Nagrada Miroslav Dereta za 2023. godinu Upečatljiva i potresna priča o stradanju Radnja romana Trgovci solju odvija se krajem XVI veka i bavi se položajem Srba koji se nalaze između čekića i nakovnja, u vreme ratova Osmanskog carstva sa Austrijom i Ugarskom. Glavnog junaka ove pripovesti o istorijskom periodu važnom i tragičnom po srpski narod – Erodima, Tihomir Stevanović definiše više ezoterijskim kontekstom predanja evropske tajne istorije nego egzistencijalnim činjenicama. Samim tim Erodimova fluidnost i sveprisutnost otvara široke perspektive prikaza i tumačenja događaja vezanih za Banatski ustanak Srba i spaljivanje moštiju Svetog Save čime je Sinan Paša želeo da pobunjene Srbe kazni i ponizi. Takođe, lucidno su prikazane sage na tadašnjoj evropskoj političkoj sceni, kao i pozadina Evrope tog doba prepune praznoverja, odmetnutih plemića i vojskovođa, ezoterije i mistike, somnabulne potrage za kamenom mudrosti i alhemijskim tajnama, čemu su pogotovo plemići bili skloni. Stevanović ne želi da ispiše političku istoriju jednog perioda, sukoba i ustanka. On svog književnog junaka vodi tajnim putevima dogovora zaraćenih strana ali i senkama događaja kojima Erodim prisustvuje iznoseći vlastite originalne sudove i zapažanja. Ova složena i upečatljiva istorijska priča o stradanju, zahvaljujući veštini komponovanja i preciznom, negovanom jeziku, ali i ironijskom tonu koji sliku jednog surovog doba, prepunog jezivih zločina, uzdiže do univerzalne storije o ratu, motivima njegovih učesnika, te ishodima njihovih sudbina, čita se sa lakoćom.

Iz recenzije: ’’Vreme nije ispalo iz zgloba već se čuje „krckanje iščašenih udova otuđenih od zglobova”; nema „zuba vremena” već su zubi detinja trauma kao „ljigavi polumrtvi rak u usnoj duplji”. Nema sigurnog koračanja kroz procepe i logička ulegnuća Košmarnika, nema fetišizacije smrti, spoznaje ili katarze, samo ritam bezobalnih rečenica koji ne garantuje ništa osim vlastitog nestajanja.’’ Ivan Isailović Odlomak: Na plafonu dnevnog boravka providi se nebo, rupa sa krova kidiše na kuću i njenu nepokretnost, sneg i sve jača kiša tope joj kosti. Stanem na trenutak, ostavim ranac na pod, počešem se do bola, sa utiskom da će se zidovi svakog trenutka urušiti. Ne možemo da uđemo u pola domaćinstva, znakovi pokušaja provaljivanja, neuspešno sečeni katanci po sobama. Deda je davno previše dobro sakrio ključeve. Nedostupne su spavaće sobe, slike male dece, orasi-čuvari pod krevetima, ostave sa senkama tegli ajvara uvijenih u novinski papir, ve-ce šolja, knjige, prljavština, ožiljci na krevetima. Trudim se da mi glas zvuči ozbiljno kroz plač. Okrećem lice od dobrog komite i dobre učiteljice.

Na plafonu dnevnog boravka providi se nebo, rupa sa krova kidiše na kuću i njenu nepokretnost, sneg i sve jača kiša tope joj kosti. Stanem na trenutak, ostavim ranac na pod, počešem se do bola, sa utiskom da će se zidovi svakog trenutka urušiti Ne možemo da uđemo u pola domaćinstva, znakovi pokušaja provaljivanja, neuspešno sečeni katanci po sobama. Deda je davno previše dobro sakrio ključeve Nedostupne su spavaće sobe, slike male dece, orasi-čuvari pod krevetima, ostave sa senkama tegli ajvara uvijenih u novinski papir, ve-ce šolja, knjige, prljavština, ožiljci na krevetima. Trudim se da mi glas zvuči ozbiljno kroz plač. Okrećem lice od dobrog komite i dobre učiteljice ‍ “Vreme nije ispalo iz zgloba već se čuje „krckanje iščašenih udova otuđenih od zglobova”; nema „zuba vremena” već su zubi detinja trauma kao „ljigavi polumrtvi rak u usnoj duplji”. Nema sigurnog koračanja kroz procepe i logička ulegnuća Košmarnika, nema fetišizacije smrti, spoznaje ili katarze, samo ritam bezobalnih rečenica koji ne garantuje ništa osim vlastitog nestajanja.” Ivan Isailović

Otići – videti, otkriti, istražiti, proveriti, gladovati, spavati u parku, upoznati drugačije ljude, probati egzotična jela, govoriti jezikom koji slabo znaš, odabirati reči, slagati rečenice. Ili ostati i uživati u uobičajenim stvarima – jutarnjem čaju od lipe na kućnoj terasi, preko koje lenjo pada senka jorgovana, u rakiji od dunja, toploj supi od fazana, ćuretini s mlincima ili gombocama, u podnevnoj tišini rascvalog višnjika, koji nije na prodaju, zrelim trešnjama u činiji od terakote, muzici podnevnih zvona, traganju za podacima u očuvanim starim enciklopedijama, svečanoj tišini kasnog popodneva što miriše na kišu, šolji slatke crne kafe, romoru glasova na varoškom korzou, vatrenoj raspravi tambura u krčmi negde na periferiji, u niskom nebu islikanom sazvežđima, toploj postelji i snovima... Kao što sam naslov govori, avion u koji ćete zakoračiti sa ovom knjigom u rukama zaputio se ka prostoru noći. Kada budete došli do poslednje st(r)anice, nećete biti sasvim sigurni u to da li se stvarno dogodilo sve čega se sećate ili ste ipak zaspali i sanjali tokom leta. Jedno je sigurno – čitanjem ove knjige postajete piščev saučesnik u putešestviju koje je pred vama. Iako ćete se neprestano pitati da li je rutu Aviona za ponoć osmislio neko ko je otputovao i s tugom ostavio i ljude koje voli i svoj rodni grad, ili je putovanje još jedna piščeva maštarija kojoj se prepustio usled melanholije i čežnje za dalekim horizontima, ili je pak reč o delu nekog ljubitelja kosmografije koji je putovao samo pomoću atlasa i geografske karte, nećete želeti da se ova pustolovina završi. Važno je koji odgovor ćete odabrati, jer je svaki od njih karta za drugačiji pravac. Ta karta predodrediće i obrise i boju reljefa koje ćete videti kroz prozor Aviona za ponoć.