m5 U PRVOM KRUGU, Aleksandra Solženicina, oni koji poznaju složene putove sovjetske literature ocijenili su, još od njegove najave, kao važnu etapu u piščevu opusu i kao jedan od najvažnijih tekstova napisanih u suvremenoj Rusiji. U PRVOM KRUGU predstavlja narativnu evoluciju autobiografskog materijala iz djela »Jedan dan u životu Ivana Denisoviča«. I ovdje se radnja zbiva u jednom staljinskom logoru, ali logoru na »višem nivou«, beskrajno dalekom od uobičajene razine sibirskih logora. To je logor koji je zapravo znanstveno-istraživački centar, zvan šaraška. U šaraški Mavrina, na vratima Moskve, pod neposrednim nadzorom Berijina ureda i Abakumovljeva resora, grupa znanstvenih radnika, uhapšenih bez nekih određenih razloga, za Staljinov račun radi na jednom visoko specijaliziranom projektu na izradi posebnih sistema šifrirane telefonije. Pošto je izrađena tehnika identifikacije glasova, tajna policija obraća se znanstvenicima Mavrina kako bi otkrila osobu koja je anonimnim telefonskim pozivom pokušala raskrinkati jednu lažnu optužbu za špijunažu. I tako se na zahtjev policijskog aparata u šaraški, u roku od nekoliko sati, rađa nova nauka — fonoskopija. Roman, sav zbijen u tijesnom vremenskom prostoru između Božića i Nove godine, lomi, međutim, svaku vremensku i prostornu barijeru preko doživljaja svojih mnogobrojnih ličnosti, muškaraca i žena, koje su podnijele strahote logora, uništavajuće iskustvo prisilnog rada, žestinu apsurdnih optužbi, ali se sveudilj drže svoje jezgre humanosti sačinjene od ljubavi i intenzivna duhovna života. Raspon akcije prema tome se otvara do opće vizije staljinske epohe i samoga sovjetskog društva, što implicira sadržaje i značenja koja daleko prelaze prostorno-vremenska ograničenja radnje, skokom izbijajući iz uskih granica šaraške. Šaraška je zapravo samo prvi krug, danteovski limb izabranih duhova, što ne spoznaše Boga ili smisao »dužnog obožavanja«. A kako je limb već u paklu, kako je to mjesto prokletnika, šaraška je osuda izabranih što su pogođeni staljinskom anatemom, prvi krug nad ponorołn logora; tu ne vlada zakon tjelesnih kazni, nema progona, čovjek radi svoj posao, »bez nade«, živi »u želji«. Ali onaj tko odbije da svu svoju sposobnost stavi na raspolaganje Staljinovoj igri, ponovo biva bačen u najdublje ponore logora. Kroz čvrstu i otpornu materiju svakodnevnog života zatočenika, što je data živim smislom za konkretno i odredeno i jezikom nadasve složenim i kontroliranim, Solženicin postiže visok poetski domet, stvara zdanje u koje se čitaocu čini da fizički ulazi, da se kreće njegovim krivinama, sreće njegove stanovnike i miješa se s njima. Aleksandar Solženjicin (rus. Александр Исаевич Солженицын, Kislovodsk, 11. decembar 1918 — Moskva, 3. avgust 2008), bio je ruski pisac, dramaturg i istoričar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1970. godine. Bio je član Ruske akademije nauka (od 1997. godine) i Srpske akademije nauka i umetnosti (od 1994. godine). Studirao na Fizičko—matematičkom fakultetu u Rostovu na Donu, vanredno i u Institutu za istoriju, filozofiju i književnost u Moskvi. Nakon napada nacističke Nemačke na Sovjetski Savez dobrovoljno se prijavio u vojsku, gde je napredovao od običnoga vojnika do zapovednika artiljerijske brigade. Godine 1945. je, zbog pisama u kojima je indirektno kritikovao Staljina, uhapšen kao oficir sovjetske vojske u Istočnoj Pruskoj, te osuđen i zatočen u sibirskom logoru, od 1953. u progonstvu u srednjoj Aziji. Nakon rehabilitacije 1956. učitelj u Rjazanju. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1970, čija je literatura obeležena iskustvom iz sibirskih logora u kojima je proveo devet godina. Na robiju je odveden 1945. pravo s fronta, na kojem se u Otadžbinskom ratu istakao kao vrhunski oficir sovjetskih inženjerijskih jedinica. Proganjan je i kasnije, čak mu je oduzeto i državljanstvo, pa je emigrirao 1974, vrativši se u otadžbinu posle dve decenije. U decembru 1998. odbio je najviši državni Orden svetog apostola Andreja Prvozvanog, kojim ga je odlikovao predsednik Boris Jeljcin. Pripovetkom „Jedan dan Ivana Denisoviča“ u književnost je uveo temu Staljinovih logora, ostavši joj veran u najvećem delu opusa. Na osnovu emigrantskog iskustva u zapadnoj Evropi i u SAD, ispoljio je javni prezir prema vulgarnom materijalizmu Zapada. Ostala dela: pripovetka „Matrjonini dani“, romani „U krugu prvom“, „Odeljenje za rak“, „Avgust Četrnaeste“, „Crveni točak“, „Rusija u provaliji“, kritička autobiografija „Borio se šut s rogatim“, drame „Gozba pobednika“, „Zarobljenici“, „Republika Rada“, „Svetlost koja je u tebi“, publicistička dela „Lenjin u Cirihu“, „Dva veka zajedno I-II“, scenariji „Tenkovi znaju istinu“, ‘Parazit’. Vladivostok 1994, posle dvadesetogodišnjeg izgnanstva, Solženjicin kreće na putovanje po Rusiji Delo Solženjicin je najistaknutije ime književnog otpora sovjetskom totalitarizmu. Poznatim ga je učinila pripovetka „Jedan dan Ivana Denisoviča“, 1962, koja se temelji na opisu „običnog“ dana „običnog“ Rusa u logorskom zatočeništvu. Tema je do tada bila tabuizirana, ali je priča pokazala i stilsko umeće pisca koji se oslonio na tradiciju ruske klasične proze (Lav Tolstoj, Fjodor Dostojevski). Umeće fabulacije ogledalo se zatim u „Događaju na stanici Krečetovka“ (1963), a orijentacija na „seosku prozu“ u stilu i ideologiji u noveli „Matrjonini dani“ (1963), crtici o napaćenoj seoskoj ženi koja i u pozamašnoj bedi zna očuvati visoke moralne kvalitete. Vrhunac prvoga razdoblja su romani „Odeljenje za rak“ (1968), i „Prvi krug“ (1968), koji su kružili u prepisima, a objavljeni su prvi put u inostranstvu. „Odeljenje za rak“ je poluautobiografski (bivši zatvorenik, iskustvo u odeljenju za tumore u taškentskoj bolnici) roman koji uz središnji lik Kostogutova daje niz portreta sovjetskih birokrata, lekara i medicinskog osoblja i raznih pacijenata. Istovremeno dirljiv ljubavni roman (ili – roman o nerealizovanoj ljubavi), satira na poststaljinističku epohu i studija o ljudskom ponašanju u ekstremnoj situaciji smrtonosne bolesti, taj veliki roman je u najboljim tradicijama ruske klasike koja ljudskošću i životnošću prevazilazi savremena joj ostvarenja zapadnoevropske i američke pripovedne umetnosti. „Prvi krug“ (asocijacija na prvi, „privilegovani“ krug Danteovoga pakla) rekreira piščevo iskustvo prvih godina zatvora, kada je radio u Šaraški, naučno-tehničkoj ustanovi za logoraše naučnike. Glavni lik, Gljeb Neržin, opet je utelotvorenje samog autora, a prikazane su i neke druge osobe koje su igrale važnu ulogu u Solženjicinovom životu (njegova prva žena, prijatelj Lev Kopeljev, rusko-židovski komunistički „vernik“, po struci germanista, dan u liku Leva Rubina). Mnogobrojne niti ovoga dela imaju tematsku srodnost s prethodnim delom: satira je prisutna na svim nivoima, a posebno u sarkastičnom portretu Staljina, moralna kušnja u mešavini pretnji i zavodljivih ponuda zatvorskih vlasti. Realistički je prikazan život izvan logora za naučnike i u njemu. No, kao i prethodni roman, i ovo Solženjicinovo delo uspeva da ponovi čudo ruske klasične proze koju je Tomas Man ne bez razloga prozvao „svetom“: veru u pobedu hrabrosti i veličinu ljudskosti, koja je ukorenjena u hrišćanskom poimanju bitno spiritualnog dostojanstva ljudskog bića. Nakon romanesknih ostvarenja, usledila je dokumentarna, ali i duboko lična optužba sovjetskog sistema koncentracionih logora, „Arhipelag Gulag“, (1973-75), veliko trotomno delo temeljeno na preplitanju ličnih iskustava i mnoštva pisama, beleški i ostalih dokumenata koje je pisac dobijao od bivših sapatnika, a koja su skupljena i obrađena u okolnostima krajnje konspirativnosti. Ta je uništavajuća optužba sovjetskoga sistema za propast i smrt miliona ljudi slomila i poslednje komunističke apologete na Zapadu. Brežnjevljev SSSR nije mogao podneti ni ideju da se o tabuizovanoj temi piše, pa je Solženjicin uhapšen i proteran iz Sovjetskog Saveza. Najpre je živeo u Švajcarskoj, zatim u SAD (Vermont), da bi se u 1990-im vratio u Rusiju, gdje je dočekan i kao ideolog ruske nacije. U egzilu je nastao niz romana koji slede u ruskoj književnoj svesti opstali uzor, Tolstojev „Rat i mir“, i revidiraju istorijski model kakav su nametnuli boljševici, s gledišta ruske nacije, i to od „Avgusta četrnaeste“, 1971, prošireno 1983, preko „Oktobra šesnaeste“, 1984. i „Marta sedamnaeste“, 1986. do „Aprila sedamnaeste“, 1991. Zajednički im je naslov: „Crveni točak“. I dok u koncepciji „istorijske epopeje“ Solženjicin sledi Tolstoja, dotle njenu strukturu nastoji modernizovati: sam svoja dela naziva „polifoničnim“ (Bahtinov pojam za romane Dostojevskog), čemu odgovara različitost fragmenata od kojih se u čvor (uzel) celine vezuju fabule o ljudskim sudbinama (pretežno ruskih oficira; ratni protivnici, Nemci, ostaju uglavnom izvan teksta), dokumentarni umeci, lirske digresije. Jezik je arhaičan i korespondira s namerama očiglednim u njegovom „Ruskom rečniku jezičnog proširivanja“ (1995) – u smeru staroruskog leksika. Solženjicin je na taj način istovremeno modernizovao prozu (mešavina dokumentarnosti, prikaza istorijskih osoba, isečaka iz štampe slična je postupcima u delu Džona Dos Pasosa, dok je upotreba vremenskih skokova i preplitanje stilova i žanrova podseća na Foknera), a jezičnom arhaizacijom je ostvario posebnu patinu koja ne ide za modelom jezičnih igara karakterističnih za sterilnost postmodernizma, nego joj je svrha regeneracija ruskog nacionalnoga bića u ogledalu piščevog dela. Važnija su mu publicistička dela: „Kako da preuredimo Rusiju“ (1991), „Rusko pitanje krajem XX veka“, (1994), „Dva veka zajedno“, (2003). Kako u inostranstvu, tako po povratku u Rusiju nakon sloma komunističkoga sistema, Solženjicin je često donekle površno etiketiran kao ruski pravoslavni nacionalista, antisemita, antikatolički bigot, mrzitelj Zapada, apologet carizma i slavjanofilski ksenofob. Solženjicin je poricao optužbe anti-semitizma. Po sveukupnom delu Solženjicin je jedan od najznačajnijih prozaista 20. veka, pisac koji je istovremeno nastavio tradicije klasične ruske pripovedne proze, najpre Tolstoja, no inoviravši je nizom postupaka karakterističnih za evropski modernizam. Ironija koja prati njegovo delo je i posledica različitog životnoga iskustva i pogleda na svet u odnosu na većinu savremenika koji su živeli ili žive u normalnijim i lagodnijim životnim uslovima: u doba kada je stvarao svoj najopsežniji i najambiciozniji prozni ciklus, „Crveni točak“, svetskom književnošću je dominirao (i još dominira) ponešto trivijalniji pristup umetničkom delu, uozbiljen u postmodernističkim fikcijama Umberta Eka, Tomasa Pančona ili Salmana Ruždija. Pisac kao prorok je anahronizam, i većina nesporazuma između Solženjicina i njegovih kritičara proističe iz sukoba nepomirljivih pogleda na svet o čovekovom životu i sudbini.

Priča o „hispanoameričkom bumu” pre svega je priča o dva velika pisca, Markesu i Ljosi, koji su svoje blisko prijateljstvo okončali pesnicama i do kraja života se nisu pomirili. Oko njih se okupljala čitava plejada najtalentovanijih južnoameričkih i španskih autora tog doba – Kortasar, Fuentes, Karpentijer, Donoso, braća Gojtisolo, i svi oni su protagonisti ove uzbudljive knjige. Zajedno su slavili život i literaturu, pisali neke od najuzbudljivijih dela proteklog veka, menjali književnu istoriju, dobijali najveće nagrade, potpisivali milionske ugovore, zajedno posećivali književne festivale, konferencije i proslave, igrali karte u časovima dokolice, ali i vodili žučne intelektualne (i one druge) rasprave, pre svega o politici, Kastru i Kubanskoj revoluciji, koja je u jednom trenutku postala njihova jabuka razdora. Sve to će uskoro biti poznato kao „hispanoamerički bum”, eksplozija stvaralačke energije kakva nije viđena u istoriji Servantesovog jezika, čak ni u njegovom „zlatnom dobu”. Prevod sa španskog: Jasmina Milenković Povez knjige : mek Strana : 311 Format knjige : 21 cm Pismo : latinica

Knjiga je dobro očuvana.Spoljni omot malo zacepljen(zalepljen) na dva mesta(kao na slici. „I druge priče Mome Kapora govore o nekim davnim letovanjima, o mađioničarima, menzama, strahu i sreći, o kući na drvetu, psima, mačkama i ljudima srednjih godina, o vremenu kožnih kaputa... Svaka od ovih tema nosi u sebi dovoljno magije za mnogo više redova, ali veština pisca je upravo u načinu na koji je umeo da se zaustavi posle nekoliko stranica, ostavljajući nama da naslutimo nastavak. Neke od ovih priča proživela sam, iako sasvim mala, zajedno sa autorom. Zato sa sigurnošću mogu da vam kažem da su se zaista dogodile.“ Prvo objavljene u novinama, a nakon toga sakupljene u knjigu, ovih sto priča još jednom potvrđuju da je kratka forma prirođena Momi Kaporu. Pažljivi posmatrač i rafinirani pripovedač, autor nas sa lakoćom uvodi u svet koga više nema, ali koji je u mnogome sličan i današnjem. I druge priče izašle su davne 1973. godine, doživele su brojna izdanja, a po njima je snimljena i istoimena televizijska serija u dvadeset nastavaka. Iako je od tada prošlo skoro pola veka, svako od nas će pronaći deo sebe u ovim redovima.``

Ukrasna tacna sa motivom Crkve Sv.Ripsime.Prečnik 29cm.Materijal mi nije poznat pa sam napisao da je gvožđe jer je neki metal u pitanju.Takođe mi nije poznata ni starost predmeta. Motiv na tacni je Crkva Sv.Ripsime. Crkva sv. Ripsime Svetska baština - UNESCO Jermenija Crkva svete Ripsime (armenski: Սուրբ Հռիփսիմէի եկեղեցի) - jedna je od najstarijih do danas sačuvanih crkava u Jermeniji, poznata po istančanoj jermenskoj arhitekturi iz klasičnog razdoblja, a koja je uticala na druge jermenske crkve. Jedna od najstarijih spomenika jermenske duhovne i arhitekturne baštine iz tog vremena. Nalazi se u samostanu Ečmijadzinu u gradu Vagaršapatu, a dovršena je 618. godine. Crkva, zajedno s nekoliko obližnjih lokaliteta (Katedrala i crkve Ečmijadzina i arheološki lokalitet Zvartnoc), zaštićena je kao UNESCO-v lokalitet Svetske baštine. Posvećena je svetoj Ripsimi (Hripsimi). Crkva je izgrađena po tetrakonhnom planu i doživjela je nekoliko nadogradnji tokom vekova. Tremovi na zapadnom i južnom ulazu srušeni su, a prozori apside su zazidani. Godine 1790. sagrađen je zvonik. U unutrašnjosti najviše zanimanja pobuđuje oltarna pala sagrađena 1741. godine, koja prikazuje visok stepen jermenske nauke u 18.veku. Kompozicija ukrasa, sačinjena od grana i različitih plodova, aranžirana oko grčkog krsta, vrlo je originalna. U njoj se nalaze grobovi dva jermenska Katolikosa iz 18. veka - Asdvadzadura i Garabeda II.

HAZARSKI REČNIK - Milorad Pavić VULKANI androgino izdanje ROMAN LEKSIKON U 100000 RECI 2014 godina 300 stranica vrlo dobro ocuvano Preveden na 36 jezika ovaj roman govori o sudbini onih naroda čija je sudbina neizvesna i vodi ih ka isceznuću, kao sto se desilo sa Hazarima, drevnim i moćnim plemenom čije je poreklo ostalo nerastumačeno. Hazarsko carstvo, rival Vizantijskoj imperiji, isčezlo je sa istorijske scene sveta pre mnogo stoleća zajedno sa narodom koji ga je stvorio. Jedan francuski izdavač ove knjige rekao je da su Hazari ipak danas poznatiji zahvaljujući Pavićevom romanu, nego sto su bili u vreme svoga najvećeg uspona i carstva. Hazarska princeza Ateh je čaroban lik koji unosi u roman poeziju i snagu ženskog principa. `Hazarski rečnik` ima mušku i žensku verziju i čitalac ce ih obe naći u ovom `androginom` izdanju ove nesvakidašnje knjige, koja je vec ušla među klasične knjige XX veka i nazvana prvim romanom XXI stoleća. Razlog za veliki uspeh `Hazarskog rečnika` leži pored ostalog u njegovoj nesvakidasnjoj rečničkoj strukturi. Otac hiperteksta, kako ga kritičari ponekad nazivaju, Pavić je u `Hazarskom rečniku` dao obrazac nelinearnog pisma. `Hazarski rečnik` je doista štivo u kojem čitalac moze sam da bira svoju stazu čitanja. Kompjuteri su izračunali da postoji preko dva miliona načina na koji se ovaj roman moze pročitati. (kutija 1)

Dobitnik nagrada „Ivo Andrić“ i „Meša Selimović“. Nagrada „Branko Ćopić“ Srpske akademije nauka i umetnosti Osoben Kecmanovićev stil, način tematizovanja odnosa glavnih junaka, majstorsko i nenametljivo oslikavanje današnjih prilika i sudbina likova našeg podneblja pribavljaju ovom romanu visoko mesto u srpskoj književnosti na početku 21. veka. Pisan u maniru trilera, napet od početka do kraja, Feliks je istovremeno variranje biblijskog motiva sukoba oca i sina, koji je u svakoj kulturi i svim vremenima isti, a koji se ispoljava uvek na različit način. „Kroz pokušaj dijaloga sa ocem koji ga je decenijama ranije napustio, izgubljeni sin će, u toj jedinoj noći njihovog života koju će provesti zajedno, u stvari izvesti pred nama jednu veliku potragu za smislom. Kecmanovićev roman o Feliksu ocu i Feliksu sinu pisan je stilom koji ne ostavlja daha čitaocu.“ Bojan Bosiljčić „Roman Feliks ima jedan mnogo širi kontekst od priče o dva lika koji lažima i obmanama dolaze do svojih ciljeva. Taj kontekst govori o celom svetu, ovom u kojem živimo. Svetu u kojem je sve postalo relativno, i istina i laž. U takvom svetu ovakva dva antiheroja postaju romantični junaci koji više vole da varaju nego da budu prevareni. A njihove sitne prevare možda su zapravo pobuna protiv sistema. Bez obzira na to da li smo ovde ili na nekom drugom kraju sveta.“ Darko Bajić „Ispitivanjem pravila pripovedanja na jednostavan i lako razumljiv način, Feliks otvara prozor prosečnom čitaocu ka temeljnim zakonitostima prozne književnosti. To nije samo najbolji, nego i najzabavniji srpski roman u godini kad je objavljen, a zabavnost umetničkog dela je kod nas potcenjen i prezren, zaboravljen kvalitet.“ Vesna Trijić

Dobitnik nagrada „Ivo Andrić“ i „Meša Selimović“. Nagrada „Branko Ćopić“ Srpske akademije nauka i umetnosti Osoben Kecmanovićev stil, način tematizovanja odnosa glavnih junaka, majstorsko i nenametljivo oslikavanje današnjih prilika i sudbina likova našeg podneblja pribavljaju ovom romanu visoko mesto u srpskoj književnosti na početku 21. veka. Pisan u maniru trilera, napet od početka do kraja, Feliks je istovremeno variranje biblijskog motiva sukoba oca i sina, koji je u svakoj kulturi i svim vremenima isti, a koji se ispoljava uvek na različit način. „Kroz pokušaj dijaloga sa ocem koji ga je decenijama ranije napustio, izgubljeni sin će, u toj jedinoj noći njihovog života koju će provesti zajedno, u stvari izvesti pred nama jednu veliku potragu za smislom. Kecmanovićev roman o Feliksu ocu i Feliksu sinu pisan je stilom koji ne ostavlja daha čitaocu.“ Bojan Bosiljčić „Roman Feliks ima jedan mnogo širi kontekst od priče o dva lika koji lažima i obmanama dolaze do svojih ciljeva. Taj kontekst govori o celom svetu, ovom u kojem živimo. Svetu u kojem je sve postalo relativno, i istina i laž. U takvom svetu ovakva dva antiheroja postaju romantični junaci koji više vole da varaju nego da budu prevareni. A njihove sitne prevare možda su zapravo pobuna protiv sistema. Bez obzira na to da li smo ovde ili na nekom drugom kraju sveta.“ Darko Bajić „Ispitivanjem pravila pripovedanja na jednostavan i lako razumljiv način, Feliks otvara prozor prosečnom čitaocu ka temeljnim zakonitostima prozne književnosti. To nije samo najbolji, nego i najzabavniji srpski roman u godini kad je objavljen, a zabavnost umetničkog dela je kod nas potcenjen i prezren, zaboravljen kvalitet.“ Vesna Trijić Format: 13x20 cm Broj strana: 264 Pismo: Latinica Povez: Mek

Dobitnik nagrada „Ivo Andrić“ i „Meša Selimović“. Nagrada „Branko Ćopić“ Srpske akademije nauka i umetnosti Osoben Kecmanovićev stil, način tematizovanja odnosa glavnih junaka, majstorsko i nenametljivo oslikavanje današnjih prilika i sudbina likova našeg podneblja pribavljaju ovom romanu visoko mesto u srpskoj književnosti na početku 21. veka. Pisan u maniru trilera, napet od početka do kraja, Feliks je istovremeno variranje biblijskog motiva sukoba oca i sina, koji je u svakoj kulturi i svim vremenima isti, a koji se ispoljava uvek na različit način. „Kroz pokušaj dijaloga sa ocem koji ga je decenijama ranije napustio, izgubljeni sin će, u toj jedinoj noći njihovog života koju će provesti zajedno, u stvari izvesti pred nama jednu veliku potragu za smislom. Kecmanovićev roman o Feliksu ocu i Feliksu sinu pisan je stilom koji ne ostavlja daha čitaocu.“ - Bojan Bosiljčić „Roman Feliks ima jedan mnogo širi kontekst od priče o dva lika koji lažima i obmanama dolaze do svojih ciljeva. Taj kontekst govori o celom svetu, ovom u kojem živimo. Svetu u kojem je sve postalo relativno, i istina i laž. U takvom svetu ovakva dva antiheroja postaju romantični junaci koji više vole da varaju nego da budu prevareni. A njihove sitne prevare možda su zapravo pobuna protiv sistema. Bez obzira na to da li smo ovde ili na nekom drugom kraju sveta.“ - Darko Bajić „Ispitivanjem pravila pripovedanja na jednostavan i lako razumljiv način, Feliks otvara prozor prosečnom čitaocu ka temeljnim zakonitostima prozne književnosti. To nije samo najbolji, nego i najzabavniji srpski roman u godini kad je objavljen, a zabavnost umetničkog dela je kod nas potcenjen i prezren, zaboravljen kvalitet.“ - Vesna Trijić Čitaj dalje

Dobitnik nagrada „Ivo Andrić“ i „Meša Selimović“. Nagrada „Branko Ćopić“ Srpske akademije nauka i umetnosti Osoben Kecmanovićev stil, način tematizovanja odnosa glavnih junaka, majstorsko i nenametljivo oslikavanje današnjih prilika i sudbina likova našeg podneblja pribavljaju ovom romanu visoko mesto u srpskoj književnosti na početku 21. veka. Pisan u maniru trilera, napet od početka do kraja, Feliks je istovremeno variranje biblijskog motiva sukoba oca i sina, koji je u svakoj kulturi i svim vremenima isti, a koji se ispoljava uvek na različit način. „Kroz pokušaj dijaloga sa ocem koji ga je decenijama ranije napustio, izgubljeni sin će, u toj jedinoj noći njihovog života koju će provesti zajedno, u stvari izvesti pred nama jednu veliku potragu za smislom. Kecmanovićev roman o Feliksu ocu i Feliksu sinu pisan je stilom koji ne ostavlja daha čitaocu.“ Bojan Bosiljčić „Roman Feliks ima jedan mnogo širi kontekst od priče o dva lika koji lažima i obmanama dolaze do svojih ciljeva. Taj kontekst govori o celom svetu, ovom u kojem živimo. Svetu u kojem je sve postalo relativno, i istina i laž. U takvom svetu ovakva dva antiheroja postaju romantični junaci koji više vole da varaju nego da budu prevareni. A njihove sitne prevare možda su zapravo pobuna protiv sistema. Bez obzira na to da li smo ovde ili na nekom drugom kraju sveta.“ Darko Bajić „Ispitivanjem pravila pripovedanja na jednostavan i lako razumljiv način, Feliks otvara prozor prosečnom čitaocu ka temeljnim zakonitostima prozne književnosti. To nije samo najbolji, nego i najzabavniji srpski roman u godini kad je objavljen, a zabavnost umetničkog dela je kod nas potcenjen i prezren, zaboravljen kvalitet.“ Vesna Trijić

Dobitnik nagrada „Ivo Andrić“ i „Meša Selimović“. Nagrada „Branko Ćopić“ Srpske akademije nauka i umetnosti Osoben Kecmanovićev stil, način tematizovanja odnosa glavnih junaka, majstorsko i nenametljivo oslikavanje današnjih prilika i sudbina likova našeg podneblja pribavljaju ovom romanu visoko mesto u srpskoj književnosti na početku 21. veka. Pisan u maniru trilera, napet od početka do kraja, Feliks je istovremeno variranje biblijskog motiva sukoba oca i sina, koji je u svakoj kulturi i svim vremenima isti, a koji se ispoljava uvek na različit način. „Kroz pokušaj dijaloga sa ocem koji ga je decenijama ranije napustio, izgubljeni sin će, u toj jedinoj noći njihovog života koju će provesti zajedno, u stvari izvesti pred nama jednu veliku potragu za smislom. Kecmanovićev roman o Feliksu ocu i Feliksu sinu pisan je stilom koji ne ostavlja daha čitaocu.“ Bojan Bosiljčić „Roman Feliks ima jedan mnogo širi kontekst od priče o dva lika koji lažima i obmanama dolaze do svojih ciljeva. Taj kontekst govori o celom svetu, ovom u kojem živimo. Svetu u kojem je sve postalo relativno, i istina i laž. U takvom svetu ovakva dva antiheroja postaju romantični junaci koji više vole da varaju nego da budu prevareni. A njihove sitne prevare možda su zapravo pobuna protiv sistema. Bez obzira na to da li smo ovde ili na nekom drugom kraju sveta.“ Darko Bajić „Ispitivanjem pravila pripovedanja na jednostavan i lako razumljiv način, Feliks otvara prozor prosečnom čitaocu ka temeljnim zakonitostima prozne književnosti. To nije samo najbolji, nego i najzabavniji srpski roman u godini kad je objavljen, a zabavnost umetničkog dela je kod nas potcenjen i prezren, zaboravljen kvalitet.“ Vesna Trijić

Jedna priča u šest pričanja Šest lica pričaju isti broj priča, pletući na ovaj način životnu avanturu glavnog junaka, kao i svoje odnose s njim. Odnose vlasti i pritiska, ali i odnose prijateljstva, ljubavi i stvaralaštva. U jednom svetu koji nestaje i u drugom svetu koji se rađa, na kraju prošlog veka i s početka dvadesetog, neki od njih tragaju za novim odgovorima, sukobljavaju se u pogledu ideja, sanjaju lične i zajedničke snove. Likovi koji nasleđuju istoriju svojih predaka, i odlučuju se da zapišu svoju, zacrtavaju sami svoje puteve, veruju u prave vrednosti, stvaraju i sposobni su da crpe snagu čak i kad im ništa ne ide od ruke. Životni stavovi i strasti, saznanje i poluznanje, ponekad ih vode napred, a ponekad su izvor njihovih muka. Neki poimaju svet bez granica dok drugi, u svom mikrosvetu znaju da odžive, zbratimljeni i u slozi zajedno s pripadnicima drugih vera i nacija, svoju bajku. Nikos Temelis je autor pet knjiga. Roman Traganje, prvi put objavljen 1998. godine, do sada je doživeo preko osamdeset izdanja. Sledeći Temelisov roman Preobražaj (2000), imao je sedamdeset izdanja, Odblesak (2003) je objavljen u četrdeset i šest izdanja, a knjiga Za naše druženje (2005) u trideset i četiri izdanja. Dva života u jednom, poslednja knjiga koju je Nikos Temelis napisao objavljena je 2007. godine. Nikos Temelis je rođen 1947. godine u Atini. Studirao je pravo u Grčkoj i Nemačkoj. Traganje je njegovo prvo iskoračenje izvan polja njegovog naučnog zanimanja. Do sada je objavio romane: Traganje 1998. (81 izdanje), Preobražaj 2000. (68 izdanja), Odblesak 2003. (46 izdanja), Za naše druženje 2005. (34 izdanja), Dva života u jednom 2007.

Opis proizvoda Dobitnik nagrada „„Ivo Andrić““ i „„Meša Selimović““.Nagrada „„Branko Ćopić““ Srpske akademije nauka i umetnosti Osoben Kecmanovićev stil, način tematizovanja odnosa glavnih junaka, majstorsko i nenametljivo oslikavanje današnjih prilika i sudbina likova našeg podneblja pribavljaju ovom romanu visoko mesto u srpskoj književnosti na početku 21. veka. Pisan u maniru trilera, napet od početka do kraja, Feliks je istovremeno variranje biblijskog motiva sukoba oca i sina, koji je u svakoj kulturi i svim vremenima isti, a koji se ispoljava uvek na različit način.„„Kroz pokušaj dijaloga sa ocem koji ga je decenijama ranije napustio, izgubljeni sin će, u toj jedinoj noći njihovog života koju će provesti zajedno, u stvari izvesti pred nama jednu veliku potragu za smislom. Kecmanovićev roman o Feliksu ocu i Feliksu sinu pisan je stilom koji ne ostavlja daha čitaocu.““ Bojan Bosiljčić„„Roman Feliks ima jedan mnogo širi kontekst od priče o dva lika koji lažima i obmanama dolaze do svojih ciljeva. Taj kontekst govori o celom svetu, ovom u kojem živimo. Svetu u kojem je sve postalo relativno, i istina i laž. U takvom svetu ovakva dva antiheroja postaju romantični junaci koji više vole da varaju nego da budu prevareni. A njihove sitne prevare možda su zapravo pobuna protiv sistema. Bez obzira na to da li smo ovde ili na nekom drugom kraju sveta.““ Darko Bajić„„Ispitivanjem pravila pripovedanja na jednostavan i lako razumljiv način, Feliks otvara prozor prosečnom čitaocu ka temeljnim zakonitostima prozne književnosti. To nije samo najbolji, nego i najzabavniji srpski roman u godini kad je objavljen, a zabavnost umetničkog dela je kod nas potcenjen i prezren, zaboravljen kvalitet.““ Vesna Trijić

Dobitnik nagrada „Ivo Andrić“ i „Meša Selimović“. Nagrada „Branko Ćopić“ Srpske akademije nauka i umetnosti Osoben Kecmanovićev stil, način tematizovanja odnosa glavnih junaka, majstorsko i nenametljivo oslikavanje današnjih prilika i sudbina likova našeg podneblja pribavljaju ovom romanu visoko mesto u srpskoj književnosti na početku 21. veka. Pisan u maniru trilera, napet od početka do kraja, Feliks je istovremeno variranje biblijskog motiva sukoba oca i sina, koji je u svakoj kulturi i svim vremenima isti, a koji se ispoljava uvek na različit način. „Kroz pokušaj dijaloga sa ocem koji ga je decenijama ranije napustio, izgubljeni sin će, u toj jedinoj noći njihovog života koju će provesti zajedno, u stvari izvesti pred nama jednu veliku potragu za smislom. Kecmanovićev roman o Feliksu ocu i Feliksu sinu pisan je stilom koji ne ostavlja daha čitaocu.“ Bojan Bosiljčić „Roman Feliks ima jedan mnogo širi kontekst od priče o dva lika koji lažima i obmanama dolaze do svojih ciljeva. Taj kontekst govori o celom svetu, ovom u kojem živimo. Svetu u kojem je sve postalo relativno, i istina i laž. U takvom svetu ovakva dva antiheroja postaju romantični junaci koji više vole da varaju nego da budu prevareni. A njihove sitne prevare možda su zapravo pobuna protiv sistema. Bez obzira na to da li smo ovde ili na nekom drugom kraju sveta.“ Darko Bajić „Ispitivanjem pravila pripovedanja na jednostavan i lako razumljiv način, Feliks otvara prozor prosečnom čitaocu ka temeljnim zakonitostima prozne književnosti. To nije samo najbolji, nego i najzabavniji srpski roman u godini kad je objavljen, a zabavnost umetničkog dela je kod nas potcenjen i prezren, zaboravljen kvalitet.“ Vesna Trijić Format: 13x20 cm Broj strana: 264 Pismo: Latinica Povez: Mek

Zamišljena kao trilogija, „Kazna za greh“ je uzbudljiva saga o sudbini dve porodice s početka 20. veka, staleškoj podeli, varoškim i vlastelinskim sudbinama i tajnama neobičnih likova čije se sudbine prepliću i sudaraju. Priča o zabranjenoj ljubavi. U prvom delu upoznali smo Mihajla i Emiliju, grofovog sina i kći kovača. Oni odrastaju zajedno i s vremenom postaju najbolji prijatelji. Njihovo prijateljstvo prerasta u snažnu, silovitu i strastvenu ljubav suprotstavljenu društvenim normama i staleškim načelima. Posle mnogo godina zaogrnutih tajnama i lažima iza zidina grofovskog kaštela, jedna noć promeniće sve... U romanu koji ćemo čitati od 9. februara, kao izuzetno talentovana učenica sa najboljim ocenama, Emilija po preporuci profesora Kostića dolazi na Bečki univerzitet. Njen mentor je jedan od vodećih intelektualaca naučne elite s početka tridesetih godina prošlog veka. Franc Nojbauer u svojoj višedecenijskoj karijeri konačno sreće studenta vrednog divljenja i odlučuje da mu Emilija postane asistent. Mlada žena koja se uspinje društvenom lestvicom živi svoj san. Istovremeno, na imanju Ercegovih, u srcu vojvođanske ravnice, živote njenih siromašnih roditelja i grofovske porodice prepliću nepredvidive niti sudbine. Kada nacisti preuzmu vlast u Beču, u godinama rata i nevolja, između Emilije i profesora Nojbauera razvija se čudan i jedinstven odnos dva jaka karaktera i briljantna uma: više od platonske ljubavi, a manje od telesne strasti. „Knjiga uspomena“, drugi deo trilogije „Kazna za greh“ Jelene Bačić Alimpić, jeste roman o sećanjima na valcere pored Dunava, o raspravama bečkog intelektualnog kruga, putovanjima austrijskim krajolicima i iskušenjima iz prošlosti. Oda životu koji pulsira uprkos Drugom svetskom ratu, i uspomenama na ljubav koju godine ne mogu izbrisati. Naslov: Kazna za greh II - Knjiga uspomena Izdavač: Laguna Strana: 230 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 20 cm ISBN: 978-86-521-1997-4

Opis proizvoda Dobitnik nagrada „Ivo Andrić“ i „Meša Selimović“. Nagrada „Branko Ćopić“ Srpske akademije nauka i umetnosti Osoben Kecmanovićev stil, način tematizovanja odnosa glavnih junaka, majstorsko i nenametljivo oslikavanje današnjih prilika i sudbina likova našeg podneblja pribavljaju ovom romanu visoko mesto u srpskoj književnosti na početku 21. veka. Pisan u maniru trilera, napet od početka do kraja, Feliks je istovremeno variranje biblijskog motiva sukoba oca i sina, koji je u svakoj kulturi i svim vremenima isti, a koji se ispoljava uvek na različit način. „Kroz pokušaj dijaloga sa ocem koji ga je decenijama ranije napustio, izgubljeni sin će, u toj jedinoj noći njihovog života koju će provesti zajedno, u stvari izvesti pred nama jednu veliku potragu za smislom. Kecmanovićev roman o Feliksu ocu i Feliksu sinu pisan je stilom koji ne ostavlja daha čitaocu.“ Bojan Bosiljčić „Roman Feliks ima jedan mnogo širi kontekst od priče o dva lika koji lažima i obmanama dolaze do svojih ciljeva. Taj kontekst govori o celom svetu, ovom u kojem živimo. Svetu u kojem je sve postalo relativno, i istina i laž. U takvom svetu ovakva dva antiheroja postaju romantični junaci koji više vole da varaju nego da budu prevareni. A njihove sitne prevare možda su zapravo pobuna protiv sistema. Bez obzira na to da li smo ovde ili na nekom drugom kraju sveta.“ Darko Bajić „Ispitivanjem pravila pripovedanja na jednostavan i lako razumljiv način, Feliks otvara prozor prosečnom čitaocu ka temeljnim zakonitostima prozne književnosti. To nije samo najbolji, nego i najzabavniji srpski roman u godini kad je objavljen, a zabavnost umetničkog dela je kod nas potcenjen i prezren, zaboravljen kvalitet.“ Vesna Trijić Format: 13x20 cm Broj strana: 264 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja: 24. april 2019. ISBN: 978-86-521-3224-9

Dobitnik nagrada „Ivo Andrić“ i „Meša Selimović“. Nagrada „Branko Ćopić“ Srpske akademije nauka i umetnosti Osoben Kecmanovićev stil, način tematizovanja odnosa glavnih junaka, majstorsko i nenametljivo oslikavanje današnjih prilika i sudbina likova našeg podneblja pribavljaju ovom romanu visoko mesto u srpskoj književnosti na početku 21. veka. Pisan u maniru trilera, napet od početka do kraja, Feliks je istovremeno variranje biblijskog motiva sukoba oca i sina, koji je u svakoj kulturi i svim vremenima isti, a koji se ispoljava uvek na različit način. „Kroz pokušaj dijaloga sa ocem koji ga je decenijama ranije napustio, izgubljeni sin će, u toj jedinoj noći njihovog života koju će provesti zajedno, u stvari izvesti pred nama jednu veliku potragu za smislom. Kecmanovićev roman o Feliksu ocu i Feliksu sinu pisan je stilom koji ne ostavlja daha čitaocu.“ Bojan Bosiljčić „Roman Feliks ima jedan mnogo širi kontekst od priče o dva lika koji lažima i obmanama dolaze do svojih ciljeva. Taj kontekst govori o celom svetu, ovom u kojem živimo. Svetu u kojem je sve postalo relativno, i istina i laž. U takvom svetu ovakva dva antiheroja postaju romantični junaci koji više vole da varaju nego da budu prevareni. A njihove sitne prevare možda su zapravo pobuna protiv sistema. Bez obzira na to da li smo ovde ili na nekom drugom kraju sveta.“ Darko Bajić „Ispitivanjem pravila pripovedanja na jednostavan i lako razumljiv način, Feliks otvara prozor prosečnom čitaocu ka temeljnim zakonitostima prozne književnosti. To nije samo najbolji, nego i najzabavniji srpski roman u godini kad je objavljen, a zabavnost umetničkog dela je kod nas potcenjen i prezren, zaboravljen kvalitet.“ Vesna Trijić Format: 13x20 cm Broj strana: 264 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja: 24. april 2019. ISBN: 978-86-521-3224-9

Jedna priča u šest pričanja Šest lica pričaju isti broj priča, pletući na ovaj način životnu avanturu glavnog junaka, kao i svoje odnose s njim. Odnose vlasti i pritiska, ali i odnose prijateljstva, ljubavi i stvaralaštva. U jednom svetu koji nestaje i u drugom svetu koji se rađa, na kraju prošlog veka i s početka dvadesetog, neki od njih tragaju za novim odgovorima, sukobljavaju se u pogledu ideja, sanjaju lične i zajedničke snove. Likovi koji nasleđuju istoriju svojih predaka, i odlučuju se da zapišu svoju, zacrtavaju sami svoje puteve, veruju u prave vrednosti, stvaraju i sposobni su da crpe snagu čak i kad im ništa ne ide od ruke. Životni stavovi i strasti, saznanje i poluznanje, ponekad ih vode napred, a ponekad su izvor njihovih muka. Neki poimaju svet bez granica dok drugi, u svom mikrosvetu znaju da odžive, zbratimljeni i u slozi zajedno s pripadnicima drugih vera i nacija, svoju bajku. Nikos Temelis je autor pet knjiga. Roman Traganje, prvi put objavljen 1998. godine, do sada je doživeo preko osamdeset izdanja. Sledeći Temelisov roman Preobražaj (2000), imao je sedamdeset izdanja, Odblesak (2003) je objavljen u četrdeset i šest izdanja, a knjiga Za naše druženje (2005) u trideset i četiri izdanja. Dva života u jednom, poslednja knjiga koju je Nikos Temelis napisao objavljena je 2007. godine. Naslov: Traganje Izdavač: Geopoetika Strana: 274 (cb) Pismo: latinica Format: cm Godina izdanja: 2007 ISBN: 978-86-7666-128-2

U očima ljudi se vidi ono što će videti, a ne ono što su videli. Tako je govorio: ono što će videti. T.D. Lemon Novečento, magični pijanista koji je nekoliko dana nakon rođenja donešen na brod Virdžinija i nikada se sa njega nije iskrcao. Plovio je od Evrope do Amerike i natrag ko zna koliko puta svirajući na svom klaviru neponovljivu muziku. „On možda nikada nije video svet. Ali već dvadeset sedam godina taj svet je prolazio kroz ovaj brod: i on ga je, već dvadeset sedam godina, na tom brodu, uhodio. I krao mu dušu“ – kaže Bariko opisujući svog jedinstvenog junaka. Njegova muzika bila je most između dva kopna, spajala je prostranstva mora i iskustva života putnika i pijaniste u mikro svetovima neponovljivo odsviranih akorda.Došao je sa novim vekom i putovao kroz prostor i vreme ne palubi broda koji je bio njegov život. Kada je prestala era parobroda i velikih putovanja rešio je da nestane u moru sa svim onim što je imalo prefiks „veliko“ i uzvišenošću svoje muzike i neponovljivošči svoje sudbine. Alesandro Bariko (Alessandro Baricco, 1958) nesporno je jedan od najoriginalnijih italijanskih pisaca. Pored proze koja je prevedena na više svetskih jezika on piše i filmske scenarije, eseje i kritike, režira i glumi u filmovima. Diplomirao je na konzervatorijumu na odseku za klavir. Njegova prva knjiga Zamkovi gneva donosi mu evropska priznanja a Svila – svetsku slavu, kao i romani i Pijanista i City. Napisao je jedanaest romana, tri knjige eseja i nekoliko scenarija za pozorište. Njegovi novinski članci objavljeni su pod nazivom Barnum, Barnum 2 i Next. Poigravanje žanrovima i stilom, originalni iskaz koji se menja u svakoj knjizi čine Barika jednim od najautentičnijih glasova svetske književnosti. On stalno istražuje i često njegovi junaci vlastitom sudbinom i književnom egzistencijom oblikuju poetiku i stilsku formu romana, on im stvara dovoljno prostora i imaginacije da se razviju u jedinstvenim proznim formama. Zato je svaki njegov roman originalno putovanje na koje pisac kreće zajedno sa svojim čitaocem.

Ne znam iz koje godine su tačno Očuvane su kao na slikama Cena je za sve zajedno Pablo Ruiz Pikaso (šp. Pablo Ruiz Picasso,[2] Malaga, 25. oktobar 1881 — Mužin, 8. april 1973) bio je svestrani španski umetnik, jedan od vodećih i najpoznatijih slikara, vajara, crtača i grafičara 20. veka, koji je najveći deo svoje karijere proveo živeći i radeći u Francuskoj.[3] Bio je dominantna ličnost u likovnim umetnostima prve polovine prošlog veka i pokrenuo je inicijative za mnoge revolucionarne promene u modernoj umetnosti. Mada se njegovo delo obično deli na više perioda, te podele su donekle arbitrarne, pošto je njegova stvaralačka energija i mašta bila takva da je često istovremeno radio na bogatom repertoaru tema i u različitim stilovima. Sam Pikaso je to ovako objasnio: „Mnoge različite načine koje sam koristio u mojoj umetnosti ne treba smatrati evolucijom, niti koracima prema nekom nepoznatom idealu slikarstva. Kada sam imao nešto da izrazim, to sam radio bez razmišljanja o prošlosti ili budućnosti. Ne verujem da sam koristio radikalno različite elemente u različitim načinima moga slikarstva. Ako je predmet kojim sam se u datom trenutku bavio sugerisao drukčije tipove izraza, nisam oklevao da ih usvojim.” Pablo Pikaso[1] Pablo picasso 1.jpg Puno ime Pablo Diego José Francisco de Paula Juan Nepomuceno María de los Remedios Cipriano de la Santísima Trinidad Clito Ruiz y Picasso Datum rođenja 25. oktobar 1881. Mesto rođenja Malaga Španija Datum smrti 8. april 1973. (91 god.) Mesto smrti Mužin Francuska Pravac/tradicija Kubizam Uticao na Apstraktne ekspresioniste Uticaji od Fransisko Goja • Velaskez • El Greko Najvažnija dela Gernika (slika) • Gospođice iz Avinjona • Dečak sa lulom Signatur Pablo Picasso Portret Pabla Pikasa koji je naslikao Huan Gris (1912) Violon, verre, pipe et encrier, Pablo Pikaso, 1912. Rodna kuća Pikasa u Malagi Pikasova skulptura kod Krisinehama (Švedska) Uz Žorža Braka, jedan je od osnivača likovnog pravca kubizam.[4][5] Pikaso je demonstrirao izuzetni umetnički talenat tokom svojih ranih godina, slikajući u naturalističkom maniru tokom svog detinjstva i mladosti. Tokom prve dekade 20. veka, njegov stil se promenio dok je eksperimentisao sa različitim teorijama, tehnikama i idejama. Nakon 1906, fovistički rad nešto starijeg umetnika Anrija Matisa je motivisao Pikasa da istraži radikalnije stilove, čime je započelo plodno rivalstvo dva umetnika. Njih su naknadno kritičari često upoređivali kao vođe moderne umetnosti.[6][7][8][9] Pikasov rad se često karakteriše po periodima. Dok su nazivi mnogih njegovih kasnih perioda predmet debata, najšire prihvaćeni periodi njegovog rada su plavi period (1901–1904), ružičasti period (1904–1906), period afričkog uticaja (1907–1909), analitički kubizam (1909–1912), i sintetički kubizam (1912–1919), koji se isto tako naziva i kristalnim periodom. Znatan deo Pikasovog rada tokom ranih 1910-ih i ranih 1920-ih je u neoklasičnom stilu, kok je njegov rad sredinom 1920-ih često karakterisan nadrealizmom. Njegovi kasniji radovi su često kombinacija elemenata njegovih ranijih stilova. Izuzetno plodan tokom celog svog života, Pikaso je ostvario univerzalni ugled i ogromno bogatstvo za svoja revolucionarna umetnička dostignuća, i postao je jedna od najpoznatijih figura u umetnosti 20. veka. Biografija Pacifizam Pikasovo delo Uredi Pikasovo delo se svrstava u nekoliko faza i ako su pojedina razdoblja u njegovom delu predmet sporova. Može se uzimati da su to bila: plavo razdoblje (1901–1904), ružičasto razdoblje (1905–1907), doba pod uticajem afričke primitivne umetnosti (1908–1909), analitički kubizam (1909—1912), sintetički kubizam (1912—1919).[7][11][12][13] Između godina 1939. i 1940. se u Njujorku održavala velika retrospektivna izložba Pikasovog dela i tom prilikom se pokazao celokupan raspon njegovog dela i mnogi teoretičari umetnosti su ispravili svoja mišljenja o njegovom delu. Pre 1901. godine Uredi Pikaso je učio od svog oca pre 1880. godine slikarstvu i na njegovim prvim delima se može zapaziti akademski realizam a naročito na slikama oko 1896. godine i slici na kojoj je njegova sestra Lola. Godine 1897. je slikao pod uticajem simbolizma. Posle toga je nastalo doba koje se po nekada zove `modernističko“. Plavo razdoblje Uredi Plavi period je termin koji se koristi za definisanje dela španskog slikara Pabla Pikasa između 1901. i 1904. kada je slikao u suštini monohromatske slike u nijansama plave i plavo-zelene, samo povremeno zagrejane drugim bojama. Ovi mračni radovi, inspirisani Španijom, ali slikani u Parizu, sada su neke od njegovih najpoznatijih dela. Početak ovog perioda je neizvestan, možda u Španiji u proleće 1901, odnosno u Parizu u drugoj polovini godine. Čest je izbor asketskih boja i tužanih subjekta- prostitutke, prosjaci i pijanci. Pikaso je bio pod uticajem putovanja kroz Španiju i samoubistva svog prijatelja Karlos Kasagemasa. Iako se Pikaso sam kasnije prisećao: Počeo sam da slikam plavom bojom kada sam saznao za smrt Kasagemas , istoričar umetnosti Elen Sekel je napisala: ne smemo izgubiti iz vida hronologiju događaja:. Pikaso nije bio tu kada je Kasagemas izvršio samoubistvo u Parizu ... Kada se Pikaso vratio u Pariz, u maju, on je ostao u studiju svog prijatelja, gde je radio za još nekoliko nedelja da se pripremi za svoju izložbu za Vollard. radovi koje je Pikaso slikao za svoju izložbu u galeriji Ambroise Vollarda, tog leta, su generalno okarakterisani „blistavim paletama i bujnim predmetima“. U drugoj polovini 1901, plavi tonovi su počeli da dominiraju na njegovim slikama. On je naslikao nekoliko posmrtnih portreta Kasagemaka, što je kulminiralo u sumornom alegorijsku sliku La Vije, naslikanu 1903. Isto raspoloženje prožima poznatu grafiku „Skroman obrok“ (1904), koja prikazuje slepog čoveka i ženu koja vidi- oboje izgladneli, sedeći za golim stolom. Slepilo je stalna tema u Pikasovim delima ovog perioda, takođe zastupljene u „Obrok slepca“ i u portretu „Celestina“ (1903). Drugi česti predmeti uključuju ženske aktove i majke sa decom. Verovatno njegov najpoznatiji rad iz ovog perioda je „Stari gitarista“. Pikasov plavi period je usledio njegov roze period. Ružičasto razdoblje Uredi Za ružičasto razdoblje (1905–1907) je karakterističan veseliji prilaz i izraz sa toplim naranžastim i ružičastim bojama a kao motiv se opet javlja arlekin. Godine 1904, upoznao je Fernandu Olivije i ona kao i francuski slikari dali su pečat njegovom delu u ovo doba. Afričko doba Uredi Na početku Pikasovog afričkog doba (1907–1912) stoji njegova poznata slika „Gospođice iz Avinjona“ koja je inspirisana predmetima koji su doneseni iz Afrike (naročito na dve figure te slike) i ovo delo vodi ravno ka dobu i stilu kubizma. Analitički kubizam Uredi Analitički kubizam (1909–1912) je stil koji je razradio Pikaso zajedno sa Žorž Brakom. Oba slikara upotrebljavaju tamne braon tonove i oba slikara slikaju tako kao da posmatraju predmete iz više uglova odjedanput. Radi se o kretanju očne tačke koja je do tada u umetnosti uvek bila nepokretna. U to su doba slike Pikasa i Braka jako slične. Analitički kubizam se odlikuje dekompozicijom- razlaganjem realnosti u pojedine poglede koji su simultano predstavljeni u jednoj površini. Ka svojim eksperimentima su se odlučivali za jednostavne oblike predmeta koji su omogućavali poglede sa strane, odozgo i slično. Sintetički kubizam Uredi Sintetički kubizam (1912–1919) je dalji stepen u razvoju kubizma. Umetnik na slike lepi komade papira, često i tapete, novinsku hartiju i to je pojava prvog kolaža u umetnosti. Sintetički kubizam se odlikovao slobodnim komponovanjem realnih oblika u ravni slike i težnjom da se razviju kolaži. To je bila reakcija na početne tokove nefigurativne umetnosti, koja je rušila kompozicioni red slike a takođe i na fovizam i njegovu dekorativnost. Klasicizam i nadrealizam Uredi Posle Prvog svetskog rata Pikaso stvara u neoklasicizmu i ovaj povretak „ka redu“ se opaža kod mnogih umetnika dvadesetih godina 20. veka i njegova dela toga doba crpe iz dela Engra, francuskog klasiciste. U tridesetim godinama 20. veka njegovog arlekina je zamenio minotaur, što se smatra sponom između nadrealizma, kao u slici Gernika, jedne od njegovih najpoznatijih slika, koja je obeležila bombardovanje španske Gernike od strane Nemaca. Pozno delo Uredi Pikasov muzej u Malagi Pikaso je bio jedan od 250 skulptora koji su izlagali u Filadelfiji 1949. godine. U pedesetim godinama 20. veka se Pikasov stil opet promenio, kada je stvorio interpretacije po delima starih majstora slikarstva, Velaskeza, Goje, Pusena, Manea, Kurbea i Delakroa. Pikasovo kasno delo je smesa različitih stilova slikarstva i on se menjao do kraja svoga života. Njegovi radovi u njegovo doba nisu bili priznavani i on je doživeo priznanje kao umetnika koji je bio daleko iznad svoga vremena tek kasnije. Pikaso je najplodniji slikar svih vremena. Prema Ginisovoj knjizi rekorda napravio je oko 13.500 slika, 100.000 grafika, 34.000 ilustracija za knjige, i 300 skulptura. Ukupna vrednost njegovog rada je 1973. godine procenjena na 750 miliona dolara.

Prvak drame Stanoje Dušanović 25.g umetničkog rada 1948.g *Album-AI01*03-2022 Proslava 25.petogodišnjice Umetničkog rada Stanoja Dušanovića Prvaka drame Vojvođanskog Narodnog Pozorišta U Novom Sadu ,u subotu 27.marta,1948.g početa k u 20.časova uz program Stanoje Dušanović (Ruma, 5. novembar 1906 — Novi Sad, 28. oktobar 1987) bio je srpski i jugoslovenski glumac, reditelj, upravnik pozorišta. Sin glumaca Ljubice i Jevte Dušanovića. Pripadao je čuvenoj porodici glumaca, među kojima su bili i sestra Julka, brat Milorad, snaha Zagorka, supruga Ilinka i deca Biserka i Jevto. Budući da je rastao u glumačkom okruženju i sam se opredelio za ovu profesiju, veoma rano. Još od detinjstva je živeo životom glumaca na gostovanjima i u pozorištu uz svoje roditelje, a teškoće takvog načina života je mogao da prihvati isključivo zahvaljujući svom glumačkom daru. Godine 1919, dakle u svojoj 13. godini, postaje statista u SNP-u, a 1925. postaje stalni pozorišni član ovog pozorišta. Tadašnji sekretar Društva za SNP, Kamenko Subotić, dočekao je Stanoja rečima: „Evo nam naslednika Pere Dobrinovića!` U sezoni 1926/27. godine je bio angažovan u Narodnom pozorištu u Beogradu, gde su već igrali njegov brat Milorad i snaja Zagorka. Dana 1. septembra 1928. ženi se sa glumicom Ilinkom Dugandžijom. Pismo glumca Stanoja Dušanovića Pozorišnom odboru SNP-a, 5. maja 1936. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine. Godine 1927, 31. radi u SNP-u u Novom Sadu, a od kraja 1931 do 1933. biva angažovan od strane Narodnog pozorišta Vrbaske banovine u Banjaluci. Organizator i stvaralac Nakon toga, zajedno sa Nikolom Dinićem i Dobrivojem Radenkovićem osniva Beogradsko povlašćeno pozorište, sa kojim je gostovao po Banatu, Sremu i Srbiji. U isto vreme, oko 1933, počinje da režira. Sezonu 1934/35. provodi u beogradskom Narodnom pozorištu – sekciji za Dunavsku banovinu, a od 1935 do 1937. u SNP-u radi kao: glumac sekretar, reditelj, direktor Drame i v. d. upravnika Pozorišta. Od 1. avgusta 1937. do početka Drugog svetskog rata, 1941. godine bio je član Narodnog pozorišta Dunavske banovine „Kneza namesnika Pavla“ Logoraško pozorište Rat je proveo u zarobljeništvu u Nemačkoj, u Alendorfu, Bad Sulcu i Cvikau. U Alendorfu zajedno sa Dušanom Bratićem i Bogdanom Cvijanovićem osniva logoraško pozorište. Posle povrede noge, 1943. biva poslat u bolnicu, pa u Bad Sulc, gde ponovo osniva logoraško pozorište i učestvuje u njegovom radu kao izvođač i kao organizator. Komade je pisao po sećanju. Tamo su izvođeni komadi: Koštana Bore Stankovića, Sumnjivo lice Branislava Nušića (prva dva čina), Šolja teja Šarl-Luj-Etjen Nitera i Žozefa Derleja, skeč Mića dendi i kontesa de Bonfi i to sve u njegovoj režiji. Takođe su priređivani razni recitali i šaljivi raporti pa se na taj način podizao moral ostalim logorašima. Milan Ajvaz kao Ser Frensis Česni i Stanoje Dušanović kao Lord Fokurl Baberli u komadu `Karlova tetka`, Narodno pozorište Dunavske banovine, Novi Sad, 1939. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine. Oslobođenje Nakon oslobođenja, 1945. godine, stupa u Vojvođansko (Srpsko) narodno pozorište u kojem ostaje ceo radni vek, osim sezone 1951/52. koju je proveo u Sarajevu. Nastavio je da igra i nakon penzionisanja, sve do 1968. Sažetak U Srpskom narodnom pozorištu je pored glumačkih, obavljao i poslove sekretara, direktora drame i v. d. upravnika Pozorišta. Tokom svoje karijere odigrao je preko 200 glavnih i 158 epizodnih uloga, a režirao je 42 komada.

VILLEROY & BOCH - Ukrasni tanjir `Bataille de Ligny` Korišćen je kao zidni tanjir, ide zajedno sa kukicom za kačenje koja se lepi na poleđinu tanjira - vidljiva je na jednoj slici. Dimenzije Prečnik: 21 cm Visina: 1,5 cm Težina: 340 g Natpis ispod slike: BATAILLE DE LIGNY (Bitka kod Linjija) 16 Juin 1815 Žig na dnu: VILLEROY & BOCH (u traci ispod crteža Merkura) METTLACH (u polukrugu ispod trake) METTLACHER KUPFERSTICH * UNTERGLASURDEKOR * SEIT 1809 * MADE IN GERMANY (kružno oko svega) Žig se ne može tačno datirati. Svakako druga polovina XX veka. 1748. godine ugledni trgovac Francois Boch (Fransoa Boš) započeo je proizvodnju keramičkog posuđa u selu Audun-le-Tiche (Odan-le-Tiš) u vojvodstvu Lorena. Njegovi tanjiri, šolje, lonci i posude imali su jednostavne oblike, ali su bili vrhunskog kvaliteta i zbog toga je njegova roba postala poznata u relativno kratkom vremenskom periodu. Nakon početnog uspeha, 1767. godine sa braćom je osnovao kompaniju “Jean-François Boch et Frères“, i podigao fabriku u mestu Septfontaines (Sefonten), nedaleko od luksemburške tvrđave. Uskoro su i drugi biznismeni pokušali da kopiraju uspeh Francoisa Bocha, a jedan od njih bio je i Nicolas Villeroy (Nikola Vilrua) koji je 1789. godine na reci Saar osnovao fabriku zemljanog posuđa u Vaudrevangeu (Vdrevong, danas Wallerfangen). 1809. godine Boch je kupio benediktinsku opatiju u mestu Mettlach (Metlah) na reci Saar, gde je uspostavio moderan mehanizovan sisetem za proizvodnju posuđa. Mnoge mašine je dizajnirao sam Boch i njegovi su izumi započeli novu eru u kojoj je ručna proizvodnja keramike zamenjena industrijskom proiuzvodnjom. Danas je ova barokna zgrada još uvek sedište kompanije “Villeroy & Boch”. Pierre Joseph Boch (Pjer Žozef Boš), kojeg je u trgovinu uveo brat Françoisa, uveo je poboljšanja u sistem osiguranja za radnike tokom 1812. godine. Taj sistem uveliko je premašio efikasnost često hvaljenog sistema socijalnog osiguranja koje je 70 godina kasnije uveo nemački vođa Bismack (Bizmark). Kako bi preživeli na evropskom tržištu, dva konkurenta, Jean-Francois Boch i Nicolas Villeroy, spojili su tri svoje fabrike u jedno poslovno preduzeće. Venčanje njihove dece 1842. godine još više je povezalo obe porodice. Od 1846. godine “Villeroy & Boch” je u Septfontainesu započeo revolucionarni proces u proizvodnji keramičkih pločica, koji je uticao na čitavu industriju, a pločice širom sveta se i danas rade na isti način. Posle odvajanja oblasti Saar od nemačkog Rajha 1920. godine, kao posledice I Svetskog rata, “Villeroy & Boch” je ostao bez tamošnjih fabrika, i otkupio je fabrike u Nemačkoj koje su grupisane kao korporacija sa sedištem u Dresdenu (Drezden). Posao je ponovo napredovao i kompanija je uskoro imala 10.000 radnika. Međutim, recesija je uzela svoj danak i do 1931. godine fabrike u Bonnu i Wallerfangenu morale su da budu zatvorene. Posle II Svetskog rata kompanija je opet izgubila velik deo kapaciteta: mnoge fabrike su bile razrušene, neke su eksproprisane u Istočnoj Nemačkoj a one u Saarskom bazenu našle su se u francuskom području. Ipak, kompanija se polako oporavljala, naročito proizvodnjom sanitarija i keramičkih pločica. Porastao je i interes za tradicionalno dizajniran porcelan, pa je kompanija 1976. godine kupila poznatu fabriku “Heinrich” u mestu Selb (Zelb). 1986. godine kompanija je otkupila brend “Gallo Design”, koji je proširio asortiman prema ukusu mlađih kupaca. U isto vreme počela je uspešna saradnja sa Palomom Pikaso koja je razvila uspešnu kolekciju pločica, pribora za jelo i kristala. 1987. godine “Villeroy & Boch” je pretvoren u akcionarsko društvo. Iako fabrikom više ne rukovode članovi porodice, mnogi još uvek rade na različitim pozicijama u kompaniji, i presudan broj akcija je u rukama porodice. Većinu akcija danas poseduje turska holding kompanija “Eczacibasi ” (Ekzađibsi). Prodaje se bez držača za tanjir. (121/19-45/147-kp/1362)

Knjaževac BIGZ, 1991. Odlično očuvano, osim malog potpisa prethodnog vlasnika (mene) na predlistu. (Veličanstven) prevod Arpada Vicka Jedan od najboljih (istočno)evropskih romana o epohi komunizma i tragičnim izborima koje su morali da prave intelektualci. Remek-delo evropske književnosti XX veka. Najbolje i najkvalitetnije izdanje ovog romana u kultnoj Prosvetinoj ediciji koju je uređivao Milorad Pavić. Odlično očuvano, posveta na predlistu. Odlaskom Đerđa Konrada zaklopila se u evropskim razmerama jedna epoha u kojoj su prirodni i vidljivi delovi društva bili kritički intelektualci koji nisu ćutali kada je trebalo govoriti i čije su biografije bile sastavljene od uzbudljivih i traumatičnih epizoda iz savremene istorije svoje zajednice. U izmenjenom socijalnom, kulturnom i medijskom kontekstu takvi intelektualci, koliko god bez njih bila nezamisliva evropska istorija posle prosvetiteljstva, više nisu mogući. Sasvim precizno: nije više moguća njihova uloga, jer kritički duh mišljenja, utemeljen u prosvetiteljstvu i racionalnosti, ne uspeva da obnovi sopstvenu javnu snagu posle globalne marginalizacije kulture. Kultura je zamenjena `beskrajnom zabavom` i lakim žanrovima potrošačke civilizacije koji pogoduju samozaboravnom i neupitnom prihvatanju date realnosti kao jedino moguće, dok kultura, po samoj svojoj prirodi kritička i subverzivna, sumnja i preispituje, zagovara raspravu i oblikuje snage modernizacije i pobune. Tihi glas, prodorno mišljenje 1 foto: lajos soos / mti via ap I u najvećem delu Konradovog života bilo je mnogo lakše ćutati nego govoriti, biti saputnik koji se prilagođava režimima i ideološkim porecima, redom koji su u 20. veku dolazili, uvek tvrdeći da je to zauvek i da, kao logičan plod istorije, više nikada neće ni otići. Istorija minulog veka puna je takvih intelektualaca kod kojih znanje i lični i društveni moral nisu bili ni u kakvom savezu, ali je postojanje intelektualaca Konradovog kova jedna od najvažnijih priča moderne evropske istorije. Advertisement Romansijer i esejista Konrad obeležio je poslednjih decenija evropsku književnost i mišljenje o najvažnijim društvenim temama savremenog doba. Dve takve ideje imale su posebnu snagu i privlačnost za nekoliko evropskih generacija. Konrad je, najpre, na presudan način učestvovao u oblikovanju ideje Srednje Evrope koja se pokazala kao jedna od najuticajnijih ideja evropskog mišljenja u poslednjoj deceniji Hladnog rata. Za Konrada to nije bio ni geografski, ni meteorološki pojam, već način da se na vrhuncima Hladnog rata oblikuje međuprostor u kome će kulturno posredovanje dovesti do političkog i vojnog detanta. `Već i sam pojam Srednje Evrope je prenosan i osporava blokovske granice`, kaže Konrad u slavnom eseju `Postoji li još san o Srednjoj Evropi` napisanom na samoj sredokraći osamdesetih godina. Paradoksalno, ali, uprkos istorijskim i političkim promenama koje su usledile, temeljno promeniviši lice Evrope, ovaj medijatorski karakter panevropskog projekta nije izgubio privlačnost niti snagu upozorenja. `Srednjoevropljanin je onaj koga vređa, iritira, uznemirava, kome smeta podeljenost našeg kontinenta`, naglašava Konrad. Podeljenost Evrope u političkoj stvarnosti, koja se u toku Konradovog života menjala tako dramatično i ponekad se činilo nepovratno, pisac prevazilazi iskustvom srednjoevropskog i evropskog trajanja. Na obalama evropskih reka, a za Konrada Dunav je ključna evropska reka, talože se geološki slojevi evropske istorije i kulture. Upravo je kultura ona osnova na kojoj Konrad pronalazi mogućnost prevazilaženja političkih granica, državnih surevnjivosti i istorijskih nasleđa. `Kulturna mapa Evrope nema mnogo dodirnih tačaka s kartom državnih granica.` Na tom tvrdom uverenju, izloženom nebrojenim iskušenjima istorijskog i političkog iskustva 20. veka, pri čemu su sva ta iskušenja deo piščeve biografije, utemeljena je jedna od najizrazitijih i najprodubljenijih esejističkih avantura savremene Evrope. Advertisement Ključna tema Konradove esejistike jeste ideja antipolitike kao moćnog instrumenta slobodnih ljudi i kritičkih intelektualaca koji odbijaju, demaskiraju, demistifikuju i kritički razmatraju projekte i postupke vladajuće politike. U Konradovom razumevanju antipolitika nije poricanje smisla politike, jer bi to bilo građanski neodgovorno, već upravo temeljno preispitivanje trenutno dominantne politike i zagovaranje kritičkog mišljenja kao načina da ograničimo moć obesnih vladara. Antipolitika je utoliko pohvala građaninu i piščev nauk kako živeti u malim narodima u kojima život ne može proteći bez istorije, ali se neprestano valja truditi da se on uredi tako da, ipak, bude podnošljiv. Konradova snošljiva država, u kojoj su jedinke građani a ne podanici, od svojih stanovnika ne traži ni smrt ni pokornost kao garancije privrženosti. Konrad je znao ono što su, predani specijalističkim umećima, ličnom umrežavanju i prividnom individualnom prevazilaženju konkretne društvene situacije, mnogi intelektualci modernih vremena zaboravili: društva teške istorije, pune nerešenih nasleđenih konflikata, pritom krhkih institucija i mutnih demokratskih tradicija, imaju šansu za demokratski preobražaj samo ako se uspostavi figura građanina i ako se kritičke snage društva ne povuku pred himerama populizma, autokratije i socijalne ravnodušnosti. Otuda Konradovi eseji ostaju veliko zaveštanje jedne duboko promišljene i jednako duboko proživljene egzistencije. Ako je iskustvo Konradovog života u najvećem svom delu bilo dramatično, ono je u piščevim esejima i romanima pretočeno u iskustvo koje se tiče svih nas, u smirenu mudrost koja uči i inspiriše, u životnu sabranost koja zna da se nijedan pustošni horizont ne može prevladati bez humanističkog vitalizma ljudi uverenih da svoju sudbinu ne smeju predati u ruke bezumnih stihija i bezumnih ljudi. Prirodno je što je čovek takve biografije napisao javno pismo Viktoru Orbanu u času njegove najveće moći: `Uveren sam da ste upravo Vi najveća štetočina među mađarskim političarima od promene političkog sistema. Nikome nije uspelo da nagomila toliko neosnovanih tvrdnji, neistina i kleveta, Vi ste šampion. Vaš najvredniji patriotski čin bila bi ostavka na funkciju koju obavljate.` Ako zamenimo samo dva-tri imena u Konradovom pismu, moći ćemo to isto pismo da pošaljemo bilo kom populističkom vladaru našeg doba. Život Đerđa Konrada jeste velika i paradigmatična priča 20. veka. Kao dečak je preživeo užase Drugog svetskog rata. Potom je usledio dolazak komunizma u Mađarsku i uspostavljanje represivnog jednopartijskog sistema. Kao mladić bio je svedok i učesnik Mađarske revolucije 1956. godine. Nije napustio zemlju, kao mnogi iz njegove generacije, ali nije odustao ni od borbe u kojoj će mu proći decenije života. Koliko je duhovne snage bilo potrebno tom čoveku da u pustinji jednopartijskog komunizma ostane postojan kritičar i nepotkupljivi svedok svog doba. Gotovo da nije imao saveznika osim svojih uverenja i velikih ideala slobode i demokratije. Svedočio je političkoj represiji u godinama i decenijama koje su usledile. U jednopartijskom komunističkom sistemu Konrad je disident koji nije mogao da objavljuje svoje knjige od 1974. do 1988. godine. U prvim godinama tranzicije Konrad je jedan od vođa demokratske opozicije u Mađarskoj. Od 1990. do 1993. bio je predsednik Međunarodnog PEN-a. Konradovi romani Odlazak od kuće i povratak kući i Pomračenje sunca, na brdu jesu izvrsna autobiografska proza koja, osim slike jednog uzbudljivog i ispunjenog života, daje i razuđenu sliku 20. veka u Istočnoj Evropi. Odlazak od kuće i povratak kući je roman o detinjstvu i odrastanju u Mađarskoj i Srednjoj Evropi tokom Drugog svetskog rata. Konradov roman na uzbudljiv način prati detinjstvo glavnog junaka, potonjeg pisca, koji od mirnog građanskog života u unutrašnjosti Mađarske odjednom, na samom početku rata, pada u najteža iskušenja života: roditelji bivaju odvedeni u logor, a on sa sestrom pokušava da preživi odlazeći od kuće i skrivajući se u getoima i podzemljima ratne Budimpešte. Kada se rat završi, junaci shvataju da povratak nekadašnjem životu i porodičnom miru građanskog života nije moguć i da iskušenja tek predstoje. U romanu Pomračenje sunca, na brdu Konrad nastavlja priču o istoriji u svom životu. Roman izbliza prati komunističku epohu Mađarske i Istočne Evrope od kraja Drugog svetskog rata do kraja 20. veka. Slikajući vreme, ljude i događaje, Konrad je, kao svedok i učesnik, ispričao upečatljiv roman o istoriji koja se umešala u ljudske živote i o ideologiji koja je htela da bude jedina stvarnost u tim životima. S posebnom pažnjom Konrad pripoveda o nekim od ključnih događaja u tom periodu: nacionalizaciji imovine, uništenju građanske klase, neuspešnoj mađarskoj revoluciji 1956. godine, političkim progonima i montiranim procesima u Mađarskoj i Istočnoj Evropi, pojava spoljne i unutrašnje emigracije, sve do pada Berlinskog zida i vremena tranzicije koji su usledili. Tako je svedočanstvo o našem vremenu postalo i priča o našem životu. Zajedno sa ranijim Konradovim romanima kakvi su Posetilac ili Osnivač grada, Gubitnik ili Vrtna zabava, piščevi autobiografski romani istrajno i sugestivno pripovedaju nekoliko socijalnih modela i genezu njihovog obistinjenja u istorijskom kontekstu: od modela građanskog društva pre Drugog svetskog rata, potonulog pred užasima modela nacističkog totalitarizma, preko modela komunističkog vlasništva nad društvom, do modela društva u tranziciji koje postepeno traga za vlastitom slobodom. Istorija se, međutim, ostvaruje u običnom ljudskom životu, zbog čega, recimo, u romanu Gubitnik veliki entiteti evropske istorije 20. veka imaju sledeći oblik: ludnica, porodica, rat, politika, opraštanje, iskustvo gubitka. Da bi se razumela intenzivna potrošnja istorije, koja odavno prevazilazi moći običnih ljudi koji nastavljaju da je konzumiraju, Konrad uvodi figuru vrta kao preko potrebnog individualnog odmaka od zahuktalih istorijskih tokova, dok u ravni pripovedanja poseže za samosvesnom, ironičnom interpretacijom istorije. Progonjen i osuđivan, cenzurisan i zabranjivan, Konrad je uvek bio slobodan čovek koji nije odstupao od svog mišljenja i od svojih uverenja. Savremenici su ga zapamtili kao razumnog i odmerenog čoveka koji pažljivo sluša i upućeno govori, zainteresovanog za kritičko mišljenje i za dijalog, kao čoveka koji, uprkos svim svojim iskustvima, nikada nije bio ogorčen. Verovao je da se u dijalogu mogu razrešiti najkomplikovanija pitanja, a da traumatična iskustva prošlosti moraju biti osnov za prevazilaženje nesporazuma u savremenosti i oblikovanje razumnijih rešenja u budućnosti. Redak i izuzetan čovek, Đerđ Konrad je bio jedan od najrazumnijih ljudi koje sam upoznao. Nikada se ne može dovoljno naglasiti šta je značila njegova podrška Srpskom PEN centru, niti šta su za našu intelektualnu zajednicu značili njegovi dolasci u Beograd, Novi Sad i Budvu tokom protekle tri decenije. Divan čovek, tihi glas, prodorno mišljenje. Gojko Božović

Lepo očuvano Humanizam (latinski), kulturni i filozofsko-naučni pokret koji je težio obrazovanju ličnosti po antičkim uzorima; u širem smislu reči obnova klasične kulture. KNjIŽEVNOST antika helenska književnost rimska književnost srednjovekovna renesansa trečento petrarkizam barok rokoko klasicizam novi vek prosvetiteljstvo sentimentalizam preromantizam romantizam realizam nadrealizam naturalizam parnasizam simbolizam impresionizam modernizam postmodernizam savremena Može se reći da je humanizam i renesansu uslovilo više faktora. Nezadovoljstvo srednjim vekom, gde je crkva bila svemoćna i kažnjavala svakog ko ne misli kao ona, nastanak gradova i pojave građanske klase, kao i pronalasci u nauci (razvijaju se matematika, geografija, mehanika, astronomija...), samo su neki od faktora... Okruženi delima na latinskom jeziku i antičkim građevinama, počeli su da se interesuju za život ljudi u vreme starog Rima i Grčke. Postoji nekoliko eventualnih razloga: da se pobegne od postojećeg života ili da se dođe do saznanja o svemu što je prethodilo. Humanizam je zaokret srednjeg veka ka svemu što je antičko. Humanisti su ljudi koji su učili latinski i grčki jezik, koji su izučavali antički život i umetnost. Latinski nisu koristili samo za čitanje, nego i za razgovore u salonima, kao i za pisanje svojih dela. Humanizam i renesansa traje od 14. pa do kraja 16. veka. Za renesansu je vezan pojam humanizma. Humanizam je jedan vid renesanse. Kolevka mu je Italija, a začetnik Petrarka. Ubrzo se proširilo i na ostatak Evrope. Uzori su traženi i nađeni u kulturi, životu, književnosti i umetnosti starih Grka i Rimljana. Čovek je tek u humanizmu dospeo u sam centar pažnje. Do tada se sve vrtelo o Bogu i ideji da se treba odricati od života, dok se u humanizmu verovalo da se njegova sreća nalazi na Zemlji. U filozofiji se zastupalo gledište da je etički ideal slobodan čovek i da čovek treba da bude merilo svih vrednosti. U srednjem veku crkva je potisnula taj ideal, pa su humanisti počeli borbu protiv srednjovekovnog-monaškog gledanja na svet i kult ličnosti. Pesnici Petrarka, Bokačo i Aligijeri su našli u starim Rimljanima ideale aktivnih ljudi i nacionalne veličine Italije. Sastavljaju se zbirke dela poreklom iz antičkog Rima, jedan od primera je i tzv. Gesta Romanorum. Nemačka je upoznala humanizam preko velikih sabora u 14. veku, a vođe su mu bili: Erazmo Roterdamski, Rajhlin i Melanhton. Humanizam je oživeo laičko obrazovanje, potisnuo sholastiku, latinski jezik je popravljen po klasičnim uzorima itd. U vezi s humanizmom je i reformacija, jer je predstavljala pobunu oslobađanja ličnosti protiv crkvene stege i dogmi. U 17. veku veku, pošto se gubio u pukom formalizmu, humanizam se u Nemačkoj morao povući pred životnim realizmom, koji je vodio računa o profesionalnim i staleškim interesima i dostignućima prirodnih nauka; u Nemačkoj književnosti značajan doprinos su dali: Lesing, Herder, Vilau, Gete, Šiler i dr. Ceo pokret je težio da uzdigne individuu na visinu čiste čovečnosti. Renesansa (rinascità na italijanskom, od latinskog renasci, u značenju „ponovo se roditi, preporoditi se”; renaissance na francuskom u značenju „preporod”[1]; a po njemu u srpskom i drugim evropskim jezicima), period u evropskoj civilizaciji neposredno nakon srednjeg veka. Obično se smatra da se zasniva na porastu interesovanja za klasične nauke i vrednosti.[1] Renesansa je takođe bila svedok otkrivanja i istraživanja novih kontinenata, zamene ptolomejevskog kopernikovskim sistemom astronomije, raspada feudalnog sistema i porasta trgovine, kao i pronalaska ili primene potencijalno moćnih inovacija kao što su papir, štamparstvo, pomorski kompas i barut.[2] Međutim, za tadašnje naučnike i mislioce, to je prvenstveno bilo vreme oživljavanja klasičnog učenja i mudrosti nakon dugog perioda kulturnog pada i stagnacije.[1] Renesansa kao kulturno-istorijski pojam je najpre označavao doba od 14. do 16. veka kao period u kome je došlo do ponovnog interesovanja za klasičnu antiku i procvata umetnosti, da bi se zatim ovim pojmom označavalo kulturno stanje prelaznog doba od srednjeg veka do novog doba, naročito u Italiji.[1] Pored toga, ovaj pojam se primenjuje i da označi srednjovekovne preteče renesanse – karolinška renesansa. Od 19. veka se u istoriografiji koristi da označi epohu. Duh renesanse je na kraju imao mnogo oblika, ali se najranije izrazio kroz intelektualni pokret koji je dobio ime humanizam. Pojam renesansa je u uzajamnom odnosu sa pojmom humanizam. Humanizam se odnosio na naučno-duhovni sadržaj ovog razdoblja, a renesansa na celokupnu kulturu tog vremena. Humanizam su pokrenuli sekularni književnici, a ne naučnici-klerici koji su dominirali srednjovekovnim intelektualnim životom i koji su razvili sholastičku filozofiju.[2] Humanizam je započeo i ostvario plod prvo u Italiji. Njegovi prethodnici bili su pisci klasične erudicije poput Dantea i Petrarke, a glavni protagonisti Đanoco Maneti, Leonardo Bruni, Marsilio Fičino, Đovani Piko dela Mirandola, Lorenco Vala i Kolučio Salutati. Pad Konstantinopolja 1453. i velikog dela Grčke pod vlast Otomanskog carstva, dao je humanizmu veliki podsticaj, jer su mnogi vizantijski naučnici izbegli u Italiju, donevši sa sobom važne knjige i rukopise i tradiciju grčke naučne i filozofske misli.[1][2] Humanizam je imao nekoliko značajnih karakteristika. Prvo, za predmet je uzeo ljudsku prirodu u svim njenim različitim manifestacijama i dostignućima. Drugo, naglašavao je jedinstvo i kompatibilnost istine koja se nalazi u svim filozofskim i teološkim školama i sistemima, kroz doktrinu poznatu kao sinkretizam. Treće, isticao je dostojanstvo čoveka pojedinca i umesto srednjovekovnog ideala asketskog i pokajničkog života kao najvišeg i najplemenitijeg oblika ljudske delatnosti, humanisti su se usmerili na stvaralačku borbu i pokušaje da se ovlada prirodom.[2] Konačno, humanizam se radovao ponovnom rođenju izgubljenog ljudskog duha i mudrosti. Međutim, u nastojanju da ga povrate, humanisti su pomogli u konsolidaciji novog duhovnog i intelektualnog pogleda i razvoju novog korpusa znanja. Efekat humanizma bio je da pomogne ljudima da se oslobode mentalnih ograničenja koje nameće religiozna ortodoksija, da inspiriše slobodno ispitivanje i kritiku, i da inspiriše novo poverenje u mogućnosti ljudske misli i stvaralaštva.[2] Iz Italije novi humanistički duh i renesansa koju je izazvao proširili su se na sever u sve delove Evrope, potpomognuti pronalaskom štamparstva, što je omogućilo eksplozivno širenje pismenosti i klasičnih tekstova. Najvažniji među severnim humanistima bio je Deziderije Erazmo, čije je delo Pohvala ludosti (1509) iskazalo moralnu suštinu humanizma u njegovom insistiranju na iskrenoj dobroti nasuprot formalnoj pobožnosti. Intelektualna stimulacija koju su pružili humanisti pomogla je da se pokrene reformacija, od koje su, međutim, mnogi humanisti uključujući Erazma, ustuknuli. Do kraja 16. veka bitka reformacije i protivreformacije zaokupila je veliki deo energije i pažnje Evrope, dok je intelektualni život polako pristizao granicama prosvetiteljstva. Zanimanjem za prirodu čoveka, renesansa ponovo oživljava antiku, u kojoj je u središtu pažnje takođe bio čovek. Posle humanizma, koji je oživeo antičku književnost, početkom 15. veka dolazi do obnove te tradicije i u likovnoj umetnosti. Renesansa se najsnažnije razvijala u Italiji, a zatim i u Nemačkoj i Holandiji. Osnovni paradoks doba renesanse je što je želja za vraćanjem klasičnim vrednostima, zasnovana na odbacivanju srednjeg veka, donela novoj eri ne preporod antike već rađanje modernog čoveka.[1] Pojam[uredi | uredi izvor] Leonardo da Vinči Pojam renesansa (preporod), prvi put je 1550. godine upotrebio italijanski umetnik i istoričar umetnosti Đorđo Vazari[2] za umetnost koja je nastala u 13. veku. Njegova kasnija upotreba dolazi iz francuskog jezika gde ga je upotrebio francuski istoričar Žil Mišle, a prešao je u široku upotrebu u 19. veky zahvaljujući švajcarskom istoričaru umetnosti Jakobu Burkhartu.[2] U skorije vreme postoje određene sumnje u ispravnost pojma „renesansa” primenjenog na likovne umetnosti u momentu rađanja moderne Evrope.[2] Bukvalna primena ove reči, a koja je u svojim korenima trebalo da izrazi povratak antičke umetnosti nakon vekova u zaboravu i konstruisanje novih umetničkih formi na osnovu nje, postala je sumnjiva nakon otkrića koja pokazuju linije kontinuiteta između umetnosti antičkih civilizacija i onih iz perioda srednjeg veka.[2] Međutim, ne može se ignorisati gomila pisanih dokaza epohe o umetničkim delima, koji bez sumnje pokazuju brigu perioda oko postizanja sklada u svojim postignućima. Ti pisani dokazi nemaju presedan u ranijim razdobljima. Pisci renesanse su bili ubeđeni da mogu identifikovati određeni progres u umetnosti koji je pravio značajnu razliku između svoje epohe i onih koje su im prethodile. Takav osećaj, ili bolje zadatak, odnosno postojanje određenih ciljeva za koje se trebalo boriti i izboriti, čine da se još jednom vratimo samim umetničkim delima u potrazi za određenom potvrdom tog samopouzdanja koje je vidljivo u komentarima prvih kritičara i poštovalaca renesansnih dela koji su o njima govorili i pisali. Analizom stvari više je nego očigledno da su vizuelne umetnosti renesanse postale vodič jednog novog izraza određenih ideala koji se tiču čoveka i društva, a u isto vreme predstavljaju jednu novu viziju verovanja hrišćanske vere, preko jednog zajedničkog vokabulara ljudskog iskustva koji dele tadašnji posmatrači umetničkih dela. Umetnost renesanse je savršen primer kako traženje idealizovane forme ujedno može biti i jedan duhovni izazov koji posmatraču donosi jedno osećanje božanske savršenosti preko savršeno idealizovane ljudske figure, ili u arhitekturi proporcija jedne građevine. Preliminarni i najvažniji period ovog iskustva bio je period umetnikovog ponovnog ispitivanja prirode, kome su sada predočeni novi zahtevi koji se tiču tehničkog umeća i estetskog suda. Literatura koja je o umetnosti pisana u periodu između 14. veka i 16. veka, takođe pokazuje da je pogled na umetnike kao društvena i kreativna bića doživeo značajne promene kao posledica njihovog uspeha, tako da je pred sami kraj renesanse lični stil jednog umetnika bio isto onoliko bitan kao i njegovo tehničko umeće, ili sposobnost da izvrši jednu narudžbu, kako bi postao priznat u javnosti kao majstor. Moguće je da se više ne veruje u anonimnost srednjovekovnog umetnika, ali fragmentirani dokazi koji o njemu postoje, nude jednu nedovršenu sliku u poređenju sa slavom umetnika renesanse i mestom koje zauzima u literarnim tradicijama umetničke kritike perioda. Uzrok konfuzije i diskreditovanja pojma renesansa, u mnogim situacijama treba tražiti u njegovim zloupotrebama, često rađenim u širem evropskom kontekstu. Izvan Italije, primenjivao se ne samo na period u kom se, na jedan selektivan način, usađuju površinski kvaliteti italijanske renesanse, naročito ornamenti u umetničkim stilovima drugih regiona, već takođe i na ranije periode u kojim se, kako u Italiji tako i u drugim regionima Evrope, rade drukčije stvari. Na primer. Nije moguće niti treba uvek tražiti paralelizme kroz Evropu 15. veka u nečemu što možemo identifikovati kao jedan zajednički „stil”, nego treba tražiti jedan zajednički pristup usmeren ka širenju mogućnosti umetničkog izraza uopšte. U 15. veku kako u Italiji tako i u Flandriji, umetnici su pažljivo posmatrali svet koji ih okružuje stvarajući nove tehnike kako bi prikazali svoja otkrića. Uspostavljanje forme medalje kao podloge za portrete i alegorije, zahvaljujući Italijanu Antoniju Pizanelu, pripada istoj epohi u kojoj Van Ajk, na severu Evrope, primenjuje svoju tehniku slikarstva u ulju, koja je najverovatnije bila najsavršenija tada poznata tehnika u Evropi, predstavljajući sa najvećom mogućom preciznošću svoje opservacije sveta koji ga je okruživao. Za vreme dužeg perioda, koji se kreće od početka 14. pa do početka 16. veka, postoje dva stila međunarodnog karaktera: jedan koji zovemo međunarodna gotika, i drugi koji označava procvat jedne nove kulture u Italiji, koja će se proširiti na ostale delove Evrope nakon 1500. godine. Prvi je u vezi sa procvatom jednog zajedničkog stila koji se bazirao na ideji Evrope kao jedne jedinstvene hrišćanske imperije, čiji su se zajednički ciljevi izrazili kroz naizmenične pozive na krstaške ratove za oslobađanje zemalja istočnog Sredozemlja, kolevke hrišćanstva, od okupacije „nevernika”. Drugi je u vezi sa jednom Evropom koju čine agresivne nacionalne države, čiji je imaginarni horizont prevazilazio granice Evrope, obuhvatajući trgovinu i nove kolonije na tek otkrivenim prekomorskim teritorijama. Oba stila su se razvila na osnovama jedne zajedničke kulture, a širili su se putem dvorskih metoda i protokola, razmenom umetničkih dela — i, zašto ne reći, razmenom samih umetnika kao diplomatskih poklona među vladarima. Početkom 16. veka ta situacija se upravo menjala, kako bi se usvojio jedan novi oblik protoka umetničkih dela, uslovljen dolaskom reformacije. Ako se smatralo, u jednom opštem smislu, da je Italija glavna pozornica renesanse, to je zato što se upravo tu nalazi najveća koncentracija umetničkih dela i pisanih dokaza o njima; u celini jedan kumulus vrlo koherentnih dostignuća. Nedostatak pisanih komentara sa severa Evrope 15. veka i uništavanje većeg dela umetničkog nasleđa rođenog na severu, kroz viševekovne verske sukobe, čine da linije njegove evolucije budu daleko manje očigledne. Moćni gradovi-države poznog srednjeg veka bili su pokrovitelji umetnika kako bi se podsticala proizvodnja predmeta koji su, u širem smislu i pored svoje umetničke vrednosti, poslužili i kao propagandni materijal u korist vladara, različitih vidova vlasti i njihovih lokalnih korporacija. Crkva je takođe tražila umetničko ulepšavanje svojih građevina u svakoj lokalnoj zajednici, kako bi povisila vlastiti prestiž pred svojim susedima. Tako se rodio jedan umetnički duh koji se bazirao na suparništvu među gradovima-državama, ali i među pokroviteljima i korporacijama koji su u njima postojali. Time se ohrabrivala razmena znanja i umeća kada god bi to prilike tražile. Nastanak i prilike[uredi | uredi izvor] Atinska škola, (1509–11) Rafael, freska, Vatikanske odaje u Vatikanu. Nastanak renesanse se obično stavlja u prostor severne Italije na kraju 13. veka. Od 12. veka mnogi gradovi severne Italije su osetili ekonomski napredak kao posledica prekomorske trgovine. Tadašnji najveći trgovački centri su bili Đenova, Venecija i Firenca. Zbog ratova između nemačkih careva i papa u Italiji, tokom srednjeg veka nije postojala centralna država koja bi oduzela politički i privredni prioritet gradovima-državama. Ovi uslovi, privredni napredak i relativna politička sloboda, uticali su na nastanak renesansnog čoveka. Uporedo s postojanjem kulturnih centara i centara moći podsticaj razvoja u umetnosti je učinio da su se vladari i moćni ljudi mogli predstaviti u najboljem svetlu svojim suparnicima. U 15. veku, posebno u Italiji, pojavio se preporod, ili makar jedno progresivno, često kontradiktorno i na kraju trijumfalno oživljavanje klasičnog supstrata, čije su etičke i estetske vrednosti nanovo iskorišćene u okviru hrišćanskog iskustva podložnom izazovima svoga doba.[1] U Italiji, gde je gotski stil jedva prodro, sećanje na rimsku veličinu nije bilo tako udaljeno. Nebrojeni spomenici su svedočili o tome – uprkos raspadanju usled delovanja prirodnih sila – prisutni čak i pre talasa velike arheološke aktivnosti doba renesanse. Grčka filozofska misao je veoma poštovana a njeno širenje je ubrzao dolazak grčkih akademika koji su iz Carigrada prebegli na Zapad. Filozofski pokret u kom su Aristotelova i Platonova tradicija suprotstavljene jedna drugoj, pratio je jedan veliki talas akademske i naučne aktivnosti tokom kog su otkriveni i pažljivo uređivani brojni antički rukopisi, iskopavani ostaci rimske kulture i prikupljane starine. Pojava štamparije i štampane knjige je omogućila širenje klasične kulture, a biblioteke – kao ona u Vatikanu – osigurale su njihovo očuvanje za nove generacije. Novi humanizam koji je veličao čoveka veličajući hrišćanskog Boga i koji je paganske umetničke forme stavio u tu službu, a genijalnost izuzetnih pojedinaca u službu čovečanstva, izrazio se kroz dva osnovna aspekta u svetu umetnosti: prvi je intelektualni, čija je osnova kult lepote koju bi se preko platonizma moglo integrisati u hrišćanstvo bez ikakve opasnosti od jeresi; drugi je estetski koji se sastoji od postepenog odustajanja od vizantijskih shvatanja umetničke forme i hrišćanskih ideala, u korist modelovanja realizma jednog antropomorfnog ideala koji je imao svoj model u starogrčkim statuama. Tako se istoriju renesanse može posmatrati kao postepeno, i ne bez poteškoća, napredovanje u osvajanju ovog realizma, zatim njegovu dominaciju – gde je umetničko i formalno savršenstvo jedna vrsta materijala koji je odraz ovih ideoloških koncepata; i na kraju kroz njihovo posrnuće, odnosno momenat kada ovi koncepti počinju da dominiraju samo shvatanje stvarnosti. Renesansa je stoga prvo afirmisanje a zatim trijumf novog poretka koji ima svoj uzor u klasičnoj tradiciji Antike. Humanizam je oslobodio individualnost kreativnih umetnika i mislioca, ali je takođe svoju osnovu imao u potpuno intelektualnom idealu savršenstva koji je identifikovan s hrišćanskim Bogom jednom veoma domišljatom sintezom. Kao takav, on je zadovoljavao aristokratsku i obrazovanu publiku, ali je imao vrlo slab apel na pojedince iz nižih društvenih slojeva, a ponekad su se i među samim umetnicima javljale poteškoće u prilagođavanju novim idejama. Ovo je posebno uočljivo u nezavisnim centrima, gde bogate umetničke tradicije nisu olako menjane novim idealima. U Italiji, gradovi Venecija i Parma su bili među najvažnijim takvim centrima, gde je intelektualizam firentinskih i rimskih humanista vodio neuspešnu borbu protiv poetskog duha koji je bio osetljiv na stvarnost i skloniji sanjarenju nego prostom zadovoljenju intelekta.[1] Izvan Italije, duh renesanse se susretao s različitim stepenom prihvatanja zavisno od toga koliko je mogao da prodre u nacionalne tradicije. Na primer, Francuska pa čak i Holandija su mu bile naklonjenije nego Nemačka i Iberijsko poluostrvo Španije i Portugalije.[1] Uzimano je nekoliko različitih polaznih tačaka za nastanak renesanse. Jedna tradicija stavlja njen početak na kraj 13. i na početak 14. veka u delo slikara Đota. Prema ovom argumentu, Đoto je umetnik kojim počinje renesansa uvodeći formalističku i duhovnu fleksibilnost koju je kasnije drugi začetnik, Mazačo samo produbio. Teorija ima svoju atraktivnost ali ne i potporu u činjenicama. Naime, revolucionarnu umetnost Đota i Mazača razdvaja talas stila međunarodne gotike koji preferira arabesku minijaturnog slikarstva umesto izraza trodimenzionalnog prostora i realističnog modeliranja forme. Tek vek nakon Đota, slikari se ponovo bave više formom nego linijom i estetika monumentalnosti nanovo ima primat nad minijaturom. Tako je ispravnije reći da renesansa počinje kvatročentom, što je i povezano sa određenim istorijskim okolnostima: trenutna ravnoteža među silama koje su vladale Italijom, jačanje papske vlasti koja je sa sobom donela obnovu stare slave Rima i njegove duhovne veličine, i na kraju, razvoj humanističkih ideja. Konačno, dva fenomena su zaslužni za procvat originalnih dela posebno u slikarstvu: prvi se tiče nezavisnosti umetničkih centara, a drugi oslobađanja ličnosti pojedinaca s ambicijom da se afirmišu i budu prihvaćeni kao individualne ličnosti s vlastitim karakterom čak i u slučaju grupnih radova. Ova opšta povezanost u razvoju umetnosti i simultana težnja ka različitosti individualnih stvaraoca, uporedo se javlja u arhitekturi, vajarstvu i slikarstvu. Firenca, na čelu sa arhitektom Bruneleskijem, vajarem Donatelom i slikarem Mazačom, započinje pokret.[1] Profesionalna udruženja i društveni status umetnika[uredi | uredi izvor] U renesansi se menja društveni status umetnika. U srednjem veku ne poznajemo umetnika kao individualca. Oni su tada smatrani običnim zanatlijama, a svoja dela nisu potpisivali. U doba renesanse umetnici već nisu anonimni a neki poseduju i visoki društveni status. Đentile Belini dobio je kneževsku titulu od Fridriha III, a Ticijan je od Karla V dobio titulu viteza. Nekim umetnicima je pošlo za rukom da se obogate, ali ipak se držalo da su umetnici pripadnici nižeg staleža, jer je njihova aktivnost zahtevala upotrebu ručnog rada. Neki od najznačajnijih umetnika tog doba su: Rafaelo Santi, Leonardo da Vinči, Mikelanđelo Buonaroti, Donatelo i drugi. Tipični grad-država centralne i severne Italije s kraja srednjeg veka je bio pod upravom najbogatijeg sloja stanovništva koji se organizovao u udruženja ili saveze – nezavisne zajednice trgovaca, bankara i zanatlija proizvođača – koji su dominirali svim delovima ekonomskog i političkog života. Firentinsku republiku su osnovali trgovci te je sva vlast bila u njihovim rukama. Ta udruženja, međutim, su morala da prihvate prevlast Parte Guelfa (članova političke frakcije ili partije koji su podržavali papu i Sveto rimsko carstvo u gradovima-državama centralne i severne Italije), jedine političke jedinice koja je bila dozvoljena u vreme te proto-demokratije. Mada za moderne standarde ovakav sistem može izgledati isuviše ograničen, radi se o velikom napretku s kojim se ne bi moglo uporediti ništa u zapadnoj Evropi još od vremena Perikla i antičke Atine. U Firenci, njihov položaj u društvu je izražen mestom koje zauzimaju figure svetaca zaštitnika u nišama Orsanmikela, civilne građevine u kojoj su se čuvale zalihe hrane Republike budući da su epidemije gladi bile stalna pretnja. Sedam najvažnijih udruženja, nazvanih Arti, su bila: Arte di Calimala, udruženje prerađivača uvezene vunene tkanine i odeće; Arte della Lana, udruženje trgovaca i prerađivača vune; Arte dei Giudici e Notai, za sudije i notare; Arte del Cambio, za bankare i menjače novca; Arte della Seta, za tkače i prerađivače svile; Arte de Medici e Speziali, za doktore i farmaceute; i Arte dei Vaiai e Pellicciai, za prerađivače i proizvođače kože. Slikari su primljeni u udruženje doktora i farmaceuta 1314. godine, najverovatnije pošto su pripremali svoje boje sličnim postupcima kojim su farmaceuti pripremali lekove, odnosno mešanjem različitih supstanci i materijala. 1340-ih, slikari su klasifikovani zajedno s doktorima, verovatno jer su i jedni i drugi bili pod zaštitom Sv. Luke, koji je po hrišćanskoj legendi bio i umetnik i doktor, da bi 1378. godine, slikari konačno postali nezavisan ogranak u sastavu udruženja doktora i farmaceuta. Jedan broj srednjih i manjih udruženja je stalno premeštan iz jednog u drugo. Među njima, Arte di Pietra e Lengame, zanatlije koje su obrađivale kamen i drvo, nikada nisu dostigle status pomenutih većih udruženja. Na najnižoj skali društvene strukture i izvan svakog udruženja, nalazili su se „čistači vune”, od čijeg dobro urađenog posla je zavisio najveći deo bogatstva grada Firence. U određenom smislu, njihov položaj je bio sličan položaju robova u antičkoj Atini, i mada su Ciompi (čompi), kako su nazivani, mogli da napuste svoj posao, njihove aktivnosti su bile strogo regulisane zakonom. Ovi radnici su vrlo često podizali štrajkove, a 1378. godine, i nakon jednog od njih, osnovali su svoje vlastito udruženje, koje je, međutim, bilo kratkog daha. Oligarhija tadašnje Firence je vrlo brzo silom razorila pobunjenike i njihovo udruženje, izvršivši nekoliko pojedinačnih egzekucija vodećih štrajkača, čime je ponovo uspostavila ekonomsku i političku kontrolu u Republici. Udruženja kojima su pripadali umetnici su pripadala takozvanim umetnostima rukotvorina ili mehaničkim umetnostima, ne tako strogo definisanim kao što je bio slučaj sa liberalnim umetnostima (gramatikom, retorikom, aritmetikom, geometrijom, astronomijom i muzikom), jedinim prihvatljivim aktivnostima za jednog kavaljera u srednjovekovnim feudalnim društvima. U italijanskim gradovima-državama pripadnost udruženjima umetničkih rukotvorina je predstavljalo pozitivnu prednost za slikare, vajare i arhitekte, omogućavajući im veću nezavisnost u radu. Kasnije, slikarstvo i vajarstvo su uključene u liberalne umetnosti. Krajem četrnaestog veka, firentinski pisac Filipo Vilani (Filippo Villani), uporedio je slikare svoga doba s onima koji su praktikovali liberalne umetnosti. Humanista iz Padove, Pjer Paolo Verđerio (Pier Paolo Vergerio) je 1404. godine tvrdio, ali pogrešno, da je slikarstvo bilo jedna od četiri liberalne umetnosti u antičkoj Grčkoj. Na kraju petnaestog veka, Leonardo da Vinči je elokventno pisao o važnosti liberalnih umetnosti za svakog umetnika. Ulog je ovde bio ekonomski i društveni status. Činjenice sugerišu da umetnici petnaestog veka generalno nisu bili dobro plaćeni, mada je bilo izuzetaka, slučaj Mikelanđela, Ticijana, Rafaela i drugih umetnika koji su stekli međunarodnu slavu, poštovanje i bogatstvo. Umetnici koji su uspevali da se zaposle na dvoru nekog princa, kao Andrea Mantenja i Leonardo da Vinči u petnaestom, i Đorđo Vazari i Benvenuto Čelini u šesnaestom veku, imali su redovne novčane prihode, što im je omogućavalo da stvaraju sa više slobode i prenose svoj stil na druge. Na kraju šesnaestog vijeka, akademije pod patronatstvom prinčeva su počele da zamenjuju ova srednjovekovna umetnička udruženja. Umetničke radionice[uredi | uredi izvor] Umetnici renesanse su gotovo uvek radili po narudžbi. Slikaru iz trinaestog ili četrnaestog veka ne bi palo na pamet da slika iz bilo kog drugog razloga osim da zadovolji svog pokrovitelja, i onaj koji je bio dobar menadžer i savesno ispunjavao rokove, imao bi redovne narudžbe. Oni koji nisu bili dobri u poslu menadžera, često su kasnili sa isporukom završenih radova. Umetnici renesanse nisu radili u „ateljeima” koje povezujemo sa kasnijim stolećima. Italijanska reč, „studio” (ital. studio), ili kasnije u srpskom iz francuskog „atelje” (franc. atelier), tek je počela da se koristi u sedamnaestom veku, kada su umetnici postajali članovi akademija. Krajem srednjeg veka i tokom većeg dela perioda renesanse, umetnik je radio u „botegi” (ital. bottega; zanatskoj radionici ili prodavnici) – što je takođe obuhvatalo učenike i plaćene pomoćnike koji bi radili pod nadzorom glavnog majstora. Učenici koji su pristupali ovim radionicama, mogli su biti tek sedam ili osam godina starosti, a njihovu obuku su plaćale njihove porodice. Do kraja šesnaestog veka žene su bile isključene iz ovog sistema obuke, ponajviše jer im je bilo zabranjeno da se pridružuju odgovarajućim profesionalnim udruženjima (arti). U botege se ulazilo kao i u današnje prodavnice, sa ulice, a umetnika u poslu su mogli videti ulični prolaznici. Svoja završena dela umetnici su izlagali bilo na izlogu, ili u unutrašnjosti radionice. Mazačo, Lorenco Giberti, Andrea del Kastanjo, Antonio del Polajuolo i drugi, nogi od kojih su imali i zlatarski zanat, prihvatali bi narudžbe i za izradu nakita, oslikane drvene tacne (obično poklanjane tek postalim majkama), oslikane štitove za turnire, zastavice za verske proslave, ili za dizajn veza za različite tipove odeće. Umetnici renesanse su takođe projektovali i trijumfalne kapije, ali i dizajnirali kostime za građanske, verske i privatne festivale i proslave. Vrlo malo rada ove primenjene umetnosti je preživelo do danas, a njegov gubitak ostavlja veliku prazninu u istraživanju i razumevanju italijanske renesansne umetnosti. U šesnaestom veku značaj ovih radionica je naglo opao, ponajviše zbog isticanja kreativnog genija umetnika pojedinca. Već sredinom šesnaestog veka pojavljuje se novo, akademsko i pomalo elitističko shvatanje umetnika, slično kako je u starosti izjavio Mikelanđelo, rekavši da, „nikada nije bio ni slikar ni vajar sličan onima koji drže radionice (botege)”. Umetnički problemi renesanse[uredi | uredi izvor] Uspon nove umetnosti vajarstva i nove umetnosti slikarstva, obe čitav jedan svet udaljene od onih u srednjem veku, bio je posledica suštinske promene u metodama umetničkog predstavljanja. U vajarstvu, došlo je do do promene u koncepciji statue kao bloka i promena u razumevanju reljefa. U samostojećoj statui iznova je otkriven osećaj dubine, a reljef je podvrgnut slikarskim principima. U slikarstvu, nova naučna otkrića su brzo prilagođena umetničkim ciljevima: pronalazak linearne perspektive doneo je novu vrstu slikovne kompozicije, a nova snaga boje umnogome je dugovala pravilima vazdušne perspektive. Ručne tehnike korišćene u stvaranju umetničkih dela bile su tako radikalno izmenjene u prvoj generaciji rane renesanse da su radni postupci u umetničkim radionicama odbacili sva stara srednjovekovna ograničenja. Ono što je proizašlo iz ovih transformacija bila je nova umetnost renesanse. Poreklo linearne perspektive[uredi | uredi izvor] Paolo Učelo, Pet slavnih ljudi: Đoto, Učelo, Donatelo, Antoni Maneti i Bruneleslki, tempera na panelu, 65,5 h 21, 3 cm, Luvr, Pariz. U Luvru se nalazi jedna horizontalno izdužena slika sa bistama pet portretiranih ličnosti. Vazari je ovu sliku pripisao Učelu i identifikovao portretirane kao osnivače nove umetnosti. Kasnije su preciznije opisani kao oni koji su otkrili perspektivu. Na slici su, s leva na desno: Đoto, uključen kao osnivač ove moderne umetnosti; Učelo, kao virtuoz u perspektivi i slikarstvu životinja; Donatelo, kao eksponent modernog vajarstva; matematičar Antoni Maneti kog je Učelo često konsultovao o učenjima Euklida; i Bruneleski, kao majstor moderne arhitekture. Delo je toliko dotrajalo da se ne zna da li je u pitanju dosta preslikavani panel rane renesanse ili kopija iz 16. veka. U svakom slučaju ovo je izvesno: nastalo je u krugu kome su ti ljudi pripadali, a trebalo je da uključi i Mazača. U godinama između 1410 i 1415, ova grupa umetnika je izmislila perspektivu centralne tačke nedogleda, prvo kao naučni fenomen, a skoro odmah zatim kao naučnu pomoć vizuelnoj umetnosti. Neposredni rezultat je bio revolucionaran. Srednjovekovno umetničko delo je postojalo sasvim nezavisno od posmatrača u smislu ugla mesta gledanja. Sada je, međutim, uvođenjem perspektive, slika postala zavisna od ugla i mesta onog ko je posmatra: prikazani prostor i kretanje figura bili su organizovani u odnosu na posmatračevu tačku gledanja. Kao da je umetnik otvorio prozor i dozvolio da se direktno pregleda svaki detalj njegove slike. Kao posledica, a u poređenju sa srednjovekovnim slikarstvom, svaka slika nastala od petnaestog veka, poprimila je određeni karakter proizvoljnosti ili slučajnosti u smislu prikazanog trenutka u prostoru i vremenu. Tipične odlike[uredi | uredi izvor] Katedrala u Firenci, jedna od najpoznatijih renesansnih građevina Slikari preporoda rešavaju sve više probleme dubine prostora, i oseća se sistematski put koji sve više vodi ka traženju treće dimenzije u prostoru. Još uvek preovlađuje slika u temperi. To je slikarstvo još uvek religiozne sadržine. Kasnije 30—40-ih godina 15. veka pojavljuje se tehnika slikanja uljanim bojama koju je jedan mladi slikar iz Italije preneo iz Holandije gde je ona bila poznata. U prvom periodu teži se ka volumenu koji je bio postavljen modelovanjem i senčenjem da bi se dobio utisak prostora. Kasnije slikar ostavlja modelovanje da bi se prešlo na pikturalno rešavanje volumena. Slike imaju monumentalni karakter. Kasnije će se razvijati slikarstvo i u manjim dimenzijama ali sa razrađenim finim tonovima. Svetitelji i Božanstva se kreću u savremenim prostorima, a kasnije se gubi i oreol i stiče se utisak da su to živi ljudi. Vidimo da slikari slikaju i poznate ličnosti, a neretko među njih stavljaju i svoj portret, to je osvrtanje na sebe samoga i svest o sopstvenoj vrednosti. Neki slikari su se vremenom potpuno emancipovali od religiozne tematike. Na slikama vlada mir i statika, prostor je slobodan. Nema jakog kontrasta boja, osvetljenje je jednako. U pojedinim vrstama umetnosti nastajali su novi elementi, ali su neke odlike bile tipične za umetnost koju je stvarao renesansni čovek. To su: individualizam - čovek postaje svestrana i razvijena ličnost humanizam renesansa se okreće unatrag naučna osnova umetnosti - mnogi umetnici su se bavili anatomijom, optikom, tehnologijom, koje su upotrebljavali u svom stvaralaštvu (tipični primer je perspektiva u slikarstvu i odlivanje kipova u bronzi) realizam - iako su renesansni umetnici proklamovali vraćanje ka prirodi, njihov realizam se ticao upotrebljenih tema i javljaju se npr. novela ili komedija individualnost - nastaju autobiografije i autoportreti slikara i slikari potpisuju svoja dela nacionalizacija umetnosti sakupljaštvo mecenaštvo Renesansa u Italiji[uredi | uredi izvor] U 14. veku, Italija nije postojala kao ujedinjena država. Na jugu se nalazilo kraljevstvo Napulja, dok su Papske države oko Rima bile nominalno pod papskom vlašću, mada je papinski dvor bio izmešten u Avinjon u Francuskoj, 1309. godine. U centralnoj i severnoj Italiji, trgovina je obogatila i ojačala Firencu, Sijenu, Veneciju i Milano, koji su se pretvorili u samostalne gradove-države. U ovoj političkoj klimi ponosnih gradova-država koje su se nadmetale u snazi i prestižu, rođena je italijanska renesansa. Razvojem bankarstva, tekstilne proizvodnje i trgovine, Italija je postala urbanizovanija od ostatka Evrope, a umetnicima su pristizale narudžbe za ukrašavanje crkvenih i javnih građevina. Jedna od tih sekularnih narudžbi je Ambrođo Lorencetijeva (Ambrogio Lorenzetti) Alegorija dobre i loše vlasti, ciklus freski za gradsku palatu Sijene. Međutim, najveći broj slika naručenih u ranoj renesansi su vjerske hrišćanske teme. Pokretačka snaga renesanse je u oživljenom interesovanju za književnost i umetnosti starog Rima. Italijanski klasična prošlost je bila vidljiva u ruševinama i antičkim spomenicima. Povratak klasici je imao veliki uticaj na slikovni naturalizam. Zanimanje za klasičnu prošlost je takođe u vezi sa usponom humanizma, filozofijom koja je naglašavala dostignuća čoveka pojedinca u ovozemaljskom životu, a ne u nebeskom, i predstavlja značajan korak unapred od duha srednjovekovnog hrišćanstva. Još jedna bitna promena u verskom senzibilitetu 13. veka, dolazi od učenja Franje Asiškog i njegovih sledbenika, čije su propovedi naglašavale čin Hristovog stradanja i njegovu čovečnost. Sklop klasičnog preporoda i ovaj novi stil hrišćanstva obezbedio je temelje za novu vrstu umetnosti – koja ne samo da je izgledala realističnije, već je inspirisala simpatije prema Hristovim stvarnim, čovečnim kvalitetima, umesto stvaranja osećaja strahopoštovanja i misterije. Rana renesansa u Italiji[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Rana renesansa u Italiji Rana Renesansa (ital. quattrocento) je prvo umetničko razdoblje renesanse koje traje kroz ceo 15. vek. Italija je odigrala vodeću ulogu u razvijanju renesanse, i to prvenstveno grad Firenca, a zatim i Padova, Rim, Venecija … sve do početka 16. veka. kad se nastavlja razvoj u celoj Evropi. Društveno uređenje je sličilo onom u antičkoj Grčkoj, bilo je puno gradova-država koje su se utrkivale i ratovale jedna protiv druge. Ti gradovi-države razvijali su manufakturnu proizvodnju, trgovinu, geografska otkrića, štampu (Johan Gutenberg, 1440) i nauku. Trgovina sa udaljenim krajevima ruši stare strahove od prostora i prirode kojim se sad pristupa na naučni način (manje kroz teološke dogme). Tako se razvijaju: matematika, medicina …; otvaraju se prvi univerziteti (Padova, i dr.). Umetnici po prvi put bivaju cenjeni i priznati kao stvaraoci. Renesansni čovek priznavao je da je razdoblje klasike nepovratno i mrtvo, a cilj mu je bio dostizati ga i preticati. U želji da se potpuno odbaci srednji vek i preporodi antika, u Evropi je počelo stvaranje modernog čoveka. Predstavnici rane renesanse u Italiji su: Mazačo, Donatelo, Filipo Bruneleski itd. Visoka renesansa u Italiji[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Visoka renesansa u Italiji Visoka renesansa (ili razvijena renesansa, ital. cinquecento) je kasna faza renesanse koja se odvija do prve polovine 16. veka. Tokom 16. veka renesansa u Firenci nastavlja produkciju velikih umetnika; centar italijanske umetnosti je postao Rim, gde su ambiciozne pape Lav X i Papa Julije II slavili grad slaveći sebe. U vreme kad se izrazito poštovao subjektivizam i individualizam svakoga umetnika, toliko da se stvarao kult genija, umetnici su želeli da se izražavaju posebno i da pritom ostavljaju poseban utisak na posmatrača dela. To je vreme kada je vladala ideja genijalnog umetnika, pojedinca nadahnutog od Boga, koji je bio uspešan u različitim vrstama umetnosti – univerzalni čovek (ital. hommo universalis). Visoku renesansu personifikuju, po mnogima, tri najveća umetnika svih vremena: Leonardo da Vinči, Mikelanđelo Buonaroti i Rafael. Supružnici Arnolfini, slika Jana van Ajka iz 1434. godine, ulje na dasci, 81,9 x 59,7 cm, London. Rano holandsko slikarstvo[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Renesansa na severu Evrope Kasna gotika ili Nordijska [1] renesansa, kako je nekad zovu, je umetnost koja se razvijala na severu Evrope u 15. veku. Rano holandsko slikarstvo objedinjuje karakteristike kasne gotike sa novim renesansnim tendencijama. Ova slikarska škola se javlja u Flandriji. U to doba u Italiji renesansa uzima maha, a umetnost se budi i vraća čoveku. Rano holandsko slikarstvo ima svoje originalne karakteristike kao što su realizam, složeni simbolizam tema, pojava novih žanrova i upotreba uljanih boja. Nije slučajno da se ova umetnička revolucija odigrala baš u Holandiji, gde se razvila trgovina, nastalo blagostanje i bogatstvo, a građani nastojali da prodube i obogate svoje poglede na svet. Najznačajniji slikar ove epohe bio je Jan van Ajk. Holandski i italijanski slikari su kasnije uticali jedni na druge. Renesansa na severu[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Renesansa u severnim zemljama Gradska većnica u Poznanju, Poljska- 1550—1555. Renesansa na Severu označava umetnost visoke renesanse zapadne Evrope u 16. veku. Naziv „Severna“ je nastao da istakne razliku od izvorne, italijanske renesanse, koja se poistovjećuje s jugom Evrope. Visoka renesansa se širi iz Rima u celu Evrope. Među apsolutističkim monarhijama glavnih evropskih država u svom bogatstvu, raskoši, feudalnih poseda, tuđih kmetova i opljačkanih vrednosti, prednjače kraljevi francuskih dinastija. Zahvaljujući brojnim kraljevskim brakovima, francuski kraljevi polažu pravo na druge zemlje, pa ratuju sa svima (Nizozemskom, Španijom, Engleskom, Napuljem …). Preko ratova u Italiji upoznaju se s renesansom i prihvataju je jer im omogućava gradnju palata, dvoraca, galerija, muzeja, trgova kakvih nije bilo u gotičkoj umetnosti severa. Uskoro ti uticaji dopiru do Nemačke, Engleske, a kasnije u doba baroka i do carske Rusije. Čak je Leonardo slikao na dvoru Luja XII. Venecijanska renesansa[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Venecijanska renesansa Venecijanska umetnost ima specifičan vid umetnosti koja se ovde razvijala od doba romanike i gotika se ovde nikada nije razbuktala. Ovde je bilo i uticaja grčkog stvaranja i Vizantije, čiji se uticaj oseća u crkvi Sv. Marka, ali je svu svoju energiju ova škola usmerila na razvoj slikarstva. Venecija nije pretplata one uticaje humanizma kojih je bilo u Firenci, Ticijan nije bio u onom složenom smislu humanista. Njegov je postupak intuitivne prirode. On slika bez želje da u slikarstvu napravi revoluciju. Spontanost jeste karakteristika venecijanskog slikarstva. Slikanje uljem je iz Nizozemske preneto po Vazariju, a u vreme kada je Jan van Ajk bio prognan i najpre prodire u Veneciju preko Anatola da Mesine, mladog slikara. U venecijanskoj umetnosti svetlost i boja ima veliki značaj i volumeni se definišu pomoću svetlosti. Ponajpre Đorđone, koji je bio Ticijanov učitelj, usvojio je definisanje volumena pomoću svetlosti i ono što je nazvao luminizam svojstveno je za njegov slikarski pristup. Na ovaj način inicira ono što će se u velikoj meri u impresionizmu pojaviti na jedan ipak sasvim drugačiji način. Ticijan je usvojio tehniku svoga učitelja pritom smanjujući tehniku poetičnog, koju je njegov učitelj unosio kao karakteristiku u svome delu. U 15. veku jačaju gradovi kao Rim, a pogotovo Venecija koja je trgovinom, ratovima, ali i demokratskim izborima među vlastelom, te zahvaljujući prevlasti na Sredozemlju, postala najjača sila u Evropi. 1500. godine, na vrhuncu moći Venecije, niko nije slutio da je to i početak njenog kraja jer se trgovina već prebacivala na relaciju Evropa-Amerika (Kristifor Kolumbo je otkrio Ameriku 1492. godine). Velika karakteristika venecijanske renesanse je boja, naime osvetljenje koje je presudno i prepoznatljivo u ovom stilu. Za razliku od „intelektualnog“ slikarstva Firence i Rima, u Veneciji je nastala umetnost u kojoj je boja važnija od linije. Venecijansko slikarstvo: Domeniko Venecijano, Đovani Belini, Ticijan itd. Širenje renesanse[uredi | uredi izvor] U Francusku je renesansa dospela posredstvom francusko-italijanskih ratova na početku 16. veka. U pojedinim zemljama koje zahvata, renesansa se prilagođava mesnim prilikama, što se vidi na slikama srednjoevropskih renesansnih slikara Albrehta Direra i Hijeronimus Boša. Crtež u renesansi[uredi | uredi izvor] U vreme renesanse, umetnička dela su retko nastajala bez pripremne skice ili studije. Pre 16. veka, te studije su se obično izvodile na pergamentu ili viteli (prerađenoj životinjskoj koži), koja se mogla očistiti ili oprati i tako ponovo iskoristiti za novi crtež. Mali broj crteža koji su preostali iz perioda pre 1430. godine, izgleda da su bile stranice takozvanih „knjiga uzoraka”, zbirki crteža koji su mogli biti od koristi za stvaranje novih dela. Ti crteži su čuvani zato što su mogli biti korisni u radionici, a ne zbog toga što su smatrani posebnim umetničkim delima. Primeri koju se preostali do danas uključuju kopije drugih umetničkih dela, uzorke za standardne kompozicije i crteže životinja, ptica, ljudskih figura i portreta različitih tipova i karaktera. Čenino Čenini, umetnik koji je oko 1400. godine napisao traktat Ill libro dell’arte (Knjiga o umjetnosti), je smatrao crtež osnovom svih umetnosti. Posvetio je dvadeset i osam poglavlja svog traktata crtežu, savetujući slikara da svakodnevno crta na papiru, pergamentu ili drvenoj ploči (pripremljenoj koštanim prahom i arapskom gumom), ugljenom, kredom, perom ili četkicom i mastilom, i to na osnovu prirode, slika drugih majstora ili iz vlastite mašte. Jednu generaciju kasnije i pišući u Firenci, arhitekta i teoretičar Leon Batista Alberti je govorio o „konceptima” i „uzorima” (bez sumnje o „prvobitnim skicama” i „detaljnim crtežima”) koji služe kao uobičajena priprema za sliku i priču (storije; iscenirane kompozicije figura). Sredinom 16. veka, Đorđo Vazari je opisao skice kao „prvi skup crteža gde se istražuju odgovarajuće poze i razvijaju prve ideje”, a koje umetnik izvodi veoma brzo i na osnovu kojih kasnije nastaju konačni crteži kompozicije za sliku ili skulpturu. Važnost pripremnih skica je mogla značajno zavisiti od radionice do radionice, ali činjenice sugerišu da je slikar četrnaestog veka, standardne teme (Bogorodice, svece i raspeća) crtao direktno na podlogu dela koje će naslikati. Naravno, ti crteži (ili sinopije) bi se izgubili nakon što bi slikar dovršio sliku, ali današnja tehnološka dostignuća ponekad omogućavaju da ih se vidi u laboratorijama konzervacije i restauracije. Slikar bi takođe mogao skicirati složene kompozicije figura na maloj skali, papiru i pergamentu, i držati ih pored dela koje upravo stvara kako bi mu poslužile kao vodič u prvim pokušajima. Završetak rada na slici, prašina, mrlje boje i njihovo premeštanje u radionici s jednog mesta na drugo, mogli su na kraju navesti umetnika da odluči da takve crteže ne vredi dalje čuvati. Slikarstvo[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Renesansno slikarstvo Leonardo da Vinči: Studije proporcija po Vitruviju (1492) Za razliku od arhitekture ili skulpture, nije se moglo inspirisati antičkim slikarstvom jer se iz antičkog slikarstva ništa nije sačuvalo i zbog toga se inspiriše antičkim reljefima. U 16. veku u Rimu su bile objavljene freske u Neronovoj zlatnoj palati ili Titovim termama. Slikari renesanse rešavaju sve više probleme dubine prostora i oseća se sistematski put koji sve više vodi ka traženju treće dimenzije u prostoru. Još uvek preovlađuje slika u temperi. To je slikarstvo još uvek religiozne sadržine. Kasnije 30—40-ih godina 15. veka pojavljuje se tehnika slikanja uljanim bojama koju je jedan mladi slikar iz Italije preneo iz Holandije gde je ona bila poznata. U prvom periodu teži se ka volumenu koji je bio postavljen modelovanjem i senčenjem da bi se dobio utisak prostora. Kasnije slikar ostavlja modelovanje da bi se prešlo na pikturalno rešavanje volumena. Slike imaju monumentalni karakter. Kasnije će se razvijati slikarstvo i u manjim dimenzijama ali sa razrađenim finim tonovima. Svetitelji i Božanstva se kreću u savremenim prostorima, a kasnije se gubi i oreol i stiče se utisak da su to živi ljudi. Vidimo da slikari slikaju i poznate ličnosti, a neretko među njih stavljaju i svoj portret, to je osvrtanje na sebe samoga i svest o sopstvenoj vrednosti. Neki slikari su se vremenom potpuno emancipovali od religiozne tematike. Tematika[uredi | uredi izvor] U značajnoj meri je religioznog karaktera. Bila je prilika da se pokuša uvrštavanje nekih scena iz svakodnevnog života u religiozne teme i tako je „Madona sa Isusom“ bila predstavljana kao materinska ljubav, a predstavljana su i naga tela kada je trebalo slikati Adama i Evu. Novost je objavljivanje nekih novih žanrova kao što su portret, pejzaž i mrtva priroda. Tehnika[uredi | uredi izvor] U slikarstvu se upotrebljavala perspektiva - slikari su naučili da predstavljaju prostor i njegovu dubinu. Neki umetnici su radili i sa bojom i predstavljali senke, kao npr. Leonardo da Vinči. Ovaj umetnik je i različito tretirao crtež koji u renesansnoj umetnosti služi za poboljšavanje slike i studirao je pokret, anatomiju i crte lica koje izražavaju emocije. Tehnike slikarstva u renesansi[uredi | uredi izvor] Između 1200. i 1600, slikarstvo je nastajalo upotrebom različitih materijala. U trinaestom veku, tehnike koje se najviše koriste su tempera i fresko, ali krajem petnaestog veka, uljana tehnika je postajala sve popularnija. Do kraja šesnaestog veka u Veneciji je razvijena tehnika ulja na platnu, koja je u sedamnaestom veku postala najpopularnija tehnika u Evropi. Uljane boje su bile fleksibilnije, i opušteni, sugestivni potezi četkice u slikama koje je radio stari Ticijan, su sasvim drukčije od finog detalja vidljivog u venecijanskom slikarstvu temperom nastalom više od dvesta godina ranije. Složene procedure slikarevog zanata, onako kako je praksa na severu Italije u ranim periodima renesanse, detaljno je opisao Čenini, koji kaže da je učio slikarstvo od Anjola Gadite, sina i učenika Tadea Gadija, pomoćnika Đota – ali koji je svoj traktat napisao u Padovi, na severu Italije. Tehnike slikarstva koje je opisao Čenini, su one iz njegove radionice u Padovi, ali mi ne posedujemo drugi tehnički priručnik iz ovog perioda, i ono što kazuje Čenini, mada podrazumevano ne mora biti relevantno za ranije periode ili druge umetničke centre, treba pažljivo čitati. Tempera[uredi | uredi izvor] Naredni opis slikanja temperom zasniva se na Čeninijevom opisu, ali i na preostalim primerima ove tehnike. Prvi korak nakon što je mecena prihvatio konačni crtež dizajna kompozicije je da stolar napravi izglačane panele od drveta topole, lipe ili vrbe. U isto vreme pravljen je okvir na koji su se paneli pripajali. Paneli i okvir su zatim premazivani đesoom, odnosno mešavinom sitno mlevenog gipsa i lepka. Ponekad je ovaj prvi sloj prekrivan lanenim platnom, koje je umakano u đeso i zatim sve zajedno premazivano još jednim slojem đesa. Kad bi se površina osušila, mogla se dalje glačati tako da postane glatka kao slonovača. Čenini je izričit o tome kako treba postaviti figuru u kompoziciji panela. Podcrtež je rađen ugljenom pričvršćenim na štapić trske ili drvceta, što je umjetniku davalo dovoljno rastojanje od panela i omogućavalo da bolje sudi kompoziciju i njen razvoj. Senčenje je rađeno blagim potezima, a brisanje peruškom ptice. Kad bi kompozicija postala zadovoljavajuća, peruškom bi se brisao suvisli ugljen sa površine, i crtež bi se zatim mogao ojačati finom četkicom i vodom razređenim mastilom; četkice su pravljene od dlaka repa sive veverice. Nakon što je panel očišćen od ugljena, slikar bi osenčio pregibe odeće ili draperije i postavio sene na licu s pljosnatom četkicom i istim razređenim mastilom; „i tako” kazuje Čenini, „dobićeš crtež kojim ćeš svakog odmah zadiviti”. Skulptura[uredi | uredi izvor] Sa sačuvanom skulpturom iz antike je postala jedna od prvih umetnosti ovog doba, gde je došlo do promena u shvatanju u odnosu na srednjovekovnu skulpturu. Javlja se skulptura kao posebno delo - slobodnostojeća i umetnici uspešno savladavaju dramatizaciju scena, ekspresivnost u predstavljanju emocija ljudskog lica ili draperije. Veliki izazov su bile skulpture sa konjima i portreti i javljaju se biste poznatih ličnosti, a poznate su i sitne plastike i medalje. Arhitektura[uredi | uredi izvor] U arhitekturi su nastale najveće promene i ona postaje jedna od umetnosti. Renesansni umetnici su se inspirisali delima iz antičke umetnosti, njihovom srazmernošću, jednostavnošću, pravilnom proporcijom i lepotom. Pored kamena, upotrebljavala se i opeka i mermer. Upotrebljavali su se stupovi, kolonade, svodovi i kupole, a stepenište je postalo poseban element u arhitekturi. Nastaju novi tipovi objekata kao gradske palate i gradske i prigradske vile. Na početku 1401. godine Giberti i Bruneleski takmičili su se za radove na portalu Florentinske krstionice i tada je bitku dobio Bruneleski. Računa se da je na ovom konkursu učinjen ovaj prelaz prema renesansi. Sa Bruneleskijem zgrada nije savladala čoveka već je prvi put čovek proporcijom dolazio do zakona i prostora primenom matematike i, nadovezujući na metriku i modul romanike, dolazio do zakonitosti za razliku od slučajnosti u romanskom prostoru. Renesansa u književnosti[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Renesansa u književnosti Književnost u renesansi odlikuje prihvatanje i oblikovanje antičkih oblika umetnosti (ep, lirika, satira, epigram, a u prozi: biografija, istorijska pripovetka, dijalog i literarno pismo). Sonet i novela, originalne tvorevine italijanske književnosti, osvajaju i druge književnosti. U renesansi se posebno neguje jezik, kao izraz nacionalne svesti koju je unapredio humanizam. Razvoj jezika u Italiji započinje Dante Aligijeri (De vulgari eloquentia). Renesansa u Italiji[uredi | uredi izvor] Renesansa u Italiji se javlja u više gradova: u Firenci, Rimu, severnoj Italiji i Veneciji. Firenca Arhitekte Filipo Bruneleski L. B. Alberti Slikari Mazačo Fra Filipo Lipi Botičeli Rim Svestrani umetnici Mikelanđelo Buonaroti Leonardo Rafaelo Severna Italija Arhitekte Paladio Venecija Sjajni koloristi Ticijan Paolo Veroneze Tintoreto Renesansa u Nemačkoj i Nizozemskim zemljama[uredi | uredi izvor] Najveći predstavnik u Nemačkoj bio je Albreht Direr, a u Flandriji Jan van Ajk. Renesansa u Španiji[uredi | uredi izvor] Vazdušni pogled na manastir-palatu El Eskorijal. U Španiji ideološka promena nije tako očigledna kao u drugim zemljama, jer se ne dešava očevidan raskid sa srednjovekovnom tradicijom. Književnost prihvata italijanske inovacije (Dantea i Petrarku), ali ne zaboravlja poeziju Šansonijera i prethodnu tradiciju. Što se tiče plastične umetnosti, španska renesansa je mešala elemente uvezene iz Italije — odakle su pristigli i neki umetnici, Paolo de San Leokadio, Pjetro Toriđano ili Domeniko Fančeli — sa lokalnom tradicijom, ali i sa nekim drugim uticajima — flamanskim, na primer, koji je bio veoma moderan u to vreme zbog intenzivnih trgovačkih i dinastičkih odnosa koji su povezivali ove teritorije sa Španijom. Renesansne inovacije stigle su u Španiju veoma kasno; tek 1520-ih godina gotovi primerci su pronađeni u umetničkim manifestacijama, a takvi su bili raštrkani i u manjini. Tako odjeci italijanskog kvatročenta nisu u potpunosti doprli do Španije — tek kroz stvaralaštvo porodice Borha pojavili su se umetnici i dela tog vremena u oblasti Levantea — što pokazuje da je španska renesansna umetnost skoro naglo prešla iz gotike u manirizam. U oblasti arhitekture tradicionalno se razlikuju tri perioda: platereska (15. i prva četvrtina 16. veka), purizam ili italijanski stil (prva polovina 16. veka) i ererijanski stil (od 1559. do sredine narednog veka). U prvom od njih renesansa se pojavljuje površno, u dekoraciji fasada, dok je struktura objekata u većini slučajeva i dalje gotička. Najkarakterističnije za plateresku je vrsta male, detaljne i obilne dekoracije, nalik na rezbariju na srebrnjaku, odakle ime i potiče. Osnovno jezgro ove struje bio je grad Salamanka, čiji su univerzitet i njegova fasada glavna stilska paradigma. Izvanredni arhitekti platereske bili su Rodrigo Hil de Ontanjon i Huan de Alava. Purizam predstavlja napredniju fazu italijanizacije španske arhitekture. Palata Karlosa V u Alambri u Granadi, delo Pedra de Mačuke, je ovde glavni primer. Fokus ovog stila bio je u Andaluziji, gde su se pored pomenute palate isticali arhitekte poput Andresa de Vandelvira i Dijega de Siloe. Konačno, pojavio se eskurijanski ili ererijanski stil, adaptacija rimskog manirizma koji karakteriše oskudnost oblika i arhitektonski gigantizam. Osnovno delo je bila palata-manastir El Eskorijal, koju su projektovali Huan Bautista de Toledo i Huan de Erera, nesumnjivo najambicioznije delo španske renesanse. Vidi El Greko. Reference[uredi | uredi izvor] ^ Vrati se na: a b v g d đ e ž z i Janson 1975, str. 283–284 ^ Vrati se na: a b v g d đ e ž z Delimo 2007, str. 5–12 Literatura[uredi | uredi izvor] Alberti, Leon Battista, On Painting, prev. na engl. J. R. Spencer, Yale University Press, 1956. Alberti, Leon Battista, Ten Books on Architecture, uredio Joseph Rykwert, Tiranti, London, 1955. Antal, Frederick, Florentine Painting and Its Social Background, Kegan Paul, London, 1948. Berenson, Bernard, The Drawings of the Florentine Painters, u 3 sv., University of Chicago Press, 1938. Berenson, Bernard, Italian Painters of the Renaissance, popr. izd., Phaidon, London, 1957. Berenson, Bernard, Italian Pictures of the Renaissance: Central and North Italian Schools, u 3 sv., Phaidon, London, 1968. Berenson, Bernard, Italian Pictures of the Renaissance: Florentine School, u 2 sv., Phaidon, London, 1963. Janson, H. W. (1975). Istorija umetnosti (Umetnost). Beograd, Jugoslavija: Prosveta. Delimo, Žan (2007). Civilizacija renesanse (Istorija). Sremski Karlovci, Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. Đina Piskel, Opšta istorija umetnosti, Beograd 1972. Dejiny umenia, Michael V, Altpatov, Martin 1976 Enciklopedija likovnih umjetnosti, L.Z. FNRJ, Zagreb 1959. Mala prosvetina enciklopedija, Beograd, 1959. Svetové dejiny umenia, B.F. Groslier, Larusse, Praha 1996. Istorija drevne umetnosti, J.J. Vinkelman, Novi Sad 1996. Dejiny estetiky, Wladislaw Tatarkiewitz, Bratislava 1985. Dejiny umenia, Martyn Janek, Karel Thiry, Bratislava 1990. Kratak pregled istorije umetnosti, Milan Ružić, Sarajevo 1970. Slikarski pravci XX veka, Lazar Trifunović, Beograd, 1981.}-

Kao na slikama Ispod omota lepo očuvana KRONIKA O VLADAVINI KARLA IX Prosper Merime Prosveta Beograd 1964 francuska književnost prve polovine 19. veka biblioteka Svetski klasici tvrd povez, format 14 x 19,5 cm zlatotisak, zaštitni omot, ćirilica, 285 strana Prosper Merime (franc. Prosper Merimee; Pariz, 28. septembar 1803 — Kan, 23. septembar 1870) je bio francuski književnik. Biografija[uredi | uredi izvor] Merime potiče iz imućne građanske porodice koja je negovala književno-filozofske, najviše volterovske, i umetničke tradicije. Otac mu je bio slikar, a i sam je imao slikarskog dara. Od rane mladosti posećivao je književne salone, družio se sa mnogim poznatim piscima i slikarima. Kao veliki erudit, poznavalac istorije, arhitekture i arheologije, postao je 1834. inspektor u Upravi istorijskih spomenika. Godine 1844. postao je član Francuske akademije. Interesovao se za ruski jezik i literaturu, prevodio dela ruskih pisaca, a bio je i prijatelj sa Turgenjevim. Pored književnih pisao je i naučne radove iz oblasti kojima se bavio. Postao je senator (1854), a kasnije i sekretar Senata (1860). Problem klasifikovanja[uredi | uredi izvor] Merime, romantičar po vremenu u kojem je živeo i po nekim elementima svog stvaralaštva, bio je u isto vreme i klasicista i realista. Romantičar[uredi | uredi izvor] Merime je jednim svojim delom čovek svog vremena i okruženja. On najbolja svoja književna dela stvara u periodu od 1825. do 1845. godine, što se u potpunosti podudara sa periodom cvetanja pokreta romantizma u Francuskoj. Romantično je kod Merimea interesovanje za druge narode, za nepoznate, egzotične zemlje, tamošnje običaje i, uopšte, za folklor. Njega zanima sve što je neobično, čudno, i fantastično, uključujući natprirodno i stravično. Kao dobar poznavalac istorije, interesujući se za prošlost on je transponuje u književnost. Zajedno sa Stendalom, a poput romantičara, Merime u ljudima traži snažna osećanja, grube i žestoke strasti, plahovitost i energiju, buntovnički duh i sa uživanjem se prepušta posmatranju izuzetnih ličnosti. Zanimljivo mu je samo ono što odudara od svakodnevnog, učmalog građanskog života. Klasicista[uredi | uredi izvor] Kada je reč o fakturi dela, o načinu na koji pristupa predmetu umetničke obrade i njegovom tretiranju, Merime je nastavljač klasicističkih tradicija u francuskoj književnosti. Merimeov klasicistički manir pre svega se ogleda u suzbijanju rasplinjavanja, stalnoj kontroli sopstvenih osećanja i toka misli, brižljivom odabiranju materije i zadržavanju samo onoga što je bitno i neophodno. Njegov izraz je koncizan, nabijen smislom, kompozicija i naracija su jasne i logične. Kao veliki klasičari i on zadržava osećaj mere i reda i ima takt jednog vaspitanog čoveka koji vlada sobom. Sa klasicizmom ga povezuje i težnja da u umetničkim delima savršenog oblika izrazi večite ljudske strasti. Po svim ovim osobinama Merime je naslednik 17. veka i velikih pisaca klasicizma, kao što su Kornej, Molijer i Rasin. Realista[uredi | uredi izvor] Pored duga romantičarskom pokretu i klasičnim piscima 17. veka, Merime je, zajedno sa Stendalom, začetnik novih tendencija u književnosti i prethodnik francuskih realista. S retkim smislom za stvarnost i njeno slikanje Merime sve čini da do te stvarnosti dođe. On je radoznali posmatrač. slušalac i čitač. Kao i docnije realisti i naturalisti on prikuplja dokumentaciju na osnovu koje će kasnije stvarati književno delo. Pri tome, izdvaja ono bitno i karakteristično i u kratkim crtama ga dočarava, oživljavajući i osvetljjavajući na taj način ličnosti i događaje. Merimeov odnos prema stvarnosti je odnos nezainteresovanog svedoka, vernog slikara, koji ne izmišlja i ne komentariše. Na taj način on se ni misaono, ni afektivno ne vezuje za stvarnost prikazanu u delu. Merime priča šta je video, a ne i šta je doživeo; on se nalazi pored događaja, a ne u njima. Odbacivanjem lake i naivne filozofije, kao i pisanja dela sa tezom, pojave popularne u to vreme, Merime takođe pokazuje realističke i antiromantičarske težnje. Kao psiholog, ne upušta se u nesigurna istraživanja nejasnih i dalekih predela ljudske duše. Na taj način strogo čuva neprikosnovenost slike realnosti od mašte i psiholoških pretpostavki i špekulacija. Merime je često skeptičan i ironičan, što prelazi i u pesimizam. Sve to mu pomaže da ne padne u zanos i maštanje, ali je ponekad i znak superiornog piščevog distanciranja od sopstvenog dela. Književni rad[uredi | uredi izvor] Pozorište Klare Gazul[uredi | uredi izvor] Merime je svoj dug romantizmu platio u svom prvom značajnijem književnom ostvarenju. Zadovoljavajući svoju sklonost ka mistifikovanju, on 1825. objavljuje zbirku komada Pozorište Klare Gazul (franc. Le Theatre de Clara Gazul). Kasnije će objaviti i drugo i treće dopunjeno izdanje. Publici svoje delo predstavlja kao francuski prevod ostvarenja tobožnje španske glumice. Za stvaranje njenog imena Merime se poslužio francuskom verzijom srpske reči gusla (franc. La Guzla). Mešajući tragično i komično i zanemarujući klasičarsko pravilo o tri jedinstva (mesta, vremena i radnje), Merime dve godine pre Viktora Igoa ilustruje ideje koje će najveći francuski romantičar izneti u čuvenom predgovoru Kromvelu. U prvom izdanju izdvaja se istorijska „komedija u tri dana“ Španci u Danskoj. Drugo izdanje (1830) Merime uvećava sa dva komada. Najzanimljivija je duhovita antiklerikalna komedija Karuce svetog miropomazanja (franc. Le Carosse du Saint-Sacrement), čija se radnja dešava u glavnom gradu Perua, Limi. Trećem izdanju (1842) Merime je dodao, pored još jednog, istorijski komad Žakerija (franc. La Jacquerie). Jedino je za komad Žakerija predmet uzet iz francuske srednjovekovne istorije. Svi ostali komadi se dešavaju u Španiji ili u Latinskoj Americi, što zbirci daje veću ili manju egzotičnu nijansu. To ovo delo (pored strasti, dramatičnih situacija koje iz njih proističu i istorijskih evokacija) pripaja romantičarskom pozorišnom fondu. Gusle[uredi | uredi izvor] I dalje stvarajući u duhu romantičarskog pokreta, Merime 1827. objavljuje svoju čuvenu mistifikaciju Gusle, ili izbor ilirskih pesama skupljenih u Dalmaciji, Bosni, Hrvatskoj i Hercegovini (franc. La Guzla ou choix de poesies illyriques, recueillies dans la Dalmatie, la Bosnie, la Croatie et l`Herzegovine). Da bi ostavio utisak autentičnosti i naučne egzaktnosti, Merime je delo snabdeo predgovorom i velikim brojem komentara. Zbirka sadrži 35 pesama, od kojih samo 2 nisu tvorevina samog pisca. To su pesme: Hasanaginica, čiji je prevod radio prema Fortisovom, i Miloš Kobilić, Andrije Kačića-Miošića, koju je Merimeu dao Antun Sorkočević, i sam verujući da je reč o narodnoj pesmi. Prilikom stvaranja ostale 33 pesme Merime se služio mnogobrojnim izvorima, kao što su antički, stari kineski, Dante, Don Kalme, Fortis, Šarl Nodje. On je ovom zbirkom još jednom potvrdio svoje interesovanje za daleke, malo poznate i slabo razvijene narode i njihove umotvorine, kao i romantičarsku sklonost ka fantastičnom i stravičnom (pojava vampirizma zauzima značajno mesto u Guslama). Delo je izazvalo oduševljenje kod savremenika i jako verovanje u njegovu autentičnost. Zanimljivo je da je čak i poznati ruski književnik Puškin podlegao ovom opštem mišljenju. Kada je postalo jasno da su u pitanju mistifikacije i obrade, a ne izvorne narodne pesme, javilo se i pitanje Merimeove namere koju je imao izdajući ovo delo. Stavljajući na stranu druge njegove namere, jasno je da nije hteo da se naruga narodnom stvaralaštvu. Sam se više puta pohvalno izrazio o njemu, uključujući tu i srpske narodne umotvorine, što je bilo opšte uverenje romantičarski nastrojenih stvaraoca. Hronika o vladavini Karla IX[uredi | uredi izvor] Zadovoljavajući svoju težnju ka transponovanju istorijskog materijala u literaturu, 1829. godine Prosper Merime izdaje Hroniku o vladavini Karla IX (franc. Chronique du regne de Charles IX). To je delo o ljubavi i ubistvu u kome se priča povest o dva brata, kalviniste i katolika. Brat kalvinist, u ljubavnom zanosu postaje spreman da promeni veru, ali posle krvave Vartolomejske noći postaje ubica sopstvenog brata. Novele[uredi | uredi izvor] Pored mistifikacija, drama i istorijskih romana, Merime je pisao i novele. Počeo je da ih objavljuje 1829. u časopisu Pariska revija. U njima je do punog izražaja došao njegov smisao za jednostavnost, za brzo i sigurno vođenje radnje do kulminacije, za konciznost i lapidarnost u izrazu. Zato, pre svega, u istoriji francuske književnosti Prosper Merime zauzima istaknuto mesto kao jedan od njenih najboljih novelista. Rana faza[uredi | uredi izvor] Zauzeće šanca (franc. L`Enlevement de la Redoute). Objavljena je 1829. i priča o jednoj epizodi iz francusko-pruskog rata. Ona svedoči o Merimeovoj novelističkoj virtuoznosti, njegovoj moći da kroz događaje, bez komentara, pogotovu bez ikakvog osećajnog angažovanja, impresivno dočara sliku heroizma ratnika i tragičnih zbivanja. Već u ovoj noveli Merime napušta romantičarski milje, ostajući dosledan klasicističkom odnosu prema formi i nagoveštavajući realizam. Mateo Falkone (franc. Mateo Falcone). Objavljena je takođe 1829. i spada među njegova najbolja ostvarenja u ovom rodu. U ovoj povesti o izdaji i časti, u kojoj otac ubija sopstvenog sina da bi sprao ljagu sa porodičnog imena, Merime je dostigao vrhunac dramskog intenziteta. Taj intenzitet je zasnovan najvećim delom na kontrastu između uzbudljivosti i tragičnosti događaja i konciznosti i umerenosti izlaganja. Etrurska vaza (franc. Le Vase etrusque). I ovde je reč o ljubavi i krvi, ali ne plahovitoj i neobuzdanoj nego prefinjenoj i diskretnoj. Glavna ličnost ove priče je Sen-Kler, u čiji je portret pisac ugradio i neke autobiografske crte. Središnja faza[uredi | uredi izvor] Duše iz čistilišta (franc. Les Ames du Purgatoire). Novela je objavljena 1834. i sa njom Merime započinje da proširuje okvir svojih priča. To je u stvari njegova verzija Don Žuana, u kojoj ga mnogo više zanimaju slikovito i dramatično nego problem greha i iskupljenja, a primetni su i elementi fantastike i strave. Ilska Venera (franc. La Venus d`Ille). Objavljena je 1837. U njoj fantastično i stravično prerastaju u natprirodno. Realistički dekor jednog mesta u Pirinejima, sa opisima svadbene svečanosti, postaje poprište pravog čuda: sin mesnog arheologa-amatera postaje na dan venčanja žrtva ljubomorne bronzane Venere koju je njegov otac otkopao. Zrela faza (Kolomba i Karmen)[uredi | uredi izvor] Dve najbolje i najpoznatije Merimeove novele su Kolomba (1840) i Karmen (1845). Pored zajedničke velike umetničke vrednosti, ove dve novele imaju dosta dodirnih crta. Obe su obimom duže, kao kraći romani. Tema i jedne i druge su ljubav, čast i krv, a glavne ličnosti su žene. Kao neposredan podsticaj za njihov nastanak Merimeu su poslužila njegova putovanja po Mediteranu (Korzika, Španija i dr.) i pažljivo posmatranje predela u kojima podjednako učestvuju umetnik i naučnik. Po tematici i likovima Kolomba i Karmen su romantičarske novele, ali po obradi obe su realističke. Čak i kada govori o mladoj Kolombi, koja podseća na antičku Elektru u osvetničkom zanosu ili kada nam dočarava lik nestalne i zavodljive Karmen i tragičnu ljubav Don Hosea, Merime je neutralni posmatrač, uvek na distanci. Pored realističkih tendencija, u delu se prepoznaju i klasicistički postupci, kao što su šablonsko uvođenje u radnju, upoznavanje sa protagonistima radnje i pripremanje kulminacije. Pozna faza[uredi | uredi izvor] U jednoj od poslednjih napisanih novela Merime se opet vraća romantičarskoj sklonosti ka neobičnom i stravičnom. To je novela Lokis (1869). U njoj se priča o litvanskom grofu, čoveku-medvedu, koji na dan venčanja, vođen neodoljivim nagonom, nanosi smrtni ujed svojoj ženi. Sve to pomalo podseća na ilirskog vampira iz tada već davno napisanih Gusala. Istorija francuske knjizevnosti

Autor - osoba Kadare, Ismail, 1936- = Kadare, Ismail, 1936- Naslov General mrtve vojske / Ismail Kadare ; [prevod Esad Mekuli] Jedinstveni naslov Gjenerali i ushtërisë së vdekur. srp Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1977 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1977 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 177 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Mekuli, Esad Milatović, Vuk Zbirka Reč i misao / Rad ; ǂkolo ǂ13, ǂknj. ǂ325 (Broš.) Napomene Prevod dela: Gjenerali i ushtërisë së vdekur Tiraž 20.000 Str. 172-[178]: Mirnodopska vizija rata / Vuk Milatović. Predmetne odrednice Kadare, Ismail, 1936- „General mrtve vojske“ je jedan od prvih Kadareovih romana koji ga je učinio poznatim. Radnja se dešava u Albaniji dvadesetak godina posle Drugog svetskog rata. Strani general (očigledno Italijan, iako pisac nikada ne navodi njegovu nacionalnost) kreće u specijalnu misiju: da po albanskim planinama, gudurama i zabačenim selima prikupi kosti vojnika svoje armije, sahranjenih tokom prošlog rata. Prate ga „sveštenik“, „stručnjak“ i petorica kopača (pisac većini likova, uključujući i generala, ne navodi ime, već ih pominje samo po profesiji). U jesenjoj, turobnoj atmosferi u kojoj kiša, uz susnežicu, skoro neprekidno pada, mala grupa kopača grobova postepeno postiže svoj cilj: kese u kojima su prikupljene vojničke kosti su sve brojnije. „Ja sad raspolažem čitavom vojskom mrtvih, pomisli. Samo što, umesto uniforme, svaki vojnik ima svoj najlonski džak“. Jedino nikako ne uspevaju da pronađu grob najvišeg po rangu oficira – pukovnika Z – komandanta kaznene jedinice. General postepeno upoznaje planinsku zemlju i njene ljude, o kojima je kroz usta „sveštenika“ u početku putovanja slušao dosta negativnih predubeđenja: „Albanci su zaostao divljački narod. Oni su oduvek želeli da ubijaju ili da budu ubijani…Zato su divljačni, opasni i štetni…to je narod bez perspektive. Njegova sudbina je vekovima bila crnja od sudbine bilo kojeg drugog naroda…U duši je sakupio sav čemer, sav nikotin čovečanstva…“ U tom morbidnom i melanholičnom traganju i prekopavanju, general saznaje mnoge priče, epizode iz rata – o usamljenim borcima, o vojnom bordelu, o vojniku dezerteru idr. S vremenom i upoznajući direktnije ljude, njihove pesme ili običaje, general se susreće i sa drugačijom istinom o tom gorštačkom narodu, o njihovom gostoprimstvu ili njihovoj etici borbe. „Nastojao je da prati hitre pokrete nogu i ritmično udaranje peta o pod…dizanje zdravica s dugim, zamršenim otpozdravima koje u prevodu nemaju nikakvog smisla; bučne muške pesme što su podsećale na survavanje usova u planini, kao i duge, bolećive ženske popevke, koje kao da su se naslanjale na krupna ramena muških pesama i išle zajedno, odvajkada, spuštenih glava“. Romaneskna priča teče lako, u kratkim, skoro suvim, jednostavnim rečenicama. Iako piše u stilu vladajućeg književnog realizma u Albaniji onog doba (šezdesete godine XX veka), Kadare uspeva da pomerajući ugao posmatranja i koristeći lik generala kao centralnu osu priče – dočara nešto od neobičnosti i određene magičnosti koja proizilazi iz susreta stranca sa nepoznatim. U kišnoj atmosferi vlage i prekopanih grobova iz kojih izviruju ljudske kosti, sve deluje i jasno a opet i pomalo na granici misterije – nepotpuno, neočekivano, između ironije i neobičnosti misije i zagonetke života i smrti; okruženje čudnih slika, zvukova, jezika, ljudi…i neobična muzika zurli uz ritam goča. „Zakopavamo se samo dva metra u njihovu zemlju, koliko da povadimo mrtve, dok u njihovu dušu nismo uspeli da uđemo ni za santimetar. –A zašto bismo prodirali u njihove duše reče sveštenik. – Makar da bismo noćas shvatili ove pesme, reče general.“ Bez posebne patetike (osim na momente), jakih reči ili apstraktnijih osvrta, pisac uspeva da koristeći samo slike i zbivanja prikaže moralnu dilemu koju donosi rat: smrt je pozadina slike o sukou između etike i (vojnih) pravila. Tema smrti kod Kadarea u ovom romanu ne izaziva metafizička razmatranja već ono što bi se moglo nazvati pitanjem čojstva, junaštva i pokajanja zbog počinjenog zločina. U ključnoj sceni lokalne svadbe koja čini vrhunac priče, general prolazi jednu vrstu katarze, dramatično suočen sa staricom koja je izgubila porodicu, i svedočanstvom zločina pukovnika Z. Svoju duhovnu transformaciju general slikovito poredi sa stanjem onih skupljača bisera kojima „kada duboko zagnjure, ponekad prsnu pluća. Eto to se dogodilo s našim dušama“. Dešava se gest katarze koji ima nešto od grčke tragedije. Epika i etika. Zločin i pokajanje. Čitajući o temi traženja nestalih i iskopavanja i ponovnog sahranjivanja kostiju, nije moguće a ne misliti i na novije ratove kod nas, koji su još jednom – po ko zna koji put –iznova nametnuli ovu tragičnu temu, koja je prisutna kao neki večiti usud Balkana (i rata uopšte). Jedan od razloga popularnosti Kadareovih romana je, čini mi se, njihova čitljivost. Ako ga poredimo sa nekim od drugih velikih pisaca sa Balkana, on nema onu Andrićevu psihološku analitičnost i stilsku suptilnost, niti Mešinu misaonu prodornost, niti Krležinu vulkansku rečitost, niti mudru poetičnost Crnjanskog, niti epsku metafizičnost jednog Kazancakisa. Ali Kadare ima lakoću izraza i talenat za pričanje priča, sličan onim kojim su nekada davno, drevni narodni pripovedači držali napregnutu pažnju slušalaca, skupljenih oko ognjišta. Ismail Kadare (alb. Ismail Kadare; Đirokastra, 28. januar 1936) je albanski književnik, pesnik, esejista, scenarista i dramaturg. On je vodeća međunarodna književna ličnost i intelektualac. On je bio fokusiran na poeziji sve do objavljivanja svog prvog romana, General mrtve armije, koji mu je doneo međunarodnu slavu. Kadare je 1992. godine dobio svetsku nagradu Čino Del Duka. Godine 2005, mu je dodeljena inauguralna međunarodna nagrada Man Buker; 2009. Nagrada princa od Asturije za umetnost; i 2015. godine Jerusalimska nagrada. Primalac je nagrade Park Kjong-ni 2019. i međunarodne nagrade za književnost Nojštat 2020. godine.[2] Francuska ga je 1996. godine postavila za stranog saradnika Akademije nauka o moralu i politici Francuske, a 2016. je dobio titulu Komandir Legije časti. Bio je 15 puta nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Od 1990-ih, obe glavne političke stranke u Albaniji su od Kadara tražile da postane predsednik Albanije na osnovu konsenzusa, ali je on to odbio. Njegov nominacioni porotnik za Nojštatsku nagradu napisao je: „Kadare je naslednik Franca Kafke. Niko od Kafkinog doba nije ušao u pakleni mehanizam totalitarne moći i njenog uticaja na ljudsku dušu u toliko hipnotičkoj dubini kao Kadare.” Njegovo pisanje se takođe poredi sa pisanjem Nikolaja Gogolja, Džordža Orvela, Gabrijela Garsije Markeza, Milana Kundere i Balzaka. Živeći u Albaniji u vreme stroge cenzure, Kadare je osmislio lukave strategije kako bi nadmudrio komunističke cenzore koji su zabranili tri njegove knjige, koristeći sredstva kao što su parabola, mit, basna, narodna priča, alegorija i legenda, prošarane dvostrukim značenjima, aluzijama, insinuacijama, satirom i šifrovanim porukama. Godine 1990, da bi pobegao od komunističkog režima i njegove tajne policije Sigurimi, prebegao je u Pariz. Njegovi radovi su objavljeni na 45 jezika. „Njujork tajms“ je pisao da je on bio nacionalna ličnost u Albaniji koja se po popularnosti može porediti sa Markom Tvenom u Sjedinjenim Državama, i da „teško da postoji albansko domaćinstvo bez Kadarove knjige“. Kadarea neki smatraju jednim od najvećih pisaca i intelektualaca 20. i 21. veka i univerzalnim glasom protiv totalitarizma. On je suprug književnice Helene Kadare i otac ambasadorke Ujedinjenih nacija i potpredsednice Generalne skupštine UN, Besijane Kadare. Kadare je rođen 28. januara 1936. u Đirokastru, na jugu Albanije, u porodici skromnog sudskog službenika. Majka mu potiče iz imućne porodice, tako da odrasta u liberalnoj i obrazovanoj građanskoj sredini. Detinjstvo i rodni grad (pod naizmeničnom italijanskom odnosno grčkom okupacijom tokom Drugog svetskog rata) opisuje u romanu „Hronika u kamenu”. Studirao je na Fakultetu u Tirani i na Zavodu za književnost „Maksim Gorki” u Moskvi. Šezdesetih godina XX veka radi kao novinar i urednik, kada počinje da objavljuje poeziju. Godine 1963. objavljuje prvi roman, „General mrtve vojske”, koji doživljava uspeh i u zemlji i u inostranstvu. Po romanu je 1983. snimljen istoimeni film s Marčelom Mastrojanijem u glavnoj ulozi. Od tada redovno objavljuje brojna dela koja su ga učinila jednim od najznačajijih evropskih pisaca XX veka. Među njima se posebno ističe „Palata snova”, politička alegorija, čija je radnja smeštena u osmanskom Istanbulu, ali kojom Kadare na suptilan način kritikuje komunistički režim Envera Hodže. Godine 1990, pred sam pad komunizma u Albaniji, dobija azil u Francuskoj. Azil je zatražio zbog, kako kaže, nepomirljivosti istinskog književnog stvaralaštva i diktature: „Pisac je prirodni neprijatelj diktature.” Kadare ostaje u Francuskoj do 1999, kad se vraća u Albaniju. Trenutno živi na relaciji Tirana–Pariz. Odabrana dela General mrtve vojske (1963), Tvrđava (1970), Hronika u kamenu (1971), Velika zima (1977), Most na tri luka (1978), Prekinuti april (1980), Palata snova (1981), Koncert na kraju zime (1988), Piramida (1992) Razgovor o brilijantima jednog decembarskog popodneva (2013) MG56 (N)