SVE SA SLIKA ,BAS REDAK LOT !!! 1.Max and Moritz ili Bim i Bum period 1978 god.38 cm visine ili 15 inca Tezina jedne 620 ,druge 520 grama Keramika-porcelan ..ne mogu da procenim -telo od platna sa nastavcima od keramike : ruke ,noge i glava -na temenima glava izgravirano 1978 ali ne znam sta znace ostala slova INACE NA NETU OVAKVE PRIMERKE NE MOZETE NIGDE DA NADJETE tako da je vrednost ovih predmeta predpostavljam mnogo,mnogo, veca !!! OCUVANE I PRAVI SU KOLEKCIONARSKI PRIMERCI!!!! 2.Knjiga Formata 26 x 19,5 cm..TVRDE korice Godinu napisao posle 1950 te jer NE BI ZNAO KOJA JE GODINA PROIZVODNJE 3.Figurice sacinjene od Gume 6,5 cm 4.Dva drvena ukrasa 5.Max und Moritz Quartett, ASS Spiel Kolokcionarske karte `60/70 god od prilike 6.Solja keramicka Max & Moritz su zvanično proglašeni za prve strip junake Nacrtao : Vilhelm Buš -knjiga za decu `NESTASNI DECACI` Prvo pojavljivanje Nemačka (4. oktobar 1865) Vilijam Randolf Herst čuveni novinski magnat i vlasnik lista Njujork džornal,boraveći u Evropi video je knjigu sa ilustracijama Maksa i Morica i to mu se jako svidelo. Po povratku u Ameriku naložio je crtaču Rudolfu Dirksu da stvori kopiju tih likova. Uskoro, tačnije 12. decembra 1897. godine, na stranicama Herstovog lista rođen je strip kakvog danas poznajemo. Ovaj humorističko-satirični strip pod nazivom `Deca koja mauču` (The Katzenjamer kids) ima dva glavna junaka, dva nestašna dečaka, Hansa i Frica (kod nas su poznatiji pod imenom Bim i Bum). U čast Maksa i Morica u Nemačkoj je 1984. godine ustanovljena nagrada (Max und Moritz) koja se dodeljuje svake druge godine za najbolji strip objavljen u Nemačkoj. Стрип Бим и Бум је спадао међу најпопуларније хумористичке стрипове у Србији и први пут је код нас објављен 1939. године у броју 20. Политикиног забавника [2]. У обновљеном „Забавнику“ после рата, редовно је излазио у недељеним епизодама обима једне табле све до почетка деведесетих. SVI MOJI PREDMETI NA KUPINDU : https://www.kupindo.com/Clan/180001/SpisakPredmeta

ÁLVARO JOSÉ, Portugal - Zidni tanjir, Palissy-stil majolika Dimenzije Prečnik: 31 cm Visina: 5.5 cm Težina: 2550 g Žig na dnu: ÁLVARO JOSÉ CALDAS DE RAINHA PORTUGAL U prodaji, identični predmeti datiraju se različito, uglavnom u period od 1890. pa do 1950. godine. Kako je Álvaro José preuzeo porodičnu radionicu tek 1946. godine, ipak je najverovatnije da je predmet proizveden oko 1950. godine ili nešto kasnije. PALISSY STIL (ILI PALISSY POSUĐE) je izraz nastao u 19. veku za keramiku koja je proizvedena u stilu Bernarda Palissyja (Bernar Palisi, 1510 – 1590), renesansnog francuskog keramičara, naučnika, inženjera i zanatlije, poznatog u istoriji nauke po otkriću principa geologije, hidrologije i formiranja fosila, kao i po razradi teorije hidrotermalnih otvora, vulkana i zemljotresa. 1539. ili 1540. godine Palissyju je pokazana belo emajlirana šolja koja ga je zapanjila i on je započeo projekat da utvrdi prirodu njene proizvodnje. Komad fine bele keramike možda potiče čak Kine, a Palissy je verovatni imao ambiciju da proizvede porcelan. Ni posle 16 godina upornog eksperimentisanja, često zbog tog na ivici siromaštva, Palissy nije uspeo, ali je pri tome razradio tehnologiju proizvodnje takozvanog „rustičnog posuđa“: velikih ovalnih tanjira sa visokim reljefom malih životinja: riba, rakova, gmizavaca, paprati i cveća, oblikovanih verovatno prema uzorcima koje je Palissy pronalazio u slanim močvarama oko mesta Santonž. Njegovo umeće se pročulo, i, uprkos njegovom prelasku u protestantizam 1546. godine Katarina Mediči ga je zamolila da ukrasi bašte Tiljeri, u blizini kraljevske palate Luvr. 1562. godine Katarina Mediči mu je dodelila titulu na dvoru: „kraljev pronalazač rustičnih figurica.“ 1563. godine, pod kraljevom zaštitom, dozvoljeno mu je da u vrtu izgradi radionicu i peći za proizvodnju keramike. Kao lični miljenik Katarine Mediči i njenih sinova, tu je proveo oko 25 godina. Palissy je bio otvoren u svojim protestantskim uverenjima, koje je javno isticao. Jedan takav njegov fanatičan istup 1588. godine doveo je do skandala, posle kojeg ni zaštita kralja nije bila od pomoći, i na kraju je zatočen u Bastilji. Anri III mu je ponudio slobodu ako se povuče, ali je Palissy to odbio, osuđen je na smrt i umro je u tamnici 1590. godine. Imitacije i prilagođavanja njegovog stila nastavili su da se prave u Francuskoj do otprilike 1800. godine. Dva i po veka nakon Palissyjeve smrti, 1843. Godine, Charles-Jean Avisseau (Šarl-Žan Aviso) iz Tura ponovo je otkrio tajnu Palissyjeve tehnike i počeo da proizvodi takvu keramiku, kao i njegovi rođaci iz Tura i Pariza. Keramičku senzaciju viktorijanske ere izazvao je engleski proizvođač „Mintons Ltd“, kada je na Velikoj izložbi u Londonu 1851. godine izložio keramiku u Palissyjevom stilu pod imenom „Palissy posuđe“, koje je ubrzo postalo poznato kao posuđe od majolike, a Palissy je proglašen njenim izumiteljem. Krajem 19. i u prvoj polovini 20. veka po proizvodnji Palissy posuđa postale su poznate male zanatske radionice u poznatom portugalskom banjskom mestu Caldas de Rainha (Kaldas di Rahinja, Kraljičin izvor). Proizvodnja keramike na ovom području počela je još u 15. veku, sa otvaranjem Termalne bolnice i otkrićem bogatih nalazišta gline u okolini. To je privuklo mnoge zanalije, a među njima i keramičare čija je proizvodnja uglavnom bila namenjena za potrebe bolnice. Preokret od proizvodnje prvenstveno utilitarne keramike ka umetničkoj keramici započela je Maria dos Cacos (Maria dos Kakos, 1797-1853), unuka i ćerka keramičara. Jedna od retkih žena u ovom tada prvenstveno muškom poslu, vodila je porodičnu radionicu sa oko 16 radnika kao i distribuciju svoje keramike na tržištima širom zemlje. 1853. godine vlasnik radionice postao je Manuel Cipriano Gomes Mafra (Manuel Cipriano Gomes Maafra, 1829 - 1905), koji je u njoj prvobitno radio kao sluga. Lično poznanstvo sa portugalskim kraljem, koji mu je na raspolaganje stavio svoju ličnu kolekciju i upoznao ga sa dizajnerskim trendom u proizvodnji keramike, verovatno je doprinelo njegovom oduševljenju za renesansnu keramiku Palissyja i uvođenje Palissy posuđa u proizvodnju u tada najvećoj radionici u Caldas de Rainha. Ideju su sledile i druge, manje radionice, kao što je radionica porodice José (Žoze). 1946. godine, od svog dede nasledio ju je Álvaro José (Alvaro Žoze,umro 2006.). Ostajući veran tradicionalnom stilu, razvio je dalje posao koristeći porast interesovanja za keramiku u 80-im godinama 20. veka. (124/18-47/pod-kp/1480)