Radio izgubljeni grad Već deset godina Norma je glas utehe narodu slomljenom nasiljem. Ona vodi Radio izgubljeni grad, najslušaniju emisiju u bezimenoj južnoameričkoj zemlji koja se bori s teškim nasleđem rata. Svake nedelje, Indijanci s planina i siromašni stanovnici visoravni slušaju njen glas kako čita imena nestalih, onih koje je progutao grad koji se nezaustavljivo širi. Bližnji se ponovo susreću, a izgubljeni se pronalaze. Svake nedelje, ona se vraća na radio-talase krijući svoj lični gubitak: muž joj je nestao krajem rata. Međutim, život na koji se navikla zauvek se menja kada joj dolazak jednog dečaka iz džungle ukaže na sudbinu njenog davno nestalog muža.

O knjizi: Već deset godina Norma je glas utehe narodu slomljenom nasiljem. Ona vodi Radio izgubljeni grad, najslušaniju emisiju u bezimenoj južnoameričkoj zemlji koja se bori s teškim nasleđem rata. Svake nedelje, Indijanci s planina i siromašni stanovnici visoravni slušaju njen glas kako čita imena nestalih, onih koje je progutao grad koji se nezaustavljivo širi. Bližnji se ponovo susreću, a izgubljeni se pronalaze. Svake nedelje, ona se vraća na radio-talase krijući svoj lični gubitak: muž joj je nestao krajem rata. Međutim, život na koji se navikla zauvek se menja kada joj dolazak jednog dečaka iz džungle ukaže na sudbinu njenog davno nestalog muža.

O knjizi: Već deset godina Norma je glas utehe narodu slomljenom nasiljem. Ona vodi Radio izgubljeni grad, najslušaniju emisiju u bezimenoj južnoameričkoj zemlji koja se bori s teškim nasleđem rata. Svake nedelje, Indijanci s planina i siromašni stanovnici visoravni slušaju njen glas kako čita imena nestalih, onih koje je progutao grad koji se nezaustavljivo širi. Bližnji se ponovo susreću, a izgubljeni se pronalaze. Svake nedelje, ona se vraća na radio-talase krijući svoj lični gubitak: muž joj je nestao krajem rata. Međutim, život na koji se navikla zauvek se menja kada joj dolazak jednog dečaka iz džungle ukaže na sudbinu njenog davno nestalog muža.

Izdanje na 2 CD-a u DVD pakovanju, koje uključuje i prateću knjižicu na 12 strana o istorijatu Narodnog orkestra RTS CD 1 Narodni orkestar Radio Beograda - pod upravom Vlastimira Pavlovića Carevca 01. Svilen konac 02. Srpkinja 03. Lastavice, lasto 04. Splet narodnih pesama i igara - Moj borije - Nova gradištanka - Pocepan kaput - Gugutka guka 05. Dobro jutro, Anka 06. Tera Lenka, vranca i zelenka 07. Izgubljeno jagnje 08. Kolo šest sati zatvora 09. Sunce jarko, jutrom kad se rodiš 10. Nova vlajna 11. Beograde grade, mnogo mi te hvale 12. Baba mndrino kolo 13. Prela Mara, zlato na vreteno 14. Marš na Drinu Narodni orkestar Radio Beograda - pod upravom Miodraga Jašarevića 15. Slavuj pile, ne poj rano 16. Meljačko kolo 17. Puče puška 18. Kiša pada po livadi 19. Vrti kolo 20. Ševa Narodni orkestar Radio Televizije Beograd - pod upravom Božidara Bokija Miloševića 21. Osu se nebo zvezdama 22. Kočino oro CD 2 Narodni orkestar Radio Televizije Srbije - pod upravom Ljubiše Pavkovića 01. Svilen konac 02. Stade se cveće rosom kititi 03. Sudbo moja, sudbino 04. Ristićevokolo 05. Tamburalo u tamburu momče 06. Hora bukurešti 07. Žikino kolo 08. Vrbas voda nosila jablana 09. Maramica sva od bele svile 10. Pembe 11. Splet pesama o jeseni - Koje li je doba noći - Oj, jeseni, jeseni - Jesen stiže rana - Jesen prođe, ja se ne oženih 12. Medeno kolo 13. Makedonsko oro 14. Marijo bela kumrijo 15. Nova zaječarka 16. Najlepše je moje rodno selo 17. Pašona Narodni orkestar Radio Televizije Srbije - pod upravom Vlade Panovića 18. Pod gorom šetalo devojče 19. Moravka 20. Selo zove, oj 21. Amen sama but roma 22. Koloplet

Izdanje na 2 CD-a u DVD pakovanju, koje uključuje i prateću knjižicu na 12 strana o istorijatu Narodnog orkestra RTS CD 1 Narodni orkestar Radio Beograda - pod upravom Vlastimira Pavlovića Carevca 01. Svilen konac 02. Srpkinja 03. Lastavice, lasto 04. Splet narodnih pesama i igara - Moj borije - Nova gradištanka - Pocepan kaput - Gugutka guka 05. Dobro jutro, Anka 06. Tera Lenka, vranca i zelenka 07. Izgubljeno jagnje 08. Kolo šest sati zatvora 09. Sunce jarko, jutrom kad se rodiš 10. Nova vlajna 11. Beograde grade, mnogo mi te hvale 12. Baba mndrino kolo 13. Prela Mara, zlato na vreteno 14. Marš na Drinu Narodni orkestar Radio Beograda - pod upravom Miodraga Jašarevića 15. Slavuj pile, ne poj rano 16. Meljačko kolo 17. Puče puška 18. Kiša pada po livadi 19. Vrti kolo 20. Ševa Narodni orkestar Radio Televizije Beograd - pod upravom Božidara Bokija Miloševića 21. Osu se nebo zvezdama 22. Kočino oro CD 2 Narodni orkestar Radio Televizije Srbije - pod upravom Ljubiše Pavkovića 01. Svilen konac 02. Stade se cveće rosom kititi 03. Sudbo moja, sudbino 04. Ristićevokolo 05. Tamburalo u tamburu momče 06. Hora bukurešti 07. Žikino kolo 08. Vrbas voda nosila jablana 09. Maramica sva od bele svile 10. Pembe 11. Splet pesama o jeseni - Koje li je doba noći - Oj, jeseni, jeseni - Jesen stiže rana - Jesen prođe, ja se ne oženih 12. Medeno kolo 13. Makedonsko oro 14. Marijo bela kumrijo 15. Nova zaječarka 16. Najlepše je moje rodno selo 17. Pašona Narodni orkestar Radio Televizije Srbije - pod upravom Vlade Panovića 18. Pod gorom šetalo devojče 19. Moravka 20. Selo zove, oj 21. Amen sama but roma 22. Koloplet

Izdanje na 2 CD-a u DVD pakovanju, koje uključuje i prateću knjižicu na 12 strana o istorijatu Narodnog orkestra RTS CD 1 Narodni orkestar Radio Beograda - pod upravom Vlastimira Pavlovića Carevca 01. Svilen konac 02. Srpkinja 03. Lastavice, lasto 04. Splet narodnih pesama i igara - Moj borije - Nova gradištanka - Pocepan kaput - Gugutka guka 05. Dobro jutro, Anka 06. Tera Lenka, vranca i zelenka 07. Izgubljeno jagnje 08. Kolo šest sati zatvora 09. Sunce jarko, jutrom kad se rodiš 10. Nova vlajna 11. Beograde grade, mnogo mi te hvale 12. Baba mndrino kolo 13. Prela Mara, zlato na vreteno 14. Marš na Drinu Narodni orkestar Radio Beograda - pod upravom Miodraga Jašarevića 15. Slavuj pile, ne poj rano 16. Meljačko kolo 17. Puče puška 18. Kiša pada po livadi 19. Vrti kolo 20. Ševa Narodni orkestar Radio Televizije Beograd - pod upravom Božidara Bokija Miloševića 21. Osu se nebo zvezdama 22. Kočino oro CD 2 Narodni orkestar Radio Televizije Srbije - pod upravom Ljubiše Pavkovića 01. Svilen konac 02. Stade se cveće rosom kititi 03. Sudbo moja, sudbino 04. Ristićevokolo 05. Tamburalo u tamburu momče 06. Hora bukurešti 07. Žikino kolo 08. Vrbas voda nosila jablana 09. Maramica sva od bele svile 10. Pembe 11. Splet pesama o jeseni - Koje li je doba noći - Oj, jeseni, jeseni - Jesen stiže rana - Jesen prođe, ja se ne oženih 12. Medeno kolo 13. Makedonsko oro 14. Marijo bela kumrijo 15. Nova zaječarka 16. Najlepše je moje rodno selo 17. Pašona Narodni orkestar Radio Televizije Srbije - pod upravom Vlade Panovića 18. Pod gorom šetalo devojče 19. Moravka 20. Selo zove, oj 21. Amen sama but roma 22. Koloplet

Danja oka mog Vesna Milinčić (Beograd, 1958), školovala se i živi u rodnom gradu. Autor je romana Pasijans, Boja mraza i Marin bez mora. Po obrazovanju profesor opšte književnosti i teorije književnosti, radila je kao novinar, književni prevodilac, lektor, nastavnik, bibliotekar... Danja oka mog, četvrti roman Vesne Milinčić, živa je i životna, humorom protkana slika onog najvrednijeg što imamo – mladosti, ljubavi i prijateljstva – odnegovanim talentom i sigurnim perom (ni muškim ni ženskim, i studenim i vrućim, samo nikad mlakim) uhvaćena u višeslojno tkivo uzbudljivog umetničkog dela. Danja oka mog gusta je tkanica usuda balkanskih, razasutih pod beogradskim nebom, po starogradskim ulicama i salonskim stanovima, ali i mračnim suterenima, po dušama koje su svoje jade donele izdaleka, ili ih baš tu našle i tažile. Koliko kazuje o odrastanju generacije stasale podno devedesetih, toliko otkriva i o izgubljenim godinama njihovih roditelja, prikleštenih zupcima je-dnog nevremena bez prognoze. I ne samo o njima. Na gotovo svakoj strani ove jezički uzorno izbrušene i stilski zaokružene proze otvaraju se mnogo širi i dublji vidici, na istorijske lomove, socijalna, pa i moralna potonuća, ali i na čudesna vaskrsenja.

Vesna Milinčić (Beograd, 1958), školovala se i živi u rodnom gradu. Autor je romana Pasijans, Boja mraza i Marin bez mora. Po obrazovanju profesor opšte književnosti i teorije književnosti, radila je kao novinar, književni prevodilac, lektor, nastavnik, bibliotekar… Danja oka mog, četvrti roman Vesne Milinčić, živa je i životna, humorom protkana slika onog najvrednijeg što imamo – mladosti, ljubavi i prijateljstva – odnegovanim talentom i sigurnim perom (ni muškim ni ženskim, i studenim i vrućim, samo nikad mlakim) uhvaćena u višeslojno tkivo uzbudljivog umetničkog dela. Danja oka mog gusta je tkanica usuda balkanskih, razasutih pod beogradskim nebom, po starogradskim ulicama i salonskim stanovima, ali i mračnim suterenima, po dušama koje su svoje jade donele izdaleka, ili ih baš tu našle i tažile. Koliko kazuje o odrastanju generacije stasale podno devedesetih, toliko otkriva i o izgubljenim godinama njihovih roditelja, prikleštenih zupcima je-dnog nevremena bez prognoze. I ne samo o njima. Na gotovo svakoj strani ove jezički uzorno izbrušene i stilski zaokružene proze otvaraju se mnogo širi i dublji vidici, na istorijske lomove, socijalna, pa i moralna potonuća, ali i na čudesna vaskrsenja. Dragana Veljković Stanković

Srđan V. Tešin MOJE IZDAVAČ: Arhipelag, Beograd BIBLIOTEKA: Zlatno runo ŽANR: Roman FORMAT: 14x21 BROJ STRANICA: 176 POVEZ: Tvrdi Novi roman jednog od vodećih pisaca srednje generacije u srpskoj književnosti. Tri odustanka od poezije ispunila su uzbudljivu i nesmirujuću priču Tešinovog romana. Jedno je odustanak Danila Kiša od poezije iz koga je proistekla jedna od najblistavijih priča moderne srpske književnosti. Drugo je odustanak piščeve majke, Milice Zrnić Tešin, od poezije za koju je dobila rane nagrade i okretanje iskustvima porodičnog života, sve do tragične smrti. Treći je odustanak samog pisca od poezije i posvećivanje pisanju proze u kojoj se ogleda drama savremenog života. Troje ljudi različitih ljudskih i književnih sudbina, u različitim trenucima i vođeni različitim motivima, doneli su odluku da odustanu od pesništva i ta je odluka presudno uticala na sve njihove buduće izbore. Tu počinje roman Moje u kome se prepliću porodične i književne istorije, društvena istorija druge Jugoslavije i savremene okolnosti, devedesete godine i izgubljeno vreme čitave jedne generacije, lične i društvene drame, biografije i imaginacija, mašta i činjenice, autofikcija i uzbudljiva priča. Potraga za iščezlim pesnicima suočava nas sa vremenom koje nije okončano i sa događajima koji i dalje učestvuju u našim životima. Roman sa kojim nećete biti ravnodušni. Knjiga koja će vas podsetiti na vaše izbore i na vaše odustanke, ali i na događaje koje ste zaboravili i na događaje koje nipošto ne želite da zaboravite. Srđan V. Tešin (Mokrin, 1971) je studirao filozofiju i komunikologiju u Beogradu. Diplomirao je na poetici kratke priče. Objavio je dvanaest knjiga. Važniji naslovi: Sjajan naslov za pantomimu (1997), Antologija najboljih naslova (2000, 2013), Kazimir i drugi naslovi (2003), Kroz pustinju i prašinu (2005, 2008), Kuvarove kletve i druge gadosti (2006, 2014, nagrada „Borislav Pekić“), Ispod crte (2010, nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, najuži izbor za Andrićevu nagradu), Priče s Marsa (2015, najuži izbor za književnu nagradu „Zlatni suncokret“ i Andrićevu nagradu), Gori gori gori (2017) i Moje (2019, uži izbor za nagradu DKSG za najbolju knjigu nefikcijske književnosti). Objavio je knjigu priča za decu i razmažene roditelje Luka kaže (2020, Nagrada grada Niša „Maleni cvet“ za knjigu godine za decu i mlade). Priredio je sedam tematskih antologija, panorama i izbora kratkih priča. Roman Kuvarove kletve i druge gadosti preveden je na slovenački i na makedonski (dva izdanja), roman Kroz pustinju i prašinu na nemački, a zbirka priča Ispod crte na makedonski. Roman Gori gori gori je objavljen u Hrvatskoj. Po odlomcima iz romana Kuvarove kletve i druge gadosti mađarski umetnik Geza Ric (Ricz Géza) nacrtao je strip koji je objavljen u subotičkom časopisu Symposion (2009). Drugi program Radio Beograda je 2012. godine, u okviru serije Radio igra, premijerno emitovao radio dramu nastalu prema romanu Kroz pustinju i prašinu, u režiji Zorana Rangelova i u radijskoj dramatizaciji Ivana Velisavljevića. Proza mu je prevođena na desetak evropskih jezika. Zastupljen je u domaćim i inostranim antologijama i izborima iz srpske savremene književnosti. Njegova priča Where Is Grandma, Where Do You Think She Hides?, iz zbirke Priče s Marsa, uvrštena je u Antologiju najbolje evropske priče američkog izdavača Dalkey Archive Press. Dobitnik je Medalje kulture za multikulturalnost i interkulturalnost Zavoda za kulturu Vojvodine. Član je Srpskog PEN centra. Živi u Kikindi. MG35

Box-set od 5 CD kompilacija u zasebnim kartonskim pakovanjima, po fantastičnoj ceni! SPISAK PESAMA -Đorđe Balašević - The Platinum Collection: 1.Devojka sa čardaš nogama 2.Još jedna pesma o malog garavoj 3.Sve je otišlo u Honduras 4.Ne lomite mi bagrenje 5.Bezdan 6.D-mol 7.Virovitica 8.Ćaletova pesma 9.Narodnjaci 10.Remorker 11.Ne volim januar 12.Stari orkestar 13.Slow motion 14.Requiem 15.Kad odem... 16.Soliter 17.Jednom 18.Oni -Boris Novković - The Platinum Collection (dvostruki CD): CD1 1.Kuda idu izgubljene djevojke (Tamara) 2.Plakat ću sutra 3.Mi smo jači i od sudbine 4.Da te nisam ljubio 5.Glumim da te ne volim 6.Nena 7.Dok svira radio 8.Ajša 9.Ne vjerujem tvojim usnama 10.Što je s pirncezom moje vrele mladosti (u tvojim očima) 11.Julija 13.Mašta moja 14.Emily 15.U dobru i zlu 16.Bijeli golub CD2 1.Sve mijenja se 2.Pjesma moja to si ti 3.Daleko (duet sa Kemalom Montenom) 4.Sve gubi sjaj 5.Za sve one divne žene 6.Kavkaz, blato, Kutjevo 7.Branim se 8.Prodala me ti 9.Plus pedeset i minus dvadeset 10.Pahulja na dlanu 11.Elois 12.Zlatna jabuka 13.Pijesak 14.Ko je kriv (duet sa Severinom) 15.Ko sam bez tebe -Novi Fosili - The Platinum Collection: 1.Za dobra stara vremena 2.E, moj Saša 3.Ja sam za ples 4.Dobre devojke 5.Da te ne volim 6.Sanja 7.Sanjaj me 8.Plava košulja 9.Tonka 10.Šuti moj dječače plavi 11.Bilo mi je prvi put 12.Djeca ljubavi 13.Čuješ li me jel' ti drago 14.Milena 15.Tako je malo riječi palo 16.Neveni žuti, žuti 17.Najdraže moje 18.Nebeske kočije -Kemal Monteno - The Ultimate Collection (dvostruki CD): CD1 1.Vratio sam se živote (live) 2.Olivija 3.Pahuljice moja 4.Ne budite me noćas 5.Nakon toliko godina (duet Paula Jusić) 6.Zaboravi 7.Kratak je svaki tren 8.Sve što želim u životu 9.Tebi je lako 10.Hiljade bijelih marama 11.Kad nas jednom godine odnesu 12.Zvono mog ditinstva 13.Dobra večer, uzorita 14.Vino i gitare 15.To je drugo lice ljubavi (duet Goran Karan) 16.Laž 17.Napiši jednu ljubavnu 18.Sarajevo, ljubavi moja (live) CD2 1.Tužna je muzika 2.Jedne noći u decembru 3.Duša moja (live) 4.Večeras pišem posljednje pismo 5.Sinoć pod prozorom njenim 6.Ni u tvom srcu (duet Rade Šerbedžija) 7.Nemoj da te prevari ovaj pramen sjedi 8.Pjesma zaljubljenika 9.Sunce djetinjstva 10.Duga noć 11.Crvene cipele 12.Dunje i kolači (duet Divas) 13.Znam sve o tebi 14.Lidija (live) 15.Malo tog je ostalo za reći 16.Poljubi me 17.Nije htjela (duet Oliver Dragojević) 18.Hvala svima (Arenafest '95.) -Srebrna Krila - Zlatna kolekcija: 1.Ana 2.Volio Sam Tanju (I Noću I Danju) 3.Ja Nisam Kockar 4.Prva Noć Sa Njom 5.Lili 6.Sanjar Lutalica 7.Zakuni Se Ljubavi 8.Bilo Mi Je Teško, Bilo Mi Je Žao 9.Ja Sam Jedan Od Mnogih S Gitarom 10.Kucni Tri Put Na Vrata 11.Ljubio Sam Nadu U Studenskom Gradu 12.Šesnaest Godina 13.Nek' Živi Ljubav 14.Kulminacija 15.Manuela Cha-Cha-Cha 16.Šalio Se Ja 17.Julija I Romeo 18.Ljiljana Čuvaj Se 19.Dolina Našeg Sna 20.Pošalji Mi Jastuk Na Kome Sanjaš 21.Izolda I Vlado - Ćao Amore 22.Oprosti Za Sve 23.30 U Hladu

Box-set od 5 CD kompilacija u zasebnim kartonskim pakovanjima, po fantastičnoj ceni! SPISAK PESAMA -Đorđe Balašević - The Platinum Collection: 1.Devojka sa čardaš nogama 2.Još jedna pesma o malog garavoj 3.Sve je otišlo u Honduras 4.Ne lomite mi bagrenje 5.Bezdan 6.D-mol 7.Virovitica 8.Ćaletova pesma 9.Narodnjaci 10.Remorker 11.Ne volim januar 12.Stari orkestar 13.Slow motion 14.Requiem 15.Kad odem... 16.Soliter 17.Jednom 18.Oni -Boris Novković - The Platinum Collection (dvostruki CD): CD1 1.Kuda idu izgubljene djevojke (Tamara) 2.Plakat ću sutra 3.Mi smo jači i od sudbine 4.Da te nisam ljubio 5.Glumim da te ne volim 6.Nena 7.Dok svira radio 8.Ajša 9.Ne vjerujem tvojim usnama 10.Što je s pirncezom moje vrele mladosti (u tvojim očima) 11.Julija 13.Mašta moja 14.Emily 15.U dobru i zlu 16.Bijeli golub CD2 1.Sve mijenja se 2.Pjesma moja to si ti 3.Daleko (duet sa Kemalom Montenom) 4.Sve gubi sjaj 5.Za sve one divne žene 6.Kavkaz, blato, Kutjevo 7.Branim se 8.Prodala me ti 9.Plus pedeset i minus dvadeset 10.Pahulja na dlanu 11.Elois 12.Zlatna jabuka 13.Pijesak 14.Ko je kriv (duet sa Severinom) 15.Ko sam bez tebe -Novi Fosili - The Platinum Collection: 1.Za dobra stara vremena 2.E, moj Saša 3.Ja sam za ples 4.Dobre devojke 5.Da te ne volim 6.Sanja 7.Sanjaj me 8.Plava košulja 9.Tonka 10.Šuti moj dječače plavi 11.Bilo mi je prvi put 12.Djeca ljubavi 13.Čuješ li me jel' ti drago 14.Milena 15.Tako je malo riječi palo 16.Neveni žuti, žuti 17.Najdraže moje 18.Nebeske kočije -Kemal Monteno - The Ultimate Collection (dvostruki CD): CD1 1.Vratio sam se živote (live) 2.Olivija 3.Pahuljice moja 4.Ne budite me noćas 5.Nakon toliko godina (duet Paula Jusić) 6.Zaboravi 7.Kratak je svaki tren 8.Sve što želim u životu 9.Tebi je lako 10.Hiljade bijelih marama 11.Kad nas jednom godine odnesu 12.Zvono mog ditinstva 13.Dobra večer, uzorita 14.Vino i gitare 15.To je drugo lice ljubavi (duet Goran Karan) 16.Laž 17.Napiši jednu ljubavnu 18.Sarajevo, ljubavi moja (live) CD2 1.Tužna je muzika 2.Jedne noći u decembru 3.Duša moja (live) 4.Večeras pišem posljednje pismo 5.Sinoć pod prozorom njenim 6.Ni u tvom srcu (duet Rade Šerbedžija) 7.Nemoj da te prevari ovaj pramen sjedi 8.Pjesma zaljubljenika 9.Sunce djetinjstva 10.Duga noć 11.Crvene cipele 12.Dunje i kolači (duet Divas) 13.Znam sve o tebi 14.Lidija (live) 15.Malo tog je ostalo za reći 16.Poljubi me 17.Nije htjela (duet Oliver Dragojević) 18.Hvala svima (Arenafest '95.) -Srebrna Krila - Zlatna kolekcija: 1.Ana 2.Volio Sam Tanju (I Noću I Danju) 3.Ja Nisam Kockar 4.Prva Noć Sa Njom 5.Lili 6.Sanjar Lutalica 7.Zakuni Se Ljubavi 8.Bilo Mi Je Teško, Bilo Mi Je Žao 9.Ja Sam Jedan Od Mnogih S Gitarom 10.Kucni Tri Put Na Vrata 11.Ljubio Sam Nadu U Studenskom Gradu 12.Šesnaest Godina 13.Nek' Živi Ljubav 14.Kulminacija 15.Manuela Cha-Cha-Cha 16.Šalio Se Ja 17.Julija I Romeo 18.Ljiljana Čuvaj Se 19.Dolina Našeg Sna 20.Pošalji Mi Jastuk Na Kome Sanjaš 21.Izolda I Vlado - Ćao Amore 22.Oprosti Za Sve 23.30 U Hladu

Biblioteka grada- Beograd Turistička štampa - Beograd nepoznata godina izdanja nova... Beta Vukanović (Bamberg, 18. april 1872 — Beograd, 31. oktobar 1972) je bila srpska slikarka koja je pripadala impresionizmu.[1] Kasnija dela su bila realistička ali je uvek zadržala impresionističku paletu. Rodila se 18. aprila 1872. godine u Bambergu, u Nemačkoj, kao Babet Bahmajer (nem. Babette Bachmayer). Posle završetka osnovne škole i Više ženske škole upisala se 1890. godine na privatnu slikarsku školu Karla Mara i Anton Ažbea u Minhenu. U ateljeu je upoznala Ristu Vukanovića i u njemu su se venčali 1898. godine.[2] Umesto na svadbeno putovanje, otputovali su za Beograd, za koga su joj prijatelji pričali da je mali grad, u kojem ne postoji interesovanje za umetnost.[3] U Beograd su stigli na leto 1898. godine. U vreme njihovog dolaska, prestonica je prerastala iz orijentalne varoši u evropski grad. Da bi oživeo umetnost, bračni par je pokrenuo niz akcija. Iste godine osnovali su Udruženje srpskih umetnika za plastične umetnosti i muziku, koje je trajalo pet godina.[4] Te 1898. godine Beta je prvi put izlagala, zajedno sa mužem i vajarom Simeonom Roksandićem u Beogradu, u sali Narodne skupštine, do koje su slike dopremili na taljigama, preko turske kaldrme, sami ukucavali eksere i na zidove kačili slike.[4] Na izložbu je došao i kralj Milan Obrenović, veliki poštovalac umetnosti i kolekcionar, koji ih je pozvao da izlažu i u dvoru.[5] Izložba u dvoru je ostvarena 1900. godine. Tom prilikom je kralj Milan otkupio sliku Riste Vukanovića „Dahije“, a suma za koju je otkupljena je bila dovoljna za kupovinu zemljišta na Dunavskoj padini, na uglu ulica Gospodar Jovanove i Kapetan Mišine, gde su kasnije sagradili sebi kuću.[6] Godine 1899. bračni par je dobio dozvolu od Ministarstva prosvete da nasledi prvu srpsku slikarsko-crtačku školu od njenog osnivača Kirila Kutlika, posle njegove smrti. Pedagoški rad je započela 1900. godine. Pošto su promenili dve adrese, Vukanovići su školu uselili u svoju kuću u Kapetan-Mišinoj 13.[7] Kuća, sa izmenjenom fasadom, još uvek postoji i od 1984. godine je spomenik kulture Beograda. Projektovao je Milan Kapetanović, projektant jugoslovenskog paviljona na Svetskoj izložbi u Parizu. U kući su napravljena četiri velika ateljea. Od svega je bila najlepša fasada kuće, na kojoj je iznad glavnog ulaza, Beta naslikala „Tri muze” - muzika, slikarstvo i igra, simbolično predstavljenih, u obliku tri lepe žene, oko kojih su na stubićima bili cvetovi plavih perunika i šareno paunovo perje. Fasada, zajedno sa ovim radom je uništena u bombardovanju tokom Drugog svetskog rata, a kao jedina uspomena na fasadu je ostala samo razglednica u izdanju „Gece Kona”.[8] U katalogu Zavoda za zaštitu spomenika kulture Beograda navodi se međutim da je ova dekoracija, slikana u tehnici freskoslikarstva, izgubljena prilikom izmena i pregradnje zgrade tridesetih godina XX veka.[9] Slikarska škola je radila od 1902. do 1905. godine.[10] Rista je vodio muško, a Beta žensko odeljenje škole, a kasnije su im se pridružili slikar Marko Murat i vajar Đorđe Jovanović.[4] Cilj škole je bio da pripremi buduće polaznike stranih slikarskih akademija, ali i učitelje crtanja za gimnazije i više ženske škole.[11] Škola je 1905. godine prerasla u Umetničko-zanatsku školu, kada je premeštena u ulicu Kralja Petra, a kasnije u Kraljevsku umetničku školu,[12] u kojoj je Beta Vukanović takođe predavala crtanje i akvarelisanje (akvarel).[13]. Iz nje su izašle generacije impresionista.[4] Jedna od prvih slika koje je Beta naslikala u Srbiji je bila „Krsna slava”, tema svojstvena srpskom narodu. Tom slikom je uspela da spoji svoje minhensko obrazovanje i osećanja prema Srbiji. Slika je bila izložena i nagrađena na Svetskoj izložbi u Parizu 1900,[5] na kojoj se predstavila sa svojim mužem, pod prezimenom Vukanovići.[4] Učestvovali su u osnivanju Društva srpskih umetnika „Lada” 1904. godine,[4] povodom stogodišnjice Prvog srpskog ustanka. Redovno su izlagali na izložbama ovog društva.[4] Godine 1958. je izabrana za doživotnog počasnog predsednika „Lade”.[14] Radila je kao dobrovoljna bolničarka, prvo u Balkanskim ratovima. Zbog znanja stranih jezika, asistirala je stranim lekarima. Nagrađena je Ordenom za negu ranjenika i bolesnika (1912) i Medaljom za usluge Crvenom krstu Srbije (1913).[14][8] Kad je počeo Prvi svetski rat, Rista se teško razboleo. Pored njega je u bolnici negovala i ranjenike. S srpskom vojskom supružnici su otišli su na jug, do Soluna, a zatim su s grupom ranjenika u Marselj (Francuska). Iz tog perioda su sačuvana dva njena akvarela: francuski vojnici iz afričkih jedinica 1915. godine i predeo iz Marselja (1916). Obe slike se sada nalaze u Vojnom muzeju u Beogradu.[8] Kako je Narodna banka Srbije dobrom emisionom politikom uspela da očuva poverenje u vrednost dinara, čak i tokom rata, suočila se sa problemom nedovoljne količine novca u opticaju.[15] Beta je izradila nacrt za ratnu novčanicu od 50 dinara, čija je prva partija izdata marta 1915. godine u Parizu.[16] Ukupno je izdato 1.025.000 primeraka i nije zabeležen nijedan falsifikat.[17] Međutim, pošto je izrađena na brzinu, lošom bojom i imala greške u natpisu,[18] naišla je na veliki otpor u narodu, koji joj je zbog lošeg izgleda nadenuo ime „ratna novčanica” ili „pegavac”, pa je Narodna banka odlučila da obustavi dalje puštanje u promet i već iste godine je povučena iz opticaja.[16] Danas se svrstava među numizmatički najvrednije srpske novčanice.[18] Pismo i ragglednica Bete Vukanović Urošu Prediću, deo Zbirke Uroša Predića u Adligatu Rista je radio kao inspektor u više mesta u Francuskoj, u srpskim srednjim školama, otvorenih za decu iz Srbije pogođenu ratom. Preminuo je početkom 1918. godine i sahranjen na vojničkom groblju u Tijeu, gde mu je Beta podigla spomenik, i grob redovno posećivala.[4] Nakon rata se vratila u zemlju. Stigla je s poslednjim transportom izbeglica, 1919. godine. Kuća u kojoj su živeli pre rata, bila je oštećena. Kako nije želela da se vrati u „porušenu i pokradenu“ kuću, prodala ju je Milutinu Stanojeviću, generalnom konzulu japanskog konzulata.[19] Živela je u Domu učenica u Beogradu, gde je radila kao nastavnik crtanja. A kasnije je dobila atelje u zgradi Kolarčevog narodnog univerziteta.[8] Ubrzo je osnovala Udruženje likovnih umetnika u Beogradu (1919), a 1921. godine je postala nastavnik u Umetničkoj školi.[3] U Drugom svetskom ratu, odbila je da se učlani u pokret „Kulturbund“,[14][3] i koristi sve privilegije koje uz to idu, govoreći da sebe smatra Srpkinjom. Slikanje joj je pomoglo da prebrodi bombardovanje i strahote rata.[8] Slikala je i crtala do kraja života. Odlazila je u svoj atelje goto svaki dan, gde je primala posete od 12 do 14 časova. Često je sedela u obližnjem parku i beležila prizore koji bi u njoj pobudili osećanja.[8] Dobitnica je nagrade za životno delo 1971. godine. Preminula je 31. oktobra 1972. godine u sto prvoj godini života i sahranjena na Novom groblju u Beogradu

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Venjanin Kaverin PRED OGLEDALOM Roman u pismima, `Nolit`, Beograd 1977. godine, format 20 cm, TVRDI povez (platno), strana 364. Veniamin Aleksandrovič Kaverin (ruski: Veniamin Aleksandrovič Kaverin; pravo ime - Veniamin Abelevič Zilʹber, ili Veniamin Abelevich Zilber) [2] (19. april [OS 6. april] 1902, Pskov - 2. maj 1989, Moskva) bio je sovjetski pisac pokret braće Serapion početkom 1920-ih. Kaverin je rođen u porodici kapellmeistera 96. pešadijskog puka iz Omska, Abela Abramoviča Zilbera i njegove supruge Hane Girshevne Desson koja je imala lanac muzičkih prodavnica. Njegova starija sestra, Leia Abelevna Zilber, udala se za Iurija Tinianova, koji je bio kolega iz Kaverinovog starijeg brata Lev Zilbera. Kaverin je studirao na Gimnaziji u Pskovu, a 1923. godine diplomirao je na Lenjingradskom institutu za žive orijentalne jezike. Godine 1924. diplomirao je istorijski i filološki fakultet Lenjingradskog državnog univerziteta. Za to vrijeme bilo je blisko sa članovima OPOJAZ-a. Kaverin je oženio i mlađu sestru Jurija Tnjanjana, Lidiju i imao dvoje dece Nataliju i Nikolaja. Tokom evakuacije u Drugom svetskom ratu u Iaroslavlu, Kaverin je dovršio svoj najpoznatiji roman, Dva kapetana (1938–44), koji šareno opisuje avanture ruskih polarnih istraživača pre i posle revolucije. Knjiga, koja je nagrađena Staljinovom nagradom 1946. godine, ponovo je izdata 42 puta u 25 godina i adaptirana je za ekran dva puta, 1955. i 1976. godine. Kaverin je 1966. objavio revidiranu verziju studije Osipa Senkovskog iz 1929. godine. Kasnije je radio na svojim sećanjima o književnom miljeu dvadesetih godina, koji je sadržavao odlomke koji su bili veoma kritični prema sovjetskoj politici u književnosti. Kako su `Moskovske vesti` komentarisale svoju stogodišnjicu, `Kaverin je pokazao da je čak iu najtežim uslovima moguće zadržati svoje ljudske osobine i pristojnost. Njegov primer je sramota za mnoge druge sovjetske pisce koji su prodali svoje duše režimu i počinili. osuđujuće javne radnje `. [3] Kaverin je sahranjen na groblju Vagankovo u Moskvi. `Roman PRED OGLEDALOM je uzbudljiva, potresna i nežna povest o ljubavi koja je trajala koliko i život njenih junaka. Ispričala je sama Liza kroz pisma Kostji. Prvo mu je uputila kada joj je bilo šesnaest godina. Poslednje pred svoju smrt. U početku razdvojeni okolnostima koje ne zavise od njih, kada su mogli da biraju, izabrali su rastanak. Strasno obuzeta slikarstvom, uverena da samo u njemu može da pronađe smisao života i razlog postojanja, Liza je otišla u Pariz. Činilo joj se da u tom tuđem gradu počinje i završava se sve što je vredno i važno u umetnosti. I da ona to mora da vidi i oseti. Kostja je ostao u Rusiji, predan nauci. I u trudu da široko zaobiđe, da nekako zaboravi, ljubav prema Lizi. Tako je svako upao u svoj kovitlac i lom. Sve se menjalo. I oni sami. Sve se krzalo, tanjilo, i gubilo sjaj. Samo je njihova ljubav rasla. Zrela. Težila novim sadržajima i žudnjama. Jedina konstanta u njihovim životima, čak i kada je ona delila dane sa drugim muškarcima, a on sa drugim ženama. A onda je i istorija pokupila danak... Kada je odlučila da se vrati Kostji i Rusiji, Liza je saznala da je za vlast svoje zemlje begunac kome se ne prašta. Da je glad njene duše za slikarstvom nazvana izdajom. Ipak, započela je svoju zadnju borbu — da se najzad spoji sa jedinim čovekom koga je volela. Dve i po decenije trajala je prepiska junaka ove istinite priče. Kostjina pisma su izgubljena. Lizina su pred nama. Ta pisma su krik duše. Jecaj srca. Vapaj uma. Slatki šapat nade. Mir i nemir vere. I opomena da je ljubav Božiji dar. Da joj stoga ništa ne sme biti preče ni važnije od nje same.`

Nora Roberts Snaga volje Uvek tu za tebe Zrno magije Skrivena zvezda Skriveno blago Snaga volje Aurora Filds je bila veoma priznata i uspešna poslovna agentkinja koja je čuvala svoj privatni život strogo van profesionalnog, sve dok joj se put nije ukrstio sa Dejvidom Brejdijem, veoma talentovanim producentom koji je angažovao njenog poznatog klijenta za novi dokumentarac o psi fenomenima. Navikla da kao lavica štiti interese svojih klijenata, Aurora će posebno štititi interes svog najvažnijeg klijenta – svoje majke. I dok je bila preokupirana brigom o majci, Aurora nije ni slutila da može da se zaljubi u neodoljivog gospodina Brejdija. Svestan da dobro procenjuje ljude, Brejdi je vrlo brzo shvatio da se ispod naizgled čvrste i jake Aurore krije nežna i ranjiva osoba što ga je posebno zaintrigiralo. Aurora je bila velika zagonetka čije je rešenje Brejdi čvrsto odlučio da pronađe. Uvek tu za tebe Okrenula je leđa glamuroznom životu i slavi i vratila se u svoj rodni grad da otvori baletsku školu. Kejt Stanislaski Kimbal, na vrhuncu karijere došla je kući da započne novi život. U malom gradu u Zapadnoj Virdžiniji, jedino što joj je bilo lepše od trošne zgrade koju je kupila, bio je Brodi O’Konel, neočekivano očaravajući izvođač radova koga je angažovala za renoviranje. Brodi nikada nije sreo tako provokativnu, samouverenu i divnu ženu kao što je Kejt. Boreći se sa svojim duhovima iz prošlosti, rešen je da joj odoli po svaku cenu. Ali, Kejt ne odustaje lako i želi da mu dokaže da je ona prava žena za njega. Tako se istorija ponavlja u porodici Kimbal. Kao što je i njena majka osvojila srce njenog oca i njegove kćeri, tako će i Kejt, dvadeset i neku godinu kasnije, osvojiti srca svih O’Konelovih… Zrno magije Kejlin Farel je bio uspešan fotograf kog su proganjali snovi o predivnoj ženi, i dar koji je pokušavao da uguši u sebi. Konal O’Nil bio je poznati vajar, koji je progonjen grižom savesti napustio udoban gradski život i obreo se na zemlji svojih predaka. Na vratima njegovog doma pojavila se nepoznata žena sa medaljonom njegove preminule majke u rukama. Kejlin Brenan je tražila odmor i avanturu, pa se izgubila u olujnoj noći i pojavila na pragu kuće čoveka koji je prokletstvom bio zarobljen u večnosti sopstvenih snova. Iako su verovali u čarobnjake i vile, trebalo je da prođu godine, ponekad i stoleća, da bi se sreli sa onima koji su im bili suđeni. U zelenoj i brdovitoj Irskoj, u noćima solsticija, kada se čuda događaju, bilo je potrebno samo da otvore svoja srca i u njih puste ljubav. Ili je trebalo i zrno magije… Bejli Džejms nije mogla ničega da se seti ali bilo je jasno da je u nevolji i da joj je potreban privatni detektiv. A kad ju je gdin Kejd, hladnokrvni detektiv ugledao, skoro da je i sam zaboravio ko je. Bio je siguran u jedno – da lepotica pred njim nije kriminalac. Samo, šta li je radila s torbom punom novca i divnim plavim dijamantom veličine dečije pesnice? I da li će uspeti da reši njen slučaj ukoliko dozvoli sebi da mu osvoji srce… Kejt Hardesti je bila profesorka, rešena da, kao omaž pokojnom ocu, završi njegova istraživanja. Zbog toga je morala da se vrati na ostrvo Okrakok, sa koga je otišla četiri godine ranije bežeći od burne i kratke romanse i neodoljivog Kaja Silvera. Ovoga puta unajmila ga je kako bi joj pomogao u potrazi za izgubljenim blagom, odlučna da prošlost ostavi iza sebe i da njihov odnos svede na potpuno profesionalni nivo. Ipak, kada ga je ponovo videla, samouverena profesorka je nestala – ostala je samo žena, ranjiva zbog sopstvenih emocija. Rad sa Kajem je značio više od traženja zlata. Značio je šansu da pronađe neprocenjivo blago za kojim nije ni tragala… Knjige su u odličnom stanju. Pogledajete i druge knjige koje prodajem. https://www.kupindo.com/Clan/JovanBeograd/SpisakPredmeta

Box-set od 6 CD izdanja u kartonskom pakovanju, po fantastičnoj ceni: kompilacije najvećih hitova Gorana Karana(2 CD-a), Hari Mata Harija, Kemala Montena (2 CD-a), Borisa Novkovića (2 CD-a), Nine Badrić i Srebrnih Krila: SPISAK PESAMA -Goran Karan - The Platinum Collection (dvostruki CD): CD1 1.Lipa si, lipa 2.Ja sam samo vagabundo 3.Prozor kraj đardina 4.Kada zaspu anđeli (ostani) 5.Kazna mi je što te ljubim 6.Od jubavi san duša ranjena 7.Kako da te zaboravim 8.Da mi se providi 9.Samo moru virujen 10.Još uvijek vjerujem da ljubav postoji 11.Potonut ću u mrak 12.Gori noć 13.Uvelo lišće 14.Novi dan 15.Stay with me CD2 1.Di me mladost ostala 2.Nisam te vrijedan 3.Partenca (ay, ay, ay) 4.Dalmatinske suze 5.Ahoj! Lipi galebe moj 6.Kao da te ne volim 7.Tu non Llores mi Querida (duet Oliver Dragojević) 8.To je drugo lice ljubavi (duet Kemal Monteno) 9.Jubin te, jubin 10.Prid tvojin suzama 11.Pristajem na sve 12.Bilo cviće 13.Kada jesen dođe (duet Jelena Radan) 14.Bolero (duet Zrinka) -Hari Mata Hari - The Platinum Collection: 1.Prsten i zlatni lanac 2.Ti znaš sve 3.A gdje je ona (slatka k'o bombona) 4.Ruzmarin 5.Ne lomi me 6.Crni snijeg (duet Hanka Paldum) 7.Sedamnaest ti je godina (duet Tatjana Matejaš) 8.Na more dođite 9.Sjeti se ljeta 10.Svi moji drugovi 11.Kad jesen zamuti 12.Napiši mi na čelo 13.Otkud ti k'o sudbina 14.Strah me da te ne volim 15.Idi, idi 16.Što je bilo, bilo je 17.Poslije nas 18.Volio bih da te ne volim 19.Javi se 20.Ja te volim najviše na svijetu -Kemal Monteno - The Ultimate Collection (dvostruki CD): CD1 1.Vratio sam se živote (live) 2.Olivija 3.Pahuljice moja 4.Ne budite me noćas 5.Nakon toliko godina (duet Paula Jusić) 6.Zaboravi 7.Kratak je svaki tren 8.Sve što želim u životu 9.Tebi je lako 10.Hiljade bijelih marama 11.Kad nas jednom godine odnesu 12.Zvono mog ditinstva 13.Dobra večer, uzorita 14.Vino i gitare 15.To je drugo lice ljubavi (duet Goran Karan) 16.Laž 17.Napiši jednu ljubavnu 18.Sarajevo, ljubavi moja (live) CD2 1.Tužna je muzika 2.Jedne noći u decembru 3.Duša moja (live) 4.Večeras pišem posljednje pismo 5.Sinoć pod prozorom njenim 6.Ni u tvom srcu (duet Rade Šerbedžija) 7.Nemoj da te prevari ovaj pramen sjedi 8.Pjesma zaljubljenika 9.Sunce djetinjstva 10.Duga noć 11.Crvene cipele 12.Dunje i kolači (duet Divas) 13.Znam sve o tebi 14.Lidija (live) 15.Malo tog je ostalo za reći 16.Poljubi me 17.Nije htjela (duet Oliver Dragojević) 18.Hvala svima (Arenafest '95.) -Boris Novković - The Platinum Collection (dvostruki CD): CD1 1.Kuda idu izgubljene djevojke (Tamara) 2.Plakat ću sutra 3.Mi smo jači i od sudbine 4.Da te nisam ljubio 5.Glumim da te ne volim 6.Nena 7.Dok svira radio 8.Ajša 9.Ne vjerujem tvojim usnama 10.Što je s pirncezom moje vrele mladosti (u tvojim očima) 11.Julija 13.Mašta moja 14.Emily 15.U dobru i zlu 16.Bijeli golub CD2 1.Sve mijenja se 2.Pjesma moja to si ti 3.Daleko (duet sa Kemalom Montenom) 4.Sve gubi sjaj 5.Za sve one divne žene 6.Kavkaz, blato, Kutjevo 7.Branim se 8.Prodala me ti 9.Plus pedeset i minus dvadeset 10.Pahulja na dlanu 11.Elois 12.Zlatna jabuka 13.Pijesak 14.Ko je kriv (duet sa Severinom) 15.Ko sam bez tebe -Nina Badrić - The Platinum Collection: 1.Ti ne znaš kako je 2.Takvi kao ti 3.Dodiri od stakla 4.Da se opet tebi vratim 5.Godine nestvarne (extended mix) 6.Ja sam vlak (duet Emilija Kokić) 7.Ja za ljubav neću moliti 8.Budi tu 9.I'm so Excited 10.Trebam te 11.Još i sad 12.Na kraj svijeta 13.Tko si ti 14.Nije mi svejedno 15.Nek' ti bude kao meni 16.Ako kažeš da me ne voliš 17.Ostavljam ti sve 18.Ne daj mi da odem -Srebrna Krila - The Platinum Collection: 1.Ja nisam kockar 2.Zakuni se ljubavi 3.Lili 4.Sanjar lutalica 5.Volio sam Tanju (i noću i danju) 6.Ana 7.Prva noć sa njom 8.Ljubio sam Nadu u studentskom gradu 9.Bilo mi je teško, bilo mi je žao 10.Šesnaest godina 11.Pošalji mi jastuk na kojem sanjaš 12.Ja sam samo jedan od mnogih sa gitarom 13.Julija i Romeo 14.Kucni triput na vrata 15.30 u hladu 16.Dolina našeg sna 17.Manuela cha-cha-cha 18.Šalio se ja 19.Nek živi ljubav 20.Kulminacija 21.Ljiljana čuvaj se 22.Oprosti za sve 23.Ćao amore (Evrovizija 1984)

Box-set od 6 CD izdanja u kartonskom pakovanju, po fantastičnoj ceni: kompilacije najvećih hitova Gorana Karana(2 CD-a), Hari Mata Harija, Kemala Montena (2 CD-a), Borisa Novkovića (2 CD-a), Nine Badrić i Srebrnih Krila: SPISAK PESAMA -Goran Karan - The Platinum Collection (dvostruki CD): CD1 1.Lipa si, lipa 2.Ja sam samo vagabundo 3.Prozor kraj đardina 4.Kada zaspu anđeli (ostani) 5.Kazna mi je što te ljubim 6.Od jubavi san duša ranjena 7.Kako da te zaboravim 8.Da mi se providi 9.Samo moru virujen 10.Još uvijek vjerujem da ljubav postoji 11.Potonut ću u mrak 12.Gori noć 13.Uvelo lišće 14.Novi dan 15.Stay with me CD2 1.Di me mladost ostala 2.Nisam te vrijedan 3.Partenca (ay, ay, ay) 4.Dalmatinske suze 5.Ahoj! Lipi galebe moj 6.Kao da te ne volim 7.Tu non Llores mi Querida (duet Oliver Dragojević) 8.To je drugo lice ljubavi (duet Kemal Monteno) 9.Jubin te, jubin 10.Prid tvojin suzama 11.Pristajem na sve 12.Bilo cviće 13.Kada jesen dođe (duet Jelena Radan) 14.Bolero (duet Zrinka) -Hari Mata Hari - The Platinum Collection: 1.Prsten i zlatni lanac 2.Ti znaš sve 3.A gdje je ona (slatka k'o bombona) 4.Ruzmarin 5.Ne lomi me 6.Crni snijeg (duet Hanka Paldum) 7.Sedamnaest ti je godina (duet Tatjana Matejaš) 8.Na more dođite 9.Sjeti se ljeta 10.Svi moji drugovi 11.Kad jesen zamuti 12.Napiši mi na čelo 13.Otkud ti k'o sudbina 14.Strah me da te ne volim 15.Idi, idi 16.Što je bilo, bilo je 17.Poslije nas 18.Volio bih da te ne volim 19.Javi se 20.Ja te volim najviše na svijetu -Kemal Monteno - The Ultimate Collection (dvostruki CD): CD1 1.Vratio sam se živote (live) 2.Olivija 3.Pahuljice moja 4.Ne budite me noćas 5.Nakon toliko godina (duet Paula Jusić) 6.Zaboravi 7.Kratak je svaki tren 8.Sve što želim u životu 9.Tebi je lako 10.Hiljade bijelih marama 11.Kad nas jednom godine odnesu 12.Zvono mog ditinstva 13.Dobra večer, uzorita 14.Vino i gitare 15.To je drugo lice ljubavi (duet Goran Karan) 16.Laž 17.Napiši jednu ljubavnu 18.Sarajevo, ljubavi moja (live) CD2 1.Tužna je muzika 2.Jedne noći u decembru 3.Duša moja (live) 4.Večeras pišem posljednje pismo 5.Sinoć pod prozorom njenim 6.Ni u tvom srcu (duet Rade Šerbedžija) 7.Nemoj da te prevari ovaj pramen sjedi 8.Pjesma zaljubljenika 9.Sunce djetinjstva 10.Duga noć 11.Crvene cipele 12.Dunje i kolači (duet Divas) 13.Znam sve o tebi 14.Lidija (live) 15.Malo tog je ostalo za reći 16.Poljubi me 17.Nije htjela (duet Oliver Dragojević) 18.Hvala svima (Arenafest '95.) -Boris Novković - The Platinum Collection (dvostruki CD): CD1 1.Kuda idu izgubljene djevojke (Tamara) 2.Plakat ću sutra 3.Mi smo jači i od sudbine 4.Da te nisam ljubio 5.Glumim da te ne volim 6.Nena 7.Dok svira radio 8.Ajša 9.Ne vjerujem tvojim usnama 10.Što je s pirncezom moje vrele mladosti (u tvojim očima) 11.Julija 13.Mašta moja 14.Emily 15.U dobru i zlu 16.Bijeli golub CD2 1.Sve mijenja se 2.Pjesma moja to si ti 3.Daleko (duet sa Kemalom Montenom) 4.Sve gubi sjaj 5.Za sve one divne žene 6.Kavkaz, blato, Kutjevo 7.Branim se 8.Prodala me ti 9.Plus pedeset i minus dvadeset 10.Pahulja na dlanu 11.Elois 12.Zlatna jabuka 13.Pijesak 14.Ko je kriv (duet sa Severinom) 15.Ko sam bez tebe -Nina Badrić - The Platinum Collection: 1.Ti ne znaš kako je 2.Takvi kao ti 3.Dodiri od stakla 4.Da se opet tebi vratim 5.Godine nestvarne (extended mix) 6.Ja sam vlak (duet Emilija Kokić) 7.Ja za ljubav neću moliti 8.Budi tu 9.I'm so Excited 10.Trebam te 11.Još i sad 12.Na kraj svijeta 13.Tko si ti 14.Nije mi svejedno 15.Nek' ti bude kao meni 16.Ako kažeš da me ne voliš 17.Ostavljam ti sve 18.Ne daj mi da odem -Srebrna Krila - The Platinum Collection: 1.Ja nisam kockar 2.Zakuni se ljubavi 3.Lili 4.Sanjar lutalica 5.Volio sam Tanju (i noću i danju) 6.Ana 7.Prva noć sa njom 8.Ljubio sam Nadu u studentskom gradu 9.Bilo mi je teško, bilo mi je žao 10.Šesnaest godina 11.Pošalji mi jastuk na kojem sanjaš 12.Ja sam samo jedan od mnogih sa gitarom 13.Julija i Romeo 14.Kucni triput na vrata 15.30 u hladu 16.Dolina našeg sna 17.Manuela cha-cha-cha 18.Šalio se ja 19.Nek živi ljubav 20.Kulminacija 21.Ljiljana čuvaj se 22.Oprosti za sve 23.Ćao amore (Evrovizija 1984)

Samizdat 2013, meki uvez, str 360, latinica Mnogi su verovatno očekivali da ću jednom konačno odustati i da ću posle svega reći: „Ma neću više da radim ovaj posao.” Nisam odustala zato što smatram da je ova emisija neopisivo važna za Srbiju. Nisam odustala zato što živim u ovoj zemlji i zato što imam mogućnost da kao novinar ukažem u emisijama na zloupotrebe, pljačku, kriminal, na sve anomalije ovog društva... Baš na takav način mi doprinosimo da se neke stvari menjaju. Možda to ide sporo, ali se ipak nešto menja i kad-tad stigne potvrda da smo svoj posao radili na profesionalan, odgovoran i pošten način. Tako i danas, u vidu raznih optužnica koje su podignute, stiže potvrda da je bilo tačno sve što smo mi u „Insajderu” objavili još pre pet, šest, sedam godina... I ponosni smo baš zbog toga što sve ostaje zapisano i što svako i sada i za deset godina može da vidi ko je šta radio. Ako ćemo sve tako da banalizujemo, evo mogu da kažem da nisam hrabra. Plašim se buba, plašim se da vadim krv, ali se ne plašim da svoj posao radim onako kako mislim da je jedino ispravno I o kakvoj političkoj volji uopšte pričamo kada su „kolege” ućutale povodom svega što se meni desilo. Nema ih nigde Toliko je sve licemerno i odvratno da bih mogla još tri knjige da napišem, ali ne o sebi i onome što se meni dešava, nego o svima njima. O predstavnicima tzv. druge Srbije, to su valjda predstavnici nekakve elite, intelektualci, borci za ljudska prava. Gde su nestali svi oni? Njihovo ćutanje je toliko upadljivo da je i više nego sramno Trenutno mi je omiljena optužba kako se mi u „Insajderu” nikada nismo bavili onima koji su na vlasti! I šta uopšte da kažete na to Ako niko ne bi hteo da nas emituje, zakupili bismo bioskop, te bismo emitovali emisije tamo i putem interneta. Dakle, uvek postoji način da objavimo ono što neko može da zabrani Ne znaju šta će, nego skandiraju sa tribina kurvetina. Nekada mi je stvarno žao što me sport ne zanima, inače bih namerno išla na utakmice da ih nerviram Četiri godina živite pod policijskom zaštitom, od 2004. godine radite emisiju „Insajder”, rasvetlili ste brojne pljačke, ubistva, zločine. Ipak, doživljavate ironičan obrt koji ilustruje sav apsurd življenja u Srbiji – da, kao neko ko „nije želeo da tumara u mraku” i ko je radio svoj posao držeći se etičkih standarda profesije postanete meta čitave jedne piramide zločinaca. Bez obzira na vašu nepokolebljivost i istrajnost, možete li da zamislite dan kada će Srbija postati zemlja sa efikasnim pravnim sistemom, nekorumpiranim sudstvom, odgovornim političarima i odgovornim građanima? I dalje verujem da će Srbija jednog dana postati baš takva zemlja. Ali to se neće dogoditi sve dok se ne izgradi jedan stabilan i jak sistem kojem će morati da se prilagodi svaki stanovnik Srbije. A ne da se sistem stalno prilagođava raznim pojedincima i da onda sve zavisi od toga ko je na vlasti. Kada imate izgrađen sistem u kojem svako snosi posledice za svoje postupke, onda tu više nije važno ko vlada, važno je da i taj ko vlada mora da bude deo tog sistema i jednak sa svim ostalim grdađanima. Prema mom mišljenju, najveći problem ove zemlje jeste pravosudni sistem. Uvek postoji neko ko je „moćan” i ko može da utiče na policajca, tužioca, sudiju… Ali ako imate policajca, sudiju ili tužioca koji će se usuditi da kaže: „Ej, ovo je moj posao, radiću ga najbolje na svetu, ne zanima me da pravim kompromise i da pristajem na ucene, da pristajem na naredbe...”, onda ni tim moćnicima neće pasti na pamet da uopšte pokušaju da utiču na to da neki predmeti ostanu godinama u fiokama ili da svojim uticajem dovedu do montiranih procesa. Kada bi svaki sudija ili svaki tužilac ili svaki policajac bio spreman da se suprotstavi i javno kaže ko je od političara ili biznismena pokušao da intereveniše, sve bi se vrlo brzo promenilo u ovoj zemlji. Uvek velike promene u nekom društvu počinju tako što neki pojedinci pokažu svojim primerom da može i drugačije! Možda bi u početku taj neko i snosio posledice, dobio otkaz, ali... pa šta? Bitno je da niste pristali na nešto zbog čega ne biste mogli mirno da spavate, neka cena toga bude i otkaz, ali vas nikada neće biti sramota od svoje dece, svojih prijatelja, roditelja, u krajnjem slučaju – nikada se nećete stideti sebe. Nažalost, mislim da treba još da se dogodi 105 reformi sudstva, službi, policije da bi uopšte ostali samo oni koji su pošteni i koji su profesionalci. Do tada ćemo imati političke presude, političke optužnice ili nećemo imati ni optužnice ni presude. U takvom sistemu onda naravno da svako može da radi šta hoće. Ako je javna tajna da postoje advokati mafije koji uspešno preko svojih veza u policiji, sudu, tužilaštvu završavaju sve u korist svojih klijenata kriminalaca, onda nemate problem ni da pljačkate ni da ubijate jer posledice nećete ni snositi. Dobar pravni sistem znači pravnu sigurnost za sve građane. Znači da će odgovarati i oni koji su na vlasti ako prekrše zakon, a ne da će to biti slučaj samo kad postanu bivši predstvanici vlasti. Pitanje koje vam najviše smeta odnosi se na čuđenje zbog vaše hrabrosti. Da li to samo potvrđuje činjenicu da su ljudi pristali na to da ne mogu ništa da promene, da su nemoćni i da je svaka pravdoljubivost uzaludna? Smeta mi zato što mislim da se tako umanjuje značaj svega što smo uradili i svega što radimo. Zašto se ne kaže na primer: „Ona odlično, profesionalno i odgovorno radi svoj posao“, nego umesto toga kažu: „Auu, ona je baš hrabra.” A to u prevodu znači luda je, nije normalna... E to me izluđuje. Šta znači biti hrabar? Za mene to znači da si dosledan uprkos preprekama na koje nailaziš i naravno da je važna ta moralna hrabrost, ali se ovde sve nekako svodi na fizičku hrabrost, pa zato svuda možete da pročitate komentare: „Ima veća m... od svakog muškarca.” Takvo poređenje mi je odvratno. Ako ćemo sve tako da banalizujemo, evo mogu da kažem da nisam hrabra. Plašim se buba, plašim se da vadim krv, ali se ne plašim da svoj posao radim onako kako mislim da je jedino ispravno. Nisam dovoljno hrabra da svoj posao „otaljavam”. Ne bih se usudila nikada tako da radim jer se plašim pre svega svoje savesti. Novinari imaju ogromnu odgovornost, ali je svest o tome kod većine novinara izgubljena. Vrlo ste odgovorni jer je nečiji život u vašim rukama – bukvalno. Ako objavite nešto što nije tačno, vi ste nekome uništili život. Zato ovaj posao nikako ne sme da se radi površno jer tako nekome možete da naneste štetu ili da ga, bez ikakvih dokaza, javno optužite za nešto što nije uradio! U Srbiji je, nažalost, poremećen sistem vrednosti i ako ste profesionalac u svom poslu, onda vas gledaju kao nekog čudaka sa druge planete. Da se novinari svih medija tako odgovorno bave novinarstvom, pa naravno da se onda ne bi govorilo o hrabrosti nekih pojedinaca, nego bi se to podrazumevalo! U takvoj situaciji na stub srama bi bio stavljen svaki novinar koji radi po nečijem nalogu, svaki novinar koji učestvuje u nekoj sramnoj kampanji i na taj način uništava nečiji život. Ne bismo bili proglašeni za „ludake” mi koji vodimo računa da imamo dokaz za svaku rečenicu u svakoj emisiji. NUNS je nedavno izdao saopštenje u kojem stoji da policija zna ko pokušava da vas ubije, ali da ste uprkos tome i dalje talac kriminalaca i države. Šta nedostaje da biste zaista prestali to da budete? Da li je politička volja presudna? Ne razumem to saopštenje NUNS-a. Pa ja sam u knjizi objavila zvanične službene podatke o tome, zato mi nije jasno šta sad NUNS tačno traži. Inače, ja sam član NUNS-a, ali neću više biti, zato što se uloga novinarskih udruženja svela na to da se pišu saopštenja i obeležavaju godišnjice ubistva novinara. Kako to mislite? Nema nikakve akcije, nema odlučnosti, nema pokretačke snage, nema suprotstavljanja onima koji su moćni i, samim tim, nema toga da svaka vlast umire od straha kakva će biti reakcija novinarskih udruženja, jer takva udruženja moraju da imaju važnu ulogu u svakom društvu, pa i u ovom. Svi su se utoplili u nekakvo mrtvilo i nekakav mulj... I o kakvoj političkoj volji uopšte pričamo kada su „kolege” ućutale povodom svega što se meni desilo? Nema ih nigde! Ali zato ako se njima nesto slično bude desilo, kukaće na sav glas. A dok im se ne desi, nastaviće da se igraju sa naslovima u svojim tabloidima na osnovu kojih sugerišu javnosti kako ja sama tvrdim da je kupljena neka snajperska puška iz koje treba da budem ubijena. Treba da ih bude sramota za sve to što rade, jer na taj način vrlo perfidno šalju poruku: „Eto, odlepila je, pa tvrdi da neko hoće da je ubije.” Pa ne tvrdim ja to. To tvrde predstavnici nadležnih institucija u zemlji. A ja samo više nisam mogla da ćutim o svemu tome, te sam to objavila. Baš me zanima šta bi radio bilo ko od tih i takvih novinara da se našao na mom mestu? Pa dovoljno je da se samo svako od njih zapita da li bi na primer stavio takav naslov za tekst da se njemu to dešava. Naravno da ne bi! Ne znam da li su mi odvratnije tzv. kolege iz pojedinih medija ili međunarodne organizacije koje su u Srbiji zadužene da prate šta se dešava sa novinarima. Njih to ne zanima. Oni se svi bave nekom visokom politikom. Za njih je problem rešen kada je Milošević otišao sa vlasti. A sada i ako novinarima prete ili ako neko od novinara bude ubijen, pa šta, pa nema veze, važno im je da to nije uradio Milošević. Toliko je sve licemerno i odvratno da bih mogla još tri knjige da napišem, ali ne o sebi i onome što se meni dešava, nego o svima njima. O predstavnicima tzv. druge Srbije, to su valjda predstavnici nekakve elite, intelektualci, borci za ljudska prava. Pa gde su nestali svi oni? Njihovo ćutanje je toliko upadljivo da je i više nego sramno. Zato su oni gori od desničara i huligana jer ovi bar otvoreno prete pošto im je to dozvoljeno, a ovi ćutanjem zapravo podržavaju sve to. Ne znam kako ih nije sramota pošto su im puna usta pravde, istine, ljudskih prava, slobode... I evo, pošto niko neće da se zamera, moram da kažem da ću se ubuduće, više nego ikada do sada, zamerati svima onima koji lažu, podmeću, prete... Hajde da vidimo da li će da pobedi istina ili njihovi sitni interesi. Pa ako smo mi iz „Insajdera” već ostali sami u svemu, hajde neka onda tako i bude. Dosta više te neke lažne novinarske solidarnosti. Dajte da skinemo maske i da vidimo ko je tu ko. Zašto npr. Dragoljub Žarković pljuje po „Insajderu” da bi odbranio Miroslava Miškovića? Šta tačno taj novinarski mag ima protiv emisije „Insajder”? Zašto vlasnik lista „Svedok” Vladan Dinić menja teze i izvrće činjenice da bi odbranio Luku Bojovića? Da ne nabrajam dalje primere u ovom intervjuu pošto ih ima mnogo. Stvarno, dosta je više bilo da takvi i njima slični glume nekakve moralne gromade koje u ulozi analitičara na gotovo svim televizijama svima nama objašnjavaju i tupe ko je ko. Ko je pošten, a ko je lopov, ko je kriminalac, a ko nije... Od trenutka kada je počelo emitovanje „Insajdera` doživeli ste mnogo napada i od samih novinara. Nazivani ste „prvim Gebelsom Srbije”, plaćenikom stranih službi. Tabloidni urednici su kreatori javnog mnjenja i koliko, samim tim, utiču na rad redakcija poput vaše, na domete objektivnog, istraživačkog novinarstva? Koliko vam otežavaju? Ako nekome do sada i nije bilo jasno, danas je valjda očigledno da iza takvih tabloida i takvih novinara uvek stoji neko drugi. Nije logično da novinari napadaju novinare koji otkrivaju informacije u interesu javnosti. Zašto je takvim novinarima smetalo to što „Insajder” otkriva? Bar formalno i oni postoje zbog javnosti isto kao što i mi postojimo zbog javnosti. Nismo mi smetali njima, nego smo smetali njihovim „nevidljivim gazdama”, kojima smo se i bavili u emisijama, pa su nas zato i napadali. Kada smo, na primer, 2009. godine radili serijal „Službena zloupotreba” o svim biznismenima i svim političkim strankama, tada je dnevni ist „Pres“ svakog dana imao na naslovnoj strani nekakav skandalozan tekst o B92, da bi nekoliko godina kasnije biznismen Miroslav Mišković javno rekao da je bio prikriveni vlasnik tih novina. Eto, to je možda najbolji primer koji pokazuje baš sve. Da li je objavljivanje knjige „Insajder – moja priča” promenilo percepciju o vama? Iako to nije bio vaš motiv kada ste odlučili da opišete poslednje četiri godine svog života, da li vas danas ljudi podržavaju više i glasnije nego ranije? Sigurna sam da svi pošteni ljudi podržavaju „Insajder”. Uostalom, u to sam se uverila milion puta. I kada mi priđu na ulici, u prodavnici, restoranu da bi se zahvalili za ono što radimo. I kada smo odlazili na tribine po raznim gradovima u Srbiji, sale su uvek bile prepune. Svi ti ljudi dolaze zato što poštuju ono što mi radimo. Posle izlaska knjige, prvi put se dogodilo da se mladi ljudi u tolikom broju zainteresuju za „Insajder”. Na svim tim tribinama povodom knjige najbrojniji su bili oni od 14 do 20 godina. Isto je bilo i na Sajmu knjiga, a za mene je to bilo veliko iznenađenje, no i najveći uspeh „Insajdera” jer su baš ti mladi ljudi budućnost ove zemlje. Njihova reakcija mi je zapravo najvažnija. I kada sve to doživite, naravno da vam ne pada na pamet da odustanete. A ove ostale, koji po nalogu pišu tekstove i imaju radno vreme da bi pisali komentare na svim posećenim sajtovima kako bi na takav način kreirali javno mnjenje, ne bih ni da komentarišem. Jednostavno, oni koji me mrze ne znaju ni zašto me mrze, nego su negde u nekim novinama pročitali nekakvu laž, i onda kažu: „Aha, to je ona što je plaća Zapad ili neka strana tajna služba.” Muka mi je više i da komentarišem takve gluposti. Ipak, trenutno mi je omiljena optužba kako se mi u „Insajderu” nikada nismo bavili onima koji su na vlasti! I šta uopšte da kažete na to? Pa postoji arhiva, postoji zapisano kada je koji serijal emitovan. Pa šta smo radili ako se nismo bavili upravo onima koji su baš tada bili na vlasti? Ali ovo je jedno bolesno društvo, te se onda za nekoga ko štrči u bilo kom smislu kaže: „Nema šanse da oni to rade zato što im je to posao, nego to rade zato što im je neko naredio.” Ili druga teorija – ako je serijal o onima koji su na vlasti, onda kažu: „Pa ako im je dozvoljeno ovo da objave, onda to znači da vlast stoji iza njih.” Gde tu ima logike? Posle svih ovih godina jedino što se promenilo jeste to što meni više uopšte nije važno šta o „Insajderu” i meni misle oni koji su inače puni predrasuda, koji nemaju svoje mišljenje o bilo čemu nego ponavljaju kao papagaji ono što im je neko rekao kao paušalnu ocenu. Meni je iskreno takvih ljudi koji ne misle svojom glavom i koji nisu sposobni da rasuđuju žao jer oni nisu dobri ni za svoje porodice, ni za sebe, a kamoli za druge. To su prosto zatupljeni ljudi, no njima je očigledno lepo što su takvi, pa što bih se ja nervirala. Običan čovek, korisnik interneta, načelno osuđuje kriminalce, ali ih u isti mah i opravdava. Oni su postali ikone te degenerisane verzije patriotizma. Kao neko ko je bio deo redakcije Radija B92 i svih ovih godina se bavio političkim novinarstvom, šta smatrate ključnim za formiranje takvog društvenog ambijenta? To je tako zato što se niko ne usuđuje da menja Srbiju, nego se svaki političar prilagođava toj i takvoj Srbiji zbog glasova na izborima. Dakle, kada se neko od onih koji su na vlasti bude usudio da stvari nazove pravim imenom i da kaže lopov je lopov, kriminalac je kriminalac, ubica je ubica – stvari će početi da se menjaju. U prvom poglavlju knjige „Insajder – moja priča” pišete o tome da je razlog za serijal „Nemoć države” bilo ubistvo Brisa Tatona i vaše nemirenje sa takvim stanjem u gradu u kojem ste rođeni. Kako doživljavate savremeni Beograd, da li je ovaj grad verodostojna slika društva koje neprestano stoji u mestu uprkos deklarativnom opredeljenju za vrednosti civilizovanog sveta? Nažalost, to jeste tako, jer su glasniji i vidljiviji uvek oni koji su primitivni, koji su nasilni, koji prave haos po Beogradu, koji stave kapuljače i maske i razlupaju ceo grad kada je neka utakmica, ili prebiju na ulici nekoga ko govori strani jezik, oni kojima je dozvoljeno da sprečavaju održavanje raznih skupova jer se pojave sa palicama i kamenicama. Oni urušavaju sliku savremenog i civilizovanog Beograda, jer im je to jednostavno dozvoljeno. E to je ono što je neizrecivo poražavajuće za sve nas koji volimo ovaj grad. Kada ste u razgovoru prenesenom u poslednjem poglavlju knjige saznali da vas se „i moćnici plaše” – kako ste se osećali? I treba da nas se plaši svako ko nešto „mulja” na štetu građana Srbije. Nas ne zanima ni ko je ko, ni ko je iz koje stranke... Naravno da se niko ne plaši onih koji pišu po nalogu jer svako od tih moćnika zna da ukoliko je danas na naslovnim stranama optužen za ne znam šta, sutra može da plati, pa da se okrene priča i da onda na naslovnim stranama bude neko drugi optužen za to isto ili nešto drugo i tako ukrug. E to je ono što je užasno. Za „Insajder” i oni koji nas mrze znaju da tako nešto nije moguće i da mi sve radimo vrlo temeljno, sa prikupljenim dokazima. Zato nas se i boje. U tom kontekstu to tako i treba da bude. Koliko vam je podrška B92 svih ovih godina bila bitna? Mislite li da je „Insajder” moguće raditi na nekoj drugoj domaćoj televiziji? Kada smo počinjali, ta podrška je bila neizmerno bitna i tada je Veran Matić odlučio da stane iza nas i zaštiti nas od svih pritisaka sa strane. Bilo je to jako teško, ali mi smo zahvaljujući takvoj podršci uspeli da napravimo emisiju koja ima kredibiltet i koja je prepoznatljiva baš po tome da u njoj nema zaštićenih. I sada, deset godina kasnije, bitna nam je podrška kuće u kojoj smo zaposleni, ali ukoliko bi se desilo i da nam uskrate podršku, „Insajder” se ne bi „ugasio”. Ako niko ne bi hteo da nas emituje, zakupili bismo bioskop, te bismo emitovali emisije tamo i putem interneta. Dakle, uvek postoji način da objavimo ono što neko može da zabrani. Koliko je bes prema vama bio pojačan činjenicom da ste žena? Da li ste osetili taj momenat u napadima drugih novinara, političara, hiligana, mase na onalajn medijima? Mislim da jeste bio pojačan jer primitivci žene vređaju tako što kažu: „Ona je kurva ili ona je nesrećna, nema porodicu ili ona je ružna.” Baš takvi su i smislili pesmu koju su skandirali dok se igra neka utakmica: „Lagaće vas tog četvrtka Brankica kurvetina, niko neće da je j… zato mrzi „grobare”...” U istoj rečenici sam i kurvetina, ali i niko neće da me j... I na sudu sam pitala da li mogu da mi objasne, pošto mi nije logično kako je to moguće. Eto, to je njihov nivo, dotle mogu da dosegnu. Ne znaju šta će, nego skandiraju sa tribina kurvetina. Nekada mi je stvarno žao što me sport ne zanima, inače bih namerno išla na utakmice da ih nerviram. Oni su obične kukavice, a ja kukavice prezirem. Da je ovo normalna država, koja je spremna da pokaže snagu, svi ti huligančići bi umirali od straha da se nešto nekome ne desi, pa da ispadne da su to oni uradili. Ovako kada im je dozvoljeno da rade šta im padne na pamet, rugaju se i državi. Kao da stalno poručuju: „Ne možete nam ništa.” To je sramota za svaku ozbiljnu državu. Sramota za svaku vlast koja do danas nije uspela da reši nešto što se rešava za pet sati kada je o huliganima reč. A naravno da nije rešeno budući da su huligani idelani za manipulisanje. Danas će, na primer, sa tribina da pevaju pesme podrške nekome čije će hapšenje da traže već sutra sa tih istih tribina. Zavisi samo ko im je „gazda” u kom trenutku. Objasnite tu svoju „hladnoću”, koju na trenutak opisujete i u knjizi. Na koji način vam takav stav pomaže, da li je distanciranost neophodan odbrambeni mehanizam? Posle svega što mi se desilo nekako sam shvatila da će najgore za mene i meni bliske osobe biti ako počnem da paničim i da živim u strahu slušajući sve te zvanične informacije o tome ko sve hoće da me ubije. Možda izgleda kao da sam hladna, ali nisam imala plan da takva postanem. Jednostavno, sve ovo oko moje bezbednosti suviše dugo traje. Ovo je već peta godina. Kada sam prvi put pročitala zvaničnu službenu belešku o tome ko sprema moje ubistvo, bila sam sluđena i pitala sam se što bi mene neko ubio? Onda sam odlučila da to ignorišem jer znam da nikome ništa loše nisam uradila. Svoj posao sam radila na najpošteniji mogući način. Neke stvari možete da sprečite, a neke prosto morate da pustite, pa šta bude. Ako počnete da se opterećujete stvarima koje ne možete da menjate i koje ne zavise od vas, završićete u ludnici ili ćete se razboleti, a ja imam nameru da živim bar 110 godina (smeh). U jednom pasusu opisujete deo stana u kojem živite koji izgleda kao parfimerija. Kao televizijski novinar nikada niste isticali svoju žensku stranu, ali u knjizi ste se pozabavili njome. Koja je uloga ličnih detalja u vašoj knjizi, da li ste želeli da smanjite distancu u odnosu na čitaoce, da pokažete da živite kao i svi drugi ljudi? Nisam imala nikakvu ideju ni da ističem žensku stranu, niti da smanjim distancu. Kada sam odlučila da napišem sve što se dešava, onda sam sela i pisala kao da nekome prepričavam na kafi događanja u svom životu. Tu su se tako našli i neki lični detalji, ali nikako previše lični. Još uvek nisam pročitala knjigu od početka do kraja. Taj deo o parfimeriji sam pomenula verovatno zbog toga što sam objašnjavala da svaka žena mora da vodi računa o svom izgledu i da ja čak i do prodavnice idem sređena. Teško da tako može da se smanji distanca u odnosu na čitaoce. Mogu samo da iznerviram dodatno sve one koji inače misle da treba da sedim zatvorena u četiri zida, zarozana, čupava jer mi se, eto, život pretvorio u pakao. Dakle, sve što sam pisala napisala sam iskreno i uopšte nisam vodila računa ko će kako šta da protumači. Smatrate li da je „Insajder” moguć bez vas? Ljudi se vezuju za stvarne kao i za filmske, fiktivne junake. Smatrate li da bi vaše odsustvo, čak i u ulozi nekoga ko samo daje podršku redakciji, uticalo na gledanost emisije? Urednik sam te emisije, no sada postoji više novinara koji rade „Insajder”, tako da se u suštini ništa nije promenilo... Mislim da je za „Insajder” najvažnije da sačuva kredibilitet i da ne napravimo ni najmanju grešku u nekoj emisiji. A ko radi, to je manje važno za javnost. Za mene kao urednika važno je da u toj redakciji rade najbolji novinari. Oni su sa nama već par godina, prošli su našu obuku, prihvatili naš sistem rada i uspeli smo svi zajedno da i u takvim okolnostima sačuvamo „Insajder”. Da bi novinar radio sa vama, koje osobine mora da poseduje? Mora da misli svojom glavom, da bude uporan, pametan, vredan, sposoban... Kako su vaši „drugari”, momci iz obezbeđenja, reagovali kada su pročitali knjigu? Da li im se dopalo kako ste ih opisali? Pa lepo sam ih opisala. Šalim se. Trudila sam se da napišem sve onako kako jeste, a mnogo toga se dešavalo. Oni su bili iznenađeni kada su shvatili da ja stvarno pišem knjigu o svemu. Mislim da nisu verovali da ću baš sve to da napišem, sva imena, sve događaje. U knjizi ima i citat jednog od njih: „Brankice, ti si luda. Pa ako napišeš knjigu o svemu tome, i nas će neko morati da čuva, a ti ćeš imati obezbeđenje godinama.” Kada mi je Jelena iz „Samizdata” donela prvi primerak odštampane knjige, koja je sutradan trebalo da se pojavi i na kioscima, pitala sam je izbezumljeno da li može sve da se stopira i povuče iz štampe, prodaje. Nije mogla da veruje šta sluša, ali meni je tek tada nastala panika u glavi. Nisam nijednom pročitala od početka do kraja šta sam sve napisala. Tek tada sam postala svesna da je to stvarno knjiga, a ne samo neki fajl u mom računaru. Imala sam užasnu tremu, toliku da do danas nisam pročitala knjigu koju sam napisala. A „drugari” su istog jutra otišli da kupe knjigu i rekli su mi da ipak nisam normalna, no nekako su bili ponosni što baš mene „čuvaju”. Na slici je i SADRŽAJ knjige

Autor - osoba Twain, Mark, 1835-1910 = Tven, Mark, 1835-1910 Naslov Pustolovine Toma Sawyera / Mark Twain ; s engleskoga preveo Ivan Kušan ; ilustracije True W. Williams Jedinstveni naslov ǂThe ǂAdventures of Tom Sawyer. srp Vrsta građe roman Jezik hrvatski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Grafički zavod Hrvatske, 1986 (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske) Fizički opis 308 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Kušan, Ivan, 1933-2012 = Kušan, Ivan, 1933-2012 Vilijams, Tru Zbirka Omladinska biblioteka / Grafički zavod Hrvatske (karton) Napomene Prevod dela: The Adventures of Tom Sawyer Tiraž 10.000 Str. 279-297: Komet zvan Mark Twain / Ivan Kušan Bilješka o prevodiocu: str. 299-301 Na koricama beleška o autoru i delu s autorovom slikom Napomene i objašnjenja u beleškama uz tekst. Predmetne odrednice Tven, Mark, 1835-1910 Mark Twain (Florida, 30. studenog 1835. – Redding, 21. travnja 1910), američki književnik pravo ime – Samuel Langhorne Clemens Jedan je od najvećih humorista u svetskoj književnosti, prvi i najveći tipično američki književnik. U opsežnom delu ostvario je široku lestvicu osećaja i misli, od pune životne radosti do potpune beznadnosti. Nakon detinjstva provedenog na obalama Mississipija uči za tipografa, radi kao pilot na rečnom brodu, odlazi u potragu za zlatom u Kaliforniju, putuje po Srednjem istoku i Europi. Njegov život pun pustolovina, uspeha i slave pomućuje smrt njegovih žena i kćeri, što uvetuje pesimizam i teški očaj njegovih posljednjih radova. 1907. godine mu je uručen počasni doktorat sveučilišta Oxford. Kada je umro ostavio je nezavršen autobiografski rad, koji je naknadno uredila i objavila 1924. godine njegova tajnica Albert Bigelow Paine. Američki pisac i humorist, jedan od najvećih humorista u svjetskoj književnosti, prvi i najveći tipično američki pisac, Mark Twain ili pravim imenom - Samuel Langhorne Clemens, rođen je 30. studenog 1835. godine u mjestu Florida u Missouriju. Majka mu je bila Jane (rođena Lampton; 1803–1890), iz Kentuckya, a otac John Marshall Clemens (1798–1847) po rođenju iz Virginie. Roditelji su mu se sreli kad se otac preselio u Missouri, te se oženili nekoliko godina kasnije 1823. godine. Bio je šesto od sedmero djece, od kojih je samo troje preživjelo djetinjstvo: njegov brat Orion (1825–1897), pa Henry koji je preminuo u eksploziji riječnog broda (1838–1858), i sestra Pamela (1827–1904). Njegova sestra Margaret (1833–1839) umrla je u dobi od tri godine, brat Benjamin (1832–1842) umro je tri godine kasnije. Brat Pleasant (1828–1829) umro je u dobi od šest mjeseci. Kada mu je bilo četiri godine s roditeljima se seli u mjesto Hannibal, lučki grad na rijeci Mississippi, gdje pohađa osnovnu školu. Otac mu je bio odvjetnik i sudac. Nakon što mu je otac preminuo od upale pluća 1847. godine kreće na tiskarski zanat. Kasnije je radio kao tiskar u Keokuku (Iowa), New Yorku, Philadelphiji, Pennsylvaniji i drugdje po SAD-u. Potom je bio kormilar na parobrodu na rijeci Mississippi sve do početka američkog građanskog rata 1861., kada je na kratko kao dragovoljac pristupio konjaništvu Konfederacije. Kasnije te godine pridružio se bratu u novoosnovanom teritoriju Nevada gdje je radio u rudniku srebra. Godine 1862. postaje izvjestitelj novina Territorial Enterprise u mjestu Virginia City u Nevadi, a 1863. počinje pisati članke za iste novine pod pseudonimom Mark Twain. Na rijeci Mississippi ta fraza znači `dva hvata duboko`. Nakon preseljenja u Kaliforniju, točnije u San Francisco 1864. godine susreće američke pisce Artemusa Warda i Breta Hartea koji ga podupiru u njegovu radu. Godine 1865. preradio je bajku koju je čuo na kalifornijskim zlatnim poljima i objavio je pod naslovom The Celebrated Jumping Frog of Calaveras County. Za nekoliko mjeseci djelo je postalo veoma popularno. Godine 1867. predaje u New Yorku, a iste godine posjećuje Europu i Palestinu. Ta putovanja opisao je u knjizi The Innocents Abroad (1869) koja preuveličava aspekte europske kulture, a koja je impresionirala američke turiste. Uskoro se (1870) ženi s Olivijom Langdon. Nakon kratkog boravka u gradiću Buffalo (država New York) mladi bračni par seli se u mjesto Hartford u Connecticutu. Većina Twainovih najboljih djela napisana je tijekom 1870-ih i 1880-ih u Hartfordu, te u vrijeme ljeta na farmi Quarry pokraj mjesta Elmira (država New York). Djelo Roughing It (1872) potanko opisuje njegove rane pustolovine u doba kada je bio rudar i novinar. Pustolovine Toma Sawyera (1876) slave djetinjstvo u gradu na obali Mississippija, dok djelo A Tramp Abroad (1880.) opisuje putovanje kroz njemački Schwarzwald. Roman Kraljević i prosjak (1882.) knjiga je za djecu fokusirana na zamjenu identiteta u tudorskoj Engleskoj. Život na Mississippiju iz 1883. kombinira autobiografski prikaz vlastitih iskustava kao rječnog pilota. Roman Yankee na dvoru kralja Arthura iz 1889. godine satirično je djelo na temu tlačenja ljudi u feudalnoj Engleskoj. Pustolovine Huckleberryja Finna (1884) nastavak su Toma Sawyera i općenito se smatra Twainovim najboljim djelom. U romanu je riječ o dječaku zvanom Huck koji bježi od svoga oca na splavi rijekom Mississippi s odbjeglim robom Jimom. Ovo djelo, između ostalog, daje čitatelju sliku života na rijeci Mississippi prije građanskog rata. Iste godine kada se pojavio Huckleberry Finn, Twain osniva tvrtku Charles L. Webster and Company kako bi objavljivao svoja djela i djela drugih pisaca. Najpoznatije djelo koje je ta tvrtka objavila bili su Osobni memoari (dva sveska, 1885–1886) koje je napisao američki general i predsjednik Ulysses S. Grant. Loša investicija u automatski pisaći stroj dovela je tvrtku do bankrota (1894). Uspješna predavanja širom svijeta i knjiga koja je nastala na osnovu tih putovanja Following the Equator (1897) otplatili su Twainove dugove. Njegov rad u vrijeme 1890-ih i 1900-ih označen je rastućim pesimizmom i gorčinom, koje su prouzročili njegov poslovni neuspjeh, a kasnije i smrt njegove supruge i dvije njihove kćerke. Značajna djela iz tog razdoblja su Pudd`nhead Wilson (1894) – novela čija radnja je smještena na Jug SAD-a prije građanskog rata i u kojoj se kritizira rasizam. Personal Recollections of Joan of Arc (1896) je sentimentalna biografija Ivane Orleanske. Kasnija djela uključuju dvije kratke priče The Man That Corrupted Hadleyburg (1899) i The War Prayer (1905). Riječ je o filozofskim, socijalnim i političkim esejima. Rukopis djela Tajanstveni stranac je ostao nekompletan, a djelo je objavljeno posthumno 1916. godine. Twainov rad inspiriran je nekonvencionalnim Zapadom, a popularnost njegovih djela označila je kraj dominacije, u američkoj literaturi, pisaca iz Nove Engleske. Kasniji slavni američki pisci Ernest Hemingway i William Faulkner pozivali su se na Twaina kao na svoju inspiraciju. U posljednjim godinama svog života Twain je pisao manje, ali je često javno govorio o mnogim temama. Ostao je zapamćen i po odijelima s bijelim crtama koja je uvijek nosio u javnim nastupima. Primio je počasni doktorat Oxfordskog sveučilišta 1907. godine. Kada je preminuo ostavio je za sobom nedovršenu autobiografiju koju je 1924. godine objavila njegova tajnica Alberta Bigelow Paine. U prvoj polovici 1990. pronađen je izvorni rukopis Huckleberryja Finna u Hollywoodu. Nakon dužeg povlačenja po sudu oko borbe za pravo vlasništva taj rukopis, kao i drugi do tada neobjavljeni materijali, dodijeljeni su Buffalo i Erie County (New York) javnoj knjižnici, 1992. godine. Četiri godine kasnije (1996) objavljeno je revidirano izdanje Huckleberryja Finna uključujući i neobjavljene materijale. Pri kraju možda je zanimljivo spomenuti kako je Twain bio i jedan od rijetkih prijatelja Nikole Tesle. Mark Twain preminuo je 21. travnja 1910. godine u mjestu Stormfieldu Tven je počeo svoju karijeru pišući lake, humorističke stihove, ali je evoluirao u hroničara sujete, licemerja i ubilačkih dela čovečanstva. Sredinom svoje karijere, u delu Huckleberry Finn, on je kombinovao bogat humor, čvrstu naraciju i drištveni kriticizam. Tven je bio majstor u prikazivanju kolokvijalnog govora i pomogao je u kreiranju i popularizovanju prepoznatljive američke literature izgrađene na američkim temama i jeziku. Mnogi Tvenovi radovi su bili svojevremeno potisnuti iz različitih razloga. Delo Adventures of Huckleberry Finn je bilo više puta isključivano iz lektire američkih škola, ne samo zbog često upotrebe reči `niger`, koja je bila u širokoj upotrebi tokom perioda pre Građanskog rata u kome se roman odvija. Kompletnu bibliografiju njegovih radova je skoro nemoguće napraviti, zbog velikog broj komada koje je Tven napisao (često u opskurnim novinama) i njegove česte upotrebe nekoliko različitih pseudonima. Dodatno, velika porcija njegovih govora i predavanja je izgubljena ili nije zapisana; stoga je kolekcija Tvenovih radova rad u progresu. Istraživači su otkrili deo Tvenovog objavljenog materijala 1995. i 2015. godine Dok je pisao za novine Territorial Enterprise u gradu Virginia City tokom 1863. godine, Klemens se upoznao sa advokatom Tomom Fičom, editorom konkurentskih novina Virginia Daily Union, koji je bio poznat kao „srebrno-jezični orator Pacifika“. On je smatrao Fiča osobom koja mu je dala „prvu realno profitabilnu lekciju“ o pisanju. Godine 1866, Klemens je dao predavanje o Sendvič ostrvima publici u gradu Washoe City, Nevada. Klemens je izjavio da, „Kad sam prvobitno počeo da predajem, i u mom ranom pisanju, moja jedina namera je bila da stvorim komični kapital iz svega što sam video i čuo“. Fič mu je rekao, „Klemens, tvoje pradavanje je bilo divno. Ono je bilo elokventno, pokretničko, iskreno. Nikad u mom celokupnom životu nisam čuo takav veličanstven komad opisne naracije. Ali si ti počinio jedan neoprostiv greh — zaista neoprostiv greh. To je greh koji ne smeš više nikad počiniti. Ti is završio izuzetno elokventan opis, kojim is podstakao intenzivni interest svoje publike, sa groznim antiklimaksom, kojim si poništio sav zaista fini efekat koji si proizveo.“ U to vreme je Tven postao pisac Sejdžbaš škole, i bio je najzapaženiji predstavnik tog literarnog žanra. Tvenov prvi značajni rad, `The Celebrated Jumping Frog of Calaveras County`, je prvi put objavljen u novinama New York Saturday Press 18. novembra, 1865. Jedini razlog što je tu objavljen je da je njegova priča stigla suviše kasno da bi bila uključena u knjigu koju je Artemus Ward pripremao i koja se bavila opisima Američkog zapada. Nakon tog praska popularnosti, novine Sacramento Union su zaposlile Tvena da piše pisma o svojim putopisnim doživljajima. Prvo putovanje koje pozeo radi ovog posla je bila plovidba parnim brodom Ajax na svom prvom putovanju do Havaja, koji su se u to vreme nazivali Sendvič ostvrima. Ta duhovita pisma su mu popločala put do novina Alta Kalifornija u San Francisku, koje su ga designirale kao putujućeg dopisnika za putovanje od San Franciska do Njujorka preko Panamskog kanala. Tokom tog perioda, Tven je pisao pisma namenjena objavljivanju, dokumentirajući svoje doživljaje sa znatnom dozom burlesknog humora. Tven je 8. juna 1867. isplovio na putničkoj krstarici Quaker City na plovidbu koja je trajala pet meseci. Ovo putovanje je rezultiralo u delu The Innocents Abroad ili The New Pilgrims` Progress. Godine 1872, Tven je objavio drugi deo putopisne literature, Roughing It, kao polu-nastavak delu Innocents. Roughing It je semi-autobiografski opis Tvenovog putovanja od Misurija do Nevade, njegovog naknadnog života na Američkom Zapadu, i njegove posete Havajima. Knjiga satirično ismejava Američko i Zapadno društvo na isti način na koji je delo Innocents kritikovalo razne zemlje Evrope i Srednjeg Istoka. Tvenov sledeći rad je zadržao fokus na Američkom društvu, ali se u većoj bavi svakonevnim događajima. Nazvano The Gilded Age: A Tale of Today, ono je putopis, kao i njegove prethodne dve knjige, ali je i njegov prvi pokušaj pisanja romana. Ta knjiga je takođe značajna po tome što je ona jedina Tvenova kolaboracija; napisana je sa njegovim susedom, Čarlsom Varnerom. Tvenova sledeća dva rada su bazirana na njegovom iskustvima na reci Misisipi. Old Times on the Mississippi, serija skica objavljenih u magazinu Atlantic Monthly 1875. godine, odslikava Tvenovo razočaranje u romantizam. Old Times konačno postaje početna tačka za Life on the Mississippi. Tom Sojer i Haklberi Fin Tvenova sledeća veća publikacija je bio roman The Adventures of Tom Sawyer, koji je baziran na njegovom detinjstvu u Hanibalu. Tom Sojer je opisan po uzoru na Tvena kao dete, sa tragovima dva školska druga, John Briggs i Will Bowen. Knjiga je takođe uvela, u sporednoj ulozi, Huklberi Fina, po uzoru na Tvenovog dečačkog prijatelja Toma Blankenšipa. Knjiga The Prince and the Pauper, uprkos toga što je zaplet sveprisutan u današnjem filmu i literaturi, nije inicijalno bila dobro prihavaćena. Pričajući priču od dva dečaka rođena istog dana koja su fizički identična, knjiga služi kao društveni komentar u kome princ i siromah zamenjuju mesta. Pauper je bio Tvenov prvi pokušaj pisanja istorijske fikcije, i krivica za njene nedostatke se obično prisuje Tvenu zbog njegovog nedovoljnog poznavanja engleskog društva, kao i činjenici da je nastala nakon masivnog uspeha. Tokom pisanja romana Pauper, Tven je započeo Adventures of Huckleberry Finn (koji je konzistentno imao problema sa završavanjem), a započeo je i završio još jednu putopisnu knjigu, A Tramp Abroad, koja sledi Tvena tokom njegovog putovanja kroz centralnu i južnu Evropu. Tvenov sledeći značajni objavljeni rad, Adventures of Huckleberry Finn, ga je učvrstio kao značajnog američkog pisca. Neki ga nazivaju prvom velikim američkim romanom, i knjiga je postala obavezna lektira u mnogim školama širom Sjedinjenih Država. Huckleberry Finn je proistekao iz romana Tom Sawyer i ima ozbiljniji ton od svog prethodnika. U osnovi romana Huckleberry Finn je verovanje dečaka u ono što je pravično da uradi, mada je većina drugih verovala da je to pogrešno. Rukopis Huckleberry Finn na četiri stotine strana je napisan sredinom 1876, neposredno nakon objavljivanja romana Tom Sawyer. Smatra se da je Tvenu trebalo sedam godina nakon prvog naleta kreativnosti da konačno završi knjigu 1883. godine. Po drugim izvorima Tven je radio na romanu Huckleberry Finn uporedo sa radom The Prince and the Pauper i drugim radovima tokom 1880. i drugih godina. Zadnja petina romana Huckleberry Finn je predmet znatne kontroverze. Neki tvrde da je Tven doživeo, kao što kritičar Leo Marx izjavljuje, „nervni slom“. Ernest Hemingway je jednom rekao o romanu Huckleberry Finn: Ako ga čitate, morate se zaustaviti na mestu gde je Nigger Jim ugraden od dečaka. To je realni kraj. Ostatak je samo varanje. Hemingway je isto tako napisao u istom eseju: Sva moderna američka literatura proističe iz jedne knjige Marka Tvena zvane Huckleberry Finn. U blizini završetka romana Huckleberry Finn, Tven je napisao knjigu Life on the Mississippi, za koju se kaže da je znatno uticala na prethodnu knjigu. Taj rad prepričava Tvenove memorije i nova iskustva nakon dvadestdvogodišnjeg odsustva sa Misisipija. MG116 (N)

Prosveta, 1980. Iz kultne edicije Savremena svetska književnost. Prevod: Milan Čolić Sadržaj na fotografiji. Odlično očuvana. Mihail Afanasijevič Bulgakov (rus. Михаи́л Афана́сьевич Булга́ков;[1] Kijev, 15. maj 1891 — Moskva, 10. mart 1940) bio je ruski pisac, dramaturg i pozorišni reditelj.[2][3] Pisao je na ruskom jeziku. Autor je velikog broja pripovedaka, priča, feljtona, pozorišnih komada, dramatizacija, filmskih scenarija i operskih libreta. Najpoznatiji je po romanu Majstor i Margarita, objavljenom posthumno, koji je nazvan jednim od remek-dela 20. veka.[4] Biografija Detinjstvo i mladost Mihail Bulgakov se rodio 15. maja 1891. u porodici profesora Kijevske duhovne akademije Opanasa Ivanoviča Bulgakova i njegove žene Varvare Mihajlovne u Kijevu.[5] U porodici je bilo sedmoro dece: Mihail, Vera, Nađa, Varvara, Mikola, Ivan i Olena. Mihail Bulgakov je 1909. završio kijevsku Prvu gimnaziju i upisao se na medicinski fakultet `Taras Ševčenko` Kijevskog univerziteta. Bulgakov se prvi put oženio 1913. Tatjanom Lapom. Njihovi novčani problemi započeli su već na dan svadbe. Tatjanin otac im je mesečno slao 50 rubalja, što je u to vreme bio pristojan iznos. No, novac im je brzo nestajao, budući da je Bulgakov bio spontana osoba i nije voleo da štedi. Ako bi mu se prohtelo da potroši poslednje rezerve novca na taksi, bez razmišljanja bi to učinio. Nakon početka Prvog svetskog rata Bulgakov je nekoliko meseci radio kao lekar u prifrontnoj zoni. Zatim su ga poslali da radi u selo Nikoljskoje Smolenske gubernije, a nakon toga je radio kao lekar u Vjazmi. Godine 1917. počeo je da uzima morfijum, prvobitno da olakša alergijske reakcije na lek protiv difterije, koji je uzeo bojeći se bolesti nakon obavljene operacije.[5] Zatim je uzimanje morfijuma postalo redovno. U oktobru 1917. prvi put je došao u Moskvu, zaustavivši se kod svog ujaka, poznatog moskovskog lekara-ginekologa N. M. Pokrovskog, koji je postao prototip profesora Preobraženskog iz priče `Pseće srce`. U jesen 1918. Bulgakov se vratio u Kijev gde je započeo privatnu praksu kao venerolog. U to vreme prestao je da uzima morfijum. Za vreme građanskog rata u Rusiji, u februaru 1919, Bulgakova su mobilizovali kao vojnog lekara u vojsku Ukrajinske narodne republike. Te iste godine je radio i kao lekar Crvenog krsta, a zatim i u Oružanim snagama Juga Rusije. U sastavu Treće Terske kozačke pukovnije borio se na Severnom Kavkazu. Aktivno je objavljivao u novinama (članak `Buduće perspektive`). Za vreme povlačenja Dobrovoljačke armije početkom 1920. nije otišao u Gruziju, nego je ostao u Vladikavkazu jer je oboleo od tifusa.[5] Zrelo doba Krajem septembra 1921. Bulgakov se preselio u Moskvu i počeo da sarađuje kao feljtonist sa moskovskim novinama (`Gudok`, `Rabočij`) i časopisima (`Medicinskij rabotnik`, `Rossija`, `Vozroždenije`). U to vreme je objavio pojedina dela u novinama `Nakanune` koje su izlazile u Berlinu. Od 1922. do 1926. u novinama `Gudok` je bilo objavljeno više od 120 reportaža, ogleda i feljtona Bulgakova. Godine 1923, Bulgakov je postao član Sveruskog saveza pisaca (rus. `Vserossiйskiй Soюz pisateleй`). 1924. je upoznao Ljubov Jevgenjevnu Belozersku, koja se nedavno vratila iz inostranstva, i koja je 1925. postala njegova druga žena. U oktobru 1926. je u MHATu sa velikim uspehom održana predstava „Dani Turbinovih“, koja se veoma svidela Staljinu. Istovremeno se u Sovjetskoj štampi širila intenzivna i krajnje oštra kritika stvaralaštva Mihajla Bulgakova. Krajem oktobra 1926. je u državnom akademskom pozorištu Vatangov s velikim uspehom premijerno održana predstava Zojkin Stan. Godine 1928, Bulgakov je otputovao sa ženom na Kavkaz; posetili su Tbilisi, Batumi, Zeleni Mis, Vladikavkaz, Gudermes. U Moskvi je te godine premijerno održana predstava `Grimizni otok`. Kod Bulgakova se pojavila zamisao romana kasnije nazvanog `Majstor i Margarita`. Pisac je takođe započeo rad na komadu o Molijeru („Robovanje licemera“). Godine 1929, Bulgakov je upoznao Jelenu Sergejevnu Šilovsku koja je postala njegova treća i ujedno poslednja žena 1932.[5] Od 1930. Bulgakovljeva dela su prestala da se izdaju, a pozorišni komadi povlačeni su se repertoara pozorišta.[3] Bila su zabranjena izvođenja komada `Beg`, `Zojkin stan`, `Grimizno ostrvo`, `Dani Turbinovih`.[5] U januaru 1932. Staljin je ponovo dozvolio izvođenje predstave `Dani Turbinovih`, i do rata se više nije zabranjivala. Međutim, nijedno pozorište, osim MHAT-a, nije ju izvodilo. Godine 1936., nakon članka u `Pravdi`, Bulgakov je otišao iz MHAT-a i počeo da radi u Boljšoj teatru kao libretist i prevodilac. 1937. Bulgakov je radi na libretu `Minin i Požarski` i `Petar I`. Družio se s Isakom Dunajevskim, popularnim sovjetskim kompozitorom. Bolest i smrt Kamen Golgota na Bulgakovom grobu 1939. Bulgakov je radio na libretu `Rahel`, a takođe na komadu o Staljinu (`Batum`). Zdravlje je počelo da mu se naglo pogoršava. Lekari su mu dijagnostikovali hipertenzivnu nefrosklerozu. Nastavio je da uzima morfijum koji mu je prepisan 1924. da smanji bolove. U tom razdoblju je počeo da diktira ženi poslednje verzije `Majstora i Margarite`. Od februara 1940. prijatelji i porodica su stalno dežurali kraj njegove postelje. Bulgakov je preminuo 10. marta 1940.[5] Sahranjen je na Novodevičanskom groblju. Na njegovom grobu je, zahvaljujući njegovoj supruzi, postavljen kamen zvani „Golgota“, koji je pre toga bio na Gogoljevom grobu. Dela Život gospodina De Molierea (1962) Izvođenje „Dana Turbina” u MHAT-u, rež. K. Stanislavski, 1926 Pripovetke i romani Čičikovljevi doživljaji (rus. Pohoždeniя Čičikova), poema u 2 čina s prologom i epilogom, 1922. Bela garda (rus. Belaя gvardiя), roman, 1922—1924 Đavolijada (rus. Dьяvoliada), pripovetka, 1923. Beleške na manžetama (rus. Zapiski na manžetah), pripovetka, 1923. Grimizno ostrvo (rus. Bagrovый ostrov), pripovetka izdata u Berlinu 1924. Kobna jaja (rus. Rokovыe яйca), pripovetka, 1924. Pseće srce (rus. Sobačьe serdce), pripovetka iz 1925, u Sovjetskom Savezu izdata tek 1987. Veliki kancelar. Knez tame (rus. Velikiй kancler. Knяzь tьmы), deo skice romana `Majstor i Margarita`, 1928—1929 Kopito inženjera (rus. Kopыto inženera), roman, 1928—1929 Tajnom drugu (rus. Taйnomu drugu), nedovršena pripovetka, 1929, u Sovjetskom Savezu izdana 1987. Majstor i Margarita (rus. Master i Margarita), roman, 1929—1940, u Sovjetskom Savezu izdavan 1966—1967, u potpunosti 1973. Život gospodina de Molierea (rus. Žiznь gospodina de Molьera), roman, 1933, u Sovjetskom Savezu izdan 1962. Pozorišni roman (rus. Teatralьnый roman), Beleške pokojnika (rus. Zapiski pokoйnika), nedovršeni roman, 1936—1937, u Sovjetskom Savezu izdan 1965. Pozorišni komadi, libreta, filmski scenariji Zojkin stan (rus. Zoйkina kvartira), drama, 1925, u Sovjetskom Savezu izvedena 1926, izašla u masovnoj štampi 1982. Dani Turbina (rus. Dni Turbinыh), drama napisana na osnovu romana „Bela garda”, 1925, u Sovjetskom Savezu izvedena 1925, izašla u masovnoj cirkulaciji 1955. Beg (rus. Beg), drama, 1926—1928 Grimizno ostrvo (rus. Bagrovый ostrov), drama, 1927, u Sovjetskom Savezu izdana 1968. Magija pretvornika (rus. Kabala svяtoš), drama, 1929, (u SSSR-u izvedena 1936); 1931. cenzura je dopustila izvedbu s nizom kraćenja pod nazivom „Molier”, ali u takvom obliku je bila odgođena Adam i Eva (rus. Adam i Eva), drama, 1931. Slaboumni Žurden (rus. Poloumnый Žurden), drama, 1932, u Sovjetskom Savezu izdana 1965. Blaženstvo (san inženjera Rejna) (rus. Blaženstvo [son inženera Reйna]), drama, 1934, u Sovjetskom Savezu izdana 1966. Revizor (rus. Revizor), filmski scenario, 1934. Poslednji dani (Aleksandar Puškin) (rus. Poslednie dni [Aleksandr Puškin]), drama, 1935, u Sovjetskom Savezu izdana 1955. Neobičan događaj, ili Revizor (rus. Neobыčaйnoe proisšestvie, ili Revizor), drama prema komediji Nikolaja Gogolja, 1935. Ivan Vasiljevič (rus. Ivan Vasilьevič), drama, 1936. Minin i Požarski (rus. Minin i Požarskiй), libreto za operu, 1936, u Sovjetskom Savezu izdan 1980. Crno more (rus. Čёrnoe more), libreto za operu, 1936, u Sovjetskom Savezu izdan 1988. Rašel (rus. Rašelь), libreto za operu prema motivima novele „Мадемоиселле Фифи” Gija de Mopasana, 1937—1939, u Sovjetskom Savezu izdan 1988. Batum (rus. Batum), drama o mladosti Staljina, prvobitan naziv „Pastir” (rus. Pastыrь), 1939, u Sovjetskom Savezu izdana 1988. Don Kihot (rus. Don Kihot), libreto za operu prema romanu Migela de Servantesa, 1939. Novele №13. - Dom Eljpit-Rabkommune (rus. Dom Эlьpit-Rabkommuna), 1922. Aritmetika (rus. Arifmetika), zbornik „Beleške i minijature” (rus. „Zametki i miniatюrы”, 1922. Uoči 3. dana (rus. V nočь na 3-e čislo), zbornik „Beleške i minijature”, 1922. U pozorištu Zimina (rus. V teatre Zimina), zbornik „Beleške i minijature”, 1922. Kako je on poludio (rus. Kak on sošёl s uma), zbornik „Beleške i minijature”, 1922. Kaenpe i kape (rus. Kaэnpe i kape), zbornik „Beleške i minijature”, 1922. Crvena kruna (rus. Krasnaя korona), zbornik „Beleške i minijature”, 1922. Napad. U čarobnoj svetiljci (rus. Nalёt. V volšebnom fonare), zbornik „Beleške i minijature”, 1922. Neobični doživljaji doktora (rus. Neobыknovennыe priklюčeniя doktora), zbornik „Beleške i minijature”, 1922. Sedmog dana novembra (rus. Noяbrя 7-go dnя), zbornik „Beleške i minijature”, 1922. Čuvajte se krivotvorina! (rus. Osteregaйtesь poddelok!), zbornik „Beleške i minijature”, 1922. Ptice na mansardi (rus. Pticы v mansarde), zbornik „Beleške i minijature”, 1922. Radnički građvrt (rus. Rabočiй gorođsad), zbornik „Beleške i minijature”, 1922. Sovjetska inkvizicija (rus. Sovetskaя inkviziciя), zbornik „Beleške i minijature”, 1922. Kineska istorija. 6 prizora umesto priče (rus. Kitaйskaя istoriя. 6 kartin vmesto rasskaza), 1923. Sećanje... (rus. Vospominanie...), novela posvećena smrti Lenjina, 1924. Hanska vatra (rus. Hanskiй ogonь), 1924. Ubrus s petlom (rus. Polotence s petuhom), ciklus „Beleške mladog lekara”, 1925. Krštenje okretanjem (rus. Kreщenie povorotom), ciklus „Beleške mladog lekara”, 1925. Čelično grlo (rus. Stalьnoe gorlo), ciklus „Beleške mladog lekara”, 1925. Mećava (rus. Vьюga), ciklus „Beleške mladog lekara”, 1925. Mrkli mrak (rus. Tьma egipetskaя), ciklus „Beleške mladog lekara”, 1925. Izgubljeno oko (rus. Propavšiй glaz), ciklus „Beleške mladog lekara”, 1925. Zvezdani osip (rus. Zvёzdnaя sыpь), ciklus „Beleške mladog lekara”, 1925. Boema (rus. Bogema), 1925. Praznik sa sifilisom (rus. Prazdnik s sifilisom), humoristična novela, 1925. Priča o karo asovima (rus. Bubnovaя istoriя), 1926. Ja sam ubio (rus. Я ubil), 1926. Morfijum (rus. Morfiй), 1926. Traktat o stanu (rus. Traktat o žiliщe), zbornik „Traktat o stanu”, 1926. Psalam (rus. Psalom), zbornik „Traktat o stanu”, 1926. Četiri portreta (rus. Četыre portreta), zbornik „Traktat o stanu”, 1926. Jezero rakije (rus. Samogonnoe ozero), zbornik „Traktat o stanu”, 1926. Publicistika i feljtoni Iz svega glasa (rus. Blagim matom), 1925. Boema (rus. Bogema), 1925. Bratski poklon nemačkih radnika (rus. Bratskiй podarok nemeckih rabočih), 1922. Bračna katastrofa (rus. Bračnaя katastrofa), 1924. Priča o karo asovima (rus. Bubnovaя istoriя), 1926. Urnebes s pečatima (rus. Buza s pečatяmi), 1925. Burnakovski nećak (rus. Burnakovskiй plemяnnik), 1924. Bivši Singer. Drž. fabrika u Podoljsku (rus. Bыvšiй Zinger. Gos. mehaničeskiй zavod v Podolьske), 1922. U kafani (rus. V kafэ), 1920. U društvu i svetu (rus. V obщestve i svete), 1924. U pozorištu Zimina. Skice olovkom (rus. V teatre Zimina. Nabroski karandašom), 1923. U školi gradića III Internacionale (rus. V škole gorodka III Internacionala), 1923. Moskovska fabrika za popravke tramvaja (rus. Vagonno-remontnый zavod moskovskogo tramvaя), 1922. Rat vode sa željezom (rus. Voйna vodы s železom), ogled, 1924. Zvrkovi na kolosecima (rus. Volčki na kolesah), 1922. Vratite platformu! (rus. Vosstanovite platformu!), 1925. Genijalna ličnost (rus. Genialьnaя ličnostь), 1925. Propast Šurke-opunomoćenika. Doslovna priča radničkog dopisnika (rus. Gibelь Šurki-upolnomočennogo. Doslovnый rasskaz rabkora), 1924. Glav-polit-liturgija (rus. Glav-polit-bogosluženie), 1924. Nesretnik-Vsevolod. Istorija jednog bezobrazluka (rus. Goremыka-Vsevolod. Istoriя odnogo bezobraziя), 1925. Državna fabrika mineralnih voda i voćnih sokova (rus. Gosudarstvennый zavod mineralьnыh i fruktovыh vod № 1), 1922. Bučni raj (rus. Gromkiй raй), 1926. Buduće perspektive (rus. Grяduщie perspektivы), 1919. Dvoliki Čems (rus. Dvulikiй Čems), 1925. Posao ide (rus. Delo idet), Rabočaja gazeta, Moskva, 11. avgust 1922. Posao se širi (rus. Delo rasširяetsя), Rabočaja gazeta, Moskva, 22. avgust 1922. Dan našega života (rus. Denь našeй žizni), Nakanune, Berlin - Moskva, 2. septembar 1923. Dečja priča (rus. Detskiй rasskaz), Sovetskij artist, Moskva, 1. januar 1939. Dinamit!!! (rus. Dinamit!!!), Gudok, Moskva, 30. septembar 1925. Nepristrano saslušanje (rus. Dopros s bespristrastiem), Gudok, Moskva, 9. avgust 1924. Kvasac i beleške (rus. Drožži i zapiski), Gudok, Moskva, 30. jun 1925. Đavolijada. Pripovest o tome kako su blizanci pogubili poslovođu (rus. Dьяvoliada. Povestь o tom, kak bliznecы pogubili deloproizvoditelя), Nedra, Moskva, mart 1924, № 4 Egipatska mumija. Priča člana Sindikata (rus. Egipetskaя mumiя. Rasskaz člena Profsoюza), Smehač, L., 10. septembar 1924, № 16 Željeni voz (rus. Želannый platilo), Gudok, Moskva, 10. oktobar 1924. Začarano mesto (rus. Zakoldovannoe mesto), Gudok, Moskva, 9. januar 1925. Dokaz ljubavi (rus. Zalog lюbvi), Gudok, Moskva, 12. februar 1925. Zaporošci pišu pismo turskom sultanu (rus. Zaporožcы pišut pisьmo tureckomu sultanu), Gudok, Moskva, 3. jun 1925. Zasedanje u prisustvu člana (rus. Zasedanie v prisutstvii člena), Gudok, Moskva, 17. jun 1924. Zvezdani osip (rus. Zvezdnaя sыpь), Medicinskij rabotnik, Moskva, avgust 1926, № 29, № 30 Zvuci nezemaljske polke (rus. Zvuki polьki nezemnoй), Gudok, Moskva, 19. novembar 1924. Stegonoše budućih bojeva. Dan 3. septembra (rus. Znamenoscы grяduщih boev. Denь 3-go sentяbrя) Rabočaja gazeta, Moskva, 5. septembar 1922. Zlaćani grad (rus. Zolotistый gorod), Nakanune, Berlin - Moskva, septembar-oktobar 1923. Biblifetčik (rus. Biblifetčik), feljton, 1924. Zamoran put. Monolog uprave. Nije bajka, nego istinita priča. (rus. Bespokoйnaя poezdka. Monolog načalьstva. Ne skazka, a bыlь), feljton, 1923. Bezobrazluk u fabrici „Jarig”` (rus. Bezobraziя na zavode „Яrig“), feljton, 1922. Apoteka (rus. Apteka), feljton, 1925. Autoklave treba dobiti, a odel dograditi (rus. Avtoklavы nužno polučitь, a korpus dostroitь), feljton, 1922. Akatist našoj kvaliteti (rus. Akafist našemu kačestvu), feljton, 1926. Američki radnici nam daju svoj trud (rus. Amerikanskie rabočie otdaюt nam svoй trud), feljton, 1922. Banana i Sidaraf (rus. Banan i Sidaraf), feljton, 1924. Kupališna službenica Ivan (rus. Banщica Ivan), feljton, 1925. Belobrisova knjižica. Notes (rus. Belobrыsova knižka. Format zapisnoй), feljton izdan u Berlinu 1924. Bračna katastrofa (rus. Bračnaя katastrofa), feljton, 1924. Upala mozgova (rus. Vospalenie mozgov), feljton, 1926. Ukleti Holandez (rus. Letučiй gollandec), feljton, 1926. Loš tip (rus. Paršivый tip), feljton, 1926. Pas koji govori (rus. Govorящaя sobaka), feljton, 1924. Dvoliki Čems (rus. Dvulikiй Čems), novela Dokaz ljubavi (rus. Zalog lюbvi), novela Zvuci nezemaljske polke (rus. Zvuki polьki nezemnoй), novela Zlatne prepiske Feraponta Ferapontoviča Kaporceva (rus. Zolotыe korrespondencii Feraponta Ferapontoviča Kaporceva), feljton, 1926. Zlaćani grad (rus. Zolotistый gorod), novela Igra prirode (rus. Igra prirodы), novela Kako se Buton ženio (rus. Kak Buton ženilsя), novela Kondukter i član carske porodice (rus. Konduktor i člen imperatorskoй familii), novela Kotao sudbine (rus. Koleso sudьbы), novela Mademoiselle Žanna (rus. Madmazelь Žanna), novela Mrtvi hodaju (rus. Mertvыe hodяt), novela Moskva crvenokamena (rus. Moskva krasnokamennaя), novela Oni žele da pokažu svoju obrazovanost... (rus. Oni hočutь svoю obrazovannostь pokazatь...) O koristi alkoholizma (rus. O polьze alkogolizma), novela Trg na točkovima (rus. Ploщadь na kolesah), feljton, 1926. Pod staklenim nebom (rus. Pod steklяnnыm nebom), novela Doživljaji pokojnika (rus. Priklюčeniя pokoйnika), novela Prosvećenje s krvoprolićem (rus. Prosveщenie s krovoprolitiem), novela Putne zabileške (rus. Putevыe zametki), novela Posao dostiže 30 stupnjeva (rus. Rabota dostigaet 30 gradusov) Sjajna svakidašnjica (rus. Samocvetnый bыt), feljton, 1926. Kontaktom po lubanji (rus. Smыčkoй po čerepu) Vrlo mnogo (rus. Sorok sorokov) Spiritistička seansa (rus. Spiritičeskiй seans) Red na red (rus. Stenka na stenku), novela Prestolnica u notesu (rus. Stolica v bloknote), novela Buvašvaba (rus. Tarakan), novela Rep koji se grize (rus. Ugrыzaemый hvost), novela Vidar (rus. Celitelь), novela Crni mag (rus. Černый mag) Šanson dete (rus. Šanson d`эtэ) Šprehen zi dojč? (rus. Šprehen zi deйtč?) Bio je maj... (rus. Bыl maй...) Voda života (rus. Voda žizni), feljton, 1926. Buduće perspektive (rus. Grяduщie perspektivы), feljton, 1919. U kafani (rus. V kafe), feljton, 1920. Nedelja prosvećenja (rus. Nedelя prosveщeniя), feljton, 1921. Trgovačka renesansa (rus. Torgovый renessans), feljton, 1922, (u Sovjetskom Savezu izdan 1988) Pehar života (rus. Čaša žizni), feljton, 1922. Benefic lorda Kerzona (rus. Benefis lorda Kerzona), feljton izdan u Berlinu 1923. Dan našega života (rus. Denь našeй žizni), feljton, 1923. Moskovske scene (rus. Moskovskie scenы, feljton, 1923. Predmet „Komarov” (rus. Komarovskoe delo), feljton, 1923. Kijev-grad (rus. Kiev-gorod), feljton, 1923. Stube prema nebu (rus. Lestnica v raй),feljton, 1923. Sati života i smrti (rus. Časы žizni i smerti), ogled povodom smrti Lenjina, 1924. U sate smrti (rus. V časы smerti), ogled povodom smrti Lenjina, 1924. Egipatska mumija (rus. Egipetskaя mumiя), feljton, 1924. Moskva 20-ih godina (rus. Moskva 20-h godov), feljton, 1924. Putovanje po Krimu (rus. Putešestvie po Krыmu), ogled, 1925. Pismo M.A. Bulgakova vladi SSSR-a (rus. Pisьmo M. A. Bulgakova pravitelьstvu SSSR), otvoreno pismo, 1930.

Lepo očuvano BIGZ, 1995. 290 strana. „A sada više nema šta da se kaže sem da se usrdnom molitvom prizove Bog da blagoslovi početak ove gradnje, da ga obdari svojom bezmernom milošću i praštanjem za zablude koje će pisca, nema sumnje, upravljati na njegovom trudnom hodočašću u prošlost. Ali, ovako ili onako, neka bude volja Njegova post hominum memoriam.“ Borislav Pekić Graditelji su zasigurno jedini Pekićev roman u kojem neke epizode imaju autobiografski karakter. Ovim romanom – specifičnom vrstom istorije „sentimenalnog vaspitanja“ – završava se saga o Njegovanima (prvi deo Zlatno runo; drugi deo Crveni i beli). Svi likovi ove knjige su graditelji, ali njihovo graditeljstvo može se posmatrati dvojako. Jedni zidaju zgrade, a drugi duh: buržoaski klasni duh i eltizam. U pet delova simbolično nazvanim „Građa“, „Građenje“, „Gradilište“, „Graditelji“, „Građevina“ pratimo podizanje jednog monumenta i tragičnu propast glavnog junaka Isidora, tvorca građevine, poslednjeg Njegovana. Prateći rast megalomanskog spomenika revoluciji, istovremeno pratimo i unižavanje građanskog duha – Beograda, čiji urbano-elitisitički duh gasne u senci revolucionarne mimikrije i stvaranja nove klase. Zato je ovaj roman o građenju, u stvari, roman o propasti, o sunovratu jedne porodice na kraju istorije. Borislav V. Pekić (Podgorica, 4. februar 1930 — London, 2. jul 1992) bio je srpski književnik, scenarista i akademik. Jedan je od trinaest intelektualaca koji su obnovili rad Demokratske stranke.[1] Pekić je jedan od najznačajnijih srpskih književnika 20. veka.[2] Dobitnik je NIN-ove nagrade za roman Hodočašće Arsenija Njegovana iz 1970. godine i niza drugih priznanja: Nagrada Sterijinog pozorja (1972); nagrada udruženja izdavača, (1977); Nagrada Radio-Zagreba, (1982); Godišnja nagrada Udruženja književnika Srbije za Sabrana dela (1985); Njegoševa nagrada, (1987); Nagrada Zadužbine Jakova Ignjatovića, 1991. Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom za doprinos u kulturnom stvaralaštvu. Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Njegova najpoznatija dela su Zlatno runo, Besnilo, Odbrana i poslednji dani, Kako upokojiti vampira, Atlantida i Vreme čuda. Od 12. decembra 1985. bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Život i rad[uredi | uredi izvor] Mladost i romani[uredi | uredi izvor] Njegov otac, Vojislav D. Pekić, je u Kraljevini Jugoslaviji bio visoki državni činovnik, tako da su od Borislavovog rođenja do 1941. živeli u Starom i Novom Bečeju, Mrkonjić Gradu, Kninu i Cetinju.[2] Početkom Drugog svetskog rata, italijanske okupacione vlasti su ih proterale iz Cetinja za Srbiju.[2] Njegova porodica se nastanila u Bavaništu (južni Banat), a 1945. se odselila u Beograd.[2] Po preseljenju u Beograd 1945, obrazovanje je nastavio u Trećoj muškoj gimnaziji, gde je maturirao 1948.[2] Ubrzo posle toga je bio uhapšen: „ Bio sam član ilegalne studentsko-gimnazijske organizacije koja se zvala Savez demokratske omladine Jugoslavije. Uhapšen sam 7. novembra 1948, maja 1949. osuđen po Zakonu o krivičnim delima protiv naroda i države, na prvostepenom Okružnom sudu na 10 godina, a potom mi je na Vrhovnom sudu (Narodne Republike Srbije 26. juna 1949. godine) kazna povećana na 15 godina zatvora sa prisilnim radom i izvesnim brojem godina gubitka građanskih prava nakon izdržane kazne. Pomilovan sam 29. novembra 1953. godine. ” — Borislav Pekić[2] Kao pripadnik SDOJ-a je osuđen na petnaest godina robije sa prinudnim radom. Izdržavao je kaznu u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš. Pomilovan je posle pet godina 1953. godine. Za vreme tamnovanja začete su mnoge ideje koje je posle razvio u svojim glavnim romanima. Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1954—1958). Borislav i Ljiljana Pekić sa svojom kćerkom 1959. godine Godine 1958. oženio se inženjerkom arhitekture Ljiljanom Glišić, sestričinom dr Milana Stojadinovića, koji je bio predsednik vlade Jugoslavije (1935—1939) i ministar finansija. Godinu dana kasnije rodila im se ćerka Aleksandra. Godina 1959. je takođe godina kada je Pekić napisao svoj prvi od preko dvadeset originalnih filmskih scenarija za glavne filmske kuće u Jugoslaviji, među kojima i Dan četrnaesti, koji je predstavljao Jugoslaviju na Kanskom filmskom festivalu 1961. godine. Godinama je Pekić radio na nekolicini romana, a kada je prvi od njih, Vreme čuda (1965), štampan, privukao je pažnju velikog broja čitalaca, kao i književnih kritičara. Ovaj roman je 1976. izdat na engleskom od strane Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku kao Time of Miracles (Vreme čuda). Preveden je na francuski 1986, na poljski 1986, rumunski 1987, italijanski 2004. i grčki 2007. Pekićev prvi roman jasno je ukazao na dve važne karakteristike njegovog rada, oštar antidogmatizam i konstantni skepticizam u pogledu mogućeg „progresa“ čovečanstva koji je dostignut u toku svoje istorije. Kada je Pekić pripremio antologiju dječije poezije, koja je obuhvatala djela sa teritoriju čitave Jugoslavije, Grigor Vitez ga je kritikovao jer je, bez obzira na činjenicu da je srpska književnost za djecu bogatija od hrvatske, uvrstio mali broj autora iz SR Hrvatske.[3] U periodu između 1968. i 1969. Pekić je bio jedan od urednika „Književnih novina“. Njegov drugi roman je Hodočašće Arsenija Njegovana (1970), u kome je, pored ostalog, dao sliku studentskog protesta 1968. u Jugoslaviji. Iako se ideološki distancirao od ovog opozicionog pokreta, nova politička klima je dalje komplikovala njegov odnos sa vlašću, tako da je godinu dana bio bez pasoša. Roman je ipak dobio Ninovu nagradu kao najbolji jugoslovenski roman te godine. Engleski prevod pod naslovom Houses of Belgrade (Beogradske kuće) se objavio 1978. u izdavačkoj kući Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku, a kasnije je bio preveden na poljski, češki i rumunski. Iseljenje i dalji rad[uredi | uredi izvor] Borislav Pekić kao zatvorenik, plakat za izložbu Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Najzad se 1975. pojavilo Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, koje je kasnije prevedeno na poljski 1980, mađarski 1982, češki 1985. i francuski 1992. Godine 1977. poslao je rukopis sotije Kako upokojiti vampira na književni konkurs Udruženih izdavača Jugoslavije, koji su prepoznali u njemu najbolje pristiglo delo i tako je knjiga štampana. Kasnije je prevedena na češki 1980, poljski 1985, italijanski 1992, a engleski prevod se pojavio 2005. Baziran delimično na Pekićevom sopstvenom iskustvu u zatvoru i istrazi, roman pokazuje metode, logiku i psihologiju modernog totalitarnog režima. Odbrana i poslednji dani (1977), saga-fantazmagorija prevedena je na poljski i mađarski 1982, na češki 1983, francuski 1989. i švedski 2003. Ova tri romana bazično se bave raznim vrstama i na raznim nivoima kolaboracije u Jugoslaviji za vreme Drugog svetskog rata. Posle više od dve decenije priprema, studija i proučavanja prvi tom Pekićeve sedmotomovne fantazmagorije Zlatno runo se 1978. godine pojavio pred čitaocima. Slede zatim i ostalih šest tomova tokom 1978—1986. godine. Tim delom se Pekić uvrstio u najznačajnije srpske književnike. Za ovu sagu Pekić je 1987. dobio Njegoševu nagradu, označujući ga kao jednog od vrhovnih savremenih proznih pisca u Jugoslaviji. Prema mišljenju žirija Televizije Srbije, taj roman je ušao u izbor deset najboljih romana, napisanih na srpskom jeziku u periodu od 1982. do 1992. godine. Zlatno runo je upoređivano od strane inostranih kritičara sa Džejms Džojsovim „Uliksom”, po strukturi naracije klasičnog mita, sa Manovim „Budenbrokovima”, po dugačkoj porodičnoj istoriji i evoluciji predratnog društva, kao i sa „Kontrapunktom života” Oldusa Hakslija, po unutrašnjoj tenziji koja prolazi kroz lavirint konfliktnih perspektiva. No ipak je Zlatno runo slavljeno kao jedinstveno. Jedna od očiglednih odlika je i ogroman obim i tematska kompleksnost. Zlatno runo opisuje lutanje generacija Njegovana i kroz njih istražuje istoriju Balkana. Prvi, drugi i treći tom izdat je na francuskom 2002, 2003. i 2004. godine. Osamdesetih je Pekić napisao nešto sasvim novo. Sakupljao je materijal za pisanje knjige o izgubljenom ostrvu Atlantidi, sa namerom da da jedno novo objašnjenje za korene, razvoj i propast naše civilizacije. I pored klasičnih izvora koji su inspirisali njegov antropološki interes, Pekić je odlučio da ocrta svoju novu viziju budućnosti i time izbegne restrikcije „istorijskog modela“ sa kojim je on nesumnjivo morao da se suoči u starim mitovima. Iz toga su proizišle tri knjige: žanr-roman Besnilo (1983), antropološki roman 1999 (1984) i epos Atlantida (1988).[4] Ove knjige su doživele veliki broj izdanja u Srbiji, a Besnilo je bio bestseler. Besnilo je prevedeno na španski 1988. i mađarski 1994, a Atlantida na češki 1989. Za Atlantidu je Pekić dobio „Goranovi nagradu“ 1988. Ovaj roman je 1983. izabran za najčitaniju knjigu domaćeg autora te godine i dobio je nagradu Beogradski pobednici. Pekićeva Odabrana dela u 12 tomova štampana su krajem 1984. a za njih je dobio Nagradu Udruženja književnika Srbije. Godine koje su pojeli skakavci, u tri toma, izdate su između 1987. i 1990. Dva odlomka prve knjige su prevedena na engleski i publikovana u književnim časopisima Velike Britanije. Ovo je Pekićeva autobiografsko-memoarska proza sa ocenom i objašnjenjem posleratnih dana, životom i proganjanjem buržoazije pod komunističkim režimom. Ove knjige nisu samo autobiografske u klasičnom smislu reči, pošto se Pekić bavi i opštim stanjem Jugoslavije posle Drugog svetskog rata, kao i drugim zemljama i njihovim penalnim sistemima. On slika zatvorski život kao jedinstvenu civilizaciju, a civilizaciju „slobode“ kao specijalan vid zatvora. Ova trilogija je izabrana kao najbolja memoarska proza i za nju je Pekić dobio Nagradu Miloš Crnjanski 1989. Gotske priče Novi Jerusalim štampane su 1989, za koje je Pekić je dobio Nagradu Majska rukovanja u Crnoj Gori 1990. za svoja literarna i kulturna dostignuća. Dve priče iz ove zbirke su publikovane na francuskom, engleskom i ukrajinskom u raznim antologijama. Priča Čovek koji je jeo smrt iz ove knjige bila je posebno prevedena u Francuskoj 2005. kao separatno izdanje. Na talasima radio-stanice France kulture je 21. septembra 2005. ovo Pekićevo delo predstavljeno kao knjiga dana, odnosno kao najbolja knjiga stranog pisca te godine. Film, pozorište i radio[uredi | uredi izvor] Borislav Pekić sa Mihizom 1982. godine Pekić se sedamdesetih izdvojio kao jedan od najboljih savremenih dramskih pisaca Srbije. Redovno je pisao radio-drame za Westdeutscher Rundfunk u Kelnu, kao i za Süddeutscher Rundfunk u Štutgartu. Od 27 drama koje su izvedene i/ili štampane u Srbiji, 17 su imale svoju premijeru u Nemačkoj. Mnoge su bile transformisane u pozorišne i/ili TV drame i dobijale su brojne nagrade. Šesnaest njih je štampano u njegovim Odabranim delima 1984. Njegova drama Generali ili Srodstvo po oružju (1969) se može naći u svakoj antologiji srpske savremene drame. Dobila je Nagradu Sterijinog pozorja za komediju godine 1972, kao i Nagradu Kneginja Milica pozorišta u Kruševcu 1991. Pekićevi pozorišni komadi su bili veoma popularni i hvaljeni, a najpoznatiji od njih Cincari ili Korešpodencija (1979), koja je bazirana na četvrtom tomu Zlatnog runa, igrala se 280 puta u Ateljeu 212 u Beogradu, u periodu od 23 godine. Dobio je prvu nagradu Radio Zagreba za dramu 186. Stepenik (1982), kao i prvu nagradu na festivalima u Ohridu i Varni za Kako zabavljati gospodina Martina (1990). Tokom svoje karijere Pekić je radio na mnogim filmovima, napisao je više od dvadeset originalnih scenarija i adaptirao neke od svojih romana za film. Film Vreme čuda je bio izabran da reprezentuje Jugoslaviju na Kanskom festivalu 1991,[5] gde je Goran Paskaljević dobio nagradu za režiju, a kasnije film je učestvovao na festivalima u Glazgovu, Moskvi, Montrealu i Vrnjačkoj Banji. Nagrada kritičara dodeljena je u San Sebastijanu 1990. Đavolji raj (1989) (That summer of white roses), rađen po sagi-fantazmagoriji Odbrana i poslednji dani, dobio je nagradu na filmskom festivalu u Tokiju 1989. i bio je selektovan iste godine da reprezentuje Jugoslaviju na festivalu u Monpeljeu (Francuska), Puli (Hrvatska), San Sebastijanu (Španija), Los Anđelesu i San Francisku (SAD). Kao honorarni komentator Jugoslovenskog odeljenja Svetske sekcije Bi-Bi-Sija u Londonu (1986—1991) Pekić je čitao svoja „Pisma iz Londona“ svake nedelje; ova Pisma su posle štampana u Jugoslaviji kao Pisma iz tuđine, Nova pisma iz tuđine i Poslednja pisma iz tuđine (1987—1991). Svaka knjiga je sadržavala pedeset pisama sa duhovitim i inovativnim zapažanjima o Engleskoj i engleskom narodu. Pisma su bila emitovana za jugoslovenske i srpske slušaoce, za koje je Pekić naročito uživao da napravi brojna i humoristična poređenja između engleske i naše vlasti, države, običaja i ljudi. Za ove knjige dobio je Nagradu Jaša Ignjatović u Mađarskoj 1991. Pekić je takođe na istom programu Bi-Bi-Sija imao seriju o istoriji Velike Britanije, koja je izdata posthumno sa naslovom Sentimentalna povest Britanskog carstva (1992). Za ovo delo je dobio Počasnu nagradu BIGZ-a, izdavača knjige. Delo je štampano nekoliko puta i imalo je velikog uspeha. Dela su mu prevedena na engleski, nemački, francuski, italijanski, španski, holandski, poljski, češki, slovački, mađarski, rumunski, retoromanski, makedonski, slovenački, albanski, grčki, švedski i ukrajinski. Kraj života i smrt[uredi | uredi izvor] Borislav Pekić na prvim masovnim demonstracijama protiv režima Slobodana Miloševića, 9. marta 1991. Godine 1989, zajedno sa još dvanaest intelektualaca obnovio je rad Demokratske stranke,[1] da bi sledeće, 1990. godine, postao član Glavnog odbora, kao i jedan od urednika obnovljenog opozicionog lista „Demokratija“. Godine 1991, bio je kandidat Demokratske stranke za narodnog poslanika u Skupštini Republike Srbije u beogradskoj opštini Rakovica, kada je pobedio njegov protivkandidat Vojislav Šešelj.[6] Pekić je bio potpredsednik Srpskog PEN centra od 1990. do 1992. godine i član engleskog PEN centra. Bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine, kao i član Krunskog saveta princa Aleksandra Karađorđevića 1992. godine. Aktivan, kako kao autor tako i kao javna ličnost, do poslednjeg dana, Pekić je umro od raka pluća u svom domu u Londonu, 2. jula 1992. godine u 63. godini života. Kremiran je u Londonu, a njegova urna se nalazi u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu,[7] zajedno sa drugim uvaženim ličnostima iz socijalnog, političkog i kulturnog reda građana. Posthumno, 1992, ga je Nj. K. V. prestolonaslednik Aleksandar odlikovao Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena, kao najvišeg odlikovanja dodeljenog od pretendenta Srbije na poziciju monarha.[8] Posthumna izdanja[uredi | uredi izvor] Veliki deo Pekićevih dela su publikovana posthumno. Vreme reči, 1993; Odmor od istorije, 1993; Graditelji, 1994; Rađanje Atlantide, 1996; Skinuto sa trake, 1996; U traganju za Zlatnim runom u tri toma, 1997; Izabrana pisma iz tuđine, 2000; Političke sveske, 2001; Filosofske sveske, 2001; Korespondencija kao život I i II, 2002-2003; Sabrana pisma iz tuđine, 2004, Roboti i sablasti (zbirka neobjavljenih drama), 2006; Izabrane drame, 2007; Izabrani eseji, 2007; Moral i demokratija (zbirka intervjua i eseja), 2008; Marginalije i moralije (zbirka misli iz objavljenih i neobjavljenih dela), 2008. Borislav Pekić je za sobom ostavio ogroman korpus književnih manuskripata koji se sastoje od kompleksnih komentara o nastanku i razvitku tema u Zlatnom runu, Atlantidi, 1999, sa filozofskog, antropološkog i istorijskog stanovišta.[2][9] Prisustvo autobiografskih sadržaja može se zapaziti u nekim njegovim delima u vidu sećanja na godine provedene u političkom zatočeništvu, kao i u knjigama eseja povodom života u Velikoj Britaniji. Njegova opsesija temama lične slobode provlači se, kako kroz dela, tako i kroz dnevnike kao odgovor na gušenje i opresiju komunističkog režima u bivšoj Jugoslaviji.[2] Njegova supruga i ćerka su 2012. objavile delo „Stope u pesku“ koje sadrži govore i predavanja koje je Pekić držao širom sveta.[10] Jubileji, izložbe, naučni skupovi u Pekićevu čast[uredi | uredi izvor] Poštanska marka s likom Borislava Pekića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Pekić na Jastrepcu 1963 — sedam godina kasnije je dobio NIN-ovu nagradu Spomenik Pekiću na Cvetnom trgu u Beogradu Urna Borislava Pekića na Novom groblju I nakon smrti, Borislavu Pekiću i njegovom delu odaje se dužno priznanje i poštovanje. Srpska akademija nauka i umetnosti u Beogradu održala je 1. i 2. jula 2000. godine naučni skup povodom sedamdesetogodišnjice rođenja Borislava Pekića. Referati sa tog skupa štampani su u Spomenici Borislava Pekića 2003. godine.[11] Narodna biblioteka Srbije je septembra 2000. godine organizovala izložbu pod naslovom „Borislav Pekić ili vreme reči“ zajedno sa Fondom Borislava Pekića i Narodnom bibliotekom Kraljeva. Dana 17. aprila 2007. godine u Biblioteci grada Beograda bila je otvorena impozantna izložba o životu i delu velikog pisca povodom 80 godina od njegovog rođenja. Ova ista izložba pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture Vlade Republike Srbije putovala je, kako po Srbiji (Jagodina, Novi Sad, Zlatibor, Niš, itd), tako i po mnogim gradovima Evrope i Kanade. Gostovala je u Budimpešti, pa u Sarajevu jula 2007, u Parizu 25. marta 2010, 16. novembra 2010. u Zagrebu, 2011. u Puli. Gradska opština Vračar i Biblioteka grada Beograda je ovu izložbu u nešto drukčijem obliku prikazala 19. aprila 2010. godine. Zbornik Poetika Borislava Pekića: preplitanje žanrova nastao je kao rezultat istoimenog naučnog skupa koji je održan u Beogradu 19. i 20. novembra 2008. godine. Međunarodni naučni skup, posvećen poetici i žanrovskim aspektima Pekićevog dela, pripremljen je u okviru projekta „Savremene književne teorije i njihova primena: nove diskurzivne prakse književnoteorijskih proučavanja“ koji se realizuje u Institutu za književnost i umetnost — Beograd. Organizacioni odbor su činili: dr Vesna Matović, direktor Instituta, Ljiljana Pekić, supruga Borislava Pekića, dr Milan Radulović, rukovodilac Projekta u Institutu, dr Gojko Tešić, dr Petar Pijanović, rukovodilac skupa, dr Aleksandar Jerkov i mr Igor Perišić. Skup je otvoren 19. novembra 2008. U svečanoj Sali Skupštine grada uz prigodne reči dr Vesne Matović, Nebojše Bradića, ministra za kulturu u Vladi Republike Srbije, i dr Petra Pijanovića. Naučni skup je okupio proučavaoce i tumače Pekićevog dela iz Srbije i inostranstva (Nemačka, Rusija, Francuska, Engleska, Poljska, Ukrajina, Italija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Hrvatska, Makedonija). Novembra 2010. godine, Pekić je uvršten u seriju maraka Srbijamarke PTT Srbije „Velikani srpske književnosti“, čiji je dizajn uradila Marina Kalezić.[12] Kolekcija je postala filatelistička retkost. Takođe, 2002. godine izgrađena je osnovna škola na Bežanijskoj kosi u Beogradu koja je dobila ime po Borislavu Pekiću. U Beogradu, na Vračaru, imenovana je ulica Borislava Pekića, a 2012. godine ogranak Biblioteke grada Beograda u ulici Svetozara Markovića dobio je ime po Borislavu Pekiću.[13] Godine 2006. njegova supruga Ljiljana Pekić, koja je bila priređivač njegovih posthumnih dela, počela je da uređuje blog Borislava Pekića na kom se mogu naći, kako publikovana, tako i neobjavljena dela ovog pisca. Godine 2012. njegova unuka Mari-Luiz počela je Fejsbuk stranicu sa Pekićevim odabranim citatima.[14] Briga o publikovanju Pekićevih rukopisa, kako objavljenih, tako i onih iz zaostavštine, preuzele su njegova supruga Ljiljana Pekić i ćerka Aleksandra Pekić. Borislav Pekić je rehabilitovan odlukom Okružnog suda u Beogradu od 17. decembra 2007. godine.[15] Na Cvetnom trgu u Beogradu je 2. marta 2016. otkriven spomenik Borislavu Pekiću.[16] Fond „Borislav Pekić“[uredi | uredi izvor] Posle Pekićeve smrti, u julu 1993, u Beogradu, je osnovan Fond „Borislav Pekić“, čiji su osnivači srpski PEN-centar, Srpska akademija nauka i umetnosti, Ministarstvo kulture Republike Srbije, Branko Dragaš, Udruženje književnika Srbije i Ljiljana Pekić, koja je i direktor Fonda.[17] Cilj Fonda je promocija i publikovanje Pekićevih dela, staranje o piščevoj zaostavštini, kao i projekti „Borislav Pekić našoj deci“ i godišnja dodela nagrade „Borislav Pekić“ za književna dela u nastajanju. Od 1995. ustanovljena je književna nagrada „Borislav Pekić” koja se dodeljuje gimnazijalcima.[18] Fond redovno objavljuje i publikaciju Anali Borislava Pekića. Pisci koji su dobili nagradu Fonda „Borislav Pekić“ za nova dela vremenom su postali afirmisani stvaraoci savremene srpske književnosti. Među njima su Svetislav Basara, Dragan Velikić, Goran Petrović, Vladislav Bajac, Mileta Prodanović, Igor Marojević, Sreten Ugričić, Gojko Božović, Jasmina Lukić, Saša Jelenković, Aleksandar Marčićev i mnogi drugi. Ovo je jedinstvena književna stipendija u Srbiji za dela u nastajanju. Nagrada i stipendija se dodeljuju svake godine 2. jula, na dan Pekićeve smrti. U Analima Borislava Pekića svake godine se štampaju kritike i studije o raznim aspektima Pekićevog stvaranja, kao i odlomci iz romana nagrađenih pisaca i iscrpna Pekićeva bibliografija, koja se svake godine ažurira. Stavovi[uredi | uredi izvor] Pekić tokom života u izgnanstvu u Ujedinjenom Kraljevstvu nikada nije uzeo britansko državljanstvo. Smatrao je da je Srbin i srpski pisac i želeo je da ostane takav do kraja života, sa čim su se njegova supruga i ćerka solidarisale.[19] U prepisci sa prijateljima navodio je da njega u Srbiji niko neće, kao i da mu Srbi prebacuju da nije dovoljno Srbin u javnim nastupima a Crnogorci da se ne zalaže za njihovu izmišljenu naciju.[20][21] Nagrade[uredi | uredi izvor] NIN-ova nagrada, za roman Hodočašće Arsenija Njegovana, 1970.[22] Sterijina nagrada za tekst savremene komedije, za dramu Na ludom belom kamenu, 1972. Nagrada „Beogradski pobednici”, za najčitaniju knjigu, 1984. Godišnja nagrada Udruženja književnika Srbije, za Sabrana dela, 1985. Nagrada „Lazar Komarčić”, za roman 1999, 1986. Njegoševa nagrada, za roman Zlatno runo (sedam tomova), 1987. Nagrada „Miloš Crnjanski”, za knjigu Godine koje su pojeli skakavci, 1989. Nagrada Zadužbine „Jakov Ignjatović”, za knjigu eseja Pisma iz tuđine, 1990.[23] Nagrada „Kneginja Milica” Kruševačkog pozorišta, 1991. Deretina nagrada, za knjigu eseja Poslednja pisma iz tuđine, 1991. BIGZ-ova nagrada, posthumno, za knjigu eseja Sentimentalna povest Britanskog carstva, 1993. Dela[uredi | uredi izvor] Vreme čuda, povest, Prosveta, 1965, 1983; Beograd: Narodna Knjiga, 1997; Titograd: Grafički zavod, 1969; Novi Sad: Solaris, 2006; Beograd: Laguna, 2012, 2021 Hodočašće Arsenija Njegovana, roman, Beograd: Prosveta, 1970, 1971, 1991; Beograd: Nolit 1981; Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2002; Beograd: NIN i Zavod za udžbenike, 2004; Beograd: Evro-đunti, 2010 Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, novela, Beograd: Slovo Ljubve, 1975; zajedno sa novelom Odbrana i poslednji dani: Beograd: Rad, 1984; Beograd: Narodna knjiga, 1996; Novi Sad: Solaris, 2001; Beograd: Laguna, 2021 (zajedno); Beograd: Srpska književna zadruga, 2009 (odvojeno). Kako upokojiti vampira, sotija, Beograd: BIGZ, Rad, Narodna knjiga, 1977; Beograd: Nolit, 1982; Cetinje: Obod, 2000; Novi Sad: Solaris, 2002; Beograd: Laguna, 2012 Odbrana i poslednji dani, novela, Beograd: Slovo Ljubve, 1977; zajedno sa Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, Novi Sad: Solaris, 2001. Zlatno runo, fantazmagorijska, Beograd: Prosveta, 1978 (tom I & II), 1980 (tom III & IV), 1981 (tom V), 1986 (tom VI & VII); Sarajevo: Svjetlost, 1990, Beograd: Dereta, 2005 (tom I-VII), i 2006 (tom I-VII) ceo komplet je u kožnom povezu; Besnilo, žanr-roman, Zagreb: Sveučilišna naklada Liber, 1983, 1984; Beograd: BIGZ, 1985, 1987; Beograd: Prosveta, 1991; Beograd: Dereta, 1993; Novi Sad: Solaris, 2002; Beograd: Novosti, 2004; Beograd: Laguna, 2011. 1999, antropološka povest, Ljubljana, Zagreb: Cankarjeva založba, 1984; Beograd: Nolit, 2001; Novi Sad: Solaris, 2006; Beograd: Laguna, 2011. Godine koje su pojeli skakavci, uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948—1954), Beograd: BIGZ, 1987, 1988, 1991 (tom 1), 1989, 1991 (tom 2), 1990, 1991 (tom 3); Novi Sad: Solaris, 2004 (tomovi 1, 2, 3), Beograd: Službeni glasnik 2010 (tomovi 1, 2, 3). Pisma iz tuđine, Zagreb: Znanje, 1987; Beograd: Narodna knjiga, 2000. Novi Jerusalim, gotska hronika, Beograd: Nolit, 1988; Beograd: Srpska književna zadruga, 1990, 1997; Beograd: Politika, Narodna knjiga, 2004; Novi Sad: Solaris, 2001; Beograd, Laguna, 2012 Atlantida, epos, 2 toma, Zagreb: Znanje, 1988, 1989; Novi Sad: Solaris, 1995, 2001, 2006; Podgorica: Vijesti, 2007; Beograd: Laguna, 2011. Nova pisma iz tuđine, Zagreb: Mladost, 1989. Poslednja pisma iz tuđine, Beograd: Dereta, 1991. Sentimentalna povest Britanskog carstva, povest, Beograd: BIGZ, 1992, 1993, 1995; Novi Sad: Solaris, 1999, 2002, 2006; Beograd: Službeni glasnik, 2010. Vreme reči, zbirka intervjua, priredio Božo Koprivica, Beograd: BIGZ i Srpska književna zadruga, 1993. Odmor od istorije, priredio Radoslav Bratić, Beograd: BIGZ, 1993. Graditelji, Beograd: BIGZ, 1995. Rađanje Atlantide, priredila Ljiljana Pekić, Beograd: BIGZ, 1996. Skinuto sa trake, dnevničke beleške i razmišljanja, priredio Predrag Palavestra, Beograd: Narodna knjiga, 1996. U traganju za Zlatnim runom, priredila Ljiljana Pekić, Beograd: BIGZ, 1997. Pisma iz tuđine, odabrana priredio Vladeta Janković, Beograd: Narodna knjiga, 2000. Političke sveske, priredila Ljiljana Pekić, Novi Sad: Solaris i Stylos, 2001. Filosofske sveske, priredila Ljiljana Pekić, Novi Sad: Stilos, 2001. Korespondencija kao život I, prepiska sa prijateljima, priredila Ljiljana Pekić, Novi Sad: Solaris, 2002; Beograd: Službeni glasnik 2011. Korespondencija kao život II, prepiska sa Ljiljanom i Aleksandrom, priredila Ljiljana Pekić, Novi Sad: Solaris, 2003; Beograd: Službeni glasnik 2011. Sabrana pisma iz tuđine, Novi Sad: Solaris, 2004; Beograd: Službeni glasnik 2010. Roboti i sablasti, drame, izbor Svetislav Jovanović, Novi Sad: Solaris, 2006. Izabrani eseji, izbor Lidija Mustedanagić, Novi Sad; Solaris, 2007. Izabrane drame, izbor Lidija Mustedanagić, Novi Sad: Solaris, 2007. Moral i demokratija, priredio Marinko Vučinić, Beograd: Demokratska stranka, Istraživačko-izdavački sektor, 2008. Marginalije i moralije, priredila Ljiljana Pekić, Novi Sad: Solaris, 2008. Na ludom belom kamenu (Generali ili srodstvo po oružju + U Edenu, na istoku): Beograd, Atelje 212, GODINA??? Generali (u Antologija TV drame), Beograd, RTVB, 1969 Generali (u Antologija savremene srpske drame-S. Selenić) Beograd, SKZ, 1977 Argonautika; Beograd: Srpska književna zadruga 1989. Intervju sa Dragomirom Stojadinovićem; Beograd: Institut za savremenu istoriju, 2007. Život na ledu; Beograd: Zavod za udžbenike, 2009. Cincari ili Korešpodencija; Beograd: Udruženje dramskih pisaca Srbije i Pozorište “Moderna garaža“, 2009. Kako zabavljati gospodina Martina (u Antologija srpske radio drame od M. Jokić-Z. Kostić, br. 2, 1939-2003, Beograd, RTS, 2004 Remek-delo ili Sudbina umetnika; Beograd: Narodno pozorište, 1979 B. Pekić/Mihiz Atelje 212: Cincari ili korešpondencija Beograd, Atelje 212, 1980 B. Pekić/Mihiz Ateljea 212: Zakleti spasilac davljenika; Beograd, Atelje 212, 1985 B. Pekić/Mihiz Atelje 212: Korešpondencija + Spasilac; Beograd, Atelje 212, 1986 B. Pekić Teatar u podrumu Atelje 212: Vreme čuda(u programu su komentari o Pekiću); Beograd, Atelje 212, B. Pekić Sinteza 26, Obešenjak u Kruševačkom pozorištu, Kruševac, Bagdala, 1984, 1993 B. Pekić Kruševačko pozorište, Obešenjak, Generali, Kruševac, Kruševačko pozorište, 1996 Anali, odlomci iz zaostavštine, kritike i bibliografija Beograd: Fond Borislav Pekić, 2004 (br. 1); 2005 (broj 2); 2006 (broj 3); 2007 (broj 4); 2008 (broj 5); 2009 (broj 6); 2010 (broj 7) Edicije izabranih dela: Odabrana dela Borislava Pekića, u 12 tomova, Beograd: Partizanska knjiga, 1984. Sadrži: Tom 1: Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana; Odbrana i poslednji dani. Tom 2: Vreme čuda. Tom 3: Kako upokojiti vampira. Tom 4: Hodočašće Arsenija Njegovana. Tom 5: Zlatno runo 1. Tom 6: Zlatno runo 2. Tom 7: Zlatno runo 3. Tom 8: Zlatno runo 4. Tom 9: Zlatno runo 5. Tom 10: Na ludom, belom kamenu: odabrane komedije; sadrži između ostalih sledeće drame: Na ludom, belom kamenu ili bulenje vampira, Razaranje govora, Umetnost i stvarnost, Ko je ubio moju besmrtnu dušu?, Kako se kalio jedan gospodin, Bermudski trougao, Stoosamdesetšesti stepenik, Generali ili srodstvo po oružju. Tom 11: U Edenu, na istoku: odabrane farse;sadrži između ostalih drame: U Edenu, na istoku, Kako zabavljati gospodina Martina, Kategorički zahtev, Siva boja razuma, Rđav dan na Stock Exchange-u, Obešenjak, Tezeju, Jesi li ubio Minotaura?, Rajnske zadušnice. Tom 12: Tamo gde loze plaču: eseji, dnevnici. Izabrana dela Borislava Pekića u 6 tomova, Beograd: Prosveta 1991. Knj. 1: Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana: Odbrana i poslednji dani: novele. Knj. 2: Vreme čuda: povest. Knj. 3: Hodočašće Arsenija Njegovana: roman. Knj. 4: Kako upokojiti vampira: sotija. Knj. 5: Besnilo: žanr-roman. Knj. 6: Novi Jerusalim: gotska hronika.

Prvo izdanje iz 1947. u maestralnom prevodu Stanislava Vinavera. Spolja kao na slici, unutra bez pisanja, podvlačenja, potpisa… Autor - osoba Tven, Mark, 1835-1910 = Twain, Mark, 1835-1910 Naslov Jenki na dvoru kralja Artura / Mark Tven ; [preveo s američkog originala Stanislav Vinaver ; crteži Dragan Savić ; inicijali Dida Demajo] Jedinstveni naslov ǂA ǂConnecticut yankee in King Arthur`s court. srpski jezik Ostali naslovi A Connecticut yankee at the court of King Arthur. Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1947 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Savez udruženja novinara FNRJ, 1947 (Beograd : Kultura) Fizički opis 448 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Vinaver, Stanislav, 1891-1955 = Vinaver, Stanislav, 1891-1955 Savić, Dragan, 1923-2009 = Savić, Dragan, 1923-2009 Demajo, Dida Zbirka Humoristička biblioteka `Ježa` ISBN (Broš.) Napomene Prevod dela: A Connecticut yankee at the court of King Arthur. Tiraž 10.000 O piscu i delu: str. 447-[449]. Fantastični roman u kome je Tven kroz uzbudljivu i vedru priču opisao i kritikovao mračni i surovi srednji vek! Jenki, Amerikanac, rođen u XIX veku u državi Konektikat, budeći se iz nesvesti posle jakog udarca u glavu, postepeno shvata da se nalazi u Engleskoj, i to u VI veku, za vreme kralja Artura i Vitezova Okruglog Stola. Jenki doživljava komične, interesantne i uzbudljive avanture, a sama zamisao priče u kojoj se neprestano sukobljavaju staro i novo, pruža široke mogućnosti za humor. Tako ćete, pored ostalog, imati priliku da vidite kako izgleda kada aristokrate postanu kodukteri i mašinovođe ili kada vitezovi reklamiraju pastu za zube i prodaju šešire. Mark Twain (Florida, 30. studenog 1835 – Redding, 21. travnja 1910), američki književnik pravo ime – Samuel Langhorne Clemens Jedan je od najvećih humorista u svetskoj književnosti, prvi i najveći tipično američki književnik. U opsežnom delu ostvario je široku lestvicu osećaja i misli, od pune životne radosti do potpune beznadnosti. Nakon detinjstva provedenog na obalama Mississipija uči za tipografa, radi kao pilot na rečnom brodu, odlazi u potragu za zlatom u Kaliforniju, putuje po Srednjem istoku i Europi. Njegov život pun pustolovina, uspeha i slave pomućuje smrt njegovih žena i kćeri, što uvetuje pesimizam i teški očaj njegovih posljednjih radova. 1907. godine mu je uručen počasni doktorat sveučilišta Oxford. Kada je umro ostavio je nezavršen autobiografski rad, koji je naknadno uredila i objavila 1924. godine njegova tajnica Albert Bigelow Paine. Američki pisac i humorist, jedan od najvećih humorista u svjetskoj književnosti, prvi i najveći tipično američki pisac, Mark Twain ili pravim imenom – Samuel Langhorne Clemens, rođen je 30. studenog 1835. godine u mjestu Florida u Missouriju. Majka mu je bila Jane (rođena Lampton; 1803–1890), iz Kentuckya, a otac John Marshall Clemens (1798–1847) po rođenju iz Virginie. Roditelji su mu se sreli kad se otac preselio u Missouri, te se oženili nekoliko godina kasnije 1823. godine. Bio je šesto od sedmero djece, od kojih je samo troje preživjelo djetinjstvo: njegov brat Orion (1825–1897), pa Henry koji je preminuo u eksploziji riječnog broda (1838–1858), i sestra Pamela (1827–1904). Njegova sestra Margaret (1833–1839) umrla je u dobi od tri godine, brat Benjamin (1832–1842) umro je tri godine kasnije. Brat Pleasant (1828–1829) umro je u dobi od šest mjeseci. Kada mu je bilo četiri godine s roditeljima se seli u mjesto Hannibal, lučki grad na rijeci Mississippi, gdje pohađa osnovnu školu. Otac mu je bio odvjetnik i sudac. Nakon što mu je otac preminuo od upale pluća 1847. godine kreće na tiskarski zanat. Kasnije je radio kao tiskar u Keokuku (Iowa), New Yorku, Philadelphiji, Pennsylvaniji i drugdje po SAD-u. Potom je bio kormilar na parobrodu na rijeci Mississippi sve do početka američkog građanskog rata 1861., kada je na kratko kao dragovoljac pristupio konjaništvu Konfederacije. Kasnije te godine pridružio se bratu u novoosnovanom teritoriju Nevada gdje je radio u rudniku srebra. Godine 1862. postaje izvjestitelj novina Territorial Enterprise u mjestu Virginia City u Nevadi, a 1863. počinje pisati članke za iste novine pod pseudonimom Mark Twain. Na rijeci Mississippi ta fraza znači `dva hvata duboko`. Nakon preseljenja u Kaliforniju, točnije u San Francisco 1864. godine susreće američke pisce Artemusa Warda i Breta Hartea koji ga podupiru u njegovu radu. Godine 1865. preradio je bajku koju je čuo na kalifornijskim zlatnim poljima i objavio je pod naslovom The Celebrated Jumping Frog of Calaveras County. Za nekoliko mjeseci djelo je postalo veoma popularno. Godine 1867. predaje u New Yorku, a iste godine posjećuje Europu i Palestinu. Ta putovanja opisao je u knjizi The Innocents Abroad (1869) koja preuveličava aspekte europske kulture, a koja je impresionirala američke turiste. Uskoro se (1870) ženi s Olivijom Langdon. Nakon kratkog boravka u gradiću Buffalo (država New York) mladi bračni par seli se u mjesto Hartford u Connecticutu. Većina Twainovih najboljih djela napisana je tijekom 1870-ih i 1880-ih u Hartfordu, te u vrijeme ljeta na farmi Quarry pokraj mjesta Elmira (država New York). Djelo Roughing It (1872) potanko opisuje njegove rane pustolovine u doba kada je bio rudar i novinar. Pustolovine Toma Sawyera (1876) slave djetinjstvo u gradu na obali Mississippija, dok djelo A Tramp Abroad (1880.) opisuje putovanje kroz njemački Schwarzwald. Roman Kraljević i prosjak (1882.) knjiga je za djecu fokusirana na zamjenu identiteta u tudorskoj Engleskoj. Život na Mississippiju iz 1883. kombinira autobiografski prikaz vlastitih iskustava kao rječnog pilota. Roman Yankee na dvoru kralja Arthura iz 1889. godine satirično je djelo na temu tlačenja ljudi u feudalnoj Engleskoj. Pustolovine Huckleberryja Finna (1884) nastavak su Toma Sawyera i općenito se smatra Twainovim najboljim djelom. U romanu je riječ o dječaku zvanom Huck koji bježi od svoga oca na splavi rijekom Mississippi s odbjeglim robom Jimom. Ovo djelo, između ostalog, daje čitatelju sliku života na rijeci Mississippi prije građanskog rata. Iste godine kada se pojavio Huckleberry Finn, Twain osniva tvrtku Charles L. Webster and Company kako bi objavljivao svoja djela i djela drugih pisaca. Najpoznatije djelo koje je ta tvrtka objavila bili su Osobni memoari (dva sveska, 1885–1886) koje je napisao američki general i predsjednik Ulysses S. Grant. Loša investicija u automatski pisaći stroj dovela je tvrtku do bankrota (1894). Uspješna predavanja širom svijeta i knjiga koja je nastala na osnovu tih putovanja Following the Equator (1897) otplatili su Twainove dugove. Njegov rad u vrijeme 1890-ih i 1900-ih označen je rastućim pesimizmom i gorčinom, koje su prouzročili njegov poslovni neuspjeh, a kasnije i smrt njegove supruge i dvije njihove kćerke. Značajna djela iz tog razdoblja su Pudd`nhead Wilson (1894) – novela čija radnja je smještena na Jug SAD-a prije građanskog rata i u kojoj se kritizira rasizam. Personal Recollections of Joan of Arc (1896) je sentimentalna biografija Ivane Orleanske. Kasnija djela uključuju dvije kratke priče The Man That Corrupted Hadleyburg (1899) i The War Prayer (1905). Riječ je o filozofskim, socijalnim i političkim esejima. Rukopis djela Tajanstveni stranac je ostao nekompletan, a djelo je objavljeno posthumno 1916. godine. Twainov rad inspiriran je nekonvencionalnim Zapadom, a popularnost njegovih djela označila je kraj dominacije, u američkoj literaturi, pisaca iz Nove Engleske. Kasniji slavni američki pisci Ernest Hemingway i William Faulkner pozivali su se na Twaina kao na svoju inspiraciju. U posljednjim godinama svog života Twain je pisao manje, ali je često javno govorio o mnogim temama. Ostao je zapamćen i po odijelima s bijelim crtama koja je uvijek nosio u javnim nastupima. Primio je počasni doktorat Oxfordskog sveučilišta 1907. godine. Kada je preminuo ostavio je za sobom nedovršenu autobiografiju koju je 1924. godine objavila njegova tajnica Alberta Bigelow Paine. U prvoj polovici 1990. pronađen je izvorni rukopis Huckleberryja Finna u Hollywoodu. Nakon dužeg povlačenja po sudu oko borbe za pravo vlasništva taj rukopis, kao i drugi do tada neobjavljeni materijali, dodijeljeni su Buffalo i Erie County (New York) javnoj knjižnici, 1992. godine. Četiri godine kasnije (1996) objavljeno je revidirano izdanje Huckleberryja Finna uključujući i neobjavljene materijale. Pri kraju možda je zanimljivo spomenuti kako je Twain bio i jedan od rijetkih prijatelja Nikole Tesle. Mark Twain preminuo je 21. travnja 1910. godine u mjestu Stormfieldu Tven je počeo svoju karijeru pišući lake, humorističke stihove, ali je evoluirao u hroničara sujete, licemerja i ubilačkih dela čovečanstva. Sredinom svoje karijere, u delu Huckleberry Finn, on je kombinovao bogat humor, čvrstu naraciju i drištveni kriticizam. Tven je bio majstor u prikazivanju kolokvijalnog govora i pomogao je u kreiranju i popularizovanju prepoznatljive američke literature izgrađene na američkim temama i jeziku. Mnogi Tvenovi radovi su bili svojevremeno potisnuti iz različitih razloga. Delo Adventures of Huckleberry Finn je bilo više puta isključivano iz lektire američkih škola, ne samo zbog često upotrebe reči `niger`, koja je bila u širokoj upotrebi tokom perioda pre Građanskog rata u kome se roman odvija. Kompletnu bibliografiju njegovih radova je skoro nemoguće napraviti, zbog velikog broj komada koje je Tven napisao (često u opskurnim novinama) i njegove česte upotrebe nekoliko različitih pseudonima. Dodatno, velika porcija njegovih govora i predavanja je izgubljena ili nije zapisana; stoga je kolekcija Tvenovih radova rad u progresu. Istraživači su otkrili deo Tvenovog objavljenog materijala 1995. i 2015. godine Dok je pisao za novine Territorial Enterprise u gradu Virginia City tokom 1863. godine, Klemens se upoznao sa advokatom Tomom Fičom, editorom konkurentskih novina Virginia Daily Union, koji je bio poznat kao „srebrno-jezični orator Pacifika“. On je smatrao Fiča osobom koja mu je dala „prvu realno profitabilnu lekciju“ o pisanju. Godine 1866, Klemens je dao predavanje o Sendvič ostrvima publici u gradu Washoe City, Nevada. Klemens je izjavio da, „Kad sam prvobitno počeo da predajem, i u mom ranom pisanju, moja jedina namera je bila da stvorim komični kapital iz svega što sam video i čuo“. Fič mu je rekao, „Klemens, tvoje pradavanje je bilo divno. Ono je bilo elokventno, pokretničko, iskreno. Nikad u mom celokupnom životu nisam čuo takav veličanstven komad opisne naracije. Ali si ti počinio jedan neoprostiv greh — zaista neoprostiv greh. To je greh koji ne smeš više nikad počiniti. Ti is završio izuzetno elokventan opis, kojim is podstakao intenzivni interest svoje publike, sa groznim antiklimaksom, kojim si poništio sav zaista fini efekat koji si proizveo.“ U to vreme je Tven postao pisac Sejdžbaš škole, i bio je najzapaženiji predstavnik tog literarnog žanra. Tvenov prvi značajni rad, `The Celebrated Jumping Frog of Calaveras County`, je prvi put objavljen u novinama New York Saturday Press 18. novembra, 1865. Jedini razlog što je tu objavljen je da je njegova priča stigla suviše kasno da bi bila uključena u knjigu koju je Artemus Ward pripremao i koja se bavila opisima Američkog zapada. Nakon tog praska popularnosti, novine Sacramento Union su zaposlile Tvena da piše pisma o svojim putopisnim doživljajima. Prvo putovanje koje pozeo radi ovog posla je bila plovidba parnim brodom Ajax na svom prvom putovanju do Havaja, koji su se u to vreme nazivali Sendvič ostvrima. Ta duhovita pisma su mu popločala put do novina Alta Kalifornija u San Francisku, koje su ga designirale kao putujućeg dopisnika za putovanje od San Franciska do Njujorka preko Panamskog kanala. Tokom tog perioda, Tven je pisao pisma namenjena objavljivanju, dokumentirajući svoje doživljaje sa znatnom dozom burlesknog humora. Tven je 8. juna 1867. isplovio na putničkoj krstarici Quaker City na plovidbu koja je trajala pet meseci. Ovo putovanje je rezultiralo u delu The Innocents Abroad ili The New Pilgrims` Progress. Godine 1872, Tven je objavio drugi deo putopisne literature, Roughing It, kao polu-nastavak delu Innocents. Roughing It je semi-autobiografski opis Tvenovog putovanja od Misurija do Nevade, njegovog naknadnog života na Američkom Zapadu, i njegove posete Havajima. Knjiga satirično ismejava Američko i Zapadno društvo na isti način na koji je delo Innocents kritikovalo razne zemlje Evrope i Srednjeg Istoka. Tvenov sledeći rad je zadržao fokus na Američkom društvu, ali se u većoj bavi svakonevnim događajima. Nazvano The Gilded Age: A Tale of Today, ono je putopis, kao i njegove prethodne dve knjige, ali je i njegov prvi pokušaj pisanja romana. Ta knjiga je takođe značajna po tome što je ona jedina Tvenova kolaboracija; napisana je sa njegovim susedom, Čarlsom Varnerom. Tvenova sledeća dva rada su bazirana na njegovom iskustvima na reci Misisipi. Old Times on the Mississippi, serija skica objavljenih u magazinu Atlantic Monthly 1875. godine, odslikava Tvenovo razočaranje u romantizam. Old Times konačno postaje početna tačka za Life on the Mississippi. Tom Sojer i Haklberi Fin Tvenova sledeća veća publikacija je bio roman The Adventures of Tom Sawyer, koji je baziran na njegovom detinjstvu u Hanibalu. Tom Sojer je opisan po uzoru na Tvena kao dete, sa tragovima dva školska druga, John Briggs i Will Bowen. Knjiga je takođe uvela, u sporednoj ulozi, Huklberi Fina, po uzoru na Tvenovog dečačkog prijatelja Toma Blankenšipa. Knjiga The Prince and the Pauper, uprkos toga što je zaplet sveprisutan u današnjem filmu i literaturi, nije inicijalno bila dobro prihavaćena. Pričajući priču od dva dečaka rođena istog dana koja su fizički identična, knjiga služi kao društveni komentar u kome princ i siromah zamenjuju mesta. Pauper je bio Tvenov prvi pokušaj pisanja istorijske fikcije, i krivica za njene nedostatke se obično prisuje Tvenu zbog njegovog nedovoljnog poznavanja engleskog društva, kao i činjenici da je nastala nakon masivnog uspeha. Tokom pisanja romana Pauper, Tven je započeo Adventures of Huckleberry Finn (koji je konzistentno imao problema sa završavanjem), a započeo je i završio još jednu putopisnu knjigu, A Tramp Abroad, koja sledi Tvena tokom njegovog putovanja kroz centralnu i južnu Evropu. Tvenov sledeći značajni objavljeni rad, Adventures of Huckleberry Finn, ga je učvrstio kao značajnog američkog pisca. Neki ga nazivaju prvom velikim američkim romanom, i knjiga je postala obavezna lektira u mnogim školama širom Sjedinjenih Država. Huckleberry Finn je proistekao iz romana Tom Sawyer i ima ozbiljniji ton od svog prethodnika. U osnovi romana Huckleberry Finn je verovanje dečaka u ono što je pravično da uradi, mada je većina drugih verovala da je to pogrešno. Rukopis Huckleberry Finn na četiri stotine strana je napisan sredinom 1876, neposredno nakon objavljivanja romana Tom Sawyer. Smatra se da je Tvenu trebalo sedam godina nakon prvog naleta kreativnosti da konačno završi knjigu 1883. godine. Po drugim izvorima Tven je radio na romanu Huckleberry Finn uporedo sa radom The Prince and the Pauper i drugim radovima tokom 1880. i drugih godina. Zadnja petina romana Huckleberry Finn je predmet znatne kontroverze. Neki tvrde da je Tven doživeo, kao što kritičar Leo Marx izjavljuje, „nervni slom“. Ernest Hemingway je jednom rekao o romanu Huckleberry Finn: Ako ga čitate, morate se zaustaviti na mestu gde je Nigger Jim ugraden od dečaka. To je realni kraj. Ostatak je samo varanje. Hemingway je isto tako napisao u istom eseju: Sva moderna američka literatura proističe iz jedne knjige Marka Tvena zvane Huckleberry Finn. U blizini završetka romana Huckleberry Finn, Tven je napisao knjigu Life on the Mississippi, za koju se kaže da je znatno uticala na prethodnu knjigu. Taj rad prepričava Tvenove memorije i nova iskustva nakon dvadestdvogodišnjeg odsustva sa Misisipija. MG139 (N)

Prvo izdanje iz 1947. u maestralnom prevodu Stanislava Vinavera. Spolja kao na slici, unutra malo staračkih pega, ali bez pisanja, podvlačenja, potpisa… Autor - osoba Tven, Mark, 1835-1910 = Twain, Mark, 1835-1910 Naslov Jenki na dvoru kralja Artura / Mark Tven ; [preveo s američkog originala Stanislav Vinaver ; crteži Dragan Savić ; inicijali Dida Demajo] Jedinstveni naslov ǂA ǂConnecticut yankee in King Arthur`s court. srpski jezik Ostali naslovi A Connecticut yankee at the court of King Arthur. Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1947 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Savez udruženja novinara FNRJ, 1947 (Beograd : Kultura) Fizički opis 448 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Vinaver, Stanislav, 1891-1955 = Vinaver, Stanislav, 1891-1955 Savić, Dragan, 1923-2009 = Savić, Dragan, 1923-2009 Demajo, Dida Zbirka Humoristička biblioteka `Ježa` ISBN (Broš.) Napomene Prevod dela: A Connecticut yankee at the court of King Arthur. Tiraž 10.000 O piscu i delu: str. 447-[449]. Fantastični roman u kome je Tven kroz uzbudljivu i vedru priču opisao i kritikovao mračni i surovi srednji vek! Jenki, Amerikanac, rođen u XIX veku u državi Konektikat, budeći se iz nesvesti posle jakog udarca u glavu, postepeno shvata da se nalazi u Engleskoj, i to u VI veku, za vreme kralja Artura i Vitezova Okruglog Stola. Jenki doživljava komične, interesantne i uzbudljive avanture, a sama zamisao priče u kojoj se neprestano sukobljavaju staro i novo, pruža široke mogućnosti za humor. Tako ćete, pored ostalog, imati priliku da vidite kako izgleda kada aristokrate postanu kodukteri i mašinovođe ili kada vitezovi reklamiraju pastu za zube i prodaju šešire. Mark Twain (Florida, 30. studenog 1835 – Redding, 21. travnja 1910), američki književnik pravo ime – Samuel Langhorne Clemens Jedan je od najvećih humorista u svetskoj književnosti, prvi i najveći tipično američki književnik. U opsežnom delu ostvario je široku lestvicu osećaja i misli, od pune životne radosti do potpune beznadnosti. Nakon detinjstva provedenog na obalama Mississipija uči za tipografa, radi kao pilot na rečnom brodu, odlazi u potragu za zlatom u Kaliforniju, putuje po Srednjem istoku i Europi. Njegov život pun pustolovina, uspeha i slave pomućuje smrt njegovih žena i kćeri, što uvetuje pesimizam i teški očaj njegovih posljednjih radova. 1907. godine mu je uručen počasni doktorat sveučilišta Oxford. Kada je umro ostavio je nezavršen autobiografski rad, koji je naknadno uredila i objavila 1924. godine njegova tajnica Albert Bigelow Paine. Američki pisac i humorist, jedan od najvećih humorista u svjetskoj književnosti, prvi i najveći tipično američki pisac, Mark Twain ili pravim imenom – Samuel Langhorne Clemens, rođen je 30. studenog 1835. godine u mjestu Florida u Missouriju. Majka mu je bila Jane (rođena Lampton; 1803–1890), iz Kentuckya, a otac John Marshall Clemens (1798–1847) po rođenju iz Virginie. Roditelji su mu se sreli kad se otac preselio u Missouri, te se oženili nekoliko godina kasnije 1823. godine. Bio je šesto od sedmero djece, od kojih je samo troje preživjelo djetinjstvo: njegov brat Orion (1825–1897), pa Henry koji je preminuo u eksploziji riječnog broda (1838–1858), i sestra Pamela (1827–1904). Njegova sestra Margaret (1833–1839) umrla je u dobi od tri godine, brat Benjamin (1832–1842) umro je tri godine kasnije. Brat Pleasant (1828–1829) umro je u dobi od šest mjeseci. Kada mu je bilo četiri godine s roditeljima se seli u mjesto Hannibal, lučki grad na rijeci Mississippi, gdje pohađa osnovnu školu. Otac mu je bio odvjetnik i sudac. Nakon što mu je otac preminuo od upale pluća 1847. godine kreće na tiskarski zanat. Kasnije je radio kao tiskar u Keokuku (Iowa), New Yorku, Philadelphiji, Pennsylvaniji i drugdje po SAD-u. Potom je bio kormilar na parobrodu na rijeci Mississippi sve do početka američkog građanskog rata 1861., kada je na kratko kao dragovoljac pristupio konjaništvu Konfederacije. Kasnije te godine pridružio se bratu u novoosnovanom teritoriju Nevada gdje je radio u rudniku srebra. Godine 1862. postaje izvjestitelj novina Territorial Enterprise u mjestu Virginia City u Nevadi, a 1863. počinje pisati članke za iste novine pod pseudonimom Mark Twain. Na rijeci Mississippi ta fraza znači `dva hvata duboko`. Nakon preseljenja u Kaliforniju, točnije u San Francisco 1864. godine susreće američke pisce Artemusa Warda i Breta Hartea koji ga podupiru u njegovu radu. Godine 1865. preradio je bajku koju je čuo na kalifornijskim zlatnim poljima i objavio je pod naslovom The Celebrated Jumping Frog of Calaveras County. Za nekoliko mjeseci djelo je postalo veoma popularno. Godine 1867. predaje u New Yorku, a iste godine posjećuje Europu i Palestinu. Ta putovanja opisao je u knjizi The Innocents Abroad (1869) koja preuveličava aspekte europske kulture, a koja je impresionirala američke turiste. Uskoro se (1870) ženi s Olivijom Langdon. Nakon kratkog boravka u gradiću Buffalo (država New York) mladi bračni par seli se u mjesto Hartford u Connecticutu. Većina Twainovih najboljih djela napisana je tijekom 1870-ih i 1880-ih u Hartfordu, te u vrijeme ljeta na farmi Quarry pokraj mjesta Elmira (država New York). Djelo Roughing It (1872) potanko opisuje njegove rane pustolovine u doba kada je bio rudar i novinar. Pustolovine Toma Sawyera (1876) slave djetinjstvo u gradu na obali Mississippija, dok djelo A Tramp Abroad (1880.) opisuje putovanje kroz njemački Schwarzwald. Roman Kraljević i prosjak (1882.) knjiga je za djecu fokusirana na zamjenu identiteta u tudorskoj Engleskoj. Život na Mississippiju iz 1883. kombinira autobiografski prikaz vlastitih iskustava kao rječnog pilota. Roman Yankee na dvoru kralja Arthura iz 1889. godine satirično je djelo na temu tlačenja ljudi u feudalnoj Engleskoj. Pustolovine Huckleberryja Finna (1884) nastavak su Toma Sawyera i općenito se smatra Twainovim najboljim djelom. U romanu je riječ o dječaku zvanom Huck koji bježi od svoga oca na splavi rijekom Mississippi s odbjeglim robom Jimom. Ovo djelo, između ostalog, daje čitatelju sliku života na rijeci Mississippi prije građanskog rata. Iste godine kada se pojavio Huckleberry Finn, Twain osniva tvrtku Charles L. Webster and Company kako bi objavljivao svoja djela i djela drugih pisaca. Najpoznatije djelo koje je ta tvrtka objavila bili su Osobni memoari (dva sveska, 1885–1886) koje je napisao američki general i predsjednik Ulysses S. Grant. Loša investicija u automatski pisaći stroj dovela je tvrtku do bankrota (1894). Uspješna predavanja širom svijeta i knjiga koja je nastala na osnovu tih putovanja Following the Equator (1897) otplatili su Twainove dugove. Njegov rad u vrijeme 1890-ih i 1900-ih označen je rastućim pesimizmom i gorčinom, koje su prouzročili njegov poslovni neuspjeh, a kasnije i smrt njegove supruge i dvije njihove kćerke. Značajna djela iz tog razdoblja su Pudd`nhead Wilson (1894) – novela čija radnja je smještena na Jug SAD-a prije građanskog rata i u kojoj se kritizira rasizam. Personal Recollections of Joan of Arc (1896) je sentimentalna biografija Ivane Orleanske. Kasnija djela uključuju dvije kratke priče The Man That Corrupted Hadleyburg (1899) i The War Prayer (1905). Riječ je o filozofskim, socijalnim i političkim esejima. Rukopis djela Tajanstveni stranac je ostao nekompletan, a djelo je objavljeno posthumno 1916. godine. Twainov rad inspiriran je nekonvencionalnim Zapadom, a popularnost njegovih djela označila je kraj dominacije, u američkoj literaturi, pisaca iz Nove Engleske. Kasniji slavni američki pisci Ernest Hemingway i William Faulkner pozivali su se na Twaina kao na svoju inspiraciju. U posljednjim godinama svog života Twain je pisao manje, ali je često javno govorio o mnogim temama. Ostao je zapamćen i po odijelima s bijelim crtama koja je uvijek nosio u javnim nastupima. Primio je počasni doktorat Oxfordskog sveučilišta 1907. godine. Kada je preminuo ostavio je za sobom nedovršenu autobiografiju koju je 1924. godine objavila njegova tajnica Alberta Bigelow Paine. U prvoj polovici 1990. pronađen je izvorni rukopis Huckleberryja Finna u Hollywoodu. Nakon dužeg povlačenja po sudu oko borbe za pravo vlasništva taj rukopis, kao i drugi do tada neobjavljeni materijali, dodijeljeni su Buffalo i Erie County (New York) javnoj knjižnici, 1992. godine. Četiri godine kasnije (1996) objavljeno je revidirano izdanje Huckleberryja Finna uključujući i neobjavljene materijale. Pri kraju možda je zanimljivo spomenuti kako je Twain bio i jedan od rijetkih prijatelja Nikole Tesle. Mark Twain preminuo je 21. travnja 1910. godine u mjestu Stormfieldu Tven je počeo svoju karijeru pišući lake, humorističke stihove, ali je evoluirao u hroničara sujete, licemerja i ubilačkih dela čovečanstva. Sredinom svoje karijere, u delu Huckleberry Finn, on je kombinovao bogat humor, čvrstu naraciju i drištveni kriticizam. Tven je bio majstor u prikazivanju kolokvijalnog govora i pomogao je u kreiranju i popularizovanju prepoznatljive američke literature izgrađene na američkim temama i jeziku. Mnogi Tvenovi radovi su bili svojevremeno potisnuti iz različitih razloga. Delo Adventures of Huckleberry Finn je bilo više puta isključivano iz lektire američkih škola, ne samo zbog često upotrebe reči `niger`, koja je bila u širokoj upotrebi tokom perioda pre Građanskog rata u kome se roman odvija. Kompletnu bibliografiju njegovih radova je skoro nemoguće napraviti, zbog velikog broj komada koje je Tven napisao (često u opskurnim novinama) i njegove česte upotrebe nekoliko različitih pseudonima. Dodatno, velika porcija njegovih govora i predavanja je izgubljena ili nije zapisana; stoga je kolekcija Tvenovih radova rad u progresu. Istraživači su otkrili deo Tvenovog objavljenog materijala 1995. i 2015. godine Dok je pisao za novine Territorial Enterprise u gradu Virginia City tokom 1863. godine, Klemens se upoznao sa advokatom Tomom Fičom, editorom konkurentskih novina Virginia Daily Union, koji je bio poznat kao „srebrno-jezični orator Pacifika“. On je smatrao Fiča osobom koja mu je dala „prvu realno profitabilnu lekciju“ o pisanju. Godine 1866, Klemens je dao predavanje o Sendvič ostrvima publici u gradu Washoe City, Nevada. Klemens je izjavio da, „Kad sam prvobitno počeo da predajem, i u mom ranom pisanju, moja jedina namera je bila da stvorim komični kapital iz svega što sam video i čuo“. Fič mu je rekao, „Klemens, tvoje pradavanje je bilo divno. Ono je bilo elokventno, pokretničko, iskreno. Nikad u mom celokupnom životu nisam čuo takav veličanstven komad opisne naracije. Ali si ti počinio jedan neoprostiv greh — zaista neoprostiv greh. To je greh koji ne smeš više nikad počiniti. Ti is završio izuzetno elokventan opis, kojim is podstakao intenzivni interest svoje publike, sa groznim antiklimaksom, kojim si poništio sav zaista fini efekat koji si proizveo.“ U to vreme je Tven postao pisac Sejdžbaš škole, i bio je najzapaženiji predstavnik tog literarnog žanra. Tvenov prvi značajni rad, `The Celebrated Jumping Frog of Calaveras County`, je prvi put objavljen u novinama New York Saturday Press 18. novembra, 1865. Jedini razlog što je tu objavljen je da je njegova priča stigla suviše kasno da bi bila uključena u knjigu koju je Artemus Ward pripremao i koja se bavila opisima Američkog zapada. Nakon tog praska popularnosti, novine Sacramento Union su zaposlile Tvena da piše pisma o svojim putopisnim doživljajima. Prvo putovanje koje pozeo radi ovog posla je bila plovidba parnim brodom Ajax na svom prvom putovanju do Havaja, koji su se u to vreme nazivali Sendvič ostvrima. Ta duhovita pisma su mu popločala put do novina Alta Kalifornija u San Francisku, koje su ga designirale kao putujućeg dopisnika za putovanje od San Franciska do Njujorka preko Panamskog kanala. Tokom tog perioda, Tven je pisao pisma namenjena objavljivanju, dokumentirajući svoje doživljaje sa znatnom dozom burlesknog humora. Tven je 8. juna 1867. isplovio na putničkoj krstarici Quaker City na plovidbu koja je trajala pet meseci. Ovo putovanje je rezultiralo u delu The Innocents Abroad ili The New Pilgrims` Progress. Godine 1872, Tven je objavio drugi deo putopisne literature, Roughing It, kao polu-nastavak delu Innocents. Roughing It je semi-autobiografski opis Tvenovog putovanja od Misurija do Nevade, njegovog naknadnog života na Američkom Zapadu, i njegove posete Havajima. Knjiga satirično ismejava Američko i Zapadno društvo na isti način na koji je delo Innocents kritikovalo razne zemlje Evrope i Srednjeg Istoka. Tvenov sledeći rad je zadržao fokus na Američkom društvu, ali se u većoj bavi svakonevnim događajima. Nazvano The Gilded Age: A Tale of Today, ono je putopis, kao i njegove prethodne dve knjige, ali je i njegov prvi pokušaj pisanja romana. Ta knjiga je takođe značajna po tome što je ona jedina Tvenova kolaboracija; napisana je sa njegovim susedom, Čarlsom Varnerom. Tvenova sledeća dva rada su bazirana na njegovom iskustvima na reci Misisipi. Old Times on the Mississippi, serija skica objavljenih u magazinu Atlantic Monthly 1875. godine, odslikava Tvenovo razočaranje u romantizam. Old Times konačno postaje početna tačka za Life on the Mississippi. Tom Sojer i Haklberi Fin Tvenova sledeća veća publikacija je bio roman The Adventures of Tom Sawyer, koji je baziran na njegovom detinjstvu u Hanibalu. Tom Sojer je opisan po uzoru na Tvena kao dete, sa tragovima dva školska druga, John Briggs i Will Bowen. Knjiga je takođe uvela, u sporednoj ulozi, Huklberi Fina, po uzoru na Tvenovog dečačkog prijatelja Toma Blankenšipa. Knjiga The Prince and the Pauper, uprkos toga što je zaplet sveprisutan u današnjem filmu i literaturi, nije inicijalno bila dobro prihavaćena. Pričajući priču od dva dečaka rođena istog dana koja su fizički identična, knjiga služi kao društveni komentar u kome princ i siromah zamenjuju mesta. Pauper je bio Tvenov prvi pokušaj pisanja istorijske fikcije, i krivica za njene nedostatke se obično prisuje Tvenu zbog njegovog nedovoljnog poznavanja engleskog društva, kao i činjenici da je nastala nakon masivnog uspeha. Tokom pisanja romana Pauper, Tven je započeo Adventures of Huckleberry Finn (koji je konzistentno imao problema sa završavanjem), a započeo je i završio još jednu putopisnu knjigu, A Tramp Abroad, koja sledi Tvena tokom njegovog putovanja kroz centralnu i južnu Evropu. Tvenov sledeći značajni objavljeni rad, Adventures of Huckleberry Finn, ga je učvrstio kao značajnog američkog pisca. Neki ga nazivaju prvom velikim američkim romanom, i knjiga je postala obavezna lektira u mnogim školama širom Sjedinjenih Država. Huckleberry Finn je proistekao iz romana Tom Sawyer i ima ozbiljniji ton od svog prethodnika. U osnovi romana Huckleberry Finn je verovanje dečaka u ono što je pravično da uradi, mada je većina drugih verovala da je to pogrešno. Rukopis Huckleberry Finn na četiri stotine strana je napisan sredinom 1876, neposredno nakon objavljivanja romana Tom Sawyer. Smatra se da je Tvenu trebalo sedam godina nakon prvog naleta kreativnosti da konačno završi knjigu 1883. godine. Po drugim izvorima Tven je radio na romanu Huckleberry Finn uporedo sa radom The Prince and the Pauper i drugim radovima tokom 1880. i drugih godina. Zadnja petina romana Huckleberry Finn je predmet znatne kontroverze. Neki tvrde da je Tven doživeo, kao što kritičar Leo Marx izjavljuje, „nervni slom“. Ernest Hemingway je jednom rekao o romanu Huckleberry Finn: Ako ga čitate, morate se zaustaviti na mestu gde je Nigger Jim ugraden od dečaka. To je realni kraj. Ostatak je samo varanje. Hemingway je isto tako napisao u istom eseju: Sva moderna američka literatura proističe iz jedne knjige Marka Tvena zvane Huckleberry Finn. U blizini završetka romana Huckleberry Finn, Tven je napisao knjigu Life on the Mississippi, za koju se kaže da je znatno uticala na prethodnu knjigu. Taj rad prepričava Tvenove memorije i nova iskustva nakon dvadestdvogodišnjeg odsustva sa Misisipija. MG84 (N)

Autor - osoba Šerbedžija, Rade, 1946- = Šerbedžija, Rade, 1946- Naslov Promjenljivi / Rade Šerbedžija ; [ilustracije Ljuba Popović ; fotografije Enes Midžić, Aleksandar Sedlak] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Subotica : `Subotičke novine`, 1987 (Subotica : Minerva) Fizički opis 68 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Popović, Ljuba, 1934-2016 = Popović, Ljuba, 1934-2016 Midžić, Enes Sedlak, Aleksandar Zbirka ǂEdicija ǂOsvit (Broš.) Sin svog nevremena Pjesnik se imenuje: on je Promjenljivi! Time ova zbirka već od prvih stranica ima značajni identitet: onaj koji govori zna (ili pretpostavlja) kako se zove ili kako hoće da ga zovu. Postupak i stav posve neuobičajen: pjesnik se kod nas inače skriva iza obrazine apstraktnog, odnosno ne ličnog, što će reći da nalazi alibi u općim mjestima sentimenta ili misaonosti. Ovdje to nije slučaj: Rade Šerbedžija od prve nastupa kao imenovani subjekt pjesme i kao njen autor. On izmješta svoju (glumačku) osobnost u ono što se mijenja: on se transcendira, ne samo kao pjesnik. Pjevač „traži svoj izgubljeni prostor“, ali i presvlači svoju kožu poput zmije. On je - Promjenljivi! Ta će se tema trajno vraćati u ovim iznenađujućim stihovima. R. Šerbedžije, posebno u ciklusu „Psiha“. Jer, Promjenljivi je onaj koji ima masku i koji zna kada je i kako i zašto skinuti. Ali, ispod maske koju glumac skida na kraju predstave preostaje još ona (da li jedina?) koju on nosi kao „privatna“ osoba. A da li glumac uopće ima svoju .privatnosti, to je pitanje koje se ne može izbjeći povodom autora ove zbirke? Nisu li u njemu tisuće tuđih riječi i emocija, nije li on prožet riječju i dušom onih čije stihove interpretira. Utoliko je važnije biti Promjenljivi, kazuje ovdje R. Šerbedžija. No, to nije „promjenljivost“ nekoga koji bi se na silu htio otrgnuti rutini svakidašnje profesije. Da je samo lako, ne bi Šerbedžija svlačio masku kao рo uobičajenom „šminkanju“ nakon svake predstave, trudeći se da se predstavi kao netko drugi, tj. kao onaj koji zapravo jeste. Takva teatralna gesta strana je Promjenljivome, jer on sumnja da su ispod (njegove) kazališne krinke i sve ostale maske čvrsto srasle. – Igor Mandić Rade Šerbedžija (Bunić kraj Titove Korenice, 27. VII. 1946), jugoslavenski, srpski i hrvatski filmski, televizijski i pozorišni glumac, pjesnik i muzičar, koji je ostvario i zapažene uloge u hollywoodskim produkacijama. Rođen je u mjestu Bunić kod Korenice u Hrvatskoj, 27. juli 1946. godine u srpskoj porodici, Rade Šerbedžija je suprug Lenke Udovički, s kojom ima kćeri Ninu, Milicu Almu, Vanju. Iz prvog braka ima ćerku Luciju te sina Danila. Diplomirao 1969. na Akademiji za pozorište, film i televiziju u Zagrebu, nakon čega je ubrzo angažiran u zagrebačkomu Dramskom kazalištu „Gavella“. Nakon toga naizmjenično radi kao slobodni umjetnik, s angažmanom u HNK Zagreb, te ponovno u „Gavelli“. Nadaren, iznimne glumačke tehnike, glumac i racija i temperamenta, sugestivan, vrsne dikcije, s lakoćom izvodeći i fizički najteže scene, pokazao se podjednako uvjerljiv u ulogama klasičnog (npr. Shakespeareovi Hamlet i Richard III) i modernog repertoara (npr. Ibsenov Peer Gynt) - u raznim žanrovima, i u pozitivnim i u negativnim likovima. Dobitnik je mnogih priznanja (triput nagrađen na Sterijinom pozorju, Nagrada „Vladimir Nazor“, Nagrada „Dubravko Dujšin“, Nagrada „Orlando“ na Dubrovačkim ljetnim igrama). Na filmu debitira sporednom ulogom u Iluziji (1967.) K. Papića, dok prvu glavnu - mladića na životnoj prekretnici - tumači u Gravitaciji ili fantastičnoj mladosti činovnika Borisa Horvata (1968.) B. Ivande. Otada sve češće nastupa u glavnim ulogama dobivajući popularnost i ulazeći u krug najrespektiranijih jugoslavenskih glumaca – u filmovima raspona od ratnih drama do savremene tematike. Tako su početkom 70-ih godina zapažene njegove uloge komunističkog aktivista dezorijentiranog u privatnom životu u Crvenom klasju (1970.) Ž. Pavlovića i seoskog mladića suočenog s nepravdom u Predstavi Hamleta u selu Mrduša Donja (1973.) Krste Papića. U to vrijeme ističe se i u filmovima koji kritički oslikavaju jugoslavensku suvremenost: kao kompozitor kod kojeg prevladava karijerizam (što potvrđuje njegovu sposobnost karakterizacije moralno ambivalentnih osoba) u filmu Bravo maestro (1978.) Rajka Grlića (Zlatna arena u Puli) i u naslovnoj ulozi u Novinaru (1979.) Fadila Hadžića. Najuspješnija filmska godina za Šerbedžiju je vjerovatno bila 1986. kada sa dvije uloge u filmovima dobivaju titulu najuspješnijih na pulskom festivalu: revolucionara koji se ne snalazi u poratnom vremenu u „Večernjim zvonima“ Lordana Zafranovića (Zlatna arena) i radnika ogorčenog siromaštvom i životnim nedaćama u „Snu o ruži“ Z. Tadića (Velika povelja u Nišu). Velikog radnog potencijala, s uspjehom glumi i na televiziji: u tv-serijama „U registraturi“, Nikola Tesla (u naslovnoj ulozi), Prosjaci i sinovi i Bombaški proces (kao Josip Broz Tito). Godine 1982. dobio je godišnju nagradu australske televizije Sammy za glavnu ulogu u australskoj televizijskoj ekranizaciji drame Oslobođenje Skoplja D. Jovanovića. Objavio je 2 zbirke pjesama: Promjenljivi i Crno, crveno. Bio je predavač scenskog govora i glume na Akademiji za pozorište, film i televiziju u Zagrebu te kao izvanredni profesor glume na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Godine 1992. kao disident hrvatskog nacionalističkog režima odlazi u Maribor pa u svijet gdje se također probio kako sjajan glumac. Unatoč tome što je već glumio u 80-ak filmova distribuiranih uglavnom na području Jugoslavije, proboj u svjetske vode zadobio je filmom „Hanna`s War“ (1988) te filmom „Before the Rain“ (1994.) Milče Mančevskog. Godine 1996, Šerbedžija je igrao oca izbjeglice u filmu „Belma“ te novozelandskog imigranta u filmu „Broken English“. Zatim su uslijedile uloge u vodećim hollywoodskim filmskim ostvarenjima u filmovima „Space Cowboys“, „Mission: Impossible 2“, „Mighty Joe Young“, „Snatch“, itd. Rade je poznat i po čitanju poezije te pozorišnim predstavama. Pokrenuo je i novi teatar „Ullysses“ u Puli koji je premijeru doživio s predstavom „Kralj Lear“ na Brionima pod režiserskom palicom njegove supruge Lenke. U Rijeci na Akademiji primijenjenih umjetnosti pokreće i vodi studij glume. Radi s mnogim velikim imenima, a s nekima od njih kao što je Vanessa Redgrave, Phillip Noyce ili Tom Cruise. Radio je i sa slavnim Stanleyom Kubrickom te Clintom Eastwoodom no Rade je ostao dosljedan sebi izjavama kako su „dobri režiseri jednako dobri svugdje na svijetu, a glumci se prepoznaju već pri prvom pogledu“ sjećajući se glumaca s naših prostora kao što su Inge Apelt ili Miodrag Krivokapić. Uz porodicu Šovagović, Šerbedžija sa svojom djecom iz prvog braka, Danilom koji studira film u Americi i Lucijom, dobitnicom Zlatne arene za ulogu u filmu „Polagana predaja“, na dobrom putu ostvariti još jednu jaku „porodičnu manufakturu“ na ovim prostorima. Filmografija Prije 1980. Novinar (1979) Usijanje (1979) .... Tomo Živi bili pa vidjeli (1979) Povratak (1979) Bombaški proces (1978) (TV) .... Josip Broz Bravo maestro (1978) Hajka (1977) .... Lado Nikola Tesla (1977) (mini) TV serija U registraturi (1976) TV serija .... Ivica Kičmanović Pesma (1975) (mini) TV serija Nocturno (1974) .... Lucio Obešenjak (1974) (TV) Užička republika (1974) Predstava Hamleta u selu Mrduša Donja (1974) Begunec (1973) .... Ivan Živjeti od ljubavi (1973) .... Davor Obraz uz obraz (1972) (mini) TV serija Poslijepodne jednog fazana (1972.) Zvezde su oči ratnika (1972.) ... učitelj Prosjaci i sinovi (1971.) (mini) TV Serija .... Matan Potrka Putovanje na mjesto nesreće (1971.) .... Vlatko U gori raste zelen bor (1971.) Rdeče klasje (1971,) Idu dani (1970.) Papagaj (1970.) (TV) .... Mladić Dio è con noi (1969.) Sedmina - pozdravi Mariju (1969) .... Niko Gravitacija ili fantastična mladost činovnika Borisa Horvata (1968) Osveta (1968.) Crne ptice (1967.) Iluzija (1967.) Od 1980. do 1990. Gospođica (1980.) Duvanski put (1980.) (mini) TV Serija Variola vera (1981) .... Doktor Grujić Tuga (1981) (TV) Nepokoreni grad (1981) (mini) TV serija Banović Strahinja (1981) .... Abdulah Kiklop (1982) .... Ugo 13. jul (1982) .... Kapetan Mitrović Noć poslije smrti (1983) Zadah tela (1983) .... Pančo Vila Pejzaži u magli (1984) .... Lelin otac Una (1984) .... Profesor Mišel Babić U raljama života (1984) .... Intelektualac Štefica Cvek u raljama Života (1984) (mini) TV serija Horvatov izbor (1985) .... Krešimir Horvat Život je lep (1985) .... Harmonikaš Večernja zvona (1986) .... Tomislav K. Burbonski San o ruži (1986) .... Valent Putovanje u Vučjak (1986.) TV serija .... Krešimir Horvat Miss (1986.) Days to Remember – Die Verliebten, (1987) Osuđeni (1987.) Hudodelci (1987) .... Raka Manifesto (1988.) .... Emile Hanna`s War (1988) .... Captain Ivan Večernja zvona (1988) (mini) TV serija.... Tomislav Kovač Povratak Arsena Lupena (1989.) TV serija .... Herlok Šolms Čovjek koji je volio sprovode (1989.) Od 1990. do 2000. Stigmata (1999) .... Marion Petrocelli Dolce rumore della vita, Il (1999.) .... Bruno Maier Oči širom zatvorene (1999.) .... Milich Mare largo (1998.) .... François Riffaud Veliki Joe Young (1998) .... Andrei Strasser Prague Duet (1998) .... Jiri Kolmar Polish Wedding (1998) .... Roman Tregua, La (1997) .... The Greek Svetac (1997.) .... Ivan Tretiak Memento (1996) .... The Officer Nečista krv (1996) .... Marko Broken English (1996) .... Ivan Belma (1995) .... Josip Papac Two Deaths (1995) .... Colonel George Lapadus Magareće godine (1994) .... Narator Before the Rain (1994) .... Aleksander Urnebesna tragedija (1994) .... Kosta Kontesa Dora (1993.) .... Karlo Armano Dezerter (1992.) Karneval, anđeo i prah (1990.) Od 2000. U zemlji krvi i meda - general VRS-a Batman: početak (2005.) .... Beskućnik Bela ptica (2005.) Go West (2004.) The Keeper (2004.) .... Imam Muaffak Euro Trip (2004.) .... Tibor Hermano (2003.) .... Carlos Avileda Ilaria Alpi (2002.) .... Miran Hrovatin Mirni Amerikanac (2002.) .... Inspector Vigot Quicksand (2001.) .... Oleg Butraskaya South Pacific (2001.) .... Emile de Becque Je li jasno prijatelju? (2000.) .... Milan Rajić Zdrpi i briši (2000.) .... Boris `The Blade` Jurinov Svemirski kauboji (2000.) .... General Vostov Nemoguća misija 2 (2000.) .... Dr. Nekorvič MG100 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! „ Zoe je priča o jednoj osiromašenoj princezi, ali u isto vreme i portret jednog grada (…) S vremenom, ne znam tačno kada se to dogodilo, njegova ljubav prema Njujorku je počela da jenjava. Umesto bleštavih reklama, luksuznih izloga i višespratnica – ponovo se vratio kamenu, suncu i maslinama. Verovatno je na kraju Hercegovina ipak bila jača, pa je nadvladala sva iskušenja. (…)“ (Iz predgovora Ane Kapor) Roman Zoe , napisan davne 1978. godine, jedno je od najpopularnijih dela Mome Kapora. Ova moderna bajka zainteresovaće čitaoce svojom pričom, ali će ih i podstaći na razmišljanje o kontrastima koji i danas karakterišu savremeni svet. Biografija Rođen je u Sarajevu 1937. godine od majke Bojane Kapor (devojačko Velimirović) i oca Gojka Kapora, njegov stric je bio Čedo Kapor. Otac Gojko Kapor je radio kao finansijski stručnjak u Sarajevu, gde je sreo svoju buduću suprugu. Zarobljen na početku rata kao rezervni oficir kraljeve vojske, odveden je u Nirnberg, gde je proveo pune četiri godine. 13. aprila 1941. za vreme bombardovanja Sarajeva pala je bomba na staru tursku kuću u kojoj su se sklonili Momova majka Bojana, Kaporova baka i mali Momo. Svi su poginili osim Moma, koga je majka zaštitila legavši preko njega. O majci je Kapor znao vrlo malo, zato što se o njoj retko govorilo u porodici, verovatno zbog želje najbližih da dete zaštite, ne obnavljajući mu sećanje na preživljeni užas i ne produbljujući dodatnu traumu koju je nosio u sebi. Ratne godine Momo provodi u Sarajevu kod bakine sestre Janje Baroš, a otac ga godinu dana po završetku rata dovodi u Beograd. Po maturiranju Kapor se odlučuje za studije slikarstva. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića sa prosečnom ocenom 9,9.[1] U vreme diplomiranja na Akademiji upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Momo i Ana su se venčali 1964. i iz ovog braka rodile su se kćerke Ana Kapor (1964) i Jelena Kapor (1968). O tom vremenu Ana Pjerotić kaže: „Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri“. Veliku popularnost kod publike Momo Kapor stiče kroz tekstove Beleške jedne Ane, koje izlaze u časopisu „Bazar“. Godine 1972. Beleške jedne Ane izlaze i kao knjiga, u izdanju „Oekonomika Beograd, Beogradsko izdavačko-grafički zavod“. Kapora kao pisca otkrio je Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke biblioteke „Hit“. Tako su u izdanju „Znanje Zagreb“ (biblioteka Hit) izašli bestseleri: I druge priče (1973), Foliranti (1974), Beleške jedne Ane (1975), Provincijalac (1976), Ada (1977), Zoe (1978), Od sedam do tri (1980), Una (1981). Kapor postaje jedan od zaštitnih znakova ove edicije. Pored velikog broja naslova, romana i zbirki priča, autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Godine 1982. izlazi knjiga Onda, a zatim slede Sentimentalno vaspitanje (1983), Knjiga žalbi (1984), 011 (1988). Godine 1988. Momo Kapor se razvodi od Ane Pjerotić i iste godine se venčava sa Ljiljanom Todorović. Godine 1989. izlazi Istok-Zapad, a 1991. Halo Beograd. Godine 1992. izlazi Zelena čoja Montenegra, a 1995. Lero kralj leptira. Stvaralaštvo Moma Kapora može da se prati kroz nove naslove, među kojima se izdvajaju A Guide to the Serbian Mentality (2006), Dragi naši (2007), Ispovesti (2008), The Magic of Belgrade (2008). Poslednja knjiga Kako postati pisac objavljena je 2010. godine u izdanju Srpske književne zadruge. Prevođen je na francuski, ruski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik. Dobrica Ćosić u svojoj knjizi Prijatelji, na stranicama 276 i 277 ovako opisuje detinjstvo i mladost Moma Kapora, na osnovu razgovora koji je sa njim vodio novembra 2002. godine: „Trinaestog aprila 1941. Nemci su bombardovali Sarajevo i pogodili zgradu ispod Trebevića u kojoj se bila sklonila Momčilova majka sa četvorogodišnjim sinčićem. U srušenoj kući svi su bili mrtvi. Momova majka je svojim telom spasla sina. Dečak se nekako izvukao iz ruševina, zakukao, pa zanemeo nad užasom, ne znajući kuda će. Našao ga je neki Rus, emigrant, lekar, sažalio se na njega i poveo ga u svoj stan. Prisvojio ga je, nije imao dece. Negovao ga je, voleo, zatrpavao igračkama da zaboravi majku i u belom mercedesu ga vozio po Sarajevu. Dečko je znao da mu je ime Momčilo, prezime nije znao. Prezime mu je dao dobar čovek Rus, krstio ga je Momčilo Hercegovac. Posle godinu dana života kod dobrog čoveka, Momčilo Hercegovac se razboleo od šarlaha, pa ga je spasitelj odneo u sarajevsku bolnicu. Tu ga je pronašla majčina tetka koga ga je godinu dana tražila po Sarajevu, obaveštena od nekog da je „jedno dete izašlo iz srušene kuće, odakle ga je neki čovek poveo sa sobom“. Kada je prezdravio od šarlaha, baba ga je odvela u svoju kuću i brinula se o njemu. Za Momčila Hercegovca brinuo je i Rus, koji se pridružio vlasovcima — saradnicima Nemaca, često ga posećujući s poklonima. Otac, koji je po povratku iz zarobljeništva, kao bankarski stručnjak, postavljen za načelnika u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu, zbog patriotske savesti i odgovornosti tek godinu dana posle rata došao je u Sarajevo da vidi sina. Prema sinu se odnosio patrijarhalno strogo i sve do smrti bio je nezadovoljan što mu se sin posvetio slikarstvu i književnosti, socijalnoj i životnoj neizvesnosti“. Ipak, na osnovu izvora Valerije Janićijević, koja je priredila do sada najpotpuniju biografiju Moma Kapora, objavljenu u okviru zbornika Pripovedač urbane melanholije, ovo sećanje Dobrice Ćosića nije sasvim tačno. Moma su posle bombardovanja, po sećanju njegovog ujaka Slavka Lučića, spasilačke ekipe odvele u bolnicu i razdvojile od ujaka koji je bio sa njim. U tom trenutku Moma je preuzeo pomenuti Rus, koji ga je već kroz nekoliko dana predao tetki - Janji Baroš. Istinitost ove verzije potvrđena je i sa nekoliko Kaporovih intervjua, kao i sa njegovom knjigom Ispovesti.[2] Momo Kapor je bio član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske od 1996. godine. Poslednjih godina života bio je redovni kolumnista frankfurtskih Vesti.[3] U Beogradu je živeo u Nebojšinoj 18 gde je 7. septembra 2013. postavljena spomen-ploča.[1] Umro je u Beogradu, 3. marta 2010. godine na Vojnomedicinskoj akademiji, od posledica raka grla.[4] Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.[5] Dela Spisak dela Mome Kapora prema elektronskom katalogu NBS: Beleške jedne Ane, 1972. Foliranti, 1975. Provincijalac, 1976. Ada, 1977. Lanjski snegovi, 1977. Hej, nisam ti to pričala, 1978. Zoe, 1978. Skitam i pričam: putopisni dnevnik, 1979. 101 priča, 1980. Una: ljubavni roman, 1981. Onda, 1982. Sentimentalno vaspitanje, 1983. Knjiga žalbi, 1984. 011-Istok-Zapad, 1990. Halo, Beograd, 1990. Dama skitnica i off priče, 1992. Zelena čoja Montenegra, 1992. Blokada 011, 1992. 100 nedelja blokade, 1994. Lero – kralj leptira, 1995. Poslednji let za Sarajevo, 1995. Hronika izgubljenog grada, 1996. Od sedam do tri, 1996. Smrt ne boli: priče iz poslednjeg rata, 1997. Najbolje godine i druge priče, 1997. Uspomene jednog crtača, 1998. Ivana, 2001. Legenda o Taboru, 2002. Sanja, 2003. Čuvar adrese, 2003. Konte, 2003. Lep dan za umiranje, 2004. Dosije Šlomović, 2004. Ljubavne priče, 2004. Samac, 2004. Eldorado, 2005. Putopis kroz biografiju, 2006. A Guide to the Serbian Mentality, 2006. Dragi naši, 2007. Ispovesti, 2008. The Magic of Belgrade, 2008. Kako postati pisac, 2010. Nagrade „Oktobarska nagrada grada Beograda“, 1992. godine Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 1993. godine Nagrada „Biblios“ Biblioteka „Vlada Aksentijević“ Obrenovac, 1994. godine „Nagrada Svetozar Ćorović“ za najbolju knjigu proze, Bileća, 1999. godine „Nagrada Laza Kostić“ za roman godine 2001 godine, Novi Sad „Nagrada Todor Manojlović“ za roman godine 2002. godine , Zrenjanin „Nagrada Bora Stanković“ za roman godine 2004. godine, Vranje Nagrada za životno delo, Udruženje književnika Srbije, 2006. godine Nagrada za životno delo, Srpska književna zadruga, 2008. godine „Nagrada Dejan Medaković“, Prometej, Novi Sad, 2009. godine „Nagrada Radoje Domanović“ za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri, 2009. godine „Zlatni bestseler“ i „Hit libris“ , nagrade koje dodeljuje RTS na kraju svake godine za najčitaniju knjigu (ukupno devet povelja)....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Slike i crtezi: Momo Kapor Biografija Rođen je u Sarajevu 1937. godine od majke Bojane Kapor (devojačko Velimirović) i oca Gojka Kapora, njegov stric je bio Čedo Kapor. Otac Gojko Kapor je radio kao finansijski stručnjak u Sarajevu, gde je sreo svoju buduću suprugu. Zarobljen na početku rata kao rezervni oficir kraljeve vojske, odveden je u Nirnberg, gde je proveo pune četiri godine. 13. aprila 1941. za vreme bombardovanja Sarajeva pala je bomba na staru tursku kuću u kojoj su se sklonili Momova majka Bojana, Kaporova baka i mali Momo. Svi su poginili osim Moma, koga je majka zaštitila legavši preko njega. O majci je Kapor znao vrlo malo, zato što se o njoj retko govorilo u porodici, verovatno zbog želje najbližih da dete zaštite, ne obnavljajući mu sećanje na preživljeni užas i ne produbljujući dodatnu traumu koju je nosio u sebi. Ratne godine Momo provodi u Sarajevu kod bakine sestre Janje Baroš, a otac ga godinu dana po završetku rata dovodi u Beograd. Po maturiranju Kapor se odlučuje za studije slikarstva. Diplomirao je slikarstvo 1961. godine na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića sa prosečnom ocenom 9,9.[1] U vreme diplomiranja na Akademiji upoznaje gimnazijalku Anu Pjerotić, kasnije studentkinju psihologije. Momo i Ana su se venčali 1964. i iz ovog braka rodile su se kćerke Ana Kapor (1964) i Jelena Kapor (1968). O tom vremenu Ana Pjerotić kaže: „Pisao je lako, sa radošću. Svoje prve tekstove napisao je na pisaćoj mašini Adler koju sam mu poklonila za rođendan, i na kojoj sam, kasnije, prekucala većinu njegovih tekstova. Imao je potrebu da priča o onome što piše. Nas tri smo bile njegova prva publika. To su bile njegove prve književne večeri“. Veliku popularnost kod publike Momo Kapor stiče kroz tekstove Beleške jedne Ane, koje izlaze u časopisu „Bazar“. Godine 1972. Beleške jedne Ane izlaze i kao knjiga, u izdanju „Oekonomika Beograd, Beogradsko izdavačko-grafički zavod“. Kapora kao pisca otkrio je Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke biblioteke „Hit“. Tako su u izdanju „Znanje Zagreb“ (biblioteka Hit) izašli bestseleri: I druge priče (1973), Foliranti (1974), Beleške jedne Ane (1975), Provincijalac (1976), Ada (1977), Zoe (1978), Od sedam do tri (1980), Una (1981). Kapor postaje jedan od zaštitnih znakova ove edicije. Pored velikog broja naslova, romana i zbirki priča, autor je i velikog broja dokumentarnih filmova i televizijskih emisija, a po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Banket, Valter brani Sarajevo, Džoli džokej, Kraj vikenda). Romani Una i Knjiga žalbi doživeli su ekranizaciju. Godine 1982. izlazi knjiga Onda, a zatim slede Sentimentalno vaspitanje (1983), Knjiga žalbi (1984), 011 (1988). Godine 1988. Momo Kapor se razvodi od Ane Pjerotić i iste godine se venčava sa Ljiljanom Todorović. Godine 1989. izlazi Istok-Zapad, a 1991. Halo Beograd. Godine 1992. izlazi Zelena čoja Montenegra, a 1995. Lero kralj leptira. Stvaralaštvo Moma Kapora može da se prati kroz nove naslove, među kojima se izdvajaju A Guide to the Serbian Mentality (2006), Dragi naši (2007), Ispovesti (2008), The Magic of Belgrade (2008). Poslednja knjiga Kako postati pisac objavljena je 2010. godine u izdanju Srpske književne zadruge. Prevođen je na francuski, ruski, nemački, poljski, češki, bugarski, mađarski, slovenački i švedski jezik. Dobrica Ćosić u svojoj knjizi Prijatelji, na stranicama 276 i 277 ovako opisuje detinjstvo i mladost Moma Kapora, na osnovu razgovora koji je sa njim vodio novembra 2002. godine: „Trinaestog aprila 1941. Nemci su bombardovali Sarajevo i pogodili zgradu ispod Trebevića u kojoj se bila sklonila Momčilova majka sa četvorogodišnjim sinčićem. U srušenoj kući svi su bili mrtvi. Momova majka je svojim telom spasla sina. Dečak se nekako izvukao iz ruševina, zakukao, pa zanemeo nad užasom, ne znajući kuda će. Našao ga je neki Rus, emigrant, lekar, sažalio se na njega i poveo ga u svoj stan. Prisvojio ga je, nije imao dece. Negovao ga je, voleo, zatrpavao igračkama da zaboravi majku i u belom mercedesu ga vozio po Sarajevu. Dečko je znao da mu je ime Momčilo, prezime nije znao. Prezime mu je dao dobar čovek Rus, krstio ga je Momčilo Hercegovac. Posle godinu dana života kod dobrog čoveka, Momčilo Hercegovac se razboleo od šarlaha, pa ga je spasitelj odneo u sarajevsku bolnicu. Tu ga je pronašla majčina tetka koga ga je godinu dana tražila po Sarajevu, obaveštena od nekog da je „jedno dete izašlo iz srušene kuće, odakle ga je neki čovek poveo sa sobom“. Kada je prezdravio od šarlaha, baba ga je odvela u svoju kuću i brinula se o njemu. Za Momčila Hercegovca brinuo je i Rus, koji se pridružio vlasovcima — saradnicima Nemaca, često ga posećujući s poklonima. Otac, koji je po povratku iz zarobljeništva, kao bankarski stručnjak, postavljen za načelnika u Ministarstvu spoljnih poslova u Beogradu, zbog patriotske savesti i odgovornosti tek godinu dana posle rata došao je u Sarajevo da vidi sina. Prema sinu se odnosio patrijarhalno strogo i sve do smrti bio je nezadovoljan što mu se sin posvetio slikarstvu i književnosti, socijalnoj i životnoj neizvesnosti“. Ipak, na osnovu izvora Valerije Janićijević, koja je priredila do sada najpotpuniju biografiju Moma Kapora, objavljenu u okviru zbornika Pripovedač urbane melanholije, ovo sećanje Dobrice Ćosića nije sasvim tačno. Moma su posle bombardovanja, po sećanju njegovog ujaka Slavka Lučića, spasilačke ekipe odvele u bolnicu i razdvojile od ujaka koji je bio sa njim. U tom trenutku Moma je preuzeo pomenuti Rus, koji ga je već kroz nekoliko dana predao tetki - Janji Baroš. Istinitost ove verzije potvrđena je i sa nekoliko Kaporovih intervjua, kao i sa njegovom knjigom Ispovesti.[2] Momo Kapor je bio član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske od 1996. godine. Poslednjih godina života bio je redovni kolumnista frankfurtskih Vesti.[3] U Beogradu je živeo u Nebojšinoj 18 gde je 7. septembra 2013. postavljena spomen-ploča.[1] Umro je u Beogradu, 3. marta 2010. godine na Vojnomedicinskoj akademiji, od posledica raka grla.[4] Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.[5] Dela Spisak dela Mome Kapora prema elektronskom katalogu NBS: Beleške jedne Ane, 1972. Foliranti, 1975. Provincijalac, 1976. Ada, 1977. Lanjski snegovi, 1977. Hej, nisam ti to pričala, 1978. Zoe, 1978. Skitam i pričam: putopisni dnevnik, 1979. 101 priča, 1980. Una: ljubavni roman, 1981. Onda, 1982. Sentimentalno vaspitanje, 1983. Knjiga žalbi, 1984. 011-Istok-Zapad, 1990. Halo, Beograd, 1990. Dama skitnica i off priče, 1992. Zelena čoja Montenegra, 1992. Blokada 011, 1992. 100 nedelja blokade, 1994. Lero – kralj leptira, 1995. Poslednji let za Sarajevo, 1995. Hronika izgubljenog grada, 1996. Od sedam do tri, 1996. Smrt ne boli: priče iz poslednjeg rata, 1997. Najbolje godine i druge priče, 1997. Uspomene jednog crtača, 1998. Ivana, 2001. Legenda o Taboru, 2002. Sanja, 2003. Čuvar adrese, 2003. Konte, 2003. Lep dan za umiranje, 2004. Dosije Šlomović, 2004. Ljubavne priče, 2004. Samac, 2004. Eldorado, 2005. Putopis kroz biografiju, 2006. A Guide to the Serbian Mentality, 2006. Dragi naši, 2007. Ispovesti, 2008. The Magic of Belgrade, 2008. Kako postati pisac, 2010. Nagrade „Oktobarska nagrada grada Beograda“, 1992. godine Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu 1993. godine Nagrada „Biblios“ Biblioteka „Vlada Aksentijević“ Obrenovac, 1994. godine „Nagrada Svetozar Ćorović“ za najbolju knjigu proze, Bileća, 1999. godine „Nagrada Laza Kostić“ za roman godine 2001 godine, Novi Sad „Nagrada Todor Manojlović“ za roman godine 2002. godine , Zrenjanin „Nagrada Bora Stanković“ za roman godine 2004. godine, Vranje Nagrada za životno delo, Udruženje književnika Srbije, 2006. godine Nagrada za životno delo, Srpska književna zadruga, 2008. godine „Nagrada Dejan Medaković“, Prometej, Novi Sad, 2009. godine „Nagrada Radoje Domanović“ za ukupan doprinos srpskoj književnoj satiri, 2009. godine „Zlatni bestseler“ i „Hit libris“ , nagrade koje dodeljuje RTS na kraju svake godine za najčitaniju knjigu (ukupno devet povelja)....