Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Eng. Jezik! Retko !!! Contents - Power - Confrontation - Rebellion Nakon pobjede partizana koja je 1944. godine dala komunistima kontrolu nad Jugoslavijom, Đilas je postao jedan od Titovih najbližih suradnika. Desetljeće kasnije izbačen je iz CK i zatvoren devet godina. Njegov unutarnji izvještaj o revoluciji koja je pošla po zlu je bolna, strastvena knjiga gorkih istina. Milovan Đilas (Podbišće, kod Mojkovca, 4. jun 1911 — Beograd, 20. april 1995) bio je crnogorski i jugoslovenski komunista, pa disident, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, politički teoretičar, i pisac iz Crne Gore. Rođen je 4. juna 1911. godine u selu Podbišće, kod Mojkovca. Sam Đilas piše da u njegovom bratstvu nije bilo ni glavara ni junaka. Bratstvo Đilasa se izdvojilo iz Vojinovića. Đilasov predak bio je dobar skakač (arhaično za skočiti - đilasnuti), na osnovu čega je dobio nadimak Đilas što je kasnije preraslo u prezime.[1] Đilasov otac Nikola je prihvatao komunističku ideologiju svoje dece, sa napomenom da jedino ne prihvata da Crnogorci nisu Srbi smatrajući da ako Crnogorci nisu Srbi onda Srba nema.[2] Imao je i starijeg brata Aleksu i mlađeg Milivoja. Školovao se u Kolašinu i Beranama, gde završava osnovnu školu i gimnaziju. Za vreme pohađanja gimnazije aktivno se bavio pisanjem pesama, zapaženih od strane učenika i nastavnika. U to doba prihvata i levičarske ideje. Posle završetka gimnazije, odlazi u Beograd gde počinje da studira filozofiju i pravo na Beogradskom univerzitetu, 1932. godine. Tada se povezuje sa ilegalnom skojevskom organizacijom i vrlo brzo postaje član SKOJ-a, septembra 1932. godine. Za vreme studija, aktivno je radio i kao skojevski poverenik na štampanju, pisanju i rasturanju propagandnog materijala. Vršio je propagandni rad po Univerzitetu i objašnjavao studentima ciljeve i zadatke radničkog pokreta i ilegalne KPJ. Zbog toga je nekoliko puta bezuspešno izbacivan sa studija. Krajem 1932. njegovu aktivnost zapazilo je i članstvo KPJ, pa je Milovan Đilas aprila 1933. godine primljen u KPJ. Za vreme velike provale komunista u Beogradu, policija ga je uhapsila u avgustu 1933. godine, na pijaci. Milovan Đilas je prebačen u Glavnjaču, gde su ga ispitivali Dragi Jovanović i Svetozar Vujković. Nije ništa priznao, pa je bio pretučen i ostavljen celu noć da bez odeće leži u svojoj ćeliji. Sutradan mu je počelo suđenje pred Opštinskim sudom grada Beograda, koji ga je po Zakonu o zaštiti države osudio na pet godina zatvora. Robija u Sremskoj Mitrovici Policijski snimak Milovana Đilasa u sremskomitrovačkoj kaznionici 1933. Za vreme svog boravka u Sremskoj Mitrovici, Milovan Đilas je uspeo da prevede tri romana Maksima Gorkog i deset njegovih pripovedaka, na dva džaka toalet-papira, jer mu nije bilo dozvoljeno korišćenje papira. Takođe je preveo i Miltonov „Izgubljeni raj“, koji će kasnije nagraditi profesor Miloš Đurić. Islednici su ga nekoliko puta zatvarali u samicu, tražili da otkrije partijsku liniju, ali nisu uspeli. Milovan Đilas je jedne večeri bio toliko pretučen, da ujutru nije mogao da stoji na nogama. Zato je rešio da započne štrajk glađu. Sva jela koja bi mu se servirala prosipao bi i vraćao. Krajem 1934. godine imao je srčanih problema, pa su ga na predlog lekara prebacili u udobniju ćeliju i više nije bio u samicama. Punu kaznu nije izdržao. Pomilovan je i iz zatvora je izašao početkom 1936. godine. Po izlasku iz zatvora, stanovao je kod svog prijatelja sa studija na periferiji Beograda. Nastavio je da se bavi komunističkom propagandom. Rad u Partiji do početka rata Za Milovana Đilasa je čuo i generalni sekretar KPJ Josip Broz Tito. On je tada probao na sve načine da se poveže s njim i da iskoristi njegovu sposobnost na jačanju Partije. Tito šalje direktivu da se Milovan Đilas nađe na partijskom savetovanju u Zagrebu početkom 1938. godine. Na sastanku u Zagrebu, Milovan Đilas je dobio od Tita zadatak da organizuje slanje dobrovoljaca za Španiju. Iste godine je bio izabran u Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije. U maju 1939. učestvuje na Zemaljskoj konferenciji u Šmarnoj gori kao delegat iz Srbije, a početkom 1940. godine Milovan Đilas je primljen u Politbiro CK KPJ. Radio je u uređivanju članka „Za čistoću i boljševizaciju Partije“, koju je u nastavcima pisao Tito. Pokretao je niz časopisa koji su favorizovali KPJ: „Naša Stvarnost“, „Sodobnost“, „Književni Savremenik“, „Mlada Kultura“ itd. Za vreme pristupanja Trojnom paktu i prvih narodnih nezadovoljstava, Tito šalje Đilasa u Beograd da izveštava Partiju o narodnim utiscima. U Beograd stiže sa svojom ženom Mitrom Mitrović, sa kojom je zajedno pošao u rat kasnije. U Beogradu mu se pridružio i Rade Končar. Đilas se uoči demonstracija sastao sa Dragoljubom Jovanovićem, vođom levih zemljoradnika i rekao mu da će se komunisti bez obzira na demonstracije zalagati za borbu. Nakon završetka demonstracija, poslao je svoju ženu da iznese Titu raport. Po dolasku Tita u Beograd, učestvuje na sastanku Politbiroa u Molerovoj ulici. Prvih dana posle napada Nemačke na Sovjetski Savez učestvuje na sastanku Agitpropa CK za Srbiju. Narodnooslobodilačka borba Ivo Lola Ribar i Milovan Đilas Đilas za vreme Drugog svetskog rata Milovan Đilas učestvuje na sastanku Politbiroa CK KPJ, 4. jula 1941. godine, kada je određen za opunomoćenog delegata CK za Crnu Goru. Na njega su prenesena vanredna ovlašćenja po partijskoj i vojnoj liniji, s pravom smenjivanja rukovodstva i s pravom kažnjavanja. Kao član Politbiroa, automatski je izabran i za člana Vrhovnog štaba. Odmah je otišao u Crnu Goru i zajedno sa kapetanom Arsom Jovanovićem organizovao ustanak i bio je komandant Privremene Vrhovne komande nacionalnooslobodilačkih trupa za Crnu Goru, Boku i Sandžak. Posle splašnjavanja Trinaestojulskog ustanka i savetovanja u Stolicama, na njegovo mesto je upućen Ivan Milutinović, a on je povučen u Vrhovni štab, gde je imao zaduženje za propagandni rad i učestvovao je u uređivanju lista „Borba“, u oslobođenom Užicu. Optuživan je za zločine koje su partizani počinili u Crnoj Gori na početku rata, takozvana Leva skretanja, koja je opisao, ali se i ogradio sa objašnjenjem da u to vreme nije ni bio u Crnoj Gori.[3] Zajedno sa Mitrom Bakićem dočekao je prvu englesku vojnu misiju, koju je predvodio kapetan Bil Hadson u Petrovcu na Moru. Zajedno su ga odveli u partizanski Vrhovni štab u Užicu. Povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom prema Zlatiboru, pa dalje u Sandžak. Milovan Đilas se pred kraj 1941. nalazio s Vrhovnim štabom u Sandžaku, gde radi na prikupljanju ostalih partizanskih jedinica, koje su se povlačile posle pada Užičke republike. U trenucima malaksavanja partizanskog pokreta posle progona iz Srbije, Milovan Đilas radi na ujedinjavanju i na još većem angažovanju boraca za dalje borbe. Tek u martu 1942. godine ponovo odlazi u Crnu Goru, u kojoj se u međuvremenu rasplamsao partizansko-četnički građanski rat. Momčilo Cemović, koji se najviše bavio ovim periodom Đilasovog ratovanja, smatra da su CK KPJ i Vrhovni štab poslali Đilasa da utvrdi stvarno stanje i smeni odgovorne rukovodioce, što je on i učinio. Radio je na uređivanju partijskog lista „Borba“, koja je obnovljena u Bosanskoj krajini, u selu Driniću. Radio je i na uređivanju organa CK KPJ „Proletera“, izrađivao je Biltene Vrhovnog štaba, radio je na radio-stanici „Slobodna Jugoslavija“, na rasturanju članka „Nacionalno pitanje u Jugoslaviji u svjetlosti narodnooslobodilačke borbe“ po Crnoj Gori, Hercegovini i Sloveniji. Za vreme operacija „Vajs“ i „Švarc“, povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom. Bio je prisutan na Martovskim pregovorima, možda najkontroverznijom epizodom NOR-a, pod lažnim imenom Miloš Marković. Polovinom 1944. poslat je na čelu misije Vrhovnog štaba zajedno sa generalom Velimirom Terzićem u Moskvu. Dobio je čin general-lajtnanta i imao je zadatak da kao političar prikaže situaciju u Jugoslaviji. Na povratku iz Sovjetskog Saveza, Đilas je doneo Titu zlatnu sablju, poklon Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR. Od maršala Konjeva mu je doneo kao dar lični dvogled. U jesen 1944. Đilas je zajedno sa Titom, Kočom Popovićem i Pekom Dapčevićem učestvovao u razgovorima koji su u Beogradu vođeni sa šefom sovjetske vojne misije u Jugoslaviji, generalom Kornjejevim. Aprila 1945. Đilas i Tito odlaze u Moskvu na potpisivanje ugovora o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći Jugoslavije i Sovjetskog Saveza. U toku Narodnooslobodilačkog rata (NOR), poginula su oba Đilasova brata. Stariji brat Aleksa zvani „Bećo“ (1906—1941), ubijen je 2. novembra 1941. godine u okolini Bijelog Polja, a posle rata je 1951. godine proglašen za narodnog heroja Jugoslavije. Mlađi brat Milivoje zvani „Minjo“ (1914—1942), streljan je 5. marta 1942. godine u Jajincima, kao zatočenik logora na Banjici. Sestra Dobrana (1921—1942) poginula je u borbama sa četnicima i Bugarima na jugu Srbije, dok je otac Nikola (1871—1943) bio ubijen od strane balista u Srbici, kod Kosovske Mitrovice.[4][5][6] Borba sa Informbiroom Na otvaranju Kominforma u gradu Šklarska Poremba, u zapadnoj Poljskoj, u septembru 1947. godine, Milovan Đilas, zajedno sa Edvardom Kardeljom je predstavljao KPJ. Početkom 1948. godine, Đilas dobija poziv iz Moskve da učestvuje u nekim diskusijama oko Albanije. Đilas odlazi iz Beograda za Moskvu, vozom preko Rumunije, zajedno sa tadašnjim Načelnikom Političke uprave Generalštaba JA, Svetozarom Vukmanovićem Tempom i Načelnikom Generalštaba JA, general-pukovnikom Kočom Popovićem. Učestvovao je u razgovorima sa Staljinom, Bulganjinom, Vasiljevskim i Antonovim. Misija Đilasa u Moskvi je trajala do marta 1948. godine, kada se vratio u Beograd. Učestvovao je na svim sednicama Politbiroa prilikom objavljivanja kompromitujućih pisama iz Moskve i radio je na sastavljanju odgovora u ime CK KPJ. Po objavljivanju Rezolucije Informbiroa u Bukureštu, pozvan je da dođe u Centralni komitet, jer je Radio Prag tada uveliko prenosio Rezoluciju protiv Komunističke partije Jugoslavije. Na noćnoj sednici u Belom dvoru je određen da napiše odgovor CK KPJ na optužbe Informbiroa. Za vreme borbe sa Informbiroom, Milovan Đilas je bio stalno sa Partijom, učestvovao je na svim Plenumima i sednicama. Radio je na pisanju članaka u „Politici“ i „Borbi“. Početkom 1953. godine je izabran za predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ. Nova misao Milovan Đilas je počeo u „Borbi“ od 11. oktobra 1953. godine da objavljuje svoje članke o najsloženijim pitanjima Partije, njene reforme i budućeg razvitka Jugoslavije. Bilo je ukupno 17 ovakvih članaka koji su osim u Borbi izlazili i u listu „Nova misao“. Đilasovi članci su izazvali veliku diskusiju u Savezu komunista Jugoslavije i u najširim masama. Naročito je bio upečatljiv poslednji Đilasov članak pod nazivom „Anatomija jednog morala“, gde je stao u odbranu glumice Milene Dapčević, žene Peka Dapčevića, izrugivanjem žena ostalih partijskih funkcionera. Đilas je time otvoreno napao komunizam kao sistem, samo u uvijenoj formi. Tri dana posle poslednjeg članka Milovana Đilasa, 7. januara 1954. godine, „Borba“ je objavila ogradu Izvršnog komiteta CK SKJ od Đilasovog pisanja. Napomenuto je da su Đilasovi članci izazvali zabunu u redovima članova Saveza komunista, da su članci direktno protivni odlukama VI kongresa KPJ i da su ništavni za čitav politički sistem. Milovan Đilas je izjavio Izvršnom komitetu da će obustaviti dalje objavljivanje svojih članaka. Međutim, za to je bilo kasno, jer je Izvršni komitet već najavio sazivanje vanrednog Plenuma, gde će se slučaj Milovana Đilasa naći na dnevnom redu. O ovom sazivanju Đilas je obavešten na dan zasedanja. III vanredni Plenum CK SKJ U Beogradu je 16. i 17. januara 1954. održan Treći vanredni plenum CK SKJ posvećen Milovanu Đilasu. Tako je i jedna tačka dnevnog reda dobila naziv „Slučaj Milovana Đilasa i pitanje provođenja odluka VI kongresa SKJ“. Plenum je otvorio Tito i javno kritikovao Đilasova pisanja. Istakao je da je Đilas zapravo napao Savez komunista, da je pokušao da izazove anarhiju, da je propovedao čistu demokratiju i tako srozao Savez komunista. Na sednici je iskritikovan i Vladimir Dedijer, jer je kao urednik „Borbe“ radio na uređivanju Đilasovih članaka. Na kraju zasedanja Đilas je izašao za govornicu i, izjavom da mu se „vratila vera u Savez komunista“ i da će i sam glasati za rezoluciju koja ga osuđuje, pokajnički priznao krivicu. Plenum je doneo odluku da su shvatanja Milovana Đilasa u osnovi protivna političkoj liniji usvojenoj na VI kongresu SKJ, pa je tako Đilas izazvao zabunu i zbunjenost u celoj Partiji, izolovano delovao protiv Partije i time pokušao da razbije idejno jedinstvo celog Saveza komunista. Zato je Plenum isključio Milovana Đilasa iz CK SKJ i udaljio ga sa svih funkcija u Partiji i kaznio poslednjom opomenom. Đilas podnosi pisanu ostavku na dužnost predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ, a 19. aprila 1954. godine je vratio i partijsku knjižicu, kada je obrazložio da se od tada više ne smatra članom SKJ i da po svojoj volji istupa iz članstva.[7] Decembra 1954. Đilas daje intervju dopisniku „Njujork Tajmsa“, u kome kaže da zemljom vladaju najveći reakcionari. Zbog toga se pokreće tajni sudski postupak u Beogradu, gde je izveden i Vladimir Dedijer, kao simpatizer Đilasa. Milovan Đilas je 24. januara 1955. godine osuđen na uslovnu kaznu zatvora od jedne i po godine, kao i Dedijer. I pored izrečenih opomena, Đilas objavljuje svoje novo delo, „Nova klasa i analiza komunističkog sistema“. Ponovo u Sremskoj Mitrovici Delovanje Milovana Đilasa u trenutku kada se više nije nalazio ni na jednoj funkciji u zemlji bilo je vezano isključivo za pisanje. U vreme početka Mađarske revolucije protiv komunizma, Milovan Đilas je u svom intervjuu 24. oktobra 1956. godine javno podržao revoluciju. Nakon toga je stavljen pod policijsku prismotru, a 27. novembra sud ga je zbog „antijugoslovenske delatnosti“ osudio na tri godine zatvora. Kaznu je izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Za vreme robije, od 1957. do 1959. godine, napisao je studiju „Knjiga o Njegošu“.[8] Na slobodu je pušten početkom 1958. godine. Po puštanju iz zatvora, nastavio je sa pisanjem. Tada je završio i svoju knjigu „Nesavršeno društvo“, gde je komunizam upoređivao sa Morovom utopijom. Đilas je 1961. godine napisao knjigu kojoj je dao naslov „Razgovori sa Staljinom“. Uz pomoć nekih stranih dopisnika uspeo je da rukopis pošalje izdavačkoj kući „Harcourt Brace Jovanovich“ u Njujorku, koja ju je objavila. Zbog svog antikomunističkog delovanja, po drugi put je uhapšen 7. aprila 1962. godine u svom stanu, u Palmotićevoj ulici. 14. maja 1962. izveden je pred Okružni sud i osuđen na 13 godina zatvora i ograničenje građanskih prava u trajanju od pet godina. Đilas je svoju kaznu ponovo izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Tu je dobio i teži napad slepog creva, pa je operisan, a neki su pretpostavljali da je trovan u zatvoru. Za vreme izdržavanja zatvorske kazne, napisao je veći broj rukopisa i svakodnevno je vodio dnevnik. U zatvoru je završio svoje delo „Razgovor sa Staljinom“ i roman „Crna Gora“, opširniju knjigu o Petru Petroviću Njegošu i dr. Iz zatvora je izašao 31. decembra 1966. godine. Iz zatvorskog perioda sačuvana su pisma koja je razmenjivao sa svojom suprugom Šteficom. Objavljena su pod nazivom „Milovan Đilas: Pisma iz zatvora”, a priredio ih je njihov sin Aleksa Đilas.[9] U inostranstvu Nakon puštanja iz zatvora, Đilas je dobio jedno posebno priznanje 1967. godine: američki časopis „National Review“, uvrstio ga je na svoje stupce zajedno sa poznatim antikomunistima. Sredinom 1968. godine, jugoslovenske vlasti su dozvolile Đilasu i njegovoj ženi da otputuju u inostranstvo. Đilas je otišao prvo u Englesku, zatim u SAD, Austriju i Italiju. Podržao je Velike studentske demonstracije 1968. godine u Beogradu i pisao po novinama o tome. U Londonu je boravio od 4. do 13. oktobra 1968. kao gost ministra za kulturu laburističke Vlade, Dženi Li. Iz Engleske je otputovao u Sjedinjene Države. U Americi je boravio oko dva meseca, uglavnom na Univerzitetu Prinston kao gostujući profesor. Tu mu je pomagao najviše izdavač Vilijam Jovanović, koji je imao svoju izdavačku kuću („Harcourt Brace Jovanovich“). On će odmah po Đilasovom dolasku početi sa štampanjem njegovih knjiga. U Njujorku je Đilas 9. decembra 1968. primio nagradu „Sloboda“, koju su pre njega između ostalih dobili Vili Brant, Vinston Čerčil, Pablo Kazals i Žan Mone. Nakon kraćeg zadržavanja u Austriji i Italiji, Đilas se 12. decembra 1968. ponovo vraća u Beograd. Početkom 1970. godine izrečena mu je zabrana putovanja zbog kritika na račun SKJ i čitavog partijskog rukovodstva u zemlji. Poslednji dani Tabla na zgradi u Palmotićevoj ulici u kojoj je stanovao Milovan Đilas Milovan Đilas je živeo u Beogradu, u svom stanu u Palmotićevoj ulici broj 8. Na ovoj kući je u septembru 2011. postavljena spomen-ploča[10] U Beogradu se najviše družio sa akademikom Matijom Bećkovićem. Pred smrt je oslepeo na jedno oko. Ostavio je oporuku da bude sahranjen po srpskom pravoslavnom običaju, angažovanjem sveštenika. To je bio redak primer nekadašnjeg komuniste da se sahrani po crkvenim običajima. Preminuo je u svome stanu u Palmotićevoj ulici, 20. aprila 1995. u Beogradu. Sahranjen je u porodičnoj grobnici u rodnom selu Podbišću, uz crkvene obrede. Milovan Đilas oženio se 1936. Mitrom Mitrović, docnijim visokim komunističkim funkcionerom, s kojom je imao ćerku Vukicu (1948—2001). Od Mitre se razvodi 1952. kad se ženi Štefanijom Barić (1921—1993), s kojom sledeće godine dobija sina Aleksu. Stav o crnogorskoj naciji Đilas je nakon oslobođenja 1945. promovisao stav da su Crnogorci posebna nacija izdvojena iz etničkog srpstva, da bi se posle pada sa vlasti odrekao tog stava.[11] U listu „Borba“, 1. maja 1945. objavio je članak pod naslovom „O crnogorskom nacionalnom pitanju“, gde je tvrdio da su „Crnogorci porijeklom Srbi“, ali da su tokom istorije profilisali svoju posebnu naciju. Đilas je vremenom promenio mišljenje o ovom pitanju,[12] pa se krajem 1980-ih u nizu intervjua izjašnjavao kao Srbin, pa je čak u jednom izjavio: Da su se Crnogorci formirali u naciju besmisleno je sa naučne tačke gledišta...

Џонатан Свифт: ГУЛИВЕРОВА ПУТОВАЊА Издавач: ДРЖАВНИ ИЗДАВАЧКИ ЗАВОД ЈУГОСЛАВИЈЕ, Београд, 1946.год. Меки повез, 319 страна, ћирилица Превео с енглеског др. Сретен Марић Очувано као на фотографијама (доња и десна ивица листова није опсечена, мали потпис на предлисту...). `Гуливерова путовања (1726, измењено издање 1735), је роман Џонатана Свифта који је уједно сатира и пародија путописних прича. То је Свифтово најпознатије дело, убраја се у класике енглеске, али и светске књижевности. Пун назив романа је Путовања у неколико далеких светских земаља, у четири дела. Лемјуел Гуливер, првобитно хирург а затим капетан неколико бродова. Овај роман је стекао огромну популарност непосредно после објављивања и од тада није престајао да се штампа. Џон Геј је у писму Свифту 1726. године написао `ово је универзална књига, од политичке канцеларије до обданишта`. Гуливерова путовања су парадигма енглеске сатиричне књижевности. Све време се врши поређење земаља у које Гуливер доспева са европским светом тог времена. Елементи утопије и дистопије се дистрибуирају различито, некад на страни Енглеске, некад на страни других земаља. На плану упоређивања култура конституише се сатира: критички однос према одређеним вредностима поретка и друштва и успостављају се матрице утопијског и дистопијског поретка. Кратак садржај Наратор нам на самом почетку представља роман као обичну путописну књигу уз поднаслов Путовања у неколико далеких светских земаља, у четири дела., чији је једини аутор Лемјуел Гуливер, првобитно хирург а затим капетан неколико бродова. Различита издања садрже различите верзије увода. Постоји измишљени редактор, Р. Симпсон, који нас упућује у дело. Наиме, њему је Гуливер дао овај рукопис, те га је Симпсон приредио и издао. Ту се критикује роман, каже се да је превише прост, да аутор описује догађаје који су занимљиви. Он врши апологију истинитости текста, и на томе ће се инсистирати кроз читаво дело. На тај начин се схвата релативистичка перспектива, перспектива која делује уверљиво. Прва редакција читаоцу јесте да је текст фантастичан и стога је неопходан предговор због могућих оптужби на рачун неистинитости и ускраћивања димензије која може да образује, а не само да забави. Први део: Путовање у Лилипут (4. мај 1699. - 13. април 1702.) На почетку романа је експозициони одломак где сам Гуливер прича о свом животу. Представља се као лекар који ужива у путовањима и тако започиње своје прво путовање. На свом првом путовању, Гуливер доживљава бродолом, после кога се буди на обали као заробљеник људи дванаест пута мањих од стандардне људске величине. Они су становници граничних земаља - Лилипута и Блефуска. Након што је дао потврду свог лепог понашања, Гуливер добија `боравишну дозволу` у Лилипуту и постаје омиљен у крају. Затим се описује краљева палата, што је могућа сатира самог краља Џорџа I, тадашњег краља Велике Британије. Подробно се описује царева личност и одело, забаве на двору, престоница Лилипута - Миленда. Научници уче Гуливера свом језику. Помаже Лилипутанцима да поразе становнике Блефуска (крађом њихове флоте), због чега добија високу почасну титулу. На крају бива обавештен да се против њега кује завера, и уплашен близином смртне пресуде, Гуливер бежи у Блефуску, па у Енглеску. Прва књига, Путовање у Лилипут, сродна је другој јер поседује квантитативно онеобичавање. Он се међу малим људима суочава са страхом и неверицом. Прва импресија на коју наилазимо јесте с једне стране комика, а с друге евидентно онеобичавање Гуливерове величине и сићушњавање света у коме се нашао. Тема сатире овде нису пошалице везане за величину, већ само уређење друшва. Компарација између земље из које долази и земље у коју је дошао успоставља једнакост механизама рода друштва. Гуливер у Лилипуту функционише као нека мисаона машина која врши одбрану свог друштва. Оно што је овде физички мало представља истовремено и ограничено, сведено. Мета сатире је ограниченост као таква. `...Али је природа прилагодила очи Лилипутанаца свему што им треба; они виде врло разговетно, али не на великом одстојању.`... Други део: Путовање у Бробдингнаг (20. јун 1702- 3. јун 1706.) Бробдингнаг је земља џинова. Овде има више елемената чисте комике у односу на прву књигу. Комичне ситуације ствара диспропорција, те опет имамо квантитативно онеобичавање. У Лилипуту је био џин међу патуљцима (1:12), сада је патуљак међу џиновима (1:10). Отвара се нова тема, тема релативизма: `У овом страшном узбуђењу нисам могао да не помислим на Лилипут, чији су становници гледали у мене као у највеће чудо које се икад на свету појавило(...) Размишљао сам какво ће то понижење бити за мене да у овом народу изгледам онако сићушан, као што би један усамљени Лилипутанац изгледао међу нама.` Гуливер почиње да учи, да запажа. Ствари добијају другачији облик зависно од перспективе - `Нема сумње да су филозофи у праву кад говоре да ништа није велико или мало само по себи већ само у неком поређењу.` У самој земљи џинова постоји предање да су некада постојали џинови, што представља парадигму опадања света - човек се све више смањује. Гуливер запажа: `А ко зна да у неком далеком крају света, који још нисмо открили, и ове грдосије би изгледале сићушно...` Гуливерова прича о Бробдингангу има елементе утопије. Њихово устројство успоставља скалу вредности која почива на умерености и производњи. Краљ слуша Гуливера са гнушањем када прича о бомбама и ратовима, и уопште о историји која је пуна размирица и сличних непотребних ствари. Краљ закључује: `Из свега што си ми рекао на види се да је потребна једна врлина да човек код вас дође на ма који положај, а још мање да се тамо добија племство због врлине, да се свештеници унапређују због побожности и учености, војници због подвига и храбрости, судије због поштења (...) Већина ваших урођеника је најпоганија гамад којој је природа икад допустила да гмиже по Земљи.` Гуливер на краљеву опаску гледа као на последицу ограничености, умне скучености, уз чуђење како један краљ кога сви обожавају, који је препун врлина `пропушта пружену му прилику да постане неограничен господар живота, слободе и имовине свога народа` (ужасава се предлога да направе бомбу). Након напуштања ове земље, тешко се привикава на људе блиске му по величини. На морнаре гледа као на кепеце и делују му `ништавни у поређењу са претходним грдосијама.` У Лондону се плашио да не згази некога, те је довикивао људима да му се склоне са пута и закључује: `Ово помињем само као пример велике моћи навике и предрасуда.` Трећи део: Путовање у Лапуту, Балнибарбију, Лугнаг и Глубдубриб (5. август 1706. - 16. априла 1710.) Ова књига обухвата разна предања (резервоар разних сатира). Државне институције су овде најмање исмеване, али се генерално може схватити као апендикс. Лапута (Лебдеће острво) је земља чији становници лебде. Они пуно размишљају; рефлексије су јако честе. Наилазимо на хиперболизацију умности. Код становника Лапуте, математика је тип најопштијег размишљања. Они су непрестано забринути и очекују катастрофу космичких размера. Опис њиховог изгледа је кратак и довољно сугестиван. `Главе су им биле нагнуте или у десно или у лево, једно им око окренуто унутра, друго гледаправо према зениту.` Њихова храна је у облику геометријских фигура; становници могу да чују музику сфера; када желе да уделе комплимент, они описују одређену особу ромбовима, круговима; презиру примењену геометрију. Познају једино математику и музику, у осталом су `смотани и тупави`. Балнибарбија је земља у којој се примењују идеје настале у Лапути. Гуливер посећује њихову Академију која је у основи пародија академских пројеката, научника који се баве практичним стварима на изврнут начин. Ту покушавају да од краставца добију сунчеву светлост; да од измета направе првобитну храну, да претворе лед у барут, да зидање куће почну од крова ка темељу, да унапреде језик избацивањем свих речи и сл. Глубдубдриб је острво волшебника и чаробњака, који кореспондирају са мртвима. Мртви су им ништа више него слуге, а Гуливеру омогућују увид у историју и истину о неким догађајима који су другачије представљени. Ту Гуливер мења своје конзервативно мишљење: `Како сам ниско мишљење имао о људској мудрости и поштењу, кад сам тачно сазнао које су биле побуде и поводи за велике потхвате и револуције у оном свету, и каквим бедним случајностима они захваљују за свој успех.` Лугнаг - у Лугнагу среће бесмртна бића - струлдбурге, који се ретко рађају, али их има доста. Гуливер прво прича шта би он све радио и како би искористио своју бесмртност што конструктивније. Затим му се предочава оно шта заиста бесмртност значи - не вечна младост, већ вечни живот, који не искључује старост. Напротив, много је заступљенија од младости. Слика старости је доведена до хиперболе). Ти људи се после осамдесете године распадају, постају сенилни и мрзовољни, сити живота, добијају и прегршт нових мана, постају живи лешеви. То је сурова и груба визија човека - тело је стално предмет описа (удружено са прљавштином, нискошћу). Четврти део: Путовање у земљу Хуинхма (7. септембар 1710. - 2. јул 1715.) Земља Хуинхма је заправо земља коња. Коњи су овде представљени као разумна бића, чак и више од тога - они су Савршенство Природе (на њиховом језику - Хуинхми). Насупрот њима стоје људи, Јахуи, потпуно деградирани, неутешна појава која би можда кореспондирала једино са пацовима по љигавости. Ова земља несумњиво представља утопијско устројство. Овде је идеалитет хуманости везан за животиње - коње, људи је не поседују. Гуливер се налази на средини - између Јахуа (сличност по изгледу) и Хуинхма (сличност по разуму). Хуинхми не познају лаж; постоје само `ствари које јесу` и `ствари које нису`. Проблем у комуникацији постоји чак и у тренутку када Гуливер овлада потпуно језиком - Хуинхми, заправо, бивају они који не разумеју Гуливера, јер немају речи за моћ, власт, закон, рат, казну итд. Они су наги, природно несакривени - потпуно су природни јер не компликују ствари природе, они не болују ни од какве болести, умиру од старости. Уз то, не познају никакве телесне нелагодности, немају страх од смрти (схватају је као део тока природе). Долази поново до промене перцепције - Гуливер када је први пут видео коње како се уљудно и разумно понашају, питао се како је то могуће код једне неразумне животиње. Хуинхми се касније чуде Гуливеровом напретку у језику, на њега гледају као `на чудо да једна неразумна животиња показује толика својства разумних створења`. Готово су били убеђени да је један од Јахуа, али нису могли да се начуде откуд тај `привид разума`. Гуливер им подробно прича о Енглеској, и Европи уопште - Један од Хуинхма, његов господар већину ствари прихвата са крајњим неразумевањем: `Језик је за то да један другог разумемо и да се обавестимо о чињеницама; сад, ако неко каже ствар која није, ти циљеви су осујећени, јер се онда заправо не може рећи да сам га разумео, и не само што нисам добио обавештење, него сам стављен у горе стање но што је незнање, јер сам наведен да верујем да је нешто црно кад је бело, кратко кад је дугачко. То су били сви његови појмови о способности лагања које људска створења тако добро разумеју.` На сличан начин реагује и кад чује о узроцима ратова, револуција и сличних непотребних ствари. У њему се први пут јавља `душевни немир` и презире чињеницу да Јахуи тако одвратни ипак не чине такве гнусне ствари какве се чине у Гуливеровој земљи, иако њега сматра за мудријег од обичног Јахуа. Хуинхми немају представу о злу у једном разумном бићу. Питају се како је могуће да разумно биће - који види разлику између добра и зла - ипак изабере зло. Чак немају ни реч за било шта лоше; уколико баш морају да употребе нешто слично - додају суфикс Јаху на неку реч. Писац се у разговору са коњем мења - почиње да схвата савршеност коња наспрам људске несавршености. Ипак, јако несрећан мора да напусти острво јер га тамошње власти сматрају за Јахуа. Враћа се у Енглеску и људе посматра као смрдљиве Јахуе. То је коначна мизантропија и осећај крајње нелагодности према људској врсти. Ми очекујемо да Гуливер на крају свог путовања пронађе себе, но дешава се нешто потпуно другачије - наилазимо на Гуливера усамљеника са неоствареним жељама и немогућношћу да их оствари. Карактеризација Лик Гуливера је јако чврст, он је тај који повезује књиге. Но, он је просечан, он је репрезент обичног Енглеза, репрезент просека, који као да нема карактера. Он нема својстава, нема дубинску димензију. Гуливер никада не говори своје мишљење; он описује опште стање, никада лично. У ретким ситуацијама квалификује извесне вредности. Ми о њему знамо јако мало, не знамо чак ни како изгледа. Он је заправо инструмент читаве приповести. Обликован је и формиран тиме што излази- он није само репрезент Енглеске, већ и њен резултат. То је јунак испраног мозга. Ипак, он се мења кроз целу књигу, развија се као лик. Овде развој није онај у правом смислу - овде је то више спознаја која доводи до других односа и према властитом свету.`

Autor - osoba Sarojan, Vilijam Naslov Mama, volim te / William Saroyan ; [s engleskog prevela Ljerka Radović] Jedinstveni naslov Mama I love you. scr Vrsta građe roman Jezik hrvatski Godina 1972 Izdanje 3. izd. Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1972 (Zagreb : Vjesnik) Fizički opis 256 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Radović, Ljerka Zbirka ǂBiblioteka ǂVjeverica Napomene Prevod dela: Mama I love you Bilješka o piscu: str. 253. Kada devetogodišnja Žabica dobije šansu da bude zvezda, ona se pita šta će se desiti sa njenim snovima da postane bejzbol bacač i šta će njena majka misliti kada joj Žabica kaže da će postati zvezda kakva je njena majka oduvek želela da bude. Vilijam Sarojan (engl. William Saroyan, jerm. Վիլյամ Սարոյան; Frezno, 31. avgust 1908 – Frezno, 18. maj 1981) je bio američki pisac jermenskog porekla. Pored pisanja romana i priča, bavio se i kinematografijom. Detinjstvo Vilijam Sarojan rođen je kao sin američkog imigranta u gradu Fresno, 31. avgusta 1908. godine. Grad Fresno je manje mesto u Kaliforniji koje je poznato po tome što u njemu živi mnogo doseljenika iz Jermenije. Njegov otac, Armenak Sarojan, 1905. godine preselio se u Nju Džerzi gde je počeo da proizvodi vina jer je imao vlastite vinograde. Vilijamov otac se školovao za prezbitarijanskog sveštenika, ali se u novoj državi morao baviti poljoprivredom kako bi porodica preživela. On je umro 1911. godine u Kempbelu (Kalifornija). Nakon što je Vilijamov otac umro, finansijska situacija porodice Sarojan je postala veoma loša. Takohi Sarojan je bila priporana da svoju decu- Vilijama, Henrija, Zabel i Koset pošalje Fred Finč sirotište u Ouklendu, o čemu je Vilijam mnogo puta pisao u svojim delima. Za Takohi je bilo veoma teško da pronađe sebi posao, jer su Jermeni imali lošu reputaciju u Sjedinjenim Američkim Državama. Posao je uspela da nađe tek posle nekoliko godina i počela je da radi kao kućna pomoćnica. Finansijski je ojačala, pa se Vilijem sa braćom i sestarama, posle pet godina provedenih u sirotištu, mogao vratiti majci. Ona je uspela da ponovo kupi kućicu u Fresnu, tako da se čitava porodica vratila u taj grad. Takohi je tamo pronašla novi posao, ali su i deca morala raditi kako bi porodica preživela. Takohi je pakovala voće u mesnoj fabrici, a Vilijam i Henri su radili kao kolporter (kasnije telegrafisti). Uloga političkih faktora u stvaralaštvu Vilijema Sarojana Vilijam Sarojan preživljava emotivno težak period, kada 1915. godine turska vlada izdaje nalog na osnovu koga je ubijeno 1,5 miliona Jermena, što je tada činilo oko 80% populacije. Jermeni su bili masakrirani i slani u koncentracione logore. 1920. godine, SSSR je aneksirala Jermeniju. Tuga koju je osećao zbog problema svoje, kako je sam govorio druge zemlje, iskazao je u mnogim delima, kao što su Pokolj nevinih, Jermenksa trilogija, Jermeni, Zovem se Aram i druge. Školovanje Godine 1921., Vilijam Sarojan je upisan u Tehničku školu kako bi se učio daktilografiji. 1925. godine, nakon nekoliko opomena, izbačen je iz škole zbog neprimernog ponašanja. Nije uspeo da dobije diplomu za završenu daktilografiju. Vilijam je dobio od svoje majke neke od tekstova koje je pisao njegov otac. Nakon što ih je pročitao, Vilijam je odlučio da će postati pisac. Tada je krenuo da se dalje samostalno obrazuje tako što će što više čitati dela poznatih pisaca. Posao i selidbe Pošto je školu napustio bez diplome, Vilijam je bio primoran da se u početku bavi fizičkim poslovima poput branja grožđa u vinogradima. Nakon toga, zaposlio se u advokatskom preduzeću svog strica Arama Sarojana. 1926. godine, Vilijam napušta Fresno i odlazi u Los Anđeles gde je radio u Kalifornijskoj Nacionalnoj Straži. Nakon toga, vraća se na kratko u svoj rodni grad da poseti porodicu, a potom odlazi u San Francisko. Imao je velikih materijalnih problema i morao je pod hitno da pronađe sebi posao. Uspeo je da se zaposli u Telegrafskoj kompaniji San Franciska gde je radio kao službenik. Posle toga, bavio se raznim profesijama kako bi zaradio. Bio je telegrafista, poštar, daktilograf, i, na kraju, zaposlio se kao rukovodilac u Postal Telegraph kompaniji, za koju je još u Fresnu radio sa svojim bratom. Naredne, 1927. godine, Henri dovodi Takohi, Zabel i Koset da žive u San Francisku. U avgustu 1928. godine, Vilijam se preselio u Njujork od novca koji je dobijao od svog ujaka Mihrana. Njegova selidba u Njujork neuspešno se završila. Vratio se u San Francisko svojoj porodici. Radio je poslove za koje je bio veoma slabo plaćen, a koji su iziskivali puno truda. Sve svoje slobodno vreme provodio je za pisaćom mašinom i u biblioteci. Prva dela Jedan skeč koji je Sarojan napisao, objavljen je u nedeljnom časopisu The Overland Monthly, a prva zbirka priča odštampana je 1930. godine i zvala se Slomljeni točak (eng. The Broken Wheel). Ovo delo je potpisao pod pseudonimom Sirak Gorjan (eng. Sirak Goryan). Zbirka je bila je objavljena u izdavačkoj kući Jermenski žurnal. 1932. godine jermenski žurnal Hairenik (Otadžbina) objavio je u nekoliko navrata Sarojanove poeme. Isti žurnal će naredne godine početi da objavljuje i njegove priče, među kojima su prve bile Pesnica, Borba, Jermenija i Slomljeni točak. Ovo nije bilo prvi put da Hairenik objavljuje dela nekog od Sarojanovih. Isti žurnal je pre više godina objavio skeč Noneh, koji je napisala Vilijamova baka. Skeč koji je Vilijam Sarojan napisao, bio je veoma dobro prihvaćen od strane publike, pa je ona produžena i pretvorena u novelu koja se zvala Trapez kroz univerzum. To je zapravo bila osnova za njegovu prvu zbirku priča Neustrašivi mladić na letećem trapezu, kao i za 70.000 Asiraca. Tada su i drugi listovi počeli da objavljuju Sarojanove radove. Sarojan je postao član najvećih literarnih društava Los Anđelesa i San Franciska. Vrhunac literarne karijere Vilijam postaje popularan napisavši delo Neustrašivi mladić na letećem trapezu 1934. godine. Protagonista ovog romana je mladi, siromašni pisac koji pokušava da preživi u okrutnom vremenu. Čitaoci nisu ni mogli da pretpostave da je Vilijem u ovom delu, u stvari, predstavio sebe. Glavni lik ovog dela imao je mnoge sličnosti sa delom skandinavskog Nobelovca Knuta Hamsona koje se zove Glad (eng. Hunger, 1890.), ali u Sarojanovom delu nije bilo nihilizma prikazanog u Hamsonovom delu. Pošto je roman postao veoma popularan, Vilijam je na njemu poprilično zaradio, pa je odlučio da od tog novca finansira svoje putovanje u Evropu i Jermeniju, gde je kupio prvu rusku cigaretu, koja će kasnije postati njegov zaštitni znak. Čak je i u svom delu Ne umreti (eng. Not Dying, 1963) napisao i čuvenu rečenicu Možeš dobiti kancer od stvari koje te teraju da mnogo pušiš, ali ne od samog pušenja. – Vilijam Sarojan Mnoge od Vilijamovih priča bile su bazirane na događajima iz njegovog detinjstva, kao što je bila krađa voća koja je bila neophodna za preživljavanje ili težak život doseljenika u Ameriku. Zbirka priča Zovem se Aram (eng. My name is Aram) postala je internacionalni bestseler. Ona govori o dečaku Aramu Garoghlanu i mnogim drugim živopisnim likovima iz Aramove imigrantske porodice. Narednih godina, Vilijam će se gotovo u potpunosti posvetiti kinematografiji na uštrb pisanja. Kada se vratio književnim delima, počeo je da piše eseje i memoare u kojima je pisao o manje poznatim ljudima koje je sretao tokom svojih putovanja u Sovjetski Savez i Evropu, ali i o poznatijim ljudima kao što su Džo Bernard Šo, finski kompozitor Jan Sibelius i Čarli Čaplin. Okušao se i kao pesnik, ali je od njegove poezije sačuvano samo jedno delo Dođi u moj dom (eng. Come On-a My House) koja se bazira na jermenskim narodnim pesmama. Kinematografija Nakon zbirke priča Zovem se Aram, Vilijam se posvetio drami. Njegova prva drama bila je Moje srce u planinama (eng. My heart in the highlands, 1939.), bila je komedija o mladiću i njegovoj jermenskoj porodici. Ona je prvi put izvedena u Guild Theatre-u u Njujorku. Nakon što je iste godine napisao svoju najpoznatiju dramu Vreme tvog života (eng. The time of your life), osvojio je Pulicerovu nagradu, koju je odbio da primi. Tom prilikom je izjavio da se nada da je prestalo doba u kome materijalne vrednosti guše pravu umetnost. Nakon toga je bacio novčanu nagradu koju je osvojio. 1948. godine, njegova drama bila je prikazana na malim ekranima zahvaljujući Džejmsu Džegniju. Ljudska komedija (eng. The human comedy, 1943) prvi put je izvedena u Itaci. U ovoj drami, glavni lik je mladi Homer, telegrafista, koji je očajan zbog dešavanja tokom Drugog svetskog rata. Publika je sa oduševljenjem prihvatila ovu dramu koja je Vilijamu donela prvu veću zaradu od 1,500$ nedeljno za posao producenta. Takođe, dobio je i 60,000$ za scenario. Vilijam je počeo ozbiljnije da se bavi filmskom produkcijom, tako da su u njegovim filmovima počeli da glume veliki glumci kao što su Miki Runi i Frenk Morgan. Iako se ozbiljno bavio kinematografijom, veoma kratko je radio u Holivudu, i to samo za vreme snimanja filma Zlatni dečko 1939. godine. Za filmsku verziju dela Ljudska komedija osvojio je Oskar za najoriginalniji scenario. Film je takođe bio nominovan za najbolju sliku, najboljeg režisera, najbolju kostimografiju i najboljeg glumca. Sarojan se u vrhuncu filmske karijere vratio književnosti. 1942. poslat je u London kako bi radio na predstavi za koju je sam napisao scenario, Avanturama Veslija Džeksona (eng. The adventures of Wesley Jackson). Filmovi za koje je Vilijam Sarojan pisao scenarija su: Film Godina snimanja Originalni naziv Režiser Glavna uloga Ljudska komedija 1943. The Human Comedy Clarence Brown Miki Runi Vreme tvog života 1948. The Time of your Life H. C. Potter Džejms Kegni Omnibus 1952-1959 Omnibus Peter Brook Leondard Barnštajn Pariska komedija 1961 the Paris Comedy Boleslaw Barlog Karl Radac Vreme tvog života (rimejk) 1976 The Time of your Life Kirk Browning Vilijem Sarojan Privatni život Tokom Drugog svetskog rata, Vilijam se priključio američkoj vojsci. Bio je stacioniran u Astoriji, ali je mnogo vremena provodio i u hotelu Lombardija u Menhetnu. 1943. godine, oženio se sedamnaestogodišnjom Kerol Markus (1924–2003) sa kojom je imao dvoje dece: Arama i Lusi. Kada je Vilijam otkrio da je Kerol ilegalno doseljena Jevrejka, razveo se od nje. Nakon određenog vremena, oni su se opet venčali, ali se i drugi pokušaj zajedničkog života završio razvodom. Lusi je postala glumica, a Aram pesnik, koji je objavio knjigu o svom ocu. Kerol se kasnije udala za glumca Valtera Metjua. Poslednji radovi i smrt Vilijamova finansijska situacija postala je vrlo loša nakon Drugog svetskog rata, kada više niko nije želeo da njegove scenarije pretvori u pozorišne komade ili filmove, jer su govorili da je u tim delima previše sentimentalnosti. Vilijam je u svojim posleratnim delima slavio slobodu, bratsku ljubav i jednakost među ljudima, ali je taj idealizam odbijao producente. Nakon nekoliko pisama razočaranih čitalaca, Vilijam je pokušao da menja način pisanja u delima koja su sledila. 1952. godine objavio je prvu od nekoliko knjiga njegovih memoara, a knjiga se zvala Biciklista iz Beverli Hilsa (eng. The bicycle rider in Beverly Hills). U narednim delima kao što su Asirijske i druge priče (eng. The Assyrian, and other stories, 1950.), Vilijam je pomešao alegorijske elemente, sa realističnim prikazom američkog života. Dela Kuća Sema Egoa (eng. Sam Ego`s house) i Pokolj nevinih (eng. The slaughter of the innocents), objavljena 1949. i 1958. godine postavljaju moralna pitanja koja već dugo muče samog pisca. U tim delima on pominje masovne genocide nad jermenskim narodom tokom kojih je preko 1 500.000 Jermena pobijeno. Producenti su nakon ovih dela odlučili da ponovo počnu da sarađuju sa Sarojanom, koji je opet doživeo popularnost delima kao što su Pariska komedija (eng. The Paris Comedy, 1960.), Londonska komedija (eng. The London Comedy, 1960.) i Iseljeni sa dvora (eng. Settled out court, 1969.), a ova dela su premijerno izvođena u Evropi. Sva Vilijamova dela čuvaju se u Stanford Univerzitetu sa svim njegovim beleškama i važnijim predmetima vezanim za njegov život. Vilijam je počeo da se odaje alkoholu i da se kocka. Od 1958. godine uglavnom je živeo u Parizu, gde je posedovao jedan apartman. Zapostavio je pisanje i rad u pozorištu i filmu. Umro je od kancera, 18. maja 1981. godine u gradu u kome je i rođen. Njegovo telo je kremirano, te je pola pepela prosuto na tlu Kalifornije, a ostatak u Jermeniji, u Panteon parku u Jerevanu. Književna dela i scenarija Delo Godina Originalni naziv Vrsta dela Neustrašivi mladić na letećem trapezu 1934. The Daring Young Man On The Flying Trapeze zbirka priča Ti koji ih pišu i ti koji ih sakupljaju 1934. Those who write them and those who collected them zbirka priča Udisati i izdisati 1936. Inhale and Exhale roman Tri puta tri 1936. Three times three zbirka priča Veseljak i bujica sete 1937. A gay and melancholy flux zbirka priča Mala deca 1937. Little children roman Rođeni Amerikanac 1938. A native American roman Ljubav- ovaj moj šešir 1938. Love- here`s my hat roman Nevolja sa tigrovima 1938. The Trouble With Tigers roman Leto prelepog belog konja 1938. The Summer of the Beautiful White Horse roman Vreme tvog života 1939. The Time of Your Life drama Slatka stara ljubavna pesma 1939. Love`s old sweet song pesma Harlem viđen Hiršfildovim očima 1939. Harlem as seen by Hirschfield priča Moje srce u planinama 1939. Sydämeni on kukkuloilla priča Božić 1939. Christmas priča Mir- to tako divno zvuči 1939. Peace- it`s wonderful priča Elmer i Lili 1939. Elmer and Lily drama Tri fragmenta i jedna priča 1939. Three fragments and a story priča Zovem se Aram 1940. Nimeni on Aram zbirka priča Vreme tvog života 1940. Tämä elämäsi aika scenario za film Najveći heroj na svetu 1940. Hero of the world drama Ping-pong cirkus 1940. The ping pong circus drama Specijalno obaveštenje 1940. A special announcement drama Slatka stara ljubavna pesma 1940. Love`s old sweet song drama Podzemni cirkus 1940. Subway circus drama Hej, vi tamo! 1941. Hello-out there! drama Sarojanova priča 1941. Saroyans fables priča Tri drame 1941. Three plays roman Osiguranje za Salesmana 1941. The insurance Salesman priča Rusi u San-Francisku 1941. Russians in San Francisco priča Prelepi ljudi 1941. The Beautiful People drama Ljudi sa svetlom 1941. The people with light drama Preko pozornice do sutra ujutru 1941. Across the Board on Tomorrow Morning drama Zaseniti ruganja 1942. Razzle Dazzle priča Pričati s tobom 1942. Talking to You drama Loš čovek na zapadu 1942. Bad Men in the West drama Doći kroz raž 1942. Coming throught the rye drama Poetična situacija u Americi 1942. The poetic situation in America drama Ljudska komedija 1943. Ihmisä elämän näyttämöllä scenario za film Drži se podalje od starog čoveka 1943. Get away, old man priča Draga bebo 1944. Dear baby priča Drži se podalje od starog čoveka 1944. Get away, old man drama Gladni ljudi 1945. Hungerers drama Avanture Veslija Džeksona 1946. The adventures of Wesley Jackson roman Džim Dendi 1947. Jim Dandy drama Ne idi daleko od ludila 1947. Don`t Go Away Mad drama Specijalno od Sarojana 1948. The Saroyan special roman Fiskalne skitnice 1949. The fiscal hoboes roman Skromno rođenje 1949. A decent birth priča Kuća Sema Egoa 1949. Sam Ego‘s house drama Kuća Sema Egoa 1949. Sam Ego‘s house roman Asirci 1950. The Assyrians priča Dvostruke avanture 1950. Twin adventures zbirka priča Sin 1950. The son drama Opera, opera! 1950. Opera, opera! drama Rok Vegram 1951. Rock Wagram roman Trejsijev tigar 1951. Tracy‘s tiger roman Biciklista sa Beverli Hilsa 1952. The bicycle rider in Beverly Hills roman Pokolj nevinih 1952. The Slaughter of the Innocents roman Šaljivo značenje 1953. The laughing matter drama Ukradena tajna 1954. The Stolen Secret drama Ljubav 1955. Love roman Mama, volim te ili Loptica-skočica 1956. Mama, I love you; The bouncing ball roman Celo putovanje 1956. The whole voyald zbirka priča Tata, ti si lud! 1957. Papa, you‘re crazy roman Da li ste ikada bili zaljubljeni u patuljka? 1957. Ever been in love with a midget drama Stanovnici jame 1958. The Cave Dwellers roman Pokolj nevinih 1958. The Slaughter of the Innocents drama Nesreća 1958. The accident drama Čitalac Vilijema Sarojana 1958. The William Saroyan reader priča Mačka, miš, čovek, žena 1958. Cat, mouse, man, woman drama Jednom oko brvna 1959. Once arund the block drama Lilina tajna 1959. Once arund the block drama Vešanje oko Vabaša 1960. The secret of Lily drama Nasukani u dvorištu 1960. Settled out of a court drama Sem- najveći skakač od svih 1961. Sam, the highest jumper of them all drama Idi mi, dođi mi. Znaš ko! 1961. Here comes, there goes, you know who! drama Gaston 1962. Gaston roman Beleška na vrhu Hilari 1962. A note on Hilaire hiler priča O, čoveče! 1962. Ah, man! drama Ne umreti 1963. Not dying priča Ja 1963. Me priča Dečaci i devojčice zajedno 1963. Boys and girls together priča Istrajnost- verujem u nju 1963. Patient, this I believe drama Scenarista i publika 1963. The playwright and the public drama Jednog dana u popodne 1964. One Day in the Afternoon roman Posle trideset godina 1964. After thirty years priča Duga vožnja, kratka kola 1966. Short drive, sweet chariot priča Pogledaj nas 1967. Look at us priča Zubar i strpljivi 1968. Dentist and patient drama Horsi Džorsi i žaba 1968. Horsey Gorsey and the frog priča Muž i žena 1968. Husband and wife drama Psi, ili Pariska komedija 1969. The Dogs, or the Paris Comedy drama Mislio sam da ću živeti večno, ali sada nisam toliko siguran u to 1969. I used to believe I had forever, but now I‘m not sure priča Pravljenje novca i 19 drugih, veoma kratkih priča 1969. Making money and 19 other very short plays zbirka priča Dani života, smrti i bekstva na Mesec 1970. Days of Life and Death and Escape to the Moon roman Nova drama 1970. The new play drama Jermeni 1971. Armenians drama Mesta gde sam provodio vreme 1972. Places Where I`ve Done Time roman Juriši 1974. Assassinations drama Zubi i moj otac 1974. The tooth and my father drama Sinovi dođu i odu, majke ostaju večno 1976. Sons come and go, mothers hang in forever priča Poznati ljudi i drugi prijatelji 1976. Famous faces and other friends priča Moris Hiršfild 1976. Morris Hirschfield priča Govori jesenjeg drveća 1977. The ashtree talkers priča Promena sastanaka 1978. Change meetings priča Životopisi 1979. Obituaries roman Priče sa bečkih ulica 1980. Tales from the Vienna Streets drama Rođenja 1981. Births drama Zovem se Sarojan 1983.° My name is Saroyan roman Jermenkska trilogija 1986.° An Armenian trilogy roman Cirkus 1986.° The Circus priča Čovek sa srcem u visinama i druge priče 1986.° The Man With The Heart in the Highlands and other stories zbirka priča Ludilo u porodici 1988.° Madness in the family roman Varšavski posetilac 1991.° Warsaw visitor priča Napomena: dela sa znakom ° pored godina su posthumno objavljena U čast Vilijama Sarojana U Sarojanovom rodnom gradu Fresno, u čast velikom piscu podignuta je velika statua. Izradio ju je lokalni umetnik i Sarojanov lični prijatelj, Varaz Samjuelian (eng. Varaz Samuelian). Statua predstavlja oko četiri stope nabacanih knjiga na kojima stoji velika skulptura koja predstavlja Sarojanovu glavu. Statua se nalazi u Meripouz Aveniji u predgrađu Fresna. Pored ove, Sarojanu su odane još mnoge počasti. U zajedničkom projektu SAD i Sovjetskog Saveza, izdate su poštanske markice koje se sastoje iz dva dela: prva markica je na engleskom, a druga na ruskom jeziku. Bila je u upotrebi u obema državama. MG89 (N)

Lepo očuvano BIGZ, 1995. 290 strana. „A sada više nema šta da se kaže sem da se usrdnom molitvom prizove Bog da blagoslovi početak ove gradnje, da ga obdari svojom bezmernom milošću i praštanjem za zablude koje će pisca, nema sumnje, upravljati na njegovom trudnom hodočašću u prošlost. Ali, ovako ili onako, neka bude volja Njegova post hominum memoriam.“ Borislav Pekić Graditelji su zasigurno jedini Pekićev roman u kojem neke epizode imaju autobiografski karakter. Ovim romanom – specifičnom vrstom istorije „sentimenalnog vaspitanja“ – završava se saga o Njegovanima (prvi deo Zlatno runo; drugi deo Crveni i beli). Svi likovi ove knjige su graditelji, ali njihovo graditeljstvo može se posmatrati dvojako. Jedni zidaju zgrade, a drugi duh: buržoaski klasni duh i eltizam. U pet delova simbolično nazvanim „Građa“, „Građenje“, „Gradilište“, „Graditelji“, „Građevina“ pratimo podizanje jednog monumenta i tragičnu propast glavnog junaka Isidora, tvorca građevine, poslednjeg Njegovana. Prateći rast megalomanskog spomenika revoluciji, istovremeno pratimo i unižavanje građanskog duha – Beograda, čiji urbano-elitisitički duh gasne u senci revolucionarne mimikrije i stvaranja nove klase. Zato je ovaj roman o građenju, u stvari, roman o propasti, o sunovratu jedne porodice na kraju istorije. Borislav V. Pekić (Podgorica, 4. februar 1930 — London, 2. jul 1992) bio je srpski književnik, scenarista i akademik. Jedan je od trinaest intelektualaca koji su obnovili rad Demokratske stranke.[1] Pekić je jedan od najznačajnijih srpskih književnika 20. veka.[2] Dobitnik je NIN-ove nagrade za roman Hodočašće Arsenija Njegovana iz 1970. godine i niza drugih priznanja: Nagrada Sterijinog pozorja (1972); nagrada udruženja izdavača, (1977); Nagrada Radio-Zagreba, (1982); Godišnja nagrada Udruženja književnika Srbije za Sabrana dela (1985); Njegoševa nagrada, (1987); Nagrada Zadužbine Jakova Ignjatovića, 1991. Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom za doprinos u kulturnom stvaralaštvu. Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Njegova najpoznatija dela su Zlatno runo, Besnilo, Odbrana i poslednji dani, Kako upokojiti vampira, Atlantida i Vreme čuda. Od 12. decembra 1985. bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Život i rad[uredi | uredi izvor] Mladost i romani[uredi | uredi izvor] Njegov otac, Vojislav D. Pekić, je u Kraljevini Jugoslaviji bio visoki državni činovnik, tako da su od Borislavovog rođenja do 1941. živeli u Starom i Novom Bečeju, Mrkonjić Gradu, Kninu i Cetinju.[2] Početkom Drugog svetskog rata, italijanske okupacione vlasti su ih proterale iz Cetinja za Srbiju.[2] Njegova porodica se nastanila u Bavaništu (južni Banat), a 1945. se odselila u Beograd.[2] Po preseljenju u Beograd 1945, obrazovanje je nastavio u Trećoj muškoj gimnaziji, gde je maturirao 1948.[2] Ubrzo posle toga je bio uhapšen: „ Bio sam član ilegalne studentsko-gimnazijske organizacije koja se zvala Savez demokratske omladine Jugoslavije. Uhapšen sam 7. novembra 1948, maja 1949. osuđen po Zakonu o krivičnim delima protiv naroda i države, na prvostepenom Okružnom sudu na 10 godina, a potom mi je na Vrhovnom sudu (Narodne Republike Srbije 26. juna 1949. godine) kazna povećana na 15 godina zatvora sa prisilnim radom i izvesnim brojem godina gubitka građanskih prava nakon izdržane kazne. Pomilovan sam 29. novembra 1953. godine. ” — Borislav Pekić[2] Kao pripadnik SDOJ-a je osuđen na petnaest godina robije sa prinudnim radom. Izdržavao je kaznu u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš. Pomilovan je posle pet godina 1953. godine. Za vreme tamnovanja začete su mnoge ideje koje je posle razvio u svojim glavnim romanima. Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1954—1958). Borislav i Ljiljana Pekić sa svojom kćerkom 1959. godine Godine 1958. oženio se inženjerkom arhitekture Ljiljanom Glišić, sestričinom dr Milana Stojadinovića, koji je bio predsednik vlade Jugoslavije (1935—1939) i ministar finansija. Godinu dana kasnije rodila im se ćerka Aleksandra. Godina 1959. je takođe godina kada je Pekić napisao svoj prvi od preko dvadeset originalnih filmskih scenarija za glavne filmske kuće u Jugoslaviji, među kojima i Dan četrnaesti, koji je predstavljao Jugoslaviju na Kanskom filmskom festivalu 1961. godine. Godinama je Pekić radio na nekolicini romana, a kada je prvi od njih, Vreme čuda (1965), štampan, privukao je pažnju velikog broja čitalaca, kao i književnih kritičara. Ovaj roman je 1976. izdat na engleskom od strane Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku kao Time of Miracles (Vreme čuda). Preveden je na francuski 1986, na poljski 1986, rumunski 1987, italijanski 2004. i grčki 2007. Pekićev prvi roman jasno je ukazao na dve važne karakteristike njegovog rada, oštar antidogmatizam i konstantni skepticizam u pogledu mogućeg „progresa“ čovečanstva koji je dostignut u toku svoje istorije. Kada je Pekić pripremio antologiju dječije poezije, koja je obuhvatala djela sa teritoriju čitave Jugoslavije, Grigor Vitez ga je kritikovao jer je, bez obzira na činjenicu da je srpska književnost za djecu bogatija od hrvatske, uvrstio mali broj autora iz SR Hrvatske.[3] U periodu između 1968. i 1969. Pekić je bio jedan od urednika „Književnih novina“. Njegov drugi roman je Hodočašće Arsenija Njegovana (1970), u kome je, pored ostalog, dao sliku studentskog protesta 1968. u Jugoslaviji. Iako se ideološki distancirao od ovog opozicionog pokreta, nova politička klima je dalje komplikovala njegov odnos sa vlašću, tako da je godinu dana bio bez pasoša. Roman je ipak dobio Ninovu nagradu kao najbolji jugoslovenski roman te godine. Engleski prevod pod naslovom Houses of Belgrade (Beogradske kuće) se objavio 1978. u izdavačkoj kući Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku, a kasnije je bio preveden na poljski, češki i rumunski. Iseljenje i dalji rad[uredi | uredi izvor] Borislav Pekić kao zatvorenik, plakat za izložbu Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Najzad se 1975. pojavilo Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, koje je kasnije prevedeno na poljski 1980, mađarski 1982, češki 1985. i francuski 1992. Godine 1977. poslao je rukopis sotije Kako upokojiti vampira na književni konkurs Udruženih izdavača Jugoslavije, koji su prepoznali u njemu najbolje pristiglo delo i tako je knjiga štampana. Kasnije je prevedena na češki 1980, poljski 1985, italijanski 1992, a engleski prevod se pojavio 2005. Baziran delimično na Pekićevom sopstvenom iskustvu u zatvoru i istrazi, roman pokazuje metode, logiku i psihologiju modernog totalitarnog režima. Odbrana i poslednji dani (1977), saga-fantazmagorija prevedena je na poljski i mađarski 1982, na češki 1983, francuski 1989. i švedski 2003. Ova tri romana bazično se bave raznim vrstama i na raznim nivoima kolaboracije u Jugoslaviji za vreme Drugog svetskog rata. Posle više od dve decenije priprema, studija i proučavanja prvi tom Pekićeve sedmotomovne fantazmagorije Zlatno runo se 1978. godine pojavio pred čitaocima. Slede zatim i ostalih šest tomova tokom 1978—1986. godine. Tim delom se Pekić uvrstio u najznačajnije srpske književnike. Za ovu sagu Pekić je 1987. dobio Njegoševu nagradu, označujući ga kao jednog od vrhovnih savremenih proznih pisca u Jugoslaviji. Prema mišljenju žirija Televizije Srbije, taj roman je ušao u izbor deset najboljih romana, napisanih na srpskom jeziku u periodu od 1982. do 1992. godine. Zlatno runo je upoređivano od strane inostranih kritičara sa Džejms Džojsovim „Uliksom”, po strukturi naracije klasičnog mita, sa Manovim „Budenbrokovima”, po dugačkoj porodičnoj istoriji i evoluciji predratnog društva, kao i sa „Kontrapunktom života” Oldusa Hakslija, po unutrašnjoj tenziji koja prolazi kroz lavirint konfliktnih perspektiva. No ipak je Zlatno runo slavljeno kao jedinstveno. Jedna od očiglednih odlika je i ogroman obim i tematska kompleksnost. Zlatno runo opisuje lutanje generacija Njegovana i kroz njih istražuje istoriju Balkana. Prvi, drugi i treći tom izdat je na francuskom 2002, 2003. i 2004. godine. Osamdesetih je Pekić napisao nešto sasvim novo. Sakupljao je materijal za pisanje knjige o izgubljenom ostrvu Atlantidi, sa namerom da da jedno novo objašnjenje za korene, razvoj i propast naše civilizacije. I pored klasičnih izvora koji su inspirisali njegov antropološki interes, Pekić je odlučio da ocrta svoju novu viziju budućnosti i time izbegne restrikcije „istorijskog modela“ sa kojim je on nesumnjivo morao da se suoči u starim mitovima. Iz toga su proizišle tri knjige: žanr-roman Besnilo (1983), antropološki roman 1999 (1984) i epos Atlantida (1988).[4] Ove knjige su doživele veliki broj izdanja u Srbiji, a Besnilo je bio bestseler. Besnilo je prevedeno na španski 1988. i mađarski 1994, a Atlantida na češki 1989. Za Atlantidu je Pekić dobio „Goranovi nagradu“ 1988. Ovaj roman je 1983. izabran za najčitaniju knjigu domaćeg autora te godine i dobio je nagradu Beogradski pobednici. Pekićeva Odabrana dela u 12 tomova štampana su krajem 1984. a za njih je dobio Nagradu Udruženja književnika Srbije. Godine koje su pojeli skakavci, u tri toma, izdate su između 1987. i 1990. Dva odlomka prve knjige su prevedena na engleski i publikovana u književnim časopisima Velike Britanije. Ovo je Pekićeva autobiografsko-memoarska proza sa ocenom i objašnjenjem posleratnih dana, životom i proganjanjem buržoazije pod komunističkim režimom. Ove knjige nisu samo autobiografske u klasičnom smislu reči, pošto se Pekić bavi i opštim stanjem Jugoslavije posle Drugog svetskog rata, kao i drugim zemljama i njihovim penalnim sistemima. On slika zatvorski život kao jedinstvenu civilizaciju, a civilizaciju „slobode“ kao specijalan vid zatvora. Ova trilogija je izabrana kao najbolja memoarska proza i za nju je Pekić dobio Nagradu Miloš Crnjanski 1989. Gotske priče Novi Jerusalim štampane su 1989, za koje je Pekić je dobio Nagradu Majska rukovanja u Crnoj Gori 1990. za svoja literarna i kulturna dostignuća. Dve priče iz ove zbirke su publikovane na francuskom, engleskom i ukrajinskom u raznim antologijama. Priča Čovek koji je jeo smrt iz ove knjige bila je posebno prevedena u Francuskoj 2005. kao separatno izdanje. Na talasima radio-stanice France kulture je 21. septembra 2005. ovo Pekićevo delo predstavljeno kao knjiga dana, odnosno kao najbolja knjiga stranog pisca te godine. Film, pozorište i radio[uredi | uredi izvor] Borislav Pekić sa Mihizom 1982. godine Pekić se sedamdesetih izdvojio kao jedan od najboljih savremenih dramskih pisaca Srbije. Redovno je pisao radio-drame za Westdeutscher Rundfunk u Kelnu, kao i za Süddeutscher Rundfunk u Štutgartu. Od 27 drama koje su izvedene i/ili štampane u Srbiji, 17 su imale svoju premijeru u Nemačkoj. Mnoge su bile transformisane u pozorišne i/ili TV drame i dobijale su brojne nagrade. Šesnaest njih je štampano u njegovim Odabranim delima 1984. Njegova drama Generali ili Srodstvo po oružju (1969) se može naći u svakoj antologiji srpske savremene drame. Dobila je Nagradu Sterijinog pozorja za komediju godine 1972, kao i Nagradu Kneginja Milica pozorišta u Kruševcu 1991. Pekićevi pozorišni komadi su bili veoma popularni i hvaljeni, a najpoznatiji od njih Cincari ili Korešpodencija (1979), koja je bazirana na četvrtom tomu Zlatnog runa, igrala se 280 puta u Ateljeu 212 u Beogradu, u periodu od 23 godine. Dobio je prvu nagradu Radio Zagreba za dramu 186. Stepenik (1982), kao i prvu nagradu na festivalima u Ohridu i Varni za Kako zabavljati gospodina Martina (1990). Tokom svoje karijere Pekić je radio na mnogim filmovima, napisao je više od dvadeset originalnih scenarija i adaptirao neke od svojih romana za film. Film Vreme čuda je bio izabran da reprezentuje Jugoslaviju na Kanskom festivalu 1991,[5] gde je Goran Paskaljević dobio nagradu za režiju, a kasnije film je učestvovao na festivalima u Glazgovu, Moskvi, Montrealu i Vrnjačkoj Banji. Nagrada kritičara dodeljena je u San Sebastijanu 1990. Đavolji raj (1989) (That summer of white roses), rađen po sagi-fantazmagoriji Odbrana i poslednji dani, dobio je nagradu na filmskom festivalu u Tokiju 1989. i bio je selektovan iste godine da reprezentuje Jugoslaviju na festivalu u Monpeljeu (Francuska), Puli (Hrvatska), San Sebastijanu (Španija), Los Anđelesu i San Francisku (SAD). Kao honorarni komentator Jugoslovenskog odeljenja Svetske sekcije Bi-Bi-Sija u Londonu (1986—1991) Pekić je čitao svoja „Pisma iz Londona“ svake nedelje; ova Pisma su posle štampana u Jugoslaviji kao Pisma iz tuđine, Nova pisma iz tuđine i Poslednja pisma iz tuđine (1987—1991). Svaka knjiga je sadržavala pedeset pisama sa duhovitim i inovativnim zapažanjima o Engleskoj i engleskom narodu. Pisma su bila emitovana za jugoslovenske i srpske slušaoce, za koje je Pekić naročito uživao da napravi brojna i humoristična poređenja između engleske i naše vlasti, države, običaja i ljudi. Za ove knjige dobio je Nagradu Jaša Ignjatović u Mađarskoj 1991. Pekić je takođe na istom programu Bi-Bi-Sija imao seriju o istoriji Velike Britanije, koja je izdata posthumno sa naslovom Sentimentalna povest Britanskog carstva (1992). Za ovo delo je dobio Počasnu nagradu BIGZ-a, izdavača knjige. Delo je štampano nekoliko puta i imalo je velikog uspeha. Dela su mu prevedena na engleski, nemački, francuski, italijanski, španski, holandski, poljski, češki, slovački, mađarski, rumunski, retoromanski, makedonski, slovenački, albanski, grčki, švedski i ukrajinski. Kraj života i smrt[uredi | uredi izvor] Borislav Pekić na prvim masovnim demonstracijama protiv režima Slobodana Miloševića, 9. marta 1991. Godine 1989, zajedno sa još dvanaest intelektualaca obnovio je rad Demokratske stranke,[1] da bi sledeće, 1990. godine, postao član Glavnog odbora, kao i jedan od urednika obnovljenog opozicionog lista „Demokratija“. Godine 1991, bio je kandidat Demokratske stranke za narodnog poslanika u Skupštini Republike Srbije u beogradskoj opštini Rakovica, kada je pobedio njegov protivkandidat Vojislav Šešelj.[6] Pekić je bio potpredsednik Srpskog PEN centra od 1990. do 1992. godine i član engleskog PEN centra. Bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine, kao i član Krunskog saveta princa Aleksandra Karađorđevića 1992. godine. Aktivan, kako kao autor tako i kao javna ličnost, do poslednjeg dana, Pekić je umro od raka pluća u svom domu u Londonu, 2. jula 1992. godine u 63. godini života. Kremiran je u Londonu, a njegova urna se nalazi u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu,[7] zajedno sa drugim uvaženim ličnostima iz socijalnog, političkog i kulturnog reda građana. Posthumno, 1992, ga je Nj. K. V. prestolonaslednik Aleksandar odlikovao Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena, kao najvišeg odlikovanja dodeljenog od pretendenta Srbije na poziciju monarha.[8] Posthumna izdanja[uredi | uredi izvor] Veliki deo Pekićevih dela su publikovana posthumno. Vreme reči, 1993; Odmor od istorije, 1993; Graditelji, 1994; Rađanje Atlantide, 1996; Skinuto sa trake, 1996; U traganju za Zlatnim runom u tri toma, 1997; Izabrana pisma iz tuđine, 2000; Političke sveske, 2001; Filosofske sveske, 2001; Korespondencija kao život I i II, 2002-2003; Sabrana pisma iz tuđine, 2004, Roboti i sablasti (zbirka neobjavljenih drama), 2006; Izabrane drame, 2007; Izabrani eseji, 2007; Moral i demokratija (zbirka intervjua i eseja), 2008; Marginalije i moralije (zbirka misli iz objavljenih i neobjavljenih dela), 2008. Borislav Pekić je za sobom ostavio ogroman korpus književnih manuskripata koji se sastoje od kompleksnih komentara o nastanku i razvitku tema u Zlatnom runu, Atlantidi, 1999, sa filozofskog, antropološkog i istorijskog stanovišta.[2][9] Prisustvo autobiografskih sadržaja može se zapaziti u nekim njegovim delima u vidu sećanja na godine provedene u političkom zatočeništvu, kao i u knjigama eseja povodom života u Velikoj Britaniji. Njegova opsesija temama lične slobode provlači se, kako kroz dela, tako i kroz dnevnike kao odgovor na gušenje i opresiju komunističkog režima u bivšoj Jugoslaviji.[2] Njegova supruga i ćerka su 2012. objavile delo „Stope u pesku“ koje sadrži govore i predavanja koje je Pekić držao širom sveta.[10] Jubileji, izložbe, naučni skupovi u Pekićevu čast[uredi | uredi izvor] Poštanska marka s likom Borislava Pekića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Pekić na Jastrepcu 1963 — sedam godina kasnije je dobio NIN-ovu nagradu Spomenik Pekiću na Cvetnom trgu u Beogradu Urna Borislava Pekića na Novom groblju I nakon smrti, Borislavu Pekiću i njegovom delu odaje se dužno priznanje i poštovanje. Srpska akademija nauka i umetnosti u Beogradu održala je 1. i 2. jula 2000. godine naučni skup povodom sedamdesetogodišnjice rođenja Borislava Pekića. Referati sa tog skupa štampani su u Spomenici Borislava Pekića 2003. godine.[11] Narodna biblioteka Srbije je septembra 2000. godine organizovala izložbu pod naslovom „Borislav Pekić ili vreme reči“ zajedno sa Fondom Borislava Pekića i Narodnom bibliotekom Kraljeva. Dana 17. aprila 2007. godine u Biblioteci grada Beograda bila je otvorena impozantna izložba o životu i delu velikog pisca povodom 80 godina od njegovog rođenja. Ova ista izložba pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture Vlade Republike Srbije putovala je, kako po Srbiji (Jagodina, Novi Sad, Zlatibor, Niš, itd), tako i po mnogim gradovima Evrope i Kanade. Gostovala je u Budimpešti, pa u Sarajevu jula 2007, u Parizu 25. marta 2010, 16. novembra 2010. u Zagrebu, 2011. u Puli. Gradska opština Vračar i Biblioteka grada Beograda je ovu izložbu u nešto drukčijem obliku prikazala 19. aprila 2010. godine. Zbornik Poetika Borislava Pekića: preplitanje žanrova nastao je kao rezultat istoimenog naučnog skupa koji je održan u Beogradu 19. i 20. novembra 2008. godine. Međunarodni naučni skup, posvećen poetici i žanrovskim aspektima Pekićevog dela, pripremljen je u okviru projekta „Savremene književne teorije i njihova primena: nove diskurzivne prakse književnoteorijskih proučavanja“ koji se realizuje u Institutu za književnost i umetnost — Beograd. Organizacioni odbor su činili: dr Vesna Matović, direktor Instituta, Ljiljana Pekić, supruga Borislava Pekića, dr Milan Radulović, rukovodilac Projekta u Institutu, dr Gojko Tešić, dr Petar Pijanović, rukovodilac skupa, dr Aleksandar Jerkov i mr Igor Perišić. Skup je otvoren 19. novembra 2008. U svečanoj Sali Skupštine grada uz prigodne reči dr Vesne Matović, Nebojše Bradića, ministra za kulturu u Vladi Republike Srbije, i dr Petra Pijanovića. Naučni skup je okupio proučavaoce i tumače Pekićevog dela iz Srbije i inostranstva (Nemačka, Rusija, Francuska, Engleska, Poljska, Ukrajina, Italija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Hrvatska, Makedonija). Novembra 2010. godine, Pekić je uvršten u seriju maraka Srbijamarke PTT Srbije „Velikani srpske književnosti“, čiji je dizajn uradila Marina Kalezić.[12] Kolekcija je postala filatelistička retkost. Takođe, 2002. godine izgrađena je osnovna škola na Bežanijskoj kosi u Beogradu koja je dobila ime po Borislavu Pekiću. U Beogradu, na Vračaru, imenovana je ulica Borislava Pekića, a 2012. godine ogranak Biblioteke grada Beograda u ulici Svetozara Markovića dobio je ime po Borislavu Pekiću.[13] Godine 2006. njegova supruga Ljiljana Pekić, koja je bila priređivač njegovih posthumnih dela, počela je da uređuje blog Borislava Pekića na kom se mogu naći, kako publikovana, tako i neobjavljena dela ovog pisca. Godine 2012. njegova unuka Mari-Luiz počela je Fejsbuk stranicu sa Pekićevim odabranim citatima.[14] Briga o publikovanju Pekićevih rukopisa, kako objavljenih, tako i onih iz zaostavštine, preuzele su njegova supruga Ljiljana Pekić i ćerka Aleksandra Pekić. Borislav Pekić je rehabilitovan odlukom Okružnog suda u Beogradu od 17. decembra 2007. godine.[15] Na Cvetnom trgu u Beogradu je 2. marta 2016. otkriven spomenik Borislavu Pekiću.[16] Fond „Borislav Pekić“[uredi | uredi izvor] Posle Pekićeve smrti, u julu 1993, u Beogradu, je osnovan Fond „Borislav Pekić“, čiji su osnivači srpski PEN-centar, Srpska akademija nauka i umetnosti, Ministarstvo kulture Republike Srbije, Branko Dragaš, Udruženje književnika Srbije i Ljiljana Pekić, koja je i direktor Fonda.[17] Cilj Fonda je promocija i publikovanje Pekićevih dela, staranje o piščevoj zaostavštini, kao i projekti „Borislav Pekić našoj deci“ i godišnja dodela nagrade „Borislav Pekić“ za književna dela u nastajanju. Od 1995. ustanovljena je književna nagrada „Borislav Pekić” koja se dodeljuje gimnazijalcima.[18] Fond redovno objavljuje i publikaciju Anali Borislava Pekića. Pisci koji su dobili nagradu Fonda „Borislav Pekić“ za nova dela vremenom su postali afirmisani stvaraoci savremene srpske književnosti. Među njima su Svetislav Basara, Dragan Velikić, Goran Petrović, Vladislav Bajac, Mileta Prodanović, Igor Marojević, Sreten Ugričić, Gojko Božović, Jasmina Lukić, Saša Jelenković, Aleksandar Marčićev i mnogi drugi. Ovo je jedinstvena književna stipendija u Srbiji za dela u nastajanju. Nagrada i stipendija se dodeljuju svake godine 2. jula, na dan Pekićeve smrti. U Analima Borislava Pekića svake godine se štampaju kritike i studije o raznim aspektima Pekićevog stvaranja, kao i odlomci iz romana nagrađenih pisaca i iscrpna Pekićeva bibliografija, koja se svake godine ažurira. Stavovi[uredi | uredi izvor] Pekić tokom života u izgnanstvu u Ujedinjenom Kraljevstvu nikada nije uzeo britansko državljanstvo. Smatrao je da je Srbin i srpski pisac i želeo je da ostane takav do kraja života, sa čim su se njegova supruga i ćerka solidarisale.[19] U prepisci sa prijateljima navodio je da njega u Srbiji niko neće, kao i da mu Srbi prebacuju da nije dovoljno Srbin u javnim nastupima a Crnogorci da se ne zalaže za njihovu izmišljenu naciju.[20][21] Nagrade[uredi | uredi izvor] NIN-ova nagrada, za roman Hodočašće Arsenija Njegovana, 1970.[22] Sterijina nagrada za tekst savremene komedije, za dramu Na ludom belom kamenu, 1972. Nagrada „Beogradski pobednici”, za najčitaniju knjigu, 1984. Godišnja nagrada Udruženja književnika Srbije, za Sabrana dela, 1985. Nagrada „Lazar Komarčić”, za roman 1999, 1986. Njegoševa nagrada, za roman Zlatno runo (sedam tomova), 1987. Nagrada „Miloš Crnjanski”, za knjigu Godine koje su pojeli skakavci, 1989. Nagrada Zadužbine „Jakov Ignjatović”, za knjigu eseja Pisma iz tuđine, 1990.[23] Nagrada „Kneginja Milica” Kruševačkog pozorišta, 1991. Deretina nagrada, za knjigu eseja Poslednja pisma iz tuđine, 1991. BIGZ-ova nagrada, posthumno, za knjigu eseja Sentimentalna povest Britanskog carstva, 1993. Dela[uredi | uredi izvor] Vreme čuda, povest, Prosveta, 1965, 1983; Beograd: Narodna Knjiga, 1997; Titograd: Grafički zavod, 1969; Novi Sad: Solaris, 2006; Beograd: Laguna, 2012, 2021 Hodočašće Arsenija Njegovana, roman, Beograd: Prosveta, 1970, 1971, 1991; Beograd: Nolit 1981; Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2002; Beograd: NIN i Zavod za udžbenike, 2004; Beograd: Evro-đunti, 2010 Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, novela, Beograd: Slovo Ljubve, 1975; zajedno sa novelom Odbrana i poslednji dani: Beograd: Rad, 1984; Beograd: Narodna knjiga, 1996; Novi Sad: Solaris, 2001; Beograd: Laguna, 2021 (zajedno); Beograd: Srpska književna zadruga, 2009 (odvojeno). Kako upokojiti vampira, sotija, Beograd: BIGZ, Rad, Narodna knjiga, 1977; Beograd: Nolit, 1982; Cetinje: Obod, 2000; Novi Sad: Solaris, 2002; Beograd: Laguna, 2012 Odbrana i poslednji dani, novela, Beograd: Slovo Ljubve, 1977; zajedno sa Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, Novi Sad: Solaris, 2001. Zlatno runo, fantazmagorijska, Beograd: Prosveta, 1978 (tom I & II), 1980 (tom III & IV), 1981 (tom V), 1986 (tom VI & VII); Sarajevo: Svjetlost, 1990, Beograd: Dereta, 2005 (tom I-VII), i 2006 (tom I-VII) ceo komplet je u kožnom povezu; Besnilo, žanr-roman, Zagreb: Sveučilišna naklada Liber, 1983, 1984; Beograd: BIGZ, 1985, 1987; Beograd: Prosveta, 1991; Beograd: Dereta, 1993; Novi Sad: Solaris, 2002; Beograd: Novosti, 2004; Beograd: Laguna, 2011. 1999, antropološka povest, Ljubljana, Zagreb: Cankarjeva založba, 1984; Beograd: Nolit, 2001; Novi Sad: Solaris, 2006; Beograd: Laguna, 2011. Godine koje su pojeli skakavci, uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948—1954), Beograd: BIGZ, 1987, 1988, 1991 (tom 1), 1989, 1991 (tom 2), 1990, 1991 (tom 3); Novi Sad: Solaris, 2004 (tomovi 1, 2, 3), Beograd: Službeni glasnik 2010 (tomovi 1, 2, 3). Pisma iz tuđine, Zagreb: Znanje, 1987; Beograd: Narodna knjiga, 2000. Novi Jerusalim, gotska hronika, Beograd: Nolit, 1988; Beograd: Srpska književna zadruga, 1990, 1997; Beograd: Politika, Narodna knjiga, 2004; Novi Sad: Solaris, 2001; Beograd, Laguna, 2012 Atlantida, epos, 2 toma, Zagreb: Znanje, 1988, 1989; Novi Sad: Solaris, 1995, 2001, 2006; Podgorica: Vijesti, 2007; Beograd: Laguna, 2011. Nova pisma iz tuđine, Zagreb: Mladost, 1989. Poslednja pisma iz tuđine, Beograd: Dereta, 1991. Sentimentalna povest Britanskog carstva, povest, Beograd: BIGZ, 1992, 1993, 1995; Novi Sad: Solaris, 1999, 2002, 2006; Beograd: Službeni glasnik, 2010. Vreme reči, zbirka intervjua, priredio Božo Koprivica, Beograd: BIGZ i Srpska književna zadruga, 1993. Odmor od istorije, priredio Radoslav Bratić, Beograd: BIGZ, 1993. Graditelji, Beograd: BIGZ, 1995. Rađanje Atlantide, priredila Ljiljana Pekić, Beograd: BIGZ, 1996. Skinuto sa trake, dnevničke beleške i razmišljanja, priredio Predrag Palavestra, Beograd: Narodna knjiga, 1996. U traganju za Zlatnim runom, priredila Ljiljana Pekić, Beograd: BIGZ, 1997. Pisma iz tuđine, odabrana priredio Vladeta Janković, Beograd: Narodna knjiga, 2000. Političke sveske, priredila Ljiljana Pekić, Novi Sad: Solaris i Stylos, 2001. Filosofske sveske, priredila Ljiljana Pekić, Novi Sad: Stilos, 2001. Korespondencija kao život I, prepiska sa prijateljima, priredila Ljiljana Pekić, Novi Sad: Solaris, 2002; Beograd: Službeni glasnik 2011. Korespondencija kao život II, prepiska sa Ljiljanom i Aleksandrom, priredila Ljiljana Pekić, Novi Sad: Solaris, 2003; Beograd: Službeni glasnik 2011. Sabrana pisma iz tuđine, Novi Sad: Solaris, 2004; Beograd: Službeni glasnik 2010. Roboti i sablasti, drame, izbor Svetislav Jovanović, Novi Sad: Solaris, 2006. Izabrani eseji, izbor Lidija Mustedanagić, Novi Sad; Solaris, 2007. Izabrane drame, izbor Lidija Mustedanagić, Novi Sad: Solaris, 2007. Moral i demokratija, priredio Marinko Vučinić, Beograd: Demokratska stranka, Istraživačko-izdavački sektor, 2008. Marginalije i moralije, priredila Ljiljana Pekić, Novi Sad: Solaris, 2008. Na ludom belom kamenu (Generali ili srodstvo po oružju + U Edenu, na istoku): Beograd, Atelje 212, GODINA??? Generali (u Antologija TV drame), Beograd, RTVB, 1969 Generali (u Antologija savremene srpske drame-S. Selenić) Beograd, SKZ, 1977 Argonautika; Beograd: Srpska književna zadruga 1989. Intervju sa Dragomirom Stojadinovićem; Beograd: Institut za savremenu istoriju, 2007. Život na ledu; Beograd: Zavod za udžbenike, 2009. Cincari ili Korešpodencija; Beograd: Udruženje dramskih pisaca Srbije i Pozorište “Moderna garaža“, 2009. Kako zabavljati gospodina Martina (u Antologija srpske radio drame od M. Jokić-Z. Kostić, br. 2, 1939-2003, Beograd, RTS, 2004 Remek-delo ili Sudbina umetnika; Beograd: Narodno pozorište, 1979 B. Pekić/Mihiz Atelje 212: Cincari ili korešpondencija Beograd, Atelje 212, 1980 B. Pekić/Mihiz Ateljea 212: Zakleti spasilac davljenika; Beograd, Atelje 212, 1985 B. Pekić/Mihiz Atelje 212: Korešpondencija + Spasilac; Beograd, Atelje 212, 1986 B. Pekić Teatar u podrumu Atelje 212: Vreme čuda(u programu su komentari o Pekiću); Beograd, Atelje 212, B. Pekić Sinteza 26, Obešenjak u Kruševačkom pozorištu, Kruševac, Bagdala, 1984, 1993 B. Pekić Kruševačko pozorište, Obešenjak, Generali, Kruševac, Kruševačko pozorište, 1996 Anali, odlomci iz zaostavštine, kritike i bibliografija Beograd: Fond Borislav Pekić, 2004 (br. 1); 2005 (broj 2); 2006 (broj 3); 2007 (broj 4); 2008 (broj 5); 2009 (broj 6); 2010 (broj 7) Edicije izabranih dela: Odabrana dela Borislava Pekića, u 12 tomova, Beograd: Partizanska knjiga, 1984. Sadrži: Tom 1: Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana; Odbrana i poslednji dani. Tom 2: Vreme čuda. Tom 3: Kako upokojiti vampira. Tom 4: Hodočašće Arsenija Njegovana. Tom 5: Zlatno runo 1. Tom 6: Zlatno runo 2. Tom 7: Zlatno runo 3. Tom 8: Zlatno runo 4. Tom 9: Zlatno runo 5. Tom 10: Na ludom, belom kamenu: odabrane komedije; sadrži između ostalih sledeće drame: Na ludom, belom kamenu ili bulenje vampira, Razaranje govora, Umetnost i stvarnost, Ko je ubio moju besmrtnu dušu?, Kako se kalio jedan gospodin, Bermudski trougao, Stoosamdesetšesti stepenik, Generali ili srodstvo po oružju. Tom 11: U Edenu, na istoku: odabrane farse;sadrži između ostalih drame: U Edenu, na istoku, Kako zabavljati gospodina Martina, Kategorički zahtev, Siva boja razuma, Rđav dan na Stock Exchange-u, Obešenjak, Tezeju, Jesi li ubio Minotaura?, Rajnske zadušnice. Tom 12: Tamo gde loze plaču: eseji, dnevnici. Izabrana dela Borislava Pekića u 6 tomova, Beograd: Prosveta 1991. Knj. 1: Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana: Odbrana i poslednji dani: novele. Knj. 2: Vreme čuda: povest. Knj. 3: Hodočašće Arsenija Njegovana: roman. Knj. 4: Kako upokojiti vampira: sotija. Knj. 5: Besnilo: žanr-roman. Knj. 6: Novi Jerusalim: gotska hronika.

Skriveni prolaz kroz neobičan orman vodi četvoro dece u veliku pustolovinu i borbu za oslobađanje Narnije od opake veštičje čini. Broj ocena: 94 Artikal je RASPRODAT ! Pogledaj Aktuelnu Ponudu: Dečji romani u nastavcima - tomovima Šifra Proizvoda: 6356 Poslednja cena bila je: 580 din Obavesti me kad stigne Karakteristike proizvoda: Letopisi Narnije : Lav, Veštica I Orman, K.S. Luis Letopisi Narnije : Lav, Veštica I Orman Pisac : K.S. Luis Format: 13 x 20 cm Izdavač : Laguna Broj strana : 140 Opis proizvoda: Letopisi Narnije : Lav, Veštica I Orman, K.S. Luis *** O knjizi *** Narnija… Zemlja iza vrata ormana, tajno mesto okovano večnom zimom… Čarobna zemlja koja čeka da bude oslobođena. U profesorovoj tajanstvenoj kući Lusi je otkrila neobičan orman. U prvi mah joj njena braća i sestra ne veruju kada im priča o svom izletu u Narniju. Ali Edmund, Piter i Suzan ubrzo i sami prolaze kroz orman. U Narniji će pronaći zemlju zarobljenu zlom kletvom Bele Veštice. Kada upoznaju velikog lava Aslana, shvataju da su upravo oni odabrani da učestvuju u velikoj pustolovini i hrabro se priključuju borbi za oslobađanje Narnije od opake veštičje čini. Knjiga Lav, Veštica i orman prevedena je na preko 30 jezika i već više od pola veka očarava čitaoce svih generacija. U produkciji studija Dizni krajem 2005. godine održava se svetska premijera filmske verzije ove priče, koja obećava da će dostojno preneti maštu K. S. Luisa na veliki ekran i pružiti gledaocima pustolovinu kakvu do sada nisu mogli ni da zamisle. Posetite: www.narnia.com *** O piscu *** Klajv Stepls Luis rođen je u Belfastu 1898. od oca Alberta Džejmsa Luisa i Flore Avguste Hamilton Luis. Njegov brat Voren Hamilton Luis rođen je 16. juna 1895. godine. Njegova majka je umrla od raka 23. avgusta na sam rođendan njegovog oca. Iste godine otac je njega i brata poslao u školu za dečake Vinjard u Engleskoj. Zbog problema sa disanjem Klaj je morao 1910 .godine da napusti Kembel koledž u Belfastu. Zbog lošeg zdravstvenog stanja dobio je tutora koji ga je u kućnim uslovima podučavao latinski, grčki, italijanski i nemački jezik. Godine 1916. je dobio stipendiju za Oksford. Godinu dana kasnije se priključio savezničkim trupama u borbi protiv nemačke za vreme I svetskog rata. Devetnaesti rođendan je sačekao na frontu u Francuskoj. Ranjen je 1918. i posle nekoliko meseci otpušten iz vojske. Iako je 1929. godine izjavio da je ateista posle razgovora sa Tolkinom 1931. zaključio je da je, ipak, vernik. Godine 1957. se oženio na tajnom opštinskom venčanju sa Džoj Dejvidmen Grešam kako bi ona dobila, kao strana državljanka dozvolu za ostanak u Velikoj Britaniji. Budući da je ubrzo nakon toga Džoj dijagnosticiran rak kostiju obavili su i crkveno venčanje u bolnici u kojoj je ležala na samrtnoj postelji. Međutim, dolazi do iznenadnog zdravstvenog poboljšanja i Džoj izlazi iz bolnice. Pod uticajem Luisa i njegovih knjiga Džoj je 1948. godine iz judeizma prešla u hrišćanstvo izatražila zvaničan razvod od prvog muža koji su je napustio. Luis je preminuo u 5.30 popodne, u petak, 22. novembra nedelju dana pre svog 65. rođendana od komplikacija na srcu i otkazivanja rada bubrega. Istog dana je preminuo i američki predsednik Džon F. Kenedi. Sahranjen je u dvorištu crkve Holy Trinity u Hedingtonu, Oksford. K.S. Luisa su još kao dete opčinjavale bajke, mitovi i drevne legende koje mu je pripovedala dadilja Irkinja. Slika fauna koji nosi pakete i kišobran po šumi pod snegom došla mu je kada je imao šesnaest godina. Međutim, tek mnogo godina kasnije, kada je već bio profesor na univerzitetu u Kembridžu, faunu su se pridružili zla kraljica i veličanstveni lav. Njihova priča postala je Lav, veštica i orman, jedna od najomiljenijih knjiga svih vremena. Sledilo je šest sledećih letopisa Narnije, a završni naslov, Poslednja bitka, štampan 1956, dobio je najveće priznanje za dostignuće u dečijoj književnosti – prestižnu Karnegijevu nagradu. https://www.cslewisclassics.com *** Odlomak *** GLAVA 1 Lusi gleda u orman Bila jednom četiri deteta – Piter, Suzan, Edmund i Lusi. Ovo je priča o nečemu što im se dogodilo kada su ih tokom rata poslali iz Londona u unutrašnjost zbog vazdušnih napada. Poslali su ih u kuću jednog starog profesora koji je živeo u srcu seoskih imanja, petnaest kilometara od najbliže železničke stanice i tri kilometra od najbliže pošte. Nije imao ženu i živeo je u jednoj veoma velikoj kući sa kućepaziteljkom po imenu gospođa Makredi i tri služavke. (Imena su im bila Ajvi, Margaret i Beti, ali one se ne pojavljuju mnogo u ovoj priči.) On sam bio je veoma star, imao je kuštravu belu kosu koja mu je rasla i po najvećem delu lica, a ne samo po glavi, i gotovo smesta im se dopao; ali prve večeri, kada je izašao da ih dočeka na ulaznim vratima, učinio im se tako čudan da ga se Lusi (koja je bila najmlađa) pomalo uplašila, a Edmundu (koji je bio sledeći po starosti) došlo je da se smeje, pa je morao da se pretvara kako išmrkuje nos ne bi li to prikrio. Čim su profesoru poželeli laku noć i prvi put se popeli na spavanje, dečaci su otišli u sobu devojčica, pa su o svemu razgovarali. „Upade nam sekira u med, nema zbora“, reče Piter. „Ovo ima da bude savršeno sjajno. Starina će nas puštati da radimo šta hoćemo.“ „Mislim da je on jedan dragi čiča", reče Suzan. „Ama, okanite se toga!", reče Edmund, koji je bio umoran, a pretvarao se da nije umoran, od čega je uvek bio zle volje. „Prekinite tako da pričate.“ „Kako da pričamo?“, reče Suzan. „Uostalom, vreme ti je da ideš u krevet.“ „Ti bi da pričaš kao mama“, reče Edmund. „A ko si ti da mi govoriš kad ću u krevet? Idi sama u krevet.“ „Zar ne bi bilo bolje da svi odemo u krevet?“, kaza Lusi. „Sigurno ima da bude galame ako nas čuju da ovde pričamo.“ „Ne, neće“, reče Piter. „Kažem vam da je ovo takva jedna kuća da niko neće mariti šta radimo. Uostalom, i ne mogu gde nas čuju. Ima jedno deset minuta pešačenja odavde do one trpezarije dole i bog te pita koliko stepeništa i hodnika između.“ „Kakav je to zvuk?“, upita Lusi odjednom. Bila je to daleko veća kuća od ijedne u kojoj je ikada ranije bila, a od pomisli na sve te prolaze i nizove vrata koja vode u prazne sobe malo ju je hvatala jeza. „To je samo ptica, šašavice“, reče Edmund. „To je sova“, reče Piter. „Ovo mora da je sjajno mesto za ptice. Ja ću sad u krevet. Znate šta, hajdemo sutra u istraživanje. Na ovakvom mestu svašta možeš da nađeš. Jeste li videli one planine dok smo dolazili ovamo? A šumu? Možda ima orlova. Možda ima jelena. A biće i sokolova.“ „Jazavaca!“, reče Lusi. „Lisica!“, reče Edmund. „Zečeva!“, reče Suzan. Ali kada je osvanulo sledeće jutro, ravnomerno je padala kiša, tako gusta da kroz prozor nisi mogao da vidiš ni planine ni šumu, pa čak ni potok u bašti. „Pa razume se da je morala da bude kiša!“, reče Edmund. Upravo su završili doručak sa profesorom, pa su bili na spratu u sobi odvojenoj za njih – dugoj, niskoj prostoriji sa dva prozora na jednoj i dva na drugoj strani. „Prekini da gunđaš, Ede“, reče Suzan. „Deset naprema jedan da će se razvedriti za jedno sat vremena. A u međuvremenu dobro smo snabdeveni. Imamo radio i gomilu knjiga.“ „Mene to ne zanima“, reče Piter. „Ja ću da istražujem kuću.“ Sa ovim su se svi složili i tako su pustolovine počele. Bila je to jedna od onih kuća gde izgleda kao da nikako ne možeš da stigneš do kraja, puna neočekivanih mesta. Prvih nekoliko vrata koja su probali vodila su samo u pomoćne spavaće sobe, kao što su svi i očekivali, ali ubrzo su dospeli u veoma dugu sobu punu slika i tamo su našli viteški oklop; a posle nje došla je soba sva u zelenim draperijama, sa harfom u jednom uglu; onda se išlo tri stepenice dole i pet stepenica gore, a zatim je dolazila neka vrsta malog hodnika na spratu i vrata prema balkonu, pa čitav niz soba koje su vodile jedna u drugu i bile nanizane knjigama – većinom veoma starim knjigama, a neke od njih bile su veće od Biblije u crkvi. A ubrzo posle toga gledali su u sobu koja je bila potpuno prazna izuzev jednog velikog ormana; od one vrste koja na vratima ima ogledalo. Nije bilo baš ničeg drugog u sobi izuzev crknute zunzare na prozorskoj dasci. „Ničeg ovde!“, reče Piter, pa svi redom izađoše – osim Lusi. Zaostala je iza njih jer je mislila da bi vredelo isprobati vrata ormana, iako je bila gotovo sigurna da će biti zaključana. Na njeno iznenađenje, otvorila su se sasvim lako, a otud su ispale dve kuglice sredstva protiv moljaca. Kada je pogledala unutra, videla je da je tamo obešeno nešto odeće – uglavnom dugih bundi. Lusi ništa nije toliko volela kao miris i dodir krzna. Odmah je ušla u orman, zašla između bundi i trljala lice o njih, ostavivši vrata otvorena, razume se, jer znala je da bi bilo vrlo glupavo zatvoriti sebe u bilo kakav orman. Ubrzo je zašla dublje i otkrila da iza prvog reda bundi visi drugi. Tamo unutra bio je gotovo potpuni mrak, pa je držala ruke pružene ispred sebe da ne bi licem udarila u zadnju stranu ormana. Napravila je još jedan korak dublje unutra – zatim dva ili tri koraka – sve vreme očekujući da oseti drvo pod vrhovima prstiju. Ali nikako da ga oseti. „Ovo mora da je naprosto ogroman orman!“, pomisli Lusi, zalazeći još dublje i razmičući meke pregibe bundi da napravi mesta za sebe. Onda primeti da joj nešto krcka pod nogama. „Pitam se da li je to još kuglica za moljce?“, pomisli ona i naže se da opipa. Ali umesto da oseti tvrdo, glatko drvo poda ormana, ona oseti nešto meko, praškasto i izuzetno hladno. „Baš je ovo vrlo čudno“, reče ona i zađe korak ili dva dalje. Sledećeg trenutka otkri da joj lice i ruke više ne trlja meko krzno, već nešto tvrdo, hrapavo i čak bockavo. „Ama, baš liči na granje drveća!“, uskliknu Lusi. A onda vide da ispred nje ima svetla – ne koji palac dalje, tamo gde je trebalo da bude kraj ormana, već daleko odatle. Nešto hladno i meko padalo je na nju. Trenutak kasnije ona otkri da stoji nasred šume u noćno doba, sa snegom pod nogama i pahuljicama koje proleću kroz vazduh. Lusi se oseti malo prestrašeno, ali je isto tako osetila ljubopitljivost i uzbuđenje. Ona se osvrnu preko ramena, a tamo, među tamnim deblima, I dalje je videla otvorena vrata ormana i čak nazrela praznu sobu iz koje se zaputila. (Naravno, ostavila je vrata otvorena, jer znala je da je vrlo šašavo zatvoriti se u orman.) Izgledalo je da je tamo i dalje dan. „Uvek mogu da se vratim ako nešto krene kako ne treba“, pomisli Lusi. Krenula je napred, krc-krc preko snega pa kroz šumu prema onoj drugoj svetlosti. Stigla je do nje za nekih deset minuta i otkrila da je njen izvor jedna ulična svetiljka. Dok je stajala i gledala je, pitajući se šta će ulična svetiljka usred šume i pitajući se šta će sad, začula je tap-tup nogu prema sebi. Ubrzo potom, između stabala na svetlo ulične svetiljke kroči veoma neobična osoba. Tek nešto viši od Lusi, nad glavom je nosio kišobran beo od snega. Od struka naviše bio je kao čovek, ali noge je imao kao kod jarca (dlake po njima bile su ugljeno crne), a umesto stopala imao je kozje papke. Imao je i rep, ali Lusi to najpre nije primetila jer mu je bio uredno obešen preko ruke kojom je držao kišobran, da mu se ne bi vukao po snegu. Oko vrata je umotao crveni vuneni šal, a i koža mu je bila prilično crvenkasta. Imao je neobično, ali prijatno malo lice, sa kratkom, zašiljenom bradom i kovrdžavom kosom, a iz uvojaka virila su dva roga, po jedan s obe strane čela. U jednoj ruci je, kao što sam rekao, držao kišobran; drugom rukom nosio je nekoliko paketa umotanih u pakpapir. Zbog tih paketa i snega izgledalo je kao da upravo stiže iz božićne kupovine. Bio je to faun. A kada je video Lusi, tako se trgao od iznenađenja da je ispustio sve pakete. „Iju, blažen da sam!“, uskliknu faun. Svi proizvodi iz: Dečji romani u nastavcima - tomovima Sve iz: Knjižara - Knjige, Udžbenici i Pribor * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.

Krajem XIV veka pala je i poslednja mavarska kraljevina u Andaluziji. Mavari su suočeni sa tri mogućnosti - da se pokrste, dignu na ustanak i izginu, ili odu. Broj ocena: 141 Artikal je RASPRODAT ! Pogledaj Aktuelnu Ponudu: Istorijski romani Šifra Proizvoda: 6507 Poslednja cena bila je: 690 din Obavesti me kad stigne Karakteristike proizvoda: U Senci Nara, Tarik Ali U Senci Nara Pisac : Tarik Ali Format : 13 x 20 cm Izdavač : Laguna Broj strana : 270 Opis proizvoda: U Senci Nara, Tarik Ali *** O Knjizi : Tarik Ali pripoveda o posledicama pada Granade kroz priču o porodici koja pokušava da preživi nakon sloma svoga sveta. Ova vešto ispričana saga govori o životu ukletih stanovnika grada opkoljenog sa svih strana netrpeljivim hrišćanskim snagama. Ovo je roman koji ono što ima da kaže, govori glasno i jasno. GUARDIAN Tarik Ali oslikava ljudskost i sjaj mavarske Španije… zanosna priča kazana jezikom šturim i uznesenim. U senci nara delo je koliko podrugljivo toliko pošteno, koliko informativno toliko zabavno, koliko stvarno toliko izmaštano … knjiga koju će čitaoci gustirati i proždirati… INDEPENDENT *** O Piscu : Mada je u svetu ime Tarika Alija odavno poznato po njegovoj javnoj reči, kod nas je ovaj britanski intelektualac pakistanskog porekla gotovo nepoznat. Pisac, novinar i sineasta, urednik časopisa New Left Review Tarik Ali, rođen je u pakistanskom gradu Lahore 1943. godine. U to doba grad je bio pod britanskom upravom u sastavu Indije, a tek 1947. će postati deo Pakistana. Alijevi opozicioni stavovi prema pakistanskoj diktaturi doprineli su da tokom 60-ih godina pronađe stalni egzil u Velikoj Britaniji. Obrazovanje je stekao na Oksfordskom univerzitetu, gde je završio studije politike, filozofije, ekonomije i u vreme studija istakao se kao oštar protivnik rata u Vijetnamu. Danas je Ali jedan od najznačajnijih levo orijentisanih intelektualaca današnjice, dugogodišnji politički aktivista, koga kada je reč o radikalnim pogledima na bliskoistočne i centralnoazijske krize, često pominju uz Noama Čomskog i pokojnog Edvarda Saida. Tarik Ali važio je šezdesetih godina za ikonu studentskih protesta širom sveta, njegov glas bio je protiv kolonijalne politike, a u njegovu čast Mik Džeger posvetio je pesmu Street Fighting Man, a Džonu Lenonu bio je inspiracija za pesmu Power to the People. Ali je pripadao posleratnoj generaciji mladih ljudi koja je sanjala da izgradi bolji svet. Sredinom šezdesetih Ali je radio za Mirovnu fondaciju Bertrand Rasel. Svedoci tog doba pamte njegove tekstove iz Kambodže, Severnog Vijetnama, Bolivije, Palestine. Godine 1968. predvodio je studente u Londonu – trideset godina kasnije o tome će napisati knjigu 1968: Marching In The Streets. U senci nara je prva knjiga njegovog Islamskog kvinteta. *** Odlomak : PROLOG Petorica hrišćanskih vitezova sazvanih u odaje Himenesa de Cisnerosa nisu se obradovali ponoćnom pozivu. Njihova uzdržanost ne beše uzrokovana činjenicom da, otkad je sveta i veka, nije pala mrzlija noć. Bili su veterani rekonkiste. Pre sedam godina trupe pod njihovim zapovedništvom pobedonosno su umarširale u Granadu i zauzele grad u ime Ferdinanda i Izabele. Nijedan od petorice muškaraca nije poticao iz te oblasti. Najstariji od njih bio je sin kaluđera iz Toleda. Ostali behu iz Kastilje, nestrpljivi da se vrate u svoja sela. Svi su bili dobri katolici, ali ne i željni da bilo ko, pa ni kraljičin ispovednik, njihovu odanost uzima zdravo za gotovo. Znali su na koji je način stigao iz Toleda, gde je bio nadbiskup, u osvojeni grad. Nije bila tajna da je Cisneros oruđe u Izabelinim rukama. Moć koju je posedovao ne beše isključivo duhovne prirode. Vitezovima je bilo kristalno jasno da dvor ne bi s naklonošću gledao na nepriznavanje njegovog autoriteta. Petoricu muškaraca, uzdrhtalih od studeni uprkos ogrtačima, uvedoše u Cisnerosovu spavaću sobu. Bili su zatečeni asketskom uređenošću prostorije. Razmeniše poglede. Nikad nije bilo da crkveni poglavar obitava u odajama koje priliče fanatičnom monahu. Ne behu još svikli na prelata koji živi onako kako propoveda. Himenes podiže pogled i osmehnu se. U glasu kojim je izgovarao uputstva nije se osećao naredbodavni ton. Vitezovi se iznenadiše. Čovek iz Toleda došapnu svojim kompanjonima: „Ključeve golubarnika Izabela je poverila mački.“ Cisneros reši da se ne obazire na ovu drskost. Umesto toga, malo podiže glas. „Želim da naglasim da nismo zainteresovani za osvetu rukovođenu ličnim motivima. Obraćam vam se kako u ime crkve, tako i u ime krune.“ Ovo ne beše cela istina, no vojnici nemaju običaj da preispituju odluke nadređenih. Nakon što se uverio da su u potpunosti razumeli uputstva, nadbiskup im dozvoli da se povuku. Hteo je da učini jasnim da je mač u vlasti onog koji nosi mantiju. Nedelju dana kasnije, prvog dana decembra 1499. godine, hrišćanski vojnici su pod zapovedništvom petorice vitezova nahrupili u stotinu devedeset pet gradskih biblioteka i dvanaestak vlastelinskih palata u kojima su bile pohranjene čuvene privatne zbirke. Zaplenjene su sve knjige i rukopisi na arapskom. Dan ranije, učeni ljudi u službi crkve ubedili su Cisnerosa da iz svog proglasa izuzme tri stotine rukopisa. Saglasio se, pod uslovom da ih pohrane u biblioteci koju se spremao da, kao svoje zaveštanje, podigne u Alkali. Rukopisi behu većinom arapski priručnici za medicinu i astronomiju. U njima su bila sabrana najnaprednija znanja iz ovih i srodnih nauka, sticana od drevnih vremena. Mnogi od rečenih rukopisa preneti su s poluostrva Al Andalus i Sicilije u ostatak Evrope, gde su popločali put renesansi. Nekoliko hiljada kopija Kurana, zajedno s učenim komentarima i filozofskim raspravama o njegovim zaslugama i nedostacima, svi bez izuzetka ispisani neprevaziđenom kaligrafijom, nabacani su na kola koja su vukli uniformisani muškarci. Retki rukopisi, sudbinski značajni za poimanje čitavog intelektualnog života Al Andalusa, natrpani su u zavežljaje i natovareni na leđa vojnika. Od jutra do mraka vojnici su podizali bedem od stotina hiljada rukopisa. Kolektivna mudrost celog poluostrva ležala je na staroj tržnici svile pod Bab al Ramlom. Nekad su se na ovom mestu nadmetali mavarski vitezovi, u nadi da će uhvatiti pogled svojih izabranica; narod se okupljao u velikom broju, očevi, ujaci i starija braća podizali su na ramena decu koja su navijala za svoje miljenike; zvižduci su dočekivali vitezove u oklopu koji pripadahu sultanovoj sviti. Kad bi bilo jasno da je odvažni borac dozvolio oklopljenom suparniku da pobedi, u znak poštovanja prema vladaru ili, verovatnije, zato što mu je obećana vrećica zlatnika, građani Garnate glasno su se izrugivali. Behu nadaleko poznati po samosvojnom duhu, britkom umu i nespremnosti da se pognu pred moćnicima. Baš ovaj grad i ovo mesto odabrao je Cisneros za svoj vatromet u noći. Raskošno opremljena i ukrašena izdanja svedočila su o umeću Arapa s poluostrva, koje beše daleko iznad standarda uspostavljenih u hrišćanskim manastirima. Njihov sadržaj bio je predmet zavisti učenjaka širom Evrope. Sav taj vanredni tovar bio je izručen pred noge stanovnika grada. Vojnici, koji su od ranih jutarnjih sati podizali zid od knjiga, izbegavahu pogled žitelja Garnate. Neki posmatrači bili su snuždeni, neki ogorčeni, oči su im sevale odajući bes i prkos. Beše i onih koji su se lagano klatili levo-desno, bezizražajna lica. Jedan od njih, stariji muškarac, ponavljao je jedinu rečenicu koju je bio u stanju da izusti pred nadolazećom propašću: „Evo nas gde se davimo u moru bespomoćnosti.“ Neki od vojnika, možda baš zato što ih nikad niko nije naučio da čitaju i pišu, razumeli su težinu zločina koji se spremahu da počine. Mučio ih je sopstveni udeo u nedelu. Ovi sinovi seljaka pamtili su priče svojih dedova o okrutnosti Mavara, stajali su suočeni s dokazima njihove kulture i učenosti. Ne beše ih mnogo, ali dovoljno da izbave šta se izbaviti dalo. Prolazeći uzanim ulicama, namerno su ispuštali pokoji svežanj rukopisa pred čvrsto zamandaljenim vratima. Bez znanja na osnovu kojeg bi sudili, verovali su da su najteži rukopisi i najvredniji. Takva pretpostavka nije bila tačna, no namera im beše plemenita, a pokušaj dočekan sa zahvalnošću. Istog trena kad bi vojnici iščezli iz vidokruga, vrata su se otvarala, a prilika u galabiji se pomaljala, podizala knjige i ponovo nestajala iza reze i rešetki koje joj pružahu relativnu sigurnost. Tako je, zahvaljujući nagonskoj čestitosti nekolicine vojnika, sačuvano više stotina važnih rukopisa. Nedugo potom, prevezeni su preko mora, u bezbedno utočište ličnih biblioteka u Fesu, u kojima nađoše spas. Na trg se spuštala noć. Velika grupa uzdržanih građana, većinom muškaraca, sakupila se oko vojnika. Rame uz rame stajali su muslimanski velikodostojnici i imami s turbanima na glavi, prodavci i trgovci, seljaci i zanatlije, podvodači, prostitutke i slaboumni. Sva ljudskost okupila se na jednome mestu. Iza prozora svog konačišta omiljeni čuvar Rimske crkve s uživanjem je posmatrao rastuću palisadu knjiga. Himenes de Cisneros oduvek je verovao da se sila bezbožnika može savladati jedino potpunim brisanjem njihove kulture. A to podrazumeva dosledno uništenje svih njihovih knjiga. Usmena tradicija preživeće još neko vreme, dok Inkvizicija ne počupa jezike prestupnicima. Da nije on, neko bi drugi potpalio ovu neizbežnu lomaču – neko ko razume da se budućnost stvara strogošću i disciplinom, a ne ljubavlju i obrazovanjem, kako su propovedali oni imbecili dominikanci. I šta su time postigli? Himenes je likovao. Odabran je da bude oruđe u ruci Svemogućeg. I drugi su mogli da obave ovaj zadatak, ali ne tako metodično kao on. Prezrivi osmeh iskrivi mu usne. Šta očekivati od sveštenstva čiji su opati pre samo koju stotinu godina nosili imena Muhamed, Omar, Osman i njima slična? Himenes se dičio svojom čistotom. Izrugivanja pretrpljena u detinjstvu behu zasnovana na laži. Nije imao jevrejske pretke. Njegovim venama nije kolala krv mešanca. Pod prelatovim prozorom bio je postavljen vojnik. Himenes ga pogleda i klimnu glavom, na šta ovaj dade znak nosačima baklji, koji potpališe vatru. Na trenutak zavlada potpuni muk. Zatim gromki vapaj zapara decembarsku noć, a za njim uslediše uzvici: „Nema Boga do Alaha, a Muhamed je njegov Prorok.“ Nešto dalje od Cisnerosa grupa muškaraca jednolično je zapevala, ali on nije mogao da čuje reči. I da ih je čuo, ne bi ih razumeo, jer stihovi behu na arapskom. Plamen se uspinjao sve više i više. Nebo se pretvori u usplamteli bezdan, spektar iskri koje plutaju vazduhom dok izgaraju kaligrafije ispisane nežnim bojama. Činilo se kao da lije kiša ucveljenih zvezda. Lagano, ošamućena gomila stade da se razilazi, kad se jedan prosjak razodenu i poče da se uspinje na lomaču. „Čemu život bez knjiga i znanja?“, uzviknu iz oprljenih pluća. „Moraju da plate. Platiće za ovo što nam danas učiniše.“ On izgubi svest i buktinja ga proguta. Ljudi su ronili suze u tišini i s mržnjom, ali suze nisu mogle da ugase vatre zapaljene tog dana. Zatim se raziđoše. Trg utonu u tišinu. Tu i tamo, stare vatre i dalje tinjaju. Himenes gazi po pepelu, lica iskrivljenog u osmeh, i smera sledeći potez. Razmišlja naglas. „Kakvu god osvetu da smišljaju obuzeti bolom, neće uspeti. Pobedili smo. Danas je dan naše istinske pobede.“ Više od ikog na poluostrvu, čak više i od zastrašujuće Izabele, Himenes shvata moć ideja. Šutnu u pepeo hrpu ogaravljenih pergamenata. Nad žeravicom jedne tragedije vrebala je senka druge, koja tek sledi. Svi proizvodi iz: Istorijski romani Sve iz: Knjižara - Knjige, Udžbenici i Pribor * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.

Jedna od najčitanijih knjiga u poslednje tri godine u svetu. Knjiga koja je bez ikakve reklame osvojila prva mesta svih značajnih top-lista. Broj ocena: 92 Cena sa PDV: 699 dinara Na Stanju Šifra Proizvoda: 6374 Vreme slanja: 1 - 2 radna dana Isporuka: Teritorija Cele Srbije Dostava: Kurirska služba Masa za dostavu: 0.40 kg (cena dostave) Plaćanje: Pouzećem, na Račun, onLine: Visa, Master, Dina Proizvođač: Laguna Brend: Laguna Pomoć u vezi naručivanja Postavi pitanje u vezi sa proizvodom Opšti uslovi kupovine Dodaj u Korpu ili naruči telefonom radnim danima od 9-17h 069-609-149 069-609-150 011-3047-098 SMS naručivanje naruči preko FB messenger-a ili Viber-a Karakteristike proizvoda: Devojka Sa Bisernom Minđušom, Trejsi Ševalije Devojka Sa Bisernom Minđušom Pisac : Trejsi Ševalije Format: 13 x 20 cm Izdavač : Laguna Broj strana : 240 Opis proizvoda: Devojka Sa Bisernom Minđušom, Trejsi Ševalije *** Kritike *** “Dragulj od romana” Time Devojka sa bisernom minđušom ubedljiv je istorijski roman, ali kao studija ljudske prirode, začinjena zrelom analizom, on blista. Ševalije unosi impresivnu mešavinu strasti, gneva i zapažanja u roman koji je lep i brutalan. The Irish Times Trejsi Ševalije je majstor rečitih pojedinosti, oživljenih slika... Pomoću takvih pojedinosti Ševalije vodi čitaoca u svet slika, u atmosferu remek-dela koje istražuje: dirljivu, tajanstvenu, na mahove gotovo nepodnošljivo snažnu. Ponekad je atmosfera tako živa da čitalac može gotovo da je oseti, da je namiriše oko sebe. Ovo je roman koji zaslužuje, a siguran sam da će i dobiti, nagradu – ili dve! The Times ... prekrasan roman, tajanstven, natopljen atmosferom... koji otkriva pojedinosti nastajanja slika... zaista čarobno iskustvo. The Guardian Prelepo napisan, tajanstven i gotovo nepodnošljivo dirljiv. Deborah Moggach *** O piscu *** Pažnju književne javnosti Trejsi Ševalije je privukla romanom Devojka sa bisernom minđušom, svojevrsnim pokušajem da se da odgovor na pitanje ko je devojka sa istoimene slike holandskog majstora Johanesa Vermera iz XVII veka.O samoj priči koju je izgradila oko misteriozne devojke sa slike, Ševalije kaže: „Rano sam odlučila da to bude jednostavna priča, jednostavno ispričana. Rečima sam pokušala da dočaram Vermerov rad. To može zvučati pretenciozno, ali namera mi nije bila da predstavljam sliku rečima, želela sam samo da pišem na način kojim je Vermer slikao – jednostavnim linijama, jednostavnom kompozicijom.“ Devojka sa bisernom minđušom nije prvo istraživanje prošlosti u koje se Ševalije upustila. U svom prvom romanu, Devičanski plavo, ona koristi događaje u Francuskoj XVI veka kao podlogu za priču o traganju za detaljima iz porodične istorije glavne junakinje romana. Romanom Pali anđeli iz 2001. Ševalije nastavlja priče o ženama iz prošlosti. Po sopstvenom priznanju, rad na ovom delu za nju je predstavljao veliku teškoću, što ju je zamalo navelo da odustane. Onda je do nje dospeo roman Barbare Kingsolver Biblija otrovne masline. Pošto ga je pročitala, pronašavši u njemu pokretačku snagu Ševalije se vratila pisanju Palih anđela. „Ona je uradila tako dobar posao korišćenjem različitih pripovedačkih glasova, i shvatila sam gde grešim sa Palim anđelima“, izjavila je kasnije Trejsi Ševalije u intervjuu za magazin Bookpage. Promenivši pristup, Ševalije je počela ponovno pisanje romana o dve londonske porodice s početka dvadesetog veka, ovaj put sa deset različitih naratora. Rezultat je bio Pali anđeli, roman koji ju je i kod kritike i kod publike učvrstio na pozicijama zadobijenim Devojkom sa bisernom minđušom. Njena fascinacija umetnošću i istorijom se tu nije završila. Trenutno radi na svom četvrtom romanu, čija priča se zasniva na srednjovekovnoj tapiseriji Dama i jednorog iz pariskog muzeja Kluni. Trejsi Ševalije živi živi sa mužem i detetom u Londonu. Godine 2000. dobila je nagradu Barnes and Noble Discover Great New Writers. Po njenom romanu Devojka sa bisernom minđušom biće snimljen film. *** Odlomak *** 1664. Majka mi nije rekla da dolaze. Posle je tvrdila kako nije želela da izgledam nervozno. Iznenadila sam se, jer sam mislila da me dobro poznaje. Nepoznati ljudi bi mislili da sam mirna. Kao beba nisam plakala. Samo moja majka bi zapazila kako mi se stežu vilice i šire ionako krupne oči. Sekla sam povrće u kuhinji kad sam čula glasove ispred ulaznih vrata – ženski, svetao kao uglačani mesing, i muški, dubok i taman poput drveta stola na kom sam radila. U našoj kući su se retko čuli takvi glasovi. U tim glasovima sam čula debele tepihe, knjige, bisere i krzna. Bilo mi je drago što sam pre njihovog dolaska dobro oribala prednje stepenište. Majčin glas – šerpa, krčag – približavao se iz prednje sobe. Dolaze u kuhinju. Gurnula sam praziluk koji sam seckala na mesto, zatim spustila nož na sto, obrisala ruke o kecelju i stisnula usne da bi se opustile. Majka se pojavila na vratima, oči su joj bile dva upozorenja. Žena iza nje morala je da se sagne, toliko je bila visoka, viša od muškarca koji je išao za njom. Svi su u našoj porodici, čak i moji otac i brat, niskog rasta. Žena je izgledala kao da ju je razduvao vetar, iako je dan bio tih. Kapa joj je stajala nakrivo, tako da su se sitne kovrdže izvukle ispod nje i visile joj po čelu poput pčela, a ona ih je nestrpljivo sklanjala. Okovratnik bi joj trebalo ispraviti, a nije bio ni dovoljno krut. Sivi ogrtač zabacila je sa ramena, pa sam videla da ispod njene tamnoplave haljine raste beba. Rodiće se krajem godine, možda i ranije. Ženino lice nalikovalo je ovalnom poslužavniku, ponekad bi sinulo, a ponekad bi zgaslo. Oči su joj bile dva smeđa dugmeta, retko sam viđala smeđe oči kod plavokosih. Trudila se da me gleda upadljivo strogo, ali nije mogla da usredsredi pogled, oči su joj lutale po kuhinji. “To je, znači, ta devojka”, reče odjednom. “To je moja kći, Grit”, odgovori majka. S poštovanjem sam klimnula glavom. “Hmm. Nije baš krupna. Je li dovoljno snažna?” Kako se žena okrenula da pogleda muškarca, nabor njenog plašta zakačio je nož kojim sam radila i oborio ga sa stola tako da se zavrteo po podu. Žena kriknu. “Katarina”, reče muškarac mirno. Izgovorio je njeno ime kao da drži cimet u ustima. Žena zaćuta i s naporom pokuša da se pribere. Zakoračila sam i podigla nož, pre nego što sam ga vratila na sto obrisala sam oštricu keceljom. Nož je zakačio povrće. Vratila sam komadić mrkve na mesto. Muškarac me je posmatrao očima sivim poput mora. Imao je izduženo, trouglasto lice, a izraz mu je bio smiren, za razliku od lica njegove žene koje je treperilo poput sveće. Nije imao brade ni brkova i to mi se svidelo, jer je delovao čisto. Nosio je crni ogrtač preko ramena, belu košulju i fini čipkasti okovratnik. Šešir mu je ležao na kosi crvenoj kao cigla mokra od kiše. “Šta radiš ovde, Grit?” upita me. Pitanje me je iznenadilo, ali sam to mudro sakrila. “Sečem povrće, gospodine. Za supu.” Uvek sam slagala povrće u krug, svako u odvojeni deo, poput komada pite. Bilo je pet komada: crveni kupus, luk, praziluk, mrkva i repa. Ivicom noža sam oblikovala svaki komad, a u sredinu sam spustila krug mrkve. Muškarac kucnu prstom po stolu. “Jesu li složeni po redu kojim će ići u supu?” upita, proučavajući krug. “Ne, gospodine.” Oklevala sam. Nisam mogla da kažem zašto tako slažem povrće. Jednostavno sam ga slagala onako kako sam osećala da treba, ali sam bila previše uplašena da to kažem jednom gospodinu. “Vidim, odvojila si bele”, reče pokazujući repu i luk. “A narandžasto i tamnocrveno nisu zajedno. Zašto?” Uzeo je parčence kupusa i komadić mrkve i protresao ih u ruci poput kockica. Pogledala sam majku koja lako klimnu glavom. “Boje se tuku kad su jedna pored druge, gospodine.” Podigao je obrve, kao da nije očekivao ovakav odgovor. “A da li ti treba mnogo vremena da složiš povrće pre nego što skuvaš supu?” “Oh, ne, gospodine”, odgovorila sam zbunjeno. Nisam želela da pomisli da sam lenja. Krajičkom oka sam uhvatila pokret. Moja sestra, Agnes, virila je kroz dovratak i odmahnula glavom na moj odgovor. Ja retko lažem. Spustila sam pogled. Svi proizvodi iz: Drame Sve iz: Knjižara - Knjige, Udžbenici i Pribor * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.

Autor: dr Džozef Marfi Izdavač: Begen comerc Godina izdanja: 2021. Br. str.: 240 Povez: Mek Format: 135mm x 205m, Pismo: Latinica Kako steći beskonačno bogatstvo – dr Džozef Marfi Volim novac, koristim ga mudro, konstruktivno i razborito. Novac neprestano kruži u mom životu. Puštam ga sa radošću, a on mi se vraća uvećan na predivan način. Novac mi teče u lavinama obilja. Koristim ga samo za dobro i zahvalan sam za sve u životu, kao i za bogatstvo svog uma. – dr Džozef Marfi Kako „poželeti sebi bogatstvo“ – i tu želju ostvariti koristeći neverovatni umni zakon beskonačnog uvećanja! Dr Džozef Marfi je napisao više od 30 knjiga. Njegovo najpoznatije delo, Moć podsvesti, koje je prvi put objavljeno 1963. godine, odmah je postalo bestseler. Smatra se jednim od najboljih vodiča za samopomoć koji su ikada napisani. Prodato je u više od milion primeraka, a njegova dela se prodaju i dalje, širom sveta. Iz sadržaja knjige Kako steći beskonačno bogatstvo: Uvod KAKO TI OVA KNJIGA MOŽE DONETI BOGATSTVO Jedan TAJNA ČUDOTVORNE MOĆI BESKONAČNOG BOGATSTVA Najveća tajna na svetu Tvoje pravo da budeš bogat Kako je on otkrio bogatstva svoga uma Kako koristiti bogatstva svoje podsvesti Kako njegova podsvest reaguje Bogatstvo uha koje čuje i srca koje razume Tajna napretka i bogatstva koje je bilo u njemu Kako je trgovac dobio džekpotMolitva za sticanje bogatijeg života Poenta poglavlja Dva KAKO KORISTITI ČUDOTVORNU MOĆ BESKONAČNOG BOGATSTVA Kako je on otkrio bogatstvo u sebi Ona je otkrila bogatstvo u svom kreativnom umu Kako su je njene kreativne misli iscelile Simpatija i saosećanje Davanje beskonačnog bogatstva bolesnoj osobi Ti si vladar svojih misli – nisi njihov sluga Njene misli su bile magnet On je umirio svoje misli i uradio šta je želeo Kako je postao dobar administrator Kako koristiti čudotvornu moć koja te odmah učini bogatim Kako je on otkrio bogatstvo svog uma Bogatstvo puštanja i primanja božje pomoći Budućnost može biti divna za tebe Ona je otkrila bogatstvo naučne molitve Kako misliti bogato Molitva za sticanje vere Poenta poglavlja Tri KAKO BOGATI POSTAJU BOGATIJI – I KAKO IM SE PRIDRUŽITI Ona je spoznala da su njene misli bogatstvo Kako prizvati za­ kon napretka Kako pratiti svoje stanje uma Počni da primenjuješ zakon napretka Kako da koristiš zakon napretka u poslu ili svojoj struci Zašto bogati ljudi dobijaju kuće zabranjene siromašnima Nagrade koje dobijaš kada si upoznat sa zakonom bogatstva Slušaj istinu i nikada nećeš oskudevati Kako da koristiš beskonačni izvor zaliha Svakodnevna molitva za bogatiji život Poenta poglavlja Četiri KAKO DA UTVRDITE SVOJE PRAVO NA BESKONAČNO BOGATSTVO Njen otac ju je spasao Molitva koja je promenila njen život Bogatstvo vere u višu moć Pravi razlog njegovog izlečenja Bogatstvo istinske vere nasuprot slepom verovanju Zašto on nije iskusio beskonačno bogatstvo isceljenja On je doživeo privremeno emotivno ozdravljenje Na putu oporavka Molitva koja je pomogla mom prijatelju koji pati od artritisa Kako se isplati bogatstvo verovanja u svim fazama života Trenutno bogatstvo mentalnog sagledavanja i razumevanja Kako se oslobodio svojih mentalnih i emotivnih problema Bogatstvo opraštanja Razlog svraba i stalnog osipa kože Opraštanje samom sebi donosi mir i oslobađanje Bogatstvo mudrosti i razumevanja Molitva za uspešan napredak Poenta poglavlja Pet KAKO ĆE ČUDOTVORNE MISLI POVEĆATI TVOJE BOGATSTVO Budi prijatelj sa novcem i uvek ćeš ga imati Zašto ona nije imala više novca Ona je o novcu drugačije razmišljala i u skladu sa tim ga je i imala On je mnogo radio, ali nije imao dovoljno novca Ključ uspeha i program disciplinovanja tvojih misli u vezi sa novcem Prodavac je povećao zaradu od $5000 do $25000 za godinu dana Rezultati Molitva za uspešno sticanje bogatstva Poenta poglavlja Šest KAKO DA IZGOVORITE TAČNE REČI KOJE ĆE VAM DONETI NOVAC Kako se obogatila delotvornom molitvom Kako su njene molitve učinile čudo za njene učenike Kako su mu uspešne molitve omogućile da se vrati Kako je to sve funkcionisalo Pusti da beskonačno bogatstvo teče tvojim telom Sigurno bogatstvo − „gledaj i moli se“ Ona je postala izuzetno uspešna zahvaljujući uspešnoj molitvi Spoznajte bogate blagoslove beskonačnosti Bogatstvo uspešne molitvene terapije Kako se osećam posle molitve Koliko često treba da se molim Dušu moju krepi (Ps. 23, 3) Molitva za divnu budućnost Poenta poglavlja Sedam KAKO AKTIVIRATI MENTALNU SPOSOBNOST STICANJA BOGATSTVA Kako su misli o napretku promenile njegov život Efektna molitva za uspeh Njegov promenjen način razmišljanja ga je pretvorio u uspešnu osobu Kako je ona ispisala svoje želje u molitvenom srcu i dobila neverovatne rezultate Njene najdraže želje Kako svakodnevna zdrava i bogata razmišljanja mogu biti korisna Kako je domaćica planirala svoj prosperitet i sreću i dobila rezultate Lepota i obilje su tamo gde si ti Bogatstvo njegovog tajnog plana za postizanje profitabilnog poslovnog dogovora Kako prepoznati bogatstvo beskonačnog Čuda prosperitetnog i zdravog ispisivanje tvojih želja Kako da se ispisane želje ostvare Prava tajna svega Molitva za ispunjenje tvog podsvesnog uma Poenta poglavlja Osam KAKO DA NAPRAVITE I KORISTITE PSIHOLOŠKU MAPU BOGATSTVA Kako joj je njena mapa bogatstva donela bogatstvo i prijateljstvo Njegove misli su ga dovele do pravnog poravnanja Kako meksički vodič koristi svoju maštu i zarađuje dodatni novac On je samo pokrenuo bogatstvo koje je već bilo u njegovoj podsvesti Zakon konstruktivne imaginacije je prevladao njenu obeshrabrenost Kako je glumičina imaginacija prevladala osećaj frustrirajućeg takmičenja Nagrade kada zamišljaš uspeh i bogatstvo Moćna snaga glavne misli Molitva za uspešnu imaginaciju, božija radionica za sva dobra Poenta poglavlja Devet KAKO ZAKON BESKONAČNOSTI POVEĆAVA TVOJE BOGATSTVO Kako je iskoristio zakon uvećanja za veliko bogatstvo Kako je profesor imao korist od zakona uvećanja Kako je povećao bogatstvo samo jednim dolarom Za tebe postoji večna prilika za uvećanje dobra Kako su mu njegove misli donele napredak Zašto on nije imao koristi od zakona napretka Kako je promenio svoje pogrešno razmišljanje Značaj misli: Čaša se moja preliva (Ps. 23) Molitva za tvoj posao ili poslovni uspeh Poenta poglavlja Deset KAKO DA OTVORITE VRATA AUTOMATSKOM BOGATSTVU I UŠETATE U ŽIVOT LUKSUZA Kako je mlada žena otvorila vrata bogatstva Kako je ona privukla novac Kako je čovek pronašao put do prave suštine Kako je put u Japan postao stvarnost Fizičari kažu da je čestica put do potrebnog novca Kako da pomognete drugima da steknu bogatstvo, pravo mesto i priznanja Njegov stav je zatvorio vrata njegovom bogatstvu Molitva koja otvara vrata pravim delima Poenta poglavlja Jedanaest KAKO DA IZABEREŠ SVOJE CILJEVE BOGATSTVA I DA GA ODMAH DOBIJEŠ Moć izbora Kako mu je sposobnost izbora promenila život Bogatstvo pravog izbora za svakoga Izaberi bogatstvo Božanstva koje je u tebi Šta se dešava kada ne izabereš? Beskonačna moć podržava tvoje izbore Njena hrabrost da izabere promenila je i obogatila njen život Molitva za otvaranje tvog računa u banci prosperiteta Poenta poglavlja Dvanaest KAKO DA ČUJEŠ NEŽNE, NEVIDLJIVE GLASOVE KOJI TE VODE DO BOGATSTVA Bilo joj je drago što je slušala taj unutrašnji glas Kako da pratiš i prepoznaš glas intuicije Kako ti razvijanje intuicije donosi bogatstvo Beskonačno bogatstvo intuicije mu je spasilo život Intuicija i šta ona znači Stalno je imala osećaj da ne treba da prihvati to radno mesto Bogatstvo jasnoće Slušanje intuicije joj je spasilo život Bankar je otkrio bogatstvo intuicije Najdivnije iskustvo Izuzetan susret u Londonu Molitva za bogatstvo tišine Poenta poglavlja Trinaest KAKO TE SNOVI O NOVCU MOGU UČINITI BOGATIM – TAJNA PSIHOLOŠKE OSMOZE Kako je učitelj usadio bogatstvo samopouzdanja svojim dečacima Pravo značenje samopouzdanja Kako je razvio samopouzdanje i postao bogat i uspešan Pruži sebi uspeh i bogatstvo beskonačnog Bogatstvo praktične vere koje daje rezultate Udovica je otkrila bogatstvo samopouzdanja Prodavac je otkrio bogatstvo samopouzdanja Molitva za bogatstvo vere Poenta poglavlja Četrnaest KAKO KORISTITI NEVEROVATAN ZAKON KOJI OTKRIVA SVE TAJNE NOVCA Kako je jedan glumac dokazao bogatstvo ljubavi On je vežbao sledeću formulu pobede Bogatstvo ljubavi je spasilo njegov život Otkrio je bogatstvo zakona ljubavi Bogatstvo ljubavi nikada ne izneveri Beskonačno bogatstvo ljubavi je isceliteljski melem Bogatstvo voljenja svoje supruge, supruga i dece na pravi način Ona je pronašla isceliteljsku moć ljubavi Bogatstvo ljubavi donosi pravdu u parnici Bogatstvo zaštitničke moći ljubavi Ljubav ujedinjuje i leči Molitva: ljubav i dobrota me unapređuju Poenta poglavlja Petnaest KAKO DA POSTANEŠ MAGNET ZA NOVAC Kako je biznismen prevazišao tenziju i anksioznost zbog svog duga Kako odagnati anksioznost zbog dugova Nauči da se opustiš, kreni i oseti bogatstva oko sebe Kako je sekretarica prevazišla anksioznost i tenziju u kancelariji Kako je student prevazišao strah od toga da će pasti na ispitu Kako je direktor prevazišao zabrinutost zbog poslovnih problema Molitva za suštinu beskonačnog bogatstvu Poenta poglavlja Šesnaest KAKO ODMAH DA POKUPIŠ IZDAŠNU ŽETVU ZLATNIH BLAGOSLOVA Kako da izgradite samopouzdanje Kako je samopouzdanje donelo jednom mladiću bogatstvo Njegovo samopouzdanje je rešilo njegov nedostatak novca Razvijanje samopouzdanja pre sna Bogatstvo nove samoprocene Bogatstvo samopouzdanja ju je oslobodilo osećanja inferiornosti Blagodeti upotrebe bogatstva pohvale Žena je spoznala bogatstvo poverenja u svog muža Molitva za izgradnju samopouzdanja Poenta poglavlja Sedamnaest KAKO DA PRIZOVETE ISCELITELJSKU MOĆ DA VAM DONESE POTREBNO BOGATSTVO Kako je majka primenila bogatstvo isceljenja Kako primeniti isceliteljsku moć slobode Kako je biznismen otkrio bogatstvo predaje Kako je medicinska sestra dobila četvrtinu miliona dolara uz pomoć bogatstva isceliteljskog prisustva Kako je mladi direktor dobio unapređenje Kako je bogatstvo isceljenja pomoglo svima u kancelariji Kako su roditelji pronašli bogatstvo puštanja svoje ćerke u novi normalan život Molitva za sticanje isceliteljskog principa Poenta poglavlja Osamnaest KAKO DA KORISTITE MAGIJU UMA ZA PRILIV BOGATSTVA Kako je bogataš koristio ove istine Biznismen je otkrio bogatstvo tihog uma Kako „dobiti odgovore“ Kako je jedna žena dobila fantastične odgovore svog tihog uma koji se tiču njenog mogućeg braka Kako je tihi um rešio destruktivnu kritiku Bogatstvo tihog uma pospešuje san hroničnog nespavača Kako je napeti i anksiozni direktor otkrio bogatstvo isceljenja u Bibliji Biznismen je otkrio tajne povećane prodaje u bogatstvu tihog uma Kako je bogatstvo tihog uma iscelilo nervni slom Jednostavno rešenje Student je otkrio bogatstvo tihog uma Molitva za bogatstvo tihog uma Poenta poglavlja Devetnaest KAKO DA POČNETE DA ŽIVITE KAO KRALJ PREKO NOĆI Kako je jedna žena pronašla $45.000 koje je mislila da je izgubilaSkrivena bogatstva otkrivena molitvom Prihvatite bogatstvo i sreću sad Zahtevaj sada svoje duhovno, mentalno i materijalno bogatstvo Planiraj sada bogatu budućnost Čuvaj se dva lopova koji te potkradaju Služavka pravi velike planove i dobija šta želi Kako steći unapređenje i značajno povećanje plate Kako je udovica otkrila bogatstvo skriveno u svom umu Kako je on obezbedio bogatstvo i unapređenje Molitva za čudotvorne moćne korake bogatog življenja i finansijskog uspeha Poenta poglavlja Dvadeset ŽIVOTNI PLAN ZA BESKONAČNO BOGATSTVO Tihi um Za mentalnu ravnotežu Za mir i harmoniju u svakodnevnom životu Za kontrolisanje emocija Za prevazilaženje svih strahova Za prevazilaženje iritacije u svakoj situaciji Za pronalaženje vedrine u svakoj situaciji Za postizanje uravnoteženog uma za mudre i inteligentne odluke Za postizanje pobede nad svim preprekama do bogatijeg života O DR DŽOZEFU MARFIJU

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ho Ši Min (vij. Hồ Chí Minh, izgovor: hô̤ tɕǐmɪŋ O ovoj zvučnoj datoteci poslušaj (pomoć·info)) rođen kao Nguyễn Sinh Cung i takođe poznat kao Nguyễn Ái Quốc (19. maj 1890—2. septembar 1969) bio je predsednik Demokratske Republike Vijetnam od njenog proglašenja 1945, jedan od osnivača Komunističke partije Indokine 1930. Tokom Drugog svetskog rata bio je vođa gerilaca u borbi protiv Japana, a potom jedan od lidera otpora protiv kolonijalnih trupa Francuske u Indokini (1946 — 1954). Mladost Zvanično je rođen 19. maja 1890. godine u selu Kim Ljen u Anamu, pokrajina Nge An, kao Ngujen Sin Kung (u prevodu: Ngujen koji će biti pobednik). No, u pariskim i moskovskim arhivima može se pronaći šest potpuno različitih datuma njegova rođenja u rasponu od 1890. do 1904. godine. Ngujen Van Tan pohađao je francusku srednju školu i nije mogao razumeti kako zemlja koja je proklamovala geslo „Sloboda, jednakost, bratstvo“ može u sužanjstvu držati Indokinu. U školi koju je pohađao učili su ga da Francuska uvodi tehnička dostignuća u Indokini za njen boljitak. Ali je Ngujen tvrdio kako od toga imaju koristi samo Francuzi, a javno je govorio kako je Vijetnam u poslednjih 2000 godina konstantno bio okupiran i da Francuzi nisu ništa bolji od drugih okupacionih sila. Iz škole je izbačen 1914. godine kada je uhvaćen s kopijom zabranjenih dokumenata. Kada je izbačen krenuo je u potragu za poslom i našao ga u selu Pan-Tijet, u susednoj Kini, kao seoski učitelj. Izbivanje iz Vijetnama Ho Ši Min kao mladi delegat indokineske delegacije za vreme Francuskog kongresa komunista 1921. u Marselju Nakon što je u Kini s vlasti zbačena dinastija Manču vratio se u Vijetnam, tačnije Sajgon gde je radio kao kuvar. Godine 1912. našao je posao na jednom francuskom brodu na kojem je radio dve godine obilazeći skoro sve poznatije svetske luke (Boston, Port Said, Marselj, Rio de Žaneiro, Šangaj) da bi se privremeno skrasio u Londonu zaposlivši se, opet kao kuvar, u Karlton hotelu.[1] Posle Londona preselio se u Pariz (1919) gde je uzeo ime Ngujen Aj Kok (Ngujen rodoljub). Tu je ostao do 1923. godine. Istovremeno je postao aktivan u socijalističkom pokretu. No, u decembru 1920. jedna frakcija, kojoj je pripadao i on, odvojila se od Socijalističke partije i osnovala Komunističku partiju Francuske. Godinu dana kasnije utemeljio je grupu Le Parija. Cilj grupe bio je suzbijanje francuskog kolonijalizma u Indokini, zbog čega ga je pratila policija. Na dojavu o policijskoj prismotri poslao je policiji svoj dnevni raspored kretanja. Dve godine kasnije (1923) otišao je u Moskvu na Peti kongres Kominterne gde je kritikovao drugove, francuske komuniste, zbog preblagog protivljenja francuskom kolonijalizmu. Revolucionarni rad Već godinu dana kasnije (1924) otputovao je u grad Guangdžou (pokrajina Kanton u južnoj Kini) koji su kontrolisali kineski komunisti. Tu je učio vijetnamske izbeglice revolucionarnim tehnikama, ali su 1927. kineski nacionalisti osvojili vlast u Guangdžouu i Ngjuen se vratio u Sovjetski Savez. Naredne godine otputovao je u Brisel i Pariz te potom u Sijam gde je proveo dve godine kao predstavnik Kominterne u jugoistočnoj Aziji. Potom je 1930. godine predsedao utemeljenju Indokineske komunističke partije (IKP) i predložio program partije koji je usvojen većinom glasova. Kao ciljevi partije u program su uvršteni: zbacivanje francuske vlasti, uspostava nezavisnog Vijetnama pod vlašću narodne vlade, nacionalizacija privrede, agrarna reforma, uvođenje osmočasovnog radnog dana, jednako pravo obrazovanja i poništenje javnih dugova. U međuvremenu, kolaps njujorške berze nagriza Vijetnam. Plate su se smanjile za 50%, nezaposlenost porasla za 33%, a štrajkovi radnika bili sve su češći, dok su seljaci protestirali tražeći reforme. Vlasti se nisu osvrtale na zahteve stanovništva zbog čega je došlo ustanka. Seljaci su preuzeli vlast u nekim područjima, te uz pomoć lokalnih IKP aktivista, proglasili sovjete. U septembru 1930. vlasti su odgovorile na pobunu šaljući Legiju stranaca koja je ugušila ustanak. Vlasti su pohapsile više od 1000 osumnjičenika, od kojih je oko 100 dobilo dugogodišnje zatvorske kazne. Osam, od kojih su neki bili čelni ljudi IKP-a, smaknuti su. Ngujen se sklonio u Hongkong te nastavio svoje delovanje kao predstavnik Kominterne u jugoistočnoj Aziji gde ga je 1931. uhapsila britanska policija. U zatvoru je ostao do 1932. godine kada je pušten na slobodu, te otputovao u Moskvu gde je studirao na Lenjinovom univerzitetu. Drugi svetski rat Avgust je 1939. godine, predvečerje Drugog svetskog rata, Nemačka i Sovjetski Savez su sklopili sporazum o nenapadanju, a francuska vlada je zabranila delovanje Komunističke partije Francuske. Početkom naredne 1940. godine Ngujen Van Čan stigao je u južnu Kinu, obnovio kontakte s IKP-om, i počeo da koristi ime Ho Ši Min (Onaj koji je prosvetljen).[2] Nakon Poljske Nemačka je okupirala Francusku, a čelnici IKP-a zaključili su kako se ukazuje prilika za nezavisnost Vijetnama. Iste godine 22. septembra japanske okupacione trupe ušle su u Vijetnam. Umesto oružanog sukoba francuske vlasti dogovorile su primirje te sklopile sporazum prema kojem im je dopuštenoda nesmetano održe svoju vlast, ali pod nadzorom Japana. U januaru 1941. godine, Ho Ši Min je organizovao Ligu za nezavisnost Vijetnama), kasnije poznatiju pod imenom Vijetmin. Ubrzo je Vijetmin uspostavio svoju vlast na delu Vijetnama uz granicu s Kinom. U avgustu 1942. godine otišao je na sastanak sa zvaničnicima Komunističke partije Kine, ali su ga uhapsile snage kineskih nacionalista i zatvorile do septembra 1943. godine kada su ga oslobodili kineski komunisti,[3] a on se zatim vratio u Vijetnam. Južna Kina ponovo je postala Ho Ši Minovo odredište u januaru 1945. godine kada se sastao s predstavnicima Sjedinjenih Država i Francuske te bezuspešno pokušao da od njih dobije priznanje nezavisnosti Vijetnama. Uskoro, 9. marta, došlo je do dramatičnog obrata jer su japanske snage razoružale francuske te preuzele punu administrativnu kontrolu nad Vijetnamom. Sporazum iz 1883. godine, prema kojem je uspostavljena Indokina kao francuski protektorat, je opozvan, a Vijetnam je proglasio nezavisnost pod japanskim pokroviteljstvom.[4] Kapitulacija Japana i uspostava DR Vijetnama Ho Ši Min i Tito u Beogradu, 1957. Dana 6. avgusta 1945. godine Amerikanci su bacili atomsku bombu na Hirošimu (Japan), a tri dana kasnije (9. avgust) atomska bomba je bačena i na Nagasaki. Pobeda Saveznika postala je više nego očita, te je Indokineska komunistička partija 13. avgusta naredila dizanje opšteg ustanka u Vijetnamu. Ho Ši Min je bio izabran za predsednika Nacionalnog oslobodilačkog poverenstva (koje je delovalo kao privremena vlada), a 17. avgusta Ho Ši Min je pozvao vijetnamski narod na revoluciju. Istog dana Vijetmin je preuzeo kontrolu nad Hanojem, a 25. avgusta i nad Sajgonom. Tri dana kasnije (28. avgust) Vijetmin je proglasio formiranje privremene vlade Demokratske Republike Vijetnam s Ho Ši Minom kao predsednikom i ministrom spoljnih poslova. Na funkciji predsednika DR Vijetnama ostaće do svoje smrti 1969. godine. Japan se bezuslovno predao 2. septembra 1945. godine, a istog dana Ho Ši Min je u Hanoju pročitao Deklaraciju o nezavisnosti Vijetnama u kojoj, među ostalim, kaže: „Narod koji se hrabro suprotstavljao francuskoj dominaciji više od 18 godina, narod koji se borio rame uz rame sa Saveznicima protiv fašista tokom ovih nekoliko godina - takav narod mora da bude slobodan i nezavisan“. Međutim, francuske snage počele su preuzimati vojnu kontrolu nad sve većim delovima Vijetnama, a u oktobru 1945. zauzele su i Sajgon. Za tri meseca osvojile su ceo južni Vijetnam te napredovale ka severu Vijetnama. Našavši se u sve težoj situaciji Ho Ši Min je 1946. pristao na kompromis prema kojem Francuska priznaje DR Vijetnam kao slobodnu državu te pristaje održati izbore u južnom Vijetnamu pod uslovom da se DR Vijetnam pridruži Francuskoj uniji i pristane na prisustvo malog broja francuskih vojnih snaga u DR Vijetnamu. Posleratni francuski kolonijalizam i oslobodilački rat Ho Ši Min sa istočnonemačkim mornarima 1957. godine. Sporazumom definisana kao mala vojna prosutnost, ona je brzo dosegla brojku od 15.000 francuskih vojnika. U pregovorima koji se nastavljaju Francuska je postajala sve tvrđi pregovarač što je 20. novembra kulminisalo sukobom francuskih i vijetnamskih vojnika kada je francuska krstarica otvorila vatru u luci Hajfong. Nedugo zatim, 19. decembra, francuske snage naredile su snagama Vijetmina da polože oružje i priznaju francusku vlast. Vijetmin je odgovorio napadom i izbio je rat. Ho Ši Min je pismenim putem tražio američku pomoć, ali je američki predsednik Hari Truman stao na stranu Francuske. Nakon američkog odbijanja Sovjetski Savez i Kina ponudili su Ho Ši Minu vojnu pomoć. Ho je prihvatio pomoć u tenkovima, brodovima, avionima i raketama, ali odbio prisustvo stranih trupa na vijetnamskom tlu. Bitka kod Dijen Bijen Fua 1954. obeležila je konačan poraz francuskih snaga u Severnom Vijetnamu. Mirovnim sporazumom u Ženevi 1954. zaključena je podela Vijetnama na Severni (Demokratska Republika Vijetnam) i Južni (Država Vijetnam). Ubrzo se u Južnom Vijetnamu aktivirao Narodni front za oslobođenje Južnog Vijetnama (Vijetkong), koji je na Jugu vodio gerilski rat s ciljem konačnog ujedinjenja dvaju Vijetnama. Vijetkong je primao pomoć od Severnog Vijetnama uglavnom preko Laosa koristeći tzv. Ho Ši Minov put.[5] Zadnji dani Početkom 1960-ih Ho Ši Min je sve bolesniji zbog problema sa srcem. Bolest se okončava 2. septembra 1969. godine kada umire od srčanog udara. Sahranjen je u mauzoleju[6] sagrađenom u parku u kojem je 1946. godine pred pola miliona ljudi čitao Deklaraciju o nezavisnosti Vijetnama. Prema službenim procenama na sahranu je došlo 10.000 ljudi i svi su, u znak žalosti, nosili crne trake. Zbog Ho Ši Minove smrti zaraćene su strane dogovorile primirje u trajanju od 72 časa. Nasleđe Muzej u Hanoju posvećen Ho Ši Minu Nakon oslobođenja celog Vijetnama 1976. u čast Ho Ši Minu bivši glavni grad Južnog Vijetnama Sajgon nosi njegovo ime. Danas ga se u Vijetnamu smatra za najvećeg vijetnamskog stratega, teoretičara, mislioca, političara, diplomatu, pesnika i filozofa.

"Jedna od onih knjiga u koje se zaljubite – roman za odrasle koji je veseo, tužan i pun onog gorko-slatkog ukusa svačijeg života." Toni Parsons Broj ocena: 97 Artikal je RASPRODAT ! Pogledaj Aktuelnu Ponudu: Komedije Šifra Proizvoda: 7305 Poslednja cena bila je: 740 din Obavesti me kad stigne Karakteristike proizvoda: Ne Znam Kako Joj Polazi Za Rukom, Alison Pirson Naziv Knjige : Ne Znam Kako Joj Polazi Za Rukom Autor: Alison Pirson Format: 13x20 cm Broja strana: 368 Izdavač: Laguna Opis proizvoda: Ne Znam Kako Joj Polazi Za Rukom, Alison Pirson *** O Knjizi *** "Mama, hoćeš li me ti večeras uspavati?" "Ne dušo." Upoznajte Kejt Redi, finansijskog menadžera, majku dvoje dece. Ona može da barata sa devet različitih valuta u pet vremenskih zona, da opere i obuče sebe i dvoje dece i izađe iz kuće za pola sata. Kao žrtva oskudice u vremenu, Kejt sekunde broji kao što druge žene broje kalorije. Dok trči sa jednog sastanka na drugi, kroz glavu joj prolazi beskrajna traka ludog života zaposlene majke: zapamti izveštaje o klijentima, skočko-dvorac, prekookeanski telefonski razgovor, božićnu predstavu, proveri berzanski izveštaj, otkaži pregled, ispravi tu opuštenu karlicu, nađi vremena za seks. Svemu tome dodajte i bezobraznu dadilju, šefa Australijanca koji Kejtine grudi gleda kao da su specijalna ponuda, muža koji u svemu tome ispašta, njegove blago zaprepašćene roditelje, dvoje zahtevne dece i ljubavnika sa interneta, i dobićete ženu koja žonglira s toliko loptica da će nešto uskoro pasti na zemlju. U knjizi koja je u isto vreme gromoglasno smešna i bolno tužna, Alison Pirson je prikazala tajne živote zaposlenih majki pune krivice, njihovo uzajamno optuživanje, komična zavaravanja, prevare, vrtoglavu iscrpljenost i očajanje kao nijedan pisac pre nje. Uz oštru ironiju i sjajan stil ona je odlično dramatizovala nedoumice zaposlenih majki na početku 21. veka. *** Kritike *** "Jedna od onih knjiga u koje se zaljubite – roman za odrasle koji je veseo, tužan i pun onog gorko-slatkog ukusa svačijeg života." Toni Parsons "Džejn Ostin među zaposlenim majkama." En Mekelvoj, Ivning Standard *** Odlomak Iz Knjige *** Točkovi autobusa se vrte i vrte, vrte i vrte, vrte i vrte, točkovi autobusa se vrte i vrte čitavog dana. Bebe u autobusu plaču kme-kme-kme, kme-kme-kme, kme-kme-kme, bebe u autobusu plaču kme-kme-kme čitavog dana. Mamice u autobusu kažu pst-pst-pst, pst-pst-pst, pst-pst-pst, mamice u autobusu kažu pst-pst-pst čitavog dana. Prvi deo 1 Dom 1:37 Otkud ja ovde? Da li bi neko mogao da mi kaže? Ne mislim na ovu kuhinju, nego na život. Danas je u školi božićna predstava, a ja lupam po kolačima s nadevom. U stvari, da raščistimo, ja menjam punjene kolače, što je, ipak, zahtevniji i suptilniji posao. Odbacim luksuzno pakovanje iz Sejnzberija, izvadim male pite iz posuda od metalne folije, stavim ih na dasku za seckanje, a zatim oklagijom udarim po netaknutim brašnjavim površinama. Verujte mi, to samo zvuči jednostavno. Ako pitu udarim prejako, klecnuće kao neka debela žena, testo će sa strane pući, a voćni fil iscuriti. Ali – odlučnim pokretom nadole, kao kad hoćeš da spljeskaš malu bubu, pokrenuću sasvim mali odron mrvica i dobiti kolače koji liče na domaće. Pokušavam da postignem baš taj domaći izgled. Dom je gde i duša. Dobra majka je u domu i peče kolače za svoju decu. Čitava ova gužva počela je pre deset dana, kada je Emili donela poruku koja je sada zalepljena za frižider magnetom u obliku Tinkija Vinkija. Pisalo je da se „roditelji mole da prikladnom prazničnom hranom doprinesu“ božićnoj zabavi koja se svake godine organizuje posle predstave. Poruka je odštampana crvenim slovima, a u dnu, pored potpisa gospođice Empson, nalazi se Sneško Belić s betonskom pločom i stidljivim osmehom. Ali, ne dajte se prevariti neformalnošću ni gomilom veselih uzvičnika!!! O, ne. Školske poruke ispisane su u šiframa, a te šifre su tako duboko sakrivene u tekstu da bi ih mogli protumačiti samo pripadnici obaveštajne službe ili žene sa osećajem krivice u odmakloj fazi nedostatka sna. Pogledajte, na primer, tu reč roditelji. Kada napišu „roditelji“, zapravo misle – uvek misle – na majke. (Da li je ijedan otac koji pored sebe ima ženu ikada pročitao poruku iz škole? Pretpostavljam da to tehnički nije nemoguće, ali samo ukoliko je to pozivnica za zabavu koja je, pri tom, bila pre najmanje deset dana.) A „dobrovoljno“? Dobrovoljno na učiteljskom jeziku znači „pod pretnjom bolne smrti i/ili nemogućnosti da vaše dete pohađa željenu srednju školu“. Što se tiče „prikladne praznične hrane“, to sigurno nije ono što lenja varalica kupi u supermarketu. Otkud ja to znam? Otud što se još sećam pogleda koji je moja rođena majka 1974. godine razmenila sa Fridom Dejvis, kada je dečkić u prašnjavoj zelenoj jakni prišao oltaru na Prazniku žetve s dve konzerve bresaka u kutiji od cipela. Taj pogled se ne zaboravlja. Poručivao je: kakva je to aljkuša skoknula do prodavnice na ćošku u znak zahvalnosti na božjoj naklonosti, iako Gospod jasno zahteva korpu raznovrsnog voća u celofanu? Ili pletenicu od testa. Hleb Fride Dejvis bio je ispleten gusto kao kike rečnih sirena, a njeni blizanci nosili su ga po čitavoj crkvi. „Vidiš, Ketrin“, objasnila je kasnije gospođa Dejvis uz dubinsko pročišćavanje sinusa i čajne kolačiće, „neke majke se trude, kao tvoja majka i ja. Ali ima i onih osoba“, duže šmrkanje, „koje se ne trude.“ Naravno, znala sam o kome se radi. Žene koje skraćuju put. Čak i u to vreme, majke koje idu na posao izbile su na loš glas. Žene koje nose pantalone i čak, kako su tvrdili, dopuštaju deci da gledaju televiziju u po bela dana. Glasine o nemaru ovih stvorenja skupljale su se kao prašina u njihovim domovima. Kao što vidite, čak i pre nego što sam dovoljno odrasla da bih razumela šta, zapravo, znači biti žena, već sam shvatila da je ženski svet podeljen na dva dela. S jedne strane su prave majke, požrtvovane pekačice pita s jabukama i pedantne nadzornice mašine za pranje veša. I postoji ona druga vrsta žena. U svojoj trideset petoj tačno znam kojoj strani pripadam, pa pretpostavljam da sam zato ovde, trinaestog decembra u sitne sate, oklagijom udaram po punjenim kolačima ne bi li postali nalik nečemu što bi majka napravila. Nekada su žene imale vremena da prave voćne pite i glume orgazme. Sada se snalazimo s orgazmima, ali moramo da lažemo u vezi sa kolačima. I to je njima napredak. „Do đavola! Do đavola! Gde je Pola sakrila sito?“ „Kejt, šta to radiš? Dva sata je ujutro.“ Ričard stoji na vratima kuhinje i žmirka zbog svetla. Rič i njegova fina prugasta pižama koja se pranjem i gužvanjem pretvorila u dečju benkicu. Rič i njegova nepresušna engleska razumnost i iskrzana dobrota. Spori Ričard, tako ga zove moja koleginica sa studija u Americi, jer ga je rad u moralnom arhitektonskom birou usporio gotovo do mrtve tačke, pa mu treba pola sata da iznese korpu za đubre, a meni stalno govori da usporim. „Uspori, Kejti. Kao da si na vožnji u zabavnom parku. Kako se beše zove? Ono kad ljudi vrište prilepljeni za stranice, sve dok se prokletinja vrti?“ „Centrifugalna sila.“ „Znam to. Kako se zove ta vožnja?“ „Nemam pojma. Zid smrti?“ „Baš to.“ Vidim na šta cilja. Nisam baš toliko zaglibila da ne shvatam kako u životu sigurno postoji još nešto sem krivotvorenja testa u ponoć. I zamora. Zamora ronilaca na velikim dubinama, puta do dna izmorenosti. Da budem iskrena, nisam se odmorila još od Emilinog rođenja. Pet godina hodam unaokolo u teškom odelu uspavanosti. Ali, koja je alternativa? Da odem u školu po podne i bez trunke srama bacim kutiju najboljih kolača iz Sejnzberija na sto sa prazničnim ponudama? Emili bi tada uz titule mama koja nikad nije tu i mama koja viče mogla da doda i mama koja se nije potrudila. Za dvadeset godina, kada moju ćerku budu uhapsili u Bakingemskoj palati zbog pokušaja otmice kralja, kriminalistički psiholog će se pojaviti na vestima i reći: „Prijatelji smatraju da su mentalni problemi Emili Šetok posledica jedne božićne predstave u školi, kada ju je majka, samo senka u njenom životu, ponizila pred ostalim đacima.“ „Kejt? Halo?“ „Treba mi sito, Ričarde.“ „Zašto?“ „Da bih voćne kolače posula šećerom u prahu.“ „Zbog čega?“ „Zbog toga što su previše ujednačene boje i tako će svi u školi znati da ih nisam sama napravila, eto zbog čega.“ Ričard usporeno trepće, kao Stanlio dok uviđa novu glupost. „Ne mislim na šećer u prahu. Zašto spremaš, Kejti? Jesi li poludela? Stigla si iz Amerike pre samo tri sata. Niko od tebe ne očekuje da napraviš nešto za školsku predstavu.“ „E, ja od sebe očekujem.“ Iznenađuje me bes u sopstvenom glasu i primećujem da se Ričard trznuo. „Dakle, gde je Pola sakrila jebeno sito?“ Rič odjednom deluje starije. Nekada bi se mom mužu, kada bi se namrštio, između obrva pojavio uzvičnik, ali sada se to proširilo, produbilo i bez mog znanja pretvorilo u kapiju s pet prečki. Moj divni, veseli Ričard, koji me je nekada gledao kao i Denis Kvejd Elen Barkin u filmu Big Izi, a sada me, u trinaestoj godini ravnopravne zajednice pune podrške, gleda kao spaljeni pas medicinskog istraživača – svestan je da su takvi eksperimenti možda neophodni za dobrobit ljudskog napretka, ali ipak nekako moli za slobodu. „Ne viči“, uzdahne. „Probudićeš ih.“ Jedna ruka u prugastom rukavu pokazuje ka spratu gde naša deca spavaju. „U svakom slučaju, Pola ga nije sakrila. Ne možeš da je kriviš za sve, Kejt. Sito je na svom mestu, u fioci pored mikrotalasne.“ „Ne, njegovo mesto je baš u ovom kredencu.“ „Ne od 1997. Draga, hajde na spavanje, molim te! Treba da ustaneš za pet sati.“ Dok gledam kako Ričard ide uz stepenice, želim da pođem za njim, ali ne mogu da ostavim kuhinju u ovakvom stanju. Jednostavno, ne mogu. Prostorija kao da je pretrpela žestoku borbu. Svuda ima šrapnela od lego kockica, a dve sakate barbike (jedna bez nogu, druga bez glave) uživaju u nekakvom pikniku na kariranom putnom ćebetu na kome još ima trave od poslednje posete Primrouz Hilu u avgustu. Na podu pored police s povrćem nalazi se gomilica suvog grožđa za koju sam sigurna da je bila tu onog jutra kada sam krenula na aerodrom. Neke stvari su se promenile u mom odsustvu: u veliku staklenu činiju na stolu od borovine, pored vrata koja vode u dvorište, dodato je šest jabuka, ali niko se nije setio da baci staro voće, pa su kruške na dnu počele da ispuštaju lepljivu žutu sluz. Dok ih bacam u korpu, zgrozim se pomalo pri dodiru trulog voća. Nakon što sam oprala i obrisala činiju, pažljivo čistim zalutalu sluz sa jabuka i vraćam ih na mesto. Sve to traje možda sedam minuta. Zatim čistim šećer u prahu sa čelične radne površine, ali ribanje donosi pogan miris. Pomirišem krpu. Sluzava je, puna bakterija i smrdi slatkasto kao ustajala voda iz vaze s cvećem. Koliko bi zaista užegla morala da bude krpa za sudove da bi se neko u ovoj kući setio da je baci? Bacam krpu u prepunu korpu i ispod sudopere tražim novu. Nema nove. Naravno da nema nove, Kejt, pošto nisi bila ovde da je kupiš. Izvadi staru krpu iz kante i potopi je u vruću vodu s mnogo antibakterijskog sredstva. Sad još samo da spremim Emilina krila i oreol za sutra ujutro. Tek što sam ugasila svetlo i krenula uz stepenice, kada mi se javi uznemirujuća misao. Ako Pola vidi pakovanje iz Sejnzberija u kanti, procuriće glasine kod dadilja o mojoj velikoj prevari s punjenim kolačima. Strašno. Vadim karton iz korpe, umotam ga u jučerašnje novine i u ispruženoj ruci iznosim smotuljak kroz ulazna vrata. Pogledam levo i desno da proverim da me neko ne posmatra i ubacim ga u veliku crnu vreću pred kućom. Konačno, pošto su dokazi moje krivice uklonjeni, odlazim u krevet za svojim mužem. Kroz prozor na odmorištu i decembarsku maglu vidim mladi mesec zavaljen u ligeštul iznad Londona. Čak i mesec može da se opusti jednom mesečno. Čovek na mesecu, naravno. Da je u pitanju žena na mesecu, nikada ne bi mogla da sedne. Pa, je l’ nije tako? Svi proizvodi iz: Komedije Sve iz: Knjižara - Knjige, Udžbenici i Pribor * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.

49789) KRVAVI BEHARI , o. Ber. Markušić Tisak i naklada Voglera i drugova Sarajevo 1908 veoma retko prvo izdanje pesma Josipa ( Berislava ) Markušića ukoričeno sa još tri antikvarna izdanja u jednu knjižicu formata 11 x 14,5 cm , 1: Na moru ; Gi de Mopasan ; Umetnička biblioteka , preveo Grgur Berić ; 52 strane 2: Jesen; August. Strindberg ; preveo Vladimir Babić ; 48 str. 3: Jedna noć u raju ; autor Saher Mazoh - Psiha Psihanova ; Izdanje knjižare Bor. J. Dimitrijevića Beograd 1922 4: Krvavi behari ; o. Ber. Markušić , Tisak i naklada Voglera i drugova Sarajevo 1908 ; 93 str. autor : Josip (Berislav) Markušić (Čepak, kod Kotor Varoša, 23.1.1889 – Jajce, 26.2.1968.), bio je čovjek rada, reda i molitve. Osnovnu školu završio je u Kotor Varošu 1894, gimnaziju u Gučoj Gori (1894 – 1899), novicijat u Fojnici (1899 – 1900), teologiju u Kraljevoj Sutjesci (1900 – 1901) i Budimpešti (1901 – 1904). Za svećenika je zaređen 1904. Bio je duhovni pomoćnik u Jajcu 1905, profesor u Visokom (1905 – 1915), gvardijan u Jajcu (1915 – 1916, 1922 – 1928), Sarajevu (1919 – 1922) i Beogradu (1931 – 1939), te župnik u Kotor Varošu (1916 – 1919). Biran je za predsjednika gimnazije u Visokom (1914 – 1915), definitora, tri puta za provincijala (1928 – 1931, 1949 – 1952, 1952 – 1955) i kustosa (1934 – 1937) Bosne Srebrene. Bio je 1950. generalni vizitator u slovenskoj provinciji. Kao umirovljenik živio je i djelovao u Jajcu (1940 – 1949, 1955 – 1968), a skupa s gvardijanom fra Bonom Ostojićem sudjelovao je na Drugom zasjedanju AVNOJ-a. Kao pristaša kršćanskog pozitivnog aktivizma zalagao se za ostvarenje kršćanskih moralnih, etičkih i socijalnih načela. Spisateljskom djelatnošću počeo se baviti kao mladi svećenik i nastavio tijekom čitava života. Bavio se proučavanjem naše narodne i crkvene prošlosti. Osobito drag, bio mu je Ivan Franjo Jukić. Osim nekoliko samostalnih djela napisao je oko 200 raznih priloga: studija, članaka, refleksija, komemorativnih sastava, nekrologa, prikaza i pjesama. Zanimali su ga narodna i crkvena povijest, umjetnost, kulturna i društvena zbivanja. Pisanje mu je prožeto živom vjerom i ljubavlju prema Crkvi, franjevačkom redu, svojoj redovničkoj zajednici Bosni Srebrenoj, domovini i narodu. Znatan dio njegovih pjesama slika socijalnu bijedu bosanskog puka. Jajce i gradska okolica bili su također predmet njegova proučavanja. Najmanje, što ne samo fratri Bosne Srebrene i ne samo jajački katolici, nego svi Jajčani, i svi ljudi dobre volje duguju Markušiću, a to je živa uspomena na njegov život i njegovo djelo. Toj uspomeni pripada i susret koji se u ljeto 1926. odigrao u jajačkom samostanu između tadašnjeg gvardijana fra Joze Markušića i književnika Ive Andrića, kojeg je stvaralački nemir ovdje doveo da se upozna s kronikama fra Ante Kneževića. Naime nakon Milana Ilića, o kojem smo vam pisali prethodno u našoj rubrici „Ugledni jajčani“ sticajem okolnosti Markušić nastavlja da bilježi događaje vezane za grad na onom mjestu gdje je to prota silom prilika prekinuo. Služeći se tzv. monumentalnom historijom, kao okvirom za opisivanje događaja, prota Milan Ilić ostavio je vrijedna zapažanja o Markušiću, prije svega o njegovu nastojanju da pomogne taocima: „U manastiru je bio i fra Jozo Markušić, a to je bilo važno. Markušić je uživao najveći ugled među franjevcima. Veliki dio svog slobodnog vremena proveo je s nama, samnom i doktorom Mićom. Svaki dan je dolazio makar jedan put u našu sobu, tu je sjedio i pričao s nama. Inače je dolazio k nama u vrijeme šetnje. U manastiru su bili nastanjeni njemački oficiri. S desne strane i s lijeve strane fra Jozine bile su njihove sobe. On je ipak navijao radio London, tiho, i slušao vijesti pa ih nama prenosio. Upravo se vodila očajna borba za Krit. Fra Jozi je bila glavna briga da kod nas održi duh. Bio je sretan kad smo pjevali i skakali. Govorio je: Teško je biti Srbin. Teško ali slavno. Želio je da s ponosom nosimo svoje breme.“ Aktivnost fra Jozina i njegove otvorene simpatije za taoce nisu prošli nezapaženo kod Nijemaca. Jedan njemački podoficir rekao je Leli Matekalo – članici gradskog zbora: „Onaj stari fratar (Markušić) trebalo je da bude srpski pop.“ Prota Ilić bilježi od Markušićevih komentara povijesne težine, i to upravo onih dana kada su taoci trebali biti pušteni: „Milane! Nikoga nisam mrzio kao Sovjetsku Rusiju. Ali ako ona zarati s Njemcima, svaki dan ću se na svome klečalu moliti Bogu za njenu pobjedu.“ U svojim Memoarima prota je zapisao: Rijedak katolik, rijedak Sloven, rijedak čovjek.“ Ove fragmente o Markušiću nužno je znati kao „uputu“ za čitanje njegove samostanske kronike – dokumenta jednog vremena nazvanog vremenom mraka. Pored toga, Markušić pripada u red najistaknutijih bosanskohercegovačkih javnih djelatnika XX stoljeća, posebno kada se radi o praktičnom i teorijskom odnosu vjere i politike, vjerskih zajednica i države. Svojim se kroničarskim zapisima Markušić uvrstio u niz franjevačkih kroničara Bosne Srebrene, emanirajući razumjevanje općeg smisla povijesti kao drugog i upornog rada na dnevnim poslovima u kontinuitetu kroničarova čekanja ispunjenog vjerom i nadom. Zato je u Markušićevim ratnim zabilješkama, kao i inače u njegovom dugom i plodnom životu, uvijek prisutan motiv „rada za narod, a ne stranku“. Tako će otkaz tripartitnog pakta u Beogradu 27.3.1941. popratiti komentarom: “Svi smo voljeli mir, ali ne mir vezanog za čovjeka koji je izgubio slobodu, poštenje, čast i poštovanje u svijetu, nego mir među slobodnim narodima ili onima koji se bore za slobodu; mir među junacima, kako kaže narodna pjesma.“ Snažno osjećajući kako se u „nastupajućoj svjetskoj kataklizmi mrak spušta na našu zemlju, ali ne i na naša srca“, Markušić će tokom ratne oluje brižljivo bilježiti događaje ponajprije vezane za Jajce i gradsku okolicu, ali i one na širem planu. Neće zaobići odbijanje jajačkih fratara da 21.4.1941. na Hitlerov rođendan za banket angažiraju limenu glazbu, spomenuti će boravak srpskih talaca u samostanu kao „izuzetne jajačke dane svih nacija i nacionalnosti“, neće zaboraviti zlostavljanja Srba u režiji ustaških vlasti i njihovu svirepu likvidaciju, ali isto tako i opću solidarnost jajačkih katolika – Hrvata, dodjelu tridesetoro srpske siročadi na idržavanje viđeno „ tragičnim prizorom svojstvenim kamenom dobu“, vojne operacije koje su na svim stranama odnosile ljudske živote. Sve to sažeto u jednu misao: „Svaka sila za vremena, a nevolja redom ide.“ Za 1941. godinu zapisao je: „Kao brodolom po noći, pri kojem svak svoju glavu čuva; ne znaš ima li osim tebe još tko živ, ili kome bi mogao pomoći?! A nakon proživljene katastrofe da se vidimo i upoznamo tko je tko?! Ne pada snijeg da zamete svijet, već da svaka zvijerka svoj trag pokaže.“ Godinu 1942. ispratio je riječima: „U duši sam živio slobodan, premda sam izvanjski robovao i sjetio se narodne pjesme: „ Žari pali udbinski dizdaru i tvojoj će kuli reda doći.“ Ratno vrijeme u Jajcu, pored ostalog i šest bombardiranja grada 1943, našlo je u Markušiću kroničara, koji je pored spisateljskog dara za konciznim opisom događaja imao tu prednost da se poput prote Milana Ilića, ideološki neutralnim stavom približi običnom čovjeku. Već je bilo vrijeme da se ne samo ovo Markušićevo djelo, nego cijela njegova ostavština tiska i tako učini dostupnom javnosti kao „Pjesma novog doba“ kako nosi naslov jedna od njegovih rodoljubivih pjesama. Preuzeto iz: „Fotomonografija JAJCE Središte i margina povijesti i ljepote“; Prof. dr Dubravko Lovrenović, Danka Damjanović, dr Enes Milak; Društvo za zaštitu kulturno povijesnih i prirodnih vrijednosti Jajca, Grafid d.o.o. Banja Luku; Jajce 2008. U zaključku kronike, Markušić poručuje: Ja ovako mislim, a mislio sam i u aprilu 1941.: Ne možeš biti okupiran dok te ne zarobe; ali ni ako si svezan još nisi zarobljen, dok okupatoru dušu ne predaš. Godine 1941. ja i moje kolo u Jajcu smo bili okupirani, ali ne i zarobljeni, jer se nismo tuđinu predali, od one godine pa na stotine godina, do godina narodne vječnosti! (…) Cijelo vrijeme rata, na svaki dolazak ili pred svakim dolaskom Njemaca, održavani su u samostanu sastanci nekih građana Hrvata, Srba i Muslimana, da se zdogovore u onim tjeskobama: a kuda i šta sada?! Zdogovor kuće ne obara: stoga su se braća Muslimani, Srbi i Hrvati uvijek sretno izvlačili. (…) Ono što sam ja doživljavao i gledao, kako se seljaci, a ne manje i građanstvo, međusobno pomažu, čuvaju, štite, zauzimaju, zaklanjaju; jedan drugoga upozoravaju, brane, napominju, pravdaju i hrabre – to je od hiljadugodišnje vrijednosti za nasljedovanje. Pjesnički pripadajući naraštaju katoličkih neoromantičara s početka 20. st., zapaženo je djelovao na raznim područjima kulturnoga, crkvenoga i društvenoga života. Pjesme, njih ukupno stotinjak, i razne članke započeo je objavljivati u »Poletu« Zbora franjevačkih bogoslova »Jukić«, a zatim u »Serafinskom perivoju«, koji je 1907. – 1908. uređivao, te u njegovu sljedniku »Našoj misli«, »Vrhbosni«, »Hrvatskoj straži« (časopisu), »Osvitu«, »Glasniku sv. Ante«, »Prosvjeti«, kalendaru »Napredak«, »Hrvatskoj zajednici«, »Primorskim novinama«, »Franjevačkom vjesniku«, »Glasniku katoličke crkve u Beogradu«, »Kalendaru sv. Ante«, »Bosni Srebrenoj«, »Dobrom Pastiru« i dr. Godine 1908. objavio je zbirku »Krvavi behari«, u kojoj prevladavaju domoljubne i religiozne pjesme. Markušića se, kao Škaricu, Blažinčića, F. Galovića i Petkovića, označava neoromantičarom, koji je stajao pod utjecajem programa obnove kršćanske književnosti na osnovi programa austrijskoga književnika Rikarda von Kralika, koji je na hrvatskim prostorima početkom 20. st. promicao najutjecajniji katolički kritičar dr. Ljubomir Maraković.

KRVAVI BEHARI , o. Ber. Markušić Tisak i naklada Voglera i drugova Sarajevo 1908 veoma retko prvo izdanje pesma Josipa ( Berislava ) Markušića ukoričeno sa još tri antikvarna izdanja u jednu knjižicu formata 11 x 14,5 cm , 1: Na moru ; Gi de Mopasan ; Umetnička biblioteka , preveo Grgur Berić ; 52 strane 2: Jesen; August. Strindberg ; preveo Vladimir Babić ; 48 str. 3: Jedna noć u raju ; autor Saher Mazoh - Psiha Psihanova ; Izdanje knjižare Bor. J. Dimitrijevića Beograd 1922 4: Krvavi behari ; o. Ber. Markušić , Tisak i naklada Voglera i drugova Sarajevo 1908 ; 93 str. autor : Josip (Berislav) Markušić (Čepak, kod Kotor Varoša, 23.1.1889 – Jajce, 26.2.1968.), bio je čovjek rada, reda i molitve. Osnovnu školu završio je u Kotor Varošu 1894, gimnaziju u Gučoj Gori (1894 – 1899), novicijat u Fojnici (1899 – 1900), teologiju u Kraljevoj Sutjesci (1900 – 1901) i Budimpešti (1901 – 1904). Za svećenika je zaređen 1904. Bio je duhovni pomoćnik u Jajcu 1905, profesor u Visokom (1905 – 1915), gvardijan u Jajcu (1915 – 1916, 1922 – 1928), Sarajevu (1919 – 1922) i Beogradu (1931 – 1939), te župnik u Kotor Varošu (1916 – 1919). Biran je za predsjednika gimnazije u Visokom (1914 – 1915), definitora, tri puta za provincijala (1928 – 1931, 1949 – 1952, 1952 – 1955) i kustosa (1934 – 1937) Bosne Srebrene. Bio je 1950. generalni vizitator u slovenskoj provinciji. Kao umirovljenik živio je i djelovao u Jajcu (1940 – 1949, 1955 – 1968), a skupa s gvardijanom fra Bonom Ostojićem sudjelovao je na Drugom zasjedanju AVNOJ-a. Kao pristaša kršćanskog pozitivnog aktivizma zalagao se za ostvarenje kršćanskih moralnih, etičkih i socijalnih načela. Spisateljskom djelatnošću počeo se baviti kao mladi svećenik i nastavio tijekom čitava života. Bavio se proučavanjem naše narodne i crkvene prošlosti. Osobito drag, bio mu je Ivan Franjo Jukić. Osim nekoliko samostalnih djela napisao je oko 200 raznih priloga: studija, članaka, refleksija, komemorativnih sastava, nekrologa, prikaza i pjesama. Zanimali su ga narodna i crkvena povijest, umjetnost, kulturna i društvena zbivanja. Pisanje mu je prožeto živom vjerom i ljubavlju prema Crkvi, franjevačkom redu, svojoj redovničkoj zajednici Bosni Srebrenoj, domovini i narodu. Znatan dio njegovih pjesama slika socijalnu bijedu bosanskog puka. Jajce i gradska okolica bili su također predmet njegova proučavanja. Najmanje, što ne samo fratri Bosne Srebrene i ne samo jajački katolici, nego svi Jajčani, i svi ljudi dobre volje duguju Markušiću, a to je živa uspomena na njegov život i njegovo djelo. Toj uspomeni pripada i susret koji se u ljeto 1926. odigrao u jajačkom samostanu između tadašnjeg gvardijana fra Joze Markušića i književnika Ive Andrića, kojeg je stvaralački nemir ovdje doveo da se upozna s kronikama fra Ante Kneževića. Naime nakon Milana Ilića, o kojem smo vam pisali prethodno u našoj rubrici „Ugledni jajčani“ sticajem okolnosti Markušić nastavlja da bilježi događaje vezane za grad na onom mjestu gdje je to prota silom prilika prekinuo. Služeći se tzv. monumentalnom historijom, kao okvirom za opisivanje događaja, prota Milan Ilić ostavio je vrijedna zapažanja o Markušiću, prije svega o njegovu nastojanju da pomogne taocima: „U manastiru je bio i fra Jozo Markušić, a to je bilo važno. Markušić je uživao najveći ugled među franjevcima. Veliki dio svog slobodnog vremena proveo je s nama, samnom i doktorom Mićom. Svaki dan je dolazio makar jedan put u našu sobu, tu je sjedio i pričao s nama. Inače je dolazio k nama u vrijeme šetnje. U manastiru su bili nastanjeni njemački oficiri. S desne strane i s lijeve strane fra Jozine bile su njihove sobe. On je ipak navijao radio London, tiho, i slušao vijesti pa ih nama prenosio. Upravo se vodila očajna borba za Krit. Fra Jozi je bila glavna briga da kod nas održi duh. Bio je sretan kad smo pjevali i skakali. Govorio je: Teško je biti Srbin. Teško ali slavno. Želio je da s ponosom nosimo svoje breme.“ Aktivnost fra Jozina i njegove otvorene simpatije za taoce nisu prošli nezapaženo kod Nijemaca. Jedan njemački podoficir rekao je Leli Matekalo – članici gradskog zbora: „Onaj stari fratar (Markušić) trebalo je da bude srpski pop.“ Prota Ilić bilježi od Markušićevih komentara povijesne težine, i to upravo onih dana kada su taoci trebali biti pušteni: „Milane! Nikoga nisam mrzio kao Sovjetsku Rusiju. Ali ako ona zarati s Njemcima, svaki dan ću se na svome klečalu moliti Bogu za njenu pobjedu.“ U svojim Memoarima prota je zapisao: Rijedak katolik, rijedak Sloven, rijedak čovjek.“ Ove fragmente o Markušiću nužno je znati kao „uputu“ za čitanje njegove samostanske kronike – dokumenta jednog vremena nazvanog vremenom mraka. Pored toga, Markušić pripada u red najistaknutijih bosanskohercegovačkih javnih djelatnika XX stoljeća, posebno kada se radi o praktičnom i teorijskom odnosu vjere i politike, vjerskih zajednica i države. Svojim se kroničarskim zapisima Markušić uvrstio u niz franjevačkih kroničara Bosne Srebrene, emanirajući razumjevanje općeg smisla povijesti kao drugog i upornog rada na dnevnim poslovima u kontinuitetu kroničarova čekanja ispunjenog vjerom i nadom. Zato je u Markušićevim ratnim zabilješkama, kao i inače u njegovom dugom i plodnom životu, uvijek prisutan motiv „rada za narod, a ne stranku“. Tako će otkaz tripartitnog pakta u Beogradu 27.3.1941. popratiti komentarom: “Svi smo voljeli mir, ali ne mir vezanog za čovjeka koji je izgubio slobodu, poštenje, čast i poštovanje u svijetu, nego mir među slobodnim narodima ili onima koji se bore za slobodu; mir među junacima, kako kaže narodna pjesma.“ Snažno osjećajući kako se u „nastupajućoj svjetskoj kataklizmi mrak spušta na našu zemlju, ali ne i na naša srca“, Markušić će tokom ratne oluje brižljivo bilježiti događaje ponajprije vezane za Jajce i gradsku okolicu, ali i one na širem planu. Neće zaobići odbijanje jajačkih fratara da 21.4.1941. na Hitlerov rođendan za banket angažiraju limenu glazbu, spomenuti će boravak srpskih talaca u samostanu kao „izuzetne jajačke dane svih nacija i nacionalnosti“, neće zaboraviti zlostavljanja Srba u režiji ustaških vlasti i njihovu svirepu likvidaciju, ali isto tako i opću solidarnost jajačkih katolika – Hrvata, dodjelu tridesetoro srpske siročadi na idržavanje viđeno „ tragičnim prizorom svojstvenim kamenom dobu“, vojne operacije koje su na svim stranama odnosile ljudske živote. Sve to sažeto u jednu misao: „Svaka sila za vremena, a nevolja redom ide.“ Za 1941. godinu zapisao je: „Kao brodolom po noći, pri kojem svak svoju glavu čuva; ne znaš ima li osim tebe još tko živ, ili kome bi mogao pomoći?! A nakon proživljene katastrofe da se vidimo i upoznamo tko je tko?! Ne pada snijeg da zamete svijet, već da svaka zvijerka svoj trag pokaže.“ Godinu 1942. ispratio je riječima: „U duši sam živio slobodan, premda sam izvanjski robovao i sjetio se narodne pjesme: „ Žari pali udbinski dizdaru i tvojoj će kuli reda doći.“ Ratno vrijeme u Jajcu, pored ostalog i šest bombardiranja grada 1943, našlo je u Markušiću kroničara, koji je pored spisateljskog dara za konciznim opisom događaja imao tu prednost da se poput prote Milana Ilića, ideološki neutralnim stavom približi običnom čovjeku. Već je bilo vrijeme da se ne samo ovo Markušićevo djelo, nego cijela njegova ostavština tiska i tako učini dostupnom javnosti kao „Pjesma novog doba“ kako nosi naslov jedna od njegovih rodoljubivih pjesama. Preuzeto iz: „Fotomonografija JAJCE Središte i margina povijesti i ljepote“; Prof. dr Dubravko Lovrenović, Danka Damjanović, dr Enes Milak; Društvo za zaštitu kulturno povijesnih i prirodnih vrijednosti Jajca, Grafid d.o.o. Banja Luku; Jajce 2008. U zaključku kronike, Markušić poručuje: Ja ovako mislim, a mislio sam i u aprilu 1941.: Ne možeš biti okupiran dok te ne zarobe; ali ni ako si svezan još nisi zarobljen, dok okupatoru dušu ne predaš. Godine 1941. ja i moje kolo u Jajcu smo bili okupirani, ali ne i zarobljeni, jer se nismo tuđinu predali, od one godine pa na stotine godina, do godina narodne vječnosti! (…) Cijelo vrijeme rata, na svaki dolazak ili pred svakim dolaskom Njemaca, održavani su u samostanu sastanci nekih građana Hrvata, Srba i Muslimana, da se zdogovore u onim tjeskobama: a kuda i šta sada?! Zdogovor kuće ne obara: stoga su se braća Muslimani, Srbi i Hrvati uvijek sretno izvlačili. (…) Ono što sam ja doživljavao i gledao, kako se seljaci, a ne manje i građanstvo, međusobno pomažu, čuvaju, štite, zauzimaju, zaklanjaju; jedan drugoga upozoravaju, brane, napominju, pravdaju i hrabre – to je od hiljadugodišnje vrijednosti za nasljedovanje. Pjesnički pripadajući naraštaju katoličkih neoromantičara s početka 20. st., zapaženo je djelovao na raznim područjima kulturnoga, crkvenoga i društvenoga života. Pjesme, njih ukupno stotinjak, i razne članke započeo je objavljivati u »Poletu« Zbora franjevačkih bogoslova »Jukić«, a zatim u »Serafinskom perivoju«, koji je 1907. – 1908. uređivao, te u njegovu sljedniku »Našoj misli«, »Vrhbosni«, »Hrvatskoj straži« (časopisu), »Osvitu«, »Glasniku sv. Ante«, »Prosvjeti«, kalendaru »Napredak«, »Hrvatskoj zajednici«, »Primorskim novinama«, »Franjevačkom vjesniku«, »Glasniku katoličke crkve u Beogradu«, »Kalendaru sv. Ante«, »Bosni Srebrenoj«, »Dobrom Pastiru« i dr. Godine 1908. objavio je zbirku »Krvavi behari«, u kojoj prevladavaju domoljubne i religiozne pjesme. Markušića se, kao Škaricu, Blažinčića, F. Galovića i Petkovića, označava neoromantičarom, koji je stajao pod utjecajem programa obnove kršćanske književnosti na osnovi programa austrijskoga književnika Rikarda von Kralika, koji je na hrvatskim prostorima početkom 20. st. promicao najutjecajniji katolički kritičar dr. Ljubomir Maraković.

Autor - osoba Acker, Kathy, 1947-1997 = Aker, Keti, 1947-1997 Naslov Don Kihot : roman / Keti Aker ; prevod sa engleskog Nina Živančević Jedinstveni naslov Don Quixote. scc Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Niš : Gradina, 1986 Fizički opis 190 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Živančević, Nina Zbirka Otkrivanja ; 23 Napomene Prevod dela: Don Quixote / Kathy Acker. Keti AKER pripada najzanimljivijim i najprovokativnijim američkim piscima koji stvaraju sedamdesetih i osamdesetih. Stil Keti AKER jeste svojstven samo njoj – generaciji grube erotike osamdesetih. Njena prodornost viđenja graniči se sa bezumnom silinom i prodornošću videa, pop-kulture i koncerata suvremenih rok muzičara. U romanu „DON KIHОТ“ Keti AKER razlaže samu sebe, spajajući „pikarstvo“ svog pisanja sa iskrenošću slikanja svoje erotske i seksualne žudnje. Keti AKER je u Americi hvaljena, uzdizana i istovremeno osporavana od strane kritičara isto koliko i Čarls Bukovski. Avangardna spisateljica Keti Aker volela je da kaže da ona nije jedna osoba, nego mnoge: „Sigurna sam da postoje stotine Keti Aker”, rekla je u jednom intervjuu pred kraj karijere. Već letimično upoznavanje sa njenim životom to i potvrđuje. Bila je prvo razočaravajuća Karen Aleksander, samu sebe je opisala kao „dobru devojčicu” koja se nije usuđivala da izaziva roditelje sve dok nije došla u tinejdžerske godine. Bila je žena koja širi nelagodu na žurci u potkrovlju svojom „grubo nanetom šminkom i zapanjujućom pank frizurom”, ali je pažljivije posmatrače ipak ostavljala zatečene kao „fragilna” i „detinjasta”. Bila je seksualna radnica, radila je na zameni u kancelariji, bila je instruktorka na koledžu i jedna od najpoznatijih spisateljica na londonskoj sceni. Kasnije u životu bila je nešto poput feminističke ikone, nabildovana motociklistkinja koja je uživala da je fotografišu u toplesu, da bi se bolje šepurila sa svojim tetovažama. Akerova je ovu raznolikost, koju je povremeno nazivala „šizofreničnim” kvalitetom, načinila glavnu temu svoje transgresivne, ponekad otuđujuće književnosti. U 14 romana, raznovrsnim kratkim pričama i zbirci eseja meta su joj bili veliki i mali nitkovi: nemarni roditelji, momci zlostavljači, agresivne i ambiciozne gazde, Nikson, Regan i sam kapitalizam. Pod uticajem konceptualnih umetnika iz 1960-ih i 1970-ih, rešena da ispita revolucionarni potencijal književnog jezika, odbacila je književne konvencije (doslednu karakterizaciju, jasan zaplet) i zamenila ih ukradenim tekstovima, nestalnim protagonistima, eksplicitnim scenama seksa i crtežima mapa svojih snova. Cilj je bio da se probije kroz represivne političke strukture koje su ljude svodile na jedno ime, jedan pol, jednu društveno determinisanu sudbinu. Njena književnost nije pitala „ko sam ja”, nego, pre svega, u filozofskijem ključu, šta to znači imati svoje „ja”, jedno ili nekoliko. Danas je već opšte mesto reći da je ličnost društveni konstrukt. Ali je Akerova jedna od prvih ljudi koji su to prihvatili kao aksiom, spisateljica koja ne samo što je intuitivno prihvatila promenljivost ličnosti, nego je to uzela i za svoj kredo. Nesigurna u to ko je bila, a indignirana pretpostavkom da bi trebalo da ostane nepromenljiva, uvek je bila spremna da napusti određeni grad ili vezu i potraži sebe na nekom novom mestu, u nečemu novom. Ishod toga bio je da je prijateljima i poznanicima delovala kao kontradiktorna osoba koju je nemoguće upoznati. „Ketina kompletna persona zavisila je od beskrajnog niza odraza fiktivnih persona, poput hodnika sa ogledalima”, rekla je umetnica Marta Rozler. Naučnik Mekenzi Vork, koji je bio u vezi sa Akerovom sredinom devedesetih, ponovio je njene reči: „Postoje samo Akerove, u množini”. U novoj biografiji, Pojedi svoj um: Radikalni život i delo Keti Aker (Sajmon & Šuster), Džejson Mekbrajd piše da je Akerova „upravljala kontradikcijama i na njima se razvijala”. U ovoj oštroj, živoj knjizi, saznajemo da je Akerova bila skeptična prema autobiografijama, a ipak je iznova i iznova crpela iz sopstvenog života; osećala je da je književni kanoni oslobađaju, a ipak se osećala porobljeno u njima; očajnički su joj bili potrebni ljudi, a ipak ih je gurala od sebe. Mekbrajd, koji je podrobno istražio život svog subjekta, nema nameru da razrešava ove kontradikcije i objašnjava da Akerova „nije tražila da bude razrešena”. Pošteno. Ali biografija, u najboljem slučaju, ne nudi samo portret, nego i teoriju o svom subjektu. Ne možemo a da se ne zapitamo zašto se Akerova toliko opirala ideji o stabilnoj ličnosti i kako se taj strah odrazio na njen život i na njeno delo. Srećom, njena fikcija nudi mnoštvo tragova. Njeni romani, puni siročadi, prostitutki, mornara i pirata, govore o ljudima u bednim okolnostima koji nemaju drugog izbora nego da se menjaju. Oni beže; napuštaju stare ljubavi; transformišu se iz nečega u nešto drugo. U njenom najoptimističnijem delu, Mačkica, kralj pirata (Pussy, King of the Pirates, 1996), poslednjem romanu, takvi neprilagođeni likovi se udružuju i nalaze načina da prežive u surovom svetu. Ali u mnogim drugim njenim knjigama begunci uspevaju da pobegnu iz sobe za mučenje samo da bi otkrili da ih čeka sledeća; ona izlazi iz loše veze i završava kao seksualna robinja ili se ratosilja grube porodice samo da bi završila sa zlostavljačem. „Bežim od bola”, kaže naratorka Velikih očekivanja (The Great Expectations), romana Keti Aker iz 1982. godine. A naratorka zna i da „jedinu muku stvara bežanje”. Ako život i delo Akerove nude lekciju o tome kako se izvući iz zamki okoštalog identiteta, one služe i kao upozorenje šta može da usledi ako se u tome uspe. „Pokušala sam da pobegnem od patnje zvane detinjstvo”, piše Akerova u knjizi Moja majka: Demonologija (My Mother: Demonology), romanu iz 1993. Patnja je, po svemu sudeći, počela pre nego što je Akerova uopšte i rođena. Njena majka, Kler, lepo dete iz imućne jevrejske porodice, zatrudnela je posle kratke romanse; otac je otišao pre nego što se porodila. Kler je srela Alberta (Bada) Aleksandera, a onda se na brzu ruku i udala za njega, nežnog, iako ne baš impresivnog, čoveka, koji se saglasio da će se prema detetu odnositi kao prema svom. Akerova je rođena na Mehnetnu 18. aprila 1947. godine; dobila je ime Karen, po Badovoj sestri, ali se ono nije dopadalo Kler i nije htela svoju ćerku da zove tako, nego ju je zvala Keti. Ubrzo nakon porođaja, kod Kler je dijagnostikovana upala slepog creva, što je poslednja trauma u priči o poreklu Akerove. Akerova je za ovaj deo svoje prošlosti saznala kao tinejdžerka i opsesivno mu se vraćala u svojim književnim delima. „Pre nego što sam rođena, majka me je mrzela jer ju je otac napustio (jer je zatrudnela?), a i zato što je moja majka htela da ostane dete svoje majke više nego da meni bude majka”, piše ona u Velikim očekivanjima, koji predstavljaju elegiju za Kler, koja se ubila 1978. godine. „Slika moje majke u meni izvor je moje kreativnosti”. Kler je oblikovala detinjstvo svoje ćerke, kao i njenu književnost. Bila je inteligentna, ali slabo obrazovana, zbog čega joj se njen blesavi muž rugao, nezadovoljna svojim životom matrone Saton plejsa i majke dve devojčice. Prema sećanju Akerove, njena majka iskaljivala je frustracije na svojoj starijoj ćerki zadubljenoj u knjige, podstičući je da bude manje promišljena, manje emotivna, više nalik svima drugima. Ali u Lenoksu, privatnoj školi za devojčice sa Aper Ist Sajda, Akerova se izdvajala među bogatim školskim drugovima iz konzervativnih belačkih protestantskih porodica. Nije baš bila privlačna, sećaju se njeni vršnjaci; razbarušena, neprijatna. Takođe je rano počela da upražnjava seks i razmetala se time kao neki dečak u adolescenciji. Kada je preskočila probu za bal novajlija da bi se videla sa starijim dečkom, majka ju je ošamarila i nazvala je kurvom. „Moji roditelji su prema meni bili kao čudovišta”, sećala se Akerova u intervjuu iz 1997. godine. „Jedino kada sam mogla da imam malo slobode ili radosti bilo je kada sam bila sama u sobi” i pisala. Drugačiju vrstu slobode pronaći će u peripatetičkom spisateljskom životu, onakvom kakav će je voditi tamo-amo po obe obale, a povremeno i po svetu. Takav život počeo je u Brandajsu, u druženju sa bitnicima i mladim intelektualcima na koledžu na koji se Akerova upisala 1964. Studirala je klasike, ta oblast će uticati na njenu fikciju, prevashodno joj nudeći estetičarske teorije da ih preispituje, a koristila je to što su stege popustile i odlazila je na orgije koje su priređivali klinci iz pozorišta. Na kraju se skrasila u vezi sa studentom istorije Bobom Akerom. Par se venčao i preselio u San Dijego, gde je Bob počeo studije na Kalifornijskom univerzitetu, a Akerova je diplomirala. Nije bila oduševljena njihovim novim domom. Kasnije je pisala: „Sunčana Kalifornija je totalno dosadna; ima previše plavoguzih surferskih ložana”. Ali baš u San Dijegu se Akerova srela sa dve osobe koje imale najveći formativni uticaj na nju: pesnik Dejvid Antin i njegova žena Elinor, konceptualna umetnica. Eli je istraživala „transformativnu prirodu ličnosti” preko nekonvencionalnih metoda portretisanja. Dejvid je u međuvremenu svoje studente poezije učio kontroverznom pristupu kompoziciji: podsticao ih je da odu u biblioteku, pronađu knjige na teme koje iz zanimaju i „kradu” im sadržaj. Onda bi sklapali odlomke iz različitih dela, „kao film” ili kao „saobraćajne nesreće na putu I-5”. Za samo nekoliko nedelja, studenti su stvarali „predivno brze, promenljivo lepe stvari, kao što vozači na trkama menjaju opremu”. Ovaj metod, koji je Akerova prvo zvala „prisvajanje”, a kasnije, znatno provokativnije, „plagiranje”, definisao je kasnije njenu karijeru. Ako su joj Antini obezbedili formu za ranu fikciju, godine života u Njujorku, gde se preselila 1970. godine ostavljajući Boba za sobom, obezbedile su joj sadržinu. Otuđena od porodice, a tražeći načina da plati račune tako da joj to ne ugrozi vreme za pisanje, Akerova i njen tadašnji momak našli su posao u industriji seksa. Počeli su da glume u porno filmovima, a potom su se okrenuli živim nastupima u seks-šouovima na Tajms skveru. Bili su dobro plaćeni, 20 dolara po nastupu, ali je Akerova bila ambivalentna u vezi s takvim iskustvom. Kako je rekla, šou joj je otkrio „politiku ulice”, to jest brz i naopak način da razume „odnose moći u društvu”. U Detinjastom životu Crne Tarantule (The Childlike Life of the Black Tarantula), delu sa kojim se probila, a objavila ga je sama u nastavcima 1973. godine, Akerova je ponudila poduži opis šoua: Iznenada, kad sam krenula da se poljubim u bradavicu, stanem; vidim kako me stotine muškaraca gleda. Spopadaju me deluzije: muškarci me prate, muškarci hoće da me povrede, muškarci žele da imaju seksualne aktivnosti sa mnom bez mog pristanka i želje… Psihijatar mi kaže da čujem deluzije; sečem svoju kosu; Jovanka Orleanka sam. Predvodim vojnike u povlačenju i pobijem svakoga. Postajem vrela: cepam odeću sa sebe, počinjem da masturbiram, muškarci me čine ooo takoo vrelom. Psihijatar me jebe, oboje svršavamo pet miliona puta. OOOO O da da to je to ne ne? o molim te o da o hajde brže… brže daj mi ga sad SAD oooo (nisko) ooooo (više) oooo oooo oah auahhh oahh eha (ponovo nisko). Sve moje bolesti ko rukom odnete. Uprkos žestokom stilu, odlomak nudi pažljivu analizu seksualnog egzibicionizma. Naratorka je na sceni, izložena, ugrožena („muškarci hoće da me povrede”), ali je istovremeno, paradoksalno, i osnažena. Seks je predstavljen kao lekovit, ali ipak komika poslednjih nekoliko redova (orkestracija groktanja i uzdaha koji autorka kontroliše poput dirigenta) otežava nam da taj opis prihvatimo kao ozbiljan. On zvuči kao da Akerova i dalje nastupa pred publikom, pružajući joj šou kakav želi. Ovakva proza, povremeno proganjajuće direktna i poremećena, karakteriše dobar deo Tarantule. Akerova je, prema njenim beleškama, verovala da će joj knjiga omogućiti da „eliminiše identitet”. Pa ipak, tekst sadrži mnoge priče iz života same Akerove, a neke su čak prepisane iz njenog dnevnika. One su stavljene u zagrade, kao sekundarne; glavna priča sastavljena je od napisa u prvom licu, izvučenih pravo iz dela V. B. Jejtsa, Markiza de Sada i Violet Leduk, između ostalih. Ponekad se dva pripovedačka modela u knjizi tematski nadovezuju. Na primer, na jednom mestu se scena sa novinarom iz devetnaestog veka, u kojoj žena opisuje svoj košmar, glatko preliva u deo dat u zagradama koji počinje sa „Svake noći imam košmare”. Drugde Akerova ističe diskontinuitet: halucinacija žene ubice se prekida, usred rečenice, refleksijom o ponižavajućoj vezi, datom u zagradama. Ova knjiga je briljantan primer za to kako tehnika prisvajanja može da identitet autora/ke istovremeno i podrije i učvrsti. Akerova nikada nije verovala u „pronađi svoj glas” školu pisanja, ali je sa Tarantulom pronašla glas koji je mogla da iskoristi da bi opisala snažne emotivne doživljaje bez toga da zapadne u nešto što je sa podsmehom nazivala „autoekspresivnošću”. Za razliku od mnogih autora i autorki autobiografske fikcije, Akerovu nije zanimalo da širi priče o sebi da bi drugi mogli da im se čude ili da se u njima pronalaze. Niti je prvo lice videla kao katarzično. Njen cilj uvek je bio da poništi sopstveni identitet, da dozvoli sebi da drugi prodiru u nju. „Zanimaju me moje veze sa drugim ljudima, mogućnost da izađem sama iz sebe”, napisala je jednom prijatelju ubrzo nakon što je poslala poštom poslednje poglavlje Tarantule. Da bi podvukla tu poentu, svoja dela je objavljivala sama, pod pseudonimom Crna Tarantula. Akerova je ubrzo, na svoje zadovoljstvo, saznala da je postala „neka vrsta zvezde” na Menhetnu, gde su umetnici sa uzbuđenjem govorili o spisateljici nepoznatog imena. „Moj stil me primorava da živim u San Francisku ili u Njujorku”, napisala je Akerova u Tarantuli. Nakon kratkog perioda u San Francisku ranih sedamdesetih, vratila se u Njujork sa Piterom Gordonom, muzičarem koji će joj kasnije biti drugi muž. Bili su više cimeri nego ljubavnici (retko su imali seks, a oboje su imali druge partnere), ali se Akerova oslanjala na to da Gordon finansira njihov način života. „Običan posao bi mi došao kao lobotomija”, rekla je. Teško je zamisliti bolje mesto za mladu Akerovu od donjeg Menhetna sredinom sedamdesetih. Kirija je bila niska; galerije i izvođački prostori pristupačni; tržište širom otvoreno. Akerova je napredovala. Ispunjena nekolikim ljubavnim aferama počela je da piše Život odraslog Tuluz Lotreka, knjigu izraslu iz istraživanja seksa i sopstvene ličnosti, što je već počela u Tarantuli i njenom nastavku Sanjala sam da sam nimfomanka! Maštanje. (Prva rečenica: „Apsolutno volim da se jebem”.) Podržavala ju je zajednica umetnica među kojima su bili Lesli Dik, Bernadet Majer, Ajlin Majls i Lin Tilman. Mnoge od ovih spisateljica, koje su se poigravale žanrovima i formama, čitale su svoje radove u okviru projekta čitanja poezije u crkvi Svetog Marka ili u prostoru zvanom Kičen (eng. kuhinja, prim. prev). Akerova, već iskusna performerka, na sceni se osećala sasvim opušteno. Tilmanova se seća kako je sebi davala „mnogo slobode” tokom čitanja, nagovarala je publiku da ustane sa sedišta i priđe joj ili se izvijala preko stola, verovatno da bi videla određene ljude koje je prikazivala u svojim delima. Prekoračivala je vremenska ograničenja i insistirala na tome da nastupa poslednja. „Pomišljala sam: kako može tako nešto da radi”, seća se Majlsova. Ali „ljudi su bili zaneti”. Ako je Akerova delovala ambiciozno, samouvereno, ponekad čak i manipulativno, bila je takođe i ranjiva i nesigurna, posebno u romantičnim vezama. (Izjašnjavala se kao kvir.) Čeznula je za tim da izlazi sa poznatim umetnicima (u Tarantuli je napisala da je jedna od prednosti kada si slavan to što su „umetnici u koje sam se zaljubljivala hteli da me pojebu”) i to joj je povremeno i polazilo za rukom. Ali te veze, obično kratkog daha, često su uticale na to da se potom oseća gore nego pre njih. „Tako sam nepodnošljivo željna da ne mogu ni da mislim na umetnost”, napisala je u Tuluz Lotreku. „Ne bi trebalo da toliko želim da budem sa drugom osobom”. Njen očaj otkrio je i drugu stranu njenog anti-identitetskog projekta: ako je postojala „samo kada neko traži da me dodirne”, kao što je napisala u Tarantuli, onda se bez posvećenog ljubavnika osećala kao da nestaje. Upravo je taj sklop teskoba, o tome da je neželjena, ili napuštena, predstavila tako uverljivo u Krvi i utrobama u srednjoj školi (Blood and Guts in High School), romanu koji je napisala krajem sedamdesetih. Sa didaskalijama, pornografskim crtežima i arapskim pisanim slovima, ta knjiga je do danas ostala njeno najpriznatije delo. Počinje dijalogom devojčice Džejni i njenog oca, zapravo njenog „dečka, brata, sestre, novca, zabave i oca”, za kojeg Džejni veruje da je rešen da je ostavi zarad starije žene. Džejni pokušava da ostane pribrana i „racionalna”, ali što više nastoji da potisne svoju intuiciju, to više njeni strahovi počinju da „izbijaju i poplavljuju”. Ona uskoro provocira oca (koji je, da ne bude zabune, ujedno i njen ljubavnik) da joj saopšti sve šta joj zamera. Džejni sluša njegovu dugu listu primedbi, zamišljajući sebe „kao konja u Zločinu i kazni, delimično odrane kože, tako da se vidi crveno meso. Muškarci dugim štapovima tuku konja”. Džejnina vizija pretučenog konja samo je jedna od mnogih prizvanih slika bola, koji postaje glavna tema knjige. Pošto otac ostavi Džejni („JA VIŠE NISAM JA”, razmišlja za sebe), ona se priseća mučnog doživljaja iz klinike za abortuse. „Narandžasti zidovi bili su dovoljno debeli da priguše vrisku što izbija iz operacione sale”, piše Akerova, koja je imala nekoliko abortusa. Zahvat je predstavljen kao stravičan, a opet nekako nežan i utešan: Obavljanje abortusa je očigledno baš kao jebanje. Ako zažmurimo i raširimo noge, pobrinuće se za nas. Poskidali su nam odeću. Dali nam bele čaršave da pokrijemo golotinju. Odveli nas nazad u bledo zelenu prostoriju. Volim kada se muškarci pobrinu za mene. Ali uskoro to prerasta u nasilje: lokalna anestezija ne uspeva da deluje „tamo gde boli”; „slabašna plavuša” prolazi kroz zahvat u agoniji, a oči su joj „otvorene široko ko kod ribe”. U ostatku romana, Džejni biva pretučena, naterana da se prostituiše, bačena iza rešetaka, a onda dobije rak. Knjiga se završava golubicama koje guguču kraj njenog groba. „Uskoro će mnoge druge Džejni biti rođene i te Džejni će pokriti zemlja”, piše Akerova. Lepa je to slika umnožavanja, ali je zasenjena užasom. Ako je život originalne Džejni bio toliko bolan, šta li će tek njene naslednice morati da preguraju? Danas, više od 40 godina od kako je napisana, Krv i utroba u srednjoj školi nesumnjivo je najpoznatije delo Keti Aker, delimično možda i zbog onoga zbog čega je bilo zabranjeno u Zapadnoj Nemačkoj kao „štetno po maloletne”. Ali je tek roman koji je potom napisala, Velika očekivanja skrenuo pažnju kritike i šire publike na Akerovu. (U Grouv presu su 1982. godine pristali da objave Velika očekivanja i ostale knjige Keti Aker uz ukupnu naknadu od 5.000 dolara.) Napisan posle smrti oba roditelja (Bad je umro od srčanog udara godinu pre nego što je Kler oduzela sebi život), roman je natopljen bolom i liričan je, sa meditacijama o detinjstvu, nasilju, napuštanju i gubitku. Kliford, zasnovan na jednom od autorkinih nasilnih ljubavnika, zauzima svoje mesto među negativcima u panteonu Keti Aker, a njegovi unutrašnji monolozi svedoče o njenom dubokom razumevanju samozavaravanja. Ona je mogla, kad je to htela, da predstavi heteroseksualnog muškarca bolje od bilo kog pisca svog doba. Velika očekivanja označila su evoluciju u namerama Keti Aker, ako ne i u njenom pristupu. Ona ponovo pozajmljuje od drugih pisaca (Dikensa, Melvila, Pjera Gijote) da bi ispričala duboko ličnu priču. Ali, dok njene rane knjige slave rasipanje identiteta, Velika očekivanja predstavljaju iskorenjivanje lične prošlosti, a i čvrstog „ja”, kao gubitak: Shvatam da je ceo moj život u završecima. Ne završecima, to su samo događaji; nego u rupama. Na primer, kada mi je umrla majka, to „ja” koje sam uvek poznavala je propalo. Celokupna moja prošlost je iščilela. Atmosfera je ovde setna, daleko od trijumfa iz Tarantule. Sve vreme se provlači osećaj da naratorkina usamljenost i bol izviru iz toga što je bila neželjeno dete koje nikada nije saznalo odakle potiče, pa tako nije znala ni ko je. „Nemam predstavu kako da počnem da opraštam nekome ko mi je mnogo manje od majke”, lamentira naratorka na jednom mestu. „Nemam predstavu kako da počnem”. Akerova nikada nije bila sklona frojdovskoj psihologiji, ali u Velikim očekivanjima nudi nam pronicljivu studiju o tome kako nas uskraćenost u detinjstvu uslovljava da se nosimo sa budućim bolom, pa čak i da ga očekujemo. Ipak, Akerova je imala smisla za to da gubitak pretvori u oslobađanje. Bez roditelja, stoga oslobođena porodice iz koje potiče, rastavljena od Gordona, a uz iznenadni priliv nasledstva od bake sa majčine strane, mogla je da gradi sopstveni imidž, i da živi, jedan ili više života, po svome. Počela je da diže tegove i da telo oblikuje do detalja onako kako je htela. (Volela je da se pojavljuje u teretani nakon sadomazohističkih sesija sa svojim ljubavnikom, tako da druge žene mogu da zure u njena izbrazdana leđa.) Zainteresovala se za odeću modnih dizajnera i punila je garderober komadima Betsi Džonson i Žan-Pola Gotjea. Preselila se 1983. godine u London, gde je bila predmet divljenja mladih pankera, ali i starijih ljubitelja književnosti. Akerovoj je ta pažnja uglavnom prijala; jednom sagovorniku je rekla da voli da je fotografišu, pošto je to podseća „na istu vrstu igre sa identitetom koju ona primenjuje u onome što piše… Uvek me zanima da vidim kako se imidž pretapa u drugačiji imidž”. Ali samo nekoliko godina kasnije delovalo je da je brine to što ta persona ometa njene čitaoce i što više ne može da je kontroliše. „Da kažem da vole ono što radim, ne, ne bih rekla”, ispričala je u intervjuu, misleći na svoju britansku publiku. „Oni od onoga što radim prave fetiš”. Pa ipak, rado je dočekivala fotografe, novinare i dokumenariste koji su nastojali da uhvate tu čvrstu, seksi spisateljicu sa „energijom rok zvezde”. Kada je bila pozvana na turneju u tri grada u Australiji, u leto 1995. godine, bila je predstavljana kao „Keti Aker, američka superstar pank feministička spisateljica”. Bio joj je to imidž koji nije do kraja priznavala, ali ga je ipak prihvatila. Akerovoj je 1995. godine, dok je predavala u San Francisku, otkriven rak dojke. Bolest joj se proširila na limfne čvorove, pa joj je lekar preporučio hemoterapiju, što bi joj povećalo izglede za 10 odsto. Akerova, koju su doktori loše lečili u prošlosti, bila je skeptična: zašto bi patila zarad tako malo efekta? Kako je napisala u eseju za Gardijan, odlučila je „da se udalji od konvencionalne medicine” i time se „udalji od normalnog društva”. Umrla je sledeće godine u alternativnom centru za tretmane protiv kancera u Meksiku. Imala je 50 godina. Iako je Pojedi svoj um predstavljen kao prva „kompletno autorizovana biografija”, ona donosi umnogome istu priču, koristeći se mnogim istim izvorima, kao i knjiga Posle Keti Aker Krisa Krausa iz 2017. godine. Glavna razlika je u tonu. Tamo gde Kraus, koji se kretao u istim kreativnim krugovima kao i Akerova, a i oženio se jednom od njenih bivših ljubavnica, piše sa ambivalentnošću nekog ko joj je blizak, Mekbrajd piše sa divljenjem fana. (Akerova ga je inspirisala da uradi svoju prvu tetovažu.) Obojica primećuju da je Akerova iritirala mnoge ljude na gradskoj sceni; da je ohrabrivala koleg(inic)e po peru, a onda se iznenada okretala protiv njih; da je imala lošu naviku da zavodi partnere drugih. (Njeni potezi inspirisali su jednu njenu poznanicu da napiše Bluz nesigurne devojke ili Ne kradi mi dečka.) Dok je Mekbrajd sklon tome da Akerovoj oprašta na indiskrecijama, Kraus ume da bude i kritički nastrojen. On navodi da je Akerova bila odrešita, da nije bila ranjiva devojka nego ambiciozna žena, spremna da uradi sve što je potrebno da bi postala slavna. „Akerova je, u neku ruku, tačno znala šta radi”, piše Kraus. „Ako bismo se pretvarali da je drugačije, to bi značilo nipodaštavanje lude hrabrosti i širine zamaha njenog dela”. Ali Akerova je bila odrešita upravo zato što je bila toliko ranjiva. Malo je pisaca koji su toliko ogoljavali sopstvenu patnju onako kako je ona to radila; još je manje onih koji su to radili tako da im delo provocira ili zapanjuje umesto što samo izaziva saosećanje. „Želim ljubav”, objavljuje devojka u njenom romanu Don Kihot, što je bio san (Don Quixote, Which Was a Dream): Nećeš dobiti ljubav. OK. Nego ćeš ponovo biti povređena. Znam. Glavna stvar je da se uvek kikoćeš. Cele prošle nedelje kada sam bila zaista povređena osećala sam se kao da sam se razbolela. Biti povređena znači razboleti se. Ovaj pasus odiše očajem i samokritičnošću, ali je i blago satiričan i radoznao, kao da nečije autodestruktivne sklonosti mogu da budu generativne. Nakon što je objavila Don Kihota, Akerova je objavila da je završila sa kopiranjem starih priča. Htela je da stvori nešto novo, nešto što je zvala „mit kakav bi ljudi mogli da ižive”. Njena proza je postala harmoničnija; likovi u njenim poslednjim romanima su tragači, a ne begunci. Kao da se i sama Akerova promenila. Poveravajući se timu „vidara”, uključujući tu i nutricionistu, duhovnog savetnika i terapeuta koji je ljude vodio kroz regresije prošlih života, napisala je da se ona ne suprotstavlja toliko kanceru koliko se „suprotstavlja sebi”. Ako je taj proces bolan, neka tako i bude. „Postepeno će”, pisala je, „i strahu doći kraj”. Piše: Megi Doerti Keti Aker (Kathy Acker; 1947, Njujork, SAD – 1997, Tihuana, Meksiko), američka spisateljica eksperimentalnih romana, pank poezije, drama i eseja. Pohađala je osnovne klasične studije na Univerzitetu Brandeis i klasične postdiplomske studije na Gradskom univerzitetu u Njujorku. Njena najznačajnija dela su: I Dreamt I Was a Nymphomaniac: Imagining (1974), Great Expectations (1983), Don Quixote: Which Was a Dream (1986, Don Kihot: roman, prevela Nina Živančević, Niš: Gradina, 1986), Empire of the Senseless (1988), Hannibal Lecter, My Father (1991), My Mother: Demonology (1994) i Pussy, King of the Pirates (1996), Bodies of Work: Essays (1997). Dobitnica je Puškartove nagrade (Pushcart Prize) za 1979. godinu. MG69 (N)

Najuži izbor za BUKEROVU NAGRADU - priča o opsednutosti uzdignuta do upečatljivog i duhovitog književnog dela ... Broj ocena: 89 Artikal je RASPRODAT ! Pogledaj Aktuelnu Ponudu: Ljubavni romani Šifra Proizvoda: 6358 Poslednja cena bila je: 640 din Obavesti me kad stigne Karakteristike proizvoda: Zabeleške O Skandalu, Zoi Heler Zabeleške O Skandalu Pisac : Zoi Heler Format: 13 x 20 cm Izdavač : Laguna Broj strana : 232 Opis proizvoda: Zabeleške O Skandalu, Zoi Heler *** O knjizi *** Od dana kad se očaravajuća Šeba Hart pridružuje osoblju škole Sent Džordž, nastavnica istorije Barbara Kovet uverena je da je pronašla srodnu dušu. Barbarina odanost novoj prijateljici je strasna i nepokolebljiva, a kada Šebu hvataju u nezakonitoj ljubavnoj vezi s jednim od njenih učenika, Barbara smesta imenuje sebe za Šebinu glavnu zaštitnicu. Ali u ovoj mračnoj priči nije sve onako kako izgleda na prvi pogled i, baš kao što Šeba ubrzo otkriva, prijatelj ponekad može biti jednako nepouzdan kao i ljubavnik. *** Kritike *** Knjiga zadivljujuća, briljantna, nemoguće je ispustiti je iz ruku. Independent on Sunday Pročitao sam je dvaput. Poseduje epske odlike grčke tragedije, a čini ono što je zadatak svakog dobrog romana: podseća nas na to kakve budale umemo da budemo dok se probijamo kroz vlastiti život. Bila bi žalosna da nije smešna; smešna da nije žalosna. Guardian Ovu knjigu čitaćete kao da preturate po ormariću u tuđem kupatilu: tu su i griža savesti zbog novih saznanja, i slastan snobizam. Independent Zlokobna i iznenađujuća, neobično jeziva, puna zapažanja koja pogađaju pravo u centar. Klasik emotivnog zatočeništva. Daily Express Kao saosećajan portret izolacije u srcu ljudske svesti, knjiga Zabeleške o skandalu uspostavlja finu ravnotežu između crne komedije i tragedije, završavajući se uverljivo zlokobnom notom. Observer Helerova tabloidsku priču o opsednutosti uzdiže do upečatljivog, duhovitog književnog dela. Vrsnim potezima izmamljuje detalje o skandalu, dok sve zlokobnijim svetlom obasjava Barbaru koja se, po jezivosti što ledi krv u žilama, može meriti s Tomom Riplijem Patriše Hajsmit. Entertainment Weekly Blistavo, podmuklo, upečatljivo. Zejdi Smit Izvanredno. Helerova vešto kontroliše podvodne struje suptilne zlobe. Evening Standard *** O piscu *** Zoi Heler je kolumnista londonskog Dejli Telegrafa. Živi i radi u Njujorku. Godine 2001. je proglašena za kolumnistu godine. Njen prvi roman – Everything you know je objavljen 1999. godine. Po njenom romanu Zabeleške o skandalu snimljen je i film Notes on a Scandal u kojem su glavne uloge tumačile Džudi Denč i Kejt Blanšet. *** Odlomak *** Uvod 1. mart 1998. Pre neku noć Šeba mi je za večerom pričala kako su se ona i mali Konoli prvi put poljubili. S pričom sam uglavnom već bila upoznata, razume se, s obzirom na to da je malo koji detalj o čitavoj raboti s Konolijem Šeba propustila da mi ispripoveda u više navrata. Ali ovaj put isplivalo je nešto novo. Desi se te je upitah da li ju je išta u prvom zagrljaju iznenadilo. Nasmejala se. Da, miris je bio iznenađujući, rekla mi je. Nije zamišljala na šta on miriše, a da jeste, verovatno bi pomislila na nešto klinačko: žvake, koka-kolu, stopala. A kada je kucnuo taj čas, udahnula sam miris sapuna i sveže osušenog veša. Mirisao je na pomnu negu. Znaš onu vlažnu aromu koja te zapahne kad otvoriš veš-mašinu? E pa, na to. Tako čist, Barbara. Nikad ni traga onom zadahu sira i luka kakav imaju druga deca… Otkad smo došle u Edijevu kuću, Šeba je sa mnom tako razgovarala svake bogovetne večeri. Ona sedi za kuhinjskim stolom zagledana u mrko zelenilo Edijeve bašte. Ja sedim preko puta nje i gledam kako njeni nervozni prsti, kao da klize po ledu, iscrtavaju petlje na mušemi. Često mi kazuje prilično žestoke pričice onim njenim glasom te-ve voditeljke. A opet, jedna od mnogih stvari kojoj sam se uvek divila kod Šebe jeste njeno umeće da o niskim strastima govori tako da zvuče sasvim pristojno. Mi nemamo tajni, Šeba i ja. Znaš li na šta sam pomislila prvi put kad sam ga videla kako se svlači, Barbara? Na sveže baštensko povrće umotano u čistu maramicu. Na pečurke maločas izvađene iz zemlje. Ne, stvarno. Mogla sam da ga pojedem. Prao je kosu svake večeri. Zamisli! Bila je lepršava od čistoće. Pubertetlijska taština, pretpostavljam. Ili ne – možda bojažljivost koja odlikuje taj uzrast. Telo mu je još bilo nova igračka: nije naučio da se prema njemu odnosi s ravnodušnim nemarom, kao odrasli. Stupila je natrag na poznato mi tle. Rapsodiju o kosi mora da sam proteklih meseci čula najmanje petnaest puta. (Što se mene tiče, nikad nisam marila za Konolijevu kosu. Uvek mi je delovala pomalo zlokobno – nalik snegu od usukane staklene vune koji se nekad prodavao kao ukras za božićnu jelku.) A ipak nastavih da postavljam potpitanja. „A da li si bila uznemirena dok ste se ljubili, Šeba?“ O, ne. U stvari, da… Ne baš. (Smeh.) Može li se istovremeno biti smiren i uznemiren? Sećam se da sam osetila poprilično olakšanje, jer nije koristio jezik. Ipak najpre moraš da upoznaš nekoga, zar ne? Inače te poklopi. Sve to balavljenje. I onaj nelagodan osećaj kad ono drugo nastoji da ispolji kreativnost na ograničenom prostoru… U svakom slučaju, biće da sam se previše opustila jer je bicikl pao – uz užasnu buku – i onda sam, naravno, utekla odatle… U ovakvim prilikama ne govorim mnogo. Bitno je navesti Šebu da govori. No čak i kad je sve kako treba, u našem odnosu najčešće sam ja ta koja sluša. To ne znači da je Šeba pametnija od mene. Svaki objektivan posmatrač, verujem, ocenio bi me kao obrazovaniju. (Šeba zna ponešto o umetnosti – to joj priznajem; ali uprkos svim preimućstvima svoje klase, ostala je žalosno nenačitana.) Ne, Šeba govori jer je po prirodi pričljivija i otvorenija od mene. Ja sam obazrive naravi, a ona… pa, ona nije. Za većinu ljudi, iskrenost predstavlja takvo odstupanje od onog što čini njihov svakodnevni modus operandi – takvo zastranjenje s puta njihove svagdašnje pritvornosti – da se osećaju dužnim da vas upozore kad naiđe tren istinoljublja. „Da budem sasvim iskren“, reći će, ili: „Pravo da ti kažem“, ili: „Mogu li da govorim otvoreno?“ Često žele da izmame zavet o diskreciji pre nego što nastave. „Ovo ostaje među nama, razume se… Nikom ni reči, obećaj mi…“ Šeba to ne radi. Ona se neprestano i bez oklevanja razbacuje intimnim, nimalo laskavim detaljima o sebi samoj. „Kao dete bila sam zastrašujuće opsesivna mala masturbatorka“, rekla mi je jednom, tek što smo se upoznale. „Majka je praktično morala da mi zalepi gaćice selotejpom za telo, kako se ne bih rajcala na javnim mestima.“ „O?“, rekla sam, upinjući se da zvučim kao da sam navikla na ćaskanje o sličnim temama preko kafe i napolitanki. Smatram to odlikom njene klase – tu nehajnu iskrenost. Da sam u životu češće dolazila u dodir s noblesom, verovatno bih bila upoznata s njihovim stilom i ne bih mu pridavala pažnju. Ali Šeba je jedina prava pripadnica više klase koju sam upoznala. Njena rasipnička otvorenost za mene je, na svoj način, egzotična koliko i tanjir u usni pripadnika nekog amazonskog plemena. Trenutno bi trebalo da je zadremala. (Noću loše spava.) Ali mi škripa dasaka odozgo govori da se muva po sobi svoje bratanice. Popodne često odlazi tamo. Očigledno je u detinjstvu to bila njena soba. Tu provodi sate zabavljajući se devojčicinim drangulijama – preraspoređujući teglice sa sjajem i lepkom u kompletima za likovno i praveći inventar plastičnih cipelica za lutke. Ponekad tamo i zaspi, pa moram da je budim za večeru. Uvek izgleda prilično tužno i čudno, ispružena na ružičasto-belom krevetu, dok joj se velika, ogrubela stopala klate preko ivice. Kao žena-gorostas zabasala u pogrešnu kuću. Ova kuća danas pripada njenom bratu, Ediju. Posle smrti Šebinog oca, Šebina majka je zaključila da je kuća prevelika samo za jedno i Edi ju je otkupio od nje. Šebu to peče, čini mi se. Nije pravo da Edi, prosto zato što je bogat, može da kupi našu zajedničku prošlost samo za sebe, kaže ona. Trenutno je Edi u Nju Delhiju s porodicom. Američka banka za koju radi poslala ga je tamo na šest meseci. Šeba ga je zvala u Indiju kad su počele njene muke i on joj je dopustio da boravi u kući dok ne pronađe stalno rešenje. Od tada smo ovde. Niko ne zna šta ćemo kad se Edi u junu vrati. Ja sam otkazala zakup svog stančića pre nekoliko nedelja, a nema opasnosti da će nam Šebin muž Ričard pružiti utočište, čak ni privremeno. Verovatno nemamo dovoljno para da iznajmimo stan, a da budem iskrena, i ne verujem da bi nas sada primio ijedan stanodavac u Londonu. Ipak, nastojim da ne brinem. Dosta je svakom danu zla svoga, znala je da kaže moja majka. Ovo nije priča o meni. Ali kako je zadatak da je ispričam dopao mojih ruku i kako i sama igram sporednu ulogu u događajima koje ću opisati, red je da kažem nešto o sebi i svom odnosu s glavnom protagonistkinjom. Zovem se Barbara Kovet. (S vremena na vreme neki od kolega nazvaće me „Barb“ ili, još nepoželjnije, „Babs“, ali takve obeshrabrujem.) Pre nego što sam se u januaru penzionisala, živela sam u Arčveju, u severnom Londonu, gde sam dvadeset jednu godinu predavala istoriju u obližnjoj školi Sent Džordž. I upravo sam tamo, pre malo manje od osamnaest meseci, upoznala Betšebu Hart. Sada je njeno ime verovatno poznato većini od vas. Ona je četrdesetdvogodišnja nastavnica grnčarstva nedavno optužena za nedoličan nasrtaj na maloletnika, pošto je otkriveno da je bila u seksualnoj vezi s jednim učenikom – dečakom kome je bilo petnaest godina kada je veza započela. Otkad je izašao na svetlo dana, Šebin slučaj privlači gotovo nepresušnu pažnju medija. Nastojim da sve pratim iako je to, da budem iskrena, prilično žaloban zadatak. Pamtim vremena kad sam polagala izvesnu veru u integritet informativnih kuća ove zemlje, ali sada, pošto sam izbliza videla kako izveštači obavljaju svoj posao, shvatam da je ta vera, nažalost, položena u pogrešne ruke. U poslednje dve nedelje uočila sam najmanje dvadeset materijalnih grešaka vezanih za Šebin slučaj, i to samo u novinama. Baš je u ponedeljak neki pametnjaković iz Dejli mirora opisao Šebu kao „prsatu srcolomku“. (Svako ko je okrzne pogledom videće da je ravna kao daska.) A juče je San objavio „ekspoze“ o Šebinom mužu, gde se tvrdi da je Ričard, profesor teorije komunikacija na Londonskom univerzitetu, „moderan profa koji održava seksi seminare o tome kako čitati pornografske časopise“. Posle svega, ipak, ne zapanjuju me toliko nebriga i nehajna lažljivost u izveštavanju, koliko licemerje. Milostivi Bože, nepokolebljivog li licemerja! Bilo mi je jasno, kad se o svemu saznalo, da će se dići prašina. Nisam pretpostavljala da će Šebu obasuti samilošću. Ali ni u snu nisam očekivala pomamnu žestinu reakcije. Zagolicanu jarost. Ti novinari o Šebi pišu kao da su sedmogodišnja deca koja se prvi put suočavaju sa seksualnošću svojih roditelja. Nedostojno je jedna od njihovih velikih reči. Nezdravo je druga. Šebina osećanja prema dečaku su nezdrava. I njen brak je nezdrav. Dečak je imao nezdravu želju da pridobije njenu pažnju. Što se ovih ljudi tiče, svaka vrsta seksualne privlačnosti koja se ne može pomenuti na razglednici s mora pada na zdravstvenom testu. Svaki seksualni aranžman van uskogrudih konvencija ustanovljenih u porodičnim časopisima žigoše se vidnom, zlokobnom oznakom izopačeno. Novinari su školovani ljudi, zar ne? Neki od njih završili su fakultet. Kako li im je um postao tako uskogrud? Zar oni nikad nisu poželeli nekog čije se godište razilazi s lokalnim zakonom i običajima? Nikad iskusili nagon koji ispada iz magičnog kruga seksualne ortodoksije? Verujem da su Ričarda i Šebu dokusurile upravo novine. Pošto je puštena uz kauciju, nakratko su se borili da isplivaju. Ali niko – nijedan par – to ne bi mogao da podnese. Kad samo pomislim na sve one novinare utaborene pred njihovom kućom, na grozomorne naslove svakoga dana – „Nastavnica seksualnog vaspitanja prolazi na oralnom testu s najvišom ocenom“, „Nastavnica s posebnim zanimanjem za đačko telo“ i tako dalje – čudo je da su i toliko izdržali. Malo pre no što se Šeba prvi put pojavila pred sudijom za prekršaje, Ričard joj je saopštio da njeno prisustvo u kući unosi jad u život njihove dece. Verujem da je to smatrao uljudnijim obrazloženjem činjenice da je izbacuje nego da se pozvao na vlastito osećanje zgroženosti. I tu na scenu stupam ja. Smestila sam Šebu u svoj stan na oko nedelju dana, a kada je Edi prihvatio njenu molbu da boravi u njegovoj kući, pošla sam sa njom. A kako da ne pođem? Šeba je bila tako žalosno sama. Trebalo bi zaista da budeš bez srca pa da je napustiš. Čeka je još najmanje jedno preliminarno ročište – možda čak i dva – pre nego što predmet stigne pred Okružni sud, a da budem iskrena, ne mislim da bi to Šeba podnela sama. Njen branilac kaže da bi mogla da izbegne Okružni sud ako bi priznala krivicu. Ali ona neće ni da čuje. Priznanje krivice – čak i one koja jasno isključuje „prisilu, nasilje ili ucenu“ – smatra nezamislivim. „Nije bilo nasrtaja i nisam učinila ništa nedolično“, voli da kaže. Postavši, u poslednjih nekoliko nedelja, Šebinom zaštitnicom, neminovno sam nešto od medijske pažnje privukla i na sebe. Novinare kao da zbunjuje i onespokojava činjenica da je ugledna starija gospođa s gotovo četrdeset godina radnog iskustva u obrazovanju prihvatila da druguje sa Šebom. Svi izveštači koji prate ovaj slučaj – svi do poslednjeg – poklonili su posebnu pažnju više ili manje posprdnom opisivanju moje tašne: savršeno običnom predmetu s drvenim drškama, na kome su izvezena dva mačeta. Očito bi im svima mnogo više odgovaralo da s drugim zubatim babuskerama razglabam o unucima ili igram tombolu. Umesto što stojim pred kućom bogatog bankara na Primroz hilu i branim lik navodne obljubnice dece. Jedino moguće objašnjenje koje novinari pronalaze za moje dobrovoljno povezivanje sa Šebinim razvratništvom jeste da sam, na neki još uvek maglovit način, i sama razvratna. U nedeljama što su usledile posle Šebinog hapšenja, od mene je u nekoliko navrata traženo da se u njeno ime obratim novinarima, zbog čega sam danas čitaocima Sana poznata kao „mentorka sočne nastavnice“. (Oni koji me poznaju mogu da posvedoče da sam krajnje neprimeren kandidat za takav nadimak). Istupajući kao Šebin portparol gajila sam naivnu nadu da ću odbiti licemerno bogougodne napade na moju prijateljicu, te da ću baciti malo svetla na istinsku prirodu njene složene ličnosti. Ali avaj, nisam postigla ništa od toga. Mojim izlaganjima ili je bio iskrivljen smisao, ili su prošla neopaženo u poplavi laži što su ih širili ljudi koji Šebu nikada nisu ni sreli, a i da jesu, teško da bi je razumeli. To je glavni razlog zbog kog odlučih da rizikujem dalju pogibelj i napišem vlastiti osvrt na Šebin pad. Dovoljno sam smela da verujem kako sam upravo ja najpozvanija da sačinim ovu malu pripovest. Usudiću se čak da ustvrdim kako sam jedina koja to može. Šeba i ja provele smo u poslednjih osamnaest meseci bezbrojne sate zajedno, razmenjujući svakojake tajne. Izvesno ne postoji nijedan Šebin rođak niti prijatelj tako podrobno upućen u svakodnevni razvoj njene veze s Konolijem. U velikom broju slučajeva događajima koje ću ovde opisati prisustvovala sam lično. Tamo gde nisam, osloniću se na detaljne prikaze koje je izrekla sama Šeba. Nisam toliko umišljena da tvrdim kako je moja verzija događaja besprekorna. Ali verujem da će moj iskaz u znatnoj meri pomoći javnosti da razume ko je, u stvari, Šeba Hart. Trebalo bi smesta napomenuti da Šebino svedočanstvo, s moralne tačke gledišta, nije uvek potpuno valjano. I dan-danji je sklona da romantizuje odnos i umanjuje neodgovornost – pogrešnost – svojih postupaka. Koliko se na njoj može videti, kaje se jedino zato što je otkrivena. Ali premda još uvek smetena i brižna, Šeba ostaje bespogovorno iskrena. Njeno tumačenje određenih događaja mogu i dovesti u pitanje, ali u činjenični deo njenog iskaza nijednom nisam imala razloga da posumnjam. Zaista sam uverena da je, po njenom znanju, sve što mi je rekla u vezi s tim kako, gde i kada se čitava afera zbila, istinito. Bliži se šest sati, te mi ne ostaje još dugo. Za pola sata – sat najviše – Šeba će sići. Čuću je kako šuška na stepeništu i skloniću svoje zapise. (Šeba još ne zna za ovaj moj projekat. Bojim se da bi je to u ovom času samo uzrujalo, te sam odlučila da ga držim u tajnosti dok još malo ne odmaknem.) Nekoliko sekundi kasnije već će, u spavaćici i soknama, stajati u dovratku dnevne sobe. U početku je uvek veoma tiha. Obično je uplakana. Na meni je da je razgalim i skrenem joj misli, stoga nastojim da se ponašam vedro i raspoloženo. Ispričaću joj o nečemu smešnom što se tog dana desilo u samoposluzi, ili ću izneti neku otrovnu opasku na račun komšijinog lajavog pseta. Malo kasnije ustaću i početi da spremam večeru. Šebu je, zaključila sam, najbolje ne pritiskati. Trenutno je u izrazito napetom stanju – krajnje osetljiva na svaki pritisak. Zato je ne zovem da me sledi u kuhinju. Samo odem i počnem da zveckam. Ona će se malo motati po dnevnoj sobi, tiho pevušiti i prebirati po stvarima, ali će posle desetak minuta po pravilu popustiti i doći za mnom. Ne kuvam ništa posebno. Šebin apetit nije bogzna kakav, a ja sama nikad nisam bila za đakonije. Uglavnom jedemo hranu kakva se spravlja u vrtićima. Prženice, paštašutu, riblje prstiće. Šeba se oslanja o šporet i posmatra me dok radim. U jednom trenutku obično traži vino. Pokušavala sam da je nateram da najpre nešto pojede, ali se ona na to silno naroguši, pa ovih dana odmah popustim i naspem joj čašicu iz tetrapaka u frižideru. Bitke valja birati. Šeba je pomalo snob kad je vino u pitanju i stalno mi kuka da nabavim nešto finije. Makar da je u flaši, kaže. No ja i dalje kupujem tetrapak. U poslednje vreme tanke smo s parama. A uprkos svom zanovetanju, Šebi ne pada teško da iskapi i jeftinu varijantu. Jednom kad dobije piće malo se opusti i počinje da pokazuje određeno zanimanje za ono što govorim. Ponekad se ponudi da mi pomogne i onda joj dam da otvori konzervu ili narenda sir. A tad iznebuha, kao da nikad nismo ni menjale temu, počinje da priča o Konoliju. Kao da joj te priče nikad nije dosta. Nećete verovati koliko puta je spremna da se vrati na isti nebitni događaj, čeprkajući po detaljima u potrazi za putokazima i simbolima. Podseća me na one jevrejske osobenjake koji godine svog života posvete izučavanju jednog jedinog pasusa u Talmudu. Uvek je divno gledati je. Ovih dana tako je krhka, a opet, kad govori, uspravna je i blistavih očiju! Ponekad se uzbudi i navru joj suze. Ali ne mislim da joj govor škodi. Naprotiv, smatram da joj prija. Nema nikog drugog kome bi mogla da se poveri. I pomaže joj, veli, da opiše sve, baš onako kako se zbilo. 1. Šebu sam prvi put ugledala jednog ponedeljka ujutro, početkom prvog polugodišta 1996. godine. Stajala sam na školskom parkiralištu i vadila knjige iz prtljažnika svog auta kada je minula kroz kapiju na biciklu – staromodnom modelu kakav su nekad vozili mesarski šegrti, s korpom napred. Kosu je skupila u jednu od onih brižljivo razbarušenih tvorevina: mnoštvo odlutalih pramičaka uokviruje lice, dok je punđa probodena nečim nalik kineskom štapiću za jelo. Takve frizure često imaju glumice u ulozi seksi doktorki. Ne sećam se tačno u čemu je bila. Šebini odevni ansambli obično su veoma komplikovani i sastoje se od mnoštva lepršavih slojeva. Znam da je imala ljubičaste cipele. A sigurno je nosila i dugu suknju, jer pamtim da pomislih kako joj preti opasnost da se suknja zakači za lanac. Kada je sišla – doskočivši lagano i tako okretno da me je namah iznervirala – uvideh da joj je suknja skrojena od neke prozirne tkanine. Vila je reč koja mi se tad javila. Vilinski stvor, pomislila sam. Onda sam zaključala auto i udaljila se. Zvanično sam predstavljena Šebi popodne tog istog dana, kada ju je Ted Moson, zamenik direktora, na velikom odmoru uveo u zbornicu na „zdravicu i dobrodošlicu“. Popodnevni veliki odmor nije dobar čas za upoznavanje s nastavnicima. Kada bi neko pravio grafikon nastavničkog raspoloženja tokom dana, ovaj odmor označio bi samo dno. Vazduh u zbornici ustajao je i zagušljiv. Ranojutarnje cvrkutavo blagoglagoljenje zamire, a oni nastavnici koji se ne vrte naokolo proveravajući raspored časova i ostalo, sede izvaljeni u tugaljivom muku. (Iskreno govoreći, za izvaljenost su krivi koliko klonulost duhom, toliko i razglavljeni ramovi tri postarije fotelje u zbornici.) Neki od nastavnika zure u daljinu, povijenih ramena. Neki čitaju – uglavnom rubrike o umetnosti i medijima u ozbiljnim dnevnim listovima, ili manje zahtevnu beletristiku – imajući na umu ne toliko sadržaj, koliko nakanu da svoje štivo iskoriste kao štit pred obavezom da s kolegama prozbore koju reč. Za to vreme pojedu se mnoge table čokolade i posrče sila supe iz kesice, donete u termosima. U zbornici je na dan Šebinog dolaska vladala gužva malo veća od uobičajene, jer se u Old holu pokvarilo grejanje. (Pored tri moderna zdanja – sale za fizičko, umetničkog centra i naučnog odseka, na posedu Sent Džordža nalaze se i dve prilično ruševne zgrade od crvene cigle, Old hol i Midl hol, još iz doba prvobitne, viktorijanske inkarnacije škole, kad je na njenom mestu stajalo sirotište.) Tog popodneva je nekoliko nastavnika, koji bi se inače na odmoru zavukli u svoje učionice u Old holu, bilo primorano da potraži utočište u zbornici, gde su radijatori još uvek grejali. Kada je Moson uveo Šebu, ja sam stajala daleko u ćošku, te sam bila u mogućnosti da nekoliko minuta posmatram njihovo sporo napredovanje kroz prostoriju, pre no što bejah primorana da lice iskrivim u primeren osmeh. Šebina kosa bila je u rasulu većem nego tog jutra. Odbegli pramičci uznapredovali su do pramenova, a tamo gde je dlaka trebalo da bude glatka i zategnuta podigle su se tanušne, paperjaste vlasi, tvoreći svojevrstan oreol oko njene glave. Bila je tanušna žena, uvidela sam tada. Kad bi se pognula da se rukuje s nastavnicima koji su sedeli, telo joj se u struku savijalo napola, kao da je od papira. „Naša nova nastavnica grnčarstva“, urlao je gospodin Moson u svom uobičajenom, jezivo vedrom maniru, dok su se on i Šeba nadnosili nad Antonijom, jednom od naših nastavnica engleske književnosti. Šeba se osmehnula i zagladila kosu. Grnčarstvo. Ponovih reč u sebi. Isuviše savršeno: zamislih nju, sanjivu gospu za grnčarskim točkom, gde dodirom pretvara mlečnu masu u vrčeve prskane ljupkim bojama. Pokazala je rukom na prozore. „Zašto su sve zavese navučene?“, čula sam je kako pita. Ted Moson nervozno protrlja ruke. „O“, reče Antonija, „to je zato da deca ne bi buljila u nas i kreveljila se.“ Bil Ramer, šef odseka za hemiju, koji je sedeo pored Antonije na jednoj od uleglih fotelja, na to posprdno zabrekta. „Antonija“, reče on, „to je u stvari zato da mi ne bismo buljili u njih. Pa da mogu međusobno da se poubijaju – pozabave se silovanjima i pljačkom – a da mi ne moramo da se mešamo.“ Antonija se nasmeja i napravi zgroženu grimasu. Mnogi nastavnici u Sent Džordžu skloni su ovakvom ciničnom izražavanju o učenicima, ali Bil u tome prednjači. On je, bojim se, prilično oduran tip – jedan od onih muškaraca koji povazdan sede agresivno raskrečenih nogu, iznoseći na videlo dana obrise svog neurednog međunožja na način u neskladu s pravilima pristojnosti. Jedna od njegovih nepodnošljivijih osobina jeste da zamišlja kako je neizmerno vragolast i šokantan – zabluda u kojoj ga drage volje podržavaju žene kao Antonija. „O, Bile“, reče Antonija, zatežući suknju preko butina. „Ne brinite“, obrati se Bil Šebi, „navići ćete se na polumrak.“ Velikodušno joj se nasmešio – velikan koji je udostojava prijema u sićušni zabran svoje srdačnosti. A zatim, dok je pogledom preletao preko nje, videh kako mu osmejak bledi. Žene koje posmatraju druge žene obično su obuzete pojedinostima – telesnim tricama, odevnim detaljima. Često nas toliko zaokupe rupica na bradi, klempave uši ili otpalo dugme, da kaskamo za muškarcima u organizovanju pojedinačnih odlika u ukupan utisak. Ovo pominjem kako bih objasnila zašto sam tek sad, posmatrajući Bila, sagledala Šebinu lepotu. Dabome, pomislila sam. Veoma je lepa. Šeba, koja se nepomično smeškala tokom cele šaljive razmene doskočica između Bila i Antonije, ponovo nervozno popravi svoju frizuru. Kad podiže duge, tanke ruke da bi se pozabavila ukrasnim kineskim štapićem, torzo joj se izduži, a grudi blago isturiše. Imala je prsa plesačice. Dve tvrde male zemičke na splavu njenih rebara. Bilove se oči razrogačiše. Antonijine skupiše. Šeba i Moson nastaviše obilazak zbornice. Promena koja se zbivala na licima nastavnika kad bi ugledali Šebu potvrdi moju procenu Bilove procene. Muškarci bi se ozarili, gutajući je pogledom. Žene bi se neznatno skupile i sneveselile. Jedini izuzetak bila je Ilejn Kliford, i sama bivša učenica Sent Džordža, a danas nastavnica biologije. Zauzimajući za nju tipičan stav ničim zaslužene bliskosti, ona stade tik do Šebe i zasu je besramnim blebetanjem. Bile su udaljene samo nekoliko koraka od mene. Čas kasnije Moson se okrete i namignu mi: „Barbara!“, viknu, prekidajući Ilejn u pola reči. „Dođi da upoznaš Šebu Hart.“ Priđoh da im se pridružim. „Šeba će predavati grnčarstvo“, reče Moson. „Kao što znaš, dugo smo čekali nekoga ko će zameniti gospođu Sipvič. Velika nam je čast i zadovoljstvo što smo dobili Šebu.“ Na njegove reči dva pravilna, grimizna kružića ukazaše se na njenim obrazima. „Ovo je Barbara Kovet“, nastavi Moson, „stub naše kuće. Ako bi nas Barbara napustila, bojim se da bi od Sent Džordža ostali samo prah i pepeo.“ Šeba se zagleda u mene. Procenih da ima oko trideset pet godina. (U stvari joj je bilo četrdeset, još malo pa četrdeset jedna.) Njena ispružena ruka bila je krupna, crvena i pomalo gruba na dodir. „Lepo je kad ste nekom toliko potrebni“, reče osmehujući se. Beše teško proceniti njen ton, ali mi se učini da sadrži notu istinskog saosećanja – kao da shvata koliko je izluđujuće biti predmet Mosonovih pokroviteljskih monologa. „Šeba – je li to kao Kraljica od?“, pitala sam. „Ne, kao Betšeba.“ „O! Jesu li vaši roditelji imali na umu Bibliju ili Hardija?“ Ona se nasmeši. „Nisam sigurna. Mislim da im se jednostavno dopalo ime.“ „Ako postoji bilo šta što biste želeli da znate o ovom mestu, Šeba“, nastavi Moson, „obratite se Barbari. Ona je ekspert za Sent Džordž.“ „O, izvrsno. Zapamtiću“, reče Šeba. Za ljude iz privilegovanih društvenih slojeva obično se kaže da govore kao sa šljivom u ustima, no to mi ne pade na pamet dok sam slušala Šebu. Naprotiv, zvučala je kao da su joj usta prazna i čista – kao da nikad ni plombu nije imala. „O! Dopadaju mi se tvoje minđuše!“, reče uto Ilejn. Posegnula je kao majmunica da dotakne Šebine uši, a kad podiže ruku ugledah njen pazuh jarkocrvene boje, kao upaljen, pokriven crnom čekinjom. Zaista mi je mrsko kad žene ne vode računa o ličnoj nezi. Bolje razbarušen žbun svojstven Francuskinjama, nego zapušteni opiljci u rasejanju. „Tako su lepe!“, reče Ilejn za minđuše. „‘De si ih kupila?“ Sendi Peblem, direktor, veoma drži do toga da bivši đaci kao što je Ilejn pređu u nastavno osoblje. Smatra da se to povoljno odražava na školu, jer pokazuje želju đaka da se vrate i „dobro uzvrate dobrim“. Ali istina je da su diplomci Sent Džordža izrazito slabi nastavnici. Problem nije toliko u tome što ne znaju ništa ni o čemu. (A ne znaju.) Čak ni o tome da su se saživeli s vlastitim neznanjem. (Jednom sam čula Ilejn kako mrtva hladna opisuje Borisa Jeljcina kao „onog Ruju bez belega na glavi“.) Suštinski problem je u ličnosti. Učenici koji su se vratili da predaju na Sent Džordžu bez izuzetka su emotivno sumnjivi likovi – ljudi koji su naslutili da je spoljašnji svet zastrašujuće mesto i odlučili da ostanu tu gde su. Nikada neće morati da se vrate kući jer nikada neće ni otići. Ponekad mi se u mašti priviđa kako đaci ovih bivših đaka i sami odlučuju da postanu nastavnici na Sent Džordžu, a ti bivši đaci bivših đaka obrazuju nove bivše đake koji se vraćaju na Sent Džordž kao nastavnici, i tako dalje. Za samo nekoliko generacija u školi bi obitavao tupan do tupana. Dok je Šeba pričala o svom nakitu, iskoristila sam priliku da joj pobliže osmotrim lice. Minđuše, ako ćemo iskreno, jesu bile lepe: sićušne, tanane tvorevine od zlata i biserja. Lice joj beše uzano i mršavo, nos jedva primetno povijen na vrhu. A njene oči – ne, ne toliko oči koliko kapci – bili su čudesni: veliki baldahini boje bele kafe, oivičeni gustim trepavicama nalik šiljatoj tijari koju nosi Kip slobode. „Ovo je Šebin prvi posao u obrazovanju“, reče Ted kad Ilejn načas zamuknu. „Biće to pravo vatreno krštenje“, primetih. Ted prsnu u preterano grohotan smeh koji naglo uminu. „U redu“, reče gledajući na sat. „Treba da nastavimo, Šeba. Dozvoli mi da te upoznam s Malkolmom Plamerom…“ Ilejn i ja ostadosmo da gledamo za Šebom i Tedom koji se udaljiše. „Slatka je, zar ne?“, reče Ilejn. Osmehnuh se. „Ne, ne bih je nazvala slatkom.“ Ilejn zacokta, demonstrirajući uvređenost. „E pa, meni se dopada“, promrmlja. Prvih nekoliko nedelja u školi Šeba se uglavnom držala po strani. Na odmorima je najčešće ostajala u svojoj učionici. Kada bi došla u zbornicu, obično bi stala sama kraj jednog prozora i izvirivala kroz zavesu u dvorište. Bila je savršeno ljubazna prema kolegama – što će reći, razmenjivala je s njima sve uobičajene opaske o vremenskim prilikama. Ali nije spontano gravitirala ni prema jednoj nastavnici s kojom bi odmah podelila autobiografske podatke. Niti se upisala na listu učesnika u maršu Nacionalne unije nastavnika. Niti je uzela učešća u sarkastičnim grupnim raspravama o direktoru. Njen otpor svim uobičajenim ritualima inicijacije rodio je među ostalim nastavnicima određenu sumnju. Žene su naginjale uverenju da je Šeba „uobražena“, dok je muškarcima bliža bila teorija da je „hladna“. Bil Ramer, naširoko priznat kao školski ekspert za takve stvari, u više navrata je primetio da joj „ne fali ništa što dobar kres ne bi izlečio“. Šebin neuspeh u sklapanju instant prijateljstava smatrala sam ohrabrujućim znakom. Prema mom iskustvu, novajlije – posebno ako su žene – jedva čekaju da svoju zastavicu dignu na jarbol one zborničke klike koja je spremna da ih prihvati. Dženifer Dod, nekad moja najbolja drugarica u ovoj školi, provela je svoje prve tri nedelje u Sent Džordžu zagnjurena u prijateljska nedra Meri Horsli i Dijane Nebins. Meri i Dijana su hipici s odseka za matematiku. Obe u tašni nose kesice „ženskog čaja“ i umesto dezodoransa koriste nazubljene komade prozirnog kvarca. Bile su sasvim nepodesne – i po temperamentu, i po smislu za humor, i po pogledu na svet – da druguju sa Dženifer. Ali one su je se dokopale prve, a Dženifer beše toliko zahvalna što je neko ljubazan prema njoj da je drage volje zanemarila njihova bulažnjenja o mleku od soje. Usuđujem se da kažem kako bi svoje prve nedelje u Sent Džordžu ona čvrstu veru dala i pripadniku kakve sekte, da se takav našao u blizini. Šebu nije obuzela slična početnička jeza, zbog čega sam joj se divila. Kad je o njenom rezervisanom držanju reč, ni ja nisam bila izuzeta. Imajući u vidu moj dug radni staž u Sent Džordžu i činjenicu da se ophodim na formalniji način od većine svojih kolega, navikla sam da se prema meni odnose s određenim uvažavanjem. Ali Šeba kao da je bila nesvesna mog statusa. Dugo je postojao manjak indicija da me uopšte vidi. A opet, uprkos tome, bila sam obuzeta neobičnim pouzdanjem da ćemo jednog dana biti prijateljice. Onomad na početku, nekoliko puta smo obazrivo pokušale da se približimo jedna drugoj. Negde oko njene druge nedelje u školi, Šeba mi se javila u hodniku. (Koristila je „Zdravo“, drago mi je da primetim, umesto užasnog, srednjeatlantskog „Haj“ kome je naklonjena većina osoblja.) A drugom prilikom, dok smo se vraćale s priredbe održane u umetničkom centru, razmenile smo kratke, pokunjene komentare o nastupu hora. Moje osećanje bliskosti sa Šebom nije, doduše, zavisilo od takvih tričavih razgovorčića. Veza koju sam predosećala, čak i u toj fazi, nadrastala je sve što bi moglo biti izrečeno u svakidašnjem čavrljanju. Bila je to naslućena srodnost. Neizrečeno razumevanje. Zvuči li isuviše dramatično ako kažem: duhovno prepoznavanje? S obzirom na našu obostranu uzdržanost, shvatila sam da će potrajati pre no što sklopimo prijateljstvo. Ali jednom kada se to desi, nisam imala sumnje de će ga krasiti neuobičajena bliskost i poverenje – veza de chaleur,* rekli bi Francuzi. U međuvremenu sam je motrila iz daljine i sa zanimanjem slušala glasine koje su o njoj kolale po zbornici. Za većinu zaposlenih Šebina dostojanstvena nepristupačnost delovala je kao odbrambeno polje koje odbija uobičajena nametljiva zapitkivanja o porodičnom životu i političkim simpatijama. No otmenost gubi moć u društvu istinski glupih, te se nekolicina njih nije dala odagnati. S vremena na vreme spazila bih nekog od zaposlenih kako se ustremljuje ka Šebi na parkiralištu ili u dvorištu, nespremnu je omamljujući svojom prostačkom znatiželjom. Nikad nisu ostvarili neposrednu bliskost za kojom su tragali. Ali bi obično uspeli da iscede pokoji podatak, kao utešnu nagradu. Od ovih revnosnih malih ribolovaca ostatak osoblja saznao je da je Šeba udata i da ima dvoje dece; da joj je muž profesor; da deca idu u privatne škole; i da žive u „galaogromnoj“ kući na Hajgejtu. Neizbežno, imajući u vidu valjanost posrednika, većina ovih podataka stizala je u donekle zbrkanom obliku. Jednom prilikom slučajno sam čula Terezu Šriv, koja radi u školskom savetovalištu, kako obaveštava Marijanu Simons, razrednog starešinu šestih razreda, da je Šebin otac bio poznat. „Daaa“, rekla je. „Sada je, kao, mrtav. Ali bio je čuveni univerzitetski profesor.“ Marijana je upita čime se bavio. „Šta?“, uzvrati Tereza. „Šta je predavao na fakultetu?“, razjasni Marijana. „E da znaš, ne znam!“, odgovori Tereza. „Zvao se Donald Tejlor i izmislio je reč ’inflacija’, mislim.“ I tako zaključih da je Šebin otac bio Ronald Tejlor, ekonomista s Kembridža, koji je preminuo pre pet godina, ubrzo pošto je odbio odlikovanje za posebne zasluge Britanske imperije. (Zvaničan razlog bio je neslaganje sa sistemom dodele odlikovanja, ali se u novinama nagađalo da beše uvređen jer mu nije dodeljena titula viteza.) „Mislim da će te zanimati, Tereza“, prekidoh je u tom času, „da se otac gospođe Hart zvao Ronald. On nije ’izmislio inflaciju’, kao što si upravo rekla. Sačinio je važnu teoriju o odnosu između inflacije i očekivanja potrošača.“ Tereza me pogleda mrzovoljno, kao i mnogi pripadnici njene generacije kad neko pokuša da se obori na njihovo neznanje. „Aha“, rekla je. Još jedna vest za koju se saznalo tih prvih nedelja bila je da se Šeba suočava s teškoćama u „održavanju reda u odeljenju“. Ovo ne beše u potpunosti neočekivano. Kako pripadamo opštini Hajgejt, ljudi obično podrazumevaju da je Sent Džordž bezbedna, ne odviše stroga škola, puna dece iz finih familija koja vuku svoja violončela na probe orkestra. Ali fine familije ne prepuštaju svoje potomstvo Sent Džordžu. Svirce violončela šalju u Sent Botolf (devojčice) ili u Kralj Henri (dečake), ili u druge privatne škole po Londonu. Sent Džordž je tor za pubertetlijski proletarijat Arčveja – decu iz radničkih naselja primoranu da se tu vrpolje i besposliče najmanje pet godina, posle čega će prigrliti usud vodoinstalatera i prodavačica. Prošle godine dvesta četrdeset đaka izašlo je na maturski ispit, a samo šestoro dobilo je ocene veće od dvojke. Škola predstavlja – kako da se izrazim – izuzetno nepostojanu sredinu. Napadi na osoblje nisu neuobičajeni. Godinu dana pre Šebinog dolaska trojica osmaka su, nagnuvši se kroz prozor laboratorije, bacili gorionike na Didri Rikman, sekretaricu škole. (Završila je s frakturom ključne kosti i sa šesnaest šavova na glavi.) Dečaci, naravno, jesu najveći problem. Ali ni devojčice nisu naivne. Nisu toliko sklone nasilju, ali su jednako pogana jezika i poseduju vanredan dar za nanošenje uvreda. Ne tako davno jedna devojčica u mom devetom razredu – ljuta mala muškarača u povoju po imenu Deniz Kalahan – nazvala me je, ne mareći za posledice, „olinjalom matorom kučkom“. U mom odeljenju takve zgode zbivaju se veoma retko, a i kad se dese, gotovo uvek sam u stanju da smesta ugasim požar. Ali za mlađe nastavnike u Sent Džordžu održavanje osnovnog reda neprestana je i često krvava bitka. Za početnicu kakva je bila Šeba – tananu početnicu treperava naglaska, u prozirnim haljama – propast je bila na pomolu. Tek kasnije čula sam pojedinosti o onome što se desilo na Šebinom prvom času. Smestili su je u prostoriju pompezno nazvanu školskim „ateljeom“ – montažni kućerak pored umetničkog centra – koji je već nekoliko godina, od odlaska poslednje nastavnice grnčarstva, služio kao skladište. Unutra je bilo poprilično tmurno i puno plesni, ali se Šeba potrudila da unese malo vedrine okačivši nekoliko postera iz muzeja i donevši sadnice pelargonija tog jutra uzbrane u njenom vrtu. Radila je na pripremi časa veoma savesno. Nameravala je da predavanje najstarijim razredima započne kratkim izlaganjem o tome šta je u stvari grnčarstvo – primer prvobitnog stvaralačkog nagona – i o značajnoj ulozi koju je igralo u drevnim civilizacijama. Posle toga će deci dati da se pozabave glinom. Zamoliće ih da naprave činiju – kakvu god činiju požele – a sve što naprave gurnuće u peć za sušenje, da bude spremno za sledeći čas. Kada se zvono oglasilo, njeno raspoloženje graničilo se s uznesenošću. Čas će, odlučila je, biti izvanredno zabavan. Čekala je dok nije zaključila da je prisutna većina đaka, a zatim ustade da im se predstavi. U pola reči prekide je Majkl Bil – žilav dečko sa zlokobnim, posivelim prednjim zubom – koji se zalete ka njoj sa začelja učionice vičući: „Sviđaš mi se, nastavnice!“ Ona se odvažno nasmeši i zamoli ga da se vrati na mesto. Ali on ostade da stoji kao da je nije čuo. Uskoro zatim pridruži mu se još jedan dečak. Pošto je odmerio Šebu od glave do pete, ovaj dečak – mislim da je u pitanju bio Džon Tornton – objavi odeljenju podrugljivim, jednoličnim glasom, da njihova nastavnica ima „male sike“. Dok je razred iskazivao svoje zadovoljstvo takvom vickastom dosetkom, treći dečak stade kraj svoje klupe i poče da pevuši: „Pokaži nam sike.“ Ovo je očigledno naišlo na podrugljivu reakciju nekih učenica, koje ga začikaše da „pokaže svoju pišu“, nudeći mu da se pri tom pripomogne lupom. Šeba je tada već s mukom zadržavala suze. Smrknuto im naloži da se smire i nakratko, na njeno iznenađenje, zavlada polumuk. Ona iznova zausti da se predstavi, kad se jedna devojčica južnoazijskog porekla, za koju je Šeba procenila da je među smernijim, bolje vaspitanim učenicama, zavali u stolici i uskliknu: „Jao! Nastavnica nosi providnu suknju! Skoro da joj se vide gaće!“ Ceo razred dade se u viku: „Nastavnice, kako to da nemaš gaće?… Hajde, nastavnice, pokaži nam sike!… Nastavnice, nastavnice, odakle ti suknja? Iz radnje Crvenog krsta?“ Šeba je sad već plakala. „Molim vas“, vikala je u zaglušujućoj buci. „Molim vas. Možete li da prestanete s tim užasnim ponašanjem makar na trenutak?“ U ono vreme nisam bila upoznata s rečenim detaljima. Ali sam stekla opštu sliku o Šebinim mukama iz ushićenih govorkanja po zbornici. Za Šebu se pričalo da je kratkog fitilja. Eksplozivna. Dve nedelje po početku semestra čula sam Ilejn Kliford kako za ručkom prepričava šta joj je o Šebi rekao jedan đak osmog razreda. „Deca očigledno podivljaju u njenom prisustvu“, rekla je Ilejn. „Ona ih, kao, moli da budu dobri. A odmah zatim izgubi živce. Psuje ih. ’Vražji’ ovaj i ’j’ onaj. Sve po redu.“ To me je silno zabrinulo. Direktor je prilično blag kad su grdnje posredi. Ali strogo govoreći, zbog izgovaranja nepristojnih reči pred decom mogao bi da usledi otkaz. Nije tako neuobičajeno da nastavnici – pogotovo oni neiskusni – u početku pregovaraju s neposlušnim đacima, a kad se taj pristup pokaže neuspešnim, naglo padaju u vatru. Ali u većini slučajeva ovakav prelaz sadrži elemenat proračunate ili glumljene žestine. Nastavnik glumi bes. Kad đaci vide kako neko kao Šeba zaista gubi vlast nad sobom – viče, psuje i tako dalje – oduševljeni su. Naslućuju, i to s pravom, da su izvojevali pobedu. Veoma sam želela da pozovem Šebu na stranu i kažem joj, taktično, gde greši. Ali stidela sam se. Nisam znala kako da načnem temu a da ne delujem nametljivo. I tako sam držala jezik za zubima i čekala. Treće nedelje od Šebinog dolaska nastavnik geografije po imenu Džeri Samjuels patrolirao je školskim dvorištem u potrazi za beguncima s časova kad, prolazeći pored umetničkog centra, začu opštu galamu koja je dopirala iz Šebinog kućerka. Kad je ušao da ispita šta se zbiva, zateče atelje okrenut naglavce. Celo odeljenje završnog razreda bilo je bitku glinom. Nekoliko dečaka svuklo se do pasa. Dvojica su se mučili da prevrnu peć za sušenje. Samjuels je pronašao Šebu kako se, uplakana, krije iza klupe. „Za deset godina rada, nikada nisam video ništa slično“, rekao je kasnije. „Unutra je bilo kao u Gospodaru muva.“ Svi proizvodi iz: Ljubavni romani Sve iz: Knjižara - Knjige, Udžbenici i Pribor * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.

Opis proizvoda KAKO POBEDITI U SVETU NOVIH DRUŠTVENIH TEHNOLOGIJA? UPRAVO SADA vaši korisnici pišu o vašim proizvodima na blogovima i preoblikuju vaše reklame na YouTube-u. Oni vas definšu na Wikipediji i napadaju na društvenim mrežama kao što je Facebook. Sve su to elementi društvenog fenomena velikog talasa koji je trajno promenio način na koji svet funkcioniše. Mnogim firmama to predstavlja pretnju. Vi to možete da shvatite kao prednost. U knjizi Veliki val dvoje vodećih analitičara iz firme Forrester Research opisuju kako možete da okrenete međusobno povezivanje korisnika u svoju korist. U 25 stvarnih primera iz čitavog sveta (od zdravstvene zaštite, preko maloprodajnih trgovina i proizvoda za korisnike do poslovnih usluga) Li i Bernoff pokazuju kako vodeće firme prikupljaju podatke, ostvaruju prihod, štede novac i aktiviraju svoje korisnike. Bilo da se bavite marketingom, istraživanjem, korisničkom podrškom, prodajom, razvojem ili čak vođenjem čitave firme, ovde se nalaze saveti upravo za vas, potkrepljeni stvarnim podacima o povratu ulaganja koji dokazuju da ti saveti deluju. Veliki val temelji se na podacima prikupljenima od korisnika i na iskustvu desetina različitih firmi. Videćete kako su marketinški stručnjaci iz Procter & Gamble-a dokazali da je suptilni marketing u zajednici četiri puta efikasniji od televizije, kako Best Buy koristi inteligenciju više od hiljadu svojih zaposlenih unutar sopstvene društvene mreže, kako se Dell promenio uključivši podatke prikupljene od korisnika u gotovo svaki odsek, kako je jedna vinarija iz Južne Afrike udeseterostručila prodaju uz pomoć blogera, YouTube-a, Facebook-a i svakog drugog alata novih društvenih tehnologija. Ovaj trend ne možete ignorisati. Pročitajte Veliki val i naučite kako ga zajahati. Više nema povratka. ZAŠTO VELIKI VAL? Rick Clancy je delovao zabrinuto. Rick je moćan čovek prosede kose u svojim pedesetim godinama i sve do danas uvek je delovao vrlo samouvereno, kao neko ko ima potpuni nadzor nad situacijom. Kao direktor komunikacija u firmi Sony Electronics često je imao posla sa opakim novinarima, neugodnim konkurentima, neuspelim proizvodima i nekoliko mrzovoljnih predsednika uprave, s čim se uvek nosio galantno i samouvereno. Sastali smo se s njim na doručku pre jednog celodnevnog sastanka. Borio se s novom silom koju jednostavno nije razumeo, a koja je neprestano jačala. S blogerima. Sa grupama za raspravu. S YouTube-om. Korisnici s kojima se nikada nije susreo ocenjivali su proizvode njegove firme na javnim forumima s kojima nije imao nikakvog iskustva i na koje nikako nije mogao uticati. Svi oni su napadali popularnu marku njegove firme, a tradicionalni alati odnosa s javnošću bili su potpuno beskorisni. Rick je odlučio kako je vreme da uzme stvari u svoje ruke i da sam postane bloger. Za veterana koji je gotovo dvadeset godina upravljao slikom svoje firme u javnosti, bilo je to vrlo zastrašujuće. Ta oblast mu je bila potpuno nepoznata. Sa našeg stajališta Rick Clancy predstavlja simbol. On i hiljade drugih direktora poput njega danas se moraju nositi s novim trendom koji nazivamo veliki val (engl. groundswell), sa spontanim pokretom ljudi koji se služe različitim internet alatima kako bi se međusobno povezali, preuzeli odgovornost za sopstvena iskustva i dobili ono što im treba - podatke, podršku, ideje, proizvode i pregovaračku moć - jedni od drugih. Veliki val je široko rasprostranjen, stalno se menja i neprestano raste. On obuhvata blogove (postoje prevodi mrežni ili računarski dnevnik; op. prev.), wikije (prevod za wiki mrežno mesto; op. prev.), podcastove, YouTube, kao i potrošače koji ocenjuju proizvode, međusobno ih sami kupuju i prodaju, sami pišu novosti i sami sklapaju poslove. To je svetska pojava. Nezaustavljiva je. Utiče na sve grane delatnosti - one koje prodaju proizvode krajnjim korisnicima i one koje ih prodaju drugim firmama iz oblasti medija, maloprodaje, finansijskih usluga, tehnologije i zdravstvene zaštite. Ipak, on je još uvek velika nepoznanica moćnim firmama i institucijama i njihovim menadžmentima, koji danas vode glavnu reč. Jednostavno rečeno, veliki val je društveni trend u kojem se ljudi služe različitim tehnologijama kako bi dobili ono što im treba jedni od drugih umesto od samih firmi. Ako ste zaposleni u nekoj firmi, to će vam biti pravi izazov. Fenomen velikog vala nije samo prolazna stvar. Tehnologija koja je do njega dovela sve se brže razvija, no sam fenomen zapravo se temelji na čoveku i njegovom večnom nastojanju da se poveže s drugima. Veliki val je doveo do trajne promene u načinu na koji svet funkcioniše. Svrha ove knjige je da pomogne firmama da se s njim nose, bez obzira na to kako se menjaju pojedini tehnološki proizvodi. To je razmišljanjem prema načelu velikog vala. POHVALE KNJIZI „…zabavna, odlično napisana i milostivo slobodna od nerazumljivih tehnoloških detalja.“ — FINANCIAL TIMES „Veliki val je prepun velikih ideja, korisnih priča i razumljivih podataka. To je nova industrijska revolucija. Jeste li spremni?“ — SETH GODIN, autor knjige Meatball Sundae „Ova knjiga će promeniti vaš život ako ga nove društvene tehnologije već nisu promenile. Radi se o tsunamiju jedne nezaustavljive sile. Amazon, Procter & Gamble, Facebook, Google i Dell profitiraju na vrhu talasa. A vi? Li i Bernoff su apostoli tsunamija. Ova knjiga će postati vaša Biblija.“ — SCOTT COOK, osnivač i predsednik Izvršnog odbora kompanije Intuit „Veliki val vam nudi praktične savete kako da ostanete pokretni i fleksibilni u vrlo promenjivom digitalnom svetu. Podučavanje firme da brzo reaguje na promene, posebno kada se obraća i pruža podršku svojim korisnicima, ključno je za poslovni uspeh.“ — CATHIE BLACK, predsednik kompanije Hearst Magazines „U prvoj fazi internet ere bilo je važno da se svi povežu. U ovoj drugoj fazi, koja menja način na koji radimo, živimo, igramo se i učimo, počinjemo shvatati vrednost takve povezanosti, nove komunikacije i iskustva do kojih će njihove interakcije dovesti − ‘ljudsku mrežu.’ Veliki val uspešno opisuje taj prelaz i ističe prilike koje takva velika promena na tržištu nudi.“ — JOHN T. JAMBERS, predsednik uprave kompanije Cisco „Obratite pažnju na Veliki val! Ova knjiga je vrlo važna i pomogla nam je da shvatimo novu dinamiku društvenih medija.“ — CHRISTINA NORMAN, bivša predsednica kuće MTV „Veliki val je sveobuhvatan prikaz talasa promene koji je snašao marketinške stručnjake. Niko ne bi smeo da uključuje sve moćnije i sve smelije korisnike u svoje poslovanje pre nego čuje šta Li i Bernoff imaju da kažu o toj temi.“ — CLARK KOKICH, predsednik uprave kompanije Avenue A/Razorfish Kratak sadržaj Uvod Prvi dio. razumijevanje velikog vala 1. zašto veliki val — i zašto upravo sada? 2. džiju-džicu i tehnologije velikog vala 3. društveno-tehnografski profil Drugi dio. kako iskoristiti veliki val 4. strategije za primjenu velikog vala 5. osluškivanje velikog vala 6. obraćanje velikom valu 7. aktiviranje velikog vala 8. kako pomoći velikom valu da sam sebi bude podrška 9. uključivanje velikog vala Treći dio. veliki val donosi promjene 10. kako će povezivanje s velikim valom promijeniti vašu tvrtku 11. veliki val u vašoj tvrtki 12. budućnost velikog vala Zahvale Bilješke Kazalo oglednih primjera Kazalo pojmova O autorima CHARLENE LI jedna je od vodećih stručnjaka u oblasti društvenog računarstva i Web 2.0 tehnologije, zahvaljujući predanoj saradnji s poznatom firmom za tehnologiju i istraživanje tržišta Forrester Research u proteklih devet godina. Ona je jedna od najcitiranijih Forrester-ovih analitičara. Kao priznat i tražen govornik, često se pojavljuje na skupovima iz svog delokruga. Bila je glavni govornik na Forrester-ovom korisničkom forumu 2007. Charlene proučava kako firme mogu da koriste tehnologije - poput blogova, društvenih mreža, RSS-a, označavanja i widgeta - da bi ostvarile svoje poslovne ciljeve. 2004. godine pokrenula je sopstveni stručni blog pa je često spominjana kao najuticajniji stručni bloger u Americi. Trenutno vodi blog zajedno s Joshom Bernoffom na www.forrester.com/groundswell. Charlene je ranije bila na čelu tima za marketinška istraživanja i istraživanja medija u Forrester-u, vodila je kancelariju u San Franciscu. Radila je i kao izdavač interaktivnih medija za Community Newspaper Company koja izdaje različite novine u Massachusettsu pa je bila član uprave Saveza novih medija u sklopu Američkog udruženja novinskih kuća (Newspaper Association of America’s New Media Federation). Charlene je bila zadužena za razvoj novih proizvoda u San Jose Mercury Newsu pa je radila kao savetnik za strategiju u firmi Monitor Company. Ima titulu MBA koju je stekla na fakultetu Harvard Business School. Charlene živi u San Mateu u Kaliforniji sa svojim suprugom i dvoje dece koji su takođe srećni i angažovani učesnici velikog vala. JOSH BERKOFF je jedan od najpoznatijih i najcitiranijih analitičara tehnologije u Americi. Josh već trinaest godina radi kao analitičar u Forrester Researchu i trenutno je potpredsednik firme za tehnološka i marketinška istraživanja. On je osmislio tehnografsku segmentaciju koja je bila temelj za Forresterove ankete koje se sprovode na korisnicima širom sveta od 1997. godine. Joshova analiza je usmerena ka boljem razumevanju ljudi, načina na koji oni koriste tehnologije i uticaja koji to ima na poslovanje. On lično vodi blog zajedno sa Charlene Li na www.forrester.com/groundswell. John se trenutno bavi novim društvenim tehnologijama, a svoje revolucionarne analize promena u medijskoj industriji opisao je u svojim često citiranim izveštajima poput „Hoće li preskakanje oglasa ubiti televiziju?“ („Will Ad-Skipping Kill Television?“) i „Od diskova do preuzimanja sadržaja s interneta“ („From Disks To Downloads“). Kada je gostovao u poznatoj emisiji 60 Minutes, Mike Wallace predstavio ga je kao „najboljeg analitičara televizijske industrije u Forrester Researchu, glavnog autoriteta u pitanju budućnosti televizije.“ John je brojne glavne menadžere u globalnim firmama savetovao o strategiji, uključujući ABC, Best Buy, Cisco, Comcast, L’Oréal, Microsoft, Sony, TiVo i Viacom. Vrlo je tražen kao govornik. Učestvovao je na konferencijama širom Severne Amerike, u Barceloni, Cannesu, Londonu, Rimu i Sao Paulu. Pre Forrester-a radio je kao menadžer te pisac internet stručnih tehničkih članaka i postova u nekoliko mladih firmi za visoku tehnologiju u Bostonu. Josh živi u Arlingtonu u Massachusettsu sa svojom suprugom i dvoje dece.

KAKO POBEDITI U SVETU NOVIH DRUŠTVENIH TEHNOLOGIJA? UPRAVO SADA vaši korisnici pišu o vašim proizvodima na blogovima i preoblikuju vaše reklame na YouTube-u. Oni vas definšu na Wikipediji i napadaju na društvenim mrežama kao što je Facebook. Sve su to elementi društvenog fenomena velikog talasa koji je trajno promenio način na koji svet funkcioniše. Mnogim firmama to predstavlja pretnju. Vi to možete da shvatite kao prednost. U knjizi Veliki val dvoje vodećih analitičara iz firme Forrester Research opisuju kako možete da okrenete međusobno povezivanje korisnika u svoju korist. U 25 stvarnih primera iz čitavog sveta (od zdravstvene zaštite, preko maloprodajnih trgovina i proizvoda za korisnike do poslovnih usluga) Li i Bernoff pokazuju kako vodeće firme prikupljaju podatke, ostvaruju prihod, štede novac i aktiviraju svoje korisnike. Bilo da se bavite marketingom, istraživanjem, korisničkom podrškom, prodajom, razvojem ili čak vođenjem čitave firme, ovde se nalaze saveti upravo za vas, potkrepljeni stvarnim podacima o povratu ulaganja koji dokazuju da ti saveti deluju. Veliki val temelji se na podacima prikupljenima od korisnika i na iskustvu desetina različitih firmi. Videćete kako su marketinški stručnjaci iz Procter & Gamble-a dokazali da je suptilni marketing u zajednici četiri puta efikasniji od televizije, kako Best Buy koristi inteligenciju više od hiljadu svojih zaposlenih unutar sopstvene društvene mreže, kako se Dell promenio uključivši podatke prikupljene od korisnika u gotovo svaki odsek, kako je jedna vinarija iz Južne Afrike udeseterostručila prodaju uz pomoć blogera, YouTube-a, Facebook-a i svakog drugog alata novih društvenih tehnologija. Ovaj trend ne možete ignorisati. Pročitajte Veliki val i naučite kako ga zajahati. Više nema povratka. ZAŠTO VELIKI VAL? Rick Clancy je delovao zabrinuto. Rick je moćan čovek prosede kose u svojim pedesetim godinama i sve do danas uvek je delovao vrlo samouvereno, kao neko ko ima potpuni nadzor nad situacijom. Kao direktor komunikacija u firmi Sony Electronics često je imao posla sa opakim novinarima, neugodnim konkurentima, neuspelim proizvodima i nekoliko mrzovoljnih predsednika uprave, s čim se uvek nosio galantno i samouvereno. Sastali smo se s njim na doručku pre jednog celodnevnog sastanka. Borio se s novom silom koju jednostavno nije razumeo, a koja je neprestano jačala. S blogerima. Sa grupama za raspravu. S YouTube-om. Korisnici s kojima se nikada nije susreo ocenjivali su proizvode njegove firme na javnim forumima s kojima nije imao nikakvog iskustva i na koje nikako nije mogao uticati. Svi oni su napadali popularnu marku njegove firme, a tradicionalni alati odnosa s javnošću bili su potpuno beskorisni. Rick je odlučio kako je vreme da uzme stvari u svoje ruke i da sam postane bloger. Za veterana koji je gotovo dvadeset godina upravljao slikom svoje firme u javnosti, bilo je to vrlo zastrašujuće. Ta oblast mu je bila potpuno nepoznata. Sa našeg stajališta Rick Clancy predstavlja simbol. On i hiljade drugih direktora poput njega danas se moraju nositi s novim trendom koji nazivamo veliki val (engl. groundswell), sa spontanim pokretom ljudi koji se služe različitim internet alatima kako bi se međusobno povezali, preuzeli odgovornost za sopstvena iskustva i dobili ono što im treba - podatke, podršku, ideje, proizvode i pregovaračku moć - jedni od drugih. Veliki val je široko rasprostranjen, stalno se menja i neprestano raste. On obuhvata blogove (postoje prevodi mrežni ili računarski dnevnik; op. prev.), wikije (prevod za wiki mrežno mesto; op. prev.), podcastove, YouTube, kao i potrošače koji ocenjuju proizvode, međusobno ih sami kupuju i prodaju, sami pišu novosti i sami sklapaju poslove. To je svetska pojava. Nezaustavljiva je. Utiče na sve grane delatnosti - one koje prodaju proizvode krajnjim korisnicima i one koje ih prodaju drugim firmama iz oblasti medija, maloprodaje, finansijskih usluga, tehnologije i zdravstvene zaštite. Ipak, on je još uvek velika nepoznanica moćnim firmama i institucijama i njihovim menadžmentima, koji danas vode glavnu reč. Jednostavno rečeno, veliki val je društveni trend u kojem se ljudi služe različitim tehnologijama kako bi dobili ono što im treba jedni od drugih umesto od samih firmi. Ako ste zaposleni u nekoj firmi, to će vam biti pravi izazov. Fenomen velikog vala nije samo prolazna stvar. Tehnologija koja je do njega dovela sve se brže razvija, no sam fenomen zapravo se temelji na čoveku i njegovom večnom nastojanju da se poveže s drugima. Veliki val je doveo do trajne promene u načinu na koji svet funkcioniše. Svrha ove knjige je da pomogne firmama da se s njim nose, bez obzira na to kako se menjaju pojedini tehnološki proizvodi. To je razmišljanjem prema načelu velikog vala. POHVALE KNJIZI „…zabavna, odlično napisana i milostivo slobodna od nerazumljivih tehnoloških detalja.“ — FINANCIAL TIMES „Veliki val je prepun velikih ideja, korisnih priča i razumljivih podataka. To je nova industrijska revolucija. Jeste li spremni?“ — SETH GODIN, autor knjige Meatball Sundae „Ova knjiga će promeniti vaš život ako ga nove društvene tehnologije već nisu promenile. Radi se o tsunamiju jedne nezaustavljive sile. Amazon, Procter & Gamble, Facebook, Google i Dell profitiraju na vrhu talasa. A vi? Li i Bernoff su apostoli tsunamija. Ova knjiga će postati vaša Biblija.“ — SCOTT COOK, osnivač i predsednik Izvršnog odbora kompanije Intuit „Veliki val vam nudi praktične savete kako da ostanete pokretni i fleksibilni u vrlo promenjivom digitalnom svetu. Podučavanje firme da brzo reaguje na promene, posebno kada se obraća i pruža podršku svojim korisnicima, ključno je za poslovni uspeh.“ — CATHIE BLACK, predsednik kompanije Hearst Magazines „U prvoj fazi internet ere bilo je važno da se svi povežu. U ovoj drugoj fazi, koja menja način na koji radimo, živimo, igramo se i učimo, počinjemo shvatati vrednost takve povezanosti, nove komunikacije i iskustva do kojih će njihove interakcije dovesti − ‘ljudsku mrežu.’ Veliki val uspešno opisuje taj prelaz i ističe prilike koje takva velika promena na tržištu nudi.“ — JOHN T. JAMBERS, predsednik uprave kompanije Cisco „Obratite pažnju na Veliki val! Ova knjiga je vrlo važna i pomogla nam je da shvatimo novu dinamiku društvenih medija.“ — CHRISTINA NORMAN, bivša predsednica kuće MTV „Veliki val je sveobuhvatan prikaz talasa promene koji je snašao marketinške stručnjake. Niko ne bi smeo da uključuje sve moćnije i sve smelije korisnike u svoje poslovanje pre nego čuje šta Li i Bernoff imaju da kažu o toj temi.“ — CLARK KOKICH, predsednik uprave kompanije Avenue A/Razorfish Kratak sadržaj Uvod Prvi dio. razumijevanje velikog vala 1. zašto veliki val — i zašto upravo sada? 2. džiju-džicu i tehnologije velikog vala 3. društveno-tehnografski profil Drugi dio. kako iskoristiti veliki val 4. strategije za primjenu velikog vala 5. osluškivanje velikog vala 6. obraćanje velikom valu 7. aktiviranje velikog vala 8. kako pomoći velikom valu da sam sebi bude podrška 9. uključivanje velikog vala Treći dio. veliki val donosi promjene 10. kako će povezivanje s velikim valom promijeniti vašu tvrtku 11. veliki val u vašoj tvrtki 12. budućnost velikog vala Zahvale Bilješke Kazalo oglednih primjera Kazalo pojmova O autorima CHARLENE LI jedna je od vodećih stručnjaka u oblasti društvenog računarstva i Web 2.0 tehnologije, zahvaljujući predanoj saradnji s poznatom firmom za tehnologiju i istraživanje tržišta Forrester Research u proteklih devet godina. Ona je jedna od najcitiranijih Forrester-ovih analitičara. Kao priznat i tražen govornik, često se pojavljuje na skupovima iz svog delokruga. Bila je glavni govornik na Forrester-ovom korisničkom forumu 2007. Charlene proučava kako firme mogu da koriste tehnologije - poput blogova, društvenih mreža, RSS-a, označavanja i widgeta - da bi ostvarile svoje poslovne ciljeve. 2004. godine pokrenula je sopstveni stručni blog pa je često spominjana kao najuticajniji stručni bloger u Americi. Trenutno vodi blog zajedno s Joshom Bernoffom na www.forrester.com/groundswell. Charlene je ranije bila na čelu tima za marketinška istraživanja i istraživanja medija u Forrester-u, vodila je kancelariju u San Franciscu. Radila je i kao izdavač interaktivnih medija za Community Newspaper Company koja izdaje različite novine u Massachusettsu pa je bila član uprave Saveza novih medija u sklopu Američkog udruženja novinskih kuća (Newspaper Association of America’s New Media Federation). Charlene je bila zadužena za razvoj novih proizvoda u San Jose Mercury Newsu pa je radila kao savetnik za strategiju u firmi Monitor Company. Ima titulu MBA koju je stekla na fakultetu Harvard Business School. Charlene živi u San Mateu u Kaliforniji sa svojim suprugom i dvoje dece koji su takođe srećni i angažovani učesnici velikog vala. JOSH BERKOFF je jedan od najpoznatijih i najcitiranijih analitičara tehnologije u Americi. Josh već trinaest godina radi kao analitičar u Forrester Researchu i trenutno je potpredsednik firme za tehnološka i marketinška istraživanja. On je osmislio tehnografsku segmentaciju koja je bila temelj za Forresterove ankete koje se sprovode na korisnicima širom sveta od 1997. godine. Joshova analiza je usmerena ka boljem razumevanju ljudi, načina na koji oni koriste tehnologije i uticaja koji to ima na poslovanje. On lično vodi blog zajedno sa Charlene Li na www.forrester.com/groundswell. John se trenutno bavi novim društvenim tehnologijama, a svoje revolucionarne analize promena u medijskoj industriji opisao je u svojim često citiranim izveštajima poput „Hoće li preskakanje oglasa ubiti televiziju?“ („Will Ad-Skipping Kill Television?“) i „Od diskova do preuzimanja sadržaja s interneta“ („From Disks To Downloads“). Kada je gostovao u poznatoj emisiji 60 Minutes, Mike Wallace predstavio ga je kao „najboljeg analitičara televizijske industrije u Forrester Researchu, glavnog autoriteta u pitanju budućnosti televizije.“ John je brojne glavne menadžere u globalnim firmama savetovao o strategiji, uključujući ABC, Best Buy, Cisco, Comcast, L’Oréal, Microsoft, Sony, TiVo i Viacom. Vrlo je tražen kao govornik. Učestvovao je na konferencijama širom Severne Amerike, u Barceloni, Cannesu, Londonu, Rimu i Sao Paulu. Pre Forrester-a radio je kao menadžer te pisac internet stručnih tehničkih članaka i postova u nekoliko mladih firmi za visoku tehnologiju u Bostonu. Josh živi u Arlingtonu u Massachusettsu sa svojom suprugom i dvoje dece.

KAKO POBEDITI U SVETU NOVIH DRUŠTVENIH TEHNOLOGIJA? UPRAVO SADA vaši korisnici pišu o vašim proizvodima na blogovima i preoblikuju vaše reklame na YouTube-u. Oni vas definšu na Wikipediji i napadaju na društvenim mrežama kao što je Facebook. Sve su to elementi društvenog fenomena velikog talasa koji je trajno promenio način na koji svet funkcioniše. Mnogim firmama to predstavlja pretnju. Vi to možete da shvatite kao prednost. U knjizi Veliki val dvoje vodećih analitičara iz firme Forrester Research opisuju kako možete da okrenete međusobno povezivanje korisnika u svoju korist.U 25 stvarnih primera iz čitavog sveta (od zdravstvene zaštite, preko maloprodajnih trgovina i proizvoda za korisnike do poslovnih usluga) Li i Bernoff pokazuju kako vodeće firme prikupljaju podatke, ostvaruju prihod, štede novac i aktiviraju svoje korisnike. Bilo da se bavite marketingom, istraživanjem, korisničkom podrškom, prodajom, razvojem ili čak vođenjem čitave firme, ovde se nalaze saveti upravo za vas, potkrepljeni stvarnim podacima o povratu ulaganja koji dokazuju da ti saveti deluju.Veliki val temelji se na podacima prikupljenima od korisnika i na iskustvu desetina različitih firmi. Videćete kako su marketinški stručnjaci iz Procter & Gamble-a dokazali da je suptilni marketing u zajednici četiri puta efikasniji od televizije, kako Best Buy koristi inteligenciju više od hiljadu svojih zaposlenih unutar sopstvene društvene mreže, kako se Dell promenio uključivši podatke prikupljene od korisnika u gotovo svaki odsek, kako je jedna vinarija iz Južne Afrike udeseterostručila prodaju uz pomoć blogera, YouTube-a, Facebook-a i svakog drugog alata novih društvenih tehnologija. Ovaj trend ne možete ignorisati. Pročitajte Veliki val i naučite kako ga zajahati. Više nema povratka.ZAŠTO VELIKI VAL?Rick Clancy je delovao zabrinuto. Rick je moćan čovek prosede kose u svojim pedesetim godinama i sve do danas uvek je delovao vrlo samouvereno, kao neko ko ima potpuni nadzor nad situacijom. Kao direktor komunikacija u firmi Sony Electronics često je imao posla sa opakim novinarima, neugodnim konkurentima, neuspelim proizvodima i nekoliko mrzovoljnih predsednika uprave, s čim se uvek nosio galantno i samouvereno.Sastali smo se s njim na doručku pre jednog celodnevnog sastanka. Borio se s novom silom koju jednostavno nije razumeo, a koja je neprestano jačala. S blogerima. Sa grupama za raspravu. S YouTube-om. Korisnici s kojima se nikada nije susreo ocenjivali su proizvode njegove firme na javnim forumima s kojima nije imao nikakvog iskustva i na koje nikako nije mogao uticati.Svi oni su napadali popularnu marku njegove firme, a tradicionalni alati odnosa s javnošću bili su potpuno beskorisni. Rick je odlučio kako je vreme da uzme stvari u svoje ruke i da sam postane bloger. Za veterana koji je gotovo dvadeset godina upravljao slikom svoje firme u javnosti, bilo je to vrlo zastrašujuće. Ta oblast mu je bila potpuno nepoznata.Sa našeg stajališta Rick Clancy predstavlja simbol. On i hiljade drugih direktora poput njega danas se moraju nositi s novim trendom koji nazivamo veliki val (engl. groundswell), sa spontanim pokretom ljudi koji se služe različitim internet alatima kako bi se međusobno povezali, preuzeli odgovornost za sopstvena iskustva i dobili ono što im treba - podatke, podršku, ideje, proizvode i pregovaračku moć - jedni od drugih. Veliki val je široko rasprostranjen, stalno se menja i neprestano raste. On obuhvata blogove (postoje prevodi mrežni ili računarski dnevnik; op. prev.), wikije (prevod za wiki mrežno mesto; op. prev.), podcastove, YouTube, kao i potrošače koji ocenjuju proizvode, međusobno ih sami kupuju i prodaju, sami pišu novosti i sami sklapaju poslove. To je svetska pojava. Nezaustavljiva je. Utiče na sve grane delatnosti - one koje prodaju proizvode krajnjim korisnicima i one koje ih prodaju drugim firmama iz oblasti medija, maloprodaje, finansijskih usluga, tehnologije i zdravstvene zaštite. Ipak, on je još uvek velika nepoznanica moćnim firmama i institucijama i njihovim menadžmentima, koji danas vode glavnu reč.Jednostavno rečeno, veliki val je društveni trend u kojem se ljudi služe različitim tehnologijama kako bi dobili ono što im treba jedni od drugih umesto od samih firmi. Ako ste zaposleni u nekoj firmi, to će vam biti pravi izazov.Fenomen velikog vala nije samo prolazna stvar. Tehnologija koja je do njega dovela sve se brže razvija, no sam fenomen zapravo se temelji na čoveku i njegovom večnom nastojanju da se poveže s drugima. Veliki val je doveo do trajne promene u načinu na koji svet funkcioniše. Svrha ove knjige je da pomogne firmama da se s njim nose, bez obzira na to kako se menjaju pojedini tehnološki proizvodi. To je razmišljanjem prema načelu velikog vala.POHVALE KNJIZI „…zabavna, odlično napisana i milostivo slobodna od nerazumljivih tehnoloških detalja.“— FINANCIAL TIMES„Veliki val je prepun velikih ideja, korisnih priča i razumljivih podataka. To je nova industrijska revolucija. Jeste li spremni?“ — SETH GODIN, autor knjige Meatball Sundae„Ova knjiga će promeniti vaš život ako ga nove društvene tehnologije već nisu promenile. Radi se o tsunamiju jedne nezaustavljive sile. Amazon, Procter & Gamble, Facebook, Google i Dell profitiraju na vrhu talasa. A vi? Li i Bernoff su apostoli tsunamija. Ova knjiga će postati vaša Biblija.“ — SCOTT COOK, osnivač i predsednik Izvršnog odbora kompanije Intuit„Veliki val vam nudi praktične savete kako da ostanete pokretni i fleksibilni u vrlo promenjivom digitalnom svetu. Podučavanje firme da brzo reaguje na promene, posebno kada se obraća i pruža podršku svojim korisnicima, ključno je za poslovni uspeh.“ — CATHIE BLACK, predsednik kompanije Hearst Magazines„U prvoj fazi internet ere bilo je važno da se svi povežu. U ovoj drugoj fazi, koja menja način na koji radimo, živimo, igramo se i učimo, počinjemo shvatati vrednost takve povezanosti, nove komunikacije i iskustva do kojih će njihove interakcije dovesti − ‘ljudsku mrežu.’ Veliki val uspešno opisuje taj prelaz i ističe prilike koje takva velika promena na tržištu nudi.“ — JOHN T. JAMBERS, predsednik uprave kompanije Cisco„Obratite pažnju na Veliki val! Ova knjiga je vrlo važna i pomogla nam je da shvatimo novu dinamiku društvenih medija.“ — CHRISTINA NORMAN, bivša predsednica kuće MTV„Veliki val je sveobuhvatan prikaz talasa promene koji je snašao marketinške stručnjake. Niko ne bi smeo da uključuje sve moćnije i sve smelije korisnike u svoje poslovanje pre nego čuje šta Li i Bernoff imaju da kažu o toj temi.“ — CLARK KOKICH, predsednik uprave kompanije Avenue A/RazorfishKratak sadržajUvodPrvi dio. razumijevanje velikog vala 1. zašto veliki val — i zašto upravo sada? 2. džiju-džicu i tehnologije velikog vala3. društveno-tehnografski profilDrugi dio. kako iskoristiti veliki val 4. strategije za primjenu velikog vala 5. osluškivanje velikog vala 6. obraćanje velikom valu 7. aktiviranje velikog vala 8. kako pomoći velikom valu da sam sebi bude podrška9. uključivanje velikog valaTreći dio. veliki val donosi promjene 10. kako će povezivanje s velikim valom promijeniti vašu tvrtku 11. veliki val u vašoj tvrtki12. budućnost velikog valaZahvale Bilješke Kazalo oglednih primjera Kazalo pojmova O autorimaCHARLENE LI jedna je od vodećih stručnjaka u oblasti društvenog računarstva i Web 2.0 tehnologije, zahvaljujući predanoj saradnji s poznatom firmom za tehnologiju i istraživanje tržišta Forrester Research u proteklih devet godina. Ona je jedna od najcitiranijih Forrester-ovih analitičara. Kao priznat i tražen govornik, često se pojavljuje na skupovima iz svog delokruga. Bila je glavni govornik na Forrester-ovom korisničkom forumu 2007. Charlene proučava kako firme mogu da koriste tehnologije - poput blogova, društvenih mreža, RSS-a, označavanja i widgeta - da bi ostvarile svoje poslovne ciljeve. 2004. godine pokrenula je sopstveni stručni blog pa je često spominjana kao najuticajniji stručni bloger u Americi. Trenutno vodi blog zajedno s Joshom Bernoffom na www.forrester.com/groundswell. Charlene je ranije bila na čelu tima za marketinška istraživanja i istraživanja medija u Forrester-u, vodila je kancelariju u San Franciscu. Radila je i kao izdavač interaktivnih medija za Community Newspaper Company koja izdaje različite novine u Massachusettsu pa je bila član uprave Saveza novih medija u sklopu Američkog udruženja novinskih kuća (Newspaper Association of America’s New Media Federation). Charlene je bila zadužena za razvoj novih proizvoda u San Jose Mercury Newsu pa je radila kao savetnik za strategiju u firmi Monitor Company. Ima titulu MBA koju je stekla na fakultetu Harvard Business School. Charlene živi u San Mateu u Kaliforniji sa svojim suprugom i dvoje dece koji su takođe srećni i angažovani učesnici velikog vala.JOSH BERKOFF je jedan od najpoznatijih i najcitiranijih analitičara tehnologije u Americi. Josh već trinaest godina radi kao analitičar u Forrester Researchu i trenutno je potpredsednik firme za tehnološka i marketinška istraživanja. On je osmislio tehnografsku segmentaciju koja je bila temelj za Forresterove ankete koje se sprovode na korisnicima širom sveta od 1997. godine. Joshova analiza je usmerena ka boljem razumevanju ljudi, načina na koji oni koriste tehnologije i uticaja koji to ima na poslovanje. On lično vodi blog zajedno sa Charlene Li na www.forrester.com/groundswell. John se trenutno bavi novim društvenim tehnologijama, a svoje revolucionarne analize promena u medijskoj industriji opisao je u svojim često citiranim izveštajima poput „Hoće li preskakanje oglasa ubiti televiziju?“ („Will Ad-Skipping Kill Television?“) i „Od diskova do preuzimanja sadržaja s interneta“ („From Disks To Downloads“). Kada je gostovao u poznatoj emisiji 60 Minutes, Mike Wallace predstavio ga je kao „najboljeg analitičara televizijske industrije u Forrester Researchu, glavnog autoriteta u pitanju budućnosti televizije.“ John je brojne glavne menadžere u globalnim firmama savetovao o strategiji, uključujući ABC, Best Buy, Cisco, Comcast, L’Oréal, Microsoft, Sony, TiVo i Viacom. Vrlo je tražen kao govornik. Učestvovao je na konferencijama širom Severne Amerike, u Barceloni, Cannesu, Londonu, Rimu i Sao Paulu. Pre Forrester-a radio je kao menadžer te pisac internet stručnih tehničkih članaka i postova u nekoliko mladih firmi za visoku tehnologiju u Bostonu. Josh živi u Arlingtonu u Massachusettsu sa svojom suprugom i dvoje dece.

Opis proizvoda KAKO POBEDITI U SVETU NOVIH DRUŠTVENIH TEHNOLOGIJA? UPRAVO SADA vaši korisnici pišu o vašim proizvodima na blogovima i preoblikuju vaše reklame na YouTube-u. Oni vas definšu na Wikipediji i napadaju na društvenim mrežama kao što je Facebook. Sve su to elementi društvenog fenomena velikog talasa koji je trajno promenio način na koji svet funkcioniše. Mnogim firmama to predstavlja pretnju. Vi to možete da shvatite kao prednost. U knjizi Veliki val dvoje vodećih analitičara iz firme Forrester Research opisuju kako možete da okrenete međusobno povezivanje korisnika u svoju korist. U 25 stvarnih primera iz čitavog sveta (od zdravstvene zaštite, preko maloprodajnih trgovina i proizvoda za korisnike do poslovnih usluga) Li i Bernoff pokazuju kako vodeće firme prikupljaju podatke, ostvaruju prihod, štede novac i aktiviraju svoje korisnike. Bilo da se bavite marketingom, istraživanjem, korisničkom podrškom, prodajom, razvojem ili čak vođenjem čitave firme, ovde se nalaze saveti upravo za vas, potkrepljeni stvarnim podacima o povratu ulaganja koji dokazuju da ti saveti deluju. Veliki val temelji se na podacima prikupljenima od korisnika i na iskustvu desetina različitih firmi. Videćete kako su marketinški stručnjaci iz Procter & Gamble-a dokazali da je suptilni marketing u zajednici četiri puta efikasniji od televizije, kako Best Buy koristi inteligenciju više od hiljadu svojih zaposlenih unutar sopstvene društvene mreže, kako se Dell promenio uključivši podatke prikupljene od korisnika u gotovo svaki odsek, kako je jedna vinarija iz Južne Afrike udeseterostručila prodaju uz pomoć blogera, YouTube-a, Facebook-a i svakog drugog alata novih društvenih tehnologija. Ovaj trend ne možete ignorisati. Pročitajte Veliki val i naučite kako ga zajahati. Više nema povratka. ZAŠTO VELIKI VAL? Rick Clancy je delovao zabrinuto. Rick je moćan čovek prosede kose u svojim pedesetim godinama i sve do danas uvek je delovao vrlo samouvereno, kao neko ko ima potpuni nadzor nad situacijom. Kao direktor komunikacija u firmi Sony Electronics često je imao posla sa opakim novinarima, neugodnim konkurentima, neuspelim proizvodima i nekoliko mrzovoljnih predsednika uprave, s čim se uvek nosio galantno i samouvereno. Sastali smo se s njim na doručku pre jednog celodnevnog sastanka. Borio se s novom silom koju jednostavno nije razumeo, a koja je neprestano jačala. S blogerima. Sa grupama za raspravu. S YouTube-om. Korisnici s kojima se nikada nije susreo ocenjivali su proizvode njegove firme na javnim forumima s kojima nije imao nikakvog iskustva i na koje nikako nije mogao uticati. Svi oni su napadali popularnu marku njegove firme, a tradicionalni alati odnosa s javnošću bili su potpuno beskorisni. Rick je odlučio kako je vreme da uzme stvari u svoje ruke i da sam postane bloger. Za veterana koji je gotovo dvadeset godina upravljao slikom svoje firme u javnosti, bilo je to vrlo zastrašujuće. Ta oblast mu je bila potpuno nepoznata. Sa našeg stajališta Rick Clancy predstavlja simbol. On i hiljade drugih direktora poput njega danas se moraju nositi s novim trendom koji nazivamo veliki val (engl. groundswell), sa spontanim pokretom ljudi koji se služe različitim internet alatima kako bi se međusobno povezali, preuzeli odgovornost za sopstvena iskustva i dobili ono što im treba - podatke, podršku, ideje, proizvode i pregovaračku moć - jedni od drugih. Veliki val je široko rasprostranjen, stalno se menja i neprestano raste. On obuhvata blogove (postoje prevodi mrežni ili računarski dnevnik; op. prev.), wikije (prevod za wiki mrežno mesto; op. prev.), podcastove, YouTube, kao i potrošače koji ocenjuju proizvode, međusobno ih sami kupuju i prodaju, sami pišu novosti i sami sklapaju poslove. To je svetska pojava. Nezaustavljiva je. Utiče na sve grane delatnosti - one koje prodaju proizvode krajnjim korisnicima i one koje ih prodaju drugim firmama iz oblasti medija, maloprodaje, finansijskih usluga, tehnologije i zdravstvene zaštite. Ipak, on je još uvek velika nepoznanica moćnim firmama i institucijama i njihovim menadžmentima, koji danas vode glavnu reč. Jednostavno rečeno, veliki val je društveni trend u kojem se ljudi služe različitim tehnologijama kako bi dobili ono što im treba jedni od drugih umesto od samih firmi. Ako ste zaposleni u nekoj firmi, to će vam biti pravi izazov. Fenomen velikog vala nije samo prolazna stvar. Tehnologija koja je do njega dovela sve se brže razvija, no sam fenomen zapravo se temelji na čoveku i njegovom večnom nastojanju da se poveže s drugima. Veliki val je doveo do trajne promene u načinu na koji svet funkcioniše. Svrha ove knjige je da pomogne firmama da se s njim nose, bez obzira na to kako se menjaju pojedini tehnološki proizvodi. To je razmišljanjem prema načelu velikog vala. POHVALE KNJIZI „…zabavna, odlično napisana i milostivo slobodna od nerazumljivih tehnoloških detalja.“ — FINANCIAL TIMES „Veliki val je prepun velikih ideja, korisnih priča i razumljivih podataka. To je nova industrijska revolucija. Jeste li spremni?“ — SETH GODIN, autor knjige Meatball Sundae „Ova knjiga će promeniti vaš život ako ga nove društvene tehnologije već nisu promenile. Radi se o tsunamiju jedne nezaustavljive sile. Amazon, Procter & Gamble, Facebook, Google i Dell profitiraju na vrhu talasa. A vi? Li i Bernoff su apostoli tsunamija. Ova knjiga će postati vaša Biblija.“ — SCOTT COOK, osnivač i predsednik Izvršnog odbora kompanije Intuit „Veliki val vam nudi praktične savete kako da ostanete pokretni i fleksibilni u vrlo promenjivom digitalnom svetu. Podučavanje firme da brzo reaguje na promene, posebno kada se obraća i pruža podršku svojim korisnicima, ključno je za poslovni uspeh.“ — CATHIE BLACK, predsednik kompanije Hearst Magazines „U prvoj fazi internet ere bilo je važno da se svi povežu. U ovoj drugoj fazi, koja menja način na koji radimo, živimo, igramo se i učimo, počinjemo shvatati vrednost takve povezanosti, nove komunikacije i iskustva do kojih će njihove interakcije dovesti − ‘ljudsku mrežu.’ Veliki val uspešno opisuje taj prelaz i ističe prilike koje takva velika promena na tržištu nudi.“ — JOHN T. JAMBERS, predsednik uprave kompanije Cisco „Obratite pažnju na Veliki val! Ova knjiga je vrlo važna i pomogla nam je da shvatimo novu dinamiku društvenih medija.“ — CHRISTINA NORMAN, bivša predsednica kuće MTV „Veliki val je sveobuhvatan prikaz talasa promene koji je snašao marketinške stručnjake. Niko ne bi smeo da uključuje sve moćnije i sve smelije korisnike u svoje poslovanje pre nego čuje šta Li i Bernoff imaju da kažu o toj temi.“ — CLARK KOKICH, predsednik uprave kompanije Avenue A/Razorfish Kratak sadržaj Uvod Prvi dio. razumijevanje velikog vala 1. zašto veliki val — i zašto upravo sada? 2. džiju-džicu i tehnologije velikog vala 3. društveno-tehnografski profil Drugi dio. kako iskoristiti veliki val 4. strategije za primjenu velikog vala 5. osluškivanje velikog vala 6. obraćanje velikom valu 7. aktiviranje velikog vala 8. kako pomoći velikom valu da sam sebi bude podrška 9. uključivanje velikog vala Treći dio. veliki val donosi promjene 10. kako će povezivanje s velikim valom promijeniti vašu tvrtku 11. veliki val u vašoj tvrtki 12. budućnost velikog vala Zahvale Bilješke Kazalo oglednih primjera Kazalo pojmova O autorima CHARLENE LI jedna je od vodećih stručnjaka u oblasti društvenog računarstva i Web 2.0 tehnologije, zahvaljujući predanoj saradnji s poznatom firmom za tehnologiju i istraživanje tržišta Forrester Research u proteklih devet godina. Ona je jedna od najcitiranijih Forrester-ovih analitičara. Kao priznat i tražen govornik, često se pojavljuje na skupovima iz svog delokruga. Bila je glavni govornik na Forrester-ovom korisničkom forumu 2007. Charlene proučava kako firme mogu da koriste tehnologije - poput blogova, društvenih mreža, RSS-a, označavanja i widgeta - da bi ostvarile svoje poslovne ciljeve. 2004. godine pokrenula je sopstveni stručni blog pa je često spominjana kao najuticajniji stručni bloger u Americi. Trenutno vodi blog zajedno s Joshom Bernoffom na www.forrester.com/groundswell. Charlene je ranije bila na čelu tima za marketinška istraživanja i istraživanja medija u Forrester-u, vodila je kancelariju u San Franciscu. Radila je i kao izdavač interaktivnih medija za Community Newspaper Company koja izdaje različite novine u Massachusettsu pa je bila član uprave Saveza novih medija u sklopu Američkog udruženja novinskih kuća (Newspaper Association of America’s New Media Federation). Charlene je bila zadužena za razvoj novih proizvoda u San Jose Mercury Newsu pa je radila kao savetnik za strategiju u firmi Monitor Company. Ima titulu MBA koju je stekla na fakultetu Harvard Business School. Charlene živi u San Mateu u Kaliforniji sa svojim suprugom i dvoje dece koji su takođe srećni i angažovani učesnici velikog vala. JOSH BERKOFF je jedan od najpoznatijih i najcitiranijih analitičara tehnologije u Americi. Josh već trinaest godina radi kao analitičar u Forrester Researchu i trenutno je potpredsednik firme za tehnološka i marketinška istraživanja. On je osmislio tehnografsku segmentaciju koja je bila temelj za Forresterove ankete koje se sprovode na korisnicima širom sveta od 1997. godine. Joshova analiza je usmerena ka boljem razumevanju ljudi, načina na koji oni koriste tehnologije i uticaja koji to ima na poslovanje. On lično vodi blog zajedno sa Charlene Li na www.forrester.com/groundswell. John se trenutno bavi novim društvenim tehnologijama, a svoje revolucionarne analize promena u medijskoj industriji opisao je u svojim često citiranim izveštajima poput „Hoće li preskakanje oglasa ubiti televiziju?“ („Will Ad-Skipping Kill Television?“) i „Od diskova do preuzimanja sadržaja s interneta“ („From Disks To Downloads“). Kada je gostovao u poznatoj emisiji 60 Minutes, Mike Wallace predstavio ga je kao „najboljeg analitičara televizijske industrije u Forrester Researchu, glavnog autoriteta u pitanju budućnosti televizije.“ John je brojne glavne menadžere u globalnim firmama savetovao o strategiji, uključujući ABC, Best Buy, Cisco, Comcast, L’Oréal, Microsoft, Sony, TiVo i Viacom. Vrlo je tražen kao govornik. Učestvovao je na konferencijama širom Severne Amerike, u Barceloni, Cannesu, Londonu, Rimu i Sao Paulu. Pre Forrester-a radio je kao menadžer te pisac internet stručnih tehničkih članaka i postova u nekoliko mladih firmi za visoku tehnologiju u Bostonu. Josh živi u Arlingtonu u Massachusettsu sa svojom suprugom i dvoje dece.

Fermaova poslednja teorija Godine 1988, na zidu stanice Njujorske podzemne zeleznice osvanuo je grafit:x^n+y^n=z^n: nema resenjaImam zaista velicanstven dokaz za ovo, ali ga ne mogu ispisati, jer mi upravo stize voz.Grafit je ocigledno bio inspirisan tekstom, koji je, oko 350 godina pre toga, slavni francuski matematicar Pjer de Ferma napisao na marginama svoje knjige:Cuius rei demonstrationem mirabilem sane detexi hanc marginis exiguitas non caperet.Imam zaista velicanstven dokaz ove teoreme, ali je margina isuvise uska da bi on na nju stao.Neposredan povod za grafit bio je objavljen dokaz istinitosti takozvane Fermaove poslednje ('poslednja' zbog toga sto je ostala poslednja nedokazana teorema salvnog Francuza) teoreme,(iako je nazivana teoremom, vekovima je to bila samo pretpostavka) koji se, nakon strucnog pregledanja, pokazao pogresnim. Samo nekoliko godina posle toga, u junu 1993. godine, engleski matematicar Endru Vajls, profesor sa univerziteta Prinston, objavio je svoj dokaz jednog od najtezih svetskih problema, problema koji je zbunjivao najvece matematicare vise od tri veka. Sve svetske novine pisale su o ovom istorijskom dogadjaju, a Vajls je dobio mesto medju '25 najinteresantnijih ljudi godine' u magazinu People zajedno sa princezom Dajanom i Oprom Vinfri. Medijska guzva i slava nisu trajali dugo, jer je, nakon recenzije rada, utvrdjeno da i ovaj dokaz ima gresku. Novine su zatim morale da demantuju radosne vesti, a Fermaova poslednja teorema se jos jednom pokazala kao problem koji se ne predaje lako. Stoga i ovaj duhoviti grafit dobro ilustruje situaciju u kojoj su bili matematika i matematicari kada se radilo o Fermaovoj poslednjoj teoremi.Fermaova poslednja teorema je problem koji zavarava jednostavnom formom, ali koji zastrasuje svojom kompleksnoscu i tezinom. Ona je direktan potomak Pitagorine teoreme, koje se svi secamo iz skolskih dana:' U pravouglom trouglu, to zna svako dete, kvadrat nad hipotenuzom jednak je zbiru kvadrata nad obe katete', ili iskazano simbolima:x^2+y^2=z^2 gde su sa x,y, i z obelezene duzine stranica u pravouglom trouglu. I dok je broj resenja ove jednacine beskonacan, tj. moze se pronaci beskonacan broj trojki x, y, z koje zadovoljavaju ovu jednacinu, Fermaova poslednja teorema tvrdi da, ako se u ovoj jednacini, kvadrat zameni kubom ili nekim vecim stepenom, celobrojnih resenja ove jednacine nema. Ili, x^n+y^n=z^n, nema celobrojinih resenja za n vece od 2. Ferma je tvrdio da ima dokaz, ali on nikada nije pronadjen. Stavise, ispostavilo se da ga nakon njega ni najveci umovi na planeti nisu mogli ponovo izvesti. Tek na kraju dvadesetog veka, Endru Vajls je, nakon sedam godina rada u izolaciji i jos cetrnaest meseci agonije koja je pratila ispravljanje greske u prvobitnom dokazu, uspeo da dokaze ovu teoremu koriscenjem najsavremenijih matematickih tehnika.Radom na Fermaovoj poslednjoj teoremi Vajls je takodje uspeo da ispuni i svoj decacki san. Imao je tu retku privilegiju, kako i sam kaze, da kao odrastao covek moze da radi na onome sto je zeleo od detinjstva. Ovo je zaista retka privilegija, a knjiga Fermaova poslednja teorema, autora Sajmona Singa veoma dobro opisuje sta je sve Vajls dozivljavao, na kakve je probleme nailazio, kakav zivot je morao da vodi i cega je sebe morao da lisi da bi stigao do cilja. Uzbudljiva i interesantna, ova knjiga pocinje opisom predavanja koje je Vajls odrzao u Institutu Isak Njutn u Kembridzu, u gradu u kome se rodio i proveo detinjstvo i u kome se prvi put kao desetogodisnjak susreo sa Fermaovom poslednjom teoremom. Na ovom predavanju Vajls je objavio svoj dokaz eminentnoj publici sastavljenoj od najpoznatijih svetskih matematicara, koji su bili zadivljeni i veoma uzbudjeni sto prisustvuju jednom istorijskom dogadjaju. Recenzija ce pokazati da dokaz ima gresku. Bice zatim potrebno jos mnogo napora da se ona popravi.Istorija samog problema, kao i zivot Pjera de Fermaa, njegovog tvorca, prikazani su u ovoj knjizi sa mnogo interesantnih detalja, a tu su i neverovatne price o sudbinama onih koji su pokusavali da ovaj problem rese nakon Fermaa. Ojler, Gaus, Sofi Zermen, Lame, Kosi i mnogi drugi pokusali su da dokzu ovu teoremu, ali su uglavnom uspevali samo da naprave po neki korak napred. Rad mnogih matematicara nadogradjivan je i popravljan, da bi za 350 godina bio nacinjen samo mali napredak u pravcu pronalazenja dokaza. Mali zbog toga sto je ovaj problem iziskivao razresenje pitanja beskonacnosti. Validan matematicki dokaz podrazumeva da se moze pokazati da za sve brojeve n vece od 2, sto znaci do beskonacnosti, Fermaova jednacina nema resenja. Svi koji su radili na Fermaovoj poslednjoj teoremi uspevali su da dokazu da je ona istinita za odredjene vrednosti n, ali cak iako je ovih vrednosti za n bilo veoma mnogo, jos uvek je ostajalo beskonacno mnogo slucajeva za koje je teorema ostajala nedokazana. Ni kompjuteri u novije vreme nisu mogli dati neki veci doprinos resenju ovog problema, jer cak iako bi uspevali da provere ovu teoremu za pojedinacne slucajeve n do najveceg zamislivog broja, uvek bi se mogao naci broj n za jedan veci od tog broja, za koji teorema nije dokazana.Resavanje Fermaove poslednje teoreme je teklo u jednom pravcu, sve dok slucajno ova teorema nije bila povezana sa jednom drugom, takodje nedokazanom pretpostavkom, takozvanom konjekturom Tanijama- Simura. Ova konjektura, koju su postavili dvojica japanskih matematicra Goro Simura i Jutaka Tanijama, spajala je dve potpuno razlicite oblasti matematike, naime, modularne forme i elipticne jednacine, tvrdeci da su te oblasti usko povezane i da se zbog toga nereseni problemi iz jedne oblasti mogu resavati njihovim prebacivanjem u drugu oblast, gde bi se zatim 'napadali' tehnikama i metodama iz te oblasti. Ova konjektura je bila veoma znacajna za matematicare jer su mostovi medju raznim oblastima matematike bili veoma pozeljni i omogucavali su lakse resavanje problema. Na zalost, ovu konjekturu niko nije uspeo decenijama da dokaze, a sva matematika koja se na nju oslanjala bila je kao kula od karata.U jesen 1984. godine, matematicar Gerhard Fraj uspeva da ukaze na vezu izmedju konjekture Tanijama-Simura i Fermaove poslednje teoreme, a Ken Ribet ovu vezu i dokazuje. Posavsi od toga da je Fermaova poslednja teorema neistinita, tj. da je moguce naci resenje Fermaove jednacine, Fraj pokazuje da je ova jednacina zapravo elipticna jednacina. Ona je, medjutim, toliko neprirodna, da nikada ne moze biti modularna. S druge strane, konjektura Tanijama- Simura tvrdi da svaka elipticna jednacina mora biti modularna. Stoga, konjektura Tanijama- Simura mora biti neistinita! Postavivsi zatim svoje argumente 's druge strane', Fraj zakljucuje:1. Ako bi se dokazalo da je konjektura Tanijama- Simura istinita, tada svaka elipticna jednacina mora biti modularna.2. Ako svaka elipticna jednacina mora biti modularna, tada Frajeva elipticna jednacina ne sme postojati.3. Ako Frajeva elipticna jednacina ne postoji, tada ne mogu postojati resenja za Fermaovu jednacinu.4. Stoga je Fermaova poslednja teorema istinita!Od momenta kada je saznao da je ova tvrdnja dokazana, Endru Vajls je ostavio sve svoje obaveze koje je imao kao profesor, povukao se u malu radnu sobu u potkrovlju i u potpunoj izolaciji neprestano radio na dokazivanju konjekture Tanijama- Simura jer je sada dokazati njenu istinitost znacilo dokazati i istinitost Fermaove poslednje teoreme. Morao je najpre usvojiti strategiju savladavanja problema beskonacnosti, zato sto se i konjektrura Tanijama-Simura, kao i Fermaovova teorema, takodje odnosila na beskonacan broj jednacina. Induktivna metoda, koju je naposletku usvojio kao strategiju za dokazaivanje, dozvoljavala je da se ostvari zeljeni domino efekat. Dokazivanjem da je konjektura istinita za prvi slucaj, a zatim i dokazivanjem da, ako je ona istinita za slucaj nekog broja n mora biti istinita i za slucaj n+1 tj. za sledeci slucaj u nizu, pokrece se efekat rusenja domina pri kome svaka sledeca domina u redu pada zbog toga sto je i prethodna pala. Ovaj proces se nikada ne zavrsava, tj. zavrsava se u beskonacnosti. Koristeci dokaz indukcijom, a pri tome koristeci najnovije matematicke tehnike naseg doba, Vajls je bio u mogucnosti da savlada problem. Posle visegodisnjeg napora, kada je kompletan dokaz objavljen, Vajls je matematicare zapravo oslobodio dva velika problema: jednog romanticnog i bez prakticnog znacaja i drugog veoma vaznog za dalji razvoj matematike. Dokaz ovog prvog tj. Fermaove poslednje teoreme mnogo je vise znacio samom Endruu Vjalsu, jer je predstavljao ostvarenje njegove zelje iz detinjstva. Za svoj rad primio je vise nagrada, od kojih je jedna, takozvana Volfskelova nagrada, bila raspisana jos pocetkom dvadesetog veka u Nemackoj.Ono sto bi se na kraju moglo tvrditi, Fermaov 'zaista velicanstveni dokaz' sigurno nije mogao biti isti kao i Vajlsov dokaz na preko 100 stranica guste algebre, baziran na matematickim tehnikama dvadesetog veka. Zato mnogi veruju da je 'Fermaov dokaz' verovatno bio pogresan, da je slavni Francus samo mislio da ima dokaz. Postoje i oni drugi koji, iako je problem najzad resen, i dalje veruju da mogu pronaci i originalan Fermaov dokaz. Za to nije, veruju oni, potrebno nista vise od znanja matematike iz osnovne skole, onoliko koliko je i sam Pjer de Ferma verovatno posedovao. Potrebno je, medjutim, dostici njegov nivo genijalnosti u resavanju problema.Opisujuci Vajlsovu borbu sa problemom, autor Sajmon Sing u knjizi Fermaova poslednja teorema skicira i kratku istoriju matematike i opisuje sudbine njenih najvecih heroja kao sto su Evrist Galoa ili Alan Tjuring. U njoj se takodje moze citati o Raselovom paradoksu ili o neobicnom karakteru Kurta Gedela, kao i o njihovom doprinosu resavanju Fermaovog problema. Sudbine likova ove knjige date su sa mnogo fascinantnih detalja, kroz zanimljive i uzbudljive anegdote kao sto su one o dvoboju u zoru ili o samoubistvu u ponoc. Knjiga sadrzi i pitanja i odgovore na matematicke zadatke i zagonetke kao sto su: problem sa tegovima, primer Diofantove pitalice, pitanja iz teorije igara i drugi. Ilustrovana je portretima i fotografijama koji docaravaju likove ovih priv ca.Sledi primer problema sa tegovima iz knjige:Baseov problem sa tegovimaDa bi se izmerio bilo koji ceo broj kilograma od 1 do 40, vecina ljudi bi rekla da je potrebno sest tegova: 1, 2, 4, 8, 16, 32kg. Na ovaj nacin, sve tezine se mogu lako postici stavaljajuci sledece kombinacije tegova na jedan od tasova:1kg =12kg =23kg =2+14kg=45kg=4+1...40kg =32+8.Medjutim, stavljanjem tegova na oba tasa, tako da tegovi mogu biti i na istom tasu sa objektom koji se meri, Base je uspeo da resi zadatak upotrebom samo cetiri tega: 1, 3, 9, 27kg. Teg koji se postavi na isti tas sa objektom koji se meri, prakticno nosi negativnu vrednost. Trazene tezine se stoga mogu postici na sledeci nacin:1kg=12kg =3-13kg =34kg 3+15kg =9-3-1...40kg=27+9+3+1.Zagonetka o duzini Diofantovog zivotaPostoji jedan detalj iz Diofantovog zivota koji je preziveo u obliku zagonetke, a za koju se kaze da je bila urezana na njegovom nadgrobnom spomeniku:Bog mu je poklonio da bude decak jednu sestinu svog zivota, a dodavsi dvanaesti deo na ovo, On je oblozio njegove obraze maljama; zapalio mu je baklju braka posle sedmog dela, a pet godina posle vencanja On mu je dodelio sina. Ali, avaj! Kasno rodjeno nesrecno dete; kada je dostiglo polovinu ocevog punog zivota, ledena Sudbina ga je uzela. Posto je sebi ublazavao bol pomocu ove nauke o brojevima cetiri godine, svrsio je svoj zivot.Resenje zagonetke: Neka je duzina Diofantovog zivota oznacena sa L. Iz zagonetke vidimo da se ceo njegov zivot sastojao od:1/6 njegovog zivota, tj. L/6 proveo je kao decak L/12 proveo je kao mladic, L/7 zatim proveo je pre braka, posle pet godina rodio mu se sin, L/2 je bila duzina sinovljevog zivota, 4 godine proveo je u bolu, pre nego sto je umro.Duzina Diofantovog zivota predstavlja sumu gornjih elemenata: L=L/6+L/12+L/7+5+L/2+4. Jednacinu mozemo svesti na sledecu: L=(25/28)L+9, (3/28)L=9, L=(28/3)9=84. Dakle, Diofant je ziveo 84 godine.Problem defektne sahovske tableMatematicki dokaz je daleko mocniji i stroziji od koncepta dokaza koji mi obicno koristimo u svakodnevnom jeziku ili cak od koncepta dokaza po shvatanju fizicara ili hemicara. Razlika izmedju naucnog i matematickog dokaza je i suptilna i duboka i od izuzetne vaznosti je za razumevanje rada svakog matematicara od Pitagore naovamo.Nauka funkcionise po principu pravnog sistema. Za teoriju se pretpostavlja da je istinita ako postoje pokazatelji koji je dokazuju 'bez svake razumne sumnje'. Matematika se ne oslanja na rezultate nepouzdanih eksperimenata nego je izgradjena na cvrstoj logici. Ovo je demonstrirano problemom 'defektne sahovske table'.Imamo sahovsku tablu sa uklonjena dva polja u suprotnim uglovima, tako da su preostala samo 62 kvadrata. Sada uzmemo 31 dominu takvog oblika da svaka domina prekriva tacno dva kvadrata. Pitanje glasi: da li je moguce poreati 31 dominu tako da one pokriju sva preostala polja (62) na sahovskoj tabli?Postoje dva prilaza problemu:(1) Naucni prilaz: Naucnici bi pokusali da rese problem pomocu eksperimenta i posto bi probali nekoliko desetina mogucih kombinacija, otkrili bi da ni jedna ne odgovara. Na kraju, naucnici bi verovali da postoji dovoljno dokaza da bi se moglo reci da se tabla ne moze prekriti. Medjutim, oni nikada ne mogu biti sigurni da je ovo zaista tako zato sto moze postojati neka kombinacija koja nije testirana a koja resava problem. Postoje milioni razlicitih kombinacija i moguce je samo istraziti mali deo njih. Zakljucak da je trazeni zadatak nemoguce obaviti baziran je na eksperimentu, ali naucnik ce morati da zivi sa cinjenicom da njegova teorija jednog dana moze biti opovrgnuta.(2) Matematicki prilaz: Matematicar pokusava da odgovori na pitanje razvijajuci logicko razmisljanje koje ce izroditi zakljucak koji je bez sumnje tacan i koji ce ostati neopovrgnut zauvek. Jedno takvo razmisljanje je sledece:1. Oba ugaona polja uklonjena sa sahovske table su bele boje. Stoga sada imamo 32 crna polja i samo 30 belih.2. Svaka domina prekriva dva susedna polja, a susedna polja su uvek razlicitih boja, tj. jedno crno i jedno belo.3. Zato, bez obzira na to kako su rasporedjene, prvih 30 domina poredjanih na tablu mora prekriti 30 belih kvadrata i 30 crnih kvadrata.4. Posledica toga je da ce vas ovo uvek ostavljati sa jednom dominom i nepopunjena dva crna polja.5. Ali, setimo se, sve domine prekrivaju dva susedna kvadratna polja, a susedna polja su suprotna po boji. Posto su dva preostala polja iste boje ona ne mogu biti prekrivena jednom preostalom dominom. Zakljucujemo da je prekrivanje table nemoguce!Iz ovog dokaza se vidi da bilo koja od mogucih kombinacija domina nece uspeti da prekrije defektnu sahovsku tablu.Autor knjige Fermaova poslednja teorema, Sajmon Sing, studirao je fiziku na Imperijal koledzu u Londonu kao i na Univerzitetu u Kembridzu. Radio je u BBC-ju za emisiju 'Svet sutrasnjice', a 1996. godine bio je koproducent i reziser emisije 'Horizonti', nagradjenog dokumentarnog programa o Fermaovoj poslednjoj teoremi. Knjiga Fermaova poslednja teorema je bila bestseler u Britaniji. Prikaži više

Narodna knjiga, 2004. Prevod Lazar Macura Nekorišćena, ali stajala takva, pa ne izgleda tako. Bez mirisa ili ikakvih tragova. Za roman `U Americi` Zontagova je dobila Nacionalnu nagradu za fikciju. Radnja romana počinje 1876. godine, kada grupa Poljaka, predvođena najvećom poljskom glumicom Marinom Zalenžovskom, emigrira u Ameriku, u nameri da u Kalifroniji stvori svoju utopijsku komunu. Marina, koja se odrekla svoje karijere zbog ove avanture, živi sa svojim mužem i sinom. Fantazija o Americi i Kaliforniji kao utočištu, oazi, mestu gde se snovi ostvaruju sudariće se sa kompleksnom realnošću, kao I neočekivanim sukobom doseljenika i stanovnika Kalifornije. Kada san o koloniji propadne i mnogi emigranti se vrate, Marina odlučuje da započne novu karijeru na američkoj pozornici zajedno sa velikom Sarom Bernar. Ova knjiga se bavi mnogim temama kao što su ženska želja za transformacijom, vera u ideale, različiti vidovi ljubavi kao i svetom pozorišta, istovremeno vrlo živo i uverljivo dočaravajući kulturu Amerike krajem XIX veka. Suzan Sontag (engl. Susan Sontag,16. januar 1933 – 28. decembar 2004) je bila američka spisateljica, rediteljka, filozofkinja, profesorka, i politička aktivistkinja.[1] Uglavnom je pisala eseje, ali i objavljivala romane; objavila je svoje prvo veliko delo, esej Beleške o kempu, 1964. godine. Njena najpoznatija dela uključuju kritička dela Protiv tumačenja (1966), Stilovi radikalne volje (1968), O fotografiji (1977) i Bolest kao metafora (1978), kao i izmišljena dela Način na koji sada živimo (1986), Ljubitelj vulkana (1992) i U Americi (1999). Sontag je aktivno pisala i govorila o sukobljenim područjima, ili putovala u njih, uključujući tokom Vijetnamskog rata i opsade Sarajeva. Mnogo je pisala o fotografiji, kulturi i medijima, sidi i bolestima, ljudskim pravima, komunizmu i levičarskoj ideologiji. Njeni eseji i govori izazvali su kontroverzu [2] a opisana je kao „jedna od najuticajnijih kritičara svoje generacije“.[3] Mladost i obrazovanje Sontag je rođena kao Suzan Rosenblat u Njujorku, kći Mildred (rođena Jacobson) i Jacka Rosenblatta, oboje Jevreji iz Litvanije [4] i poljskog porekla. Njen otac je vodio posao trgovine krznom u Kini, gde je umro od tuberkuloze 1939, kada je Suzan imala pet godina.[5] Sedam godina kasnije, majka Suzan Sontag udala se za kapetana američke vojske Nathana Sontaga. Suzan i njena sestra Džudit uzele su prezime svog očuha, iako ih on nije formalno usvojio. Sontag nije imala versko vaspitanje i rekla je da nije ušla u sinagogu do sredine dvadesetih.[6] Sećajući se nesrećnog detinjstva, sa hladnom, dalekom majkom koja je bila „uvek odsutna“, Sontag je živela na Long Ajlendu u Njujorku,[5] zatim u Tusonu u Arizoni, a kasnije u dolini San Fernando u južnoj Kaliforniji, gde je našla utočište u knjigama i završila srednju školu u Severnom Holivudu u 15. godini. Osnovne studije započela je na Univerzitetu u Kaliforniji, Berkli, ali se prebacila na Univerzitet u Čikagu, diveći se njegovom čuvenom osnovnom nastavnom programu. U Čikagu je uporedo sa ostalim zahtevima pohađala studije filozofije, drevne istorije i književnosti. Leo Strauss, Joseph Schwab, Christian Mackauer, Richard McKeon, Peter von Blanckenhagen i Kenneth Burke bili su među njenim predavačima. Diplomirala je sa 18 godina i izabrana je u studentsku organizaciju `Phi Beta Kappa`.[7] Dok je bila u Čikagu, postala je najbolja prijateljica sa kolegom Majkom Nikolsom.[8] Godine 1951. njen rad se prvi put pojavio u štampi u zimskom izdanju časopisa Chicago Review.[9] Sontag se sa 17 godina udala za pisca Filipa Rifa, koji je bio instruktor sociologije na Univerzitetu u Čikagu, nakon desetodnevnog udvaranja; njihov brak je trajao osam godina.[10] Tokom studija u Čikagu, Sontag je pohađala letnju školu koju je predavao sociolog Hans Gert koji je postao njen prijatelj i naknadno uticao na njeno proučavanje nemačkih mislilaca.[11][12] Po sticanju čikaške diplome, Sontag je predavala brucoški engleski jezik na Univerzitetu u Konektikutu tokom akademske 1952–53. Pohađala je Univerzitet Harvard na postdiplomskim studijama, u početku je studirala književnost kod Perry Miller-a i Harry Levin-a, pre nego što je prešla na filozofiju i teologiju kod Paul Tillich-a, Jacob Taubes-a, Raphael Demos-a i Morton White-a.[13] Po završetku magistarskih studija filozofije, započela je doktorska istraživanja metafizike, etike, grčke filozofije i kontinentalne filozofije i teologije na Harvardu.[14] Filozof Herbert Markuze je godinu dana živeo sa Suzan i Rifom dok je radio na svojoj knjizi Eros i civilizacija iz 1955. godine.[15] ‍:38 Sontag je istraživala za Filipom Rifom studiju Freud: The Mind of the Moralist iz 1959 pre njihovog razvoda 1958. godine i doprinela je knjizi do te mere da je smatrana nezvaničnim koautorkom.[16] Par je dobio sina Dejvida Rifa, koji je potom bio urednik svoje majke u `Farrar, Straus and Giroux-u`, a bio je i sam pisac. Sontag je nagrađena Američkom asocijacijom univerzitetskih ženskih stipendija za akademsku 1957–1958. na koledžu `Sv. Ana na Oksfordu`, gde je otputovala bez supruga i sina.[17] Tamo je imala časove kod Iris Murdoch-a, Stuart Hampshirea, A.J. Ayera i H.L.A. Harta, dok je takođe pohađala seminare B. Phil-a, J.L. Austin-a i predavanja Ajzaja Berlina. Oksford joj se, međutim, nije odgovarao i ona je prešla posle Michaelmas mandata 1957. na Univerzitet u Parizu (Sorbona).[18] Sontag se u Parizu družila sa stranim umetnicima i akademicima, uključujući Allana Blooma, Jeana Wahl-a, Alfreda Chester-a, Harriet Sohmers i María Irene Fornés.[19] Sontag je primetila da je njeno vreme u Parizu bilo možda najvažniji period njenog života.[15] ‍:51–52 To je svakako predstavljalo osnovu njenog dugog intelektualnog i umetničkog povezivanja sa kulturom Francuske.[20] Preselila se u Njujork 1959. godine da bi živela sa Fornesom narednih sedam godina,[21] povrativši starateljstvo nad sinom i predajući na univerzitetima dok joj je književna reputacija rasla. ‍:53–54 Fikcija Foto portret Sontag, 1966 Dok je radila na svojim pričama, Sontag je predavala filozofiju na `Sarah Lawrence College` i Gradskom univerzitetu u Njujorku i Filozofiju religije sa Jacob Taubes-om, Susan Taubes, Theodor Gaster-om i Hans Jonas-om, na Odeljenju za religiju na Univerzitetu Columbia od 1960. do 1964. godine. Držala je obuku za pisanje na `Univerzitetu Rutgers` od 1964. do 1965. pre nego što je prekinula vezu sa akademijom u korist stalnog slobodnog pisanja.[15] ‍:56–57 Sa 30 godina objavila je eksperimentalni roman pod nazivom The Benefactor (1963), nakon čega je usledio četiri godine kasnije roman Death Kit (1967). Uprkos relativno malom učinku, Sontag je o sebi razmišljala uglavnom kao o romanopiscu i piscu fantastike. Njena kratka priča Način na koji sada živimo (The Way We Live Now) objavljena je sa velikim priznanjem 24. novembra 1986. u časopisu ``Njujorker``. Napisan u eksperimentalnom narativnom stilu, ostaje značajan tekst o epidemiji AIDS-a. Postigla je kasnije popularnost i uspeh kao najprodavaniji romansijer sa Ljubavnikom od vulkana (The Volcano Lover) (1992). U 67. godini, Sontag je objavila svoj poslednji roman U Americi (In America) (2000). Poslednja dva romana smeštena su u prošlost, za šta je Sontag rekla da su joj dali veću slobodu da piše višeglasnim glasom. Napisala je i režirala četiri filma, a napisala je i nekoliko drama, od kojih su najuspešnije Alisa u krevetu i Dama s mora. Publicistika Sontag je kroz svoje eseje stekla ranu slavu i reputaciju. Sontag je često pisala o preseku visoke i niske umetnosti i proširila je dihotomiju koncepta forme i umetnosti u svaki medij. Podigla je kemp estetiku do statusa priznanja svojim široko prihvaćenim esejem Beleške o kempu iz 1964. godine, koji je prihvatio umetnost kao zajedničku, apsurdnu i burlesknu temu. Sontag je 1977. objavila seriju eseja O fotografiji. Ovi eseji su istraživanje fotografija kao kolekcije sveta, uglavnom putnika ili turista, i načina na koji to doživljavamo. U esejima je iznela svoju teoriju fotografisanja dok putujete: Metoda se posebno obraća ljudima s hendikepiranom nemilosrdnom radnom etikom - Nemcima, Japancima i Amerikancima. Korišćenje fotoaparata smiruje anksioznost koju vođeni posao oseća zbog toga što ne radi kada su na odmoru i ako bi trebalo da se zabave. Oni moraju da rade nešto što je poput prijateljske imitacije posla: mogu da slikaju. (str. 10) Sontag piše da je pogodnost moderne fotografije stvorila prekomernu količinu vizuelnog materijala i da je „gotovo sve fotografirano“.[22] ‍:3 Ovo je promenilo naša očekivanja o tome šta imamo pravo da gledamo, želimo da gledamo ili treba da gledamo. „Učeći nas novom vizuelnom kodu, fotografije menjaju i proširuju našu predstavu o tome šta vredi gledati i šta imamo pravo da posmatramo“ i promenilo je našu „etiku gledanja“. ‍:3 Fotografije su nam povećale pristup znanju i iskustvima iz istorije i dalekih mesta, ali slike mogu zameniti direktno iskustvo i ograničiti stvarnost. ‍:10–24 Takođe navodi da fotografija desenzibilizira svoju publiku na stravična ljudska iskustva, a deca su izložena iskustvima prije nego što budu spremna za njih. ‍:20 Sontag je nastavila da teoretiše o ulozi fotografije u stvarnom životu u svom eseju Pogled u rat: Fotografski pogled na pustoš i smrt, koji se pojavio u izdanju časopisa Njujorker od 9. decembra 2002. Tamo ona zaključuje da problem našeg oslanjanja na slike, a posebno na fotografske slike, nije u tome što se „ljudi sećaju fotografija, već što se sećaju samo fotografija ... što fotografska slika pomračuje druge oblike razumevanja - i sećanja. . . . Pamtiti je, sve više i više, ne sećati se priče, već moći pozvati sliku “(str. 94). Postala je uzor mnogim feministkinjama i ambicioznim spisateljicama tokom 1960-ih i 1970-ih.[15] Aktivizam Sontag se politički aktivirala šezdesetih godina, suprotstavljajući se Vijetnamskom ratu.[15] ‍:128–129 U januaru 1968. potpisala je zalaganje za „Protiv ratnog poreza za pisce i urednike“, obećavajući da će odbiti plaćanja poreza u znak protesta protiv rata.[23] U maju 1968. posetila je Hanoj; posle toga, u svom eseju Putovanje u Hanoj pisala je pozitivno o severnovijetnamskom društvu. ‍:130–132 Nekadašnja zgrada sarajevskih novina tokom opsade Sarajeva, kada je Sontag živela u gradu Tokom 1989. Sontag je bila predsednik američkog PEN centra, glavnog američkog ogranka Međunarodne organizacije pisaca PEN. Nakon što je iranski lider Ajatolah Homeini izdao fetvu smrtnu kaznu protiv pisca Salmana Ruždija zbog bogohuljenja nakon objavljivanja njegovog romana Satanski stihovi te godine, Sontagova beskompromisna podrška Ruždiju bila je presudna u okupljanju američkih pisaca u njegovu svrhu.[24] Nekoliko godina kasnije, tokom opsade Sarajeva, Sontag je privukla pažnju za režiju produkcije Samuela Beketa Čekanje Godoa u pozorištu obasjanom svećama u bosanskoj prestonici. Lični život Majka Sizan Sontag je umrla od raka pluća na Havajima 1986.[5] Suzan Sontag je umrla u Njujorku 28. decembra 2004. godine, u dobi od 71 godine, od komplikacija mijelodisplastičnog sindroma koji je evoluirao u akutnu mijelogenu leukemiju. Sahranjena je u Parizu na Groblju Montparnasu.[25] Njenu poslednju bolest zabeležio je sin Dejvid Rif.[26] Kada je umrla, Gardijan je objavio nekrolog sa naslovom `Otišla je tamna dama američke intelektualne scene`. Autor članka je napomenuo da intelektualna Amerika nju nikada nije prihvatila, da Sontagova nikada nije pripadala vladajućim kulturnim krugovima.[27] Seksualnost i odnosi Suzan Sontag 1994. godine, slikao ga je bolivijski umetnik Huan Fernando Bastos Sontag je postala svesna svoje biseksualnosti tokom ranih godina i sa 15 godina je u svoj dnevnik zapisala: `Osećam da imam lezbejske sklonosti (kako to nevoljko pišem).` Sa 16 godina imala je seksualni susret sa ženom: „Možda sam ipak bila pijana, jer je bilo tako lepo kada je H počela da vodi ljubav sa mnom. . . Prošlo je 4:00 pre nego što smo spavali. . . Postala sam potpuno svesna da je želim, i ona je to znala.“ [28][29] Sontag je živela sa `H`, spisateljicom i modelom Harriet Sohmers Zwerling koju je prvi put upoznala na Univerzitetu Kalifornije (Berkli) od 1958. do 1959. godine. Posle toga, Sontagovoj je bila partnerka Marija Irena Forens, kubansko-američka avangardne dramska umetnica i rediteljka. Nakon razdvajanja sa Forens, bila je u vezi sa italijanskom aristokratkinjom Carlotta Del Pezzoi, nemačkom akademkinjom Evom Kollischi.[30] Zontag je bila u ljubavnoj vezi sa američkim umetnicima Džasper Džons i Paul Thek .[31][32] Tokom ranih 1970-ih, Sontag je živela sa Nicole Stéphane, naslednicom Rotšilda koja je postala filmska glumica [33], a kasnije i s koreografkinjom Lucinda Childs .[34] Imala je vezu i sa piscem Josifom Brodskim.[35] Sa Eni Libovic, Sontag je održavala vezu koja se protezala od kasnih 1980-ih do poslednjih godina.[36] Sontag je imala blisku romantičnu vezu sa fotografkinjom Eni Libovic. Upoznale su se 1989. godine, kada su obe već bile značajne u svojim karijerama. Eni Libovic je sugerisala da joj je Sontag bila mentor i konstruktivno kritikovala njen rad. Tokom Sontagovog života, nijedna žena nije javno otkrila da li je veza prijateljstva ili romantične prirode. Njuzvik se 2006. godine osvrnuo na Libovic-ovu vezu deceniju plus sa Sontag, rekavši, „Njih dve su se prvi put srele krajem 80-ih, kada ju je Libovic fotografirala za jaknu sa knjigom. Nikada nisu živele zajedno, iako su imali po jedan stan na vidiku onog drugog.“ [37] Libovic, kada je intervjuisana za svoju knjigu Fotografski život: 1990–2005 iz 2006. godine, rekla je da je knjiga ispričala brojne priče i da je „sa Suzan bila ljubavna priča“.[38] Dok je The New York Times 2009. godine Sontag nazivao Libovicovim „saputnikom“,[39] Libovic je u Fotografskom životu napisala da „Reči poput„ pratilac “i„ partner “nisu u našem rečniku. Bili smo dvoje ljudi koji smo jedna drugoj pomagale kroz život. Najbliža reč je i dalje „prijatelj“.[40] Iste godine, Libovic je rekla da je deskriptor „ljubavnik“ bio tačan.[41] Kasnije je ponovila: „Nazovite nas„ ljubavnicima “. Volim „ljubavnike“. Znate, `ljubavnici` zvuče romantično. Mislim, želim da budem potpuno jasna. Volim Suzan.“ [42] U intervjuu za Gardijan 2000. godine, Sontag je bila prilično otvorena u vezi sa biseksualnošću: „Da vam kažem o starenju?“, Kaže ona i smeje se. „Kad ostariš, stariji od 45 godina, muškarci te prestanu zamišljati. Ili drugačije rečeno, muškarci koji mi se sviđaju ne vole me. Želim mladića. Volim lepotu. Šta ima novo?` Kaže da se u životu zaljubila sedam puta. „Ne, sačekaj“, kaže ona. `Zapravo je devet. Pet žena, četiri muškarca. `[5] Mnoge Sontagine čitulje nisu propustile da pomenu njene značajne istopolne veze, naročito onu sa Eni Libovic. Kao odgovor na ovu kritiku, javni urednik New York Times-a, Daniel Okrent, branio je nekrolog lista, navodeći da u vreme Sontagove smrti novinar nije mogao da izvrši nezavisnu verifikaciju svoje romantične veze sa Libovitc (uprkos pokušajima da to učini).[43] Nakon Sontagove smrti, Njuzvik je objavio članak o Eni Libovic u kojem se jasno navode njene veze sa Sontagom pre više od decenije.[36] Sontag je citirao glavni urednik Brendan Lemon iz časopisa Out-a, rekavši: `Odrastao sam u vreme kada je Modus operandi bio ` otvorena tajna `. Navikao sam na to i sasvim sam u redu s tim. Intelektualno znam zašto nisam više govorio o svojoj seksualnosti, ali pitam se da li tamo nisam potisnuo nešto na svoju štetu. Možda bih mogao da pružim utehu nekim ljudima da sam se više bavio temom svoje privatne seksualnosti, ali nikada mi nije bila glavna misija pružiti utehu, osim ako neko nema drastične potrebe. Radije bih pružio zadovoljstvo ili protresao stvari “.[44] Nasleđe Nakon smrti Suzan Sontag, Steve Wasserman iz Los Anđeles tajms nazvao ju je „jednom od najuticajnijih američkih intelektualaca, međunarodno poznatom po strasnom angažmanu i širini kritičke inteligencije i svom žarkom aktivizmu u zalaganju za ljudska prava“.[45] Eric Homberger iz Gardijana nazvao je Sontag „mračnom damom“ američkog kulturnog života tokom više od četiri decenije“. Primetio je da je „uprkos krutom i oštro sročenom političkom senzibilitetu, ona u osnovi bila esteta [koja] je ponudila preorijentaciju američkih kulturnih horizonata“.[46] Pišući o Protiv tumačenja (1966), Brandon Robshaw iz The Independent kasnije je primetio da je „Sontag bila izuzetno predusretljiva; njen projekat analize popularne kulture kao i visoke kulture, Dors-a, kao i Dostojevskog, sada je uobičajena praksa u obrazovanom svetu.` [47] U Kritika i postkritika (2017), Rita Felski i Elizabeth S. Anker tvrde da je naslovni esej iz pomenute zbirke igrao važnu ulogu na polju postkritike, pokreta u okviru književne kritike i kulturoloških studija koji pokušava da pronađe nove oblike čitanja i tumačenje koje prevazilazi metode kritike, kritičke teorije i ideološke kritike.[48] Pregledom Sontagove Knjige o fotografiji (1977) 1998. godine, Michael Starenko je napisao da je delo „toliko duboko uronjeno u ovaj diskurs da su Sontagine tvrdnje o fotografiji, kao i njen način argumentacije, postale deo retoričkog„ alata “koji teoretičari fotografije i kritičari nose se u glavi “.[49] Kritika Bela civilizacija kao rak Sontag je kritikovala pisanje 1967. godine u časopisu Partisan Review: Ako je Amerika vrhunac zapadne bele civilizacije, kako to izjavljuju svi od levice do desnice, onda sa zapadnom belom civilizacijom mora biti nešto strašno pogrešno. Ovo je bolna istina; malo od nas želi da ide tako daleko .... Istina je da Mocart, Paskal, Bulova algebra, Šekspir, parlamentarna vlada, barokne crkve, Njutn, emancipacija žena, Kant, Marks, Balanšinov balet i dr. ne iskupiti ono što je ova posebna civilizacija nanela svetu. Bela rasa je rak ljudske istorije; to je bela rasa i samo ona - njene ideologije i izumi - koja uništava autonomne civilizacije gde god se širi, što je narušilo ekološku ravnotežu planete, koja sada ugrožava samo postojanje samog života.[1] Prema novinaru Mark M. Goldblatt, Sontag se kasnije „odrekla“ izjave, rekavši da je „klevetala pacijente sa rakom“,[50] ali prema Eliot Weinberger-u, „Zažalila je zbog te poslednje fraze i napisala čitavu knjigu protiv upotreba bolesti kao metafora“.[51] Navodi o plagijarizmu Ellen Lee optužila je Sontag za plagijarizam kada je Lee u časopisu In America (1999) otkrila najmanje dvanaest odlomaka koji su slični ili kopirani iz odlomaka u četiri druge knjige o Helen Modjesk-oj bez pripisivanja.[52][53] Sontag je rekla o korišćenju odlomaka: „Svi koji se bavimo stvarnim likovima u istoriji prepisujemo i usvajamo izvorne izvore u originalnom domenu. Koristila sam ove izvore i potpuno sam ih transformisala. Treba izneti veći argument da je sva literatura niz referenci i aluzija“.[54] O komunizmu Na njujorškom skupu pro-solidarnosti 1982. godine, Sontag je izjavila da su „ljudi sa levice, poput nje same,„ voljno ili nevoljno izrekli puno laži “. [55] Dodala je da oni: veruju u, ili bar primenjuju, dvostruki standard anđeoskog jezika komunizma ... Komunizam je fašizam - uspešan fašizam, ako želite. Ono što smo nazvali fašizmom, zapravo je oblik tiranije koji se može srušiti - a koji je, uglavnom, propao. Ponavljam: ne samo da je fašizam (i otvorena vojna vladavina) verovatna sudbina svih komunističkih društava - posebno kada je njihovo stanovništvo podstaknuto na pobunu - već je komunizam sam po sebi varijanta, najuspešnija varijanta fašizma. Fašizam sa ljudskim licem ... Zamislite, ako želite, nekoga ko je čitao samo Reader`s Digest između 1950. i 1970. godine, i nekoga ko je u istom periodu čitao samo The Nation ili [t] on New Statesman. Koji bi čitalac bio bolje informisan o stvarnosti komunizma? Mislim da bi odgovor trebao da nam napravi pauzu. Može li biti da su naši neprijatelji bili u pravu?[55] Sontagov govor je, kako se izveštava, „iz publike izazvao buke i uzvike“. The Nation je objavila njen govor, izuzimajući odlomak koji je časopisu suprotstavio Reader`s Digest. Odgovori na njenu izjavu bili su različiti. Neki su rekli da su trenutna osećanja Sontag u stvari držali mnogi levičari godinama, dok su je drugi optuživali za izdaju „radikalnih ideja“.[55] O napadima 11. septembra Sontag je dobila ljutite kritike zbog svojih izjava u časopisu The New Yorker (24. septembra 2001) o neposrednim posledicama 11. septembra .[56] U svom komentaru nazvala je napade `monstruoznom dozom stvarnosti` i kritikovala američke javne zvaničnike i komentatore medija zbog pokušaja da ubede američku javnost da je `sve u redu`. Konkretno, usprotivila se ideji da su počinioci `kukavice`, komentar koji je Džordž Buš dao između ostalih primedbi 11. septembra. Umesto toga, ona je tvrdila da bi zemlja trebala na akcije terorista gledati ne kao na „kukavički“ napad na „civilizaciju“ ili „slobodu“ ili „čovječanstvo“ ili „slobodni svijet“, već kao napad na samoproglašenu svjetsku velesilu, kao posledica konkretnih američkih saveza i akcija“.[57] Kritike drugih pisaca Tom Wolfe je Sontag odbacio kao „samo još jednog skriptara koji je proveo svoj život prijavljujući se za protestne sastanke i truseći se do podijuma opterećenog njenim proznim stilom, koji je imao nalepnicu za hendikepirane parkinge validnu na Partizanskoj reviji.[58] U `Sontag, Bloody Sontag`, eseju iz knjige Vamps & Tramps iz 1994. godine, kritičarka Camille Paglia opisuje svoje početno divljenje i kasnije razočaranje.[59] Ona spominje nekoliko kritika Sontag, uključujući komentar Harolda Bluma `Mere Sontagisme!` u doktorskoj disertaciji Camille Paglia i navodi da je Sontag „postala sinonim za plitku vrstu držanja kuka“.[60] Paglia takođe govori o poseti Sontag `Bennington College`, u koju je stigla sa satima kasneći i ignorisala dogovorenu temu događaja.[61] Sontagovo hladno samoizgonstvo bilo je katastrofa za američki ženski pokret. Samo je žena od njenog prestiža mogla da izvede neophodnu kritiku i razotkrivanje prvih feminističkih estriha instant-kanona, poput onih Kate Millett ili Sandre Gilbert i Susan Gubar, čija je srednja mediokritetnost osakatila ženske studije od početka ... Ni jedan patrijahalni zlikovac nije zadržavao Sontag; njeni neuspesi su njeni. - Camille Paglia Nassim Nicholas Taleb u svojoj knjizi Skin in the Game kritikuje Sontag i druge ljude ekstravagantnog načina života koji se ipak izjašnjavaju „protiv tržišnog sistema“. Taleb procenjuje Sontagovu zajedničku vilu u Njujorku na 28 miliona dolara i navodi da je „nemoralno biti opozicija tržišnom sistemu i ne živeti (negde u Vermontu ili severozapadnom Avganistanu) u kolibi ili pećini izolovanoj od njega“. Taleb takođe tvrdi da je još nemoralnije „tvrditi za vrlinu, a da u potpunosti ne živimo sa njenim direktnim posledicama“.[62][63] Odnos prema knjigama Knjiga je bila veliko utočište za Suzan. U svom stanu na Menhetnu imala je biblioteku od osam hiljada primeraka. Čitala je i po jednu knjigu dnevno. U intervjuu koji je dala za Njujork tajms otkriva da je počela da čita sa tri godine, a sa 13 je već bila savladala Mana, Džojsa, Eliota, Kafku, Žida i, naročito, Džeka Londona, čiji ju je Martin Idn podstakao da bude pisac.[27] `Čitanje je moja zabava, moja distrakcija, moja uteha, moje malo samoubistvo. Ako ne mogu da podnesem svet, samo se sklupčam s knjigom u ruci, i to je kao mali svemirski brod koji me odvodi od svega`.[27] U `Pismo Borhesu` iz 1996 piše: `Rekli ste da literaturi dugujemo gotovo sve što jesmo i što smo bili. Ako knjige nestanu, istorija će nestati, nestaće i ljudski rod. Sigurna sam da ste u pravu. Knjige nisu samo proizvoljni zbir naših snova i našeg sećanja. One nam takođe daju obrazac duhovne kontemplacije. Neki ljudi misle da je čitanje samo vid bekstva: bekstvo iz „stvarnog“ svakodnevnog sveta u imaginarni svet, svet knjiga. Knjige su mnogo više. One su način da budemo čovečniji`.[27] Radovi Fikcija (1963) The Benefactor (Dobrotvor) (1967) Death Kit (1977) I, etcetera (Zbirka kratkih priča) (1991) The Way We Live Now (short_story) (Način na koji sada živimo kratka priča) (1992) The Volcano Lover (Ljubitelj vulkana) (1999)In America (U Americi) - dobitnik američke Nacionalne nagrade za beletristiku [64] Predstave The Way We Live Now (Način na koji sada živimo o epidemiji AIDS-a) (1990) A Parsifal (Parsifal) (1991), dekonstrukcija inspirisana izvedbom Roberta Wilsona 1991. godine u Vagnerovoj operi [65] Alice in Bed (Alice u krevetu) (1993), o intelektualki Alice James iz 19. veka, koja je zbog bolesti bila vezana za krevet [66] Lady from the Sea (Dama s mora, adaptacija istoimene drame Henrika Ibzena iz 1888. godine, premijerno izvedena 1998. u Italiji.[67] Sontag je o tome napisala esej 1999. godine u Theatre pod nazivom „Prepisivanje dame s mora“.[68] Publicistika Zbirke eseja (1966) Against Interpretation (Protiv tumačenja - uključuje Napomene o Kempu) (1969) Styles of Radical Will (Stilovi radikalne volje) (1980) Under the Sign of Saturn (Pod znakom Saturna) (2001) Where the Stress Falls (Tamo gde stres pada) (2003) Regarding the Pain of Others (U vezi sa bolom drugih) (2007) At the Same Time: Essays & Speeches (U isto vreme: eseji i govori) Sontag je takođe objavljivala publicističke eseje u časopisima The New Yorker, The New York Review of Books, Times Literary Supplement, The Nation, Granta, Partisan Review i London Review of Books. Monografije (1959) Freud: The Mind of the Moralis (Frojd: Um moralista) [69] (1977) On Photography (O fotografiji) (1978) Illness as Metaphor (Bolest kao metafora) (1988) AIDS and Its Metaphors (AIDS i njegove metafore) (nastavak Bolesti kao metafore) (2003) Regarding the Pain of Others (U vezi sa bolom drugih) Intervju (2013) Susan Sontag: The Complete Rolling Stone Interview, Jonathan Cott (Ako knjige nestanu... Suzan Sontag i Džonatan Kot za časopis Rolling Stone) Knjiga je rezultat dvanaestočasovnog razgovora između Suzan Sontag i Džonatana Kota. Intervju je započet februara 1978. u Parizu, gde je Džonatan već dobio tri sata materijala, sasvim dovoljno za intervju u svom magazinu, ali mu je Suzan predložila da nastave razgovor kada ona dođe u Njujork, što se i dogodilo pet meseci kasnije. Oktobra 1979. Roling Stoun je objavio trećinu Kotovog intervjua. Integralnu verziju on je izdao u formi knjige tek 35 godina kasnije (2013) i devet godina nakon Suzanine smrti.[27] Filmovi (1969) Duett för kannibaler (Duet for Cannibals) (Duet za kanibale) (1971) Broder Carl (Brother Carl) (Brat Karl) (1974) Promised Lands (Obećane zemlje) (1983) Unguided Tour AKA Letter from Venice Ostali radovi (2002) Liner beleške za album Land Peti Smit (2004) Doprinos fraza trećem albumu Fischerspooner-a Odiseja (2008) Reborn: Journals and Notebooks 1947–1963 (2012) As Consciousness Is Harnessed to Flesh: Journals and Notebooks, 1964–1980 (Kako je svest upregnuta u meso: časopisi i sveske, 1964–1980) Nagrade i počasti 1977: Nacionalna nagrada kruga kritičara knjiga za O fotografiji [70] 1990: MacArthur Fellowship 1992: Nagrada Malaparte, Italija [71] 1999: Commandeur des Arts et des Lettres, Francuska 2000: Nacionalna nagrada za knjigu U Americi [64] 2001: Jerusalimska nagrada, dodeljuje se svake dve godine piscu koji svojim radom istražuje slobodu pojedinca u društvu. 2002: George Polk Awards za kulturnu kritiku za film „Pogled u rat“ u časopisu The New Yorker 2003: Počasni doktorat Univerziteta u Tibingenu 2003: Friedenspreis des Deutschen Buchhandels tokom Frankfurtskog sajma knjiga [72] 2003: Nagrada Princ od Asturije za književnost.[73] 2004: Dva dana nakon njene smrti, Muhidin Hamamdžić, gradonačelnik Sarajeva najavio je da će grad nazvati ulicu po njoj, nazivajući je „autorkom i humanistkinjom koja je aktivno učestvovala u stvaranju istorije Sarajeva i Bosne“. Pozorišni trg ispred Narodnog pozorišta odmah je predložen da se preimenuje u Pozorišni trg Suzan Sontag.[74] Trebalo je, međutim, pet godina da taj danak postane zvaničan.[75][76] Dana 13. januara 2010. godine, grad Sarajevo objavio je pločicu sa novim nazivom ulice za Pozorišni trg: Pozorišni trg Suzan Sontag. Digitalna arhiva Digitalnu arhivu od 17.198 e-adresa Sontag čuva Odeljenje za posebne kolekcije UCLA pri istraživačkoj biblioteci Charles E. Young.[77] Njena arhiva - i napori da bude javno dostupna, istovremeno štiteći je od truleži - tema je knjige On Excess: Susan Sontag’s Born-Digital Archive, autora eremy Schmidt & Jacquelyn Ardam.[78] Dokumentarni film Dokumentarni film o Sontag u režiji Nancy Kates, pod naslovom Regarding Susan Sontag, objavljen je 2014.[79] Dobio je posebno priznanje žirija za najbolji dokumentarni film na Filmskom festivalu Trajbeka 2014.[80]

Susan Sontag - Eseji o fotografiji Radionica SIC, Beograd, 1982. Mek povez, 211 strana. Predgovor Jesa Denegri, korice Nesa Paripovic. Nema sumnje da Susan Sontag poseduje neverovatnu širinu, koja joj omogućava da sagleda ulogu fotografije u ljudskom društvu na neki sasvim neuobičajen način. Nesvesno pronalaženje falusa u kameri, poređenje automatske puške sa modernim fotoaparatima jeste plod pažljive analize igranog filma ili obične TV reklame. ’’Fotografije se mogu urezati u pamćenje dublje nego pokretne slike, zato što su jasno određen isečak vremena, a ne tok. Televizija je bujica nedovoljno probranih slika, od kojih svaka ukida prethodnu. Svaka nepokretna fotografija je povlašćeni trenutak, pretvoren u tanak predmet koji čovek može zadržati i ponovo pogledati’’ Suzan Sontag (engl. Susan Sontag,16. januar 1933 – 28. decembar 2004) je bila američka spisateljica, rediteljka, filozofkinja, profesorka, i politička aktivistkinja.[1] Uglavnom je pisala eseje, ali i objavljivala romane; objavila je svoje prvo veliko delo, esej Beleške o kempu, 1964. godine. Njena najpoznatija dela uključuju kritička dela Protiv tumačenja (1966), Stilovi radikalne volje (1968), O fotografiji (1977) i Bolest kao metafora (1978), kao i izmišljena dela Način na koji sada živimo (1986), Ljubitelj vulkana (1992) i U Americi (1999). Sontag je aktivno pisala i govorila o sukobljenim područjima, ili putovala u njih, uključujući tokom Vijetnamskog rata i opsade Sarajeva. Mnogo je pisala o fotografiji, kulturi i medijima, sidi i bolestima, ljudskim pravima, komunizmu i levičarskoj ideologiji. Njeni eseji i govori izazvali su kontroverzu [2] a opisana je kao „jedna od najuticajnijih kritičara svoje generacije“.[3] Mladost i obrazovanje Sontag je rođena kao Suzan Rosenblat u Njujorku, kći Mildred (rođena Jacobson) i Jacka Rosenblatta, oboje Jevreji iz Litvanije [4] i poljskog porekla. Njen otac je vodio posao trgovine krznom u Kini, gde je umro od tuberkuloze 1939, kada je Suzan imala pet godina.[5] Sedam godina kasnije, majka Suzan Sontag udala se za kapetana američke vojske Nathana Sontaga. Suzan i njena sestra Džudit uzele su prezime svog očuha, iako ih on nije formalno usvojio. Sontag nije imala versko vaspitanje i rekla je da nije ušla u sinagogu do sredine dvadesetih.[6] Sećajući se nesrećnog detinjstva, sa hladnom, dalekom majkom koja je bila „uvek odsutna“, Sontag je živela na Long Ajlendu u Njujorku,[5] zatim u Tusonu u Arizoni, a kasnije u dolini San Fernando u južnoj Kaliforniji, gde je našla utočište u knjigama i završila srednju školu u Severnom Holivudu u 15. godini. Osnovne studije započela je na Univerzitetu u Kaliforniji, Berkli, ali se prebacila na Univerzitet u Čikagu, diveći se njegovom čuvenom osnovnom nastavnom programu. U Čikagu je uporedo sa ostalim zahtevima pohađala studije filozofije, drevne istorije i književnosti. Leo Strauss, Joseph Schwab, Christian Mackauer, Richard McKeon, Peter von Blanckenhagen i Kenneth Burke bili su među njenim predavačima. Diplomirala je sa 18 godina i izabrana je u studentsku organizaciju `Phi Beta Kappa`.[7] Dok je bila u Čikagu, postala je najbolja prijateljica sa kolegom Majkom Nikolsom.[8] Godine 1951. njen rad se prvi put pojavio u štampi u zimskom izdanju časopisa Chicago Review.[9] Sontag se sa 17 godina udala za pisca Filipa Rifa, koji je bio instruktor sociologije na Univerzitetu u Čikagu, nakon desetodnevnog udvaranja; njihov brak je trajao osam godina.[10] Tokom studija u Čikagu, Sontag je pohađala letnju školu koju je predavao sociolog Hans Gert koji je postao njen prijatelj i naknadno uticao na njeno proučavanje nemačkih mislilaca.[11][12] Po sticanju čikaške diplome, Sontag je predavala brucoški engleski jezik na Univerzitetu u Konektikutu tokom akademske 1952–53. Pohađala je Univerzitet Harvard na postdiplomskim studijama, u početku je studirala književnost kod Perry Miller-a i Harry Levin-a, pre nego što je prešla na filozofiju i teologiju kod Paul Tillich-a, Jacob Taubes-a, Raphael Demos-a i Morton White-a.[13] Po završetku magistarskih studija filozofije, započela je doktorska istraživanja metafizike, etike, grčke filozofije i kontinentalne filozofije i teologije na Harvardu.[14] Filozof Herbert Markuze je godinu dana živeo sa Suzan i Rifom dok je radio na svojoj knjizi Eros i civilizacija iz 1955. godine.[15] ‍:38 Sontag je istraživala za Filipom Rifom studiju Freud: The Mind of the Moralist iz 1959 pre njihovog razvoda 1958. godine i doprinela je knjizi do te mere da je smatrana nezvaničnim koautorkom.[16] Par je dobio sina Dejvida Rifa, koji je potom bio urednik svoje majke u `Farrar, Straus and Giroux-u`, a bio je i sam pisac. Sontag je nagrađena Američkom asocijacijom univerzitetskih ženskih stipendija za akademsku 1957–1958. na koledžu `Sv. Ana na Oksfordu`, gde je otputovala bez supruga i sina.[17] Tamo je imala časove kod Iris Murdoch-a, Stuart Hampshirea, A.J. Ayera i H.L.A. Harta, dok je takođe pohađala seminare B. Phil-a, J.L. Austin-a i predavanja Ajzaja Berlina. Oksford joj se, međutim, nije odgovarao i ona je prešla posle Michaelmas mandata 1957. na Univerzitet u Parizu (Sorbona).[18] Sontag se u Parizu družila sa stranim umetnicima i akademicima, uključujući Allana Blooma, Jeana Wahl-a, Alfreda Chester-a, Harriet Sohmers i María Irene Fornés.[19] Sontag je primetila da je njeno vreme u Parizu bilo možda najvažniji period njenog života.[15] ‍:51–52 To je svakako predstavljalo osnovu njenog dugog intelektualnog i umetničkog povezivanja sa kulturom Francuske.[20] Preselila se u Njujork 1959. godine da bi živela sa Fornesom narednih sedam godina,[21] povrativši starateljstvo nad sinom i predajući na univerzitetima dok joj je književna reputacija rasla. ‍:53–54 Fikcija Foto portret Sontag, 1966 Dok je radila na svojim pričama, Sontag je predavala filozofiju na `Sarah Lawrence College` i Gradskom univerzitetu u Njujorku i Filozofiju religije sa Jacob Taubes-om, Susan Taubes, Theodor Gaster-om i Hans Jonas-om, na Odeljenju za religiju na Univerzitetu Columbia od 1960. do 1964. godine. Držala je obuku za pisanje na `Univerzitetu Rutgers` od 1964. do 1965. pre nego što je prekinula vezu sa akademijom u korist stalnog slobodnog pisanja.[15] ‍:56–57 Sa 30 godina objavila je eksperimentalni roman pod nazivom The Benefactor (1963), nakon čega je usledio četiri godine kasnije roman Death Kit (1967). Uprkos relativno malom učinku, Sontag je o sebi razmišljala uglavnom kao o romanopiscu i piscu fantastike. Njena kratka priča Način na koji sada živimo (The Way We Live Now) objavljena je sa velikim priznanjem 24. novembra 1986. u časopisu ``Njujorker``. Napisan u eksperimentalnom narativnom stilu, ostaje značajan tekst o epidemiji AIDS-a. Postigla je kasnije popularnost i uspeh kao najprodavaniji romansijer sa Ljubavnikom od vulkana (The Volcano Lover) (1992). U 67. godini, Sontag je objavila svoj poslednji roman U Americi (In America) (2000). Poslednja dva romana smeštena su u prošlost, za šta je Sontag rekla da su joj dali veću slobodu da piše višeglasnim glasom. Napisala je i režirala četiri filma, a napisala je i nekoliko drama, od kojih su najuspešnije Alisa u krevetu i Dama s mora. Publicistika Sontag je kroz svoje eseje stekla ranu slavu i reputaciju. Sontag je često pisala o preseku visoke i niske umetnosti i proširila je dihotomiju koncepta forme i umetnosti u svaki medij. Podigla je kemp estetiku do statusa priznanja svojim široko prihvaćenim esejem Beleške o kempu iz 1964. godine, koji je prihvatio umetnost kao zajedničku, apsurdnu i burlesknu temu. Sontag je 1977. objavila seriju eseja O fotografiji. Ovi eseji su istraživanje fotografija kao kolekcije sveta, uglavnom putnika ili turista, i načina na koji to doživljavamo. U esejima je iznela svoju teoriju fotografisanja dok putujete: Metoda se posebno obraća ljudima s hendikepiranom nemilosrdnom radnom etikom - Nemcima, Japancima i Amerikancima. Korišćenje fotoaparata smiruje anksioznost koju vođeni posao oseća zbog toga što ne radi kada su na odmoru i ako bi trebalo da se zabave. Oni moraju da rade nešto što je poput prijateljske imitacije posla: mogu da slikaju. (str. 10) Sontag piše da je pogodnost moderne fotografije stvorila prekomernu količinu vizuelnog materijala i da je „gotovo sve fotografirano“.[22] ‍:3 Ovo je promenilo naša očekivanja o tome šta imamo pravo da gledamo, želimo da gledamo ili treba da gledamo. „Učeći nas novom vizuelnom kodu, fotografije menjaju i proširuju našu predstavu o tome šta vredi gledati i šta imamo pravo da posmatramo“ i promenilo je našu „etiku gledanja“. ‍:3 Fotografije su nam povećale pristup znanju i iskustvima iz istorije i dalekih mesta, ali slike mogu zameniti direktno iskustvo i ograničiti stvarnost. ‍:10–24 Takođe navodi da fotografija desenzibilizira svoju publiku na stravična ljudska iskustva, a deca su izložena iskustvima prije nego što budu spremna za njih. ‍:20 Sontag je nastavila da teoretiše o ulozi fotografije u stvarnom životu u svom eseju Pogled u rat: Fotografski pogled na pustoš i smrt, koji se pojavio u izdanju časopisa Njujorker od 9. decembra 2002. Tamo ona zaključuje da problem našeg oslanjanja na slike, a posebno na fotografske slike, nije u tome što se „ljudi sećaju fotografija, već što se sećaju samo fotografija ... što fotografska slika pomračuje druge oblike razumevanja - i sećanja. . . . Pamtiti je, sve više i više, ne sećati se priče, već moći pozvati sliku “(str. 94). Postala je uzor mnogim feministkinjama i ambicioznim spisateljicama tokom 1960-ih i 1970-ih.[15] Aktivizam Sontag se politički aktivirala šezdesetih godina, suprotstavljajući se Vijetnamskom ratu.[15] ‍:128–129 U januaru 1968. potpisala je zalaganje za „Protiv ratnog poreza za pisce i urednike“, obećavajući da će odbiti plaćanja poreza u znak protesta protiv rata.[23] U maju 1968. posetila je Hanoj; posle toga, u svom eseju Putovanje u Hanoj pisala je pozitivno o severnovijetnamskom društvu. ‍:130–132 Nekadašnja zgrada sarajevskih novina tokom opsade Sarajeva, kada je Sontag živela u gradu Tokom 1989. Sontag je bila predsednik američkog PEN centra, glavnog američkog ogranka Međunarodne organizacije pisaca PEN. Nakon što je iranski lider Ajatolah Homeini izdao fetvu smrtnu kaznu protiv pisca Salmana Ruždija zbog bogohuljenja nakon objavljivanja njegovog romana Satanski stihovi te godine, Sontagova beskompromisna podrška Ruždiju bila je presudna u okupljanju američkih pisaca u njegovu svrhu.[24] Nekoliko godina kasnije, tokom opsade Sarajeva, Sontag je privukla pažnju za režiju produkcije Samuela Beketa Čekanje Godoa u pozorištu obasjanom svećama u bosanskoj prestonici. Lični život Majka Sizan Sontag je umrla od raka pluća na Havajima 1986.[5] Suzan Sontag je umrla u Njujorku 28. decembra 2004. godine, u dobi od 71 godine, od komplikacija mijelodisplastičnog sindroma koji je evoluirao u akutnu mijelogenu leukemiju. Sahranjena je u Parizu na Groblju Montparnasu.[25] Njenu poslednju bolest zabeležio je sin Dejvid Rif.[26] Kada je umrla, Gardijan je objavio nekrolog sa naslovom `Otišla je tamna dama američke intelektualne scene`. Autor članka je napomenuo da intelektualna Amerika nju nikada nije prihvatila, da Sontagova nikada nije pripadala vladajućim kulturnim krugovima.[27] Seksualnost i odnosi Suzan Sontag 1994. godine, slikao ga je bolivijski umetnik Huan Fernando Bastos Sontag je postala svesna svoje biseksualnosti tokom ranih godina i sa 15 godina je u svoj dnevnik zapisala: `Osećam da imam lezbejske sklonosti (kako to nevoljko pišem).` Sa 16 godina imala je seksualni susret sa ženom: „Možda sam ipak bila pijana, jer je bilo tako lepo kada je H počela da vodi ljubav sa mnom. . . Prošlo je 4:00 pre nego što smo spavali. . . Postala sam potpuno svesna da je želim, i ona je to znala.“ [28][29] Sontag je živela sa `H`, spisateljicom i modelom Harriet Sohmers Zwerling koju je prvi put upoznala na Univerzitetu Kalifornije (Berkli) od 1958. do 1959. godine. Posle toga, Sontagovoj je bila partnerka Marija Irena Forens, kubansko-američka avangardne dramska umetnica i rediteljka. Nakon razdvajanja sa Forens, bila je u vezi sa italijanskom aristokratkinjom Carlotta Del Pezzoi, nemačkom akademkinjom Evom Kollischi.[30] Zontag je bila u ljubavnoj vezi sa američkim umetnicima Džasper Džons i Paul Thek .[31][32] Tokom ranih 1970-ih, Sontag je živela sa Nicole Stéphane, naslednicom Rotšilda koja je postala filmska glumica [33], a kasnije i s koreografkinjom Lucinda Childs .[34] Imala je vezu i sa piscem Josifom Brodskim.[35] Sa Eni Libovic, Sontag je održavala vezu koja se protezala od kasnih 1980-ih do poslednjih godina.[36] Sontag je imala blisku romantičnu vezu sa fotografkinjom Eni Libovic. Upoznale su se 1989. godine, kada su obe već bile značajne u svojim karijerama. Eni Libovic je sugerisala da joj je Sontag bila mentor i konstruktivno kritikovala njen rad. Tokom Sontagovog života, nijedna žena nije javno otkrila da li je veza prijateljstva ili romantične prirode. Njuzvik se 2006. godine osvrnuo na Libovic-ovu vezu deceniju plus sa Sontag, rekavši, „Njih dve su se prvi put srele krajem 80-ih, kada ju je Libovic fotografirala za jaknu sa knjigom. Nikada nisu živele zajedno, iako su imali po jedan stan na vidiku onog drugog.“ [37] Libovic, kada je intervjuisana za svoju knjigu Fotografski život: 1990–2005 iz 2006. godine, rekla je da je knjiga ispričala brojne priče i da je „sa Suzan bila ljubavna priča“.[38] Dok je The New York Times 2009. godine Sontag nazivao Libovicovim „saputnikom“,[39] Libovic je u Fotografskom životu napisala da „Reči poput„ pratilac “i„ partner “nisu u našem rečniku. Bili smo dvoje ljudi koji smo jedna drugoj pomagale kroz život. Najbliža reč je i dalje „prijatelj“.[40] Iste godine, Libovic je rekla da je deskriptor „ljubavnik“ bio tačan.[41] Kasnije je ponovila: „Nazovite nas„ ljubavnicima “. Volim „ljubavnike“. Znate, `ljubavnici` zvuče romantično. Mislim, želim da budem potpuno jasna. Volim Suzan.“ [42] U intervjuu za Gardijan 2000. godine, Sontag je bila prilično otvorena u vezi sa biseksualnošću: „Da vam kažem o starenju?“, Kaže ona i smeje se. „Kad ostariš, stariji od 45 godina, muškarci te prestanu zamišljati. Ili drugačije rečeno, muškarci koji mi se sviđaju ne vole me. Želim mladića. Volim lepotu. Šta ima novo?` Kaže da se u životu zaljubila sedam puta. „Ne, sačekaj“, kaže ona. `Zapravo je devet. Pet žena, četiri muškarca. `[5] Mnoge Sontagine čitulje nisu propustile da pomenu njene značajne istopolne veze, naročito onu sa Eni Libovic. Kao odgovor na ovu kritiku, javni urednik New York Times-a, Daniel Okrent, branio je nekrolog lista, navodeći da u vreme Sontagove smrti novinar nije mogao da izvrši nezavisnu verifikaciju svoje romantične veze sa Libovitc (uprkos pokušajima da to učini).[43] Nakon Sontagove smrti, Njuzvik je objavio članak o Eni Libovic u kojem se jasno navode njene veze sa Sontagom pre više od decenije.[36] Sontag je citirao glavni urednik Brendan Lemon iz časopisa Out-a, rekavši: `Odrastao sam u vreme kada je Modus operandi bio ` otvorena tajna `. Navikao sam na to i sasvim sam u redu s tim. Intelektualno znam zašto nisam više govorio o svojoj seksualnosti, ali pitam se da li tamo nisam potisnuo nešto na svoju štetu. Možda bih mogao da pružim utehu nekim ljudima da sam se više bavio temom svoje privatne seksualnosti, ali nikada mi nije bila glavna misija pružiti utehu, osim ako neko nema drastične potrebe. Radije bih pružio zadovoljstvo ili protresao stvari “.[44] Nasleđe Nakon smrti Suzan Sontag, Steve Wasserman iz Los Anđeles tajms nazvao ju je „jednom od najuticajnijih američkih intelektualaca, međunarodno poznatom po strasnom angažmanu i širini kritičke inteligencije i svom žarkom aktivizmu u zalaganju za ljudska prava“.[45] Eric Homberger iz Gardijana nazvao je Sontag „mračnom damom“ američkog kulturnog života tokom više od četiri decenije“. Primetio je da je „uprkos krutom i oštro sročenom političkom senzibilitetu, ona u osnovi bila esteta [koja] je ponudila preorijentaciju američkih kulturnih horizonata“.[46] Pišući o Protiv tumačenja (1966), Brandon Robshaw iz The Independent kasnije je primetio da je „Sontag bila izuzetno predusretljiva; njen projekat analize popularne kulture kao i visoke kulture, Dors-a, kao i Dostojevskog, sada je uobičajena praksa u obrazovanom svetu.` [47] U Kritika i postkritika (2017), Rita Felski i Elizabeth S. Anker tvrde da je naslovni esej iz pomenute zbirke igrao važnu ulogu na polju postkritike, pokreta u okviru književne kritike i kulturoloških studija koji pokušava da pronađe nove oblike čitanja i tumačenje koje prevazilazi metode kritike, kritičke teorije i ideološke kritike.[48] Pregledom Sontagove Knjige o fotografiji (1977) 1998. godine, Michael Starenko je napisao da je delo „toliko duboko uronjeno u ovaj diskurs da su Sontagine tvrdnje o fotografiji, kao i njen način argumentacije, postale deo retoričkog„ alata “koji teoretičari fotografije i kritičari nose se u glavi “.[49] Kritika Bela civilizacija kao rak Sontag je kritikovala pisanje 1967. godine u časopisu Partisan Review: Ako je Amerika vrhunac zapadne bele civilizacije, kako to izjavljuju svi od levice do desnice, onda sa zapadnom belom civilizacijom mora biti nešto strašno pogrešno. Ovo je bolna istina; malo od nas želi da ide tako daleko .... Istina je da Mocart, Paskal, Bulova algebra, Šekspir, parlamentarna vlada, barokne crkve, Njutn, emancipacija žena, Kant, Marks, Balanšinov balet i dr. ne iskupiti ono što je ova posebna civilizacija nanela svetu. Bela rasa je rak ljudske istorije; to je bela rasa i samo ona - njene ideologije i izumi - koja uništava autonomne civilizacije gde god se širi, što je narušilo ekološku ravnotežu planete, koja sada ugrožava samo postojanje samog života.[1] Prema novinaru Mark M. Goldblatt, Sontag se kasnije „odrekla“ izjave, rekavši da je „klevetala pacijente sa rakom“,[50] ali prema Eliot Weinberger-u, „Zažalila je zbog te poslednje fraze i napisala čitavu knjigu protiv upotreba bolesti kao metafora“.[51] Navodi o plagijarizmu Ellen Lee optužila je Sontag za plagijarizam kada je Lee u časopisu In America (1999) otkrila najmanje dvanaest odlomaka koji su slični ili kopirani iz odlomaka u četiri druge knjige o Helen Modjesk-oj bez pripisivanja.[52][53] Sontag je rekla o korišćenju odlomaka: „Svi koji se bavimo stvarnim likovima u istoriji prepisujemo i usvajamo izvorne izvore u originalnom domenu. Koristila sam ove izvore i potpuno sam ih transformisala. Treba izneti veći argument da je sva literatura niz referenci i aluzija“.[54] O komunizmu Na njujorškom skupu pro-solidarnosti 1982. godine, Sontag je izjavila da su „ljudi sa levice, poput nje same,„ voljno ili nevoljno izrekli puno laži “. [55] Dodala je da oni: veruju u, ili bar primenjuju, dvostruki standard anđeoskog jezika komunizma ... Komunizam je fašizam - uspešan fašizam, ako želite. Ono što smo nazvali fašizmom, zapravo je oblik tiranije koji se može srušiti - a koji je, uglavnom, propao. Ponavljam: ne samo da je fašizam (i otvorena vojna vladavina) verovatna sudbina svih komunističkih društava - posebno kada je njihovo stanovništvo podstaknuto na pobunu - već je komunizam sam po sebi varijanta, najuspešnija varijanta fašizma. Fašizam sa ljudskim licem ... Zamislite, ako želite, nekoga ko je čitao samo Reader`s Digest između 1950. i 1970. godine, i nekoga ko je u istom periodu čitao samo The Nation ili [t] on New Statesman. Koji bi čitalac bio bolje informisan o stvarnosti komunizma? Mislim da bi odgovor trebao da nam napravi pauzu. Može li biti da su naši neprijatelji bili u pravu?[55] Sontagov govor je, kako se izveštava, „iz publike izazvao buke i uzvike“. The Nation je objavila njen govor, izuzimajući odlomak koji je časopisu suprotstavio Reader`s Digest. Odgovori na njenu izjavu bili su različiti. Neki su rekli da su trenutna osećanja Sontag u stvari držali mnogi levičari godinama, dok su je drugi optuživali za izdaju „radikalnih ideja“.[55] O napadima 11. septembra Sontag je dobila ljutite kritike zbog svojih izjava u časopisu The New Yorker (24. septembra 2001) o neposrednim posledicama 11. septembra .[56] U svom komentaru nazvala je napade `monstruoznom dozom stvarnosti` i kritikovala američke javne zvaničnike i komentatore medija zbog pokušaja da ubede američku javnost da je `sve u redu`. Konkretno, usprotivila se ideji da su počinioci `kukavice`, komentar koji je Džordž Buš dao između ostalih primedbi 11. septembra. Umesto toga, ona je tvrdila da bi zemlja trebala na akcije terorista gledati ne kao na „kukavički“ napad na „civilizaciju“ ili „slobodu“ ili „čovječanstvo“ ili „slobodni svijet“, već kao napad na samoproglašenu svjetsku velesilu, kao posledica konkretnih američkih saveza i akcija“.[57] Kritike drugih pisaca Tom Wolfe je Sontag odbacio kao „samo još jednog skriptara koji je proveo svoj život prijavljujući se za protestne sastanke i truseći se do podijuma opterećenog njenim proznim stilom, koji je imao nalepnicu za hendikepirane parkinge validnu na Partizanskoj reviji.[58] U `Sontag, Bloody Sontag`, eseju iz knjige Vamps & Tramps iz 1994. godine, kritičarka Camille Paglia opisuje svoje početno divljenje i kasnije razočaranje.[59] Ona spominje nekoliko kritika Sontag, uključujući komentar Harolda Bluma `Mere Sontagisme!` u doktorskoj disertaciji Camille Paglia i navodi da je Sontag „postala sinonim za plitku vrstu držanja kuka“.[60] Paglia takođe govori o poseti Sontag `Bennington College`, u koju je stigla sa satima kasneći i ignorisala dogovorenu temu događaja.[61] Sontagovo hladno samoizgonstvo bilo je katastrofa za američki ženski pokret. Samo je žena od njenog prestiža mogla da izvede neophodnu kritiku i razotkrivanje prvih feminističkih estriha instant-kanona, poput onih Kate Millett ili Sandre Gilbert i Susan Gubar, čija je srednja mediokritetnost osakatila ženske studije od početka ... Ni jedan patrijahalni zlikovac nije zadržavao Sontag; njeni neuspesi su njeni. - Camille Paglia Nassim Nicholas Taleb u svojoj knjizi Skin in the Game kritikuje Sontag i druge ljude ekstravagantnog načina života koji se ipak izjašnjavaju „protiv tržišnog sistema“. Taleb procenjuje Sontagovu zajedničku vilu u Njujorku na 28 miliona dolara i navodi da je „nemoralno biti opozicija tržišnom sistemu i ne živeti (negde u Vermontu ili severozapadnom Avganistanu) u kolibi ili pećini izolovanoj od njega“. Taleb takođe tvrdi da je još nemoralnije „tvrditi za vrlinu, a da u potpunosti ne živimo sa njenim direktnim posledicama“.[62][63] Odnos prema knjigama Knjiga je bila veliko utočište za Suzan. U svom stanu na Menhetnu imala je biblioteku od osam hiljada primeraka. Čitala je i po jednu knjigu dnevno. U intervjuu koji je dala za Njujork tajms otkriva da je počela da čita sa tri godine, a sa 13 je već bila savladala Mana, Džojsa, Eliota, Kafku, Žida i, naročito, Džeka Londona, čiji ju je Martin Idn podstakao da bude pisac.[27] `Čitanje je moja zabava, moja distrakcija, moja uteha, moje malo samoubistvo. Ako ne mogu da podnesem svet, samo se sklupčam s knjigom u ruci, i to je kao mali svemirski brod koji me odvodi od svega`.[27] U `Pismo Borhesu` iz 1996 piše: `Rekli ste da literaturi dugujemo gotovo sve što jesmo i što smo bili. Ako knjige nestanu, istorija će nestati, nestaće i ljudski rod. Sigurna sam da ste u pravu. Knjige nisu samo proizvoljni zbir naših snova i našeg sećanja. One nam takođe daju obrazac duhovne kontemplacije. Neki ljudi misle da je čitanje samo vid bekstva: bekstvo iz „stvarnog“ svakodnevnog sveta u imaginarni svet, svet knjiga. Knjige su mnogo više. One su način da budemo čovečniji`.[27] Radovi Fikcija (1963) The Benefactor (Dobrotvor) (1967) Death Kit (1977) I, etcetera (Zbirka kratkih priča) (1991) The Way We Live Now (short_story) (Način na koji sada živimo kratka priča) (1992) The Volcano Lover (Ljubitelj vulkana) (1999)In America (U Americi) - dobitnik američke Nacionalne nagrade za beletristiku [64] Predstave The Way We Live Now (Način na koji sada živimo o epidemiji AIDS-a) (1990) A Parsifal (Parsifal) (1991), dekonstrukcija inspirisana izvedbom Roberta Wilsona 1991. godine u Vagnerovoj operi [65] Alice in Bed (Alice u krevetu) (1993), o intelektualki Alice James iz 19. veka, koja je zbog bolesti bila vezana za krevet [66] Lady from the Sea (Dama s mora, adaptacija istoimene drame Henrika Ibzena iz 1888. godine, premijerno izvedena 1998. u Italiji.[67] Sontag je o tome napisala esej 1999. godine u Theatre pod nazivom „Prepisivanje dame s mora“.[68] Publicistika Zbirke eseja (1966) Against Interpretation (Protiv tumačenja - uključuje Napomene o Kempu) (1969) Styles of Radical Will (Stilovi radikalne volje) (1980) Under the Sign of Saturn (Pod znakom Saturna) (2001) Where the Stress Falls (Tamo gde stres pada) (2003) Regarding the Pain of Others (U vezi sa bolom drugih) (2007) At the Same Time: Essays & Speeches (U isto vreme: eseji i govori) Sontag je takođe objavljivala publicističke eseje u časopisima The New Yorker, The New York Review of Books, Times Literary Supplement, The Nation, Granta, Partisan Review i London Review of Books. Monografije (1959) Freud: The Mind of the Moralis (Frojd: Um moralista) [69] (1977) On Photography (O fotografiji) (1978) Illness as Metaphor (Bolest kao metafora) (1988) AIDS and Its Metaphors (AIDS i njegove metafore) (nastavak Bolesti kao metafore) (2003) Regarding the Pain of Others (U vezi sa bolom drugih) Intervju (2013) Susan Sontag: The Complete Rolling Stone Interview, Jonathan Cott (Ako knjige nestanu... Suzan Sontag i Džonatan Kot za časopis Rolling Stone) Knjiga je rezultat dvanaestočasovnog razgovora između Suzan Sontag i Džonatana Kota. Intervju je započet februara 1978. u Parizu, gde je Džonatan već dobio tri sata materijala, sasvim dovoljno za intervju u svom magazinu, ali mu je Suzan predložila da nastave razgovor kada ona dođe u Njujork, što se i dogodilo pet meseci kasnije. Oktobra 1979. Roling Stoun je objavio trećinu Kotovog intervjua. Integralnu verziju on je izdao u formi knjige tek 35 godina kasnije (2013) i devet godina nakon Suzanine smrti.[27] Filmovi (1969) Duett för kannibaler (Duet for Cannibals) (Duet za kanibale) (1971) Broder Carl (Brother Carl) (Brat Karl) (1974) Promised Lands (Obećane zemlje) (1983) Unguided Tour AKA Letter from Venice Ostali radovi (2002) Liner beleške za album Land Peti Smit (2004) Doprinos fraza trećem albumu Fischerspooner-a Odiseja (2008) Reborn: Journals and Notebooks 1947–1963 (2012) As Consciousness Is Harnessed to Flesh: Journals and Notebooks, 1964–1980 (Kako je svest upregnuta u meso: časopisi i sveske, 1964–1980) Nagrade i počasti 1977: Nacionalna nagrada kruga kritičara knjiga za O fotografiji [70] 1990: MacArthur Fellowship 1992: Nagrada Malaparte, Italija [71] 1999: Commandeur des Arts et des Lettres, Francuska 2000: Nacionalna nagrada za knjigu U Americi [64] 2001: Jerusalimska nagrada, dodeljuje se svake dve godine piscu koji svojim radom istražuje slobodu pojedinca u društvu. 2002: George Polk Awards za kulturnu kritiku za film „Pogled u rat“ u časopisu The New Yorker 2003: Počasni doktorat Univerziteta u Tibingenu 2003: Friedenspreis des Deutschen Buchhandels tokom Frankfurtskog sajma knjiga [72] 2003: Nagrada Princ od Asturije za književnost.[73] 2004: Dva dana nakon njene smrti, Muhidin Hamamdžić, gradonačelnik Sarajeva najavio je da će grad nazvati ulicu po njoj, nazivajući je „autorkom i humanistkinjom koja je aktivno učestvovala u stvaranju istorije Sarajeva i Bosne“. Pozorišni trg ispred Narodnog pozorišta odmah je predložen da se preimenuje u Pozorišni trg Suzan Sontag.[74] Trebalo je, međutim, pet godina da taj danak postane zvaničan.[75][76] Dana 13. januara 2010. godine, grad Sarajevo objavio je pločicu sa novim nazivom ulice za Pozorišni trg: Pozorišni trg Suzan Sontag. Digitalna arhiva Digitalnu arhivu od 17.198 e-adresa Sontag čuva Odeljenje za posebne kolekcije UCLA pri istraživačkoj biblioteci Charles E. Young.[77] Njena arhiva - i napori da bude javno dostupna, istovremeno štiteći je od truleži - tema je knjige On Excess: Susan Sontag’s Born-Digital Archive, autora eremy Schmidt & Jacquelyn Ardam.[78] Dokumentarni film Dokumentarni film o Sontag u režiji Nancy Kates, pod naslovom Regarding Susan Sontag, objavljen je 2014.[79] Dobio je posebno priznanje žirija za najbolji dokumentarni film na Filmskom festivalu Trajbeka 2014.[80]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Vladimir Kirin (Zagreb, 31. svibnja 1894. – Zagreb, 5. listopada 1963.) Rodio se kao drugo od šestero djece u obitelji Franje Kirin i Marije Kelemenec. Otac Franjo bijaše operetni pjevač i glumac Hrvatskoga zemaljskoga kazališta kojega je sam Freudenreich iz Samobora doveo u Zagreb i stipendirao tijekom školovanja. Majka Marija Kelemenec bila je lijepa glasa i odličnoga glazbenoga obrazovanja. Vladimir se rano susreo s umjetničkim miljeom ondašnjeg Zagreba. U kući Kirinovih su dolazili Nikola Mašić, Menci Klement Crnčić. Nikola Mašić je kumovao na kršenju budućem slikaru Vladimira. U Zagrebu je pohađao pučku školu i četiri razreda niže Realne gimnazije. Godine 1909. polazi srednju graditeljsku školu u Zagrebu. Na Građevinskoj stručnoj školi u Zagrebu su mu bili profesori: perspektive Ivan Tišov, prostoručnog risanja Oton Iveković i Ferdo Kovačević. S Kirinom na toj školi su tehničko znanje stjecali i budući slikari Marino Tartagia i Ernest Tomašević, kipar Frano Kršinić i arhitekt Alfred Albini. Prvi svjetski rat i mobilizacija prekidaju školovanje i odlazi u rat. Nakon završene časničke škole služio je u Šestome domobranskom artiljerijskom puku i tijekom dvije godine rata napredovao do natporučnika. Teško ranjen dobio je dužu poštedu i prekomandu u Pardubice. Uspijeva maturirati na Graditeljskoj školi 1919 i u jesen odlazi u London da studira grafiku. U Jesen 1924. odlazi u Beč i upisuje Akademiju likovnih umjetnosti – grafički odjel. Nekoliko se mjeseci usavršava kod Ferdinanda Schmutzera U Kirinovom domu na Prilazu 2, - koji je bio ispunjen kućnim ljubimcima, mačkama, papigama – u braku s Maksimilijanom Borošić živi sretno, te u siječnju 1932. dobiva kćerku Maju. Agodine 1936. kćer Nevu. Umjetnički rad Još u školi je Vladimir iskazivao izvanredan crtački dar. Njegove risanke su bile ispunjene crtežima – precrtavajući Mašićeve i Crnčićeve crteže. Za boravka u Pardubicama je uradio niz crteža, a u zagrebu kompletira mapu Iz češkog baroka. Vladimir Kirin:Motiv iz Pardubica 1918. Za vrijeme boravka u Londonu 1919. izabrao je glasoviti Waterloo Bridge koji radi suhom iglom i prvu litografiju London – na Temzi Kratko radi kod arhitekta Tannera-Voysa, zatim dobiva stalni angažman u časopisu The Studio, a dobiva i preporuku za Langham Studio. Radi kao ilustrator priča, crtač arhitektonskih spomenika, cjelina i gradskih veduta, kao karikaturist. Usporedo s radom posjećuje londonske muzeje i grafičke zbirke gdje proučava djela starih talijanskih i francuskih majstora. Zanimaju ga i moderniji grafičari kao Francuz Charles Meryon bakrorezac, a oduševljava ga Franck Brangwyn bakropisac velikog formata i Amerikanac Joseph Pennell koji je dva desetljeća boravio u Londonu. Za vrijeme božićnih blagdana 1919. i uskrsnih 1920. boravi u Zagrebu. Crta i akvarelira motive iz starog Zagreba. Ilustrira knjigu povjesničara i arhivista Josipa Matasović Iz galantnog stoljeća Vladimir Kirin:Stara zagrebačka katedrala s biskupskim dvorom, kulama i voćnjakom, 1919. 1921. dobiva narudžbu za ilustriranje knjige priča Oscara Wildea i Fantastične pripovijesti Edgara Allana Poea. U proljeće 1921. napušta London i kreće na putovanje po europskim kulturnim i umjetničkim središtima. Obilazi Amsterdam, Pariz, Veneciju i Firencu. Po povratku u Zagreb objavljuje prvu grafičku mapu Litografije s motivima Londona, pariza, Amsterdama, Venecije i Firence. Surađuje s engleskim časopisima The Architectural Review, The Studio, grafičkim revijama The Apple i Colour i njemačkim časopisom za umjetnost Die Kunst. Grafički oblikuje suvremenik i knjige izdanja Društva sv. Jeronima. Dobiva atelje u Zagrebu, Trg kralja Tomislava 21 u potkrovlju zgrade Društva sv. Jeronima. U proljeće 1922. dobiva poziv od općine grada Splita da načini seriju crteža i za mapu litografija s motivima Splita. Odmah i grad Trogir pokazuje zanimanje za portretiranje stare gradske jezgre. Slijedili su Šibenik i Hvar. Mnoge je crteže i akvarelirao. Krajem 1922. predstavljena je prva mapa Split (14 listova) s predgovorom Luje Vojnovića, zatim mapa Trogir (14 listova) s predgovorom Ivana Delalle i mapa Šibenik(12 listova) s predgovorom Ćirila Metoda Ivekovića gdje Iveković Kirina naziva pravom pjesničkom dušom. Napokon 1925. otisnuo je mapu Zagreb s 24 bakropisna lista. Kao prijatelj sina Ivane Brliž-Mažuranić dolazi u kontakt s spisateljicom. Tijekom 1922. Kirin radi na ilustriranju engleskog izdanja priča Ivane Brlić-Mažuranić Priče iz davnina. Englesko izdanje Priča iz davnina izlazi iz tiska u Londonu 1924., a treće hrvatsko izdanje u Zagrebu 1926. Definitivno treće hrvatsko izdanje Priča iz davnina doživljava svoj uspjeh. 1923. godine Kirin pokreće časopis Grafička revija koji je neprekidno izlazio u Zagrebu, Ljubljani i Sarajevu sve do 1940. godine. O tisućoj obljetnici Hrvatskog kraljevstva od slobodnog i kraljevskog grada Zagreba dobiva narudžbu grefičke mape Zagreb. Grafički oblikuje Zbornik kralja tomislava, a uredništvo Matice hrvatske poziva ga da oblikuje poseban Zbornik Matice hrvatske posvećen 1000- godišnjici Hrvatskog kraljevstva. U Zagrebu bilježi promjene, a često na osnovu starih fotografija crtački i slikarski rekonstruira arhitektonske dijelove kojih više nije bilo. Nakana mu je bila perom i kistom snimiti povijesni biskupski Kaptol i svjetovni Grič i tako pred navalom nove i bezobzirne regulacije za naraštaje sačuva sliku zagreba kako je nekada izgledao. 1927. ilustrira Čitanku o zdravlju na stihove Ivane Brlić Mažuranić koja je izašla u nakladi Higijenskg zavoda. Bila je to prva slikovnica objavljena u Zagrebu s ilustracijama jednog hrvatskog autora. Grafičku uređuje knjigu austrijskog teoretičara Josefa Strzygowskog Starohrvatska umjetnost. Vladimir Kirin: Dolac, 1938. Godine 1928. imenovan je umjetničkim urednikom Hrvatske revije i Kola, dvaju mjesečnika Matice Hrvatske. Također je izabran, nakon natječaja, za ravnatelja Zaklade tiskare Narodnih novina gdje ostaje sve do 1940. godine. Odmah po stupanju na dužnost kupuje novi stroj za izradu litografija fotomehaničkim putem Hausleiterovim postupkom, te se pobrinuo za modernizaciju knjigotiskarstva. Sam je izradio nacrt novog tipa slova, te je proširio nakladnički program i unapredio hrvatski tiskarski zavod. U ljeto 1929. boravi u Istri i crta, na Hvaru gradi kuću na osnovu vlastitih nacrta. U Londonu je u proljeće priređena velika izložba jugoslavenskog kiparstva i slikarstva na kojoj je i Kirin izlagao. na toj izložbi je bio izložen trogirski motiv. U Beogradu učestvuje na izložbi s četiri litografije iz mapa Split, Trogir i Zagreb U povodu 500. obljetnice početka izgradnje šibenske katedrale, 1931., u Hrvatskoj reviji je objavljen članak Ljube Karamana s pet reprodukcija Kirinovih crteža. Ljeti 1933. na poziv Milutina Cihlara Nehajeva odlazi u Senj gdje crta i slika Uskočku ulicu, Nehaj kulu i druge znamenitosti Senja. Potom obilazi manje gradove Hrvatskog primorja: Vrbnik, Zrinski grad u Kraljevici, rapske zvonike, Zrinskog ulicu u Bakru te je litografirana i objavljena tek 1943. godine u nakladi Hrvatskog izdavačkog bibliografskog zavoda. Mapa sadržava 24 lista s motivima koji prikazuju, osim već spomenutih i Bribir, Bašku, Grižane, Krk, Omišalj i Novi,a predgovor je napisao Đuro Szabo. 1934. učestvuje na Prvoj izložbi zagrebačkih umjetnika. Izlaže crteže s motivima iz Hrvatskog primorja 1936. godine je poslao nekoliko svojih rješenja na pariški salon lijepe knjige u Petit Palaisu, a najveći uspjeh je postigao s Pričama iz davnina. Nakon pariškog salona uslijedila je izložba u Rimu – Vatikan koja je prezentirala onodobne radove iz „tiska“. Na izložbi Pola vijeka hrvatske umjetnosti zastupljen je sa jednim svojim radom – uljanom slikom Dolac. U siječnju 1941. dobiva zadatak, a na poziv Mate Ujevića, opremanje Hrvatske enciklopedije. Načinio je nacrt za naslovnicu i za hrbat. Vladimir Kirin: Nacrt za hrbat Hrvatske enciklopedije, 1941. Uspostavom NDH mijenja se Kirinov položaj u tiskari. Kirin biva poslan kao cenzor pošte u Suboticu. No zbog svoje stručnosti i iskustva u tiskarskim poslovima, izvanrednih organizacijskih sposobnosti i ugleda koji je imao u zagrebačkom kulturnom krugu nova ga vlast imenuje nadstojnikom umjetničkog odsjeka vlade NDH. Dodijeljen mu je zahtjevan posao u pripremi nastupa hrvatskih umjetnika na Venecijanskom bienalu u ljeto 1942. godine. Uz pomoć Ive Šrepela i Ljube Babića odabire umjetnička djela za tu izložbu. Uz bistu Ante Pavelića koju je uradio Antun Augustinčić, izbornički trojac odabire i djela Joze Kljakovića i Ivana Meštrovića. U siječnju 1943. postaje posebni vladin povjerenik za pripremu velikih izložbi hrvatske moderne umjetnosti u „kulturnim središtima Reicha“. Prvu izložbu je organizirao u berlinskoj Pruskoj akademiji umjetnosti već krajem siječnja, drugu u bečkom Umjetničkom paviljonu u travnju, a posljednja treća u Slovačkom muzeju u Bratislavi. Bečka Albertina je otkupila osam Kirinovih litografija za 100 Reichsmaraka za svaku. Vladimir Kirin: 1000 kuna iz 1943., desno uvečan avers s inicijalima V.K. U Jesen 1943. postaje redovitim profesorom Akademije likovnih umjetnosti u Zagrebu iz predmeta Primijenjeno crtanje i perspektiva. Istodobno izlaže na Trećoj izložbi hrvatskih umjetnika u Umjetničkom paviljonu. Izložio je dva ulja s pariškim motivima i Portret Vladimira Becića. Na Četvrtoj izložbi hrvatskih umjetnika Nezavisne Države Hrvatske izlaže Mrtvu prirodu. Tijekom ratnih godina dizajnirao je drugu i treću seriju novca Nezavisne države Hrvatske, a Hrvatsko numizmatičko društvo danas čuva skicu za nacrt zadnje novčanice najvećeg apoena. Na novčanicama iz 1943. godine javljaju se prvi put kod Kirina folklorni motivi. U povodu zagrebačke filatelističke izložbe 12. rujna 1943. puštena je u promet peigodna poštanska marka s reprodukcijom Kirinova ulja Dolac s pretiskom „Hrvatsko more – 8. IX. 1943.“ Poslije rata Kirin dobiva otkaz na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu, što je bila posljedica Tiljkovog suda časti.[1] U svom ateljeu radi na ilustraciji Cervantesova Don Quijotea i to u ulju, a knjiga izlazi u nakladi zagrebačke Prosvjete s 16 reprodikcija u boji s predgovorom Mate Ujevića. Tijekom 1950. godine, a u prigodi pedesete obljetnice utemeljenja Hrvatske franjevačke provincije sv. Ćirila i Metoda, slika za samostan na Kaptolu Prikazanje Bogorodice sv. Franji, a za samostan na Trsatu pet velikih uljanih slika na temu Gospe Trsatske i čudotvornog prijenosa svete kućice iz Nazareta . Slike su na Trsat postavljene 1953. godine u crkvi posvećenoj Gospi od Milosti. U ljeto 1953. vraća se crtanju i dalmatinskim motivima, te 1954. objavljuje litografsku mapu Zadar s predgovorom Vjekoslava Maštrovića Sredinom pedesetih godina dvadesetog stoljeća intezivno surađuje s izdavačkom kućom Naklada Naša djeca i tiskarskim zavodom „Ognjen Prica“. Publicirao je pet albuma reprodukcija Narodne nošnje i plesovi Jugoslavije i dva albuma razglednica. U Nakladi „Color“ izlazi nekoliko edukativnih slikovnica o voću, povrću, cvijeću i životinjama s tekstovima Zlate Kolarić-Kišur. Zatim radi crteže za knjigu Slavka Kolara „Petrica Kerempuh“. Najzahtjevniji višegodišnji rad je bio ilustriranje prizora za Andresenove priče I. i II. 1959. Za pjesmaricu Milana Sachsa Miško među životinjama naslikao je 21. ilustraciju. U Samoborskom muzeju 1956. godine je održana samostalna izložba Vladimira Kirina. Izložio je slike sa samoborskim motivima. Kristifor Kolumbo (ital. Cristoforo Colombo, šp. Cristóbal Colón, port. Cristóvão Colombo; rođen između oktobra 1450. i oktobra 1451, umro 20. maja 1506. godine), bio je trgovac i moreplovac iz Đenove koji je postao prvi konkistador Novog sveta. Kao preduzimljivi trgovac, tražio je puteve koji bi mu omogućili pristup dragocenim metalima i luksuznoj robi. Od 1492. do 1504. imao je četiri putovanja u Novi svet, gde su njegovi ljudi od trgovaca i mornara, preko noći postali osvajači i kolonisti. Pribavili su Španiji ogromnu i bogatu oblast sa druge strane okeana i obeležili granice carstva koje je bilo skoro dva puta veće od Evrope.[1] Poreklo i lik pronalazača Dijego Kolumbo, Kolumbov sin Istoričari najvećim delom smatraju da je rođen u Republici Đenovi, u delu današnje Italije, mada postoje razna nagađanja o njegovom rodnom mestu. Neki smatraju da je katalonskog, galicijskog ili portugalskog porekla. Otac mu je bio Domeniko Kolumbo, tkač i trgovac, pripadnik srednje klase, a majka Suzana Fontanarosa. Deo dokumentovane istorije o njegovom životu kreće od 1476. godine, kada je stigao na portugalsku obalu kao žrtva brodoloma u pomorskoj borbi. Godine 1479, ili 1480. rodio mu se sin Dijego Kolumbo.[2] Ernando Kolumbo, Kolumbov sin Kolumba savremenici opisuju u tri crte: tajanstven, ponosan i uveren da je oruđe Božanstva. I dela fra Bartolomea de Las Kasasa pružaju neke značajne crte njegovog lika. Govori nam da je bio: „Visokog tela, višeg od prosečnog; lica dugog i moćnog, nos orlovski, oči plave, belog tena koji je išao ka upaljeno crvenoj, brada i kosa, kada je bio momak, plavi, ali su mu zbog ranog rada brzo postali sedi“. Las Kasas takođe beleži da je bio „duhovit i veseo, dobar govornik, i kako kaže zvanična portugalska istorija, elokventan i uspešan u svojim poslovima. Imao je izgled poštovane osobe velike moći i autoriteta, i dostojne svake naklonosti“. Sveštenik tvrdi da je Kolumbo bio krajnje marljiv prema božanskoj časti, da je poštovao sve najstrože postove, ispovedao se i pričešćivao. Brzo je naučio da čita i piše, a bio je ekspert za latinski jezik. Felipa Monis Perestrelo, plemkinja iz Portugalije, bila mu je supruga. Njen otac, prvi guverner ostrva Porto Santo, nedaleko od Madere, ostavio je po smrti određene nacrte o putovanju preko Atlantskog okeana u koje se Kolumbo predano udubio. I u Lisabonu, kao i na Maderi, gde je živeo izvesno vreme, obuzela ga je groznica za pomorskim otkrićima, koja se širila iz Portugalije. Kasnije, u manastiru La Rabida osluškivao je razgovore iskusnih pomoraca o znacima i o samoj zemlji koju su ugledali zapadno od Irske. Na nekim mapama su čak bila ucrtana i ostrva koja su ležala daleko na zapadu u neispitanom okeanu. Kristifor Kolumbo - gusar Između svoje dvadesete i dvadeset pete godine, zbog velikog rivalstva i ratova među susedima, Kolumbo je postao gusar. U to vreme, gusarenje je bila legalna forma rata. Jedan grad ili država su dozvoljavali borbu protiv neprijatelja, ali pri tome je moralo da se drži određenih pravila i morao je biti ostvaren dogovor između napadača i žrtve. Kolumba mnogi nisu mogli da zamisle kao gusara, već su ga optuživali da je varalica, a on bi se u situacijama opasnim po život, obratio Katoličkim kraljevima, podsećajući ih na svoje pomorske podvige. Godine 1501. izjavio je: Od rane mladosti odoh na more da plovim, i to nastavih do danas… I već je prošlo četrdeset godina otkako to činim. Svuda kuda se danas plovi, sve sam to prošao. On je čovek čiji je boravak u Portugaliji od 1476. do 1485. bio odlučujući za plovidbu po Atlantiku. Savršeno je poznavao Mediteran i komercijalnu rutu između Iberijskog poluostrva i Italije. Na Mediteranu je ispekao zanat. Između 1470. i 1473. je pronađeno pet dokumenata koji su pripadali Kolumbu. U njima piše o svojim dugovima prema italijanskim trgovcima, potpisivanju testamenta svog prijatelja i prodaji kuće u korist svoje žene. Zahvaljujući ovim podacima, jasna su nam sva Kolumbova kretanja. Izmišljene zemlje i mesta u Kolumbovom projektu Kolumbo je sa sigurnošću u novoj zemlji lokalizovao nove biblijske predele, zemlje iz mašte, sela i ljude okružene mitovima i legendama. Govorio je o Magičnim kraljevima i njihovom putu u Vitlejem, skrivenom potomstvu Amazonki iz Antike i planinama zlata kralja Solomona. Da bi se razumelo ovakvo Kolumbovo razmišljanje, potrebno ga je sagledati iz dva različita ugla. Prvi govori o srednjovekovnom čoveku sa maštom i verovanjima, dok ga drugi predstavlja kao apostola Novog sveta. Kolumbo je za sebe izjavio da je grešnik kome se dogodilo čudo, i Bog mu je dao inteligenciju da može da plovi, ide iz Španije u Indiju, prelazeći okeane na zapadu. Ovim uverenjem, on se poistovećuje sa filozofima, astrolozima, mudracima i teolozima i gradi svoj svet iz mašte. Najviše su ga zabrinjavale Amazonke iz Indija, žene ratnice koje su živele na ostrvu organizovanom kao ženska republika. Radile su sve muške poslove, a sa muškarcima se sastajale samo zbog potomstva. Kolumbo je bio uveren da su bile povezane sa Amazonkama iz Antike i želeo je to da dokaže. Otkrio je ostrvo Hispanjolu i rudnike zlata i razuverio narod o postojanju čudovišta i zmajeva na tim prostorima, jer on na njih nije naišao. Govorio je o Solomonu i pronašao mesto za kraljevinu Sibe. Srednjovekovni pisci su dosta pisali o Zemaljskom raju. Mislili su da se nalazi na nejasnom i nepoznatom Istoku, između visokih planina, da iz njegovog izvora izbija voda iz koje nastaju četiri velike reke. Po povratku iz Indija, Kolumbo potvrđuje da je Zemaljski raj na istoku, jer je to mirno mesto na kome ga nije zadesila nijedna oluja. Na svom prvom putovanju, odredio je tačku ili liniju okeana koja mu je bila granica, a na svom trećem putovanju iz 1498. godine je rekao da zemlja nije okrugla kako je opisuju, već da je u obliku kruške, i da postoji jedna „bradavica” koja je najbliža nebu i na kojoj se nalazi Zemaljski raj. Godine 1490, je mislio da je blizu te „bradavice”. Plovio je kroz zalive i okolne obale, i jedno od tih mesta je nazvao Vrtovi. U Zemaljskom raju je postojao izvor slatke i slane vode, koji ga je fascinirao jer se nikada pre nije susreo sa nečim sličnim. Događaji koji su prethodili ekspediciji Velikoj Kolumbovoj ekspediciji su prethodili događaji koji su neposredno uticali na nju. To je Kolumbov dogovor sa Katoličkim kraljevima i ugovor iz Santa Fea, koji je sklopio sa sekretarom u njihovo ime. Dogovor sa Katoličkim kraljevima Pred sam početak 1492. godine, Kolumba je izjedala pomisao da zbog oklevanja Katoličkih kraljeva i kašnjenja, neko drugi može preuzeti njegov trijumf. Odlučio je da napusti Kastilju i potraži drugu zemlju i druge vladare. Zaustavio se u konventu La Ribalda. Fra Huan Peres, koji je bio kraljičin blagajnik i ispovednik, otvorio mu je vrata. Posle dugog razgovora, odlučio je da napiše pismo kraljici Izabeli i zadrži Kolumba u manastiru dok ne dobije odgovor. U poslednjem tromesečju 1490. godine i pred sam kraj rata za oslobođenje Granade, naređeno mu je da se obuče pristojno, kupi konja i pojavi se pred njenim Visočanstvom. U januaru 1492. raspravljano je o njegovom projektu. Okupili su se uticajni ljudi. Bilo je neslaganja i mnogo različitih mišljenja. Opet su mu rekli da „ode u dobri čas“. Nije se mnogo udaljio od Granade, kada ga je stigao oficir sa dvora, rekavši da je dobio naređenje da mu kaže da se vrati. Veliku zaslugu u tome imao je Luis de Santanhel, koji je čak i pozajmio dve hiljade petsto eskudosa fondu Krune kako bi se isplatila flota. U svom delu „Knjiga o predskazanjima“ iz 1502. Kolumbo kaže: „Svi oni koji su znali za moj poduhvat, sa smehom su ga negirali i osporavali“. Ugovor iz Santa Fea Glavni članak: Ugovor iz Santa Fea Ugovor iz Santa Fea je bio najbitniji pisani akt u istoriji otkrića Amerike. Napisali su ga aragonski sekretar Huan de Koloma, u ime Kraljeva, i fra Huan Perec, zastupnik Kolumba. Neki naučnici smatraju da je ovaj ugovor bio samo čin kraljevske milosti. Kruna se obavezala da će nagraditi Kolumba na sledeći način: Imenovan je Admiralom Okeanskog mora i izjednačen sa vrhovnim Admiralom Kastilje. Ovaj položaj je bio nasledan. Dobio je zvanje vicekralja i guvernera svih prostora koje bude otkrio. Dobiće deseti deo celokupne dobiti. Dali su mu pravo da učestvuje u osmini troškova bilo koje trgovačke flote i samim tim dobije osmi deo dobiti koju ona ostvari. Drugi dokumenti koji su bili izdati pred putovanje su: zapovest svim gradskim vlastima da Kolumbu daju svu potrebnu pomoć; kraljevska odluka za oslobađanje od poreza svih stvari koje će Kolumbo uzeti za flotu; pismeno osiguranje za sve mornare koji se ukrcaju; odobrenje za prepuštanje Kolumbu tri karavele koje on odabere itd. Uspeo je čak i da ubedi kraljicu da njegovog sina Dijega imenuje za paža svom sinu, princu Huanu, sa dohotkom od 9,400 maravedija godišnje. Prvo Kolumbovo putovanje Prvo Kolumbovo putovanje „I krenuh ja iz grada Granade, dvanaestog dana meseca maja iste godine, 1492, u subotu, i dođoh u grad Palos, luku na moru, gde pripremih tri broda veoma pogodna za ovakav poduhvat.“ Trošak oko pripremanja pronalazačke flote bio je približno dva miliona maravedija. Taj trošak nije pao samo na krunu, već i na grad Palos i na samog pronalazača. Katolički kraljevi su dali 1.140.000 maravedija. Oni su tu sumu pozajmili od svog pisara. Od toga je milion otišao na kupovinu karavela, a ostalo je unapred dato kao plata Kolumbu. Sam Kolumbo je prema ugovoru iz Santa Fea trebalo da uloži osminu troška flote. Taj novac mu je najverovatnije pozajmio trgovac robovima, Firentinac Huanoto Berardi. Građani Palosa su se, na do sada neutvrđen način, zamerili monarsima. Zbog toga su dobili naredbu da o svom trošku opreme tri karavele koje će u korist Kolumba ploviti dva meseca. Ipak, malo ljudi je bilo upoznato sa pomorskim darom Kolumba, i malo njih mu je verovalo. Samo četiri dobrovoljca su se u početku prijavila i četiri kriminalca osuđena na smrt, koji bi se na taj način spasili. Veliki pomorac iz Palosa, Martin Alonso Pinzon, bio je čovek koga je trebalo privući. Kada je on pristao da pođe sa Kolumbom, poveo je i mnoge druge, uključujući dvojicu braće. Na dan Gospe od La Rabide, 2. avgusta 1492, Kolumbo je naredio ukrcavanje. Isplovile su dve karavele, Pinta i Ninja, i jedna lađa, Santa Marija. Ova poslednja je nosila oko 150 tona, Pinta oko 100, a Ninja nešto manje. Do danas nije dat tačan broj Kolumbovih saputnika, ali se smatra da ih je bilo oko 100. Ova posada nije se ni po čemu bitno razlikovala od ostalih. Jedino što je bilo drugačije bio je strah od nepoznatog. Luis Tores bio je preobraćeni Jevrej. Govorio je hebrejski, haldejski i nešto arapskog, pa je kapetan mislio da mu zatraži pomoć prilikom prevođenja. Kao osnovne namirnice poneli su brodski dvopek, vino, maslinovo ulje, pasulj, bob, slaninu, usoljeno meso itd. Bilo je i velikih rezervi drva i vode. Prvo kapetanovo naređenje bilo je da se krene prema Kanarskim ostrvima, gde bi dopunili rezerve vode i hrane. Tri broda su se 2. septembra okupila na Gomeri. Dva dana kasnije, nastavili su svoje putovanje. Dana 9. septembra, ostrvo Jero je nestalo sa vidika i započeta je njihova avantura. Tog dana je Kolumbo rešio da vodi dva računa o daljini koju su brodovi preplovili, jedan tačan i tajni, i jedan koji je svakoga dana objavljivao. U noći između šestog i sedmog oktobra, došlo je do prve pobune. Baskijski i kantabrijski mornari otvoreno su se sukobili sa Kolumbom. Uticajna braća Pinzon su pak stala na njegovu stranu i zapretila da će pogubiti svakoga ko se pobuni. Onda je u noći između devetog i desetog oktobra došlo do opšte pobune, u koju su bila uključena i braća Pinzon. Tada je Kolumbu rečeno da će u pravcu zapada ploviti još tri dana. Ako do tada ne nađu kopno, vratiće se u Španiju. Gvanahani ili ostrvo San Salvador, ugledali su 11. oktobra 1492. oko dva sata posle ponoći. Huan Rodriges Bermeho prvi je uzviknuo: „Zemlja!“. Kolumbo je svečano zauzeo tu zemlju u ime njihovih Visočanstava.[3] Drugo Kolumbovo putovanje i naseljavanje Indije Drugo Kolumbovo putovanje Boravak Kristifora Kolumba u Kataloniji je bio značajan trijumf u kome je beskrajno uživao i čiji su svedoci bili kraljevi, ugledni članovi klera, ambasadori, putnici i jedan deo naroda. U junu je krenuo u Sevilju kako bi pripremio novu flotu. Sa njim je krenuo Huan Rodriges de Fonseka, veliki organizator flota za Indiju. Namera je bila da se što pre krene na more, da se pre od Portugalaca otkriju istočne zemlje - „U moju službu požurite sa vašim odlaskom“, napisala je kraljica Kolumbu. Ovo drugo Kolumbovo putovanje se kvalifikovalo kao kolonizatorsko, ali po rečima jednog od najboljih poznavalaca tog doba, Huana Peresa de Tudele, ono nije bilo baš takvo. Od oko 1200 ljudi koji su preplovili Okean, oko 800 su bili „ljudi za bitku“. Među njima je bila i grupa koja je kasnije imala glavnu ulogu u sukobu između samih Španaca. Drugu bojnu grupu su činile zanatlije, koje su bile pozvane da grade tvrđavu ili grad u toj dalekoj zemlji. Poznata su imena prve tri žene koje su učestvovale u ekspediciji - Marija de Granada, Katalina Rodriges i Katalina Vaskes. Od poljoprivrednih proizvoda i stoke, poneli su semena mnogih biljaka, kao i grla različite stoke. Ekspedicija je povela i prve konje, magarce, svinje, koze, pse, mačke i kokoške, prve u Americi. Dana 25. septembra 1493, podignuto je sidro iz luke Kadiz, i povedeno je 17 brodova u pravcu Kanara, predvorju Indija. Komandni brod se zvao Marigalante, a u ekspediciji su bile i karavele Pinta i Ninja. Poznate ličnosti koje su se istakle u kolonizaciji su, među ostalima, bili Ponse de Leon, Huan de Eskivel, Alonso de Oheda, Alvares Ćanka, Migel de Kuneo de Savona, Kolumbov brat Dijego i mnogi drugi. Flota se uputila ka Kanarima, i 2. oktobra stigla na ostrvo Gran Kanaria, a tri dana im je trebalo da stignu do San Sebastijana na Gomeri, gde su ostali samo dva dana. Između 3. i 7. oktobra, napustili su Gomeru i nastavili plovidbu. Nakon dvadeset i jednog dana su ugledali kopno Antila. Prvom ostrvu koje je ugledao, Kolumbo je dao ime Deseada (šp. Deseada) i to je bilo prvo ostrvo u predelu koji je nazvao „Ulazak u Indije“. Oplovivši ostrvo Dominiku i svečano zauzevši zemlju na ostrvu Marigalante, usidrili su se do Gvadalupe. Kolumbo je bio vešt i vodio je flotu po opasnim vodama kao da je išao poznatim putem. Prošao je i teški arhipelag Jedanaest hiljada devica. Oko 19. novembra je ugledao i otkrio drugo veliko ostrvo, koje je nazvao San Huan Bautista (San Juan Bautista). Dana 22. novembra je stigao do Hispanjole, a 28. novembra je došao u tvrđavu Navidad. Tamo ga je sačekao poražavajući prizor - 39 članova posade koji su tu ostali da čekaju, bilo je mrtvo. Iz zapisa tog vremena može se saznati o nemirima i sukobima između samih Španaca. Kristifor je 7. decembra 1493. odlučio da digne sidro iz Navidada i potraži bolju obalu na kojoj bi napravio naselje. To prvo naselje je nazvao Izabela (Isabel), u čast kraljice Izabele. Podelili su zemlju, ucrtali plan grada i 6. februara 1494. je proslavljeno osnivanje. Crkva, bolnica, magacin i utvrđenje za Kolumba su podignuti od kamena, dok su privatne kuće sagrađene od drveta i slame. Zemlja je bila plodna za povrće, ali ne i za vinovu lozu i žitarice. Jedna od prvih Kristiforovih briga je bila ispitivanje zaliha regiona Sibao, te je tamo poslao dve grupe pod komandom Ohede i Korbalana. Nakon njihovog povratka i optimističnog raspoloženja, Kolumbo je ostavio brata Dijega na čelu Izabele, i sa oko 500 ljudi 12. marta krenuo u istraživanje. Stigavši do brda okruženog rekom Haniko, naredio je da se sagradi tvrđava Santo Tomas (Santo Tomás). 21. marta se vratio u Izabelu i kao komandanta tvrđave je ostavio plemića Pedra Margarita. Nekoliko dana pošto je druga flota pristala na Espanjolu, Kolumbo je naredio da jedna karavela oplovi njene obale, za šta joj je bilo potrebno 40 dana. Konačno, 2. februara, karavela je ispunila svoj zadatak i donela opis položaja i oblika ostrva Espanjola. Tih dana kada je ova karavela poslata, Kristifor je poslao i pet brodova ka južnom kopnu da istraže zonu. Ekspedicija je stigla do Kumane. Vratili su se u Izabelu nakon 2. februara 1494.[4] Treće Kolumbovo putovanje Treće Kolumbovo putovanje Treća flota bila je sastavljena od svega osam brodova, od kojih su dva isplovila u februaru 1498. godine kao prethodna pomoć za koloniju, pod komandom Peroa Ernandesa Koronela. Na treće putovanje, Kolumbo je krenuo iz luke Sanlukar de Barameda pored Kadiza 30. maj a 1498. godine sa preostalih šest brodova u ime Svetog Trojstva.[5] Kolumbo je želeo da povede 500 ljudi, iako je bilo predviđeno da ide njih 300, međutim, na kraju se ukrcalo svega 250 ljudi. Na brodu su bile i dve žene. Na Kanarskim ostrvima, 20. juna, flota se podelila, a Kolumbo je sa tri broda krenuo ka jugu, dok su preostala tri broda krenula ka Hispanioli, nosivši namirnice kolonistima. Dana 13. jula, došlo je do strašne nevolje, kada su upali u zonu mrtvog mora. Snažan vetar koji je duvao osam dana, dosta je otežao njihovo putovanje. Prvi put nakon toga, 31. jula, ugledali su kopno i dato mu je ime Trinidad. Dana 1. avgusta 1498 godine, otkrio je obalu i ušće velike reke, a kasnije se ispostavilo da je otkrio južnoamerički kontinent i ušće Orinoka. Posle toga, krenuo je da ispituje obale današnje Venecuele i otkrio ostrva Sveti Vinsent, Grenada i Margarita. Frnsisko Bobadilja i Kolumbo U Hispaniolu je stigao 31. avgusta 1498. godine u grad Santo Domingo. Na ostrvu je vladala potpuna anarhija i izbila je pobuna protiv Kolumba. Pet brodova napustilo je ostrvo i otišlo za Španiju. Među onima koji su se vratili, mnogi su se žalili kralju i kraljici okrivljujući Kolumba. Odlučuju da pošalju Fransiska Bobadilju da zameni Kolumba na mestu vicekralja. On stiže u Hispaniolu 23. avgusta, a 1500. godine. početkom oktobra, zatvara Kolumba i njegovu braću i šalje ih u Španiju da im se sudi. Tokom putovanja, Kolumbo je napisao pismo španskim kraljevima, koje im je predato po dolasku u Španiju krajem novembra 1500. godine. Pismo je imalo efekta - Bobadilja je pozvan da se vrati u Španiju. Oktobra 1501. godine. Kolumbu je dozvoljeno da organizuje novo putovanje, ali mu je zabranjeno da se vrati na Hispaniolu. Oduzeta mu je titula vicekralja, ali je zadržao titulu admirala.[4] Četvrto Kolumbovo putovanje Četvrto Kolumbovo putovanje Poslednje Kolumbovo putovanje na čelu Kraljevske eskadre značajno je u istoriji istraživanja i osvajanja Amerike. Na putovanje je krenuo iz Kadisa 9. maja 1502. iako nije imao dozvolu kralja, morao je da ode do San Dominga (jedina španska baza u Novom Svetu). Na San Domingu se trideset brodova spremalo da isplovi, uprkos Kolumbovim upozorenjima da će biti bure oni su krenuli. Dvadeset brodova je potonulo, među njima su bili i Bobadilja i Roldan. Samo četiri broda je uspelo da se spasi te bure i otplovili su na Jamajku i južni deo Kube, a odatle su nastavili plovidbu kroz Karipsko more. Kolumbo je putovao ka zapadu. Jedreći od rta kome je dao ime Gracia a Dios, zatim odatle na jug, ispitao je obale Hondurasa, Nikaragve i Kostarike do Panamskog kanala. Kolumbo je postavio sebi zadatak da plovi dok ne naiđe na zemlju sa druge strane obale. On je od urođenika, na čiju je zemlju došao i od kojih je čuo da ta zemlja koja obiluje bogatstvom postoji, dobio tačna uputstva kako bi ta zemlja trebalo da izgleda, a ni sam nije znao da se već nalazi na toj drugoj obali. Nastavljajući svoje putovanje na jug došao je do tačke do koje je i sam Bastidas stigao, i oni su o tom mestu razmatrali kada su se prethodno sastali u San Domingu. Na osnovu uputstava koja su im dali Kraljevi, pokušali su da na tom mestu osnuju naselje. Na čelu tog pokušaja bio je Bartolome. Međutim, ovde urođenici nisu bili kao na Hispanioli i nisu im to nikako dozvolili, branili su se svim silama. Nekoliko Španaca je poginulo, ostali su ranjeni, a među njima i sam Bartolome. Kolumbo je poslao nekoliko ljudi na jednom čamcu da traže pomoć u Hispanioli. Pomoć od dva broda stiže 25. juna 1504.[6] Za Španiju kreće 12. septembra, gde stiže 7. novembra, umoran i bolestan. Kraj života Kolumbova grobnica Postoje mnoge legende o Kolumbovim poslednjim danima. Najmanje istinita jeste ta da je Kolumbo svoje poslednje godine života proveo u bedi i nemaštini. Sam Kolumbo bio je krivac za to. Tokom svog četvrtog putovanja, poslao je pismo u kome je opisao sve poteškoće sa ovog putovanja. Mali deo tog pisma je: „Danas nemam u Kastilji krova: ako hoću da jedem ili da spavam, nemam ništa od krčme ili taverne, i često nemam da platim svoj deo.“ Bartolome de Las Kasas, napisao je, između ostalog: „... Umro je u bedi i oduzete imovine i časti koje je sa tako ogromnim i neverovatnim opasnostima, znojem i radom zaslužio, ostavljen bez ičega, sramno, bez naređenja pravde, bačen u okove, zatvoren, bez mogućnosti da se čuje i da mu se veruje...“. Kolumbo je završio svoje poslednje putovanje i u Sanlukar je stigao 7. novembra 1504. godine. Odatle je otišao u Sevilju, gde ga je bolest dotukla. Zahtevao je da se vidi sa Katoličkim kraljevima, jer je samo u njima video nadu za spas. Šest meseci je bio zakovan za krevet, jer ga je putovanje od Sanlukara do Sevilje iscrpelo. Pred kraj života tražio je, na osnovu ranije zaključenih ugovora, da mu španska kruna isplati 10% od profita ostvarenog u novootkrivenim zemljama, što je odbijeno. Kolumbo je umro u Valjadolidu 20. maja 1506. kao veoma bogat čovek. Prvobitno je bio sahranjen u Valjadolidu, a zatim je prebačen u Sevilju. Guverner Hispaniole je 1542. prebacio njegove ostatke u Santo Domingo. Kada su Francuzi 1795. zauzeli Santo Domingo, njegovi ostaci su prebačeni u Havanu. Ostaci su ponovo prebačeni u Sevilju kada je Kuba 1898. postala nezavisna. Razlozi za prenos kostiju u Španiju su bili zbog sukoba Amerike i Španije.[7] Zanimljivosti i manje poznate činjenice o Kolumbu Kolumbo je jedna od tri osobe koje imaju svoj praznik u SAD. Dan Kristifora Kolumba slavi se drugog ponedeljka u mesecu oktobru, čime se proslavlja njegovo doplovljavanje do američkih obala. Druge dve osobe koje, pored Kolumba, imaju svoj praznik su Džordž Vašington i Martin Luter King Junior. Optužen je da je doneo evropske bolesti u Ameriku, poput kolere i viruele. Rođen je u Đenovi, u Italiji, a originalno ime mu je Cristoforo Colombo. Ipak, većinu svog života proživeo je u Španiji i Portugaliji. Bio je najstariji od petoro dece. Imao je dva sina, sa dvema različitim ženama. Prekinuo je svoje obrazovanje zbog nedostatka novca. Postao je moreplovac u svojoj četrnaestoj godini, a kasnije je za život zarađivao prodajući mape i pomorske karte. Svoju ideju o pronalasku novog puta ka Aziji, idući ka zapadu, izneo je portugalskom kralju Džonu, ali je nakon nekoliko meseci čekanja dobio odgovor: „Hvala, ali baš i nisam zainteresovan.” To nije pokolebalo njegovu odlučnost da pronađe put ka Aziji. Odgovor kraljice Izabele na Kolumbov plan, bio je da su mu planovi nerealni, da traži previše novca i previše brodova. Ni ovo odbijanje ga nije sprečilo da ostvari svoj cilj. Tražio je titulu i jednu desetinu ukupnog profita Španije ukoliko pronađe put do Indije. Kraljici Izabeli je bilo potrebno šest godina da pristane na Kolumbov plan. Za to vreme, on je već odustao od njega i bio je nekoliko kilometara van grada kada ga je presreo kraljičin kurir i preneo mu poruku. Verovao je da je najveći problem nabaviti novac i brodove, ali je shvatio da postoji jedan veći. Kada je kraljica Izabela prihvatila njegov predlog, Kolumbo je krenuo u potragu za posadom. Tada još niko nije verovao da je Zemlja okrugla i svi su se bojali da će brod, kada dođe do kraja Zemljine ploče, pasti i da će svi izginuti. Niko nije hteo da rizikuje. Doneta je odluka da će protiv svih zločinaca biti obustavljen postupak ukoliko se odluče da postanu deo Kolumbove posade. Čak i uz takvu ponudu, posada Kristifora Kolumba je brojala samo četiri zatvorenika. Oba njegova sina su išla sa njim u istraživačke pohode. Kolumbo je (mnogim Evropljanima) otkrio veliki deo Karipskih ostrva, Južne i Srednje Amerike. Iako je tri puta bio i vratio se, nije nikad zakoračio na tlo Severne Amerike. Najpoznatiji je po otkrivanju Novog sveta, a umro je u uverenju da je došao do Indije. Godine 1476, je u bici potopljen brod na kom je bio, ali je uspeo da dopliva do obale. Dana 20. maja 1506. godine, Kristifor Kolumbo je umro na španskom dvoru u gradu Valjadolidu.[8] „Kolumbovo jaje“ „Kolumbovo jaje“ „Kolumbovo jaje“ je izraz koji se vezuje upravo za njega, čoveka koji je otkrio Ameriku 1492. godine. Međutim, na šta se tačno odnosi? „Kolumbovo jaje“ je, prema RAE, definisano kao lako rešiva zagonetka koja na prvi pogled deluje teško. Naime, Kolumbo je sedeo za stolom sa mnogim španskim plemićima. Jedan od njih je tada rekao: „Gospodine Kolumbo, čak i da vaša visost nije otkrila Indiju, sigurno bi se našla još neka osoba koja bi to učinila.` Na ovo Kolumbo ništa nije odgovorio, samo je zatražio da mu donesu jedno jaje. Postavio ga je na sto i rekao: „Gospodo, kladim se da niko od vas nije sposoban da učini da ovo jaje stoji, baš ovako kao što ću ja da uradim.“ Svi su pokušali, ali bezuspešno. Tada je Kolumbo udario o sto i jaje je stalo onako kako je zamislio. Posle ovoga, mnogi su uspeli da urade isto. Svi prisutni su ostali zatečeni, i razumeli šta je ovim gestom hteo da kaže - nakon što je nešto učinjeno, svako može to isto da ponovi.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ser Lorens Ker Olivije, Baron Olivije (engl. Ser Laurence Kerr Olivier, Baron Olivier; Dorking, 22. maj 1907 — Stening, 11. jul 1989) bio je engleski pozorišni, filmski i televizijski glumac, režiser i producent. U karijeri dugoj preko šezdeset godina tumačio je najrazličitije uloge — od likova iz grčkih i Šekspirovih tragedija, preko ekscentričnih i grotesknih negativaca, do junaka romantičnih komedija. Smatra se najboljim tumačem likova iz Šekspirovih drama.[1][2] Najpoznatiji je po ulogama u filmovima Orkanski visovi, Rebeka, Bani Lejk je nestala, Princ i igračica, Otelo i Maratonac. Dobio je dva počasna Oskara za životno delo i veliki doprinos filmskoj umetnosti, kao i Oskara za najboljeg glavnog glumca za ulogu u Hamletu. Olivije je bio nominovan za trinaest Oskara (osvojio tri); za devet Emija (osvojio pet); jedanaest nagrada BAFTA (osvojio tri) i šest Zlatnih globusa (osvojio tri). Dobitnik je Srebrnog medveda na Berlinskom filmskom festivalu i Zlatnog lava na Festivalu u Veneciji, a dobio je i zvezdu na Holivudskoj stazi slavnih. Prvi je glumac u istoriji filma koji je dobio plemićku titulu. Američki filmski institut ga je uvrstio među dvadeset najvećih glumaca svih vremena. Smatra se najboljim britanskim glumcem 20. veka.[3] Detinjstvo Lorens Ker Olivije je rođen 1907. u Dorkingu (Engleska). Njegov otac, Džerard Olivije, bio je sveštenik, pa je Lorens odrastao u smernoj i religioznoj porodici. Bežeći od strogosti i religioznosti svog oca, Lorens se veoma zbližio sa majkom, Agnes Luiz. Međutim, Agnes je umrla rano, u svojoj četrdesetoj godini i njena iznenadna smrt je jako pogodila dvanaestogodišnjeg Lorensa. Ostao je sa bratom Ričardom i sestrom Sibil u Old Rektoriju (delu škole Sveti Kristofer), a njegov otac se 1918, zbog premeštenja, preselio u Hartfordšir. Sa svega devet godina, dobio je ulogu Bruta u školskoj predstavi Julije Cezar. Išao je i na časove horskog pevanja u školi Svi sveti u Londonu.[4] Završio je školu Sveti Edvard u Oksfordu. Nastupao je u školskim predstavama, a 1924. radio je kao zamenik i pomoćnik reditelja u lokalnom pozorištu. Sledeće godine dobio je ulogu Lenoksa u Šekspirovom Magbetu i mesto asistenta direktora pozorišta.[5] Nakon što je Ričard Olivije otišao u Indiju, otac je shvatio da Lorens (koga su u porodici zvali Kim) zaista treba da bude glumac.[5] Karijera Tokom šezdesetogodišnje karijere, Lorens Olivije je igrao u oko 130 predstava, 63 filma i u 26 TV serijala.[6] Prve glumačke korake Olivije je načinio 1930. godine, u Engleskoj. Desetak godina kasnije, zahvaljujući ulogama u holivudskim hitovima Orkanski visovi i Rebeka, njegovo ime je postalo poznato i u svetu filma. Značajnije uloge na televiziji imao je tek osamdesetih godina 20. veka. Pozorišna karijera Pozorišni počeci Nakon pohvala koje je dobio za Ukroćenu goropad, sedamnaestogodišnji Olivije je upisao dramsku školu Central School of Speech and Drama, da bi se nakon završetka 1927. pridružio glumačkoj družini Birmingham Repertory.[5] Sledeće godine prihvatio je ulogu kapetana Stenhoupa u predstavi Kraj putovanja koju mu je ponudio Apolo teatar. Pohvale kritike dobio je 1930. za ulogu u Privatnim životima Noela Kauarda i 1935. za Romea i Juliju.[7] U Romeu i Juliji menjao je uloge Romea i Merkucija sa Džonom Gilgudom. Olivijeu se nije dopadao način Gilguldove glume Šekspirovih dela i smetalo mu je što je Gilgud dobijao bolje kritike od njega.[7] Njegova netrpeljivost ka Gilgudu kulminirala je 1940, kada je Olivije predložio londonskom producentu Binkiju Bomontu (engl. Binkie Beaumont) da finansira četiri Šekspirove tragedije — Hamleta, Kralja Lira, Otela i Magbeta — u kojima bi on bio u glavnim ulogama, na šta mu je Bomont odgovorio da bi pristao jedino pod uslovom da Olivije povremeno menja uloge sa Gilgudom, kao i da Gilgud režira barem jednu od njegovih produkcija, što je Olivije glatko i bez razmišljanja odbio.[8] Nakon uloge u Romeu i Juliji pozvala ga je Lilijan Bejlis iz Old vik teatra da tumači glavnu ulogu u njihovom Hamletu 1937. godine. Olivije je rado prihvatio ponudu, ali je njegova izvedba naišla na loš prijem kod gledalaca i kritike. Ni Magbet nije prolazio bolje, sve do Koriolana, Henrija Petog i Dvanaest noći sa kojima je trijumfovao kod kritičara i postao jedan od najpopularnijih glumaca iz Old vikove svite. Iako je u međuvremenu debitovao na filmu i čak snimio deset filmova, Olivije je nastavio da izbegava ponude te vrste i govorio da mu je mesto na daskama.[9] 1940—1959: Vivijen Li i rat Lorens Olivije je upoznao Vivijen Li 1937. Iste godine su počeli da se zabavljaju. Uspeo je da je dovede u Old vik gde je igrala Ofeliju. Dve godine kasnije njih dvoje sele se u Njujork — on da bi snimao Orkanske visove, a ona jer se nadala ulozi Skarlet O’Hare u obećavajućem Prohujalo sa vihorom. Tamo su zajedno nastupali u predstavi Romeo i Julija u koju su uložili gotovo svu svoju ušteđevinu. Iako raskošna, predstava je bila poslovni promašaj.[8] Kada je izbio Drugi svetski rat, Olivije je želeo da se pridruži kraljevskom vazduhoplovstvu. Uzeo je dvesta časova letenja i dobio čin poručnika, ali nikada nije učestvovao u pravom ratu.[5] On i Ralf Ričardson su 1944. bili otpušteni iz vojske kako bi formirali novu postavu Old vik teatra.[10] Noćni repertoar su činile predstave Čovek i oružje od Džordža Bernarda Šoa, Per Gint Henrika Ibzena i Šekspirov Henri Treći. Probe koje su trajale deset meseci uz zvuke nemačkog bombardovanja, isplatile su se u obliku pet uspešnih sezona.[5] Godine 1948. Ričardson, Olivije i Vivijen Li krenuli su na turneju po Australiji i Novom Zelandu.[11] Njih dvojica su igrali u pomenutim predstavama, a Lorens i Vivijen u Ričardu Trećem, Školi skandala kao i u The Skin of Our Teeth. Turneja je trajala šest meseci i bila je veoma uspešna, međutim brak poznatog para jedva je izdržao višegodišnju krizu. Olivije je kasnije rekao da je Vivijen izgubio u Australiji.[12] Druga sezona novog Old vik teatra počela je po njihovom povratku iz Australije i ona se danas smatra jednim od najblistavijih perioda britanskog pozorišta.[13] Olivije i Ričardson nizali su uspehe sa svojim proverenim predstavama.[13] Lorens je jedne večeri odigrao Sofokleovog Edipa i Šeridanovog Kritičara. Ta tranzicija iz grčke tragedije u klasičnu komediju postala je legendarna.[14] Ovu sezonu završio je ulogom Astrova u Ujka Vanji Antona Čehova. Za vreme rata, Lorens Olivije i Ralf Ričardson bili su pozvani u Pariz, da svoje popularne predstave odigraju u čuvenom pozorištu Komedi franses (franc. Comédie-Française). Bili su ushićeni i počastvovani pozivom. To im je bio prvi nastup u Francuskoj, i bio je uspešan.[10] Početkom pedesetih Olivije i njegova supruga su igrali u Njujorku. Na njihovom repertoaru bili su Antonije i Kleopatra od Šekspira, Cezar i Kleopatra od Bernarda Šoa, i na zahtev Lijeve, - Antigona. Godine 1953. psihičko zdravlje Vivijen Li naglo se pogoršalo, međutim vrlo brzo se oporavila za predstave koje je Lorens spremao za Stratford na Ejvonu (Engleska). Osim Dvanaest noći i Magbeta, Lorens je pripremao i Tita Andronika. Za predstave je vladalo veliko interesovanje i bile su veoma dobro posećene. Bračni par je tada sa Titom Andronikom krenuo na evropsku turneju. Komad je naišao na izuzetne pohvale kritičara, i bio je komercijalni trijumf, ali njihov brak je još jednom prolazio kroz krizu koju ovaj put nije izdržao. Iako je njihova veza okončana po povratku u London, razveli su se u decembru 1960. godine. Poslednje predstave Olivije je bio jedan od osnivača Britanskog nacionalnog teatra. Postao je njegov direktor još dok je bio u Old viku.[15] Tokom posleratnih godina, a i kasnije, svoju glumačku karijeru posvetio je uglavnom filmskoj industriji. U pozorištu je uglavnom radio kao reditelj, a ređe je prihvatao uloge.[15] Ipak, od malobrojnih predstava u kojima je igrao u to vreme, izdvajaju se Ujka Vanja, Mletački trgovac, Mačka na usijanom limenom krovu, The Recruting Officer i izuzetno uspešna Dugo putovanje u noć, koja je kasnije ekranizovana i emitovana u SAD i Ujedinjenom Kraljevstvu. Filmska karijera Glumac koji ne voli film Olivije je debitovao na platnu 1930. sa filmom Privremena udovica. Iste godine imao je manju ulogu u Previše varalica, a već sledeće prvu glavnu u drami Žuta karta. Uprkos ponudama koje su stizale, u potpunosti se posvetio pozorištu i Šekspirovim dramama koje su mu donosile popularnost. Godine 1936. dobio je priliku da igra u filmskoj adaptaciji Šekspirove drame Kako vam drago. Iako je to bila prva uloga za koju je bio istinski zainteresovan, konačan proizvod mu se nije dopao i smatrao je da Šekspir jednostavno nije dobar na filmu.[16] Te godine je prvi put video već tada popularnu Vivijen Li, a sledeće godine snimali su ljubavnu dramu Požar nad Engleskom. Tada su počeli da se pojavljuju zajedno u javnosti, iako su oboje bili u braku.[12] Dve godine kasnije otputovali su u SAD, gde je Olivije snimao Orkanske visove. Bio je prvi put nominovan za Oskara za ulogu Hitklifa u Orkanskim visovima. Vivijen je pak osvojila Oskara za najbolju glavnu glumicu za ulogu u epskom Prohujalo sa vihorom, pa su dvoje mladih glumaca krajem četrdesetih bili najpoznatiji holivudski bračni par .[17][18] 1940—1959: Filmska zvezda Uspon u Lorensovoj karijeri nastavio se Hičkokovim hit-filmom Rebeka iz 1940. godine, u kom je Olivije tumačio lik zgodnog i bogatog udovca koji se ženi mladom devojkom ne rekavši joj da je indirektno odgovoran za smrt svoje supruge. Za ovu ulogu opet je bio nominovan za Oskara. Sledeće godine igrao je sa svojom suprugom u romantičnoj drami Ledi Hamilton koja je bila veliki bioskopski hit. Pošto se pokazao kao podjednako dobar i na filmu i u pozorištu, dvojica producenata su mu predložili da režira neke od Šekspirovih drama u kojima je uspešno igrao. Olivije je u početku mislio da nije dorastao zadatku, pa je nagovarao Vilijama Vajlera i Terensa Janga da preuzmu ulogu reditelja. Pošto su obojica odbili predlog[19] jer filmovi snimljeni po Šekspirovim dramama nisu bili popularni, Lorens je na kraju ipak odlučio da pokuša. Prvi film koji je počeo da snima bio je Henri Peti iz 1944. Tokom snimanja jedne scene u Irskoj, konj je udario u kameru koju je držao Olivije, te je ovaj zaradio veliku posekotinu na usni i povredu oka, ostavivši mu ožiljak koji će kasnije postati njegov zaštitni znak.[19] Kritičari su pohvalili film, koji je ujedno bio i komercijalni uspeh. Još je bio nominovan i za Oskara za najbolji film, a Olivije za najboljeg glumca. Međutim, Akademija mu je dodelila počasnog Oskara, za izuzetan rad na filmu Henri Peti. Olivije je odbio nagradu nazivajući je prevarom, i smatrajući da Akademija jednostavno nije bila spremna da Oskare uruči jednom strancu.[20] Sledećih nekoliko godina radio je kao zabavljač na frontu, zajedno sa Ralfom Ričardsonom. Godine 1948. snimio je Hamleta i glumio glavnu ulogu. Film je morao biti kraći od 153 minuta pa je Olivije bio prinuđen da iseče dobar deo teksta. Sa Hamletom je ponovo bio nominovan za Oskara u istim kategorijama kao i za Henrija, s tim što je ovaj put i dobio nagrade, i to u obe kategorije. Tako je Olivijeov Hamlet postao prvi britanski film koji je osvojio Oskara, a Olivije prva osoba koja je iste godine režirala film za koji je dobila Oskara za najboljeg glavnog glumca. Ostao je jedino bez Oskara za najboljeg režisera, što glumicu Etel Barimur, koja mu je uručila Oskara, nije iznenadilo jer je smatrala da filmska adaptacija Hamleta nije ni približno verna drami.[21] Poslednji šekspirovski film koji je bio dogovoren još četrdesetih, Olivije je snimio tek 1955. godine. U međuvremenu, njegova pozorišna karijera bila je na vrhuncu, te je do 1955. išao na turneje širom sveta. Film koji je tada snimio bio je Ričard Treći. Na snimanju filma, jedan od strelaca ga je pogodio u nogu, zbog čega je Olivije hramao nekoliko dana.[22] Pošto je u filmu Olivije trebalo da bude hrom, ova nezgoda nije se odrazila negativno na snimanje filma. Međutim, ovaj raskošni epski spektakl bio je komercijalni neuspeh, pa je Olivije bio prinuđen da odustane od planiranog snimanja Magbeta, koji je trebalo da bude poslednji u nizu dogovorenih filmova. Poslednji film u kome je Olivije igrao pedesetih, bila je romantična komedija Princ i igračica, gde se prvi put sreo sa Merilin Monro, tada najpopularnijom glumicom na svetu. Nakon završetka snimanja Olivije je strogo kritikovao Merilinino ponašanje i glumu,[23] što je tada privuklo veliku pažnju medija. Međutim, posle njene tragične smrti rekao je: „Ne mogu da verujem da tako glamurozan film nije postao hit. Ja sam bio dobar, ali Merilin... Merilin je bila zadivljujuća!”[24] 1960—1989: Doktor Zel Godine 1960. Olivije je snimio Spartaka i Zabavljača, dva filma koja su postigla veliki komercijalni uspeh. Zabavljač je takođe dobio i pohvale kritike i doneo mu još jednu nominaciju za Oskara. Usledili su Otelo sa Megi Smit u ulozi Dezdemone, koji je bio njegov poslednji film snimljen po nekom Šekspirovom komadu, zatim triler Bani Lejk je nestala i tri ratna filma: O, kakav divan rat, Bitka za Britaniju i Nedostižni most. Poslednja dva filma za koje je bio nominovan za Oskara bili su Momci iz Brazila i Maratonac. Uloga u Maratoncu mu je dobila odlične kritike i donela mu prvi Zlatni globus. Američki filmski institut je ovaj film proglasio za jedan od sto najuzbudljivijih filmova svih vremena,[25] a Olivijeovog sadističkog doktora Zela svrstao među pedeset najvećih filmskih negativaca.[26] Kada je 1967. godine saznao da boluje od raka, želeći da obezbedi svoju porodicu nakon smrti, Lorens je prestao da bude izbirljiv u izboru uloga i počeo je da prihvata skoro sve što mu se nudilo, pa je tako počeo da prihvata i uloge u televizijskim serijalima.[9] Čak je izjavio: „Pitaju me zašto glumim u nekom filmu. Odgovor je jednostavan — novac, dragi moj... Osećam da kraj dolazi. Nemam ništa da ostavim porodici osim novca koji zarađujem od filmova. Ništa mi nije ispod časti ako je dobro plaćeno. Zaradio sam pravo da zgrabim sve što mi se ukaže za ovo malo vremena koje mi je preostalo.”[27] Do kraja života pojavio se u brojnim filmovima, a za uloge u Inčonu i Džez pevaču nagrađen je Zlatnom malinom za najgoreg glumca. Umro je 1989, dok je snimao Ratni rekvijem. Olivije je i petnaest godina posle smrti glumio negativca u filmu Nebeski kapetan i svet sutrašnjice. Naime, materijal sa njim iz mlađih dana je uz pomoć kompjuterske grafike uklopljen u film, te je Olivije bio zločesti dr Totenkof.[28] Televizijska karijera Lorens Olivije je počeo karijeru televizijskog glumca kada je već iza sebe imao ostvarenu karijeru u pozorištu, i kada je bio jedan od najtraženijih filmskih glumaca. Međutim, od početka osamdesetih pa do smrti, uglavnom je igrao u TV–serijama ili mini-filmovima. Olivije se prvi put pojavio na televiziji ulogom u seriji John Gabriel Borkman 1958. Glumio je i u Dejvidu Koperfildu sa Idit Evans, kao i u mini-filmovima Mačka na usijanom limenom krovu i Vrati se, mala Šibo. Neke od poslednjih televizijskih uloga bile su mu u Poslednjim danima Pompeje, Izgubljenim kraljevstvima (sa Kolinom Fertom) i Vagneru. Najpoznatije TV serije u kojima je igrao i za koje je dobio nagradu Emi za najboljeg glumca jesu Kralj Lir, Dugo putovanje u noć i Ljubav kad joj vreme nije gde je glumio zajedno sa Ketrin Hepbern. Olivije je bio nominovan za devet, a osvojio je pet nagrada Emi.[29] Privatni život Propali brakovi Olivije se 25. jula 1930. oženio glumicom Džil Ezmond koja mu je šest godina kasnije rodila sina Tarkvina. Međutim, brak je na samom početku bio osuđen na propast. Naime, kako Lorens piše u svojoj autobiografiji, prva bračna noć bila je neuspešna, a ni kasnije nije bilo ništa bolje, tako da je na kraju Olivije postao impotentan.[30] Olivije je mislio da su za to bila kriva neka njegova religiozna shvatanja, pa je odbacio religiju i deklarisao se kao ateista.[30] Ali njegov odnos sa Džil sasvim je zahladneo, tako da su se razveli 1940. godine, kada se on oženio sa Vivijen Li. Njih dvoje su bili u vezi još od 1937. kad su snimali Požar nad Engleskom, ali je Džil odbijala da mu da razvod. Ipak, ostali su dobri prijatelji i Lorens je bio sa njom na Tarkvinovom venčanju 1965. godine.[9] Lijeva je ubrzo potom dobila ulogu Ofelije, u Olivijeovom Hamletu, u Old viku. Tu se Olivije prvi put susreo sa njenim naglim promenama ponašanja. Pred izlazak na scenu iznenada je počela da vrišti i viče na njega, a onda je odjednom ućutala, besciljno zureći u daljinu.[24] Ulogu je odigrala savršeno, i nikad nije pomenula incident. Nakon venčanja, mladi par se odselio u Njujork, gde su prvi put nastupili s predstavom Romeo i Julija. Zbog izuzetno lošeg prijema kod publike, umalo nisu bankrotirali jer su svu ušteđevinu uložili u produkciju ove predstave.[31] Godine 1944. Vivijen je obolela od tuberkuloze, pa je nekoliko dana morala da provede u bolnici. Na snimanju Cezara i Kleopatre otkrila je da je u drugom stanju, ali je veoma brzo pobacila. Pala je u duboku depresiju, koja je doživela vrhunac njenim fizičkim napadom na Olivijea.[11] To je bio njen prvi poznati nervni slom povezan sa maničnom depresijom. Olivije je posle toga shvatio da njeni napadi dolaze posle dana sa velikom aktivnošću, kao i nakon depresije. Problemi su se nastavili na turneji po Australiji, a vrhunac ovog stanja bila je medijski propraćena svađa u Krajstčerču, koja je nastala kada je Lijeva odbila da izađe na scenu. Lorens je ošamario, a ona mu uzvratila i opsovala ga, pa izašla na pozornicu kao da se ništa nije dogodilo.[32] Pedesetih su produkciju preselili u Njujork, gde je Lorensova filmska karijera bila u ekspanziji. Godine 1953. Vivijen je opet pobacila, nakon čega je pala u višemesečnu depresiju. Tada je priznala suprugu da je zaljubljena u Pitera Finča.[32] Kada se oporavila, krenula je sa Lorensom na evropsku turneju, igrajući u Titu Androniku. Jedan od najblistavijih trenutaka njegove karijere, bio je pomračen njenim čestim izlivima besa na ostale glumce.[32] Po povratku sa turneje, započela je vezu sa glumcem Džekom Merivejlom, čime je njen i Lorensov brak bio praktično okončan. Razveli su se u decembru 1960. godine. Godinu dana kasnije upoznao je glumicu Džoun Plourajt, s kojom se odmah oženio. Ovaj brak, u kom su se rodila tri sina, bio je mirniji i skladniji od prva dva.[33] Međutim, Olivijeovi prijatelji kažu da iako se oženio sa Džoun, Lorens se do kraja života kajao što nije znao da zadrži Vivijen Li.[34] Seksualno opredeljenje Posle Lorensove smrti, pojavile su se glasine da je on u stvari bio biseksualac, koje su potkrepili brojni Olivijeovi biografi. Jedan od njih, Donald Spoto, napisao je u svojoj knjizi da je Olivijeov ljubavnik bio glumac Deni Kej.[35] Lorens Olivije 1940. godine Olivijeovi dugogodišnji prijatelji Noel Kauard i Majkl Tornton su na pitanje o Lorensovoj seksualnosti samo rekli: „Voleo je da stiče nova iskustva.”[36] Još jedan njegov biograf, Teri Kolman, dovodio je u vezu Olivijea i starijeg glumca Henrija Ejnlija.[24] Olivijeov sin, Tarkvin, pokušao je da spreči izlazak te biografije.[37] Veliku pažnju javnosti privukla je izjava Dejvida Nivena, koji je sa Lijevom snimao Tramvaj zvani želja. Naime, glumac je rekao da je jednom, za vreme snimanja tog filma, video kako se Lorens i Marlon Brando ljube u bazenu Olivijeovih.[38] „Okrenuo sam im leđa i pošao kod Vivijen. Ona je znala šta se događa ali je ćutala. Kao i ja.”[39] Posle Lorensove smrti, njegova poslednja supruga, Džoun Plourajt, potvrdila je glasine o njegovoj biseksualnosti.[40] Krajem 2006, u jednoj radio–emisiji, na pitanje o Lorensovom seksualnom opredeljenju, ona je rekla: „Ako je čovek genije, onda nije obična osoba i ne vodi običan život, već ima ekstreme u ponašanju...”[40] Bolest i smrt Godine 1967, Lorens je saznao da boluje od raka prostate, a takođe je morao da provede izvesno vreme u bolnici zbog upale pluća.[41] Ubrzo je dobio bronhitis i upalu porebrice, kao i prve simptome amnezije. Sedam godina kasnije oboleo je od distrofije mišića koja ga je zamalo koštala života.[42] Umro je 1989. godine u Steningu (Engleska), od bubrežne insuficijencije.[43] Nakon smrti bio je kremiran, a njegov pepeo položen u Vestminstersku opatiju, pored kralja Henrija Petog, koji je obeležio njegovu karijeru.[44] Sahrani je prisustvovalo više od dve hiljade ljudi....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Robert P. Descharnes (1. januar 1926 — 15. februar 2014) je bio francuski fotograf, filmski stvaralac i pisac. Bio je sekretar Salvadora Dalija i, nakon slikareve smrti, administrator njegovih autorskih prava. Autor je nekoliko knjiga o Daliju. Salvador Felipe Hasinto Dali, 1. markiz od Pubola (kat. Salvador Felip Jacint Dalí Domènech, šp. Salvador Felipe Jacinto Dalí Domènech; Figeras, 11. maj 1904 — Figeras, 23. januar 1989) bio je katalonski i španski nadrealistički umetnik, jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka. Bavio se slikanjem, pisanjem, vajanjem, scenografijom i glumom. On je jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka, a često ga nazivaju i velikim majstorom nadrealizma. Njegova umetnička dela pokazala su da je on jedan od najkreativnijih slikara svog vremena. Dalijeva česta tematika je svet prostora, pijanstva, groznice i religije. Ovaj slavni slikar je čitavog svog života verovao u svoju posebnost. Jedni su ga smatrali genijem, dok su drugi govorili o njemu kao poremećenom egocentriku, čija dela nemaju nikakvu vrednost. Mada su ga španski likovni kritičari uvek smatrali za nadobudnog i netalentovanog šarlatana, popularnost i prodajna cena njegovih dela neprestano su rasli. Danas, svetski kolekcionari plaćaju milione dolara kako bi u svojoj kolekciji imali bar jednu Dalijevu sliku. Salvador Dali je rođen 11. maja 1904. godine u katalonskom gradu Figerasu, a umro je 23. januara 1989. u istom mestu. Odrastao je u porodici srednje klase. Otac, Salvador Dali (šp. Salvador Dalí i Cusí), bio je ugledni notar, veoma strog prema svom sinu, dok je majka, Felipa Feres (šp. Felipa Domenech Ferrés), bila domaćica i pružala veliku podršku u zamisli svoga sina da se okrene umetnosti. Ime Salvador je najpre bilo dato njegovom bratu, koji je devet meseci pre Salvadorovog rođenja umro.[1] Pored pokojnog brata, Dali je imao i sestru, Ana Mariju (šp. Ana María), tri godine mlađu od njega. Ona je 1949. godine napisala knjigu o svom bratu pod nazivom Dali viđen od strane svoje sestre (šp. „Dalí visto por su hermana”). U februaru 1921. godine, Dalijeva majka umire od raka dojke, kada je njemu bilo samo 16 godina. Njegov otac se nakon smrti supruge oženio njenom sestrom. Dali je voleo i poštovao svoju tetku i nije imao ništa protiv tog braka. Prvu javnu izložbu ovaj slavni umetnik održao je 1919. godine u pozorištu u Figerasu, koje je danas njegov muzej (šp. Teatro-Museo Dalí). A 1929. godine otvorena mu je i prva izložba u Parizu na kojoj nije prisustvovao jer se dva dana pre izložbe, vratio sa Galom u Španiju.[2] Godine 1982, kralj Huan Karlos I imenuje ga markizom od Pubola. Zbog ove ukazane časti, Dali je kralju poklonio sliku „Glava Evrope”, koju mu je predao kada ga je ovaj posetio u samrtnoj postelji. Dana 10. juna 1982. godine ovozemaljski svet napustila je jedina osoba koju je Salvador Dali voleo. Njegova žena Gala je umrla u snu. Desilo se upravo ono što on nije želeo da se dogodi, a to je da ona ode prva, a on ostane sam. Zbog ovog tragičnog gubitka, Dali je izgubio volju za životom, povukao se u sebe, a od dana kada je ona umrla prestao je da pije vodu dok nije dehidrirao i završio u bolnici što su mnogi protumačili kao njegov pokušaj samoubistva. Iste godine preselio se u dvorac Pubol, da bi ga podsećao na Galinu smrt. Sve što je radio, radio je zbog toga što nije mogao da podnese činjenicu što je njegova draga umrla pre njega. Pod nerazjašnjenim okolnostima 1984. godine Pubol se zapalio, a Dalija je sigurne smrti spasilo njegovo osoblje. I ova nezgoda okarakterisana je kao njegov pokušaj samoubistva. Ipak, na nagovor prijatelja vratio se da živi u muzeju Teatro koji je sam sagradio. Posle četiri godine teške depresije, njegovo srce prilično je oslabilo, pa je u decembru 1988. godine hospitalizovan. Dok je ležao u bolnici, u posetu mu je došao španski kralj Huan Karlos koji je priznao da je oduvek bio ljubitelj njegovih dela. Nažalost, 2. januara 1989. godine, za vreme trajanja njegove omiljene predstave Tristan i Izolda, u 84. godini života, prestalo je da kuca srce Salvadora Dalija. Sahranjen je u svom muzeju u Figerasu, a nakon smrti sva svoja dela i bogatsvo ostavlja Španiji.[2] Dela Književnost Ono što Dalija izdvaja od ostalih umetnika i što ga čini posebnim, jeste njegova neobična ličnost. Salvador je bio genije na granici ludila. Njegove karakterne osobine, egocentričnost, depresivnost i mazohizam, jasno se vide u njegovim delima. Osim što se bavio slikarstvom, scenografijom, dizajnom, vajarstvom i filmom bio je i pisac. Napisao je nekoliko veoma važnih i čitanih dela. Jedno od najvažnijh je svakako Tajni život Salvadora Dalija (1942), a treba napomenuti i Skrivena lica i Dnevnik Genija. Roman Skrivena lica (šp. „Los rostros ocultos”) napisao je 1943. godine na francuskom jeziku, za svega četiri meseca. Objavljen je 1944. i odmah preveden na engleski jezik. Delo ima 325 stranica i govori o životu jedne grupe ekscentričnih aristokrata koji žive u dekadentnom i zavidnom društvu između 1934. i 1943. godine u vreme uspona fašizma i razornog rata. Ispod lica glavnih likova ovog dela se, kako sam Salvador kaže, kriju perverzna iskustva njegove adolescencije. U predgovoru, autor kaže da je knjigu napisao zato što savremena istorija nudi izvanrednu građu za roman o nastajanju i sukobima velikih ljudskih strasti. Jedan od najzaslužnijih za nastanak ovog dela jeste Federiko Garsija Lorka koji je Salvdora Dalija, osim što mu je bio veliki prijatelj, podstakao da se bavi i pisanjem. Dali piše ovaj roman koji je upravo posvećen Lorki. Drugo veliko delo jeste Dnevnik genija. Delo koje je pisano između 1952. i 1963. godine. Salvador kroz ovo delo želi da prikaže da se nakon Francuske revolucije svetom počeo širiti pogrešan, zaglupljujući pravac, koji na svaki način nastoji svakoga uveriti da su geniji (bez obzira na njegova dela) samo ljudska bića u većoj ili manjoj meri slična svim ostalim smrtnicima. Da to nije tačno, Dali potvrđuje rečima: Gledaj mene, a ja sam u našem vremenu genije najsvestranije duhovnosti, istinski moderan genije, ako to nije dovoljno gledaj genije koji se ubrajaju u sam vrh renesanse kao što je, na primer, gotovo božanski genije Rafaelo. Tako on pokušava da dokaže da geniji (umetnici) nisu ni malo slični običnim smrtnicima i da se jako razlikuju od njih. Ova knjiga će dokazati da se svakodnevno življenje genija, njegovo spavanje, njegovo varenje, njegova zanesenost, njegovi nokti, njegova krv, njegov život i njegova smrt, bitno razlikuje od življenja svega ostalog u čovečanstvu. Dakle, ova jedinstvena knjiga je prvi dnevnik koji je napisao genije. To su jedini, ali i savršeno uverljivi razlozi na temelju kojih će sve što sledi, od početka do kraja, biti genijalno na jedan neprekidan i neizbežan način, ali i zbog toga što je reč o istinitom Dnevniku vašeg vernog i skromnog sluge. I kao poslednje, a najvažnije i najzanimljivije delo javlja se Tajni život Salvadora Dalija (šp. La vida secreta de Salvador Dali). Ovo je jedno od onih dela koje prosto ne može da vas ostavi ravnodušnim. Čitajući ga promenićete hiljadu raspoloženja, osećanja i mišljenja, ali na kraju morate shvatiti da bez obriza na sve on nije običan čovek i da je sa razlogom jedan od najvećih umetnika 20. veka. Na samom početku, on kaže: Pretpostavljam da se moji čitaoci uopšte ne sećaju, ili se veoma maglovito sećaju, onog tako značajnog perioda svoje egzistencije koji prethodi dolasku na svet, a protiče u majčinoj utrobi. Međutim, ja se sećam, i to kao da je bilo danas. Zato hoću i da počnem ovu knjigu od pravog početka: dragocenim i jasnim sećanjem na moj život u majčinoj utrobi. To će bez sumnje biti prva sećanja ove vrste od početka istorije književnosti sveta. Siguran sam da ću na ovaj način izazvati pojavu sličnih sećanja kod mojih čitalaca, ili da ću bar lokalizovati u njihovoj svesti čitav niz osećanja, neizrecivih i neopisivih utisaka i slika stanja duše i tela, koje će oni uključiti u neku vrstu predosećanja onoga što se događalo dok su bili u majčinoj utrobi. U stvari, ako biste me upitali šta sam osećao, odmah bih vam odgovorio: „Bilo je božanstveno, pravi raj”. Ali, kako je izgledao taj raj? Dozvolite mi da počnem jednim kratkim, uopštenim opisom: raj majčine utrobe obojen je bojama paklenog ognja: crvenom, narandžastom, žutom i plavičastom. Taj raj je mek, nepomičan, topao, simetričan, dvostruk i i lepljiv. Već tada, sve zadovoljstvo, sva magija sveta našla je svoje utočište u mojim očima. U svom tajnom dnevniku, odnosno svojoj autobiografiji, govori o svom životu tako realno i tako strastveno. Seća se svog detinjstva, odrastanja, školovanja, trenutaka samoće koji su ga očaravali i koje je obožavao, slikarske akademije, upoznavanja sa Galom i drugim bitnim stvarima. Govori nam kako se plaši skakavaca, kako ne voli da jede spanać, stidi se devojaka, kako ceni umetnike poput Rafaela. Govori o svojim prvim slikarskim poduhvatima i želji da slikarstvo nadjača muziku. Slikarstvo Upornost sećanja iz 1931. je Dalijevo najpoznatije delo. Svoju slikarsku karijeru Dali je započeo već sa 10 godina, pohađajući časove slikarstva, a nekoliko godina kasnije upisao je slikarsku Akademiju u Madridu sa koje je izbačen neposredno pred diplomski, izjavivši da na fakultetu niko nije dovoljno kompetentan da ga oceni. „ Svako jutro kada se probudim osećam neopisivo zadovoljstvo što sam Salvador Dali i pitam se kakve ću predivne stvari danas napraviti. ” Bio je jedan od vodećih umetnika nadrealizma, pa je, kao i njegovi savremenici, sledio teorije Sigmunda Frojda i psihoanalize, i usredsredio se na prikaz snova i ispitivanje podsvesnog u čoveku.[3] Tako je kombinacijom nespojivih elemenata iz prirode, sa primesama fantastike, svoju imaginaciju doveo do irealnosti, učinivši da njegova dela deluju bizarno, neuobičajeno i uznemiravajuće.[4] Njegova prva dela slikana su isključivo uljem, a lajtmotiv istih je Ampurdanska dolina, kao i prizori katalonske obale koji se nalaze u pozadini velikog broja dela (Akt u pejzažu, Devojka kraj prozora). Godine 1919, nakon izložbe grafika uljem održanoj u njegovoj porodičnoj kući, održao je svoju prvu javnu izložbu u Okružnom pozorištu u Figerasu. Svoje uzore pronašao je u Velaskezu i Vermeru, ali nimalo ne zaostaje ni Pikasov uticaj na njega. Naime, upoznavši ga 1926. godine, naslikao je delo pod nazivom „Venera i kupidoni” i to je samo jedan od primera njegovog kubističkog, pikasovskog perioda. Do 1929. godine eksperimentisao je sa raznim tehnikama, koje su određivale njegov stil. `Igrao` se sa svim pomodnim trendovima. Istraživao je, pored kubizma, i impresionizam, poentilizam, futurizam, fovizam, ali se okretao i delima italijanskih metafizičkih slikara kao što je Đorđo de Kiriko. Kasnije Dalijeve slike su na religioznoj osnovi i klasičnijeg stila, kao npr. „Raspeće” i „Sakrament Tajne večere”. Takođe, on inspiraciju nije pronalazio samo u podsvesti, već i u svojoj ženi Gali. Godina upoznavanja sa njom bila je izuzetno uspešna za Dalija, jer je u tom periodu naslikao mnoštvo slika, ispoljavajući i oslobađajući sve svoje frustracije, nagomilane strahove, seksualne nagone, psihoze i fantazije. Pored slika sa napomenutom tematikom, Dali je naslikao i veliki broj portreta svoje drage, koja je bila njegova saputnica tokom celog života. Godine 1929. pridružuje se nadrealističkoj školi, čiji su članovi bili veoma uznemireni zbog rasta popularnosti Dalijevog avangardnog predstavljanja stvarnosti, jer je počinjao da se smatra jedinim pravim predstavnikom ovog pokreta. Čak je jednom prilikom izjavio da se „nadrealizam već računa na vreme pre i posle Dalija”. Njegova ideja je bila `dalinizacija sveta`, a s obzirom da njegovo ime na španskom jeziku znači spasitelj, smatrao je da je baš on predodređen da bude “spasitelj slikarstva” koje je bilo „u smrtnoj opasnosti od apstraktne umetnosti, akademskog nadrealizma, dadaizma i uopšte tih ‘izama’” Dalijev posleratni slikarski period obeležen je tehničkim virtuozitetom i velikim zanimanjem za optičke iluzije, nauku i religiju. Dali, koji je bio pod velikim šokom nakon bombardovanja Hirošime, ponovo je oživeo religioznost[1] i ovaj period je nazvao „Nuklearni misticizam”. U slikama „Madona iz Port Ligata” i „Raspeće”, Dali kombinuje hrišćansku ikonografiju sa dezintegracijom inspirisanom nuklearnom fizikom. Osim ove dve, u ovaj period spadaju i slike „Železnička stanica u Perpignanu” (1965) i „Halucinogeni toreador” (1968—1970). Međutim, omiljena Dalijeva tema bila je relativnost vremena i prostora, kojom se, podstaknut modernim naučnim istraživanjima, bavio na nekoliko svojih slika, među kojima je i jedna od najpoznatijih- „Upornost sećanja”[5] (1931). Ideju da verno prikaže neuhvatljivost vremena, simbolično predstavljenu topljenjem časovnika, dobio je tokom jela, gledajući sir koji se topi u njegovom tanjiru. Takođe, njegovo neosporivo umeće se ogleda i u tome što je, igrajući se oblicima i bojama, učino da slika može da se posmatra iako se okrene za 180°, a najbolji primer za to je slika „Slonovi koji se ogledaju u labudovima”.[6] Salvador Dali je bio inzvaredan umetnik, o čemu svedoče i dela koja su od neprocenjljive vrednosti, a ni danas ne prestaju fascinirati. Skulptura Za svog života Dali je proizveo impresivnu zbirku skulptura. Neki od ovih radova su izuzetno mali, a drugi stoje kao primeri njegovih najvećih dela. Kao i njegove slike i crteži, ove skulpture su našle svoj dom u mnogim od najboljih svetskih muzeja i privatnih kolekcija. Međutim, za razliku od slika i crteža, njegove najveće skulpture ulepšavaju i ukrašavaju gradske trgove, obale reka i parkove. One postaju deo pejzaža i deo zemlje u kojoj se nalaze. One postaju deo grada i zajednice. Dalijeve skulpture su način da se istraži nevidljivi deo njegovih slika i radova. Dali je privukao pažnju svojim remek-delima kao što su, „Upornost sećanja”, „Sveti Đorđe i zmaj” i „Fioke sećanja”, i stvorio je njihove trodimenzionalne verzije. On je svoje čuvene ikone, kao što su topljenje satova, „Alisa u zemlji čuda”, „Venera” i „Puževi”, napravio u više verzija, malih i velikih, ali u svakom slučaju fascinantnih. I dan danas njegove skulpture su veoma tražene od strane kolekcionara širom sveta.[7] Skulptura „Upornost sećanja“ Dalijeva najpoznatija skulptura je „Telefon sa slušalicom od jastoga”. Nastala je 1936. godine, pod nazivom „Nadrealistički objekat”. Trenutno postoji pet primeraka ovog rada. Takođe, on je stvorio delo pod nazivom „Kišni taksi” (engl. Rainy Taxy). Iako tradicionalno ovi radovi nisu bili skulpture, već, kako ih je nazvao, „Dalijevi nadrealistički objekti“, služili su u istu svrhu kao i skulpture koje je radio, da prevedu njegove nadrealne slike u treću dimenziju, u stvarni život. Druga dva primera čuvenih dela iz ove ere je „Osvrt na žensko poprsje” (engl. Retrospective Bust of a Woman ) i „Portret Joele” (engl. Portrait of Joella). Takođe, u tom duhu Dali je stvorio ogromnu kolekciju nakita, koja je sada izložena u Dalijevom muzeju. Ovi komadi nakita predstavljaju druge izvajane radove Salvadora Dalija. Neki od njegovih najpoznatijih dela iz ove kolekcije su „Kraljevsko srce”, „Usne Rubi” i broš „Oko vremena”. Dali je se takođe bavio dizajniranjanjem nameštaja. Pravio je trodimenzionalne stolice, stolove, tribine, i bio je izuzetno popularan među dizajnerima. Sofa pod nazivom „Usne Mej Vest sofa”, gde je napravio repliku usana čuvene glumice Mej Vest, njegov je najpoznatiji primer dizajna nameštaja. Dali je jednom primetio da „stolica može čak da se koristi za sedenje, ali sa samo jednim uslovom: da se sedi neprijatno.” U poslednje vreme vlada veliko interesovanje za Dalijeve skulpture. To je zbog činjenice da su mnogi trgovi, parkovi i druge javne površine u gradovima širom sveta posvećene njemu. Tako na primer, u Madridu se nalazi Dalijev Trg, na kome je bronzana statua Isaka Njutna, a duž plaže u Marbelji, u Španiji, postoji nekoliko Dalijevih skulptura kao što su „Gola žena se penje uz stepenice”, „Kosmički slon“, „Persej”, i „Gala na prozor”, u jednom zamku u Francuskoj se nalazi „Gospođica Godiva sa leptirima” a u Singapuru su dela poput „Nadrealističkog klavira”, „Konja osedlanog vremenom” i mnoge druge. Muzeji Muzej „Teatro” u Figerasu Salvador Dali jedan je od retkih kome su za života sagradili dva muzeja. Prvi je „Muzej Salvadora Dalija”(engl. Salvador Dalí Museum) u Sankt Peterburgu na Floridi, koji je 1971. godine osnovao kolekcionar Dalijevih dela A. Rejnold Morz sa svojom ženom Elenor.[8] Kolekcija je prvo bila izložena u jednoj zgradi u blizini Morzeove rezidencije u Klivlendu, u Ohaju, da bi se 1982. godine muzej preselio na Floridu. Drugi značajni muzej se nalazi u Figerasu, u kome je Dali proveo najveći deo svog života, i stoga je u njegovu čast 1974. godine sagrađen muzej „Teatro”(šp. Teatro-Museo Dalí). Zgrada je, kako joj i naziv kaže, najpre bila pozorište koje je izgrađeno 1893. godine. Nažalost 1939. godine, tokom Španskog građanskog rata, ono je u potpunosti izgorelo. Šezdesetih godina XX veka, prihvata predlog direktora pozorišta i veoma bliskog prijatelja, Antonija Pićota (šp. Antoni Pitxot), koji mu predlaže da iskoristi uništenu zgradu i pretvori je u muzej. Već 1970. godine počela je izgradnja ovog unikatnog objekta čiji je idejni tvorac bio sam Salvador Dali. Želeo je da njegov „muzej bude kao lavirint, divan, nadrealistički objekat. Ljudi koji ga budu posećivali odlaziće sa osećanjem da su imali teatralni san.” Zgrada je 1984. godine proširena kulom Gorgot, a galerija Dali-nakit je priključena 2001. godine. U muzeju se prvobitno nalazilo oko 4000 dela, ali se danas, iz sigurnosnih razloga, ovaj broj sveo na čitavih 1500. U muzeju se nalazi najpoznatije delo hologramske umetnosti- „Naga Gala gleda na more/Abraham Linkoln”, koje je izloženo na samom centru kupole. Osim ovog dela, poznata su i „Nasmejana Venera”, „Prvi dan proleća”, „Galarina”, „Devojka iz Figerasa”, „Pikasov portret u 21. veku”, „Samoća”, i dr. Danas ovim muzejem rukovodi fondacija Gala-Dali. U Španiji su od sredine devedesetih godina još dva muzeja dostupna javnosti. To su zamak Pubol, koji je pripadao njegovoj ženi Gali od 1970. godine (1930. Salvador joj je obećao da će jedan dvorac urediti samo za nju) i u kome je živeo dve godine nakon njene smrti, i „Salvador Dali kuća-muzej” u Port Ligatu (šp. Port Lligat), malom ribarskom selu blizu špansko-francuske granice, koju je kupio 1930. godine. Takođe, postoji muzej „Espas Dali” (šp. Espace Dalí) u Parizu, koji sadrži oko 300 originalnih dela ovog umetnika. Dizajn Ovog čuvenog umetnika i grafičkog dizajnera 1969. godine angažovao je vlasnik fabrike slatkiša „Proizvodi Bernat” (engl. Product Bernat), da napravi zaštitni znak njegovog najpoznatijeg proizvoda. Dali je za samo sat vremena osmislio žuti logo u obliku bele rade sa crvenim slovima koji do danas gotovo da nije promenjen. Pored toga, predložio je da logo ne bude sa strane, nego na vrhu lizalice, što se ispostavilo kao odličan marketinški tik. Prva reklama koja je pratila Dalijev logo imala je slogan „Okrugla je i dugo traje, Čupa-Čups” (kat. „És rodó i dura molt, Chupa-Chups”).[9] Godine 1936, dizajnirao je nadrealne ženske usne u obliku sofe. Inspirisan je bio usnama slavne filmske glumice Mej Vest. Učestvovao je u reklamnom spotu za francusku čokoladu „Lan vin”, a za „Eurosong” 1969. godine u Madridu osmislio je reklamnu kampanju i napravio veliku metalnu skulpturu koja se nalazila na bini. Sarađivao je i sa dobro poznatom španskom modnom kreatorkom Elzom Skjapareli. Osmišljavao je dezene uključujući i šešir u obliku cipele i ružičasti kaiš sa kopčom u obliku usne. On je takođe učestvovao u dizajniranju boca za parfeme. Godine 1950, je sa Kristijanom Diorom dizajnirao specijalan „kostim za 2045. godinu”. Politika Dalijevi politički afiniteti su imali veliku ulogu u njegovom umetničkom uzdizanju. Tokom svoje mladosti Dali je prihvatio anarhizam i komunizam. Njegove beleške sadrže mnoge anegdote u kojima on priča kako je ogovarao politički radikalne parole više kako bi šokirao slušaoce nego iz nekog dubokog uverenja, što je opet bilo u skladu sa Dalijevom privrženošću dadaističkom pokretu. Kako je postajao stariji i zreliji, menjali su se njegovi politički pogledi, naročito sa radikalnim promenama unutar nadrealističnog pokreta, koji je predvodio Andre Breton.[4] Iako je većina nadrealista postojala sve više vezana uz levičarske partije, Dali je zadržao nejasan stav na polju odnosa umetnosti i politike. Sam Andre Breton je optužio Dalija da brani „novo i iracionalno u fenomenu Hitlera”, ali je Dali ubrzo odgovorio da nije hitlerovac ni u činjenicama ni u namerama. Dali je insistirao da nadrealizam može da postoji u apolitičkom kontekstu i odbijao je da jasno osudi fašizam. Ovo ga je, uz druge činjenice, dovelo do nevolja sa njegovim kolegama. Godine 1934, Dali je doveden na suđenje, na kom je i zvanično izbačen iz nadrealističke grupe. Na ovo Dali je izjavio: „Nadrealizam, to sam ja”. Kada je izbio Španski građanski rat, Dali je pobegao da bi izbegao ratovanje i nije se pridružio nijednoj grupi. Ista situacija je bila i kada je izbio Drugi svetski rat, kada Dali beži iz Pariza. Nakon što se završio Drugi svetski rat, Dali je postao bliskiji Frankovom režimu. Neke njegove izjave davale su potporu Franku, a ujedno mu je i čestitao što je `očistio Španiju od destruktivnih sila`. Dali, koji je u to vreme ušao u fazu izrazite religioznosti, verovatno je mislio na komuniste, socijaliste i anarhiste koji su ubili više od 700 hiljada sveštenika tokom građanskog rata. Tokom ovog perioda Dali je slao telegrame Franku u kojima ga je hvalio jer je potpisivao smrtne kazne za zarobljenike. Dali je Franka i lično poznavao, a 1974. Godine napravio je veliki, realistični portret Frankove unuke kako sedi na nadrealističnom konju. Salvador Dali i Sigmund Frojd Sigmund Frojd Dali je godinama želeo da upozna Frojda. Govorio je da nikom ne duguje toliko koliko Frojdu, koji je otkrio i nesvesno otvorio vrata njegovom stvaralaštvu. Prilika za taj susret ukazala se usred pometnje i haosa koje je izazvao nacizam i početak Drugog svetskog rata. Ostareli Frojd je, nakon što je Hitlerov Treći rajh anektirao Austriju, morao da napusti Beč i emigrira u London. Tamo je boravio i Štefan Cvajg, koji je dobrovoljno proteran, nakon što su njegove knjige, zajedno sa Frojdovim, spaljene u fašističkim lomačama u Berlinu. U Londonu se zatekao i Salvador Dali, na prolaznoj stanici na putu za Ameriku. Retrospektivnu izložbu Salvadora Dalija u pariskom kulturnom centru Bobur svakog dana obiđe blizu 6000 posetilaca. Povod toga je to da se prisetimo neobičnog susreta Dalija i Sigmunda Frojda. Pre 33 godine, za Dalijevog života, bilo je isto kao i ovih dana: retrospektiva Dalijevih dela krajem decembra 1979. je privukla rekordnih 840.000 posetilaca. U velikoj galeriji poznatog pariskog kulturnog centra, predstavljeno je sve što je Dali stvarao i što se pretvorilo u svojevrsnu slikarsku legendu. Ne zanemarujući druge aspekte njegovog stvaralaštva pre 1929. godine kada je izjavio da je nadrealista, ni posle Drugog svetskog rata, kad mu je rodonačelnik nadrealizma, Breton, rekao da je izdao taj pokret i postao korumpirani umetnik, priređivači su ipak akcenat stavili na taj kratki period, kad je Dali lansirao svoje fantastične slike nadrealizma koje su referenca avangardnih tokova u slikarstvu XX veku. Posetilac je u prilici da vidi njegove, sad već legendarne slike: one na kojima su pejzaži vanzemaljskih prostora, a vreme se meri časovnicima, mekanim i rastegljivim kao testo („To niko nije pre mene stvorio”, rekao je Dali). Gotovo da nije izostala ni jedna slika koja sačinjava Dalijevu vanvremensku nadrealističku antologiju. Među njima je jedna koja odudara od njegovih fantazija: „Portret Sigmunda Frojda”, tvorca psihoanalize, uhvaćenog u poslednjim godinama života. Usred Dalijevih fantazija, čiji ishod možemo tražiti samo u podsvesti, ovaj običan eksponat formira jednu priču. Privatni život O Dalijevm buntovnom karakteru svedoči i činjenica da je nakon smrti svoje majke, pošto je bio primljen na Akademiju umetnosti San Fernando u Madridu, počeo da kritikuje predavanja i ometa nastavu na Akademiji, i zato biva udaljen sa nastave na godinu dana. U oktobru 1926. godine je konačno izbačen sa Akademije, zato što je organizovao proteste studenata zbog prijema jednog osrednjeg umetnika za profesora. Nakon ovog nemilog događaja, 1927. godine odlazi u vojsku. Često se sukobljavao sa ocem, a razlog za jednu od najvećih prepirki je bila Gala, koju je Dali zaveo 1929. godine, tokom leta u Kadakesu. U istom mestu je, nekoliko godina ranije, proveo raspust sa Lorkom, koji mu je bio jako blizak prijatelj, ali su, takođe, kružile priče da Dalija i njega veže nešto više od prijateljstva, mada to nikada nije bilo utvrđeno. Godinu dana kasnije, kupio je ribarsku kolibu u Port Ligatu, gde je provodio mnogo vremena sa svojom muzom. Tek 1934. godine sklapaju građanski brak (nadaleko je poznata Dalijeva izjava da je bio devica kada je upoznao Galu). Još jedan razlog sukoba između Dalija i oca bilo je i Dalijevo bogohuljenje, skrnavljenje uspomene na njegovu majku, kada je preko slike napisao „Ponekad iz zabave pljujem po portretu svoje majke”. Otac mu nikada nije oprostio ovaj sraman čin. Dali je bio izuzetno darežljiv prema Gali. U prilog tome govori i činjenica da ju je obasipao pažnjom i poklonima, a jedan od najdragocenijih bio je i Dvorac Pubol koji je, kao što je već pomenuto, specijalno dizajnirao za nju. Jedan od najtežih trenutaka u Dalijevom životu svakako je bila Galina smrt, 10. juna 1982. godine, nakon čega je pokušao dva puta da okonča sebi život. Filmografija Dali Salvador Dali Volt Dizni Volt Dizni Dalijevo interesovanje za film bilo je veliko, i od rane mladosti gotovo svake nedelje posećivao je bioskop. Bio je aktivan i iza i ispred kamere. Kada Dali bude definitivno izbačen sa Akademije, Bunjuel, španski reditelj i filmski stvaralac će mu predložiti da zajedno snime film. Film se prvobitno zvao „Ne naginjati se unutra” (1928). Onda su se setili prijatelja iz Andaluzije, čije su pesme počeli da smatraju previše tradicionalnim, i tako su film nazvali „Andaluzijski pas”, u kojem je Dali i sam glumio. Ovaj film je pobrao nezapamćen uspeh. Podigao je toliku prašinu za sobom upravo zbog svoje ekstravagantnosti, te zbog uvodne scene u kojoj se vidi kako jedan glumac mladoj devojci reže oko britvom. Ta scena ušla je u istoriju kao jedna od najšokantnijih scena u istoriji. Poneti tim uspehom, Bunjuel i Dali prelaze na novi film. Njegovo ime je „Zlatno doba”.[10] Godine 1945, Dali na jednoj večeri kod čuvenog holivudskog glumca upoznaje Volta Diznija. Ispostavilo se da imaju dosta toga zajedničkog, a na Dalijevu radost, i Dizni se divio njegovom radu. Vrlo brzo nastaje ideja o saradnji. Volt Dizni je bio poznat kao osoba koja podržava mlade umetnike i ume da prepozna kvalitet. Krajem te iste 1945. godine, počela je saradnja Dalija sa Diznijevim studijom. Baza ove priče je balada koju je nepisao meksički kompozitor Armando Domingez. Dizni je o ovom projektu govorio kao o maloj ljubavnoj priči Hronosa, starogrčkog boga vremena, zaljubljenog u jednu smrtnicu. Dizni za Dalijevog saradnika bira Džona Henča, i posle osam meseci rada oni dolaze do izvanrednih rezultata. Njihovi radovi su postali toliko slični, da je do svoje smrti 2004. godine Henč bio jedina osoba koja je mogla da prepozna šta je čiji crtež. Pa ipak, zbog teških posleratnih godina i sumnje da ovaj projekat može biti uspešan, odustaje se od objavljivanja ovog kratkog filma. Materijal je sačuvan i 1999. godine otkrio ga je nećak Volta Diznija, Roj E. Dizni. Odlučeno je da ovaj film konačno zaživi i nastavljen je rad kako bi se posao priveo kraju. Kao pomoć su koristili dnevnike Dalijeve žene i muze Gale Dali, ali i savete Džona Henča. Kako je Roj Dizni rekao, bilo je veoma teško sklopiti delove ovog filma jer nije postojao originalni scenario, ali baš uz pomoć savremene tehnologije, kojom bi Dali verovatno bio oduševljen, uspeli su da dočaraju davnu zamisao. Uspešnoj saradnji dvojice genija doprinela je sposobnost da sanjaju i dopuste unutrašnjem optimizmu da ispliva i stvori nešto veličanstveno što će i danas, više od 60 godina kasnije, i dalje očaravati publiku. Godine 2003, godine „Sudbina” je konačno dočekala svoju premijeru na jednom festivalu u Francuskoj. Na području filma Dali je sarađivao i sa slavnim Alfredom Hičkokom na filmu „Začarana” iz 1945. godine za koji je napravio slavnu scenu sna. U pozorištu sarađivao je sa velikanima kao što su Piter Bruk i Lukino Viskonti. Zanimljivosti Salvador Dali 1958. godine, 12. maja na događaju u pozorištu Etoal, izlaže 15 m dugačku veknu hleba. 1983. godine nastaje parfem Dali. U šestoj godini je želeo da postane kuvarica, insistirajući na imenici ženskog roda. Dali je imao potrebu da pravi predmete pune savremenih seksualnih simbola. „Sumorna igra”-prikazana figura uprljana izmetom, što je izazvalo skandal u Barseloni. Iz političkih razloga, 35 dana je držan u pritvoru u Geroni. Salvadorova čuvena rečenica je bila „Ako se ponašaš kao genije, bićeš genije”. Godine 1936, Dali učestvuje na Međunarodnoj londonskoj nadrealističkoj izložbi, na kojoj je govor održao u ronilačkom odelu, a osim toga nosio je i bilijarski štap, i sa sobom je na podijum doveo dva ruska hrta, a ronilačka maska mu je morala biti otvorena kako bi došao do daha. Mnogi nadrealisti su o Daliju, nakon izbacivanja iz nadrealističkog pokreta, govorili u prošlom svršenom vremenu, kao da je mrtav. Dali je izrađivao dela pomoću metode prskanja tinte na prazan papir i postao je jedan od prvih slikara koji je holografiju koristio u svrhu umetnosti. Veliki broj njegovih dela sadrži optičke iluzije. Dali se takođe znatno zanimao za prirodne nauke i matematiku. 1961. u Veneciji je premijerno izveden ”Balet o Gali„ s libretom i scenografijom koje je napravio sam Dali...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Robert P. Descharnes (1. januar 1926 — 15. februar 2014) je bio francuski fotograf, filmski stvaralac i pisac. Bio je sekretar Salvadora Dalija i, nakon slikareve smrti, administrator njegovih autorskih prava. Autor je nekoliko knjiga o Daliju. Salvador Felipe Hasinto Dali, 1. markiz od Pubola (kat. Salvador Felip Jacint Dalí Domènech, šp. Salvador Felipe Jacinto Dalí Domènech; Figeras, 11. maj 1904 — Figeras, 23. januar 1989) bio je katalonski i španski nadrealistički umetnik, jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka. Bavio se slikanjem, pisanjem, vajanjem, scenografijom i glumom. On je jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka, a često ga nazivaju i velikim majstorom nadrealizma. Njegova umetnička dela pokazala su da je on jedan od najkreativnijih slikara svog vremena. Dalijeva česta tematika je svet prostora, pijanstva, groznice i religije. Ovaj slavni slikar je čitavog svog života verovao u svoju posebnost. Jedni su ga smatrali genijem, dok su drugi govorili o njemu kao poremećenom egocentriku, čija dela nemaju nikakvu vrednost. Mada su ga španski likovni kritičari uvek smatrali za nadobudnog i netalentovanog šarlatana, popularnost i prodajna cena njegovih dela neprestano su rasli. Danas, svetski kolekcionari plaćaju milione dolara kako bi u svojoj kolekciji imali bar jednu Dalijevu sliku. Salvador Dali je rođen 11. maja 1904. godine u katalonskom gradu Figerasu, a umro je 23. januara 1989. u istom mestu. Odrastao je u porodici srednje klase. Otac, Salvador Dali (šp. Salvador Dalí i Cusí), bio je ugledni notar, veoma strog prema svom sinu, dok je majka, Felipa Feres (šp. Felipa Domenech Ferrés), bila domaćica i pružala veliku podršku u zamisli svoga sina da se okrene umetnosti. Ime Salvador je najpre bilo dato njegovom bratu, koji je devet meseci pre Salvadorovog rođenja umro.[1] Pored pokojnog brata, Dali je imao i sestru, Ana Mariju (šp. Ana María), tri godine mlađu od njega. Ona je 1949. godine napisala knjigu o svom bratu pod nazivom Dali viđen od strane svoje sestre (šp. „Dalí visto por su hermana”). U februaru 1921. godine, Dalijeva majka umire od raka dojke, kada je njemu bilo samo 16 godina. Njegov otac se nakon smrti supruge oženio njenom sestrom. Dali je voleo i poštovao svoju tetku i nije imao ništa protiv tog braka. Prvu javnu izložbu ovaj slavni umetnik održao je 1919. godine u pozorištu u Figerasu, koje je danas njegov muzej (šp. Teatro-Museo Dalí). A 1929. godine otvorena mu je i prva izložba u Parizu na kojoj nije prisustvovao jer se dva dana pre izložbe, vratio sa Galom u Španiju.[2] Godine 1982, kralj Huan Karlos I imenuje ga markizom od Pubola. Zbog ove ukazane časti, Dali je kralju poklonio sliku „Glava Evrope”, koju mu je predao kada ga je ovaj posetio u samrtnoj postelji. Dana 10. juna 1982. godine ovozemaljski svet napustila je jedina osoba koju je Salvador Dali voleo. Njegova žena Gala je umrla u snu. Desilo se upravo ono što on nije želeo da se dogodi, a to je da ona ode prva, a on ostane sam. Zbog ovog tragičnog gubitka, Dali je izgubio volju za životom, povukao se u sebe, a od dana kada je ona umrla prestao je da pije vodu dok nije dehidrirao i završio u bolnici što su mnogi protumačili kao njegov pokušaj samoubistva. Iste godine preselio se u dvorac Pubol, da bi ga podsećao na Galinu smrt. Sve što je radio, radio je zbog toga što nije mogao da podnese činjenicu što je njegova draga umrla pre njega. Pod nerazjašnjenim okolnostima 1984. godine Pubol se zapalio, a Dalija je sigurne smrti spasilo njegovo osoblje. I ova nezgoda okarakterisana je kao njegov pokušaj samoubistva. Ipak, na nagovor prijatelja vratio se da živi u muzeju Teatro koji je sam sagradio. Posle četiri godine teške depresije, njegovo srce prilično je oslabilo, pa je u decembru 1988. godine hospitalizovan. Dok je ležao u bolnici, u posetu mu je došao španski kralj Huan Karlos koji je priznao da je oduvek bio ljubitelj njegovih dela. Nažalost, 2. januara 1989. godine, za vreme trajanja njegove omiljene predstave Tristan i Izolda, u 84. godini života, prestalo je da kuca srce Salvadora Dalija. Sahranjen je u svom muzeju u Figerasu, a nakon smrti sva svoja dela i bogatsvo ostavlja Španiji.[2] Dela Književnost Ono što Dalija izdvaja od ostalih umetnika i što ga čini posebnim, jeste njegova neobična ličnost. Salvador je bio genije na granici ludila. Njegove karakterne osobine, egocentričnost, depresivnost i mazohizam, jasno se vide u njegovim delima. Osim što se bavio slikarstvom, scenografijom, dizajnom, vajarstvom i filmom bio je i pisac. Napisao je nekoliko veoma važnih i čitanih dela. Jedno od najvažnijh je svakako Tajni život Salvadora Dalija (1942), a treba napomenuti i Skrivena lica i Dnevnik Genija. Roman Skrivena lica (šp. „Los rostros ocultos”) napisao je 1943. godine na francuskom jeziku, za svega četiri meseca. Objavljen je 1944. i odmah preveden na engleski jezik. Delo ima 325 stranica i govori o životu jedne grupe ekscentričnih aristokrata koji žive u dekadentnom i zavidnom društvu između 1934. i 1943. godine u vreme uspona fašizma i razornog rata. Ispod lica glavnih likova ovog dela se, kako sam Salvador kaže, kriju perverzna iskustva njegove adolescencije. U predgovoru, autor kaže da je knjigu napisao zato što savremena istorija nudi izvanrednu građu za roman o nastajanju i sukobima velikih ljudskih strasti. Jedan od najzaslužnijih za nastanak ovog dela jeste Federiko Garsija Lorka koji je Salvdora Dalija, osim što mu je bio veliki prijatelj, podstakao da se bavi i pisanjem. Dali piše ovaj roman koji je upravo posvećen Lorki. Drugo veliko delo jeste Dnevnik genija. Delo koje je pisano između 1952. i 1963. godine. Salvador kroz ovo delo želi da prikaže da se nakon Francuske revolucije svetom počeo širiti pogrešan, zaglupljujući pravac, koji na svaki način nastoji svakoga uveriti da su geniji (bez obzira na njegova dela) samo ljudska bića u većoj ili manjoj meri slična svim ostalim smrtnicima. Da to nije tačno, Dali potvrđuje rečima: Gledaj mene, a ja sam u našem vremenu genije najsvestranije duhovnosti, istinski moderan genije, ako to nije dovoljno gledaj genije koji se ubrajaju u sam vrh renesanse kao što je, na primer, gotovo božanski genije Rafaelo. Tako on pokušava da dokaže da geniji (umetnici) nisu ni malo slični običnim smrtnicima i da se jako razlikuju od njih. Ova knjiga će dokazati da se svakodnevno življenje genija, njegovo spavanje, njegovo varenje, njegova zanesenost, njegovi nokti, njegova krv, njegov život i njegova smrt, bitno razlikuje od življenja svega ostalog u čovečanstvu. Dakle, ova jedinstvena knjiga je prvi dnevnik koji je napisao genije. To su jedini, ali i savršeno uverljivi razlozi na temelju kojih će sve što sledi, od početka do kraja, biti genijalno na jedan neprekidan i neizbežan način, ali i zbog toga što je reč o istinitom Dnevniku vašeg vernog i skromnog sluge. I kao poslednje, a najvažnije i najzanimljivije delo javlja se Tajni život Salvadora Dalija (šp. La vida secreta de Salvador Dali). Ovo je jedno od onih dela koje prosto ne može da vas ostavi ravnodušnim. Čitajući ga promenićete hiljadu raspoloženja, osećanja i mišljenja, ali na kraju morate shvatiti da bez obriza na sve on nije običan čovek i da je sa razlogom jedan od najvećih umetnika 20. veka. Na samom početku, on kaže: Pretpostavljam da se moji čitaoci uopšte ne sećaju, ili se veoma maglovito sećaju, onog tako značajnog perioda svoje egzistencije koji prethodi dolasku na svet, a protiče u majčinoj utrobi. Međutim, ja se sećam, i to kao da je bilo danas. Zato hoću i da počnem ovu knjigu od pravog početka: dragocenim i jasnim sećanjem na moj život u majčinoj utrobi. To će bez sumnje biti prva sećanja ove vrste od početka istorije književnosti sveta. Siguran sam da ću na ovaj način izazvati pojavu sličnih sećanja kod mojih čitalaca, ili da ću bar lokalizovati u njihovoj svesti čitav niz osećanja, neizrecivih i neopisivih utisaka i slika stanja duše i tela, koje će oni uključiti u neku vrstu predosećanja onoga što se događalo dok su bili u majčinoj utrobi. U stvari, ako biste me upitali šta sam osećao, odmah bih vam odgovorio: „Bilo je božanstveno, pravi raj”. Ali, kako je izgledao taj raj? Dozvolite mi da počnem jednim kratkim, uopštenim opisom: raj majčine utrobe obojen je bojama paklenog ognja: crvenom, narandžastom, žutom i plavičastom. Taj raj je mek, nepomičan, topao, simetričan, dvostruk i i lepljiv. Već tada, sve zadovoljstvo, sva magija sveta našla je svoje utočište u mojim očima. U svom tajnom dnevniku, odnosno svojoj autobiografiji, govori o svom životu tako realno i tako strastveno. Seća se svog detinjstva, odrastanja, školovanja, trenutaka samoće koji su ga očaravali i koje je obožavao, slikarske akademije, upoznavanja sa Galom i drugim bitnim stvarima. Govori nam kako se plaši skakavaca, kako ne voli da jede spanać, stidi se devojaka, kako ceni umetnike poput Rafaela. Govori o svojim prvim slikarskim poduhvatima i želji da slikarstvo nadjača muziku. Slikarstvo Upornost sećanja iz 1931. je Dalijevo najpoznatije delo. Svoju slikarsku karijeru Dali je započeo već sa 10 godina, pohađajući časove slikarstva, a nekoliko godina kasnije upisao je slikarsku Akademiju u Madridu sa koje je izbačen neposredno pred diplomski, izjavivši da na fakultetu niko nije dovoljno kompetentan da ga oceni. „ Svako jutro kada se probudim osećam neopisivo zadovoljstvo što sam Salvador Dali i pitam se kakve ću predivne stvari danas napraviti. ” Bio je jedan od vodećih umetnika nadrealizma, pa je, kao i njegovi savremenici, sledio teorije Sigmunda Frojda i psihoanalize, i usredsredio se na prikaz snova i ispitivanje podsvesnog u čoveku.[3] Tako je kombinacijom nespojivih elemenata iz prirode, sa primesama fantastike, svoju imaginaciju doveo do irealnosti, učinivši da njegova dela deluju bizarno, neuobičajeno i uznemiravajuće.[4] Njegova prva dela slikana su isključivo uljem, a lajtmotiv istih je Ampurdanska dolina, kao i prizori katalonske obale koji se nalaze u pozadini velikog broja dela (Akt u pejzažu, Devojka kraj prozora). Godine 1919, nakon izložbe grafika uljem održanoj u njegovoj porodičnoj kući, održao je svoju prvu javnu izložbu u Okružnom pozorištu u Figerasu. Svoje uzore pronašao je u Velaskezu i Vermeru, ali nimalo ne zaostaje ni Pikasov uticaj na njega. Naime, upoznavši ga 1926. godine, naslikao je delo pod nazivom „Venera i kupidoni” i to je samo jedan od primera njegovog kubističkog, pikasovskog perioda. Do 1929. godine eksperimentisao je sa raznim tehnikama, koje su određivale njegov stil. `Igrao` se sa svim pomodnim trendovima. Istraživao je, pored kubizma, i impresionizam, poentilizam, futurizam, fovizam, ali se okretao i delima italijanskih metafizičkih slikara kao što je Đorđo de Kiriko. Kasnije Dalijeve slike su na religioznoj osnovi i klasičnijeg stila, kao npr. „Raspeće” i „Sakrament Tajne večere”. Takođe, on inspiraciju nije pronalazio samo u podsvesti, već i u svojoj ženi Gali. Godina upoznavanja sa njom bila je izuzetno uspešna za Dalija, jer je u tom periodu naslikao mnoštvo slika, ispoljavajući i oslobađajući sve svoje frustracije, nagomilane strahove, seksualne nagone, psihoze i fantazije. Pored slika sa napomenutom tematikom, Dali je naslikao i veliki broj portreta svoje drage, koja je bila njegova saputnica tokom celog života. Godine 1929. pridružuje se nadrealističkoj školi, čiji su članovi bili veoma uznemireni zbog rasta popularnosti Dalijevog avangardnog predstavljanja stvarnosti, jer je počinjao da se smatra jedinim pravim predstavnikom ovog pokreta. Čak je jednom prilikom izjavio da se „nadrealizam već računa na vreme pre i posle Dalija”. Njegova ideja je bila `dalinizacija sveta`, a s obzirom da njegovo ime na španskom jeziku znači spasitelj, smatrao je da je baš on predodređen da bude “spasitelj slikarstva” koje je bilo „u smrtnoj opasnosti od apstraktne umetnosti, akademskog nadrealizma, dadaizma i uopšte tih ‘izama’” Dalijev posleratni slikarski period obeležen je tehničkim virtuozitetom i velikim zanimanjem za optičke iluzije, nauku i religiju. Dali, koji je bio pod velikim šokom nakon bombardovanja Hirošime, ponovo je oživeo religioznost[1] i ovaj period je nazvao „Nuklearni misticizam”. U slikama „Madona iz Port Ligata” i „Raspeće”, Dali kombinuje hrišćansku ikonografiju sa dezintegracijom inspirisanom nuklearnom fizikom. Osim ove dve, u ovaj period spadaju i slike „Železnička stanica u Perpignanu” (1965) i „Halucinogeni toreador” (1968—1970). Međutim, omiljena Dalijeva tema bila je relativnost vremena i prostora, kojom se, podstaknut modernim naučnim istraživanjima, bavio na nekoliko svojih slika, među kojima je i jedna od najpoznatijih- „Upornost sećanja”[5] (1931). Ideju da verno prikaže neuhvatljivost vremena, simbolično predstavljenu topljenjem časovnika, dobio je tokom jela, gledajući sir koji se topi u njegovom tanjiru. Takođe, njegovo neosporivo umeće se ogleda i u tome što je, igrajući se oblicima i bojama, učino da slika može da se posmatra iako se okrene za 180°, a najbolji primer za to je slika „Slonovi koji se ogledaju u labudovima”.[6] Salvador Dali je bio inzvaredan umetnik, o čemu svedoče i dela koja su od neprocenjljive vrednosti, a ni danas ne prestaju fascinirati. Skulptura Za svog života Dali je proizveo impresivnu zbirku skulptura. Neki od ovih radova su izuzetno mali, a drugi stoje kao primeri njegovih najvećih dela. Kao i njegove slike i crteži, ove skulpture su našle svoj dom u mnogim od najboljih svetskih muzeja i privatnih kolekcija. Međutim, za razliku od slika i crteža, njegove najveće skulpture ulepšavaju i ukrašavaju gradske trgove, obale reka i parkove. One postaju deo pejzaža i deo zemlje u kojoj se nalaze. One postaju deo grada i zajednice. Dalijeve skulpture su način da se istraži nevidljivi deo njegovih slika i radova. Dali je privukao pažnju svojim remek-delima kao što su, „Upornost sećanja”, „Sveti Đorđe i zmaj” i „Fioke sećanja”, i stvorio je njihove trodimenzionalne verzije. On je svoje čuvene ikone, kao što su topljenje satova, „Alisa u zemlji čuda”, „Venera” i „Puževi”, napravio u više verzija, malih i velikih, ali u svakom slučaju fascinantnih. I dan danas njegove skulpture su veoma tražene od strane kolekcionara širom sveta.[7] Skulptura „Upornost sećanja“ Dalijeva najpoznatija skulptura je „Telefon sa slušalicom od jastoga”. Nastala je 1936. godine, pod nazivom „Nadrealistički objekat”. Trenutno postoji pet primeraka ovog rada. Takođe, on je stvorio delo pod nazivom „Kišni taksi” (engl. Rainy Taxy). Iako tradicionalno ovi radovi nisu bili skulpture, već, kako ih je nazvao, „Dalijevi nadrealistički objekti“, služili su u istu svrhu kao i skulpture koje je radio, da prevedu njegove nadrealne slike u treću dimenziju, u stvarni život. Druga dva primera čuvenih dela iz ove ere je „Osvrt na žensko poprsje” (engl. Retrospective Bust of a Woman ) i „Portret Joele” (engl. Portrait of Joella). Takođe, u tom duhu Dali je stvorio ogromnu kolekciju nakita, koja je sada izložena u Dalijevom muzeju. Ovi komadi nakita predstavljaju druge izvajane radove Salvadora Dalija. Neki od njegovih najpoznatijih dela iz ove kolekcije su „Kraljevsko srce”, „Usne Rubi” i broš „Oko vremena”. Dali je se takođe bavio dizajniranjanjem nameštaja. Pravio je trodimenzionalne stolice, stolove, tribine, i bio je izuzetno popularan među dizajnerima. Sofa pod nazivom „Usne Mej Vest sofa”, gde je napravio repliku usana čuvene glumice Mej Vest, njegov je najpoznatiji primer dizajna nameštaja. Dali je jednom primetio da „stolica može čak da se koristi za sedenje, ali sa samo jednim uslovom: da se sedi neprijatno.” U poslednje vreme vlada veliko interesovanje za Dalijeve skulpture. To je zbog činjenice da su mnogi trgovi, parkovi i druge javne površine u gradovima širom sveta posvećene njemu. Tako na primer, u Madridu se nalazi Dalijev Trg, na kome je bronzana statua Isaka Njutna, a duž plaže u Marbelji, u Španiji, postoji nekoliko Dalijevih skulptura kao što su „Gola žena se penje uz stepenice”, „Kosmički slon“, „Persej”, i „Gala na prozor”, u jednom zamku u Francuskoj se nalazi „Gospođica Godiva sa leptirima” a u Singapuru su dela poput „Nadrealističkog klavira”, „Konja osedlanog vremenom” i mnoge druge. Muzeji Muzej „Teatro” u Figerasu Salvador Dali jedan je od retkih kome su za života sagradili dva muzeja. Prvi je „Muzej Salvadora Dalija”(engl. Salvador Dalí Museum) u Sankt Peterburgu na Floridi, koji je 1971. godine osnovao kolekcionar Dalijevih dela A. Rejnold Morz sa svojom ženom Elenor.[8] Kolekcija je prvo bila izložena u jednoj zgradi u blizini Morzeove rezidencije u Klivlendu, u Ohaju, da bi se 1982. godine muzej preselio na Floridu. Drugi značajni muzej se nalazi u Figerasu, u kome je Dali proveo najveći deo svog života, i stoga je u njegovu čast 1974. godine sagrađen muzej „Teatro”(šp. Teatro-Museo Dalí). Zgrada je, kako joj i naziv kaže, najpre bila pozorište koje je izgrađeno 1893. godine. Nažalost 1939. godine, tokom Španskog građanskog rata, ono je u potpunosti izgorelo. Šezdesetih godina XX veka, prihvata predlog direktora pozorišta i veoma bliskog prijatelja, Antonija Pićota (šp. Antoni Pitxot), koji mu predlaže da iskoristi uništenu zgradu i pretvori je u muzej. Već 1970. godine počela je izgradnja ovog unikatnog objekta čiji je idejni tvorac bio sam Salvador Dali. Želeo je da njegov „muzej bude kao lavirint, divan, nadrealistički objekat. Ljudi koji ga budu posećivali odlaziće sa osećanjem da su imali teatralni san.” Zgrada je 1984. godine proširena kulom Gorgot, a galerija Dali-nakit je priključena 2001. godine. U muzeju se prvobitno nalazilo oko 4000 dela, ali se danas, iz sigurnosnih razloga, ovaj broj sveo na čitavih 1500. U muzeju se nalazi najpoznatije delo hologramske umetnosti- „Naga Gala gleda na more/Abraham Linkoln”, koje je izloženo na samom centru kupole. Osim ovog dela, poznata su i „Nasmejana Venera”, „Prvi dan proleća”, „Galarina”, „Devojka iz Figerasa”, „Pikasov portret u 21. veku”, „Samoća”, i dr. Danas ovim muzejem rukovodi fondacija Gala-Dali. U Španiji su od sredine devedesetih godina još dva muzeja dostupna javnosti. To su zamak Pubol, koji je pripadao njegovoj ženi Gali od 1970. godine (1930. Salvador joj je obećao da će jedan dvorac urediti samo za nju) i u kome je živeo dve godine nakon njene smrti, i „Salvador Dali kuća-muzej” u Port Ligatu (šp. Port Lligat), malom ribarskom selu blizu špansko-francuske granice, koju je kupio 1930. godine. Takođe, postoji muzej „Espas Dali” (šp. Espace Dalí) u Parizu, koji sadrži oko 300 originalnih dela ovog umetnika. Dizajn Ovog čuvenog umetnika i grafičkog dizajnera 1969. godine angažovao je vlasnik fabrike slatkiša „Proizvodi Bernat” (engl. Product Bernat), da napravi zaštitni znak njegovog najpoznatijeg proizvoda. Dali je za samo sat vremena osmislio žuti logo u obliku bele rade sa crvenim slovima koji do danas gotovo da nije promenjen. Pored toga, predložio je da logo ne bude sa strane, nego na vrhu lizalice, što se ispostavilo kao odličan marketinški tik. Prva reklama koja je pratila Dalijev logo imala je slogan „Okrugla je i dugo traje, Čupa-Čups” (kat. „És rodó i dura molt, Chupa-Chups”).[9] Godine 1936, dizajnirao je nadrealne ženske usne u obliku sofe. Inspirisan je bio usnama slavne filmske glumice Mej Vest. Učestvovao je u reklamnom spotu za francusku čokoladu „Lan vin”, a za „Eurosong” 1969. godine u Madridu osmislio je reklamnu kampanju i napravio veliku metalnu skulpturu koja se nalazila na bini. Sarađivao je i sa dobro poznatom španskom modnom kreatorkom Elzom Skjapareli. Osmišljavao je dezene uključujući i šešir u obliku cipele i ružičasti kaiš sa kopčom u obliku usne. On je takođe učestvovao u dizajniranju boca za parfeme. Godine 1950, je sa Kristijanom Diorom dizajnirao specijalan „kostim za 2045. godinu”. Politika Dalijevi politički afiniteti su imali veliku ulogu u njegovom umetničkom uzdizanju. Tokom svoje mladosti Dali je prihvatio anarhizam i komunizam. Njegove beleške sadrže mnoge anegdote u kojima on priča kako je ogovarao politički radikalne parole više kako bi šokirao slušaoce nego iz nekog dubokog uverenja, što je opet bilo u skladu sa Dalijevom privrženošću dadaističkom pokretu. Kako je postajao stariji i zreliji, menjali su se njegovi politički pogledi, naročito sa radikalnim promenama unutar nadrealističnog pokreta, koji je predvodio Andre Breton.[4] Iako je većina nadrealista postojala sve više vezana uz levičarske partije, Dali je zadržao nejasan stav na polju odnosa umetnosti i politike. Sam Andre Breton je optužio Dalija da brani „novo i iracionalno u fenomenu Hitlera”, ali je Dali ubrzo odgovorio da nije hitlerovac ni u činjenicama ni u namerama. Dali je insistirao da nadrealizam može da postoji u apolitičkom kontekstu i odbijao je da jasno osudi fašizam. Ovo ga je, uz druge činjenice, dovelo do nevolja sa njegovim kolegama. Godine 1934, Dali je doveden na suđenje, na kom je i zvanično izbačen iz nadrealističke grupe. Na ovo Dali je izjavio: „Nadrealizam, to sam ja”. Kada je izbio Španski građanski rat, Dali je pobegao da bi izbegao ratovanje i nije se pridružio nijednoj grupi. Ista situacija je bila i kada je izbio Drugi svetski rat, kada Dali beži iz Pariza. Nakon što se završio Drugi svetski rat, Dali je postao bliskiji Frankovom režimu. Neke njegove izjave davale su potporu Franku, a ujedno mu je i čestitao što je `očistio Španiju od destruktivnih sila`. Dali, koji je u to vreme ušao u fazu izrazite religioznosti, verovatno je mislio na komuniste, socijaliste i anarhiste koji su ubili više od 700 hiljada sveštenika tokom građanskog rata. Tokom ovog perioda Dali je slao telegrame Franku u kojima ga je hvalio jer je potpisivao smrtne kazne za zarobljenike. Dali je Franka i lično poznavao, a 1974. Godine napravio je veliki, realistični portret Frankove unuke kako sedi na nadrealističnom konju. Salvador Dali i Sigmund Frojd Sigmund Frojd Dali je godinama želeo da upozna Frojda. Govorio je da nikom ne duguje toliko koliko Frojdu, koji je otkrio i nesvesno otvorio vrata njegovom stvaralaštvu. Prilika za taj susret ukazala se usred pometnje i haosa koje je izazvao nacizam i početak Drugog svetskog rata. Ostareli Frojd je, nakon što je Hitlerov Treći rajh anektirao Austriju, morao da napusti Beč i emigrira u London. Tamo je boravio i Štefan Cvajg, koji je dobrovoljno proteran, nakon što su njegove knjige, zajedno sa Frojdovim, spaljene u fašističkim lomačama u Berlinu. U Londonu se zatekao i Salvador Dali, na prolaznoj stanici na putu za Ameriku. Retrospektivnu izložbu Salvadora Dalija u pariskom kulturnom centru Bobur svakog dana obiđe blizu 6000 posetilaca. Povod toga je to da se prisetimo neobičnog susreta Dalija i Sigmunda Frojda. Pre 33 godine, za Dalijevog života, bilo je isto kao i ovih dana: retrospektiva Dalijevih dela krajem decembra 1979. je privukla rekordnih 840.000 posetilaca. U velikoj galeriji poznatog pariskog kulturnog centra, predstavljeno je sve što je Dali stvarao i što se pretvorilo u svojevrsnu slikarsku legendu. Ne zanemarujući druge aspekte njegovog stvaralaštva pre 1929. godine kada je izjavio da je nadrealista, ni posle Drugog svetskog rata, kad mu je rodonačelnik nadrealizma, Breton, rekao da je izdao taj pokret i postao korumpirani umetnik, priređivači su ipak akcenat stavili na taj kratki period, kad je Dali lansirao svoje fantastične slike nadrealizma koje su referenca avangardnih tokova u slikarstvu XX veku. Posetilac je u prilici da vidi njegove, sad već legendarne slike: one na kojima su pejzaži vanzemaljskih prostora, a vreme se meri časovnicima, mekanim i rastegljivim kao testo („To niko nije pre mene stvorio”, rekao je Dali). Gotovo da nije izostala ni jedna slika koja sačinjava Dalijevu vanvremensku nadrealističku antologiju. Među njima je jedna koja odudara od njegovih fantazija: „Portret Sigmunda Frojda”, tvorca psihoanalize, uhvaćenog u poslednjim godinama života. Usred Dalijevih fantazija, čiji ishod možemo tražiti samo u podsvesti, ovaj običan eksponat formira jednu priču. Privatni život O Dalijevm buntovnom karakteru svedoči i činjenica da je nakon smrti svoje majke, pošto je bio primljen na Akademiju umetnosti San Fernando u Madridu, počeo da kritikuje predavanja i ometa nastavu na Akademiji, i zato biva udaljen sa nastave na godinu dana. U oktobru 1926. godine je konačno izbačen sa Akademije, zato što je organizovao proteste studenata zbog prijema jednog osrednjeg umetnika za profesora. Nakon ovog nemilog događaja, 1927. godine odlazi u vojsku. Često se sukobljavao sa ocem, a razlog za jednu od najvećih prepirki je bila Gala, koju je Dali zaveo 1929. godine, tokom leta u Kadakesu. U istom mestu je, nekoliko godina ranije, proveo raspust sa Lorkom, koji mu je bio jako blizak prijatelj, ali su, takođe, kružile priče da Dalija i njega veže nešto više od prijateljstva, mada to nikada nije bilo utvrđeno. Godinu dana kasnije, kupio je ribarsku kolibu u Port Ligatu, gde je provodio mnogo vremena sa svojom muzom. Tek 1934. godine sklapaju građanski brak (nadaleko je poznata Dalijeva izjava da je bio devica kada je upoznao Galu). Još jedan razlog sukoba između Dalija i oca bilo je i Dalijevo bogohuljenje, skrnavljenje uspomene na njegovu majku, kada je preko slike napisao „Ponekad iz zabave pljujem po portretu svoje majke”. Otac mu nikada nije oprostio ovaj sraman čin. Dali je bio izuzetno darežljiv prema Gali. U prilog tome govori i činjenica da ju je obasipao pažnjom i poklonima, a jedan od najdragocenijih bio je i Dvorac Pubol koji je, kao što je već pomenuto, specijalno dizajnirao za nju. Jedan od najtežih trenutaka u Dalijevom životu svakako je bila Galina smrt, 10. juna 1982. godine, nakon čega je pokušao dva puta da okonča sebi život. Filmografija Dali Salvador Dali Volt Dizni Volt Dizni Dalijevo interesovanje za film bilo je veliko, i od rane mladosti gotovo svake nedelje posećivao je bioskop. Bio je aktivan i iza i ispred kamere. Kada Dali bude definitivno izbačen sa Akademije, Bunjuel, španski reditelj i filmski stvaralac će mu predložiti da zajedno snime film. Film se prvobitno zvao „Ne naginjati se unutra” (1928). Onda su se setili prijatelja iz Andaluzije, čije su pesme počeli da smatraju previše tradicionalnim, i tako su film nazvali „Andaluzijski pas”, u kojem je Dali i sam glumio. Ovaj film je pobrao nezapamćen uspeh. Podigao je toliku prašinu za sobom upravo zbog svoje ekstravagantnosti, te zbog uvodne scene u kojoj se vidi kako jedan glumac mladoj devojci reže oko britvom. Ta scena ušla je u istoriju kao jedna od najšokantnijih scena u istoriji. Poneti tim uspehom, Bunjuel i Dali prelaze na novi film. Njegovo ime je „Zlatno doba”.[10] Godine 1945, Dali na jednoj večeri kod čuvenog holivudskog glumca upoznaje Volta Diznija. Ispostavilo se da imaju dosta toga zajedničkog, a na Dalijevu radost, i Dizni se divio njegovom radu. Vrlo brzo nastaje ideja o saradnji. Volt Dizni je bio poznat kao osoba koja podržava mlade umetnike i ume da prepozna kvalitet. Krajem te iste 1945. godine, počela je saradnja Dalija sa Diznijevim studijom. Baza ove priče je balada koju je nepisao meksički kompozitor Armando Domingez. Dizni je o ovom projektu govorio kao o maloj ljubavnoj priči Hronosa, starogrčkog boga vremena, zaljubljenog u jednu smrtnicu. Dizni za Dalijevog saradnika bira Džona Henča, i posle osam meseci rada oni dolaze do izvanrednih rezultata. Njihovi radovi su postali toliko slični, da je do svoje smrti 2004. godine Henč bio jedina osoba koja je mogla da prepozna šta je čiji crtež. Pa ipak, zbog teških posleratnih godina i sumnje da ovaj projekat može biti uspešan, odustaje se od objavljivanja ovog kratkog filma. Materijal je sačuvan i 1999. godine otkrio ga je nećak Volta Diznija, Roj E. Dizni. Odlučeno je da ovaj film konačno zaživi i nastavljen je rad kako bi se posao priveo kraju. Kao pomoć su koristili dnevnike Dalijeve žene i muze Gale Dali, ali i savete Džona Henča. Kako je Roj Dizni rekao, bilo je veoma teško sklopiti delove ovog filma jer nije postojao originalni scenario, ali baš uz pomoć savremene tehnologije, kojom bi Dali verovatno bio oduševljen, uspeli su da dočaraju davnu zamisao. Uspešnoj saradnji dvojice genija doprinela je sposobnost da sanjaju i dopuste unutrašnjem optimizmu da ispliva i stvori nešto veličanstveno što će i danas, više od 60 godina kasnije, i dalje očaravati publiku. Godine 2003, godine „Sudbina” je konačno dočekala svoju premijeru na jednom festivalu u Francuskoj. Na području filma Dali je sarađivao i sa slavnim Alfredom Hičkokom na filmu „Začarana” iz 1945. godine za koji je napravio slavnu scenu sna. U pozorištu sarađivao je sa velikanima kao što su Piter Bruk i Lukino Viskonti. Zanimljivosti Salvador Dali 1958. godine, 12. maja na događaju u pozorištu Etoal, izlaže 15 m dugačku veknu hleba. 1983. godine nastaje parfem Dali. U šestoj godini je želeo da postane kuvarica, insistirajući na imenici ženskog roda. Dali je imao potrebu da pravi predmete pune savremenih seksualnih simbola. „Sumorna igra”-prikazana figura uprljana izmetom, što je izazvalo skandal u Barseloni. Iz političkih razloga, 35 dana je držan u pritvoru u Geroni. Salvadorova čuvena rečenica je bila „Ako se ponašaš kao genije, bićeš genije”. Godine 1936, Dali učestvuje na Međunarodnoj londonskoj nadrealističkoj izložbi, na kojoj je govor održao u ronilačkom odelu, a osim toga nosio je i bilijarski štap, i sa sobom je na podijum doveo dva ruska hrta, a ronilačka maska mu je morala biti otvorena kako bi došao do daha. Mnogi nadrealisti su o Daliju, nakon izbacivanja iz nadrealističkog pokreta, govorili u prošlom svršenom vremenu, kao da je mrtav. Dali je izrađivao dela pomoću metode prskanja tinte na prazan papir i postao je jedan od prvih slikara koji je holografiju koristio u svrhu umetnosti. Veliki broj njegovih dela sadrži optičke iluzije. Dali se takođe znatno zanimao za prirodne nauke i matematiku. 1961. u Veneciji je premijerno izveden ”Balet o Gali„ s libretom i scenografijom koje je napravio sam Dali...