Roman „Izaslanik iz Levanta“ prati najbolju tradiciju istorijsko-avanturističke literature. Vešto se koristeći tananošću ovog žanra, autorsko pero nas vodi ka vratima prošlosti iza kojih je, već više od tri veka, potonulo u zaborav, jedno sećanje ispunjeno romantikom i uzbuđenjima. Vreme podiže zavesu i čitalac postaje živi svedok doba kada se pravoslavni i katolički krst, kao dva mača vere, zajedno uspravljaju protiv oštrice polumeseca, koji preti da poseče vezu među njima i da islamu prokrči put ka srcu Evrope. Iako okovani mrakom neželjenog jarma, balkanski narodi neumorno nastavljaju da naprežu um i snagu da bi pokidali lance. Ka Zapadu, Istoku, Vatikanu, Veneciji, Beču, Varšavi i Moskvi, ugnjeteni šalju svoju nadu, ne samo da bi dobili nezavisnost na poklon, već spremni i da se žrtvuju za tako svetao cilj. Žar sećanja, sa pokoljenja na pokoljenje, raspaljuje nadu na zgarištima njihove prošle dostojanstvenosti i slave. Grubih srca i nepokolebljivi, očevi i sinovi se bore i ginu u ime slobode, a gorke suze majki, sestara i voljenih, umivaju im krvave rane ponositom i gordom tugom. I nikome od njih, ni Bugarima, ni Srbima, ili Crnogorcima, Bosancima, Hrvatima, Grcima, Vlasima, Albancima, nije potrebno da dokazuje svoje mesto i pravo na postojanje u ovom delu Starog kontinenta. Jer su njihovi preci hiljadama godina stvarali i širili znanje i kulturu, kao začetnici evropske civilizacije, ali i kao pokretačka snaga i tačka svetskog progresa u budućnosti. Valentin Georgijev, književni kolumnista Наслов: Izaslanik iz levanta Издавач: Globos Aleksandrija d.o.o. Страна: 546 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 21 cm Година издања: 2014 ИСБН:

Kao nova knjiga. Kit Devlin - Nedovrsena igra Prica o radjanju verovatnoce Paskal, Ferma i pismo iz sedamnaestog veka koje je promenilo svet Centar za promociju nauke, Matematicki institut SANU, Beograd,2015. Mek povez, 170 strana. Dva velika francuska matematičara koji se nikada nisu sreli i njihova kratka, tek delimično sačuvana korespondencija koja je zauvek promenila svet! Matematika 17. veka koja uveliko oblikuje doba u kome živimo, ali i vreme koje je pred nama. Knjiga o verovatnoći – naizgled toliko složenoj i nepredvidivoj, a suštinski racionalnoj i matematički sasvim jasnoj. „Verovatnoća je takva. Svakodnevni problemi, svima jasni i zanimljivi, često u praksi veoma važni, ali začinjeni neizvesnošću koja zna da zavrti mozak i najgenijalnijim matematičarima. Jedan od njih, Devlin, stavlja čuveno pismo na početak puta koji vodi do Hajzenbergovog principa neodređenosti u kvantnoj mehanici i do čuvene Blek-Šouls jednačine kojom se određuju cene opcija na berzi. Popularnim jezikom Devlin nas, poput majstora krimi romana, vodi ovim putem. Knjiga neće ostaviti ravnodušnim ni profesionalne matematičare ni potpune matematičke laike. Možete je videti kao istorijski pregled nastanka jedne od najvažnijih naučnih teorija današnjice, ili kao popularni priručnik tipa „Verovatnoća za svakoga“. Zbog svoje velike primenjivosti, kako u svakodnevnom životu, tako i u svim naukama, verovatnoća je danas deo nastave matematike u najnižim razredima u većini država u svetu. Ali nije samo velika primena razlog učenja verovatnoće. Razvoj koncepta neizvesnosti i matematičkog pristupa procene šansi i rizika je prepoznat kao veoma važan za razvoj mišljenja. Prevod Devlinove knjige je ugledao svetlost dana baš u momentu kada ova matematička teorija i kod nas ulazi u škole na velika vrata. U tom smislu, ova knjiga može biti veoma korisna učiteljima i nastavnicima matematike, kako zbog lične motivacije, tako i kao pomoć da zajedno sa svojim đacima uplove u svet neizvesnosti, svet rizika i šansi, mogućeg i nemogućeg. ” (Izvod iz recenzije dr Ivana Anića) Kit Devlin je briljantni britanski matematičar, profesor Univerziteta Stenford i pisac brojnih naučnih i naučnopopularnih knjiga studija i članaka. Od 1987. trajno je nastanjen u Sjedinjenim Američkim Državama gde na Nacionalnom radiju vodi subotnju emisiju posvećenu, pre svega, matematičkim temama. Zahvaljujući ovom angažmanu, u američkoj javnosti je postao poznat kao The Math Guy.

“Nakon trideset pet godina od prvobitnog predstavljanja srpskoj kulturnoj javnosti, roman Istraživanje savršenstva prvi put u sasvim drugačijem formalnom izboru! Knjiga, u književnoj kritici ocenjena kao primer „eksperimentalne ekstremnosti“ i „formalno najpretendiozniji stvaralački pokušaj“ mlade srpske proze iz 80-ih godina prošlog veka, bila je otelotvorenje vizije autora o jednom „do bola onostranom romanu“ i stereografskim prostorima pisanja „Beskonačne knjige“. I upravo će ovaj roman još godinu dana pre izlaska Hazarskog rečnika, anticipirati dalje tokove u proučavanju književnog dela, naročito u kontekstu pojmova nelinearnog čitanja, ergodičke književnosti i hiperteksta. U izdanju koje se nalazi pred nama, ovoj „hermetičnoj paraboli alhemijskog traganja za istinom“ sada su pridodate priče koje možemo posmatrati kao odrednice još 1983. najavljivanog Rečnika istraživanja, nezavršenog formalističkog projekta, koji zajedno sa Istraživanjem savršenstva sada oblikuje jednu sasvim novu Mrežu čitanja i proširuje granice njegove recepcije. Ovaj prozni ciklus mogao bi se nazvati kosmičko-ontološkim rečnikom u odgonetanju „kriptograma sveta“, potvrđujući misao Pjera Valerijana da „govoriti hijeroglifski nije ništa drugo do otkrivati pravu prirodu stvari božanskih i stvari ljudskih“. Velika Različitost i iskonsko Jedinstvo „govora metamorfoza” u kojim ovaj Mag Reči postmodernistički haos pretvara u nestvarno čistu Harmoniju Jezika, kao „pledoaje težnje za pisanjem apsolutne knjige” (N. Šaponja), ujedinio je dva čudesna barokna toposa života – „Život kao San i Život kao Putovanje” (T. Rosić) a knjiga pred čitaocem otkriva jednu od svojih Suština – njen glavni junak ostaje Jezik, onaj neuhvatljivi Jezik kao zaumna majeutika, kojim se Damjanov, poput kosmičkog hazardera, smelo poigrava sa svetlošću svemira… u knjizi o Potrazi koja nikada nije završena, ni za čitaoca, ni za autora, ma iz koje Stvarnosti on dolazio…” (Snežana Savkić) Sava Damjanov rođen je u Novom Sadu 1956. godine. Pisao je prozu, književnoistorijske oglede i kritiku; uređivao nekoliko časopisa i edicija. Predaje na Filozofskom fakultetu u NovomSadu i kao gost-profesor predavao na niz fakulteta u inostranstvu. Priređivao za štampu dela srpskih pisaca 18, 19. i 20. veka. Autor je antologija stare srpske erotske književnosti i postmoderne fantastike, kao i više knjiga umetničke proze i naučnoknjiževnih studija, zbirki eseja i kritika. 2011–2012. objavio izabrane književnoistorijske i književnokritičke radove u pet tomova (Damjanov: srpska književnost iskosa 1–5); 2014. godine izašao mu iz štampe POSLEDNJI roman, Itika Jeropolitika@VUK.

Opis “Nakon trideset pet godina od prvobitnog predstavljanja srpskoj kulturnoj javnosti, roman Istraživanje savršenstva prvi put u sasvim drugačijem formalnom izboru! Knjiga, u književnoj kritici ocenjena kao primer „eksperimentalne ekstremnosti“ i „formalno najpretendiozniji stvaralački pokušaj“ mlade srpske proze iz 80-ih godina prošlog veka, bila je otelotvorenje vizije autora o jednom „do bola onostranom romanu“ i stereografskim prostorima pisanja „Beskonačne knjige“. I upravo će ovaj roman još godinu dana pre izlaska Hazarskog rečnika, anticipirati dalje tokove u proučavanju književnog dela, naročito u kontekstu pojmova nelinearnog čitanja, ergodičke književnosti i hiperteksta. U izdanju koje se nalazi pred nama, ovoj „hermetičnoj paraboli alhemijskog traganja za istinom“ sada su pridodate priče koje možemo posmatrati kao odrednice još 1983. najavljivanog Rečnika istraživanja, nezavršenog formalističkog projekta, koji zajedno sa Istraživanjem savršenstva sada oblikuje jednu sasvim novu Mrežu čitanja i proširuje granice njegove recepcije. Ovaj prozni ciklus mogao bi se nazvati kosmičko-ontološkim rečnikom u odgonetanju „kriptograma sveta“, potvrđujući misao Pjera Valerijana da „govoriti hijeroglifski nije ništa drugo do otkrivati pravu prirodu stvari božanskih i stvari ljudskih“. Velika Različitost i iskonsko Jedinstvo „govora metamorfoza” u kojim ovaj Mag Reči postmodernistički haos pretvara u nestvarno čistu Harmoniju Jezika, kao „pledoaje težnje za pisanjem apsolutne knjige” (N. Šaponja), ujedinio je dva čudesna barokna toposa života – „Život kao San i Život kao Putovanje” (T. Rosić) a knjiga pred čitaocem otkriva jednu od svojih Suština – njen glavni junak ostaje Jezik, onaj neuhvatljivi Jezik kao zaumna majeutika, kojim se Damjanov, poput kosmičkog hazardera, smelo poigrava sa svetlošću svemira… u knjizi o Potrazi koja nikada nije završena, ni za čitaoca, ni za autora, ma iz koje Stvarnosti on dolazio…” (Snežana Savkić) Sava Damjanov rođen je u Novom Sadu 1956. godine. Pisao je prozu, književnoistorijske oglede i kritiku; uređivao nekoliko časopisa i edicija. Predaje na Filozofskom fakultetu u NovomSadu i kao gost-profesor predavao na niz fakulteta u inostranstvu. Priređivao za štampu dela srpskih pisaca 18, 19. i 20. veka. Autor je antologija stare srpske erotske književnosti i postmoderne fantastike, kao i više knjiga umetničke proze i naučnoknjiževnih studija, zbirki eseja i kritika. 2011–2012. objavio izabrane književnoistorijske i književnokritičke radove u pet tomova (Damjanov: srpska književnost iskosa 1–5); 2014. godine izašao mu iz štampe POSLEDNJI roman, Itika Jeropolitika@VUK.

Autor: Džejms BoldvinŽanrovi: Sociologija, Publicistika, Autobiografije i biografijePismo: LatinicaBroj strana: 58Povez: MekFormat: 20 cmGodina izdanja: 2019.Sledeći put – vatra, esej iz dva dela napisan sredinom 60-ih godina, jeste autobiografsko-polemički tekst o položaju Afroamerikanaca u modernom američkom društvu. Objavljen u periodu prvih uspeha Pokreta za građanska prava, esej razmatra osnovna načela crnačke borbe protiv rasizma i nejednakosti – ujedno problematizujući koncepte afroameričkog identiteta i religije.Opisujući svoje odrastanje u siromašnoj harlemskoj četvrti i svoje razočaranje u propovedničku profesiju, Boldvin daje autentično iskustvo života američkog crnca – njegove potrage za dostojanstvom i identitetom nasuprot izboru između kriminala, otupljujućeg rada i crkve. Za razliku od militantnosti Islamske nacije i Crnih pantera, Boldvin posmatra odnose između rasa sa pozicije opšteg pomirenja i humanosti, odbacujući religiozni fanatizam i anatemisanje belaca kao sredstvo crnačke borbe za ravnopravnost. Smatrajući strah i težnju ka superiornosti za osnovne uzroke rasističkog karaktera zapadne civilizacije, on poziva crnce da prevaziđu bes i uske predstave o sebi koje su im nametnute, ali i da istovremeno prihvate svoje složeno poreklo i svoju neminovnu pripadnost američkoj naciji.Zbog autentičnosti prikaza socijalnih problema svog vremena i ideološke nepotkupljivosti svojih pogleda na afroameričku borbu za slobodu, Boldvin se smatra jednim od najistaknutijih američkih esejista i javnih figura Amerike iz druge polovine 20. veka.„ Ono što sam video svuda oko sebe tog leta u Harlemu nije se razlikovalo od onoga što sam tu oduvek viđao – ništa se nije promenilo. Ali odjednom su, bez ikakve najave, i makroi, kao i ucenjivači na Aveniji, za mene postali lična pretnja. Ranije mi nikada nije palo na pamet da bih i ja mogao postati jedan od njih, ali sam tog trenutka shvatio da smo svi zajedno proizvod istih okolnosti. “6/13

Dva velika francuska matematičara koji se nikada nisu sreli i njihova kratka, tek delimično sačuvana korespondencija koja je zauvek promenila svet! Matematika 17. veka koja uveliko oblikuje doba u kome živimo, ali i vreme koje je pred nama. Knjiga o verovatnoći – naizgled toliko složenoj i nepredvidivoj, a suštinski racionalnoj i matematički sasvim jasnoj. „Verovatnoća je takva. Svakodnevni problemi, svima jasni i zanimljivi, često u praksi veoma važni, ali začinjeni neizvesnošću koja zna da zavrti mozak i najgenijalnijim matematičarima. Jedan od njih, Devlin, stavlja čuveno pismo na početak puta koji vodi do Hajzenbergovog principa neodređenosti u kvantnoj mehanici i do čuvene Blek-Šouls jednačine kojom se određuju cene opcija na berzi. Popularnim jezikom Devlin nas, poput majstora krimi romana, vodi ovim putem. Knjiga neće ostaviti ravnodušnim ni profesionalne matematičare ni potpune matematičke laike. Možete je videti kao istorijski pregled nastanka jedne od najvažnijih naučnih teorija današnjice, ili kao popularni priručnik tipa „Verovatnoća za svakoga“.Zbog svoje velike primenjivosti, kako u svakodnevnom životu, tako i u svim naukama, verovatnoća je danas deo nastave matematike u najnižim razredima u većini država u svetu. Ali nije samo velika primena razlog učenja verovatnoće. Razvoj koncepta neizvesnosti i matematičkog pristupa procene šansi i rizika je prepoznat kao veoma važan za razvoj mišljenja. Prevod Devlinove knjige je ugledao svetlost dana baš u momentu kada ova matematička teorija i kod nas ulazi u škole na velika vrata. U tom smislu, ova knjiga može biti veoma korisna učiteljima i nastavnicima matematike, kako zbog lične motivacije, tako i kao pomoć da zajedno sa svojim đacima uplove u svet neizvesnosti, svet rizika i šansi, mogućeg i nemogućeg. ” (Izvod iz recenzije dr Ivana Anića)

51936) RANKO ŽERAVICA U JUGOSLOVENSKOJ KOŠARCI , priredio Milutin Luta Pavlović , Junior Beograd 1992 , Ranko Žeravica, jedan od najvećih košarkaških trenera nekadašnje Jugoslavije, ali i stručnjak koji je svojim radom i ostvarenim rezultatima ostavio neizbrisiv trag u evropskoj i svetskoj košarci. Čovek rođen 17. novembra 1929. u banatskom mestu Dragutinovo (danas Novo Miloševo) zauvek će ostati upamćen po tome što je kao selektor, na Mundobasketu održanom 1970. u Ljubljani, odveo reprezentaciju bivše SFRJ do prve titule svetskih šampiona, te deceniju kasnije, zajedno sa Mirkom Novoselom, predvodio na Igrama u Moskvi selekciju ’Plavih’ na putu do jedinog olimpijskog zlata. Pored ta dva najveća uspeha, u njegovoj zbirci selektorskih medalja nalaze se srebra sa Olimpijskih igara u Meksiku (1968. godine), Svetskog prvenstva u Urugvaju (1967.) i kontinentalnih šampionata u Italiji (1969.) i SR Nemačkoj (1971.), kao i bronzano odličje sa Svetskog šampionata, čiji je domaćin 1982. bila Kolumbija. Kao trener klubova ostvario je daleko skromniji trofejni učinak, pošto je jedino sa Partizanom uspeo da osvoji jednu titulu šampiona SR Jugoslavije (1996.) i pehar namenjen osvajaču Kupa Radivoja Koraća (1978. godine). Ta činjenica ne umanjuje njegovo klupsko nasleđe, tačnije sve ono dobro što je ostavio iza sebe vodeći brojne ekipe. Ostalo je zapisano da je upravo Žeravica selektira ekipu Partizana koja je predvođena Kićanovićem i Dalipagićem sedamdesetih godina prošlog veka napravila bum u jugoslovenskoj u košarci. Pod njegovom dirigentskom palicom mnogi igrači su stasavali i napredovali, a zanimljivo je da je upravo ovaj stručnjak dugo vremena bio rekorder po broju ostvarenih pobeda na klupi Crvene zvezde. Na 272 utakmice, koliko je vodio ’crveno-bele’, Ranko je zabeležio 167 trijumfa. Jelena Trajković mek povez, format 16,5 x 24 cm , ilustrovano, ćirilica, 150 strana

Autor: Džejms BoldvinŽanrovi: Sociologija, Publicistika, Autobiografije i biografijePismo: LatinicaBroj strana: 58Povez: MekFormat: 20 cmGodina izdanja: 2019.Sledeći put – vatra, esej iz dva dela napisan sredinom 60-ih godina, jeste autobiografsko-polemički tekst o položaju Afroamerikanaca u modernom američkom društvu. Objavljen u periodu prvih uspeha Pokreta za građanska prava, esej razmatra osnovna načela crnačke borbe protiv rasizma i nejednakosti – ujedno problematizujući koncepte afroameričkog identiteta i religije.Opisujući svoje odrastanje u siromašnoj harlemskoj četvrti i svoje razočaranje u propovedničku profesiju, Boldvin daje autentično iskustvo života američkog crnca – njegove potrage za dostojanstvom i identitetom nasuprot izboru između kriminala, otupljujućeg rada i crkve. Za razliku od militantnosti Islamske nacije i Crnih pantera, Boldvin posmatra odnose između rasa sa pozicije opšteg pomirenja i humanosti, odbacujući religiozni fanatizam i anatemisanje belaca kao sredstvo crnačke borbe za ravnopravnost. Smatrajući strah i težnju ka superiornosti za osnovne uzroke rasističkog karaktera zapadne civilizacije, on poziva crnce da prevaziđu bes i uske predstave o sebi koje su im nametnute, ali i da istovremeno prihvate svoje složeno poreklo i svoju neminovnu pripadnost američkoj naciji.Zbog autentičnosti prikaza socijalnih problema svog vremena i ideološke nepotkupljivosti svojih pogleda na afroameričku borbu za slobodu, Boldvin se smatra jednim od najistaknutijih američkih esejista i javnih figura Amerike iz druge polovine 20. veka.„ Ono što sam video svuda oko sebe tog leta u Harlemu nije se razlikovalo od onoga što sam tu oduvek viđao – ništa se nije promenilo. Ali odjednom su, bez ikakve najave, i makroi, kao i ucenjivači na Aveniji, za mene postali lična pretnja. Ranije mi nikada nije palo na pamet da bih i ja mogao postati jedan od njih, ali sam tog trenutka shvatio da smo svi zajedno proizvod istih okolnosti. “6/13

Opis Roman Sunce na zalasku zasnovan je na transponovanim elementima piščeve biografije. Pripovedanje u prvom licu ostvareno je na vrlo sugestivan i umetnički uspeo način, pa se zato smatra da je Osamu Dazai usavršio roman u novijoj japanskoj književnosti. Sunce na zalasku pripoveda o nestajanju starog japanskog sveta, odmah posle Drugog svetskog rata, obeleženog vremenom lomova i haosa. Majka kao prava plemkinja tiho i smireno završava svoj vek. Naodi, teški narkoman, umoran od života, nasilno ga prekida, poveravajući tajnu svojoj sestri: bio je iskreno zaljubljen u suprugu slikara, koja je opisana kao Bogorodica. Pisac Uehara, u kome ne teče plava krv, čeka svoj neumitni kraj – smrt zbog tuberkuloze. Uprkos nihilističkom pogledu na svet, koji ne iskupljuje ni ideologija ni vera, Osamu Dazai pri kraju romana ostavlja tračak poslednje nade: rađanje novog života. Dok svi umiru, jedino Kazuko, glavni lik i ujedno pripovedač romana, nastavlja da živi, očekujući dete. Osamu Dazai (Šuđi Cušima) jedan je od najznačajnijih japanskih pripovedača i romansijera XX veka. Rodio se 1909, a u ponoć 13. juna 1948, teško bolestan od tuberkuloze, napisao je testament i bacio se u reku, zajedno s Tomie Jamazaki, s kojom se slučajno upoznao u kafani. Njihova beživotna tela pronađena su 19. juna, na piščev 39. rođendan. Pre toga je dvaput pokušao da izvrši samoubistvo udvoje. Potiče iz stare aristokratske porodice i kao student ušao je u komunistički pokret, u koji se brzo razočarao. Postao je narkoman, izdao je drugove i predao se policiji. Osećaj krivice počinjenih grehova postaće jedna od bitnih tema njegove književnosti. Njegova prva knjiga priča Pozne godine (1936), iz koje se ističe pripovetka Sećanje, nominovana je za uglednu nagradu Akutagave, posle čega je stekao ugled vesnika novog senzibiliteta. Sledi roman Učenica (1939), pa nekoliko kraćih novela: Novi Hamlet, Melose trči!, Cugaru (1940–44), i na kraju Dazajieva dva poslednja, ali najbolja dela: Sunce na zalasku (1947) i Nečovek (1948).

O knjizi: U XVII veku, dobu neraskidive veze između crkve i države, u Evropi postoje dva središta verske i političke moći: u Francuskoj, versajski dvor Luja XIV, kralja Sunca, kojim vladaju jezuiti, i papski dvor u Italiji, čiji su verski predstavnici franjevci kapucini. Kolonijalni apetiti ove dve evropske sile vode u Afriku, put Abisinije. Francuski konzul u Kairu angažuje Žan-Batista Ponsea, mladog i lepog avanturistu travara, da se pridruži zvaničnoj ekspediciji. Žan-Batist zajedno sa svojim prijateljem iz Francuske, prognanim hugenotom, Žiremijem kreće na dug i opasan put za Abisiniju. Političke intrige, tajni planovi i interesi Francuske, Rima i Porte, kao i pustolovni događaji i uzbuđenja u nepoznatim, egzotičnim afričkim kraljevstvima, ispredaju zakučastu, složenu povest o politici, odanosti, poštenju, hrabrosti i nepobedivoj ljubavi. Ovo je knjiga koja se čita u jenom dahu. Uzbudljiv istorijsko-avanturistički roman Abisinac pruža sve radosti izbirljivim poklonicima ovog književnog žanra. S lepim, poštenim Ponseom, junakom retkih vrlina, putujemo kroz vreme i prostor saznajući mnogo o jednoj divnoj, malo poznatoj zemlji – Abisiniji, ali i o političkim osvajanjima i podvodnim strujanjima uticaja velikih sila na tlu tajanstvene Afrike. Istorijski utemeljen, a opet dinamičan i uzbudljiv roman koji nas prenosi u davno doba i davno iščezla carstva. Abisinac je roman koji se ne zaboravlja. On vam u sećanju ostavlja upečatljive slike jednog prostora i vremena, a vaš duh obogaćuje saznanjima koja neće iščileti

U XVII veku, dobu neraskidive veze između crkve i države, u Evropi postoje dva središta verske i političke moći: u Francuskoj, versajski dvor Luja XIV, kralja Sunca, kojim vladaju jezuiti, i papski dvor u Italiji, čiji su verski predstavnici franjevci kapucini. Kolonijalni apetiti ove dve evropske sile vode u Afriku, put Abisinije. Francuski konzul u Kairu angažuje Žan-Batista Ponsea, mladog i lepog avanturistu travara, da se pridruži zvaničnoj ekspediciji. Žan-Batist zajedno sa svojim prijateljem iz Francuske, prognanim hugenotom, Žiremijem kreće na dug i opasan put za Abisiniju. Političke intrige, tajni planovi i interesi Francuske, Rima i Porte, kao i pustolovni događaji i uzbuđenja u nepoznatim, egzotičnim afričkim kraljevstvima, ispredaju zakučastu, složenu povest o politici, odanosti, poštenju, hrabrosti i nepobedivoj ljubavi. Ovo je knjiga koja se čita u jenom dahu. Uzbudljiv istorijsko-avanturistički roman Abisinac pruža sve radosti izbirljivim poklonicima ovog književnog žanra. S lepim, poštenim Ponseom, junakom retkih vrlina, putujemo kroz vreme i prostor saznajući mnogo o jednoj divnoj, malo poznatoj zemlji – Abisiniji, ali i o političkim osvajanjima i podvodnim strujanjima uticaja velikih sila na tlu tajanstvene Afrike. Istorijski utemeljen, a opet dinamičan i uzbudljiv roman koji nas prenosi u davno doba i davno iščezla carstva. Abisinac je roman koji se ne zaboravlja. On vam u sećanju ostavlja upečatljive slike jednog prostora i vremena, a vaš duh obogaćuje saznanjima koja neće iščileti.

O knjizi: U XVII veku, dobu neraskidive veze između crkve i države, u Evropi postoje dva središta verske i političke moći: u Francuskoj, versajski dvor Luja XIV, kralja Sunca, kojim vladaju jezuiti, i papski dvor u Italiji, čiji su verski predstavnici franjevci kapucini. Kolonijalni apetiti ove dve evropske sile vode u Afriku, put Abisinije. Francuski konzul u Kairu angažuje Žan-Batista Ponsea, mladog i lepog avanturistu travara, da se pridruži zvaničnoj ekspediciji. Žan-Batist zajedno sa svojim prijateljem iz Francuske, prognanim hugenotom, Žiremijem kreće na dug i opasan put za Abisiniju. Političke intrige, tajni planovi i interesi Francuske, Rima i Porte, kao i pustolovni događaji i uzbuđenja u nepoznatim, egzotičnim afričkim kraljevstvima, ispredaju zakučastu, složenu povest o politici, odanosti, poštenju, hrabrosti i nepobedivoj ljubavi. Ovo je knjiga koja se čita u jenom dahu. Uzbudljiv istorijsko-avanturistički roman Abisinac pruža sve radosti izbirljivim poklonicima ovog književnog žanra. S lepim, poštenim Ponseom, junakom retkih vrlina, putujemo kroz vreme i prostor saznajući mnogo o jednoj divnoj, malo poznatoj zemlji – Abisiniji, ali i o političkim osvajanjima i podvodnim strujanjima uticaja velikih sila na tlu tajanstvene Afrike. Istorijski utemeljen, a opet dinamičan i uzbudljiv roman koji nas prenosi u davno doba i davno iščezla carstva. Abisinac je roman koji se ne zaboravlja. On vam u sećanju ostavlja upečatljive slike jednog prostora i vremena, a vaš duh obogaćuje saznanjima koja neće iščileti

Autor: Džejms Boldvin Žanrovi: Sociologija, Publicistika, Autobiografije i biografije Pismo: Latinica Broj strana: 58 Povez: Mek Format: 20 cm Godina izdanja: 2019. Sledeći put – vatra, esej iz dva dela napisan sredinom 60-ih godina, jeste autobiografsko-polemički tekst o položaju Afroamerikanaca u modernom američkom društvu. Objavljen u periodu prvih uspeha Pokreta za građanska prava, esej razmatra osnovna načela crnačke borbe protiv rasizma i nejednakosti – ujedno problematizujući koncepte afroameričkog identiteta i religije. Opisujući svoje odrastanje u siromašnoj harlemskoj četvrti i svoje razočaranje u propovedničku profesiju, Boldvin daje autentično iskustvo života američkog crnca – njegove potrage za dostojanstvom i identitetom nasuprot izboru između kriminala, otupljujućeg rada i crkve. Za razliku od militantnosti Islamske nacije i Crnih pantera, Boldvin posmatra odnose između rasa sa pozicije opšteg pomirenja i humanosti, odbacujući religiozni fanatizam i anatemisanje belaca kao sredstvo crnačke borbe za ravnopravnost. Smatrajući strah i težnju ka superiornosti za osnovne uzroke rasističkog karaktera zapadne civilizacije, on poziva crnce da prevaziđu bes i uske predstave o sebi koje su im nametnute, ali i da istovremeno prihvate svoje složeno poreklo i svoju neminovnu pripadnost američkoj naciji. Zbog autentičnosti prikaza socijalnih problema svog vremena i ideološke nepotkupljivosti svojih pogleda na afroameričku borbu za slobodu, Boldvin se smatra jednim od najistaknutijih američkih esejista i javnih figura Amerike iz druge polovine 20. veka. „Ono što sam video svuda oko sebe tog leta u Harlemu nije se razlikovalo od onoga što sam tu oduvek viđao – ništa se nije promenilo. Ali odjednom su, bez ikakve najave, kurve i makroi, kao i ucenjivači na Aveniji, za mene postali lična pretnja. Ranije mi nikada nije palo na pamet da bih i ja mogao postati jedan od njih, ali sam tog trenutka shvatio da smo svi zajedno proizvod istih okolnosti.“

Opis Nijedna zbirka ne može biti sasvim objektivna. Ipak, nastojao sam da u izbor pre svega uđu Dazaijeve najpoznatije pripovetke, one koje se prvo spomenu uz njegovo ime, kao što su Melose, trči!, Sećanja ili Sto pogleda na planinu Fuđi. Tome je pridodat poseban osvrt na kod nas dosad neprimećenu stranu njegovog pisanja koja teži fantaziji, alegoriji, romansi, poput Kore bambusa, Samuraja i sirene, ili Romaneske. Fantazijsko prati autobiografsko u Dazaijevom stvaralaštvu još od najranijih dana. Pripovetke stoga nisu deljene tematski, već hronološki, od najranije do najkasnije. Čitalac će, međutim, moći da uoči neraskidivu vezu između nekih (poput Romaneske i Starog Hajdelberga), ili „cikluse” koje vezuje sličnost u materijalu ili metodu; npr. „autobiografski” (Sećanja, Braća, Lepotani i cigarete…), zasnovan na starijem predanju (Melose, trči!, O časnom siromaštvu…), skice (Konj bez galopa, Proleće…), i slično. Ipak, ove podele su daleko od neprikosnovenih. Fantazija uvek vreba na obodu svakodnevnog života (Sto pogleda na planinu Fuđi); svakodnevna Dazaijeva ogorčenja progovaraju i u fantaziji (Romaneska). Povrh svega, individualno čitalačko iskustvo nadmašuje u jasnoći svaku udžbeničku podelu. Kao što i sam Dazai kaže u predgovoru, lepotu ne osećamo po tuđem uputstvu, nego sami, iznenada nabasamo na nju. Tvoja je sloboda da li ćeš u ovoj zbirci naći lepotu ili ne. Sveto pravo čitaoca. Osamu Dazai (Šuđi Cušima) jedan je od najznačajnijih japanskih pripovedača i romansijera XX veka. Rodio se 1909, a u ponoć 13. juna 1948, teško bolestan od tuberkuloze, napisao je testament i bacio se u reku, zajedno s Tomie Jamazaki, s kojom se slučajno upoznao u kafani. Njihova beživotna tela pronađena su 19. juna, na piščev 39. rođendan. Pre toga je dvaput pokušao da izvrši samoubistvo udvoje. Potiče iz stare aristokratske porodice i kao student ušao je u komunistički pokret, u koji se brzo razočarao. Postao je narkoman, izdao je drugove i predao se policiji. Osećaj krivice počinjenih grehova postaće jedna od bitnih tema njegove književnosti. Njegova prva knjiga priča Pozne godine (1936), iz koje se ističe pripovetka Sećanje, nominovana je za uglednu nagradu Akutagave, posle čega je stekao ugled vesnika novog senzibiliteta. Sledi roman Učenica (1939), pa nekoliko kraćih novela: Novi Hamlet, Melose trči!, Cugaru (1940–44), i na kraju Dazajieva dva poslednja, ali najbolja dela: Sunce na zalasku (1947) i Nečovek (1948).

Opis Napisana 1939. godine ali tek sada prvi put prevedena na srpski jezik, Učenica Osamua Dazaija – kratka novela koja je bila ispred svog vremena u kojoj je pripovedač učenica neodređenih godina – bila je veoma moderna i provokativna u to vreme. Nešto više od osamdeset godina kasnije, njeno prisustvo deluje sablasno; čini se kao da skoro ništa u ovoj knjizi nije zastarelo, a ponajmanje sama naratorka, koja je savršeno sačuvana negde na putu u adolescenciju. Iako je i dalje dovoljno mlada da se zabavlja besmislenim pesmicama i domišljatim sanjarenjima dok se peške vraća kući iz škole, dovoljno je stara da zna da se njeno detinjstvo brzo približava svom završetku. Žalosna sam što munjevitom brzinom odrastam i što ne mogu ništa da preduzmem u vezi sa tim, razmišlja ona. Radnja Učenice se u celosti odvija u toku jednog dana, i od samog trenutka kada naratorka ujutro prvi put otvori sanjive oči, očigledno je da će taj dan biti pun emocionalnih uspona i padova: Jutra mi deluju nametnuto. U njima se budi toliko tuge, da ne mogu da ih podnesem, žali se ona. Njena jutarnja premišljanja su naročito naklonjena sanjarenju i metafizici… Osamu Dazai (Šuđi Cušima) jedan je od najznačajnijih japanskih pripovedača i romansijera XX veka. Rodio se 1909, a u ponoć 13. juna 1948, teško bolestan od tuberkuloze, napisao je testament i bacio se u reku, zajedno s Tomie Jamazaki, s kojom se slučajno upoznao u kafani. Njihova beživotna tela pronađena su 19. juna, na piščev 39. rođendan. Pre toga je dvaput pokušao da izvrši samoubistvo udvoje. Potiče iz stare aristokratske porodice i kao student ušao je u komunistički pokret, u koji se brzo razočarao. Postao je narkoman, izdao je drugove i predao se policiji. Osećaj krivice počinjenih grehova postaće jedna od bitnih tema njegove književnosti. Njegova prva knjiga priča Pozne godine (1936), iz koje se ističe pripovetka Sećanje, nominovana je za uglednu nagradu Akutagave, posle čega je stekao ugled vesnika novog senzibiliteta. Sledi roman Učenica (1939), pa nekoliko kraćih novela: Novi Hamlet, Melose trči!, Cugaru (1940–44), i na kraju Dazajieva dva poslednja, ali najbolja dela: Sunce na zalasku (1947) i Nečovek (1948).

Autor: Osamu DazaiRemek-delo jednog od najvećih japanskih pisaca XX vekai dan-danas je među pet najčitanijih japanskih romana svih vremena.Teško je proniknuti u najdublje tajne ljudske duše, u strahove i moćne kovitlace zastranjenosti. Neke od tih najmračnijih tajni ispričaće vam veliki japanski posleratni pisac Osamu Dazai u romanu Nečovek, kroz ispovest i stradanje protagoniste, Obu Jozoa. Šta je to što ljudsko biće dovodi do ambisa i neprestano ga privlači da pada i tone u svoj nepovrat i posrnuće? Koliko dugo mora da traje patnja da bi jedan čovek osetio svoje nepripadanje ovom svetu i, da li taj sunovrat može da se sagleda ili razume, neka su od pitanja koja nameće čitanje ovog romana.Iako je Dazai odrastao kao japanski aristokrata, već u njegovom detinjstvu koje je proveo bez majke, začeta je klica otuđenosti. Celim svojim bićem, razapet između tradicije kojom je zadojen, i emotivnošću posrnulog „Zapada” sa svojim iluzionističkim slobodama, koje su pisca toliko privlačile i bunile, isto kao i glavnog junaka, koji spas i nedostatak ostvarenosti neprestano traži u samouništenju. Jesu li to griže savesti zatalasane pijanstvom, povlađivanjem strastima, mentalnom dezorijentisanošću, kao i žudnjama za utrnulošću gde bol i patnja nestaju, na čitaocu je da pronikne sve nedorečenosti…Prevod s japanskog MATEJA MATIĆOsamu Dazai (Šuđi Cušima) jedan je od najznačajnijih japanskih pripovedača i romansijera XX veka. Rodio se 1909, a u ponoć 13. juna 1948, teško bolestan od tuberkuloze, napisao je testament i bacio se u reku, zajedno s Tomie Jamazaki, s kojom se slučajno upoznao u kafani. Njihova beživotna tela pronađena su 19. juna, na piščev 39. rođendan. Pre toga je dvaput pokušao da izvrši samoubistvo udvoje. Potiče iz stare aristokratske porodice i kao student ušao je u komunistički pokret, u koji se brzo razočarao. Postao je narkoman, izdao je drugove i predao se policiji. Osećaj krivice počinjenih grehova postaće jedna od bitnih tema njegove književnosti. Njegova prva knjiga priča Pozne godine (1936), iz koje se ističe pripovetka „Sećanje“, nominovana je za uglednu nagradu Akutagave, posle čega je stekao ugled vesnika novog senzibiliteta. Sledi roman Učenica (1939), pa nekoliko kraćih novela: Novi Hamlet, Melose trči!, Cugaru (1940–44), i na kraju Dazajieva dva poslednja, ali najbolja dela: Sunce na zalasku (1947) i Nečovek (1948).

Opis Teško je proniknuti u najdublje tajne ljudske duše, u strahove i moćne kovitlace zastranjenosti. Neke od tih najmračnijih tajni ispričaće vam veliki japanski posleratni pisac Osamu Dazai u romanu Nečovek, kroz ispovest i stradanje protagoniste, Obu Jozoa. Šta je to što ljudsko biće dovodi do ambisa i neprestano ga privlači da pada i tone u svoj nepovrat i posrnuće? Koliko dugo mora da traje patnja da bi jedan čovek osetio svoje nepripadanje ovom svetu i, da li taj sunovrat može da se sagleda ili razume, neka su od pitanja koja nameće čitanje ovog romana. Iako je Dazai odrastao kao japanski aristokrata, već u njegovom detinjstvu koje je proveo bez majke, začeta je klica otuđenosti. Celim svojim bićem, razapet između tradicije kojom je zadojen, i emotivnošću posrnulog „Zapada” sa svojim iluzionističkim slobodama, koje su pisca toliko privlačile i bunile, isto kao i glavnog junaka, koji spas i nedostatak ostvarenosti neprestano traži u samouništenju. Jesu li to griže savesti zatalasane pijanstvom, povlađivanjem strastima, mentalnom dezorijentisanošću, kao i žudnjama za utrnulošću gde bol i patnja nestaju, na čitaocu je da pronikne sve nedorečenosti… Tatjana Simonović Osamu Dazai (Šuđi Cušima) jedan je od najznačajnijih japanskih pripovedača i romansijera XX veka. Rodio se 1909, a u ponoć 13. juna 1948, teško bolestan od tuberkuloze, napisao je testament i bacio se u reku, zajedno s Tomie Jamazaki, s kojom se slučajno upoznao u kafani. Njihova beživotna tela pronađena su 19. juna, na piščev 39. rođendan. Pre toga je dvaput pokušao da izvrši samoubistvo udvoje. Potiče iz stare aristokratske porodice i kao student ušao je u komunistički pokret, u koji se brzo razočarao. Postao je narkoman, izdao je drugove i predao se policiji. Osećaj krivice počinjenih grehova postaće jedna od bitnih tema njegove književnosti. Njegova prva knjiga priča Pozne godine (1936), iz koje se ističe pripovetka Sećanje, nominovana je za uglednu nagradu Akutagave, posle čega je stekao ugled vesnika novog senzibiliteta. Sledi roman Učenica (1939), pa nekoliko kraćih novela: Novi Hamlet, Melose trči!, Cugaru (1940–44), i na kraju Dazajieva dva poslednja, ali najbolja dela: Sunce na zalasku (1947) i Nečovek (1948).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Od dobitnika nobelove nagrade. Uspon i pad Trećeg rajha iz perspektive žrtve, svedoka i krivca. U malograđanskoj sredini grada Gdanjska dvadesetih godina prošlog veka dva dečaka, polu-Jevrejin Edi Amzel i arijevac Valter Matern, postaju pobratimi ritualnim mešanjem krvi. Njihove dečačke podvige prati verna keruša Zenta, koja će ošteniti Harasa, budućeg oca ovčara Princa, Firerovog ljubimca. Godine odmiču, prijateljstvo mladića i dalje je snažno i iskreno, a onda na vlast dolaze nacisti. Amzel je talentovani umetnik koji stvarnost komentariše stvarajući strašila po liku ljudskom. Napadaju ga devetorica mladih pripadnika SA i izbijaju mu zube. Jedan od njih je – Matern. Pseće godine su sada u punom zamahu: marširaju pravo u rat. Na sceni se ne menjaju igrači sve dok Princ konačno ne napusti svog gospodara – jer i psu može biti dosta svega. U posleratnim godinama i Maternu je svega dosta. Zajedno sa Princom on kreće u potragu za počiniocima nacističkih zlodela i svojim izgubljenim pobratimom Amzelom. Matern je nevin, on je antifašista, drugi su ti koji su krivi iako ih je talas prosperiteta Zapadne Nemačke naizgled oprao. „ Pseće godine su književno delo koje se ističe po izuzetnoj snazi jezičkog izraza; to je oluja ideja i provokacija, antologija savršeno napisanih kratkih priča, poetskih odlomaka i satiričnih majstorija; to je istovremeno i umetnički roman i bajka i zavičajna priča i istorijska freska.“ Rođen u Gdanjsku 1927. Otac mu je bio protestanstke vere, a majka katolkinja poljskog porekla. Prvu zbirku pesama objavio je 1956. godine. Zatim su usledile pozorišne drame Ujak i Poplava. Pisanje Limenog doboša završeno je 1959. godine. Novela Mačka i miš objavljena je 1961. godine, a Pseće godine, koje su upotpunile Gdanjsku trilogiju, 1963. godine. Usledio je period Grasovog angažmana u Socijaldemokratskoj partiji Nemačke, koji je ujedno i period plodnog stvaralačkog rada. Bogat književni opus doneo mu je brojne ugledne književne nagrade i intelektualne počasti. Kada je, međutim, 1999. dobio Nobelovu nagradu za književnost, mnogi su smatrali da je ovo prestižno priznanje moglo i da sačeka zbog Grasovih nepopustljivih i ponekad nepopularnih političkih stavova. Objavljivanje memoarske proze Ljušteći luk (2007) naročito je izazvalo kontroverze i pretvorilo se u javni skandal, jer je tu Gras prvi put progovorio o svom učešću u nacističkim vojnim formacijama....

UTZSCHNEIDER & CIE. Sarreguemines - Dve šoljice(1860-1922) Dimenzije: Visina: 4 cm Širina: 11,5 cm Prečnik dna: 4 cm Prečnik otvora: 9,5 cm Ukupna težina: 190 g Jedna šoljica ima naprslinu na dnu, druga na boku - vidljivo je na kolaž slici. Žig na dnu: Grb Lorene ispod krune. Fabrika “Utzschneider & Cie.” koristila je ovaj žig od oko 1860. do 1922. godine. Fabrika “Utzschneider & Cie.”, u francuskom gradu Sarreguemines (Sargemin), u regionu Lorene, proizvodi porcelan i keramiku od oko 1775. U toku dva veka, mali porodični posao, započet tokom Revolucije, prošao je dug put. Paul Utzschneider (Pol Ucšnajder) i Paul de Geiger (Pol de Žežer), pravi umetnici svog posla, doveli su mali grad Sarreguemines u sam vrh evropske industrije posuđa. Prvu fabriku otvorio je 1790. godine Nicolas-Henri Jacobi (Nikola-Anri Žakobi) zajedno sa dva partnera. Neprijateljski stav lokalnog stanovništva, teško dobavljanje sirovine, oštra konkurencija engleskih i francuskih fabrika i nemiri zbog revolucije učinili su da Jacobi odustane od posla. 1800. godine fabriku je preuzeo Paul Utzschneider, poreklom iz Bavarske, i posao je uskoro krenuo nabolje. Napoleon I postao je jedan od glavnih klijenata, i fabrika je isporučivala keramičke pločice kojima su dekorisani zidovi Pariskog metroa. Istovremeno, Utzschneider je uveo nove postupke dekoracije, i ekspanzija je bila takva da je morao da otvara nove radionice. 1836. godine Utschneider je upravljanje fabrikom prepustio svom zetu, Alexandre-u de Geiger-u (Aleksandr de Žežer), koji je nastavio da ga uspešno vodi. 1838. godine Alexandre de Geiger se pridružio koncernu “Villeroy & Boch”, što se pokazalo dobrim potezom, i posao se dalje uvećavao. 1871. godine, zbog nemačke aneksije pokrajine Mozel, Alexandre de Geiger napustio je Sarreguemines i preselio se u Pariz, a upravljanje fabrikom preuzeo je njegov sin Paul de Geiger (Pol de Žežer). Izgrađene su dve nove fabrike, u Digoinu (Digon) i Vitry-le-François (Vitri-le-Fransoa). Pol de Geiger je umro 1913. godine a upravljanje kompanijom preuzela je porodica Cazal (Kazal). Tokom Drugog svetskog rata fabrika je bila rekvirirana od 1942. do 1945. godine i za to vreme njome je nastavio da upravlja koncern “Villeroy & Boch”. 1978. godine fabriku je kupila grupa Lunéville-Badonviller-Saint-Clément (Ludenvil-Badonvile-San-Klemon) porodice Fenal, što se pokazalo presudnim za istoriju fajansa u Sarregueminesu. Fabrika u Vitry-le-François nastavila je da proizvodi sanitarnu keramiku, fabrika u Digoinu ugostiteljsku keramiku a fabrika u Lunévile-Saint-Clémentu umetničke i dekorativne figure. 2002. godine 26 zaposlenih i menadžera postali su akcionari fabrike. Oni su preuzeli upravljanje fabrikom i pokušali da održe proizvodnju, ali je sud 9. januara 2007. godine naložio likvidaciju. Za manje od mesec dana, sve aktivnosti u fabrici su prestale. (114/47-34/107-kp/1139)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Leonid Vasiljevič Solovjov ( rus. Leonid Vasilʹevič Solovʹev ) (19. avgust 1906 — 9. april 1962) je bio ruski pisac i dramaturg. Život i dela Rođen u Tripoliju, u Siriji (danas Liban), gde je njegov otac predavao u ruskom konzulatu, počeo je da piše kao dopisnik novina (na uzbekistanskom) za Pravdu Vostoka, objavljenu u Taškentu.[potreban je citat] Njegove prve priče i crtice o životu u Rusiji Centralna Azija i Bliski istok su se pojavili u tim novinama i doveli do nekoliko zbirki kratkih priča.[potreban je citat] Njegova prva knjiga bila je Lenjin u istočnoj narodnoj umetnosti (Moskva, 1930), koju je opisao kao „svesku srednjoazijskog postrevolucionarnog folklora“. Poznat je po Knjizi moje mladosti i Priči o Hodži Nasredinu. Zasnovan je na pričama o narodnom heroju Bliskog istoka Nasredinu (slično kao što je Belgijanac iz 19. veka Šarl de Koster zasnovao svoj „Til Ulenšpigel i Lame Godzak“ na sličnom severnoevropskom narodnom heroju Tilu Eulenspiegelu). Tokom Drugog svetskog rata, Solovjov je bio ratni dopisnik i proizveo nekoliko ratnih priča i scenarija. On je takođe neko vreme služio tokom tog rata u ruskoj mornarici, a nekoliko romana je izraslo iz njegovog iskustva tamo. Solovjov je 1946. godine bio optužen za zaveru da izvrši terorističke akte protiv sovjetske države. Bio je interniran u nekoliko logora do 1954. godine, kada je oslobođen svih optužbi i pušten. Drugi deo Priče o Hodži Nasredinu, podnaslov „Začarani princ“, napisan je u logoru Dubravlag i završen oko 1950. godine. Posle oslobođenja, Solovjov se nastanio u Lenjingradu. Dva dela Priče o Hodži Nasredinu su prvi put objavljena zajedno 1956. godine i naišla su na veoma povoljan prijem.[citat je potreban] Priča o Hodži Nasredinu sadrži dva romana: Remetitelj mira, ili Hodža Nasredin u Bohari (Vozmutitelʹ spokojstvia) i Začarani princ (Očarovannij princ). Ceo roman je preveden na desetine jezika uključujući turski, persijski, hindi,[3] uzbečki i hebrejski.[citat je potreban] Oba toma su prevedena na engleski, a prvi se pojavio u Sjedinjenim Državama kao Disturber of the Peace (1940), ponovo štampan 1956. kao Prosjak u haremu. Drske avanture u staroj Buhari (u Engleskoj kao avanture u Buhari). Novi prevod je objavljen 2009. godine pod naslovom Priča o Hodži Nasredinu: Remetitelj mira (Translit Publishing, novembar 2009).Drugi tom se pojavio 1957. kao Začarani princ. Knjiga je prevedena na hebrejski i adaptirana kao veoma uspešna predstava koju je predstavio Teatar Cameri u Tel Avivu, a kasnije je ponovo oživela. Satirična pesma „U lepoj Bokahari“ (bbwkrh hyph), izvedena iz predstave, zaživela je sopstvenim životom u izvođenju raznih poznatih izraelskih pevača poput Arika Lavija i Nisima Garamea Leonid Solovjov je takođe napisao mnoge scenarije, uključujući i jedan zasnovan na priči Nikolaja Gogolja „Šinjel“

Novo, nekorišćeno. NASTAVAK KNJIGE 12 PRAVILA ZA ŽIVOT NUDI DODATNE PUTOKAZE NA OPASNOM PUTU SAVREMENOG ŽIVOTA. U knjizi 12 pravila za život, Džordan B. Piterson, klinički psiholog i proslavljeni profesor sa Univerziteta Harvard i Univerziteta u Torontu, pomogao je milionima čitalaca da uvedu red u svoje haotične živote. U ovom odvažnom nastavku, Piterson predstavlja dvanaest dodatnih spasonosnih principa koji će nam pomoći da izbegnemo pogubne posledice svoje želje da uredimo svet. U doba kada ljudska volja pokušava da se nametne u svakoj sferi života – od naših društvenih struktura do naših emocionalnih stanja – Piterson nas upozorava da je preterana sigurnost zapravo opasna. Pored toga, nudi nam strategije za prevazilaženje kulturnih, naučnih i psiholoških sila koje nas guraju ka tiraniji, i uči nas kako da se oslonimo na svoje instinkte da bismo pronašli smisao i svrhu čak i kada se osećamo bespomoćno. Dok nam prekomerni haos preti nestabilnošću i strepnjom, prekomerni red nas može paralisati i dovesti u stanje potpune potčinjenosti. Knjiga Izvan reda govori o tome koliko je važno da se uspostavi ravnoteža između ova dva temeljna principa stvarnosti i vodi nas pravom i uskom stazom do njihove razmeđe. Džordan Bernt Piterson (engl. Jordan Bernt Peterson; Edmonton, 12. jun 1962) kanadski je klinički psiholog, intelektualac i profesor psihologije na univerzitetu u Torontu. Njegove glavne oblasti istraživanja su patopsihologija, socijalna psihologija i psihologija ličnosti, sa posebnim interesovanjem za psihologiju verskih i ideoloških uverenja,[1] kao i procena i unapređenje pojedinca i produktivnosti.[2] Piterson je studirao na univerzitetu u Alberti i univerzitetu Makgil. Ostaje na Makgilu, nakon post-doktorskih studija u periodu od 1991. do 1993. godine pre prelaska na Univerzitet Harvard, gde je bio pomoćnik, a zatim docent psihologije. Godine 1998. preselio se u Kanadu, na univerzitet u Torontu, gde je redovni profesor. Njegova prva knjiga Mape značenja: Arhitektura Vere je objavljena 1999. godine, rad koji je kroz nekoliko naučnih oblasti, opisao strukture sistema verovanja i mitova i njihovu ulogu u regulaciji emocija, stvaranje smisla i motivacije za genocid.[3][4][5] Njegova druga knjiga, 12 pravila života: antidot haosa, objavljena je januara 2018. godine.[6][7][8] Godine 2016. Piterson je objavio niz video snimaka na Jutjub kanalu, u kojim je kritikovao političku korektnost i kanadsku vladu. Kasnije je dobio značajnu medijsku pažnju. Detinjstvo, mladost Odrastao je u Fervju, Alberta, malom gradu severno-zapadno od mesta svog rođenja, Edmontona, u Kanadi. On je bio najstariji od troje dece. Dobio je srednje ime Bernt, po pradedi iz Norveške.[9][10] Kada je imao 13 godina, Piterson je otkrio dela Džordža Orvela, Oldusa Hakslija, Aleksandra Solženjicina i Ajn Rand zahvaljujući svojoj školskoj bibliotekarki Sendi Notli, majci Rejčel Notli, predsednici Nove demokratske partije Alberte i 17. premijerke Alberte[11]. Piterson je takođe radio za Novu demokratsku partiju (NDP) tokom tinejdžerskih godina, ali je postao razočaran partijom zbog onoga što je Orvel u svom delu `Put za Vigan` nazvao preovlađivanje `intelektualnih socijalista srednje klase koji nose tvid` i koji `ne vole siromašne, oni samo mrze bogate`[12][13]. Napustio je NDP u svojoj 18. godini[14]. Obrazovanje Nakon što je završio srednju školu u Fervjuu 1979. godine, Piterson je upisao političke nauke i englesku književnost na Grand Preri Regionalnom Koledžu[15]. Kasnije se prebacio na Unverzitet Alberte, gdje je završio osnovne akademske studije u oblasti političkih nauka 1982. godine. Nakon toga, uzeo je godinu pauze kako bi posetio Evropu. Tu je razvio interes za psihološke izvore Hladnog rata, naročito za totalitarne režime 20. veka[13][1], a često su ga pohodile i noćne more o eskalaciji trke u nuklernom naoružavanju. Kao rezultat toga, postao je zabrinut zbog ljudskog kapaciteta za zlo i uništenje, pa je odgovore tražio u delima Karla Junga, Aleksandra Solženjicina[16] i Fjodora Dostojevskog[17]. Vratio se na Univerzitet Alberte, gdje je 1984. završio bečlor studije i u oblasti psihologije[18]. 1985. preselio se u Montreal kako bi pohađao Makgil Univerzitet. Tu je stekao doktorat u oblasti kliničke psihologije, pod mentorstvom Roberta O. Fila 1991. godine.

Odlično očuvano Izgleda kao da nije puštana Various ‎– Русская Балалайка • Russian Balalaika Label: Мелодия ‎– Д 017585—017586 Format: Vinyl, LP, Compilation, Repress Country: USSR Released: Genre: Folk, World, & Country Style: Tracklist Position Artists Title/Credits Duration A1 –П. Нечепоренко* Час Да По Часу Balalaika – П. Нечепоренко* A2 –П. Нечепоренко* Волынка Balalaika – П. Нечепоренко* A3 –П. Нечепоренко* Цвели, Цвели Цветики Balalaika – П. Нечепоренко* A4 –П. Нечепоренко* Наигрыш Владимирских Рожечников Balalaika – П. Нечепоренко* A5 –О. Глухов*, В. Азов* Ах Ты, Вечер Balalaika – О. Глухов* Bayan – В. Азов* A6 –О. Глухов*, В. Азов* Уральская Плясовая Balalaika – О. Глухов* Bayan – В. Азов* A7 –Е. Блинов* Волжские Напевы. Тренак Balalaika – Е. Блинов* B1 –Е. Авксентьев* Полонез № 2, Медлен­ный Вальс Balalaika – Е. Авксентьев* B2 –Б. Феоктистов* Во Поле Березонька Стояла Balalaika – Б. Феоктистов* B3 –Б. Феоктистов* Ай, Все Ку­мушки, Домой Balalaika – Б. Феоктистов* B4 –М. Рожков*, Г. Миняев* Мазурка Balalaika – М. Рожков* Guitar – Г. Миняев* Written-By – В. Андреев* B5 –М. Рожков*, Г. Миняев* Уж Ты Сад Balalaika – М. Рожков* Guitar – Г. Миняев* B6 –М. Рожков*, Г. Миняев* Выйду Ль Я На Реченьку Balalaika – М. Рожков* Guitar – Г. Миняев* B7 –А. Шалов*, Л. Самсонов-Роговицкий*, Оркестр Нар. Инстр.* Камаринская Balalaika – А. Шалов*, Л. Самсонов-Роговицкий* Companies, etc. Manufactured By – Ленинградский Завод Грампластинок Balalajka (rus. балала́йка) je ruski narodni muzički, žičani instrument trougaonog oblika s tri žice i s pokretnim pragovima na vratu.[1] Pojavila se oko 1700. i zamenila domru. Najpre je služila za pratnju pevanja i plesa. Postoji u šest veličina (pikolo, prim, sekund, alt, bas, kontrabas). Balalajka je najčešće povezana sa svojim prepoznatljivim trouglastim oblikom, ali je odigrala glavnu ulogu u muzici Istočne Evrope. Najraniji podaci sugerišu da se balon prvi put pojavio u centralnoj Aziji u dva i šest žičanih oblika. Balalajka je zapravo ruska gitara[traži se izvor]. Korene vuče iz 12. veka, kada je vrlo sličila lutnji, ali za standardni oblik i tehnička poboljšanja zaslužan je ruski plemić i svirač balalajke Vassili Vassilievich Andreiev, koji je živeo i radio krajem 19. veka. Tokom 1880-ih, Andrejev je napravio standardni balon zajedno sa violinskim graditeljem V. Ivanovim. Njegova osnovna verzija balona prepoznata je po svojoj karakterističnoj formi, sa tri strane proširene preko vrata sa strane[traži se izvor]. Kasnije je u Sankt-Peterburgu, trgovac Paserbski, napravio balalajku sa kromatskim nizom pragova i orkestralnom veličinom koja se ugađala na isti način kao moderni instrumenti. Najjednostavniji model je prim-balalajka, čije su dvije žice podešene jednako ali bez obzira na to, tonski opseg glazbala je vrlo širok. Andrejev organizuje brojne tradicionalne ruske narodne kompozicije, kao i melodije za orkestar, a takođe sastavlja i radi. Andreiev uvodi još jednu novinu, a to je mogućnost biranja veličine glazbala, od piccolo-balalajke do bas-balalajke, što obogaćuje osnivanje velikih orkestara balalajke, vrlo često uz pratnju Bajana (ruska harmonika), tamburina, te različitih flauta i frula. Ruska muzika ploče ploča Iz Rusije

Crocus botanicki mix - lukovice Cena je za pakovanje od 3 lukovice. Ova sorta je poznata po svom divnom mirisu. Šafran (lat. Crocus sativus; ~ vernus) višegodišnja je biljka, lukovica iz porodice Iridaceae. Začin se dobija iz cveta Crocus sativus. Živopisni grimizni žigovi (stigme) i stubići (stilovi), zvani končići ili niti, sakupljaju se i suše radi upotrebe kao začina i sredstva za bojenje hrane. Šafran, već dugo među najskupljim začinima po masi na svetu, verovatno je prvi put uzgojen u Grčkoj ili nedaleko od ove zemlje. C. sativus je, po svemu sudeći, forma C. cartwrightianus koja se javila tako što su u kasnom bronzanom dobu uzgajivači sa Krita selektivno gajili biljke radi neobično dugih stigmi. Lagano se raširio u većem delu Evroazije, a kasnije je donet u delove Severne Afrike, Severne Amerike i Okeanije. Biljka može dostići visinu do 30 cm. Nema pravoga stabla. Šest latica cveta, zajedno sa dva uska listića, rastu iz podzemne gomoljaste lukovice. Spoljne ljuske imaju žilice, uglavnom mrežaste. Lišće je uzano, linearno i izduženo. Latice su pri zemlji svijene u valjkastu cev, a na nekoliko centimetara od tla šire se u levak. Cvetovi inače izrastaju između listova, s dugom cevi i zvonasto rastvorenom krunom od šest jednakih listića; ljubičasti su, žućkasti ili ružičasti. Tučak je kod svih šafrana zlatnonarandžaste boje i, najčešće, nadvisuje istobojne prašnike. Na vrhu tučka nalazi se stigma, žig ili njuška krokusa (lat. croci stigmata) — ’organela’ čiji je zadatak da prihvata polenova zrnca. Osušeni žigovi se, pored upotrebe kao začin i za spravljanje boja za bojadisanje namirnica (posebno kolača), koriste i u medicini. U većoj meri, šafran je otrovan. Okus šafrana i jodoform ili rezultujući miris sena uzrokuju hemikalije pikrokrocin i safranal. Takođe sadrži karotenoidni pigment, krocin, koji daje obogaćenu zlatnožutu boju jelima i tekstilu. Njegova zabeležena istorija je potvrđena u asirskoj botaničkoj raspravi nastaloj pod Asurbanipalom u 7. veku p. n. e., a istim se trgovalo i koristilo ga se već preko četiri milenijuma. Na Iran otpada približno 90% svetske proizvodnje šafrana. Safran lukovice (zacin) mozete kupiti ovde

U očima ljudi se vidi ono što će videti, a ne ono što su videli. Tako je govorio: ono što će videti. T.D. Lemon Novečento, magični pijanista koji je nekoliko dana nakon rođenja donešen na brod Virdžinija i nikada se sa njega nije iskrcao. Plovio je od Evrope do Amerike i natrag ko zna koliko puta svirajući na svom klaviru neponovljivu muziku. „On možda nikada nije video svet. Ali već dvadeset sedam godina taj svet je prolazio kroz ovaj brod: i on ga je, već dvadeset sedam godina, na tom brodu, uhodio. I krao mu dušu“ – kaže Bariko opisujući svog jedinstvenog junaka. Njegova muzika bila je most između dva kopna, spajala je prostranstva mora i iskustva života putnika i pijaniste u mikro svetovima neponovljivo odsviranih akorda.Došao je sa novim vekom i putovao kroz prostor i vreme ne palubi broda koji je bio njegov život. Kada je prestala era parobroda i velikih putovanja rešio je da nestane u moru sa svim onim što je imalo prefiks „veliko“ i uzvišenošću svoje muzike i neponovljivošči svoje sudbine. Alesandro Bariko (Alessandro Baricco, 1958) nesporno je jedan od najoriginalnijih italijanskih pisaca. Pored proze koja je prevedena na više svetskih jezika on piše i filmske scenarije, eseje i kritike, režira i glumi u filmovima. Diplomirao je na konzervatorijumu na odseku za klavir. Njegova prva knjiga Zamkovi gneva donosi mu evropska priznanja a Svila – svetsku slavu, kao i romani i Pijanista i City. Napisao je jedanaest romana, tri knjige eseja i nekoliko scenarija za pozorište. Njegovi novinski članci objavljeni su pod nazivom Barnum, Barnum 2 i Next. Poigravanje žanrovima i stilom, originalni iskaz koji se menja u svakoj knjizi čine Barika jednim od najautentičnijih glasova svetske književnosti. On stalno istražuje i često njegovi junaci vlastitom sudbinom i književnom egzistencijom oblikuju poetiku i stilsku formu romana, on im stvara dovoljno prostora i imaginacije da se razviju u jedinstvenim proznim formama. Zato je svaki njegov roman originalno putovanje na koje pisac kreće zajedno sa svojim čitaocem.

VAN,TU: FREE Izbor iz nove srpske poezije Priredili Vladimir Đurišić Vladimir Stojnić Antologija nove srpske poezije objavljena u izdanju OKF-a. Urednik izdanja Pavle Goranović, izdavač Milorad Popović. RIJEČ PRIJE Mladi pjesnici i pjesnikinje čiju poeziju ovdje predstavljamo pišu neke od najboljih stihova i knjiga u Srbiji. Njihove pozicije unutar scene su različite, kao i njihove poetike. Tu su pjesnikinje i pjesnici koji su na pjesničkoj sceni Srbije postali aktivni već početkom ovog vijeka, zajedno sa onima koji na nju tek stupaju. Vodila nas je želja da predstavimo što cjelovitiji pogled na savremeni pjesnički trenutak Srbije. Činilo nam se bitnim da knjigom, prvom ove vrste u ovoj bilateralnoj latenciji, predstavimo crnogorskim čitaocima reprezentativan uzorak mnogoglasja koje u ovom trenutku karakteriše sve dinamičniju mladu srpsku pjesničku scenu. Tako ovaj panoramski izbor prije predstavlja uzorak zatečene pluralnosti, nego konstrukt neke preferirane polifonije. Mada, vjerovatno, ni ova druga tendencija nije propustila da u žuđenu neutralnost prenošenja stanja protegne svoje epistemološko – priređivačke pipke. Elaboriranje onoga što je novo u ovoj poeziji izazov je za mnoge buduće analize, kontekstualne sinteze ili taksonomije. Tek u analizama pojedinačnih raskida, lomova, prekida, pregiba ili kontinuiteta sa tradicijom koju je svako za sebe odabrao i nastavlja da bira, stići ćemo do pravih ishodišta ovih projekcija. Van, tu: free želi doprijenijeti da ovakav zbirni generacijski kontekst pređe granice scene i uspostavi novu komunikacijsku zajednicu. Koja, odmah zatim, ovdje zahtijeva I potrebu za demistifikovanjem jedne od utopija posttranzicijske neonostalgije: one o duhu poezije četvoroimenog jezika koji s lakoćom ignoriše i prevazilazi geografske, identitetske, državne i ostale granice. Dekonstukcija je već tu, u četvoroimenosti šire jezičke i književne zajednice, izgrađene na paradoksu kojeg tvore, s jedne strane, činjenica međusobnog jezičkog (spo)razumijevanja i, s druge strane, potreba da se artikulišu i kontekstualizuju pojedinačne mikroklime nacionalnih kultura koje u ovome virtuelnom ili stvarnom jezičkom prostoru operišu. Tako se, dakle, kada je riječ o prekograničnom kulturalnom crossoveru, radi zapravo o nadilaženju ovog vječitog podozrivog podrazumijevanja. Prezrela podozrenja i podrazumijevanja nijesu samo slučaj interkulturalnih inercija i antagonizama. Naprotiv, unutrašnje izgnanstvo umjetnosti snažno obilježava postjugoslovenska društva i njihove novoomeđene kulturne prostore, unutar kojih se odigrava i suočavanje sa tranzicijom poezije iz kulturne u subkulturnu poziciju, i obratno. Unutar novih paradigmi koje nemilosrdno nameće liberalnokapitalistički tržišni model kulture, nalazimo se, svi zajedno, i van i tu, gdje smo samo naizgled free, da izaberemo, to jest da budemo izabrani. S druge strane, hiperkomunikacijska orgija, unutar koje se, samo naizgled, ispunjava Miljkovićevo proročanstvo o poeziji koju će „svi pisati“, otvorila je mogućnosti novih kohezija, zasnovanih na novim generacijskim poetičkim, estetskim i komunikacijskim zajednicama pjesnika Zapadnog Balkana. Upravo saradnja između urednika internet časopisa za književnost, Agona i Prolettera, otvorila je prostor da se napravi ovaj izbor. Možda upravo i u ovom tube-bivstvovanju književnosti leže spasonosni zamasi, da bismo ostali free na svakom od komunikacijskih kanala. Raduje nas zato i jen dva tri lakoća kojom je izdavač OKF učinio dodatni korak da naš izbor – temat, napravljen inicijalno za cetinjski časopis Ars, dobije svoj prošireni oblik, knjigu koju držite u rukama. Vladimir Đurišić