajeva Sikima. Izgleda da se namerio da ih navede sve, i činio je to u jednom dahu, tako da su mu vene na vratu nabrekle kao same kašmirske planine – bar je tako pomislio Edgar Drejk, koji u Kašmiru nije bio, niti se zanimao njegovom geografijom, ali ga je već hvatala nervoza zbog uočljivog nedostatka ikakvog klavira u priči. „Krajem 1868“, nastavi pukovnik, „zamenik direktora naše vojne bolnice u Rangunu, tada jedine veće bolnice u Burmi, iznenada je umro od dizenterije. Kao zamenu, medicinski upravnik u Kalkuti preporučio je Kerola, koji je u Rangun stigao februara 1869. Tamo je odslužio tri godine, a budući da se uglavnom bavio medicinskim radom, o njegovim aktivnostima imamo i izveštaje. Sve ukazuje na to da se posvetio svojim bolničkim dužnostima.“ Pukovnik gurnu fasciklu preko stola. „Na ovoj slici je Kerol u Bengalu.“ Edgar malo sačeka, a onda, shvativši da bi trebalo da se pridigne i uzme je, nagnu se napred i pri tom ispusti šešir na pod. „Izvinite“, promrmlja, zgrabi šešir, pa fasciklu, i vrati se na stolicu. Otvorio je fasciklu na krilu. Unutra je stajala fotografija, vrhom naniže. Bojažljivo ju je okrenuo. Na njoj je visok, samopouzdan muškarac crnih brkova i lepo začešljane kose, odeven u safari-uniformu, stajao pored bolničkog kreveta na kome je ležao pacijent, tamniji, možda Indus. U pozadini beše još kreveta, još pacijenata. Bolnica, pomisli štimer, i vrati pogled na doktorovo lice. Malo šta je mogao da pročita iz njegovog izraza. Lice mu beše zamućeno, no začudo, svi pacijenti su bili u žiži, kao da se doktor neprestano pomerao. Drejk se zagledao, trudio se da poveže čoveka i priču koju je upravo čuo, no slika mu nije obelodanila mnogo. Ustao je i vratio je na pukovnikov sto. „Kerol je 1871. tražio premeštaj u udaljenu bazu u središnjoj Burmi. Zahtev je odobren, jer se u tom periodu pojačala burmanska aktivnost u dolini reke Iravadi, južno od Mandaleja. Na svom novom položaju, kao i u Indiji, Kerol je odvajao mnogo vremena za istraživačke ekspedicije, najčešće u južna brda Šan. Međutim, nije jasno – u svetlu njegovih mnogih dužnosti – kako je našao vremena da vrlo dobro ovlada jezikom Šana. Neki nagađaju da ga je poučavao lokalni monah, drugi da je učio od ljubavnice. Bili monasi ili ljubavnice, 1873. smo primili katastrofalne vesti da su Burmanci, nakon višedecenijskog koketiranja, potpisali trgovački sporazum s Francuskom. Možda znate tu priču; novine su prilično detaljno pisale o njoj. Iako su francuske trupe još bile u Indokini i nisu napredovale dalje od Mekonga, ovo je očigledno bio veoma opasan presedan za dalju francusko-burmansku saradnju i otvorenu pretnju Indiji. Smesta smo prešli na ubrzane pripreme za okupaciju država Gornje Burme. Mnogi šanski prinčevi pokazali su davno ukorenjeno neprijateljstvo prema burmanskom tronu i…“ Pukovnik zaćuta, ostavši bez daha zbog monologa, i spazi da štimer zuri kroz prozor. „Gospodine Drejk, slušate li?“ Edgar se okrete, postiđen. „Da… da, naravno.“ „Onda dobro, nastaviću.“ Pukovnik ponovo pogleda u dokumenta. Na drugoj strani stola štimer nesigurno progovori. „U stvari, s dužnim poštovanjem, pukovniče, priča je veoma složena i zanimljiva, ali moram priznati da još ne shvatam zašto vam treba moja stručnost… Znam da ste navikli na ovakav oblik izlaganja činjenica, ali smem li vas uznemiriti jednim pitanjem?“ „Da, gospodine Drejk?“ „Pa… da budem iskren, čekam da čujem šta ne valja s klavirom.“ „Oprostite?“ „Klavir. Pozvali ste me zato što sam unajmljen da naštimujem klavir. Ovaj sastanak je veoma iscrpan što se tiče čoveka, ali nisam siguran da je on moje zaduženje.“ Pukovnik pocrvene. „Kao što sam naveo na početku, gospodine Drejk, smatram da su ove činjenice važne.“ „Saglasan sam, gospodine, ali nije mi poznato šta ne valja s klavirom, ni mogu li ga ja popraviti. Nadam se da shvatate.“ „Da, da. Naravno da shvatam.“ Vilični mišići mu se stegoše. Spremio se za govor o opozivu otpravnika poslova iz Mandaleja 1879, o bici za Mjinđan, i o opsadi garnizona Mejmjo, jedan od svojih omiljenih. Čekao je. Edgar se zagledao u svoje ruke. „Izvinjavam se, molim vas, molim vas, nastavite“, reče. „Zapravo, moram ubrzo da pođem, jer ću morati dugo da pešačim do kuće, a zaista me najviše zanima koncertni ’erar’.“ Uprkos neugodnosti, potajno je uživao u ovom kratkom prekidu. Nikad nije bio naklonjen vojnicima, a ovaj Kerol počeo je sve više da mu se dopada. Istini za volju, želeo je da čuje detalje priče, ali već se gotovo smrklo, a pukovnik nije pokazivao znake zamora. Pukovnik opet pogleda u papire. „Vrlo dobro, gospodine Drejk, skratiću. Do 1874. počeli smo izgradnju nekoliko tajnih utvrđenja na teritoriji Šana: jedno blizu Hsipoa, drugo pored Taungđija, a treće – najudaljenije – u seocetu po imenu Me Lvin, na obali reke Salvin. Me Lvin nećete naći ni na jednoj mapi, a dok ne prihvatite zadatak, ni ja ne mogu da vam kažem gde se nalazi. Tamo smo poslali Kerola.“ U sobi se smrklo, pa je pukovnik upalio malu lampu na stolu. Svetlo je treperilo, bacalo mu senku brkova po jagodicama. Ponovo se zagledao u štimera klavira. Izgleda nestrpljiv, pomislio je i duboko udahnuo. „Gospodine Drejk, da vas ne bih duže zadržavao, poštedeću vas detalja Kerolove dvanaestogodišnje službe u Me Lvinu. Ukoliko prihvatite našu ponudu, možemo dalje razgovarati, a ja ću vam obezbediti vojne izveštaje. Sem ako, naravno, ne želite da ih čujete odmah.“ „Voleo bih da čujem štogod o klaviru, ako nemate ništa protiv.“ „Da, da, naravno, klavir.“ Uzdahnuo je. „Šta vas zanima? Verujem da vas je o većini detalja već obavestio pukovnik Ficdžerald u svom pismu.“ „Da, Kerol je zahtevao klavir. Vojska je kupila koncertni ’erar’ iz 1840. i otpremila mu ga. Možete li me podrobnije obavestiti o toj priči?“ „Zapravo i ne mogu. Osim ako se možda ne nada da će ponoviti uspeh ostvaren recitovanjem Šelija, ne razumem zašto mu treba klavir.“ „Zašto?“ Štimer se nasmeja dubokim glasom, neočekivanim za mršavu pojavu. „Koliko sam samo puta i ja sebi postavio isto pitanje, povodom drugih svojih mušterija. Zašto bi uvažena gospođa koja ne razlikuje Hendla od Hajdna kupovala ’brodvud’ iz 1820. i zahtevala štimovanje svake nedelje, iako niko na njemu ne svira? Ili kako opravdati okružnog sudiju koji doteruje svoj instrument svaka dva meseca – što je, dodajem, sasvim nepotrebno, ali izvrsno za moje prihode – a ipak, isti taj čovek odbija da dâ dozvolu za godišnje javno takmičenje pijanista? Oprostićete mi, ali se ne bi reklo da je doktor Kerol toliko bizaran. Jeste li, gospodine, ikad čuli Bahove Invencije?“ Pukovnik zamucnu. „Čini mi se… Siguran sam da jesam, ali – bez uvrede, gospodine Drejk – ne vidim kakve to veze ima sa…“ „Užasava me pomisao na osam godina života u džungli bez Bahove muzike.“ Edgar zastade, pa nastavi: „Zvuče predivno na ’eraru’ iz 1840.“ „Možda jeste tako, ali naši vojnici i dalje ratuju.“ Edgar Drejk duboko udahnu. Najednom oseti da mu srce lupa. „Oprostite mi, nisam želeo da zvučim drsko. U stvari, što više slušam vašu priču, sve sam zainteresovaniji. No takođe sam i zbunjen. Ako već toliko osuđujete našeg pijanistu, pukovniče, zašto sam onda ja ovde? Vi ste vrlo važna osoba; retko će oficir vašeg ranga provesti sate u razgovoru s civilom, toliko čak i ja znam. Takođe znam da je Ministarstvo odbrane sigurno uložilo ogromnu sumu novca u prevoz klavira do Burme, na stranu u samu kupovinu. A vi ste mi ponudili velikodušnu nadoknadu – dakle, poštenu po mom mišljenju, ali objektivno gledano, velikodušnu. No i pored svega toga, čini mi se da ne odobravate moj zadatak.“ Pukovnik se zavali u stolicu i prekrsti ruke preko grudi. „U redu. Važno je da raščistimo ovo. Ne krijem svoju osudu, ali vas molim da to ne pobrkate s nepoštovanjem. Sanitetski major je izuzetno delotvoran vojnik – možda jeste neobičan čovek, ali je nezamenljiv. Neki ljudi, na vrlo visokom položaju u ovoj službi, s velikim zanimanjem prate njegov rad.“ „Ali vi ne.“ „Recimo samo da se neki ljudi gube u retorici naše imperijalne sudbine, da mi osvajamo ne zarad kopna i imetka, već radi širenja kulture i civilizacije. Ja to neću poreći, ali se Ministarstvo odbrane bavi drugim stvarima.“ „No ipak, vi ga podržavate?“ Pukovnik zastade. „Ako i govorim neuvijeno, gospodine Drejk, to činim zato što je važno da shvatite poziciju Ministarstva odbrane. U Šanu vlada bezakonje. Osim u Me Lvinu. Kerol je postigao više nego nekoliko bataljona. Nezamenljiv je, a komanduje jednom od najopasnijih i najvažnijih baza u našim kolonijama. Država Šan je suštinski važna za obezbeđenje naše istočne granice; bez nje rizikujemo invaziju – francusku, možda čak i sijamsku. Ako ćemo ga klavirom zadržati na tom mestu, cena je mala. Međutim, njegova baza je vojno utvrđenje, a ne muzički salon. Nadamo se da će se nakon štimovanja klavira sanitetski major vratiti svom poslu. Važno je da vi to shvatite, da shvatite da vas unajmljujemo mi, a ne on. Njegove ideje mogle bi biti… zavodljive.“ Nemate poverenja u njega, pomisli Edgar. „Dakle, samo ustupak, kao i cigarete“, reče. „Ne, ovo je drugačije, mislim da razumete.“ „Znači, treba da prihvatim da je on nezamenljiv zbog klavira?“ „Saznaćemo kad se instrument naštimuje. Hoćemo li, gospodine Drejk?“ Na te reči se štimer nasmeši. „Možda i hoćemo.“ Pukovnik se nagnu unapred. „Imate li još nekih pitanja?“ „Samo jedno.“ „Da, koje?“ Edgar pogleda u svoje ruke. „Žao mi je, pukovniče, ali šta tačno fali klaviru?“ Pukovnik se netremice zagleda u njega. „Mislim da smo diskutovali o tome.“ Štimer duboko udahnu. „Uz dužno poštovanje, gospodine, diskutovali smo o tome šta fali klaviru uopšte. Ali ja moram da znam šta fali ovom klaviru, ovom ’eraru’ iz 1840. koji čuči negde u dalekoj džungli u koju me vi šaljete. Vaša služba mi je o klaviru rekla malo šta, osim da je raštimovan, čemu je uzrok, dodajem, oticanje rezonantne ploče, a ne kućišta, kako ste vi naveli u svom pismu. Naravno, čudi me što niste predvideli da će se klavir raštimovati. Vlaga ume da napravi pakao.“ „Još jednom, gospodine Drejk – ovo činimo zbog Kerola. Takva filozofska pitanja moraćete njemu da postavite.“ „Dobro, mogu li onda pitati šta treba da popravim?“ Pukovnik se nakašlja. „Takvi detalji nam nisu dostavljeni.“ „Mora da je negde napisao nešto o klaviru.“ „Imamo svega jednu poruku, čudnu i neuobičajeno kratku za doktora, inače rečitog. Isprva nas je uhvatila neverica, ali je za njom usledila njegova pretnja ostavkom.“ „Smem li je pročitati?“ Pukovnik se ustručavao, a onda je štimeru pružio mali komad smeđe hartije. „Papir Šana“, reče. „Navodno je pleme čuveno po njemu. To je samo po sebi neobično, jer sanitetski major nikad ranije nije koristio ovaj papir za prepisku.“ Papir beše mek – ručno pleten, vidljivih vlakana, sada zamrljan tamnim mastilom. Svi proizvodi iz: Drame Sve iz: Knjižara - Knjige, Udžbenici i Pribor * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.

Kidnaperi napadaju internacionalni skup koji se održava u siromašnoj latinoameričkoj zemlji. Na njihovu žalost, predsednik države, zbog kojeg su ovu akciju i izveli, ostao je kod kuće kako bi gledao svoju omiljenu seriju... Broj ocena: 101 Artikal je RASPRODAT ! Pogledaj Aktuelnu Ponudu: Drame Šifra Proizvoda: 7327 Poslednja cena bila je: 690 din Obavesti me kad stigne Karakteristike proizvoda: Bel Kanto, En Pačet Naziv Knjige : Bel Kanto Autor: En Pačet Format: 13x20 cm Broja strana: 294 Izdavač: Laguna Opis proizvoda: Bel Kanto, En Pačet *** O Knjizi *** DOBITNIK PEN/FOKNER NAGRADE ZA 2002. GODINU NAGRADA ORINDZ ZA 2002. GODINU Kidnaperi napadaju internacionalni skup koji se održava u siromašnoj latinoameričkoj zemlji. Na njihovu žalost, predsednik države, zbog kojeg su ovu akciju i izveli, ostao je kod kuće kako bi gledao svoju omiljenu seriju. Prepad prerasta u opsadu i najraznovrsniji likovi počinju da dele zajedničku sudbinu. Među njima su prelepa američka operska diva, japanski industrijalac koji je njen najveći obožavatelj i njegov prevodilac Gen. Dva para potpuno različitih ljudi zaljubljuju se i užasno utamničenje pretvara se u raj na zemlji. *** Kritike *** "Ovo je onaj retki dragulj – roman visoke literarne vrednosti koji ne možete ispustiti iz ruku." The Times "Šokantno. Samouvereno i sigurno ona ubrzava i usporava ritam pripovedanja kako bi obuhvatila i munjevite bleskove brutalnosti i razvučene sate tamničke utučenosti. Senzibilitet romana varira između visprene duhovitosti i suptilne i setne zapitanosti o prirodi čežnje i žudnje." Guardian "BEL KANTO je roman koji govori o ljubavi u svim njenim vidovima: romantičnoj ljubavi, bračnoj ljubavi i dubokoj i sveprožimajućoj ljubavi prema lepom. En Pačet piše tako oštroumno, duhovito i toplo." Džejn Hamilton *** O Autoru *** En Pačet rođena je kao najmlađe dete bolničarke i policajca, 1963. u Los Anđelesu. Sa šest godina se sa majkom i sestrom seli u Nešvil. Pisanjem počinje da se bavi na koledžu, gde pohađa nastavu kreativnog pisanja zajedno sa Alenom Gurganusom, Raselom Benksom i Grejs Pejli, svim kasnije cenjenim i poznatim autorima. Prvu priču prodaje časopisu Paris. Potom odlazi na studije u University of Iowa Writers Workshop, najpoznatiji rasadnik američkih pisaca. Prvo priznanje En Pačet dobija 1990. od Univerziteta umetnosti u Provinstaunu, u državi Masačusets, mestu u kom je napisala svoj prvi roman, Svetac zaštitnik lažova, za koji će kasnije dobiti Mičener/Kopernikus nagradu. Drugi roman, Taft, nagrađen je trofejem Kafka za najbolje delo delo u oblasti fikcije za 1994. Priznanja se nastavljaju i sa trećim romanom, Mađioničarov pomoćnik, koji ulazi u uži izbor za prestižnu Orindž nagradu i dobija nagradu fondacije Gugenhajm. I to nije sve. Naprotiv, za svoj poslednji roman Bel Kanto Pačet dobija najznačajniju nagradu u karijeri, PEN/Fokner nagradu. Njen prvi roman adaptiran je za televizijski film 1997. godina, a po romanu Taft sama autorka razvija scenario za film u kom će glavnu ulogu imati Morgan Frimen. Pored ovoga, Pačet piše za New York Times Magazin, Boston Globe, Vogue, GQ, Elle, i časopis Gourmet. *** Odlomak Iz Knjige *** Nakon što se svetla pogasiše, pijanista je poljubi. Možda se ka njoj okretao tren pre no što je zavladala potpuna tmina, možda je upravo podizao ruke. Mora da je postojao neki pokret, neki gest, jer će se kasnije svi prisutni sećati poljupca. Tama koja ih je progutala beše nenadana i neprozirna. Ne samo da svi behu sigurni da se poljubac zbio, već su tvrdili da im je poznata i vrsta poljupca: odlučan i strastan, zatekao ju je nespremnu. Sve oči bile su uprte u nju čas pre no što se svetla pogasiše. Još su aplaudirali, na nogama, oduševljeno pljeskajući dlanom o dlan, visoko podignutih laktova. Niko nije osećao ni trunku umora. Italijani i Francuzi klicali su: „Brava! Brava!“, dok su im Japanci okretali leđa. Da li bi je tako poljubio i da svetla behu upaljena? Da li mu um beše tako prepun nje da je, istog časa kad potonuše u mrak, posegnuo za njom? Da li je razmišljao tako brzo? Ili su je želeli i svi oni, muškarci i žene u istoj prostoriji, te sve beše proizvod zajedničke uobrazilje? Bili su tako zaneti lepotom njenog glasa da su želeli njena usta da pokriju svojim i piju sa njih. Možda je muziku moguće preneti, usisati, posedovati. Kakav je osećaj celivati usne koje rađaju takav zvuk? Neki od njih voleli su je godinama. Imali su sve njene ploče. Vodili su dnevnik i upisivali imena gradova u kojima su je slušali, nazive kompozicija koje je izvodila, imena članova ansambla i dirigenata. Te noći među prisutnima behu i oni koji za nju nisu čuli i koji bi, da ih je neko pitao, rekli da je opera skup besmislenih mačjih cijuka, te da bi radije proveli tri sata u zubarskoj stolici. Oni behu ti koji su sada otvoreno plakali, uvidevši težinu vlastite greške. Nikoga nije uplašio mrak. Jedva da su ga primetili. Neumorno su aplaudirali. Ljudi koji su živeli u drugim zemljama mislili su da se takve stvari ovde dešavaju stalno. Svetla se pale, svetla se gase. Ljudi iz zemlje domaćina znali su da je to istina. Osim toga, dramatični nestanak struje zbio se, činilo se, u pravi čas, kao da su svetla rekla: Nije vam potreban vid. Slušajte. Niko se nije zapitao zašto su se ugasile i sveće na svim stolovima, u istom trenu ili tren ranije. Prostorija beše ispunjena prijatnim mirisom maločas utrnutih sveća, dimom slatkim i sasvim nepretećim. Mirisom koji kazuje da je kasno, da je vreme za počinak. I dalje su aplaudirali. Verovali su da i njen poljubac i dalje traje. Roksana Kos, lirski sopran, beše jedini razlog zbog koga je gospodin Hosokava došao u ovu zemlju. Gospodin Hosokava beše razlog zbog koga su svi ostali došli na proslavu. Nisu se našli na mestu koje bi inače posetili. Razlog zbog koga je zemlja domaćin (siromašna zemlja) organizovala bezumno skupu rođendansku proslavu za stranca koga su gotovo podmitili da dođe, krio se u činjenici da je stranac osnivač i predsedavajući kompanije Nansei, najveće elektronske korporacije u Japanu. Zemlja domaćin silno je želela da se umili gospodinu Hosokavi, koji bi joj mogao pružiti pomoć makar u jednoj od stotinu oblasti u kojima joj pomoć beše potrebna. To bi se dalo postići organizovanjem obuke, olakšavanjem trgovine. Možda će podići fabriku (ovo je bio san tako dragocen da nisu smeli ni da ga pomenu), fabriku s jeftinom radnom snagom, koja će doneti dobit svim zainteresovanima. Industrija bi pogurala ekonomiju dalje od lišća koke i makova mrkog srca, stvarajući iluziju da se zemlja odriče proizvodnje kokaina i heroina i čineći trgovinu ovim drogama manje očiglednom. No takav plan u prošlosti nije urodio plodom, jer su Japanci, po prirodi, oprezan svet koji veruje u glasine o opasnostima skrivenim u ovoj zemlji. Stoga su dolazak i prisustvo za stolom samog gospodina Hosokave, ne njegovog zamenika, ne nekog političara, nagoveštavali da bi mogla biti pružena ruka pomirenja. Možda će toj ruci morati da se ulaguju, da je mole. Možda će morati silom da je izvlače iz dubokog džepa. No ova poseta, s veličanstvenom rođendanskom gozbom uveličanom prisustvom operske dive, s nekoliko planiranih sastanaka i sutrašnjim putovanjem do mesta za izgradnju buduće fabrike, bila je korak napred, više od svega što su postigli dotad. Vazduh u prostoriji beše zaslađen nadom. Predstavnici više od tuceta zemalja, pogrešno informisani o namerama gospodina Hosokave, bili su prisutni na proslavi, zajedno s investitorima i ambasadorima koji možda ne bi preporučili svojim vladama da ulože neku crkavicu u ovu zemlju, ali bi izvesno pozdravili svaki napor firme Nansei. Svi zajedno šetali su po prostoriji u crnim odelima i večernjim haljinama, nazdravljajući i smejući se. Što se gospodina Hosokave tiče, njegovo putovanje nije imalo veze s biznisom, niti s prijateljstvom s predsednikom, kako se kasnije pisalo. Gospodin Hosokava nije voleo da putuje, a predsednika nije poznavao. Svoje namere, to jest nedostatak namera, nije tajio. Nije planirao da gradi fabriku. Nikada se ne bi složio da otputuje u nepoznatu zemlju i slavi rođendan s ljudima koji su mu strani. Nije mu bilo do rođendanske proslave s neznancima, posebno ne do proslave pedeset trećeg rođendana, koji je smatrao potpuno bezličnim. Odbio je mnogobrojne molbe ovih istih ljudi, u vezi s ovom istom proslavom, sve dok mu, kao poklon, ne ponudiše prisustvo Roksane Kos. Ako je ona poklon, kako da je odbije? Bez obzira koliko daleko, koliko neumesno, koliko varljivo ovo putovanje bilo, kako da kaže ne? Kacumi Hosokava pamtio je svoj jedanaesti rođendan, dan kada je prvi put čuo operu, Verdijev Rigoletto. S ocem je otputovao vozom u Tokio, gde su do pozorišta otpešačili po teškom pljusku. Bilo je to dvadeset drugog oktobra, te jesenja kiša beše hladna, a ulice zastrte tankim pokrovom pokislog, crvenog lišća. Kada su stigli u Metropoliten festival hol, i potkošulje ispod džempera i kaputa behu im mokre. Karte u očevom novčaniku bile su vlažne i razmrljane. Nisu imali bogzna kakva mesta, ali im niko nije zaklanjao vidik. Godine 1954. novac beše dragocen; karte za voz i opera predstavljali su nešto nezamislivo. U neko drugo doba, sličan zaplet mogao bi izgledati odviše komplikovan za dete, no to beše tek nekoliko godina nakon rata, kada su deca razumevala niz stvari koje bi se današnjoj deci činile neshvatljivim. Popeli su se uz nepregledne stepenice do svojih mesta, nastojeći da ne gledaju dole, u vrtoglavu prazninu pod sobom. Klanjali su se i izvinjavali svima koji su morali da ustanu da bi ih propustili, i na kraju sedoše na svoja mesta. Poranili su, ali su ostali poranili još više, jer im je karta davala luksuzno pravo da mirno sede u tom predivnom zdanju i čekaju. Čekali su, otac i sin, bez reči, sve dok ih ne obavi tama iz čije se dubine začuše prvi zvuci muzike. Ljudi majušni poput insekata izmileli su iza zavesa, otvorili usta, a njihovi glasovi pozlatiše zidove čežnjom, bolom, bezgraničnom, bezglavom ljubavlju koja će im doneti propast, svakom svoju. Tokom tog izvođenja Rigoletta opera je utisnula pečat na ružičastu unutrašnjost kapaka Kacumija Hosokave, ispisavši poruku koju je iščitavao i u snu. Mnogo godina kasnije, kada se sve pretvorilo u biznis, kada je radio marljivije od bilo koga drugog u zemlji utemeljenoj na marljivosti, verovao je da je život, istinski život, otelotvoren u muzici. Istinski život beše bezbedan u notnim linijama Evgenija Onjegina, dok je on odlazio na posao i ispunjavao zadate obaveze. Naravno da je znao (premda ne i sasvim razumeo) da opera nije za svakog, ali se nadao da za svakog postoji nešto. Ploče koje je čuvao i retke prilike da prisustvuje živom izvođenju opere behu svedočanstva njegove sposobnosti da voli. Ne njegova supruga, ni njegove kćeri, ni njegov posao. Nikada mu nije palo na pamet da je, na neki način, ono što bi trebalo da ispuni njegov svakodnevni život pretočio u operu. Umesto toga, znao je da bi bez opere taj deo njega potpuno iščezao. Na početku drugog čina, dok su Rigoleto i Gilda pevali zajedno, a njihovi se glasovi uplitali, izvijali, on posegnu za očevom rukom. Nije imao pojma šta govore, čak nije znao ni da igraju uloge oca i kćeri. Jednostavno, osetio je potrebu da se uhvati za nešto. Privukli su ga s takvom žestinom, da umisli kako se obrušava s visine, sa svog udaljenog sedišta. Takva ljubav rađa odanost, a gospodin Hosokava beše odan čovek. Nikada nije zaboravio značaj Verdija u svom životu. Vezao se za pojedine pevače, kako to obično biva. Imao je posebne kolekcije Švarckopfa i Saterlenda. Iznad svih ostalih, verovao je u genij Kalasove. U radnim danima nikad ne beše dovoljno vremena, ne onoliko koliko je njegova strast zahtevala. Imao je običaj da, nakon večere s klijentima i sređivanja dokumentacije, provede tridesetak minuta slušajući muziku i čitajući libreta, pre no što utone u san. Izuzetno retko, možda pet neradnih dana godišnje, našao bi tri cela sata da presluša operu od početka do kraja. Jednom, u svojim poznim četrdesetim, pojeo je pokvarene ostrige i doživeo teško trovanje koje ga je tri dana prikovalo za postelju. Toga se sećao s radošću, kao godišnjeg odmora, jer je neprestano puštao Hendlovu Alsinu, slušajući je čak i u snu. Starija kći, Kijomi, kupila mu je za rođendan njegov prvi disk Roksane Kos. Njenom ocu beše teško udovoljiti, te je, ugledavši disk i ime koje nije prepoznavala, odlučila da rizikuje. Zapravo, nju nije privuklo nepoznato ime, već lice na omotu. Kijomi je fotografije soprana smatrala iritantnim. Uvek su virile preko lepeza ili zurile kroz meko tkanje velova. No Roksana Kos gledala je pravo u nju, isturene brade, širom otvorenih očiju. Kijomi je već uzela disk, kada primeti da je reč o snimku Lučije od Lamermura. Koliko snimaka Lučije od Lamermura ima njen otac? Nije važno. Dala je novac devojci na kasi. Te večeri, nakon što je pustio disk i seo u fotelju da ga sasluša, gospodin Hosokava se nije vratio na posao. Ponovo se osetio kao dečak u operi u Tokiju, s rukom u velikoj, toploj očevoj šaci. Puštao je disk iznova i iznova, preskačući nestrpljivo sve što nije bio njen glas. Beše gromak, taj glas, topao i složen, bezgranično neustrašiv. Kako je istovremeno mogao biti tako uzdržan i tako nehajan? Pozvao je Kijomi i ona je došla i stala u dovratak njegove radne sobe. Zaustila je da nešto kaže – da? ili, molim? – ali pre no što je išta rekla, začu glas žene koja na slici ne skreće pogled. Njen otac nije izgovorio ni reč, samo je rukom pokazao na zvučnik. Ona osta preplavljena zadovoljstvom zbog vlastitog izbora. Muzika beše njena pohvala. Gospodin Hosokava sklopio je oči. Sanjao je. U pet narednih godina osamnaest puta je slušao Roksanu Kos uživo. Prvi put srećnim sticajem okolnosti, da bi kasnije nalazio sebi poslovne obaveze u gradovima u kojima je nastupala. La Sonnambulu je gledao tri večeri zaredom. Nikada joj nije prišao, niti učinio išta što bi ga izdvojilo od ostalih slušalaca. Nije smatrao da njen talenat poštuje više od bilo koga drugog. Beše spremniji da veruje da samo budala prema njoj ne oseća isto što i on. Nije želeo ništa sem privilegije da sedi i sluša. Pročitajte članak o Kacumiju Hosokavi u bilo kojim novinama. Ne pominje se strast, jer strast je privatna stvar, no pomen opere je uvek prisutan, kao svedočanstvo ljudske strane, koja ga čini pristupačnijim. Drugi direktori su na fotografijama pecali u brzacima Škotske, ili pilotirali vlastitim avionima do Helsinkija. Gospodina Hosokavu uvek su slikali kod kuće, kako sedi u kožnoj fotelji i sluša muziku, sa stereo sistemom Nansei EX-12 u pozadini. Pitanje o omiljenim izvođačima beše neizbežno. Kao i odgovor. Za iznos znatno viši od ukupne sume potrošene te večeri (na hranu, usluge, prevoz, cveće, službu bezbednosti) Roksana Kos pristala je da nastupi na proslavi, koja je padala između kraja sezone u Skali i početka sezone u Teatru Kolon u Argentini. Nije prisustvovala večeri (nikad nije jela pre nastupa), već je stigla na kraju i izvela šest arija uz klavirsku pratnju. Gospodin Hosokava je pismeno obavešten da može da izrazi muzičku želju koju će domaćini, ne obećavajući ništa unapred, dati gospođici Kos na razmatranje. Upravo je završila s izvođenjem arije iz Rusalke, izborom gospodina Hosokave, kad su se svetla pogasila. Bio je to kraj programa, premda je moguće da bi pevala na bis, možda i dvaput, da su svetla ostala upaljena. Gospodin Hosokava odabrao je Rusalku kao izraz poštovanja prema gospođici Kos. Ta arija bila je vodeća u njenom repertoaru i nije zahtevala nikakvu pripremu, te bi je uključila u program i da on to nije zahtevao. Nije molio za nešto opskurno, ariju iz Partenope, na primer, ne bi li se pred njom predstavio kao zaljubljenik. Jednostavno, poželeo je da izbliza čuje kako peva Rusalku. Ako ljudska duša o meni sneva, nek upamti me i kad je budna. Prevodilac mu je to preveo s češkog, nekad davno. Svetla su ostala pogašena. Jedva primetno, aplauz poče da jenjava. Ljudi su treptali, naprežući se da je vide. Prođe minut, zatim dva, a da niko ne oseti uznemirenost. A zatim Simon Tibo, francuski ambasador kome je, pre dolaska u ovu zemlju, obećano daleko poželjnije nameštenje u Španiji (nepravedno dodeljeno nekom dugom, kao isplata za složenu političku uslugu, u času kad su se Tibo i njegova porodica već pakovali), primeti da su svetla u kuhinji i dalje upaljena. On je prvi shvatio. Osetio se kao prenut iz dubokog sna, pijan od likera, prasetine i Dvoržaka. U mraku uhvati ruku svoje supruge, dok je aplaudirala, i povuče je dublje u gomilu. Sudarali su se s tamnim telima koja jedva da je video. Kretao se u pravcu staklenih vrata koja, sećao se, behu na samom kraju prostorije, istežući vrat u nastojanju da ugleda odsjaj zvezdanog neba koje bi mu pokazalo put. No ugleda samo mlaz svetla baterijske lampe, najpre jedne, zatim još jedne, i dok mu je srce tonulo u grudima, oseti ništa drugo do tugu. „Simone“, prošaputa njegova žena. Mreža je izatkana, a da on to nije ni primetio, gusta mreža obmotana oko kuće. I dok je njegov prvi nagon, prirodan nagon, bio da nastavi da grabi napred i pokuša da ostvari nemoguće, zadrža ga hladna logika. Bolje da ne privlači pažnju na sebe. Bolje da ne posluži za primer. Negde u sobi pijanista je ljubio opersku divu, te i ambasador Tibo privuče svoju suprugu, Edit, u zagrljaj. „Pevaću u mraku“, začu se glas Roksane Kos, „ako mi neko donese sveću.“ Nakon tih reči prisutni se ukočiše, a zvuk aplauza zamre ostavljajući za sobom tišinu i svest da su sve sveće pogašene. To beše kraj večeri. Telohranitelji su već odavno usnuli u limuzinama, kao veliki, natovljeni psi. Svuda u prostoriji muškarci su zavlačili ruke u džepove, pronalazeći samo uredno složene maramice i zgužvani novac. Začu se huk glasova, ljudi stadoše da se komešaju, a svetla se u tom času, kao čarolijom, upališe. Svi proizvodi iz: Drame Sve iz: Knjižara - Knjige, Udžbenici i Pribor * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.