Kad je Niče plakao Neodoljiva mešavina činjenica i fikcije, drama o ljubavi, sudbini i volji, koja se odigrava u intelektualnom previranju Beča 19 veka, uoči rođenja psihoanalize. Fridrih Niče, najvećni evropski filozof... Jozef Bojer, jedan od očeva psihoanalize... tajni sporazum... mladi stažista, Sigmund Frojd: ovo su elementi koji zajedno čine nezaboravnu sagu o fiktivnom odnosu između neobičnog pacijenta i nadarenog iscelitelja. Ovaj impresivni roman započinje tako što neodoljiva Lu Salome moli Brojera da leči Ničeovo samoubilačko očajanje svojom eksperimentalnom "terapijom razgovorom". Kad eminentni lekar oklevajući prihvati taj zadatak, doći će do značajnog otkrića, samo ako se suoči sa sopstvenim unutrašnjim demonima biće u stanju da pomaže svom pacijentu. U ovom romanu koji apsorbuje svu našu pažnju, dva briljantna i zagonetna čoveka proniču u dubine vlastitih romantičnih opsesija i otkrivaju spasilačku moć prijateljstva.

Sestre Bronte često su sedele zajedno u trpezariji, pisale i razgovarale o onome što su napisale. Žene to prosto nisu radile u XIX veku. Od žena se tada očekivalo da budu ukras, a ne da pišu romane o opsesivnoj ljubavi i vresištima (Emilini Orkanski visovi), ili suprugama koje beže od pijanih i nasilnih muževa (Enina Stanarka napuštenog zamka) ili o tvrdoglavoj guvernanti koja objavljuje da se udala (Šarlotina Džejn Ejr). Ambicija i mašta Šarlot Bronte očaravaju nas već dva veka, pa su tako i neke od najboljih autorki današnjice u njenim legendarnim rečenicama pronašle inspiraciju da ispišu nove romanse i ljubavne priče. Tako će neobično venčanje doneti neočekivan obrt nevesti i njenoj kćerki, porodično putovanje podstaći će odluke koje menjaju život, a novopečena majka srešće staru ljubav u ovim pričama koje slave snagu romana Šarlot Bronte i njihovu važnost za sve žene ovog sveta.

Sestre Bronte često su sedele zajedno u trpezariji, pisale i razgovarale o onome što su napisale. Žene to prosto nisu radile u XIX veku. Od žena se tada očekivalo da budu ukras, a ne da pišu romane o opsesivnoj ljubavi i vresištima (Emilini Orkanski visovi), ili suprugama koje beže od pijanih i nasilnih muževa (Enina Stanarka napuštenog zamka) ili o tvrdoglavoj guvernanti koja objavljuje da se udala (Šarlotina Džejn Ejr). Ambicija i mašta Šarlot Bronte očaravaju nas već dva veka, pa su tako i neke od najboljih autorki današnjice u njenim legendarnim rečenicama pronašle inspiraciju da ispišu nove romanse i ljubavne priče. Tako će neobično venčanje doneti neočekivan obrt nevesti i njenoj kćerki, porodično putovanje podstaći će odluke koje menjaju život, a novopečena majka srešće staru ljubav u ovim pričama koje slave snagu romana Šarlot Bronte i njihovu važnost za sve žene ovog sveta.

Opis proizvoda Knjiga Na suprotnim polovima prati evoluciju čovečanstva počev od kamenog doba do kraja 20. veka, posmatranu iz vizure susretanja i sukobljavanja razvijenog Severa i nerazvijenog Juga planete. Ta dva pola čovečanstva postala su uzajamno ranjiva: pre industrijske revolucije Sever je bio siromašniji nego teritorije koje je eksploatisao, a danas Sever čini jednu četvrtinu populacije planete Zemlje a troši preko tri četvrtine planetarnih resursa. Sadržaj knjige je opor i katkad je neprijatan, ali njena poruka je da ne treba gubiti nadu: Jug i Sever – zajedno – mogu početi da oblijuju svet jednakih svet koji može biti ekološki i društveno održiv. Kao što u predgovoru kaže R. Radovanović: „Nesumljivo, u vremenu afirmacije individualizma (da ne kažemo sebičnosti), u vremenu u kome, što reče Gordon Geko u filmu Vol strit – pohlepa predstavlja vrlinu, u vreme sve primetnijeg odsustva solidarnosti, i kada većina živi od danas do sutra, ovaj entuzijastički pokušaj autora koji su skrenuli pažnju na najveću (sic!) krizu kojom se čovečanstvo suočava – zaslužuje svaku pohvalu.“ Vidi još informacija

Na suprotnim polovima: dobitnici i gubitnici u istoriji ljudskog razvoja Knjiga Na suprotnim polovima prati evoluciju čovečanstva počev od kamenog doba do kraja 20. veka, posmatranu iz vizure susretanja i sukobljavanja razvijenog Severa i nerazvijenog Juga planete. Ta dva pola čovečanstva postala su uzajamno ranjiva: pre industrijske revolucije Sever je bio siromašniji nego teritorije koje je eksploatisao, a danas Sever čini jednu četvrtinu populacije planete Zemlje a troši preko tri četvrtine planetarnih resursa. Sadržaj knjige je opor i katkad je neprijatan, ali njena poruka je da ne treba gubiti nadu: Jug i Sever – zajedno – mogu početi da oblijuju svet jednakih svet koji može biti ekološki i društveno održiv. Kao što u predgovoru kaže R. Radovanović: „Nesumljivo, u vremenu afirmacije individualizma (da ne kažemo sebičnosti), u vremenu u kome, što reče Gordon Geko u filmu Vol strit – pohlepa predstavlja vrlinu, u vreme sve primetnijeg odsustva solidarnosti, i kada većina živi od danas do sutra, ovaj entuzijastički pokušaj autora koji su skrenuli pažnju na najveću (sic!) krizu kojom se čovečanstvo suočava – zaslužuje svaku pohvalu.“

Kanon srpskog pesništva „Kanon sadrži dvanaest studija i eseja, novih ili prvi put sakupljenih u knjigu, o četiri velika srpska pesnika: Jovanu Dučiću, Desanki Maksimović, Vasku Popi i Ivanu V. Laliću. Nisu oni posle upokojenja morali da sačekaju četvrti dan da bi ih neko, kao Lazara Sin Božji, vaskrsao kao pesnike. Oni su se u jeziku svog naroda telom reči uzdigli i pre nego što im je ruka ispisala poslednje slovo. Kao četiri svete knjige, četiri strane i ugla kvadrata, četiri godišnja doba i četiri stuba kuće, njihove duhovne tvorevine, usaglašene i povezane u višem jedinstvu, grade, zajedno sa delima drugih velikih i značajnih pesnika, jedinstveni kanon srpske poezije XX veka. Sa visina njihovih pesama pred ovim autorom su se otvarali široki vidici i prema svetskom i srpskom pesništvu, ka neućutnoj poeziji vizantijskih i naših ’zlatokrilih himnografa’, ka molitvenom hramu Laze Kostića, njegovoj 44 pesmi nad pesmama ’Santa Maria della Salute’, ka plaču crne gospe Jefimije u ’uzaludno strasnim’ Rakićevim kosovskim stihovima, ka Bojićevoj ’zemlji oluje’ i ’galijama carskim’ nad plavom grobnicom, ka avangardnim ’vidovdanskim’ buntovnicama Crnjanskog, dakle ka još jednom kanonu, vizantijskom, što je kao reka stvorio svoj kanjon kroz brdoviti pejzaž srpske kulture veka za nama. Pitanja poetike kanona (u još dva ogleda), modernosti i tradicije, naslova, ciklusa, autora, dijaloga, žanrova, srednjovekovnih i ovovekovnih, lingvokulturološke teorije koncepta, sva ta poetička pitanja pokretala je i nametala zagonetka i njihovog pesničkog stvaralaštva, odgonetana, nikada sasvim odgonetnuta.“ (A. Petrov) Prikaži više

Opis POSLEDNJI DEO TRILOGIJE O DOJRANSKOM „Svetla budućnost počinje sutra, najkasnije preksutra“ jedan je u nizu romana Duška Rodeva koji pripovedaju o sudbini mladića po imenu Dojranski. Radnja je smeštena u period izgradnje države Jugoslavije, u jednu od njenih saveznih republika, Makedoniju. Zajedno s romanima „Razgovori s Dojranskim“ i „U očekivanju Nobelove nagrade“ (sa kojima je srpska čitalačka publika već upoznata) ovaj roman čini trilogiju o dva prijatelja koja su svoje gimnazijske dane proživljavali tokom četrdesetih godina dvadesetog veka, nakon Drugog svetskog rata. Kontekst posleratne Jugoslavije ovde je prikazan iz ugla tinejdžera koji istovremeno prolaze kroz ozbiljne društvene ali i fiziološke promene. Školski dani zaljubljivanja, šetnji korzom i popravljanja slabih ocena, prepleteni su sa političkim govorima druga Aceta, gimnazijskog vođe, random akcijom i paradama. Raskid Jugoslavije s a Informbiroom 1948. godine ironično je prikazan kroz brojne novinske naslove i članke, gde provejavaju imena Staljina, Molotova, Ždanova i drugih, kao i šaljiva ali i logična razmatranja Dojranskog koja se na samom kraju romana pokazuju ne tako bezazlenim. Momak završava na sudu i dobija pet godina robije, a njegov izobličen lik može se videti još jedino kroz prozor američkog džemsa što ga odvodi u dugu, tamnu noć. s makedonskog preveo autor

Feliks Dobitnik nagrada „Ivo Andrić“ i „Meša Selimović“. Nagrada „Branko Ćopić“ Srpske akademije nauka i umetnosti Osoben Kecmanovićev stil, način tematizovanja odnosa glavnih junaka, majstorsko i nenametljivo oslikavanje današnjih prilika i sudbina likova našeg podneblja pribavljaju ovom romanu visoko mesto u srpskoj književnosti na početku 21. veka. Pisan u maniru trilera, napet od početka do kraja, Feliks je istovremeno variranje biblijskog motiva sukoba oca i sina, koji je u svakoj kulturi i svim vremenima isti, a koji se ispoljava uvek na različit način. „Kroz pokušaj dijaloga sa ocem koji ga je decenijama ranije napustio, izgubljeni sin će, u toj jedinoj noći njihovog života koju će provesti zajedno, u stvari izvesti pred nama jednu veliku potragu za smislom. Kecmanovićev roman o Feliksu ocu i Feliksu sinu pisan je stilom koji ne ostavlja daha čitaocu.“ Bojan Bosiljčić „Roman Feliks ima jedan mnogo širi kontekst od priče o dva lika koji lažima i obmanama dolaze do svojih ciljeva. Taj kontekst govori o celom svetu, ovom u kojem živimo. Svetu u kojem je sve postalo relativno, i istina i laž. U takvom svetu ovakva dva antiheroja postaju romantični junaci koji više vole da varaju nego da budu prevareni. A njihove sitne prevare možda su zapravo pobuna protiv sistema. Bez obzira na to da li smo ovde ili na nekom drugom kraju sveta.“ Darko Bajić „Ispitivanjem pravila pripovedanja na jednostavan i lako razumljiv način, Feliks otvara prozor prosečnom čitaocu ka temeljnim zakonitostima prozne književnosti. To nije samo najbolji, nego i najzabavniji srpski roman u godini kad je objavljen, a zabavnost umetničkog dela je kod nas potcenjen i prezren, zaboravljen kvalitet.“ Vesna Trijić Prikaži više

Jedna priča u šest pričanja Šest lica pričaju isti broj priča, pletući na ovaj način životnu avanturu glavnog junaka, kao i svoje odnose s njim. Odnose vlasti i pritiska, ali i odnose prijateljstva, ljubavi i stvaralaštva. U jednom svetu koji nestaje i u drugom svetu koji se rađa, na kraju prošlog veka i s početka dvadesetog, neki od njih tragaju za novim odgovorima, sukobljavaju se u pogledu ideja, sanjaju lične i zajedničke snove. Likovi koji nasleđuju istoriju svojih predaka, i odlučuju se da zapišu svoju, zacrtavaju sami svoje puteve, veruju u prave vrednosti, stvaraju i sposobni su da crpe snagu čak i kad im ništa ne ide od ruke. Životni stavovi i strasti, saznanje i poluznanje, ponekad ih vode napred, a ponekad su izvor njihovih muka. Neki poimaju svet bez granica dok drugi, u svom mikrosvetu znaju da odžive, zbratimljeni i u slozi zajedno s pripadnicima drugih vera i nacija, svoju bajku. Nikos Temelis je autor pet knjiga. Roman Traganje, prvi put objavljen 1998. godine, do sada je doživeo preko osamdeset izdanja. Sledeći Temelisov roman Preobražaj (2000), imao je sedamdeset izdanja, Odblesak (2003) je objavljen u četrdeset i šest izdanja, a knjiga Za naše druženje (2005) u trideset i četiri izdanja. Dva života u jednom, poslednja knjiga koju je Nikos Temelis napisao objavljena je 2007. godine. Nikos Temelis je rođen 1947. godine u Atini. Studirao je pravo u Grčkoj i Nemačkoj. Traganje je njegovo prvo iskoračenje izvan polja njegovog naučnog zanimanja. Do sada je objavio romane: Traganje 1998. (81 izdanje), Preobražaj 2000. (68 izdanja), Odblesak 2003. (46 izdanja), Za naše druženje 2005. (34 izdanja), Dva života u jednom 2007.

Dobitnik nagrada „Ivo Andrić“ i „Meša Selimović“. Nagrada „Branko Ćopić“ Srpske akademije nauka i umetnosti Osoben Kecmanovićev stil, način tematizovanja odnosa glavnih junaka, majstorsko i nenametljivo oslikavanje današnjih prilika i sudbina likova našeg podneblja pribavljaju ovom romanu visoko mesto u srpskoj književnosti na početku 21. veka. Pisan u maniru trilera, napet od početka do kraja, Feliks je istovremeno variranje biblijskog motiva sukoba oca i sina, koji je u svakoj kulturi i svim vremenima isti, a koji se ispoljava uvek na različit način. „Kroz pokušaj dijaloga sa ocem koji ga je decenijama ranije napustio, izgubljeni sin će, u toj jedinoj noći njihovog života koju će provesti zajedno, u stvari izvesti pred nama jednu veliku potragu za smislom. Kecmanovićev roman o Feliksu ocu i Feliksu sinu pisan je stilom koji ne ostavlja daha čitaocu.“ Bojan Bosiljčić „Roman Feliks ima jedan mnogo širi kontekst od priče o dva lika koji lažima i obmanama dolaze do svojih ciljeva. Taj kontekst govori o celom svetu, ovom u kojem živimo. Svetu u kojem je sve postalo relativno, i istina i laž. U takvom svetu ovakva dva antiheroja postaju romantični junaci koji više vole da varaju nego da budu prevareni. A njihove sitne prevare možda su zapravo pobuna protiv sistema. Bez obzira na to da li smo ovde ili na nekom drugom kraju sveta.“ Darko Bajić „Ispitivanjem pravila pripovedanja na jednostavan i lako razumljiv način, Feliks otvara prozor prosečnom čitaocu ka temeljnim zakonitostima prozne književnosti. To nije samo najbolji, nego i najzabavniji srpski roman u godini kad je objavljen, a zabavnost umetničkog dela je kod nas potcenjen i prezren, zaboravljen kvalitet.“ Vesna Trijić Format: 13x20 cm Broj strana: 264 Pismo: Latinica Povez: Mek

Zamišljena kao trilogija, „Kazna za greh“ je uzbudljiva saga o sudbini dve porodice s početka 20. veka, staleškoj podeli, varoškim i vlastelinskim sudbinama i tajnama neobičnih likova čije se sudbine prepliću i sudaraju. Priča o zabranjenoj ljubavi. U prvom delu upoznali smo Mihajla i Emiliju, grofovog sina i kći kovača. Oni odrastaju zajedno i s vremenom postaju najbolji prijatelji. Njihovo prijateljstvo prerasta u snažnu, silovitu i strastvenu ljubav suprotstavljenu društvenim normama i staleškim načelima. Posle mnogo godina zaogrnutih tajnama i lažima iza zidina grofovskog kaštela, jedna noć promeniće sve... U romanu koji ćemo čitati od 9. februara, kao izuzetno talentovana učenica sa najboljim ocenama, Emilija po preporuci profesora Kostića dolazi na Bečki univerzitet. Njen mentor je jedan od vodećih intelektualaca naučne elite s početka tridesetih godina prošlog veka. Franc Nojbauer u svojoj višedecenijskoj karijeri konačno sreće studenta vrednog divljenja i odlučuje da mu Emilija postane asistent. Mlada žena koja se uspinje društvenom lestvicom živi svoj san. Istovremeno, na imanju Ercegovih, u srcu vojvođanske ravnice, živote njenih siromašnih roditelja i grofovske porodice prepliću nepredvidive niti sudbine. Kada nacisti preuzmu vlast u Beču, u godinama rata i nevolja, između Emilije i profesora Nojbauera razvija se čudan i jedinstven odnos dva jaka karaktera i briljantna uma: više od platonske ljubavi, a manje od telesne strasti. „Knjiga uspomena“, drugi deo trilogije „Kazna za greh“ Jelene Bačić Alimpić, jeste roman o sećanjima na valcere pored Dunava, o raspravama bečkog intelektualnog kruga, putovanjima austrijskim krajolicima i iskušenjima iz prošlosti. Oda životu koji pulsira uprkos Drugom svetskom ratu, i uspomenama na ljubav koju godine ne mogu izbrisati. Naslov: Kazna za greh II - Knjiga uspomena Izdavač: Laguna Strana: 230 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 20 cm ISBN: 978-86-521-1997-4

Traganje Jedna priča u šest pričanja. Šest lica pričaju isti broj priča, pletući na ovaj način životnu avanturu glavnog junaka, kao i svoje odnose s njim. Odnose vlasti i pritiska, ali i odnose prijateljstva, ljubavi i stvaralaštva. U jednom svetu koji nestaje i u drugom svetu koji se rađa, na kraju prošlog veka i s početka dvadesetog, neki od njih tragaju za novim odgovorima, sukobljavaju se u pogledu ideja, sanjaju lične i zajedničke snove. Likovi koji nasleđuju istoriju svojih predaka, i odlučuju se da zapišu svoju, zacrtavaju sami svoje puteve, veruju u prave vrednosti, stvaraju i sposobni su da crpe snagu čak i kad im ništa ne ide od ruke. Životni stavovi i strasti, saznanje i poluznanje, ponekad ih vode napred, a ponekad su izvor njihovih muka. Neki poimaju svet bez granica dok drugi, u svom mikrosvetu znaju da odžive, zbratimljeni i u slozi zajedno s pripadnicima drugih vera i nacija, svoju bajku. Nikos Temelis je autor pet knjiga. Roman Traganje, prvi put objavljen 1998. godine, do sada je doživeo preko osamdeset izdanja. Sledeći Temelisov roman Preobražaj (2000), imao je sedamdeset izdanja, Odblesak (2003) je objavljen u četrdeset i šest izdanja, a knjiga Za naše druženje (2005) u trideset i četiri izdanja. Dva života u jednom, poslednja knjiga koju je Nikos Temelis napisao objavljena je 2007. godine.

Milka Žicina Drugo imanjeTvrdi povezМилка Жицина (Првча, 9. октобар 1902 — Београд, 3. фебруар 1984), била је писац романа социјалне тематике у периоду између два светска рата.[1] Претежно је обрађивала проблеме обесправљених девојака и жена.[2]БиографијаМилка Жицина рођена је у Првчи код Нове Градишке, у сиромашној породици чувара пруге Николе Жице и његове жене Цвијете, рођене Милојевић. Због немаштине је још у раном пубертету била принуђена да ради као служавка у Новој Градишки. По завршетку основне школе, 1917. године, са мајком и сестром одлази у Сремске Карловце и у Новом Саду за годину дана (1918) полаже испите за четири нижа разреда девојачке школе.[3]Живот и рад између два ратаГодине 1919. Милка Жицина прелази у Београд, запошљава се у Управи државних железница и упоредо учи дактилографију. Потом одлази у Беч, где ради као служавка, а затим се враћа у Београд. У Београду не успева поново да се запосли, па одлази у Хамбург, са идејом да се запосли на броду и оде у Сједињене Америчке Државе. Не успевши да оствари ову замисао она из Хамбурга пешке одлази у Мец, а затим у Париз, где се издржава правећи опанке. Тада се придружила синдикату кожарских радника, где је радницима из наших крајева држала часове француског језика.У Паризу је упознала Илију Шакића (касније начелник у Министарству спољних послова) и са њим се венчала 1928. године. У Паризу се дружила са левичарима и продавала левичарску штампу, па су је француске власт, заједно са супругом, протерале у Белгију, где су остали до 1931. године.Из Белгије се млади брачни пар враћа у Београд, где Милка почиње да ради у Задружном коначишту (у Македонској 21)[4] као собарица и ноћни чувар. Ту она пише свој први роман Кајин пут.[5] После тога у коначишту је добила посао дактилографа, али је 1940. године отпуштена због организовања штрајка.Други светски рат провела је са супругом у илегали, кријући се у кући сеоског учитеља у Долову под именом Милица Шакић.[3]Послератни период и сукоб са КПЈПосле ослобођења је у Панчевачком срезу радила на обнови школа и културног живота. После успешно организованих избора у Новој Градишки 1945. године постала је члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Следеће године постављена је за уредника културне рубрике у часопису Рад, да би 1948, по личном избору, прешла у слободне репортере.Јуна 1951. године ухапшена је због сарадње са Информбироом. Истовремено је тада под истом оптужбом ухапшенa већа група писаца, а Милка је била једина жена међу њима. Седам месеци, током којих је утврђивана њена кривица, провела је у Главњачи. Јануара 1952. осуђена је на осам година због сарадње са Војиславом Срзентићем и његовом супругом Драгицом, са којом је била блиска пријатељица.[6] Робијала је у женском логору Столац у Херцеговини до јуна 1955. када јој је казна умањена, а она пуштена.[3]По повратку са робије живела је са мужем у Севојну до 1959. године када су се вратили у Београд. У Београду је са мужем живела у Добрачиној бр. 36, где је и умрла 28. фебруара 1984. године.[4]Књижевни радМилка Жицина припадала је покрету социјалне литературе између два рата. Тридесетих година 20. века у Београду се кретала у кругу Нолитових књижевника-Левичара у Добрачиној 6[4] (Радован Зоговић, Оскар Давичо, Хуго Клајн, Милован Ђилас и др). Већ са својим првим романом, објављеним на препоруку Велибора Глигорића, постигла је успех. У Паризу је преводила са француског језика писце социјалне литературе. Сарађивала је у многим часописима, између осталих Преглед, Наша стварност, Жена данас и други.[3]Обновљени интерес за књижевно стваралаштво Милке Жицине јавља се са променом историјских околности, односно распадом Југославије. Јован Деретић у Историји српске књижевности[7] за Милку Жицину каже да је она „најзначајнију новину у прозном стварању донела... са своја два пролетерска романа... од којих други спада међу наше боље међуратне романе”.Објављена делаКајин пут (роман; Београд, 1934)Девојка за све (роман; Београд, 1940)Репотраже (збирка репортажа; Београд, 1950)Друго имање (роман; Београд, 1961)Записи са онколошког (биографска проза; Београд, 1986)Село моје (роман; Београд, 1983)Све, све, све (роман; Загреб, 2002)Сама (роман; Београд, 2009)Нека то буде све (кратка проза; Београд, 2014)Романи Милке ЖицинеПрви роман Милке Жицине Кајин пут је прича о сиротињској сеоској породици. Објављен је у Нолиту 1934. године и први је роман српске књижевности са јасном оријентацијом покрета социјалне књижевности између два рата. Доживео је значајну популарност. Преведен је и објављен на немачком (Drei Eulen Verlang, Диселдорф, 1934) и француском (Pabl. L`amitié par le livre, Париз, 1940), а после рата на чешком (Dilo, Праг, 1947) и бугарском (Народна култура, Софија, 1948). У Југославији је доживео и друго издање (Рад 1950).Други роман, Девојка за све говори о тешким искуствима јунакиње романа у још сложенијим условима градског живота.Њен дневник Записи са онколошког храбро је сведочење о борби за живот.[8]Рукопис о страдању у женском логору Столац објављен је постхумно, тек почетком 21. века, под „постмодернистичким” насловом Све, све, све.Роман Сама представља тек почетком 20. века обелодањени рукопис из заоставштине Милке Жицине, тематски је везаним за њено најтеже интимно страдање, боравак у „самици“ током истражног поступка Главњачи. Овај рукопис сматра се увертиром за роман Све, све, све и заједно са њим јединственим сведочанством о страдању поводом ИБ-резолуције.[9] Оба рукописа написана су већ седамдесетих година 20. века, али их је ауторка, у страху од репресије, скривала. Текстови су после њене смрти први пут изашли у часописима Дневник (1993) и Летопис Матице српске 3/25

Opis “Nakon trideset pet godina od prvobitnog predstavljanja srpskoj kulturnoj javnosti, roman Istraživanje savršenstva prvi put u sasvim drugačijem formalnom izboru! Knjiga, u književnoj kritici ocenjena kao primer „eksperimentalne ekstremnosti“ i „formalno najpretendiozniji stvaralački pokušaj“ mlade srpske proze iz 80-ih godina prošlog veka, bila je otelotvorenje vizije autora o jednom „do bola onostranom romanu“ i stereografskim prostorima pisanja „Beskonačne knjige“. I upravo će ovaj roman još godinu dana pre izlaska Hazarskog rečnika, anticipirati dalje tokove u proučavanju književnog dela, naročito u kontekstu pojmova nelinearnog čitanja, ergodičke književnosti i hiperteksta. U izdanju koje se nalazi pred nama, ovoj „hermetičnoj paraboli alhemijskog traganja za istinom“ sada su pridodate priče koje možemo posmatrati kao odrednice još 1983. najavljivanog Rečnika istraživanja, nezavršenog formalističkog projekta, koji zajedno sa Istraživanjem savršenstva sada oblikuje jednu sasvim novu Mrežu čitanja i proširuje granice njegove recepcije. Ovaj prozni ciklus mogao bi se nazvati kosmičko-ontološkim rečnikom u odgonetanju „kriptograma sveta“, potvrđujući misao Pjera Valerijana da „govoriti hijeroglifski nije ništa drugo do otkrivati pravu prirodu stvari božanskih i stvari ljudskih“. Velika Različitost i iskonsko Jedinstvo „govora metamorfoza” u kojim ovaj Mag Reči postmodernistički haos pretvara u nestvarno čistu Harmoniju Jezika, kao „pledoaje težnje za pisanjem apsolutne knjige” (N. Šaponja), ujedinio je dva čudesna barokna toposa života – „Život kao San i Život kao Putovanje” (T. Rosić) a knjiga pred čitaocem otkriva jednu od svojih Suština – njen glavni junak ostaje Jezik, onaj neuhvatljivi Jezik kao zaumna majeutika, kojim se Damjanov, poput kosmičkog hazardera, smelo poigrava sa svetlošću svemira… u knjizi o Potrazi koja nikada nije završena, ni za čitaoca, ni za autora, ma iz koje Stvarnosti on dolazio…” (Snežana Savkić) Sava Damjanov rođen je u Novom Sadu 1956. godine. Pisao je prozu, književnoistorijske oglede i kritiku; uređivao nekoliko časopisa i edicija. Predaje na Filozofskom fakultetu u NovomSadu i kao gost-profesor predavao na niz fakulteta u inostranstvu. Priređivao za štampu dela srpskih pisaca 18, 19. i 20. veka. Autor je antologija stare srpske erotske književnosti i postmoderne fantastike, kao i više knjiga umetničke proze i naučnoknjiževnih studija, zbirki eseja i kritika. 2011–2012. objavio izabrane književnoistorijske i književnokritičke radove u pet tomova (Damjanov: srpska književnost iskosa 1–5); 2014. godine izašao mu iz štampe POSLEDNJI roman, Itika Jeropolitika@VUK.

Sledeći put - vatra Sledeći put – vatra, esej iz dva dela napisan sredinom 60-ih godina, jeste autobiografsko-polemički tekst o položaju Afroamerikanaca u modernom američkom društvu. Objavljen u periodu prvih uspeha Pokreta za građanska prava, esej razmatra osnovna načela crnačke borbe protiv rasizma i nejednakosti – ujedno problematizujući koncepte afroameričkog identiteta i religije. Opisujući svoje odrastanje u siromašnoj harlemskoj četvrti i svoje razočaranje u propovedničku profesiju, Boldvin daje autentično iskustvo života američkog crnca – njegove potrage za dostojanstvom i identitetom nasuprot izboru između kriminala, otupljujućeg rada i crkve. Za razliku od militantnosti Islamske nacije i Crnih pantera, Boldvin posmatra odnose između rasa sa pozicije opšteg pomirenja i humanosti, odbacujući religiozni fanatizam i anatemisanje belaca kao sredstvo crnačke borbe za ravnopravnost. Smatrajući strah i težnju ka superiornosti za osnovne uzroke rasističkog karaktera zapadne civilizacije, on poziva crnce da prevaziđu bes i uske predstave o sebi koje su im nametnute, ali i da istovremeno prihvate svoje složeno poreklo i svoju neminovnu pripadnost američkoj naciji. Zbog autentičnosti prikaza socijalnih problema svog vremena i ideološke nepotkupljivosti svojih pogleda na afroameričku borbu za slobodu, Boldvin se smatra jednim od najistaknutijih američkih esejista i javnih figura Amerike iz druge polovine 20. veka. „Ono što sam video svuda oko sebe tog leta u Harlemu nije se razlikovalo od onoga što sam tu oduvek viđao – ništa se nije promenilo. Ali odjednom su, bez ikakve najave, kurve i makroi, kao i ucenjivači na Aveniji, za mene postali lična pretnja. Ranije mi nikada nije palo na pamet da bih i ja mogao postati jedan od njih, ali sam tog trenutka shvatio da smo svi zajedno proizvod istih okolnosti.“ Prikaži više

Autor: Džejms BoldvinŽanrovi: Sociologija, Publicistika, Autobiografije i biografijePismo: LatinicaBroj strana: 58Povez: MekFormat: 20 cmGodina izdanja: 2019.Sledeći put – vatra, esej iz dva dela napisan sredinom 60-ih godina, jeste autobiografsko-polemički tekst o položaju Afroamerikanaca u modernom američkom društvu. Objavljen u periodu prvih uspeha Pokreta za građanska prava, esej razmatra osnovna načela crnačke borbe protiv rasizma i nejednakosti – ujedno problematizujući koncepte afroameričkog identiteta i religije.Opisujući svoje odrastanje u siromašnoj harlemskoj četvrti i svoje razočaranje u propovedničku profesiju, Boldvin daje autentično iskustvo života američkog crnca – njegove potrage za dostojanstvom i identitetom nasuprot izboru između kriminala, otupljujućeg rada i crkve. Za razliku od militantnosti Islamske nacije i Crnih pantera, Boldvin posmatra odnose između rasa sa pozicije opšteg pomirenja i humanosti, odbacujući religiozni fanatizam i anatemisanje belaca kao sredstvo crnačke borbe za ravnopravnost. Smatrajući strah i težnju ka superiornosti za osnovne uzroke rasističkog karaktera zapadne civilizacije, on poziva crnce da prevaziđu bes i uske predstave o sebi koje su im nametnute, ali i da istovremeno prihvate svoje složeno poreklo i svoju neminovnu pripadnost američkoj naciji.Zbog autentičnosti prikaza socijalnih problema svog vremena i ideološke nepotkupljivosti svojih pogleda na afroameričku borbu za slobodu, Boldvin se smatra jednim od najistaknutijih američkih esejista i javnih figura Amerike iz druge polovine 20. veka.„ Ono što sam video svuda oko sebe tog leta u Harlemu nije se razlikovalo od onoga što sam tu oduvek viđao – ništa se nije promenilo. Ali odjednom su, bez ikakve najave, i makroi, kao i ucenjivači na Aveniji, za mene postali lična pretnja. Ranije mi nikada nije palo na pamet da bih i ja mogao postati jedan od njih, ali sam tog trenutka shvatio da smo svi zajedno proizvod istih okolnosti. “6/13

Cena: 300 DIN Za članove Udruženja: 270 DIN Niste član Udruženja. Učlanite se u Udruženje Svet Biljaka Kupi na brzinu Količina na lageru: 3 Zemlje isporuke: Srbija Opis: Uzgajali su ih još pre 5.000 godina indijska plemena u Severnoj Americi. Mada arheološka nalazišta u Meksiku potvrđuju njihovo postojanje oko 2600. godine pre Nove ere. Najraniji poznati primeri potpuno odomaćene biljke u Sjedinjenim Državama pronađeni su u Tenesiju i datiraju oko 2300. godine pre Nove ere. Zahvaljujući španskim istraživačima, koji su u 16. veku otkrili Novi svet, suncokret je zajedno sa drugim biljem donet u Evropu. Dva veka kasnije postao je osnovna namirnica u Rusiji, jer je njegovo ulje bilo dozvoljeno tokom posta. Suncokreti ne rastu samo visoko iznad zemlje. Čak i vlaknasti koren može da prodre do 3 m u dubinu. Upravo zbog ovakvog granjanja, kao i zbog moći da upija vodu i štetne materije, ova biljka se često koristi za isušivanje močvara i čišćenje zagađenog zemljišta od otpadnih voda, olova i radioaktivnih materija. Sadnja se ne preporučuje pre nego što se završi mraz. Idealno vreme je april. Musicbox je vrsta idelana za uzgoj suncokreta za rezani cvet. Suncokreti su jednostavni za održavanje. Odgovara im neutralna ili blago alkalna, rastresita zemlja. Da bi biljka dobro napredovala potrebno je redovno zalivanje. U protivnom dolazi do oštećenja listova koji ne mogu da se regenerišu naknadnim zalivanjem. Što znači da će i čitava biljka vrlo brzo propasti. Napomena o isporuci: Seme šaljem kao vrednosno pismo. Pakovanje sadrži 30 semenki. Lokacija prodavca: Čelarevo - Srbija Napomena prodavca: Biljke i semena je moguće i lično preuzeti na Novom Beogradu. Minimalna cena porudžbine je 500 din. Ako se seme uplati ranije na žiro račun cena poštarine je 140 dinara, a ako vam šaljemo kao vrednosno pismo gde se poštarina plaća pouzećem cena poštarine je 220 dinara.

Nedovršena igra Dva velika francuska matematičara koji se nikada nisu sreli i njihova kratka, tek delimično sačuvana korespondencija koja je zauvek promenila svet! Matematika 17. veka koja uveliko oblikuje doba u kome živimo, ali i vreme koje je pred nama. Knjiga o verovatnoći – naizgled toliko složenoj i nepredvidivoj, a suštinski racionalnoj i matematički sasvim jasnoj. „Verovatnoća je takva. Svakodnevni problemi, svima jasni i zanimljivi, često u praksi veoma važni, ali začinjeni neizvesnošću koja zna da zavrti mozak i najgenijalnijim matematičarima. Jedan od njih, Devlin, stavlja čuveno pismo na početak puta koji vodi do Hajzenbergovog principa neodređenosti u kvantnoj mehanici i do čuvene Blek-Šouls jednačine kojom se određuju cene opcija na berzi. Popularnim jezikom Devlin nas, poput majstora krimi romana, vodi ovim putem. Knjiga neće ostaviti ravnodušnim ni profesionalne matematičare ni potpune matematičke laike. Možete je videti kao istorijski pregled nastanka jedne od najvažnijih naučnih teorija današnjice, ili kao popularni priručnik tipa „Verovatnoća za svakoga“. Zbog svoje velike primenjivosti, kako u svakodnevnom životu, tako i u svim naukama, verovatnoća je danas deo nastave matematike u najnižim razredima u većini država u svetu. Ali nije samo velika primena razlog učenja verovatnoće. Razvoj koncepta neizvesnosti i matematičkog pristupa procene šansi i rizika je prepoznat kao veoma važan za razvoj mišljenja. Prevod Devlinove knjige je ugledao svetlost dana baš u momentu kada ova matematička teorija i kod nas ulazi u škole na velika vrata. U tom smislu, ova knjiga može biti veoma korisna učiteljima i nastavnicima matematike, kako zbog lične motivacije, tako i kao pomoć da zajedno sa svojim đacima uplove u svet neizvesnosti, svet rizika i šansi, mogućeg i nemogućeg. ” (Izvod iz recenzije dr Ivana Anića) Kit Devlin je briljantni britanski matematičar, profesor Univerziteta Stenford i pisac brojnih naučnih i naučnopopularnih knjiga studija i članaka. Od 1987. trajno je nastanjen u Sjedinjenim Američkim Državama gde na Nacionalnom radiju vodi subotnju emisiju posvećenu, pre svega, matematičkim temama. Zahvaljujući ovom angažmanu, u američkoj javnosti je postao poznat kao The Math Guy. Prikaži više

LAURA SANDI ČUDESNA SUDBINA LEDE ROTKO Prevod - Gordana Breberina Izdavač - Laguna, Beograd Godina - 2010 224 strana 20 cm Edicija - 21. vek ISBN - 978-86-521-0524-3 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja "Koliko je stvarni život stvaran, a koliko zabavan? Ako je suditi na osnovu moja prva dva školska dana, odmor bi morao da se zove pomor. Sirota sestra Mirtila nije znala gde se nalazi. Bila je okrugla, poskakivala je kao gumena loptica, i sve joj je bilo lepo, dobro i sjajno. Kako je mogla da poveruje da moje drugarice igraju kolo oko mene, ostalo mi je tajna. Da smo zbilja igrale kolo, i ja bih bila deo kruga, a ne bih stajala u njegovom središtu. Ironična, originalna, neobična i neodoljiva priča o odrastanju. Leda, naša glavna junakinja, sve do šeste godine živi u jednom nestavrnom svetu, u ogromnoj vili van grada, zajedno sa ćutljivim ocem koji ne izlazi iz svog vajarskog ateljea, nervno labilnom majkom čiji je život obeležen velikom tragedijom, ekscentričnom bakom, nekadašnjom operskom primadonom, braćom blizancima sa kojima nije nimalo bliska, gospodinom Paolom, baštovanom koji gaji čudovišne biljke, i guvernantom koja čvrsto stoji na zemlji i dopunjuje platu tako što vilu i malu Ledu iznajmljuje za snimanje reklama. Iz tog nestvarnog sveta, u kome ne postoji čak ni televizor, Leda će prvi put izaći kada krene u školu. I tada pred njenim razrogačenim očima počinje da se odvija „ stvarni“ život, koji ona posmatra sa detinjom nevinošću oštrom poput žileta. " Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Biscotti al malto Fiore per un mondo migliore

Ivo Andrić Na drini ćurpijaMeki povezIzdavač BigzNajpoznatiji roman Iva Andrića, Na Drini ćuprija, hronološki opisuje svakodnevni život višegradske kasabe, koja se nalazi na obali rijeke Drine, gdje su živjeli zajedno Turci i hrišćani. Glavni lik ovog romana je most koji kod Višegrada spaja dvije obale Drine, odnosno Bosnu sa Srbijom, Zapad sa Istokom. Radnja romana prati četiri vijeka zbivanja oko mosta, koji je izgradio veliki vezir Mehmed paša Sokolović. Mehmed je srpski dječak koji je na silu odveden u tursku vojsku i poturčen da bi se kasnije uzdigao ljestvicama vlasti i postao prvi do sultana. Kao čovjek od uticaja, odlučio je da u rodnom kraju podigne zadužbinu, kameni most na jedanaest lukova. Most predstavlja centralni simbol romana. Sve se mijenja i prolazi, samo most ostaje da ukaže na prolaznost ljudskih sudbina.Иво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије. [б]Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „ за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље” . [10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину. [11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти.12/1

Pavle Popović Rasprave i članciTvrdi povezIzdavač Srpska književna ZadrugaO autoruПавле Поповић (Београд, 16. април 1868 — Београд, 4. јун 1939)[1] био је српски историчар књижевности, професор и ректор Универзитета у Београду, академик.БиографијаРођен је у Београду 16. априла (4. априла по јулијанском календару) 1868. Професор Павле Поповић је предавао на Филозофском факултету у Београду више од тридесет година (1904—1938).[2] У српској научној и културној средини био је један од најутицајнијих професора београдског филолошког круга. Био је уредник Српског књижевног гласника (1905—1906), оснивач Друштва за српски језик и књижевност (1910), оснивач часописа Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор (1921), председник Српске књижевне задруге (1928—1937), ректор Београдског универзитета (1924—1928).За време Првог светског рата Павле Поповић се ангажовао и политички. У Лондону је уређивао билтен Press Ecstracts (1916—1917) и био је члан Југословенског одбора. У Енглеској је написао и књигу Југословенска књижевност чије се прво издање појавило у Кембриџу 1918.[2] Као један од твораца нове државе, том књигом је очигледно желео да покаже, између осталог, да њен троимени народ (Срби, Хрвати, Словенци) има и једну заједничку књижевност. Став који је он, притом, изражавао није био његов лични. То је био став снага које су стварале нову државу, а пре свега став Југословенског одбора.Пре тога чина, Павле Поповић је већ био признати стваралац. Његов избор за професора српске књижевности на Великој школи (1904) односно на Београдском универзитету (од 1905) значајан је датум у историји српске књижевности. Поповићу се следеће године (1905) на истој катедри и на истом предмету придружио још један професор, Јован Скерлић. Њих двојица ће заједно, све до Скерлићеве смрти (1914) предавати историју српске књижевности.Поповић и Скерлић су свој наставни предмет делили тако што је Павле Поповић предавао народну, стару (односно средњовековну) и средњу (дубровачку) књижевност, а Скерлић само нову српску књижевност. Из тих њихових предавања настале су две књиге: Поповићев Преглед српске књижевности (1909) и Скерлићева Историја нове српске књижевности (1914). Те две књиге заједно и комплементарно представљале су српску књижевност као целину. Корпус српске књижевности, по њима, обухватао је четири дела или „области“ (Поповићев израз): народну, стару, средњу (тј. дубровачку) и нову књижевност. Такво сагледавање корпуса српске књижевности није било лично мишљење двојице младих београдских професора. Оно је проистицало из већ стогодишњег бављења југословенском и српском књижевношћу којем су значајне прилоге дали: Копитар, Шафарик, Пипин, Александар Сандић, Ватрослав Јагић, Стојан Новаковић и други. Слична подела важила је и за хрватску књижевност која је често обрађивана заједно или комплементарно са српском.Павле Поповић је између два светска рата имао огроман ауторитет. Његов Преглед је обилато прештампаван (има десетак издања). У то време вршио је утицај сличан Скерлићевој Историји. Обе књиге су, на комплементаран начин, представљале српску књижевност као целину.Између два светска рата, међутим, у духу нове државне идеје, више се инсистирало на југословенској књижевности него на посебним националним књижевностима. У духу те идеје настала је, за школске потребе, и Југословенска књижевност Милоша Савковића са пратећим хрестоматијама текстова. И њена тежња је била да се југословенска књижевност представи као целина, са јасном намером, као и у књизи Павла Поповића под истим називом, да се на националним одредницама не инсистира или да се оне бришу у име заједништва. Из истог настојања се и Катедра за српску књижевност претворила у Катедру за југословенску књижевност. Катедре под тим именом трајале су у више универзитетских центара до пред крај шездесетих година овог века; после тога су се трансформисале у катедре за југословенске књижевности (множина).Пре него што се почела распадати југословенска држава почела се распадати југословенска књижевност. Књига Југословенска књижевност, коју је, по налогу југословенског Комитета за сарадњу са иностранством писао Антун Барац (1954) већ је била наговештај таквог распада. Та књига има исти наслов као и књиге Поповића и Савковића. Али се у њој од почетака, паралелно али одвојено, прати посебан развој трију југословенских литература: српске, хрватске и словеначке. То више, стварно, није историја једне већ три блиске литературе.У књизи Антуна Барца, која има исти наслов као и књиге Поповића и Савковића дошло је до још једног значајног померања: дубровачка књижевност је код Барца укључена у хрватску. То није нова чињеница у односу на претходне историје хрватске књижевности: хрватски историчари су од 19. века дубровачку књижевност сматрали саставним делом хрватске књижевности, као што се она у историјама српске књижевности сматрала саставним делом српске, или бар заједничком српскохрватском књижевношћу. Нова је чињеница да је после Барца дубровачка књижевност изостављена из корпуса српске књижевности. Тако ће бити учињено у едицији Српска књижевност у сто књига која се појавила у издању Матице српске и Српске књижевне задруге (1958—1966), затим у Нолитовој едицији Српска књижевност у књижевној критици у осам књига (1965), у Историји српске књижевности Јована Деретића (1983) и другде.Ето једног од главних политичких разлога што Преглед српске књижевности Павла Поповића није био после Другог светског рата прештампаван као што је то чињено са Скерлићевом Историјом. О Поповићу, сем тога, готово да и није писано после Другог светског рата. Свако озбиљније писање о њему не би могло да заобиђе главно његово дело и одређење према проблемима које оно покреће. А пошто се Поповић ослањао на велику литературу о српској књижевности, практично је морала да буде запостављена и та литература која је са његовом визијом била сагласна.Имати у виду само Скерлићеву историју, а не и Поповићеву, значило је имати у виду само један део српске литературе. Пошто је Скерлић, у својој Историји, узгред негирао уметничке вредности и старе, односно српске средњовековне књижевности и дубровачке књижевности, лако се могао стећи утисак да он у својој Историји говори о српској књижевности у целини.Полувековно потискивање Павла Поповића, као и литературе, наше и стране, на којој је његово дело израсло, показује се у свој својој трагичној бесмислености у дане када се југословенска држава распала и кад су Срби стављени у ситуацију да траже нова решења у свим областима па и у националној филологији. Разоткрива се да из корпуса српске литературе није изостављан само један њен део, средња (дубровачка) књижевност, већ да су угрожена и друга два дела те литературе из Поповићевог Прегледа: стара, односно српска средњовековна књижевност и српска народна књижевност.Педесетогодишње одстрањивање Павла Поповића из научне јавности и наставне праксе очигледно је оставило крупне трагове на свести професора који су после рата формирани а који данас предају српску књижевност. Од четири области српске књижевности које је Поповић унео у своју Југословенску књижевност сада Срби из те заједничке југословенске књижевности излазе само са једном од тих области - оном коју је предавао Скерлић. Српска књижевност се тако скраћује за више од пет векова и сужава на вештачки омеђено духовно подручје.Како се према истом проблему односе Хрвати? И хрватски историчари су своју књижевност (Шурмин и други) делили на оне исте четири области: на народну, стару, средњу и нову књижевност. У репрезентативној едицију Повијест хрватске књижевности, која је изашла пре петнаестак година у седам књига, постоје веома обимне књиге посвећене и народној, и старој, и средњој хрватској књижевности, и четири књиге посвећене новој.Кад се има у виду и ситуација код других словенских и несловенских народа, испашће да само Србима књижевност почиње од 18. века и да само народ Светог Саве и Вука Караџића нема и своју српску средњовековну и народну књижевност.Суочени смо последњих година са јасним стратегијама да се српски народ физички скрати и да му се животни простор сузи. Да ли се та стратегија не односи и на српску литературу? Пре петнаест година на Катедри за југословенске књижевности у Новом Саду проф. др Јоже Погачник, наставник словеначке књижевности, настојао је да се уведу два нова предмета: црногорска и босанскохерцеговачка књижевност. У томе настојању је имао јаку политичку и стручну подршку. На Филозофском факултету у Новом Саду та стратегија није прошла, али је прошла у другим срединама, нпр. у Сарајеву. Куда је та стратегија водила и ко је стајао иза ње данас је јасно.Враћање Павлу Поповићу и литератури на којој је он израстао потребно је да би се сагледало стање наше филологије, да би се она одредила према даљој прошлости, као и према оној најближој и да бисмо се уопште могли снаћи у времену које долази. (Петар Милосављевић)9/5

U romanu Lica i kategorije radnja je vremenski smeštena u devedesete godine prošlog veka, ali to nije tema romana niti nešto što bitno utiče na njegovu strukturu i sadržaj. Devedesete godine ponajpre su kostim za scenu na koju su postavljena zbivanja. U učamalost jednog beogradskog naselja dva događaja najpre unose živost, a zatim i bitno menjaju život nekolicine ljudi. Imamo jednog povratnika, čoveka koji je dve decenije ranije živeo u tom naselju, i dve sestre studentkinje, koje se useljavaju u novizgrađenu zgradu. Slavoljub Kvas, povratnik, veoma je imućan čovek. On pomoću novca pokušava da reši svoj čudovišni problem, zaostao još iz vremena kad je živeo tu i nije bio bogat. Kvas daje zadatke nekolicini stanovnika naselja, potplaćuje ih da te zadatke ispune, a njegovi zahtevi u najmanju ruku su neuobičajeni. Nadalje, pravi motivi njegovog delovanja otkrivaju se tek na kraju. Struktura romana je takva da i likovi i čitaoci veruju da Kvas sve čini iz drugog, mnogo razumljivijeg razloga. Priča je ispričana u nagoveštajima, koji stvaraju intrigu i vuku čitaoca napred. Motivacija delovanja junaka u početku se zasniva na psihološkim zakonitostima ili osobenostima likova, na interesima i ćudima, i iz toga proizlaze zbivanja. Likovi imaju slobodu, ali tu slobodu zloupotrebljavaju i gube je kada prekorače određene granice. Tada događajima počinje da upravlja usud, pa junaci više ništa ne mogu da promene – iako se neki svojski trude. Drugim rečima, dramatika se najpre zasniva na sukobu karaktera, ali to ne važi i za zaplet, koji nije klasičan, budući da se događaji odvijaju po fatalističkom principu „više sile”. To je pad na paganski nivo egzistencije. Zato na scenu stupaju likovi iz „mračne fantastike”. Oni imaju svoj pogled na svet, a taj pogled, iako je čudan, odlikuje se određenim etičkim svojstvima. Ti opskurni namernici „dele sreću” prema svom viđenju likova i njihovih dela i nedela. Nije to univerzalna pravda, pravda i fatalizam ne idu zajedno, ali tragovi jedne lestvice vrednosti ipak se mogu sklopiti u kako-tako razumljivu celinu. Zašto ovo nije slika čije konture odražavaju samo devedesete godine? Zato što je posredi jedna moguća perspektiva potrebna i našem vremenu. Ona nije obavezna, ali jeste moguća. Naše i buduće vreme nose određene konflikte čije je razrešavanje uporedivo sa onim što se dešava u romanu, koji bi se mogao čitati i kao alegoreza. Novac, tajna, ljubav i surovost jesu kategorije koje, kada se kao motivi pokretači na delanje suprotstave, često vode stradanju.

Vladan Nedić O usmenom pesništvuTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaVladan NedićВладан Недић (Пласковац, 10. јул 1920 — Београд, 18. септембар 1975) српски је књижевни историчар.[1][2]БиографијаОтац му се звао Мирослав Недић, а мајка Славка Недић (Благојевић) и обоје су били учитељи. Основну школу је завршио у Смедереву, а гимназију у Смедереву и Београду (1938). Југословенску и руску књижевност студирао је на филозофском факултету у Београду (1938—1941). Од новембра 1944. до марта 1946. године био је у ЈНА. Дипломирао је 1946. године.[2] Једно време био је библиотекар у Библиотека Друштва за културну сарадњу Југославије и СССР и у Централној библиотеци САНУ. На Филозофском факултету у Београду био је асистент за народну књижевност, доцент, ванредни и редовни професор. Држао је предавања на Филозофском факултету у Новом Саду и Приштини. Оженио се 1946. године Надеждом Јовановић и са њом је имао две кћери.Докторску дисертацију је одбранио 1958. године на Филолошком факултету Београду са темом Живот и рад Симе Милутиновића. [2]Припада генерацији послератних историчара књижевности. Објавио је велики број расправа, студија и прилога о појединим писцима и појавама у српској књижевности. Две највеће области његовог деловања биле су књижевност XIX и ХХ века и народна поезија. У његов књижевноисторијски рад укључени су велики број библиографија, научних приказа и стручних реферата, више критичких издања народних песама, антологија усменог лирског песништва, као и неколико избора из књижевних дела наших писаца (Његоша, Змаја, Лазе Лазаревића, Ћоровића и Ракића).Владан Недић није био само књижевни историчар. Његов књижевни рад започео је 1941. године приказом три нове књиге два српска велика писца: Стевана Сремца и Лазе Костића, а наставио се преводилачком делатношћу, делатношћу књижевног критичара и хроничара књижевности (преводи из руске и украјинске књижевности, огледи о писцима тих књижевности и прикази њихових дела). Годинама је уређивао научне часописе („Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор]]“, „Ковчежић“), учествовао је и у изради критичког издања Сабраних дела Вука Стефановића Караџића и осталих српских писаца. Све до своје смрти, заједно са Радованом Самарџићем, био је уредник Српског биографског речника.Специфичност његове методе огледа се у томе да су сви његови радови засновани на темељним истраживањима. Током времена постао је историчар наше усмене књижевности и у његовом раду се очитује занимање за широк круг њених проблема којима је прилазио са различитих аспеката. Издвојено место припада његовим радовима у којима је приказивао и оцењивао збирке неких новијих, па чак и савремених сакупљача народне поезије (Ивана Јастребова, Момчила Златановића, Љубише Рајковића...).9/2

Vladan Nedić O usmenom pesništvuTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaVladan NedićВладан Недић (Пласковац, 10. јул 1920 — Београд, 18. септембар 1975) српски је књижевни историчар.[1][2]БиографијаОтац му се звао Мирослав Недић, а мајка Славка Недић (Благојевић) и обоје су били учитељи. Основну школу је завршио у Смедереву, а гимназију у Смедереву и Београду (1938). Југословенску и руску књижевност студирао је на филозофском факултету у Београду (1938—1941). Од новембра 1944. до марта 1946. године био је у ЈНА. Дипломирао је 1946. године.[2] Једно време био је библиотекар у Библиотека Друштва за културну сарадњу Југославије и СССР и у Централној библиотеци САНУ. На Филозофском факултету у Београду био је асистент за народну књижевност, доцент, ванредни и редовни професор. Држао је предавања на Филозофском факултету у Новом Саду и Приштини. Оженио се 1946. године Надеждом Јовановић и са њом је имао две кћери.Докторску дисертацију је одбранио 1958. године на Филолошком факултету Београду са темом Живот и рад Симе Милутиновића. [2]Припада генерацији послератних историчара књижевности. Објавио је велики број расправа, студија и прилога о појединим писцима и појавама у српској књижевности. Две највеће области његовог деловања биле су књижевност XIX и ХХ века и народна поезија. У његов књижевноисторијски рад укључени су велики број библиографија, научних приказа и стручних реферата, више критичких издања народних песама, антологија усменог лирског песништва, као и неколико избора из књижевних дела наших писаца (Његоша, Змаја, Лазе Лазаревића, Ћоровића и Ракића).Владан Недић није био само књижевни историчар. Његов књижевни рад започео је 1941. године приказом три нове књиге два српска велика писца: Стевана Сремца и Лазе Костића, а наставио се преводилачком делатношћу, делатношћу књижевног критичара и хроничара књижевности (преводи из руске и украјинске књижевности, огледи о писцима тих књижевности и прикази њихових дела). Годинама је уређивао научне часописе („Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор]]“, „Ковчежић“), учествовао је и у изради критичког издања Сабраних дела Вука Стефановића Караџића и осталих српских писаца. Све до своје смрти, заједно са Радованом Самарџићем, био је уредник Српског биографског речника.Специфичност његове методе огледа се у томе да су сви његови радови засновани на темељним истраживањима. Током времена постао је историчар наше усмене књижевности и у његовом раду се очитује занимање за широк круг њених проблема којима је прилазио са различитих аспеката. Издвојено место припада његовим радовима у којима је приказивао и оцењивао збирке неких новијих, па чак и савремених сакупљача народне поезије (Ивана Јастребова, Момчила Златановића, Љубише Рајковића...).9/2

Zuti Krokus - Crocus - lukovice Cena je za pakovanje od 3 lukovice. Ova sorta je poznata po svom divnom mirisu. Šafran (lat. Crocus sativus; ~ vernus) višegodišnja je biljka, lukovica iz porodice Iridaceae. Začin se dobija iz cveta Crocus sativus. Živopisni grimizni žigovi (stigme) i stubići (stilovi), zvani končići ili niti, sakupljaju se i suše radi upotrebe kao začina i sredstva za bojenje hrane. Šafran, već dugo među najskupljim začinima po masi na svetu, verovatno je prvi put uzgojen u Grčkoj ili nedaleko od ove zemlje. C. sativus je, po svemu sudeći, forma C. cartwrightianus koja se javila tako što su u kasnom bronzanom dobu uzgajivači sa Krita selektivno gajili biljke radi neobično dugih stigmi. Lagano se raširio u većem delu Evroazije, a kasnije je donet u delove Severne Afrike, Severne Amerike i Okeanije. Biljka može dostići visinu do 30 cm. Nema pravoga stabla. Šest latica cveta, zajedno sa dva uska listića, rastu iz podzemne gomoljaste lukovice. Spoljne ljuske imaju žilice, uglavnom mrežaste. Lišće je uzano, linearno i izduženo. Latice su pri zemlji svijene u valjkastu cev, a na nekoliko centimetara od tla šire se u levak. Cvetovi inače izrastaju između listova, s dugom cevi i zvonasto rastvorenom krunom od šest jednakih listića; ljubičasti su, žućkasti ili ružičasti. Tučak je kod svih šafrana zlatnonarandžaste boje i, najčešće, nadvisuje istobojne prašnike. Na vrhu tučka nalazi se stigma, žig ili njuška krokusa (lat. croci stigmata) — ’organela’ čiji je zadatak da prihvata polenova zrnca. Osušeni žigovi se, pored upotrebe kao začin i za spravljanje boja za bojadisanje namirnica (posebno kolača), koriste i u medicini. U većoj meri, šafran je otrovan. Okus šafrana i jodoform ili rezultujući miris sena uzrokuju hemikalije pikrokrocin i safranal. Takođe sadrži karotenoidni pigment, krocin, koji daje obogaćenu zlatnožutu boju jelima i tekstilu. Njegova zabeležena istorija je potvrđena u asirskoj botaničkoj raspravi nastaloj pod Asurbanipalom u 7. veku p. n. e., a istim se trgovalo i koristilo ga se već preko četiri milenijuma. Na Iran otpada približno 90% svetske proizvodnje šafrana. Safran lukovice (zacin) mozete kupiti ovde