Visoka osvetljenist i kvalitet slike Epsonova 3LCD tehnologija osigurava visoki kvalitet slika uz podjednako visoke nivoe belog i svetla drugih boja za jasne boje i osvetljene slike čak i po danu, uz tri puta svetlije boje nego što je slučaj kod projektora drugih proizvođača- 1. Uz prilagodljivu veličinu displeja od do 100 inča, možete prikazati dve vrste sadržaja uz mogućnost podeljenog ekrana a bez kompromisa sa kvalitetom. Dodir prstom i dual pen Prstima možete kreirati anotacije direktno na ekranu. Epsonove interaktivne olovke su sada još bolje prilagođene i lakše za upotrebu. Uz nove dual pen olovke, predavači i studenti ili dva studenta mogu zajedno da rade koristeći različite atribute. Visoko pouzdano Prikazujte slike još duže uz poboljšanu pouzdanost i duži životni vek lampe od oko 10,000 sati u eco modu. Interaktivno i poboljšano učenje Multi-PC projection softver dopušta predavačima i studentima da u isto vreme prikazuju sadržaj. Funkcija moderatora dopušta predavačima da zadrže kontrolu i odaberu koji sadržaj žele da prikažu. Kombinacijom dveju projektora možete stvoriti jedan veliki, interaktivni displej. Mogućnosti podeljenog ekrana dozvoljavaju nastavnicima da prikažu dva odvojena tipa sadržaja u isto vreme poput plana lekcija sa PC-ja uz sliku ili video snimak sa kamere. Moguće opciono bežično povezivanje Lako i bežično prikažite sadržaj sa daljine uz brojne ‘pametne’ uređaje i Google Chromebook uređaje uz naš iProjection App2.

Zajedno sa uspostavljenim Boker Barberettes linije britvi, mnogi berberi traže ravan nož za brijanje sa sečivom od nerđajućeg čelika. Boker Pro Barberettes dizajnirana je da primi polovinu Double Edge-a (standardna oštrica 43 mm) i da je sigurno drži između dva dela od nerđajućeg čelika. Ovaj sistem već dugi niz godina koriste profesionalni berberi i frizeri pre nego što su ga u Boker-u optimizovali. Geometrija i veličina Boker Pro Barberette prate vrhunski kovane ravne brijače proizvedenih u Boker Manufactori Solingen. Dno držača ima fino nazubljenje, nudeći sigurno držanje čak i kada je mokro. Kada se stezaljka ukloni, dve polovine se lako mogu pritisnuti jedna uz drugu pomoću malog dugmeta. Precizno zakivanje i vrhunska izrada osiguravaju preciznu funkciju i dug životni vek čak i uz intenzivnu upotrebu. Boker Pro Barberette kombinuje profesionalnu funkcionalnost, poznato držanje i ravnotežu i autentičnu estetiku klasičnog ravnog brijača. Ako tek počinjete, to je alternativa kovanom ravnom brijaču po nižoj ceni. Pre umetanja, dvostruke oštrice treba pažljivo slomiti na pola. Isporučuje se sa istorijskim pakovanjem i sečivom sa dve oštrice. Živahne i raznovrsne boje izuzetno realnog veštačkog roga drške kombinuju lako održavanje i trajnost veštačkog materijala sa izgledom prirodnog materijala. Karakteristike britve: materijal sečiva:nerđajući čelik materijal drške: sintetički rog Zajedno sa uspostavljenim Boker Barberettes linije britvi, mnogi berberi traže ravan nož za brijanje sa sečivom od nerđajućeg čelika. Boker Pro Barberettes dizajnirana je da primi polovinu Double Edge-a (standardna oštrica 43 mm) i da je sigurno drži između dva dela od nerđajućeg čelika. Ovaj sistem već dugi niz godina koriste profesionalni berberi i frizeri pre nego što su ga u Boker-u optimizovali. Geometrija i veličina Boker Pro Barberette prate vrhunski kovane ravne brijače proizvedenih u Boker Manufactori Solingen. Dno držača ima fino nazubljenje, nudeći sigurno držanje čak i kada je mokro. Kada se stezaljka ukloni, dve polovine se lako mogu pritisnuti jedna uz drugu pomoću malog dugmeta. Precizno zakivanje i vrhunska izrada osiguravaju preciznu funkciju i dug životni vek čak i uz intenzivnu upotrebu. Boker Pro Barberette kombinuje profesionalnu funkcionalnost, poznato držanje i ravnotežu i autentičnu estetiku klasičnog ravnog brijača. Ako tek počinjete, to je alternativa kovanom ravnom brijaču po nižoj ceni. Pre umetanja, dvostruke oštrice treba pažljivo slomiti na pola. Isporučuje se sa istorijskim pakovanjem i sečivom sa dve oštrice. Živahne i raznovrsne boje izuzetno realnog veštačkog roga drške kombinuju lako održavanje i trajnost veštačkog materijala sa izgledom prirodnog materijala. Karakteristike britve: materijal sečiva:nerđajući čelik materijal drške: sintetički rog

O knjizi: Dobitnik Nobelove nagrade. Uspon i pad Trećeg rajha iz perspektive žrtve, svedoka i krivca. U malograđanskoj sredini grada Gdanjska dvadesetih godina prošlog veka dva dečaka, polu-Jevrejin Edi Amzel i arijevac Valter Matern, postaju pobratimi ritualnim mešanjem krvi. Njihove dečačke podvige prati verna keruša Zenta, koja će ošteniti Harasa, budućeg oca ovčara Princa, Firerovog ljubimca. Godine odmiču, prijateljstvo mladića i dalje je snažno i iskreno, a onda na vlast dolaze nacisti. Amzel je talentovani umetnik koji stvarnost komentariše stvarajući strašila po liku ljudskom. Napadaju ga devetorica mladih pripadnika SA i izbijaju mu zube. Jedan od njih je – Matern. Pseće godine su sada u punom zamahu: marširaju pravo u rat. Na sceni se ne menjaju igrači sve dok Princ konačno ne napusti svog gospodara – jer i psu može biti dosta svega. U posleratnim godinama i Maternu je svega dosta. Zajedno sa Princom on kreće u potragu za počiniocima nacističkih zlodela i svojim izgubljenim pobratimom Amzelom. Matern je nevin, on je antifašista, drugi su ti koji su krivi iako ih je talas prosperiteta Zapadne Nemačke naizgled oprao. „Pseće godine su književno delo koje se ističe po izuzetnoj snazi jezičkog izraza; to je oluja ideja i provokacija, antologija savršeno napisanih kratkih priča, poetskih odlomaka i satiričnih majstorija; to je istovremeno i umetnički roman i bajka i zavičajna priča i istorijska freska.“ Der Spiegel

Dobitnik Nobelove nagrade. Uspon i pad Trećeg rajha iz perspektive žrtve, svedoka i krivca. U malograđanskoj sredini grada Gdanjska dvadesetih godina prošlog veka dva dečaka, polu-Jevrejin Edi Amzel i arijevac Valter Matern, postaju pobratimi ritualnim mešanjem krvi. Njihove dečačke podvige prati verna keruša Zenta, koja će ošteniti Harasa, budućeg oca ovčara Princa, Firerovog ljubimca. Godine odmiču, prijateljstvo mladića i dalje je snažno i iskreno, a onda na vlast dolaze nacisti. Amzel je talentovani umetnik koji stvarnost komentariše stvarajući strašila po liku ljudskom. Napadaju ga devetorica mladih pripadnika SA i izbijaju mu zube. Jedan od njih je – Matern. Pseće godine su sada u punom zamahu: marširaju pravo u rat. Na sceni se ne menjaju igrači sve dok Princ konačno ne napusti svog gospodara – jer i psu može biti dosta svega. U posleratnim godinama i Maternu je svega dosta. Zajedno sa Princom on kreće u potragu za počiniocima nacističkih zlodela i svojim izgubljenim pobratimom Amzelom. Matern je nevin, on je antifašista, drugi su ti koji su krivi iako ih je talas prosperiteta Zapadne Nemačke naizgled oprao. „Pseće godine su književno delo koje se ističe po izuzetnoj snazi jezičkog izraza; to je oluja ideja i provokacija, antologija savršeno napisanih kratkih priča, poetskih odlomaka i satiričnih majstorija; to je istovremeno i umetnički roman i bajka i zavičajna priča i istorijska freska.“ Der Spiegel

Pseće godine Od dobitnika nobelove nagrade. Uspon i pad Trećeg rajha iz perspektive žrtve, svedoka i krivca. U malograđanskoj sredini grada Gdanjska dvadesetih godina prošlog veka dva dečaka, polu-Jevrejin Edi Amzel i arijevac Valter Matern, postaju pobratimi ritualnim mešanjem krvi. Njihove dečačke podvige prati verna keruša Zenta, koja će ošteniti Harasa, budućeg oca ovčara Princa, Firerovog ljubimca. Godine odmiču, prijateljstvo mladića i dalje je snažno i iskreno, a onda na vlast dolaze nacisti. Amzel je talentovani umetnik koji stvarnost komentariše stvarajući strašila po liku ljudskom. Napadaju ga devetorica mladih pripadnika SA i izbijaju mu zube. Jedan od njih je – Matern. Pseće godine su sada u punom zamahu: marširaju pravo u rat. Na sceni se ne menjaju igrači sve dok Princ konačno ne napusti svog gospodara – jer i psu može biti dosta svega. U posleratnim godinama i Maternu je svega dosta. Zajedno sa Princom on kreće u potragu za počiniocima nacističkih zlodela i svojim izgubljenim pobratimom Amzelom. Matern je nevin, on je antifašista, drugi su ti koji su krivi iako ih je talas prosperiteta Zapadne Nemačke naizgled oprao. „Pseće godine su književno delo koje se ističe po izuzetnoj snazi jezičkog izraza; to je oluja ideja i provokacija, antologija savršeno napisanih kratkih priča, poetskih odlomaka i satiričnih majstorija; to je istovremeno i umetnički roman i bajka i zavičajna priča i istorijska freska.“ Der Spiegel Prikaži više

Od dobitnika nobelove nagrade. Uspon i pad Trećeg rajha iz perspektive žrtve, svedoka i krivca. U malograđanskoj sredini grada Gdanjska dvadesetih godina prošlog veka dva dečaka, polu-Jevrejin Edi Amzel i arijevac Valter Matern, postaju pobratimi ritualnim mešanjem krvi. Njihove dečačke podvige prati verna keruša Zenta, koja će ošteniti Harasa, budućeg oca ovčara Princa, Firerovog ljubimca. Godine odmiču, prijateljstvo mladića i dalje je snažno i iskreno, a onda na vlast dolaze nacisti. Amzel je talentovani umetnik koji stvarnost komentariše stvarajući strašila po liku ljudskom. Napadaju ga devetorica mladih pripadnika SA i izbijaju mu zube. Jedan od njih je – Matern. Pseće godine su sada u punom zamahu: marširaju pravo u rat. Na sceni se ne menjaju igrači sve dok Princ konačno ne napusti svog gospodara – jer i psu može biti dosta svega. U posleratnim godinama i Maternu je svega dosta. Zajedno sa Princom on kreće u potragu za počiniocima nacističkih zlodela i svojim izgubljenim pobratimom Amzelom. Matern je nevin, on je antifašista, drugi su ti koji su krivi iako ih je talas prosperiteta Zapadne Nemačke naizgled oprao. „Pseće godine su književno delo koje se ističe po izuzetnoj snazi jezičkog izraza; to je oluja ideja i provokacija, antologija savršeno napisanih kratkih priča, poetskih odlomaka i satiričnih majstorija; to je istovremeno i umetnički roman i bajka i zavičajna priča i istorijska freska.“ Der Spiegel

Zašto se sad pojavljuju ova dva scenarija, nađena u bogatoj ostavštini Aleksandra Petrovića, zajedno? I zato što je Soko, zasnovan na često navođenoj i još češće komentarisanoj deseteračkoj pesmi Banović Strahinja, i Kraj vikenda, pisan na surovim i sivim belinama oktroisanog socijalističkog sistema, koji se već uveliko ljuljao u temeljima, imaju osobine pravog pravcatog kontrapunkta. Iza toga preostaje sve kako je istinito. Bilo je to vreme kada su, istina eufemistički, i prijatelji i neprijatelji Sašu tešili licemernom floskulom da će sve biti i štampano i realizovano posle smrti. (Istina, na osnovu Sokola, Vatroslav Mimica je 1979. snimio film Banović Strahinja.) Svakako, Soko napisan je i stoga da bi se sto i prvi put overila jedinstvena priča o praštanju, u onim famoznim nemogućim uslovima za koje se obično govori da su sudbinski, ako ne i suštinski deo i vazduha i života samog. Kraj vikenda je, bar za mene, bogata, stvarnosna, dramatično datirana prolegomena za poslednju, svakako antologijsku scenu. Oba ova scenarija, naoko smao udaljena nekoliko svetlosnih godina jedan od drugog, po vremenu a i mestu zbivanja, svedočanstvo su damara koji pucaju odjednom, sve postaje vulgarno, ukleto, drastično. Petrović je sasvim izričit – poetsko-filozofsko-moralni nukleus mu je prevashodan. Bez sumnje, Aleksandar Saša Petrović (1929–1994) najtragičniji je, ali i najmoćniji torzo srpske umetničke scene druge polovine dvadesetog veka. Draško Ređep

Jedna priča u šest pričanja Šest lica pričaju isti broj priča, pletući na ovaj način životnu avanturu glavnog junaka, kao i svoje odnose s njim. Odnose vlasti i pritiska, ali i odnose prijateljstva, ljubavi i stvaralaštva. U jednom svetu koji nestaje i u drugom svetu koji se rađa, na kraju prošlog veka i s početka dvadesetog, neki od njih tragaju za novim odgovorima, sukobljavaju se u pogledu ideja, sanjaju lične i zajedničke snove. Likovi koji nasleđuju istoriju svojih predaka, i odlučuju se da zapišu svoju, zacrtavaju sami svoje puteve, veruju u prave vrednosti, stvaraju i sposobni su da crpe snagu čak i kad im ništa ne ide od ruke. Životni stavovi i strasti, saznanje i poluznanje, ponekad ih vode napred, a ponekad su izvor njihovih muka. Neki poimaju svet bez granica dok drugi, u svom mikrosvetu znaju da odžive, zbratimljeni i u slozi zajedno s pripadnicima drugih vera i nacija, svoju bajku. Nikos Temelis je autor pet knjiga. Roman Traganje, prvi put objavljen 1998. godine, do sada je doživeo preko osamdeset izdanja. Sledeći Temelisov roman Preobražaj (2000), imao je sedamdeset izdanja, Odblesak (2003) je objavljen u četrdeset i šest izdanja, a knjiga Za naše druženje (2005) u trideset i četiri izdanja. Dva života u jednom, poslednja knjiga koju je Nikos Temelis napisao objavljena je 2007. godine.

Od dobitnika nobelove nagrade! Uspon i pad Trećeg rajha iz perspektive žrtve, svedoka i krivca! U malograđanskoj sredini grada Gdanjska dvadesetih godina prošlog veka dva dečaka, polu-Jevrejin Edi Amzel i arijevac Valter Matern, postaju pobratimi ritualnim mešanjem krvi; njihove dečačke podvige prati verna keruša Zenta, koja će ošteniti Harasa, budućeg oca ovčara Princa, Firerovog ljubimca. Godine odmiču, prijateljstvo mladića i dalje je snažno i iskreno, a onda na vlast dolaze nacisti. Amzel je talentovani umetnik koji stvarnost komentariše stvarajući strašila po liku ljudskom. Napadaju ga devetorica mladih pripadnika SA i izbijaju mu zube. Jedan od njih je – Matern. Pseće godine su sada u punom zamahu: marširaju pravo u rat. Na sceni se ne menjaju igrači sve dok Princ konačno ne napusti svog gospodara – jer i psu može biti dosta svega. U posleratnim godinama i Maternu je svega dosta. Zajedno sa Princom on kreće u potragu za počiniocima nacističkih zlodela i svojim izgubljenim pobratimom Amzelom. Matern je nevin, on je antifašista, drugi su ti koji su krivi iako ih je talas prosperiteta Zapadne Nemačke naizgled oprao. "Pseće godine su književno delo koje se ističe po izuzetnoj snazi jezičkog izraza; to je oluja ideja i provokacija, antologija savršeno napisanih kratkih priča, poetskih odlomaka i satiričnih majstorija; to je istovremeno i umetnički roman i bajka i zavičajna priča i istorijska freska." Der Spiegel Čitaj dalje

O knjizi: Dobitnik Nobelove nagrade. Uspon i pad Trećeg rajha iz perspektive žrtve, svedoka i krivca. U malograđanskoj sredini grada Gdanjska dvadesetih godina prošlog veka dva dečaka, polu-Jevrejin Edi Amzel i arijevac Valter Matern, postaju pobratimi ritualnim mešanjem krvi. Njihove dečačke podvige prati verna keruša Zenta, koja će ošteniti Harasa, budućeg oca ovčara Princa, Firerovog ljubimca. Godine odmiču, prijateljstvo mladića i dalje je snažno i iskreno, a onda na vlast dolaze nacisti. Amzel je talentovani umetnik koji stvarnost komentariše stvarajući strašila po liku ljudskom. Napadaju ga devetorica mladih pripadnika SA i izbijaju mu zube. Jedan od njih je – Matern. Pseće godine su sada u punom zamahu: marširaju pravo u rat. Na sceni se ne menjaju igrači sve dok Princ konačno ne napusti svog gospodara – jer i psu može biti dosta svega. U posleratnim godinama i Maternu je svega dosta. Zajedno sa Princom on kreće u potragu za počiniocima nacističkih zlodela i svojim izgubljenim pobratimom Amzelom. Matern je nevin, on je antifašista, drugi su ti koji su krivi iako ih je talas prosperiteta Zapadne Nemačke naizgled oprao. „Pseće godine su književno delo koje se ističe po izuzetnoj snazi jezičkog izraza; to je oluja ideja i provokacija, antologija savršeno napisanih kratkih priča, poetskih odlomaka i satiričnih majstorija; to je istovremeno i umetnički roman i bajka i zavičajna priča i istorijska freska.“ Der Spiegel

Traganje Jedna priča u šest pričanja. Šest lica pričaju isti broj priča, pletući na ovaj način životnu avanturu glavnog junaka, kao i svoje odnose s njim. Odnose vlasti i pritiska, ali i odnose prijateljstva, ljubavi i stvaralaštva. U jednom svetu koji nestaje i u drugom svetu koji se rađa, na kraju prošlog veka i s početka dvadesetog, neki od njih tragaju za novim odgovorima, sukobljavaju se u pogledu ideja, sanjaju lične i zajedničke snove. Likovi koji nasleđuju istoriju svojih predaka, i odlučuju se da zapišu svoju, zacrtavaju sami svoje puteve, veruju u prave vrednosti, stvaraju i sposobni su da crpe snagu čak i kad im ništa ne ide od ruke. Životni stavovi i strasti, saznanje i poluznanje, ponekad ih vode napred, a ponekad su izvor njihovih muka. Neki poimaju svet bez granica dok drugi, u svom mikrosvetu znaju da odžive, zbratimljeni i u slozi zajedno s pripadnicima drugih vera i nacija, svoju bajku. Nikos Temelis je autor pet knjiga. Roman Traganje, prvi put objavljen 1998. godine, do sada je doživeo preko osamdeset izdanja. Sledeći Temelisov roman Preobražaj (2000), imao je sedamdeset izdanja, Odblesak (2003) je objavljen u četrdeset i šest izdanja, a knjiga Za naše druženje (2005) u trideset i četiri izdanja. Dva života u jednom, poslednja knjiga koju je Nikos Temelis napisao objavljena je 2007. godine.

Opis proizvoda Ovaj rukopis je ispisan snažnim rečima i mislima kao dijalog, monolog, sveviđenja, snoviđenja, kritika, verska istorija i ispovest. Iako pisano na mah, savremenim elektronskim pismom i ubrzanim mislima, ovo delo je svedočanstvo o ljudskim lomovima, koji nastaju zbog naglog ubrzavanja života na planeti Zemlji, na raskrsnici dva veka. Običan čovek ne uspeva da prati političke i tehnološke promene, novu evoluciju čoveka, koja uništava humano biće i pretvara ga u robu. Autorka svoju ispovest i životnu priču završava molitvom Bogu, koji sve prašta! Ali Čovek i dalje pati, jer se muči. To gorko iskustvo vodi ka životnom otkriću da se Čoveku, ma šta radio i osećao, sve vraća i sve se plaća. To je već filozofsko razmišljanje sa dilemom kome verovati i ko može da spase svet od uništenja. Knjige „Tajna rajskih vrtova 1, 2, 3” su iznenadile čitalačku javnost. Prihvaćene su prvo kao ispovest Srpkinje, potom kao razmišljanje mlade Muslimanke, da bi bile tumačene kao verska, filozofska i životna rasprava o sumornoj sadašnjosti i obećanoj budućnosti. Na predstavljanju knjiga u Srbiji i u Bosni posetioci su bili ushićeni idejom da Bosna može da bude zemlja budućnosti i ljudski rajski vrt u kom će razni ljudi moći da žive zajedno, svako sa svojom religijom. Ideal Dijane Ertl je ravnopravnost svih ljudi čiju svest naučnim metodama i radom želi da transformiše i da ih spase pretvaranja u digitalne mašine.

Autor: Dijana ErtlOvaj rukopis je ispisan snažnim rečima i mislima kao dijalog, monolog, sveviđenja, snoviđenja, kritika, verska istorija i ispovest. Iako pisano na mah, savremenim elektronskim pismom i ubrzanim mislima, ovo delo je svedočanstvo o ljudskim lomovima, koji nastaju zbog naglog ubrzavanja života na planeti Zemlji, na raskrsnici dva veka. Običan čovek ne uspeva da prati političke i tehnološke promene, novu evoluciju čoveka, koja uništava humano biće i pretvara ga u robu.Autorka svoju ispovest i životnu priču završava molitvom Bogu, koji sve prašta! Ali Čovek i dalje pati, jer se muči. To gorko iskustvo vodi ka životnom otkriću da se Čoveku, ma šta radio i osećao, sve vraća i sve se plaća. To je već filozofsko razmišljanje sa dilemom kome verovati i ko može da spase svet od uništenja.Knjige „Tajna rajskih vrtova 1, 2, 3” su iznenadile čitalačku javnost. Prihvaćene su prvo kao ispovest Srpkinje, potom kao razmišljanje mlade Muslimanke, da bi bile tumačene kao verska, filozofska i životna rasprava o sumornoj sadašnjosti i obećanoj budućnosti. Na predstavljanju knjiga u Srbiji i u Bosni posetioci su bili ushićeni idejom da Bosna može da bude zemlja budućnosti i ljudski rajski vrt u kom će razni ljudi moći da žive zajedno, svako sa svojom religijom. Ideal Dijane Ertl je ravnopravnost svih ljudi čiju svest naučnim metodama i radom želi da transformiše i da ih spase pretvaranja u digitalne mašine.

Nemanjići – komplet knjiga Nemanjići – komplet knjiga predstavlja trilogiju o najvećoj srpskoj srednjovekovnoj vladarskoj porodici. Autori knjiga su Vladimir Kecmanović i Dejan Stojiljković. Komplet obuhvata 3 naslova tvrdog poveza koji dlaze u poklon kutiji: U ime oca – 72 strane Dva orla – 74 strane U ime sina – 72 strane Stefan Nemanja je rođen u Ribnici (okolina današnje Podgorice) oko 1113. godine. Bio je najmlađi sin srednjovekovnog vlastelina Zavide. Njegova titula bila je župan – a župe kojima je vladao bile su Toplica, Ibar, Rasina i Reka. Kasnije postaje Veliki župan – tada na upravu zadobija i delove Crne Gore kao i neretvljansku oblast. Nemanja napušta vlast 1196. i povlači se u manastir. On i njegova supruga Ana uzeli su duhovna imena Simeon i Anastasija. Prvu godinu monaškog života Simeon je proveo u manastiru Studenica, a potom se pridružuje svom sinu savi na Svetoj Gori. Stefan Nemanja je proglašen za sveca i poznat je pod nazivom Sveti Simeon Mirotočivi. Njegov sin Stefan I bio je i prvi srpski kralj, te je i ostao upamćen pod nazivom Stefan Prvovenčani, a njegov brat Sava postao je prvi srpski arhiepiskop. Simeon je zajedno sa sinom Savom podigao i obnovio mnogobrojne manastire. Umro je na samom kraju XII veka, to jest, 1199. godine. Sve knjige iz vojne i istorijske literature pogledajte ovde. Pratite nas i na Facebooku!

O knjizi: Zašto se sad pojavljuju ova dva scenarija, nađena u bogatoj ostavštini Aleksandra Petrovića, zajedno? I zato što je Soko, zasnovan na često navođenoj i još češće komentarisanoj deseteračkoj pesmi Banović Strahinja, i Kraj vikenda, pisan na surovim i sivim belinama oktroisanog socijalističkog sistema, koji se već uveliko ljuljao u temeljima, imaju osobine pravog pravcatog kontrapunkta. Iza toga preostaje sve kako je istinito. Bilo je to vreme kada su, istina eufemistički, i prijatelji i neprijatelji Sašu tešili licemernom floskulom da će sve biti i štampano i realizovano posle smrti. (Istina, na osnovu Sokola, Vatroslav Mimica je 1979. snimio film Banović Strahinja.)Svakako, Soko napisan je i stoga da bi se sto i prvi put overila jedinstvena priča o praštanju, u onim famoznim nemogućim uslovima za koje se obično govori da su sudbinski, ako ne i suštinski deo i vazduha i života samog. Kraj vikenda je, bar za mene, bogata, stvarnosna, dramatično datirana prolegomena za poslednju, svakako antologijsku scenu.Oba ova scenarija, naoko smao udaljena nekoliko svetlosnih godina jedan od drugog, po vremenu a i mestu zbivanja, svedočanstvo su damara koji pucaju odjednom, sve postaje vulgarno, ukleto, drastično. Petrović je sasvim izričit - poetsko-filozofsko-moralni nukleus mu je prevashodan. Bez sumnje, Aleksandar Saša Petrović (1929–1994) najtragičniji je, ali i najmoćniji torzo srpske umetničke scene druge polovine dvadesetog veka. Draško Ređep

Opis proizvoda Od dobitnika nobelove nagrade.Uspon i pad Trećeg rajha iz perspektive žrtve, svedoka i krivca.U malograđanskoj sredini grada Gdanjska dvadesetih godina prošlog veka dva dečaka, polu-Jevrejin Edi Amzel i arijevac Valter Matern, postaju pobratimi ritualnim mešanjem krvi. Njihove dečačke podvige prati verna keruša Zenta, koja će ošteniti Harasa, budućeg oca ovčara Princa, Firerovog ljubimca. Godine odmiču, prijateljstvo mladića i dalje je snažno i iskreno, a onda na vlast dolaze nacisti. Amzel je talentovani umetnik koji stvarnost komentariše stvarajući strašila po liku ljudskom. Napadaju ga devetorica mladih pripadnika SA i izbijaju mu zube. Jedan od njih je – Matern. Pseće godine su sada u punom zamahu: marširaju pravo u rat. Na sceni se ne menjaju igrači sve dok Princ konačno ne napusti svog gospodara – jer i psu može biti dosta svega. U posleratnim godinama i Maternu je svega dosta. Zajedno sa Princom on kreće u potragu za počiniocima nacističkih zlodela i svojim izgubljenim pobratimom Amzelom. Matern je nevin, on je antifašista, drugi su ti koji su krivi iako ih je talas prosperiteta Zapadne Nemačke naizgled oprao.„„Pseće godine su književno delo koje se ističe po izuzetnoj snazi jezičkog izraza to je oluja ideja i provokacija, antologija savršeno napisanih kratkih priča, poetskih odlomaka i satiričnih majstorija to je istovremeno i umetnički roman i bajka i zavičajna priča i istorijska freska.““ Der Spiegel Vidi još informacija

O knjizi: Zašto se sad pojavljuju ova dva scenarija, nađena u bogatoj ostavštini Aleksandra Petrovića, zajedno? I zato što je Soko, zasnovan na često navođenoj i još češće komentarisanoj deseteračkoj pesmi Banović Strahinja, i Kraj vikenda, pisan na surovim i sivim belinama oktroisanog socijalističkog sistema, koji se već uveliko ljuljao u temeljima, imaju osobine pravog pravcatog kontrapunkta. Iza toga preostaje sve kako je istinito. Bilo je to vreme kada su, istina eufemistički, i prijatelji i neprijatelji Sašu tešili licemernom floskulom da će sve biti i štampano i realizovano posle smrti. (Istina, na osnovu Sokola, Vatroslav Mimica je 1979. snimio film Banović Strahinja.)Svakako, Soko napisan je i stoga da bi se sto i prvi put overila jedinstvena priča o praštanju, u onim famoznim nemogućim uslovima za koje se obično govori da su sudbinski, ako ne i suštinski deo i vazduha i života samog. Kraj vikenda je, bar za mene, bogata, stvarnosna, dramatično datirana prolegomena za poslednju, svakako antologijsku scenu.Oba ova scenarija, naoko smao udaljena nekoliko svetlosnih godina jedan od drugog, po vremenu a i mestu zbivanja, svedočanstvo su damara koji pucaju odjednom, sve postaje vulgarno, ukleto, drastično. Petrović je sasvim izričit - poetsko-filozofsko-moralni nukleus mu je prevashodan. Bez sumnje, Aleksandar Saša Petrović (1929–1994) najtragičniji je, ali i najmoćniji torzo srpske umetničke scene druge polovine dvadesetog veka. Draško Ređep

Lipe ne mirišu uvek isto Roman koji nam donosi sliku odnosa na ovim prostorima u prvoj polovini XX veka. Roman Lipe ne mirišu uvek isto Miroslava Vasina već samim naslovom sugeriše dvojnost, svojevrsni dualitet utkan u stvari, države i ljude, jer u svemu postoje dva pola i dve krajnosti. Kroz likove ovog romana, autor je u konstantnoj potrazi za balansom, merom, simetrijom, duboko uveren da ivice mogu biti zaobljene i ublažene humanim osećanjima, samo ako se ruka pruži kad se čini da spasa nema. Čurug, kao jedno od najvećih i najmnogoljudnijih vojvođanskih sela, biće centralna figura i poprište porodične sage Šovljanskih: tri generacije biće nosioci epoha čiji su bili savremenici i svedoci važnih istorijskih događaja – od vremena pre Velikog rata pa do Svetske ekonomske krize nakon Drugog svetskog rata. Iako omeđen ratnim zbivanjima, ono što je u romanu naglašeno ipak nisu prikazi ratnih scena, već efekta kakav on ima, centralizovan u Čurug i predstavljen kroz suživot Srba i Mađara. Promene ratne sreće diktiraće i promenu odnosa između ova dva naroda intenzivirajući osećanja, kako dobra, tako i ona loša koja često vode u surovost – zabeleženu i sa jedne i sa druge strane. Autor veruje da je sloga ipak moguća i to prikazuje odnosom dveju porodica: Šovljanski i Čordaš, koji su se međusobno voleli, poštovali, zajedno patili i spašavali jedni druge kad je to bilo najpotrebnije. Nažalost, uvideti da je čovek ipak samo čovek, a da su sve ostalo nijanse koje nas ne određuju uvek shvatamo kasno. Autor upozorava: I nije se razlikovao lelek koji se čuo sa pravoslavnog groblja od jaukanja koje je bolno odjekivalo sa katoličkog… I ne mirišu lipe uvek isto, ali čovek nikada na svoju ljudskost zaboraviti ne sme. Do velikog zvona! Prikaži više

Opis proizvoda Dobitnik nagrada „Ivo Andrić“ i „Meša Selimović“. Nagrada „Branko Ćopić“ Srpske akademije nauka i umetnosti Osoben Kecmanovićev stil, način tematizovanja odnosa glavnih junaka, majstorsko i nenametljivo oslikavanje današnjih prilika i sudbina likova našeg podneblja pribavljaju ovom romanu visoko mesto u srpskoj književnosti na početku 21. veka. Pisan u maniru trilera, napet od početka do kraja, Feliks je istovremeno variranje biblijskog motiva sukoba oca i sina, koji je u svakoj kulturi i svim vremenima isti, a koji se ispoljava uvek na različit način. „Kroz pokušaj dijaloga sa ocem koji ga je decenijama ranije napustio, izgubljeni sin će, u toj jedinoj noći njihovog života koju će provesti zajedno, u stvari izvesti pred nama jednu veliku potragu za smislom. Kecmanovićev roman o Feliksu ocu i Feliksu sinu pisan je stilom koji ne ostavlja daha čitaocu.“ Bojan Bosiljčić „Roman Feliks ima jedan mnogo širi kontekst od priče o dva lika koji lažima i obmanama dolaze do svojih ciljeva. Taj kontekst govori o celom svetu, ovom u kojem živimo. Svetu u kojem je sve postalo relativno, i istina i laž. U takvom svetu ovakva dva antiheroja postaju romantični junaci koji više vole da varaju nego da budu prevareni. A njihove sitne prevare možda su zapravo pobuna protiv sistema. Bez obzira na to da li smo ovde ili na nekom drugom kraju sveta.“ Darko Bajić „Ispitivanjem pravila pripovedanja na jednostavan i lako razumljiv način, Feliks otvara prozor prosečnom čitaocu ka temeljnim zakonitostima prozne književnosti. To nije samo najbolji, nego i najzabavniji srpski roman u godini kad je objavljen, a zabavnost umetničkog dela je kod nas potcenjen i prezren, zaboravljen kvalitet.“ Vesna Trijić Format: 13x20 cm Broj strana: 264 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja: 24. april 2019. ISBN: 978-86-521-3224-9

Dobitnik nagrada „Ivo Andrić“ i „Meša Selimović“. Nagrada „Branko Ćopić“ Srpske akademije nauka i umetnosti Osoben Kecmanovićev stil, način tematizovanja odnosa glavnih junaka, majstorsko i nenametljivo oslikavanje današnjih prilika i sudbina likova našeg podneblja pribavljaju ovom romanu visoko mesto u srpskoj književnosti na početku 21. veka. Pisan u maniru trilera, napet od početka do kraja, Feliks je istovremeno variranje biblijskog motiva sukoba oca i sina, koji je u svakoj kulturi i svim vremenima isti, a koji se ispoljava uvek na različit način. „Kroz pokušaj dijaloga sa ocem koji ga je decenijama ranije napustio, izgubljeni sin će, u toj jedinoj noći njihovog života koju će provesti zajedno, u stvari izvesti pred nama jednu veliku potragu za smislom. Kecmanovićev roman o Feliksu ocu i Feliksu sinu pisan je stilom koji ne ostavlja daha čitaocu.“ Bojan Bosiljčić „Roman Feliks ima jedan mnogo širi kontekst od priče o dva lika koji lažima i obmanama dolaze do svojih ciljeva. Taj kontekst govori o celom svetu, ovom u kojem živimo. Svetu u kojem je sve postalo relativno, i istina i laž. U takvom svetu ovakva dva antiheroja postaju romantični junaci koji više vole da varaju nego da budu prevareni. A njihove sitne prevare možda su zapravo pobuna protiv sistema. Bez obzira na to da li smo ovde ili na nekom drugom kraju sveta.“ Darko Bajić „Ispitivanjem pravila pripovedanja na jednostavan i lako razumljiv način, Feliks otvara prozor prosečnom čitaocu ka temeljnim zakonitostima prozne književnosti. To nije samo najbolji, nego i najzabavniji srpski roman u godini kad je objavljen, a zabavnost umetničkog dela je kod nas potcenjen i prezren, zaboravljen kvalitet.“ Vesna Trijić Format: 13x20 cm Broj strana: 264 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja: 24. april 2019. ISBN: 978-86-521-3224-9

Urbana glumačka moderna ateljea 212 Knjiga Dejana Čavića govori o glumačkoj umetnosti u određenom vremenskom periodu, putem iscrpne analize promena u načinu glumljenja pojedinih umetnika. Uzimajući za primer dva velika i istovremeno potpuno različita glumca (Zorana Radmilovića i Danila Batu Stojkovića) Čavić uspostavlja osnovni pravac svoje analize. On će nam govoriti o glumi kao igri i glumi kao igranju. U drugom poglavlju izdiferenciran je pojam urbane glume nasuprot folklornoj ili ruralnoj, koja je bila do sredine dvadesetog veka uobičajena. Takav, nov način igre u pozorištu utemeljio se u Ateljeu 212 prateći sa izvesnim zakašnjenjem modernu u ostalim granama umetnosti. Rodonačelnik novog savremenog stila bio je reditelj Bojan Stupica, zajedno sa predvodnicima, glumcima Pavlom Minčićem, Rahelom Ferari, Radetom Markovićem, Ljubom Tadićem. Geneza moderne vodi put od predstave Arsenik i stare čipke do Kralja Ibija, od Raše Plaovića do Huga Klajna. U poglavlju o revolucionarnim glumcima u srpskom pozorištu dvadesetog veka analizirani su Raša Plaović, Branko Pleša, Zoran Radmilović. Sledi poglavlje o pokretačima novog pravca unutar Ateljea 212 među kojima se govori o Miri Trailović, Ljubomiru Draškiću, Zoranu Ratkoviću, Jovanu Ćirilovu, Borislavu Mihajloviću-Mihizu i Danilu Kišu. Zatim se u knjizi govori o anglosaksonskim uticajima i najzad o drugoj generaciji glumaca koji nastavljaju razvijanje modernog, kolektivnog načina glume. Dejan Čavić napisao je dragoceno štivo koje uplivava u tajne zanata i umetnosti glume, kakvo je retko ko mogao da napiše. Ovo svedočanstvo ima vrednost dokumenta na koji će se oslanjati buduće generacije glumaca i glumačkih pedagoga, jer je to prva knjiga koja nas upućuje u tajne moderne srpske glume ponikle u Ateljeu 212, dajući nam duboki uvid u uzroke nastanka i imenujući fenomene. Ivana Dimić Atelje 212 je jedino naše pozorište druge polovine prošlog veka u kome je napravljen kolektivni revolucionarni prevrat u glumačkoj igri. Posebno zahvaljujući glumcima snažne individualnosti, predvodnicima u pravom smislu reči. Šta je ostalo? Ostalo je živo sećanje na te uzbudljive dane, odrastanje, na taj još uvek živ stil ozbiljna, opuštena a dejstvena, nenametljiva a sugestivna (nikada sugestibilna), sangvinična i melanholična, igra uvek prirodna, od razigrane i improvizovane do disciplinovane i striktno podvrgnute rediteljevoj zamisli predstave, igra u kojoj se glumci uvlače katkad pod kožu lika koji igraju, a katkad izvlače iz svoje sopstvene kože – igra u kojoj se glumci igraju. Prikaži više

Glatko i precizno prebacivanje oduvek je bilo obeležje Shimano kaseta. Kod Hyperglide kaseta poslednje generacije lančanici su postavljeni tako da lanac radi izuzetno glatko i sa malo vibracija, posebno pri prelasku na veći lančanik. Shimano predstavlja Hyperglide+ sa SLX M7100 kasetom. Zahvaljujući ovoj tehnologiji, procesi menjanja brzina su sada jednako glatki kada prelazite u teži stepen prenosa i 1/3 su brži u poređenju sa CS-M7000 kasetom. Prilikom konstruisanja kasete, Shimano se oslanja na mešavinu materijala od čelika i aluminijuma za lančanike. Dok je deset malih lančanika sa najmanjim omotačem lanca i najvećim opterećenjem napravljeno od čelika, dva velika lančanika su napravljena od aluminijuma. Ova upotreba materijala zavisno od opterećenja dovodi do ravnomernog habanja kasete i takođe produžava vek trajanja lanca. Kaseta se drži zajedno pomoću aluminijumskog pauka. Tehnički podaci: Materijal najvećeg lančanika: aluminijum Materijal 11 manjih lančanika: čelik Tehnologija: Hyperglide+, Micro Spline Nivoi prenosa: 12 Gradacija: 10-12-14-16-18-21-24-28-32-36-40-45 Opseg prenosa: 510% Boja: Crna Težina: 513 g

Glatko i precizno prebacivanje oduvek je bilo obeležje Shimano kaseta. Kod Hyperglide kaseta poslednje generacije lančanici su postavljeni tako da lanac radi izuzetno glatko i sa malo vibracija, posebno pri prelasku na veći lančanik. Shimano predstavlja Hyperglide+ sa SLX M7100 kasetom. Zahvaljujući ovoj tehnologiji, procesi menjanja brzina su sada jednako glatki kada prelazite u teži stepen prenosa i 1/3 su brži u poređenju sa CS-M7000 kasetom. Prilikom konstruisanja kasete, Shimano se oslanja na mešavinu materijala od čelika i aluminijuma za lančanike. Dok je deset malih lančanika sa najmanjim omotačem lanca i najvećim opterećenjem napravljeno od čelika, dva velika lančanika su napravljena od aluminijuma. Ova upotreba materijala zavisno od opterećenja dovodi do ravnomernog habanja kasete i takođe produžava vek trajanja lanca. Kaseta se drži zajedno pomoću aluminijumskog pauka. Tehnički podaci: Materijal najvećeg lančanika: aluminijum Materijal 11 manjih lančanika: čelik Tehnologija: Hyperglide+, Micro Spline Nivoi prenosa: 12 Gradacija: 10-12-14-16-18-21-24-28-33-39-45-51 Opseg prenosa: 510% Boja: Crna Težina: 529 g

Srpska Atlantida Čuda su, prema legendama, česta u Svetoj zemlji. Kazivanja o čudima još češća. O jednom čudu priča se i u Svetoj zemlji i u Srbiji. Junaci priče su Sveti Sava Osvećeni, Sveti Jovan Damaskin i Sveti Sava Srpski. Navodno, još u šestom veku nove ere, iguman čuvene palestinske lavre, Sveti Sava Osvećeni – pre svog upokojenja koje se zbilo 532. godine – proriče da će jednoga dana, u budućnosti, manastir po­hoditi monah koji će se takođe zvati Sava, a biće carski sin. Kako će ga bratija poznati? Sveti Sava Osvećeni daje svoju „patericu“, igumanski štap izrađen od slonove kosti, i traži da bude pričvršćena pored njegovog groba. Kada dođe taj poklonik u lavru, „paterica“ će pasti pred njim. Sama, bez ičijeg pokreta i trzaja, na neobjašnjiv način. I „patericu“ odmah treba pokloniti tom pokloniku, zajedno sa ikonom Bogo­rodice Mlekopitatelnice. Bratija čuva predanje i poštuje igumanov nalog, a Sveti Jovan Damaskin, koji je dva veka kasnije u lavru doneo Bogorodicu Trojeručicu, traži da se i ona pridoda žezlu Svetog Save Osvećenog i Bogorodici Mlekopitatelnici, kada poklonik carske krvi stigne u Palestinu. Sve buduće bratije čuvaju proročanstvo. I čekaju. U trinaestom veku u lavri se pojavljuje kao prost inok Rastko Nemanjić, u monaštvu naz­van Sava. Prilazi ktitorovom grobu i žez­lo pred njim pada. Bratija je iznenađena. Raspituje se o pokloniku, saznaje da se zove isto kao osnivač njihove lavre i da je sin srpskog monarha. Još nisu sigurni kaluđeri, vraćaju igumanski štap tamo gde je stajao. Sledećeg dana, Sava Nemanjić se opet poklanja senima Svetog Save Osvećenog i štap nekadašnjeg igumana opet pada. Prikaži više

Milka Žicina Drugo imanjeTvrdi povezМилка Жицина (Првча, 9. октобар 1902 — Београд, 3. фебруар 1984), била је писац романа социјалне тематике у периоду између два светска рата.[1] Претежно је обрађивала проблеме обесправљених девојака и жена.[2]БиографијаМилка Жицина рођена је у Првчи код Нове Градишке, у сиромашној породици чувара пруге Николе Жице и његове жене Цвијете, рођене Милојевић. Због немаштине је још у раном пубертету била принуђена да ради као служавка у Новој Градишки. По завршетку основне школе, 1917. године, са мајком и сестром одлази у Сремске Карловце и у Новом Саду за годину дана (1918) полаже испите за четири нижа разреда девојачке школе.[3]Живот и рад између два ратаГодине 1919. Милка Жицина прелази у Београд, запошљава се у Управи државних железница и упоредо учи дактилографију. Потом одлази у Беч, где ради као служавка, а затим се враћа у Београд. У Београду не успева поново да се запосли, па одлази у Хамбург, са идејом да се запосли на броду и оде у Сједињене Америчке Државе. Не успевши да оствари ову замисао она из Хамбурга пешке одлази у Мец, а затим у Париз, где се издржава правећи опанке. Тада се придружила синдикату кожарских радника, где је радницима из наших крајева држала часове француског језика.У Паризу је упознала Илију Шакића (касније начелник у Министарству спољних послова) и са њим се венчала 1928. године. У Паризу се дружила са левичарима и продавала левичарску штампу, па су је француске власт, заједно са супругом, протерале у Белгију, где су остали до 1931. године.Из Белгије се млади брачни пар враћа у Београд, где Милка почиње да ради у Задружном коначишту (у Македонској 21)[4] као собарица и ноћни чувар. Ту она пише свој први роман Кајин пут.[5] После тога у коначишту је добила посао дактилографа, али је 1940. године отпуштена због организовања штрајка.Други светски рат провела је са супругом у илегали, кријући се у кући сеоског учитеља у Долову под именом Милица Шакић.[3]Послератни период и сукоб са КПЈПосле ослобођења је у Панчевачком срезу радила на обнови школа и културног живота. После успешно организованих избора у Новој Градишки 1945. године постала је члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Следеће године постављена је за уредника културне рубрике у часопису Рад, да би 1948, по личном избору, прешла у слободне репортере.Јуна 1951. године ухапшена је због сарадње са Информбироом. Истовремено је тада под истом оптужбом ухапшенa већа група писаца, а Милка је била једина жена међу њима. Седам месеци, током којих је утврђивана њена кривица, провела је у Главњачи. Јануара 1952. осуђена је на осам година због сарадње са Војиславом Срзентићем и његовом супругом Драгицом, са којом је била блиска пријатељица.[6] Робијала је у женском логору Столац у Херцеговини до јуна 1955. када јој је казна умањена, а она пуштена.[3]По повратку са робије живела је са мужем у Севојну до 1959. године када су се вратили у Београд. У Београду је са мужем живела у Добрачиној бр. 36, где је и умрла 28. фебруара 1984. године.[4]Књижевни радМилка Жицина припадала је покрету социјалне литературе између два рата. Тридесетих година 20. века у Београду се кретала у кругу Нолитових књижевника-Левичара у Добрачиној 6[4] (Радован Зоговић, Оскар Давичо, Хуго Клајн, Милован Ђилас и др). Већ са својим првим романом, објављеним на препоруку Велибора Глигорића, постигла је успех. У Паризу је преводила са француског језика писце социјалне литературе. Сарађивала је у многим часописима, између осталих Преглед, Наша стварност, Жена данас и други.[3]Обновљени интерес за књижевно стваралаштво Милке Жицине јавља се са променом историјских околности, односно распадом Југославије. Јован Деретић у Историји српске књижевности[7] за Милку Жицину каже да је она „најзначајнију новину у прозном стварању донела... са своја два пролетерска романа... од којих други спада међу наше боље међуратне романе”.Објављена делаКајин пут (роман; Београд, 1934)Девојка за све (роман; Београд, 1940)Репотраже (збирка репортажа; Београд, 1950)Друго имање (роман; Београд, 1961)Записи са онколошког (биографска проза; Београд, 1986)Село моје (роман; Београд, 1983)Све, све, све (роман; Загреб, 2002)Сама (роман; Београд, 2009)Нека то буде све (кратка проза; Београд, 2014)Романи Милке ЖицинеПрви роман Милке Жицине Кајин пут је прича о сиротињској сеоској породици. Објављен је у Нолиту 1934. године и први је роман српске књижевности са јасном оријентацијом покрета социјалне књижевности између два рата. Доживео је значајну популарност. Преведен је и објављен на немачком (Drei Eulen Verlang, Диселдорф, 1934) и француском (Pabl. L`amitié par le livre, Париз, 1940), а после рата на чешком (Dilo, Праг, 1947) и бугарском (Народна култура, Софија, 1948). У Југославији је доживео и друго издање (Рад 1950).Други роман, Девојка за све говори о тешким искуствима јунакиње романа у још сложенијим условима градског живота.Њен дневник Записи са онколошког храбро је сведочење о борби за живот.[8]Рукопис о страдању у женском логору Столац објављен је постхумно, тек почетком 21. века, под „постмодернистичким” насловом Све, све, све.Роман Сама представља тек почетком 20. века обелодањени рукопис из заоставштине Милке Жицине, тематски је везаним за њено најтеже интимно страдање, боравак у „самици“ током истражног поступка Главњачи. Овај рукопис сматра се увертиром за роман Све, све, све и заједно са њим јединственим сведочанством о страдању поводом ИБ-резолуције.[9] Оба рукописа написана су већ седамдесетих година 20. века, али их је ауторка, у страху од репресије, скривала. Текстови су после њене смрти први пут изашли у часописима Дневник (1993) и Летопис Матице српске 3/25