Opis O autoru Dodatne informacije Saznaj više Pregledni rečnik komparatističke terminologije u književnosti i kulturi nastao je na osnovu zajedničkog interfakultetskog istraživanja teorijsko-istorijskih terminoloških pretpostavki komparativne književnosti. Prilikom izrade ovog rečnika, koji umnogome predstavlja pionirski poduhvat, izbegnute su jednostranosti i ograničenja u pristupu ovoj problematici. Njime su postavljene sasvim solidne osnove za proces standardizacije komparatističke terminologije kod nas, koji se, dakle, vrši prema jedinstvenim metodološkim i naučnim standardima, koji su jasno definisani, ali i dovoljno široko postavljeni. Rečnik je primer fleksibilnog osavremenjivanja i standardizacije stručne terminologije u jednoj naučnoj disciplini, koja ima bogatu tradiciju i nesumnjive perspektive. Termini koji su obuhvaćeni ovim Rečnikom obrađeni su u složenijoj leksikografskoj deskripciji, tako da svaka odrednica sadrži neophodnu meru informativnosti i pouzdanosti. (Iz recenzije Stojana Đorđića) Bojana Stojanović Pantović rođena je 1960. godine u Beogradu. Profesor je na Odseku za komparativnu književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Piše književnoistorijske i komparativne studije, kritike, eseje, poeziju i prozu. Prevodi sa slovenačkog i engleskog jezika. Priredila je i prevela više knjiga srpskih i slovenačkih pisaca, kao i tematske brojeve časopisa i naučnih zbornika. Predavala je honorarno na Filološkom fakultetu u Beogradu (1995–2001). Od 1998. do 2008. godinebila je stalna kritičarka lista Politika za savremenu srpsku poeziju. Objavila je sledeće knjige: Poetika Mirana Jarca (na slovenačkom), Dolenjski muzej, NovoMesto 1987. Linija dodira (studije i ogledi iz srpske i južnoslovenskih književnosti), Dečje novine, Gornji Milanovac 1995. Nasleđe sumatraizma – poetičke figure u srpskom pesništvu devedesetih, Rad, Beograd 1998. Srpski ekspresionizam, Matica srpska, Novi Sad 1998. Srpske prozaide – antologija pesama u prozi, Nolit, Beograd 2001. Kritička pisma, Rad, Beograd 2002. Morfologija ekspresionističke proze, Artist, Beograd 2003. Raskršća metafore (eseji i kritike o srpskom pesništvu 20. veka), Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo 2004. Beskrajna (pesnička zbirka), KD Sveti Sava – Beogradska manufaktura snova, Beograd 2005. Nebolomstvo – Panorama srpskog pesništva kraja XX veka, HDP i Durieux, Zagreb 2006. Pobuna protiv središta (novi prilozi o modernoj srpskoj književnosti), Mali Nemo, Pančevo 2006. Oštar ugao (eseji, kritike, polemike), Agora, Zrenjanin 2008. Zaručnici vatre (lirska proza), Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo 2008. Isijavanje, pesnička zbirka, Arka, Smederevo 2009. Naučni radovi, kritika i poezija prevođeni su na engleski, francuski, nemački, španski, slovenački, grčki, makedonski, poljski i švedski jezik. Dobitnica je nagrada : ”Milan Bogdanović” (2000), ”Isidorijana” (2000), ”Gordana Todorović” (2005) i Zlatne značke kulturno-prosvetne zajednice Srbije za izuzetan doprinos kulturi (2006). Živi u Beogradu. Miodrag Radović rođen je 1945. godine u Kamenjači kod Trstenika. Osmogodišnju školu završio je u Trsteniku, a gimnaziju u Kruševcu. Na Filološkom fakultetu u Beogradu (grupa za Opštu književnost sa teorijom) diplomirao je 1968. Magistrirao je sa temom „Funkcija snova u romanu Zločin i kazna F. M. Dostojevskoga” (1976), a doktorirao sa temom „Poetika Laze Kostića i njeni izvori u zapadnoevropskim književnostima” (1980). Kao stipendista francuske vlade završio je postdiplomske studije u Evropskom univerzitetskom centru u Nansiju (1969–1970). Bio je i stipendista Humboltove fondacije u Minhenu i Hajdelbergu. Kao bibliotekar radio je u Biblioteci Matice srpske (1970–1972). Kao lektor, predavač i profesor radio je na univerzitetima u Lionu, Renu, Banjaluci, Nikšiću, Frankfurtu na Majni i Novom Sadu. Realizator je ideje o osnivanju Katedre za komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Autor je više knjiga, priređivač zbornika i antologija i prevodilac sa francuskog i nemačkog jezika. Objavljene knjige: Poetika snova Dostojevskoga, Vrnjačka Banja, 1978; Luj Vensan Toma, Antropologija smrti (prevod sa francuskog u saradnji sa Zoranom Stojanovićem), Beograd 1980; Laza Kostić i svetska književnost, Beograd, 1983; Umetnost tumačenja poezije (zbornik), priređen u saradnji sa Draganom Nedeljkovićem, Beograd, 1979; Književna aksiologija, Novi Sad, 1987; Vilhelm Jensen, Gradiva (prevod sa nemačkog), Sremski Karlovci, 1992; Oslovljeni svet ili čarobna reč Raška Dimitrijevića, Novi Sad, 1998; Liber amicorum (zbornik u počast ak. Radomiru Ivanoviću), Novi Sad, 2001; Pčela i med u cvetniku svetske i srpske poezije (antologija, u saradnji sa Nikolom Strajnićem), Banja Luka, 2002; Lijepo li ova knjiga čita (studije i ogledi), Novi Sad, 2001; Književna retorika danas (zbornik), Beograd, 2008; David I. Goldstejn, Dostojevski i Jevreji (prev. M. Radović), Novi Sad, 2010; Pregledni rečnik komparatističke terminologije u književnosti i kulturi (uredio u saradnji sa Bojanom Stojanović Pantović i Vladimirom Gvozdenom), Novi Sad, 2011. Vladimir Gvozden Akademska karijera ◦ 2011. godine – Izbor u zvanje – docent, Filozofski fakultet, Novi Sad ◦ 2010. godine – doktorat, Filozofski fakultet, Novi Sad („Hronotop susreta u srpskom putopisu 1914-1939.“) ◦ 2004. godine - Izbor u zvanje - asistent, Filozofski fakultet, Novi Sad, Oblast: Nauka o književnosti ◦ 2003. godine - Magistratura, Filozofski fakultet, Novi Sad, Oblast: Nauka o književnosti ◦ 1998. godine – Izbor u zvanje – asistent-pripravnik, Filozofski fakultet, Novi Sad ◦ 1996. godine - Diploma, Filozofski fakultet, Novi Sad, Oblast: Nauka o književnosti Oblasti interesovanja i istraživanja ◦ komparativna književnost ◦ teorija književnosti Monografije: Jovan Dučić putopisac: ogled iz imagologije, Novi Sad: Svetovi, 2003. Чинови присвајања: Од теорије ка прагматици текста, Нови Сад: Светови, 2005. Književnost, kultura, utopija, Novi Sad: Adresa, 2011. Српска путописна култура 1914-1940: студија о хронотопичности сусрета, Службени гласник, Београд, 2011. Прегледни речник компаратистичке терминологије у књижевности и култури, ур. Бојана Стојановић Пантовић, Миодраг Радовић, Владимир Гвозден, Академска књига, Нови Сад, 2011. Nine Serbian Poets: Anthology of Contemporary Serbian Poetry / Девет српских песника: Антологија новије српске поезија, edited and with an Afterword by Vladimir Gvozden, састављач и писац поговора Владимир Гвозден, Нови Сад: Адреса, 2012. Gordost (grupa autora), Adresa, Novi Sad, 2014. Poglavlja u monografijama: Na stranim jezicima: Sebastian Donat, Vladimir Gvozden, Martin Sexl, „Osteuropa“, Handbuch Komparatistik: Theorien, Arbeitsfelder, Wissenpraxis, Hrs. Rüdiger Zymner, Achim Hölter, Stuttgart, Weimar: J. B. Metzler, 2013, str. 39-44. „Akte des Reifens, Figuren des Gegenwärtigen und die symbolische Stellung des Vaters in der zeitgenössischen serbischen Literatur“, Kind und Jugendlicher in der Literatur und im Film Bosniens, Serbiens, Renate Hansen-Kokoruš, Elena Popovska (Hrsg.), Verlag dr. Kovač, Hamburg, 2013 (Grazer Studien zur Slawistik, Band 1), str. 93-109. Vladimir Gvozden, Alexander Wöll, Matija Bećković Biogramm, Milorad Pavić „Hazarski rečnik“, Dobrica Ćosić Biogramm,, Milorad Pavić Biogramm, Laza Kostić Biogramm, Laza Kostić Das lyrische Werk, Laza Kostić „Maksim Crnojević“, Laza Kostić „Pera Segedinac“,Petar Petrović Njegoš „Luča mikrokozma“, Sima Pandurović Biogramm, Sima Pandurović Das lyrische Werk, Rastko Petrović „Otkrovenje“, Borislav Pekić Das erzählerische Werk, Branko Radičević Biogramm, Miodrag Bulatović „Ljudi sa četiri prsta“, Svetozar Ćorović Biogramm, Jovan Jovanović Zmaj „Đulići“, Kindlers Literatur Lexicon, 3, Hrsg. Von Heinz Ludwig Arnold, Stuttgart/Weimar, Verlag J. B. Metzler, 2009. (leksikografske odrednice) „Writing Difference/Claiming General Validity: Jovan Dučić's Cities and Chimaeras and the West“. Balcan Departures: Travel Writing from Southeastern Europe, ed. Wendy Bracewell, Alex Drace-Francis, New York, Oxford, Berghahn Books, 2009, 75-86. „Some Remarks on the Relationship between European Identity and the European Union“,EU=Europe? Euroskepticism and European Identity, Kenneth Hanshew (Hrsg.), Forost Arbeitspapier, München, Nr. 45, Juni 2008, 9-18. Vladimir Gvozden, Jelena Novaković, „Introduction“, Modern Canada: Prejudices, Stereotypes, Authenticity/La Canada Moderne: Préjugés, Stéréotypes, Authenticité, ur. Jelena Novaković, Vladimir Gvozden, Belgrade: Megatrend University, Serbian Association of Canadian Studies, 2013, str. 7-21. „Introduction“, (Re)connecting through Diversity: Canadian Perspectives, ed. Jelena Novaković, Vladimir Gvozden, Slobodan Pajović, Megatrend University, Serbian Association for Canadian Studies, Belgrade, 2011, 9-21. ISBN 978-86-7747-429-4 „Comparative literature in Canada and the context of Multiculturalism“. Images of Canada: Interiors and Exteriors. Ur. Jelena Novaković, Radojka Vukčević. Beograd: Filozofski fakultet u Nišu; Jugoslovenska asocijacija za kanadske studije, 2007, 137-150. “Tensions of Travel Writing”. Serta Musarum: Essays in Honor of István Fried. Ed. Thomas Bremer, Katalin Kürtösi, Szeged, 2006., pp. 29-38. "Images of Canada in the Contemporary Serbian Novel: David Albahari's The Man of Snow and Vladimir Tasic's Farewell Gift". Other Language - Otherness in Canadian Culture / L'Autre Langue / L'Alterite dans la Culture Canadienne. Prir. Vesna Lopičić, Jelena Novaković. (Zbornik radova sa prve medjunarodne konferencije iz oblasti kanadskih studija sa temom Drugi jezik - Drugost u kanadskoj kulturi. Nis: Tibet, 2005, pp. 123-132. “Comparative Literature and Visual Culture”, Littérature et Média, Ed. Pavle Sekeruš, Département d’études romanes de la Faculté des lettres de Novi Sad, Novi Sad, 2003, 85-97. "Danilo Kiš jako pisarz środkowoeuropejski: przyczinek do pisania i czytania tożsamości", u: Narodowy i ponadnarodowy model kultury: Europa Środkowa i Połwysep Bałkański , ur. Bogusław Zieliński, Wydawnictvo naukowe Uniwersytetu im. Adama Mickiewicza, Poznań, 2002 (Seria Filologia Słowiańska nr 7), 83-94. Na srpskom: „Два савремена Bildungsroman-a и традиција путовања у Италију: Венеција Владимира Пиштала и Ултрамарин Милете Продановића“, Acqua Alta: медитерански пејзажи у модерној српској и италијанској књижевности (Међународни зборник радова) / Acqua Alta: Paesaggi Mediterranei nelle literature italiana e serba del novecento. Ур. Светлана Шеатовић Димитријевић, Марија Рита Лето, Персида Лазаревић ди Ђакомо. Институт за књижевности и уметност, Београд, 2013, стр. 779-794. „Бранко Радичевић и заједница растанка“, Бранко Радићевић: зборник радова, ур. Јован Зивлак, Нови Сад: Друштво књижевника Војводине, 2013, стр. 51-67. „Поетика, естетика и политика романтизма у схватањима Драгише Живковића“, Српска књижевна критика друге половине XX века, ур. Милан Радуловић, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2013 (Институт за књижевност и уметност, годишњак XXV; Серија Ц: Теоријска истраживања, књ. 15), стр. 145-161. „Српска књижевна мисао и 'укрштаји' Лазе Костића“, Српска књижевна критика и културна политика у другој половини XX века: теоријско-проблемски зборник радова, ур. Милан Радуловић, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2013 (Институт за књижевност и уметност, годишњак XXVI; Серија Ц: Теоријска истраживања, књ. 16), стр. 15-45. „Ћутање разлика: напомена о лирској ситуацији у песми Santa Maria della Salute“, Век песме Santa Maria della Salute, прир. Хаџи Зоран Лазин, Академска књига, Нови Сад, 2009, 180-186. „Љубав и патња“, поговор у Вилијам Шекспир, „Ромео и Јулија“, прев. Живојин Симић, Сима Пандуровић, прир. Владимир Гвозден, Београд, Драганић, 2012, стр. 123-142. „Школарац и луда Франсоа Вијон“, поглавље у: Сретен Марић, О Вијону и Хелдерлину, Службени гласник, Београд, 2009, стр. 137-167. Владимир Гвозден, Зорица Хаџић, „Дневничке белешке Милана Шевића о путовању у Италију“, Аспекти идентитета и њихово обликовање у српској књижевности, ур. Горана Раичевић, Филозофски факултет, Нови Сад, 2014, стр. 169-182. „Милан Дединац и генеза чисте лирике“, Поезија и поетика Милана Дединца: зборник радова, ур. Слађана Јаћимовић и Светлана Шеатовић Димитријевић, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2014, стр. 135-148. „Дискурзивно и епифанијско у поезији Јована Дучића“, Поезија и поетика Јована Дучића, ур. Јован Делић, Београд : Институт за књижевност и уметност, Учитељски факултет; Требиње : Дучићеве вечери поезије, 2009. (Наука о књижевности. Поетичка истраживања, књ. 9), стр. 95-116. „Путовање и лагање: неколико напомена о путописним дискурсима у античкој Грчкој“, Зборник у част Марији Клеут, ур. Светлана Томин, Љиљана Пешикан-Љуштановић, Наташа Половина, Филозофски факултет, Нови Сад, 2013, стр. 299-318. УДК: 82-992.09 (38) ISBN 978-86-6065-186-2 „Катманду или кабинет чудеса Стевана Пешића“, Стеван Пешић – Живот и дело: зборник радова, ур. Драган Којић,Градска библиотека, Нови Сад, 2013, стр. 17-24. „Путописне репортаже Иве Андрића“, Научни састанак слависта у Вукове дане (Иво Андрић у српској и европској књижевности), 41/2, Београд, 2012, стр. 249-256 „Поверење у трансценденцију“, Хелиотропна мисао: рецепција стваралаштва Драгана Стојановића, прир. Зорица Бечановић-Николић, Биљана Дојчиновић-Нешић, Јован Попов, Досије – Катедра за општу књижевност и теорију књижевности Филолошког факултета Универзитета у Београду, Београд, 2011 „Књига питања, слика пораза (белешка о новом горком стилу)“, поговор у Фрања Петриновић, Граматика поремећаја, Културни центар Новог Сада, Нови Сад, 2013, стр. 217-226. „Хронотоп – седамдесет година касније“, Теорија - естетика – поетика, ур. Гојко Тешић, Београд, Институт за књижевност и уметност, 2008, 169-183. „Неколико напомена о паратекстовима у Новом Јерусалиму Борислава Пекића“, Научни састанак слависта у Вукове дане, 37/2, Београд, 2008, 415-426. „Компаратистика и култура“. Теоријско-историјски преглед компаратистичке терминологије код Срба. Ур. Бојана Стојановић-Пантовић. Београд: Књижевно друштво „Свети Сава“, 2007, стр. 7-31. „О границама добре књиге“. Шта чини добру књигу? Прир. Светлана Гавриловић. Београд: Народна библиотека Србије, 2007, стр. 83-94. “Компаратистика и култура“. Теоријско-историјски преглед компаратистичке терминологије код Срба. Ур. Бојана Стојановић-Пантовић. Београд, 2007, стр. 7-31. (ISBN 978-86-86143-80-8) „Постмодерни хронотоп у роману Киша и хартија Владимира Тасића“. Књижевност и стварност. 36. научни састанак слависта у Вукове дане. Међународни славистички центар, Београд, 2007, sтр. 475-483. UDK 80; ISSN 0351-9066. “Књижевна путовања, књижевни посредници и компаративна књижевност», Теоријско-историјски преглед компаратистичке терминологије код Срба, ур. Бојана Стојановић-Пантовић, Књижевност друштво «Свети Сава», Београд, 2006, стр. 119-136. „Hronotop susreta u putopisima Miloša Crnjanskog.“ Slika drugog u balkanskim i srednjoevropskim književnostima / uredio Miodrag Maticki. - Beograd : Institut za književnost i umetnost, 2006. - (Posebna izdanja; #knj. #30). Str. 189-197. „Чињеница, траума и фикција: ars memorativa у Гробници за Бориса Давидовича Данила Киша“, Жанрови српске књижевности бр 3, ур. Зоја Карановић, Нови Сад, Филозофски факултет, 2006, 426-441. “Kako čitati putopis”. Kako čitati: o strategijama čitanja tragova kulture. Prir. Saša Ilić. Beograd: Narodna biblioteka Srbije, 2005, str. 43-63. “Opšta književnost i uopštavanje književnih fenomena”, Proučavanje opšte književnosti danas, ur. Adrijana Marčetić, Tanja Popović, Katedra za opštu književnost, Filološki fakultet, Beograd, 2005, str. 237-250. “Tišmina književnost rascepa”. Povratak miru Aleksandra Tišme: zbornik radova. Ur. Jovan Delić, Svetozar Koljević, Ivan Negrišorac. Novi Sad, SANU (ogranak u Novom Sadu), Matica srpska, 2005, str. 74-92. “Tenzije putopisa (Ka poetici srpskog modernističkog putopisa)”. Žanrovi srpske knji`evnosti: poreklo i poetika oblika, br. 2. Ur. Zoja Karanović. Novi Sad: Filozofski fakultet, Orfeus, 2005, str. 277-295. "Slike balkanskih kultura u putopisnoj prozi Jovana Dučića". Naučni sastanak slavista u Vukove dane. Beograd-Novi Sad, 11-15.09.2002. 32/2. Beograd, 2004, str. 167-180 (separat). "Putopis o Italiji u srpskoj književnosti između dva rata: primer žanrovskog prožimanja". Nau~ni sastanak slavista u Vukove dane. Beograd, 10-14.09.2003. 33/2. Beograd, 2004, str. 179-191 (separat). "Izazovi savremenih književnih teorija: nove mogućnosti ili opasan nihilizam", Književne teorije XX veka, Institut za književnost i umetnost, Beograd, 2004, 93-106. “Mukotrpno oživljavanje istine”, Predgovor, Aleksandar Tišma, Knjiga o Blamu, Akademska knjiga, Novi Sad, 2011 (Celokupna dela Aleksandra Tišme), str. 5-19. „Стреле и обреди“, у: Драго Кекановић, Вепрово срце, Београд: Српска књижевна задруга, Инвеј, 2013,стр. 194-198. (добитник награде Златни сунцокрет за 2012. годину). „Bez razloga za strah“, pogovor u Slobodan Vladušić, Forward, Beograd, Stubovi kulture; Vrbas, Vital; Beograd, Invej, 2010, 397-400 (Vitalova knjiga godine). „Украдено братско писмо“, поговор у Угљеша Шајтинац, Сасвим скромни дарови, Архипелаг – Београд, Витал – Врбас, Инвеј – Београд, 2012, стр. 152-156 (добитник 16. награде Златни сунцокрет). „Сан о обичном животу“ (поговор), Драгослав Михајловић, Преживљавање, Завод за издавање уџбеника, Београд; Витал, Врбас; Инвеј, Београд, 2011 (Награда Златни сунцокрет за 2010. годину), 219-224. „Књижевност и уметност преживљавања“, Поговор у Давид Албахари, Сваке ноћи у другом граду (Виталова књига године), Српска књижевна задруга, Београд, 2009, стр. 249-252. ISBN 978-86-379-1056-5 UDK 821.163.41-32 Radovi u časopisima (izbor): „Џојсово књижевност лукавство“, Поља, бр. 485, јануар-фебруар 2014, стр. 37-49 (темат „Уликс“, прир. Владимир Гвозден). „Ослушкивање говора робе: историзовање вредности“ (коаутор Алпар Лошонц), Златна греда, бр. 147-148, 2014, стр. 12-16 „Савремени универзитет. Фрагменти критичког речника“, Летопис Матице српске, књ. 493, св. 5, мај 2014, стр. 628-649 (темат: „Идеја универзитета“, прир. Слободан Владушић и Зоран Димић). „Ово није крај (један поглед на српски роман у 2012. години)“, Поља, бр. 479, 2013, стр. 49-63. Владимир Гвозден, Слободан Владушић, „Песнички субјект, обогаћивање, путовање: савременост Растка Петровића“, Зборник Матице српске за књижевност и језик, књ. 61. св. 2, 2013, стр. 447-457. „Уметност бодљикаве мисли – савршена пукотина Томаса Бернхарда“, Поља, бр. 482, 2013, стр. 146-152 (темат „Томас Бернхард“) „Новосадски роман и урбана нелагодност (Седам напомена и једна „опомена“)“, Летопис Матице српске, год. 189, књ. 491, св. 1-2, 2013, стр. 101-117. „O bičevima, točkovima, razninama i drugim (ne)bitnim stvarima: postkolonijalizam, kultura, politika“, Stvar: časopis za teorijske prakse, Gerusia, Novi Sad, br. 5, 2013, str. 201-215 (temat „Uvod u radikalne teorije“) „Тајни приручник, скривени бог“ (Роберт Јанг, Постколонијализам: сасвим кратак увод),Летопис Матице српске, књ. 493, св. ½, 2013, стр. 203-206. „'Sve ono što je materijalno': uvod u politiku putopisa“, Pravo i društvo: časopis za pravnu i političku teoriju, br. 1, Beograd, 2012, str. 89-101. „Кант као Јорик“, Књижевни живот: часопис за књижевност Срба у Румунији, Темишвар, бр. 1, год. 56, јануар-јун, 2012, стр. 20-23. „Има ли путопис своју теорију?“, Путопис: часопис за путописну књижевност, Београд, год. 1, бр. 1-2, 2012, стр. 183-194. “Zebaldova politika književnosti”, Polja, god. LVI, br. 469, maj-jun 2011, str. 86-98 (temat o Zebaldu, ur. Alen Bešić, Vladimir Gvozden). „Ostrva pobednog umetničkog smisla? Međuratni putopisi i estetska ideologija (o jednom toku srpskog modernizma), Treći program, Beograd, god. 42, br. 148, 2010 (obj. 2011), str. 211-225. “'Две размакнуте тачке': српски међуратни путопис и модерна култура времена и простора“, ЛМС, год. 186, новембар 2010, књ. 486, св. 5, 830-847. „Критичко стихотворение“, Словото, Друштво књижевника Бугарске, Софија, август 2010, 70-73 (ISBN 978-954-443-836-4) (тематски број „Савремена српска књижевност“). „Литература и изкуството да оцелееш“, Словото, Друштво књижевника Бугарске, Софија, август 2010, 81-82 (ISBN 978-954-443-836-4) (тематски број „Савремена српска књижевност“). “The Critical Poem”, Golden Beam/Zlatna greda, no. 95-96, vol. IX, september-october 2009, 67-69. ISSN 1451-0715 “Literature and the art of survival”, Golden Beam/Zlatna greda, no. 95-96, vol. IX, september-october 2009, 75. ISSN 1451-0715 „Текстови, огледала, оквири и херменеутичка етика“ (Зорица Бечановић-Николић, Шекспир иза огледала), Зборник Матице српске за књижевност и језик, књ. 56, св. 3, 2008, 704-707. „Књижевност и неизвесности“ (Јован Попов, Читање неизвесности: огледи из компаратистике, Нови Сад, Светови, 2006). Филолошки преглед, XXXIV, 2007, 2 (2008). ISSN 0015-1807; UDK 80+82(05), 152-154. Приказ књиге Гвозден Ерор, Књижевне студије и домен компаратистике, Београд, Институт за књижевност и уметност, 2007. Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, књ. 73, св. 1-4, 2007 (штампано мај 2008), стр. 220-227. “A szerb irodalom ma – egy nézöpont (tunulmány)”, prev. Csernik Elöd, Hid, Novi Sad (Forum), 3. mart, 2006, str. 49-57. “O knjigama razmišljanja i razgovora (Blago cara Radovana i Jutra sa Leutara Jovana Dučića), Letopis Matice srpske, knj. 477, sv. 1-2, 2006, str. 87-97. "Aleksandar Tišma és a Holocaust-effektus", Tiszatáj, Szeged, 1/59, 2005, 82-97 (prev. Orcsik Roland). “Književna imagologija u perspektivi”, Ostrvo: časopis za knji`evnost i umjetnost, Tuzla, br. 4, april 2005, str. 3-21. “Odre|enje i klasifikacija figure antiklimaksa” (Sr|an Bogosavljevi}, Antiklimaks, Beograd, 2003), Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, Novi Sad, knj. 52, sv. 3, 2004 (št. 2005), str. 643-648. “Odmrzavanje stranosti i mogućnost poetike” (Mladen Šukalo, Odmrzavanje jezika: poetika stranosti u djelu Miodraga Bulatovića), Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, knj. LII, sv. 2/2004, str. 460-464. "La poesia serbia del siglo XX", Quimera (temat La literatura Serbia), 248, Septiembre 2004, Barselona, 22-28. “Gradovi i himere” Jovana Dučića i tradicija evropskog putopisanja: Ka poetici srpskog putopisa, Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, knj. LI, sv. 3, 2003, str. 649-663. "Podsticaji i usmerenja: Uz osamdeseti rođendan Zorana Konstantinovića", Zbornik MS za književnost i jezik, N. Sad, XLIX, sv. 1-2/2001, 310-312. "Teme i sadržaji međunarodnog skupa Književne teorije XX veka", Zbornik MS za književnost i jezik, Novi Sad, XLIX, sv. 1-2/2001, 313-315. "Polazišta i ciljevi imagološkog proučavanja književnosti", Zbornik MS za književnost i jezik, Novi Sad, knj. XLIX, sv. 1-2/2001, 211-224. (Knjiga je objavljena u junu 2002). "Марвин Пери и пишувањето на интелектуална Европа“, Наше писмо, прев. Сузана В. Спасовска, Скопје, 2000, br. 36, januar-februar, str. 31-2, 2001. „Теме и содржини на мегународниот собир „Књижевни теории на 20. век (Белград, Југославија, 27-29, ноември 2000.)", Spektar: Spisanie na Institutot za makedonska literatura, god. 18, br. 35-36, Skopje, 2000, str. 289-292. "Hamlet kao čitalac i pisac", Polja, 407/408, 1997/98, str. 47-51. Prevedene knjige: Linda Hačion, Poetika postmodernizma, Svetovi, Novi Sad, 1996. Sajmon Blekburn, Filozofski rečnik (oksfordski), prev. Vladimir Gvozden et al, Svetovi, Novi Sad, 1999. Rečnik razvoja: vodič kroz znanje kao moć, prir. Volfgang Zaks, Svetovi, Novi Sad, 2001. Vil Kimlika, Multikulturalno građanstvo: liberalna teorija manjinskih prava, Cantar za multikulturalizam, Novi Sad, 2002. Džin H. Bel-Viljada, Umetnost radi umetnosti i književni život: Kako su politika i tržište doprineli uobličavanju ideologije i kulture esteticizma, 1790-1990. Novi Sad: Svetovi, 2004. Alberto Mangel, Istorija čitanje. Novi Sad: Svetovi, 2005. Težina 1 кг Dimenzije 166 × 240 × 3 cm Godina izdanja 2011 Pismo ćirilica Povez tvrd Broj stranica 484 ISBN 978-86-86611-85-7 Dimenzije 166x240 Đorđe Pisarev, ,,Knjiga kao palimpsest", Blic, br. 177, god. IV, 08. april 2012. Stojan Đorđić, ,,Pionirski poduhvat srpske komparatistike", Književne novine, januar–februar 2012.

Narodno pozorište u Beogradu je pozorište u Beogradu koje se nalazi na Trgu republike, na uglu Vasine i Francuske ulice, u samom centru grada. Osnovano je 1868. godine, a u sadašnju zgradu, na mestu tadašnje Stambol kapije, uselilo se 1869. godine. U okviru njega funkcionišu umetničke jedinice Opera, Balet i Drama, a predstave se odigravaju na Velikoj sceni i Sceni „Raša Plaović”. Danas predstavlja jednu od najreprezentativnijih i najznačajnijih kulturnih institucija Srbije. Godine 1900. u novosadskom listu Pozorište se ovo pozorište naziva Kraljevsko srpsko narodno pozorište u Beogradu. Danas, nakon perioda komunizma, u imenu pozorišta se ne pominje kralj niti srpsko ime. Zapravo, jednostavan naziv `Narodno pozorište` je korišćen i pre rata. Sve od 1842. godine, postojala je želja i napori da se u Beogradu osnuje stalno profesionalno pozorište. Iako su prvi pokušaji u tom smeru propali, Narodno pozorište u Beogradu je ipak osnovano 1868. godine. Ono je najpre bilo smešteno na privremenoj lokaciji u tadašnjoj Kosmajskoj ulici na broju 51, u gostionici „Kod engleske kraljice“. Za adaptaciju ovog prostora bio je angažovan arhitekta Aleksandar Bugarski. Na ovoj lokaciji, 22. novembra 1868. godine (po novom kalendaru), Narodno pozorište je imalo svoju prvu predstavu - izvedena je predstava „Đurađ Branković“ Karolja Obernjaka. Taj se datum danas slavi kao Dan pozorišta. Narodno pozorište se na ovoj lokaciji zadržalo godinu dana. Predstave su igrane i u magacinu Carinarnice (Teatar na Đumruku), u salama hotela (Teatar „Kod jelena`), u Kneževoj pivari, u hotelu „Srpska kruna“ i kafani „Kod engleske kraljice“. Zalaganjem Odbora Ljubitelja narodne prosvete i Pozorišnog odbora organizovano je prikupljanje dobrotvornih priloga: knez Aleksandar Karađorđević priložio je 1.000, a kapetan Miša Anastasijević 500 dukata, dok je Vlada Kneževine Srbije poklonila zemljište na Zelenom vencu i novčani iznos od 2.000 dukata. Iako je pozorišno zdanje na Zelenom vencu započeto 1852. godine, prema projektu italijanskog arhitekte Josifa Kasana, od ove namere se odustalo zbog podvodne prirode tla. Ovaj graditeljski neuspeh odložio je uspostavljanje prvog srpskog pozorišta za gotovo dve decenije. Podizanjem Narodnog pozorišta na uglu Vasine i Francuske ulice i realizacijom Josimovićevog Plana regulacije varoši u šancu iz 1867. godine stvoreni su uslovi za formiranje danas glavnog beogradskog trga, Trga republike. Počeci školovanja umetnika u Srbiji javljaju se još polovinom 19. veka, kao vid napora za kulturnu emancipaciju srpskog naroda i u vidu težnje za bogaćenjem nacionalne tradicije tekovinama evropske kulture. Uporedo sa konstituisanjem i razvojem srpske države i paralelno sa procesom uspostavljanja sistema opšteg i stručnog školovanja i podizanja njegovog nivoa od vremena Dositejeve i Karađorđeve Velike škole do Univerziteta, javlja se i potreba za obrazovanjem u oblasti umetnosti. Isprva, u pionirskim putujućim pozorišnim trupama, obrazovanje i kompetencije članova ovakvih družina nisu bile podjednake, ni po opštem obrazovanju, ni po pismenosti. Osim toga svako je imao manje ili više glumačkog iskustva, nadarenosti i intuicije. Pošto je država bila ta pod čijim je patronatom od samog početka i delovalo Narodno pozorište u Beogradu, nametnula se potreba za sistematskim obrazovanjem umetnika i školovanjem mladih glumačkih naraštaja. Neposredno po osnivanju Narodnog pozorišta 1868. godine, prvi upravnik, Jovan Đorđević, osniva internu Pozorišnu školu za već zaposlene glumce po istom principu kako je to uradio tri godine ranije u Srpskom narodnom pozorištu. Ova vrsta obuke bi se danas mogla nazvati permanentnim obrazovanjem, a sam njen cilj svakako je bio podizanje nivoa pozorišnog profesionalizma. Pravi pomak u tom smislu dogodio se tek angažovanjem Alekse Bačvanskog, tada najobrazovanijeg pozorišnog umetnika-praktičara, kojem je osim uloge glumca i reditelja poverena i organizacija i rukovođenje stalnom Pozorišnom školom pri Narodnom pozorištu u Beogradu. Njegova internacionalna karijera i dvodecenijsko iskustvo koje ga je dovelo do statusa budimpeštanske glumačke zvezde, bila je podest za profesionalni iskorak polaznika ove škole. Na osnovu odluke Pozorišnog odbora od 16. decembra 1869. godine, škola je počela sa radom 2. januara 1870. godine. Prethodno su konsultovani Pravilnici pozorišnih kuća Beča i Budimpešte, a sam Bačvanski je već bio upoznat sa radom budimpeštanske škole za dramsku umetnost koja je bila osnovana već 1864. godine. Nastavni plan se sastojao od dve grupe predmeta, teorijskih i praktičnih: teorijski su bili: Teorija dramatske poezije sa istorijom dramatske književnosti domaće i stranske; Teorija pozorišne umetnosti; Istorija pozorišne umetnosti; Srpski jezik i poznavanje stihova; Estetika; Istorija srpskoga naroda i opšta istorija; a praktični: Deklamovanje; Igra licem i udovima (mimika i plastika); Tumačenje uloga i čitavih komada i kako ih valja besediti; Mačevanje (kod muških); Pevanje, Igranje i Pantomima (U posebne veštine je uključeno i jahanje). Osim Bačvanskog (kako su ga zvali po mađarskom nadimku, Varhidi), glumce je podučavao i sam Jovan Đorđević po nadimku Foter (švapski iskvareno od nemačkog „otac`). Veoma blizak odnos su učenici osećali prema svojim nastavnicima, a sa druge strane i veliko poštovanje prema ovim autoritetima i velikanima teatra, kako je o tome pisao Đorđe Maletić. Za prijem u školu, kao i radne obaveze u samom pozorištu, ocenjivanje i stipendiranje kandidata odvijalo se po ustanovljenim principima, a najpoznatiji učenici ove škole su pre svega Milka Grgurova, Toša Anastasijević i Pera Dobrinović. Posle obnavljanja rada Narodnog pozorišta 1874. godine, Pozorišna škola nije nastavila sa radom. Ova škola je osnovana 21. novembra 1909. godine. govorom tadašnjeg upravnika pozorišta Milana Grola, a u prisustvu ministra prosvete Jovana Žujovića. Iako je imala dobre predavače i podršku države, zapravo je zbog malog broja kandidata i teškog materijalnog života samih glumaca postojala svega nekoliko mesci, tj. samo jedan semestar. Najbolji učenici i glumci ove škole bili su: Aleksandar Zlatković, Teodora Arsenović i Petar Hristilić. Kao nastavnici se pominju ljudi velikog pozorišnog autoriteta: Milan Predić, Ilija Stanojević, Sava Todorović, ali i čuveni naučnici: dr Nikola Vulić i dr Veselin Čajkanović koji su predavali istoriju klasičnog pozorišta i književnosti. Ova škola je prestala sa radom kako iz finansijskih razloga, tako i zbog trivijalnog raskola dve struje u samom ansamblu. Naime, ministar Žujović je podržao stranu protivnu upravi Pozorišta, i tako je došlo do iznuđene ostavke Grola i Predića, a dolazeća strana izgleda nije imala sluha za inovacije prethodne uprave, pa je kao žrtva takvog odnosa pala i glumačka škola. Međutim, kada je sam ministar Jovan Žujović, nakon nekoliko meseci, podneo ostavku i na njegovo mesto stupio Jaša Prodanović, garnitura Grol–Predić ponovo staje na čelo Narodnog pozorišta. Osim mnogih dobro zamišljenih i uspešno sprovedenih projekata na podizanju nivoa samog pozorišta, usledio je i Grolov Memorandum o saradnji južnoslovenskih pozorišta iz 1912. godine, koji je bio ispunjen vizionarskim idejama o zajedničkim umetničkim projektima, saradnji oko opremanja predstava, korelaciji oko prevoda, u oblasti autorskih prava itd. Ovde je predloženo i osnivanje velikog zajedničkog konzervatorijuma za obrazovanje pevačkih i glumačkih snaga. Ta ideja, kao i mnoge druge, ostale su neostvarene. Nastupilo je vreme serije ratova za nacionalno oslobođenje, a nerešeni problem pozorišnog obrazovanja ostao je odložen za bolja vremena. Nakon ujedinjenja i stvaranja nove Države Srba, Hrvata i Slovenaca, u opštoj obnovi zemlje, pokazalo se da je ovaj problem postao je još akutniji. Rat je proredio redove pozorišnih umetnika, a i potreba za svestrano obrazovanim glumcima, usled zahteva modernog repertoara i umetnički oblikovane režije, zahtevala je brzo rešavanje problema. Za vreme ministarskog mandata Svetozara Pribićevića, obnovljena je nekadašnja Umetnička (likovna) škola postavši, pritom, državna institucija, a na inicijativu Grola, kao upravnika pozorišta, i Nušića, kao načelnika umetničkog odeljenja Ministarstva prosvete, počela je sa radom 1. novembra 1921. godine nova Glumačko–baletska škola. Ova škola je išla ka tome da odgovori novim potrebama sve raznovrsnijih oblika pozorišnog života, koji je sada podrazumevao i operu i balet. Ova škola nije bila institucionalno vezana za Narodno pozorište. U početku, školovanje je bilo dvogodišnje, a zatim je produženo na tri godine. U prvu generaciju dramskog odseka primljeno je petnaest učenika, a nakon prvog semestra je održan kontrolni ispit, posle kojeg je zadržano svega sedam učenika. Narednih godina je primano po pet do šest novih učenika. Prvi direktori ove škole su bili Velimir Živojinović Masuka i Momčilo Milošević.[4] Program rada je bio ambiciozan. Tokom postojanja škole, od 1921. do 1927. godine, u raznim periodima nastavu su vodili, između ostalih: Milan Grol (Čitanje naglas, Analiza teksta, Dikcija), koji je vrlo brzo napustio školu; Milan Bogdanović (Srpski jezik i književnost, Istorija novije domaće i francuske drame); dr Vinko Vitezica (Istorija drame i Nemački jezik); dr Jovan Maksimović (Ruski jezik); dr Miloje Milojević (Elementi muzike); Zlata Markovac (Dikcija, Tehnika glasa); Klavdija Isačenko (Telesne vežbe – plastika); Velimir Živojinović (Čitanje i Dikcija); Momčilo Milošević (Srpski jezik, Istorija novije domaće i francuske drame); Sima Pandurović (Čitanje sa estetskom analizom tekstova); Milan Kašanin (Istorija umetnosti); dr Ranko Mladenović (Istorija pozorišta). Ipak, zastupljenost pojedinih predmeta u raznim periodima rada škole bila je nejednaka, jer kada je škola bila pritisnuta finansijskim teškoćama obim nastave se smanjivao, a u nekim periodima svodio se samo na glumu i dikciju. Nastavu glume su vodili Mihailo Isailović, Pera Dobrinović, Jurij Rakitin (Psihologija glume sa praktičnim vežbama). Iako često na udaru kritike, zbog zavisti onih koji nisu angažovani u njenom radu, ili onih koji su isticali vrednost talenta bez važnosti obrazovanja, podilazeći na taj način svome slučaju, ova škola je ipak iznedrila 25 učenika dramskog odseka i ti su rezultati za svako poštovanje. Iz prve generacije izašli su glumci kao što su: Dara Milošević, Leposava Petrović, Milan Ajvaz, Borislav Mihailović (kasnije osnivač i reditelj Kruševačkog pozorišta) i Mateja (Mata) Milošević koji je zapravo najvažniji prenosilac pravog glumačkog i pedagoškog plamena po liniji Aleksa Bačvanski, Pera Dobrinović, Mata Milošević i koji je bio prvi profesor glume na Akademiji za pozorišnu umetnost, prethodnici današnjeg Fakulteta dramskih umetnosti. Kasnije generacije svršenih glumaca ove treće Glumačko–­baletske škole su: između ostalih, Nevenka Urbanova, Pavle Bogatinčević, Branko Tatić, Nikola Popović, Vaso Kosić, Ruža Tekić, Miloš Paunković, Marica Popović, Sofija (Coka) Perić (Nešić), Obrad Nedović. Momčilo Milošević je skromno zaključio: „Bilo bi smelo reći da su oni prošli kroz najbolju školu ove vrste, ali je svakako od koristi da je nisu obišli”. Značajnu školsku aktivnost predstavljalo je javno izvođenje predstava. Za šest godina izvedeno je 65 predstava, dakle, najmanje jedna mesečno. Glavni motiv ove delatnosti nije bio pedagoške prirode već zapravo večita nemaština i škola uopšte ne bi mogla opstati bez prihoda od predstava, od kojih su podmirivane skromne potrebe nastave i od kojih je čak davana pomoć siromašnim učenicima. Predstave je omogućilo i Narodno pozorište, koje je ustupalo salu manježa (posle Drugog svetskog rata prepravljenu u novoosnovano Jugoslovensko dramsko pozorište) i kostime, uz naplatu minimalnih režijskih troškova. Izvođeni su najčešće komadi koji se inače nisu nalazili na repertoaru Narodnog pozorišta, a predstavljali su dobre primere određenih stilskih epoha, kao na primer: Tirkare Alena Rene Lezaža, Igra ljubavi i slučaja Marivoa, Strindbergove jednočinke, Baljzaminova svadba Ostrovskog, Hanelino vaznesenje Hauptmana, Čudo svetog Antonija Meterlinka, Šenherova Dečja tragedija. Tu su režirali Isailović, Rakitin, Masuka, Pera Dobrinović i Momčilo Milošević. Radi opšte edukacije, pre početka predstava održavane su tzv. konferencije, odnosno predavanja o autorima izvođenih dela. Neke predstave pripremane su u saradnji sa muzičkom školom što je imalo intenciju u osnivanju budućeg konzervatorijuma. Pojedini učenici su bili angažovani i kao glumci Narodnog pozorišta uporedo sa nastavom koju su pratili, poput Nevenke Urbanove i Mate Miloševića. Uprkos prihodu od predstava, škola se neprestano suočavala sa krajnjom nemaštinom, što je i dovelo do njenog gašenja u jesen 1927. godine. Nakon šest godina pauze, ponovo u okrilju Narodnog pozorišta, sa odobrenim od Ministarstva „Pravilnikom o osnivanju i radu glumačke škole Narodnog pozorišta u Beogradu”, tadašnjeg upravnika Dragoslava Ilića, 4. januara 1934. godine Četvrta glumačka škola počinje sa radom. Predviđeno trajanje školovanja bilo je tri godine, od kojih su prve dve više teorijski usmerene, a završna godina se skoro isključivo sastojala od praktičnog rada, u koji je ulazilo i učestvovanje u predstavama Narodnog pozorišta. Upravnik Narodnog pozorišta bio je i direktor škole, a sekretar škole, u stvari – umetnički rukovodilac, bio je u početku Josip Kulundžić, a kasnije je to mesto bilo vezano za funkciju direktora Drame (Radoslav Vesnić, dr Dušan Milačić). U ovoj školi, nastavnici su bili: Josip Kulundžić (Vežbe dikcije, Gluma), Jurij Rakitin (Tehnika glume, Tehnika govora, Istorija pozorišta) i Momčilo Milošević (Psihološke analize tekstova sa glumačkom primenom), dr Milan Marković (Istorija književnosti i Istorija pozorišta), Desa Dugalić (Vizuelna gluma), dr Dušan Milačić (Književna analiza dramskog teksta), Radoslav Vesnić (Dikcija, Psihološka analiza dramskog teksta), dr Miloš Moskovljević (Praktične vežbe iz dikcije), Milorad Vanlić (Psihologija i estetika), Branko Dragutinović (Elementi muzike), Vera Greč (Tehnika glume – improvizacija), dr Erih Hecel (Tehnika glume), Vladeta Dragutinović (Stilovi glume), inž. Vojislav Jovanović (Tehnika pozornice), Milica Babić Jovanović (Istorija kostima), Nadežda Grbić (Ritmika), Vladimir Žedrinski i Stanislav Beložanski (Šminkanje). Ova škola nije dala baš očekivane rezultate i ponovo se s tim u vezi oglašava Milan Grol, koji ističe da bi se veća važnost morala posvetiti amaterskim pozorištima i trupama pri opservaciji šireg kruga selekcije kandidata. Kuđenje i kritika od strane Grola koji ovoga puta nije učestvovao u radu škole, uzima se sa rezervom, ali se danas zna da je u ovoj školi bilo nesrazmerno više teorijskih predmeta od praktičnih, često su se zapostavljale glavne discipline i administrativni aparat nije pratio stvarnu potrebu škole. I pored ovih nedostataka, školu su završili istaknute pozorišne individualnosti: Teja Tadić, Aleksandar Stojković, Milivoj Popović Mavid, Dušan Antonijević, Edita Milbaher (Jelena Trumić), Kapitalina Apostolović (Erić), Mirko Milisavljević, Branka Ćosić (Andonović, Veselinović), Ljubica Sekulić, Dimitrije Parlić, Moša Beraha (Barić), Ladislav (Slavko) Lajtner, Divna Radić (Đoković). Uredbom Ministarstva prosvete o osnivanju srednjih i viših umetničkih škola u Beogradu od 31. marta 1937. godine osnovane su Muzička akademija i Umetnička (likovna) akademija. Ova novoosnovana Akademija je imala Odsek za pozorišnu umetnost, a bila joj je pridružena i Srednja muzička škola. Prve školske godine 1937/1938. godine, na Odsek za pozorišnu umetnost bilo je primljeno devet studenata, od kojih su troje već bili završili prethodnu Glumačku školu pri Narodnom pozorištu. Prve godine nastavu su vodili Momčilo Milošević (Književna i psihološka analiza tekstova), čija pedagoška delatnost povezuje obe prethodne glumačke škole sa Akademijom, zatim Raša Plaović (Umetnička dikcija), dr Miloš Moskovljević (Dikcija, Ruski jezik), dr Vinko Vitezica (Kulturna istorija u vezi sa razvojem drame i opere, Italijanski jezik), Milorad Vanlić (Osnovi psihologije u vezi sa pozorišnom umetnošću) i Lujo Davičo (Ritmička gimnastika po Žak-Dalkrozu). Sledeće godine Raša Plaović napušta Akademiju, tako da pored svojih dotadašnjih predmeta, Momčilo Milošević preuzima Praktičnu glumu, dr Miloš Moskovljević - Srpsko­hrvatski jezik, a Đurđe Bošković Pregled istorije umetnosti. Godine 1939, na mesto rektora Akademije dolazi Petar Konjović, veliki srpski kompozitor i dugogodišnji rukovodilac više pozorišnih kuća i koji predlaže ideju po kojoj bi se i na Srednjoj muzičkoj školi osnovao Pozorišni odsek, na kome bi se školovali budući glumci, a na Pozorišnom odseku akademije „će se spremati režiseri i dramaturzi prvenstveno i drugi akademski obrazovani pozorišni činioci.” Po toj ideji, „tek po izuzetku, svršeni apsolventi dramskog odseka srednje muzičke škole mogu i treba da prelaze na pozorišni odsek u akademiji”. I pored velikih ambicija pri osnivanju, rad Odseka za pozorišnu umetnost Muzičke akademije nije ispunio sva očekivanja. Ipak, među studentima su bili neki koji su imali značajno mesto u posleratnom razvoju pozorišta i filma, kao i u razvoju Akademije za pozorišnu umetnost, kao što su: Dušan Antonijević, Bratislav (Bata) Miladinović, Jovan Putnik, Predrag Dinulović, Ljiljana Krstić, Ilija Milčinović (Milčin), Radoš Novaković, Dimitrije Parlić, Bora Hanauska, Danica Mokranjac, Nada Kasapić, Neda Depolo, Sofija (Soja) Jovanović, Mića Tomić, Mirjana Kodžić i drugi. Ratne godine su dovele do krajnjeg osipanja kadra, polaznika i prestanka rada Odseka za pozorišnu umetnost Muzičke akademije 1944. godine. Nakon Oslobođenja Beograda, 1945. godine, Muzička akademija počinje sa radom, ali bez Odseka za pozorišnu umetnost. Stvorio se vakuum između tendencija sveobuhvatne kulturološke obnove oslobođene zemlje i pomanjkanja kadra u brojnim novootvorenim pozorištima širom zemlje. Da bi se taj trenutni nedostatak kadrova ublažio, u očekivanju prave visoke pozorišne škole, pored Srednje glumačke škole u Novom Sadu, kao privremeno rešenje osnovan je Dramski studio pri Narodnom pozorištu u Beogradu. Bio je smešten, kao i neke od ranijih glumačkih škola, u dvorišnoj zgradi Manježa, na mestu današnjeg Teatra „Bojan Stupica”. Nastava u Studiju bila je dvogodišnja, a školovanje su završile dve generacije. Prvi prijemni ispit održan je decembra 1945. godine. Pripreme za osnivanje studija, kao i prijemni ispit, vodila je autoritativna trojka: Milan Predić, upravnik pozorišta, Velibor Gligorić, direktor drame i Milan Đoković, koji je imenovan za direktora Dramskog studija. Teoriju glume, koja je većinom bila posvećena proučavanju „sistema” Stanislavskog, predavao je Raša Plaović, a praktičnu nastavu glume vodili su Mata Milošević, Strahinja Petrović i Dragoljub Gošić, uz Ljubišu Jovanovića, koji je predavao Recitaciju. Teorijske predmete predavali su dr Hugo Klajn, Milan Bogdanović, Božidar Kovačević, Petar Mitropan i Sreten Marić. 1868. godine dogodilo se drugo gostovanje Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada u Beogradu. Tada knez Mihailo Obrenović, oduševljen novosadskim glumcima, donosi istorijsku odluku o gradnji novog i stalnog zdanja beogradskog teatra. U dogovoru sa Državnim savetom 12. marta 1868. knez Mihailo je odlučio da se pozorišna zgrada podigne na državnom, ranije turskom zemljištu kod Stambol kapije, gde je istog dana počelo rušenje turskih kuća na tom terenu. Posebna simbolika odabira lokacije za njeno podizanje dodatno je naglašena ugrađivanjem delova porušene Stambol kapije u temelje pozorišnog zdanja. Ova brzina govori o odlučnosti da Beograd dobije stalnu pozorišnu ustanovu. Knez je zahtevao da zgrada bude završena do 15. oktobra iste godine. O značaju koji je podizanje ovog objekta imalo u svesti srpskog naroda govori i to da je čitav trg ispred građevine dobio ime Pozorišni trg, preuzimajući od nekadašnje Velike pijace (danas Studentskog trga) značenje glavnog beogradskog trga. Narodno pozorište zamišljeno je i realizovano kao reprezentativna građevina na kojoj je autor pokazao visoko poznavanje principa tada vladajućeg akademizma. Odnosom masa, horizontalnom i vertikalnom podelom fasada, kao i odabirom građevinskih i dekorativnih elemenata, opšti izgled zdanja upućivao je na sličnosti sa čuvenim milanskim pozorištem La Scala, koje je sagrađeno dvadesetak godina ranije. Naročitu pažnju arhitekta Bugarski posvetio je oblikovanju fasade orijentisane prema trgu. Središnji rizalit glavne fasade završen je trougaonim timpanonom u zoni krova, dok je horizontalna podela ostvarena istaknutim podeonim vencima. U prizemlju se isticao trem, iznad kojeg je, u visini prvog sprata, bila terasa sa dekorativno rešenom ogradom. Knez je pozvao Jovana Đorđevića da i u Srbiji osnuje stalno pozorište. Prihvatajući poziv kao čast i izazov, upravnik sa sobom odvodi i polovinu novosadskog ansambla i sedam godina posle nastanka SNP-a. Kada je knez Mihailo ubijen 29. maja, pripreme su neko vreme zastale. Namesništvo je htelo da se započeto kao knežev amanet dovede do kraja. Obrazovan je Pozorišni odbor čija je briga bila zidanje zgrade i formiranje trupe. Aktom ustupljenja od 17. juna 1868. kneževi zakoniti naslednici sestra Petrija Bajić i sestrići Teodor i Mihailo Nikolić određuju da se Narodnom pozorištu izda suma od 6500 dukata „shodno obećanju blaženoupokojenog knjaza“.[5] Temelj pozorišne zgrade je postavljen 18. avgusta, u prisustvu maloletnog Kneza Milana i namesnika. Mitropolit beogradski Mihailo je osvetio vodicu, pozdravnu reč je održao predsednik Pozorišnog odbora Filip Hristić potom je spuštena i uzidana povelja.[5] Iste godine Pozorišni odbor je zakupio privatnu kuću sveštenika Sušića da formirana trupa održava u njoj predstave, dok se zgrada ne završi. U toj kući je 10. novembra (po starom kalendaru) izvedena prva predstava, komad Karolja Obernjika Đurađ Branković. Pre predstave je izvedena Srpska uvertira kompozitora Dragutina Reša, a uvodnu reč o pozorišnoj umetnosti, dramskoj književnosti i dotadašnjim dramskim predstavama kod Srba održao književnik Milorad Šapčanin. Prema projektu arhitekte Aleksandra Bugarskog zgrada je završena 1869. godine, a 30. oktobra iste godine izvedena je i prva predstava - „Posmrtna slava kneza Mihaila“ koju je za tu priliku napisao Đorđe Maletić. U toj predstavi u ulozi kneza Mihaila je bio Ducman, učitelj jahanja u Vojnoj akademiji.[6] Prvih nekoliko decenija rada Narodnog pozorišta obeležili su: Aleksa Bačvanski (1832—1881), Adam Mandrović (1839—1912), Milka Grgurova-Aleksić (1840—1924), Toša Jovanović (1845—1893), Ilija Stanojević (1859—1930), Milorad Gavrilović (1861—1931), Sava Todorović (1862—1935) i drugi. Rešenje enterijera prvog zdanja bilo je ostvareno na osnovu posredno prihvaćenih italijanskih modela, koji su u prvi plan isticali uređenje i udobnost gledališta. Naročita pažnja bila je ukazana ukrašavanju kraljevske lože draperijama, krunom i prestolom nabavljenim u bečkim umetničkim radionicama. Tavanice i parapeti loža bili su obloženi raskošnim gipsanim ukrasom sa pozlatom, dok je svečanoj atmosferi samog gledališta doprinosila svetlost „lustera sa stotinu sveća“. Poseban segment pozorišnog dekora predstavljale su slikane scenske zavese, izrađene prema nacrtima najznačajnijih domaćih slikara, koje su same po sebi predstavljale svojevrsna umetnička dela. Osvetljenje pozornice i čitavog pozorišta obezbeđivala je gasna stanica – gasara, smeštena u napuštenoj Kara-džamiji na uglu Dositejeve ulice i Braće Jugovića. Stalna potreba za ulepšavanjem najpopularnijeg beogradskog zdanja toga doba realizovana je kroz brojne prepravke i dorade prvobitnog enterijera. Tako je već 1905. godine izvedeno i novo dekorativno slikarstvo na sceni, gledalištu i u foajeu. Prema nacrtima Dragutina Inkiostrija Medenjaka, prvog srpskog dekorativnog slikara koji je svojim umećem ukrasio brojne beogradske palate, izrađene su dekoracije inspirisane motivima iz narodne umetnosti, ornamentike i tradicije. Od izgradnje, zgrada je prošla kroz više rekonstrukcija: 1870, 1912 — 1922, 1965. i, konačno, 1986 — 1989. godine. Najznačajnije rekonstrukcije su one iz 1922. i 1989. godine. Nedovoljno veliki prostor pozornice, kao i niz tehničkih poteškoća, doprineli su da rekonstrukcija započne 1912. godine, ali je zbog Balkanskog rata, a kasnije i Prvog svetskog rata nekoliko puta prekidana, ponovo započeta 1919. te završena tek 1922. godine. Za radove je bio angažovan arhitekta Josif Bukavac. Prema zamisli arhitekte, pročišćenost i harmoničnost prvobitne zgrade zamenjena je naglašeno neobaroknim izgledom fasada, čiju ulaznu partiju ističu dve ugaone kule za stepeništa. Tom prilikom, enterijer zdanja dodatno je ukrašen dekorativnim i gipsanim radovima na zidovima gledališta i ulaznog hola, kao i slikanim dekoracijama koje je na tavanicama izveo ruski slikar Stjepan Fjodorovič Kolesnikov. Zanimljivo je da se umetnik, iako vaspitan u tradiciji ruskog akademskog realizma, opredelio za kompoziciju zasnovanu na principima barokne dekorativne umetnosti. Bogatim koloritom i izrazitom minucioznošću u izradi, Kolesnikov je tavanicu gledališta oslikao klasičnim antičkim temama – Talija na kvadrigi i Bahanal, mitološke fantazije, koje slave pozorište kao hram umetnosti. Prva predstava u obnovljenoj zgradi, „Revizor”, održana je 6. juna 1922. Pri radovima 1938, parter je smanjen za jedan rad, kako bi se proširio orkestar. Veći radovi su obavljeni na leto 1939: pojačano je osvetljenje, reparirani su pokretna bina i pod pozornice, postavljen novi horizont. Naredna rekonstrukcija pozorišne zgrade usledila je 1940. godine, ali je zbog rušenja gledališta i pozornice u bombardovanju 6. aprila Beograda 1941. do realizacije došlo tek krajem te godine. Iste godine je i obnovljena.[10][11] Prema zamisli arhitekata Gojka Todića i Dragana Gudovića[12], građevina je u potpunosti izmenila izgled. Izuzev profilisanog krovnog venca, sa glavnog pročelja je skinuta sva dotadašnja dekorativna plastika. Ovakav izgled pozorište je zadržalo i tokom naredne rekonstrukcije 1965. godine, kada su preuređeni i ulazni hol, gledalište i orkestarski prostor pod rukovodstvom arhitekte Nikole Šercera. Za vreme okupacije, tadašnji direktor Narodnog pozorišta Jovan Popović je stavio ovu instituciju u službu okupacionog i kvislinškog režima. Svakako najzanimljivija i najznačajnija rekonstrukcija zgrade nacionalnog teatra, realizovana u periodu od 1986. do 1989. godine, otvorila je polemiku među stručnom i širom javnosti o pitanju da li zgradi treba vratiti izvorni izgled ili obrise iz 1922. godine. Ipak, obnovljen je izgled objekta iz vremena njegove prve rekonstrukcije i dograđen zastakljeni tehnički aneks u zadnjem delu građevine prema projektu arhitekata Slobodana Drinjakovića i Ljubomira Zdravkovića. Taj izgled je zgrada zadržala do danas. Prilikom ovih radova, prema zamisli arhitekte Milana Pališaškog[13], obnovljen je u potpunosti verodostojan ambijent unutrašnjosti sa ciljem da se potvrde vizuelne i simbolične vrednosti starog teatra. U vestibilu je postavljena bista kneza Mihaila, rad Enrika Pacija iz 1872. godine, a slikana kompozicija Kolesnikova na tavanici rekonstruisana je na osnovu sačuvanih originalnih nacrta. Odolevajući burnim istorijskim događajima, koji su obeležili srpsku istoriju decenijama unazad, Narodno pozorište je opstalo kao svedočanstvo očuvanja srpske kulture i tradicije, ali i kao stvarni svetionik srpske duhovnosti u budućnosti. Zbog svojih kulturnih, istorijskih, arhitektonskih, urbanističkih, umetničkih i estetskih vrednosti, Narodno pozorište u Beogradu utvrđeno je za kulturno dobro od velikog značaja 1983. godine. Na ovu rekonstrukciju je utrošeno 4,5 miliona dolara. Renovirana zgrada Narodnog pozorišta svečano je otvorena 15. oktobra 1989. godine. Istoriju Drame Narodnog pozorišta u Beogradu delimo na četiri faze: od 1868. do 1914, od 1918. do 1941, od 1945. do 1991, i od 1991. do današnjih dana. Karakteristično za prve decenije postojanja Narodnog pozorišta je da su predstave imale uglavnom samo premijeru i dve/tri reprize, dok su samo retki, izuzetno popularni komadi, imali i desetak izvođenja. Režija, u današnjem smislu te reči, praktično nije ni postojala. Situacija se popravila tek pred sam Prvi svetski rat kada dolazi Aleksandar Ivanovič Andrejev, školovani reditelj, koji režiju, a i kvalitetu predstava uopšte, postavlja na jedan viši nivo. Početke domaćeg stvaralaštva u Narodnom pozorištu obeležile su uglavnom tragedije i dramski prikazi inspirisani srednjovekovnom i novijom istorijom kao što su, na primer, „Smrt Uroša V“ Stefana Stefanovića, „Miloš Obilić (Boj na Kosovu)“ Jovana Subotića, „Hajduk Veljko“ Jovana Dragaševića. Izvodili su se i kolokvijalno nazvani komadi s pevanjem, poput dramatizacija proze Stevana Sremca „Zone Zamfirove“ i „Ivkove slave“, a najpopularniji i najgledaniji od svih, „Koštana“ Borisava Stankovića, prvi je put prikazana 1901. godine te je do današnjih dana ostala kultna predstava. Od istaknutih domaćih autora naročito se ističu mladi Branislav Nušić i Jovan Sterija Popović, tada već prepoznati domaći klasici, ali i umetnici kao što su Simo Matavulj, Svetozar Ćorović, Vojislav Jovanović Marambo, Milivoj Predić, Laza Kostić, Milovan Đ. Glišić i drugi. Od svetskih ostvarenja koja su obeležila prvu fazu postojanja Narodnog pozorišta ističu se dela Sofokla, Šekspira, Ostrovskog, Kalderona, Molijera, Rasina, Goldonija, Šilera i mnogih drugih. Poslednja predstava pre Prvog svetskog rata je nedovršena izvedba `Hajduk Veljka`, 15. (28.) juna 1914, prekinuta po naređenju Ministarstva unutrašnjih poslova nakon prijema vesti o atentatu u Sarajevu. Rad je nastavljen nakon Ujedinjenja,[14] krajem 1918. u `Kasini`.[15][16] Nakon Prvog svetskog rata i dalje se igra klasični repertoar. Od svetskih pisaca izvode se Bernard Šo, Luiđi Pirandelo, Džon Golsvordi i rugi, dok domaći repertoar čine Jovan Sterija Popović, Branislav Nušić, koji stiču izrazitu popularnost, Milutin Bojić, Borisav Stanković, Ivo Vojnović, Milan Begović, Ivan Cankar, Todor Manojlović i drugi. U to vreme među publikom je veoma popularan i takozvani bulevarski repertoar, naročito francuski „laki komadi“. Kada je reč o režiji, dominiraju školovani domaći i ruski reditelji i glumci-reditelji. U periodu od 1945. do početka pedesetih godina 20. veka izvode se predstave sa jasnom političkom porukom, a prevladava tzv. „socijalistički realizam“. Od početka pedesetih godina taj politički uticaj se gubi te dolazi do svojevrsne liberalizacije što dovodi do toga da glavnu reč u radu Pozorišta ponovo imaju umetnici i umetnost. Sedamdesete i osamdesete godine obeležile su predstave po delima Borislava Mihajlovića Mihiza, Aleksandra Popovića, Miroslava Krleže, Ljubomira Simovića, Jovana Hristića, Velimira Lukića i drugih. Izvodi se i savremena svetska dramaturgija, a nosioci savremene domaće dramaturgije su Siniša Kovačević, Vida Ognjenović, Jelena Kajgo, Miloš Nikolić, Stevan Pešić i drugi. Tokom 2015-2018 Drama Narodnog pozorišta je dobila preko 100 nagrada.[17] Neke od predstava ovog pozorišta su Velika Drama, Važno je zvati se Ernest, Bolivud, Bizarno, Bela kafa, Dama s kamelijama, Balkanski špijun, Antigona. Narodno pozorište je dobilo nagradu „Stevan Majstorović” 2022. godine.