Novi roman turskog nobelovca, do sada objavljenog samo u Turskoj, sada u Srbiji! Priča o životu bozadžije Mevluta Karataša, njegovim doživljajima, sanjarijama i prijateljima i slika istanbulskog života između 1969. i 2012. godine viđena očima mnogih lica! Čudan osećaj u meni je ljubavna priča i u isti mah moderan ep. Roman na kojem je nobelovac Orhan Pamuk radio šest godina, objavljen u Turskoj decembra 2014. godine, pripoveda o životu u Istanbulu bozadžije Mevluta i njegove ljubavi kojoj je tri godine slao ljubavna pisma. Da li je u ljubavi važnija čovekova namera ili njegova sudbina? Da li naša sreća ili nesreća zavise od naših izbora ili nam se događaju mimo nas? U potrazi za odgovorima na ova pitanja, ovaj roman dajesliku sučeljavanja porodičnog i života grada, gneva i bespomoćnosti žena unutar doma. Čitaj dalje

Kao na slikama Posveta prevodioca poezija pesma Fransisa Ponža iz intervjua: Vi ste poznavali i mnoge slikare, i to one među najvećima - Pikasa, Braka... Oni su Vam bili prijatelji (u knjizi o Braku ima jedan potresan opis gdje Vi kažete da ste se zaplakali kada ste posjetili njegov atelje i ugledali jednu sliku čiju ste reprodukciju imali uza se u toku cijelog rata). Pisali ste još o Dibifeu, Fotrijeu, Fenozi, Đakometiju... Vaša knjiga o slikarima se zove Savremeni atelje. Hoćete li ispričati neku uspomenu o njima? `Slikarstvo me uvijek mnogo zanimalo. Bilo je slika i kod mog oca i kod moje majke, a i ja sam imao svoju kolekciju. Vidite ove slike po zidovima su Dibifeove. Kad ste ulazili, vidjeli ste da je ispod nas njegova Fondacija. Moja kćer se njome bavi i izvršilac je Dibifeovog testamenta. Ja lično više volim Braka i Pikasa. Brak je bio ono što se zove genijem, a i Pikaso. Njegova žena koja je nedavno izvršila samoubistvo, telefonirala mi je nekoliko dana pred smrt.` Kao da je htjela da se oprosti od velikog prijatelja svoga muža? O čemu Vam je govorila? `Ja sam napisao nekoliko eseja o Pikasu i ona mi je rekla koliko joj se sviđaju i da ih je Pikaso posebno cijenio. (Baš sam danas dobio divan poklon od Brakove saradnice Marije Lašo. Evo, pogledajte jedna lijepa, jedna prekrasna vunena ešarpa.) `Pikaso je bio fantastičan, jer sve o čemu je razmišljao odmah je pretvarao u oblik, u crtež, u boju` Proučavao sam slikare i vidio ih na djelu i želio da shvatim tajnu umjetničkog djela koje za mene sadrži tajnu života. Mnogi od tih slikara su se odlikovali divnim ljudskim osobinama. Naravno, međusobno su se veoma razlikovali. Govorilo se da su Brak i Pikaso bili sušte suprotnosti, ali to nije tačno. Sjećam se dobro kada je Brak izdržao tešku operaciju u kojoj su mu izvadili skoro cio stomak, Pikaso je otišao kod njega i proveo petnaest dana s njim da bi ga podržao i ohrabrio. To su bili pravi ljudi! Pikaso je bio fantastičan, jer sve o čemu je razmišljao odmah je pretvarao u oblik, u crtež, u boju. Misao mu je bila kao munja, u isti čas se pretvarala u vizuelno. Razmišljao je u obliku slikarstva, u obliku slike. Bože moj, koliko je bio inteligentan! Više nego inteligentan.` Nijeste pomenuli Džojsa, a poznato je da je i on, kao i Vi, radio na “ totalnom izražavanju“. Kako biste izrazili vezu između Vas i njega? `Ko se danas bavi literaturom, taj je svakako čitao Džojsa. I ja sam prije godinu dana ponovo čitao Uliksa. On nije nimalo zastario, naprotiv - sve je u njemu svježe i živo, fantastično. Ali moje je mišljenje, kada je riječ o tehnici, da ne treba uzimati iz svih literatura jezik za svoje istraživanje. To je iluzorno kao i esperanto. Najbolje je udubiti se u svoje sopstvene korijene, u svoj jezik i izraz. Prava literatura se ne pravi od koncepata. Zato sam i rekao: činimo ono za šta smo stvoreni. Svako ima svoju specifičnost, a moja je ta da je literatura tehnika pisanja. Jedini način bivanja je udubljivanje u neku tehniku. Klasa je superiornost u nekoj specijalnosti. Sa literaturom je isto: pravu literaturu prave ljudi koji imaju klasu.` Koja su iskušenje kojima pisac ne smije da podlegne? `Među najopasnijima je ono da se prepusti klizanju ka nekoj ideologiji, to jest, pretjeranoj upotrebi jedne strane koju predstavljaju riječi (ideje), na štetu njihove druge strane (stvari). Pošto je strana „ideje“ rat. Ali i njegova suprotnost: kula od slonovače, kabinet, samostan, jeste sistematsko odbijanje normalnog života. Da li je još uvijek potrebno da se podsjetimo da prava djela imaju više mogućnosti da promijene čovjeka od čizme zavojevača.` Kod Vas postoji kult riječi koji Vi posebno njegujete konsultujući neprestano čuveni rječnik Litre. `Rječnik je sigurna vrijednost. Neiscrpna. Čovjek je stvorio svijet imenujući ga. Neimenovani svijet je haos prepušten neredu. Ponekad treba raditi protiv riječi. Neke riječi zbog prevelike upotrebe slabe. Uzmite recimo riječ - poštovanje. Ona više ne znači ništa izuzev pukog izraza, prazne formule pristojnosti na kraju pisma. Nekad je ta riječ značila: posmatrati zvijezde, obuhvatiti zvjezdani svijet. Rad pjesnika je upravo to: posmatrati, poštovati, cijeniti. Pisati, znači upisati svoju memoriju u predmete kao što su to činili naši preci na zidovima pećina. Pisati znači izmisliti svijet u kome je moguće živjeti. `Filozofirati o suštini i prirodi stvari i predmeta, istraživati odnose između živih bića, čovjeka i kosmosa - to je krajnji čin pjesnika` Naučimo da gledamo: kao što mraz pretvara vodu u zapreminu koja može da slomi vazu u kojoj je bila, isto tako naš pogled i naša riječ mogu da promijene stvari i iznesu na vidjelo oblike. Neka, znači, svaki tekst bude definicija - opis nekog predmeta, bjelutka, fabričkog dimnjaka i dr. i na najprecizniji i najefikasniji način i predmet će postati prisutniji. Slikari su izvojevali pravo na mrtvu prirodu i ja je zahtijevam za pisce. I pisac mrtve prirode sreće prepreke slične slikarskim: treba da se trudi da prikaže izgled predmeta, osjećaj pri dodiru („Kad nam mrtva priroda ne izgleda na domak ruke, to nije mrtva priroda“, kaže Brak), čak i njegov ukus treba da osjetimo, kao u mom tekstu o kajsiji. Ja postupam kao slikar i pravim kompoziciju platna, stavljajući predmet u centar svijeta, ili izdvajam neku njegovu najvažniju osobinu. Iz svega proizilazi čovjek. Dok slikar predstavlja predmet linijama i bojama, neutralnim materijalom, pisac ih predstavlja riječima, to jest, materijalom koji je unaprijed opterećen sa najviše humanizma. Postoje vrlo uski odnosi između predmeta i jezika koji ih imenuje i određuje. Filozofirati o suštini i prirodi stvari i predmeta, istraživati odnose između živih bića, čovjeka i kosmosa - to je krajnji čin pjesnika.` Novi roman je pretprošle godine (riječ je o 1985. i nagradi Kloda Simona) krunisan Nobelovom nagradom. Neki kritičari kažu da ste Vi bili njegov preteča ili začetnik? `Kritičari su stavili u tu grupu mnoge ljude koji joj ne pripadaju, da bi pojednostavili stvari, stavili su sve u jedan džak. Rob Grije ima odličnih stvari, ali za njega su rekli da je uklonio junake i psihologiju. To je apsurd. Njegov najbolji roman je svakako Ljubomora. `Prustov način pisanja je bila duga rečenica, što nije postojalo do njega` I o čemu je riječ u njemu? Pa o ljubomori, drugim riječima, o psihologiji, i samo o njoj. Pisanje ne može izbrisati čovjeka. Ono što treba ostvariti jeste prodiranje u psihološku analizu kao što to čini Natali Sarot sa potkonverzacijom. A što se tiče Natali Sarot, ona je sasvim nešto drugo u odnosu na kolege: ona ponire u duboku psihologiju. Kad sam je preporučio Galimaru, jer je prije toga bila kod izdavačke kuće Minui, ja sam rekao da je ona osoba koja je otišla najdublje u nepoznato. Ona ide još dublje od Prusta. U stvari, najvažnije je pronaći svoje pisanje, svoj stil u odnosu na svoju misao. Prustov način pisanja je bila duga rečenica, što nije postojalo do njega. I on je na strani stvari kada nam otkriva nešto novo o ukusu madlene ili o cvjetanju gloga. On je vrlo veliki pisac, zato što je veliki pjesnik. Na kraju Pronađenog vremena napisao je teoriju o poeziji koja je vrlo značajna. Meni je žao što neki pisci pišu kao da Lotreamon i Malarme nijesu postojali. Prilično volim Bitora i Deni Roša. Njegovo pisanje me podsjeća na Apolinerovu rečenicu: „Mi iz budućnosti...“ Vi kažete negdje: “I Marks je stalno govorio da ono što kaže vrijedi samo za taj trenutak, a nikako za kasnije. Mnogi su shvatili da su Marksove riječi vječite, pa smo svjedoci strašnih zastajkivanja”. `Samo se glupaci ne mijenjaju. Nije mi jasno kako se mogu diviti nekome zbog upornosti što je ostao sam sebi vjeran ili njemu drugi i što je umro u osamdesetoj godini sa mislima koje je stekao u dvadesetoj. To važi i za Marksa. Ideje stare sa vremenom. Ideje nam nijesu ni potrebne. Potrebno nam je samo da se izrazimo, to jest da izrazimo svoje sopstveno biće, što je sasvim različito. Ne pišemo zbog ideja nego zbog vitalne potrebe za izražavanjem.` Evo još jedne rečenice koja govori o značaju literature: „Napisao sam PROEME (prose+poeme>proeme) da bih spasio nekoliko mladića od samoubistva, a nekoliko drugih da ne odu u policajce ili vatrogasce.“ Pitanje se samo nameće: značaj poezije danas? `To je jedini način za mene da odagnam samoubistvo. Doživio sam teške momente depresije i u tim trenucima samo me je pisanje spasilo. Ne treba biti pesimista do te mjere da bi se pribjeglo samoubistvu ili teroru s pištoljem u ruci, kao što je to predstavljala Bretonova slika. Iako je život težak, treba ga živjeti i nikada ne obeshrabriti čovjeka. Treba brisati koliko je moguće ono što deprimira čovjeka i ljudsku misao, a pokazivati ono što ga podstiče i angažuje da živi, uprkos svemu.` Među Vašim poznanicima je i Žorž Bataj. On Vas je jednom pitao: “Ne bojite li se da ćete poludjeti pišući Pauka?“ `Ja sam odgovorio da je neophodno da se suočim sa fikcijom. I taj rizik treba izdržati. Kad ja usredsredim svoje sposobnosti na neki predmet, ja otvaram kao neki trap u koji se zagnjurim. I tek tada dolaze zanimljive stvari i pošto nijesam samoubica, u trenutku kad mi prijeti opasnost od ludila, ja ostavljam jedan tekst i uzimam drugi, kao što to obično čine slikari sa slikama. Dovoljno je imati dvije fikcije da bi se izbjeglo ludilo. Čovjek ne smije da podlegne opsesiji.` Na jednom mjestu kažete: “Pisac treba da stvori krizu da bi pomogao ljudima da napreduju. “Jedan kritičar kaže za Vas: “Ako, kako ja mislim, ugnjetavanje počinje i nastavlja se kvarenjem jezika, onda je Ponž naš revolucionar.“ U Novoj kritici se kaže: “Pisac vrši društvenu funkciju, često iznenađujuću i stara se da razmišlja o svom odnosu sa društvom.“ Šta Vi mislite o svemu tome? `U svakom društvu organi informacije su šifrovani. Svaki član tog društva mora proći kroz to. Važno je da čovjek postane svjestan toga i da reaguje, da se brani. A uvjeren sam da jedini način djelovanja, a ne trpljenja tog djelovanja, jeste upravo ono što sam izabrao, to jest pisanje. Jedini način da se djeluje na tu samu informaciju jeste da se mi uklopimo u nju da bismo je, ako hoćete, deformisali. Jedno društvo je skup govora od kojih je najglavniji zajednički jezik onaj kojim se govori i piše. `A promijeniti jezik znači savladati (slomiti) navike čitaoca, zahtijevajući od njega takođe izmijenjeno čitanje` Radi se o tome da se upitamo: prihvatamo li taj jezik, da li je taj jezik po našem ukusu u najjačem smislu riječi, da li ga naš ukus odbija, da li mi možemo da upotrijebimo taj jezik. Čujte, što se mene tiče, ja sam iz odvratnosti prema tom izvitoperenom jeziku došao na ideju da pišem. Znači, ja sam, da bih mogao da živim, morao da izmijenim taj jezik. A promijeniti jezik znači savladati (slomiti) navike čitaoca, zahtijevajući od njega takođe izmijenjeno čitanje. Takvo društvo u nužnoj odbrani smatra književni poduhvat kao borbu protiv sebe, a uz to se čitalac, opsjednut, a da toga nije ni svjestan, ideologijom tog društva, opire da dešifruje novi govor koji se obraća njegovoj slobodi. Taj čitalac misli da njegovo odbijanje dolazi od njega samog, a to su u stvari, samo njemu nametnute navike (koje su mu utuvljene, utjerane) i koje čine za duže ili kraće vrijeme prepreku toj autentičnoj novini. Eto zašto je revolucionaran onaj pisac koji se odlučio da radi odvojeno (time ja ne označavam pisca angažovanog u bilo kojoj partiji). Utisci o posjeti Jugoslaviji 1961. godine Čim sam se pozdravila sa Ponžom, počeo je da govori o svom putovanju u Jugoslaviju: „Moja žena u ja smo iz Trsta stigli pravo u Beograd Orijent ekspresom. Stigli smo dosta kasno noću i smjestili se u francuskoj ambasadi, jer je ambasadorov sin bio moj dobar prijatelj. Na stanici su nas dočekali predsjednik Udruženja književnika i druge ličnosti. Čim smo stigli odveli su nas u neki noćni lokal-bar gdje se skoro ništa ne događaše. Bješe jedna osoba koja je plesala. Ljudi su se gledali i lomili čaše, to je izgleda bio običaj tada. U Beogradu sam govorio na više mjesta, tamo kud su me pozivali i vodili. `Poslije smo otišli u Zagreb. Čudan grad: ima Gornji grad i Donji grad. A kad smo u hotelu tražili jedno ćebe, koliko je to birokratizma pokrenulo kao da je vojničko!` Ostali smo dosta dugo u Beogradu i bilo nam je zanimljivo, to jest, čudili smo se koliko ljudi zna i razumije francuski. Ja, naravno, ne govorim srpski. Začudile su nas takođe male radnjice u kojima su prodavane stvari pokradene od aristokrata. To je bilo one godine kada je prvi čovjek poletio u vasionu (Gagarin, 1961). Iz Beograda su nas poveli da vidimo jedan vrlo lijep spomenik od bronze. Tada smo se upoznali sa vrlo liberalnim ljudima, kao što bješe jedan filmadžija i mnogi drugi i to je bilo sve prijatno. Začudilo nas je i to što je svaka republika imala svoju specijalnost. Iz Beograda smo pošli u Sloveniju. Ona mnogo liči na Švajcarsku, sa puno lijepih šuma, jela, livada, ogromnih pašnjaka i ja pitam: „A gdje su krave?“ „Nema krava, to je specifičnost druge republike, a naša je specifičnost šuma“. Tako te prekrasne livade bijahu bez krava. Poslije smo otišli u Zagreb. Čudan grad: ima Gornji grad i Donji grad. A kad smo u hotelu tražili jedno ćebe, koliko je to birokratizma pokrenulo kao da je vojničko! Poslije smo se upoznali sa jednim čovjekom koji je oženjen Francuskinjom i koji je odlično govorio francuski, koji je živio u Parizu, a žena mu je kći francuskog slikara Andre Masona. On je zvanično predstavljao Akademiju likovnih umjetnosti Hrvatske. `Bili smo i kod Ristića (Marko Ristić) u njegovoj kući (Kako se ono zovu kuće koje dobijaju članovi nomenklature? Dače)` On nam je rekao da neće više da ide u Pariz zato što suviše želi da ostane u njemu, ali takođe da voli Jugoslaviju, svoju zemlju. Bijaše to odličan čovjek. Iako je imao dosta važnu funkciju u hrvatskoj vladi, tek je tada dobio stan. Bijaše tamo jedan francuski predstavnik koji se žalio što postoji neki zakon koji ga obavezuje na određenog ljekara za djecu u bolničkim ustanovama i da je trebalo platiti ogromnu sumu novca „na crno“ da bi se dobio ljekar kod kuće. Bili smo i kod Ristića (Marko Ristić) u njegovoj kući (Kako se ono zovu kuće koje dobijaju članovi nomenklature? Dače). Ta kuća se nalazila u rezidencijalnom dijelu Beograda, jednom divnom kvartu. Ristića sam dobro poznavao. On je govorio o meni mojim prijateljima nadrealistima. To je bilo vrlo interesantno.` Slika je gotova kada je izbrisala ideju `Brak je bio jedan od najdubljih mislilaca među ljudima koji su slikali. Evo nekoliko njegovih misli: “Uvijek treba imati dvije ideje, kako bi jedna mogla da uništi onu drugu. Nikada se nećemo odmoriti, jer je sadašnjost vječita. U umjetnosti se sumnja uvijek. Što se mene tiče - ja u sve sumnjam. Djelovanje je niz beznadežnih radnji koje pomažu da se sačuva nada. Umjetnost mora da bude intelektualna avantura u koju ulazimo tako da se izlažemo propasti s jednom šansom da sebe pronađemo. Veliki slikar pronalazi nove znakove. Slika je gotova kada je izbrisala ideju.“ vasko popa

Spoljasnjost kao na fotografijama unutrasnjostu u dobrom stanju! Povez malo slabiji! Brankovo ​​kolo je list za zabavu, pouku i književnost. Izlazio je u Sremskim Karlovcima od 18. maja 1895. do 30. juna 1914. godine.[1] Do kraja 1911. objavljivan je jedanput sedmično na 16 stranica, a otada 1. i 15. u mjesecu na 32 stranice. Pokrenuo ga je i od 1895. do početka 1907. bio vlasnik i urednik, odnosno glavni urednik Paja Marković Adamov.[1] Urednici su još bili Milan Budisavljević, D. J. Ilić, Dušan Kotur koji je bio od 1913, pa do kraja izlaženja bio vlasnik i odgovorni urednik. U dvadest godina izlaženja list je uspio okupiti književnike i kulturne radnike iz Kraljevine Srbije i Austrougarske. Bio je dobro uređivan, s raznolikim i dobrim prilozima iz domaćih i stranih književnosti, te je uživao ugled jednog od naših najboljih književnih listova. Časopis “Brankovo kolo” izlazio je od 1895. godine do početka I svetskog rata. Izlazio je četvrtkom u lepom mestu Sremski Karlovci. Svaki pomen Sremskih Karlovaca priziva nam u sećanja predivne stihove pesnika kratkoga života Branka Radičevića po kome časopis i nosi ime: “Oj Karlovci mesto moje drago, Ko detence došao sam amo… …Dete malo-golušavo tiče, Dođe tiče pa se tu naviče. …Oj Karlovci lepo l` žive tude, …Kad bi tako smanjao se tudi Da te mogu pritisnut na grudi Ta na grudi i na svoja usta…” Đački rastanak Imam utisak da je Branko Radičević ovom svojom pesmom prepunom ljubavi zauvek započeo svaku priču koja pominje Sremske Karlovce, čak je i prošlost omamio i prisvojio. Ni budućnost neće moći bez njega. Šta udiše čovek u drevnom Karlovcu: miris cveta s livade ili pesme? Šta čuje: poj ptica ili poj pesnika? Čini i jedno i drugo jer ne može i ne želi da razdvoji te lepote: vazduh, cvet u mirisu, pticu i njen poj, pesnika i pesmu. Stoga je tu kolo “okićeno”, “začinjeno”, a i zove : „Brže, braćo, amo, amo Da se skupa poigramo.“ Vlasnik i prvi urednik časopisa “Brankovo kolo” bio je Paja Marković Adamov (do 1907. god.), a potom Milan Budisavljević, Dragoljub Ilić i Dušan Kotur. Časopis jednostavnog poveza na samom početku iskazuje sadržaj časopisa i već pri listanju prve sveske znamo da ćemo se sresti sa pesnicima i pripovedačima iz Begrada, Mostara, Zadra, Lepoglave, Novog Sada, Daruvara, Prištine, Beča, Kotora, Dubrovnika, Londona…koji su poznati, ali i oni manje poznati, kao i tada mladi pesnici. Uz domaću literaturu zastupljen je i prevod stranih velikih pesnika i književnika ( Puškin, Hajne, Tomas Mur, Anatol Frans, Tolstoj, Gogolj, Čehov, Gi de Mopasan…); slede članci i beleške iz života pisaca (gotovo u svakom broju dodaju se i novi podaci iz života Branka Radičevića, kao i do tada neobjavljeni stihovi), u odeljku “kovčežić” objavljuju se prikazi književnih dela, npr. “Ivkove slave” ili o dubrovačkoj lirici, objavljuju se pisma tj. prepiske pisaca; beleške u kojima saznajemo recimo koliko ima biblioteka, obaveštenja o Učiteljskom Udruženju u Srbiji, o Matici Srpskoj…deo posvećen proslavama, npr. 100 godina Gimnazije u Karlovcima, 50 godina Čitaonice u Somboru, godišnjica rođenja Johana Gutenberga itd., dobrotvornim zavodima, ali i kulturno-istorijske beleške poput odgovora na pitanje – OTKUD FIJAKER. Tako saznajemo da je u Parizu 1550.godine bilo svega troje karuca, da se za dvadesetak godina povećao na 310 karuca, a krajem 18. veka na 1200. Postoji podatak da je 1600. godine kralj Henrik IV jednom prilikom rekao kako ne može stići do nekoga jer su karuce potrebne ženi. 1617.godine izvesni Nikola Sovaž uselio se u hotel Ruc Saint Martin Hotel Saint Fiacre i odatle iznajmljivao karuce, koje se od tada po hotelu u kojem je živeo zovu FIJAKER. U časopisu se govori o statističkim podacima (koliko ima zlata na zemlji, da na zemlji ima evidentirano 3064 različita jezika…), zanimljivosti iz domena nauke (u čemu je snaga vode, o budućnosti svetlosti, o Nikoli Tesli…)…daju se obaveštenja o izložbama slika, koncertima…pod odeljkom razno bilo je saveta za higijenu i dijete…savet domaćicama kako se postavljaju stolovi… koje su knjige najstarije, koje najskuplje, koje su objavljene, razmišljanja o strasti, o ženskom pitanju (emancipacija žena)…docnije govore o ekonomsko-političkim pitanjima a stavljaju i čitulje. Rekoh već da se srećemo sa poznatim imenima poput Sime Matavulja (Beograd), Jovana Dučića (Mostar), Disa, Alekse Šantića (Mostar), bratom A.Šantića Jakovom koji je sa putujućim pozorištem obišao celu Srbiju ali se razboleo i mlad umro ostavivši za sobom stotinak pesama…Knez Nikola I…Dzore Držić …Sremac… Marko Car (Zadar) koji je u mladosti pisao pesme bez većeg uspeha, ali je pisao i putopise, dela o našim poznatim piscima, prevodio je sa italijanskog i francuskog a bio je i dopisni član SANU… … Dragutin Ilić koji je iz književno nastrojene porodice, pisao pesme i dramska dela, istorijske drame Vukašin, Jakvinta…Smatra se jednim od naših najvećih dramaturga 19.veka, ali je pao u zaborav i ponovo ga se prisećamo u 21. veku povodom 150. god. rođenja objavljivanjem njegove naučno-fantastične drame “Posle milijun godina”… …Andra Gavrilović, istoričar, istoričar književnosti i književnik…Rista Odavić koji je od značaja kao književnik, ali treba napomenuti da je bio uspešan direktor Narodnog pozorišta u Beogradu, ministar za prosvetu, kulturno-prosvetni misionar u Francuskoj, prvi predsednik Prvog beogradskog društva, počasni član Društva Ljubljanski zvon, prevodilac Puškinovog “Jevgenija Onjegina”, sakupio zbirku narodnih poslovica, izreka i uzrečica… …Objavljena je i “Srbijanka” Sime Milutinovića Sarajlije… …Data je velika pažnja delu Njegoša… …pišu Svetozar Stanojević (akademik), veliki istoričar Vladimir Ćorović … Svetozar Manojlović, Mileta Jaušević, J.T.Marković (Daruvar), Boško Petrović, Boža Nikolajević, Julka Jovica Stratimirović….Jelena (bez prezimena)… Nesumnjivo je da je kvalitetom sadržaja časopis bio visoko renomiran. Ipak, ja ću vam skrenuti pažnju kako je u prvim brojevima časopisa jednostavna ilustracija u meni izazvala dodatno razmišljanje o lepoj reči. Na samom početku, predstavljajući imena i dela saradnika, male nas ptice uvode u let: sve ono što nudi časopis. Gotovo svaka pesma je jednostavno uramljena jer ih ubacuju u delove gde su pripovetke ili odlomci iz romana, na ramu čest ukras je ponovo ptica, gnezdo…U ime svoje, a mozda i vaše zahvaliću se ilustratoru časopisa na mednim ptičicama i pokojem milom cvetu što lete i mirišu kroz ceo časopis. Prve pesme koje pročitah nazvala sam pesmama u ramu. Uobičajeno je čuti kako jedna slika vredi ili govori više od hiljadu reči. Često one koji izgovaraju tu rečenicu zamolim da mi iskažu bar sto reči. Više od nekoliko “sapletenih” rečenica ne čuh. Šta čete učiniti nakon ovih pesama u ramu (reči u ramu)? Hoćete li izgovoriti samo ispisane reči pesme i komentar: lepo, dobro, predivno. Hoće li vam slika od pesničkih reči izmamiti više od hiljadu reči? Ja ipak mislim da ćete dugo misliti nemuštim jezikom, a niko od nas nije u mogućnosti da zbraja ono što nemušto sriče. Šteta je što kasniji brojevi časopisa gube tu ilustraciju, nema rama sa pticama, tek neznatni cvet ili grančica ispred pesme ili nekog teksta. Ispisaću vam pesme autora o kojima nismo mnogo slušali. Nije ih bilo u školskoj obaveznoj literaturi, a mozda ih nikad do sada i niste čuli iako su neki od njih ovenčani vencem slave. Htela bih vam ponuditi neke zaboravljene pesme jer je možda baš neka od njih potrebna vašoj duši. Ako je kojim slučajem znate, bar ću vam izmamiti osmeh na licu. JEDNOJ RUŽICI Kaži meni, ružo mila, Zašto si mi tužno svela? Glavicu si rujnu svila Ko moma nevesela. Da l’ te žao, mirisanko, Što te skidoh s njenih grudi? Il’ za vrtom, gde si cvala, Mirisna ti želja žudi? “Ah, ne zbori, za bašticom Nisam rujna zažalila, Sa nedara dok sam njenih Najmilije slasti pila, Sa nedara ti me uze, Odvoji me rajskog čara, Zato venem, moj pesniče, U prah mi se kruna stvara!” Moja ružo mirisanko, Ja osećam bole tvoje, Za nedrima divne mome Tako vene srce moje! Hodi meni, da zajedno Udružimo naše jade: Ti mirisom, a ja pesmom Opevajmo svele nade. Dragutin Iljič UZ ŠARGIJU Zajecala sitne žice, Iz njih sama tuga zvoni, Izvija se pjesma mala, I na oko suzu goni… Izvija se pjesma mala, Al’ ne glasna kao prije, – Sevdah mori, srce gori, Niko ne zna kako mi je! Oči tvoje, oči vrane Što sijaju kao luče, Raniše me, ustreliše, – Za njima mi srce puče. Nemam mira, nemam sanka, Ni po danu ni po noći, Nego smišljam bez prestanka, Kako ću ti krišom doći. Da te mamim na šargiju, Da ti pevam ašiklije: Sevdah mori, srce gori, Niko ne zna kako mi je. Vladimir Ćorović (Mostar) LJUBAV Gledao sam majku, kako grli sina, A lice joj milo prepuno milina. Pa ta srećna majka sve bi, sve bi dala. Samo kad bi čedo srećno održala. – Kakve nade majci tade život slade. Kol’ ka je ta ljubav, majka samo znade. * Gledao sam seju kraj bolesna brata. Kako ga za bledu, suhu ruku hvata. “Je li, je li, brate, je l’ ti sada bolje! Da l’ te, oči moje, još u grudih kolje – Uzmi ove kapi, uzmi, evo leka! Il’ bi hteo slatko? Ili hoćeš mleko?” Grlila je seja, ljubila je brata.. – Taka ljubav samo sestrama je data. * Za uzanim stolom, – malena je soba- Sedeo je Miljko u mlađano doba, Sreća mu treperi sa punana lica A osmejak lebdi sa rumenih usnica, U rukama drži sliku svoje mile, Oči mu čas zračne, a čas suzne bile… Pa ili se smejo ili mlađan plako, Često sliku njenu usnama bi mako, Ljubav je milu, ljubio je jako… – Kad ljubio budeš, i ti znaćeš kako! J.T.Marković (Daruvar) NE OPIJA Ne opija svako vino Svakog deliju, Pa ni onda kad se oble Čaše preliju. Ja sam pio i pio sam S’ braćom do zore, Pio vino dobro, loše, Pio najgore; Pio plamen – rumeniku Po vasceo dan, Pa mi niko još ne reče: Ti si naderan. Al’ ono me vino uvek Hvata za oči Što mi tvoja, čedo moje Ruka natoči. Milan Andrić (Ruma) VERNI PRATIOCI Kada na svet dođeš Tad ti ljubav sine. Nu majčinom smrću I ona premine. U borbi života, Hadajuć’ po svetu, I sreća se na te Osmehne u letu. Al’ pakost i zloba Prate te do groba. Milan Šević (Beograd) ZANOS Aoj nebo, plavo nebo, Visoko si, široko si – Al’ za polet mojih želja, Aoj nebo, maleno si! … … Julka Jovica Stratimirović Delovi pesme koju je urednik Adamov dobio kao novogodišnju čestitku od prijatelja: NOVI VEK Čudan li je ovaj svet! – Željno čeka Novog veka …. Budućnost je bajka drevna… To je pesma nedopevna… A u stvari stoji ovo: “Ništ’ pod nebom nije novo… Sve je bilo, sve će biti… Sve će s’ opet ponoviti… … To nas vreme samo vara – Sad nas diže, sad obara; … I najslađi časak šta je? Otkuda je? Šta nam daje? Varka pusta…Laža prava.. … Zanese nas…obećava… Dok ne stigne grozna java. Tako vreme laže…krade… … Leti, leti Nekoj meti… Dok najposle na toj stazi I nas, jadne, ne pogazi. 29.dec.1899.godine Kulturna institucija nastala posle II svetskog rata pod istim imenom “Brankovo kolo” smatra da je produžetak misije ovog značajnog časopisa. Septembra meseca svake godine organizuju kulturne manifestacije u Karlovcima, Stražilovu i Novom Sadu (tada se dodeljuje i “Brankova nagrada” za književnost), ali to je ipak tema kojoj bi morali posvetiti posebnu pažnju. Na kraju ću vas pozdraviti pupoljkom ruže koji je u početku krasio časopis “Brankovo kolo”:

Spoljasnjost kao na fotografijama unutrasnjostu u dobrom stanju! Povez malo slabiji! Zadnja korica malo losija kao sto mozete videti na fotografijama! Brankovo ​​kolo je list za zabavu, pouku i književnost. Izlazio je u Sremskim Karlovcima od 18. maja 1895. do 30. juna 1914. godine.[1] Do kraja 1911. objavljivan je jedanput sedmično na 16 stranica, a otada 1. i 15. u mjesecu na 32 stranice. Pokrenuo ga je i od 1895. do početka 1907. bio vlasnik i urednik, odnosno glavni urednik Paja Marković Adamov.[1] Urednici su još bili Milan Budisavljević, D. J. Ilić, Dušan Kotur koji je bio od 1913, pa do kraja izlaženja bio vlasnik i odgovorni urednik. U dvadest godina izlaženja list je uspio okupiti književnike i kulturne radnike iz Kraljevine Srbije i Austrougarske. Bio je dobro uređivan, s raznolikim i dobrim prilozima iz domaćih i stranih književnosti, te je uživao ugled jednog od naših najboljih književnih listova. Časopis “Brankovo kolo” izlazio je od 1895. godine do početka I svetskog rata. Izlazio je četvrtkom u lepom mestu Sremski Karlovci. Svaki pomen Sremskih Karlovaca priziva nam u sećanja predivne stihove pesnika kratkoga života Branka Radičevića po kome časopis i nosi ime: “Oj Karlovci mesto moje drago, Ko detence došao sam amo… …Dete malo-golušavo tiče, Dođe tiče pa se tu naviče. …Oj Karlovci lepo l` žive tude, …Kad bi tako smanjao se tudi Da te mogu pritisnut na grudi Ta na grudi i na svoja usta…” Đački rastanak Imam utisak da je Branko Radičević ovom svojom pesmom prepunom ljubavi zauvek započeo svaku priču koja pominje Sremske Karlovce, čak je i prošlost omamio i prisvojio. Ni budućnost neće moći bez njega. Šta udiše čovek u drevnom Karlovcu: miris cveta s livade ili pesme? Šta čuje: poj ptica ili poj pesnika? Čini i jedno i drugo jer ne može i ne želi da razdvoji te lepote: vazduh, cvet u mirisu, pticu i njen poj, pesnika i pesmu. Stoga je tu kolo “okićeno”, “začinjeno”, a i zove : „Brže, braćo, amo, amo Da se skupa poigramo.“ Vlasnik i prvi urednik časopisa “Brankovo kolo” bio je Paja Marković Adamov (do 1907. god.), a potom Milan Budisavljević, Dragoljub Ilić i Dušan Kotur. Časopis jednostavnog poveza na samom početku iskazuje sadržaj časopisa i već pri listanju prve sveske znamo da ćemo se sresti sa pesnicima i pripovedačima iz Begrada, Mostara, Zadra, Lepoglave, Novog Sada, Daruvara, Prištine, Beča, Kotora, Dubrovnika, Londona…koji su poznati, ali i oni manje poznati, kao i tada mladi pesnici. Uz domaću literaturu zastupljen je i prevod stranih velikih pesnika i književnika ( Puškin, Hajne, Tomas Mur, Anatol Frans, Tolstoj, Gogolj, Čehov, Gi de Mopasan…); slede članci i beleške iz života pisaca (gotovo u svakom broju dodaju se i novi podaci iz života Branka Radičevića, kao i do tada neobjavljeni stihovi), u odeljku “kovčežić” objavljuju se prikazi književnih dela, npr. “Ivkove slave” ili o dubrovačkoj lirici, objavljuju se pisma tj. prepiske pisaca; beleške u kojima saznajemo recimo koliko ima biblioteka, obaveštenja o Učiteljskom Udruženju u Srbiji, o Matici Srpskoj…deo posvećen proslavama, npr. 100 godina Gimnazije u Karlovcima, 50 godina Čitaonice u Somboru, godišnjica rođenja Johana Gutenberga itd., dobrotvornim zavodima, ali i kulturno-istorijske beleške poput odgovora na pitanje – OTKUD FIJAKER. Tako saznajemo da je u Parizu 1550.godine bilo svega troje karuca, da se za dvadesetak godina povećao na 310 karuca, a krajem 18. veka na 1200. Postoji podatak da je 1600. godine kralj Henrik IV jednom prilikom rekao kako ne može stići do nekoga jer su karuce potrebne ženi. 1617.godine izvesni Nikola Sovaž uselio se u hotel Ruc Saint Martin Hotel Saint Fiacre i odatle iznajmljivao karuce, koje se od tada po hotelu u kojem je živeo zovu FIJAKER. U časopisu se govori o statističkim podacima (koliko ima zlata na zemlji, da na zemlji ima evidentirano 3064 različita jezika…), zanimljivosti iz domena nauke (u čemu je snaga vode, o budućnosti svetlosti, o Nikoli Tesli…)…daju se obaveštenja o izložbama slika, koncertima…pod odeljkom razno bilo je saveta za higijenu i dijete…savet domaćicama kako se postavljaju stolovi… koje su knjige najstarije, koje najskuplje, koje su objavljene, razmišljanja o strasti, o ženskom pitanju (emancipacija žena)…docnije govore o ekonomsko-političkim pitanjima a stavljaju i čitulje. Rekoh već da se srećemo sa poznatim imenima poput Sime Matavulja (Beograd), Jovana Dučića (Mostar), Disa, Alekse Šantića (Mostar), bratom A.Šantića Jakovom koji je sa putujućim pozorištem obišao celu Srbiju ali se razboleo i mlad umro ostavivši za sobom stotinak pesama…Knez Nikola I…Dzore Držić …Sremac… Marko Car (Zadar) koji je u mladosti pisao pesme bez većeg uspeha, ali je pisao i putopise, dela o našim poznatim piscima, prevodio je sa italijanskog i francuskog a bio je i dopisni član SANU… … Dragutin Ilić koji je iz književno nastrojene porodice, pisao pesme i dramska dela, istorijske drame Vukašin, Jakvinta…Smatra se jednim od naših najvećih dramaturga 19.veka, ali je pao u zaborav i ponovo ga se prisećamo u 21. veku povodom 150. god. rođenja objavljivanjem njegove naučno-fantastične drame “Posle milijun godina”… …Andra Gavrilović, istoričar, istoričar književnosti i književnik…Rista Odavić koji je od značaja kao književnik, ali treba napomenuti da je bio uspešan direktor Narodnog pozorišta u Beogradu, ministar za prosvetu, kulturno-prosvetni misionar u Francuskoj, prvi predsednik Prvog beogradskog društva, počasni član Društva Ljubljanski zvon, prevodilac Puškinovog “Jevgenija Onjegina”, sakupio zbirku narodnih poslovica, izreka i uzrečica… …Objavljena je i “Srbijanka” Sime Milutinovića Sarajlije… …Data je velika pažnja delu Njegoša… …pišu Svetozar Stanojević (akademik), veliki istoričar Vladimir Ćorović … Svetozar Manojlović, Mileta Jaušević, J.T.Marković (Daruvar), Boško Petrović, Boža Nikolajević, Julka Jovica Stratimirović….Jelena (bez prezimena)… Nesumnjivo je da je kvalitetom sadržaja časopis bio visoko renomiran. Ipak, ja ću vam skrenuti pažnju kako je u prvim brojevima časopisa jednostavna ilustracija u meni izazvala dodatno razmišljanje o lepoj reči. Na samom početku, predstavljajući imena i dela saradnika, male nas ptice uvode u let: sve ono što nudi časopis. Gotovo svaka pesma je jednostavno uramljena jer ih ubacuju u delove gde su pripovetke ili odlomci iz romana, na ramu čest ukras je ponovo ptica, gnezdo…U ime svoje, a mozda i vaše zahvaliću se ilustratoru časopisa na mednim ptičicama i pokojem milom cvetu što lete i mirišu kroz ceo časopis. Prve pesme koje pročitah nazvala sam pesmama u ramu. Uobičajeno je čuti kako jedna slika vredi ili govori više od hiljadu reči. Često one koji izgovaraju tu rečenicu zamolim da mi iskažu bar sto reči. Više od nekoliko “sapletenih” rečenica ne čuh. Šta čete učiniti nakon ovih pesama u ramu (reči u ramu)? Hoćete li izgovoriti samo ispisane reči pesme i komentar: lepo, dobro, predivno. Hoće li vam slika od pesničkih reči izmamiti više od hiljadu reči? Ja ipak mislim da ćete dugo misliti nemuštim jezikom, a niko od nas nije u mogućnosti da zbraja ono što nemušto sriče. Šteta je što kasniji brojevi časopisa gube tu ilustraciju, nema rama sa pticama, tek neznatni cvet ili grančica ispred pesme ili nekog teksta. Ispisaću vam pesme autora o kojima nismo mnogo slušali. Nije ih bilo u školskoj obaveznoj literaturi, a mozda ih nikad do sada i niste čuli iako su neki od njih ovenčani vencem slave. Htela bih vam ponuditi neke zaboravljene pesme jer je možda baš neka od njih potrebna vašoj duši. Ako je kojim slučajem znate, bar ću vam izmamiti osmeh na licu. JEDNOJ RUŽICI Kaži meni, ružo mila, Zašto si mi tužno svela? Glavicu si rujnu svila Ko moma nevesela. Da l’ te žao, mirisanko, Što te skidoh s njenih grudi? Il’ za vrtom, gde si cvala, Mirisna ti želja žudi? “Ah, ne zbori, za bašticom Nisam rujna zažalila, Sa nedara dok sam njenih Najmilije slasti pila, Sa nedara ti me uze, Odvoji me rajskog čara, Zato venem, moj pesniče, U prah mi se kruna stvara!” Moja ružo mirisanko, Ja osećam bole tvoje, Za nedrima divne mome Tako vene srce moje! Hodi meni, da zajedno Udružimo naše jade: Ti mirisom, a ja pesmom Opevajmo svele nade. Dragutin Iljič UZ ŠARGIJU Zajecala sitne žice, Iz njih sama tuga zvoni, Izvija se pjesma mala, I na oko suzu goni… Izvija se pjesma mala, Al’ ne glasna kao prije, – Sevdah mori, srce gori, Niko ne zna kako mi je! Oči tvoje, oči vrane Što sijaju kao luče, Raniše me, ustreliše, – Za njima mi srce puče. Nemam mira, nemam sanka, Ni po danu ni po noći, Nego smišljam bez prestanka, Kako ću ti krišom doći. Da te mamim na šargiju, Da ti pevam ašiklije: Sevdah mori, srce gori, Niko ne zna kako mi je. Vladimir Ćorović (Mostar) LJUBAV Gledao sam majku, kako grli sina, A lice joj milo prepuno milina. Pa ta srećna majka sve bi, sve bi dala. Samo kad bi čedo srećno održala. – Kakve nade majci tade život slade. Kol’ ka je ta ljubav, majka samo znade. * Gledao sam seju kraj bolesna brata. Kako ga za bledu, suhu ruku hvata. “Je li, je li, brate, je l’ ti sada bolje! Da l’ te, oči moje, još u grudih kolje – Uzmi ove kapi, uzmi, evo leka! Il’ bi hteo slatko? Ili hoćeš mleko?” Grlila je seja, ljubila je brata.. – Taka ljubav samo sestrama je data. * Za uzanim stolom, – malena je soba- Sedeo je Miljko u mlađano doba, Sreća mu treperi sa punana lica A osmejak lebdi sa rumenih usnica, U rukama drži sliku svoje mile, Oči mu čas zračne, a čas suzne bile… Pa ili se smejo ili mlađan plako, Često sliku njenu usnama bi mako, Ljubav je milu, ljubio je jako… – Kad ljubio budeš, i ti znaćeš kako! J.T.Marković (Daruvar) NE OPIJA Ne opija svako vino Svakog deliju, Pa ni onda kad se oble Čaše preliju. Ja sam pio i pio sam S’ braćom do zore, Pio vino dobro, loše, Pio najgore; Pio plamen – rumeniku Po vasceo dan, Pa mi niko još ne reče: Ti si naderan. Al’ ono me vino uvek Hvata za oči Što mi tvoja, čedo moje Ruka natoči. Milan Andrić (Ruma) VERNI PRATIOCI Kada na svet dođeš Tad ti ljubav sine. Nu majčinom smrću I ona premine. U borbi života, Hadajuć’ po svetu, I sreća se na te Osmehne u letu. Al’ pakost i zloba Prate te do groba. Milan Šević (Beograd) ZANOS Aoj nebo, plavo nebo, Visoko si, široko si – Al’ za polet mojih želja, Aoj nebo, maleno si! … … Julka Jovica Stratimirović Delovi pesme koju je urednik Adamov dobio kao novogodišnju čestitku od prijatelja: NOVI VEK Čudan li je ovaj svet! – Željno čeka Novog veka …. Budućnost je bajka drevna… To je pesma nedopevna… A u stvari stoji ovo: “Ništ’ pod nebom nije novo… Sve je bilo, sve će biti… Sve će s’ opet ponoviti… … To nas vreme samo vara – Sad nas diže, sad obara; … I najslađi časak šta je? Otkuda je? Šta nam daje? Varka pusta…Laža prava.. … Zanese nas…obećava… Dok ne stigne grozna java. Tako vreme laže…krade… … Leti, leti Nekoj meti… Dok najposle na toj stazi I nas, jadne, ne pogazi. 29.dec.1899.godine Kulturna institucija nastala posle II svetskog rata pod istim imenom “Brankovo kolo” smatra da je produžetak misije ovog značajnog časopisa. Septembra meseca svake godine organizuju kulturne manifestacije u Karlovcima, Stražilovu i Novom Sadu (tada se dodeljuje i “Brankova nagrada” za književnost), ali to je ipak tema kojoj bi morali posvetiti posebnu pažnju. Na kraju ću vas pozdraviti pupoljkom ruže koji je u početku krasio časopis “Brankovo kolo”:

Spoljasnjost kao na fotografijama unutrasnjostu u dobrom stanju! Povez malo slabiji! Brankovo ​​kolo je list za zabavu, pouku i književnost. Izlazio je u Sremskim Karlovcima od 18. maja 1895. do 30. juna 1914. godine.[1] Do kraja 1911. objavljivan je jedanput sedmično na 16 stranica, a otada 1. i 15. u mjesecu na 32 stranice. Pokrenuo ga je i od 1895. do početka 1907. bio vlasnik i urednik, odnosno glavni urednik Paja Marković Adamov.[1] Urednici su još bili Milan Budisavljević, D. J. Ilić, Dušan Kotur koji je bio od 1913, pa do kraja izlaženja bio vlasnik i odgovorni urednik. U dvadest godina izlaženja list je uspio okupiti književnike i kulturne radnike iz Kraljevine Srbije i Austrougarske. Bio je dobro uređivan, s raznolikim i dobrim prilozima iz domaćih i stranih književnosti, te je uživao ugled jednog od naših najboljih književnih listova. Časopis “Brankovo kolo” izlazio je od 1895. godine do početka I svetskog rata. Izlazio je četvrtkom u lepom mestu Sremski Karlovci. Svaki pomen Sremskih Karlovaca priziva nam u sećanja predivne stihove pesnika kratkoga života Branka Radičevića po kome časopis i nosi ime: “Oj Karlovci mesto moje drago, Ko detence došao sam amo… …Dete malo-golušavo tiče, Dođe tiče pa se tu naviče. …Oj Karlovci lepo l` žive tude, …Kad bi tako smanjao se tudi Da te mogu pritisnut na grudi Ta na grudi i na svoja usta…” Đački rastanak Imam utisak da je Branko Radičević ovom svojom pesmom prepunom ljubavi zauvek započeo svaku priču koja pominje Sremske Karlovce, čak je i prošlost omamio i prisvojio. Ni budućnost neće moći bez njega. Šta udiše čovek u drevnom Karlovcu: miris cveta s livade ili pesme? Šta čuje: poj ptica ili poj pesnika? Čini i jedno i drugo jer ne može i ne želi da razdvoji te lepote: vazduh, cvet u mirisu, pticu i njen poj, pesnika i pesmu. Stoga je tu kolo “okićeno”, “začinjeno”, a i zove : „Brže, braćo, amo, amo Da se skupa poigramo.“ Vlasnik i prvi urednik časopisa “Brankovo kolo” bio je Paja Marković Adamov (do 1907. god.), a potom Milan Budisavljević, Dragoljub Ilić i Dušan Kotur. Časopis jednostavnog poveza na samom početku iskazuje sadržaj časopisa i već pri listanju prve sveske znamo da ćemo se sresti sa pesnicima i pripovedačima iz Begrada, Mostara, Zadra, Lepoglave, Novog Sada, Daruvara, Prištine, Beča, Kotora, Dubrovnika, Londona…koji su poznati, ali i oni manje poznati, kao i tada mladi pesnici. Uz domaću literaturu zastupljen je i prevod stranih velikih pesnika i književnika ( Puškin, Hajne, Tomas Mur, Anatol Frans, Tolstoj, Gogolj, Čehov, Gi de Mopasan…); slede članci i beleške iz života pisaca (gotovo u svakom broju dodaju se i novi podaci iz života Branka Radičevića, kao i do tada neobjavljeni stihovi), u odeljku “kovčežić” objavljuju se prikazi književnih dela, npr. “Ivkove slave” ili o dubrovačkoj lirici, objavljuju se pisma tj. prepiske pisaca; beleške u kojima saznajemo recimo koliko ima biblioteka, obaveštenja o Učiteljskom Udruženju u Srbiji, o Matici Srpskoj…deo posvećen proslavama, npr. 100 godina Gimnazije u Karlovcima, 50 godina Čitaonice u Somboru, godišnjica rođenja Johana Gutenberga itd., dobrotvornim zavodima, ali i kulturno-istorijske beleške poput odgovora na pitanje – OTKUD FIJAKER. Tako saznajemo da je u Parizu 1550.godine bilo svega troje karuca, da se za dvadesetak godina povećao na 310 karuca, a krajem 18. veka na 1200. Postoji podatak da je 1600. godine kralj Henrik IV jednom prilikom rekao kako ne može stići do nekoga jer su karuce potrebne ženi. 1617.godine izvesni Nikola Sovaž uselio se u hotel Ruc Saint Martin Hotel Saint Fiacre i odatle iznajmljivao karuce, koje se od tada po hotelu u kojem je živeo zovu FIJAKER. U časopisu se govori o statističkim podacima (koliko ima zlata na zemlji, da na zemlji ima evidentirano 3064 različita jezika…), zanimljivosti iz domena nauke (u čemu je snaga vode, o budućnosti svetlosti, o Nikoli Tesli…)…daju se obaveštenja o izložbama slika, koncertima…pod odeljkom razno bilo je saveta za higijenu i dijete…savet domaćicama kako se postavljaju stolovi… koje su knjige najstarije, koje najskuplje, koje su objavljene, razmišljanja o strasti, o ženskom pitanju (emancipacija žena)…docnije govore o ekonomsko-političkim pitanjima a stavljaju i čitulje. Rekoh već da se srećemo sa poznatim imenima poput Sime Matavulja (Beograd), Jovana Dučića (Mostar), Disa, Alekse Šantića (Mostar), bratom A.Šantića Jakovom koji je sa putujućim pozorištem obišao celu Srbiju ali se razboleo i mlad umro ostavivši za sobom stotinak pesama…Knez Nikola I…Dzore Držić …Sremac… Marko Car (Zadar) koji je u mladosti pisao pesme bez većeg uspeha, ali je pisao i putopise, dela o našim poznatim piscima, prevodio je sa italijanskog i francuskog a bio je i dopisni član SANU… … Dragutin Ilić koji je iz književno nastrojene porodice, pisao pesme i dramska dela, istorijske drame Vukašin, Jakvinta…Smatra se jednim od naših najvećih dramaturga 19.veka, ali je pao u zaborav i ponovo ga se prisećamo u 21. veku povodom 150. god. rođenja objavljivanjem njegove naučno-fantastične drame “Posle milijun godina”… …Andra Gavrilović, istoričar, istoričar književnosti i književnik…Rista Odavić koji je od značaja kao književnik, ali treba napomenuti da je bio uspešan direktor Narodnog pozorišta u Beogradu, ministar za prosvetu, kulturno-prosvetni misionar u Francuskoj, prvi predsednik Prvog beogradskog društva, počasni član Društva Ljubljanski zvon, prevodilac Puškinovog “Jevgenija Onjegina”, sakupio zbirku narodnih poslovica, izreka i uzrečica… …Objavljena je i “Srbijanka” Sime Milutinovića Sarajlije… …Data je velika pažnja delu Njegoša… …pišu Svetozar Stanojević (akademik), veliki istoričar Vladimir Ćorović … Svetozar Manojlović, Mileta Jaušević, J.T.Marković (Daruvar), Boško Petrović, Boža Nikolajević, Julka Jovica Stratimirović….Jelena (bez prezimena)… Nesumnjivo je da je kvalitetom sadržaja časopis bio visoko renomiran. Ipak, ja ću vam skrenuti pažnju kako je u prvim brojevima časopisa jednostavna ilustracija u meni izazvala dodatno razmišljanje o lepoj reči. Na samom početku, predstavljajući imena i dela saradnika, male nas ptice uvode u let: sve ono što nudi časopis. Gotovo svaka pesma je jednostavno uramljena jer ih ubacuju u delove gde su pripovetke ili odlomci iz romana, na ramu čest ukras je ponovo ptica, gnezdo…U ime svoje, a mozda i vaše zahvaliću se ilustratoru časopisa na mednim ptičicama i pokojem milom cvetu što lete i mirišu kroz ceo časopis. Prve pesme koje pročitah nazvala sam pesmama u ramu. Uobičajeno je čuti kako jedna slika vredi ili govori više od hiljadu reči. Često one koji izgovaraju tu rečenicu zamolim da mi iskažu bar sto reči. Više od nekoliko “sapletenih” rečenica ne čuh. Šta čete učiniti nakon ovih pesama u ramu (reči u ramu)? Hoćete li izgovoriti samo ispisane reči pesme i komentar: lepo, dobro, predivno. Hoće li vam slika od pesničkih reči izmamiti više od hiljadu reči? Ja ipak mislim da ćete dugo misliti nemuštim jezikom, a niko od nas nije u mogućnosti da zbraja ono što nemušto sriče. Šteta je što kasniji brojevi časopisa gube tu ilustraciju, nema rama sa pticama, tek neznatni cvet ili grančica ispred pesme ili nekog teksta. Ispisaću vam pesme autora o kojima nismo mnogo slušali. Nije ih bilo u školskoj obaveznoj literaturi, a mozda ih nikad do sada i niste čuli iako su neki od njih ovenčani vencem slave. Htela bih vam ponuditi neke zaboravljene pesme jer je možda baš neka od njih potrebna vašoj duši. Ako je kojim slučajem znate, bar ću vam izmamiti osmeh na licu. JEDNOJ RUŽICI Kaži meni, ružo mila, Zašto si mi tužno svela? Glavicu si rujnu svila Ko moma nevesela. Da l’ te žao, mirisanko, Što te skidoh s njenih grudi? Il’ za vrtom, gde si cvala, Mirisna ti želja žudi? “Ah, ne zbori, za bašticom Nisam rujna zažalila, Sa nedara dok sam njenih Najmilije slasti pila, Sa nedara ti me uze, Odvoji me rajskog čara, Zato venem, moj pesniče, U prah mi se kruna stvara!” Moja ružo mirisanko, Ja osećam bole tvoje, Za nedrima divne mome Tako vene srce moje! Hodi meni, da zajedno Udružimo naše jade: Ti mirisom, a ja pesmom Opevajmo svele nade. Dragutin Iljič UZ ŠARGIJU Zajecala sitne žice, Iz njih sama tuga zvoni, Izvija se pjesma mala, I na oko suzu goni… Izvija se pjesma mala, Al’ ne glasna kao prije, – Sevdah mori, srce gori, Niko ne zna kako mi je! Oči tvoje, oči vrane Što sijaju kao luče, Raniše me, ustreliše, – Za njima mi srce puče. Nemam mira, nemam sanka, Ni po danu ni po noći, Nego smišljam bez prestanka, Kako ću ti krišom doći. Da te mamim na šargiju, Da ti pevam ašiklije: Sevdah mori, srce gori, Niko ne zna kako mi je. Vladimir Ćorović (Mostar) LJUBAV Gledao sam majku, kako grli sina, A lice joj milo prepuno milina. Pa ta srećna majka sve bi, sve bi dala. Samo kad bi čedo srećno održala. – Kakve nade majci tade život slade. Kol’ ka je ta ljubav, majka samo znade. * Gledao sam seju kraj bolesna brata. Kako ga za bledu, suhu ruku hvata. “Je li, je li, brate, je l’ ti sada bolje! Da l’ te, oči moje, još u grudih kolje – Uzmi ove kapi, uzmi, evo leka! Il’ bi hteo slatko? Ili hoćeš mleko?” Grlila je seja, ljubila je brata.. – Taka ljubav samo sestrama je data. * Za uzanim stolom, – malena je soba- Sedeo je Miljko u mlađano doba, Sreća mu treperi sa punana lica A osmejak lebdi sa rumenih usnica, U rukama drži sliku svoje mile, Oči mu čas zračne, a čas suzne bile… Pa ili se smejo ili mlađan plako, Često sliku njenu usnama bi mako, Ljubav je milu, ljubio je jako… – Kad ljubio budeš, i ti znaćeš kako! J.T.Marković (Daruvar) NE OPIJA Ne opija svako vino Svakog deliju, Pa ni onda kad se oble Čaše preliju. Ja sam pio i pio sam S’ braćom do zore, Pio vino dobro, loše, Pio najgore; Pio plamen – rumeniku Po vasceo dan, Pa mi niko još ne reče: Ti si naderan. Al’ ono me vino uvek Hvata za oči Što mi tvoja, čedo moje Ruka natoči. Milan Andrić (Ruma) VERNI PRATIOCI Kada na svet dođeš Tad ti ljubav sine. Nu majčinom smrću I ona premine. U borbi života, Hadajuć’ po svetu, I sreća se na te Osmehne u letu. Al’ pakost i zloba Prate te do groba. Milan Šević (Beograd) ZANOS Aoj nebo, plavo nebo, Visoko si, široko si – Al’ za polet mojih želja, Aoj nebo, maleno si! … … Julka Jovica Stratimirović Delovi pesme koju je urednik Adamov dobio kao novogodišnju čestitku od prijatelja: NOVI VEK Čudan li je ovaj svet! – Željno čeka Novog veka …. Budućnost je bajka drevna… To je pesma nedopevna… A u stvari stoji ovo: “Ništ’ pod nebom nije novo… Sve je bilo, sve će biti… Sve će s’ opet ponoviti… … To nas vreme samo vara – Sad nas diže, sad obara; … I najslađi časak šta je? Otkuda je? Šta nam daje? Varka pusta…Laža prava.. … Zanese nas…obećava… Dok ne stigne grozna java. Tako vreme laže…krade… … Leti, leti Nekoj meti… Dok najposle na toj stazi I nas, jadne, ne pogazi. 29.dec.1899.godine Kulturna institucija nastala posle II svetskog rata pod istim imenom “Brankovo kolo” smatra da je produžetak misije ovog značajnog časopisa. Septembra meseca svake godine organizuju kulturne manifestacije u Karlovcima, Stražilovu i Novom Sadu (tada se dodeljuje i “Brankova nagrada” za književnost), ali to je ipak tema kojoj bi morali posvetiti posebnu pažnju. Na kraju ću vas pozdraviti pupoljkom ruže koji je u početku krasio časopis “Brankovo kolo”:

Spoljasnjost kao na fotografijama unutrasnjostu dobrom stanju! Brankovo ​​kolo je list za zabavu, pouku i književnost. Izlazio je u Sremskim Karlovcima od 18. maja 1895. do 30. juna 1914. godine.[1] Do kraja 1911. objavljivan je jedanput sedmično na 16 stranica, a otada 1. i 15. u mjesecu na 32 stranice. Pokrenuo ga je i od 1895. do početka 1907. bio vlasnik i urednik, odnosno glavni urednik Paja Marković Adamov.[1] Urednici su još bili Milan Budisavljević, D. J. Ilić, Dušan Kotur koji je bio od 1913, pa do kraja izlaženja bio vlasnik i odgovorni urednik. U dvadest godina izlaženja list je uspio okupiti književnike i kulturne radnike iz Kraljevine Srbije i Austrougarske. Bio je dobro uređivan, s raznolikim i dobrim prilozima iz domaćih i stranih književnosti, te je uživao ugled jednog od naših najboljih književnih listova. Časopis “Brankovo kolo” izlazio je od 1895. godine do početka I svetskog rata. Izlazio je četvrtkom u lepom mestu Sremski Karlovci. Svaki pomen Sremskih Karlovaca priziva nam u sećanja predivne stihove pesnika kratkoga života Branka Radičevića po kome časopis i nosi ime: “Oj Karlovci mesto moje drago, Ko detence došao sam amo… …Dete malo-golušavo tiče, Dođe tiče pa se tu naviče. …Oj Karlovci lepo l` žive tude, …Kad bi tako smanjao se tudi Da te mogu pritisnut na grudi Ta na grudi i na svoja usta…” Đački rastanak Imam utisak da je Branko Radičević ovom svojom pesmom prepunom ljubavi zauvek započeo svaku priču koja pominje Sremske Karlovce, čak je i prošlost omamio i prisvojio. Ni budućnost neće moći bez njega. Šta udiše čovek u drevnom Karlovcu: miris cveta s livade ili pesme? Šta čuje: poj ptica ili poj pesnika? Čini i jedno i drugo jer ne može i ne želi da razdvoji te lepote: vazduh, cvet u mirisu, pticu i njen poj, pesnika i pesmu. Stoga je tu kolo “okićeno”, “začinjeno”, a i zove : „Brže, braćo, amo, amo Da se skupa poigramo.“ Vlasnik i prvi urednik časopisa “Brankovo kolo” bio je Paja Marković Adamov (do 1907. god.), a potom Milan Budisavljević, Dragoljub Ilić i Dušan Kotur. Časopis jednostavnog poveza na samom početku iskazuje sadržaj časopisa i već pri listanju prve sveske znamo da ćemo se sresti sa pesnicima i pripovedačima iz Begrada, Mostara, Zadra, Lepoglave, Novog Sada, Daruvara, Prištine, Beča, Kotora, Dubrovnika, Londona…koji su poznati, ali i oni manje poznati, kao i tada mladi pesnici. Uz domaću literaturu zastupljen je i prevod stranih velikih pesnika i književnika ( Puškin, Hajne, Tomas Mur, Anatol Frans, Tolstoj, Gogolj, Čehov, Gi de Mopasan…); slede članci i beleške iz života pisaca (gotovo u svakom broju dodaju se i novi podaci iz života Branka Radičevića, kao i do tada neobjavljeni stihovi), u odeljku “kovčežić” objavljuju se prikazi književnih dela, npr. “Ivkove slave” ili o dubrovačkoj lirici, objavljuju se pisma tj. prepiske pisaca; beleške u kojima saznajemo recimo koliko ima biblioteka, obaveštenja o Učiteljskom Udruženju u Srbiji, o Matici Srpskoj…deo posvećen proslavama, npr. 100 godina Gimnazije u Karlovcima, 50 godina Čitaonice u Somboru, godišnjica rođenja Johana Gutenberga itd., dobrotvornim zavodima, ali i kulturno-istorijske beleške poput odgovora na pitanje – OTKUD FIJAKER. Tako saznajemo da je u Parizu 1550.godine bilo svega troje karuca, da se za dvadesetak godina povećao na 310 karuca, a krajem 18. veka na 1200. Postoji podatak da je 1600. godine kralj Henrik IV jednom prilikom rekao kako ne može stići do nekoga jer su karuce potrebne ženi. 1617.godine izvesni Nikola Sovaž uselio se u hotel Ruc Saint Martin Hotel Saint Fiacre i odatle iznajmljivao karuce, koje se od tada po hotelu u kojem je živeo zovu FIJAKER. U časopisu se govori o statističkim podacima (koliko ima zlata na zemlji, da na zemlji ima evidentirano 3064 različita jezika…), zanimljivosti iz domena nauke (u čemu je snaga vode, o budućnosti svetlosti, o Nikoli Tesli…)…daju se obaveštenja o izložbama slika, koncertima…pod odeljkom razno bilo je saveta za higijenu i dijete…savet domaćicama kako se postavljaju stolovi… koje su knjige najstarije, koje najskuplje, koje su objavljene, razmišljanja o strasti, o ženskom pitanju (emancipacija žena)…docnije govore o ekonomsko-političkim pitanjima a stavljaju i čitulje. Rekoh već da se srećemo sa poznatim imenima poput Sime Matavulja (Beograd), Jovana Dučića (Mostar), Disa, Alekse Šantića (Mostar), bratom A.Šantića Jakovom koji je sa putujućim pozorištem obišao celu Srbiju ali se razboleo i mlad umro ostavivši za sobom stotinak pesama…Knez Nikola I…Dzore Držić …Sremac… Marko Car (Zadar) koji je u mladosti pisao pesme bez većeg uspeha, ali je pisao i putopise, dela o našim poznatim piscima, prevodio je sa italijanskog i francuskog a bio je i dopisni član SANU… … Dragutin Ilić koji je iz književno nastrojene porodice, pisao pesme i dramska dela, istorijske drame Vukašin, Jakvinta…Smatra se jednim od naših najvećih dramaturga 19.veka, ali je pao u zaborav i ponovo ga se prisećamo u 21. veku povodom 150. god. rođenja objavljivanjem njegove naučno-fantastične drame “Posle milijun godina”… …Andra Gavrilović, istoričar, istoričar književnosti i književnik…Rista Odavić koji je od značaja kao književnik, ali treba napomenuti da je bio uspešan direktor Narodnog pozorišta u Beogradu, ministar za prosvetu, kulturno-prosvetni misionar u Francuskoj, prvi predsednik Prvog beogradskog društva, počasni član Društva Ljubljanski zvon, prevodilac Puškinovog “Jevgenija Onjegina”, sakupio zbirku narodnih poslovica, izreka i uzrečica… …Objavljena je i “Srbijanka” Sime Milutinovića Sarajlije… …Data je velika pažnja delu Njegoša… …pišu Svetozar Stanojević (akademik), veliki istoričar Vladimir Ćorović … Svetozar Manojlović, Mileta Jaušević, J.T.Marković (Daruvar), Boško Petrović, Boža Nikolajević, Julka Jovica Stratimirović….Jelena (bez prezimena)… Nesumnjivo je da je kvalitetom sadržaja časopis bio visoko renomiran. Ipak, ja ću vam skrenuti pažnju kako je u prvim brojevima časopisa jednostavna ilustracija u meni izazvala dodatno razmišljanje o lepoj reči. Na samom početku, predstavljajući imena i dela saradnika, male nas ptice uvode u let: sve ono što nudi časopis. Gotovo svaka pesma je jednostavno uramljena jer ih ubacuju u delove gde su pripovetke ili odlomci iz romana, na ramu čest ukras je ponovo ptica, gnezdo…U ime svoje, a mozda i vaše zahvaliću se ilustratoru časopisa na mednim ptičicama i pokojem milom cvetu što lete i mirišu kroz ceo časopis. Prve pesme koje pročitah nazvala sam pesmama u ramu. Uobičajeno je čuti kako jedna slika vredi ili govori više od hiljadu reči. Često one koji izgovaraju tu rečenicu zamolim da mi iskažu bar sto reči. Više od nekoliko “sapletenih” rečenica ne čuh. Šta čete učiniti nakon ovih pesama u ramu (reči u ramu)? Hoćete li izgovoriti samo ispisane reči pesme i komentar: lepo, dobro, predivno. Hoće li vam slika od pesničkih reči izmamiti više od hiljadu reči? Ja ipak mislim da ćete dugo misliti nemuštim jezikom, a niko od nas nije u mogućnosti da zbraja ono što nemušto sriče. Šteta je što kasniji brojevi časopisa gube tu ilustraciju, nema rama sa pticama, tek neznatni cvet ili grančica ispred pesme ili nekog teksta. Ispisaću vam pesme autora o kojima nismo mnogo slušali. Nije ih bilo u školskoj obaveznoj literaturi, a mozda ih nikad do sada i niste čuli iako su neki od njih ovenčani vencem slave. Htela bih vam ponuditi neke zaboravljene pesme jer je možda baš neka od njih potrebna vašoj duši. Ako je kojim slučajem znate, bar ću vam izmamiti osmeh na licu. JEDNOJ RUŽICI Kaži meni, ružo mila, Zašto si mi tužno svela? Glavicu si rujnu svila Ko moma nevesela. Da l’ te žao, mirisanko, Što te skidoh s njenih grudi? Il’ za vrtom, gde si cvala, Mirisna ti želja žudi? “Ah, ne zbori, za bašticom Nisam rujna zažalila, Sa nedara dok sam njenih Najmilije slasti pila, Sa nedara ti me uze, Odvoji me rajskog čara, Zato venem, moj pesniče, U prah mi se kruna stvara!” Moja ružo mirisanko, Ja osećam bole tvoje, Za nedrima divne mome Tako vene srce moje! Hodi meni, da zajedno Udružimo naše jade: Ti mirisom, a ja pesmom Opevajmo svele nade. Dragutin Iljič UZ ŠARGIJU Zajecala sitne žice, Iz njih sama tuga zvoni, Izvija se pjesma mala, I na oko suzu goni… Izvija se pjesma mala, Al’ ne glasna kao prije, – Sevdah mori, srce gori, Niko ne zna kako mi je! Oči tvoje, oči vrane Što sijaju kao luče, Raniše me, ustreliše, – Za njima mi srce puče. Nemam mira, nemam sanka, Ni po danu ni po noći, Nego smišljam bez prestanka, Kako ću ti krišom doći. Da te mamim na šargiju, Da ti pevam ašiklije: Sevdah mori, srce gori, Niko ne zna kako mi je. Vladimir Ćorović (Mostar) LJUBAV Gledao sam majku, kako grli sina, A lice joj milo prepuno milina. Pa ta srećna majka sve bi, sve bi dala. Samo kad bi čedo srećno održala. – Kakve nade majci tade život slade. Kol’ ka je ta ljubav, majka samo znade. * Gledao sam seju kraj bolesna brata. Kako ga za bledu, suhu ruku hvata. “Je li, je li, brate, je l’ ti sada bolje! Da l’ te, oči moje, još u grudih kolje – Uzmi ove kapi, uzmi, evo leka! Il’ bi hteo slatko? Ili hoćeš mleko?” Grlila je seja, ljubila je brata.. – Taka ljubav samo sestrama je data. * Za uzanim stolom, – malena je soba- Sedeo je Miljko u mlađano doba, Sreća mu treperi sa punana lica A osmejak lebdi sa rumenih usnica, U rukama drži sliku svoje mile, Oči mu čas zračne, a čas suzne bile… Pa ili se smejo ili mlađan plako, Često sliku njenu usnama bi mako, Ljubav je milu, ljubio je jako… – Kad ljubio budeš, i ti znaćeš kako! J.T.Marković (Daruvar) NE OPIJA Ne opija svako vino Svakog deliju, Pa ni onda kad se oble Čaše preliju. Ja sam pio i pio sam S’ braćom do zore, Pio vino dobro, loše, Pio najgore; Pio plamen – rumeniku Po vasceo dan, Pa mi niko još ne reče: Ti si naderan. Al’ ono me vino uvek Hvata za oči Što mi tvoja, čedo moje Ruka natoči. Milan Andrić (Ruma) VERNI PRATIOCI Kada na svet dođeš Tad ti ljubav sine. Nu majčinom smrću I ona premine. U borbi života, Hadajuć’ po svetu, I sreća se na te Osmehne u letu. Al’ pakost i zloba Prate te do groba. Milan Šević (Beograd) ZANOS Aoj nebo, plavo nebo, Visoko si, široko si – Al’ za polet mojih želja, Aoj nebo, maleno si! … … Julka Jovica Stratimirović Delovi pesme koju je urednik Adamov dobio kao novogodišnju čestitku od prijatelja: NOVI VEK Čudan li je ovaj svet! – Željno čeka Novog veka …. Budućnost je bajka drevna… To je pesma nedopevna… A u stvari stoji ovo: “Ništ’ pod nebom nije novo… Sve je bilo, sve će biti… Sve će s’ opet ponoviti… … To nas vreme samo vara – Sad nas diže, sad obara; … I najslađi časak šta je? Otkuda je? Šta nam daje? Varka pusta…Laža prava.. … Zanese nas…obećava… Dok ne stigne grozna java. Tako vreme laže…krade… … Leti, leti Nekoj meti… Dok najposle na toj stazi I nas, jadne, ne pogazi. 29.dec.1899.godine Kulturna institucija nastala posle II svetskog rata pod istim imenom “Brankovo kolo” smatra da je produžetak misije ovog značajnog časopisa. Septembra meseca svake godine organizuju kulturne manifestacije u Karlovcima, Stražilovu i Novom Sadu (tada se dodeljuje i “Brankova nagrada” za književnost), ali to je ipak tema kojoj bi morali posvetiti posebnu pažnju. Na kraju ću vas pozdraviti pupoljkom ruže koji je u početku krasio časopis “Brankovo kolo”:

U dobrom stanju! Korice slabiije trebalo bi da se poprave, sve ostalo u dobrom i urednom stanju! ANDERSENOVE BAJKE 1 - 2 Izdanje : Naklada `Naša djeca` - Zagreb 1962. Knjige su na ćirilici. Imaju po 32 strane, ilustrovane, u boji. Ilustrovao Vladimir Kirin Hans Kristijan Andersen (dan. Hans Christian Andersen; Odense, 2. april 1805. — Kopenhagen, 4. avgust 1875) bio je danski književnik, poznat kao pisac bajki. Paul Hazara ga je nazvao kraljem dečjih pisaca sledećim rečima: „Andersen je kralj jer niko poput njega nije znao prodreti u dušu bića i stvari.“ Andersenove bajke, od kojih je bar 3381 radova[1] prevedeno na više od 125 jezika,[2] su postale kulturno utkane u zapadnjačku kolektivnu svest, lako dostupne deci, ali predstavljanje lekcija vrline i otpornosti u suočavanju sa nesrećama za zrele čitaoce.[3] Neke od najpoznatijih bajki su Carevo novo odelo, Mala sirena, Slavuj, Snežna kraljica, Ružno pače, Palčica, i mnog druge. Njegove priče su inspirisale balete, pozorišne komade, animirane filmove, kao i akcione filmove.[4] Jedanan od Kopenhagenskih najširih i najprometnijih bulevara je nazvan „H. K. Andersenov bulevar”.[5] On je proširio tematiku bajke, razvijao narodne motive („Divlji labudi”), ali i stvarao originalne priče. Njegove priče su blistave, razumljive, bude maštu i lako mogu zaneti dete, jer je on sam umeo da mašta, uviđa razna čudesa i razmišlja kao deca. „Čitav je svet pun čudesa, ali mi smo na njih tako navikli da ih nazivamo svakodnevnim stvarima.` — izjavio je Andersen. Kvalitet njegovih bajki je, između ostalog, u tome što je uklopio poeziju u priču, unosio je nove motive, pisao bogatim, lakim i lepršavim jezikom, s puno humora ispod kojeg se često mogu naći ozbiljni, tužni, ironični motivi iz kojih deca mogu učiti — „Olovni vojnik“, ... Rođen je 2. aprila 1805. godine u mestu Odense na ostrvu Funen u Danskoj. Otac mu je bio obućar, sanjalica koji je više voleo umetnost nego zanat, a majka — nepismena pralja. On je bio jedino dete. Andersenov otac, kao i Hans, smatrao je sebe rođakom plemstva (njegova baka po očevoj strani je rekla njegovom ocu da je njihova familija pripadala višoj društvenoj klasi,[6] ali istraživanja nisu potrvrdila tu tvrdnju).[6][7] Jedna istrajna spekulacija sugeriše da je Andersen bio nelegalni sin kralja Kristijana VIII, ali je ta ideja osporavana.[6] Školovao se neredovno. Sa četrnaest godina otišao je u Kopenhagen bez prebijene pare, u potrazi za poslom kao glumac. Tamo se nije proslavio, jer je bio loš glumac, plesač i pevač. Međutim, iako je bio čudan po izgledu i ponašanju, posedovao je jedinstveni šarm, pa je pridobio simpatije mnogih bogatih porodica, pre svih porodice Kolin, naročito Jonasa Kolina, jednog od direktora Kraljevskog pozorišta u Kopenhagenu, koji je bio njegov mecena i mnogo mu pomogao.[8] Godine 1828. Andersen je završio gimnaziju[9] i upisao se na univerzitet. Njegovo prvo delo „Put peške od Holmenskog kanala do istorijskog kraja Amagera“, objavljeno 1829, slabo je prihvaćeno, ali mu je omogućilo put u Nemačku i Italiju, koji je imao veliki značaj za njegov dalji rad. Prilikom posete Velikoj Britaniji bio je gost Čarlsa Dikensa kom se on nije dopao jer je bio feminiziran, sitničav, samoljubiv i hipohondrik. Zatim je počeo da piše romane, putopise, drame, autobiografije i poeziju. Njegov sledeći roman „Improvizator“ je veoma dobro prihvaćen. Slede romani „O. T.“ i „Samo guslar“ koji su bili slabi. Od 1835. godine pa sve do smrti u malim svicima je pisao „Priče i zgode“, koje su vremenom postigle veliki uspeh. Godine 1823. Andersen je doživeo oštru kritiku Švedske enciklopedije, koja ga je optuživala da je previše „cmizdrav“, a da su njegove bajke pod velikim uticajem narodnih bajki i Hofmana. Međutim, Andesen je pre romantik i iako se u njegovim bajkama javljaju motivi iz narodnih bajki, one su pročišćene (nema surovosti — kopanje očiju i sl.) i proširene su opisima — npr. „Mala sirena“. N. A. Dobroljubov je o Andersenovim bajkama rekao sledeće: „Andersenove bajke imaju prekrasnu osobinu koja nedostaje drugim dečjim književnicima. U njima ono što postoji u stvarnosti dobija izvanredni poetički karakter, a ipak ne plaše dečju maštu svakakvim baucima i tamnim silama. Andersen oživljava obične stvari i stavlja u pokret obične nežive predmete. Kod njega se olovni vojnik tuži na svoju samoću, cveće se odaje veselom plesu, lan doživljava svakodnevne preobraze dok prelazi u niti, platno, rublje, papir. Nema ni priča u kojima se javljaju natprirodne više sile, i te bez sumnje idu u najslabije priče. No, zato su divne one priče u kojima nema uopšte ničeg fantastičnog. Takve su npr. „Carevo novo odelo“, „Devojčica sa šibicama“, „Princeza na zrnu graška“, „Saputnik“ i dr.“ Privatni život Andersen, dete siromašnih roditelja, morao je celi život da se bori protiv strogih klasnih razlika danskog društva toga doba. U svojim bajkama Andesen se često identifikuje sa osobama, nesretnim i odbačenim od društva. Jaki autobiografski elementi provejavaju kroz njegove tužne priče. Iako je već bio međunarodno priznat i prihvaćen pisac, Andersen se je osećao kao osoba odbačena od društva.[10] Nije se nikad ženio, ali je njegov interes za žene bio vidljiv. Paustovski, u svom predgovoru ruskom prevodu Andersenovih bajki, piše da je Andersenova velika i nikad uzvraćena ljubav bila Jeni Lind (šved. Jenny Lind), švedska operska pevačica koja je volela Andersenove bajke, ali ne i Andersena.[11] Po Paustovskom, Andersen nije bio muškarac privlačne spoljašnjosti kojom bi privukao ineres žena toga doba. Neke od njegovih bajki nose žigove ove neuzvraćene ljubavi („Slavuj”, na primer).[12] Na svojim putovanjima kroz Evropu je čest posetilac javnih kuća. Pisalo se mnogo o njegovoj mogućoj homoseksualnosti ali na bazi tumačenja teksta njegovih dnevnika i pisama, te dnevnika i pisama ljudi sa kojima je bio u dodiru. Kako En Klara Bom i Anja Arenstrup iz Centra H. K. Andersen na Univerzitetu u Južnoj Danskoj navode, „tačno je da postoje ambivalentni (i veoma traumatični) elementi u Andersenovom ljubavnom životu koji se tiču seksualne sfere, ali je pogrešno opisati ga kao homoseksualca i tvrditi da je imao seksualne odnose sa muškarcima, pošto nije. To bi bilo protivno njegovom moralu i religioznim idejama”.[13] Ipak, nakon njegove smrti, od 1893. godine počinje otvorena diskusija o Andersenovoj seksualnosti. Neke studije, među kojima je i ona štampana u godišnjaku Magnusa Hirschfelda 1901, govore da je on bio biseksualac, da je voleo i muškarce i žene, da su njegove veze najčešće bili ljubavni trouglovi, ali da je najverovatnije do kraja života ostao nevin.[14] Ova teorija se može potvrditi proučavanjem nekih od njegovih bajki. Na primer, postoji mogućnost da se u bajci „Mala sirena“ i romanu „O. T.“ govori o njegovoj ljubavi prema Edvardu Kolinsu, o kojem će kasnije biti reči.[15] Karijera Papirni dimničar koji je napravio Andersen Rani rad Veoma rana Andersonova bajka, „Lojna sveća” (dan. Tællelyset) otkrivena je u danskom arhivu u oktobru 2012. Priča koja je napisana tokom 1820-ih je o sveći koja se nije osećala cenjenom. Ona je napisana dok je Andersen još uvek bio u školi i posvećena je dobrotvoru u čijem porodičnom posedu je ostala dok se nije pojavila među drugim porodičnim papirima u lokalnom arhivu.[16] Godine 1829, Andersen je imao dosta uspeha sa kratkom pričom „Šetnja od Holmenovog kanala do istočne tačke ostrva Amager 1828 i 1829 godine” (dan. Fodrejse fra Holmens Kanal til Østpynten af Amager i aarene 1828 og 1829). Njen protagonista se sreće sa likovima u opsegu od Svetog Petra do mačke koja govori. Andersen je sledio taj uspeh sa pozorišnim komadom, Ljubav na tornju crkve Svetog Nikole, i kratkim tomom poema. Mada je bio relativno malo uspešan u pisanju i objavljivanju neposredno nakon toga, godine 1833. je dobio malu putnu potporu od kralja, čime mu je omogućeno da se zaputi na prvo od mnogih putovanja kroz Evropu. U kantonu Jura, u blizini Le Lokla u Švajcarskoj, Andersen je napisao priču „Agneta i Merman”. Jedno veče provedeno u italijanskom pomorskom selu Sestri Levante iste godine je inspirisalo priču „Zaliv bajki”.[17] Oktobra 1834. on je doputovao u Rim. Andersenova putovanja po Italiji su izražena u njegovoj prvoj noveli, fiktivnoj autobiografiji sa naslovom Improvizator (dan. Improvisatoren), koja je objavljena 1835. i naišla na dobar prijem.[18][19] Bajke i poezija Andersenovi inicijalni pokušaji pisanja bajki bile su revizije priča koje je čuo kao dete. Inicijalno njegove bajke nisu bile dobro prihvaćene, delom usled poteškoća pri njihovom prevođenju. Godine 1835, Andersen je objavio prva dva nastavka svojih Bajki (dan. Eventyr; lit. „fantastične priče”). Još priča, kojima je kompletiran prvi tom, je objavljeno 1837. godine. Kolekcija se sastojala od devet priča, uključujući priče „Kutija za kresivo”, „Princeza na zrnu graška”, „Palčica”, „Mala Sirena” i „Carevo novo odelo”. Kvalitet tih priča nije bio odmah prepoznat, i one su loše prodavane. U to vreme, Andersen je imao više uspeha sa svoja dva romana, O. T. (1836) i Samo violinista (1837);[20] poslednji rad je razmatrao mladi Seren Kirkegor. Znatan deo njegovog rada je inspirisala Biblija, jer je tokom njegovog detinjstva hrišćanstvo bilo veoma važno u danskoj kulturi.[21] Andersenova slika iz 1836, rad Kristijana Albrehta Jensena Nakon posete Švedskoj 1837. godine, Andersen je bio inspirisan skandinavizmom i posvetio se pisanju poeme koja bi izražavala srodnost Šveđana, Danaca i Norvežana.[22] U julu 1839, tokom posete ostrvu Fin, Andersen je napisao tekst svoje poeme Jeg er en Skandinav („Ja sam Skandinavljanin”)[22] da bi ovekovečio „lepotu nordijskog duha, način na koji se tri sestrinjske nacije postepeno zbližavaju” kao deo skandinavske nacionalna himna.[22] Kompozitor Oto Lindblad je napisao muziku za tu poemu, i kompozicija je objavljena januara 1840. Njena popularnost je dostigla vrhunac 1845, nakon čega je retko izvođena.[22] Andersen se vratio žanru bajki 1838. godine sa još jednom kolekcijom, Bajke za decu, nova kolekcija, prva knjižica (dan. Eventyr, fortalte for Børn. Ny Samling), koja se sastojala od priča „Bela rada”, „Olovni vojnik”, i „Divlji labudovi”. Godine 1845. je bila veoma uspešna za Andersena usled objavljivanja četiri prevoda njegovih bajki. „Mala sirena” se pojavila u periodičnom časopisu Bentley`s Miscellany, čemu je sledio drugi tom, Predivne priče za decu. Dva druga toma koji su naišli na entuzijastičan prijem su bili Knjiga danskih priča i Danske bajke i legende. Pregled koji se pojavio u londonskom časopisu The Athenæum (februar 1846) je izjavio za Predivne priče, „Ovo je knjiga puna života i mašte; knjiga za dede isto koliko i za unuke, čija ni jedna reč neće biti preskočena pri čitanju.”[3] Bruno Betelhajm (engl. Bruno Bettelheim), dečiji psihijatar i, za života, profesor čikaškog univerziteta, je imao strogu definiciju bajke po kojoj bajka mora biti puna vere u dobro, utešna i preobrazujuća za svoga heroja ili heroinu. Po njemu Andersenove bajke su namenjene više odraslima nego deci. Najbliža Betelhajmovoj definiciji bajke je Andersenova „Snežna kraljica” dok su „Devojčica sa šibicama” i „Mala sirena” anti-bajke, jer imaju tragičan završetak koji se nadopunjuje idejom smrti kao izbavljenjem od muka koje donosi život.[23] Nezadovoljni tragičnim završecima „Devojčice sa šibicama” i „Male sirene”, Tengren, danski ilustrator bajki, (dan. Gustaf Tenggren), je promenio završetak „Devojčice sa šibicama” tako da je devojčica na kraju zaspala u raskošnom krevetu umesto umrla od hladnoće a u Diznijevoj adaptaciji „Male sirene”, mala sirena se ne pretvara u duha nego postaje ljudsko biće.[24] Andersen je nastavio sa pisanjem i objavljivanjem bajki do 1872.[25] Putopisi Godine 1851, on je objavio veoma dobro prihvaćeni tom putopisnih skica U Švedskoj. Veliki zaljubljenik u putovanja, Andersen je objavio nekoliko drugih dugih putopisa: „Slike iz senke putovanja u Harc, Saksonsku Švajcarsku, itd. itd. u leto 1831”, „Pesnikov bazar”, „U Španiji” i „Poseta Portugalu 1866. godine”. (Zadnji opisuje njegovu posetu svojim portugalskim prijateljima Horheu i Hozeu O’Nil, koji su bili njegovi prijatelji tokom sredine 1820-ih, dok je živeo u Kopenhagenu.) U svojim putopisima, Andersen je uzimao u obzir neke od savremenih konvencija o pisanju putovanja, ali je uvek razvijao žanr koji odgovarao njegovim sopstvenim ciljevima. Svaki od njegovih putopisa kombinuje dokumentarno i opisno svedočanstvo prizora koje je video sa više filozofkim pasusima o temama poput autorstva, besmrtnosti, i o prirodi fikcije u izveštaju o književnom putovanju. Neki od njegovih putopisa, kao što je U Švedskoj, čak sadrže bajke. Tokom 1840-ih, Andersenova pažnja se vratila na pozorišne komade, ali nije imao većeg uspeha. On je imao više sreće sa objavljivanjem dela Slikovnica bez slika (1840). Druga serija bajki je počela 1838, a treća 1845. Andersen je sada bio proslavljen širom Evrope, mada je njegova rodna Danska još uvek pokazivala izvesnu rezervisanost prema njegovim delima. Između 1845. i 1864, H. C. Andersen je živeo u Kopenhagenu, na lokaciji 67 Nihavn (dan. Nyhavn), gde sada stoji memorijalna ploča.[26] Motivi Andersenove bajke su zasnovane na piščevoj mašti i njegovom životnom iskustvu. Sam piše da je „Većina onoga što je napisao odraz mene samog. Svaki lik je iz moga života. Znam ih i znao sam ih sve”.[27] Tako je Palčica i princeza iz bajke „Princeza na zrnu graška“ u stvari Henrieta, kći admirala Vulfa, a u priči „Zaručnici“ se javlja Riborga Voigtova, u koju je pisac dugo bio zaljubljen. Andersen je, osim tipičnih životinja koje su do tada bile likovi u bajkama, uveo i neke druge. Tako se javljaju bajke „Sretna porodica“ — puževi, „Klin čorba“ — miševi, „Rode“, „Ružno pače“ — labudovi i patke itd. On je uviđao sličnost pojedinih životinja sa ljudima i o njima je pisao baš onako kakve one jesu u stvarnosti. U svoje bajke je uveo i biljke, uvidevši i njihovu sličnost sa ljudima prema boji, cvetu, držanju i sl. Ovde treba spomenuti bajke „Cveće male Ide“, „Porodica iz susedstva“ i „Puž i ružin grm“ u kojima se javlja ružin grm. Andersen je oživljavao i mnoge predmete: igračke, figure, stare kuće, svakodnevne predmete, portrete, kipove, ormare, ogledala, posuđe itd. — „Olovni vojnik“, „Kresivo“, „Srećne kaljače“, „Crvene cipelice“, „Stara kuća“... Ovako se ostvaruje spona između fantazije i realnosti, bajke i života, poezije i priče, simbolike i realizma, i u ovom leži sva Andersenova veličina. Hans Kristijan Andersen je umro 4. avgusta 1875. godine. Dela Pesme Pešačenje od Holmenskog kanala do istočnog rta Amagera Bajke (9 knjiga) Pripovesti Nove bajke i priče Slikovnica bez slika Biti ili ne biti Ružno pače (1843) Carevo novo odelo (1837) Mala sirena Mala princeza (1837) Princeza na zrnu graška Ašasver (drama) Dve baronese (roman) Improvizator (roman) Palčica Vladimir Kirin (Zagreb, 31. svibnja 1894. – Zagreb, 5. listopada 1963.) Rodio se kao drugo od šestero djece u obitelji Franje Kirin i Marije Kelemenec. Otac Franjo bijaše operetni pjevač i glumac Hrvatskoga zemaljskoga kazališta kojega je sam Freudenreich iz Samobora doveo u Zagreb i stipendirao tijekom školovanja. Majka Marija Kelemenec bila je lijepa glasa i odličnoga glazbenoga obrazovanja. Vladimir se rano susreo s umjetničkim miljeom ondašnjeg Zagreba. U kući Kirinovih su dolazili Nikola Mašić, Menci Klement Crnčić. Nikola Mašić je kumovao na kršenju budućem slikaru Vladimira. U Zagrebu je pohađao pučku školu i četiri razreda niže Realne gimnazije. Godine 1909. polazi srednju graditeljsku školu u Zagrebu. Na Građevinskoj stručnoj školi u Zagrebu su mu bili profesori: perspektive Ivan Tišov, prostoručnog risanja Oton Iveković i Ferdo Kovačević. S Kirinom na toj školi su tehničko znanje stjecali i budući slikari Marino Tartagia i Ernest Tomašević, kipar Frano Kršinić i arhitekt Alfred Albini. Prvi svjetski rat i mobilizacija prekidaju školovanje i odlazi u rat. Nakon završene časničke škole služio je u Šestome domobranskom artiljerijskom puku i tijekom dvije godine rata napredovao do natporučnika. Teško ranjen dobio je dužu poštedu i prekomandu u Pardubice. Uspijeva maturirati na Graditeljskoj školi 1919 i u jesen odlazi u London da studira grafiku. U Jesen 1924. odlazi u Beč i upisuje Akademiju likovnih umjetnosti – grafički odjel. Nekoliko se mjeseci usavršava kod Ferdinanda Schmutzera U Kirinovom domu na Prilazu 2, - koji je bio ispunjen kućnim ljubimcima, mačkama, papigama – u braku s Maksimilijanom Borošić živi sretno, te u siječnju 1932. dobiva kćerku Maju. Agodine 1936. kćer Nevu. Umjetnički rad Još u školi je Vladimir iskazivao izvanredan crtački dar. Njegove risanke su bile ispunjene crtežima – precrtavajući Mašićeve i Crnčićeve crteže. Za boravka u Pardubicama je uradio niz crteža, a u zagrebu kompletira mapu Iz češkog baroka. Vladimir Kirin:Motiv iz Pardubica 1918. Za vrijeme boravka u Londonu 1919. izabrao je glasoviti Waterloo Bridge koji radi suhom iglom i prvu litografiju London – na Temzi Kratko radi kod arhitekta Tannera-Voysa, zatim dobiva stalni angažman u časopisu The Studio, a dobiva i preporuku za Langham Studio. Radi kao ilustrator priča, crtač arhitektonskih spomenika, cjelina i gradskih veduta, kao karikaturist. Usporedo s radom posjećuje londonske muzeje i grafičke zbirke gdje proučava djela starih talijanskih i francuskih majstora. Zanimaju ga i moderniji grafičari kao Francuz Charles Meryon bakrorezac, a oduševljava ga Franck Brangwyn bakropisac velikog formata i Amerikanac Joseph Pennell koji je dva desetljeća boravio u Londonu. Za vrijeme božićnih blagdana 1919. i uskrsnih 1920. boravi u Zagrebu. Crta i akvarelira motive iz starog Zagreba. Ilustrira knjigu povjesničara i arhivista Josipa Matasović Iz galantnog stoljeća Vladimir Kirin:Stara zagrebačka katedrala s biskupskim dvorom, kulama i voćnjakom, 1919. 1921. dobiva narudžbu za ilustriranje knjige priča Oscara Wildea i Fantastične pripovijesti Edgara Allana Poea. U proljeće 1921. napušta London i kreće na putovanje po europskim kulturnim i umjetničkim središtima. Obilazi Amsterdam, Pariz, Veneciju i Firencu. Po povratku u Zagreb objavljuje prvu grafičku mapu Litografije s motivima Londona, pariza, Amsterdama, Venecije i Firence. Surađuje s engleskim časopisima The Architectural Review, The Studio, grafičkim revijama The Apple i Colour i njemačkim časopisom za umjetnost Die Kunst. Grafički oblikuje suvremenik i knjige izdanja Društva sv. Jeronima. Dobiva atelje u Zagrebu, Trg kralja Tomislava 21 u potkrovlju zgrade Društva sv. Jeronima. U proljeće 1922. dobiva poziv od općine grada Splita da načini seriju crteža i za mapu litografija s motivima Splita. Odmah i grad Trogir pokazuje zanimanje za portretiranje stare gradske jezgre. Slijedili su Šibenik i Hvar. Mnoge je crteže i akvarelirao. Krajem 1922. predstavljena je prva mapa Split (14 listova) s predgovorom Luje Vojnovića, zatim mapa Trogir (14 listova) s predgovorom Ivana Delalle i mapa Šibenik(12 listova) s predgovorom Ćirila Metoda Ivekovića gdje Iveković Kirina naziva pravom pjesničkom dušom. Napokon 1925. otisnuo je mapu Zagreb s 24 bakropisna lista. Kao prijatelj sina Ivane Brliž-Mažuranić dolazi u kontakt s spisateljicom. Tijekom 1922. Kirin radi na ilustriranju engleskog izdanja priča Ivane Brlić-Mažuranić Priče iz davnina. Englesko izdanje Priča iz davnina izlazi iz tiska u Londonu 1924., a treće hrvatsko izdanje u Zagrebu 1926. Definitivno treće hrvatsko izdanje Priča iz davnina doživljava svoj uspjeh. 1923. godine Kirin pokreće časopis Grafička revija koji je neprekidno izlazio u Zagrebu, Ljubljani i Sarajevu sve do 1940. godine. O tisućoj obljetnici Hrvatskog kraljevstva od slobodnog i kraljevskog grada Zagreba dobiva narudžbu grefičke mape Zagreb. Grafički oblikuje Zbornik kralja tomislava, a uredništvo Matice hrvatske poziva ga da oblikuje poseban Zbornik Matice hrvatske posvećen 1000- godišnjici Hrvatskog kraljevstva. U Zagrebu bilježi promjene, a često na osnovu starih fotografija crtački i slikarski rekonstruira arhitektonske dijelove kojih više nije bilo. Nakana mu je bila perom i kistom snimiti povijesni biskupski Kaptol i svjetovni Grič i tako pred navalom nove i bezobzirne regulacije za naraštaje sačuva sliku zagreba kako je nekada izgledao. 1927. ilustrira Čitanku o zdravlju na stihove Ivane Brlić Mažuranić koja je izašla u nakladi Higijenskg zavoda. Bila je to prva slikovnica objavljena u Zagrebu s ilustracijama jednog hrvatskog autora. Grafičku uređuje knjigu austrijskog teoretičara Josefa Strzygowskog Starohrvatska umjetnost. Vladimir Kirin: Dolac, 1938. Godine 1928. imenovan je umjetničkim urednikom Hrvatske revije i Kola, dvaju mjesečnika Matice Hrvatske. Također je izabran, nakon natječaja, za ravnatelja Zaklade tiskare Narodnih novina gdje ostaje sve do 1940. godine. Odmah po stupanju na dužnost kupuje novi stroj za izradu litografija fotomehaničkim putem Hausleiterovim postupkom, te se pobrinuo za modernizaciju knjigotiskarstva. Sam je izradio nacrt novog tipa slova, te je proširio nakladnički program i unapredio hrvatski tiskarski zavod. U ljeto 1929. boravi u Istri i crta, na Hvaru gradi kuću na osnovu vlastitih nacrta. U Londonu je u proljeće priređena velika izložba jugoslavenskog kiparstva i slikarstva na kojoj je i Kirin izlagao. na toj izložbi je bio izložen trogirski motiv. U Beogradu učestvuje na izložbi s četiri litografije iz mapa Split, Trogir i Zagreb U povodu 500. obljetnice početka izgradnje šibenske katedrale, 1931., u Hrvatskoj reviji je objavljen članak Ljube Karamana s pet reprodukcija Kirinovih crteža. Ljeti 1933. na poziv Milutina Cihlara Nehajeva odlazi u Senj gdje crta i slika Uskočku ulicu, Nehaj kulu i druge znamenitosti Senja. Potom obilazi manje gradove Hrvatskog primorja: Vrbnik, Zrinski grad u Kraljevici, rapske zvonike, Zrinskog ulicu u Bakru te je litografirana i objavljena tek 1943. godine u nakladi Hrvatskog izdavačkog bibliografskog zavoda. Mapa sadržava 24 lista s motivima koji prikazuju, osim već spomenutih i Bribir, Bašku, Grižane, Krk, Omišalj i Novi,a predgovor je napisao Đuro Szabo. 1934. učestvuje na Prvoj izložbi zagrebačkih umjetnika. Izlaže crteže s motivima iz Hrvatskog primorja 1936. godine je poslao nekoliko svojih rješenja na pariški salon lijepe knjige u Petit Palaisu, a najveći uspjeh je postigao s Pričama iz davnina. Nakon pariškog salona uslijedila je izložba u Rimu – Vatikan koja je prezentirala onodobne radove iz „tiska“. Na izložbi Pola vijeka hrvatske umjetnosti zastupljen je sa jednim svojim radom – uljanom slikom Dolac. U siječnju 1941. dobiva zadatak, a na poziv Mate Ujevića, opremanje Hrvatske enciklopedije. Načinio je nacrt za naslovnicu i za hrbat. Vladimir Kirin: Nacrt za hrbat Hrvatske enciklopedije, 1941. Uspostavom NDH mijenja se Kirinov položaj u tiskari. Kirin biva poslan kao cenzor pošte u Suboticu. No zbog svoje stručnosti i iskustva u tiskarskim poslovima, izvanrednih organizacijskih sposobnosti i ugleda koji je imao u zagrebačkom kulturnom krugu nova ga vlast imenuje nadstojnikom umjetničkog odsjeka vlade NDH. Dodijeljen mu je zahtjevan posao u pripremi nastupa hrvatskih umjetnika na Venecijanskom bienalu u ljeto 1942. godine. Uz pomoć Ive Šrepela i Ljube Babića odabire umjetnička djela za tu izložbu. Uz bistu Ante Pavelića koju je uradio Antun Augustinčić, izbornički trojac odabire i djela Joze Kljakovića i Ivana Meštrovića. U siječnju 1943. postaje posebni vladin povjerenik za pripremu velikih izložbi hrvatske moderne umjetnosti u „kulturnim središtima Reicha“. Prvu izložbu je organizirao u berlinskoj Pruskoj akademiji umjetnosti već krajem siječnja, drugu u bečkom Umjetničkom paviljonu u travnju, a posljednja treća u Slovačkom muzeju u Bratislavi. Bečka Albertina je otkupila osam Kirinovih litografija za 100 Reichsmaraka za svaku. Vladimir Kirin: 1000 kuna iz 1943., desno uvečan avers s inicijalima V.K. U Jesen 1943. postaje redovitim profesorom Akademije likovnih umjetnosti u Zagrebu iz predmeta Primijenjeno crtanje i perspektiva. Istodobno izlaže na Trećoj izložbi hrvatskih umjetnika u Umjetničkom paviljonu. Izložio je dva ulja s pariškim motivima i Portret Vladimira Becića. Na Četvrtoj izložbi hrvatskih umjetnika Nezavisne Države Hrvatske izlaže Mrtvu prirodu. Tijekom ratnih godina dizajnirao je drugu i treću seriju novca Nezavisne države Hrvatske, a Hrvatsko numizmatičko društvo danas čuva skicu za nacrt zadnje novčanice najvećeg apoena. Na novčanicama iz 1943. godine javljaju se prvi put kod Kirina folklorni motivi. U povodu zagrebačke filatelističke izložbe 12. rujna 1943. puštena je u promet peigodna poštanska marka s reprodukcijom Kirinova ulja Dolac s pretiskom „Hrvatsko more – 8. IX. 1943.“ Poslije rata Kirin dobiva otkaz na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu, što je bila posljedica Tiljkovog suda časti.[1] U svom ateljeu radi na ilustraciji Cervantesova Don Quijotea i to u ulju, a knjiga izlazi u nakladi zagrebačke Prosvjete s 16 reprodikcija u boji s predgovorom Mate Ujevića. Tijekom 1950. godine, a u prigodi pedesete obljetnice utemeljenja Hrvatske franjevačke provincije sv. Ćirila i Metoda, slika za samostan na Kaptolu Prikazanje Bogorodice sv. Franji, a za samostan na Trsatu pet velikih uljanih slika na temu Gospe Trsatske i čudotvornog prijenosa svete kućice iz Nazareta . Slike su na Trsat postavljene 1953. godine u crkvi posvećenoj Gospi od Milosti. U ljeto 1953. vraća se crtanju i dalmatinskim motivima, te 1954. objavljuje litografsku mapu Zadar s predgovorom Vjekoslava Maštrovića Sredinom pedesetih godina dvadesetog stoljeća intezivno surađuje s izdavačkom kućom Naklada Naša djeca i tiskarskim zavodom „Ognjen Prica“. Publicirao je pet albuma reprodukcija Narodne nošnje i plesovi Jugoslavije i dva albuma razglednica. U Nakladi „Color“ izlazi nekoliko edukativnih slikovnica o voću, povrću, cvijeću i životinjama s tekstovima Zlate Kolarić-Kišur. Zatim radi crteže za knjigu Slavka Kolara „Petrica Kerempuh“. Najzahtjevniji višegodišnji rad je bio ilustriranje prizora za Andresenove priče I. i II. 1959. Za pjesmaricu Milana Sachsa Miško među životinjama naslikao je 21. ilustraciju. U Samoborskom muzeju 1956. godine je održana samostalna izložba Vladimira Kirina. Izložio je slike sa samoborskim motivima.