Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Ilustracije: Dragana Atanasovic Jednom davno - A. A. Miln „Ovo je čudna knjiga“ ili tako kaže autor 1917. za svoj prvi uvod. Bajka sa sedam ligaških čizama, princezom, čarolijom i groficom Belvejn. Kao što je Milne napisao u kasnijem uvodu: „Ali, kao što vidite, još uvek mi je teško da objasnim kakva je to knjiga. Možda nije potrebno objašnjenje. Čitajte u njoj šta želite; čitajte je kome želite ; budite koliko god želite; može se svrstati samo u jedan od dva razreda. Ili ćete uživati, ili nećete. To je takva knjiga.` Alan Aleksander Miln (/mɪln/; 18. januar 1882 — 31. januar 1956) je bio engleski pisac najpoznatiji po svojim knjigama o medvediću Vini Pu, kao i po dečjoj poeziji. Milne je prvenstveno bio dramaturg pre nego što je ogroman uspeh Vini Pua zasenio sva njegova prethodna dela. Milne je služio u oba svetska rata, kao poručnik u Kraljevskom Vorvikširskom puku u Prvom svetskom ratu i kao kapetan u domobranstvu u Drugom svetskom ratu. Milne je bio otac knjižara Kristofera Robina Milna, na kome je zasnovan lik Kristofera Robina. Upravo je tokom posete londonskom zoološkom vrtu, gde se Kristofer zaljubio u pitomog i ljubaznog medveda Vinipega, inspirisao Milna da napiše priču za svog sina. Alan Aleksandar Miln je rođen u Kilburnu, u Londonu, od Džona Vajna Milna, koji je rođen na Jamajci,[4] i Sare Mari Miln (rođene Heginbotam), 18. januara 1882. Odrastao je u školi Henli Haus, 6. /7 Mortimer Road (sada Crescent), Kilburn, mala nezavisna škola koju vodi njegov otac.[5] Jedan od njegovih učitelja bio je H. G. Vells, koji je tamo predavao 1889–90. Milne je pohađao Vestminstersku školu i Triniti koledž u Kembridžu,[7] gde je studirao na matematičkoj stipendiji, diplomirao je sa diplomom. diplomirao matematiku 1903. Uređivao je i pisao za Granta, studentski časopis.[5] Sarađivao je sa svojim bratom Kenetom i njihovi članci su se pojavljivali preko inicijala AKM. Milneov rad je privukao pažnju vodećeg britanskog humorističkog časopisa Punch, gde je Milne trebao postati saradnik, a kasnije i pomoćnik urednika. Smatran talentovanim igračem u kriketu, Milne je igrao za dva amaterska tima koja su uglavnom bila sastavljena od britanskih pisaca: Alahakbari i Autori KSI. Njegovi saigrači su bili kolege pisci J. M. Barrie, Arthur Conan Doile i P. G. Vodehouse. Milne se pridružio britanskoj vojsci u Prvom svetskom ratu i služio je kao oficir u Kraljevskom Vorvikširskom puku. U 4. bataljon Kraljevskog Vorvikširskog puka primljen je 1. februara 1915. u čin potporučnika (na uslovnoj).[10] Njegova komisija je potvrđena 20. decembra 1915. godine.[11] Služio je na Somi kao oficir za vezu od jula do novembra 1916, ali je dobio rovovsku groznicu i bio invalid nazad u Englesku. Pošto se oporavio, radio je kao instruktor signalizacije, pre nego što je regrutovan u vojnu obaveštajnu službu da piše propagandne članke za MI7 (b) između 1917. i 1918. godine.[12] Otpušten je 14. februara 1919. [13] i nastanio se u ulici Mallord u Čelziju.[14] Odustao je od svoje dužnosti 19. februara 1920, zadržavši čin poručnika. 1921. Milne je kupio plišanog medu Alpha Farnell od 18 inča za svog sina (koji bi ga nazvao Edvard, a zatim Vini) iz robne kuće Harrods (na slici) u Londonu. Posle rata, napisao je denuncijaciju rata pod nazivom Mir s časti (1934), koju je donekle povukao u Ratu časti iz 1940-ih.[5][17] Tokom Drugog svetskog rata, Milne je bio jedan od najistaknutijih kritičara kolege engleskog pisca (i saigrača u kriketu autora KSI) P. G. Vodehousea, koga su nacisti uhvatili u svojoj kući na selu u Francuskoj i zatočili godinu dana. Vudhaus je radio emisije o svom internaciji, koje su emitovane iz Berlina. Iako su bezbrižni prenosi ismevali Nemce, Milne je optužio Vudhausa da je počinio čin gotovo izdaje sarađujući sa neprijateljem svoje zemlje. Vudhaus se osvetio svom bivšem prijatelju (npr. u Sezoni parenja) stvarajući lažne parodije na pesme Kristofera Robina u nekim od njegovih kasnijih priča, i tvrdeći da je Milne „verovatno bio ljubomoran na sve druge pisce... Ali ja sam voleo njegove stvari.“ Milne se oženio Doroti „Dafne“ de Selinkur (1890–1971) 1913. godine, a njihov sin Kristofer Robin Miln je rođen 1920. Godine 1925. Miln je kupio seosku kuću, Cotchford Farm, u Hartfildu, Istočni Sasek. Tokom Drugog svetskog rata, Milne je bio kapetan britanskog domobranstva u Hartfield & Forest Rovu, insistirajući da članovima svog voda bude običan „gospodin Milne“. Povukao se na farmu nakon moždanog udara i operacije mozga 1952. godine koji su ga ostavili invalidom, a do avgusta 1953. „izgledao je veoma star i razočaran.“ Milne je umro u januaru 1956. godine, u 74. godini.

Dobro očuvano, bez pisanja, pečata, podvlačenja... Autor - osoba Kropotkin, Petr Alekseevič, 1842-1921 = Kropotkin, Petr Alekseevič, 1842-1921 Naslov Anarhizam i moral / Petar Kropotkin ; izbor tekstova, beleške i pogovor Zoran Đinđić ; predgovor Predrag Matvejević ; [preveli Jugoslava Široka, Zoran Đinđić] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1984 (Beograd : Beogradski-izdavačko grafički zavod) Fizički opis 270 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Đinđić, Zoran, 1952-2003 = Đinđić, Zoran, 1952-2003 Matvejević, Predrag, 1932-2017 = Matvejević, Predrag, 1932-2017 Široka, Jugoslava, 1954- = Široka, Jugoslava, 1954- Zbirka ǂBiblioteka ǂProsveta ; 33 (Broš.) Napomene Tiraž 5.000 Predgovor: str. 7-12 Pogovor: str. 237-266 Bibliografski podaci: str. 270-[271]. Predmetne odrednice Kropotkin, Petar, 1842-1935 -- `Anarhizam i moral` Anarhizam Knez Petar Aleksejevič Kropotkin (rus. Пётр Алексеевич Кропоткин; Moskva, 9. decembar 1842 – Dmitrov, 8. februar 1921) je bio ruski teoretičar anarhizma, geograf, istoričar, pisac, aktivista i knez koji se odrekao svoje titule. Petar Kropotkin je rođen 9. decembra 1842. u Moskvi, u aristokratiskoj porodici, na drugom najvišem nivou. Njegova majka je bila ćerka kozaškog generala. Njegov otac, Aleksej Petrovič Kropotkin, bio je knez u Smolensku, iz dinastije Rjurikoviči koja je vladala Rusijom pre uspona Romanovih. Kropotkinov otac je posedovao velike zemljišne posede i skoro 1.200 kmetova u tri provincije. Pod uticajem republikanskih učenja, Kropotkin se odrekao svoje titule princa u svojoj 12. godini, i „čak je prekoravao svoje prijatelje, kada bi ga tako oslovili”. Obrazovanje je stekao u Petrogradu u prestižnoj vojnoj školi, gde su se učvrstila njegova interesovanja za rusku politiku i prirodne nauke. Na opšte iznenađenje izabrao je službu u Sibiru, a iskustva iz Sibira oblikovala su njegove misli. 1862. u Sibiru je obavio važna geografska i antropološka istraživanja koja su donela važne geografske informacije. 1867. Kropotkin se vratio u Petrovgrad, gde je dobio mesto u Ruskom geografskom društvu. Njegovo odbijanje da sledi porodičnu tradiciju vojne službe podstaklo je njegovog oca da ga liši nasledstva, „što je napravilo od njega princa bez sredstava za izdržavanje”. U ime društva istraživao je glečere Finske i Švedske između 1871. i 1873. Stekao je reputaciju u naučnim krugovima i u svojoj tridesetoj godini suočio se sa izborom između produžetka karijere ili popuštanja političkim impulsima. Evo šta je rekao u „Zapisima jednog revolucionara“: „…Dobio sam telegram od Geografskog društva: „Skupština vas moli da prihvatite poziciju sekretara Društva.“ U isto vreme odlazeći sekretar me je nagovarao da prihvatim predlog. Moje nade su se ostvarile. Ali u međuvremenu druge misli i druge težnje su obuzimale moj um. Ozbiljno sam razmislio o odgovoru i poslao, „Najlepše hvala, ali ne mogu prihvatiti.“ Kasnije u „Zapisima“ on objašnjava: „Ali kakvo sam ja imao pravo na ove najveće užitke, kada su svuda oko mene samo beda i borba za plesnjivo parče hleba; kad sve što potrošim da bi omogućio da živim u tom svetu viših emocija mora biti oduzeto od samih usta onih koji seju žito i nemaju dovoljno hleba za svoju decu? Tokom svojih geografskih istraživanja, Kropotkin je takođe izučavao spise vodećih političkih teoretičara i konačno prihvatio socijalističke revolucionarne poglede. Pridružio se Internacionali 1872. ali je ubrzo bio razočaran njenim ograničenjima. Kada je došlo do podele Internacionale na dve suprotstavljene struje, Kropotkin je pristao uz federalističko i libertersko krilo. Vratio se u Rusiju, nakon što je potpuno dovršio svoje teorije, i počeo je sa širenjem anarhističke propagande. 1874. uhapšen je i zatvoren u Tvrđavu Sv. Petra i Sv. Pavla: Strašnu tvrđavu gde je toliko mnogo prave snage Rusije poginulo tokom poslednja dva veka, i čije se samo ime u Petrovgradu izgovara šapatom. Posle dramatičnog bekstva 1876. dospeo je do Engleske i onda Švajcarske da bi se ponovo pridružio Jurskoj Federaciji, zatim do Pariza, i onda nazad u Švajcarsku da bi uređivao „Le Revolte“. Atentat na Cara doveo je do njegovog proterivanja. Izbegao je u Englesku i obnovio svoje izučavanje Francuske revolucije. Obeshrabren političkom atmosferom, on i njegova žena vratili su se u Pariz. Zajedno sa ostalima uhapšeni su i optuženi u spektakularnom javnom procesu u kome su optuženi izveli sjajnu odbranu omogućujući sebi da propagiraju anarhizam u Evropi. Godine 1883, ponovo je uhapšen i osuđen na pet godina zatvora zbog anarhističkih aktivnosti. Pušten je na slobodu posle tri godine i posle toga je živeo i radio u Engleskoj 30 godina. Godine 1889, preselio se u Čikago i živeo u kraju Hal haus. Međutim njegovi anarhistički pogledi učinili su ga nepoželjnim gostom u SAD, pa se vratio u London. Vrativši se u Rusiju posle revolucije iz 1905, ostatak svog života posvetio je pisanju. Bio je zgrožen antisocijalističkim kontrarevolucionarnim postupcima Lenjina, o kom je imao sledeće da kaže: Lenjin je neuporediv sa bilo kojom revolucionarnom ličnošću u istoriji. Revolucionari su imali ideale. Lenjin ih nema. Vladimire Iljiču (Lenjin), vaši konkretni postupci su potpuno nedostojni ideja koje se pretvarate da posedujete. Smrt Kropotkin je umro od upale pluća u Dmitrovu, u blizini Moskve, 8. februara 1921. Lenjinova ponuda za državni pogreb u Kremlju je odbijena. Pogrebu 13. februara prisustvovalo je više od 100.000 ljudi. To je bio poslednji masovni skup koji nije organizovala država u narednih 70 godina u Rusiji. Dok je povorka prolazila pored zatvora, politički zatvorenici su pevali anarhističku himnu mrtvima. Pod pritiskom Kropotkinovih poštovalaca, anarhističkim zatvorenicima je dozvoljeno da prisustvuju sahrani. U masi su se vijorile crne zastave i transparenti: „Gde ima vlasti nema slobode!“, „anarhisti traže da budu pušteni iz zatvora socijalizma!“. Dela Glavne knjige: Osvajanje hleba Dnevnik P. A. Kropotkina Etika Velika Francuska revolucija U ruskim i francuskim zatvorima Zapisi jednog revolucionara Uzajamna pomoć Ruska revolucija i anarhizam Savremena nauka i anarhizam Teror u Rusiji MG54

О аутору ГИЛБЕРТ К. ЧЕСТЕРТОН - ЕНГЛЕСКИ ЗАТОЧНИК ПРЕСЛАВНОГ ЧУДА ЖИВОТНИ ПУТ Гилберт Кит Честертон родио се 1874. у Лондону, као син Едварда Честертона и његове супруге Мари Лујзе, која је била шкотско - француског порекла. Отац му је био агент осигуравајућег друштва, а мајка - домаћица, скромна и честита жена која је својим животним ставом веома утицала на Гилберта. Дечак је био паметан, али прилично лењ. Кажу да му је учитељ, зато што све до осме године није успевао да научи да чита, рекао: "Кад бисмо отворили твоју главу, у њој не бисмо нашли мозак, него хрпу масти". Завршио је 1892. школу Светог Павла, а затим похађао Слајд школу уметности и студирао енглеску књижевност на Лондонском универзитету. Године 1893. упао је у духовну кризу, па је почео да се занима за спиритизам и окултизам, против којих ће се, касније, страствено борити. Осам година касније, о свом трошку објавиће збирку "Дивљи витез и друге песме". Те исте године ће се и оженити, супругом скромног мираза и велике духовитости, која се целог живота о њему старала као о малом детету. Звала се Франсис. Био је забораван од најранијих дана, па је једном, не знајући зашто се обрео на месту на коме је, из поште жени послао телеграм: "Налазим се на пијаци Харбур. Где треба да будем? " Жена му је узвратила телеграмом: "Код куће", и он се вратио кући. Радослав Петковић, који је преводио Честертона на србски ("Човек који је био Четвртак" и избор из "Тајни оца Брауна" ) с тим у вези бележи: "Прича се да је његова жена, у жељи да му како - тако очува изглед уредног човека, креирала посебну врсту одеће по којој је био чувен: пелерину која се није морала закопчавати, шешир са меким ободом који се није морао четкати. Принуђен на неке компликованије послове као што је плаћање таксија, Честертон би проблем решио понудивши таксисти да се сам послужи из његових џепова. Своју неспособност да стигне на воз пред женом је правдао тврдњом да "не бих могао зарађивати наш свагдашњи хлеб ако бих морао проучавати редове вожње". Та му се литература очигледно чинила компликованијом од Блејкове поезије или Сумма Тхеологиае Томе Аквинског/... /" Своју супругу и свој дом волео је искреном и нежном љубављу средњовековног витеза. Уопште, он је био философ породичног огњишта у најлепшем смислу те речи. Једном је, у емисији на ВВС-у, рекао: "Ако не успемо да човека вратимо уживању у свакодневици, коју наши савременици зову досадним животом, цела наша цивилизација ће се срушити за мање од петнаест година". Присуствујући разарању породице које се спроводило на разне начине (између осталог, тзв. "еманципацијом жене"), Честертон је истицао: "Жени не бих дао више права, већ више привилегија". Управо зато што је жена стуб породице; ако се тај стуб сруши, руши се и друштво. Честертон је био бранитељ обичних људи и њиховог начина живота зато што је веровао да су обични људи вернији истини огњишта од бескореновића, космополитских интелектуалаца, са њиховим утопијским идејама које воде у Нигдину. У свом огледу "У одбрану петпарачке литературе", записао је: "Највећи део човечанства, са својом хрпом јефтиних књига и јефтиних речи, никад нису сумњали и никад неће сумњати да је храброст величанствена, верност племенита, да госте у невољи треба спасавати, и побеђеним непријатељима опраштати. Постоји велики број "култивисаних" особа који сумњају у ове истине свакодневице /... /" Писао је и радио много: иза себе је оставио преко стотину књига. Редовно се оглашавао и у дневној штампи, и у часописима. Полемисао је са либералима, прогресивцима, револуционарима. Био је пријатељ Џорџа Бернарда Шоа, али је и са њим водио расправу - управо због Шоових левичарских ставова. Налазио се на челу друштвеног покрета који се звао дистрибуционизам. Циљ покрета је био одбрана приватне својине (против комунизма), али приватне својине која припада појединцу и његовој породици, а не рокфелерско-ротшилдовским чудовиштима, данас знанима као "мултинационалне компаније". Због његових ставова, пуних истина обичног живота, волели су га и читаоци Американци. Он је симпатисао обичне Американце, али је био веома критичан према њиховој жељи да друге усрећује по свом моделу. Тако је 1931. у "Њујорк Тајмсу" записао: "Ништа није погрешно у вези с Американцима осим њиховог идеала. Реални Американац је сасвим на месту; идеални Американац је - потпуно промашен" . Волео је парадоксалистички метод излагања, и био мајстор за исти. "Парадокс је истина која дуби на глави да би привукла пажњу", говорио је. Многи су ценили његов књижевни стил, али нису подносили његов хришћански конзервативизам. Он сам је то уочио: "Критичари су били пуни комплимената за оно што су звали мојим сјајним парадоксима; све док нису открили да ја стварно мислим оно што кажем. " Године 1922. Честертон је постао римокатолик управо тражећи Свето Предање које је ишчезло из англиканског протестантизма. Говорио је даје римокатолицизам једина вероисповест која се усудила да иде за њим у дубине његове душе. Након конверзије, написао је студије о Фрањи Асишком и Томи Аквинском, које је сматрао духовним витезовима Средњег века (а Средњи век је био управо његово доба, доба идеалне прошлости, о којој Берђајев пише у свом огледу "Однос хришћана према техници": "Оне прошлости која се нама допада није било, прошлост је само саставни део наше садашњости. У самој прошлости била је друга садашњост, и у њој је било зла и ругобе. То значи да се може љубити само оно што је вечно. Зато нема повратка на прошлост и тај повратак не треба желети. Ми хоћемо повратак само на вечну прошлост и то вечно је издвојено нашим преображеним стваралачким актом и ослобођено је таме"). Честертон је био непрестано благодаран Богу за "рођендански поклон рођења". У једној својој песми, он каже: "Дај ми мало времена, / нећу моћи да га ценим ако га добијем превише, / ако отвориш сва врата/ и обдариш ме са тако много дарова, Господе Боже". Умро је 1935. године. Иза себе је, између осталог, оставио романе "Наполеон с Нотинг Хила", "Човек који је био Четвртак", "Кугла и крст"; збирке детективских прича о оцу Брауну; биографије Фрање Асишког и Томе Аквинског; једну историју Енглеске; огледе о Шоу, Блејку, Дикенсу и другим писцима; апологетске есеје сабране у "Правоверје", "Вечног човека", итд. Написао је и аутобиографију. Волео је да се смеје и другима и себи, и био је лишен надмености својствене онима који верују да је свет почео од њих. И данас је читан и омиљен писац широм Запада. ЧЕСТЕРТОН КАО БРАНИЛАЦ ВЕРЕ... За Честертона нисам први пут чуо од руског теолога, протођакона Андреја Курајева, (читао сам "Човека који је био Четвртак" и "Тајне оца Брауна" још у средњој школи), али ми је Курајев дао хришћански контекст Честертонове апологетике, устанка у име Христово у доба антихриста и његових гласноговорника - хулигана маскираних у "научнике" и "прогресивце". Ако ми је својевремено Борхес указао на Честертона као на писца детективских прича, бољих од Поових, Курајев ми је указао на Честертона као хришћанског витеза у одбрани Вере у Господа Распетог и Васкрслог. Руски теолог је своје богословске огледе увек умео да украси духовитим парадоксима-цитатима из дела "апостола здравог разума". (Никад нећу заборавити Честертонову опаску о будизму, коју цитира Курајев: "Хришћанство и будизам су веома слични. Нарочито будизам". Кад год сам је изговорио на неком од својих предавања, осећао сам да вреди више него томови упоредне религиологије. Публика је реаговала тако да јој нису била потребна никаква објашњења. ) У свом огледу о Честерону, Курајев истиче да је енглески писац био римокатолик, и да је то добро. За Руса не би било добро да је римокатолик, јер би то био корак уназад, из пуноте у несавршеност. Али, протестант који је постао римокатолик је нешто друго. Такав пут је исход озбиљне потраге. Честертон је пример поклоника Традиције, човека спремног да брани Богом благословену "обичност". Овај енглески писац у огледу "Упоран у правоверју" јасно каже: "Ја сам обичан и лепо васпитан човек у најсвагдашњијем смислу те речи: потчињавам се обичају и усвајам добро васпитање, верујем у Творца, како ми налаже здрав разум, благодарим Му за овај свет, поштујем предивне дарове - живот и љубав, признајем законе који их обуздавају - витештво и брак, поштујем и друге традиције моје земље и мојих предака. Многи не схватају како ја, замислите само, више ценим свадбу од развода, децу од абортуса. Уметност, по нама, служи ради веће славе Божје. " Андреј Курајев објашњава улогу Традиције. Он указује на вулгарност модернизма, и упозорава: "Савременост за себе каже: кад ти је већ пало у део да се родиш на мом поседу, ти си, човече, моје власништво, зато изволи, гледај на свет исто како ја, Блистава Савременост, гледам. Али, Ортодоксија коју је Честертон тражио - то је компензација за случајност рођења" . Сам енглески писац је то схватао овако: "Традиција проширује подручје права. Она даје право гласа најугњетенијој класи, нашим прецима. Демократа, и то сваки, верује да човек не може бити лишен својих права због такве случајности каква је његово рођење; традиција не дозвољава да човек буде лишен својих права због такве случајности каква је смрт. Демократа захтева да се не занемари савет слуге. Традиција приморава да се слуша савет оца. Не могу да раздвајам демократију и традицију Јер је то идеја Једна и Јединствена. Позовимо покојнике на наше саветовање. Древни Грци су гласали камењем, покојници ће гласати својим надгробним каменовима". Отац Андреј Курајев с пуним правом уочава да "солидарност са традицијом ослобађа од тоталитарних претензија савремености". Зато је Честертонов прелаз у римокатолицизам био жеља уласка у дубљу традицију него што је у његово време то био све више модернистички англикански протестантизам. Док младалачки бунт бира да побегне из Очевог дома, Честертонов бунт зрелог човека имао је за циљ да се у том дому остане. Јер, по Курајеву: "Лако је отићи у протестанте, створити своју конфесију и објавити да није било правих Хришћана у столећима између Христа и тебе. Лако је подилазити антицрквеним критичарима: "Ај, ај, крсташки ратови, ух, ух, прогони јеретика, ах, ах, како су Хришћани били лоши (а за себе рећи: "Нису били овакви као ја"). Теже је часно ући у Традицију. И рећи: историја Цркве то је моја историја. Њена светост то је моја светост. Али, и њени историјски греси су моји, а не "њихови". "Курајев, поред тога, истиче да Честертон није писао апологије најпроблематичнијих догмата римокатолицизма какав је, рецимо, онај о незаблудивости римског папе по питањима вере. Јер, "ортодоксија" Честертона није катихетичка, него је, по руском теологу, реч о "заштити система, јерархије вредности". Зашто? Зато што су "вредности без јерархије пут сопственог укуса (то јест, опет зависност од случајних утицаја савремености на самог себе). Али, чак и добре ствари морају да буду доведене у ред. Сунце и месец треба да сијају на разне начине. Иначе ће човек изгубити оријентацију, завртеће му се у глави и пашће. Честертон је жалио што је "свет пун врлина које су сишле са ума". Ствари саме по себи добре, али не и главне, собом заслепљују и затамњују све остало. Честертон узима оружје од непријатеља Цркве: "Ви сте логични - и ја ћу вас стално призивати логици. Ви сте иронични - и ја ћу бити ироничан. Ви сте за човека - и ја сам за њега. Само, Христос је за човека умро, а ви за свој пролазни хуманизам добијате хонораре". Честертон је препоручивао људима да се не плаше да буду у мањини, али ни у већини, вели Курајев. Јер, дух кривоверја човека каткад убеђује да не сме да остаје у мањини, а каткад му вели: "Ти си довољно мудар и самосвојан. Зашто би био са тим простацима? " Честертон је своју веру нашао на земљи коју, како каже Курајев, почињеш да цениш тек кад стане да ти измиче испод ногу. Љубећи Отаџбину, он је приметио да све што је у њој вредно потиче из Палестине, из времена Христа и Апостола Његових. И зато је кренуо за Христом, пехар с Чијом је крвљу, по предању, Јосиф из Ариматеје донео у Енглеску као вечни Граал. "САВРЕМЕНИ УМ ЈЕ КАО ВРАТА БЕЗ КУЋЕ: ОГРОМНА КАПИЈА КА НИШТАВИЛУ" По Честертону, ум се искварио зато што се одрекао идеја доброг и лошег, умисливши да је слобода у кршењу правила, што је у супротности са предањем које каже да су правила прави пут: "Ми заиста не можемо да докажемо да су правила исправна, осим можда ако видимо последице живљења без њих. На пример, Десет заповести. Кроз историју, људима свакако није полазило за руком да живе у складу с њима. Али, у данашње време, људи катастрофално не успевају да живе без њих, јер је слобода могућа само ако се успоставе и успоштују извесна правила. Ако кршимо велике законе, не стичемо слободу. Не добијамо чак ни анархију. Добијамо само мале законе /... / Наша потреба за правилима не проистиче из маленкости нашег разума, него од величине задатка који нам је постављен. Дисциплина није потребна кад су у питању ствари споре и безбедне; она је неопходна за ствари брзе и опасне /... / Постоји двадесет начина да се критикује битка, али само један начин да се она добије. Обичан човек не поштује правила зато што је глуп и не види да постоји алтернатива; он их поштује јер осећа, мада то не може да изрази, да је то једини начин да се брзо и разумно људска делатност оствари". ЗНАТИ ЗА ШТА СЕ БОРИШ Честертон, наравно, није био никакав површни весељак. Он је знао у каквом свету живи и за шта се бори (а и против чега се бори). Једном је записао: "Схватам да настојимо да се боримо против целог света, да преокренемо ток времена у коме живимо, да се одупремо свему што изгледа несавладиво". Али, како је говорио Сирано де Бержерак, узалудна борба је најслађа. Честертоновим речима: "Једна савршено Божанска ствар, један зрачак раја Божјег на земљи, јесте - борити се у боју који је изгубљен - и не изгубити га" (јер, Христос је већ победио, а Он је наш Војвода. ) Дејл Алквист вели за човека чијем спомен-друштву председава: "Перо му је оружје, али и оруђе, мистрија. Као Неемија, каже он, човек мора имати мач у једној и мистрију у другој руци. Мач је разум и користи се за одбрану; мистрија је уобразиља и користи се за градњу, за саздавање прекрасног. Посао је тежак, али ваљан. Он је свагдашњи, као вођење дневника". По Алквисту, Честертоново стваралаштво било је утемељено на дивљењу Богу и делима Божијим, правом детињем осећању сачуваном целог живота. Он каже: "Нема извињења за досађивање. Свет је преплављен са више него довољно лепота и удивљења и тајни - толико да се њима може испунити више живота. Увек има још књига да се прочита и, запањујуће пуно, књига које тек треба написати. Има још проблема које треба решити, и још решења које треба прославити. И безброј игара које треба одиграти. Па ипак, модерни свет се досађује. Савремена уметност је одраз досаде. Као и људи који је штите. Не пише се више велика књижевност. Чак, иако је има, нико је не чита. На друштвеном фронту, само неколико усамљених гласова боре се против истинских неправди, док остали окрећу главу. Изнајмљујемо професионалце да се играју уместо нас, а ми само посматрамо. Наша забава је све гласнија, све бљештавија и све бизарнија, очајнички покушавајући да нам привуче пажњу". Зато су, по Алквисту, у нашем свету све више присутни они који мисле "да је забава увек негде другде, а никад овде". ДИВЉЕЊЕ БОГУ И СВЕТУ Честертон је, са своје стране, говорио да се можемо попети на небеса и открити безбројне звезде, а да не откријемо звезду на којој живимо. Као дете, он се дивио "влажности воде, ватрености ватре, челичности челика, непојамној блатњавости блата". Говорио је: "Сав циљ истинске уметности, истинске романсе - и, надасве, истинске религије - јесте да спасу људе од губљења смерности и благодарности која је захвална за светлост дана и хлеб свагдашњи; да их избави од доживљавања свакидашњег живота као досадног и домаћег живљења као ограничавајућег, да их науче да у сунчевој светлости осете песму Аполона и у хлебу - епску песму плуга. Оно што нам сада треба је најснажнија уобразиља. Мислим на снагу да своју уобразиљу окренемо ка унутарју, ка стварима које већ поседујемо, и да их оживимо. То не значи да стекнемо нова искуства, која ће брзо постати стара искуства. То значи да, заиста, научимо како да искусимо своја искуства. Да научимо како да уживамо у својим уживањима". Све је пуно значења: "Немогуће је за нешто да не значи ништа, вели Честертон; јер, где је ништа, ту је сатана. Зато задатак имагинације није да необично чини обичним, него да "чињенице претвара у чуда". А то је немогуће без благодарности. Дејл Алквист вели: "Наш први чин свакога дана треба да буде благодарење. Треба да почнемо од захвалности за то што смо створени. Живот треба да схватамо као усхит, милост, невероватну повластицу. Па ипак, најтежи од свих задатака на земљи је да се вратимо натраг и да се дивимо једноставним стварима које смо почели да игноришемо. Из неког чудног разлога најнепопуларније од свих учења је оно учење које обични живот сматра Божанским. Мада славимо демократију, испада да се људи ничега више не плаше него кад им се каже да су сви цареви. Прилично необично, али Хришћанство је најтежа од свих благовести: људи доживе шок кад чују да су сви синови Божији. Али, то јесте Блага Вест, и ове благе вести перо Г. К. Честертона непрестано је ширило". Једно од највећих чуда достојних да му се дивимо је чудо рођеног детета. Са бебом улази у свет читав нови свет: једно биће све види, чује и осећа на потпуно нов, самосвојан начин. Пред њим су нове звезде, нова трава, нова мора - све као да је тек сада саздано. Честертон је говорио: "Учен човек који бебу не доживљава као чудо ништа неће сматрати чудом. Он неће имати ниједан логичан разлог да филмску диву сматра чудом. Филмска дива је само оно што се деси беби кад беба крене погрешним путем". Људи уопште не примећују срећу у којој живе: "Суштина приче о сатани лежи у томе што се сатана није побунио против чињенице да је у паклу, него против тога што је на небесима. Што се Адама тиче, он је био незадовољан условима живота - али не на земљи него у рају на земљи", вели Честертон. Гордост је зато највећи непријатељ среће човекове, јер му убија смех, дивљење, витештво и енергију; смирење, са своје стране, обнавља и земљу и звезде. Смирење нас ућуткава и ми, у тој тишини, чујемо Бога. Прво што чини страх Божји је ућуткавање човека. Кад се Јову јавио Бог, он је ставио руку на уста, да не говори (Јов. 40, 4). Због тога је Честертон говорио да је најузвишенија форма мишљења - захваљивање. "Благодарност је радост удвостручена дивљењем". Најбољи вид поклона је - изненађење. Зато је божићње јутро тако чудесно - отварамо поклоне који нас изненаде. Но, енглески писац нас подсећа да је најлепши поклон, о коме ни не мислимо, то што имамо обе ноге, и што ходамо њима. Што је човек одраслији, теже се изненађује: "Дете од седам година се одушевљава кад му се каже да је Томи отворио врата и угледао змаја. Али, дете од три године се одушеви кад му се каже да је Томи отворио врата. " ЛОГОС И ЛОГИКА Честертон је био човек који је свим својим бићем веровао у Бога. И то му је давало могућност да поима свет који је у Христу, Логосу Божјем, заволео. Знао је да се истина логички може наћи једино ако је срцем већ откривена, без логике. Говорио је: "Сва тајна мистике је у томе: да човек може да разуме све уз помоћ онога што је надразумно /... / Мистичар дозвољава једној ствари да буде загонетна, а све остале су му прозирно јасне". Хришћанин је велики зато што зна Коме служи. А служи Распетоме и Васкрсломе, да би и сам васкрсао после свих животних распећа. На застави Честертоновог живота и дела могло би да стоји оно што је он сам записао у "Вечном човеку": "Богопоклоник никад не осећа да је виши него у тренутку у коме се клања". Да закључимо речима Дејла Алквиста: "Г. К. Честертон је своју списатељску каријеру почео бранећи веру од атеизма и ангостицизма свог доба. Тврдио је да нас сумња никуда не води, да нас религија чини радоснима због ствари које су битне, док нас нова философија растужује због небитних ствари. Ускоро ће бранити не само религију као такву, него Хришћанство као супротно свакој религији и - безрелигиозности. Тврдио је да је Символ вере био извор највећег здравља у историји света. Друге религије не само да не нуде снагу и утеху и смисао попут Хришћанства; оне не нуде огњену радост Христову". А то је радост оног "Радујте се!" којим је Христос поздравио Мироносице, а с њима и све нас, људе Његове, од Адама до Страшног суда, и кроза сву вечност. Јер, Царству радости неће бити краја. Владимир Димитријевић Писци хришћанске Европе Наслов: Клуб уврнутих заната Издавач: Бернар Страна: 137 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 21 cm Година издања: 2013 ИСБН: 978-86-87993-59-4

О аутору ГИЛБЕРТ К. ЧЕСТЕРТОН - ЕНГЛЕСКИ ЗАТОЧНИК ПРЕСЛАВНОГ ЧУДА ЖИВОТНИ ПУТ Гилберт Кит Честертон родио се 1874. у Лондону, као син Едварда Честертона и његове супруге Мари Лујзе, која је била шкотско - француског порекла. Отац му је био агент осигуравајућег друштва, а мајка - домаћица, скромна и честита жена која је својим животним ставом веома утицала на Гилберта. Дечак је био паметан, али прилично лењ. Кажу да му је учитељ, зато што све до осме године није успевао да научи да чита, рекао: "Кад бисмо отворили твоју главу, у њој не бисмо нашли мозак, него хрпу масти". Завршио је 1892. школу Светог Павла, а затим похађао Слајд школу уметности и студирао енглеску књижевност на Лондонском универзитету. Године 1893. упао је у духовну кризу, па је почео да се занима за спиритизам и окултизам, против којих ће се, касније, страствено борити. Осам година касније, о свом трошку објавиће збирку "Дивљи витез и друге песме". Те исте године ће се и оженити, супругом скромног мираза и велике духовитости, која се целог живота о њему старала као о малом детету. Звала се Франсис. Био је забораван од најранијих дана, па је једном, не знајући зашто се обрео на месту на коме је, из поште жени послао телеграм: "Налазим се на пијаци Харбур. Где треба да будем? " Жена му је узвратила телеграмом: "Код куће", и он се вратио кући. Радослав Петковић, који је преводио Честертона на србски ("Човек који је био Четвртак" и избор из "Тајни оца Брауна" ) с тим у вези бележи: "Прича се да је његова жена, у жељи да му како - тако очува изглед уредног човека, креирала посебну врсту одеће по којој је био чувен: пелерину која се није морала закопчавати, шешир са меким ободом који се није морао четкати. Принуђен на неке компликованије послове као што је плаћање таксија, Честертон би проблем решио понудивши таксисти да се сам послужи из његових џепова. Своју неспособност да стигне на воз пред женом је правдао тврдњом да "не бих могао зарађивати наш свагдашњи хлеб ако бих морао проучавати редове вожње". Та му се литература очигледно чинила компликованијом од Блејкове поезије или Сумма Тхеологиае Томе Аквинског/... /" Своју супругу и свој дом волео је искреном и нежном љубављу средњовековног витеза. Уопште, он је био философ породичног огњишта у најлепшем смислу те речи. Једном је, у емисији на ВВС-у, рекао: "Ако не успемо да човека вратимо уживању у свакодневици, коју наши савременици зову досадним животом, цела наша цивилизација ће се срушити за мање од петнаест година". Присуствујући разарању породице које се спроводило на разне начине (између осталог, тзв. "еманципацијом жене"), Честертон је истицао: "Жени не бих дао више права, већ више привилегија". Управо зато што је жена стуб породице; ако се тај стуб сруши, руши се и друштво. Честертон је био бранитељ обичних људи и њиховог начина живота зато што је веровао да су обични људи вернији истини огњишта од бескореновића, космополитских интелектуалаца, са њиховим утопијским идејама које воде у Нигдину. У свом огледу "У одбрану петпарачке литературе", записао је: "Највећи део човечанства, са својом хрпом јефтиних књига и јефтиних речи, никад нису сумњали и никад неће сумњати да је храброст величанствена, верност племенита, да госте у невољи треба спасавати, и побеђеним непријатељима опраштати. Постоји велики број "култивисаних" особа који сумњају у ове истине свакодневице /... /" Писао је и радио много: иза себе је оставио преко стотину књига. Редовно се оглашавао и у дневној штампи, и у часописима. Полемисао је са либералима, прогресивцима, револуционарима. Био је пријатељ Џорџа Бернарда Шоа, али је и са њим водио расправу - управо због Шоових левичарских ставова. Налазио се на челу друштвеног покрета који се звао дистрибуционизам. Циљ покрета је био одбрана приватне својине (против комунизма), али приватне својине која припада појединцу и његовој породици, а не рокфелерско-ротшилдовским чудовиштима, данас знанима као "мултинационалне компаније". Због његових ставова, пуних истина обичног живота, волели су га и читаоци Американци. Он је симпатисао обичне Американце, али је био веома критичан према њиховој жељи да друге усрећује по свом моделу. Тако је 1931. у "Њујорк Тајмсу" записао: "Ништа није погрешно у вези с Американцима осим њиховог идеала. Реални Американац је сасвим на месту; идеални Американац је - потпуно промашен" . Волео је парадоксалистички метод излагања, и био мајстор за исти. "Парадокс је истина која дуби на глави да би привукла пажњу", говорио је. Многи су ценили његов књижевни стил, али нису подносили његов хришћански конзервативизам. Он сам је то уочио: "Критичари су били пуни комплимената за оно што су звали мојим сјајним парадоксима; све док нису открили да ја стварно мислим оно што кажем. " Године 1922. Честертон је постао римокатолик управо тражећи Свето Предање које је ишчезло из англиканског протестантизма. Говорио је даје римокатолицизам једина вероисповест која се усудила да иде за њим у дубине његове душе. Након конверзије, написао је студије о Фрањи Асишком и Томи Аквинском, које је сматрао духовним витезовима Средњег века (а Средњи век је био управо његово доба, доба идеалне прошлости, о којој Берђајев пише у свом огледу "Однос хришћана према техници": "Оне прошлости која се нама допада није било, прошлост је само саставни део наше садашњости. У самој прошлости била је друга садашњост, и у њој је било зла и ругобе. То значи да се може љубити само оно што је вечно. Зато нема повратка на прошлост и тај повратак не треба желети. Ми хоћемо повратак само на вечну прошлост и то вечно је издвојено нашим преображеним стваралачким актом и ослобођено је таме"). Честертон је био непрестано благодаран Богу за "рођендански поклон рођења". У једној својој песми, он каже: "Дај ми мало времена, / нећу моћи да га ценим ако га добијем превише, / ако отвориш сва врата/ и обдариш ме са тако много дарова, Господе Боже". Умро је 1935. године. Иза себе је, између осталог, оставио романе "Наполеон с Нотинг Хила", "Човек који је био Четвртак", "Кугла и крст"; збирке детективских прича о оцу Брауну; биографије Фрање Асишког и Томе Аквинског; једну историју Енглеске; огледе о Шоу, Блејку, Дикенсу и другим писцима; апологетске есеје сабране у "Правоверје", "Вечног човека", итд. Написао је и аутобиографију. Волео је да се смеје и другима и себи, и био је лишен надмености својствене онима који верују да је свет почео од њих. И данас је читан и омиљен писац широм Запада. ЧЕСТЕРТОН КАО БРАНИЛАЦ ВЕРЕ... За Честертона нисам први пут чуо од руског теолога, протођакона Андреја Курајева, (читао сам "Човека који је био Четвртак" и "Тајне оца Брауна" још у средњој школи), али ми је Курајев дао хришћански контекст Честертонове апологетике, устанка у име Христово у доба антихриста и његових гласноговорника - хулигана маскираних у "научнике" и "прогресивце". Ако ми је својевремено Борхес указао на Честертона као на писца детективских прича, бољих од Поових, Курајев ми је указао на Честертона као хришћанског витеза у одбрани Вере у Господа Распетог и Васкрслог. Руски теолог је своје богословске огледе увек умео да украси духовитим парадоксима-цитатима из дела "апостола здравог разума". (Никад нећу заборавити Честертонову опаску о будизму, коју цитира Курајев: "Хришћанство и будизам су веома слични. Нарочито будизам". Кад год сам је изговорио на неком од својих предавања, осећао сам да вреди више него томови упоредне религиологије. Публика је реаговала тако да јој нису била потребна никаква објашњења. ) У свом огледу о Честерону, Курајев истиче да је енглески писац био римокатолик, и да је то добро. За Руса не би било добро да је римокатолик, јер би то био корак уназад, из пуноте у несавршеност. Али, протестант који је постао римокатолик је нешто друго. Такав пут је исход озбиљне потраге. Честертон је пример поклоника Традиције, човека спремног да брани Богом благословену "обичност". Овај енглески писац у огледу "Упоран у правоверју" јасно каже: "Ја сам обичан и лепо васпитан човек у најсвагдашњијем смислу те речи: потчињавам се обичају и усвајам добро васпитање, верујем у Творца, како ми налаже здрав разум, благодарим Му за овај свет, поштујем предивне дарове - живот и љубав, признајем законе који их обуздавају - витештво и брак, поштујем и друге традиције моје земље и мојих предака. Многи не схватају како ја, замислите само, више ценим свадбу од развода, децу од абортуса. Уметност, по нама, служи ради веће славе Божје. " Андреј Курајев објашњава улогу Традиције. Он указује на вулгарност модернизма, и упозорава: "Савременост за себе каже: кад ти је већ пало у део да се родиш на мом поседу, ти си, човече, моје власништво, зато изволи, гледај на свет исто како ја, Блистава Савременост, гледам. Али, Ортодоксија коју је Честертон тражио - то је компензација за случајност рођења" . Сам енглески писац је то схватао овако: "Традиција проширује подручје права. Она даје право гласа најугњетенијој класи, нашим прецима. Демократа, и то сваки, верује да човек не може бити лишен својих права због такве случајности каква је његово рођење; традиција не дозвољава да човек буде лишен својих права због такве случајности каква је смрт. Демократа захтева да се не занемари савет слуге. Традиција приморава да се слуша савет оца. Не могу да раздвајам демократију и традицију Јер је то идеја Једна и Јединствена. Позовимо покојнике на наше саветовање. Древни Грци су гласали камењем, покојници ће гласати својим надгробним каменовима". Отац Андреј Курајев с пуним правом уочава да "солидарност са традицијом ослобађа од тоталитарних претензија савремености". Зато је Честертонов прелаз у римокатолицизам био жеља уласка у дубљу традицију него што је у његово време то био све више модернистички англикански протестантизам. Док младалачки бунт бира да побегне из Очевог дома, Честертонов бунт зрелог човека имао је за циљ да се у том дому остане. Јер, по Курајеву: "Лако је отићи у протестанте, створити своју конфесију и објавити да није било правих Хришћана у столећима између Христа и тебе. Лако је подилазити антицрквеним критичарима: "Ај, ај, крсташки ратови, ух, ух, прогони јеретика, ах, ах, како су Хришћани били лоши (а за себе рећи: "Нису били овакви као ја"). Теже је часно ући у Традицију. И рећи: историја Цркве то је моја историја. Њена светост то је моја светост. Али, и њени историјски греси су моји, а не "њихови". "Курајев, поред тога, истиче да Честертон није писао апологије најпроблематичнијих догмата римокатолицизма какав је, рецимо, онај о незаблудивости римског папе по питањима вере. Јер, "ортодоксија" Честертона није катихетичка, него је, по руском теологу, реч о "заштити система, јерархије вредности". Зашто? Зато што су "вредности без јерархије пут сопственог укуса (то јест, опет зависност од случајних утицаја савремености на самог себе). Али, чак и добре ствари морају да буду доведене у ред. Сунце и месец треба да сијају на разне начине. Иначе ће човек изгубити оријентацију, завртеће му се у глави и пашће. Честертон је жалио што је "свет пун врлина које су сишле са ума". Ствари саме по себи добре, али не и главне, собом заслепљују и затамњују све остало. Честертон узима оружје од непријатеља Цркве: "Ви сте логични - и ја ћу вас стално призивати логици. Ви сте иронични - и ја ћу бити ироничан. Ви сте за човека - и ја сам за њега. Само, Христос је за човека умро, а ви за свој пролазни хуманизам добијате хонораре". Честертон је препоручивао људима да се не плаше да буду у мањини, али ни у већини, вели Курајев. Јер, дух кривоверја човека каткад убеђује да не сме да остаје у мањини, а каткад му вели: "Ти си довољно мудар и самосвојан. Зашто би био са тим простацима? " Честертон је своју веру нашао на земљи коју, како каже Курајев, почињеш да цениш тек кад стане да ти измиче испод ногу. Љубећи Отаџбину, он је приметио да све што је у њој вредно потиче из Палестине, из времена Христа и Апостола Његових. И зато је кренуо за Христом, пехар с Чијом је крвљу, по предању, Јосиф из Ариматеје донео у Енглеску као вечни Граал. "САВРЕМЕНИ УМ ЈЕ КАО ВРАТА БЕЗ КУЋЕ: ОГРОМНА КАПИЈА КА НИШТАВИЛУ" По Честертону, ум се искварио зато што се одрекао идеја доброг и лошег, умисливши да је слобода у кршењу правила, што је у супротности са предањем које каже да су правила прави пут: "Ми заиста не можемо да докажемо да су правила исправна, осим можда ако видимо последице живљења без њих. На пример, Десет заповести. Кроз историју, људима свакако није полазило за руком да живе у складу с њима. Али, у данашње време, људи катастрофално не успевају да живе без њих, јер је слобода могућа само ако се успоставе и успоштују извесна правила. Ако кршимо велике законе, не стичемо слободу. Не добијамо чак ни анархију. Добијамо само мале законе /... / Наша потреба за правилима не проистиче из маленкости нашег разума, него од величине задатка који нам је постављен. Дисциплина није потребна кад су у питању ствари споре и безбедне; она је неопходна за ствари брзе и опасне /... / Постоји двадесет начина да се критикује битка, али само један начин да се она добије. Обичан човек не поштује правила зато што је глуп и не види да постоји алтернатива; он их поштује јер осећа, мада то не може да изрази, да је то једини начин да се брзо и разумно људска делатност оствари". ЗНАТИ ЗА ШТА СЕ БОРИШ Честертон, наравно, није био никакав површни весељак. Он је знао у каквом свету живи и за шта се бори (а и против чега се бори). Једном је записао: "Схватам да настојимо да се боримо против целог света, да преокренемо ток времена у коме живимо, да се одупремо свему што изгледа несавладиво". Али, како је говорио Сирано де Бержерак, узалудна борба је најслађа. Честертоновим речима: "Једна савршено Божанска ствар, један зрачак раја Божјег на земљи, јесте - борити се у боју који је изгубљен - и не изгубити га" (јер, Христос је већ победио, а Он је наш Војвода. ) Дејл Алквист вели за човека чијем спомен-друштву председава: "Перо му је оружје, али и оруђе, мистрија. Као Неемија, каже он, човек мора имати мач у једној и мистрију у другој руци. Мач је разум и користи се за одбрану; мистрија је уобразиља и користи се за градњу, за саздавање прекрасног. Посао је тежак, али ваљан. Он је свагдашњи, као вођење дневника". По Алквисту, Честертоново стваралаштво било је утемељено на дивљењу Богу и делима Божијим, правом детињем осећању сачуваном целог живота. Он каже: "Нема извињења за досађивање. Свет је преплављен са више него довољно лепота и удивљења и тајни - толико да се њима може испунити више живота. Увек има још књига да се прочита и, запањујуће пуно, књига које тек треба написати. Има још проблема које треба решити, и још решења које треба прославити. И безброј игара које треба одиграти. Па ипак, модерни свет се досађује. Савремена уметност је одраз досаде. Као и људи који је штите. Не пише се више велика књижевност. Чак, иако је има, нико је не чита. На друштвеном фронту, само неколико усамљених гласова боре се против истинских неправди, док остали окрећу главу. Изнајмљујемо професионалце да се играју уместо нас, а ми само посматрамо. Наша забава је све гласнија, све бљештавија и све бизарнија, очајнички покушавајући да нам привуче пажњу". Зато су, по Алквисту, у нашем свету све више присутни они који мисле "да је забава увек негде другде, а никад овде". ДИВЉЕЊЕ БОГУ И СВЕТУ Честертон је, са своје стране, говорио да се можемо попети на небеса и открити безбројне звезде, а да не откријемо звезду на којој живимо. Као дете, он се дивио "влажности воде, ватрености ватре, челичности челика, непојамној блатњавости блата". Говорио је: "Сав циљ истинске уметности, истинске романсе - и, надасве, истинске религије - јесте да спасу људе од губљења смерности и благодарности која је захвална за светлост дана и хлеб свагдашњи; да их избави од доживљавања свакидашњег живота као досадног и домаћег живљења као ограничавајућег, да их науче да у сунчевој светлости осете песму Аполона и у хлебу - епску песму плуга. Оно што нам сада треба је најснажнија уобразиља. Мислим на снагу да своју уобразиљу окренемо ка унутарју, ка стварима које већ поседујемо, и да их оживимо. То не значи да стекнемо нова искуства, која ће брзо постати стара искуства. То значи да, заиста, научимо како да искусимо своја искуства. Да научимо како да уживамо у својим уживањима". Све је пуно значења: "Немогуће је за нешто да не значи ништа, вели Честертон; јер, где је ништа, ту је сатана. Зато задатак имагинације није да необично чини обичним, него да "чињенице претвара у чуда". А то је немогуће без благодарности. Дејл Алквист вели: "Наш први чин свакога дана треба да буде благодарење. Треба да почнемо од захвалности за то што смо створени. Живот треба да схватамо као усхит, милост, невероватну повластицу. Па ипак, најтежи од свих задатака на земљи је да се вратимо натраг и да се дивимо једноставним стварима које смо почели да игноришемо. Из неког чудног разлога најнепопуларније од свих учења је оно учење које обични живот сматра Божанским. Мада славимо демократију, испада да се људи ничега више не плаше него кад им се каже да су сви цареви. Прилично необично, али Хришћанство је најтежа од свих благовести: људи доживе шок кад чују да су сви синови Божији. Али, то јесте Блага Вест, и ове благе вести перо Г. К. Честертона непрестано је ширило". Једно од највећих чуда достојних да му се дивимо је чудо рођеног детета. Са бебом улази у свет читав нови свет: једно биће све види, чује и осећа на потпуно нов, самосвојан начин. Пред њим су нове звезде, нова трава, нова мора - све као да је тек сада саздано. Честертон је говорио: "Учен човек који бебу не доживљава као чудо ништа неће сматрати чудом. Он неће имати ниједан логичан разлог да филмску диву сматра чудом. Филмска дива је само оно што се деси беби кад беба крене погрешним путем". Људи уопште не примећују срећу у којој живе: "Суштина приче о сатани лежи у томе што се сатана није побунио против чињенице да је у паклу, него против тога што је на небесима. Што се Адама тиче, он је био незадовољан условима живота - али не на земљи него у рају на земљи", вели Честертон. Гордост је зато највећи непријатељ среће човекове, јер му убија смех, дивљење, витештво и енергију; смирење, са своје стране, обнавља и земљу и звезде. Смирење нас ућуткава и ми, у тој тишини, чујемо Бога. Прво што чини страх Божји је ућуткавање човека. Кад се Јову јавио Бог, он је ставио руку на уста, да не говори (Јов. 40, 4). Због тога је Честертон говорио да је најузвишенија форма мишљења - захваљивање. "Благодарност је радост удвостручена дивљењем". Најбољи вид поклона је - изненађење. Зато је божићње јутро тако чудесно - отварамо поклоне који нас изненаде. Но, енглески писац нас подсећа да је најлепши поклон, о коме ни не мислимо, то што имамо обе ноге, и што ходамо њима. Што је човек одраслији, теже се изненађује: "Дете од седам година се одушевљава кад му се каже да је Томи отворио врата и угледао змаја. Али, дете од три године се одушеви кад му се каже да је Томи отворио врата. " ЛОГОС И ЛОГИКА Честертон је био човек који је свим својим бићем веровао у Бога. И то му је давало могућност да поима свет који је у Христу, Логосу Божјем, заволео. Знао је да се истина логички може наћи једино ако је срцем већ откривена, без логике. Говорио је: "Сва тајна мистике је у томе: да човек може да разуме све уз помоћ онога што је надразумно /... / Мистичар дозвољава једној ствари да буде загонетна, а све остале су му прозирно јасне". Хришћанин је велики зато што зна Коме служи. А служи Распетоме и Васкрсломе, да би и сам васкрсао после свих животних распећа. На застави Честертоновог живота и дела могло би да стоји оно што је он сам записао у "Вечном човеку": "Богопоклоник никад не осећа да је виши него у тренутку у коме се клања". Да закључимо речима Дејла Алквиста: "Г. К. Честертон је своју списатељску каријеру почео бранећи веру од атеизма и ангостицизма свог доба. Тврдио је да нас сумња никуда не води, да нас религија чини радоснима због ствари које су битне, док нас нова философија растужује због небитних ствари. Ускоро ће бранити не само религију као такву, него Хришћанство као супротно свакој религији и - безрелигиозности. Тврдио је да је Символ вере био извор највећег здравља у историји света. Друге религије не само да не нуде снагу и утеху и смисао попут Хришћанства; оне не нуде огњену радост Христову". А то је радост оног "Радујте се!" којим је Христос поздравио Мироносице, а с њима и све нас, људе Његове, од Адама до Страшног суда, и кроза сву вечност. Јер, Царству радости неће бити краја. Владимир Димитријевић Писци хришћанске Европе Наслов: Клуб уврнутих заната Издавач: Бернар Страна: 137 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 21 cm Година издања: 2013 ИСБН: 978-86-87993-59-4

Џонатан Свифт: ГУЛИВЕРОВА ПУТОВАЊА Издавач: ДРЖАВНИ ИЗДАВАЧКИ ЗАВОД ЈУГОСЛАВИЈЕ, Београд, 1946.год. Меки повез, 319 страна, ћирилица Превео с енглеског др. Сретен Марић Очувано као на фотографијама (доња и десна ивица листова није опсечена, мали потпис на предлисту...). `Гуливерова путовања (1726, измењено издање 1735), је роман Џонатана Свифта који је уједно сатира и пародија путописних прича. То је Свифтово најпознатије дело, убраја се у класике енглеске, али и светске књижевности. Пун назив романа је Путовања у неколико далеких светских земаља, у четири дела. Лемјуел Гуливер, првобитно хирург а затим капетан неколико бродова. Овај роман је стекао огромну популарност непосредно после објављивања и од тада није престајао да се штампа. Џон Геј је у писму Свифту 1726. године написао `ово је универзална књига, од политичке канцеларије до обданишта`. Гуливерова путовања су парадигма енглеске сатиричне књижевности. Све време се врши поређење земаља у које Гуливер доспева са европским светом тог времена. Елементи утопије и дистопије се дистрибуирају различито, некад на страни Енглеске, некад на страни других земаља. На плану упоређивања култура конституише се сатира: критички однос према одређеним вредностима поретка и друштва и успостављају се матрице утопијског и дистопијског поретка. Кратак садржај Наратор нам на самом почетку представља роман као обичну путописну књигу уз поднаслов Путовања у неколико далеких светских земаља, у четири дела., чији је једини аутор Лемјуел Гуливер, првобитно хирург а затим капетан неколико бродова. Различита издања садрже различите верзије увода. Постоји измишљени редактор, Р. Симпсон, који нас упућује у дело. Наиме, њему је Гуливер дао овај рукопис, те га је Симпсон приредио и издао. Ту се критикује роман, каже се да је превише прост, да аутор описује догађаје који су занимљиви. Он врши апологију истинитости текста, и на томе ће се инсистирати кроз читаво дело. На тај начин се схвата релативистичка перспектива, перспектива која делује уверљиво. Прва редакција читаоцу јесте да је текст фантастичан и стога је неопходан предговор због могућих оптужби на рачун неистинитости и ускраћивања димензије која може да образује, а не само да забави. Први део: Путовање у Лилипут (4. мај 1699. - 13. април 1702.) На почетку романа је експозициони одломак где сам Гуливер прича о свом животу. Представља се као лекар који ужива у путовањима и тако започиње своје прво путовање. На свом првом путовању, Гуливер доживљава бродолом, после кога се буди на обали као заробљеник људи дванаест пута мањих од стандардне људске величине. Они су становници граничних земаља - Лилипута и Блефуска. Након што је дао потврду свог лепог понашања, Гуливер добија `боравишну дозволу` у Лилипуту и постаје омиљен у крају. Затим се описује краљева палата, што је могућа сатира самог краља Џорџа I, тадашњег краља Велике Британије. Подробно се описује царева личност и одело, забаве на двору, престоница Лилипута - Миленда. Научници уче Гуливера свом језику. Помаже Лилипутанцима да поразе становнике Блефуска (крађом њихове флоте), због чега добија високу почасну титулу. На крају бива обавештен да се против њега кује завера, и уплашен близином смртне пресуде, Гуливер бежи у Блефуску, па у Енглеску. Прва књига, Путовање у Лилипут, сродна је другој јер поседује квантитативно онеобичавање. Он се међу малим људима суочава са страхом и неверицом. Прва импресија на коју наилазимо јесте с једне стране комика, а с друге евидентно онеобичавање Гуливерове величине и сићушњавање света у коме се нашао. Тема сатире овде нису пошалице везане за величину, већ само уређење друшва. Компарација између земље из које долази и земље у коју је дошао успоставља једнакост механизама рода друштва. Гуливер у Лилипуту функционише као нека мисаона машина која врши одбрану свог друштва. Оно што је овде физички мало представља истовремено и ограничено, сведено. Мета сатире је ограниченост као таква. `...Али је природа прилагодила очи Лилипутанаца свему што им треба; они виде врло разговетно, али не на великом одстојању.`... Други део: Путовање у Бробдингнаг (20. јун 1702- 3. јун 1706.) Бробдингнаг је земља џинова. Овде има више елемената чисте комике у односу на прву књигу. Комичне ситуације ствара диспропорција, те опет имамо квантитативно онеобичавање. У Лилипуту је био џин међу патуљцима (1:12), сада је патуљак међу џиновима (1:10). Отвара се нова тема, тема релативизма: `У овом страшном узбуђењу нисам могао да не помислим на Лилипут, чији су становници гледали у мене као у највеће чудо које се икад на свету појавило(...) Размишљао сам какво ће то понижење бити за мене да у овом народу изгледам онако сићушан, као што би један усамљени Лилипутанац изгледао међу нама.` Гуливер почиње да учи, да запажа. Ствари добијају другачији облик зависно од перспективе - `Нема сумње да су филозофи у праву кад говоре да ништа није велико или мало само по себи већ само у неком поређењу.` У самој земљи џинова постоји предање да су некада постојали џинови, што представља парадигму опадања света - човек се све више смањује. Гуливер запажа: `А ко зна да у неком далеком крају света, који још нисмо открили, и ове грдосије би изгледале сићушно...` Гуливерова прича о Бробдингангу има елементе утопије. Њихово устројство успоставља скалу вредности која почива на умерености и производњи. Краљ слуша Гуливера са гнушањем када прича о бомбама и ратовима, и уопште о историји која је пуна размирица и сличних непотребних ствари. Краљ закључује: `Из свега што си ми рекао на види се да је потребна једна врлина да човек код вас дође на ма који положај, а још мање да се тамо добија племство због врлине, да се свештеници унапређују због побожности и учености, војници због подвига и храбрости, судије због поштења (...) Већина ваших урођеника је најпоганија гамад којој је природа икад допустила да гмиже по Земљи.` Гуливер на краљеву опаску гледа као на последицу ограничености, умне скучености, уз чуђење како један краљ кога сви обожавају, који је препун врлина `пропушта пружену му прилику да постане неограничен господар живота, слободе и имовине свога народа` (ужасава се предлога да направе бомбу). Након напуштања ове земље, тешко се привикава на људе блиске му по величини. На морнаре гледа као на кепеце и делују му `ништавни у поређењу са претходним грдосијама.` У Лондону се плашио да не згази некога, те је довикивао људима да му се склоне са пута и закључује: `Ово помињем само као пример велике моћи навике и предрасуда.` Трећи део: Путовање у Лапуту, Балнибарбију, Лугнаг и Глубдубриб (5. август 1706. - 16. априла 1710.) Ова књига обухвата разна предања (резервоар разних сатира). Државне институције су овде најмање исмеване, али се генерално може схватити као апендикс. Лапута (Лебдеће острво) је земља чији становници лебде. Они пуно размишљају; рефлексије су јако честе. Наилазимо на хиперболизацију умности. Код становника Лапуте, математика је тип најопштијег размишљања. Они су непрестано забринути и очекују катастрофу космичких размера. Опис њиховог изгледа је кратак и довољно сугестиван. `Главе су им биле нагнуте или у десно или у лево, једно им око окренуто унутра, друго гледаправо према зениту.` Њихова храна је у облику геометријских фигура; становници могу да чују музику сфера; када желе да уделе комплимент, они описују одређену особу ромбовима, круговима; презиру примењену геометрију. Познају једино математику и музику, у осталом су `смотани и тупави`. Балнибарбија је земља у којој се примењују идеје настале у Лапути. Гуливер посећује њихову Академију која је у основи пародија академских пројеката, научника који се баве практичним стварима на изврнут начин. Ту покушавају да од краставца добију сунчеву светлост; да од измета направе првобитну храну, да претворе лед у барут, да зидање куће почну од крова ка темељу, да унапреде језик избацивањем свих речи и сл. Глубдубдриб је острво волшебника и чаробњака, који кореспондирају са мртвима. Мртви су им ништа више него слуге, а Гуливеру омогућују увид у историју и истину о неким догађајима који су другачије представљени. Ту Гуливер мења своје конзервативно мишљење: `Како сам ниско мишљење имао о људској мудрости и поштењу, кад сам тачно сазнао које су биле побуде и поводи за велике потхвате и револуције у оном свету, и каквим бедним случајностима они захваљују за свој успех.` Лугнаг - у Лугнагу среће бесмртна бића - струлдбурге, који се ретко рађају, али их има доста. Гуливер прво прича шта би он све радио и како би искористио своју бесмртност што конструктивније. Затим му се предочава оно шта заиста бесмртност значи - не вечна младост, већ вечни живот, који не искључује старост. Напротив, много је заступљенија од младости. Слика старости је доведена до хиперболе). Ти људи се после осамдесете године распадају, постају сенилни и мрзовољни, сити живота, добијају и прегршт нових мана, постају живи лешеви. То је сурова и груба визија човека - тело је стално предмет описа (удружено са прљавштином, нискошћу). Четврти део: Путовање у земљу Хуинхма (7. септембар 1710. - 2. јул 1715.) Земља Хуинхма је заправо земља коња. Коњи су овде представљени као разумна бића, чак и више од тога - они су Савршенство Природе (на њиховом језику - Хуинхми). Насупрот њима стоје људи, Јахуи, потпуно деградирани, неутешна појава која би можда кореспондирала једино са пацовима по љигавости. Ова земља несумњиво представља утопијско устројство. Овде је идеалитет хуманости везан за животиње - коње, људи је не поседују. Гуливер се налази на средини - између Јахуа (сличност по изгледу) и Хуинхма (сличност по разуму). Хуинхми не познају лаж; постоје само `ствари које јесу` и `ствари које нису`. Проблем у комуникацији постоји чак и у тренутку када Гуливер овлада потпуно језиком - Хуинхми, заправо, бивају они који не разумеју Гуливера, јер немају речи за моћ, власт, закон, рат, казну итд. Они су наги, природно несакривени - потпуно су природни јер не компликују ствари природе, они не болују ни од какве болести, умиру од старости. Уз то, не познају никакве телесне нелагодности, немају страх од смрти (схватају је као део тока природе). Долази поново до промене перцепције - Гуливер када је први пут видео коње како се уљудно и разумно понашају, питао се како је то могуће код једне неразумне животиње. Хуинхми се касније чуде Гуливеровом напретку у језику, на њега гледају као `на чудо да једна неразумна животиња показује толика својства разумних створења`. Готово су били убеђени да је један од Јахуа, али нису могли да се начуде откуд тај `привид разума`. Гуливер им подробно прича о Енглеској, и Европи уопште - Један од Хуинхма, његов господар већину ствари прихвата са крајњим неразумевањем: `Језик је за то да један другог разумемо и да се обавестимо о чињеницама; сад, ако неко каже ствар која није, ти циљеви су осујећени, јер се онда заправо не може рећи да сам га разумео, и не само што нисам добио обавештење, него сам стављен у горе стање но што је незнање, јер сам наведен да верујем да је нешто црно кад је бело, кратко кад је дугачко. То су били сви његови појмови о способности лагања које људска створења тако добро разумеју.` На сличан начин реагује и кад чује о узроцима ратова, револуција и сличних непотребних ствари. У њему се први пут јавља `душевни немир` и презире чињеницу да Јахуи тако одвратни ипак не чине такве гнусне ствари какве се чине у Гуливеровој земљи, иако њега сматра за мудријег од обичног Јахуа. Хуинхми немају представу о злу у једном разумном бићу. Питају се како је могуће да разумно биће - који види разлику између добра и зла - ипак изабере зло. Чак немају ни реч за било шта лоше; уколико баш морају да употребе нешто слично - додају суфикс Јаху на неку реч. Писац се у разговору са коњем мења - почиње да схвата савршеност коња наспрам људске несавршености. Ипак, јако несрећан мора да напусти острво јер га тамошње власти сматрају за Јахуа. Враћа се у Енглеску и људе посматра као смрдљиве Јахуе. То је коначна мизантропија и осећај крајње нелагодности према људској врсти. Ми очекујемо да Гуливер на крају свог путовања пронађе себе, но дешава се нешто потпуно другачије - наилазимо на Гуливера усамљеника са неоствареним жељама и немогућношћу да их оствари. Карактеризација Лик Гуливера је јако чврст, он је тај који повезује књиге. Но, он је просечан, он је репрезент обичног Енглеза, репрезент просека, који као да нема карактера. Он нема својстава, нема дубинску димензију. Гуливер никада не говори своје мишљење; он описује опште стање, никада лично. У ретким ситуацијама квалификује извесне вредности. Ми о њему знамо јако мало, не знамо чак ни како изгледа. Он је заправо инструмент читаве приповести. Обликован је и формиран тиме што излази- он није само репрезент Енглеске, већ и њен резултат. То је јунак испраног мозга. Ипак, он се мења кроз целу књигу, развија се као лик. Овде развој није онај у правом смислу - овде је то више спознаја која доводи до других односа и према властитом свету.`

Autor: dr Džozef Marfi Izdavač: Begen comerc Godina izdanja: 2021. Br. str.: 240 Povez: Mek Format: 135mm x 205m, Pismo: Latinica Kako steći beskonačno bogatstvo – dr Džozef Marfi Volim novac, koristim ga mudro, konstruktivno i razborito. Novac neprestano kruži u mom životu. Puštam ga sa radošću, a on mi se vraća uvećan na predivan način. Novac mi teče u lavinama obilja. Koristim ga samo za dobro i zahvalan sam za sve u životu, kao i za bogatstvo svog uma. – dr Džozef Marfi Kako „poželeti sebi bogatstvo“ – i tu želju ostvariti koristeći neverovatni umni zakon beskonačnog uvećanja! Dr Džozef Marfi je napisao više od 30 knjiga. Njegovo najpoznatije delo, Moć podsvesti, koje je prvi put objavljeno 1963. godine, odmah je postalo bestseler. Smatra se jednim od najboljih vodiča za samopomoć koji su ikada napisani. Prodato je u više od milion primeraka, a njegova dela se prodaju i dalje, širom sveta. Iz sadržaja knjige Kako steći beskonačno bogatstvo: Uvod KAKO TI OVA KNJIGA MOŽE DONETI BOGATSTVO Jedan TAJNA ČUDOTVORNE MOĆI BESKONAČNOG BOGATSTVA Najveća tajna na svetu Tvoje pravo da budeš bogat Kako je on otkrio bogatstva svoga uma Kako koristiti bogatstva svoje podsvesti Kako njegova podsvest reaguje Bogatstvo uha koje čuje i srca koje razume Tajna napretka i bogatstva koje je bilo u njemu Kako je trgovac dobio džekpotMolitva za sticanje bogatijeg života Poenta poglavlja Dva KAKO KORISTITI ČUDOTVORNU MOĆ BESKONAČNOG BOGATSTVA Kako je on otkrio bogatstvo u sebi Ona je otkrila bogatstvo u svom kreativnom umu Kako su je njene kreativne misli iscelile Simpatija i saosećanje Davanje beskonačnog bogatstva bolesnoj osobi Ti si vladar svojih misli – nisi njihov sluga Njene misli su bile magnet On je umirio svoje misli i uradio šta je želeo Kako je postao dobar administrator Kako koristiti čudotvornu moć koja te odmah učini bogatim Kako je on otkrio bogatstvo svog uma Bogatstvo puštanja i primanja božje pomoći Budućnost može biti divna za tebe Ona je otkrila bogatstvo naučne molitve Kako misliti bogato Molitva za sticanje vere Poenta poglavlja Tri KAKO BOGATI POSTAJU BOGATIJI – I KAKO IM SE PRIDRUŽITI Ona je spoznala da su njene misli bogatstvo Kako prizvati za­ kon napretka Kako pratiti svoje stanje uma Počni da primenjuješ zakon napretka Kako da koristiš zakon napretka u poslu ili svojoj struci Zašto bogati ljudi dobijaju kuće zabranjene siromašnima Nagrade koje dobijaš kada si upoznat sa zakonom bogatstva Slušaj istinu i nikada nećeš oskudevati Kako da koristiš beskonačni izvor zaliha Svakodnevna molitva za bogatiji život Poenta poglavlja Četiri KAKO DA UTVRDITE SVOJE PRAVO NA BESKONAČNO BOGATSTVO Njen otac ju je spasao Molitva koja je promenila njen život Bogatstvo vere u višu moć Pravi razlog njegovog izlečenja Bogatstvo istinske vere nasuprot slepom verovanju Zašto on nije iskusio beskonačno bogatstvo isceljenja On je doživeo privremeno emotivno ozdravljenje Na putu oporavka Molitva koja je pomogla mom prijatelju koji pati od artritisa Kako se isplati bogatstvo verovanja u svim fazama života Trenutno bogatstvo mentalnog sagledavanja i razumevanja Kako se oslobodio svojih mentalnih i emotivnih problema Bogatstvo opraštanja Razlog svraba i stalnog osipa kože Opraštanje samom sebi donosi mir i oslobađanje Bogatstvo mudrosti i razumevanja Molitva za uspešan napredak Poenta poglavlja Pet KAKO ĆE ČUDOTVORNE MISLI POVEĆATI TVOJE BOGATSTVO Budi prijatelj sa novcem i uvek ćeš ga imati Zašto ona nije imala više novca Ona je o novcu drugačije razmišljala i u skladu sa tim ga je i imala On je mnogo radio, ali nije imao dovoljno novca Ključ uspeha i program disciplinovanja tvojih misli u vezi sa novcem Prodavac je povećao zaradu od $5000 do $25000 za godinu dana Rezultati Molitva za uspešno sticanje bogatstva Poenta poglavlja Šest KAKO DA IZGOVORITE TAČNE REČI KOJE ĆE VAM DONETI NOVAC Kako se obogatila delotvornom molitvom Kako su njene molitve učinile čudo za njene učenike Kako su mu uspešne molitve omogućile da se vrati Kako je to sve funkcionisalo Pusti da beskonačno bogatstvo teče tvojim telom Sigurno bogatstvo − „gledaj i moli se“ Ona je postala izuzetno uspešna zahvaljujući uspešnoj molitvi Spoznajte bogate blagoslove beskonačnosti Bogatstvo uspešne molitvene terapije Kako se osećam posle molitve Koliko često treba da se molim Dušu moju krepi (Ps. 23, 3) Molitva za divnu budućnost Poenta poglavlja Sedam KAKO AKTIVIRATI MENTALNU SPOSOBNOST STICANJA BOGATSTVA Kako su misli o napretku promenile njegov život Efektna molitva za uspeh Njegov promenjen način razmišljanja ga je pretvorio u uspešnu osobu Kako je ona ispisala svoje želje u molitvenom srcu i dobila neverovatne rezultate Njene najdraže želje Kako svakodnevna zdrava i bogata razmišljanja mogu biti korisna Kako je domaćica planirala svoj prosperitet i sreću i dobila rezultate Lepota i obilje su tamo gde si ti Bogatstvo njegovog tajnog plana za postizanje profitabilnog poslovnog dogovora Kako prepoznati bogatstvo beskonačnog Čuda prosperitetnog i zdravog ispisivanje tvojih želja Kako da se ispisane želje ostvare Prava tajna svega Molitva za ispunjenje tvog podsvesnog uma Poenta poglavlja Osam KAKO DA NAPRAVITE I KORISTITE PSIHOLOŠKU MAPU BOGATSTVA Kako joj je njena mapa bogatstva donela bogatstvo i prijateljstvo Njegove misli su ga dovele do pravnog poravnanja Kako meksički vodič koristi svoju maštu i zarađuje dodatni novac On je samo pokrenuo bogatstvo koje je već bilo u njegovoj podsvesti Zakon konstruktivne imaginacije je prevladao njenu obeshrabrenost Kako je glumičina imaginacija prevladala osećaj frustrirajućeg takmičenja Nagrade kada zamišljaš uspeh i bogatstvo Moćna snaga glavne misli Molitva za uspešnu imaginaciju, božija radionica za sva dobra Poenta poglavlja Devet KAKO ZAKON BESKONAČNOSTI POVEĆAVA TVOJE BOGATSTVO Kako je iskoristio zakon uvećanja za veliko bogatstvo Kako je profesor imao korist od zakona uvećanja Kako je povećao bogatstvo samo jednim dolarom Za tebe postoji večna prilika za uvećanje dobra Kako su mu njegove misli donele napredak Zašto on nije imao koristi od zakona napretka Kako je promenio svoje pogrešno razmišljanje Značaj misli: Čaša se moja preliva (Ps. 23) Molitva za tvoj posao ili poslovni uspeh Poenta poglavlja Deset KAKO DA OTVORITE VRATA AUTOMATSKOM BOGATSTVU I UŠETATE U ŽIVOT LUKSUZA Kako je mlada žena otvorila vrata bogatstva Kako je ona privukla novac Kako je čovek pronašao put do prave suštine Kako je put u Japan postao stvarnost Fizičari kažu da je čestica put do potrebnog novca Kako da pomognete drugima da steknu bogatstvo, pravo mesto i priznanja Njegov stav je zatvorio vrata njegovom bogatstvu Molitva koja otvara vrata pravim delima Poenta poglavlja Jedanaest KAKO DA IZABEREŠ SVOJE CILJEVE BOGATSTVA I DA GA ODMAH DOBIJEŠ Moć izbora Kako mu je sposobnost izbora promenila život Bogatstvo pravog izbora za svakoga Izaberi bogatstvo Božanstva koje je u tebi Šta se dešava kada ne izabereš? Beskonačna moć podržava tvoje izbore Njena hrabrost da izabere promenila je i obogatila njen život Molitva za otvaranje tvog računa u banci prosperiteta Poenta poglavlja Dvanaest KAKO DA ČUJEŠ NEŽNE, NEVIDLJIVE GLASOVE KOJI TE VODE DO BOGATSTVA Bilo joj je drago što je slušala taj unutrašnji glas Kako da pratiš i prepoznaš glas intuicije Kako ti razvijanje intuicije donosi bogatstvo Beskonačno bogatstvo intuicije mu je spasilo život Intuicija i šta ona znači Stalno je imala osećaj da ne treba da prihvati to radno mesto Bogatstvo jasnoće Slušanje intuicije joj je spasilo život Bankar je otkrio bogatstvo intuicije Najdivnije iskustvo Izuzetan susret u Londonu Molitva za bogatstvo tišine Poenta poglavlja Trinaest KAKO TE SNOVI O NOVCU MOGU UČINITI BOGATIM – TAJNA PSIHOLOŠKE OSMOZE Kako je učitelj usadio bogatstvo samopouzdanja svojim dečacima Pravo značenje samopouzdanja Kako je razvio samopouzdanje i postao bogat i uspešan Pruži sebi uspeh i bogatstvo beskonačnog Bogatstvo praktične vere koje daje rezultate Udovica je otkrila bogatstvo samopouzdanja Prodavac je otkrio bogatstvo samopouzdanja Molitva za bogatstvo vere Poenta poglavlja Četrnaest KAKO KORISTITI NEVEROVATAN ZAKON KOJI OTKRIVA SVE TAJNE NOVCA Kako je jedan glumac dokazao bogatstvo ljubavi On je vežbao sledeću formulu pobede Bogatstvo ljubavi je spasilo njegov život Otkrio je bogatstvo zakona ljubavi Bogatstvo ljubavi nikada ne izneveri Beskonačno bogatstvo ljubavi je isceliteljski melem Bogatstvo voljenja svoje supruge, supruga i dece na pravi način Ona je pronašla isceliteljsku moć ljubavi Bogatstvo ljubavi donosi pravdu u parnici Bogatstvo zaštitničke moći ljubavi Ljubav ujedinjuje i leči Molitva: ljubav i dobrota me unapređuju Poenta poglavlja Petnaest KAKO DA POSTANEŠ MAGNET ZA NOVAC Kako je biznismen prevazišao tenziju i anksioznost zbog svog duga Kako odagnati anksioznost zbog dugova Nauči da se opustiš, kreni i oseti bogatstva oko sebe Kako je sekretarica prevazišla anksioznost i tenziju u kancelariji Kako je student prevazišao strah od toga da će pasti na ispitu Kako je direktor prevazišao zabrinutost zbog poslovnih problema Molitva za suštinu beskonačnog bogatstvu Poenta poglavlja Šesnaest KAKO ODMAH DA POKUPIŠ IZDAŠNU ŽETVU ZLATNIH BLAGOSLOVA Kako da izgradite samopouzdanje Kako je samopouzdanje donelo jednom mladiću bogatstvo Njegovo samopouzdanje je rešilo njegov nedostatak novca Razvijanje samopouzdanja pre sna Bogatstvo nove samoprocene Bogatstvo samopouzdanja ju je oslobodilo osećanja inferiornosti Blagodeti upotrebe bogatstva pohvale Žena je spoznala bogatstvo poverenja u svog muža Molitva za izgradnju samopouzdanja Poenta poglavlja Sedamnaest KAKO DA PRIZOVETE ISCELITELJSKU MOĆ DA VAM DONESE POTREBNO BOGATSTVO Kako je majka primenila bogatstvo isceljenja Kako primeniti isceliteljsku moć slobode Kako je biznismen otkrio bogatstvo predaje Kako je medicinska sestra dobila četvrtinu miliona dolara uz pomoć bogatstva isceliteljskog prisustva Kako je mladi direktor dobio unapređenje Kako je bogatstvo isceljenja pomoglo svima u kancelariji Kako su roditelji pronašli bogatstvo puštanja svoje ćerke u novi normalan život Molitva za sticanje isceliteljskog principa Poenta poglavlja Osamnaest KAKO DA KORISTITE MAGIJU UMA ZA PRILIV BOGATSTVA Kako je bogataš koristio ove istine Biznismen je otkrio bogatstvo tihog uma Kako „dobiti odgovore“ Kako je jedna žena dobila fantastične odgovore svog tihog uma koji se tiču njenog mogućeg braka Kako je tihi um rešio destruktivnu kritiku Bogatstvo tihog uma pospešuje san hroničnog nespavača Kako je napeti i anksiozni direktor otkrio bogatstvo isceljenja u Bibliji Biznismen je otkrio tajne povećane prodaje u bogatstvu tihog uma Kako je bogatstvo tihog uma iscelilo nervni slom Jednostavno rešenje Student je otkrio bogatstvo tihog uma Molitva za bogatstvo tihog uma Poenta poglavlja Devetnaest KAKO DA POČNETE DA ŽIVITE KAO KRALJ PREKO NOĆI Kako je jedna žena pronašla $45.000 koje je mislila da je izgubilaSkrivena bogatstva otkrivena molitvom Prihvatite bogatstvo i sreću sad Zahtevaj sada svoje duhovno, mentalno i materijalno bogatstvo Planiraj sada bogatu budućnost Čuvaj se dva lopova koji te potkradaju Služavka pravi velike planove i dobija šta želi Kako steći unapređenje i značajno povećanje plate Kako je udovica otkrila bogatstvo skriveno u svom umu Kako je on obezbedio bogatstvo i unapređenje Molitva za čudotvorne moćne korake bogatog življenja i finansijskog uspeha Poenta poglavlja Dvadeset ŽIVOTNI PLAN ZA BESKONAČNO BOGATSTVO Tihi um Za mentalnu ravnotežu Za mir i harmoniju u svakodnevnom životu Za kontrolisanje emocija Za prevazilaženje svih strahova Za prevazilaženje iritacije u svakoj situaciji Za pronalaženje vedrine u svakoj situaciji Za postizanje uravnoteženog uma za mudre i inteligentne odluke Za postizanje pobede nad svim preprekama do bogatijeg života O DR DŽOZEFU MARFIJU

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ho Ši Min (vij. Hồ Chí Minh, izgovor: hô̤ tɕǐmɪŋ O ovoj zvučnoj datoteci poslušaj (pomoć·info)) rođen kao Nguyễn Sinh Cung i takođe poznat kao Nguyễn Ái Quốc (19. maj 1890—2. septembar 1969) bio je predsednik Demokratske Republike Vijetnam od njenog proglašenja 1945, jedan od osnivača Komunističke partije Indokine 1930. Tokom Drugog svetskog rata bio je vođa gerilaca u borbi protiv Japana, a potom jedan od lidera otpora protiv kolonijalnih trupa Francuske u Indokini (1946 — 1954). Mladost Zvanično je rođen 19. maja 1890. godine u selu Kim Ljen u Anamu, pokrajina Nge An, kao Ngujen Sin Kung (u prevodu: Ngujen koji će biti pobednik). No, u pariskim i moskovskim arhivima može se pronaći šest potpuno različitih datuma njegova rođenja u rasponu od 1890. do 1904. godine. Ngujen Van Tan pohađao je francusku srednju školu i nije mogao razumeti kako zemlja koja je proklamovala geslo „Sloboda, jednakost, bratstvo“ može u sužanjstvu držati Indokinu. U školi koju je pohađao učili su ga da Francuska uvodi tehnička dostignuća u Indokini za njen boljitak. Ali je Ngujen tvrdio kako od toga imaju koristi samo Francuzi, a javno je govorio kako je Vijetnam u poslednjih 2000 godina konstantno bio okupiran i da Francuzi nisu ništa bolji od drugih okupacionih sila. Iz škole je izbačen 1914. godine kada je uhvaćen s kopijom zabranjenih dokumenata. Kada je izbačen krenuo je u potragu za poslom i našao ga u selu Pan-Tijet, u susednoj Kini, kao seoski učitelj. Izbivanje iz Vijetnama Ho Ši Min kao mladi delegat indokineske delegacije za vreme Francuskog kongresa komunista 1921. u Marselju Nakon što je u Kini s vlasti zbačena dinastija Manču vratio se u Vijetnam, tačnije Sajgon gde je radio kao kuvar. Godine 1912. našao je posao na jednom francuskom brodu na kojem je radio dve godine obilazeći skoro sve poznatije svetske luke (Boston, Port Said, Marselj, Rio de Žaneiro, Šangaj) da bi se privremeno skrasio u Londonu zaposlivši se, opet kao kuvar, u Karlton hotelu.[1] Posle Londona preselio se u Pariz (1919) gde je uzeo ime Ngujen Aj Kok (Ngujen rodoljub). Tu je ostao do 1923. godine. Istovremeno je postao aktivan u socijalističkom pokretu. No, u decembru 1920. jedna frakcija, kojoj je pripadao i on, odvojila se od Socijalističke partije i osnovala Komunističku partiju Francuske. Godinu dana kasnije utemeljio je grupu Le Parija. Cilj grupe bio je suzbijanje francuskog kolonijalizma u Indokini, zbog čega ga je pratila policija. Na dojavu o policijskoj prismotri poslao je policiji svoj dnevni raspored kretanja. Dve godine kasnije (1923) otišao je u Moskvu na Peti kongres Kominterne gde je kritikovao drugove, francuske komuniste, zbog preblagog protivljenja francuskom kolonijalizmu. Revolucionarni rad Već godinu dana kasnije (1924) otputovao je u grad Guangdžou (pokrajina Kanton u južnoj Kini) koji su kontrolisali kineski komunisti. Tu je učio vijetnamske izbeglice revolucionarnim tehnikama, ali su 1927. kineski nacionalisti osvojili vlast u Guangdžouu i Ngjuen se vratio u Sovjetski Savez. Naredne godine otputovao je u Brisel i Pariz te potom u Sijam gde je proveo dve godine kao predstavnik Kominterne u jugoistočnoj Aziji. Potom je 1930. godine predsedao utemeljenju Indokineske komunističke partije (IKP) i predložio program partije koji je usvojen većinom glasova. Kao ciljevi partije u program su uvršteni: zbacivanje francuske vlasti, uspostava nezavisnog Vijetnama pod vlašću narodne vlade, nacionalizacija privrede, agrarna reforma, uvođenje osmočasovnog radnog dana, jednako pravo obrazovanja i poništenje javnih dugova. U međuvremenu, kolaps njujorške berze nagriza Vijetnam. Plate su se smanjile za 50%, nezaposlenost porasla za 33%, a štrajkovi radnika bili sve su češći, dok su seljaci protestirali tražeći reforme. Vlasti se nisu osvrtale na zahteve stanovništva zbog čega je došlo ustanka. Seljaci su preuzeli vlast u nekim područjima, te uz pomoć lokalnih IKP aktivista, proglasili sovjete. U septembru 1930. vlasti su odgovorile na pobunu šaljući Legiju stranaca koja je ugušila ustanak. Vlasti su pohapsile više od 1000 osumnjičenika, od kojih je oko 100 dobilo dugogodišnje zatvorske kazne. Osam, od kojih su neki bili čelni ljudi IKP-a, smaknuti su. Ngujen se sklonio u Hongkong te nastavio svoje delovanje kao predstavnik Kominterne u jugoistočnoj Aziji gde ga je 1931. uhapsila britanska policija. U zatvoru je ostao do 1932. godine kada je pušten na slobodu, te otputovao u Moskvu gde je studirao na Lenjinovom univerzitetu. Drugi svetski rat Avgust je 1939. godine, predvečerje Drugog svetskog rata, Nemačka i Sovjetski Savez su sklopili sporazum o nenapadanju, a francuska vlada je zabranila delovanje Komunističke partije Francuske. Početkom naredne 1940. godine Ngujen Van Čan stigao je u južnu Kinu, obnovio kontakte s IKP-om, i počeo da koristi ime Ho Ši Min (Onaj koji je prosvetljen).[2] Nakon Poljske Nemačka je okupirala Francusku, a čelnici IKP-a zaključili su kako se ukazuje prilika za nezavisnost Vijetnama. Iste godine 22. septembra japanske okupacione trupe ušle su u Vijetnam. Umesto oružanog sukoba francuske vlasti dogovorile su primirje te sklopile sporazum prema kojem im je dopuštenoda nesmetano održe svoju vlast, ali pod nadzorom Japana. U januaru 1941. godine, Ho Ši Min je organizovao Ligu za nezavisnost Vijetnama), kasnije poznatiju pod imenom Vijetmin. Ubrzo je Vijetmin uspostavio svoju vlast na delu Vijetnama uz granicu s Kinom. U avgustu 1942. godine otišao je na sastanak sa zvaničnicima Komunističke partije Kine, ali su ga uhapsile snage kineskih nacionalista i zatvorile do septembra 1943. godine kada su ga oslobodili kineski komunisti,[3] a on se zatim vratio u Vijetnam. Južna Kina ponovo je postala Ho Ši Minovo odredište u januaru 1945. godine kada se sastao s predstavnicima Sjedinjenih Država i Francuske te bezuspešno pokušao da od njih dobije priznanje nezavisnosti Vijetnama. Uskoro, 9. marta, došlo je do dramatičnog obrata jer su japanske snage razoružale francuske te preuzele punu administrativnu kontrolu nad Vijetnamom. Sporazum iz 1883. godine, prema kojem je uspostavljena Indokina kao francuski protektorat, je opozvan, a Vijetnam je proglasio nezavisnost pod japanskim pokroviteljstvom.[4] Kapitulacija Japana i uspostava DR Vijetnama Ho Ši Min i Tito u Beogradu, 1957. Dana 6. avgusta 1945. godine Amerikanci su bacili atomsku bombu na Hirošimu (Japan), a tri dana kasnije (9. avgust) atomska bomba je bačena i na Nagasaki. Pobeda Saveznika postala je više nego očita, te je Indokineska komunistička partija 13. avgusta naredila dizanje opšteg ustanka u Vijetnamu. Ho Ši Min je bio izabran za predsednika Nacionalnog oslobodilačkog poverenstva (koje je delovalo kao privremena vlada), a 17. avgusta Ho Ši Min je pozvao vijetnamski narod na revoluciju. Istog dana Vijetmin je preuzeo kontrolu nad Hanojem, a 25. avgusta i nad Sajgonom. Tri dana kasnije (28. avgust) Vijetmin je proglasio formiranje privremene vlade Demokratske Republike Vijetnam s Ho Ši Minom kao predsednikom i ministrom spoljnih poslova. Na funkciji predsednika DR Vijetnama ostaće do svoje smrti 1969. godine. Japan se bezuslovno predao 2. septembra 1945. godine, a istog dana Ho Ši Min je u Hanoju pročitao Deklaraciju o nezavisnosti Vijetnama u kojoj, među ostalim, kaže: „Narod koji se hrabro suprotstavljao francuskoj dominaciji više od 18 godina, narod koji se borio rame uz rame sa Saveznicima protiv fašista tokom ovih nekoliko godina - takav narod mora da bude slobodan i nezavisan“. Međutim, francuske snage počele su preuzimati vojnu kontrolu nad sve većim delovima Vijetnama, a u oktobru 1945. zauzele su i Sajgon. Za tri meseca osvojile su ceo južni Vijetnam te napredovale ka severu Vijetnama. Našavši se u sve težoj situaciji Ho Ši Min je 1946. pristao na kompromis prema kojem Francuska priznaje DR Vijetnam kao slobodnu državu te pristaje održati izbore u južnom Vijetnamu pod uslovom da se DR Vijetnam pridruži Francuskoj uniji i pristane na prisustvo malog broja francuskih vojnih snaga u DR Vijetnamu. Posleratni francuski kolonijalizam i oslobodilački rat Ho Ši Min sa istočnonemačkim mornarima 1957. godine. Sporazumom definisana kao mala vojna prosutnost, ona je brzo dosegla brojku od 15.000 francuskih vojnika. U pregovorima koji se nastavljaju Francuska je postajala sve tvrđi pregovarač što je 20. novembra kulminisalo sukobom francuskih i vijetnamskih vojnika kada je francuska krstarica otvorila vatru u luci Hajfong. Nedugo zatim, 19. decembra, francuske snage naredile su snagama Vijetmina da polože oružje i priznaju francusku vlast. Vijetmin je odgovorio napadom i izbio je rat. Ho Ši Min je pismenim putem tražio američku pomoć, ali je američki predsednik Hari Truman stao na stranu Francuske. Nakon američkog odbijanja Sovjetski Savez i Kina ponudili su Ho Ši Minu vojnu pomoć. Ho je prihvatio pomoć u tenkovima, brodovima, avionima i raketama, ali odbio prisustvo stranih trupa na vijetnamskom tlu. Bitka kod Dijen Bijen Fua 1954. obeležila je konačan poraz francuskih snaga u Severnom Vijetnamu. Mirovnim sporazumom u Ženevi 1954. zaključena je podela Vijetnama na Severni (Demokratska Republika Vijetnam) i Južni (Država Vijetnam). Ubrzo se u Južnom Vijetnamu aktivirao Narodni front za oslobođenje Južnog Vijetnama (Vijetkong), koji je na Jugu vodio gerilski rat s ciljem konačnog ujedinjenja dvaju Vijetnama. Vijetkong je primao pomoć od Severnog Vijetnama uglavnom preko Laosa koristeći tzv. Ho Ši Minov put.[5] Zadnji dani Početkom 1960-ih Ho Ši Min je sve bolesniji zbog problema sa srcem. Bolest se okončava 2. septembra 1969. godine kada umire od srčanog udara. Sahranjen je u mauzoleju[6] sagrađenom u parku u kojem je 1946. godine pred pola miliona ljudi čitao Deklaraciju o nezavisnosti Vijetnama. Prema službenim procenama na sahranu je došlo 10.000 ljudi i svi su, u znak žalosti, nosili crne trake. Zbog Ho Ši Minove smrti zaraćene su strane dogovorile primirje u trajanju od 72 časa. Nasleđe Muzej u Hanoju posvećen Ho Ši Minu Nakon oslobođenja celog Vijetnama 1976. u čast Ho Ši Minu bivši glavni grad Južnog Vijetnama Sajgon nosi njegovo ime. Danas ga se u Vijetnamu smatra za najvećeg vijetnamskog stratega, teoretičara, mislioca, političara, diplomatu, pesnika i filozofa.

Narodna knjiga, 2004. Prevod Lazar Macura Nekorišćena, ali stajala takva, pa ne izgleda tako. Bez mirisa ili ikakvih tragova. Za roman `U Americi` Zontagova je dobila Nacionalnu nagradu za fikciju. Radnja romana počinje 1876. godine, kada grupa Poljaka, predvođena najvećom poljskom glumicom Marinom Zalenžovskom, emigrira u Ameriku, u nameri da u Kalifroniji stvori svoju utopijsku komunu. Marina, koja se odrekla svoje karijere zbog ove avanture, živi sa svojim mužem i sinom. Fantazija o Americi i Kaliforniji kao utočištu, oazi, mestu gde se snovi ostvaruju sudariće se sa kompleksnom realnošću, kao I neočekivanim sukobom doseljenika i stanovnika Kalifornije. Kada san o koloniji propadne i mnogi emigranti se vrate, Marina odlučuje da započne novu karijeru na američkoj pozornici zajedno sa velikom Sarom Bernar. Ova knjiga se bavi mnogim temama kao što su ženska želja za transformacijom, vera u ideale, različiti vidovi ljubavi kao i svetom pozorišta, istovremeno vrlo živo i uverljivo dočaravajući kulturu Amerike krajem XIX veka. Suzan Sontag (engl. Susan Sontag,16. januar 1933 – 28. decembar 2004) je bila američka spisateljica, rediteljka, filozofkinja, profesorka, i politička aktivistkinja.[1] Uglavnom je pisala eseje, ali i objavljivala romane; objavila je svoje prvo veliko delo, esej Beleške o kempu, 1964. godine. Njena najpoznatija dela uključuju kritička dela Protiv tumačenja (1966), Stilovi radikalne volje (1968), O fotografiji (1977) i Bolest kao metafora (1978), kao i izmišljena dela Način na koji sada živimo (1986), Ljubitelj vulkana (1992) i U Americi (1999). Sontag je aktivno pisala i govorila o sukobljenim područjima, ili putovala u njih, uključujući tokom Vijetnamskog rata i opsade Sarajeva. Mnogo je pisala o fotografiji, kulturi i medijima, sidi i bolestima, ljudskim pravima, komunizmu i levičarskoj ideologiji. Njeni eseji i govori izazvali su kontroverzu [2] a opisana je kao „jedna od najuticajnijih kritičara svoje generacije“.[3] Mladost i obrazovanje Sontag je rođena kao Suzan Rosenblat u Njujorku, kći Mildred (rođena Jacobson) i Jacka Rosenblatta, oboje Jevreji iz Litvanije [4] i poljskog porekla. Njen otac je vodio posao trgovine krznom u Kini, gde je umro od tuberkuloze 1939, kada je Suzan imala pet godina.[5] Sedam godina kasnije, majka Suzan Sontag udala se za kapetana američke vojske Nathana Sontaga. Suzan i njena sestra Džudit uzele su prezime svog očuha, iako ih on nije formalno usvojio. Sontag nije imala versko vaspitanje i rekla je da nije ušla u sinagogu do sredine dvadesetih.[6] Sećajući se nesrećnog detinjstva, sa hladnom, dalekom majkom koja je bila „uvek odsutna“, Sontag je živela na Long Ajlendu u Njujorku,[5] zatim u Tusonu u Arizoni, a kasnije u dolini San Fernando u južnoj Kaliforniji, gde je našla utočište u knjigama i završila srednju školu u Severnom Holivudu u 15. godini. Osnovne studije započela je na Univerzitetu u Kaliforniji, Berkli, ali se prebacila na Univerzitet u Čikagu, diveći se njegovom čuvenom osnovnom nastavnom programu. U Čikagu je uporedo sa ostalim zahtevima pohađala studije filozofije, drevne istorije i književnosti. Leo Strauss, Joseph Schwab, Christian Mackauer, Richard McKeon, Peter von Blanckenhagen i Kenneth Burke bili su među njenim predavačima. Diplomirala je sa 18 godina i izabrana je u studentsku organizaciju `Phi Beta Kappa`.[7] Dok je bila u Čikagu, postala je najbolja prijateljica sa kolegom Majkom Nikolsom.[8] Godine 1951. njen rad se prvi put pojavio u štampi u zimskom izdanju časopisa Chicago Review.[9] Sontag se sa 17 godina udala za pisca Filipa Rifa, koji je bio instruktor sociologije na Univerzitetu u Čikagu, nakon desetodnevnog udvaranja; njihov brak je trajao osam godina.[10] Tokom studija u Čikagu, Sontag je pohađala letnju školu koju je predavao sociolog Hans Gert koji je postao njen prijatelj i naknadno uticao na njeno proučavanje nemačkih mislilaca.[11][12] Po sticanju čikaške diplome, Sontag je predavala brucoški engleski jezik na Univerzitetu u Konektikutu tokom akademske 1952–53. Pohađala je Univerzitet Harvard na postdiplomskim studijama, u početku je studirala književnost kod Perry Miller-a i Harry Levin-a, pre nego što je prešla na filozofiju i teologiju kod Paul Tillich-a, Jacob Taubes-a, Raphael Demos-a i Morton White-a.[13] Po završetku magistarskih studija filozofije, započela je doktorska istraživanja metafizike, etike, grčke filozofije i kontinentalne filozofije i teologije na Harvardu.[14] Filozof Herbert Markuze je godinu dana živeo sa Suzan i Rifom dok je radio na svojoj knjizi Eros i civilizacija iz 1955. godine.[15] ‍:38 Sontag je istraživala za Filipom Rifom studiju Freud: The Mind of the Moralist iz 1959 pre njihovog razvoda 1958. godine i doprinela je knjizi do te mere da je smatrana nezvaničnim koautorkom.[16] Par je dobio sina Dejvida Rifa, koji je potom bio urednik svoje majke u `Farrar, Straus and Giroux-u`, a bio je i sam pisac. Sontag je nagrađena Američkom asocijacijom univerzitetskih ženskih stipendija za akademsku 1957–1958. na koledžu `Sv. Ana na Oksfordu`, gde je otputovala bez supruga i sina.[17] Tamo je imala časove kod Iris Murdoch-a, Stuart Hampshirea, A.J. Ayera i H.L.A. Harta, dok je takođe pohađala seminare B. Phil-a, J.L. Austin-a i predavanja Ajzaja Berlina. Oksford joj se, međutim, nije odgovarao i ona je prešla posle Michaelmas mandata 1957. na Univerzitet u Parizu (Sorbona).[18] Sontag se u Parizu družila sa stranim umetnicima i akademicima, uključujući Allana Blooma, Jeana Wahl-a, Alfreda Chester-a, Harriet Sohmers i María Irene Fornés.[19] Sontag je primetila da je njeno vreme u Parizu bilo možda najvažniji period njenog života.[15] ‍:51–52 To je svakako predstavljalo osnovu njenog dugog intelektualnog i umetničkog povezivanja sa kulturom Francuske.[20] Preselila se u Njujork 1959. godine da bi živela sa Fornesom narednih sedam godina,[21] povrativši starateljstvo nad sinom i predajući na univerzitetima dok joj je književna reputacija rasla. ‍:53–54 Fikcija Foto portret Sontag, 1966 Dok je radila na svojim pričama, Sontag je predavala filozofiju na `Sarah Lawrence College` i Gradskom univerzitetu u Njujorku i Filozofiju religije sa Jacob Taubes-om, Susan Taubes, Theodor Gaster-om i Hans Jonas-om, na Odeljenju za religiju na Univerzitetu Columbia od 1960. do 1964. godine. Držala je obuku za pisanje na `Univerzitetu Rutgers` od 1964. do 1965. pre nego što je prekinula vezu sa akademijom u korist stalnog slobodnog pisanja.[15] ‍:56–57 Sa 30 godina objavila je eksperimentalni roman pod nazivom The Benefactor (1963), nakon čega je usledio četiri godine kasnije roman Death Kit (1967). Uprkos relativno malom učinku, Sontag je o sebi razmišljala uglavnom kao o romanopiscu i piscu fantastike. Njena kratka priča Način na koji sada živimo (The Way We Live Now) objavljena je sa velikim priznanjem 24. novembra 1986. u časopisu ``Njujorker``. Napisan u eksperimentalnom narativnom stilu, ostaje značajan tekst o epidemiji AIDS-a. Postigla je kasnije popularnost i uspeh kao najprodavaniji romansijer sa Ljubavnikom od vulkana (The Volcano Lover) (1992). U 67. godini, Sontag je objavila svoj poslednji roman U Americi (In America) (2000). Poslednja dva romana smeštena su u prošlost, za šta je Sontag rekla da su joj dali veću slobodu da piše višeglasnim glasom. Napisala je i režirala četiri filma, a napisala je i nekoliko drama, od kojih su najuspešnije Alisa u krevetu i Dama s mora. Publicistika Sontag je kroz svoje eseje stekla ranu slavu i reputaciju. Sontag je često pisala o preseku visoke i niske umetnosti i proširila je dihotomiju koncepta forme i umetnosti u svaki medij. Podigla je kemp estetiku do statusa priznanja svojim široko prihvaćenim esejem Beleške o kempu iz 1964. godine, koji je prihvatio umetnost kao zajedničku, apsurdnu i burlesknu temu. Sontag je 1977. objavila seriju eseja O fotografiji. Ovi eseji su istraživanje fotografija kao kolekcije sveta, uglavnom putnika ili turista, i načina na koji to doživljavamo. U esejima je iznela svoju teoriju fotografisanja dok putujete: Metoda se posebno obraća ljudima s hendikepiranom nemilosrdnom radnom etikom - Nemcima, Japancima i Amerikancima. Korišćenje fotoaparata smiruje anksioznost koju vođeni posao oseća zbog toga što ne radi kada su na odmoru i ako bi trebalo da se zabave. Oni moraju da rade nešto što je poput prijateljske imitacije posla: mogu da slikaju. (str. 10) Sontag piše da je pogodnost moderne fotografije stvorila prekomernu količinu vizuelnog materijala i da je „gotovo sve fotografirano“.[22] ‍:3 Ovo je promenilo naša očekivanja o tome šta imamo pravo da gledamo, želimo da gledamo ili treba da gledamo. „Učeći nas novom vizuelnom kodu, fotografije menjaju i proširuju našu predstavu o tome šta vredi gledati i šta imamo pravo da posmatramo“ i promenilo je našu „etiku gledanja“. ‍:3 Fotografije su nam povećale pristup znanju i iskustvima iz istorije i dalekih mesta, ali slike mogu zameniti direktno iskustvo i ograničiti stvarnost. ‍:10–24 Takođe navodi da fotografija desenzibilizira svoju publiku na stravična ljudska iskustva, a deca su izložena iskustvima prije nego što budu spremna za njih. ‍:20 Sontag je nastavila da teoretiše o ulozi fotografije u stvarnom životu u svom eseju Pogled u rat: Fotografski pogled na pustoš i smrt, koji se pojavio u izdanju časopisa Njujorker od 9. decembra 2002. Tamo ona zaključuje da problem našeg oslanjanja na slike, a posebno na fotografske slike, nije u tome što se „ljudi sećaju fotografija, već što se sećaju samo fotografija ... što fotografska slika pomračuje druge oblike razumevanja - i sećanja. . . . Pamtiti je, sve više i više, ne sećati se priče, već moći pozvati sliku “(str. 94). Postala je uzor mnogim feministkinjama i ambicioznim spisateljicama tokom 1960-ih i 1970-ih.[15] Aktivizam Sontag se politički aktivirala šezdesetih godina, suprotstavljajući se Vijetnamskom ratu.[15] ‍:128–129 U januaru 1968. potpisala je zalaganje za „Protiv ratnog poreza za pisce i urednike“, obećavajući da će odbiti plaćanja poreza u znak protesta protiv rata.[23] U maju 1968. posetila je Hanoj; posle toga, u svom eseju Putovanje u Hanoj pisala je pozitivno o severnovijetnamskom društvu. ‍:130–132 Nekadašnja zgrada sarajevskih novina tokom opsade Sarajeva, kada je Sontag živela u gradu Tokom 1989. Sontag je bila predsednik američkog PEN centra, glavnog američkog ogranka Međunarodne organizacije pisaca PEN. Nakon što je iranski lider Ajatolah Homeini izdao fetvu smrtnu kaznu protiv pisca Salmana Ruždija zbog bogohuljenja nakon objavljivanja njegovog romana Satanski stihovi te godine, Sontagova beskompromisna podrška Ruždiju bila je presudna u okupljanju američkih pisaca u njegovu svrhu.[24] Nekoliko godina kasnije, tokom opsade Sarajeva, Sontag je privukla pažnju za režiju produkcije Samuela Beketa Čekanje Godoa u pozorištu obasjanom svećama u bosanskoj prestonici. Lični život Majka Sizan Sontag je umrla od raka pluća na Havajima 1986.[5] Suzan Sontag je umrla u Njujorku 28. decembra 2004. godine, u dobi od 71 godine, od komplikacija mijelodisplastičnog sindroma koji je evoluirao u akutnu mijelogenu leukemiju. Sahranjena je u Parizu na Groblju Montparnasu.[25] Njenu poslednju bolest zabeležio je sin Dejvid Rif.[26] Kada je umrla, Gardijan je objavio nekrolog sa naslovom `Otišla je tamna dama američke intelektualne scene`. Autor članka je napomenuo da intelektualna Amerika nju nikada nije prihvatila, da Sontagova nikada nije pripadala vladajućim kulturnim krugovima.[27] Seksualnost i odnosi Suzan Sontag 1994. godine, slikao ga je bolivijski umetnik Huan Fernando Bastos Sontag je postala svesna svoje biseksualnosti tokom ranih godina i sa 15 godina je u svoj dnevnik zapisala: `Osećam da imam lezbejske sklonosti (kako to nevoljko pišem).` Sa 16 godina imala je seksualni susret sa ženom: „Možda sam ipak bila pijana, jer je bilo tako lepo kada je H počela da vodi ljubav sa mnom. . . Prošlo je 4:00 pre nego što smo spavali. . . Postala sam potpuno svesna da je želim, i ona je to znala.“ [28][29] Sontag je živela sa `H`, spisateljicom i modelom Harriet Sohmers Zwerling koju je prvi put upoznala na Univerzitetu Kalifornije (Berkli) od 1958. do 1959. godine. Posle toga, Sontagovoj je bila partnerka Marija Irena Forens, kubansko-američka avangardne dramska umetnica i rediteljka. Nakon razdvajanja sa Forens, bila je u vezi sa italijanskom aristokratkinjom Carlotta Del Pezzoi, nemačkom akademkinjom Evom Kollischi.[30] Zontag je bila u ljubavnoj vezi sa američkim umetnicima Džasper Džons i Paul Thek .[31][32] Tokom ranih 1970-ih, Sontag je živela sa Nicole Stéphane, naslednicom Rotšilda koja je postala filmska glumica [33], a kasnije i s koreografkinjom Lucinda Childs .[34] Imala je vezu i sa piscem Josifom Brodskim.[35] Sa Eni Libovic, Sontag je održavala vezu koja se protezala od kasnih 1980-ih do poslednjih godina.[36] Sontag je imala blisku romantičnu vezu sa fotografkinjom Eni Libovic. Upoznale su se 1989. godine, kada su obe već bile značajne u svojim karijerama. Eni Libovic je sugerisala da joj je Sontag bila mentor i konstruktivno kritikovala njen rad. Tokom Sontagovog života, nijedna žena nije javno otkrila da li je veza prijateljstva ili romantične prirode. Njuzvik se 2006. godine osvrnuo na Libovic-ovu vezu deceniju plus sa Sontag, rekavši, „Njih dve su se prvi put srele krajem 80-ih, kada ju je Libovic fotografirala za jaknu sa knjigom. Nikada nisu živele zajedno, iako su imali po jedan stan na vidiku onog drugog.“ [37] Libovic, kada je intervjuisana za svoju knjigu Fotografski život: 1990–2005 iz 2006. godine, rekla je da je knjiga ispričala brojne priče i da je „sa Suzan bila ljubavna priča“.[38] Dok je The New York Times 2009. godine Sontag nazivao Libovicovim „saputnikom“,[39] Libovic je u Fotografskom životu napisala da „Reči poput„ pratilac “i„ partner “nisu u našem rečniku. Bili smo dvoje ljudi koji smo jedna drugoj pomagale kroz život. Najbliža reč je i dalje „prijatelj“.[40] Iste godine, Libovic je rekla da je deskriptor „ljubavnik“ bio tačan.[41] Kasnije je ponovila: „Nazovite nas„ ljubavnicima “. Volim „ljubavnike“. Znate, `ljubavnici` zvuče romantično. Mislim, želim da budem potpuno jasna. Volim Suzan.“ [42] U intervjuu za Gardijan 2000. godine, Sontag je bila prilično otvorena u vezi sa biseksualnošću: „Da vam kažem o starenju?“, Kaže ona i smeje se. „Kad ostariš, stariji od 45 godina, muškarci te prestanu zamišljati. Ili drugačije rečeno, muškarci koji mi se sviđaju ne vole me. Želim mladića. Volim lepotu. Šta ima novo?` Kaže da se u životu zaljubila sedam puta. „Ne, sačekaj“, kaže ona. `Zapravo je devet. Pet žena, četiri muškarca. `[5] Mnoge Sontagine čitulje nisu propustile da pomenu njene značajne istopolne veze, naročito onu sa Eni Libovic. Kao odgovor na ovu kritiku, javni urednik New York Times-a, Daniel Okrent, branio je nekrolog lista, navodeći da u vreme Sontagove smrti novinar nije mogao da izvrši nezavisnu verifikaciju svoje romantične veze sa Libovitc (uprkos pokušajima da to učini).[43] Nakon Sontagove smrti, Njuzvik je objavio članak o Eni Libovic u kojem se jasno navode njene veze sa Sontagom pre više od decenije.[36] Sontag je citirao glavni urednik Brendan Lemon iz časopisa Out-a, rekavši: `Odrastao sam u vreme kada je Modus operandi bio ` otvorena tajna `. Navikao sam na to i sasvim sam u redu s tim. Intelektualno znam zašto nisam više govorio o svojoj seksualnosti, ali pitam se da li tamo nisam potisnuo nešto na svoju štetu. Možda bih mogao da pružim utehu nekim ljudima da sam se više bavio temom svoje privatne seksualnosti, ali nikada mi nije bila glavna misija pružiti utehu, osim ako neko nema drastične potrebe. Radije bih pružio zadovoljstvo ili protresao stvari “.[44] Nasleđe Nakon smrti Suzan Sontag, Steve Wasserman iz Los Anđeles tajms nazvao ju je „jednom od najuticajnijih američkih intelektualaca, međunarodno poznatom po strasnom angažmanu i širini kritičke inteligencije i svom žarkom aktivizmu u zalaganju za ljudska prava“.[45] Eric Homberger iz Gardijana nazvao je Sontag „mračnom damom“ američkog kulturnog života tokom više od četiri decenije“. Primetio je da je „uprkos krutom i oštro sročenom političkom senzibilitetu, ona u osnovi bila esteta [koja] je ponudila preorijentaciju američkih kulturnih horizonata“.[46] Pišući o Protiv tumačenja (1966), Brandon Robshaw iz The Independent kasnije je primetio da je „Sontag bila izuzetno predusretljiva; njen projekat analize popularne kulture kao i visoke kulture, Dors-a, kao i Dostojevskog, sada je uobičajena praksa u obrazovanom svetu.` [47] U Kritika i postkritika (2017), Rita Felski i Elizabeth S. Anker tvrde da je naslovni esej iz pomenute zbirke igrao važnu ulogu na polju postkritike, pokreta u okviru književne kritike i kulturoloških studija koji pokušava da pronađe nove oblike čitanja i tumačenje koje prevazilazi metode kritike, kritičke teorije i ideološke kritike.[48] Pregledom Sontagove Knjige o fotografiji (1977) 1998. godine, Michael Starenko je napisao da je delo „toliko duboko uronjeno u ovaj diskurs da su Sontagine tvrdnje o fotografiji, kao i njen način argumentacije, postale deo retoričkog„ alata “koji teoretičari fotografije i kritičari nose se u glavi “.[49] Kritika Bela civilizacija kao rak Sontag je kritikovala pisanje 1967. godine u časopisu Partisan Review: Ako je Amerika vrhunac zapadne bele civilizacije, kako to izjavljuju svi od levice do desnice, onda sa zapadnom belom civilizacijom mora biti nešto strašno pogrešno. Ovo je bolna istina; malo od nas želi da ide tako daleko .... Istina je da Mocart, Paskal, Bulova algebra, Šekspir, parlamentarna vlada, barokne crkve, Njutn, emancipacija žena, Kant, Marks, Balanšinov balet i dr. ne iskupiti ono što je ova posebna civilizacija nanela svetu. Bela rasa je rak ljudske istorije; to je bela rasa i samo ona - njene ideologije i izumi - koja uništava autonomne civilizacije gde god se širi, što je narušilo ekološku ravnotežu planete, koja sada ugrožava samo postojanje samog života.[1] Prema novinaru Mark M. Goldblatt, Sontag se kasnije „odrekla“ izjave, rekavši da je „klevetala pacijente sa rakom“,[50] ali prema Eliot Weinberger-u, „Zažalila je zbog te poslednje fraze i napisala čitavu knjigu protiv upotreba bolesti kao metafora“.[51] Navodi o plagijarizmu Ellen Lee optužila je Sontag za plagijarizam kada je Lee u časopisu In America (1999) otkrila najmanje dvanaest odlomaka koji su slični ili kopirani iz odlomaka u četiri druge knjige o Helen Modjesk-oj bez pripisivanja.[52][53] Sontag je rekla o korišćenju odlomaka: „Svi koji se bavimo stvarnim likovima u istoriji prepisujemo i usvajamo izvorne izvore u originalnom domenu. Koristila sam ove izvore i potpuno sam ih transformisala. Treba izneti veći argument da je sva literatura niz referenci i aluzija“.[54] O komunizmu Na njujorškom skupu pro-solidarnosti 1982. godine, Sontag je izjavila da su „ljudi sa levice, poput nje same,„ voljno ili nevoljno izrekli puno laži “. [55] Dodala je da oni: veruju u, ili bar primenjuju, dvostruki standard anđeoskog jezika komunizma ... Komunizam je fašizam - uspešan fašizam, ako želite. Ono što smo nazvali fašizmom, zapravo je oblik tiranije koji se može srušiti - a koji je, uglavnom, propao. Ponavljam: ne samo da je fašizam (i otvorena vojna vladavina) verovatna sudbina svih komunističkih društava - posebno kada je njihovo stanovništvo podstaknuto na pobunu - već je komunizam sam po sebi varijanta, najuspešnija varijanta fašizma. Fašizam sa ljudskim licem ... Zamislite, ako želite, nekoga ko je čitao samo Reader`s Digest između 1950. i 1970. godine, i nekoga ko je u istom periodu čitao samo The Nation ili [t] on New Statesman. Koji bi čitalac bio bolje informisan o stvarnosti komunizma? Mislim da bi odgovor trebao da nam napravi pauzu. Može li biti da su naši neprijatelji bili u pravu?[55] Sontagov govor je, kako se izveštava, „iz publike izazvao buke i uzvike“. The Nation je objavila njen govor, izuzimajući odlomak koji je časopisu suprotstavio Reader`s Digest. Odgovori na njenu izjavu bili su različiti. Neki su rekli da su trenutna osećanja Sontag u stvari držali mnogi levičari godinama, dok su je drugi optuživali za izdaju „radikalnih ideja“.[55] O napadima 11. septembra Sontag je dobila ljutite kritike zbog svojih izjava u časopisu The New Yorker (24. septembra 2001) o neposrednim posledicama 11. septembra .[56] U svom komentaru nazvala je napade `monstruoznom dozom stvarnosti` i kritikovala američke javne zvaničnike i komentatore medija zbog pokušaja da ubede američku javnost da je `sve u redu`. Konkretno, usprotivila se ideji da su počinioci `kukavice`, komentar koji je Džordž Buš dao između ostalih primedbi 11. septembra. Umesto toga, ona je tvrdila da bi zemlja trebala na akcije terorista gledati ne kao na „kukavički“ napad na „civilizaciju“ ili „slobodu“ ili „čovječanstvo“ ili „slobodni svijet“, već kao napad na samoproglašenu svjetsku velesilu, kao posledica konkretnih američkih saveza i akcija“.[57] Kritike drugih pisaca Tom Wolfe je Sontag odbacio kao „samo još jednog skriptara koji je proveo svoj život prijavljujući se za protestne sastanke i truseći se do podijuma opterećenog njenim proznim stilom, koji je imao nalepnicu za hendikepirane parkinge validnu na Partizanskoj reviji.[58] U `Sontag, Bloody Sontag`, eseju iz knjige Vamps & Tramps iz 1994. godine, kritičarka Camille Paglia opisuje svoje početno divljenje i kasnije razočaranje.[59] Ona spominje nekoliko kritika Sontag, uključujući komentar Harolda Bluma `Mere Sontagisme!` u doktorskoj disertaciji Camille Paglia i navodi da je Sontag „postala sinonim za plitku vrstu držanja kuka“.[60] Paglia takođe govori o poseti Sontag `Bennington College`, u koju je stigla sa satima kasneći i ignorisala dogovorenu temu događaja.[61] Sontagovo hladno samoizgonstvo bilo je katastrofa za američki ženski pokret. Samo je žena od njenog prestiža mogla da izvede neophodnu kritiku i razotkrivanje prvih feminističkih estriha instant-kanona, poput onih Kate Millett ili Sandre Gilbert i Susan Gubar, čija je srednja mediokritetnost osakatila ženske studije od početka ... Ni jedan patrijahalni zlikovac nije zadržavao Sontag; njeni neuspesi su njeni. - Camille Paglia Nassim Nicholas Taleb u svojoj knjizi Skin in the Game kritikuje Sontag i druge ljude ekstravagantnog načina života koji se ipak izjašnjavaju „protiv tržišnog sistema“. Taleb procenjuje Sontagovu zajedničku vilu u Njujorku na 28 miliona dolara i navodi da je „nemoralno biti opozicija tržišnom sistemu i ne živeti (negde u Vermontu ili severozapadnom Avganistanu) u kolibi ili pećini izolovanoj od njega“. Taleb takođe tvrdi da je još nemoralnije „tvrditi za vrlinu, a da u potpunosti ne živimo sa njenim direktnim posledicama“.[62][63] Odnos prema knjigama Knjiga je bila veliko utočište za Suzan. U svom stanu na Menhetnu imala je biblioteku od osam hiljada primeraka. Čitala je i po jednu knjigu dnevno. U intervjuu koji je dala za Njujork tajms otkriva da je počela da čita sa tri godine, a sa 13 je već bila savladala Mana, Džojsa, Eliota, Kafku, Žida i, naročito, Džeka Londona, čiji ju je Martin Idn podstakao da bude pisac.[27] `Čitanje je moja zabava, moja distrakcija, moja uteha, moje malo samoubistvo. Ako ne mogu da podnesem svet, samo se sklupčam s knjigom u ruci, i to je kao mali svemirski brod koji me odvodi od svega`.[27] U `Pismo Borhesu` iz 1996 piše: `Rekli ste da literaturi dugujemo gotovo sve što jesmo i što smo bili. Ako knjige nestanu, istorija će nestati, nestaće i ljudski rod. Sigurna sam da ste u pravu. Knjige nisu samo proizvoljni zbir naših snova i našeg sećanja. One nam takođe daju obrazac duhovne kontemplacije. Neki ljudi misle da je čitanje samo vid bekstva: bekstvo iz „stvarnog“ svakodnevnog sveta u imaginarni svet, svet knjiga. Knjige su mnogo više. One su način da budemo čovečniji`.[27] Radovi Fikcija (1963) The Benefactor (Dobrotvor) (1967) Death Kit (1977) I, etcetera (Zbirka kratkih priča) (1991) The Way We Live Now (short_story) (Način na koji sada živimo kratka priča) (1992) The Volcano Lover (Ljubitelj vulkana) (1999)In America (U Americi) - dobitnik američke Nacionalne nagrade za beletristiku [64] Predstave The Way We Live Now (Način na koji sada živimo o epidemiji AIDS-a) (1990) A Parsifal (Parsifal) (1991), dekonstrukcija inspirisana izvedbom Roberta Wilsona 1991. godine u Vagnerovoj operi [65] Alice in Bed (Alice u krevetu) (1993), o intelektualki Alice James iz 19. veka, koja je zbog bolesti bila vezana za krevet [66] Lady from the Sea (Dama s mora, adaptacija istoimene drame Henrika Ibzena iz 1888. godine, premijerno izvedena 1998. u Italiji.[67] Sontag je o tome napisala esej 1999. godine u Theatre pod nazivom „Prepisivanje dame s mora“.[68] Publicistika Zbirke eseja (1966) Against Interpretation (Protiv tumačenja - uključuje Napomene o Kempu) (1969) Styles of Radical Will (Stilovi radikalne volje) (1980) Under the Sign of Saturn (Pod znakom Saturna) (2001) Where the Stress Falls (Tamo gde stres pada) (2003) Regarding the Pain of Others (U vezi sa bolom drugih) (2007) At the Same Time: Essays & Speeches (U isto vreme: eseji i govori) Sontag je takođe objavljivala publicističke eseje u časopisima The New Yorker, The New York Review of Books, Times Literary Supplement, The Nation, Granta, Partisan Review i London Review of Books. Monografije (1959) Freud: The Mind of the Moralis (Frojd: Um moralista) [69] (1977) On Photography (O fotografiji) (1978) Illness as Metaphor (Bolest kao metafora) (1988) AIDS and Its Metaphors (AIDS i njegove metafore) (nastavak Bolesti kao metafore) (2003) Regarding the Pain of Others (U vezi sa bolom drugih) Intervju (2013) Susan Sontag: The Complete Rolling Stone Interview, Jonathan Cott (Ako knjige nestanu... Suzan Sontag i Džonatan Kot za časopis Rolling Stone) Knjiga je rezultat dvanaestočasovnog razgovora između Suzan Sontag i Džonatana Kota. Intervju je započet februara 1978. u Parizu, gde je Džonatan već dobio tri sata materijala, sasvim dovoljno za intervju u svom magazinu, ali mu je Suzan predložila da nastave razgovor kada ona dođe u Njujork, što se i dogodilo pet meseci kasnije. Oktobra 1979. Roling Stoun je objavio trećinu Kotovog intervjua. Integralnu verziju on je izdao u formi knjige tek 35 godina kasnije (2013) i devet godina nakon Suzanine smrti.[27] Filmovi (1969) Duett för kannibaler (Duet for Cannibals) (Duet za kanibale) (1971) Broder Carl (Brother Carl) (Brat Karl) (1974) Promised Lands (Obećane zemlje) (1983) Unguided Tour AKA Letter from Venice Ostali radovi (2002) Liner beleške za album Land Peti Smit (2004) Doprinos fraza trećem albumu Fischerspooner-a Odiseja (2008) Reborn: Journals and Notebooks 1947–1963 (2012) As Consciousness Is Harnessed to Flesh: Journals and Notebooks, 1964–1980 (Kako je svest upregnuta u meso: časopisi i sveske, 1964–1980) Nagrade i počasti 1977: Nacionalna nagrada kruga kritičara knjiga za O fotografiji [70] 1990: MacArthur Fellowship 1992: Nagrada Malaparte, Italija [71] 1999: Commandeur des Arts et des Lettres, Francuska 2000: Nacionalna nagrada za knjigu U Americi [64] 2001: Jerusalimska nagrada, dodeljuje se svake dve godine piscu koji svojim radom istražuje slobodu pojedinca u društvu. 2002: George Polk Awards za kulturnu kritiku za film „Pogled u rat“ u časopisu The New Yorker 2003: Počasni doktorat Univerziteta u Tibingenu 2003: Friedenspreis des Deutschen Buchhandels tokom Frankfurtskog sajma knjiga [72] 2003: Nagrada Princ od Asturije za književnost.[73] 2004: Dva dana nakon njene smrti, Muhidin Hamamdžić, gradonačelnik Sarajeva najavio je da će grad nazvati ulicu po njoj, nazivajući je „autorkom i humanistkinjom koja je aktivno učestvovala u stvaranju istorije Sarajeva i Bosne“. Pozorišni trg ispred Narodnog pozorišta odmah je predložen da se preimenuje u Pozorišni trg Suzan Sontag.[74] Trebalo je, međutim, pet godina da taj danak postane zvaničan.[75][76] Dana 13. januara 2010. godine, grad Sarajevo objavio je pločicu sa novim nazivom ulice za Pozorišni trg: Pozorišni trg Suzan Sontag. Digitalna arhiva Digitalnu arhivu od 17.198 e-adresa Sontag čuva Odeljenje za posebne kolekcije UCLA pri istraživačkoj biblioteci Charles E. Young.[77] Njena arhiva - i napori da bude javno dostupna, istovremeno štiteći je od truleži - tema je knjige On Excess: Susan Sontag’s Born-Digital Archive, autora eremy Schmidt & Jacquelyn Ardam.[78] Dokumentarni film Dokumentarni film o Sontag u režiji Nancy Kates, pod naslovom Regarding Susan Sontag, objavljen je 2014.[79] Dobio je posebno priznanje žirija za najbolji dokumentarni film na Filmskom festivalu Trajbeka 2014.[80]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ser Lorens Ker Olivije, Baron Olivije (engl. Ser Laurence Kerr Olivier, Baron Olivier; Dorking, 22. maj 1907 — Stening, 11. jul 1989) bio je engleski pozorišni, filmski i televizijski glumac, režiser i producent. U karijeri dugoj preko šezdeset godina tumačio je najrazličitije uloge — od likova iz grčkih i Šekspirovih tragedija, preko ekscentričnih i grotesknih negativaca, do junaka romantičnih komedija. Smatra se najboljim tumačem likova iz Šekspirovih drama.[1][2] Najpoznatiji je po ulogama u filmovima Orkanski visovi, Rebeka, Bani Lejk je nestala, Princ i igračica, Otelo i Maratonac. Dobio je dva počasna Oskara za životno delo i veliki doprinos filmskoj umetnosti, kao i Oskara za najboljeg glavnog glumca za ulogu u Hamletu. Olivije je bio nominovan za trinaest Oskara (osvojio tri); za devet Emija (osvojio pet); jedanaest nagrada BAFTA (osvojio tri) i šest Zlatnih globusa (osvojio tri). Dobitnik je Srebrnog medveda na Berlinskom filmskom festivalu i Zlatnog lava na Festivalu u Veneciji, a dobio je i zvezdu na Holivudskoj stazi slavnih. Prvi je glumac u istoriji filma koji je dobio plemićku titulu. Američki filmski institut ga je uvrstio među dvadeset najvećih glumaca svih vremena. Smatra se najboljim britanskim glumcem 20. veka.[3] Detinjstvo Lorens Ker Olivije je rođen 1907. u Dorkingu (Engleska). Njegov otac, Džerard Olivije, bio je sveštenik, pa je Lorens odrastao u smernoj i religioznoj porodici. Bežeći od strogosti i religioznosti svog oca, Lorens se veoma zbližio sa majkom, Agnes Luiz. Međutim, Agnes je umrla rano, u svojoj četrdesetoj godini i njena iznenadna smrt je jako pogodila dvanaestogodišnjeg Lorensa. Ostao je sa bratom Ričardom i sestrom Sibil u Old Rektoriju (delu škole Sveti Kristofer), a njegov otac se 1918, zbog premeštenja, preselio u Hartfordšir. Sa svega devet godina, dobio je ulogu Bruta u školskoj predstavi Julije Cezar. Išao je i na časove horskog pevanja u školi Svi sveti u Londonu.[4] Završio je školu Sveti Edvard u Oksfordu. Nastupao je u školskim predstavama, a 1924. radio je kao zamenik i pomoćnik reditelja u lokalnom pozorištu. Sledeće godine dobio je ulogu Lenoksa u Šekspirovom Magbetu i mesto asistenta direktora pozorišta.[5] Nakon što je Ričard Olivije otišao u Indiju, otac je shvatio da Lorens (koga su u porodici zvali Kim) zaista treba da bude glumac.[5] Karijera Tokom šezdesetogodišnje karijere, Lorens Olivije je igrao u oko 130 predstava, 63 filma i u 26 TV serijala.[6] Prve glumačke korake Olivije je načinio 1930. godine, u Engleskoj. Desetak godina kasnije, zahvaljujući ulogama u holivudskim hitovima Orkanski visovi i Rebeka, njegovo ime je postalo poznato i u svetu filma. Značajnije uloge na televiziji imao je tek osamdesetih godina 20. veka. Pozorišna karijera Pozorišni počeci Nakon pohvala koje je dobio za Ukroćenu goropad, sedamnaestogodišnji Olivije je upisao dramsku školu Central School of Speech and Drama, da bi se nakon završetka 1927. pridružio glumačkoj družini Birmingham Repertory.[5] Sledeće godine prihvatio je ulogu kapetana Stenhoupa u predstavi Kraj putovanja koju mu je ponudio Apolo teatar. Pohvale kritike dobio je 1930. za ulogu u Privatnim životima Noela Kauarda i 1935. za Romea i Juliju.[7] U Romeu i Juliji menjao je uloge Romea i Merkucija sa Džonom Gilgudom. Olivijeu se nije dopadao način Gilguldove glume Šekspirovih dela i smetalo mu je što je Gilgud dobijao bolje kritike od njega.[7] Njegova netrpeljivost ka Gilgudu kulminirala je 1940, kada je Olivije predložio londonskom producentu Binkiju Bomontu (engl. Binkie Beaumont) da finansira četiri Šekspirove tragedije — Hamleta, Kralja Lira, Otela i Magbeta — u kojima bi on bio u glavnim ulogama, na šta mu je Bomont odgovorio da bi pristao jedino pod uslovom da Olivije povremeno menja uloge sa Gilgudom, kao i da Gilgud režira barem jednu od njegovih produkcija, što je Olivije glatko i bez razmišljanja odbio.[8] Nakon uloge u Romeu i Juliji pozvala ga je Lilijan Bejlis iz Old vik teatra da tumači glavnu ulogu u njihovom Hamletu 1937. godine. Olivije je rado prihvatio ponudu, ali je njegova izvedba naišla na loš prijem kod gledalaca i kritike. Ni Magbet nije prolazio bolje, sve do Koriolana, Henrija Petog i Dvanaest noći sa kojima je trijumfovao kod kritičara i postao jedan od najpopularnijih glumaca iz Old vikove svite. Iako je u međuvremenu debitovao na filmu i čak snimio deset filmova, Olivije je nastavio da izbegava ponude te vrste i govorio da mu je mesto na daskama.[9] 1940—1959: Vivijen Li i rat Lorens Olivije je upoznao Vivijen Li 1937. Iste godine su počeli da se zabavljaju. Uspeo je da je dovede u Old vik gde je igrala Ofeliju. Dve godine kasnije njih dvoje sele se u Njujork — on da bi snimao Orkanske visove, a ona jer se nadala ulozi Skarlet O’Hare u obećavajućem Prohujalo sa vihorom. Tamo su zajedno nastupali u predstavi Romeo i Julija u koju su uložili gotovo svu svoju ušteđevinu. Iako raskošna, predstava je bila poslovni promašaj.[8] Kada je izbio Drugi svetski rat, Olivije je želeo da se pridruži kraljevskom vazduhoplovstvu. Uzeo je dvesta časova letenja i dobio čin poručnika, ali nikada nije učestvovao u pravom ratu.[5] On i Ralf Ričardson su 1944. bili otpušteni iz vojske kako bi formirali novu postavu Old vik teatra.[10] Noćni repertoar su činile predstave Čovek i oružje od Džordža Bernarda Šoa, Per Gint Henrika Ibzena i Šekspirov Henri Treći. Probe koje su trajale deset meseci uz zvuke nemačkog bombardovanja, isplatile su se u obliku pet uspešnih sezona.[5] Godine 1948. Ričardson, Olivije i Vivijen Li krenuli su na turneju po Australiji i Novom Zelandu.[11] Njih dvojica su igrali u pomenutim predstavama, a Lorens i Vivijen u Ričardu Trećem, Školi skandala kao i u The Skin of Our Teeth. Turneja je trajala šest meseci i bila je veoma uspešna, međutim brak poznatog para jedva je izdržao višegodišnju krizu. Olivije je kasnije rekao da je Vivijen izgubio u Australiji.[12] Druga sezona novog Old vik teatra počela je po njihovom povratku iz Australije i ona se danas smatra jednim od najblistavijih perioda britanskog pozorišta.[13] Olivije i Ričardson nizali su uspehe sa svojim proverenim predstavama.[13] Lorens je jedne večeri odigrao Sofokleovog Edipa i Šeridanovog Kritičara. Ta tranzicija iz grčke tragedije u klasičnu komediju postala je legendarna.[14] Ovu sezonu završio je ulogom Astrova u Ujka Vanji Antona Čehova. Za vreme rata, Lorens Olivije i Ralf Ričardson bili su pozvani u Pariz, da svoje popularne predstave odigraju u čuvenom pozorištu Komedi franses (franc. Comédie-Française). Bili su ushićeni i počastvovani pozivom. To im je bio prvi nastup u Francuskoj, i bio je uspešan.[10] Početkom pedesetih Olivije i njegova supruga su igrali u Njujorku. Na njihovom repertoaru bili su Antonije i Kleopatra od Šekspira, Cezar i Kleopatra od Bernarda Šoa, i na zahtev Lijeve, - Antigona. Godine 1953. psihičko zdravlje Vivijen Li naglo se pogoršalo, međutim vrlo brzo se oporavila za predstave koje je Lorens spremao za Stratford na Ejvonu (Engleska). Osim Dvanaest noći i Magbeta, Lorens je pripremao i Tita Andronika. Za predstave je vladalo veliko interesovanje i bile su veoma dobro posećene. Bračni par je tada sa Titom Andronikom krenuo na evropsku turneju. Komad je naišao na izuzetne pohvale kritičara, i bio je komercijalni trijumf, ali njihov brak je još jednom prolazio kroz krizu koju ovaj put nije izdržao. Iako je njihova veza okončana po povratku u London, razveli su se u decembru 1960. godine. Poslednje predstave Olivije je bio jedan od osnivača Britanskog nacionalnog teatra. Postao je njegov direktor još dok je bio u Old viku.[15] Tokom posleratnih godina, a i kasnije, svoju glumačku karijeru posvetio je uglavnom filmskoj industriji. U pozorištu je uglavnom radio kao reditelj, a ređe je prihvatao uloge.[15] Ipak, od malobrojnih predstava u kojima je igrao u to vreme, izdvajaju se Ujka Vanja, Mletački trgovac, Mačka na usijanom limenom krovu, The Recruting Officer i izuzetno uspešna Dugo putovanje u noć, koja je kasnije ekranizovana i emitovana u SAD i Ujedinjenom Kraljevstvu. Filmska karijera Glumac koji ne voli film Olivije je debitovao na platnu 1930. sa filmom Privremena udovica. Iste godine imao je manju ulogu u Previše varalica, a već sledeće prvu glavnu u drami Žuta karta. Uprkos ponudama koje su stizale, u potpunosti se posvetio pozorištu i Šekspirovim dramama koje su mu donosile popularnost. Godine 1936. dobio je priliku da igra u filmskoj adaptaciji Šekspirove drame Kako vam drago. Iako je to bila prva uloga za koju je bio istinski zainteresovan, konačan proizvod mu se nije dopao i smatrao je da Šekspir jednostavno nije dobar na filmu.[16] Te godine je prvi put video već tada popularnu Vivijen Li, a sledeće godine snimali su ljubavnu dramu Požar nad Engleskom. Tada su počeli da se pojavljuju zajedno u javnosti, iako su oboje bili u braku.[12] Dve godine kasnije otputovali su u SAD, gde je Olivije snimao Orkanske visove. Bio je prvi put nominovan za Oskara za ulogu Hitklifa u Orkanskim visovima. Vivijen je pak osvojila Oskara za najbolju glavnu glumicu za ulogu u epskom Prohujalo sa vihorom, pa su dvoje mladih glumaca krajem četrdesetih bili najpoznatiji holivudski bračni par .[17][18] 1940—1959: Filmska zvezda Uspon u Lorensovoj karijeri nastavio se Hičkokovim hit-filmom Rebeka iz 1940. godine, u kom je Olivije tumačio lik zgodnog i bogatog udovca koji se ženi mladom devojkom ne rekavši joj da je indirektno odgovoran za smrt svoje supruge. Za ovu ulogu opet je bio nominovan za Oskara. Sledeće godine igrao je sa svojom suprugom u romantičnoj drami Ledi Hamilton koja je bila veliki bioskopski hit. Pošto se pokazao kao podjednako dobar i na filmu i u pozorištu, dvojica producenata su mu predložili da režira neke od Šekspirovih drama u kojima je uspešno igrao. Olivije je u početku mislio da nije dorastao zadatku, pa je nagovarao Vilijama Vajlera i Terensa Janga da preuzmu ulogu reditelja. Pošto su obojica odbili predlog[19] jer filmovi snimljeni po Šekspirovim dramama nisu bili popularni, Lorens je na kraju ipak odlučio da pokuša. Prvi film koji je počeo da snima bio je Henri Peti iz 1944. Tokom snimanja jedne scene u Irskoj, konj je udario u kameru koju je držao Olivije, te je ovaj zaradio veliku posekotinu na usni i povredu oka, ostavivši mu ožiljak koji će kasnije postati njegov zaštitni znak.[19] Kritičari su pohvalili film, koji je ujedno bio i komercijalni uspeh. Još je bio nominovan i za Oskara za najbolji film, a Olivije za najboljeg glumca. Međutim, Akademija mu je dodelila počasnog Oskara, za izuzetan rad na filmu Henri Peti. Olivije je odbio nagradu nazivajući je prevarom, i smatrajući da Akademija jednostavno nije bila spremna da Oskare uruči jednom strancu.[20] Sledećih nekoliko godina radio je kao zabavljač na frontu, zajedno sa Ralfom Ričardsonom. Godine 1948. snimio je Hamleta i glumio glavnu ulogu. Film je morao biti kraći od 153 minuta pa je Olivije bio prinuđen da iseče dobar deo teksta. Sa Hamletom je ponovo bio nominovan za Oskara u istim kategorijama kao i za Henrija, s tim što je ovaj put i dobio nagrade, i to u obe kategorije. Tako je Olivijeov Hamlet postao prvi britanski film koji je osvojio Oskara, a Olivije prva osoba koja je iste godine režirala film za koji je dobila Oskara za najboljeg glavnog glumca. Ostao je jedino bez Oskara za najboljeg režisera, što glumicu Etel Barimur, koja mu je uručila Oskara, nije iznenadilo jer je smatrala da filmska adaptacija Hamleta nije ni približno verna drami.[21] Poslednji šekspirovski film koji je bio dogovoren još četrdesetih, Olivije je snimio tek 1955. godine. U međuvremenu, njegova pozorišna karijera bila je na vrhuncu, te je do 1955. išao na turneje širom sveta. Film koji je tada snimio bio je Ričard Treći. Na snimanju filma, jedan od strelaca ga je pogodio u nogu, zbog čega je Olivije hramao nekoliko dana.[22] Pošto je u filmu Olivije trebalo da bude hrom, ova nezgoda nije se odrazila negativno na snimanje filma. Međutim, ovaj raskošni epski spektakl bio je komercijalni neuspeh, pa je Olivije bio prinuđen da odustane od planiranog snimanja Magbeta, koji je trebalo da bude poslednji u nizu dogovorenih filmova. Poslednji film u kome je Olivije igrao pedesetih, bila je romantična komedija Princ i igračica, gde se prvi put sreo sa Merilin Monro, tada najpopularnijom glumicom na svetu. Nakon završetka snimanja Olivije je strogo kritikovao Merilinino ponašanje i glumu,[23] što je tada privuklo veliku pažnju medija. Međutim, posle njene tragične smrti rekao je: „Ne mogu da verujem da tako glamurozan film nije postao hit. Ja sam bio dobar, ali Merilin... Merilin je bila zadivljujuća!”[24] 1960—1989: Doktor Zel Godine 1960. Olivije je snimio Spartaka i Zabavljača, dva filma koja su postigla veliki komercijalni uspeh. Zabavljač je takođe dobio i pohvale kritike i doneo mu još jednu nominaciju za Oskara. Usledili su Otelo sa Megi Smit u ulozi Dezdemone, koji je bio njegov poslednji film snimljen po nekom Šekspirovom komadu, zatim triler Bani Lejk je nestala i tri ratna filma: O, kakav divan rat, Bitka za Britaniju i Nedostižni most. Poslednja dva filma za koje je bio nominovan za Oskara bili su Momci iz Brazila i Maratonac. Uloga u Maratoncu mu je dobila odlične kritike i donela mu prvi Zlatni globus. Američki filmski institut je ovaj film proglasio za jedan od sto najuzbudljivijih filmova svih vremena,[25] a Olivijeovog sadističkog doktora Zela svrstao među pedeset najvećih filmskih negativaca.[26] Kada je 1967. godine saznao da boluje od raka, želeći da obezbedi svoju porodicu nakon smrti, Lorens je prestao da bude izbirljiv u izboru uloga i počeo je da prihvata skoro sve što mu se nudilo, pa je tako počeo da prihvata i uloge u televizijskim serijalima.[9] Čak je izjavio: „Pitaju me zašto glumim u nekom filmu. Odgovor je jednostavan — novac, dragi moj... Osećam da kraj dolazi. Nemam ništa da ostavim porodici osim novca koji zarađujem od filmova. Ništa mi nije ispod časti ako je dobro plaćeno. Zaradio sam pravo da zgrabim sve što mi se ukaže za ovo malo vremena koje mi je preostalo.”[27] Do kraja života pojavio se u brojnim filmovima, a za uloge u Inčonu i Džez pevaču nagrađen je Zlatnom malinom za najgoreg glumca. Umro je 1989, dok je snimao Ratni rekvijem. Olivije je i petnaest godina posle smrti glumio negativca u filmu Nebeski kapetan i svet sutrašnjice. Naime, materijal sa njim iz mlađih dana je uz pomoć kompjuterske grafike uklopljen u film, te je Olivije bio zločesti dr Totenkof.[28] Televizijska karijera Lorens Olivije je počeo karijeru televizijskog glumca kada je već iza sebe imao ostvarenu karijeru u pozorištu, i kada je bio jedan od najtraženijih filmskih glumaca. Međutim, od početka osamdesetih pa do smrti, uglavnom je igrao u TV–serijama ili mini-filmovima. Olivije se prvi put pojavio na televiziji ulogom u seriji John Gabriel Borkman 1958. Glumio je i u Dejvidu Koperfildu sa Idit Evans, kao i u mini-filmovima Mačka na usijanom limenom krovu i Vrati se, mala Šibo. Neke od poslednjih televizijskih uloga bile su mu u Poslednjim danima Pompeje, Izgubljenim kraljevstvima (sa Kolinom Fertom) i Vagneru. Najpoznatije TV serije u kojima je igrao i za koje je dobio nagradu Emi za najboljeg glumca jesu Kralj Lir, Dugo putovanje u noć i Ljubav kad joj vreme nije gde je glumio zajedno sa Ketrin Hepbern. Olivije je bio nominovan za devet, a osvojio je pet nagrada Emi.[29] Privatni život Propali brakovi Olivije se 25. jula 1930. oženio glumicom Džil Ezmond koja mu je šest godina kasnije rodila sina Tarkvina. Međutim, brak je na samom početku bio osuđen na propast. Naime, kako Lorens piše u svojoj autobiografiji, prva bračna noć bila je neuspešna, a ni kasnije nije bilo ništa bolje, tako da je na kraju Olivije postao impotentan.[30] Olivije je mislio da su za to bila kriva neka njegova religiozna shvatanja, pa je odbacio religiju i deklarisao se kao ateista.[30] Ali njegov odnos sa Džil sasvim je zahladneo, tako da su se razveli 1940. godine, kada se on oženio sa Vivijen Li. Njih dvoje su bili u vezi još od 1937. kad su snimali Požar nad Engleskom, ali je Džil odbijala da mu da razvod. Ipak, ostali su dobri prijatelji i Lorens je bio sa njom na Tarkvinovom venčanju 1965. godine.[9] Lijeva je ubrzo potom dobila ulogu Ofelije, u Olivijeovom Hamletu, u Old viku. Tu se Olivije prvi put susreo sa njenim naglim promenama ponašanja. Pred izlazak na scenu iznenada je počela da vrišti i viče na njega, a onda je odjednom ućutala, besciljno zureći u daljinu.[24] Ulogu je odigrala savršeno, i nikad nije pomenula incident. Nakon venčanja, mladi par se odselio u Njujork, gde su prvi put nastupili s predstavom Romeo i Julija. Zbog izuzetno lošeg prijema kod publike, umalo nisu bankrotirali jer su svu ušteđevinu uložili u produkciju ove predstave.[31] Godine 1944. Vivijen je obolela od tuberkuloze, pa je nekoliko dana morala da provede u bolnici. Na snimanju Cezara i Kleopatre otkrila je da je u drugom stanju, ali je veoma brzo pobacila. Pala je u duboku depresiju, koja je doživela vrhunac njenim fizičkim napadom na Olivijea.[11] To je bio njen prvi poznati nervni slom povezan sa maničnom depresijom. Olivije je posle toga shvatio da njeni napadi dolaze posle dana sa velikom aktivnošću, kao i nakon depresije. Problemi su se nastavili na turneji po Australiji, a vrhunac ovog stanja bila je medijski propraćena svađa u Krajstčerču, koja je nastala kada je Lijeva odbila da izađe na scenu. Lorens je ošamario, a ona mu uzvratila i opsovala ga, pa izašla na pozornicu kao da se ništa nije dogodilo.[32] Pedesetih su produkciju preselili u Njujork, gde je Lorensova filmska karijera bila u ekspanziji. Godine 1953. Vivijen je opet pobacila, nakon čega je pala u višemesečnu depresiju. Tada je priznala suprugu da je zaljubljena u Pitera Finča.[32] Kada se oporavila, krenula je sa Lorensom na evropsku turneju, igrajući u Titu Androniku. Jedan od najblistavijih trenutaka njegove karijere, bio je pomračen njenim čestim izlivima besa na ostale glumce.[32] Po povratku sa turneje, započela je vezu sa glumcem Džekom Merivejlom, čime je njen i Lorensov brak bio praktično okončan. Razveli su se u decembru 1960. godine. Godinu dana kasnije upoznao je glumicu Džoun Plourajt, s kojom se odmah oženio. Ovaj brak, u kom su se rodila tri sina, bio je mirniji i skladniji od prva dva.[33] Međutim, Olivijeovi prijatelji kažu da iako se oženio sa Džoun, Lorens se do kraja života kajao što nije znao da zadrži Vivijen Li.[34] Seksualno opredeljenje Posle Lorensove smrti, pojavile su se glasine da je on u stvari bio biseksualac, koje su potkrepili brojni Olivijeovi biografi. Jedan od njih, Donald Spoto, napisao je u svojoj knjizi da je Olivijeov ljubavnik bio glumac Deni Kej.[35] Lorens Olivije 1940. godine Olivijeovi dugogodišnji prijatelji Noel Kauard i Majkl Tornton su na pitanje o Lorensovoj seksualnosti samo rekli: „Voleo je da stiče nova iskustva.”[36] Još jedan njegov biograf, Teri Kolman, dovodio je u vezu Olivijea i starijeg glumca Henrija Ejnlija.[24] Olivijeov sin, Tarkvin, pokušao je da spreči izlazak te biografije.[37] Veliku pažnju javnosti privukla je izjava Dejvida Nivena, koji je sa Lijevom snimao Tramvaj zvani želja. Naime, glumac je rekao da je jednom, za vreme snimanja tog filma, video kako se Lorens i Marlon Brando ljube u bazenu Olivijeovih.[38] „Okrenuo sam im leđa i pošao kod Vivijen. Ona je znala šta se događa ali je ćutala. Kao i ja.”[39] Posle Lorensove smrti, njegova poslednja supruga, Džoun Plourajt, potvrdila je glasine o njegovoj biseksualnosti.[40] Krajem 2006, u jednoj radio–emisiji, na pitanje o Lorensovom seksualnom opredeljenju, ona je rekla: „Ako je čovek genije, onda nije obična osoba i ne vodi običan život, već ima ekstreme u ponašanju...”[40] Bolest i smrt Godine 1967, Lorens je saznao da boluje od raka prostate, a takođe je morao da provede izvesno vreme u bolnici zbog upale pluća.[41] Ubrzo je dobio bronhitis i upalu porebrice, kao i prve simptome amnezije. Sedam godina kasnije oboleo je od distrofije mišića koja ga je zamalo koštala života.[42] Umro je 1989. godine u Steningu (Engleska), od bubrežne insuficijencije.[43] Nakon smrti bio je kremiran, a njegov pepeo položen u Vestminstersku opatiju, pored kralja Henrija Petog, koji je obeležio njegovu karijeru.[44] Sahrani je prisustvovalo više od dve hiljade ljudi....

Čudotvorci i njihove metode - kompletno razotkrivanje modus operandi gutača vatre, vatrootpornih ljudi, gutača otrova, krotitelja otrovnih gmizavaca, gutača mačeva, ljudinojeva, snagatora, itd. Hari Hudini (autor) Milan Miletić (prevod) Izdavač: Službeni glasnik Naslov originala: Miracle Mongers and Their Methods / Harry Houdini Čitava galerija likova starih mađioničara i njihovih trikova! I to nam predstavlja legenda među mađioničararima, lično Hari Hudini, junak mnogih romana i filmova. Hari Hudini (engl. Harry Houdini; 24. mart 1874, Budimpešta, Mađarska — 31. oktobar 1926, Detroit, Mičigen, SAD) je bio američki iluzionista. Pravo ime mu je bilo Erik Vajs (Erik Weisz). Najpoznatiji po svojim trikovima oslobađanja iz nemogućih situacija poput zatvorenih rezervoara ispunjenih vodom dok su mu ruke i noge bile zavezane lancima. Jedan od najpoznatijih iluzionista u istoriji čiji život i smrt i danas su ostale na neki način misterija. Detinjstvo i mladost Za Hudinijevog života, a i mnogo godina kasnije, biografi se nisu slagali oko datuma i mesta rođenja. On je tvrdio da je rođen u Americi, u Epltonu, gradu u državi Viskonsin, što se ipak pokazalo da nije tačno. Tek je posle pronađen rodni list iz koga se vidi da je rođen 24. marta 1874. u Budimpešti i da mu je pravo ime Erik Vajs (po nekim izvorima može se pisati i Erih Vajs).[1] Njegovi roditelji, mađarski Jevreji, emigrirali su u Ameriku 3. jula 1878, kad je Eriku bilo četiri godine. U useljeničkim knjigama njegovo je ime zapisano kao Erih Vajs. Uz dotadašnji nadimak Ehrie, porodicu ga je počela zvati i Amerikanizovanom imenom Hari. Hari je bio jedan od sedmoro dece rabina Majera Samuela Vajsa i Sesilije Štajner, koji su osim njega imali i sinove Hermana, Teodora[2], Leopolda, Natana, Vilijama i ćerku Gledis. Detinjstvo je Hariju prošlo živeći u neharmoničnoj porodici, posle roditeljskih svađa, kao tinejdžer, nekoliko puta je bežao od kuće, zabrinutoj majci slao razglednice koje je potpisivao sa „tvoj sin begunac“ i opet se vraćao kući. Osim porodičnim svađama, Hudinijevo detinjstvo bilo je obeleženo i siromaštvom. Situacija se nije ništa popravila ni kad su deca odrasla jer su se i oni međusobno svađali, a netrpeljivost je došla do vrhunca kad se Sadi, supruga Harijevog brata Natana, razvela od njega i samo dve nedelje kasnije udala za drugog brata, Leopolda. U to doba porodica Vajs više nije živela u Apletonu[3], nego su prešli u Njujork, gde su se preselili nakon što su dobili američko državljanstvo. Hari je kao tinejdžer radio kao električar, krojač i fotograf, a prvi nastup, koji je najavio po čemu će se proslaviti, održao je kao devetogodišnjak. Sa prijateljima iz komšiluka osnovao je dečji cirkus, u kojem je, sa crvenim čarapama na nogama nastupao na improvizovanom trapezu, pod umetničkim imenom „Leteći princ“. Za vreme šegrtovanja kod jednog bravara naučio je mnogo toga što će mu pomoći u kasnijoj karijeri. Ta je bravarska radnja bila smeštena uz policijsku stanicu, a kako jednom prilikom policajci nikako nisu mogli otključati lisice nekom zatvoreniku, jer se ključ zaglavio u bravi, otišli su najbližem bravaru. Budući da je vlasnik otišao na ručak u radnji je bio samo Hari koji da bi im izašao u susret komadom žice je za samo nekoliko minuta otključao lisice, što mu je bio prvi mađioničarski uspeh. Prvi nastupi Policajci, a i oslobođeni zatvorenik, aplaudirali su dečaku, a on se posle često prisećao tog aplauza i lepog osećaja koji je taj aplauz pobudio u njemu. Ovaj događaj ga je podstakao da nauči neke trikove i da se oproba se kao iluzionista, smatrajući da je takav posao mnogo bolji od rada u fabrici ili nekoj zanatskoj radnji. Kod kuće je vežbao trikove sa kartama i otključavanje raznih brava, pa se potom udružio sa tada poznatim mađioničarem Džekom Hajmanom. Kad je njegovom partneru dosadilo da nastupa u kafanama i malim pozorištima, zamenio ga je Harijev brat Teodor, kasnije poznat kao Hardin, pa su braća počela da nastupaju pod imenom Hudini Braders. Tada 20-godišnji Hari je uz Amerikanizovani nadimak dodao i prezime po svom uzoru, Žan Ežen Rober Udenu, francuskom iluzionistu iz 19. veka, nagovorio je i brata da se i on počne tako nazivati. Mnogo godina kasnije i zvanično je promenio prezime. Brak Hudini sa majkom i suprugom 1907. U brak sa Vilhelminom Beatris Rahner, koju je upoznao posle jedne od svojih predstava, je stupio 1893. godine. Posle samo 3 nedelje poznanstva su stupili u brak i venčali se dva puta, prvi put tajno, jer je Vilhelmina, koju je on po njenom drugom imenu zvao Bes, bila katolikinja pa je Hudini znao da njegov otac ne bi odobrio taj brak. Nešto kasnije su se venčali u sinagogi, a potom i treći put, u katoličkoj crkvi. Hudiniju je bilo samo 19 godina kad se oženio, još je stvarao karijeru, a Bes mu je pomagala, ne samo kao supruga nego i kao partnerka na pozornici. Njihov brak bio je neraskidiv, iako nisu imali dece. Navodno su oboje zbog toga patili, a Hudini je poslednje godine života često izrađivao fotografske portrete veselih i bezbrižnih dečjih lica. Mediji su pisali da je impotentan, drugi da ona ne može ostati trudna. Po nekim glasinama, Hudini je varao Bes sa suprugom svog slavnog prijatelja, pisca Džeka Londona, ali to nikada nije bilo potvrđeno. Njihovi prijatelji takođe tvrde da ne mogu zamisliti Houdinija u takvoj situaciji i navode kako se često šalio da ga se Bes neće rešiti ni ako on umre pre nje jer će se vratiti na ovaj svet iz zagrobnog života i potražiti je. Hudini je kao 20-godišnjak bio oženjen, imao je posao i zarađivao je sve bolje jer je stalno smišljao nove atraktivne trikove. Kao Hudiniji, Hari i Bes gostovali su po američkim putujućim cirkusima izvodeći trikove sa kartama ili tačku u kojoj bi Bes „nestala“. Ali, kad u jednom periodu nisu mogli da dobiju nove angažmane, Hudini je 1898., nakon kratkotrajne malodušnosti, dao oglas u novine u kojem je ponudio da će prodati sve svoje trikove za 20 $. Nije našao kupca, ali je dobio novi posao. Igrom slučaja je dobio priliku da nauči da vozi avion, a kako je bio veoma spretan i sve mu je polazilo za rukom, zaposlio se kao pilot i postao prvi čovek koji je uspeo da doleti iz Amerike u Australiju.[4] Pre njega je to uradio Kolin Defris ali se njegov avion prilikom sletanja razbio .[5][6] Oslobađanja iz lanaca i zatvora Hudinijev izazov Oduševljenje avijacijom je Hudinija ostavilo isto tako brzo kao što ga je i osvojilo. Vratio sa svojoj prvoj ljubavi, magiji. U jednoj pivnici u Minesoti je izveo tačku u kojoj bi ga neko - u tom slučaju je bio vlasnik pivnice Martin Bek - zavezao u lance, i Hudini be se za nekoliko minuta oslobodio. Vlasnik pivnice Bek se oduševio ovom tačkom. Bek je osim pivnice imao i Putujući cirkus Orfeum i ponudio je Hudiniju posao uz platu od 60 dolara nedeljno, što su tada bile velike pare. Njegov cirkus bio je poznat u Americi pa je u njemu Hudini privukao veliku pažnju. Posle turneje po velikim gradovima, cela Amerika je brujala o čoveku kojeg „nikakvi lanci ne mogu zadržati“. Zvali su ga i „kraljem lisica“, svoj zvezdani status potvrdio je godinu kasnije kad je prvi put otišao na evropsku turneju. U Evropi je u svakom gradu izazivao lokalnu policiju da ga zaveže i stavi u ćeliju iz koje bi potom na uspešno pobegao. Naravno, policajci su svaki put pokušavali da smisle način da ga onemoguće da otključa lisice, ne uvek neuspešno. Čak su ga pre zavezivanja pretraživali, ne bi li pronašli skrivena nekakva pomagala za beg, ali nisu ništa nalazili.[7] Na prelazu veka, tada 26 godišnji Hudini, postao je najuspešniji svetski mađioničar koji je zarađivao mnogo pa je posle smrti njegova udovica nasledila pola miliona dolara. Zvali su ga umetnikom među iluzionistima, publika je hrlila na njegove spektakularne nastupe na kojime se oslobađao od lisica, ludačkih košulja, užadi, pa čak i iz zloglasnog vašingtonskog zatvora u kome je robijao Čarls Gitau, ubica američkog predsednika Džejmsa Garfilda. Tamo ga je pozvao upravnik zatvora, da proveri sigurnost smeštaja najokorelijih zločinaca. Hudini je i odatle pobegao bez problema. Oslobađanja iz zaključanih rezervoara ispunjen vodom Početkom 1908. godine Hudinija su svi pokušavali da imitiraju. Hudini je tada smislio novu atraktivnu tačku: beg iz zaključanog rezervoara, napunjenog vodom. Najslavniji trik iz te serije izveo je 1913. godine kada je zaključan u rezervoar koji je bio napravljen od čelika i stakla, ispunjen vodom, iznad koga je on zavezan visio glavom nadole. Trebalo mu je samo tri minuta da otključa brave i lisice i da se oslobodi. U to vreme mnogi su tvrdili da „niko živ ne može izvesti takve trikove“, pa su mu pripisivali natprirodne moći. Hudini je, u želji da demantuje takve glasine, objavio knjigu Tajne Lisice (Handcuff Secrets) u kojoj je objasnio svoje trikove. U njoj je otkrio da je uvek imao „skriveni adut“. Za otključavanje brava koristim snagu mišića, konjsku dlaku i minijaturne ključeve. Dok bi me okivali u lance maksimalno bih raširio ramena i blago odmaknuo ruke od tela, šta bi mi pomagalo u oslobađanju- napisao je. Neko vreme posedovao je i prodavnicu mađioničarskih trikova „Martinka“ u Njujorku, ali se nije proslavio kao trgovac. Danima je sedeo u radnji, delio autograme i prodavao svoje knjige, ali ne i mnogo više od toga. Od 1923. do 1924. bio je i predsednik udruženja američkih mađioničara, ali se na toj funkciji nije dugo zadržao jer ga niko od kolega nije trpeo. Jedan od razloga tome je bilo to što je bio neopisivo samoljubiv. Filmski poslovi Na vrhuncu slave Hudini je snimio i nekoliko Filmova: 1901. je glumio u francuskom filmu „Oživotvorena čudesa slavnog Hudinija u Parizu“ (Merveilleux exploits du celebre Houdini a Paris), zatim je u Americi snimio filmski serijal „Gospodar Misterija“ (The Master Mystery) kao i filmove „Grimova igra“ (The Grim Game) 1919. i „Ostrvo strave“ (Terror Island) 1920. Nakon toga je osnovao filmsku kompaniju, Houdini Picture Corporation, međutim ni kao glumac, ni kao producent, nije bio uspešan. Povratak iluzionizmu Posle holivudske epizode se vratio iluzionizmu i nastavio je pred publikom da se oslobađa lanaca i beži iz zatvora. Tačke su mu postajale sve teže i opasnije. Bacali bi ga u hladnu reku zavezanog lisicama i u zaključanoj kutiji, publika bi strepila nad njegovim životom, a on bi se slavodobitno oslobađao i izranjao na površinu. Alternativne teorije o Hudinijevom životu Iako se trudio da objasni neke svoje trikove, Hudini je imao više tajni nego šta je priznavao. Amerikanci Vilijam Kaluš i Leri Sloman 2006. godine su objavili njegovu novu biografiju „Houdinijev tajni život: Kako je nastao prvi Američki superheroj“ (Secret Life Of Houdini: The Making Of America`s First Superhero), i tvrdili su da je slavni mađionilar bio tajni agent. Uoči Prvog svetskog rata je, navodno, tokom turneja po Nemačkoj skupljao vojne informacije i prenosio ih američkim i britanskim vojnim krugovima. Navodno je imao i dobre veze sa najvišim američkim policijskim zvaničnicima, kao i sa Londonskim Skotland Jardom. U popularnoj kulturi Hudini je i posle smrti ostao slavan. O njemu je snimljeno nekoliko filmova - najpoznatiji je „Hudini“ iz 1953. godine, U kome ga je glumio Toni Kertis, zatim „Veliki Houdini“ iz 1976. godine, pa opet „Hudini“ iz 1998. Objavljena je i poštanska marka sa njegovim likom, prodaju se knjige u kojima se objašnjavaju njegovi trikovi Smrt Hudini je, kaže zvanična verzija, umro na nastupu 24. oktobra 1926. u pozorištu Garik u Detroitu. Smrt je navodno izazvao kanadski student J. Gordon Vajthed koji je na prethodnoj predstavi na Hudinijievoj turniji, u Montrealu tvrdio da iluzionista, koji je tada bio na vrhuncu slave, ne može da izdrži njegov udarac u stomak i da su sve priče o Hudinijevom neverovatnom pragu bola čista izmišljotina. Samouvereni Hudini, koji se bavio sportom i uvek rado pokazivao „pločice“ na stomaku, još se nije pripremio na udarac kad ga je izazivač iznenadio i svom snagom udario više puta. Veliki Hudini se zgrčio od bola i pao[8], a nedelju dan posle toga je i umro. Umoran sam od borbe- bile su njegove poslednje reči. Sahranjen je na jevrejskom groblju Makpelah u Njujorku a da nikada nije otkriveno koliko je na njegovu smrt uticao udarac, a koliko činjenica što nije otišao lekaru kako mu ne bi zabranili završetak turneje, iako je već nekoliko meseci patio od bolova u stomaku i neuobičajenog umora. Mnogi su sumnjali u to da je banalna povreda dokrajčila čoveka koji je ceo život prkosio smrti i bio u sjajnoj telesnoj kondiciji, pa je to odmah raspirilo maštu javnosti. Već nekoliko dana nakon njegove smrti osvanuli su naslovi u mnogim novinama - da li je Hudini ubijen? Po jednoj teoriji, podmetnut mu je otrov, što bi trebalo da pokažu ispitivanja ostataka njegovih kostiju, kose i noktiju. Ako bi to bilo potvrđeno, glavni osumnjičeni ostaće grupa spiritualista koji su mu, navodno, zdušno želeli smrt jer je ismejavao njihovo dozivanje duhova umrlih i javno ih nazivao prevarantima. Predvodio ih je ser Artur Konan Dojl, britanski autor krimi-romana poznat i kao tvorac Šerloka Holmsa. Hudini i Dojl su bili prijatelji, ali su ih udaljili stavovi o spiritualizmu. Naime, slavni pisac bio je fasciniran tajnovitim i, neki tvrde pod uticajem svoje supruge, sklon praznoverju, pa je mislio i da Hudini ima natprirodne moći, što je i opisao u svom delu „Na ivici nepoznatog“ (The Edge Of The Unknown), ali Hudini je tvrdio suprotno. Hudini je „dolio ulje na vatru“ kad je 1924. razotkrio grupu vidovnjaka koji su lakovernim uzimali veliki novac za „razgovor sa umrlima“. Posle toga mu je Dojl poslao pismo u kome je, među ostalog, napisao:- Dobićeš specijalni dezert ... Mislim da uskoro dolazi dan naplate. Ipak, Dojl nije glavni osumnjičeni za Hudinijevu smrt, nego Bostonska vidovnjakinja Mina Margeri Krandon koju je Hudini nazvao varalicom. No, i ona i Dojlova supruga nedugo nakon Hudinijeve smrti su među prvima izrazile saučešće Hudinijevoj majci Sesiliji i ponudili joj pomoć. Knjige Hudini je objavio dosta knjiga tokom svoje karijere, mada su neke pisane i u saradnji sa njegovim dobrim prijateljem Valter Braun Gibsonom: The Right Way to Do Wrong (1906) Handcuff Secrets (1907) The Unmasking of Jean Eugène Robert-Houdin (1908) Magical Rope Ties and Escapes (1920) Miracle Mongers and their Methods (1920) Houdini`s Paper Magic (1921) A Magician Among the Spirits (1924) Under the Pyramids (1924) sa H. P. Lovecraft. Povez: Broš Format: 4x14 Strana: 179 Godina: 2009.

Izdavač: Književno društvo Pismo, Zemun Godina izdanja: zima 1987/1988 Broj: 12 Povez: broširan Format: 24 cm Broj stranica: 294 Stanje: veoma dobro očuvano VALENTIN RASPUTIN: Požar / preveo Zorislav Paunković KARLUŠ DRUMON DE ANDRADE: Izabrane pesme / prevela Nina Marinović RAJNER VERNER FASBINDER: TRI DRAME Đubre, grad i smrt / prevela Agata Švarc Gorke suze Petre fon Kant / preveo Božidar Zec Žabar /prevela Snežana Minić ŠANDOR VEREŠ: Stihovi / prevela Judita Šalgo REINALDO ARENAS: Četiri priče /prevela Marica Josimčević KLARIS LISPEKTOR : Dve priče / prevela Ksenija Bilbija KSENIJA BILBIJA: Pisac novog stila KAREL ČAPEK: Zašto nisam komunista JOSIF BRODSKI: Sonet / Preveo Srđan Rašković VESTI SIGNALI PISMA IZ STARIH ČASOPISA RABINDRANAT TAGOR: O savremenoj civilizaciji ZABAVNIK / VIRDŽINIJA VULF: Dijalog na Pentelikonu S. P. ROZENBAUM: Neobjavljena priča Virdžinije Vulf Suđenje Šekspiru PROLEĆE 1985 – ZIMA 1987/88 Dejan Mihailović Valentin Rasputin rođen je 1937. godine u selu Ustuda, Irkutske oblasti. Diplomirao je na Istorijsko-filološkom fakultetu Univerziteta u Irkutsku, a počeo je da objavljuje 1961 (pripovetka Zaboravio sam da pitam Lešeka). Sredinom šezdesetih godina piše pripovetke i crtice: Kraj uz samo nebo i Tvrde osnove novih gradova (1966), Čovek sa ovoga sveta i Vasilij i Vasilisa (1967). Objavljivanjem prve pripovesti Novac za Mariju (1967) već je nagovešten pisac velike snage i donekle su obeležena njegova interesovanja: Rasputin, naime, ostaće veran proučavanju čoveka u okolnostima koje mirnu svakodnevicu pretvaraju u tešku ljudsku dramu. U periodu između 1970. i 1976. napisao je tri pripovesti koje bi se mogle svrstati u remek-dela savremene sovjetske proze: Poslednji trenuci (1970), Živi i pamti (1974) i Oproštaj s Matjorom (1976). U poslednju zbirku proze Voli dok si živ (1982) uvršćene su najnovije Rasputinove pripovetke: Voli dok si živ, Šta da kažem vrani? Dosta im je i Nataša. Klaris Lispektor (port. Clarice Lispector; Čečelnik, 10. decembar 1920 – Rio de Žaneiro, 9. decembar 1977) bila je brazilska književnica i novinarka, jedna od najznačajnijih autorki književnosti na portugalskom jeziku. Rođena je kao najmlađa od tri kćerke u jevrejskoj porodici. Loši životni uslovi (siromaštvo, rat, silovanje majke) naterali su porodicu da emigrira u Brazil kada je Klaris imala tek godinu dana. Odrasla je u Resifeu, a majka joj je umrla kad je imala 9 godina, nakon čega su se sestre s ocem preselile u Rio de Žaneiro. Pohađala je najcenjeniju gimnaziju u zemlji (Ginásio Pernambucano), a potom je 1937. godine upisala Pravni fakultet u Riju i zaposlila se kao novinarka. Svoj prvi roman objavila je sa 23 godine. Udala se za brazilskog diplomatu Maurija Gvrgela Valentea 1944. godine i uzela brazilsko državljanstvo. Ubrzo se mladi par odselilo u Napulj, te proveo idućih desetak godina službujući po različitim brazilskim ambasadama u Evropi i SAD. Nije volela diplomatski život, te se nakon 15. godina razvela od supruga i vratila u Rio, gde je nastavila uspešno da objavljuje romane, priče, knjige za decu i novinarske članke. Uprkos tome što je još kao mlada stekla književno priznanje, a iza sebe ostavila opsežnu korespondenciju, vrlo malo toga se zna o njenom privatnom životu. „Toliko sam misteriozna da čak ni samu sebe ne razumem“, napisala je jednom prilikom. Iz tog vakuuma informacija, smatra njen biograf Bendžamin Moser, iznikla je cela mitologija koja i danas pleni i privlači čitaoce širom sveta. Njena proza smatra se prekretnicom na brazilskoj književnoj sceni, pre svega po raznovrsnosti stilskih registara i istančanim i snažnim opisima intimnih, naizgled neosetnih ličnih preobražaja, otkrića i jačanja životnih snaga, sa svim njihovim izazovima. Tokom čitavog života opirala se bilo kakvoj klasifikaciji te potvrđivala utisak o sebi kao „stranom telu“ u brazilskoj književnosti. Brazliski pesnik Ledo Ivo je istakao: „Verovatno nikada nećemo da pronađemo opipljivo i prihvatljivo objašnjenje za jezik i stil Klaris Lispektor. Stranost njezine proze jedna je od neupečatljivih činjenica naše književne istorije, pa čak i istorije našeg jezika.” Nije sebe smatrala ni feminističkom ni jevrejskom književnicom. U njena najznačajnija dela spadaju romani Blizu divljeg srca, Jabuka u tami, Pasija po G. H., Učenje ili Knjiga užitaka, Živa voda, Čas zvezde i Dah života; zbirke pripovedaka Porodične veze, Legija stranaca, Sreća iz potaje, Via Crucis tela i Gde si bila noću. Detinjstvo i mladost Klaris Lispektor je rođena pod imenom Čaja Lispektor u Čečelniku, u oblasti Podolje, zapadnom delu današnje Ukrajine. Bila je najmlađa od tri ćerke Manije Krimgold i Pinkasa Lispektora. Poput drugih jevrejskih porodica u toj regiji i porodica Lispekor je doživela strašne pogrome za vreme Ruskog građanskog rata (između ostalog majka joj je bila silovana). Bežeći pred ratom i siromaštvom, porodica je prvo izbegla u Rumuniju, a potom u Nemačku, odakle su emigrirali u Brazil, gde je njena majka Manija imala rođake. Na obalu Brazila prispeli su početkom 1922. godine, kada je Čaja imala nešto više od godinu dana. Članovi porodice su u novom podneblju odlučili da promene imena. Pinkas je postao Pedro; Mania se preimenovala u Marijeta; Lea je postala Eliza, a Čaji je promenjeno ime u Klaris. Jedino je srednja ćerka Tanja (19. april 1915 – 15. novembar 2007) zadržala svoje ime čitavog života. Prve tri godine živeli su u gradu Masejo, država Alagoas, da bi se, nakon pogoršanja majčinog zdravstvenog stanja, preselili u grad Resife, država Pernambuko. U Resifu, gde je porodica živela vrlo siromašno, umire joj potpuno paralizovana majka 21. septembra 1930. godine. Klaris je pohađala Colégio Hebreo-Idisch-Brasileiro, gde se među ostalim predmetima izučavao i jidiš i hebrejski jezik, a zatim je 1932. godine upisala Ginásio Pernambucano, tada najcenjeniju gimnaziju u zemlji. Godinu dana kasnije, pročitvaši Heseov roman Stepski vuk, poželela je da postane pisac. Godine 1935. Pedro Lispektor je odlučio da preseli svoju porodicu u Rio de Ženeiro, nadajući se da će u tadašnjoj prestonici moći da zaradi više novca, ali i da će svojim ćerkama naći Jevreje za muževe. Godine 1937. Klaris je upisala Pravni fakultet u Riju, jedan od najcenjenijih fakulteta u državi, gde je bila jedna od tri žene i jedini student Jevrejin. Svoju prvu priču Triunfo objavila je u časoposu Pan 25. maja 1940. godine. Iste godine joj umire otac tokom operacije žučnog mehura. Tokom fakulteta, Klaris je radila kao novinarka, prvo u vladinoj novinarskoj agenciji Agência Nacional, a potom i u uticajnim novinama A Noite. Stupila je u kontakt sa brazilskim piscima mlađe generacije, među kojima je bio i pisac Lusio Kardozo. Na pravnom fakultetu se zbližila sa Maurijem Gvrgelom Valenteom, dipomatom iz ministarstva spoljnih poslova Brazila. Kako bi se udala za njega, Klaris je morala da zatraži brazilsko državljanstvo, koji je i dobila 12. januara 1943. godine. Jedanaest dana kasnije udala se za njega. Blizu divljeg srca U decembru 1943. godine objavila je svoj prvi roman, Blizu divljeg srca (Perto do coração selvagem), koji je zbog upotrebe unutrašnjeg monologa, filozofskog pristupa i specifičnog stila bio smatran revolucionarnim u Brazilu. Roman je osvojio nagradu Graça Aranha za najbolji debitanski roman. Pesnik Ledo Ivo ga je u novinarskom prikazu opisao kao najbolji roman koji je ikada žena napisala na portugalskom jeziku, dok je Žorže de Lima istakao da je Klaris promenila tačku gravitacije oko koje se vrtela brazilska književnost poslednjih dvadeset godina. „Roman Klarise Lispektor se obelodanio u našem književnom svetu kao najviši domet introspektivnog romana”, zapisao je književni kritičar Seržio Miliet. Blizu divljeg srca, poput svih drugih njenih kasnijih romana, zasnivao se na snažnom prikazu unutrašnjih duševnih stanja. Iako su mnogi u romanu videli uticaj Virdžinije Vulf i Džejmsa Džojsa, Klaris je njihova dela pročitala tek nakon što je dovršila vlastitu knjigu. Epigraf i sam naslov preuzeti su iz Džojsovog romana „Portret umetnika u mladosti” na predlog njenog prijatelja Lusija Kardoza. Ubrzo nakon izlaska romana Klaris i Mauri su napustili Rio i preselili se u Belem, država Para, u gradu koji leži na ušću Amazona. Tamo je Mauri bio veza između ministarstva spoljnih poslova i internacionalnih lica koja su sever Brazila koristi kao vojnu bazu tokom Drugog svetskog rata. Evropa i SAD Mauri je dobio posao u Brazilskom konzulatu u Napulju, te je mladi bračni par otputovao u Italiju 29. jula 1944. godine. Rat se u Evropi i dalje vodio, a Napulj je bio polazna tačka za brazilske vojne trupe koje su se borile na strani saveznika protiv nacističkih trupa. Klarisa je radila u vojnoj bolnici negujući ranjene vojnike. Nakon završetka rata u Rimu je upoznala pesnika Đuzepea Ungaretija, koji je preveo delove njenog romana Blizu divljeg srca na italijanski jezik. U Rimu je takođe imala priliku da njen portret naslika Đorđo de Kiriko. U Napulju je završila svoj drugi roman, Luster (O Lustre, 1946), u kome je predstavila unutrašnji život devojčice Viržinije. Roman je bio tematski sličan prvom, ali je bio duži. Naišao je na pozitivan prijem među književnom kritikom, ali je entuzijazam kritičara bio manji u odnosu na prijem njenog prvenca. Nakon kratkog povratka u Brazil 1946. godine, bračni par se vratio u Evropu, gde je Mauri postavljen za ambasadora u Bernu. Klaris nije volela Švajcarsku jer se u njoj uglavnom dosađivala i osećala depresivnom. U pismu svojoj sestri zapisala je: „Švajcarska je groblje uzbuđenja”. Kasnije je tvrdila da ju je iz Švajcarske dosade spasavalo pisanje.Tada je napisala svoj treći roman Opkoljeni grad (A cidade sitiada, 1949). U njemu se pripoveda o životu Lukresije Neveš i uzdizanju grada Sao Žeraldo od varošice do velikog grada. Knjiga je zbog brojnih metafora i hermetičnog izraza naišla na ravnodušnost kritičara, ostavši do današnjih dana njena najslabija knjiga. Seržio Miliet je svoj prikaz zaključio rečenicom da je književnica podlegla pod teretom sopstvenog izobilja.` U Bernu je rodila sina 10. septembra 1948. godine, koga je nazvala po svom ocu Pedro. Nakon što je porodica napustila Švajcarsku 1949. godine, a potom provela gotovo godinu dana u Riju, Klaris i Mauri su otputovali za Torki, gde je Mauri postavljen za brazilskog delegata tokom donošenja Opšteg sporazuma o trgovini i carini. U Britaniji su živeli od septembra 1950. do marta 1951. godine i Klarisi se dopadao način života u ovoj zemlji. Prilikom posete Londona imala je spontani pobačaj. Godine 1952. godine, kada su supružnici u Riju ponovo proveli godinu dana, Lispektor je objavila kratku zbirku Nekoliko priča (Alguns contos), sastavljenu iz šest pripovedaka. Knjiga je objavljena u malom tiražu, a štampanje je sponzorisalo Ministarstvo prosvete i zdravlja. Ove priče predstavljaju pripovednu srž onoga što će kasnije kroz novu obradu postati zbirka Porodične veze (Laços de família 1961). Mauri je postavljen za ambasadora Brazila u Sjedinjenim Američkim Državama te su se septembra 1952. godine preselili u Vašington, gde su ostali do juna 1959. godine. Iako je Klaris postala bliska sa nekoliko pojedinaca, duboko je prezirala svet diplomatije. Kasnije je svoj život žene diplomate opisla: „Mrzela sam ga, ali sam radila ono što sam morala... priređivala sam večere, sve ono što se od mene očekivalo, ali sa gađenjem.” U Americi je rodila i svog drugog sina Paula, a započela je i da piše priče za časopis Senhor. U junu 1959. godine, napustila je svog supruga i zajedno sa svojim sinovima vratila se u Rio de Ženeiro, gde je ostala do kraja života. Porodične veze i Jabuka u tami Nakon što se vratila u Brazil, Klaris se kao samohrana majka borila sa novčanim problemima. Pokušavala je da nađe izdavača voljnog da objavi njen roman i zbirku priča koje je napisala u Vašingtonu. Zbirka je objavljena 1960. godine pod imenom Porodične veze i u njoj su se nalazile 6 priča prethodno objavljenih u zbirci Neke priče iz 1952. godine zajedno sa sedam novih priča od koji su neke bile objavljene u časopisu Senhor. Njen prijatelj Fernando Sabino joj je povodom knjige saopštio: „tačno, iskreno, neosporno, pa čak i ponizno, smatram da je ovo najbolja zbirka priča ikada objavljena u Brazilu”. Eriko Verisimo joj je napisao: „Nisam ti pisao povodom tvoje knjige priča jer sam se stideo da ti priznam šta mislim o njoj. Ukratko: najvažnija zbirka priča objavljena u 20. veku još od Mašada de Asisa”. Rukopis četvrtog romana Jabuka u tami bio je završen još 1956. godine, ali je nekoliko izdavača odbilo da ga objavi. Njen najduži roman i ujedno najsloženiji konačno je objavljen 1961. godine. Zasnovan je na unutrašnjem monologu Martima, muškarca koji veruje da je ubio suprugu, zbog čega se povlači u unutrašnjost Brazila, gde postaje zemljoradnik i stočar. Suština romana se ne ogleda u samom zapletu, već na poigravanju jezikom i stilom. Sledeće godine, roman je nagrađen nagradom Karmen Dolores Barbosa za najbolji roman objavljen prethodne godine. Negde u ovo vreme započela je vezu sa pesnikom Paolom Mendešem Kampošem, ali veza nije potrajala. Pasija po G. H. i Legija stranaca Godine 1964. objavila je svoj verovatno najčuveniji i najčudniji roman Pasija po G. H. (A paixão segundo G.H.). U njoj protagoniskinja doživljava mistično iskustvo nakon ulaska u sluškinjinu sobu, gde biva zapanjena bleštavom čistoćom koju narušava jedino bubašvaba koja izlazi iz ormara. Prestravljena, junakinja zalupi vratima ormara, pokidavši bubašvabu na pola, te zatim posmatra kako polako curi tečnost iz njenog polumrtvog tela koju na samom kraju knjige stavlja u usta. Iste godine objavljuje zbirku priča Legija stranaca (A legião estrangeira). Sredinom šezdesetih se upoznaje sa američkim prevodiocem Gregorijem Rabasom na konferenciji posvećenoj brazilskoj književnosti u Teksasu. Njen budući prevodilac je smatrao da je Klaris: „jedna od retkih osoba koje izgledaju kao Marlen Ditrih i pišu kao Virdžinija Vulf.“ septembru 1966. Klaris je doživela nesreću u vlastitom stanu: uzela je tabletu za spavanje i zaspala s upaljenom cigaretom. U požaru joj je teško ozleđena desna ruka. Kasnije je izjavila: „Požar je gotovo sagoreo moju desnu ruku. Moje noge su osakaćene zauvek. To što se dogodilo je vrlo tužno i ne volim da razmišljam o tome. Sve što mogu reći je da sam provela tri dana u paklu, gde, kako kažu, odlaze loši ljudi posle smrti. Ne smatram sebe lošom, a bila sam u paklu dok sam još živa.” Sledeće godine objavila je svoju prvu knjigu za decu „Tajna zamišljenog zeca” (O Mistério do coelho pensante 1967). Knjigu je prvobitno napisala na engleskom za svog sina Paolo dok su još živeli u Vašingtonu. U avgustu 1967. godine započela je da piše članke za Jornal do Brasil, uticajne brazilske novine, što joj je pomoglo da se njeno ime čuje i van intelektualnih i umetničkih krugova, gde je već stekla slavu. Novinarski članci su objedinjeni i objavljeni posthumno u knjizi „Otkriće sveta” (A Descoberta do mundo 1984). Lispektor je učestvovala na političkim protestima protiv vojne diktature u Brazilu 1968. godine. Iste godine je objavila još dve knjige: knjigu za decu Žena koja je ubila ribu (A Mulher que matou os peixes) i roman Knjiga užitaka ili učenje (Uma Aprendizagem ou O Livro dos Prazeres) Živa voda Godine 1971. Lispektor je objavila još jednu zbirku priča Sreća iz potaje (Felicidade clandestina), u kojoj je nekoliko priča zasnovano na sećanju na detinjstvo provedeno u Resifu. U tom periodu je započela rad na knjizi Živa voda, a samo pisanje je teklo sporo. Olga Boreli, njena prijateljica i asistent, kasnije se prisećala Klarisinog procesa pisanja: „Bila je nesigurna i tražila je mišljenje nekoliko prijatelja. Kad je pisala druge knjige, nikada nije pokazivala toliku nesigurnost. Sa Živom vodom jeste. Jedino sam tad videla da Klaris sa oklevanjem predaje rukopis izdavaču. Sama mi je to rekla.” Kada je knjiga izašla 1973. godine, knjiga je ubrzo proglašena remek-delom. U jednom književnom prikazu stajalo je: „Ovakva proza Klaris Lispektor budi savremenu književnost Brazila iz depresivne i ponižavajuže malodušnosti i uzdiže je na nivo univerzalne vrednosti i savršenstva”. Godine 1974. objavila je dve knjiga priče Gde si bila noću i Via Crucis tela. Iako je mnoge svoje knjige pisala godinama Via Crucis tela je napisan za tri dana nakon što se kladila sa svojim izdavačem da može napisati za kratak vremenski period tri priče o seksualnosti. Pošto je prethodne godine otpuštena iz novina, svoje pisanje je morala da ubrza. Takođe, počela je da objavljuje prevode Agate Kristi, Edgara Alana Poa i Oskara Vajlda. Godine 1975. bila je pozvana na prvi svetski kongres veštičarstva u Bogoti. Kongres je privukao veliku pažnju medija i izazvao neodobravanje jednog dela javnosti. Na skupu veštica je pročitala priču Jaje i kokoška iz zbirke Legija stranaca. Čak i ovako ekscentrična vrsta publike je ostala zbunjena pričom. Kasnije je svoj odabir objasnila: „Jaje i kokoška je misteriozna priča i zaista u njoj ima malo okultizma. To je teška i duboka priča. Zato mislim da je raznovrsna publika očekivala da izvučem zeca iz šešira. Ili da padnem u trans. Slušajte, nikada u životu nisam učestvovala u takvim stvarima. Svoju inspiraciju ne pronalazim u natprirodnom, već u dubokom uranjanju u podsvest, odakle isplivavaju otkrovenja na površinu. Šta više, ne pišem da bih ispunila bilo čija očekivanja. ” Čas zvezde i smrt Njen posljednji roman, Čas zvezde (A Hora da estrela), dovršen je 1977, mesec dana pre autorkine smrti, te je objavljen posthumno. U njemu Klaris propituje društvene teme poput siromaštva kroz lik neobrazovane i u svakom smislu neuspešne antiheroine, priproste daktilografkinje Mašabe, koja zahvaljujući manjku inteligencije ne shvata koliko bi zapravo trebala biti nesrećna. Iste godine Klaris je umrla od raka jajnika, iako joj nikad nisu saopštili dijagnozu. Na neki način, predvidela je vlastitu bolest govoreći o Mašabeinim „osušenim jajnicima“. Umrla je na dan uoči svog 57. rođendana. Sahranjena je 11. decembra na jevrejskom groblju u Rio de Ženeiru Dela Romani Blizu divljeg srca (Perto do Coração Selvagem, 1943) Luster (O Lustre, 1946) Opkoljeni grad (A Cidade Sitiada, 1949) Jabuka u tami (A Maçã no Escuro, 1961) Pasija po G. H. (A Paixão segundo G. H., 1964) Učenje ili knjiga užitaka (Uma Aprendizagem ou O Livro dos Prazeres, 1969) Živa voda (Água viva, 1973) Čas života (A Hora da estrela, 1977) Dah života (Um Sopro de Vida, 1978) Zbirke priča Neke priče (Alguns contos, 1952) Porodične veze (Laços de família, 1960) Legija stranaca (A legião estrangeira, 1964) Sreća iz potaje (Felicidade clandestina, 1971) Imitacija ruže A imitação da rosa, 1973) Via Crucis tela A via crucis do corpo, 1974) Gde si bila noću? Onde estivestes de noite, 1974) Ne zaboravi (Para não esquecer, 1978) Lepotica i zver (A bela e a fera, 1979) Književnost za decu Tajna zamišljenog zeca (O Mistério do Coelho Pensante, 1967) Majka koja je ubila ribu (A mulher que matou os peixes, 1968) Tajni život Laure (A Vida Íntima de Laura, 1974) Delimična istina (Quase de verdade, 1978) Kako su nastale zvezde (Como nasceram as estrelas: Doze lendas brasileiras, 1987) Novinarstvo i druga proza A Descoberta do Mundo (1984) Visão do esplendor (1975) De corpo inteiro (1975) Aprendendo a viver (2004) Outros escritos (2005) Correio feminino (2006) Entrevistas (2007) Korespodencija Cartas perto do coração (2001) Correspondências (2002) Minhas queridas (2007) MG47 (K)

Prosveta, 1952. Vrlo dobro očuvano, naročito s obzirom na godine. Izbledeli potpis prethodnog vlasnika na uvodnoj (beloj) strani. Žarka Svirčev JEDAN VID FRANCUSKE KNjIŽEVNOSTI U MATIĆEVOM OGLEDALU „Postoji pesnička istina. Istina, ta istina, ne dokazuje ništa, ništa ne objašnjava. Ona nije istina života. Ona ne služi ničemu. I dobro je što je tako. Ali je ona sastavni deo života. Pogled u beskraj, pogled u ponor. Smeh u beskraju. Smeh u ponoru. Poniranje u suštinu. Plima i oseka njena. Ogledalo sveta. Iskrivljeno, sve je naopako, ali ogledalo. Možeš ga objasniti, ali ga ne možeš razbiti. Možeš je razbiti, ali je ne možeš objasniti. Ne možeš je, ne, uništiti. Ona postoji na svoj način. Pesnički. I život se ipak povija, na svoj način, i prema njoj, u prolazu. U prolazu? Ali zar sve nije prolaz: kristali i čvorovi prolaženja. Život.“ Dušan Matić,1944, Iz zabeležaka Matićeva razmišljanja i zapažanja zabeležena u kratkoj belešci 1944. godine pružaju mogućnost da se zapodene razgovor u nekoliko pravaca. Ponajpre, stvaralačko iskustvo samog Matića, njegove intimne upitanosti u kojima se sustiču, pa i osporavaju, ali i dopunjavaju život i literatura, prelamaju se u svetlu navedene zabeleške, te otvaraju vazda aktuelnu misao o saznajnim potencijalima fikcije i njenim odnosom sa epirijskim iskustvom i njegovom istoričnošću. Takođe, belešku dodatno i interpretativno podsticajno senči i godina u kojoj je zabeležena. Promišljanje odnosa istine i umetnosti, odnosno društvene stvarnosti i umetničkog izraza 1944. godine priziva u svoje okružje polemički žar rasplamsan tridesetih godina u „sukobu na književnoj levici“; danas ga, takođe, možemo sagledati na horizontu rasprava koje su obeležile deceniju nakon Drugog svetskog rata. Pitanje koji aspekt književnosti treba da prevlada i bude privilegovan, estetski ili društveni, pitanje koje je u osnovi polemika vođenih u četvrtoj i petoj decniji prošlog veka, nije ostavilo Matića ravnodušnim, čemu su zasigurno doprinele i njegove intelektuane, posebno ideološko-političke dispozicije. Matrica koju možemo prepoznati u osnovi „sukoba na književnoj levici“ je pitanje epistemološkog statusa književnosti koje zaokuplja pažnju poetičkih istraživanja od najranijih dana – sukob platonovske i aristotelovske koncepcije odnosa istine i književnosti koje predstavljaju dva toka zapadne poetičke misli. Ideologizacija književnosti i relativizacija njene istine na tragu Platona, podjednako kao i aristotelovska formalizacija istine književnosti i zahtev za njenom autonomijom ukazuju se kao konstitutivne ne samo u evropskoj, već i u srpskoj književnosti, počevši od polemike između Vuka i Vidakovića do polemike oko Grobnice za Borisa Davidoviča i dalje. U trenutku kada zapisuje ideje o istini umetnosti kao iskrivljenom ogledalu sveta Matić iza sebe već ima nemali opus, dakle, izbrušeno estetsko iskustvo, ali i iskustvo polemičko-pamfletskih istupa. Beleška istaknuta na čelo ovog ogleda može se posmatrati kao spojnica između Matićevog angažmana tridesetih godina i tekstova pisanih četrdesetih i pedesetih godina. Reč je o kontinuitetu jedne razbokorene misli i višesmernog stvaralačkog iskustva koji bivaju objedinjeni, najpre, u knjizi Jedan vid francuske književnosti (1952) koja sadrži, pored tri prevoda, eseje i članake objavljivane u prethodne dve decenije. Sadržaj knjige Jedan vid francuske književnosti predstavlja svojevrsnu mapu Matićeve misli o književnosti – njenim poetičkim, epistemološkim i vrednosnim aspektima. Sam autor je mapirao svoje tekstove – godina nastanka i mesto objavljivanja ili izlaganja naznačeni su uz naslov svakog teksta. Pođemo li tragom piščevih paratekstualnih natuknica uranjamo u jedan od (naj)značajnijih poetičkih sporova na ovim prostorima, i u jednu nesmirenu, širokog raspona, prodornu stvaralačku samosvest. Stoga knjiga Jedan vid francuske književnosti, u velikoj meri zanemarena i u istraživanju Matićevog dela i „sukoba na književnoj levici“ nakon 1945. godine (ali i drugih predmetnih polja, na primer, recepcije francuske književnosti u srpskoj/jugoslovenskoj kulturi), zavređuje da bude povlašćen predmet istraživanja. Lajtmotiv Post-scriptuma, teksta koji zatvara Jedan vid francuske književnosti, je insistiranje na datiranosti tekstova. Time Matić nudi čitaocu šifru za njihovo svestranije razumevanje. Insistiranje na datiranosti tekstova ukazuje na nepokolebljivu svest o „istoričnosti tekstova“, odnosno suštinsko razumevanje kulturne specifičnosti i društvene uslovljenosti svih modaliteta pisanja kako u trenutku njihovog nastanka, tako i u kontekstu njihovih naknadnih kritičkih interpretacija i komentara (Montrouz 2003 :113). Ovu dvostruku uslovljenost tekstova naročito je važno da imamo u vidu prilikom kritičkog pristupa Jednom vidu francuske književnosti jer je Matić ujedno i autor tekstova i njihov prvi kritički interpretator i komentator u Post-scriptumu. Interpretativna horizontala knjige se, dakle, gradi u suodnosu tekstova sa društveno-političkim previranjima koja su obeležila književni život tridesetih godina i njihovom suodnosu sa vremenom u kojem ih Matić sabira u jednu knjigu. Razumevanje umetnosti kao ideološke projekcije stvarnosti, vrednovanje estetskih dometa prema stepenu podražavanja stvarnosti, idealizovana fikcija namesto kritčkog odnosa prema stvarnosti, osuda formalizm i „dekadentnog“ Zapada, te buržoaske reakcije, privilegovanje prevodne sovjetske književnosti koja je negovala realizam i imala pozitivnog junaka, književnost kao instrument u izgradnji novog društva opšta su mesta književnoteorijskog diskursa jednog dela levog fronta, a težišta luka koji se nastoji izdići nad ovom pojednostavljenom i jednostranom pragmatizacijom književnosti predstavljaju Krležini tekstovi, Predgovor „Podravskim motivima“ Krste Hegedušića (1933) i referat na Trećem kongresu književnika Jugoslavije (1952). To su, pojednostavljeno kazano, poetički (politički) okviri u kojima je Matić radio na „projektu“ Jedan vid francuske književnosti. Pitanja angažovanosti književnosti, odnosa estetskog i etičkog, koncepta mimetizma, pitanje ideološkog revizionizma i vrednovanja u književnoistoriografskim pregledima, ukrštanja tradicijskih linija, te susreta, pa i sučeljavanja kuturnih matrica Istoka i Zapada, dijaloga sa francuskom kuturom samo su neka od pitanja na kojima je Matić utemeljivao svoje interpretacije francuske književnosti od Rusoa i enciklopedista do Žida, Prusta i Aragona, odnosno od Vijonovog Veliki epitafa na početnim stranicama do Elijarove Slobode na završnim. Takođe, ogledi i članci seizmičke beleže i tektonske poremećaje stvarnosti u književnosti, nedvosmisleno upućujući na aktuelni trenutak u kojem nije uvek bilo poželjno dovoditi u pitanje dogmatski shvaćen mimetizam. Međutim, odgovore na navedena pitanja Matić nije obrazlago isključivo u svojim esejima i člancima, već su i njegovi prevodilački izbori činjeni u ključu srodnih poetičkih preokupacija, te ih valja sagledati i u korelaciji sa Jednim vidom francuske književnosti. Beleška iz 1944. predložak je za razumevanje njegovog prevoda objavljenog dve godine kasnije. Ne samo da život nije superiorniji od literture, već se i povija ka njoj kao iskrivljenm ogledalu, te je istina u umetnosti uobličena posebnm sredstvima ka kojima će se život naginjati. U ovom stavu, čak, može se nazreti sumnja u referencijalnost diskursa i narativa koji pretenduju na faktografsku autentičnost. No, prevashodno, beleška osvedočava modernističku veru u saznajne mogućnosti umetnosti i njene smislotvorne potencijale, te razumevanje istine umetnosti u dosuhu sa figurativnim modelom istine. Međutim, sa obzirom na činjenicu da do početka pedesetih godina nema otvorenih razgovora o smislu književnosti, odnosno umetnosti, prevod Sentimentalnog vaspitanja se otvara kao posredni diskurzivn prostor Matićeve misli o književnosti. Prevođenje Floberovog Sentimentalnog vaspitanja i njegovo objavljivanje 1946. godine možemo, dakle, razumeti i kao gest autolegitimišuće prirode. Aleksandra Mančić skreće pažnju da je „mesto prevođenja [...] mesto žarišta: kroz prevod se vode rasprave o tradiciji i modernosti, kroz prevod se vode rasprave o razumevanju i tumačenju celih korpusa i opusa, prevodi daju oblike i određuju tokove u književnostima koje ih primaju [...] sve to govori o hermeneutičkoj ulozi književnog prevođenja [...] i potvrđuje da ne sme biti izostavljen iz kritičkog pregleda istorije književne kritike“ (Mančić 2010: 44-45). Matićev prevod Sentimentalnog vaspitanja upravo je prevod takvog kova. Floberov roman, inače, nije prvi Matićev prevod, a njegovi prevodilački izbori tridesetih godina odslikavali su, takođe, autorsku korespodenciju na nekoliko planova. Godine 1938. je, primerice, objavljen prevod Zolinog Žerminala, a o motivaciji za tu prevodilačku referencu možemo da steknemo uvid u autorovoj interpretaciji Zolinih romana o čemu će u nastavku teksta biti više reči. Povodom preštampavanja prevoda Vijonovog Velikog epitafa Matić nije propustio da zabeleži da je izbor za prevod ovog teksta 1937. godine bio podstaknut željom da se prikaže „jedna realnija, borbenija i nekonvencionalnija Francuska“ (Matić 1952: 228). Matićevo prevođenje francuskih autora može se razumeti i kao gest njegove privrženosti francuskoj kulturi. Autor je bio deo kulture u kojoj je sintagma francuski đak bila bremenita značenjima i simboličkim kapitalom. Međutim, u periodu između dva rata u opticaju su bie različite predstave Francuske u kuturi Kraljevine SHS/Jugoslavije. Veljko Stanić je izdvojio nekoliko genracijskih krugova koji su umetničke, kuturne, političke (itd) obrasce gradili u dijalogu sa francuskim: „najpre naraštaj čiji je ukus ostao duboko u 19. veku i zastao na larpulartizmu, gajeći otmen odnos prema sintezi francuskog klasicizma i racionalizma; zatim intelektualni krug koji je ponajviše delio dileme i zapitanosti jednog Pola Valerija (Paul Valéry), dovodeći u vezu estetizam i moderni lirski izraz sa sudbinom evropske civilizacije i potrebom međunarodne intelektualne saradnje; krug bergsonovaca čija učenja su navodila na osmišljavanje jedne duge jugoslovenske „evolucije”; najzad, nadrealistički krug koji je unutar međunarodne kulturne scene uspostavio ravnopravnost u dijalogu sa pariskim nadrealistima, osporavajući sa svojih avangardnih pozicija sve što mu je prethodilo“ (Stanić 2012: 414). Prevod Velikog epitafa objavljen je 1938. u okviru temata Kulturno nasleđe Francuske u 13-14. broju Naše stvarnosti. Imamo li u vidu profil i koncepciju časopisa2, 2 „Naša stvarnost je bio časopis levičarske orijentacije u kome su objavljivani prilozi i članci iz različitih oblasti, tako da se osim političkim, bavio i ekonomskim i kulturološkim temama. Časopis ima ukupno 18 brojeva štampanih u vidu devet dvobroja. [...] Vlasnik i odgovorni urednik časopisa bio je sve vreme Aleksandar Vučo [...] Struktura ovog časopisa je bila ista u svim brojevima i činile su je tri osnovne rubrike: prva od njih je bez naslova, druga nosi naziv Današnjica, a treća Ljudi – Događaji – Knjige. Časopis je bio opremljen brojnim likovnim ilustracijama” (Mirković 2013: 135). „Zajednički imenitelj mnogih saradnika „Naše stvarnosti” književnih kritičara, priređivača likovnih prikaza, filmskih kritika, članaka o aktuelnim muzičkim i pozorišnim dešavanjima, upravo je dogmatičko-pragmatičarski pristup umetnosti. To ubeđenje oslikava postojanje socijalnog usmerenja: umetnički izraz mora biti u funkciji trenutka i predstavljati angažovan odraz zajedničkih težnji, među kojima su svaka individualnost, subjektivnost ili nije iznenađenje za koju Francusku su se zalagali saradnici Naše stvarnosti 1938. godine koja je, inače, proglašena godinom Francuske u Kraljevini Jugoslaviji prigodom obeležavanja okončanja Prvog svetskog rata. Francuska Naše stvarnosti potvrđuje da je intelektualni život u Kraljevini Jugoslaviji vidno uronjen u kulturne borbe Evrope, svedočeći o „pluralizmu domaće idejne scene, kao i proflisanju divergentnih intelektualnih i političkih pozicija“ (Isto: 417). Međutim, Veljko Stanić, analizirajući predstavu o Francuskoj u krugovima liberalne inteligencije krajem tridesetih godina, naglašava da „ustaljena i već podrazumevajuća slika međuratne Evrope – i Francuske kao jednog od njenih najlepših ogledala – u liku zarobljenice između tradicije i modernosti, uslovila je česte teleološke poglede na njen, pak, neobično bogat kulturni život. Viđena tek kao predah unutar jednog dugog evropskog građanskog rata, ona je gubila ne samo od živosti svojih strujanja, nego je bila označena kao nemoćna i osuđena na propast“ (Isto). Težišta „borbenije i nekonvencionalnije Francuska“ Naše stvarnosti u jednom od uvodnih tekstova u tematu o istoriji Francuske su „etape na putu osobođenja čoveka“, 1793, 1830, 1848, 1871. i 1934. Struktura književnog bloka u tematu Kuturno naseđe francuske srodna je Jednom vidu frncuske književnosti. Blok, kao i kasnije Matićevu knjigu, otvara Vijonov Veliki epitaf3, odlomak iz Rableovog romana4, larpurlartističko viđenje stvaralaštva protivni ozbiljnosti i aktuelnosti njegove pojave na društvenoj sceni“ (Mrkalj 2015: 65-66). 3 Na strani pored strane na kojoj je objavljen prevod Velikog epitafa je štampana reprodukcija Delakroove slike Sloboda vodi narod. Detalj sa te slike nalazi se na nasovnoj strani Matićeve knjige Jedan vid francuske književnosti. Ovom interslikovnom odlomak iz La Fontenovih Basni, Volterova Vizija rata u XVIII veku, Rusoov Društveni ugovor, odlomak (Pad Bastilje) iz Mišleove Istorije francuske revolucije, Igoova Pesma i Umatimo siromahe, Malarmeov Dah sa mora, odlomak iz Žerminala, te Elijarove Slikane reči i Aragonova Himna u Matićevom prevodu. To je linija jednog vida francuske književnosti, onog koji je blizak komunističkoj levici, sa čijih pozicija istupa i Matić tih godina. Međutim, i za intelektualce okupljene oko Naše stvarnosti Francuska je i dalje videlo sveta (S. Vinaver). Njena politička dezorijentisanost tih godina, dezorijentisanost koja se odražavala i na kuturnom polju o čemu, možda, najilustrativnije svedoči šesta i posednja pariska izložba iz 1937. (Exposition Internationale des Arts et Techniques dans la Vie Moderne), nije isprovocirala kritičku reakciju, ili pak obazriviji pristup na stranicama temata posvećenom njenom kulturnom nasleđu, već se iz klasnog privilegovanja određenog segmenta nasleđa crpi njena snaga i misionarska uloga u savremenim evropskim okvirima. Naposletku, taj gest frankofilije, čak i galocentrizma, postaje razumljiv imamo li u vidu propagandnu funkciju časopisa. Nakon Drugog svetskog rata Matić, takođe, strateški pozicionira svoj prevod. Izbor Sentimentalnog vaspitanja tek sagledan u širim, književnoistorijskim i ideološko- političkim okvirima biva osvetljen u svojoj višedimenzionalnosti. Reč je o pokušaju preispitivanja i proširivanja repertoara literarnog polisistema, rečeno rečnikom teorije polisistema (v. Even-Zohar 1990). Even-Zohar je skrenuo pažnju da preuzimanja ciljne kuture ne treba komunikacijom Matić nedvosmisleno upućuje na ideološki fon svojih tekstova. 4 U tekstu iz 1949. Matić je napisao da se nada da će prevod Gargantue i Pantagruela promeniti ovdašnju recepciju francuske kulture. povezivati samo sa tekstovima, žanrovima i modelima. Prilikom preuzimanja elemenata repertoara nije samo reč o preuzimanju literarnih obrazaca jer je u svaki obrazac upisan određen kulturni model i društvene vrednosti koje teže da se asimiluju u polisistem ciljne kulture. Romani Gistava Flobera ispostavljaju se kao svojevrsni lakmus u procesima modernizacije srpske/jugoslovenske književnosti. Prevod jednog Floberovog dela se pojavio i nakon Prvog svetskog rata u srpskoj/jugoslovenskoj kulturi u cilju proširivanja literarnog repertoara ciljne kulture, odnosno u traganju za novim poetičkim i narativnim modelima. Reč je o Ujevićevom prevodu Novembra 1920. godine sa Crnjanskovim predgovorom i Vinaverovim prikazom. I tada je Floberov roman poslužio kao predložak preispitivanju i problematizaciji jednostrano ili bar uže shvaćene koncepcije realističke naracije što je, uostalom, bio jedan od toposa avangardnih manifesta. Crnjanski je precizno zapazio da će „Novembar [...] biti knjiga, koja će u XX veku dovesti do novog oblika romana“ (Crnjanski 1983: 241). U najavi Dnevnika o Čarnojeviću u „Biblioteci Albatros“ je pisalo da „lirski napisan, roman Crnjanskog predstavlja sobom novopronađenu formu izraza, odgovara modernom ukusu današnje književne publike“ (Vinaver 2012: 33.). Prevod Novembra je uvertira za Crnjanskov Dnevnik o Čarnojeviću i avangardni roman. Matićev prevod Sentimentalnog vaspitanja sadrži polemičke konotacije. Jer, kako je to u eseju o Floberu, našem savremeniku istakao Mario Vargas Ljosa, ono što romansijer može naučiti od pisca Gospođe Bovari jeste ono što je esencijalno za moderan roman: da umetnost, stvarajući lepotu, proizvodi zadovoljstvo; to zadovoljstvo potiče od formalnog postignuća koji je odlučujući činilac u romanesknom sadržaju (Vargas Llosa 2004: 220). Dakle, nauk koji je neuklopiv u ondašnju jugoslovensku „književnu politiku“ i koji je Matić usvojio. No, i sam izbor dela iz francuske književnosti neposredno nakon rata je već po sebi gest opredeljenja, a dodatnu provokaciju zasigurno su predstavljali i pojedini romaneskni elementi, na primer, koncepcija gavnog lika koja je antipodna pozitivnom junaku socreaizma. Međutim, prevodilac je potencijalne kritičare doveo u mat poziciju imamo li u vidu da je Sentimentano vaspitanje Floberovo delo koje je, možda, najviše uronjeno u stvarnost i politiku. Prevod Sentimentalnog vaspitanja Matićev je gest otpora jednostranom i arbitrarnom razumevanju književnosti i polemička reakcija na književnoteorijske i kulturne isključivosti. Opredeljujući se za pisca koji je doveo u pitanje pojam realnosti i književnog realizma kao verne reprodukcije stvarnosti, suprotstavljajući mu autonomnost književnog dela čija je realnost nekompatibilna empirijskoj realnosti, pisca koji je privilegovao stilsku veštinu, razumevajući književnost kao suštinski umetnost reči, umetnost koja gradi sopstvenu realnost kombinujući imaginaciju, stil i veštinu, Matić je implicitno odgovorio na pitanja sopstvenog razumevanja realizma i mimetizma, te tradicije i modernizma, uključujući se u još uvek prigušen razgovor o estetičkim i poetičkim pitanjima koja su u tom trenutku bila gurnuta na marginu usled dominacije sociologizma na koji su bila svođena i počesto vulgarizovana. Diskurzivno uobličenje ovih ideja Matić je izložio, ili pak sistematizovao, u knjizi Jedan vid francuske književnosti. Reč je o tekstovima panoramskog karaktera u kojima se kombinuju elementi sociološkog pristupa i interpretativna pregnuća sabrana oko poetičkih toposa i narativnih postupaka, posebno inovacija izabranih pisaca. Iako naslovljen Post- scriptum, poslednji tekst predstavlja uvod u čitanje i razumevanje tekstova koji mu prethode. Matić književnosti dodeljuje povlašćeno mesto u ljudskom iskustvu, ona predstavlja svojevrsni repozitorijum vrednosti na kojima se temelji identitet zajednice: „Bure vremena i oluje epohe svojom silinom, makar i kroz bol i stradanje, otkriju nam na kojoj je strani ljudski lik, ali ostaju neka ne manje bitna pitanja života koja se moraju nit po nit razmrsiti, da bi naša sirovo i surovo otkrivena saznanja opstala i pobedila. Književnost i poezija su problemi takve nekakve vrste.“ (Matić 1952: 243). Ističući da ga interesuje jedan tok francuske književnosti, onaj što se naziva realizam (pomerajući time težište sa „čisto“ ideološkog stanovišta, na poetičko, shodno polemičkom žarištu u trenutku kada objavljuje knjigu), Matić insistira „često se zaboravlja kada je u pitanju francuska literatura (i, možda, kada su u pitanju i druge literature, pa i naša) da je ona tokom svog dugog razvoja produbila više slivova, tačnije, produbila u jednoj istoj, svojoj, reci nekoliko rukavaca, menjala svoje tokove i vraćala se u staro korito, i opet menjala pravac, tako da ona danas pre liči na deltu nego na miran i širok tok jedne jedine velike reke“ (Isto: 211). Realizam nije statična i homogena kategorija, niti je reč o poetici koja se može svesti na nekoliko nepromenjivih. Tu tradicijsku otvorenost, odnosno poetičku višesmernost i bogatstvo Matić je primetio ne samo u francuskoj, već i u srpskoj i inim književnostima. Matić nije, poput standardnih, akademskih komparatista, uobručio svoje uvide objektivnošću naučnog diskursa ili metodoloških polazišta, odnosno izbora teme. Međutim, izbor tema nije opravdavao ličnom i privatnom čitalačkom radoznalošću, već potrebama sopstvene kuture i književnosti5: 5 Godine 1936. Miloš Savković je objavio u Parizu monografiju L`influence du réalisme français dans le roman serbocroate. Savković je „Interesovanje za taj tok moderne francuske proze nije toliko izraz mojih subjektivnih preokupacija ili razmatranje francuske literature po sebi koliko izraz pobuda i povoda koji proističu iz naših opštih književnih stremljenja, da u stranim književnostima tražimo ne toliko ono što je u njoj u datom trenutku, ili gledano istoriski, najkarakterističnije ili najaktuelnije, već mnogo pre ono što je u njoj najživlje za nas, i nama bliže.“ (Isto: 212). Na osnovu navedenih redova mogla bi da se razradi čitava studija o Matićevim poredbenim strategijama, a njena tekstualna uporišta bi nadilazila Jedan vid francuske književnosti. Međutim, na ovom mestu je važno konstatovati da je reč o stvaralačkom susretu, o interkulturnoj perspektivi nacionalne književnosti, o susretu sa stranim i Drugim prilikom kojeg se kušaju granice sopstvene kulture, preispituju njene datosti, te doslednom skepticizmu spram svake teorijske ili stvaralačke smirenosti i neophodnosti preseka različitih smislova. U Post-scriptumu su, dakle, sabrana ili skicirana pitanja koja uvezuju članke i eseje njime zaključene. Reč je o nizu pitanja metodološke prirode, prevashodno onih koja se sabiraju oko koncepta sociološke kritike. Metodološki izbor naročito iziskuje uvažavanje datiranosti tekstova. Naravno, Matić nije naučnik, već esejista, angažovani intelektualac u jednom vremenu koji istupa sa određenih ideološko-političkih pozicija. Otuda, recimo, danas istraživačku pažnju usmerio, u duhu genetsko-kontaktnih veza tradicionalne komparatistike, ka „uticaju“ francuskih realista na stvaralaštvo Jakova Ignjatovića, Laze Lazarevića, Sime Matavulja itd. Drugim rečima, Savković je potpuno prenebregnuo savremeni stvaralački kontekst koji je Matiću, u principu, i polazište ili je, bar, u potpunosti svestan istoričnosti svoje pozicije. možemo da razumemo šturost prikaza romansijerskog opusa Marsela Prusta ili Andre Žida u tekstu O savremenom francuskom romanu, prvobitno objavljenom u Našoj stvarnosti 1937. godine. Međutim, autor Post-scriptum zaključuje sedećim rečima: „u ovim ne mnogo studioznim stranicama o jednom vidu francuske književnosti, pokušao sam da nađem kod pisaca kojih sam se morao da dotaknem, da bih ukazao da iza roja reči, požutelih stranica, zaboravljenih, iza bledog pepela hartija, gori, i kad one ne kažu celu istinu (a ko je već danas celu može reći?), gori žar života, davanje celog života. Lepota tek zatim dolazi.“ (Isto: 254). Retorika angažovanosti koja orkestrira Post-scriptum, te sociološkog rastera koji na pojedinim mestima u knjizi odveć opterećuje svojom jednostranošću, ipak, nije uspela u da zagluši artikulaciju svesti o važnosti estetskog doživljaja umetničkog dela. Nije neosnovano zaključiti da bi se Matić složio sa Sartrovim ukidanjem podvojenost kategorija estetičko i etičko i njegovim stavom da „mada je literatura jedna stvar, a moral sasvim druga, u dnu estetičkog imperativa mi vidimo moralni imperativ.“ (Sartr 1981: 50). Književno delo, dakle, svedoči čoveka i težnju ka životnim totalitetom, zračeći etičkim. Matić je svestan da etičko ne može zameniti estetsko u toj meri da delo i dalje ostane umetničko. Drugim rečima, esencija književne vrednosti nije estetska vrednost, a ni etička, već ukupnost doživljaja, a čitalac je mnogo više od homo esteticusa koji se prepušta svojim (estetičkim) užicima ne snoseći odgovornost za njih. Ključni pojmovi u Jednom vidu francuske književnosti su savest, oslobođenje, istina i vizija. Epoha građanskog društva našla je u Balzaku „pisca ne samo dostojnog svog vremena već svih vremena, pisca čije je delo, neosporno, najvernije ogledalo tog vremena i, zašto ne bismo rekli, njegova visoka umetnička savest“ (Matić 1952: 85). Umetnička savest unosi u ogledaski poetički princip ne samo postupak literarizacije, već i subjektivno- interpretativni rakurs koji podrazumeva i određeni vid etičkog stava, odnosno angažovanosti. Stendal je nepogrešivi posmatrač „svoje epohe i nenadmašni umetnički prikaz tog novog načina osećanja, mišljenja i delanja ljudi“ (Isto: 72), te „retko se videla na delu ruka koja piše sa toliko svesti i savesti kao što je to bilo kod Stendala“ (Isto: 83). Prikazujući antidemokratsku i antislobodarsku klimu krajem 19. veka u ogledu O savremenom francuskom romanu, Matić ističe „duh Francuske revolucije i pravu narodnu Fracusku branio je u to vreme celim svojim delom Romen Rolan, čovek koji je sigurno među prvima osetio da književnik ne može da bude samo umetnik reči, već i savest svog doba.“ (Isto: 185, kurziv Ž. S.). Posmatračka delatnost pisca, njegov dijalog sa realnošću i njena literarna transpozicija podrazumevaju ravnotežu estetskog i etičkog. Socijano angažovani pisac je rezonantna figura, figura koja epohu literarno transponuje propuštajući je kroz raster sopstvene svesti i savesti. Stoga za Matića angažovana književnost ne predstavlja onu u kojoj, u strukturnom smislu, povlašćeno mesto ima ideološka slika sveta, već ona koja svojim čitaocima nudi epistemološko iskustvo zasecajući u polje društvenog i ideološkog, odnosno ona koja je „deo saznanja o društvu i čoveku“, kako je to zabeležio povodom Balzakovog romansijerskog opusa. Otuda istina postaje jedan od važnih kriterijuma u vrednovanju književnog dela, te Matić posebnu pažnju posvećuje „estetici istne“ Emila Zole koji je u Jednom vidu francuske književnosti, s razlogom, jedna od najreprezentativnijih figura angažovanog pisca. Prigodom Zoline „umetnosti istine“, međutim, Matić će istaći i njena ograničenja i potencijalna iskliznuća koja osvedočava i Zolino delo: „slabost samih Zolinih književnih tvorevina potiču baš od njegove osnovne težnje ka istini [...] Ne zato što je ona bila pogrešna, već zato što ju je ponekad krivo shvatio. Poći od istine kao od načela koje ima da rukovodi umetnika u njegovom stvaranju, zahteva ogroman misaoni napor, za koji su ponekad Zoli nedostajala i književnotehnička i naučna sredstva“ (Isto: 152, kurziv Ž.S.). I ovi sažeti navodi pokazuju Matićev stav po pitanju „objektivno-saznajnog“ horizonta umetnosti, te njegov odnos prema dogmatskoj teoriji odraza i njenim sociologističkim i gnoseologističkim aspektima. Reč je o ukrštanju mimetičkog (mimesis) i poetičkog (poesis) principa u činu umetničkog stvaranja. Naočitu razradu ovog koncepta Matić je implicirao u pojmu vizija koja ide u prilog njegovom razumevanju umetnosti na granici između njene apsolutne autonomije i apsolutne heteronomije. Otuda Matiću nisu glavne reference sovjetska (i ina) vulgarizacija marksističkih stavova o književnosti tridesetih i četrdesetih godina. Vizija je blisko skopčana sa koncepcijom istine. Vizionarni aspekt dela je potvrda piščeve uronjenosti u život, njegovog razumevanja i proniknuća u njegove različite slojeve, te njegovo lišavanje balasta kontigentnog i efemernog. „Samo je Balzak, ta ogromna energija, ta strasna priroda i taj genijalni posmatrač, mogao [...] uzdižući se iznad vrtloga svojom umetničkom vizijom, prikaže to društvo i tog čoveka zapetenog u njemu onakvi kakvi su [...] jer su isti vetrovi duvali i kriz njegov život. To daje onu upečatljivu istinitost njegovim ličnostima (Isto: 91); Bodler je imao pravo kada je rekao da u Balzakovom realizmu ima mnogo vizionarstva, te je, zaključuje Matić, njegov Pariz istovremeno i stvarnost i mit (Isto: 92). Sa jedne strane, Zolino delo je prožeto modernim duhom opservacije i istine, a sa druge strane „pod Zolinim neumornim perom uobličavao se jedan novi svet književnosti, jedinstven kao vizija, orkestriran kao simfonija“ (Isto: 143). Među savremenicima, zavređujući time prednost u odnosu na druge pisce, „Aragon, kroz pričanje akcije (récit), čime obnavlja tradiciju Balzaka i Stendala, daje ne samo slike spoljnjeg sveta i analize unutarnjeg života ljudi, već viziju tog sveta i tog života“ (Isto: 196). Umetnikovo je da prodre u srž stvarnosti i da joj da oblik lepote koji potom vodi ka saznanju. Istina, umetničkim sredstvima oblikovana, pored lepote treba da bude kriterijum u umetnosti. Matićev koncept vizije podrazumeva istovremeno i neophodnost prisustva piščeve fantazije u procesu stvaranja umetničke stvarnosti, ali i proročki ili anticipatorski aspekt. Jer, jedan vid francuske književnosti za koji je Matić zainteresovan ne samo da je oblikovan kategorijom realnosti, već su to dela koja prikazuju, kako je Matić zapisao, jednu „realniju, borbenju i nekonvencionaniju Francusku“. Stoga autor ne propušta da podseti da je Ruso veličao osobođenog čoveka, da je Stendal verovao u niže slojeve naroda ili da je Bazak otkrio lice radničke kase, jednom rečju, revolt prema buržoaziji svih realista (Isto: 115). Krug tekstova o Balzaku, Sto pedeset godina od rođenja Onore de Balzaka (1949), Balzak i Sent-Bev (1950) i Balzak i moderan roman (1950) je značajan i zbog dalekosežnog pitanja koje Matić u njima otvara – problem istorijskog revizionizma, biografije koja potencijlno denuncira i izopštava poeziju. Naime, Matić je insistirao da Balzakova vizija nadrasta njegov politički konzervativizam6, a u njegovoj argumentaciji možemo da prepoznamo Marksovo dijalektičko 6 U tom trenutku je aktuena polemika između Elija Fincija i Velibora Gligorića oko stava da bi današnja kritika odsekla glavu Balzaku zbog reakcionarstva, polemika koju je Vinaver sjajno parodirao u Uzbuni na Jelisejskim poljima. poimanje odnosa istorijskog i transcendentnog u umetnosti kao odnosa sadržaja i forme estetskog.7 Ne podležući pritisku ideološkog revizionizma, u Jedan vid francuske književnosti je uključio i prevod Elijarove Slobode.8 7 Ratko Peković nas s pravom podseća i na „prizemne“ aspekte polemika vođenih krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina: „U njima se očituje pozadina završne bitke između „realista” i „modernita”. Više je nego jasno da se oni nisu sporili samo oko estetičkih pitanja, književnih stilova, pravaca i poetičkih modela, već, dobrim delom oko prevlasti u književnom životu. Reč je o borbi za razne privilegije – članstva u žirijima, dodelama nagrada, studijskim putovanjima u inostranstvo, članstvu u delegacijama jugoslovenskih pisaca, članstvo u redakcijama i drugim pogodnostima“ (Peković 2008: 706). Istraživanje u tom pravcu prevazilazi okvire ovog rada, ali ga valja biti svestan. 8 Podsećanja rada, odgovarajući na pitanje novinara 1968. „Kako je nikao nadrealizam kod nas?“, spomenuvši nadrealističko projektasko prećutkivanje avangarde dvadesetih godina nakon Drugog svetskog rata, Matić je rekao: „o Beogradu posle 1918, o kojem se u našim literarnim krugovima danas ima pogrešna predstava. Nikada dotle, a ni posle, Beograd nije izgledao kosmopolitskiji kao u tih nekoliko prvih posleratnih godina. Ne zaboravimo da se veliki broj naših mladih ljudi [...] našao usred ratnog vihora i oluje u mnogim kulturnim centrima, Ženevi, Rimu, Parizu, Petrogradu, Moskvi, Firenci, Londonu. A zatim, i u zarobljeničkim logorima širom Austro-Ugarske [...] osluškivali su šta se novo u svetu poezije i duha događa [...] I sve se to steklo u novi, istina porušeni Beograd [...] Mnogi stranci bili su u njemu [...] Iv Šatenjo [...] Alek Braun [...] Stefan Malarme još tada se šetao literarnim ulicama Beograda [...] Apoliner [...] Carin dadaizam . Čitava moderna poezija i umetnost hvatale su duboke korene u Beogradu [...] Ako biste tražili da vam napravim razliku između kafane „Moskva“ 1921. i pariske „Rotonde“ tih istih godina, samo je broj bio veći, ali ne i kvalitet [...] Ujević [...] Vinaver [...] Drainac [...] Rastko Petrović [...] Džojs, Kafka i Virdžinija Vulf [...]“ (Matić 1969: 280-282). U razgovorima sa Markom Nedićem (Nedić 2012: 173-221) sredinom sedamdesetih godina Matićev prevodilčaki rad i književnoistorijski diskurs koji uobručava francuske teme, dakle, prostor je artikulacije dominantih autorovih interesovanja kojima će se vraćati i esejistički ih uobličavati – to je i prostor poetičkih identifikacija, traganja, polemika, oponiranja, značajnih ne samo sa formirnje i razumevanje Matićeve stvaralačke fizionomije, već se ukazuju i izuzetno važnim u tokovima posleratne srpske književnosti koju je Matić, najpre on, nastojao da usmeri ka tokovma moderne francuske književnosti, bivajući privržen izvornoj marksističkoj misli.