Potpuno originalno umetnicko delo primenjene umetnosti unikatna porcelan soljica rucno oslikana i ukrasena pecenim 24K zlatom ima potpis autorke i godinu nastanka precnik tacne 11,5 cm, precnik solje 7 cm bez rucke , a visina solje 5,5 cm

Potpuno originalno umetnicko delo primenjene umetnosti unikatna porcelan soljica rucno oslikana i ukrasena pecenim 24K zlatom ima potpis autorke i godinu nastanka precnik tacne 11,5 cm, precnik solje 7 cm bez rucke , a visina solje 5,5 cm

Tepihčić rađen povodom Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu 1984. Verovatno namenjen kao podmetač za čašu / šolju.

Tepihčić rađen povodom Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu 1984. Verovatno namenjen kao podmetač za čašu / šolju.

Porcelanski set za doručak. Odlično očuvan, minimalni tragovi upotrebe. Prečnik tanjira 20 cm, tacne 15 cm, šolje 10 cm.

Prelep francuski set za kafu. Fali jedan tanjir. Kaljeno staklo. Tanjire 12 cm, solje visine 6 cm, otvor 6,3 cm.

Dve stare keramičke šolje Jugokeramika koriscene u ugostiteljstvu restoran kafana hotel CENTROHOTELI dimenzija 12x6cm jedna sa vidljivim ogrebotinama na obodu druga vrlo dobro ocuvana.

Porcelanski set za doručak. Odlično očuvan, okrznuće tacne sa zadnje strane, milimetarsko, ne utiče na upotrebnu funkciju. Prečnik tanjira 20 cm, tacne 15 cm, šolje 10 cm.

Exlusiv 2 Šoljice za kafu sa tacnama. Vrhunski, čuveni nemački porcelan SCHIRNDING Bavaria. Šolje i tacne su od porcelana sa izuzetno lepo i bogato dekorisane ZLATNIM ornamentima. Šoljice Visina 5,5 cm prečnik 5,5 cm Tacne prečnik 12 cm Bez oštećenja, stoje kao ukras u vitrini. Stanje kao na slici Lična kupovina u centru BG-a, ili posle uplate šaljem kurirskom službom. Ako se šalje pakujem u sunđer i stiropor, maksimalno zaštićeno i sigurno

VILLEROY & BOCH - Plitka činija `New Wave Gourmet` Sa serijom „New Wave“ Villeroy & Boch je razvio kolekciju koja je u snažnom kontrastu sa klasičnim okruglim dizajnom posuđa. Tanjiri, šolje i činije imaju poseban dizajn karakterističnih nepravilnih geometrijskih oblika koji podsećaju na oblik zastave koja se vijori na vetru. Kolekcija je napravljena od posebnog, premium porcelana otpornog na udarce i jarko belog sjaja, koji karakteriše visoka čvrstoća ivica. Pošto se neobičan dizajn ne može proizvesti uobičajenim metodama, razvijen je specijalni proces livenja pod pritiskom. 2014. godine Villeroy & Boch je za ovu kolekciju dobio tek ustanovljenu Nemačku nacionalnu industrijsku nagradu za inovativan dizajn i inženjersku produkciju. Dimenzije Dužina: 33 cm Širina: 22 cm Visina: 3 cm Težina: 950 g Nekoliko sitnih, jedva vidljivih tragova pribora na dnu. Dve male, svetle mrlje pri ivici - vidljivo je na slikama. Žig na dnu: Villeroy & Boch (iznad linije) 1748 GERMANY Savremeni žig, u upotrebi verovatno od oko 2009. godine. 1748. godine ugledni trgovac Francois Boch (Fransoa Boš) započeo je proizvodnju keramičkog posuđa u selu Audun-le-Tiche (Odan-le-Tiš) u vojvodstvu Lorena. Njegovi tanjiri, šolje, lonci i posude imali su jednostavne oblike, ali su bili vrhunskog kvaliteta i zbog toga je njegova roba postala poznata u relativno kratkom vremenskom periodu. Nakon početnog uspeha, 1767. godine sa braćom je osnovao kompaniju “Jean-François Boch et Frères“, i podigao fabriku u mestu Septfontaines (Sefonten), nedaleko od luksemburške tvrđave. Uskoro su i drugi biznismeni pokušali da kopiraju uspeh Francoisa Bocha, a jedan od njih bio je i Nicolas Villeroy (Nikola Vilrua) koji je 1789. godine na reci Saar osnovao fabriku zemljanog posuđa u Vaudrevangeu (Vdrevong, danas Wallerfangen). 1809. godine Boch je kupio benediktinsku opatiju u mestu Mettlach (Metlah) na reci Saar, gde je uspostavio moderan mehanizovan sisetem za proizvodnju posuđa. Mnoge mašine je dizajnirao sam Boch i njegovi su izumi započeli novu eru u kojoj je ručna proizvodnja keramike zamenjena industrijskom proiuzvodnjom. Danas je ova barokna zgrada još uvek sedište kompanije “Villeroy & Boch”. Pierre Joseph Boch (Pjer Žozef Boš), kojeg je u trgovinu uveo brat Françoisa, uveo je poboljšanja u sistem osiguranja za radnike tokom 1812. godine. Taj sistem uveliko je premašio efikasnost često hvaljenog sistema socijalnog osiguranja koje je 70 godina kasnije uveo nemački vođa Bismack (Bizmark). Kako bi preživeli na evropskom tržištu, dva konkurenta, Jean-Francois Boch i Nicolas Villeroy, spojili su tri svoje fabrike u jedno poslovno preduzeće. Venčanje njihove dece 1842. godine još više je povezalo obe porodice. Od 1846. godine “Villeroy & Boch” je u Septfontainesu započeo revolucionarni proces u proizvodnji keramičkih pločica, koji je uticao na čitavu industriju, a pločice širom sveta se i danas rade na isti način. Posle odvajanja oblasti Saar od nemačkog Rajha 1920. godine, kao posledice I Svetskog rata, “Villeroy & Boch” je ostao bez tamošnjih fabrika, i otkupio je fabrike u Nemačkoj koje su grupisane kao korporacija sa sedištem u Dresdenu (Drezden). Posao je ponovo napredovao i kompanija je uskoro imala 10.000 radnika. Međutim, recesija je uzela svoj danak i do 1931. godine fabrike u Bonnu i Wallerfangenu morale su da budu zatvorene. Posle II Svetskog rata kompanija je opet izgubila velik deo kapaciteta: mnoge fabrike su bile razrušene, neke su eksproprisane u Istočnoj Nemačkoj a one u Saarskom bazenu našle su se u francuskom području. Ipak, kompanija se polako oporavljala, naročito proizvodnjom sanitarija i keramičkih pločica. Porastao je i interes za tradicionalno dizajniran porcelan, pa je kompanija 1976. godine kupila poznatu fabriku “Heinrich” u mestu Selb (Zelb). 1986. godine kompanija je otkupila brend “Gallo Design”, koji je proširio asortiman prema ukusu mlađih kupaca. U isto vreme počela je uspešna saradnja sa Palomom Pikaso koja je razvila uspešnu kolekciju pločica, pribora za jelo i kristala. 1987. godine “Villeroy & Boch” je pretvoren u akcionarsko društvo. Iako fabrikom više ne rukovode članovi porodice, mnogi još uvek rade na različitim pozicijama u kompaniji, i presudan broj akcija je u rukama porodice. Većinu akcija danas poseduje turska holding kompanija “Eczacibasi ” (Ekzađibsi). Prodaje se bez držača. (120/15-43/138-kp/1291)

Teglica KinderLade koja se teško nalazi a ima tako lep i neobičan poklopac da izgleda kao kanta za mleko. Šolje i činije se još mogu naći ali `teglica ima samo u tragovima` na celom netu. Teglica nije korišćena što se vidi na kartonu poklopca a prema priči koju sam našla prestala je da se proizvodi 1995. godine. Malo me je zaintrigiralo zašto je odavno nema u prodaji pa sama naišla na ovu priču `Kao i većina dobrih stvari i Kinder Lada ima legendu o svom nastanku. Priča kaže da je sve počelo sedamdesetih godina prošlog veka u italijanskoj fabrici “Ferero”. Marketing stručnjaci iz ove kompanije tražili su način da “Nutelu”, najpoznatiji krem na svijetu, dobace do zatvorenog jugoslovenskog tržišta. Zato su stvorili jedinstveni čokoladno-mliječni namaz i licencu za njega ustupili fabrici “Podravka” iz Hrvatske. Jedan od uslova da do saradnje uopšte dođe bilo je i taj da se novi krem pravi od istih sirovina koje i “Ferero” koristi u proizvodnji “Nutele”, poput specijalnih vrsta mleka i lešnika. Podravka je 1995. godine prestala da proizvodi Kinder ladu. ` Za sve kolekcionare starih i retkih predmeta i sve nostalgičare koji se sećaju i verovatno i povremeno sanjaju prepoznatljiv ukus KinderLade, ali i sve one koji bi voleli da imaju ovu neobičnu teglicu. Stanje kao na slikama. Za bolji pregled pogledajte uvećane slike a po želji mogu se poslati i dodatne slike na mail. Ukoliko imate bilo kakvih pitanja ili nedoumica u vezi predmeta javite se putem Limundo – Kupindo poruka pre kupovine kako biste se što bolje obavestili. Predmet se prodaje u vidjenom stanju kao na slikama. Pravi kolekcionarski primerak - Pogledajte i ostale moje ponude. https://www.limundo.com/Clan/Dadadaa https://www.kupindo.com/Clan/Dadadaa/SpisakPredmeta - Ako želite da se registrujete na Limundo/Kupindo, možete to učiniti preko linka: http://www.limundo.com/ref/dadadaa

ENOCH WEDGWOOD, England - Posuda za sos BURLEIGH (1906) Posuda je urađna u tehnici Flow Blue. “FLOW BLUE” (flou blu, “razliveno, zamagljeno plavo”) je vrsta porcelana koja se proizvodila u Staffordshireu (Stafordšajr), u Engleskoj. Prodavana je od oko 1820. godine uglavnom na američkom tržištu. “Flow blue” porcelan bio je sličan tradicionalnom plavo-belom porcelanu, osim što je plava boja namerno zamagljena, što se postizalo dodavanjem šolje kreča ili amonijaka u toku pečenja. Najznačajniji proizvođači takvog porcelana u Engleskoj su bili Wedgwood, Johnson Brothers, Minton, Royal Doulton i Swansea. Zanimljiva osobina “flow blue” porcelana bio je i tzv. “efekat plavog mermera”. Predmeti proizvedeni na ovaj način, gledani izdaleka, izgledali su kao isklesan komad mermera, prošaran plavim žilama. Do I svetskog rata, američki proizvođači su postepeno preuzimali domaće tržište “flow blue” porcelana, što je dovelo do povlačenja proizvođača iz Engleske, gde i inače ovakvi predmeti nisu nikad postali popularni. Interesovanje za njih oslabilo je u obe zemlje između dva svetska rata, ali je u Americi ponovo oživelo posle 1960. godine. Dimenzije Dužina: 25 cm Širina: 18,5 cm Visina: 10 cm Težina: 530 g Gornji deo unutrašnjosti posude je mestimično bledo potamnio - vidljivo je na slikama. Žig na dnu: ROYAL SEMI-PORCELAIN (ovaj deo žiga nije vidljiv zbog zakrivljenosti dna posude) WEDGWOOD & Co. Ld. (ispod krune) ENGLAND BURLEIGH Fabrika “Wedgwood & Co.” koristila je žig od 1906. godine. Kompaniju “Wedgwood & Co” osnovao je 1860. godine Enoch Wedgwood (Inok Vedžvud, 1813-1879) u engleskom mestu Tunstall (Tunstal), u oblasti Stoke-on-Tent (Stouk-on-Tent), središtu engleske keramičke industrije. Enoch Wedgewood je dalji rođak osnivača i vlasnika „Josiah Wedgwood & Sons“, Josiahe Wedgwooda (Džozaja Vedžvud), jednog od najznačajnijeg proizvođača keramike i ličnosti epohe industrijalizacije u Engleskoj XVIII veka. Međutim, njihovo poslovanje je bilo potpuno odvojeno do preuzimanja 1980. godine. Enoch Wedgewood je 1835. godine postao partner u kompaniji “Podmore, Walker & Co.” koja je 1856. godine preimenovana u “Podmore, Walker, Wedgwood & Co.” Nakon smrti Thomasa Podmorea (Tomas Podmor) 1860. godine Enoch Wedgwood je nasledio deonice koje mu je Podmore ostavio, partnerstvo je raspušteno i kompanija je postala “Wedgwood & Co.” a Enoch je angažovao mlađeg brata Jabeza (Džabez) kao partnera. Do 1870. godine kompanija je zapošljavala između 600 i 700 radnika. Enoch Wedgwood je umro 1879. godine i nasledili su ga sinovi Edmund i Alfred Enoch Wedgwood. Sinovi nisu bili tako uspešni kao otac, porodica Wedgwood napustila je efektivnu kontrolu nad kompanijom i fabriku je 1890. godine preuzela kompanija “Hollinshead and Kirkham”. Novi ulaganja i novo rukovodstvo udahnuli su nov život kompaniji i do 1950. godine uloženi su veliki napori da se povrate nekadašnja tržišta, uglavnom računajući na snagu kompanije u proizvodnji robe visokog kvaliteta. 1965. godine kompanija je prodata “Semart Importing Co.” sa sedištem u New Jerseyu (Nju Džerzi), USA, i ponovo pokrenuta kao “Enoch Wedgwood (Tunstall) Ltd.” 1980. godine kompaniju je kupio “Josiah Wedgwood & Sons Ltd.” i nastavila je da radi pod imenom “Unicorn Potteri”. Nejasno je kada je prestala proizvodnja posuđa pod ovim imenom. (119/30-41/135-kp/1257)

gornji desni cosak ostecen,inace u dobrom stanju Ilija Milosavljević Kolarac Rođen je oko 1800. godine u selu Kolari nadomak Smedereva, po kome je i dobio nadimak Kolarac, a umro je 6. oktobra 1878. u Beogradu. Otac Milosav bio je abadžija, a majka se zvala Jovanka. Kao dete je ranjen u Prvom ustanku. Po njegovoj propasti, Ilijina porodica prebegla je preko Dunava, ali se Ilija brzo našao u Beogradu, sa 30 para. Radio je kao trgovački momak za druge trgovce, a 1827. godine oženio se ćerkom jednog od njih Milutina Radovanovića, Sinđelijom Radovanović, rođenom 1809. godine. Otvorio je sopstvenu radnju, boltu. Nedugo zatim, preselio se u Pančevo, zbog straha od kneza Miloša. Naime, postoji priča da kada je Ilija boravio u Beogradu, počnu neki mlađi beograđani nositi neke kape, sa zlatnim širitima. Knez Miloš, mrzeći na rasipanje i luksuz, i držeći da mu valja Srbe od tog palila sklanjati, makar kakvim merama, zapovedi te se nekoliko Beograđana, s tim zlatali kapama, obale i istuku batinama. Ilija se, od te mere, toliko uplaši, da je odmah ostavio Beograd, i preselio se u Pančevo. Međutim, sam Kolarac će napisati da je u Pančevo došao zbog trgovine i sigurne zarade u carsko-kraljevskoj austrijskoj državi, 1828. godine. Tamo je razvio veliku trgovinu i sa Srbijom i unutar Austrougarske, prvenstveno sa hranom, ali i sa stokom, i veoma se obogatio. Izvozio je pšenicu, ječam, ovas, suražicu, proso i kukuruz. Imao je svoje brodove, koji su se zvali Nemanja i Sveti Đorđe. Takođe, bavio se i uzgojem i prodajom svinja. Kolarac je napustio Pančevo 1856. godine. Ilija je žitar trgovac u Pančevu sredinom 1855. godine, koji prilaže 10 f. za spomenik pesniku Lukijanu Mušickom u Karlovcu. Sinđelija, koju je vrlo voleo, umrla je 1855. godine u Pešti, a sahranjena je u Beogradu, gde se i sam preselio sledeće godine. Tu se bavio trgovinom solju i šalitrom, a ulagao je i u rudnike. Dugo je pomagao stvaraoce u književnosti, a 1861. je osnovao Književni fond Ilije Milosavljevića Kolarca uz pomoć Koste Cukića. Do Prvog svetskog rata fond je izdao 120 knjiga. Kolarac je donirao i hiljadu forinti za osnivanje pravne Akademije u Novom Sadu. Krajem 1877. godine zamalo je stradao. Vlada ga je optužila za veleizdaju zbog navodnog učešća u Topolskoj buni, zajedno sa Jevremom Markovićem i Aćimom Čumićem, a preki vojni sud osudio na tamnicu. Knez Milan ga je ubrzo pomilovao, ali je zatvor narušio Kolarčevo zdravlje i ubrzo je umro. Testamentom je ostavio svoje imanje (oko milion tadašnjih dinara) fondu za stvaranje beogradskog univerziteta, što je bila velika Kolarčeva želja, i fondu za pomaganje književnosti. Po smrti Kolarca, dve sinovice, žene Velizara Karapešića i profesora Dimitrija Nešića, povele su sudski spor za obaranje testamenta, podržane od tadašnjih vlasti. Tek je Kasacioni sud osnažio Kolarčev testament. Draginja Petrović je potraživala iz zaostavštine nakit svoje sestre, Kolarčeve žene. Spada u velike zadužbinare Srbije. Njegova najpoznatija zadužbina je Kolarčev univerzitet. Po njemu je nazvan Restoran „Kolarac”. Osnovna škola u rodnim Kolarima nosi njegovo ime.

CAULDON, England - Flow blue tanjir Candia (1905-1920) Dimenzije Prečnik: 26 cm Visina: 2,5 cm Težina: 570 g Nekoliko tragova pribora na dnu tanjira, nešto više na donjoj strani oboda. Donja strana ivice je na jednom mestu potamnila, na jednom mestu nedostaje glazura - vidljivo je na kolaž-slici. Žig na dnu štampan plavim: CANDIA (unutar cvetnog venca) J.R. & Co. (za Job Ridgway & Co., u traci ispod venca) CAULDON ENGLAND Podglazurno utisnuto preko štampanog žiga: CAULDON Flow Blue predmete sa dekorom Candia kompanija “Cauldon (Brown-Westhead Moore & Co.) Ltd.” proizvodila je od oko 1905. do oko 1920. godine. Koristila je veći broj žigova, pa čak i one sa oznakama prethodnog vlasnika Joba Ridgwaya (“J.R.” ili “J.R. & Co”), što je slučaj i na ovom tanjiru. Fabriku “Cauldon Works” osnovao je 1802. Godine Job Ridgway (Džob Ridžvej), čiji je otac, Ralph Ridgway (Ralf Ridžvej), takođe bio keramičar. 1855. godine prodao ju je kompaniji “T.C. Brown-Westhead Moore & Co.” 1904. godine “Brown-Westhead Moore & Co.” registrovana je kao akcionarsko društvo i preimenovana u “Cauldon (Brown-Westhead Moore & Co.) Ltd.” Vlasništvo i menadžment kompanije su ostali isti. U žigovima na predmetima korišćen je skraćeni naziv: “Cauldon Ltd.” Kompanija je zapadala u finansijske teškoće, i 1920. godine je morao da bude objavljen stečaj. Kompaniju je kupio preduzetnik Harold Tailor Robinson (Herold Tejlor Robertson), i osnovao novu kompaniju pod imenom “Cauldon Potteries Ltd.“ Koristio ju je kao osnovu za stalno širenje svog carstva u oblasti keramičke industrije. “J.A. Robinson & Sons Ltd.” i mnogobrojne podružnice spojene su u “Cauldon Potteries Ltd.“, a nakon toga je usledila akvizicija mnogih kompanija, između ostalih i ”Coalport China (John Rose & Co.) Ltd.”, “Ridgways (Bedford Works) Ltd.”, “Grindley Hotel Ware Co. Ltd.”, kao i čitav niz drugih. Robinsonova preduzeća, posebno ona koja su izvozila u Severnu Ameriku, pogođena su Velikom ekonomskom krizom, i 1932. godine “Cauldon Potteries Ltd.“ proglasio je stečaj a Harold Tailor Robinson bakrotirao je otprilike u isto vreme. Imovina kompanije je prodata, a “Cauldon Potteries Ltd.“ i njenu podružnicu “Coalport” preuzeo je “Harrison & Son (Hanley) Ltd.” 1958. godine proizvodnja finog porcelanskog posuđa, pre svega “Coalport”, prodata je kompaniji “E. Brain & Co. Ltd.” 1962. godine preostali delovi “Cauldon Potteries Ltd.“ su zatvoreni. “FLOW BLUE” (flou blu, “razliveno, zamagljeno plavo”) je vrsta porcelana koja se proizvodila u Staffordshireu (Stafordšajr), u Engleskoj. Prodavana je od oko 1820. godine uglavnom na američkom tržištu. “Flow blue” porcelan bio je sličan tradicionalnom plavo-belom porcelanu, osim što je plava boja namerno zamagljena, što se postizalo dodavanjem šolje kreča ili amonijaka u toku pečenja. Najznačajniji proizvođači takvog porcelana u Engleskoj su bili Wedgwood, Johnson Brothers, Minton, Royal Doulton i Swansea. Zanimljiva osobina “flow blue” porcelana bio je i tzv. “efekat plavog mermera”. Predmeti proizvedeni na ovaj način, gledani izdaleka, izgledali su kao isklesan komad mermera, prošaran plavim žilama. Do I svetskog rata, američki proizvođači su postepeno preuzimali domaće tržište “flow blue” porcelana, što je dovelo do povlačenja proizvođača iz Engleske, gde i inače ovakvi predmeti nisu nikad postali popularni. Interesovanje za njih oslabilo je u obe zemlje između dva svetska rata, ali je u Americi ponovo oživelo posle 1960. godine. Prodaje se bez držača za tanjir. (112/38-31/100-kp/1038)

VILLEROY & BOCH - Šest dezertnih tanjira (1874-1909) Dimenzije Prečnik: 20 cm Visina: 2 cm Ukupna težina: 1680 g Na svim tanjirima glazura je sitno ispucala, zlatna boja je mestimično izbledela - vidljivo je na posebnim slikama. Žig na dnu: VILLEROY & BOCH (u krugu, u traci ispod crteža Merkura) METTLACH (u polukrugu ispod trake) GESETZLICH GESCHÜTZT (zaštićeno zakonom) Fabrika “Villeroy & Boch” u Mettlachu koristila je žig između 1874. i 1909. godine. 1748. godine ugledni trgovac Francois Boch (Fransoa Boš) započeo je proizvodnju keramičkog posuđa u selu Audun-le-Tiche (Odan-le-Tiš) u vojvodstvu Lorena. Njegovi tanjiri, šolje, lonci i posude imali su jednostavne oblike, ali su bili vrhunskog kvaliteta i zbog toga je njegova roba postala poznata u relativno kratkom vremenskom periodu. Nakon početnog uspeha, 1767. godine sa braćom je osnovao kompaniju “Jean-François Boch et Frères“, i podigao fabriku u mestu Septfontaines (Sefonten), nedaleko od luksemburške tvrđave. Uskoro su i drugi biznismeni pokušali da kopiraju uspeh Francoisa Bocha, a jedan od njih bio je i Nicolas Villeroy (Nikola Vilrua) koji je 1789. godine na reci Saar osnovao fabriku zemljanog posuđa u Vaudrevangeu (Vdrevong, danas Wallerfangen). 1809. godine Boch je kupio benediktinsku opatiju u mestu Mettlach (Metlah) na reci Saar, gde je uspostavio moderan mehanizovan sisetem za proizvodnju posuđa. Mnoge mašine je dizajnirao sam Boch i njegovi su izumi započeli novu eru u kojoj je ručna proizvodnja keramike zamenjena industrijskom proiuzvodnjom. Danas je ova barokna zgrada još uvek sedište kompanije “Villeroy & Boch”. Pierre Joseph Boch (Pjer Žozef Boš), kojeg je u trgovinu uveo brat Françoisa, uveo je poboljšanja u sistem osiguranja za radnike tokom 1812. godine. Taj sistem uveliko je premašio efikasnost često hvaljenog sistema socijalnog osiguranja koje je 70 godina kasnije uveo nemački vođa Bismack (Bizmark). Kako bi preživeli na evropskom tržištu, dva konkurenta, Jean-Francois Boch i Nicolas Villeroy, spojili su tri svoje fabrike u jedno poslovno preduzeće. Venčanje njihove dece 1842. godine još više je povezalo obe porodice. Od 1846. godine “Villeroy & Boch” je u Septfontainesu započeo revolucionarni proces u proizvodnji keramičkih pločica, koji je uticao na čitavu industriju, a pločice širom sveta se i danas rade na isti način. Posle odvajanja oblasti Saar od nemačkog Rajha 1920. godine, kao posledice I Svetskog rata, “Villeroy & Boch” je ostao bez tamošnjih fabrika, i otkupio je fabrike u Nemačkoj koje su grupisane kao korporacija sa sedištem u Dresdenu (Drezden). Posao je ponovo napredovao i kompanija je uskoro imala 10.000 radnika. Međutim, recesija je uzela svoj danak i do 1931. godine fabrike u Bonnu i Wallerfangenu morale su da budu zatvorene. Posle II Svetskog rata kompanija je opet izgubila velik deo kapaciteta: mnoge fabrike su bile razrušene, neke su eksproprisane u Istočnoj Nemačkoj a one u Saarskom bazenu našle su se u francuskom području. Ipak, kompanija se polako oporavljala, naročito proizvodnjom sanitarija i keramičkih pločica. Porastao je i interes za tradicionalno dizajniran porcelan, pa je kompanija 1976. godine kupila poznatu fabriku “Heinrich” u mestu Selb (Zelb). 1986. godine kompanija je otkupila brend “Gallo Design”, koji je proširio asortiman prema ukusu mlađih kupaca. U isto vreme počela je uspešna saradnja sa Palomom Pikaso koja je razvila uspešnu kolekciju pločica, pribora za jelo i kristala. 1987. godine “Villeroy & Boch” je pretvoren u akcionarsko društvo. Iako fabrikom više ne rukovode članovi porodice, mnogi još uvek rade na različitim pozicijama u kompaniji, i presudan broj akcija je u rukama porodice. Većinu akcija danas poseduje turska holding kompanija “Eczacibasi ” (Ekzađibsi). (123/40-47/153-kp/1456)

VILLEROY & BOCH - Velika ovalna činija Valeria (1983-1991) Dimenzije Dužina: 41 cm Širina: 27 cm Visina: 3 cm Težina: 1640 g Nekoliko sitnih tragova pribora na dnu činije. Sitne nepravilnosti na rubu su pod glazurom, verovatno nastale u proizvodnji. Žig na dnu: VILLEROY & BOCH (u traci ispod crteža Merkura) METTLACH (u polukrugu ispod trake) METTLACHER KUPFERSTICH * UNTERGLASURDEKOR * SEIT 1809 * MADE IN GERMANY (kružno oko svega) Valeria Vitroporzellan Fabrika “ Villeroy & Boch” u Mettlachu proizvodila je model `Valeria`, u plavoj i crvenoj boji, od 1983. do 1991. godine. 1748. godine ugledni trgovac Francois Boch (Fransoa Boš) započeo je proizvodnju keramičkog posuđa u selu Audun-le-Tiche (Odan-le-Tiš) u vojvodstvu Lorena. Njegovi tanjiri, šolje, lonci i posude imali su jednostavne oblike, ali su bili vrhunskog kvaliteta i zbog toga je njegova roba postala poznata u relativno kratkom vremenskom periodu. Nakon početnog uspeha, 1767. godine sa braćom je osnovao kompaniju “ Jean-Franç ois Boch et Frè res“ , i podigao fabriku u mestu Septfontaines (Sefonten), nedaleko od luksemburške tvrđave. Uskoro su i drugi biznismeni pokušali da kopiraju uspeh Francoisa Bocha, a jedan od njih bio je i Nicolas Villeroy (Nikola Vilrua) koji je 1789. godine na reci Saar osnovao fabriku zemljanog posuđa u Vaudrevangeu (Vdrevong, danas Wallerfangen). 1809. godine Boch je kupio benediktinsku opatiju u mestu Mettlach (Metlah) na reci Saar, gde je uspostavio moderan mehanizovan sisetem za proizvodnju posuđa. Mnoge mašine je dizajnirao sam Boch i njegovi su izumi započeli novu eru u kojoj je ručna proizvodnja keramike zamenjena industrijskom proiuzvodnjom. Danas je ova barokna zgrada još uvek sedište kompanije “ Villeroy & Boch” . Pierre Joseph Boch (Pjer Žozef Boš), kojeg je u trgovinu uveo brat Franç oisa, uveo je poboljšanja u sistem osiguranja za radnike tokom 1812. godine. Taj sistem uveliko je premašio efikasnost često hvaljenog sistema socijalnog osiguranja koje je 70 godina kasnije uveo nemački vođa Bismack (Bizmark). Kako bi preživeli na evropskom tržištu, dva konkurenta, Jean-Francois Boch i Nicolas Villeroy, spojili su tri svoje fabrike u jedno poslovno preduzeće. Venčanje njihove dece 1842. godine još više je povezalo obe porodice. Od 1846. godine “ Villeroi & Boch” je u Septfontainesu započeo revolucionarni proces u proizvodnji keramičkih pločica, koji je uticao na čitavu industriju, a pločice širom sveta se i danas rade na isti način. Posle odvajanja oblasti Saar od nemačkog Rajha 1920. godine, kao posledice I Svetskog rata, “ Villeroi & Boch” je ostao bez tamošnjih fabrika, i otkupio je fabrike u Nemačkoj koje su grupisane kao korporacija sa sedištem u Dresdenu (Drezden). Posao je ponovo napredovao i kompanija je uskoro imala 10.000 radnika. Međutim, recesija je uzela svoj danak i do 1931. godine fabrike u Bonnu i Wallerfangenu morale su da budu zatvorene. Posle II Svetskog rata kompanija je opet izgubila velik deo kapaciteta: mnoge fabrike su bile razrušene, neke su eksproprisane u Istočnoj Nemačkoj a one u Saarskom bazenu našle su se u francuskom području. Ipak, kompanija se polako oporavljala, naročito proizvodnjom sanitarija i keramičkih pločica. Porastao je i interes za tradicionalno dizajniran porcelan, pa je kompanija 1976. godine kupila poznatu fabriku “ Heinrich” u mestu Selb (Zelb). 1986. godine kompanija je otkupila brend “ Gallo Design” , koji je proširio asortiman prema ukusu mlađih kupaca. U isto vreme počela je uspešna saradnja sa Palomom Pikaso koja je razvila uspešnu kolekciju pločica, pribora za jelo i kristala. 1987. godine “ Villeroi & Boch” je pretvoren u akcionarsko društvo. Iako fabrikom više ne rukovode članovi porodice, mnogi još uvek rade na različitim pozicijama u kompaniji, i presudan broj akcija je u rukama porodice. Većinu akcija danas poseduje turska holding kompanija “ Eczacibasi ” (Ekzađibsi). Prodaje se bez držača. (113/47-32/103-kp/1090)