Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pecat ! Kapitalno delo Veselina Čajkanovića (1881 – 1946) Mit i religija u Srba, prvi put je objavljeno u Zadruginom Kolu 1973. godine. O značaju najbolje govori podatak da je poslednjih godina bila jedan od najtraženijih naslova na sajtovima koji se bave elektronskom prodajom knjiga. Ovo izuzetno delo priredio je Vojislav Đurić, Čajkanovićev učenik i sledbenik, izabravši najbolje studije znamenitog folkloriste, objavljivane po raznim publikacijama i u različita vremena. Tako je sklopljena knjiga Mit i religija u Srba, u kojoj se vidi sva širina i raznovrsnost Čajkanovićevih znanja iz oblasti folkloristike, mitologije i religiologije. Sa Veselinom Čajkanovićem započeto je sistematsko, naučno proučavanje srpske mitologije i religije, u skladu sa savremenim naučnim metodima i dostignućima iz ove oblasti. Pred nama je izuzetno delo – potrebno laicima i stručnjacima, srpskoj kulturi uopšte. Veselin Čajkanović (Beograd, 28. mart/9. april 1881 — Beograd, 6. avgust 1946)[1] bio je srpski univerzitetski profesor, filolog, etnolog, prevodilac, istoričar religije, mitolog, oficir i dopisni član SKA. Biografija Rođen je kao drugo po redu od šestoro dece,[2] od majke Ane, rođene Lazić, rodom iz Jasenova u Banatu i oca Nikole, rodom iz Sarajeva, po zanimanju zanatlije.[3] Otac je kao član revolucionarne organizacije koja se borila protiv Turaka pobegao 1868. godine u Beograd,[4] u kome se nastanio i zasnovao porodicu i jedno vreme obavljao funkciju sekretara Beogradske berze.[2] Po završenoj osnovnoj školi u Beogradu, upisao se u Prvu mušku gimnaziju, koja se u to vreme nalazila u zgradi Kapetan Mišinog zdanja. U istom zdanju su se nalazile i druge institucije, kao što su Velika škola (od 1905. Beogradski univerzitet), Ministarstvo prosvete, Narodna biblioteka, Narodni muzej. U razredu sa njim je bilo dosta đaka koji su kasnije postali istaknute ličnosti srpske kulturne istorije, među njima i Petar Kočić.[5] Nastavni plan i program gimnazije je težište postavilo na izučavanje jezika, ali su se u njoj ozbiljno učili i drugi predmeti, tako da su đaci iz škole izlazili sa veoma temljnim obrazovanjem. U gimnaziji je Čajkanović razvio čitav niz interesovanja, a najviše je zavoleo klasične jezike.[6] Na polaganju Velike mature, uočio ga je predsednik ispitne komisije Pavle Popović, zbog odgovora koji su za taj uzrast prevazilazili uobičajeni nivo.[7] Pošto je maturirao 1899, na Velikoj školi je studirao klasičnu filologiju. Njegovi profesori su bili Miloje Vasić i Nikola Vulić, koji su za tu oblast u Srbiji predstavljali pionire.[6] Po završetku studija u Beogradu 1903. godine, kao državni pitomac, zahvaljujući tadašnjem ministru prosvete Ljubomiru Stojanoviću (na inicijativu Pavla Popovića), obrazovanje je nastavio u Nemačkoj.[8] U Nemačkoj je bio najpre u Lajpcigu (1903–1905), gde je pohađao predavanja iz klasične filologije kod Brugmana (nem. Karl Brugmann), Hirta (nem. Hermann Hirt) i Imiša (nem. Otto Immisch), staroslovenski kod Leskina i hebrejski kod Kramera.[7] Zatim je prešao na Univerzitet Ludvig Maksimilijan u Minhenu, gde je imao priliku da sluša Hrista, Pelmana, Folmera, a posebno Kruziusa (nem. Otto Crusius) i Krumbahera (nem. Karl Krumbacher), [9] velikog poznavaoca vizantijske kulture i srednjovekovne grčke literature.[10] Doktorirao je kod Krumbahera u Minhenu (1907), na temu antičkih poslovica „Odabrana poglavlja u paremiografskim istraživanjima” (lat. Quaestionum paroemiographicarum capita selecta), a njegova doktorska disretacija je naredne godine objavljena u Tibingenu. [4] Nakon završenog školovanja se vratio u Beograd, gde je kraće vreme predavao latinski jezik u gimnaziji, a zatim 1908. postao docent za latinski jezik na Filozofskom fakultetu, gde je proučavao i predavao klasičnu filologiju i etnologiju.[3] Prvi svetski rat Aktivno je učestvovao u Balkanskim, kao četnik dobrovoljac i u Prvom svetskom ratu. Učestvovao je u Bici na Konatici, na Solunskom frontu, Kumanovskoj bici, pokazavši vojničku hrabrost i rodoljubivi duh.[11] Tokom Prvog svetskog rata je učestvovao nekoliko puta u odbrani Beograda, a jedne noći 1915, nalazeći se na položaju, nakon vesti da Austrijanci prelaze Dunav je povređen pošto je pao ulazeći u rov. Od te povrede se nikada nije sasvim oporavio.[11] Imao je čin rezervnog potpukovnika Srpske vojske,[12] i bio vodnik, komandir čete i komandant bataljona u elitnom VII pešadijskom puku prvog poziva „Kralj Petra I“. [13] Teško bolesnog od trbušnog tifusa, vojnici su ga na preneli preko Albanije. Odatle je evakuisan na Krf a zatim u francusku luku Bizertu u Tunisu.[14] U Bizerti je sa francuskim inženjerom, poručnikom Alberom Oforom,[13] objavio je Francusko-srpski rečnik, a potom i Gramatiku, leksikon, i vodič za razgovor, koji su služili za komunikaciju srpskih i savezničkih vojnika.[14] Sa njim je osnovao i Štampariju srpskih invalida, gde su invalidi obučavani tipografskom zanatu, kako bi po povratku u zemlju imali od čega da zarađuju,[15] ali i da objavljuje i besplatno razdaje korisne srpske knjige.[14] Izdavao je i časopis „Napred”, s nedeljnim književnim dodatkom „Iz starih riznica“ (1917−1918).[3][16] Takođe je pokrenuo i Biblioteku lista „Napred” u kojoj je od 1915–1918. godine izašlo dvadeset pet knjižica različite sadržine, među njima i nekoliko reportaža o životu naših izbeglica i vojnika u Africi.[17] Na Krfu, gde je obavljao funkciju sekretara za stranu korespondenciju u Dunavskoj diviziji (1916)[18] i postao urednik „Srpskih novina“, koje su imale dodatak „Zabavnik“, u kome su tokom 1918. objavljivani različiti književni sastavi, ali i naučne studije.[13] U Srpskim novinama je objavio neke od svojih etnoloških radova („Iz srpskog folklora”, „Iz srpske religije i mitologije”) i memoarske zapise („Uspomene iz Bizerte”), gde je ostavio detalje o životu srpske emigracije, između ostalog i toplo gostoprimstvo kojim su Srbi dočekani u Bizerti.[14] Pratio je i rad vojničkih pozorišta. Jedno vreme je bio na Solunskom frontu, pa je ponovo vraćen na Krf gde je dočekao kraj rata.[18] Po završetku rata, radi studija je sa Krfa je boravio u Parizu, pa Londonu,[3] sa zadatkom da radi na srpskoj propagandi, a istovremeno je tamošnjim bibliotekama je nastavio rad na predratnim istraživanjima.[18] Karijera Posle rata je nastavio da radi kao profesor i sa kolegama radio na obnavljanju Univerziteta. Istovremeno, jedno vreme je vršio dužnost upravnika Državne štamparije i načelnika Odeljenja za višu nastavu Ministarstva prosvete. Godine 1908. je postao docent, 1919. vanredni, a 1922. redovni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, na kojem je rukovodio katedrom za klasičnu filologiju i predavao starorimsku književnost i latinski jezik. Pored toga bio je: član Odbora za građenje Univerzitetske biblioteke, kao predstavnik Filozofskog fakulteta, sve do 1941. godine. Bio je član komisije koja je, u Nemačkoj, na račun reparacija, nabavljala knjige i opremu za seminarske biblioteke i laboratorije. Da bi se naučnim radnicima olakšalo informisanje o stručnoj literaturi koja se u Beogradu može naći u javnim i većim privatnim bibliotekama, predložio je osnivanje Centralnog kataloga Univerziteta u Beogradu i po njegovom osnivanju postao njegov upravnik.[19] njegovim zalaganjem osnovan je Centralni katalog stručne literature Univerziteta u Beogradu, čije sedište je posle Drugog svetskog rata, sa Filozofskog fakulteta premešteno u zgradu Univerzitetske biblioteke i u njoj se i danas nalazi. kao honorarni profesor na prvoj godini Bogoslovskog fakulteta, predavao je predmet Uporedna istorija religija, od kraja 1920.[3] punih 35 semestara, do školske 1937/38. Po njegovom odlasku, ovaj predmet se kao samostalan više nije predavao na tom fakultetu[20] tri puta je biran za dekan Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu član uprave Srpske književne zadruge i Društva Svetog Save, član Glavnog prosvetnog saveta i komisije za polaganje profesorskog ispita predsednik Narodnog univerziteta čiji je osnivač bio profesor Nikola Vulić. Akademik Za dopisnog člana Akademije filosofskih nauka Srpske kraljevske akademije, je izabran 18. februara 1922. godine.[21] Aktivno je radio u akademiji i u više navrata je bio njen zastupnik na međunarodnim skupovima u inostranstvu. Tako je učestvovao na Međunarodnom kongresu religijske istorije, održanom u Briselu 1935.[21] Drugi svetski rat Drugi svetski rat ga je zatekao na mestu dekana Filozofskog fakulteta. Pred Aprilski rat 1941, pošto je bio rezervni pešadijski potpukovnik, trebalo je da ponovo bude aktiviran, kao pomoćnik komandanta jedne pešadijske divizije, ali nije stigao da se javi na dužnost i stupi u ratna dejstva, pošto je u međuvremenu došlo do rasula usled kapitulacije.[22] Tokom rata u njihovu vilu na Topčideru je useljen nemački oficir.[22] Kao dekan na fakultetu, tokom rata je nastoji očuva bar minimum kontinuiteta u radu svoje katedre, smatrajući da bi u suprotnom ministarstvo dovelo nekog nepodesnog, a na staranje mu je predata i katedra za arheologiju,[22] kao i Muzej Vinča, arheološki muzej Univerziteta.[23] Uprkos pritisku, bio je jedan od retkih profesora, koji su odbili da potpišu Apel srpskom narodu.[24][14] Smrt Uprkos tome što se tokom tokom okupacije časno i patriotski držao,[25] nakon rata je bio jedan od prvih osuđenika Suda časti, koji je formirao Beogradski univerzitet, sa zadatkom da sudi profesorima koji su se na Univerzitetu zatekli 1941, a ogrešili su se o narod ili interes Univerziteta. Sud časti su činili Pavle Savić, Petar Matavulj, Stevan Đelineo, Borislav P. Stevanović, Dušan Nedeljković, Radomir Aleksić, Toma Bunuševac i Milka Radoičić, udaljio ga je sa fakulteta još aprila 1945.[25] Odlukom Ministarstva prosvete Srbije, Komisije za obnovu Univerziteta i Filozofskog fakulteta od 26. juna 1945. otpušten je iz službe. Potpisnici ovog dokumenta su bili ministar prosvete Srbije, Mitra Mitrović, predsednik Komisije za obnovu Univerziteta Stevan Jakovljević i dekan Filozofskog fakulteta Borislav Stevanović. [24] Istom odlukom izgubio je i pojedina građanska prava, kao što je glasačko, kao i pravo na bilo kakav prihod.[15] Ukinute su mu sve nadležnosti, a njegove knjige su anatemisane.[26] Protiv presuda Suda časti nije bilo pravnog leka, a presuda je bila odmah i pravosnažna i izvršna.[24] Neposredno nakon što je primio odluku Suda časti, došlo je do razbuktavanja latentnog malignog oboljenja, njegovo zdravstveno stanje se naglo pogoršalo,[25] pao je u postelju i iz nje nije ustao narednih 14. meseci, sve do smrti avgusta 1946. godine.[26] Poslednja četiri meseca života je vodio dnevnik, u kome je zabeležio tužna i potresna lična dešavanja iz kojih se vidi da mu je najteže padalo to što su njegovi najbliži, žena i deca, morali da snose težinu greha koji je njemu pripisan i što su, da bi preživeli, bili prinuđeni da rasprodaju stvari iz domaćinstva, pa i knjige iz kućne biblioteke.[26] Mada je supruga Ruža molila prijatelje da niko ne govori na njegovom ispraćaju, kako se ne bi eksponirao i došao pod udar vlasti, na sahrani su govorili Miodrag Ibrovac i njegov bivši student Bogdan Rašić.[15] Sahranjen je u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu. Međutim, njegovi posmrtni ostaci su kasnije prebačeni u zajedničku grobnicu, bez obeležja, nakon što je porodična parcela na groblju dobila novog vlasnika, koji je grobno mesto porušio.[14] Privatni život Oženio se 26. maja 1921. sa svojom studentkinjom romanistike Ružom Živković (1895–1972), iz dobrostojeće, građanske, činovničke porodice, najmlađom, šestom, ćerkom Milana i Milke Živković. Studije ipak nije završila, ali je kao obrazovana osoba pomagala svome mužu i objavila nekoliko kratkih prikaza u „Prilozima za književnost, jezik, istoriju i folklor”.[27] Imali su ćerku Mariju, rođenu 1927. i sina Nikolu rođenog 1928, koji je studirao građevinu, ali se zbog nasleđenog dara za jezike, kao poliglota bavio prevođenjem.[28] Živeli su u Puškinovoj ulici na Topčideru, u prizemnoj kući na četiri vode, izgrađenoj po projektu Dujama Granića. Kuća je srušena 2012. godine.[26] Naučna delatnost Njegova naučna delatnost je obuhvatala tri oblasti: Klasična filologija Klasična filologija je bila njegova osnovna naučna oblast. Izdavao je narodne umotvorine, pisao udžbenike latinskog jezika, na kojem je napisao mnoge svoje radove. Prevodio je s klasičnih jezika i bio jedan od najvećih svetskih eksperata za klasične jezike.[12] Prvi prevod i to s engleskog jezika „Seoski ponos” od Irvinga, je objavio još kao student Velike škole (1901).[29] Prvi objavljeni tekst koji se bavi antičkom književnošću, prevod komedije Menehmi Tita Makcija Plauta datira još iz perioda njegovih studija u Nemačkoj (1905).[30] Objavljen je u Srpskom književnom glasniku, a iste godine u ovom časopisu je objavio i prikaz Trbojevićevog prevoda Plautove komedije „Hvališa”.[31] Među njegovim radovima iz klasične filologije, naročito se ističu radovi o antičkim poslovicama, knjiga „Vergilije i njegovi savremenici”, objavljenoj povodom dvehiljadugodišnjice Vergilijevog rođenja, u kojoj je prikazao Vergilija, njegov rad, njegove najznačajnije savremenike, prijatelje i život u Rimu tog doba „O Zenobijevoj zbirci poslovica i njenim izvorima”, u kojoj je rešeno pitanje o izvorima Zenobijeve zbirke poslovica, odnosno izvorima Zenobijevih izvora,[32] prevodi Plautovih komedija, prevod i tumačenje Tacitove „Germanije”,[33] u kojoj je dao objašnjenje mnogih pojava, kao što su šibanje (kao česta kazna u rimskoj vojsci), učestvovanje boga-zaštitnika u borbi, otkrivanje grudi, životinjske i ljudske žrtve, gatanje po pticama, krvna osveta i gostoprimstvo i druge, i na koju se veoma često pozivao.[34] Latinski je toliko dobro poznavao da je pored prevođenja i neke svoje veće radove pisao na ovom jeziku.[14] Prvi je od srpskih naučnika proučavao klasične izvore u basnama Dositeja Obradovića i o tome objavio delo „O grčkim i rimskim izvorima Dositejevih basana” (1914), povodom stogodišnjice Dositejeve smrti, u kome se bavio pitanjem odnosa grčih i rimskih pisaca i Dositeja Obradovića. Pokazao je da je Dositej primio ideje grčkih humanista i da je od klasičnih grčkih pisaca čitao one koje su vizantijski kritičari smatrali za dobre, naročito Plutarha. Kao osnova za njegovu zbirku basana poslužila je neka zbirka Ezopovih basana, koju je dopunio basnama drughh basnopisaca starog i novog veka.[35] Ovaj rad je jedan od prvih relevantnijih tekstova u ovoj oblasti kod Srba.[36] Folkloristika Folkloristika, naročito istraživanja narodnih umotvorina, pesama i pripovedaka. Na osnovu rukopisnih zbirki Srpske akademije nauka objavio je jednu zbirku pripovedaka s kritičkim napomenama i komentarom, dok je za potrebe školske nastave uredio jednu komentarisanu zbirku pripovedaka. Radio je i na kritičkom izdanju Vukove zbirke, folklorna građa iz Vukove zaostavštine koju je u Petrogradskoj javnoj biblioteci našao Ljubomir Stojanović.[37] Objavio je malu antologiju narodnih pesama, „Petnaest srpskih narodnih pesama”, namenjenu širokoj čitalačkoj publici.[38] Stara srpska religija i mitologija Bavio se vizantološkim pitanjima, ali i nizom drugih tema sa ovog područja.[39] Posebno je proučavao religiju Srba pre primanja hrišćanstva.[12] Za narodna verovanja se zainteresovao još dok je radio na knjizi „O Zenobijevoj zbirci poslovica i njenim izvorima”.[14] Znanje klasičnih jezika i književnosti i upućenost u uporedne religije omogućili su mu da protumači nejasne pojave iz srpske religije i mitologije i da pristupi njihovoj sistematskoj rekonstrukciji.[31] Pošto u vreme kada je započeo svoja istraživanja nije bilo pouzdanih izvora, kao polazište je uzimao narodne umotvorine i tradicionalna narodna verovanja. Uočio je da se na njima umnogome zasniva i današnja religija. Naime, uravo na osnovu vere, uočio je hiljadugodišnji kontinuitet u postojanju srpskog naroda, s obzirom da je u svojim elementima ostala onakva, kakva je bila i u prvim vekovima primanja hrišćanstva, nalazeći da su neke srpske religijske forme starije od antičkih, dok su svadbeni i pogrebni običaji preneseni u nepromenjenom obliku, još od bronzanog doba, da su u tesnoj vezi sa prastarim kultom predaka ostali i najpopularniji praznici (Božić i Slava), kao i najraspostranjeniji običaji (kumstvo i gostoprimstvo), da su neki mitovi prenošeni s pokolenja na pokolenje, bez većih izmena, a neki su vezivani za pojedine istorijske ličnosti (Sveti Sava, Miloš Obilić, Marko Kraljević, Stevan Visoki, Ivan Crnojević), dok su funkcije glavnih paganskih bogova, a naročito vrhovnog boga, prenesene na najuglednije hrišćanske svece (Sveti Jovan, Sveti Nikola, Sveti Đorđe i ponajviše Sveti Sava) ili đavola. Otkrivajući kako se srpski narod pokazao veoma konzervativan u religijskim shvatanjima, posebno u kultu predaka, kao jezgru svoje religije, gde je čak crkveno svetosavlje preradio u mitsko i mnogobožačko,[40] došao je od zaključka da se srpska religija uglavnom bazira na paganskoj i da je bliža sujeverju nego veri.[41] Otkrio je i uticaje ne samo paganstva i hrišćanstva, nego i mnogo starijih sistema verovanja, kao što su preanimizam, animizam i totemizam, koji su vekovima ostali očuvani u narodnoj religiji.[14] Mada su se njegovi zaključci o istoriji stare vere u izvesnoj meri kosili sa stavovima dogme Srpske pravoslavne crkve, a raniji istraživači narodne tradicije, kao što su Milan Đ. Milićević i Stojan Novaković su već ukazali na to da su mnogi srpski običaji očuvani iz starina i da predstavljaju dragocen izvor za proučavanje onog perioda kulture, o kome nema drugih dokumenata, Čajkanović je ovakva zapažanja pretvorio u svoje osnovno istraživačko načelo[42] i svojim radom na ovom području se svrstao među malobrojne osnivače novih nauka, zasluživši status prvog srpskog istoričara religije.[15] Krajnji zaključak njegovih studija je da se na osnovu zajedničkih elemenata u religijama slovenskih naroda može rekonstruisati religija Slovena u njihovoj prapostojbini, dok se iz zajedničkih elemenata u religijama indoevropskih naroda mogu odrediti njihova verovanja, dok su bili u zajednici.[35] Nažalost, obimna istraživanja u ovoj oblasti, nije stigao da uobliči, zbog uklanjanja sa Univerziteta i prerane smrti.[15] Njegov pokušaj rekonstrukcije čitavog sistema stare srpske religije i mitologije predstavlja prekretnicu u proučavanju srpske paganske religije, kao osnove tradicionalne duhovne kulture, a valorizacija njegovih naučnih rezultata je pretpostavka svakog daljeg proučavanja ovog važnog aspekta narodne duhovne tradicije.[43] Nasleđe Zaostavština Štampane knjige na 12.000 strana i deo preostale rukopisne građe su na molbu njegovog sina Nikole prebačeni u Narodnu biblioteku Srbije, a drugi deo rukopisne građe (doktorska disertacija i pripremni tekstovi iz stare srpske religije) se nalazi u Arhivu SANU.[26] Nakon njegove smrti, on i njegovo naučno delo su pali u zaborav, a proučavanje etnološkog nasleđa u novom društvu prestalo je da bude prioritet.[14] Tek sedamdesetih godina 20. veka Čajkanovićev student, a zatim i sam kao profesor, Vojislav Đurić je brojne Čajkanovićeve rasprave i članke, koji su između dva svetska rata objavljeni u domaćoj periodici, priredio i objavio u knjizi „Mit i religija u Srba” (1973).[14] Đurić je zatim objavio i Čajkanovićev rukopis iz Arhiva SANU, „Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama” (1985).[14] Prvi tekst o značenjima biljaka u narodnom verovanju Čajkanović je objavio o bosiljku još 1935, a naredne 1936. je objavio i tekstove o trnu i glogu. Rečnik koji je priredio Đurić je sadržao 215 azbučnim redom poređanih jedinica, o biljkama koje su u religioznom verovanju, kultu i magijskoj praksi i narodnoj medicini imali određenu ulogu, korišćenjem bogate etnološke građe. Uz ovaj rečnik, koji je objavljen uz minimalne intervencije, Đurić je, koristeći Čajkanovićev princip, sastavio manji rečnik sa još 37 biljaka i dodao zapise o badnjaku, zapisu, kolaču, mitskom bilju, senovitom drveću, setvi i tabuiranim biljkama, teme na koje je Čajkanovićev rečnik upućivao, ali koje originalno nisu bile posebnoe obrađene.[44] Odlučujući poduhvat je bilo priređivanje „Sabranih dela iz srpske religije i mitologije” (1994), u pet knjiga, koja obuhvataju sve ranije objavljene Čajkanovićeve radove, kao i „Staru srpsku religiju i mitologiju”, delo koje je Čajkanović ostavio nedovršeno u rukopisu, ali iz čijeg se sadržaja i sačuvanih poglavlja može videti da je trebalo da bude „veliko finale” svih njegovih radova na rekonstruisanju stare vere. Ono što nije stigao da napiše, predstavlja veliki gubitak za srpsku etnologiju.[14] U njegovu čast Odlikovan je srebrnom i zlatnom Medaljom za hrabrost, Ordenom belog orla s mačevima (1920[11]), Ordenom Svetog Save i francuskim ordenom Legije časti.[45] Od aprila 2005, u naselju Medaković III na Zvezdari u Beogradu, ulica Padina je ponela njegovo ime.[46] Laura Barna je 2012. objavila roman „Pad klavira”, koja opisuje duhovnu atmosferu Senjaka sredinom 20. veka, a započinje rušenjem njegove porodične kuće. Dela Za života je objavio oko trista bibliografskih jedinica.[31] Udžbenici: Njegovi visoko vrednovani udžbenici latinskog jezika za gimnazije, zasnovani su na njegovom izuzetnom znanju jezika, erudiciji, pouzdanim estetskim merilima i adekvatnom osećaju za pedagogiju, postali su obrazac stručno i kompetentno urađenih udžbenika[25]: „Izvod iz francuske gramatike” (1916) „Latinska čitanka za šesti razred“ (1927) „Latinska čitanka za sedmi razred gimnazije“ (1927) „Latinska čitanka za osim razred gimnazije“ (1928) „Latinska čitanka za šesti, sedmi i osmi razred” (1928) „Pregled rimske književnosti“ (1928), gde govori o religijskom karakteru najstarije poezije[47] „Pregled istorije grčke književnosti“, za potrebe univerzitetske nastave ostao u rukopisu Prevodi: Kao vrstan poznavac starogrčkog i latinskog prevodio je dela Plutarha, Tacita, Vergilija, Svetonija, Livija, Freda i drugih. Prevodi su propraćeni sažetim komentarima, punim korisnih obaveštenja manje upućenim čitaocima.[3] Herondine „Mimijambe”, prevod sa starogrčkog Plautove komedije, prevodi s latinskog: „Menehme” (1917) „Trorogi šešir” (1918) „Aulularija i Menehmi” (1918) „Odabrane komedije” (1923) Tacitovu „Germaniju” (1927) i brojne rimske pesnike. „Život svetoga Save” (1939), od Ivana Tomka Mrnavića izdatog u Rimu 1630.[48] Narodna književnost: „Ženidba Maksima Crnojevića : srpska narodna pesma s komentarom” (1917), Biblioteka „Napred” u Bizerti „Srpske narodne pesme I : pesme kosovske” (1918), Biblioteka „Napred” u Bizerti „Srpske narodne pesme : pesme mitološke” (1918) Biblioteka „Napred” u Bizerti „Stara srpska religija i mitologija : članci iz rečnika i zbirke poslovica Vuka Karadžića : I tekst” (1918) Biblioteka „Napred” u Bizerti „Petnaest srpskih narodnih pesama” (1925),[49] antologija „Srpske narodne pripovetke” (1927), zbornik koji je priređivao dve godine. Posvetio ga je Đorđu Polivki. Za zbornik je koristio 29 rukopisnih zbiraka iz Arhiva SKA, neobjavljene i većinom neproučene građe usmene književnosti, prikupljene u poslednjim decenijama 19. i prvim decenijama 20. veka, odabravši 212 pripovedaka od 1636, koje su vezane za mit i religiju. Podelio ih je na tri dela. Prvi deo čine priče o životinjama, bajke, novele, šaljive priče. Drugi deo čine skaske, legende, verovanja, primitivne priče, dok su ostale priče naknadno dodate. Mnoge propovetke iz ovog zbornika je upotrebio za svoje radove o religiji i mitologiji, i na taj način ih uveo u nauku.[50] Zbornik sadrži poseban deo pod naslovom „Napomene o zbirkama”, gde je svaku od upotrebljenih zbirki podrobno opisao, navodeći bibliografske beleške o sakupljačima, njihovim zanimanjima, mestu života i rada, godinu prispeća zbirke u Akademiju, ocenu o kvalitetima sakupljača, spiskom svih pripovedaka u svakoj od pregledanih zbirki s podrobnim sadržajem pripovedaka koje nije uvrstio u zbornik, spiskom kazivača, po imenu, godinama starosti, opštini i mestu. Poseban deo zbornika čine i Napomene o tekstu, opsežan studijski pristup odabranim pripovetkama, navodeći sve raspoložive do tada poznate izvore na varijante u domaćoj i stranoj literaturi.[51] Zbornikom je pokrio i prostor srpske usmene proze, koji je Vuku Karadžiću i njegovim sledbenicima ostao nepoznat, među njima prostor nekadašnje Vojne krajine (Kordun, Banija, Zapadna Slavonija), sa koje potiče više od trećina odabranih pripovedaka.[52] „Antologija srpskih narodnih pripovedaka” (1929), sadrži 217 pripovedaka: 42 iz Vukove zbirke, 49 iz svog zbornika „Srpske narodne umotvorine”, a 126 iz drugih izvora (zbirka Vuka Vrčevića, Bosanska vila, Vila, Letopis Matice srpske), raspoređenih u sedam grupa: priče o životinjama i basne, bajke, pripovetke muške, pripovetke kratke (većinom šaljive), skaske, legende, verovanja.[53] Ova zbirka je u drugom izdanju objavljena pod naslovom „Čudotvorni prsten. Najlepše srpske narodne pripovetke” (2001) „O postanku i razvoju srpske narodne epske poezije” (1959), u Zborniku Matice srpske za književnost i jezik. Pesme je prema sadržini i cilju podelio u tri grupe: pesme u slavu predaka (tužbalice i njima slične), pesme sa epskim motivima (takođe u slavu predaka, o smaku sveta, o nestanku junaka, o silasku u donji svet) i pesme sa pripovednim motivima (bajke, novele, skaske i legende u epskom stihu).[54] Knjige o religiji: „O Zenobijevoj zbirci poslovica i njenim izvorima” (1914) „U Boga su vunene noge, a gvozdene ruke” (1914) „O grčkim i rimskim izvorima Dositejevih basana” (1914), bavi se pitanjem odnosa grčih i rimskih pisaca i Dositeja Obradovića. „Studije iz religije i folklora” (1924), studija koja predstavlja sintezu nakon tridesetogodišnjeg proučavanja mita i religije, sa preko 60 radova, koje je naznačio kao „prethodne”, odnosno one koji prethode velikim sintezama. U njima je rekonstruisao deo po deo starinske srpske vere, utvrđujući prvobitni vid i smisao raznih religijskih pojava, koje potiču i iz najdublje prošlosti, a koje su i nakon primanja hrišćanstva,[55] često nepromenjene zapamćene u narodnim umotvorinama i u običajima srpskog naroda do najnovijega doba.[56] „Vergilije i njegovi savremenici” (1930) objavljena povodom 2.000 godina od Vergilijevog rođenja „O srpskom vrhovnom bogu” (1941). Delo je priljeno na skupu Akademije filosofskih nauka 18. decembra 1939, a štampano godinu dana kasnije u okviru Posebnih izdanja SKA.[55] Izdanje je prošlo nezapaženo, usled izbijanja Drugog svetskog rata[14] Predstavlja sintezu, koja obuhvata „prethodne radove” (naročito kult predaka, Božić, slava i Sveti Sava), izvršena je rekonstrukcija atributa i funkcija srpskog vrhovnog boga Daboga[14] i prikazan je najvažniji događaj u sudaru paganstva i hrišćanstva poraz vrhovnog boga, koji je sa svojim velikim bogovima ustupio mesto hrišćanskom Bogu i njegovim svecima, čime je ostvaren glavni cilj hrišćanske crkve.[56] Međutim, on u narodnim predanjima nalazi ostatke stare vere. „Mit i religija u Srba - izabrane studije” (1973) „Rečnik narodnog verovanja o biljkama” (1985) „Sabrana dela iz srpske religije i mitologije u pet knjiga” priredio Vojislav Đurić: knjiga 1: „Studije iz srpske religije i folklora 1910 – 1924” (1994) knjiga 2: „Studije iz srpske religije i folklora 1924 – 1942” (1994) knjiga 3: „O vrhovnom bogu u staroj srpskoj religiji” (1994) knjiga 4: „Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama” (1994) knjiga 5: „Stara srpska religija i mitologija” (1994), sistematski pregled celokupne stare vere ostao je nedovršen u rukopisu.[54] Časopisi: Sarađivao je sa mnogim časopisima i listovima „Srpski književni glasnik“, gde je objavio više članaka koji su uticali na popularizaciju i proširivanje znanja šire publike o antičkoj književnosti („O antičkim poslovicama”, „O tragičnom pesništvu i pozorištu kod Grka”, „O ženi u Grka i Rimljana”). Takođe je sarađivao u listovima „Godišnjica Nikole Čupića“, „Bosanska vila“, „Glas Srpske kraljevske akademije“, „Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor“, „Starinar“, „Južnoslovenski filolog“, „Nova iskra“, „Država“, „Bogoslovlje“, „Zabavnik“, „Politika“, „Pravda“.[3] Objavio je i više članaka u „Srpskom etnografskom etnografskom zborniku”. Veliki broj njegovih studija ostao je neobjavljen, iako su se već nalazile pripremeljene za štampu. Narodna enciklopedija: Bio je saradnik u izradi Narodne enciklopedije, urednika Stanoja Stanojevića, gde je obradio teme iz istorije religije, neke u vidu rezimea ranije objavljenih radova i onih koje je tek nameravao da obradi..

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kartezijanske meditacije I, II Meditacije o prvoj filozofiji Edmund Husserl, Rene Descartes Edmund Gustav Albreht Huserl (hebr. אדמונד הוסרל, nem. Edmund Gustav Albrecht Husserl,[12][13][14][15][16] Prosnic, Moravska, 8. aprila 1859[17]–Frajburg, Nemačka, 27. aprila 1938) je bio nemački filozof jevrejskog porekla, osnivač fenomenologije i jedan od najuticajnijih filozofa 20. veka.[18][19] Njegovo delo je uticalo na egzistencijaliste i na Hajdegera. Studirao je astronomiju, matematiku, fiziku i filozofiju kod Franca Brentana,[20] koji je veoma uticao na Huserla. Posle habilitacije je radio kao privatni docent i kasnije kao profesor filozofije na univerzitetima u Haleu i kasnije u Frajburgu.[21] Biografija Mladost i obrazovanje Rođen je 1859. godine u Prostjejovu, gradu u Margraviate u Moravskoj, koja je tada bila u Austrijskom carstvu, a danas je pod imenom Proštejov u Češkoj. Rođen je u jevrejskoj porodici, kao drugo od četvoro dece. Njegov otac je bio proizvođač šešira. Detinjstvo je proveo u Prostejovu, gde je pohađao svetovnu osnovnu školu. Potom je Huserl otputovao u Beč da tamo uči u realnoj gimnaziji, a zatim u Državnoj gimnaziji u Olomoucu (nem. Olmütz).[22][23] Na Univerzitetu u Lajpcigu od 1876. do 1878. Huserl je studirao matematiku, fiziku i astronomiju. U Lajpcigu je bio inspirisan predavanjima iz filozofije Vilhelma Vunta, jednog od osnivača moderne psihologije. Zatim se preselio na Univerzitet Frederik Vilijam u Berlinu (današnji Univerzitet Humbolt u Berlinu) 1878. gde je nastavio studije matematike kod Leopolda Kronekera i Karla Vajerštrasa. U Berlinu je pronašao mentorstvo kod Tomaša Masarika, tada bivšeg studenta filozofije Franca Brentana, a kasnije prvog predsednika Čehoslovačke. Tamo je Huserl takođe pohađao predavanja filozofije Fridriha Polsena. Godine 1881. otišao je na Univerzitet u Beč da završi studije matematike pod nadzorom Lea Kenigsbergera (bivšeg Vajerštrasovog učenika). U Beču 1883. doktorirao je radom Beiträge zur Variationsrechnung (Prilozi varijacijskom računu).[24] Nakon doktorata iz matematike, Huserl se vratio u Berlin da radi kao asistent Karlu Vajerštrasu. Ipak, Huserl je osetio želju da se bavi filozofijom. Tada se profesor Vajerštras teško razboleo. Huserl je postao slobodan da se vrati u Beč gde je, posle kratke vojne dužnosti, svoju pažnju posvetio filozofiji. Godine 1884. na Univerzitetu u Beču je pohađao predavanja Franca Brentana o filozofiji i filozofskoj psihologiji. Brentano ga je upoznao sa spisima Bernarda Bolcana, Hermana Locea, Džona Stjuarta Mila i Dejvida Hjuma. Huserl je bio toliko impresioniran Brentanom da je odlučio da svoj život posveti filozofiji; zaista, Francu Brentanu se često pripisuje da je najviše uticao na Huserla, na primer, u pogledu intencionalnosti.[25] Sledeći akademske savete, dve godine kasnije, 1886. Huserl je pratio Karla Štumpfa, bivšeg Brentanovog studenta, na Univerzitet u Haleu, u potrazi za habilitacijom koja bi ga kvalifikovala da predaje na univerzitetskom nivou. Tamo je, pod Štumpfovim nadzorom, napisao Über den Begriff der Zahl (O konceptu broja) 1887. godine, koji će kasnije poslužiti kao osnova za njegovo prvo značajno delo Philosophie der Arithmetik (1891).[26] Huserl se 1887. oženio Malvin Štajnšnajder, njihov brak je trajao više od pedeset godina. Godine 1892. rođena im je ćerka Elizabeta, 1893. sin Gerhart, a 1894. sin Volfgang. Elizabeta će se udati 1922, a Gerhart 1923; Volfgang je, međutim, postao žrtva Prvog svetskog rata.[27] Gerhart će postati filozof prava, doprinoseći predmetu uporednog prava. Predavao je u SAD i posle rata u Austriji.[28] Profesor filozofije Nakon ženidbe započeo je svoju dugu karijeru predavača u filozofiji. Počeo je 1887. kao privatni docent na Univerzitetu u Haleu . Godine 1891. objavio je svoju Philosophie der Arithmetik. Psychologische und logische Untersuchungen koji je, oslanjajući se na svoje prethodne studije matematike i filozofije, predložio psihološki kontekst kao osnovu matematike. To je izazvalo negativnu pažnju Gotloba Fregea, koji je kritikovao psihologizam predloženog koncepta.[29][30] Godine 1901. Huserl se sa porodicom preselio kako bi predavao na Univerzitetu u Getingenu, gde je predavao kao izvanredni profesor. Neposredno pre toga objavljeno je njegovo veliko delo, Logische Untersuchungen (1900–1901). Prvi tom sadrži iskusna razmišljanja o „čistoj logici“ u kojima pažljivo pobija „psihologizam“. [31] [32] Ovaj rad je bio dobro prihvaćen i postao je predmet seminara koji je održao Vilhelm Diltaj; Huserl je 1905. otputovao u Berlin da poseti Diltaja. Dve godine kasnije u Italiji je posetio Franca Brentana, svog inspirativnog starog učitelja, i matematičara Konstantina Karateodora. Kant i Dekart su takođe sada uticali na njegovu misao. Godine 1910. postao je zajednički urednik časopisa Logos. Tokom ovog perioda Huserl je držao predavanja o unutrašnjoj vremenskoj svesti, koja je nekoliko decenija kasnije njegov bivši učenik Hajdeger uredio za objavljivanje.[33] Huserl i njegova škola su 1912. godine u Frajburgu osnovali časopis Jahrbuch für Philosophie und Phänomenologische Forschung („Godišnjak za filozofiju i fenomenološka istraživanja“), koji je objavljivao članke o njihovom fenomenološkom pokretu od 1913. do 1930. godine. Njegovo značajno delo Ideen[34] objavljeno je u prvom broju (1. tom, br. 1, 1913). Pre rada na Ideen Huserl je dostigao fazu gde je „svaki subjekt `prezentovan` samom sebi, a svaki drugi su `prezentovani` ( Vergegenvartigung ), ne kao delovi prirode već kao čista svest.[35] Ideen je elaborirao i promovisao Huserlov prelazak na „transcendentalno tumačenje“ fenomenologije, gledište koje je kasnije kritikovao, između ostalih, Žan-Pol Sartr.[36] Kako je fenomenologija dalje razvijana, vodila je (kada se posmatra sa druge tačke gledišta u Huserlovom `lavirintu`) do `transcendentalne subjektivnosti`.[37] Takođe u Ideen Huserl eksplicitno elaborira fenomenološke i eidetičke redukcije.[38][39] Godine 1913. Karl Jaspers je posetio Huserla u Getingenu. U oktobru 1914. oba njegova sina poslata su da se bore na Zapadnom frontu Prvog svetskog rata, a sledeće godine je jedan od njih, Volfgang Huserl, teško povređen. 8. marta 1916, u borbi kod Verdena, Volfgang je poginuo u akciji. Sledeće godine njegov drugi sin Gerhart Huserl je ranjen u ratu, ali je preživeo. Njegova rođena majka Julija je umrla. U novembru 1917. jedan od njegovih izvanrednih učenika, a kasnije i ugledni profesor filozofije, Adolf Reinach, poginuo je u ratu dok je služio u Flandriji.[40] Huserl je 1916. prešao na Univerzitet u Frajburgu gde je nastavio da radi u oblasti filozofije, sada kao redovni profesor.[41] Edit Štajn je služila kao njegov lični asistent tokom njegovih prvih nekoliko godina u Frajburgu, a kasnije Martin Hajdeger od 1920. do 1923. godine. Matematičar Herman Vajl počeo je da se dopisuje sa njim 1918. godine. Huserl je održao četiri predavanja o fenomenološkoj metodi na Univerzitetskom koledžu u Londonu 1922. godine. Univerzitet u Berlinu ga je 1923. pozvao da se tamo preseli, ali je on odbio ponudu. Godine 1926. Hajdeger mu je posvetio svoju knjigu Sein und Zeit (Biće i vreme) „u znak zahvalnosti i prijateljstva“.[42] Huserl je ostao na profesorskom mestu u Frajburgu sve dok nije zatražio penziju, držeći poslednji čas 25. jula 1928. Festšrift za proslavu njegovog sedamdesetog rođendana uručen mu je 8. aprila 1929. godine. Uprkos penzionisanju, Huserl je održao nekoliko zapaženih predavanja. Prvo, u Parizu 1929,[43] dovelo je do Méditations cartésiennes (Pariz 1931).[44] Huserl ovde razmatra fenomenološku epohu (ili fenomenološku redukciju), predstavljenu ranije u njegovoj ključnoj Ideen (1913), u smislu dalje redukcije iskustva na ono što on naziva `sferom sopstvenosti`. Unutar ove sfere, koju Huserl izvodi da bi pokazao nemogućnost solipsizma, transcendentalni ego se uvek nalazi u paru sa proživljenim telom drugog ega, drugog monade. Ova `apriorna` međusobna povezanost tela, data u percepciji, je ono što zasniva međusobnu povezanost svesti poznatu kao transcendentalna intersubjektivnost, koju bi Huserl opširno opisao u tomovima neobjavljenih spisa. Postojala je debata o tome da li je Huserlov opis svojine i njenog kretanja u intersubjektivnost dovoljan ili ne da se odbaci optužba za solipsizam, kojoj je Dekart, na primer, bio podložan. Jedan argument protiv Huserlovog opisa funkcioniše na ovaj način: umesto da beskonačnost i Božanstvo budu kapija ega ka Drugom, kao kod Dekarta, Huserlov ego u samim Kartezijanskim meditacijama postaje transcendentan. Ostaje, međutim, sama (nepovezana). Samo shvatanje ega „po analogiji“ Drugog (npr. nagađanjem reciprociteta) dozvoljava mogućnost za „objektivnu“ intersubjektivnost, a time i za zajednicu.[45] Godine 1933. usvojeni su rasni zakoni novog nacističkog režima. Huserlu je 6. aprila zabranjeno korišćenje biblioteke Univerziteta u Frajburgu ili bilo koje druge akademske biblioteke; sledeće nedelje, posle negodovanja javnosti, vraćen je na posao.[46] Ipak, njegov kolega Hajdeger je izabran za rektora univerziteta 21-22. aprila i pridružio se Nacističkoj partiji. Huserl je u julu dao ostavku na Deutsche Akademie.[47] Kasnije je Huserl držao predavanja u Pragu 1935. i Beču 1936. godine, što je rezultiralo veoma drugačije stilizovanim delom koje, iako inovativno, nije ništa manje problematično: Die Krisis (Beograd 1936).[48][49] Huserl ovde opisuje kulturnu krizu koja je zahvatila Evropu, zatim pristupa filozofiji istorije, raspravljajući o Galileju, Dekartu, nekoliko britanskih filozofa i Kantu. Apolitični Huserl je ranije izričito izbegavao takve istorijske rasprave, izrazito preferirajući da ide direktno na istraživanje svesti. Merlo-Ponti i drugi postavljaju pitanje da li Huserl ovde ne potkopava sopstvenu poziciju, jer je Huserl napao istoricizam u principu, dok je posebno osmislio svoju fenomenologiju da bude dovoljno rigorozna da prevaziđe granice istorije. Naprotiv, Huserl ovde možda ukazuje na to da su istorijske tradicije samo karakteristike date intuiciji čistog ega, kao i svakoj drugoj.[50][51] Ipak, javlja se problem sličan onom koji se bavi „istorijom“ iznad, problem kokoške i jaja. Da li životni svet kontekstualizuje i time kompromituje pogled čistog ega, ili fenomenološka metoda ipak transcendentno podiže ego? [52] Ovi poslednji spisi predstavili su značajne radove njegovog profesionalnog života. Od svog univerzitetskog penzionisanja Huserl je „radio ogromnim tempom, stvarajući nekoliko velikih dela“.[53] Nakon što je pao tokom jeseni 1937. godine, razboleo se od pleuritisa . Edmund Huserl je umro u Frajburgu 27. aprila 1938. godine, tek napunivši 79 godina. Supruga Malvin ga je preživela. Eugen Fink, njegov istraživački asistent, održao je hvalospev.[54] Gerhard Riter je bio jedini član fakulteta u Frajburgu koji je prisustvovao sahrani, kao antinacistički protest. Nacistička era Pričalo se da je Huserlu uskraćeno korišćenje biblioteke u Frajburgu kao rezultat antijevrejskog zakonodavstva iz aprila 1933.[55] Međutim, između ostalih onemogućenosti, Huserl nije mogao da objavi svoje radove u nacističkoj Nemačkoj. Pričalo se i da je njegov bivši učenik Martin Hajdeger obavestio Huserla da je otpušten, a zapravo je to bio prethodni rektor.[56] Očigledno su se Huserl i Hajdeger razišli tokom 1920-ih, što je postalo jasnije nakon 1928. kada se Huserl penzionisao i Hajdeger je nasledio svoju univerzitetsku katedru. U leto 1929. Huserl je proučavao pažljivo odabrane Hajdegerove spise, došavši do zaključka da se po nekoliko njihovih ključnih pozicija razlikuju: na primer, Hajdeger je zamenio Dasein [„Biti-tu“] za čisti ego, transformišući tako fenomenologiju u antropologija, vrsta psihologizma koju Huserl snažno ne favorizuje. Takva Hajdegerova zapažanja, zajedno sa kritikom Maksa Šelera, stavljena su u predavanje koje je Huserl održao raznim Kantovim društvima u Frankfurtu, Berlinu i Haleu tokom 1931. pod nazivom Phänomenologie und Anthropologie.[57][58] U ratnom izdanju Hajdegerovog primarnog dela, Biće i vreme (prvi put objavljeno 1927), iz 1941. godine, originalna posveta Huserlu je uklonjena. Međutim, to nije bilo zbog negacije odnosa između dva filozofa, već je pre rezultat predložene cenzure od strane Hajdegerovog izdavača koji se plašio da bi nacistički režim inače mogao da zabrani knjigu.[59] Posveta se još uvek može naći u fusnoti na strani 38. U posleratnim izdanjima Sein und Zeit vraća se posveta Huserlu. O složenom, problematičnom i razdvojenom filozofskom odnosu između Huserla i Hajdegera se naširoko raspravlja.[60][61] Nakon smrti, Huserlovi rukopisi, koji iznose oko 40.000 stranica i njegova kompletna istraživačka biblioteka, su 1939. prokrijumčareni na Katolički univerzitet u Luvenu u Belgiji od strane franjevačkog sveštenika Hermana Van Brede. Tamo su deponovani u Leuvenu da formiraju Huserlov arhiv Višeg instituta za filozofiju.[62] Veći deo materijala u njegovim istraživačkim rukopisima je od tada objavljen u seriji kritičkih izdanja. Rene Dekart (lat. Renatus des Cartes,[2] franc. René Descartes; La Ej, 31. mart 1596 — Stokholm, 11. februar 1650) bio je francuski filozof,[3][4] matematičar i naučnik čije je delo Geometrija (La geometrie) postavilo osnove današnjoj analitičkoj geometriji. Začetnik je novovekovnog filozofskog pravca racionalizma,[5] a često se kaže da se u njegovom djelu mogu naći i neke od prvih empirističkih teza. U Meditacijama o prvoj filozofiji dosljedno (tzv. metodskom sumnjom) izvodi ono prvo sigurno saznanja i uobličava ga u čuveno Cogito ergo sum stav koji će značiti izvorni preokret u novovekovnoj evropskoj misli, odvajajući je od srednjovekovnog teocentričnog pogleda sholastičke provenijencije.[6] U Dekartovoj filozofiji, rekao bi Hegel, subjekt postaje za sebe, konkretizuje se prevazilazeći antičku objektivnost. Dekart je svoje najpoznatije delo Raspravu o metodi (fran. Discours de la méthode, 1637) objavio na maternjem, francuskom jeziku, a ne na latinskom učene Evrope, jer se ne obraća ljudima knjiške učenosti nego ljudima zdravog razuma. Izvesnost u saznanju savremenog čoveka, prema Dekartu, postiže se metodom univerzalne sumnje, kojom se odbacuje sve što nije jasno i očigledno, a što je očigledno i jasno, to je izvesno i istinito. Dekart je pokazao da u praktičnom životu ne možemo nezainteresovano i unedogled izvoditi naučna istraživanja kao u teoriji jasne i razgovetne spoznaje, niti pak ovu kao u tehnici naknadno primenjivati na etičko-političko delovanje, nego da se moramo odlučiti za delovanje u svakoj datoj situaciji, jer delovanje ne trpi odlaganja.[7] Dekartova najpoznatija i najznamenitija tvrdnja je „Mislim, dakle postojim“.[8] Biografija Kuća gde je rođen Rene Dekart u seocetu Le Haye - danas mesto nosi naziv Dekarta. Rene Dekart sa kraljicom Kristinom od Švedske. Knjiga Načela filozofije (Principia philosophiae, 1644). Rođen je 31. marta 1596. godine u La Eju (La Haue, danas La Haue Descartes) u Francuskoj.[9] Obrazovanje je stekao u Anjonu upisavši tada elitnu jezuitsku školu u La Flešu (La Fleche) sa samo osam godina (1604).[10] gde se upoznao sa matematikom i fizikom, uključujući i Galileov rad.[11] Tu je proveo osam godina učeći logiku, matematiku i tradicionalnu Aristotelovu filozofiju. Njegov biograf Adrijan Bajet (Adrian Baillet) tvrdi da je imao problema sa zdravljem, pa je dobio dozvolu da ostaje u krevetu do jedanaest sati ujutru. Tu naviku je zadržao do kraja života. Jedini predmet kojim je bio zadovoljan bila je matematika. Ovo saznanje ne samo što je uticalo na njegov način razmišljanja, već i na njegov celokupni rad. Po završetku škole preselio se u Pariz i posle nekog vremena upisao je Univerzitet u Puatijeu (Poitiers). Diplomiravši prava 1616, prijavio se za vojnu školu u Bredau (Breda).[12] 1618. godine počeo je da uči matematiku i mehaniku kod holandskog naučnika Isaka Bekmana (Isaac Beeckman), spoznajući jedinstvo prirodnih nauka. Posle dve godine provedene u Holandiji, putovao je po Evropi da bi se 1619. godine priključio Bavarskoj vojsci. U periodu od 1620. do 1628. godine Dekart je putovao po Evropi, boraveći u Češkoj (1620), Mađarskoj (1621), Nemačkoj, Holandiji i Francuskoj (1622—1623). U Parizu je 1623. upoznao Marena Mersena (Marina Mersenne) koji mu je postao doživotni prijatelj i veza s mnogim tadašnjim učenim ljudima. Iz Pariza je otputovao u Italiju, gde je neko vreme boravio u Veneciji, da bi se ponovo 1625. godine vratio u Francusku. Dekart se vremenom umorio od silnih putovanja i odlučio da se skrasi. Dugo je birao zemlju koja bi odgovarala njegovoj prirodi i na kraju se odlučio za Holandiju. Tu je živeo tokom sledećih dvadeset godina. Neposredno posle nastanjenja u Holandiji, Dekart je počeo da radi na svojoj prvoj velikoj tezi u oblasti fizike, pod nazivom Svet (Le Monde, ou Traité de la Lumiere). Pri završetku ovog rada do njega je stigla vest da je Galilej osuđen na kućni zatvor. Dekart je odlučio da ne rizikuje objavljujući svoj rad, tako da je Svet objavljen samo delimično posle njegove smrti. U Holandiji je Dekart imao mnogo prijatelja među naučnicima. I dalje je održavao prijateljstvo sa Bekmanom i Mersenom. Kontaktirao je i sa mnogim drugim naučnicima i misliocima svoga vremena. Godine 1649. švedska kraljica Kristina ubedila je Dekarta da dođe u Stokholm. Dvadesettrogodišnja kraljica je želela da je Dekart podučava filozofiji u pet sati ujutro, zbog njenih državničkih dužnosti samo je tada imala vremena. Želeći da svojim savetima utiče na ćudljivu vladarku tada moćne zemlje kako bi time učinio nešto za mir u svetu, Dekart je podnosio surove uslove u zemlji stena i glečera. Posle samo nekoliko meseci provedenih na hladnoj severnoj klimi, hodajući svako jutro do palate, Dekart je umro 11. februara 1650. godine od zapaljenja pluća, u pedeset i četvrtoj godini. Dela Dekart za radnim stolom. Podstaknut od strane prijatelja da objavi svoje ideje, Dekart je, iako čvrsto odlučivši da ne objavljuje Svet, kada je čuo za osudu Galileja, napisao kratak spis pod naslovom Reč o metodi (Discours de la method pour bien conduire sa raison et chercher la verite dans les sciences); ovo se delo često prevodi kao Rasprava. Međutim, Dekart u jednom pismu eksplicitno kaže da nije dao delu ime Rasprava zato što to isuviše podseća na sholastiku. Osim toga, reč je o polubiografskom tekstu, prvi njegov deo, i stoga je jedan od važnih izvora za Dekartovu biografiju. Uz Reč o metodi, Dekart je objavio i tri dodatka: Dioptrija (La Dioptrique), Meteori (Les Meteores) i čuveni spis Geometrija (La Geometrie). Teza je objavljena u Lajdenu (Leiden) 1637. godine. Dekart je prijateljima tada pisao: Pokušao sam u Dioptriji i Meteorima da pokažem da je moj metod bolji od tradicionalnog, a u Geometriji sam to i demonstrirao. Delo je govorilo o tome koji je, po Dekartovom mišljenju, bolji način sticanja znanja od onog koji je opisan kod Aristotela. Dekart je verovao da jedino matematika predstavlja sigurno znanje, pa je zato tvrdio da sve mora biti zasnovano na njoj. U Reči o metodi Dekart je prvi put formulisao temeljne principe svoje filozofije: radikalnu sumnju iz koje sledi uvid cogito, ergo sum (mislim, dakle jesam). Mogu sumnjati u sve, ali sam čin sumnje govori da ja kao sumnjajući moram postojati. Tu je i formulisao svoja dva dokaza za egzistenciju Boga, uzročni i ontološki. Dioptrija je delo o optici. Ideje koje ovde promoviše nisu suštinski nove. Njegov prilaz eksperimentu je bio od velikog doprinosa nauci. Meteori je delo o meteorologiji i značajno je po tome što je to prvi pokušaj da se sa naučne strane priđe proučavanju vremenskih prilika. Iako je većina Dekartovih tvrdnji bila pogrešna, što je i on mogao da uvidi da je uradio nekoliko lakših eksperimenata, posle objavljivanja ovog dela meteorologija je počela da se razvija kao nauka. Daleko najznačajniji deo njegove teze bila je Geometrija. To je bio prvi korak ka stvaranju pojma invarijantnosti i u tom delu Dekart predstavlja analitičku geometriju kao metod pomoću koga se geometrijske figure prikazuju pomoću algebarskih jednačina. Time je Dekart algebru doveo u vezu sa geometrijom. Algebra je u njegovom prikazu omogućila prepoznavanje tipičnih geometrijskih problema i dovela u vezu neke probleme koji sa geometrijske tačke gledišta nemaju ništa zajedničko. Takođe, algebra je u geometriju uvela najprirodnije proporcije i hijerarhije metoda. Ne samo da su se geometrijski problemi rešavali elegantno, brzo i potpuno, nego se bez odgovarajuće algebre ti problemi i ne bi mogli rešiti. Dekart je u ovom delu uveo i poznate konvencije za označavanje konstanti sa a, b, c... zatim promenljivih sa x, y, z... i stepenih funkcija sa eksponentima kakve danas poznajemo x², x³, metod za izolaciju korena poznatiji kao Dekartovo pravilo znakova, i tako dalje. Neke ideje u Geometriji su možda potekle ili su bile pod uticajem ranijih radova pojedinih matematičara, ali niko do Dekarta nije povezao algebru i geometriju. Dekartovo delo Meditacije, objavljeno 1641. godine, napisano je za filozofe i teologe. Sastoji se iz šest meditacija, O Stvarima u koje možda sumnjamo, O Prirodi i Čovekovom Intelektu, O Bogu: da postoji, O istini i greškama, O prirodi materije, O postojanju materije i stvarnoj razlici između tela i duše čoveka. Dekart nije želeo da Meditacije objavi pre nego što čuje šta o njima imaju da kažu učeni ljudi njegovog vremena, pa je zamolio Mersena da ih prosledi na što više adresa. Mersen je to i uradio i rezultat je sedam skupova primedaba na koje je Dekart napisao odgovore i objavio ih zajedno s Meditacijama. Pisci primedaba bili su vodeće ličnosti u tadašnjoj evropskoj zajednici učenih, između ostalih i Antoan Arno, Pjer Gasendi i Tomas Hobs. Primedbe su dale Dekartu priliku da razjasni mnoge aspekte svog temeljnog filozofskog dela: prirodu ideja i njihove objektivne stvarnosti, razumevanje Boga kao uzroka samog sebe (causa sui), odnos duše i tela, ontološki dokaz, učenje o stvorenosti večnih istina. „ Budući da se rađamo kao deca i da smo o čulnim stvarima donosili svakojake sudove još pre nego što smo svojim umom u potpunosti naučili da se složimo, brojne nas predrasude odvraćaju od istinskog saznanja. Tih se predrasuda, čini se, možemo rešiti samo ako jednom u životu svojevoljno počnemo da se dvoumimo o svemu onome u čiju se izvesnost makar i najmanje može posumnjati... Ali ako na taj način odbacimo sve što je u bilo kom pogledu dvosmisleno i možda lažno, možemo doduše lako da pretpostavimo da ne postoji ni Bog, ni nebo, ni telo, da nemamo ni ruku ni nogu i da uopšte nemamo tela ali se ne može pretpostaviti da mi, koji sve to mislimo, nismo ništa. Jer protivrečno je da misaono biće ne postoji dok misli. Prema tome, saznanje „mislim, dakle jesam“ (cogito, ergo sum) od svih je prvo i najsigurnije te se s njim susreće svako ko sistematično filozofira. ” — Rene Dekart, Principi filozofije, II, 1 i 7. Principi Filozofije delo je koje je objavljeno u Amsterdamu 1644. i za koje se Dekart nadao da će zameniti sholastičke udžbenike, te ga je i pisao nalik na njih, koristeći u prvom delu jedan više sholastički jezik nego što je to činio ranije. Ovo delo se sastoji iz četiri dela, u kojima Dekart pokušava da čitavom univerzumu pripiše matematičku osnovu, svodeći sva izučavanja na isključivo naučna. Ova ideja je bila veoma značajna, jer je usmerila nauku tog vremena. Dekart nije verovao da postoji interakcija na daljinu. Zato, po njemu, ne postoji vakuum oko Zemlje, jer bi u protivnom postojao način da se sila prenosi na daljinu. U mnogo čemu je Dekartova teorija, po kojoj sila deluje isključivo preko kontakta, bila prihvatljivija od misterioznog efekta gravitacije na daljinu. S druge strane, Dekartova teorija uzela je mnogo toga zdravo za gotovo, tj. u njoj Dekart pretpostavlja da važi nešto samo na osnovu svog verovanja da je to istina. On pretpostavlja da je univerzum ispunjen materijom koja se pomoću nekog prvobitnog kretanja pretvorila u sistem vrtloga koji drži planete, zvezde, Sunce i komete na svojim putanjama. Uprkos problemima sa teorijom vrtloga, to je bila vodeća teorija u Francuskoj čak i skoro sto godina nakon što je Njutn pokazao da je takav dinamički sistem nemoguć. Dejvid Bruster (David Brewster), Njutnov biograf iz 19. veka, rekao je o teoriji vrtloga, koju je Dekart u svoje vreme izneo, sledeće: Ova ideja se tako sigurno učvrstila ... Uopšte se nije postavljalo pitanje sumnje u ovu jednostavnu i fantastičnu teoriju Principa ... Neškolovan mozak nije mogao da poveruje u to da velike mase planeta vise u praznom prostoru i zadržavaju svoje orbite pod dejstvom nevidljive sile(?) Iako je Dekartova teorija podržavala prirodnu filozofiju teologa i metafizičara Henrija Mura (Henry Moore) i sam Mur joj je našao nekoliko prigovora. Uprkos tome za Dekartov rad je napisao: Ja cenim Dekarta kao čoveka koji je pronikao u suštinu Prirode i spoznao je više nego bilo ko drugi tokom ovih šesnaest vekova... Između 1648. i 1649. godine njih dvojica su razmenili mnogobrojna pisma u kojima je Mur istakao nekoliko značajnih zamerki Dekartovoj teoriji. Dekart kao da se nije ni osvrtao na njih. Mur ga je na kraju upitao: Zašto su tvoji vrtlozi u obliku elipsa, a ne recimo kolona ili cilindara, jer svaka tačka sa ose vrtloga je kao centar iz koga se uzvišena materija gubi, koliko ja vidim, konstantnim impulsom? ... šta je uzrok tome što se sve planete ne okreću u jednoj ravni? ... I Mesec, nije ni u ravni Zemljinog ekvatora, niti u ravni paralelnoj toj? Godine 1644, kada su objavljene Meditacije, Dekart je posetio Francusku. U Francusku se ponovo vratio 1647. kada je upoznao Paskala i prepirao se sa njim o tome da vakuum ne može da postoji. Treba još spomenuti i Dekartovu prepisku. Od deset tomova standardnog današnjeg izdanja njegovih dela, prepiska zauzima prvih pet (Oeuvres de Descartes, publ. par C. Adam et P. Tannery, popravljeno izdanje, Vrin, Paris, 1964). U pismima Dekart prvi put iznosi svoju doktrinu o stvorenosti večnih istina, raspravlja s Elizabetom, princezom Moravskom o strastima duše i dualizmu duše i tela, debatuje o fizici i metafizici.