Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rijeka 1969. Tvrd povez, zaštitni omot, 554 strane. Napomena: sitnija oštećenja zaštitnog omota; ako se to izuzme, knjiga je veoma dobro / odlično očuvana. U PRVOM KRUGU, Aleksandra Solženicina, oni koji poznaju složene putove sovjetske literature ocijenili su, još od njegove najave, kao važnu etapu u piščevu opusu i kao jedan od najvažnijih tekstova napisanih u suvremenoj Rusiji. U PRVOM KRUGU predstavlja narativnu evoluciju autobiografskog materijala iz djela »Jedan dan u životu Ivana Denisoviča«. I ovdje se radnja zbiva u jednom staljinskom logoru, ali logoru na »višem nivou«, beskrajno dalekom od uobičajene razine sibirskih logora. To je logor koji je zapravo znanstveno-istraživački centar, zvan šaraška. U šaraški Mavrina, na vratima Moskve, pod neposrednim nadzorom Berijina ureda i Abakumovljeva resora, grupa znanstvenih radnika, uhapšenih bez nekih određenih razloga, za Staljinov račun radi na jednom visoko specijaliziranom projektu na izradi posebnih sistema šifrirane telefonije. Pošto je izrađena tehnika identifikacije glasova, tajna policija obraća se znanstvenicima Mavrina kako bi otkrila osobu koja je anonimnim telefonskim pozivom pokušala raskrinkati jednu lažnu optužbu za špijunažu. I tako se na zahtjev policijskog aparata u šaraški, u roku od nekoliko sati, rađa nova nauka — fonoskopija. Roman, sav zbijen u tijesnom vremenskom prostoru između Božića i Nove godine, lomi, međutim, svaku vremensku i prostornu barijeru preko doživljaja svojih mnogobrojnih ličnosti, muškaraca i žena, koje su podnijele strahote logora, uništavajuće iskustvo prisilnog rada, žestinu apsurdnih optužbi, ali se sveudilj drže svoje jezgre humanosti sačinjene od ljubavi i intenzivna duhovna života. Raspon akcije prema tome se otvara do opće vizije staljinske epohe i samoga sovjetskog društva, što implicira sadržaje i značenja koja daleko prelaze prostorno-vremenska ograničenja radnje, skokom izbijajući iz uskih granica šaraške. Šaraška je zapravo samo prvi krug, danteovski limb izabranih duhova, što ne spoznaše Boga ili smisao »dužnog obožavanja«. A kako je limb već u paklu, kako je to mjesto prokletnika, šaraška je osuda izabranih što su pogođeni staljinskom anatemom, prvi krug nad ponorołn logora; tu ne vlada zakon tjelesnih kazni, nema progona, čovjek radi svoj posao, »bez nade«, živi »u želji«. Ali onaj tko odbije da svu svoju sposobnost stavi na raspolaganje Staljinovoj igri, ponovo biva bačen u najdublje ponore logora. Kroz čvrstu i otpornu materiju svakodnevnog života zatočenika, što je data živim smislom za konkretno i odredeno i jezikom nadasve složenim i kontroliranim, Solženicin postiže visok poetski domet, stvara zdanje u koje se čitaocu čini da fizički ulazi, da se kreće njegovim krivinama, sreće njegove stanovnike i miješa se s njima. Aleksandar Solženjicin (rus. Александр Исаевич Солженицын, Kislovodsk, 11. decembar 1918 — Moskva, 3. avgust 2008), bio je ruski pisac, dramaturg i istoričar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1970. godine. Bio je član Ruske akademije nauka (od 1997. godine) i Srpske akademije nauka i umetnosti (od 1994. godine). Studirao na Fizičko—matematičkom fakultetu u Rostovu na Donu, vanredno i u Institutu za istoriju, filozofiju i književnost u Moskvi. Nakon napada nacističke Nemačke na Sovjetski Savez dobrovoljno se prijavio u vojsku, gde je napredovao od običnoga vojnika do zapovednika artiljerijske brigade. Godine 1945. je, zbog pisama u kojima je indirektno kritikovao Staljina, uhapšen kao oficir sovjetske vojske u Istočnoj Pruskoj, te osuđen i zatočen u sibirskom logoru, od 1953. u progonstvu u srednjoj Aziji. Nakon rehabilitacije 1956. učitelj u Rjazanju. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1970, čija je literatura obeležena iskustvom iz sibirskih logora u kojima je proveo devet godina. Na robiju je odveden 1945. pravo s fronta, na kojem se u Otadžbinskom ratu istakao kao vrhunski oficir sovjetskih inženjerijskih jedinica. Proganjan je i kasnije, čak mu je oduzeto i državljanstvo, pa je emigrirao 1974, vrativši se u otadžbinu posle dve decenije. U decembru 1998. odbio je najviši državni Orden svetog apostola Andreja Prvozvanog, kojim ga je odlikovao predsednik Boris Jeljcin. Pripovetkom „Jedan dan Ivana Denisoviča“ u književnost je uveo temu Staljinovih logora, ostavši joj veran u najvećem delu opusa. Na osnovu emigrantskog iskustva u zapadnoj Evropi i u SAD, ispoljio je javni prezir prema vulgarnom materijalizmu Zapada. Ostala dela: pripovetka „Matrjonini dani“, romani „U krugu prvom“, „Odeljenje za rak“, „Avgust Četrnaeste“, „Crveni točak“, „Rusija u provaliji“, kritička autobiografija „Borio se šut s rogatim“, drame „Gozba pobednika“, „Zarobljenici“, „Republika Rada“, „Svetlost koja je u tebi“, publicistička dela „Lenjin u Cirihu“, „Dva veka zajedno I-II“, scenariji „Tenkovi znaju istinu“, ‘Parazit’. Vladivostok 1994, posle dvadesetogodišnjeg izgnanstva, Solženjicin kreće na putovanje po Rusiji Delo Solženjicin je najistaknutije ime književnog otpora sovjetskom totalitarizmu. Poznatim ga je učinila pripovetka „Jedan dan Ivana Denisoviča“, 1962, koja se temelji na opisu „običnog“ dana „običnog“ Rusa u logorskom zatočeništvu. Tema je do tada bila tabuizirana, ali je priča pokazala i stilsko umeće pisca koji se oslonio na tradiciju ruske klasične proze (Lav Tolstoj, Fjodor Dostojevski). Umeće fabulacije ogledalo se zatim u „Događaju na stanici Krečetovka“ (1963), a orijentacija na „seosku prozu“ u stilu i ideologiji u noveli „Matrjonini dani“ (1963), crtici o napaćenoj seoskoj ženi koja i u pozamašnoj bedi zna očuvati visoke moralne kvalitete. Vrhunac prvoga razdoblja su romani „Odeljenje za rak“ (1968), i „Prvi krug“ (1968), koji su kružili u prepisima, a objavljeni su prvi put u inostranstvu. „Odeljenje za rak“ je poluautobiografski (bivši zatvorenik, iskustvo u odeljenju za tumore u taškentskoj bolnici) roman koji uz središnji lik Kostogutova daje niz portreta sovjetskih birokrata, lekara i medicinskog osoblja i raznih pacijenata. Istovremeno dirljiv ljubavni roman (ili – roman o nerealizovanoj ljubavi), satira na poststaljinističku epohu i studija o ljudskom ponašanju u ekstremnoj situaciji smrtonosne bolesti, taj veliki roman je u najboljim tradicijama ruske klasike koja ljudskošću i životnošću prevazilazi savremena joj ostvarenja zapadnoevropske i američke pripovedne umetnosti. „Prvi krug“ (asocijacija na prvi, „privilegovani“ krug Danteovoga pakla) rekreira piščevo iskustvo prvih godina zatvora, kada je radio u Šaraški, naučno-tehničkoj ustanovi za logoraše naučnike. Glavni lik, Gljeb Neržin, opet je utelotvorenje samog autora, a prikazane su i neke druge osobe koje su igrale važnu ulogu u Solženjicinovom životu (njegova prva žena, prijatelj Lev Kopeljev, rusko-židovski komunistički „vernik“, po struci germanista, dan u liku Leva Rubina). Mnogobrojne niti ovoga dela imaju tematsku srodnost s prethodnim delom: satira je prisutna na svim nivoima, a posebno u sarkastičnom portretu Staljina, moralna kušnja u mešavini pretnji i zavodljivih ponuda zatvorskih vlasti. Realistički je prikazan život izvan logora za naučnike i u njemu. No, kao i prethodni roman, i ovo Solženjicinovo delo uspeva da ponovi čudo ruske klasične proze koju je Tomas Man ne bez razloga prozvao „svetom“: veru u pobedu hrabrosti i veličinu ljudskosti, koja je ukorenjena u hrišćanskom poimanju bitno spiritualnog dostojanstva ljudskog bića. Nakon romanesknih ostvarenja, usledila je dokumentarna, ali i duboko lična optužba sovjetskog sistema koncentracionih logora, „Arhipelag Gulag“, (1973-75), veliko trotomno delo temeljeno na preplitanju ličnih iskustava i mnoštva pisama, beleški i ostalih dokumenata koje je pisac dobijao od bivših sapatnika, a koja su skupljena i obrađena u okolnostima krajnje konspirativnosti. Ta je uništavajuća optužba sovjetskoga sistema za propast i smrt miliona ljudi slomila i poslednje komunističke apologete na Zapadu. Brežnjevljev SSSR nije mogao podneti ni ideju da se o tabuizovanoj temi piše, pa je Solženjicin uhapšen i proteran iz Sovjetskog Saveza. Najpre je živeo u Švajcarskoj, zatim u SAD (Vermont), da bi se u 1990-im vratio u Rusiju, gdje je dočekan i kao ideolog ruske nacije. U egzilu je nastao niz romana koji slede u ruskoj književnoj svesti opstali uzor, Tolstojev „Rat i mir“, i revidiraju istorijski model kakav su nametnuli boljševici, s gledišta ruske nacije, i to od „Avgusta četrnaeste“, 1971, prošireno 1983, preko „Oktobra šesnaeste“, 1984. i „Marta sedamnaeste“, 1986. do „Aprila sedamnaeste“, 1991. Zajednički im je naslov: „Crveni točak“. I dok u koncepciji „istorijske epopeje“ Solženjicin sledi Tolstoja, dotle njenu strukturu nastoji modernizovati: sam svoja dela naziva „polifoničnim“ (Bahtinov pojam za romane Dostojevskog), čemu odgovara različitost fragmenata od kojih se u čvor (uzel) celine vezuju fabule o ljudskim sudbinama (pretežno ruskih oficira; ratni protivnici, Nemci, ostaju uglavnom izvan teksta), dokumentarni umeci, lirske digresije. Jezik je arhaičan i korespondira s namerama očiglednim u njegovom „Ruskom rečniku jezičnog proširivanja“ (1995) – u smeru staroruskog leksika. Solženjicin je na taj način istovremeno modernizovao prozu (mešavina dokumentarnosti, prikaza istorijskih osoba, isečaka iz štampe slična je postupcima u delu Džona Dos Pasosa, dok je upotreba vremenskih skokova i preplitanje stilova i žanrova podseća na Foknera), a jezičnom arhaizacijom je ostvario posebnu patinu koja ne ide za modelom jezičnih igara karakterističnih za sterilnost postmodernizma, nego joj je svrha regeneracija ruskog nacionalnoga bića u ogledalu piščevog dela. Važnija su mu publicistička dela: „Kako da preuredimo Rusiju“ (1991), „Rusko pitanje krajem XX veka“, (1994), „Dva veka zajedno“, (2003). Kako u inostranstvu, tako po povratku u Rusiju nakon sloma komunističkoga sistema, Solženjicin je često donekle površno etiketiran kao ruski pravoslavni nacionalista, antisemita, antikatolički bigot, mrzitelj Zapada, apologet carizma i slavjanofilski ksenofob. Solženjicin je poricao optužbe anti-semitizma. Po sveukupnom delu Solženjicin je jedan od najznačajnijih prozaista 20. veka, pisac koji je istovremeno nastavio tradicije klasične ruske pripovedne proze, najpre Tolstoja, no inoviravši je nizom postupaka karakterističnih za evropski modernizam. Ironija koja prati njegovo delo je i posledica različitog životnoga iskustva i pogleda na svet u odnosu na većinu savremenika koji su živeli ili žive u normalnijim i lagodnijim životnim uslovima: u doba kada je stvarao svoj najopsežniji i najambiciozniji prozni ciklus, „Crveni točak“, svetskom književnošću je dominirao (i još dominira) ponešto trivijalniji pristup umetničkom delu, uozbiljen u postmodernističkim fikcijama Umberta Eka, Tomasa Pančona ili Salmana Ruždija. Pisac kao prorok je anahronizam, i većina nesporazuma između Solženjicina i njegovih kritičara proističe iz sukoba nepomirljivih pogleda na svet o čovekovom životu i sudbini.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Roman Arhipelag GULAG umetničko je i istorijsko delo o represiji u Sovjetskom Savezu u periodu od 1918. do 1956. godine, izatkano na pismima, sećanjima i usmenom kazivanju 257 zatvorenika, kao i na ličnom iskustvu autora. Solženjicin je ovo delo tajno pisao od 1958. do 1968. godine (završio ga je 2. juna 1968); prvi tom objavljen je u Parizu decembra 1973. Sam Solženjicin odredio je taj svoj epohalni rad kao književno istraživanje. Na dokumentovan i publicistički način izneo je nebrojene činjenice staljinističke represije. Potkrepljene brutalnim dokazima, one svakom čitaocu omogućuju da se i sam oseti kao sužanj Gulaga; sužanj koji bez krivice biva uhapšen, koji je iz noći u noć potom mrcvaren ispitivanjima i podvrgavan sofisticiranim mučenjima sve dok ne potpiše priznanje za neučinjene zločine. Atmosfera totalnog terora s jedne strane i sveproždirućeg straha s druge, kao da prži svest i rađa unutrašnji protest protiv nehumanog sistema što obogaljuje dušu velikog naroda s obe strane bodljikave žice. Roman Arhipelag GULAG sudbonosno je uticao na život autora. Zbog njega, Solženjicina su proterali kao izdajnika, zbog njega su ga, potom, kao da se ništa nije desilo, pozvali da se vrati. Bez obzira na to kako se na ovo delo gledalo tada, ili kako se ono čita u sadašnjem trenutku, svoju građansku dužnost pisac je ispunio. I pred živima i pred mrtvima. Roman Arhipelag GULAG mora se pročitati ako ni zbog čega drugog, onda radi toga da ljudski rod nikad više olako ne dozvoli nešto slično, da svakog trenutka bude svestan koliko čoveku vredi sloboda. „Svi književni pravci imaju svoje periferije i svoje centre, odnosno vrhove. Autora knjige Arhipelag GULAG ja bih nazvao genijem `socijalističeskog realizma`. Ako sovjetska vlast nije imala svoga Homera, u liku Solženjicina ona ga je dobila. Ova knjiga bezuslovno jeste pisana u prvom redu za ruskog čitaoca, ali uzeti to kao razlog da se ona ne čita bilo bi isto što i odustati od čitanja Ilijade zbog nepoznavanja grčke mitologije i jer se imena njenih junaka teško izgovaraju. Zajednički imenilac za ova dva dela jeste tema razaranja: u prvom slučaju – grada, u drugom – nacije. Moguće je da će za dve hiljade godina čitanje GULAG-a biti jednako prijatno kao i čitanje Ilijade danas. Ali ako GULAG ne pročitamo danas, sasvim je moguće da će se mnogo pre negoli za dve hiljade godina desiti to da neće imati ko da čita ni jednu ni drugu.“ – Josif Brodski Aleksandar Solženjicin (ruski: Александр Исаевич Солженицын, Kislovodsk, 11. decembar 1918-Moskva, 3. avgust 2008.) je bio ruski pisac, dramaturg i istoričar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1970. godine. Bio je član Ruske akademije nauka (od 1997. godine) i Srpske akademije nauka i umetnosti (od 1994. godine). Studirao na Fizičko-matematičkom fakultetu u Rostovu na Donu, vanredno i u Institutu za istoriju, filozofiju i književnost u Moskvi. Nakon napada nacističke Nemačke na Sovjetski Savez dobrovoljno se prijavio u vojsku, gde je napredovao od običnoga vojnika do zapovednika artiljerijske brigade. Godine 1945. je, zbog pisama u kojima je indirektno kritikovao Staljina, uhapšen kao oficir sovjetske vojske u Istočnoj Prusiji, te osuđen i zatočen u sibirskom logoru, od 1953. u progonstvu u srednjoj Aziji. Nakon rehabilitacije 1956. učitelj u Rjazanu. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1970., čija je literatura obeležena iskustvom iz sibirskih logora u kojima je proveo devet godina. Na robiju je odveden 1945. pravo s fronta, na kojem se u Otadžbinskom ratu istakao kao vrhunski oficir sovjetskih inženjerijskih jedinica. Proganjan je i kasnije, čak mu je oduzeto i državljanstvo, pa je emigrirao 1974., vrativši se u otadžbinu posle dve decenije. U decembru 1998. odbio je najvišu državnu nagradu, Orden svetog apostola Andreja Prvozvanog, kojim ga je odlikovao predsednik Boris Jeljcin, rekavši: `Ne mogu da primim nagradu od vrhovne vlasti, koja je dovela Rusiju do sadašnjeg pogubnog stanja`. Pripovetkom `Jedan dan Ivana Denisoviča` u književnost je uveo temu Staljinovih logora, ostavši joj veran u najvećem delu opusa. Na osnovu emigrantskog iskustva u zapadnoj Evropi i u SAD, ispoljio je javni prezir prema vulgarnom materijalizmu Zapada. Ostala dela: pripovetka `Matrjonini dani`, romani `U krugu prvom`, `Onkološka klinika`, `Avgust Četrnaeste`, `Crveni točak`, `Rusija u provaliji`, kritička autobiografija `Borio se šut s rogatim`, drame `Gozba pobednika`, `Zarobljenici`, `Republika Rada`, `Svetlost koja je u tebi`, publicistička dela `Lenjin u Cirihu`, `Dva vek zajedno I-II`, scenariji `Tenkovi znaju istinu`, `Parazit`. Delo Solženjicin je najistaknutije ime književnog otpora sovjetskom totalitarizmu. Poznatim ga je učinila pripovetka `Jedan dan Ivana Denisoviča`, 1962, koja se temelji na opisu `običnog` dana `običnog` Rusa u logorskom zatočeništvu. Tema je do tada bila tabuizirana, ali je priča pokazala i stilsko umeće pisca koji se oslonio na tradiciju ruske klasične proze (Lav Tolstoj, Fjodor Dostojevski). Umeće fabuliranja očitovalo se zatim u `Događaju na stanici Krečetovka ` (1963.), a orijentacija na `seosku prozu` u stilu i ideologiji u noveli `Matrjonini dani` (1963), crtici o napaćenoj seoskoj ženi koja i u pozamašnoj bedi zna očuvati visoke moralne kvalitete. Vrhunac prvoga razdoblja su romani `Odeljenje za rak` (1968), i `Prvi krug` (1968), koji su kružili u prepisima, a objavljeni su prvi put u inostranstvu. `Odeljenje za rak` je poluautobiografski (bivši zatvorenik, iskustvo u odeljenju za tumore u taškentskoj bolnici) roman koji uz središnji lik Kostogutova daje niz portreta sovjetskih birokrata, lekara i medicinskog osoblja i raznih pacijenata. Istovremeno dirljiv ljubavni roman (ili – roman o nerealizovanoj ljubavi), satira na poststaljinističku epohu i studija o ljudskom ponašanju u ekstremnoj situaciji smrtonosne bolesti, taj veliki roman je u najboljim tradicijama ruske klasike koja ljudskošću i životnošću prevazilazi savremena joj ostvarenja zapadnoevropske i američke pripovedne umetnosti. `Prvi krug` (asocijacija na prvi, `privilegovani` krug Danteovoga pakla) rekreira piščevo iskustvo prvih godina zatvora, kada je radio u Šaraški, naučno-tehničkoj ustanovi za logoraše naučnike. Glavni lik, Gljeb Neržin, opet je utelotvorenje samog autora, a prikazane su i neke druge osobe koje su igrale važnu ulogu u Solženjicinovom životu (njegova prva žena, prijatelj Lev Kopeljev, rusko-židovski komunistički `vernik`, po struci germanista, dan u liku Leva Rubina). Mnogobrojne niti ovoga dela imaju tematsku srodnost s prethodnim delom: satira je prisutna na svim nivoima, a posebno u sarkastičnom portretu Staljina, moralna kušnja u mešavini pretnji i zavodljivih ponuda zatvorskih vlasti. Realistički je prikazan život izvan logora za naučnike i u njemu. No, kao i prethodni roman, i ovo Solženjicinovo delo uspeva da ponovi čudo ruske klasične proze koju je Tomas Man ne bez razloga prozvao `svetom`: veru u pobedu hrabrosti i veličinu ljudskosti, koja je ukorenjena u hrišćanskom poimanju bitno spiritualnog dostojanstva ljudskog bića. Nakon romanesknih ostvarenja, usledila je dokumentarna, ali i duboko lična optužba sovjetskog sistema koncentracionih logora, `Arhipelag Gulag`, (1973-75.), veliko trotomno delo temeljeno na preplitanju ličnih iskustava i mnoštva pisama, beleški i ostalih dokumenata koje je pisac dobijao od bivših sapatnika, a koja su skupljena i obrađena u okolnostima krajnje konspirativnosti. Ta je uništavajuća optužba sovjetskoga sistema za propast i smrt miliona ljudi slomila i poslednje komunističke apologete na Zapadu. Brežnjevljev SSSR nije mogao podneti ni ideju da se o tabuizovanoj temi piše, pa je Solženjicin uhapšen i proteran iz SSSR-a. Najpre je živeo u Švajcarskoj, zatim u SAD-u (Vermont), da bi se u 1990-im vratio u Rusiju, gde je dočekan i kao ideolog ruske nacije. U egzilu je nastao niz romana koji slede u ruskoj književnoj svesti opstali uzor, Tolstojev `Rat i mir`, i revidiraju istorijski model kakav su nametnuli boljševici, s gledišta ruske nacije, i to od `Avgusta četrnaeste`, 1971., prošireno 1983, preko `Oktobra šesnaeste`, 1984 i `Marta sedamnaeste `, 1986 do `Aprila sedamnaeste`, 1991. Zajednički im je naslov: `Crveni točak `. I dok u koncepciji `istorijske epopeje` Solženjicin sledi Tolstoja, dotle njenu strukturu nastoji modernizovati: sam svoja dela naziva `polifoničnim` (Bahtinov pojam za romane Dostojevskog), čemu odgovara različitost fragmenata od kojih se u čvor (uzel) celine vezuju fabule o ljudskim sudbinama (pretežno ruskih oficira; ratni protivnici, Nemci, ostaju uglavnom izvan teksta), dokumentarni umeci, lirske digresije. Jezik je arhaičan i korespondira s namerama očiglednim u njegovom `Ruskom rečniku jezičnog proširivanja` (1995) – u smeru staroruskog leksika. Solženjicin je na taj način istovremeno modernizovao prozu (mešavina dokumentarnosti, prikaza istorijskih osoba, isečaka iz štampe slična je postupcima u delu Johna Dos Passosa, dok je upotreba vremenskih skokova i preplitanje stilova i žanrova podseća na Foknera), a jezičnom arhaizacijom je ostvario posebnu patinu koja ne ide za modelom jezičnih igara karakterističnih za sterilnost postmodernizma, nego joj je svrha regeneracija ruskog nacionalnoga bića u ogledalu piščevog dela. Važnija su mu publicistička dela: `Kako da preuredimo Rusiju` (1991.), `Rusko pitanje krajem XX veka`, (1994.), `Dva veka zajedno`, (2003). Kako u inostranstvu, tako po povratku u Rusiju nakon sloma komunističkoga sistema, Solženjicin je često donekle površno etiketiran kao ruski pravoslavni nacionalista, antisemita, antikatolički bigot, mrzitelj Zapada, apologet carizma i slavjanofilski ksenofob. Iako su te optužbe besmislene, sam autor snosi delimičnu `krivicu` nekim svojim nezgrapnim izjavama i površnim generalizacijama. No, snaga je Solženjicinove kritike u njegovim jasnim opažanjima duhovne praznine i kukavičluka koji leže u srcu ispraznog sekularnog hedonizma koji dominira zapadnjačkim društvima. Po sveukupnom delu Solženjicin je jedan od najznačajnijih prozaista 20. veka, pisac koji je istovremeno nastavio tradicije klasične ruske pripovedne proze, najpre Tolstoja, no inoviravši je nizom postupaka karakterističnih za evropski modernizam. Ironija koja prati njegovo delo je i posledica različitog životnoga iskustva i pogleda na svet u odnosu na većinu savremenika koji su živeli ili žive u normalnijim i lagodnijim životnim uslovima: u doba kada je stvarao svoj najopsežniji i najambiciozniji prozni ciklus, `Crveni točak`, svetskom književnošću je dominirao (i još dominira) ponešto trivijalniji pristup umetničkom delu, uozbiljen u postmodernističkim fikcijama Umberta Eka, Tomasa PInčona ili Salmana Ruždija. Pisac kao prorok je anahronizam, i većina nesporazuma između Solženjicina i njegovih kritičara proističe iz sukoba nepomirljivih pogleda na svet o čovekovom životu i sudbini.

U ovoj knjizi donosi se izbor novela i priča Aleksandra Solženjicina, ruskog nobelovca i jednog od najznačajnijih književnih stvaralaca dvadesetog veka. Među njima su remek-dela (Jedan dan Ivana Denisoviča, Matrjonino imanje, Slučaj na stanici Kočetovka…), ali i niz Mrvica u kojima Solženjicin pokazuje nenadmašnu poetsku snagu. Najveći deo priča prvi put se objavljuje u prevodu na srpski jezik. Solženjicin je čovek velike sudbine, njen izabranik. Ova lestvica i činjenica da joj je on odgovarao, izdvajali su ga od mnogih. Ono što je genijalno u Solženjicinovom ponašanju je to što je on u vremenu Hruščovljevog otopljavanja i objavljivanja novele Jedan dan Ivana Denisoviča svoju privremenu slavu iskoristio da duboko kopa po arhivama, a ne da uživa u lovorikama. On postaje u apsolutnoj vrednosti – u matematičkom smislu – jednak temi o kojoj je pisao. Ako je postojao Staljin – onda je Solženjicin Antistaljin. On je znao da u potpuno drugačijem svetlu izrazi zlo od kog je stradao i kom je svedočio. Andrej Bitov Nisu ga svi razumeli, nisu ga svi prepoznali, on se izdvajao iz opšteg poretka građanina i pisca. Solženjicin je iza sebe ostavio toliko istine i života da ne može biti oproštaja, ni duhovnog ni pravedničkog. Valentin Rasputin Aleksandar Solženjicin (rus. Александр Исаевич Солженицын, 11. decembar 1918, Kislovodsk – 3. avgust 2008, Moskva), dobitnik Nobelove nagrade za književnost (1970), sovjetski je i ruski pisac, dramaturg, publicista, pesnik, društveni i politički radnik (SSSR, Švajcarska, SAD, Rusija), ali i disident koji je tokom dve decenije (od šezdesetih do osamdesetih godina dvadesetog veka) aktivno istupao protiv komunističkih ideja, protiv političkog ustrojstva SSSR-a i politike njegovih vlasti. Romanom Jedan dan Ivana Denisoviča uzburkao je književnu javnost cele planete, a ostaće upamćen po epohalnom delu Arhipelag GULAG. Dvotomnu istorijsko-publicističku monografiju Dva veka zajedno, u kojoj se bavi odnosima i suživotom Rusa i Jevreja na tlu carske Rusije i Sovjetskog Saveza od kraja XVII do kraja XX veka, napisao je na kraju spisateljske karijere.

Opis O autoru Dodatne informacije Alegorijski roman Odeljenje za rak, kapitalno delo Aleksandra Solženjicina, nosi u sebi duboko saosećanje s obolelima od opake bolesti, a istovremeno predstavlja briljantnu analizu kancerogenog stanja sovjetskog policijskog društva. Radnja Odeljenja za rak, često poređenog s Čarobnim bregom, remek-delom nobelovca Tomasa Mana, prati međusobne odnose ljudi na onkološkom odeljenju provincijske bolnice u Sovjetskom Savezu 1955, dve godine posle Staljinove smrti. Iskustvo glavnog lika, Olega Kostogutova, zasnovano je na književnikovim ličnim doživljajima sa odeljenja za onkologiju na kome je Solženjicin, kasnije izlečen od kancera, boravio po izlasku iz radnog logora 1950. godine. Pacijenti kao grupa, međutim, reprezentuju spectrum likova i vrednosti ljudi moderne Rusije, majstorski analiziranih kako u normalnim uslovima tako i u poodmaklim fazama bolesti. Odeljenje za rak, istorijski značajno literarno delo iz jednog od najmoćnijih pera dvadesetog veka, predstavlja dragoceno svedočanstvo o životu u Sovjetskom Savezu. Aleksandar Solženjicin (rus. Александр Исаевич Солженицын, 11. decembar 1918, Kislovodsk – 3. avgust 2008, Moskva), dobitnik Nobelove nagrade za književnost (1970), sovjetski je i ruski pisac, dramaturg, publicista, pesnik, društveni i politički radnik (SSSR, Švajcarska, SAD, Rusija), ali i disident koji je tokom dve decenije (od šezdesetih do osamdesetih godina dvadesetog veka) aktivno istupao protiv komunističkih ideja, protiv političkog ustrojstva SSSR-a i politike njegovih vlasti. Romanom Jedan dan Ivana Denisoviča uzburkao je književnu javnost cele planete, a ostaće upamćen po epohalnom delu Arhipelag GULAG. Dvotomnu istorijsko-publicističku monografiju Dva veka zajedno, u kojoj se bavi odnosima i suživotom Rusa i Jevreja na tlu carske Rusije i Sovjetskog Saveza od kraja XVII do kraja XX veka, napisao je na kraju spisateljske karijere. Težina 0,8 кг Godina izdanja 2020 Pismo latinica Povez tvrd sa omotom Broj stranica 384 ISBN 978-86-6263-310-1 Dimenzije 165x240

Reč izdavača: Treći i četvrti tom „Izabrane poezije” Boška Tomaševića (1947) – zajedno sa prethodna dva, objavljenim 2012, odnosno 2013. godine – čine relativnu celinu pesničkog opusa ovog od savremene srpske književne kritike neprihvaćenog pesnika. Četiri toma njegove „Izabrane poezije”, zajedno sa sveskom „Pesničkih manifesta i spisa o pesništvu” (2016), prevashodno su objavljena za srpske i evropske biblioteke u kojima će se krajem 21. veka naći čitaoci bez nacionalnog identiteta, zainteresovani za zanemarenu evropsku književnu baštinu.

Treći i četvrti tom „Izabrane poezije” Boška Tomaševića (1947) – zajedno sa prethodna dva, objavljenim 2012, odnosno 2013. godine – čine relativnu celinu pesničkog opusa ovog od savremene srpske književne kritike neprihvaćenog pesnika. Četiri toma njegove „Izabrane poezije”, zajedno sa sveskom „Pesničkih manifesta i spisa o pesništvu” (2016), prevashodno su objavljena za srpske i evropske biblioteke u kojima će se krajem 21. veka naći čitaoci bez nacionalnog identiteta, zainteresovani za zanemarenu evropsku književnu baštinu.

Издање поводом 350. годишњице рођења и 280. годишњице смрти грофа Саве Владиславића „Љубав српског и руског народа не може да се разуме без познавања судбинских историјских околности у којима је дошло до прожимања утицаја. Мало је познато да су с наше стране реке монаха и образованих црквених великодостојника након гашења два века моћне немањићке државе, углавном преко Хиландара и Византије, одлазиле до Кијева, Новгорода, Москве и других још разједињених руских кнежевина. Међу српском елитом која је много допринела на почетку стварања Руске царевине била је и српска кнегиња Ана Јакшић Глинска, баба и главни васпитач првог руског цара Ивана Грозног.С руске стране, сем реке руских избеглица што су запљуснуле Србију након Октобарске револуције, те многобројних добровољаца у свим ратовима које је Србија била приморана да води, много су допринели и велики књижевници А. С. Пушкин, Ф. М. Достојевски, Л. Толстој, А. Солжењицин и други.Главни јунак књиге гроф Сава Владиславић, био је до почетка овог века потпуно заборављена историјска личност. Овај велики руски дипломата, културни посленик, реформатор, путописац, преводилац, а изнад свега српски родољуб, свакако заслужује дивљење нових нараштаја.“ (аутор) Наслов: Српско - руска сусретања Издавач: Свет књиге Страна: 158 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 21 cm Година издања: 2017 ИСБН:

Treći i četvrti tom „Izabrane poezije” Boška Tomaševića (1947) – zajedno sa prethodna dva, objavljenim 2012, odnosno 2013. godine – čine relativnu celinu pesničkog opusa ovog od savremene srpske književne kritike neprihvaćenog pesnika. Četiri toma njegove „Izabrane poezije”, zajedno sa sveskom „Pesničkih manifesta i spisa o pesništvu” (2016), prevashodno su objavljena za srpske i evropske biblioteke u kojima će se krajem 21. veka naći čitaoci bez nacionalnog identiteta, zainteresovani za zanemarenu evropsku književnu baštinu. Naslov: Izabrana poezija, III-IV tom Izdavač: Čigoja štampa Strana: 1076 (cb) Povez: tvrdi Pismo: latinica Format: 21 cm Godina izdanja: 2017 ISBN:

“Moj prijatelj Mijo je pre godinu dana imao nezgodu sa kičmom i sad sedi, ne može da se kreće. Uobrazio sam da ću da mu pomognem ovim zajedničkim rukopisom, da ga uspravim na stopala. Ja pričam svoju priču i pokušao sam ukomponojem njegove pesme po mom izboru. Ima u knjizi svega, i surovosti, i muzike i pozorišta, igre, fudbala, džeza… Neke od tih priča su se već pojavljivale u knjigama, ali sad imaju drugu boju kad idu zajedno sa pesmama. Apsolutno može da se posmatra kao nova priča.” “Rodio sam se u gradu N. Baš na polovini 20. veka. U zabavištu sam bio jedan dan. Lopte sam igrao u zoru, u podne, u ponoć. Na ulici, na trgu, na travi, na dlanu, po suncu, po kiši, po tuberkulozi, po snegu. Među dečacima niko, na ovoj kugli, nije tako dobro igrao lopte. Osnovnu školu i gimnaziju Stojan Cerović završio sam u rodnom gradu. Ne znam kako. Diplomirao sam na Svetskoj književnosti kod profesora Vojislava Đurića. Takovska ulica u Beogradu. Napisao sam knjige Volej i sluh; Kiš, Borhes, Maradona; Dribling 1001 i noć; Samo bogovi mogu obećati ( i u Zagrebu i u Beogradu); Derbi, moj derbi; Luđak je vječno dijete; San ulice; I dečak može obećati; Vježbanka Danilo Kiš.” Božo Koprivica

Odlična ploča Mint Omot kao na slici format: LP artist: BILJA KRSTIĆ (Biljana Krstić), (Serbia, Yugoslavia) title: Loptom do zvezda release date: 1990 label, Cat. No. PGP RTB, 250112 style: pop, pop-rock, ballad Redak Biljin `sportski` album, koji je prošao skoro sasvim nezapaženo. A1 Napred Smelo U Vek Novi A2 Zagonetka A3 Zvezde A4 Srce Na Plotu A5 Svi Zajedno Polazimo B1 Sportisti B2 Lopte B3 Igre I Priče B4 Letači B5 Dva Su Veka Proletera B6 Mi Letimo

Opis Aquarian DKP2 Kick Pad Double je pad napravljen od dva sloja Aquarian-ovog patentiranog Power Dot materijala, dizajniranog da bude jak ali i fleksibilan kako bi se pomerao zajedno sa opnom bas bubnja. Ovaj pad produžiće vek trajanja opne bas bubnja i pomoći u pružanju prodornog, fokusiranog zvuka.

Maestralna završnica sage epske fantastike dvadeset i prvog veka! Demoni željni krvi žele da unište čovečiji rod. Malobrojni preživeli počinju da se oslanjaju na zaboravljene magijske veštine kako bi se spasili. U tom najmračnijem času za ljudski rod, na scenu stupaju dva heroja, koje će izdaja zauvek razdvojiti. Rat je na pomolu. Jedina nada čovečanstvu je savladavanje zarobljenog demonskog princa kako bi ih odveo do Utrobe, skrivenog mesta gde demonska majka rađa i stvara demonsku vojsku. Ali da bi to uspelo, dva heroja će morati da rade zajedno.. Iz recenzija : „Vredelo je... Svaka čast Piteru Bretu na ovakvom završetku jednog sjajnog serijala.“ SFFWorld „Nećete moći da prestanete s čitanjem... Ova uzbudljiva avantura nesumnjivo je Bretovo najveće dostignuće.“ Bookreporter „Veoma cenima Bretov rad, a način na koji je postavio ceo Demonski ciklus je brilijantan.“ Teri Bruks

Knjiga Istorija Bugarske kolektivno je delo bugarskih istoričara srednje i starije generacije. Sastoji se od sedam celina – uvodni deo posvećen je tračkoj, antičkoj i poznoantičkoj (ranovizantijskoj) prošlosti prostora kasnije bugarska države; prvo poglavlje bavi se periodom od doseljavanja Bugara na Balkansko poluostrvo, 681. godine, do pada bugarskih država pod osmansku vlast, krajem 14. veka; drugo poglavlje obuhvata vlast Osmanovića nad bugarskim zemljama; treće period bugarskog Preporoda u prvoj polovini 19. veka; četvrto vreme od obnove Bugarske države, 1878. godine, do kraja Prvog svetskog rata, 1919. godine; peto poglavlje posvećeno je istoriji Bugarske između dva svetska rata; dok šesto, zajedno sa zaključnim, obuhvata vreme od početka drugog svetskog rata do pada komunističkog režima, 1989. godine, kao i prvu deceniju tranzicije, do 2001. godine. Ovim izdanjem po prvi put se na srpskom jeziku predstavlja jedna istorija ove susedne države, napisana od strane bugarskih autora.

Autor: Trejsi ŠevalijeSestre Bronte često su sedele zajedno u trpezariji, pisale i razgovarale o onome što su napisale. Žene to prosto nisu radile u XIX veku. Od žena se tada očekivalo da budu ukras, a ne da pišu romane o opsesivnoj ljubavi i vresištima (Emilini Orkanski visovi), ili suprugama koje beže od pijanih i nasilnih muževa (Enina Stanarka napuštenog zamka) ili o tvrdoglavoj guvernanti koja objavljuje da se udala (Šarlotina Džejn Ejr).Ambicija i mašta Šarlot Bronte očaravaju nas već dva veka, pa su tako i neke od najboljih autorki današnjice u njenim legendarnim rečenicama pronašle inspiraciju da ispišu nove romanse i ljubavne priče.

Drama o ljubavi, sudbini i volji, koja se odigrava u intelektualnom previranju Beča XIX veka, uoči rođenja psihoanalize. Junaci ovog neobičnog romana su svima poznati: Fridrih Niče, najvećni evropski filozof, Jozef Bojer, jedan od očeva psihoanalize, Sigmund Frojd... Ovi elementi zajedno čine nezaboravnu sagu o fiktivnom odnosu između neobičnog pacijenta i nadarenog iscelitelja. Roman započinje tako što neodoljiva Lu Salome moli Brojera da leči Ničeovo samoubilačko očajanje svojom eksperimentalnom "terapijom razgovorom". Kad eminentni lekar oklevajući prihvati taj zadatak, doći će do značajnog otkrića, samo ako se suoči sa sopstvenim unutrašnjim demonima biće u stanju da pomaže svom pacijentu. U ovom romanu koji apsorbuje svu našu pažnju, dva briljantna i zagonetna čoveka proniču u dubine vlastitih romantičnih opsesija i otkrivaju spasilačku moć prijateljstva.

Istorija Bugarske Knjiga Istorija Bugarske kolektivno je delo bugarskih istoričara srednje i starije generacije. Sastoji se od sedam celina – uvodni deo posvećen je tračkoj, antičkoj i poznoantičkoj (ranovizantijskoj) prošlosti prostora kasnije bugarska države; prvo poglavlje bavi se periodom od doseljavanja Bugara na Balkansko poluostrvo, 681. godine, do pada bugarskih država pod osmansku vlast, krajem 14. veka; drugo poglavlje obuhvata vlast Osmanovića nad bugarskim zemljama; treće period bugarskog Preporoda u prvoj polovini 19. veka; četvrto vreme od obnove Bugarske države, 1878. godine, do kraja Prvog svetskog rata, 1919. godine; peto poglavlje posvećeno je istoriji Bugarske između dva svetska rata; dok šesto, zajedno sa zaključnim, obuhvata vreme od početka drugog svetskog rata do pada komunističkog režima, 1989. godine, kao i prvu deceniju tranzicije, do 2001. godine. Ovim izdanjem po prvi put se na srpskom jeziku predstavlja jedna istorija ove susedne države, napisana od bugarskih autora. Ono pruža priliku za celovito sagledavanje istorije vekovnog prisustva Bugara na Balkanu, ali i za neposredno upoznavanje stavova koje o nekim spornim događajima i pitanjima, posebno iz novije istorije, imaju bugarski istoričari.

Opis proizvoda Zbornik Freemasonry in Southeast Europe from the 19th to the 21st Centuries ( Slobodno zidarstvo u jugoistočnoj Evropi od 19. do 21. veka ) proizašao je iz međunarodne naučne konferencije koju je organizovao Institut za evropske studije u saradnji sa RVLS, u Beogradu oktobra 2019, a povodom stogodišnjice Velike lože Srba, Hrvata i Slovenaca „„Jugoslavija““. Ideja je bila da se okupe istaknuti stručnjaci koji će imati priliku da detaljno i kritički razgovaraju o dostignućima i neuspesima jugoslovenske masonerije, da analiziraju njen uticaj i doprinos razvoju društava jugoistočne Evrope kroz različita slobodnozidarska pregnuća u prethodna dva veka, ali i da se povede diskusija o širim pitanjima masonerije i njenog odnosa s civilnim društvom. Zbornik je napravljen s ciljem da ojača naučni pristup ovoj temi nasuprot različitim masonološkim, publicističkim i senzacionalističkim pristupima koji su pomutili uvid u ovu temuZbornik sadrži četiri dela. U prvom delu su predstavljena dva rada o međuratnim evropskim masonerijama (francuskoj i mađarskoj). Drugi deo govori o uticaju italijanske i ugarske masonerije na jugoistočnu Evropu. Treći deo bavi se srpskom i međuratnom jugoslovenskom masonerijom, a četvrti se bavi odnosom masonerije i društva. Zbornik je uredio prof. S. G. Marković, a u njemu su učestvovali: prof. Volfgang Šmale, dr Erik Beket Viver, prof. Fulvio Konti, prof. Atila Pok, dr Ljubinka Toševa Karpovič, prof. Slobodan G. Marković, prof. Mihailo Milinković, prof. Nemanja Radulović, dr Stanislav Sretenović, dr Matevž Košir i dr Miša Đurković. Zbornik su zajedno objavili Institut za evropske studije i Zepter Book World.

Sestre Bronte često su sedele zajedno u trpezariji, pisale i razgovarale o onome što su napisale. Žene to prosto nisu radile u XIX veku. Od žena se tada očekivalo da budu ukras, a ne da pišu romane o opsesivnoj ljubavi i vresištima (Emilini Orkanski visovi), ili suprugama koje beže od pijanih i nasilnih muževa (Enina Stanarka napuštenog zamka) ili o tvrdoglavoj guvernanti koja objavljuje da se udala (Šarlotina Džejn Ejr). Ambicija i mašta Šarlot Bronte očaravaju nas već dva veka, pa su tako i neke od najboljih autorki današnjice u njenim legendarnim rečenicama pronašle inspiraciju da ispišu nove romanse i ljubavne priče. Tako će neobično venčanje doneti neočekivan obrt nevesti i njenoj kćerki, porodično putovanje podstaći će odluke koje menjaju život, a novopečena majka srešće staru ljubav u ovim pričama koje slave snagu romana Šarlot Bronte i njihovu važnost za sve žene ovog sveta. Čitaj dalje

Freemasonry in Southeast Europe from the 19th to the 21st Centuries Zbornik Freemasonry in Southeast Europe from the 19th to the 21st Centuries (Slobodno zidarstvo u jugoistočnoj Evropi od 19. do 21. veka) proizašao je iz međunarodne naučne konferencije koju je organizovao Institut za evropske studije u saradnji sa RVLS, u Beogradu oktobra 2019, a povodom stogodišnjice Velike lože Srba, Hrvata i Slovenaca „Jugoslavija“. Ideja je bila da se okupe istaknuti stručnjaci koji će imati priliku da detaljno i kritički razgovaraju o dostignućima i neuspesima jugoslovenske masonerije, da analiziraju njen uticaj i doprinos razvoju društava jugoistočne Evrope kroz različita slobodnozidarska pregnuća u prethodna dva veka, ali i da se povede diskusija o širim pitanjima masonerije i njenog odnosa s civilnim društvom. Zbornik je napravljen s ciljem da ojača naučni pristup ovoj temi nasuprot različitim masonološkim, publicističkim i senzacionalističkim pristupima koji su pomutili uvid u ovu temu. Zbornik sadrži četiri dela. U prvom delu su predstavljena dva rada o međuratnim evropskim masonerijama (francuskoj i mađarskoj). Drugi deo govori o uticaju italijanske i ugarske masonerije na jugoistočnu Evropu. Treći deo bavi se srpskom i međuratnom jugoslovenskom masonerijom, a četvrti se bavi odnosom masonerije i društva. Zbornik je uredio prof. S. G. Marković, a u njemu su učestvovali: prof. Volfgang Šmale, dr Erik Beket Viver, prof. Fulvio Konti, prof. Atila Pok, dr Ljubinka Toševa Karpovič, prof. Slobodan G. Marković, prof. Mihailo Milinković, prof. Nemanja Radulović, dr Stanislav Sretenović, dr Matevž Košir i dr Miša Đurković. Zbornik su zajedno objavili Institut za evropske studije i Zepter Book World. Prikaži više

Opis "Dame biraju - Trejsi Ševalije" Sestre Bronte često su sedele zajedno u trpezariji, pisale i razgovarale o onome što su napisale. Žene to prosto nisu radile u XIX veku. Od žena se tada očekivalo da budu ukras, a ne da pišu romane o opsesivnoj ljubavi i vresištima (Emilini Orkanski visovi), ili suprugama koje beže od pijanih i nasilnih muževa (Enina Stanarka napuštenog zamka) ili o tvrdoglavoj guvernanti koja objavljuje da se udala (Šarlotina Džejn Ejr). Ambicija i mašta Šarlot Bronte očaravaju nas već dva veka, pa su tako i neke od najboljih autorki današnjice u njenim legendarnim rečenicama pronašle inspiraciju da ispišu nove romanse i ljubavne priče. Tako će neobično venčanje doneti neočekivan obrt nevesti i njenoj kćerki, porodično putovanje podstaći će odluke koje menjaju život, a novopečena majka srešće staru ljubav u ovim pričama koje slave snagu romana Šarlot Bronte i njihovu važnost za sve žene ovog sveta. Format: 145x205 mm Broj strana: 256 Pismo: Latinica Povez: Mek

Sestre Bronte često su sedele zajedno u trpezariji, pisale i razgovarale o onome što su napisale. Žene to prosto nisu radile u XIX veku. Od žena se tada očekivalo da budu ukras, a ne da pišu romane o opsesivnoj ljubavi i vresištima (Emilini Orkanski visovi), ili suprugama koje beže od pijanih i nasilnih muževa (Enina Stanarka napuštenog zamka) ili o tvrdoglavoj guvernanti koja objavljuje da se udala (Šarlotina Džejn Ejr). Ambicija i mašta Šarlot Bronte očaravaju nas već dva veka, pa su tako i neke od najboljih autorki današnjice u njenim legendarnim rečenicama pronašle inspiraciju da ispišu nove romanse i ljubavne priče. Tako će neobično venčanje doneti neočekivan obrt nevesti i njenoj kćerki, porodično putovanje podstaći će odluke koje menjaju život, a novopečena majka srešće staru ljubav u ovim pričama koje slave snagu romana Šarlot Bronte i njihovu važnost za sve žene ovog sveta. Format: 145x205 mm Broj strana: 256 Pismo: Latinica Povez: Mek

Sestre Bronte često su sedele zajedno u trpezariji, pisale i razgovarale o onome što su napisale. Žene to prosto nisu radile u XIX veku. Od žena se tada očekivalo da budu ukras, a ne da pišu romane o opsesivnoj ljubavi i vresištima (Emilini Orkanski visovi), ili suprugama koje beže od pijanih i nasilnih muževa (Enina Stanarka napuštenog zamka) ili o tvrdoglavoj guvernanti koja objavljuje da se udala (Šarlotina Džejn Ejr). Ambicija i mašta Šarlot Bronte očaravaju nas već dva veka, pa su tako i neke od najboljih autorki današnjice u njenim legendarnim rečenicama pronašle inspiraciju da ispišu nove romanse i ljubavne priče. Tako će neobično venčanje doneti neočekivan obrt nevesti i njenoj kćerki, porodično putovanje podstaći će odluke koje menjaju život, a novopečena majka srešće staru ljubav u ovim pričama koje slave snagu romana Šarlot Bronte i njihovu važnost za sve žene ovog sveta. Format: 145x205 mm Broj strana: 256 Pismo: Latinica Povez: Mek

Uzbudljiv istorijski roman koji ima dva toka radnje. U Luizijani 1875. godine tri sasvim različite mlade žene kreću zajedno za Teksas u potragu. Čitav vek kasnije, u Luizijani 1987. godine mlada učiteljica Benedeta pronalazi povest o njihovoj potrazi i misterioznoj knjizi koja može sve da promeni... Iz recenzija: „Izvanredan i ohrabrujuć istorijski roman.“ Library Journal „Obožavaoci istorijskih romana poštovaće vezu između sadašnjosti i prošlosti, dok će ljubitelji pustolovina uživati u putovanju koje podseća na Doživljaje Haklberija Fina.“ Booklist „Predivan roman! Iako potresan iz njega zrače radosti i optimizam. Savršeno opravdanje da se sklupčate na kauču i čitate.“ Bookreporter „Najlepša prednost istorijskih romana leži u tome što iz njih saznajemo ono što nas ne uče u školama.“ All About Romance

STANJE PREDMETA: Nova ali malo stradala od vlage. Zadnja korica malo zaprljana a listovi pri vrhu sa strane sa flekom od vlage (unutrašnjost netaknuta). OPIS: Zbornik Freemasonry in Southeast Europe from the 19th to the 21st Centuries (Slobodno zidarstvo u jugoistočnoj Evropi od 19. do 21. veka) proizašao je iz međunarodne naučne konferencije koju je organizovao Institut za evropske studije u saradnji sa RVLS, u Beogradu oktobra 2019, a povodom stogodišnjice Velike lože Srba, Hrvata i Slovenaca „Jugoslavija“. Ideja je bila da se okupe istaknuti stručnjaci koji će imati priliku da detaljno i kritički razgovaraju o dostignućima i neuspesima jugoslovenske masonerije, da analiziraju njen uticaj i doprinos razvoju društava jugoistočne Evrope kroz različita slobodnozidarska pregnuća u prethodna dva veka, ali i da se povede diskusija o širim pitanjima masonerije i njenog odnosa s civilnim društvom. Zbornik je napravljen s ciljem da ojača naučni pristup ovoj temi nasuprot različitim masonološkim, publicističkim i senzacionalističkim pristupima koji su pomutili uvid u ovu temu. Zbornik sadrži četiri dela. U prvom delu su predstavljena dva rada o međuratnim evropskim masonerijama (francuskoj i mađarskoj). Drugi deo govori o uticaju italijanske i ugarske masonerije na jugoistočnu Evropu. Treći deo bavi se srpskom i međuratnom jugoslovenskom masonerijom, a četvrti se bavi odnosom masonerije i društva. Zbornik je uredio prof. S. G. Marković, a u njemu su učestvovali: prof. Volfgang Šmale, dr Erik Beket Viver, prof. Fulvio Konti, prof. Atila Pok, dr Ljubinka Toševa Karpovič, prof. Slobodan G. Marković, prof. Mihailo Milinković, prof. Nemanja Radulović, dr Stanislav Sretenović, dr Matevž Košir i dr Miša Đurković. Zbornik su zajedno objavili Institut za evropske studije i Zepter Book World. NAPOMENA: Ostale predmete u mojoj ponudi možete proveriti preko sledećih linkova: - Kupindo: https://www.kupindo.com/Clan/Duduledu/SpisakPredmeta - Limundo: https://www.limundo.com/Clan/Duduledu

Njemačka avangarda Polazeći od toga da se avangarda od svih drugih umetničkih pravaca 20. veka izdvaja po tome što unosi fragmente realnosti u umetničku fikciju, R. Stanarević u prvom delu knjige izlaže istoriju ove makrostilske formacije, počev od kubizma (Brak, Pikaso), nastupa dadaističkih grupa (Cara, Bal; Dišan, Pikabija; Hausman, Hana Heh) i nadrealista (Dali, Bunjuel, Breton, Maks Ernst) prvih decenija veka, do neovangardnih konkretnih umetnika (Gomringer, Hajsenbitel, Mon), radova Bečke grupe (Artman, Bajer), hepeninga (Kaprou, Fostel) i hipi i bluz književnosti (Fesper, Cal, Oklopdžić) u drugoj polovini prošlog veka. Kako je avangarda istovremeno i internacionalna i višemedijska pojava (mešaju se i uzajamno prosecaju i preobražavaju likovne umetnosti, književnost, fotografija, film i pozorište), ovaj istorijski pregled predstavlja ujedno osnovu za teorijska razmatranja u drugom delu knjige, sa težištem na paradigmatskom postupku i tehnici avangarde, a to je montaža. U tom teorijskom razmatranju koje obuhvata kako Blohove i Benjaminove studije, tako i Birgerovu teoriju, autorka posebnu pažnju posvećuje avangardnoj montaži u književnosti, pri čemu se izdvajaju razni vidovi citata stranog porekla, kada se, u krajnjoj liniji, dešava da oni potpuno potisnu fikciju i originalni umetnički tekst i da se život izjednači sa umetnošću. Pored mešanja originalnog i citiranog materijala u avangardnom književnom delu se, međutim, pojavljuje još jedan sloj, tzv. automatski govor, što sve zajedno avangardnom delu pridaje fantastična svojstva koja se teško razumeju i gotovo ih je nemoguće teorijski objasniti. Da bi se u predstavljanju avangardne književnosti ipak ostvario i taj korak, autorka u trećem, hermeneutičkom delu knjige iscrpno razmatra dva najvažnija ostvarenja nemačke avangarde, Deblinov roman Berlin Alexanderplatz (1929) i scensko ostvarenje Petera Vajsa Mara / Sad (1965). Prikaži više