Франц Верфел: МАТУРСКА ПРОСЛАВА Издавач: НАРОДНА КЊИЖНИЦА, Београд, 193?.год. Меки повез, 192 стране, ћирилица. Очуваност приказана на фотографијама. РЕЂЕ У ПОНУДИ. `Франц Верфел је био аустријски/чешки писац, драматург и песник, чија се каријера протеже од Првог светског рата, преко међуратног периода, до Другог светског рата. Првенствено је познат као аутор `Четрдесет дана Муса Дага`, романа заснованог на догађајима који су се дешавали током геноцида Јермена 1915.год. и по `Песми за Бернадету`, роману о животу католичке светице св. Бернадете од Лурда, по којем је снимљен истоимени филм...... `Preko Pirineja između Francuske i Španije danas vodi lepo obeležena, mada strma staza, koja se sa južne strane zvanično zove Ruta Walter Benjamin, a sa severne Chemin de Walter Benjamin. Ona podseća na nemačkog književnika, filozofa i prevodioca jevrejskog porekla Valtera Benjamina, koji je 26. septembra 1940. godine ovim putem bežao od nacista koji su hteli da ga ubiju.... Istim pravcem kojim je pored Benjamina pošlo neznano mnogo begunaca, nešto ranije uspešno je prošla grupa koja se sastojala od dvojice njegovih kolega, pisaca, mnogo slavnijih od njega, i njihovih neobičnih, nadasve čudnih supruga, a s njima i jedan tridesettrogodišnji mladić. Bili su to Hajnrih Man, stariji brat nobelovca Tomasa Mana, i njegova žena Neli; Tomasov sin, istoričar Golo Man, i književnik Franc Verfel sa svojom suprugom Almom. Alma je pre njega bila udata za kompozitora Gustava Malera, zatim za arhitektu i tvorca Bauhausa Valtera Gropijusa, u međuvremenu je povremeno bila ljubavnica slikara Oskara Kokoške, verovatno i mnogih drugih, inače najslavnija `fatalna žena` druge polovine XX veka. Imala je tek sedamnaest godina kad se u nju zaljubio slikar Gustav Klimt. Verfel je bio Jevrejin, ostali su imali druge svoje razloge da se plaše smrti u nacističkim koncentracionim logorima. Da li su nepotrebno rizikovali bežeći na tako opasan način? Njihov ispisnik, poznati pesnik i libretista Fric Lener-Beda (Fritz Löhner-Beda) u to vreme već je bio u Aušvicu. Hajnrih Man je tada imao 71, Verfel 55, Lener-Beda 59 godina. Lener-Beda nije pobegao na vreme, jer je pored ostalog pisao tekstove za operete Franca Lehara, na primer za Zemlju smeška i Havajski cvet, koje je Hitler lično voleo. Nadao se da će Lehar, koga je firer povremenu pozivao na čaj, uložiti koju dobru reč za njega, jer je Lehar bio oženjen Jevrejkom koju je Hitler proglasio `počasnom arijevkom`. Međutim, Lener-Beda je u Aušvicu pretučen na smrt 4. decembra 1942. godine, u okviru logora morao je da radi fizički za hemijsku fabriku IG Farben. Jedan od civilnih direktora je prolazio pored njega i pitao esesovce: `Zašto ta čivutska svinja ne radi brže?`, a drugi je dodao: `Ako više ne mogu da rade, neka crknu u gasnoj komori!` Franc Verfel je imao najviše razloga da se plaši, jer se Gestapo već zainteresovao za njega ne samo kao za Jevrejina. On je svoju slavu utemeljio politički neutralnim delom Verdi – roman opere, ali je već 1933. godine napisao roman o genocidu koji su Turci izvršili nad Jermenima pod naslovom Četrdeset dana Musa Daga. Musa Dag je planina u Turskoj. Mnogi čitaoci su tu knjigu shvatili kao predskazanje genocida koji će nacisti izvršiti nad Jevrejima. Hajnrih Man je bio bučan čovek, boem, jurio je žene, danas bi ga zvali švalerom, za razliku od njega Verfel je bio omanji, stidljiv i nespretan čovek. Energična i preduzimljiva bila je njegova žena Alma, jedanaest godina starija od njega. Verfelovi i Manovi su se slučajno sreli u Marseju, pa je ona postala promoter cele male grupe izbeglica i zbog toga zaslužuje posebno pažnju. ALMA MALER VERFEL: Rođena kao Alma Margarita Marija Šindler. Od oca slikara i majke pevačice odrasla je u čudnoj porodičnoj situaciji, koju je jednom prilikom analizirao i sam Zigmund Frojd. Njena majka je održavala polujavne ljubavne veze sa drugim muškarcima i za vreme svog braka, tako da se za Alminu sestru nije tačno znalo ni ko joj je otac. To, međutim, u Beču secesije, nije smetalo da se Šindlerovi smatraju uglednom porodicom, pogotovu što ih je štitio prestolonaslednik Rudolf Habzburški. Prvu burnu ljubavnu vezu Alma je započela sa svojim učiteljem klavira i kompozicije Aleksandrom fon Zemlinskim. Njegov plemićki predikat je bio izmišljen, on je bio jevrejskog porekla. Alma je ubrzo shvatila da Zemlinski neće postići veću karijeru, pa je bacila oko na već slavnog kompozitora i direktora Bečke opere Gustava Malera i udala se za njega. Pokušavala je da komponuje, da i sama bude umetnik, htela je da se zabavlja u Beču, ali Maler je želeo mir da bi radio. Teško je zamisliti dva različitija karaktera. Uskoro je počela da ga vara sa mladim arhitektom Valterom Gropijusom. Maler je zatekao njegova ljubavna pisma, pa su zatražili pomoć Zigmunda Frojda, koji je konstatovao da ona u Maleru vidi oca. Mnogo kasnije će Alma u Verfelu videti sina, što bi u slučaju njene biografije moglo da potvrdi psihoanalitičke teorije. Ta čudna žena je otvoreno koketirala sa fašizmom, govorila je o sebi da je antisemita, u njenom salonu tridesetih godina pojavljivali su se Hitlerovi sledbenici, među njima i general Edmund Glajze fon Horstenau, koji će za vreme rata postati predstavnik Hitlerove vojske pri ustaškom režimu u Hrvatskoj, ali uprkos tome rado je održavala seksualne veze sa Jevrejima. Njen prvi ljubavnik Zemlinski, prvi zakoniti muž Maler i treći zakoniti muž Verfel bili su Jevreji, a govorila je o njima kao o `svojim malim Čivutima`. PESMA O BERNADETI: Verfelovi i Manovi su u Marseju, koji nacisti još nisu tako strogo kontrolisali kao Pariz i veći deo okupirane zemlje, razmatrali kako da se dokopaju Amerike preko Španije i Portugala. U svojoj tek 1960. godine objavljenoj autobiografiji Alma je detaljno opisala sve te pokušaje. Imali su američke vize iz 1938. godine koje su istekle; imali su čehoslovačke pasoše, jer je konzul Čehoslovačke hteo svima da pomogne, ali Nemci su to saznali i uhapsili ga; dobili su portugalsku dozvolu za putovanje u Ameriku, ali nekako je trebalo da se dospe u tu zemlju; kupili su od falsifikatora čak i litvanske pasoše, koje niko više nije priznavao; vozikali su se taksijem na sve strane i na to potrošili čitavo bogatstvo, spavali u raznim skupim i jevtinim hotelima. Franc Verfel je svake noći plakao. Tako su stigli u slavno mesto hodočašća Bogorodici, u Lurd (Lourdes) i odseli u hotelu `Vatikan`. U Lurdu se četrnaestogodišnjoj kćerki osiromašenog mlinara Bernadeti Subiru, (Bernadette Soubirou) 1858. pored jednog potočića koji je izvirao iz pećine, javila dama u belom, a devojčica je u njoj prepoznala Bogorodicu. To priviđenje joj se pokazalo ukupno osam puta. Bernadeta se posle zaredila i umrla sa 35 godina, ali se pročulo da je voda iz tog izvora čudotvorna. Krenuli su hodočasnici. Sujeverni Verfel položio je zakletvu da će napisati knjigu o Bernadeti ako uspe živ da stigne u Ameriku – reč je održao, napisao je već sledeće godine roman Pesma o Bernadeti, posvećen devojčici Manon Gropijus, Alminoj kćerki sa Valterom Gropijusom, koju je Verfel kao očuh nežno negovao sve do njene smrti 1935. godine. Roman je odmah postao bestseler, po njemu je snimljen film. Hodočašće u Lurd se isplatilo, garantovalo Maleru i Almi udoban život u željenoj Americi. PREKO PIRINEJA DO MORA: U Francuskoj su, međutim, trošili na vožnje taksijem po jugu Francuske da bi zavarali svoje tragove, na podmićivanje francuskih činovnika. Američki konzul nije hteo da im produži vize za SAD. Plaćali su razne krijumčare sa nesuvislim idejama kako da se prokrijumčare preko granice. Najzad im je u pomoć priskočio mladi američki novinar Varijan Makej Fraj (Varian Mackey Fry). Fraj je u Americi osnovao Emergency resue comitte, koji je sebi stavio u zadatak da spasava pre svega intelektualce koji su bežali od nacizma i omogući im odlazak preko okeana. Vašington mu je stavio na raspolaganje 200 viza, ali pokazalo se da je to nedovoljno. Kao saradnike je pridobio Luizu i Hansa Fitko (Fittko). Toj maloj grupi uspelo je da spasu preko 2200 lica, predstavnika intelektualne elite. Ostalim nesrećnicima nisu se bavili. Bio je problem razlikovati iskrene pomagače od beskrupuloznih krijumčara. Kad danas čitamo o toj dobro dokumentovanoj situaciji prosto da ne poverujemo da se toliko sličnoga posle više od 75 godina ponavlja pred našim očima. Fraj je Malerovima obećao da će lično prebaciti dvanaest njihovih kofera u Lisabon, ali pošto za njih nije uspeo da pribavi legalna dokumenta, uputio ih je da pokušaju da pređu Pirineje kozjim stazama, preko stena, kroz divljinu. Neka samo krenu uzbrdo dok ne stignu do vrha, odande će sagledati more do koga treba da se spuste, tako će stići u Španiju. Petorka se složila, nije više znala šta bi drugo. Porodica Man se u potpunosti podredila Alminim naredbama. Hajnrih je bio star i nemoćan, mladi Golo nezainteresovan, nije učestvovao u diskusijama kako da se spasu, nego samo čitao, a Hajnrihova supruga Neli bila je blago rečeno prosta, neobrazovana žena koja je samo slušala. PLAVI ANĐEO: Hajnrih Man se po svemu razlikovao od svog četiri godina mlađeg i daleko slavnijeg brata Tomasa, koji je već 1929. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost. Hajnrih je bio izraziti levičar i boem, njegovo društvo bile su barske dame, dok se konzervativni Tomas oženio bogatom bankarskom kćerkom i kao otac šestoro zakonite dece vešto krio svoju homoseksualnost. U trenutku kada će Hajnrih sa ostalim društvom krenuti na opasno bekstvo preko visokih planina, Tomas je već odavno u Americi, profesor na univerzitetu Pringston. Hajnrih je svoj najveći uspeh postigao romanom Profesor Unrat kojim je kritikovao nemačko malograđanstvo, smatrano je da je pravo ogledalo mentaliteta tadašnjeg društva kome je Tomas pripadao. Pošto se razveo od češke glumice Marije Kanove, Hajnrih se nastanio u Berlinu i zaljubio u Neli. Neli, rođena 1898. godine kao Emi Johana Vestfal (Emy Johanna Westphal) bila je vanbračno dete služavke, nikad nije saznala ko joj je otac. U Berlinu se zaposlila kao radnica, a zatim kao `dama za animiranje` u noćnim barovima `Bajadera` i `Kakadu`, gde ju je Hajnrih pronašao 1929. godine, bio je sedamnaest godina stariji od nje. Došao je na ideju da se po njegovom bestseleru Profesor Unrat snimi film i da ona, iako bez ikakvog glumačkog iskustva, dobije glavnu žensku ulogu, u čemu, srećom, nije uspeo, jer je režiju preuzeo Jozef fon Šternberg, koji je već snimio nekoliko uspešnih filmova u Holivudu. Šternberg je ulogu Lole u filmu kome je dao naslov `Plavi anđeo` dodelio tada još nepoznatoj glumici Marleni Ditrih. Knjigu snimanja je napisao poznati dramski pisac Karl Cukmajer (Carl Zuckmayer) sa kojim će se Manovi i Verfelovi ponovo sresti u Holivudu, njemu sve ispričati, a Cukmajer će zabeležiti da bez Alme niko od njih ne bi ostao živ. Za razliku od Alme Maler Verfel i Neli Man, koje su, svaka na svoj način, bile u najmanju ruku, mogu da koristim nekada omiljeni pojam `radodajke`, da ne kažem baš prostitutke, iako iz različitih društvenih krugova, Marlena Ditrih je poticala iz stroge pruske porodice, otac joj je bio policijski oficir u carskoj Nemačkoj, genijalno je odigrala devojku iz varijetea, s tom ulogom započela svetsku karijeru. U vreme kada Malerovi i Manovi počinju da se penju preko Pirineja odavno je u Americi, ali takođe i antifašistički borac koji na samom frontu posećuje i ohrabruje vojnike. ULAZAK U ŠPANIJU: Manovi i Verfelovi strepeli su kakav će biti njihov susret sa španskim graničarima, sa gvardijom civil, tom opasnom paravojnom formacijom poznatom po crnim, trorogim šeširima. Da li će ih pustiti u zemlju uprkos njihovim neurednim pasošima bez važećih viza ili odmah vratiti u Francusku? Ili još gore... Možda su znali da je Frankova Španija ubila svog najvećeg pesnika Federika Garsiju Lorku. Bar da su imali sveže američke vize, ali nisu, ta velika zemlja bila je veoma rezervisana u pogledu prijema izbeglica, bez obzira kakva im je sudbina pretila u porobljenoj Evropi. Baš kao i danas. Neli Man se iznenada setila da je sutra petak, trinaesti septembar, i molila da se put odloži bar za jedan dan, jedva su je nagovorili da ne pravi probleme. Fina Alma, koja je animirala tolike velikane, prezirala je Neli, devojku iz običnih noćnih barova, i to je stalno dolazilo do izražaja. Valjalo je da se krene. Ustali su ujutro u pet, doručka još nije bilo, dobili su samo po šolju čaja. Po njih je došao simpatični Amerikanac Fraj, obećao je da će sa njihovim prtljagom sve biti u redu, a to im je bilo vrlo važno, u njemu su se nalazile Malerove partiture, tri partiture Bruknerovih simfonija, Verfelovi rukopisi i još mnogo toga jedinstvenog i dragocenog. Sa Frajem je došao ćutljivi mladić, krijumčar, koji je krenuo ispred njih. Čudnu petorku do početka strmog uspona doveo je taj nepoznati mladić čije ime nikad nisu saznali, pokazao im pravac u kome treba da krenu i nestao. Starac Hajnrih, Franc bolestan od srca, ravnodušni mladić Golo i dve hrabre, toliko različite, ali fizički snažne žene ostali su sami. Krenuli su neobeleženim putem preko Pirineja, trebalo je da pređu vrh visok samo 550 metara nadmorske visine, ali put do cilja, malog mesta Portbou na španskoj obali, bio je dugačak nešto preko sedamnaest kilometara. Iako su Man i Verfel kao pisci ranije bili obdareni da vide i opišu lepote prirode, uveren sam da nisu zapazili da usred toplog septembra, bogate jeseni, prolaze kroz krš prema mediteranskom raju na zemlji, sigurno o tome ni reči nisu prozborili, kao što u današnje vreme ljudi koji preko mora beže od zla u nadi da će stići negde – bilo gde – gde je dobro, ne vide blistavost plavetnila mora ili noću zvezdano nebo, nego samo strepe da li će živi stići do sigurnosti ili se utopiti. JAKUBOVSKI I PUKOVNIK: Franc Verfel je ubrzo zastao. Rekao je da više ne može, da će da legne na zemlju i umre, neka ga ostave. Prefinjena dama iz bečkih salona, Alma, nije to dozvolila, vikala je na njega, gurala ga, vukla, nosila, ali kad se sve dobro završilo on je postao ironičan prema svojim slabostima, odmah je u Americi napisao i pozorišni tekst Jakubovski i pukovnik sa podnaslovom `komedija o jednoj tragediji`, koja je ubrzo ekranizovana sa Denijem Kejom i Kurtom Jirgensom u glavnim ulogama. Ko zna da li će bar jedan od miliona izbeglica koji danas beže iz svoje domovine, pa stignu u obećane zemlje – Nemačku, Francusku, mimo Trampa možda baš i u Ameriku – imati snage da napišu `komediju` o svojoj realnoj tragediji? Alma je imala snage da do vrha izgura `svog malog Čivutina`, vukla je i veliku tašnu s novcem i nakitom. Neli je bila fizička radnica pre nego što je postala dama koja `animira` gospodu i udala se za veselog starca, ona je još uvek snažna i navikla na napore, pa je bez reči pomagala Hajnrihu Manu. Golo se lako penjao, niko nije zapisao da li je pomagao svom stricu. Golo se ranije prijavio kao dobrovoljac, hteo je da se bori u francuskoj armiji protiv Nemačke, ali su ga internirali kao `građanina iz neprijateljske države`, iako je imao čehoslovački pasoš. Koliko se zna, bio je ćutljiv, ali se i on pokoravao Almi. Po vrelom septembarskom danu penjali su se preko dva sata i izranjavili se na oštrim stenama, hvatali se za korenje da bi se popeli još koji metar, vrh im se činio mnogo višim od pet stotina metara nadmorske visine, himalajskim, a ne pirinejskim grebenom, ali su najzad stigli, dole je bljesnulo plavetnilo mora, ugledali su i špansku graničnu karaulu. Ali, spuštati se niz krševitu strminu nije ništa lakše nego penjati se. Najzad su sa ranjenim, krvavim nogama, izgrebanim rukama, iscrpljeni kao nikada u životu stigli do barake u kojoj je bio samo jedan jedini vojnik, Katalonac po rođenju, sa kojim ni na jednom jeziku nisu uspeli da se sporazumeju, ali mu je Alma džepove napunila kutijama cigareta, što ga je očigledno odobrovoljilo pa je smešeći se mahnuo rukom da krenu za njim. Sad su bar hodali po normalnom putu, ali su ubrzo zaprepašćeno shvatili da ih nije pustio da idu dalje prema moru, nego zaobilazno, na zvanični prelaz na granici Španije sa Francuskom. Španski šef ispostave ih je milostivo pogledao, pregledao njihova dokumenta i rekao da mogu da produže dalje, pečate da su stigli u Španiju, doduše, nije hteo da im udari. To je bio neobičan izuzetak, imali su sreće uprkos tome što je bio petak 13. septembar. Najzad su stigli u malu luku Portbou i prijavili se u policijskoj stanici, tu su opet dugo proveravali njihova dokumenta, oni su sa strepnjom sedeli na klupi ispred zgrade drhteći od umora i straha kako će sve proći, samo je Golo mirno čitao knjigu kao da ga se sve to ne tiče. Pasoši su im vraćeni, sada sa urednim pečatom da su ušli u Španiju, i mogli su da se ispavaju u hotelu, pa da krenu dalje vozom i stignu u Portugal. Amerikanac im je predao sve kofere. Ukrcali su se na grčki brod `Nea Helas`. Kad su već bili na pučini, objavljen je rat Grčkoj, da su kasnili bar nekoliko dana taj brod im ne bi stajao na raspolaganju. Srećno su prešli okean. U svojoj autobiografiji Alma se samo požalila da bi hranu na brodu `trebalo zaboraviti`. U Njujork su stigli 13. oktobra. PRAVO NA ŽIVOT: Franc Verfel je umro od srca avgusta 1945. na Beverli Hilsu, bogat i slavljen. Za urnu sa Francovim pepelom Alma se nije brinula, ona je jednog dana kao paket stigla u Austrijsko društvo za literaturu u bečkoj ulici Herengase, koje nije znalo šta će s njom, ali se jermenska zajednica zahvalna za knjigu o Četrdeset dana Musa Daga pobrinula za počasni grob. Alma je živela do decembra 1964. U svojim salonima u Njujorku i Los Anđelesu ugošćavala je američku kulturnu elitu i umetnike iz Evrope, Leonarda Bernstejna, Igora Stravinskog, Riharda Štrausa, Cukmajera i mnoge druge.` (Време 1362)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje STOČNA HRANA I ISHRANA STOKE (skraćeno) objavljeno 1917 pripremljeno je da bi zadovoljilo potrebu za jednim uprošćenim i sažetim izdanjem STOČNE HRANE I ISHRANE DOMAĆIH ŽIVOTINJA (veliko izdanje) koje bi se moglo koiristiti kao udžbenik u srednjim školama i kao udžbenik za kraće kurseve na poljoprivrednim koledžima. Pošto su izostavljene teme od čisto naučenog interesa, u ovoj knjizi se na jednostavan i razumljiv način izlažu najsažetije činjenice o ishrani domaćih životinja, praksi ishrane, nezi i čuvanju domaćih životinja. Skraćeno izdanje STOČNA HRANA I ISHRANA STOKE odmah je naišlo na dobar prijem tako da je prvih sedam izdanja preštampavano trideset i jedan put. Ovo (osmo) izdanje je znatno popravljeno i prošireno radi unošenja najnovijih dostignuća iz nauke i prakse ishrane domaćih životinja. U prvom delu izlažu se osnovni principi ishrane domaćih životinja i obuhvata se primena tih principa u praksi ishrane. Osobita pažnja je posvećena najnovijim otkrićima na polju naiuke o ishrani, uključujući funkciju i značaj vitamina, mineralnih materija i kvaliteta belančevina u ishrani domaćih životinja. Metod izračunavanja izbalansiranih obroka prema Morisonovim tablicama za ishranu, izložen je detaljno, a opšti zahtevi za zadovoljavajuće obroke prokomentarisani su. Neki ekonomski principi koji se moraju razmatrati u ishrani domaćih životinja ukratko su izloženi u poglavlju XII, „Ekonomika u ishrani domaćih životinja”. U drugom delu izložena su sva važna hraniva koja se koriste u SAD, a ne samo hraniva od značaja za pojedine oblasti. To daje nastavnicima mogućnost da obrate veću pažnju na hraniva lokalnog značaja, a da druga po nahođenju znatno skrate ili potpuno izostave. Najzad, u poglavlju „Značaj stočnih hraniva za stajsko đubre” izlažu se vitalni odnoisi stočarstva prema ekonomičnom održavanju plodnositi zemljišta. U drugom delu, obaveštenja o vrednosti svakog hraniva za sve klase domaćih životinja spojena su sa izlaganjem o pojedinom hranivu, mesto ranijeg plana zasebnog poglavlja za svaku klasu domaćih životinja u kojoj se izlagala vrednost raznih hraniva za tu klasu životinja. Nov i potpun prepis podataka o sastavu svih važnih američkih stočnih hraniva spremljen je kao prilog za dvadeset prvo izdanje Stočna hrana u ishrana stoke (veliko izdanje). Ove opširne tabele su bez izmene uključene u ovo izdanje Stočna hrana i ishrana stoke (skraćeno izdanje) mesto davanja podataka samo za najvažnija hraniva. Ni vreme ni troškovi nisu žaljeni da se prepis tabela u prilogu učini što sigurnijim. Iako je prvi prepis tablica u prilogu spremio autor za izdanje STOČNA HRANA I ISHRANA STOKE iz 1915. godine ipak je bilo potrebno da jedno lice u toku deset godina stalno radi na prepisivanju, proveri i sastavljanju podataka za tablice u prilogu. Autor se iskreno zahvaljuje mnogobrojnim prijateljima koji su sugestijama i obaveštenjima o ogledima i iskustvu pružili dragocenu pomoć za reviziju STOČNA HRANA I ISHRANA STOKE, na kojoj se zasniva knjiga STOČNA HRANA I ISHRANA STOKE (skraćeno izdanje). Osobito priiznanje pripada mojoj supruzi gđi Elzi B. Morison za dragocenu pomoć oko spremanja ove knjige. Pohvalu takođe zaslužuju moji sinovi Spenser H. Morison, Rodžer B. Morison i njihove supruge Katarina F. Morison i Harieta V. Morison za pomoć u pripremi, štampanju i korekturi dvadeset prvog izdanja knjige ,,STOČNA HRANA I ISHRANA STOKE“ i ovog osmog izdanja ,,STOČNA HRANA I ISHRANA STOKE“ (malo izdanje). Marta 1949 godine Itaka, Njujork FRANK B. MORISON Sadržaj Deo I —Osnovi ishrane domaćih životinja I. Različiti hranljivi sastojci II. Varenje, apsorpcija i iskorišćavanje hrane III. Merenje produktivnosti hraniva IV. Faktori koji utiču na vrednost hraniva V. Belančevine — Masti — Ugljeni hidrati VI. Minerali u ishrani stoke VII. Vitamini u ishrani stoke VIII. Održavanje domaćih životinja IX. Porast — Tov — Reprodukcija X. Proizvodnja mleka, rada i vune XI. Izbalansirani obroci — Pravila ishrane XII. Ekonomija u ishrani stoke Deo II — Hraniva XIII. Paša i druga zelena hrana XIV. Seno i spremanje sena XV. Silaža i usevi za silažu XVI. Leptirnjače za kabastu hranu XVII. Kukuruz i sirak kao kabasta stočna hrana XVIII. Trave za seno i pašu — Žitarice za stočnu hranu — Slama XIX. Korenjače, gomoljače i raznovrsne biljke za stočnu ishranu Otrovne biljke i otrovna stočna hrana XX. Zrna kukuruza i ovsa i njihovi sporedni proizvodi XXI. Ostale žitarice i njihovi sporedni proizvodi XXII. Ostalo semenje i njegovi sporedni proizvodi XXIII. Raznovrsni koncentrati XXIV. Vrednost stočnih hraniva za đubre Deo III — Ishrana domaćih životinja XXV. Opšti problemi proizvodnje mleka XXVI. Ishrana i nega krava muzara XXVII. Odgajivanje goveda mlečnih rasa XXVIII. Opšti problemi kod proizvodnje goveđeg mesa XXIX. Ishrana i nega goveda rasa za meso — Metode proizvodnje goveđeg mesa Proizvodnja telećeg mesa XXX. Opšti problemi u ovčarskoj proizvodnji XXXI. Ishrana i nega ovaca i jaganjaca — Tovljenje jaganjaca — Koze XXXII. Konji i mule — Opšti problemi XXXIII. Ishrana i nega konja XXXIV. Opšti problemi svinjarstva XXXV. Ishrana i nega svinja XXXVI. Opšti problemi živinarstva XXXVII. Ishrana i nega živine Prilog Tablica I. Prosečni sastav američkih stočnih hraniva; Svarljivi sastojci; Sadržaji minerala i elemenata za đubrenje; Koeficijent svarljivosti Tablica II. Vrednost procenjene čiste energije i faktori za ocenu hraniva Tablica III. Morisonovi standardi ishrane za domaće životinje Tablica IV. Mineralne materije u važnim hranivima Tablica V. Sadržaj vitamina u materijama za ishranu Tablica VI. Težina koncentrata i drugih hraniva Tablica VII. Primerni obroći za domaće životinje Tablica VIII. Tablica za ishranu krava muzara zrnom Tablica IX. Procena težine mlečnih goveda prema obimu grudi Tablica X. Sadržaj aminokiselina u nekim hranivima Poglavlje XXVIII Opšti problemi kod proizvodnje goveđeg mesa I. Potrebe goveda mesnih rasa u hranljivim sastojcima Savremena proizvodnja goveđeg mesa zahteva ishranu koja počiva na naučnim osnovima. — U toku poslednjih 20 do 30 godina u SAD a i u mnogim drugim državama nastupala je velika promena u pogledu metoda za proizvodnju goveđeg mesa. Goveda se sada tove za tržište u mnogo mlađim dobima starosti nego ranije. Pošto ona tad još uvek brzo rastu u belančevinastim tkivima i u kosturu to ona trebaju obilnije snabdevanje belančevinama i mineralima nego starija goveda. Ona isto tako mogu da stradaju mnogo više od nedostatka vitamina. Pri ovim savremenim metodama proizvodnje goveđeg mesa potrebno je da ista poeiva na naučnim osnovima kako bi se uklonili i obezbedili uspešni rezultati. Ranije su se goveda mesnih rasa obično odgajivala do starosti od 2 ili 3 godine pre nego što su počela da se tove za tržište. Ona su najveći deo svog porasta postizavala na jevtinim pašnjacima a preko zime su obično bila održavana kabastom hranom bez bilo kakvih koncentrata. Ova dobro odrasla goveda, stara 2 ili više godina dovodila su se sa zapadnih planinskih pašnjaka ili drugih pašnjačkih oblasti u krajeve države gde je zrno bilo jevtinije, pa su tamo tovljena za tržište. Sad se na farmama u kukuruznom rejonu i istočno od njega gaje goveda za proizvodnju goveđeg mesa i tove se tamo još dok rastu. Takva goveda se utove za tržište sa 12 do 18 meseci starosti kao goveda za debelu teletinu ,,baby beef“ ili „ugojeni godišnjaci“. Neka se prodaju za klanje već prilikom odbijanja ili uskoro posle toga kao ,,teška ugojena telad“. Na zapadnim planinskim pašnjacima gde se proizvode tri četvrtine naših goveda za meso znatan broj teladi se sada prodaje kao telad za tovljenje. Ova se telad tove za tržište u kukuruznom rejonu ili u drugim krajevima koji proizvode žito po jednom od metoda koji se docnije opisuju. Sem junica koje su potrebne za zamenu krava u priplodnim stadima najveći broj ostalih mladih goveda u planinskim oblastima prodaje se kao godišnjaci ujesen iduće godine, namesto da se gaje pri planinskim uslovima do dve godine starosti ili više. Do ove jake promene u starosti pri kojoj se goveda za meso prodaju za klanje došlo je otprilike usled ovih dvaju faktora: Prvo, potrošači više traže male komade goveđeg mesa i žele meso koje je nežno i ima najmanju količinu nepotrebne masti. Drugo, kako je navedeno docnije u ovom poglavlju, goveda dok su još mlada postižu mnogo ekonomičnije priraste nego onda kad su starija. Potrebe u hranljivim sastojcima i uzorni obroci goveda. — Pre nego što pristupimo detaljnom razmatranju potreba goveda za meso za različite hranljive sastojke razmotrićemo razlike u opštim potrebama za različite klase goveda za meso. Potrebe priplodnih krava rasa za meso u hranljivim sastojcima su vrlo različite od ovih potreba kod mlečnih krava, jer one daju mnogo manje prinose mleka. One su isto tako preko zime većinom zasušene i daju mleko kad se nalaze na paši. U poglavlju koje dolazi navedeno je da ove krave mogu preko zime da se ishrane u celosti kabastom hranom, ako je ona prilično dobre kakvoće i ako se daje dovoljno hrane od leptirnjača da bi se mogle zadovoljiti njihove ograničene potrebe u belančevinama. Kravama rasa za meso normalno nisu potrebni koncentrati za vreme pašnjačkog perioda. Kad se telad ili godišnjaci održavaju preko zime da bi se docnije tovili, oni mogu na sličan način da se hrane u celosti ili većinom kabastom hranom ako je ona dobre kakvoće. Kao što je to navedeno u sledećem poglavlju, odluka o tome da li će biti unosno ili ne da se pored dobre kabaste hrane daje i zrno, zavisi od metoda po kom tov treba da se vrši. Potrebe tovnih goveda su vrlo različite od potreba priplodnih krava ovih rasa ili od potreba mlade stoke koja se preko zime održava. Da bi se omogućilo da tovna goveda postižu brze priraste, ona moraju dobivati obroke bogate svarljivim sastojcima i čistom energijom. Sem slučaja kad je zrno neobično skupo u poređenju s kabastom hranom obilna količina zrna treba da se daje govedima koja se tove u tovilištu. Ako se ovo ne čini, ona neće imati brze priraste i na kraju neće biti tako dobro ugojena. Naročito kod teladi i godišnjaka ne mogu da se očekuju dobri prirasti ako u obroku nema dovoljnih količina belančevina, minerala i vitamina. Količine potrebnih belančevina. — Mnogi su ogledi dokazali, da tovna goveda i druga goveda rasa za meso ne trebaju ni približno toliko belančevina koliko je bilo preporučeno u Volf-Lemanovim starijim standardima ishrane. Ova je činjenica od velike finansijske važnosti za proizvodnju goveđeg mesa, pošto belančevinasti dodaci obično koštaju po toni mnogo više nego zrno. Količine belančevina koje su preporučene u Morisonovim standardima zasnivaju se uglavnom na autorovim proučavanjima ogleda po ovom pitanju. Ovde su uključeni i ogledi koje je u toku više godina vršio autor sa saradnicima da bi se utvrdile potrebe tovnih godišnjaka u belančevinama. Vrsta kabaste hrane u obroku, naročito količina leptirnjača, odlučuje uglavnom da li je potreban belančevinasti dodatak kao i to kolika količina je preporučljiva ako je on potreban. Kod obroka za tovna goveda vrsta zrna je isto tako važan činilac. Dodatak može biti potreban kad se goveda tove kukuruzom ili drugom zrnastom hranom koje ima malo belančevina, dok on neće biti potreban ako zrno sačinjavaju ovas, pšenica i ječam, koji imaju više belančevina nego kukuruz. Primerni obroci navedeni u tablici VII priloga pokazuju kad je potreban belančevinasti dodatak za različite klase goveda rasa za meso a isto tako i približne količine koje su potrebne da bi se obrok izbalansirao. Mnogi ogledi su pokazali važnost dodavanja belančevinastog dodatka obroku za tovna goveda koji ima malo belančevina. Dodavanjem ovog dodatka ne samo da se mnogo povećava stepen prirasta nego se takođe smanjuje i količina hrane koja je potrebna za 100 ft prirasta, a povišava se prodajna cena goveda. Kad se vodi računa o tome da se ne đaje više belančevinastog dodatka nego što je momentalno potrebno da se izbalansira obrok, onda su svakih 100 ft takvog dodatka kao što su laneno brašno, sojine uljane pogače ili pamučno brašno po vrednosti jednaki sa 250 do 300 ft zrna ili zrnastog ekvivalenta. Kod ove vrednosti uzima se u obzir ne samo ušteda u količini hrane potrebne za 100 ft prirasta, već isto tako i veća prodajna cena, jer su goveda bolje utovljena. Seno leptirnjača, silaža leptimjača kao i paša na leptimjačama su toliko bogati belančevinama da obrok ima dovoljno belančevina za proizvodnju dobrih prirasta, ako se tovnim govedima daje obilna količina ovih kabastih hraniva zajedno s kukuruzom ili drugim zrnom. Da li će se isplatiti dodavanje bilo kakvog belančevinastog dodatka, to zavisi od količine kabaste hrane leptirnjača koju goveda stvarno pojedu, od sadržaja belančevina kao i od starosti goveda. Dobro lucerkino seno daje dovoljne količine belančevina kad dvogodišnja goveda dobivaju tovni obrok kukuruza i takvo seno. Isto to vredi i za sojino seno i seno kravljeg graška. I jedno i drugo imaju otprilike isto toliko belančevina koliko i lucerka. Kod ogleda u Nebrasci, naprimer, dodavanje lanenog brašna ili pamučnog brašna kukuruzu i lucerkinom senu nije povećalo priraste kod dvogodišnjih junaca, nije povisilo prodajnu cenu a nije smanjilo ni količinu hrane koja je bila potrebna za 100 ft prirasta. Mlađa tovna goveda trebaju za maksimalne priraste malo Više belančevina. Prema tome, dodavanje belančevinastog dodatka obroku koji se sastoji od kukuruza i obilne količine lucerkinog sena može obično nešto malo da poveća priraste kod teladi i jednogodišnjaka. Slični rezultati dobiveni su kod ogleda s tovnom teladi pri kojima je dnevno dodavano 0,9 ft pamučnog brašna po grlu obroku koji se sastojao od kukuruznog zrna, kukuruzne silaže i lucerkinog sena. Kod ovih ogleda 100 ft pamučnog brašna odgovaralo je vrednosti 287 ft kukuruza. Obrok od kukuruznog zrna, kukuruzne silaže i lucerkinog sena je za starija goveda mnogo bolje izbalansiran. Kod B ogleda dodavanje 2,3 ft po grlu dnevno belančevinastog dodatka obroku tovnih dvogodišnjih junaca povećalo je dnevni prirast od 2,22 ft na 2,34 ft. U ovim ogledima davana je veća količina belančevinastog dodatka nego što je docnijim ogledima utvrđeno kao potrebno. Delimično zbog toga upotreba ovog dodatka nije bila od koristi. Možda bi se više isplatilo da je po grlu dnevno davano 0,50 do 0,75 ft dodatka. Kad se namesto lucerkinog sena zajedno s kukuruznom silažom i kukuruznim zrnom daje detelinsko ili mešano seno, onda je belančevinasti dodatak potreban i kod goveda starih 2 godine. Tako su u 14 ogleda dodavanjem pamučnog ili lanenog brašna obroku koji se sastojao od okrunjenog kukuruza, sena crvene deteline i kukuruzne silaže dnevni prirast kod junaca starih dve godine povećao od 2,1 ft na 2,5 ft. Isto je tako i prodajna cena goveda bila povišena za 33 centa po centneru a i čist prihod preko troška ishrane je bio veći. Kakvoća belančevina. — Iz razloga izloženih u poglavlju V kakvoća ili vrsta belančevina nemaju ni iz bliza tako veliki značaj kod ishrane goveda rasa za meso kakav imaju kod svinja ili živine. Kad se govedima rasa za meso daju makar i prilično ograničena količina kabaste hrane od leptirnjača, onda je obrok obično snabdeven belančevinama odgovarajuće kakvoće. Ako obrok, s druge strane, sadrži malo ili nema ništa kabaste hrane od belančevina onda se izvesna pažnja mora pokloniti kakvoći belančevina koje se obezbeđuju različitim belančevinastim dodacima. Ogledi su, naprimer, dokazali da je kukuruzno lepkovo brašno mnogo manje efikasno nego takvi dodaci kao što su laneno brašno, sojine uljane pogače ili pamučno brašno kod balansiranja obroka za tovna goveda koji se sastoji od zrna i kabaste hrane koja ne potiče od leptirnjača. Prema tome, u takvim obrocima ovaj sporedni kukuruzni proizvod treba da se kombinuje s dodacima koji daju belančevine bolje kakvoće. U opreci s rezultatima dobivenim kod goveda kojima je davan tovni obrok kukuruznog zrna, kukuruzno lepkovo brašno bilo je potpuno jednako s lanenim brašnom ili sojinim uljanim pogačama, kad je 1 ft ovog dodatka dnevno bila dodavana sirkovoj silaži za zimsku ishranu teladi ili godišnjaka rasa za meso. To dokazuje da je kakvoća belančevina u sirkovoj zelenoj hrani, mada ih ima malo, bolja nego u kukuruznom zrnu. Kombinacije belančevinastih dodataka. — Ogledi s tovnim govedima dokazali su, da izvesne kombinacije belančevinastih dodataka daju bolje rezultate nego većina pojedinačnih dodataka. Napred je navedeno, da pamučno brašno ili kukuruzno lepkovo brašno ima uopšte mnogo manju vrednost nego laneno brašno kad se bilo koje od njih upotrebljava kao jedini belančevinasti dodatak kod takvog obroka kao što su kukuruzno zrno, kukuruzna silaža i seno. A ipak smeša polovine bilo kog od ovih hraniva i polovine lanenog brašna po vrednosti je potpuno jednaka s lanenim brašnom. Druge kombinacije belančevinastih dodataka koje su kod tovnih goveda dale odlične rezultate su ove: 1) pamučno brašno, kukuruzno, lepkovo brašno, i laneno brašno, od svakog po jednu trećinu; 2) pamučno brašno, laneno brašno, i sojine uljane pogače ili mlevena sojina zrna, od svakog po trećinu; 3) pamučno brašno, laneno brašno, kukuruzno lepkovo brašno i sojine uljane pogače ili mlevena sojina zrna, od svakog po jednu četvrtinu. Potrebe u mineralima. — Goveda rasa za meso treba uvek da budu uredno snabdevena solju. Da li će biti bilo kakve koristi od upotrebe kalcijumovog ili fosfornog dodatka, to uglavnom zavisi od količina ovih minerala u izvesnom obroku, kako se to docnije navodi. U tablici III priloga navedene su dnevne količine kalcijuma i fosfora po grlu za različite klase goveda rasa za meso. Gde god postoji opasnost od gušavosti ili „debelog vrata“ kod oteljene teladi treba priplodnim kravama, najmanje u toku poslednjeg perioda bremenitosti, davati jodiziranu so. U krajevima gde postoji oskudica jednog ili više minerala koji se nalaze u tragovima — kobalt, bakar ili gvožđe — ovaj nedostatak može da se ispravi upotrebom specijalnih mineralnih dodataka kakvi su preporučeni u poglavlju VI. Ne postoji nikakva potreba da se uobičajenim obrocima kod goveda rasa za meso dodaje bilo koji drugi mineral kao, naprimer, sumpor, kalijum ili zemlja. Isto tako nije koirsno da se uobičajenim obrocima dodaje vodeno bilje (Fucus).....

Kao na slikama Geopoetika Uliks (енгл. Ulysses) je modernistički roman irskog pisca Džejmsa Džojsa. Prvi put je objavljen u nastavcima u američkom žurnalu, Little Review (Mali Pregled), od marta 1918. do decembra 1920. godine, a potom ga je 2. februara 1922. godine, na Džojsov četrdeseti rođendan, celog objavila Silvija Bič u Parizu. Smatran je jednim od najvažnijih dela modernističke književnosti.[1] Diklen Kiberd je rekao da pre Džojsa nijedan pisac fikcije nije tako osmislio proces razmišljanja.[2] Ime Uliks izvedeno je od latinskog imena Odisej, heroja Homerove epske poeme Odiseja. Roman uspostavlja niz paralela između poeme i romana, sa strukturalnom vezom između likova i iskustava Leopolda Bluma i Odiseja, Moli Blum i Penelope, Stivena Dedalusa i Telemaha. Roman je veoma aluzivan i istovremeno sadrži stilove različitih epoha engleske književnosti. Od objavljivanja, knjiga je izazvala mnoge polemike i kontraverzne situacije, počevši od suđenja zbog opscenog sadržaja. Godine 1921. u Americi je došlo do sudskog gonjenja zbog opscenosti u romanu, a u narednim decenijama su usledile kritičke rasprave. Zbog toka svesti, pažljive strukture, bogate karakterizacije, obilnog humora, igre reči, parodija i aluzija, ovaj roman se smatra jednim od najvećih dela u književnosti. Širom sveta, Džojsovi obožavaoci danas slave 16. jun kao Blumsdej.[3][4] Pozadina[uredi | uredi izvor] Džojs se prvi put susreo sa likom Odiseja/Uliksa u Uliksovima avanturama koje je napisao Čarls Lemb kao adaptaciju Homerovog dela. Ovo ime je inspirisalo Džojsa da u školi napiše esej o liku pod nazivom Moj omiljeni heroj.[5][6] Džojs je smatrao Uliksa jednim sveobuhvatnim likom u književnosti. Razmišljao je o tome da nazove svoju zbirku priča Dablinci (1914) imenom Uliks u Dablinu[7], i ova ideja je postojala sve dok nije napisan ogroman roman pod nazivom Uliks 1914. Lokacije[uredi | uredi izvor] Uliks Mapa Dablina[8] Kuća Leopolda Bluma u Ekls ulici broj 7[9] – epizoda 4 (Kalipso), epizoda 17 (Itaka) i epizoda 18 (Penelopa) Pošta, Vestlend Rou, epizoda 5 (Lotofazi) Svenijeva farmacija, ulica Lombard, Linkoln plejs[10] (gde je Blum kupio sapun). Epizoda 5 (Lotofazi) Frimens žurnal, ulica Princa[11] koja izlazi na ulicu O’Konel, epizoda 7 (Eol), ne tako daleko od prodavnice slatkiša Grahama Lemona, Donja O’Konelova ulica 49, gde počinje epizoda 8 (Lestrigonci) Dejvi Birnanov pab – epizoda 8 (Lestrigonci) Nacionalna bilblioteka Irske – epizoda 9 (Scila i Haribda) Hotel Ormond – obala reke Lifi, epizoda 11 (Sirene) Pab Barnija Kirnana – epizoda 12 (Kiklop) Porodilište – epizoda 14 (Volovi sunca) Bordel Bele Koen – epizoda 15 (Kirka) Kabina za vozače, most Bat, epizoda 16 (Eumej) Radnja romana se odvija u Dablinskom zalivu, koji počinje u Sandikovu na jugu grada i završava se u Haut Hedu na severu. Struktura[uredi | uredi izvor] Uliks, Egoist Press, 1922 Uliks je podeljen na 3 knjige i 18 epizoda, sadrži približno oko 265 hiljada reči. Epizode nemaju naslove poglavlja, već su samo numerisane u Gablerovom izdanju. U drugim izdanjima pauze između epizoda su predstavljene na različite načine. Na prvi pogled, veći deo knjige izgleda neuređeno i haotično; Džojs je jednom rekao da je stavio u roman puno misterija i zagonetki, tako da će profesori nastaviti vekovima da raspravljaju o tome šta je on mislio, i da je na taj način stvorio besmrtni roman.[12] Dve šeme koje su Stjuart Gilbert i Herbert Gorman objavili nakod izdavanja romana pomogle su u odbrani Džojsa za optužbe nemorala i učinile su da veze sa Odisejem budu jasnije, a takođe i objašnjavaju unutrašnju strukturu dela. Džojs i Homer[uredi | uredi izvor] Džojs je podelio Uliksa na 18 epizoda, koje približno odgovaraju epizodama u Homerovoj Odiseji. Homerova Odiseja[13] je podeljena na 24 poglavlja. Stručnjaci smatraju da svaka epizoda Uliksa ima temu, tehniku i podudaranje između svojih likova i onih iz Odiseje. Tekst objavljenog romana ne sadrži naslove epizoda koje se koriste u nastavku niti sličnosti koje potiču iz Linatijevih i Gilbertovih šema. Dok se radnja Džojsovog romana odvija tokom jednog običnog dana na početku 20. veka u Dablinu, u Irskoj, Homerovom epskom junaku Trojanskog rata Odiseju je trebalo 10 godina da se vrati kući iz Troje na ostrvo Itaka[14]. Homerov ep sadrži žestoke oluje, brodolome, divove, čudovišta, bogove i boginje, i na taj način se potpuno razlikuje od Džojsovog lika Leopolda Bluma koji je bio jevrejski akviziter. Blum se poistovećuje sa Odisejem, Stiven Dedalus sa Telemahom, a Blumova supruga Moli sa Penelopom koja je 20 godina čekala Odiseja[15]. Radnja[uredi | uredi izvor] PRVI DEO – TELEMAH[uredi | uredi izvor] Epizoda 1: Telemah[uredi | uredi izvor] Soba Džejmsa Džojsa danas Džejms Džojs kula i muzej Osam sati je ujutru, student medicine Bak Maligen poziva Stivena Dedalusa (mladog pisca koji je predstavljen kao glavni junak romana Portret umetnika u mladosti) na krov Sendikov Martelo kule gde obojica žive. Odnos između Stivena i Maligena je napet zbog Maligenove neumesne opaske na račun Stivenove nedavno preminule majke, Mej Dedalus, i zbog činjenice da je Dedalus pozvao studenta iz Engleske, Hejnsa, da stanuje sa njima. Njih trojica doručkuju i šetaju obalom, gde Maligen zahteva od Stivena ključ od sobe i pozajmicu. Dok odlazi, Stiven izjavljuje da se uveče neće vraćati u kulu. Epizoda 2: Nestor[uredi | uredi izvor] Stiven na času istorije predaje o pobedama kralja Pira od Epira. Posle časa zadržava jednog od učenika, Sirila Sardženta, kako bi mu pokazao kako da izvede aritmetičke vežbe. Stiven gleda u Sardžentovo ružno lice i pokušava da zamisli ljubav Sardžentove majke prema njemu. Potom posećuje školskog direktora Gereta Disija, od kojeg dobija platu i pismo koje treba da odnese u štampariju. Raspravljaju o istorji Irske i ulozi Jevreja u ekonomiji. Dok Stiven odlazi, Disi mu dobacuje kako Irska nikad nije prognala Jevreje jer ih nikada nisu ni pustili u državu. Ova epizoda je izvor nekih najpoznatijih replika iz romana, kao što je Dedalusova tvrdnja da je istorija noćna mora iz koje pokušava da se probudi i da je Bog krik na ulici. Epizoda 3: Protej[uredi | uredi izvor] „Sandymount Strand” gleda preko dablinskog zaliva na „Howth Head” Stiven se šeta po Sendimaunt plaži i tu provodi vreme razmišljajući o filozofiji, svojoj porodici, studentskom životu u Parizu i o smrti majke. Stiven razmišlja dok leži među stenama i gleda u par sa psom, potom piše nekoliko ideja za poeziju, a zatim čačka nos, i urinira iza stene. Ovo poglavlje karakteriše tok narativnog stila svesti koji žustro menja fokus. Stivenovo obrazovanje se ogleda u mnogim nejasnim referencama i stranim frazama koje su dale reputaciju ovoj epizodi kao jednoj od najtežih poglavlja knjige. DRUGI DEO – ODISEJ[uredi | uredi izvor] Epizoda 4: Kalipso[uredi | uredi izvor] Pripovedanje se iznenada menja. Ponovo je 8 sati ujutru, ali se radnja proširila na grad i drugog protagonistu knjige, Leopolda Bluma, jevrejskog akvizitora. Epizoda počinje poznatom rečenicom o tome kako je gospodin Blum sa zadovoljstvom pojeo iznutrice životinja i živine. Nakon početne pripreme doručka, odlučuje da ode do mesare da kupi svinjski bubreg. Nakon povratka kući, završava pripremu doručka, a zatim ga uz poštu nosi svojoj supruzi Moli u krevet. Jedno od pisama je od njenog koncertnog menadžera, Blejzisa Bojlana, sa kojim Moli ima vanbračnu vezu. Bluma muči sama pomisao na to da je svestan toga da će Moli kasnije istog dana sa zadovoljstvom primiti Bojlana u svoj krevet. Čita pismo od njihove ćerke Mili Blum, koja mu saopštava da napreduje u poslu sa fotografisanjem u Mulingaru. Ova epizoda se završava sa Blumovim čitanjem magazina Mačamova majstorija gospodina Filipa Bofoja. Epizoda 5: Lotofazi[uredi | uredi izvor] Blum odlazi u Vestlend Rou do pošte, gde dobija ljubavno pismo od izvesne Marte Kliford, upućeno njegovom pseudonimu Henriju Flaueru. Nailazi na poznanike i dok ćaskaju, Blum pokušava da odmeri ženu sa čarapama, ali ga u tome sprečava tramvaj koji prolazi. U uličici čita pismo i cepa kovertu. Odlazi neplanirano na liturgiju u katoličkoj crkvi, gde razmišlja o teologiji. Sveštenik na poleđini odore ima ispisana slova I.N.R.I. ili I.H.S, za koje mu je Moli objasnila da označavaju hvaljenje Isusa spasitelja[16]. Odlazi kod apotekara i kupuje sapun od limuna. Zatim susreće još jednog poznanika, Bantama Lajonsa, koji greškom pomišlja da mu Blum nudi ulaznice za trke konja u Akotu. Konačno odlazi do džamije sa kupatilima. Epizoda 6: Had[uredi | uredi izvor] Epizoda počinje Blumovim odlaskom u pogrebna kola sa troje ljudi, uključujući i Stivenovog oca. Odlaze na sahranu Padija Dignama i usput pomalo ćaskaju. Kola prolaze pored Stivena Dedalusa i Blejzisa Bojlana. Dolazi do rasprave o različitim uzrocima smrti i pokopavanju, dok je Blum previše okupiran mislima o svom pokojnom sinu Rudiju i očevom samoubistvu. Ulaze u kapelu na opelo. Blum tokom sahrane ugleda misterioznog čoveka u kišnom mantilu. Vraća se svom razmišljanju o smrti, ali na kraju epizode odbacuje morbidne misli i prihvata život pun topline. Epizoda 7: Eol[uredi | uredi izvor] U redakciji Frimens žurnala, Blum pokušava da postavi oglas, ali ne uspeva uprkos urednikovoj podršci. Stiven se pojavljuje sa Dejzijevim pismom o bolesti stopala i usta, ali se njih dvojica ne susreću. Stiven vodi urednika i ostale u pab, gde im usput priča anegdote o dve dablinske kaluđerice. Ova epizoda je podeljena na kratke segmente iz novinskih naslova i karakterišu je brojne retoričke figure i postupci. Epizoda 8: Lestrigonci[uredi | uredi izvor] Kako se ručak približava, tako se Blumove misli usmeravaju na hranu. Susreće ženu koju je voleo u prošlosti i čuje vest o porođaju Mine Pjurifoj. Ulazi u restoran hotela Burton, gde je zgrožen prizorom muškaraca koji jedu kao životinje. Umesto restorana, odlazi u Dejvi Birnanov pab, gde jede sendvič od gorgonzole, pije času crnog vina i razmišlja o svom nekadašnjem odnosu sa Moli i o tome kako im je brak propadao. Blum razmišlja o tome šta bogovi i boginje piju. Razmatra da li statue Grčkih bogova u Narodnom muzeju imaju anus kao i smrtnici. Izlazi iz paba i upućuje se ka muzeju, ali spazi Bojlana i panično utrčava u galeriju preko puta muzeja. Epizoda 9: Scila i Haribda[uredi | uredi izvor] U Narodnoj biblioteci Stiven objašnjava različitim naučnicima svoju biografsku teoriju o Šekspirovim delima, posebno o Hamletu, za koju tvrdi da se u velikoj meri zasniva na preljubi Šekspirove supruge. Blum ulazi u Narodnu biblioteku da potraži stari primerak oglasa koji pokušava da objavi. Na kraju epizode, na kratko se susreće sa Stivenom, kojeg jedva i primećuje. Epizoda 10: Lutajuće stene[uredi | uredi izvor] U ovoj epizodi 19 kratkih vinjeta prikazuju lutanja različitih likova, glavnih i sporednih, kroz ulice Dublina. Ova epizoda se završava knjigom o svečanim povorkama Lorda, poručnika Irske, Vilijama Varda i Erla od Dadlija, kroz ulice u kojima susreće razne likove iz romana. Epizoda 11: Sirene[uredi | uredi izvor] U ovoj epizodi dominiraju motivi muzike. Dok Blum večera sa Stivenovim ujakom u hotelu, Moli sa ljubavnikom uživa u prevari. Tokom obroka, Blum posmatra zavodljive konobarice i sluša Stivenovog oca kako peva. Epizoda 12: Kiklop[uredi | uredi izvor] Narator ovog poglavlja je nepoznati stanovnik Dablina. Narator odlazi u bar Barni Kirnana gde se upoznaje sa likom koji se samo naziva „Građanin“. Blum ulazi u pab i Građanin, koji je žustri irski nacionalista i antisemit, ga obara na zemlju. Epizoda se završava tako što Blum podseća Građanina da su njegovi spasitelji bili Jevreji. Dok Blum napušta pab, Građanin baca činiju sa keksom u pravcu Blumove glave ali promašuje. Ovo poglavlje uključuje tokove pravnog žargona, biblijske odlomke i elemente irske mitologije. Epizoda 13: Nausikaja[uredi | uredi izvor] Celokupna radnja odvija se na stenama Sendimaunta[17]. Mlada žena pod imenom Gerti Makdauel sedi na stenama sa prijateljicama Sisi Kafri i Edi Bordman. Devojke se brinu o bebi i četvorogodišnjim blizancima, Tomiju i Džekiju. Dok noć pada, Gerti razmišlja o ljubavi, braku i ženstvenosti. Blum je iz daljine posmatra, a Gerti ga zadirkuje otkrivajući noge i pokazujući mu donje rublje. A Blum, dok sve to gleda, počinje da masturbira. Blumov seksualni vrhunac je ispraćen vatrometom na obližnjem bazaru. Kako Gerti odlazi, Blum shvata da ona hramlje i veruje da je to razlog zašto je još uvek neudata. Potom odlučuje da poseti Minu Pjurifoj u porodilištu. U epizodi nije određeno koliko preovladavaju Gertine misli, a koliko Blumova seksualna fantazija. Neki veruju da je epizoda podeljena na dve polovine. Prva polovina je Gertin romantični pogled na svet, a druga polovina predstavlja Blumov realniji i iskusniji pogled[17]. Međutim, Džojs je rekao da ničega nije bilo između njih i da je sve samo plod Blumove mašte[17]. Kako je knjiga objavljivana u serijskom obliku, ova epizoda je privukla veliku kritiku. Stil prve polovine epizode je parodija na romantične časopise i novele. Epizoda 14: Volovi sunca[uredi | uredi izvor] Blum obilazi porodilište u kojem se Mina Pjurifoj porađa i konačno upoznaje Stivena, koji pije sa prijateljima iz medicinske škole i čeka obećani dolazak Baka Maligena. Pošto je u toj grupi on jedini otac, Blum je zabrinut za Minin porođaj. Počinje da razmišlja o svojoj ženi i o rođenju svoje dvoje dece. Takođe razmišlja i o gubitku svog jedinog „naslednika“ Rudija. Mladići postaju pričljivim pa čak započinju razgovor o temama kao što su plodnost, kontracepcija i abortus. Postoji sumnja da je Blumova ćerka Mili u vezi sa jednim od mladića, Banonom. Nakon Mininog uspešnog porođaja, nastavljaju da piju u pabu. Ova epizoda je Džojsova izuzetna igra reči, koja, između ostalog, rekapitulira čitavu istoriju engleskog jezika. Epizoda počinje latinskom prozom, anglosaksonskom aliteracijom i pomera se kroz parodije na različite pravce u razvoju književnosti i jezika. Veruje se da je razvoj engleskog jezika u ovoj epizodi usklađen sa devetomesečnim periodom trudnoće i boravkom fetusa u materici[18]. Epizoda 15: Kirka[uredi | uredi izvor] Epizoda 15 je napisana kao scenario za predstavu. Radnja se često prekida halucinacijama koje Stiven i Blum doživljavaju. Stiven i Linč ulaze u dablinsku ulicu crvenjih fenjera. Blum ih prati i na kraju ih pronalazi u bordelu Bele Koen, gde u društvu njenih radnica, uključujući Zoe Higins, Flori Talbot i Kiti Rikets, ima niz halucinacija u vezi svojih fetiša, fantazija i prestupa. Blum je na optuženičkoj klupi i odgovara na razne optužbe žena koje ga muče i optužuju, a među kojima su gospođa Jelverton Bari, gospođa Belingam i gospođa Mervin Talbojs. Kasnije primećuje Stivena kako daje previše novca za usluge i stara se o tome da mu se vrati novac. Stivenu se priviđa njegova majka u obliku raspadajućeg leša koji traži od njega da se pokaje. Prestrašen, Stiven pomoću svog štapa za šetnju razbija luster i potom istrčava napolje. Blum brzo plaća Beli štetu i istrčava za njim. Nalazi ga u sukobu sa engleskim vojnikom, vodnikom Karom, koji je udario Stivena, smatrajući da ovaj vređa Kralja. Policija stiže i narod se razilazi. Dok Blum pomaže Stivenu da ustane, priviđa mu se duh njegovog pokojnog sina Rudija. TREĆI DEO – NOSTOS[uredi | uredi izvor] Epizoda 16: Eumej[uredi | uredi izvor] Blum i Stiven odlaze u kabinu za vozače, kako bi se Stiven sabrao. Tu susreću pijanog mornara pod imenom V.B. Marfi. U epizodi dominira motiv zbunjenosti i zabune oko identiteta, gde se identiteti Bluma, Stivena i Marfija iznova dovode pod znak pitanja. Epizoda 17: Itaka[uredi | uredi izvor] Blum se vraća sa Stivenom kući, gde mu daje šolju kakaa i raspravljaju o kulturnim i jezičkim razlikama između njih, razmatraju mogućnosti o objavljivanju Stivenovih parabola, i Blum nudi Stivenu da prenoći tu. Stiven odbija Blumov predlog i nesiguran je u odgovor na Blumov predlog za buduće sastanke. Njih dvojica uriniraju u dvorištu, a potom Stivem odlazi i nestaje u noći[19], dok Blum odlazi u krevet kod Moli, koja spava. Ona se budi i pita ga kako mu je protekao dan. Ova epizoda je strogo napisana i organizovana matematički preciznim katekizmima od 309 pitanja i odgovora, i navodno ovo je bila Džojsova omiljena epizoda u romanu. Složeni opisi kreću se od pitanja astronomije pa sve do uriniranja, uključujući poznati spisak od 25 muškaraca koji su predstavljeni kao Molini ljubavnici (koji očigledno odgovaraju udvaračima koje su Odisej i Telemah ubili u Itaki), uključujući i Bojlana i Blumovu psihološku reakciju na Moline preljube. Dok na prvi pogled epizoda opisuje događaje koji su očigledno slučajno odabrani i iskazani naizgled preciznim matematičkim i naučnim terminima, u njoj su prisutne greške koje pravi nedefinisani pripovedač, a većinu tih grešaka je Džojs svesno upotrebio[20]. Epizoda 18: Penelopa[uredi | uredi izvor] Poslednja epizoda se sastoji iz misli Moli Blum, koja leži u krevetu pored svog muža. Ova epizoda se sastoji od toka svesti u osam rečenica i nema znakove interpunkcije. Moli razmišlja o Bojlanu i Blumu, o svojim bivšim obožavateljima, uključujući i poručnika Stenlija G. Gardnera, o svakodnevnim dešavanjima u detinjstvu na Gibraltaru i kratkoj pevačkoj karijeri. Ona se takođe priseća lezbejske veze iz svoje mladosti, sa prijateljicom iz detinjstva po imeni Hester Stenhoup. Tok njenih misli povremeno prekida zvižduk voza ili potreba za mokrenjem. Ova epizoda se završava Molinim lepim sećanjem na Blumovi prosidbu. „…. i onda me je pitao hoću li da da kažem da planinski cvete moj i ja sam ga najpre zagrlila i privukla ga sebi da oseti moje grudi kako su mirisne da i srce mu je tuklo kao ludo i da rekla sam hoću Da. “[21] Takođe, epizoda se dotiče menstruacije koju Moli u toku epizode dobija, ranije nego što bi trebalo. Moli smatra da je njen menstrualni ciklus razlog za povećani seksualni apetit i da je zbog toga imala odnos sa Bojlanom. Moli se poistovećuje sa Penelopom iz Homerovog epa, koja je bila poznata po svojoj vernosti Odiseju tokom njegovog desetogodišnjeg odsustva, iako je imala mnogo udvarača. Književni i kritički značaj[uredi | uredi izvor] Knjiga ima svoje kritičare. T.S. Eliot je izjavio o Uliksu da je to knjiga koju je doživeo kao najvažniji izraz sadašnjice, knjiga kojoj smo svi dužni i od koje niko ne može da pobegne. Naglasio je da Džojs nije bio kriv što je ljudima neshvatljiv i da su buduće generacije odgovorne za svoju dušu, dok je genije odgovoran sebi jednakima, a ne gomili neobrazovanih i nedisciplinovanih dvorskih luda[22]. Virdžinija Vulf je izjavila da je Uliks nezaboravna katastrofa, neizmerna u iskušenju i stravična u sopstvenom užasu[23]. Karl Radek je nazvao Uliksa gomilom izmeta, crva koji su fotografisani kroz mikroskopsku kameru kinematografije[24]. Šejn Lesli nazvao je Uliksa književnim boljševizmom, eksperimentalnim, nekonvencionalnim, antihrišćanskim, haotičnim i potpuno nemoralnim[25]. Uliks se naziva najvažnijim delom modernističke književnosti i smatra delom gde su životne kompleksnosti predstavljene kroz nejednaka jezička i stilska umeća[26]. Stil Uliksa je najfiniji primer upotrebe toka svesti u savremenoj fikciji, s tim da autor zalazi sve dublje i dalje od bilo kojeg drugog pisca u rukovanju unutrašnjim monologom. Ovu tehniku su hvalili zbog njenog vernog predstavljanja toka svesti, osećaja, razmišljanja i promena raspoloženja. Džojs koristi metafore, simbole, dvosmisletnosti i prenaglašenosti koje se međusobno povezuju kako bi stvorile mrežu koja obuhvata ceo roman[27]. Ovaj sistem veza daje romanu širok univerzalan značaj, iz razloga što Leopold Blum, običan čovek iz Dablina, postaje moderan Odisej. Eliot je opisao ovaj sistem kao „ mitski metod “, način kontrole, određivanja, oblikovanja, i davanja značaja ogromnoj panorami beskorisnosti i anarhije, koje predstavljaju savremenu istoriju[28]. Dodatna literatura[uredi | uredi izvor] Arnold, Bruce. The Scandal of Ulysses: The Life and Afterlife of a Twentieth Century Masterpiece. Rev. ed. Dublin: Liffey Press, 2004. ISBN 1-904148-45-X. Attridge, Derek, ed. James Joyce`s Ulysses: A Casebook. Oxford and New York: Oxford University Press, 2004. ISBN 978-0-19-515830-4. Benstock, Bernard. Critical Essays on James Joyce`s Ulysses. Boston: G. K. Hall, 1989. ISBN 978-0-8161-8766-9. Birmingham, Kevin. The Most Dangerous Book: The Battle for James Joyce`s Ulysses. London: Head of Zeus Ltd., 2014. ISBN 9781101585641 Duffy, Enda, The Subaltern Ulysses. Minneapolis: University of Minnesota Press, 1994. ISBN 0-8166-2329-5. Ellmann, Richard. Ulysses on the Liffey. New York: Oxford University Press, 1972. ISBN 978-0-19-519665-8. French, Marilyn. The Book as World: James Joyce`s Ulysses. Cambridge, MA: Harvard University Press, 1976. ISBN 978-0-674-07853-6. Gillespie, Michael Patrick and A. Nicholas Fargnoli, eds. Ulysses in Critical Perspective. Gainesville: University Press of Florida, 2006 . ISBN 978-0-8130-2932-0. Goldberg, Samuel Louis. The Classical Temper: A Study of James Joyce`s Ulysses. New York: Barnes and Noble, 1961 and 1969. Henke, Suzette. Joyce`s Moraculous Sindbook: A Study of Ulysses. Columbus: Ohio State University Press, 1978. ISBN 978-0-8142-0275-3. Kiberd, Declan. Ulysses and Us: the art of everyday living. London: Faber and Faber, 2009 ISBN 978-0-571-24254-2 Killeen, Terence. Ulysses Unbound: A Reader`s Companion to James Joyce`s Ulysses. Bray, County Wicklow, Ireland: Wordwell, 2004. ISBN 978-1-869857-72-1. McCarthy, Patrick A. Ulysses: Portals of Discovery. Boston: Twayne Publishers, 1990. ISBN 0-8057-7976-0. McKenna, Bernard. James Joyce`s Ulysses: A Reference Guide. Westport, CT: Greenwood Press, 2002. ISBN 978-0-313-31625-8. Murphy, Niall. A Bloomsday Postcard. Dublin: Lilliput Press, 2004. ISBN 978-1-84351-050-5. Norris, Margot. A Companion to James Joyce`s Ulysses: Biographical and Historical Contexts, Critical History, and Essays From Five Contemporary Critical Perspectives. Boston: Bedford Books, 1998. ISBN 978-0-312-21067-0. Norris, Margot. Virgin and Veteran Readings of Ulysses. New York: Palgrave Macmillan, 2011. ISBN 9780230338715. Rickard, John S. Joyce`s Book of Memory: The Mnemotechnic of Ulysses. Durham: Duke University Press, 1999. ISBN 978-0822321583. Schutte, William M. James Index of Recurrent Elements in James Joyce`s Ulysses. Carbondale: Southern Illinois University Press, 1982. ISBN 978-0-8093-1067-8. Vanderham, Paul. James Joyce and Censorship: The Trials of Ulysses. New York: New York University Press, 1997. ISBN 978-0-8147-8790-8. Weldon, Thornton. Allusions in Ulysses: An Annotated List. Chapel Hill: University of North Carolina Press, 1968 and 1973. ISBN 978-0-8078-4089-4.