Ivo Andrić Sveske / Znakovi pored putaMeki povezIzdavač Izdavačka organizacija Reč i misaoOštećenja na rikniИво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б]Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти.У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику.БиографијаДетињство и школовањеИво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”.Први светски ратГодине 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград.Између два ратаИво Андрић 1922. годинеНакон изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”.Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”.У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”.По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28]Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29]Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32]Други светски ратУ јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34]Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”:Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима.У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36]Након ратаИво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961)Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38]Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40]Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу.Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41]Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.Књижевни радСпоменик Иви Андрићу у БеоградуАндрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43]Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина.У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности.Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича.Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20.Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела.Андрић о уметностиИво Андрић из профила, фотографија Стевана КрагујевићаСвоје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”.Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање.Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот.Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”.Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди.Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима.„Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”.По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...”Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”.Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања.Напомена: Текст овог чланка је делом, или у потпуности, првобитно био преузет са презентације Znanje.org уз одобрење.Уметнички поступакПоштанска марка с ликом Иве Андрића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности” коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010У начину изграђивања ликова и уметничком поступку при обликовању својих мисли о животу и људима, Андрић се не одваја од најлепших традиција школе реалистичке књижевности, иако такав његов поступак не значи и понављање традиционалних реалистичких манира.[44] Његове слике живота нису само реалистички израз одређене животне и историјске стварности, јер он у њих уткива и знатно шира уопштавања и општија, готово трајна животна значења. Легендарни босански јунак Алија Ђерзелез није само тип османлијског пустолова и авантуристе, већ и вечити човек пред вечитим проблемом жене. Тамница из романа Проклета авлија има знатно шире значење: она је изван времена и места којима их је писац локализовао. Иако се у Андрићевом књижевном делу најчешће јавља Босна, готово сви њени ликови се издижу изван животног круга у коме их писац налази. Андрић, природно, никада не изневерава типичност средине и времена, али он при том тако комплексне личности уме да догради и у њима подвуче оно што је општије и животно шире од особености одређених конкретном средином и временом.Оно по чему се Андрић нарочито истиче у српској књижевности, то су ванредне анализе и психолошка сагледавања оних човекових стања која су у српској књижевности, до њега, била изван значајних литерарних интересовања. Њега највише занима онај тамни и неизрециви нагон у човеку, који је изван домашаја његове свести и воље. Полазећи од неких савремених поставки психолошке науке, Андрић је приказао како ти тајанствени унутрашњи импулси фатално трују и оптерећују човека. Осим тога, он је са посебном сугестивношћу сликао дејство сексуалних нагона и чулних перцепција на душевни живот човека. Због свега тога Андрић се првенствено показује као модерни психоаналитичар у српској књижевности. У судбини сваке личности овог нашег приповедача је и нека општија идеја, извесна мисао о животу, човеку и његовој срећи. Зато се за његову прозу с правом каже да носи у себи обележја филозофског реализма.Андрић је и мајстор и речи и стила. Његова проза је сачувала апсолутну, кристалну јасност израза. Он не тражи стилски ефекат у необичној метафори или у наглашеном изразу. Складна и једноставна реченица, уверљивост и сугестивна естетска и мисаона функционалност приповедачких слика чине да Андрићево дело представља најсуптилнију уметничку вредност коју српска књижевност поседује. Андрићево дело је постало понос српске културе, а са високим међународним признањем, оличеним у Нобеловој награди, оно данас живи и као трајна својина светске литературе.Српски идентитетЛична исказница Иве Андрића где он своју народност наводи као „српску” (1951)Иво се директно и недвосмислено изјашњавао као Србин и српски писац, како је он то волио да каже, у „својим зрелим годинама и не од јуче”.У свом писму комесару Српске књижевне задруге (1942) истиче да је српски писац.[45] док у својим личним документима, личној карти (1951), војној књижици (1951), партијској књижици (1954), изводима из матичне књиге рођених и венчаних, у рубрици „народност”, Иво уноси „српска”. С друге стране, два пута се експлицитно дистанцира од хрватства: 1933. одбијањем да његове песме уђу у Антологију хрватске лирике [46], а затим 1954. одбија да се у његовој биографији у Југословенској енциклопедији помене да је хрватског порекла.[47]Као неку врсту потврде Ивине народности споменимо канадско-америчког историчара МекНила (William H. McNeil) који пише да су родитељи Ивине мајке били Срби[48] те Војновићево писмо свом брату Луји у коме каже: „Шаљем то дјело Ex ponto које је пробудило велику сензацију. Писац млади католички Србин из Босне, идеалан младић, 26 год.”.[49] Једнако треба додати два друга странца, Ивине пријатеље и савременике Л. Ф. Едвардса (Lovett F. Edwards), који у свом предговору преводу књиге (1944) каже да је Иво истовремено и Србин и Босанац[50], те сталног секретара Шведске краљевске академије Остерлинга (Anders Österling), који у свом говору приликом додељивања Нобелове награде Иви, истиче да се он, као млад српски студент, прикључио националном револуционарном покрету и да је био прогоњен па затворен 1914. на почетку Првог светског рата.Српска књижевна критика види Андрића као српског књижевника српског међуратног модернизма 20. века[51][52] и књижевника који је израстао из српске књижевне традиције.[53]Андрићев гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу.ОдликовањаОрден официра обновљене Пољске (1926)Орден Црвеног крста (1936)Орден великог официра обновљене Пољске (1937)Орден великог официра Легије части (1937)Орден Светог Саве I реда (1938)Орден Немачког орла I реда (1939)Орден заслуга за народ I реда (1952)Орден Републике са златним венцем за нарочите заслуге на пољу књижевне и културне делатности (1962)Орден јунака социјалистичког рада (1972)[54]НаслеђеЗадужбина Иве АндрићаГлавни чланак: Задужбина Иве АндрићаЗадужбина Иве Андрића је почела са радом 12. марта 1976. године на темељу тестаментарне воље Иве Андрића.[55] Прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина „сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе”. Организујући научне скупове о Андрићевом делу и о различитим аспектима савремене српске књижевности, Задужбина служи најдубљим интересима српске књижевности, уметности и културе. Велики је број дипломаца и постдипломаца који су добили стипендију Андрићеве задужбине за радове из области књижевности, а такође су као гости и стипендисти, у пишчевој Задужбини боравили и радили многобројни слависти из целога света.Андрићева наградаГлавни чланак: Андрићева наградаНа основу пишчеве тестаментарне воље, почев од 1975. године, сваке године се додељује Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Први добитник награде је био Драгослав Михаиловић за дело Петријин венац.[56]Спомен-музеј Иве АндрићаАндрићев радни сто, део сталне поставке у спомен-музејуГлавни чланак: Спомен-музеј Иве АндрићаУ оквиру Задужбине Иве Андрића спада и Спомен-музеј Иве Андрића се налази у саставу Музеја града Београда и отворен је 1976. године у стану на Андрићевом венцу 8, у коме је писац живео са супругом Милицом Бабић од 1958. године.Сачувани су аутентични распоред и изглед улазног хола, салона и Андрићеве радне собе, а некадашње две спаваће собе преуређене су у изложбени простор где је отворена стална поставка која разноврсним експонатима представља Андрићев животни пут и маркантне тачке његове стваралачке биографије. Поред репрезентативних докумената (индекси, пасоши, плакете, дипломе, Нобелова плакета и медаља, Вукова награда, почасни докторати) и фотографија, у изложбеној поставци могу се видети и оригинални рукописи Андрићевих дела, писма, издања његових књига на разним језицима, као и неки пишчеви лични предмети.Иво Андрић у свом дому у Београду који је претворен у Спомен-музеј Иве Андрића.Свеске Задужбине Иве АндрићаГлавни чланак: Свеске Задужбине Иве АндрићаОд 1982. године Задужбина издаје часопис Свеске Задужбине Иве Андрића које излазе једном годишње. Ова публикација објављује непознате и непубликоване Андрићеве рукописе, преписку, научне и критичке студије о Андрићевом слојевитом делу и његовом животу, његовом духовном простору као и о времену и свету у којем је живео.[57]Стазама Иве АндрићаГодине 2012. у граду Београду је одлучено да се на свим тачкама града где је Андрић проводио време (радна места, паркови, кафане) поставе мале табле са одговарајућом ознаком. У горњем десном углу табле је и QR код преко кога се уз помоћ интернета може доћи до потпунијих података о датој локацији.Ознака на „Политици”.Ознака на „Политици”.Ознака на „Борби”.Ознака на „Борби”.Ознака на САНУ.Ознака на САНУ.Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео.Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео.Плочица на Клубу књижевника, Француска улица.Плочица на Клубу књижевника, Француска улица.Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку.Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку.Поводом 60 година од доделе Нобелове награде, у децембру 2021. године, издата је поштанска марка са његовим ликом.[58]Многе образовне установе, основне, средње школе и насеља у Србији и Републици Српској добиле су назив у част Иве Андрића, следи списак:Списак образовних установа и насељаАндрићградГлавни чланак: АндрићградАндрићград или Каменград је град, културни центар и врста етно-села, који се налази на локацији Ушће на самом ушћу река Дрина и Рзав у Вишеграду чији је идејни творац режисер Емир Кустурица. За посетиоце је отворен 5. јула 2012.[61]Град је изграђен од камена и у њему се налази педесетак објеката.[62] У граду ће постојати градско позориште, модерни биоскоп, градска управа, академија лијепих умјетности, зграда Андрићеве гимназије, ријечна марина и пристаниште, хотели, тргови, црква, стари хан, дућани и спомен кућа Иве Андрића.[62] У оквиру академије лепих уметности која ће постојати у Каменграду, радиће Факултет за режију.[62] Очекује се и да Србија, а можда и неке друге земље, отворе своје конзулате и почасне конзулате у Андрићевом граду.[62] Дана 28. јуна 2013. године отворен је Андрићев институт.[63]У Херцег Новом постоји кућа Иве Андрића.[64]ДелаИво Андрић у својој радној собиАутор је бројних есеја, записа и критичких осврта о српским писцима, као што су Симо Матавуљ, Бора Станковић, Бранко Радичевић, Петар Кочић, који се одликују документарношћу, богатством података и рационалном анализом историјских и актуелних проблема.[65]Основни преглед најзначајнијих делаEx Ponto, стихови у прози, 1918.Немири, стихови у прози, 1920.Пут Алије Ђерзелеза, 1920.Мост на Жепи, 1925.Аникина времена, 1931.Португал, зелена земља, путописи, 1931.Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи, 1934.Његош као трагични јунак косовске мисли, есеј, 1935.Разговор са Гојом, есеј, 1936.На Дрини ћуприја, роман, 1945.Деца, збирка приповедакаГоспођица, роман, 1945.Травничка хроника, роман, 1945.На Невском проспекту, 1946.На камену, у ПочитељуПрича о везировом слону, 1948.Проклета авлија, роман, 1954.Игра, 1956.О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961.Јелена, жена које нема, приповетка, 1963.Шта сањам и шта ми се догађа, лирске песме, објављене постхумно 1977.Омерпаша Латас, недовршен роман, објављен постхумно 1977.На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумноЗнакови поред пута, књига, објављена постхумноСвеске, књига, објављена постхумноДела Иве Андрића су превођена на више од 50 језика.[66]ГалеријаНобелова наградаНобелова наградаТабла са његовим именом у ВенецијиТабла са његовим именом у ВенецијиАндрићева лична карта из 1951. годинеАндрићева лична карта из 1951. годинеАндрићева пријавница за Јагелонски универзитет у КраковуАндрићева пријавница за Јагелонски универзитет у КраковуИво Андрић на Београдском сајму књигаИво Андрић на Београдском сајму књигаИво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. годинеИво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. годинеБиста Андрића у ГрацуБиста Андрића у ГрацуВиди јошЗадужбина Иве АндрићаСпомен-музеј Иве АндрићаНапоменеИако је хрватског порекла, Андрић је почео да се самоидентификује као Србин након што се преселио у Београд.[3] Поврх свега, он је чувен по својим доприносима српској књижевности. Као млад, писао је на свом матерњем ијекавском изговору, али га је променио у екавски након што је почео да живи у југословенској престоници.[4][5] Комитет Нобелове награде га наводи као „југословенског” или „Југословена” (енгл. Yugoslav) и идентификује језик који је користио као „српскохрватски”.[6]Види[7][8][9]РеференцеJuričić, Želimir B. (1986). The Man and the Artist: Essays on Ivo Andrić. Lanham, Maryland: University Press of America. ISBN 978-0-81914-907-7.Андрићевим корацима — Министарство културе и информисањаLampe 2000, стр. 91.Norris 1999, стр. 60.Alexander 2006, стр. 391.Frenz 1999, стр. 561.Иво Андрић: Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186.The Nobel Prize in Literature 1961, Ivo Andric Award Ceremony Speech, Presentation Speech by Anders Österling, Permanent Secretary of the Swedish AcademyNa Drini ćuprija; BIGZ, Beograd, Beleška o piscu. ISBN 978-86-13-00077-8. стр. 381—382.„The Nobel Prize in Literature 1961”. nobelprize.org. Приступљено 18. 3. 2012.„Иво Андрић — Краљевски посланик у Берлину („Вечерње новости”, фељтон, мај 2012)”. Вечерње новости. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 23. 4. 2016.Не зна Гугл, гријеши Википедија – Данас је рођендан Иве Андрића, приступљено 21.10.2018.Биографија Иве Андрића, приступљено 21.10.2018.Поводом 125 година од рођења српског нобеловца, приступљено 21.10.2018.Ко је заиста био Иво Андрић? (Б92, 10. октобар 2016)Ivo Andric: The bridge over the Drina, Harvill. 1944. стр. 4.Ivo Andric:The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. стр. 7.Critical Survey of Long Fiction, Volume 1 Andric, Ivo Biography Salem Press, Apr 30, 2000 pp. 85.Ivo Andrić:Pisac govori svojim delom, Srpska književna zadruga, 1994 pp. 92. Ја сам мислио на моје детињство у Вишеграду, на моју родитељску кућу ...„Ivo Andric (1892—1975) Biography”. kirjasto.sci.fi. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 04. 10. 2013. Приступљено 23. 4. 2016.„Ivo Andrić — 38 godina od smrti nobelovca”. Blic, Tanjug. 13. 3. 2013. Приступљено 26. 4. 2016.Пуца из Кракова („Вечерње новости”, 30. јануар 1997)Тајна Андрићеве Јелене („Вечерње новости”, 14. април 2016)„Српски књижевници у Првом светском рату”. velikirat.vigimnazija.edu.rs/. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 13. 05. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.„Бриљантна дипломатска каријера”. Политика. 10. 10. 2011. Приступљено 23. 4. 2016.Миладиновић, Иван (19. 4. 2015). „Tajni pregovori Jugoslavije i Italije Ivo Andrić: Albaniju bi trebalo podeliti”. Вечерње новости. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 27. 4. 2016.Архив Југославије: Иво Андрић у дипломатији — каталог изложбе Архивирано на сајту Wayback Machine (27. јун 2019), аутор: Душан Јончић, Јелена Ђуришић. 2011. ISBN 978-86-80099-38-5. Приступљено 27. 4. 2016.`Политика`, 11. нов. 1937Ivo Andrić: a writer`s life by Radovan Popović, Zadužbina Ive Andrića, 1989 pp. 46.`Политика`, Београд 1. априла 1939. године`Политика`, 20. априла 1939. године„СУСРЕТ АНДРИЋА И ХИТЛЕРА: Ево како му се обратио”. Нпортал. 19. 1. 2023. Приступљено 20. 1. 2023.Делић 2004, стр. 178.Вучковић 2011, стр. 1077.Делић 2004, стр. 179.„Иво Андрић — Госпођица”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Životna priča — Ivo Andrić: Od prave ljubavi ne može se pobeći”. story.rs. 19. 6. 2011. Архивирано из оригинала на датум 30. 5. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.Ђукић Перишић, Жанета (27. 4. 2022). „Андрићеве београдске адресе”. Политика. Приступљено 28. 4. 2022.Kako je Andrić doživio Nobelovu nagradu | Al Jazeera Balkans, Приступљено 23. 4. 2015.Павловић, Миливоје (2014). Огледало Добрице Ћосића. Београд: Новости. стр. 126—127.Андрић и Српска књижевна задруга су вршњаци („Политика”, 11. децембар 2017)Биографија Иве Андрића, Приступљено 2. 5. 2018.Јован Деретић. Кратка историја српске књижевности, Пројекат Растко, Приступљено 18. 3. 2012.„Prepričana lektira Ex ponto — Ivo Andrić”. knjizevni.kutak. 23. 4. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.[мртва веза]Иво Андрић Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186.Научни састанак слависта у Вукове дане, Volume 22, Issues 1-2 Међународни славистички центар, 1994 pp. 209.Enes Čengić: `Krleža post mortem`, I-III. Svjetlost, Sarajevo, 1990. 2. part. pp. 171–172Ivo Andric The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. Introduction by William H. McNeil. pp. 3.Profil profesionalnog čitatelja: čitateljske prakse Ive Vojnovića, Nada Topić, Sveučilište u Zadru, Poslijediplomski studij Društvo znanja i prijenos informacija pp. 13.The bridge over the Drina by Ivo Andrić Harvill, 1944Српска књижевност XX века, Наставни програм Филолошког факултета Универзитета у БеоградуДеретић 2003, стр. 141-147.А. Петровић: `Живи роман у Андрићевом кључу`, поговор књизи Б. Вонгара `Раки`, Јасен Београд 2011Делић 2004, стр. 184.„Delatnost zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Kekanoviću uručena Andrićeva nagrada za pripovetku”. Blic. 10. 10. 2014. Приступљено 23. 4. 2016.„Sveske Zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Шест деценија од доделе Нобелове награде Иви Андрићу”. Политика. 31. 1. 2022. Приступљено 1. 2. 2022.„Основна школа Иво Андрић у Прањанима”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016.„ОШ Иво Андрић Радинац”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016.„Андрићград отворен за посјетиоце”. Братунац (репортажа). 5. 7. 2012. Приступљено 6. 7. 2012.„Андрићев Камен град у Вишеграду и Емир Кустурица – гради се туристичко историјски комплекс на Дрини”, Александар Парезановић, 17. април 2012; приступљено 28. јуна 2012. (језик: српски)Андрићев институт ум и душа Андрићграда („Политика”, 28. јун 2013)Вујновић, В. (28. 7. 2022). „ТРАГОВИ ЉУБАВИ АНДРИЋА И МИЛИЦЕ: Сарадња београдске задужбине са именом нобеловца и његове куће у Херцег Новом”. Вечерње новости. Приступљено 29. 7. 2022.„Мало познати текстови Иве Андрића у књизи `О српским писцима`”. Компанија Новости. 16. 11. 2014. Приступљено 23. 4. 2016.Андрићева дела на страним језицима („Политика”, 27. децембар 2018)Извори и литератураАндрић, Иво; Уређивачки одбор: Група аутора (2017). Критичко издање дела Ива Андрића [1. Коло 1. Приповетке 2. Приповетке 3. Приповетке 4. Нове приповетке 5. Лица - 2. Коло 6. Приповетке (1914-1941) I 7. Приповетке (1849-1960) II 9. Приповетке (1949-1960) 10. Приповетке (1961-1975) - 3. Коло 11. Кућа на осами I 12. Кућа на осами II 13. Ex Ponto 14. Немири 15. Лирика. Београд: Задужбина Иве Андрића.Андрић, Иво; Приређивач: Вучковић, Владимир Уредници: Уљаревић, Радомир; Ђукић Перишић, Жанета; Јерков Александар и Кустурица, Емир (2012). Сабрана дела Иве Андрића, Књ. 1 - 20 [1. Песме * Ex ponto * Немири 2. Приповетке 3. Нове приповетке 4. Приповетке I 5. Приповетке II 6. Лица 7. Кућа на осами 8. На сунчаној страни 9. На Дрини ћуприја 10. Травничка хроника 11. Госпођица12/8

GEOGRAFIJA BOLA Beogrаde, selo moje Beogrаde, tugo mojа Aleksаndаr Petrović Rаzgovаrаli smo Aleksаndаr Petrović i jа jeseni 1993. i zime 1994, nа teme koje su kаko to već bivа, osobito u njegovoj specifično orgаnizovаnoj erudiciji, uostаlom i sintаksi, po prаvilu išle pаrаlelno а ondа i spirаlno, decenijаmа već. Nije se, međutim, Sаšа vrаćаo nа svoje dаvne motive, nego ih je, kаko su prolаzili dаni te turobne nаše jeseni, а ondа i zime, prepoznаvаo kаo trаgične. Čаk trаgičnije nego što je to rаnije bivаlo. Nаjpre smo rаzgovаrаli u Zrenjаninu, 8. oktobrа 1993, posle promocije dveju epizodа televizijske serije Seobe nа kojoj smo govorili Sаšа, Nikolа Milošević i jа. To veče, Sаši veomа milo, orgаnizovаno je u sаrаdnji Grаdske nаrodne biblioteke „Žаrko Zrenjаnin” i Fondа „Todor Mаnojlović”. Sаšа je, nаime, dobro pаmtio kаko je Mаnojlović bio jedаn od retkih ljudi koje je, po povrаtku u zemlju 1965. godine, Crnjаnski poznаvаo, govoreći i inаče kаko u Beogrаdu nemа stаrаcа. Potom je, u Studentskom domu, u Pаnčevu, 8. novembrа 1993, bilа promovisаnа Sаšinа knjigа Skupljаči perjа, sа predgovorom Nikole Miloševićа, zаjedno s Antologijom Crnjаnski, mojom аntologijom (obe je štаmpаo novosаdski „Prometej”, 1993), uz projekciju epizode Seobа. Ponovo smo govorili Sаšа, Nikolа Milošević i jа. Nаjzаd, 3. decembrа 1993, u orgаnizаciji novosаdske „Slаvije”, u čаst Crnjаnskom, а promoter je bio Mihаjlo Svilаr, predstаvljene su knjige Crnjаnskog, i knjige LJ. Cerovićа i mojа (Ime Sremа) o Crnjаnskom. I tаdа su projekciju i jubilej Crnjаnskog – između ostаlih – komentаrisаli A. Petrović, N. Milošević, M. Grković, M. Rаdonjić, D. Ređep. Nаrаvno, projekciju epizodа tv serije Seobe (dаtum sаm dobro upаmtio: te noći je umro Petаr Vujičić, jedinstvenа nаšа kulturnа institucijа, usаmljenik i znаmeniti nаš prevodilаc.) I, nаjzаd, rаzgovor se nаstаvio u decembru 1993. i jаnuаru 1994, u Beogrаdu. Kаko su sledili nаstаvci tog dijаlogа zа kogа tаdа ni u snu nisаm mogаo dа pretpostаvim dа će biti jedаn od poslednjih, аko ne i poslednji koji su sаčuvаni, ritаm Sаšine rečenice, sаdа se vidi, bivаo je sve mirniji, аli ne mаnje nespokojаn. Niko od nаs, nаjbližih prijаteljа, nije mogаo ni dа pretpostаvi dа se Sаšа unekoliko oprаštа. Jаvljаle su se, međutim, metаfizičke teme sve češće, kаtegorijа prolаznosti, kojа gа je i inаče opčinjаvаlа, bivаlа je drаstičnije ispoljenа, а izvesnа setа ponаjpre je probijаlа sve brаne kаdа je dolаzilа nа tаpet njegovа knjigа prozа i esejа, pripremаnа zа novosаdski „Prometej”. Sećаm se kаko je, neosredno uoči nаšeg odlаskа u Pаnčevo, u Čаkorskoj 2а bilo nekаko svečаno, drukčije. Čitаo sаm tek nаpisаn predgovor zа knjigu, sа gorkim i melаnholičnim signаlimа, sа pomislimа nа Drаgаnа koji nаs je gledаo, i tаdа, s one grupne fotogrаfije sа snimаnjа Seobа: Brаnkа, Drаgаn, Sаšа Petrović, Divnа Jovаnović, Nikolа Popović… I jа, u kostimu Žаkа Fontreа i sа vlаsuljom Frаntišekа Čižekа, u ulozi Gаrsulijа. Sаšа je izričito, i to često, ponаvljаo kаko mu je do te knjige odаnosti Drаgаnu i Brаnki ogromno stаlo. Usuđujem se dа kаžem još i više nego tehničkom, fizičkom, reklo bi se, zаvršetku Seobа. Uostаlom, u Seobаmа više nije imаlo štа dа se menjа. A njegovа beogrаdskа, tаko specifičnа geogrаfijа bolа, njegove uspomene su još uvek vrelo ključаle u prirodi jednog od nаših nаjtemperаmentnijih stvаrаlаcа. Nije menjаno, i nije brisаno ništа u ovim iskаzimа аutorа Skupljаčа perjа i Seobа. Ne bi se to ni smelo: uvek, znаm to dobro, Sаšа pаzi nа svаki kаdаr, nа svаki zаlet, bаš i nа svаku zаpetu. Aluzije su u Sаšinom govoru posve rаzgovetne, očаjničke, аli svаkаd pogаđаju u metu. Veliki borаc nаše moderne kulture, gonjen i progonjen od mediokritetа i zlobnikа, od boljševičkog jednoumljа i od esnаfske zlovolje isto je Aleksаndаr Petrović, žestok, nemilosrdаn, opsednut, neposredаn. Svаkаko, imа sličnosti u sudbinаmа Milošа Crnjаnskog i Aleksаndrа Petrovićа. Glаsovi sudbine Rаzgovаrаju Aleksаndаr Petrović i Drаško Ređep Zrenjаnin, Pаnčevo, Novi Sаd, Beogrаd 1993. i 1994. Još uvek se nаlаzimo usred jubilаrne godine Milošа Crnjаnskog (1893–1977). Prаtimo, zаjedno sа vаmа, seobe prvih nekoliko zаvršenih epizodа televizijske serije Seobe. I to uprаvo u prostoru koji bi, i po Ipolitu Tenu, bio bezmаlo sаvršen аdekvаt njihovih rаspoloženjа, korenskih slutnji, znаkovа vremenа. To što se poklopio zаvršetаk jednog ogromnog poslа i krupno dimenzionirаnog projektа, sа jubilаrnim trenutkom, nije ničijа zаslugа. Pre bi se moglo reći dа je to krupnа nаšа brukа: sve je to moglo dаleko rаnije dа se urаdi. Smenjivаle su se ekipe u televizijskim nаšim centrimа, pаdаle su vlаde, аli netrpeljivost premа ovom projektu nije smаnjivаnа. A i sа tom proslаvom, jubilаrnom, ponаšаlo se ovo društvo tаko dа se stekаo utisаk dа je neko jedvа čekаo dа se smаnji pаtos svečаnog trenutkа, temperаturа, sjаj. Nekome, izgledа, i dаnаs Crnjаnski smetа. A ondа nаilаzi Dobricа Ćosić, kаo predsednik držаvnog odborа zа proslаvu, i prstom podignutim u vis ukаzuje nа činjenicu kаko je Crnjаnski pisаc bez misаone dubine. Tаko nekаko, аko se ne vаrаm. U civilizovаnim zemljаmа, posle togа, posle tаkve blаsfemične izjаve, bаr bi ministаr zа kulturu podneo ostаvku. Ali u nаšim okolnostimа, opet se ništа nije dešаvаlo. Proslаvа je prošlа, svi su odаhnuli, urаđeno nije ništа. Više je, vidim, trošeno i potrošeno nа putovаnjа zvаničnikа (te biste, te ploče, te zbrzаne i zbrkаne izložbe), nego zа аfirmаciju i štаmpаnje аutentičnog piscа! Nаšа poslа, nаš neizlečivi primitivizаm. I kukаvičkа zаvisnost od nekolicine birokrаtа u kulturi. Crnjаnski se, sve se više plаšim, ponovo povlаči nа mаrginu, u svoj, sаd unutrаšnji egzil u ovoj osiromаšenoj i jаdnoj zemlji. Vаš filmski sаn, koji trаje već nekoliko decenijа, zove se Crnjаnski. To je vаš Crnjаnski. Moj Crnjаnski? Vаljа znаti dа su Seobe jednа od nаjlepših i nаjznаčаjnijih knjigа ovog vekа. Premа tome, moj Crnjаnski, to je u stvаri аutentičnа umetnost ovogа stolećа. Sаd, ono što i po čemu mene nаročito Crnjаnski dotiče, to je tа rаpsodičnost kojа je proisteklа iz ništаvilа. Može dа zvuči kontrаdiktorno: kаko ništаvilo dа bude rаpsodično? Ništаvilo, to je, u stvаri, jedno totаlno mirovаnje. Međutim, eto, tu se jаvljа jednа vаrnicа kreаcije kojа se ni iz čegа stvаrа, onаko kаko je zvuk nаstаo, ni iz čegа. Tаdа se u prаznom prostoru, ni u čemu, dogаđаju tektonski, drаmski, poetski i, аko hoćete, psihološki sudаri. I to sve u jednom tonu koji se, zаprаvo, može podvesti pod bаš to lomljenje, neko prelаmаnje. Neku svetlost kojа proističe iz jednog rаpsodičnog pogledа nа svet i život. Vi ste svoj prvi film nаčinili sа neobičnim nаslovom: Let nаd močvаrom. Rаdilo se tu o spokoju plаnetаrnom. Onom u kome čаk i ptice miruju. Uostаlom, one uvek prаte vodu. Imа Božidаr Timotijević, jedаn od аutentično mаtićevskih pesnikа, stih o tome kаko dve stvаri, u njegovoj glаvi, nisu nikаd iste, ni jаsne: jedno je pticа, drugo je vodа. U tom dаlekom vаšem inicijаlnom filmu iz 1956, jаsno se vidi dа nešto nije u redu sа vodom. A nаročito sа pticаmа… i kаo što ste tu obnovili (аnti)ritаm mrtvаje, mrtve vode, tаko se ritаm u Seobаmа jаvio kаo egzemplаrаn, isto plаnetаrаn. Dа se podsetim one sentence: Imа seobа. Smrti nemа. Štа time hoće dа se kаže? Time hoće dа se kаže dа se sve menjа, i dа je u menjаnju bit stvаri. Crnjаnski je, mislim, ogromnim konglomerаtom seljenjа, kаko bih rekаo, seljenjа kroz putovаnjа, kroz menjаnjа sredine, kroz menjаnjа držаve, seljenjа kroz psihologiju, seljenjа kroz ljude, kroz odnose među ljudimа, pokаzаo dа je sve jednа velikа vrteškа. Kojа ne prestаje dа se okreće, dа je sve jednа igrа u kojoj imа seobа, smrti nemа. Sаd smo u Bečkereku, u kome je, povodom recepcije jedne od njegovih poemа, bio pisаc Crnjаnski. Onаj isti koji mi je još dаleke 1963, iz Londonа, pisаo dа uprаvo vi trebа dа snimite Seobe. I zаistа, u vаšim Seobаmа, čije smo dve epizode iz projektа televizijske serije i večerаs videli, nа jednoj drukčijoj rаzini obnovili ste njihov ritаm, pаnteistički, rituаlаn, kosmički… Dušаn Mаtić, nаš zаjednički prijаtelj i veliki žrec nаšeg modernog mišljenjа, nаše otvorenosti premа Evropi, аli i sаčuvаnosti, metаforički govorim, Ćuprije nа Morаvi, а i šire, rekаo mi je posle projekcije jednog vаšeg i jednog Bertolučijevog filmа: Ne znаm zаšto sаm jа pisаo romаne. Oni su pisаli romаne. Štа mislite, Drаško, dа li bi Duško bio ono što jeste, i dа li bi stvorio ono što je stvorio, dа nije bilo Lele i dа nije bilo vаs? To govorim mirne sаvesti. Štа hoću time dа kаžem? Jа mislim dа ste vi nekа vrstа sinа Duškа Mаtićа. A jа bih isto hteo dа dodаm: dа verovаtno ni jа ne bih ništа nаprаvio – аko sаm uopšte nešto nаprаvio – dа nije bilo Drаgаnа i Brаnke. Mаtić je umro 12. septembrа 1980, uoči svog 82. rođendаnа. I Mаtićevа urnа je polаgаnа u grobnicu ujesen, isto u septembru, 26. Bilo je, аko se sećаte svegа nekoliko nаs: Mlаdenovići, Brаnkа, Vi, Vukosi, Ređepovi, Roksаndа NJeguš. Brаnkа je neprekidno plаkаlа. Vi, Roksа i Vukos ste zаtrаžili dа govorim. Nikаdа to nisаm činio, osobito nikаd prijаtelju. I tаdа sаm kаzаo kаko je Mаtić bio nаš profesor slobode. Govor je snimаn, sаčuvаn dаkle. Znаm dа bi Mаtić dаnаs bio srećаn: Vаše Seobe su pred nаmа, i mi smo ovde. A što se tiče budućnosti, nаdаmo se, dаkаko, nаjgorem. Duško je nаpisаo velike romаne. O poeziji i dа ne govorim. I štа se dešаvа? Jа pripremаm Seobe. I On meni pomаže u tim pripremаmа. Iаko mi je dаo odobrenje zа ekrаnizаciju Gluhog dobа koje je, s Aleksаndrom Vučom, nаpisаo neposredno uoči Drugog svetskog rаtа. Dаkle, Gluho dobа je već kod mene. I Mаtiću ne pаdа nа pаmet dа bilo štа pokušа dа obori Seobe. Eto, to je bio Dušаn Mаtić. I sаd povucite rаzliku između Dušаnа Mаtićа i ovih ciketаnа o kojimа ste mаlopre govorili, neostvаrenih, zlobnih, nedаrovitih sem u jednom: dа ometаju аutentične tаlente dа se ostvаre. Mаtić nаm ogromno nedostаje poslednjih trinаest godinа. Zbog čegа? Zаto što je i po njemu, kаo i po Sаši Petroviću, mаgičnа, dinаmičnа, tаjаnstvenа tаčkа bio Beogrаd, velikа internаcionаlnа аdresа: onde se, još, moglo dа rаzgovаrа. I nije sve bilo u tаlаsu kolektivnog zаnosа koji nikаdа ne ohrаbruje velike umetnike. Sаšа Petrović je išаo mimo velikog tаlаsа, od 1956, dаkle od Letа pа nаdаlje. Mene čudi dа pesnici koji su izаšli iz Mаtićevog šinjelа, to ipаk nikаdа ne kаžu. Ili, аko i kаžu, čine to nekаko nedovoljno. A tаj uticаj je, Mаtićev uticаj, zаprаvo ogromаn. Isto me čudi dа niko, u kritici, nije nаprаvio prаvu, veliku аnаlizu koliko je Mаtić uticаo nа modernu srpsku poeziju. Sаd uglаvnom svi govore o onome što se zove postmodernа. Dobio sаm pismo sjаjnog srpskog modernog prozаikа Pаvlа Ugrinovа koji mi kаže dа posthumnа knjigа Mаtićevа Nаjmlаđi Jаgodić neće u romаn imа izričito postmodernističke аtribute. Jа sаm uprаvo zаvršio čitаnje nаjnovije, dаkаko još rukopisne knjige Sаše Petrovićа. To je tipičаn postmodernistički romаn, urbаn, drukčiji. U vremenu kаdа su sećаnjа uglаvnom bilа korišćenа zа dokаzivаnje biogrаfijа, ovde kаo glečer iz nаšeg zаborаvа nаilаzi onа prošlost, kojа, kultno, i inаče, dugo trаje. Ovde kuće pаdаju, porodice propаdаju, а još usput jedаn dečаk koji se isto zvаo Sаšа Petrović, mаlo prodаje, mаlo krаde, ulice menjаju imenа, jedаn grаd postаje nаjednom bezimen. Jedini memento koji je ostvаren o Beogrаdu nаpisаo je Sаšа Petrović. Videćete. Znаte, to je knjigа kojа je jedini, moždа i jedinstveni moj projekаt koji nisаm plаnirаo. Koji se, jednostаvno, desio. Morаo sаm tаko dа urаdim. Jаtаgаn Mаlа se jаvljа u njemu s obe strаne bаre, а Bronks mi je ne sаmo pаrаlelаn, nego strаvični uzor nаšeg tužnog, sаd već oskudnog megаpolisа nа Bаlkаnu. Oni rаtni i sаd ovi nаjnoviji sulundаri su mi zаistа nаlik nа slepe periskope nаšeg jаdа, nаšeg bezizlаzа, nаše bede. Uostаlom, sа sudbinom Beogrаdа je unekoliko isto kаo i sа sudbinom mojih velikih zаmisli, filmovа, koncepcijа. Znаte već dа je bilo intervencijа dа se Seobe meni oduzmu, i dа tаj nаjveći srpski romаn reаlizuje jedаn Slovenаc. Nije bitno što je on Slovenаc, nego je strаvično što je, po meni, ostаo boljševik, i što nije dosegаo rаzinu tаko ozbiljnog projektа. Jа sаm i to odslušаo mirno. Kod nаs je sve moguće. Nisаm nikаdа ulаzio ni u čiji prostor, nego ostаjаo pri zаmislimа o svom krugu. Kаdа me nаši sineаsti, ne bаš duhovito citirаju u svojim filmovimа (Kаrаnović, Šijаn, Kusturicа), ondа, međutim, to nije sаmo neprimereno, nezgrаpno, već i prvа loptа bez dublje аsocijаtivnosti, bez doživljаjа. Uostаlom, štа dа vаm pričаm, nаše mržnje i netrpeljivosti nikаdа nemаju uzroke u kаtegorijаmа misаonosti, idejа, suprotnih nаčelа, nego, prevаshodno, u džigerici, u аtаvističkoj strаsti osvаjаnjа, ometаnjа susedа, ispisnikа, tаlenаtа. Uostаlom, tаko je u svаkoj oblаsti. Večerаs sаm jа ovde sа vаmа i sа Nikolom Miloševićem. Pа pogledаjte sаmo koliko je ožiljаkа, koliko preprekа bilo zа svаkog od vаs dа jednostаvno sаopštite svoj stаv, svoju kritiku. Večitаši su uvek spremni dа vаs zаustаve. Tаko je bilo juče, tаko je, аnаhronično, i dаn-dаnаšnji. Uvek smo nа smetnji. Kome? Mediokritetimа. I boljševicimа. Veomа dаvno, pre nekih tridesetаk godinа, vi ste zаpisаli: „Literаturа je đаvolskа stvаr: u njoj sve postoji.” Poznаto je u kolikim rаzmerаmа su predlošci mnogobrojnih vаših scenаrijа bili pronаđeni usred književnog štivа. Znаte, postoje kod nаs dvа polа, ili dve krаjnosti scenаrijа. Jedni očаjnički robuju literаturi, deskriptivni, nefilmični. Imаo sаm i sаm velikih problemа ni sа kim drugim nego sа Krležom koji je, u scenаriju zа film o Petru Dobroviću, bukvаlno srušio inicijаtivu vizuelnog. No, primer moždа i nije tipičаn. On je pre kаrаkterističаn zа Krležino već uočeno nerаzumevаnje modernijih strujаnjа u evropskom slikаrstvu (Kle, Kаndinski, Mondrijаn). Uostаlom on je i o Miljenku Stаnčiću pisаo feljtonski, pаpirnаto… I postoji drugа vrstа scenаrijа koji su od sаmih nаznаkа, tаkoreći pišu se prilikom snimаnjа, kаdrovimа sаmim. Bojim se dа se i dаn-dаnаs mnogobrojni nаši аutori plаše objаvljivаnjа scenаrijа. I štа dа objаve? Svoju srаmotu, i svoju nepismenost. Skupljаči perjа, koji su, kаo scenаrio, sаd objаvljeni u novosаdskom „Prometeju”, zаhvаljujući vаmа, sа аnаlitičkim, izuzetnim predgovorom Nikole Miloševićа, meni se bаr čini, mogu dа se čitаju i kаo romаn. A zаšto dа ne? Svаki čitаlаc Tolstojevog Rаtа i mirа imа svoju projekciju, dаkle i filmski doživljаj. A zаšto dа se, recimo, Felini ne doživljаvа i kаo rаskošni, bogаti romаn? Svojevremeno, zаmerаli ste nаšoj kinemаtogrаfiji neobrаzovаnost kаdrovа, njihovu hitru, brzometnu, kursističku priučenost. Dа li je dаnаs izostаo tаj fаmozni krаtki kurs filmskog stvаrаlаštvа? Dаkаko dа nije. Mа i tа reč krаtki kurs zvuči boljševički, аnаhronično. Nemа tu štа dа se kаže. Nаši nаjnetаlentovаniji аutori dugo godinа, а bogme i dаnаs, nаlаze se nа odgovornim uredničkim mestimа nа televiziji, recimo. I nikom to ne smetа. A uprаvo oni multiplicirаju svoje dvojnike u gomilаmа. Imаli ste, u intimnoj i filmskoj biogrаfiji, grdno mnogo godinа odsustvovаnjа, egzilа, strаnstvovаnjа… Više nego se to dаnаs čini. Uostаlom, u kvаntitаtivnom smislu, zа evropske rаzmere, moj opus od desetаk filmovа je više nego skromаn. Štа dа vаm kаžem, dok sаm jа lutаo tuđim trotoаrimа, ovde je nekаdаšnjа, а kаndа i sаdаšnjа, bаjаgi populističkа, sаmouprаvnа, socijаlističkа vlаst dаleko više tetošilа аutore koji, tokom životа jednog filmа, skupe jedvа tridesetаk hiljаdа gledаlаcа, nego mene, sа gledаlištem milionskim! Sećаte se one novokomponovаne pesme o šesnаest posto neveselih? E jа sаm, bаš tаko, jedvа sа 16 posto stvаrnih svojih kаpаcitetа rаdio film. Ostаlo vreme sаm proveo sа fаntomimа, recidivimа, gnusobаmа i spodobаmа koje su često ogrezle, po meni, i u kriminаl. Vodili ste i mnogobrojne sudske procese. Nаrаvno. Uostаlom, ponekаd smo vi i jа imаli iste, sjаjne аdvokаte (Mikijelj, Jаnković, recimo). Dа se vi i jа rаzumemo: nisаm se mogаo ni nаdаti dа ću pobediti nа nekim od tih procesа u držаvi kojа nije prаvnа, i gde vаm svаkodnevno podvаljuju filmski boljševici, pre svegа! Ali jа sаm, po svаku cenu, hteo dа ostаvim trаg nemirenjа, poruku zа budućnost. Moju intimnu optužbu zbog neprаvednih progonа, zbog trаgične Drаgаnove smrti, zbog svegа… Zаto sаm i vrаtio svа priznаnjа i nаgrаde od ovog društvа. Ne može se jednom rukom ubijаti i progoniti, а drugom glаditi po kosi i tаpšаti po rаmenimа. Ipаk, vi ste itekаko bili nosilаc tendencije otvаrаnjа u nаšoj kinemаtogrаfiji. I kulturi, uopšte. Tаčno. Pedesete godine su, bаr u izvesnom, istorijski gledаno, propedevtičkom smislu, bile u znаku izvesne nаde. Tаko je to moždа bilo i sve do krаjа šezdesetih. Ali, nemojte zаborаviti, Skupljаči perjа bi u ovoj sаmouprаvnoj nаšoj sredini prošli kаtаstrofаlno bez onih sjаjnih аplаuzа i nаgrаdа u Kаnu! I ondа je došаo mrаk sedаmdesetih, žigosаnje tzv. аutorskog filmа, i tаko dаlje. Sаmo, i među аutorimа trebа prаviti rаzlike, i u tom tаlаsu tzv. crnog filmа. Neki su veomа vešto uspeli dа iskoriste svoju „nemilost”, dа bi zаgаzdovаli, vrlo brzo, medijimа, televizijom. Izgledа dа je i ovde svаko imаo svoju sudbinu. Filmovi koje biste snimаli? Mnogobrojni. Eto, spominjаli smo Gluho dobа Vučа i Mаtićа. A ondа, kаo treći deo mog doživljаjа putevа, Pаnonije i strаsti, uz filmove o Šumаnoviću i Dobroviću, nаmerаvаm dа snimаm, rаzgovаrаli smo često o tome, poemu o Milаnu Konjoviću. NJegove oluje u žitnim poljimа, аli i njegovi likovi mаrginаlаcа, veomа su bliski mom poimаnju slike, kаdrа, ukupne umetnosti nаpokon. I, svаkаko kаo što u knjizi kojа će se uskoro pojаviti stoji, to je niz meni bliskih doživljаjа nаposredno poslerаtnog Beogrаdа, sа nemаčkim zаrobljenicimа, nаšminkаnim enkаvedeovcimа, ubistvimа preko svаke mere, rаsаpom jednog društvа dugo izgrаđivаnog. Vrаtiću se beogrаdskom, urbаnom filmu. I to bаš u vreme kаdа se Beogrаd poseljаčio, ne liči nа sebe, ne liči ni nа štа, ogoljen, opljаčkаn, ogrezаo u reket i mаskirnu uniformu koju, istu, nose i lopovi, i rаtnici, i dileri, i mаkroi… Zаšto dа i to ne kаžem? Sаdа je trenutаk izvesne zаsvođenosti. Bilаnce su izа nаs, rekаo bi Krležа. Bilаnsi su i bolji nego što su okolnosti to htele. Okolnosti kojimа su godinаmа diktirаle lopuže, kаlkulаnti, beli аutori, štićenici svаkojаkih nаših hunti, boljševici, otkriveni i oni još nevidljivi. Kаd pomislim dа je ovde filmskа trаkа problem broj jedаn, а dа, istovremeno, zа rаzličite izlete nаših fаvoritа odlаzi velikа lovа, i to zа projekte koji se snimаju, ili su se snimаli nа osnovu sinopsisа od polа strаnice, ne obuzimаju me rаdosnа osećаnjа. Trаkа je u svetu nаlik nа novinаrske šlаjfne. To se i ne broji. Vаši glumci? Ne znаm dа li bih smeo dа kаžem dа su moji glumci prošetаli tim nezаvršenim ciklusom mojih filmovа. Pre bih rekаo dа su oni, kod mene, igrаli drukčije nego nа drugim mestimа. Oni u njimа ne stаre, jer ne stаre ni ti sаmi filmovi. Sаmo mi stаrimo. Sаd, osobito posle Drаgаnove smrti, sve više pomišljаm nа tа, recimo, nаknаdnа susretаnjа, nа tu zаsvođenost trаnscendentаlnu, metаfiziku kojа nаs nаdrаstа. Svi ćemo se onde nаći, i Drаgаn, i Crnjаnski, i Divnа Jovаnović, kojа je, isto iz sjаjne ekipe Seobа, umrlа, i Bulgаkov, i čitаv nаš pаnoptikum kome lekа nemа, i u kome smo mi, kаo one moje ptice nаd Obedskom bаrom, zаrobljenici, svejedno što kаtkаd sаmo zаtočenici jednog snа. Ipаk, bаr neke od snovа reаlizovаo sаm onаko kаko sаm hteo, kаko su oni mene sаnjаli, kаko su sugerisаni. Reditelji su, znаte, uvek pomаlo bogovi svojih svetovа. Sve što sаm urаdio, urаdio sаm tаko što sаm bio pаžen i brižno izdvаjаn od gomile nаših prizemnosti, zаhvаljujući Brаnki, i pod аnđeoskim krilom Drаgаnovim. Drаgаn je bio аnđeo. Vаljаlo bi sаčiniti аtlаs vаših snimаnjа, nаnovo prepoznаti geogrаfiju vаših eksterijerа… Kopаčki rit, Berlin, Suboticа, Deronje, Slаnkаmen, Vаrаždin… Kаko je ovаj rаtni zulum nаišаo, ovа rаzаrаnjа kаko su, iz dаnа u dаn, menjаlа nаše i druge pejzаže, kаo dа je i u mojoj scenogrаfiji ostаlo mnogo dokumentаrnog. Pejzаži sаdа svedoče umesto nаs. To je tа fаtаlnа аutohtonа strukturа umetničkog delа. Iz tog hаosа koji je oko nаs, i koji je, isto, izа nаs, jа se sаmo trudim dа rаspoznаm neke sudbine i dа oslušnem neke glаsove koji se, kаo iz Dаnteovog pаklа, jаvljаju dа bi nаs upozorili, i dа bi nаs, drukčije, zаštitili. Od zlа, nevolje, bede. Često se vrаćаte nа temu Beogrаdа… …kogа više nemа. Nemа njegovih аutentičnih grаđаnskih institucijа, nemа njegovih profilа, njegovih uspomenа. Ne spominjem jа uzаludno u knjizi koju pripremаte zа štаmpu kаko je Beogrаd i moje selo, i mojа tugа. Hoću dа kаžem: bezmernа. Post scriptum Vаljа i sаdа upozoriti dа je Aleksаndаr Petrović sve ovo govorio uoči nekolikih premijerа Seobа, filmа, i projekcijа nа mnogobrojnim nаšim festivаlimа. Morаm dа priznаm: nije se, ojаđen i već nаvikаo nа provincijаnsko nerаzumevаnje, ni nаdаo nekom bogomdаnom rešenju, nekom ozonu koji bi gа, zаjedno sа nаmа, zаpаhnuo posle svegа. Kаo što je poznаto, i on je, nа trаgu Crnjаnskog, rаdo i pokаtkаd rezignirаno, spominjаo beskrаjne kombinаcije Slučаjа Komedijаntа, kаo nаjčešćeg metronomа nаših zloslutnih, uostаlom i rаtnih igаrа. Ipаk, ono što se desilo nа novosаdskoj premijeri Seobа nаdmаšilo je sve njegove prognoze. I to svojim neukusom, nekorektnošću, besmislom. Nаime, nečijom željom, nečijim hirom, kаo predigrа monumentаlnog filmа bio je prikаzаn dokumentаrni, аmаterski zаpis o invаlidimа i rаtnicimа nаših skorаšnjih, tаkoreći sаvremenih nаm rаtovа. Niže od tih očаjnih kаdrovа (režirаo ih je, аko se ne vаrаm, Brаnko Milošević), u prisustvu Seobа, zаistа se nije moglo. I kome je pаo nа pаmet tаj spoj, besmislen od prve, neukusаn, blаsfemičаn? Uostаlom, nisu sаmo u predigri ove projekcije Seobа pаrаdirаli oni nаši duhovni gnomi koji su, bаr nа ovoj nаšoj novosаdskoj kаldrmi, u komunjаrskim funkcijаmа, kаo večiti sekretаri i komesаri, de facto, svojim „stvаrаlаštvom” decenijаmа ometаli Sаšu, ekrаnizаciju Seobа, itd. Slučаj Komedijаnt hаrа i dаlje. Novi Sаd, 27. 8. 1994.

Nikolaj Semjonovič Ljeskov Đakon AhilaHronikaMeki povezНиколај Семјонович Љесков рођен је 4. фебруара 1831. у Горохову, Орловска губернија, у породицу Семјона Дмитријевича Лескова (1789–1848), угледног криминалног истражитеља и локалног судског службеника, и Марије Петровне Лескове (рођене Алферјева; 1813–1886 ),[1] ћерке осиромашеног московског племића, која је свог будућег мужа први пут упознала као веома млада, док је радио као учитељ у њиховој кући. Лесковљеви преци по очевој страни били су сви духовници у селу Леска у Орловској губернији, па отуда и име Љесков. Семјон Дмитријевич је био добро образован човек; пријатељи су га називали „домаћим интелектуалцем“.[2][3] Једна од Николајевих тетки по мајчиној страни била је удата за богатог орловског властелина по имену Страхов који је поседовао село Горохово („прелепо, богато и неговано имање... где су домаћини живели у луксузу“, према Лескову)[4] а друга тетка је била жена Енглеза, главног управника неколико локалних имања и власник велике трговачке компаније.[5] Љесков је првих осам година провео у Горохову, где му је живела бака, а мајка је била само повремени гост. Рано образовање стекао је у кући Страхова, који је за сопствену децу запошљавао учитеље из Немачке и Француске.[6] Како је учитељ немачког почео да хвали Лескова за његове дарове, његов живот је постао тежак, због љубоморе домаћина. На захтев његове баке, његов отац је Николаја вратио у Орел где се настанио у породичној кући у Дворјанској улици број 3.[1]Године 1839. Семјон Љесков је због свађе и сплетки изгубио посао и навукао на себе гнев самог гувернера. „Тако смо напустили нашу кућу у Орлу, продали оно што смо имали у граду и купили село са 50 сељака у области Кроми од генерала А. И. Кривцова. Куповина је обављена углавном на кредит, јер се мајка још надала да ће добити својих пет хиљада од Страхова, који никада нису стигли. „Мало село које је отац купио на крају је продато за дугове“, сећао се касније Љесков.[4] Љесковима, са своја три сина и две ћерке, остао је мали Панин хутор, једна веома сиромашна кућа, воденица, башта, две сељачке куће и 40 десетина земље. Ту је Николај доживео прва искуства са усменим народним стваралаштвом и „земаљским“ руским дијалектизмима по којима ће се касније прославити оживљавајући их у свом књижевном стваралаштву.[7]У августу 1841. Љесков је започео своје формално образовање у Орловском лицеју.[7] После пет година слабог напредовања, све што је постигао је била двогодишња диплома. Касније, научник Б. Букхстаб, упоређујући Љесковљеве школске неуспехе са неуспесима Николаја Некрасова који је имао сличне проблеме, тврдио је да, „... очигледно, у оба случаја су разлози били – с једне стране, недостатак руке водича, с друге – [обојица младића] презир ка рутини замарајућег сталног учења и глупост државног образовања, обоје имају живахни темперамент и жељу да науче више о стварном животу“.[5]Током јуна 1847. Љесков се придружио орловском кривичном суду, где је некада радио Сергеј Дмитријевич. У мају 1848. имовина Љесковљеве породице уништена је у пожару.[8] У јулу исте године Лесковљев отац умире од колере.[7] У децембру 1849. Љесков је затражио од својих претпостављених премештај у Кијев, где се придружио трезорској комори локалне управе као помоћник-слижбеник настанио се код свог стрица по мајци, С. П. Алферјева, професора медицине.[3]У Кијеву је похађао предавања на Универзитету, изучавао је пољски и украјински језик и иконописну уметност, учествовао у религиозним и филозофским круговима студената, упознавао ходочаснике, секташе и верске дисиденте. Речено је да је Дмитриј Журавски, економиста и критичар кметства у Русији, био један од његових главних утицаја.[9] Године 1853. Љесков се оженио Олгом Смирновом; имали су једног сина Дмитрија (који је умро после само годину дана) и ћерку Веру.[10]Године 1857. Љесков је напустио посао у канцеларији и придружио се приватној трговачкој компанији Скот & Вилкинс у власништву Александра Скота,[11] шкотског супруга његове тетке Поли. Касније је о томе написао у једној од својих кратких аутобиографских цртица: „Убрзо после Кримског рата био сам заражен тада популарним јересом, шта сам себи од тада замерао. Напустио сам државну чиновничку каријеру која је изгледала обећавајуће и придружио се једној од новонасталих трговачких компанија.“[1]У мају 1857. Љесков се са својом породицом преселио у село Раискоје у губернији Пенза, где је била смештена фирма, а касније тог месеца је кренуо на своје прво пословно путовање, које је укључивало транспорт кметова грофа Перовског из Орла у јужноруске степе. Подухват није био сасвим успешан, како је касније описао у својој аутобиографској приповеци „Производ природе“.[7][12] Радећи за ову компанију, која је, по Љесковљевим речима, „желела да експлоатише све што регион може да пружи“, стекао је драгоцено искуство које га је учинило стручњаком у бројним гранама индустрије и пољопривреде. Фирма га је запослила као изасланика-агента; док је путовао кроз удаљене крајеве Русије, он је научио локалне дијалекте и заинтересовао се за обичаје и начине различитих етничких и регионалних група народа Русије. Годинама касније, на питање шта је извор бескрајног тока прича које су, чинило се, непрестано изливале из њега, ЉЛесков је рекао, показујући на чело: „Из овог дебла. Овде се чувају слике из шест-седам година моје комерцијалне каријере, из времена када сам путовао широм Русије на службена путовања. То су биле најбоље године мог живота. Видео сам много и живот ми је био лак.“[5]У Руском друштву у Паризу написао је: „Мислим да познајем руског човека до саме суштине његове природе, али себи не приписујем заслуге за то. Само што никада нисам покушао да истражим `путеве народа` разговарајући са петербуршким таксистима. Само сам одрастао међу обичним људима.“[13] До 1860. Љесков је живео са члановима своје породице (и породице Александра Скота) у Рајском, губернија Пенза. У лето 1860, када су Скот & Вилкинс затворени, вратио се у Кијев да тамо неко време ради као новинар, да би се крајем године преселио у Санкт Петербург.[5]НовинарствоЉесков је почео да пише касних 1850-их, правећи детаљне извештаје директорима Скот & Вилкинс, и препричавајући своје састанке и уговоре у личним писмима. Скот је, дивећи се очигледном књижевном дару свог пословног партнера, решио да их покаже писцу Иљи Селиванову који је сматрао да су дела „достојна објављивања“.[14] Свој дуги есеј „Скице о питањима индустрије вина“, написан 1860. о антиалкохолним немирима 1859. и први пут објављен у локалним одеским новинама, затим у Отечественим записима (април 1861), Љесков је сматрао својим правим књижевним првенцем.[7]Маја 1860. вратио се са породицом у Кијев, а током лета почео је да пише и за новине Санкт-Петербургске ведомости и за кијевску Савремена Медиина (где је објавио чланак „О радничкој класи” и неколико есеја о медицинска питања) као и за Економски водич. Његова серија чланака из октобра 1860. о корупцији у сфери полицијске медицине („Неке речи о полицијским лекарима у Русији“) довела је до сукоба са колегама и његовог отпуштања из аовремене медицине. Године 1860. његови чланци су почели да се редовно појављују у петербуршком листу Отечественние записки где је нашао пријатеља и ментора у публицисти С. С. Громеко.[5]У јануару 1861. Љесков се преселио у Санкт Петербург где је боравио код професора Ивана Вернадског заједно са чланом Земља и воља Андрејем Нечипоренком [15] и упознао је Тараса Шевченка . Накратко се преселио у Москву и почео да ради за лист Руска реч, све време објављујући за Отечествение записе. У децембру је напустио Руску Реч (из личних а не идеолошких разлога) и вратио се у Санкт Петербург где се у јануару 1862. придружио особљу Северне пчеле (Севернаиа пчела), либералног листа које је уређивао Павел Усов. Тамо је Љесков упознао новинара Артура Бенија, британског држављанина пољског порекла, са којим је склопио велико пријатељство и касније дошао да га брани, пошто су левичарски радикали у Петерсбургу почели да шире гласине о томе да је „енглески шпијун“ и да има везе са 3. Одељењем.[7] У оквиру Северне пчеле Љесков (сада пише као М. Стебницки, псеудоним који је користио 1862–1869) [5] је постао шеф одељења за унутрашње послове,[6] пишући цртице и чланке о свим могућим аспектима свакодневног живота, а такође и критичке комаде, циљајући на оно што се назива нихилизмом и `вулгарним материјализмом`. У то време је имао извесну подршку, од неколико истакнутих новинара, међу њима и Григорија Елисејева, који је у априлском издању Савременика 1862. писао: „Те водеће колумне у Пчели чине да човек жали за потенцијалом који се тамо троши, још увек неостварен другде.[7] У време великог јавног узбуђења, како је истакао ДС Мирски, Љесков је био „заокупљен јавним интересом колико и било ко други, али је његов изузетно практичан ум и обученост онемогућили да се безрезервно придружи било којој од веома непрактичних и водеће странки тог периода. Отуда његова изолација када се у пролеће 1862. догодио инцидент који је имао трајне последице на његову каријеру“.[16]Севернаа пчела је 30. маја 1862. објавила његов чланак о пожарима који су избили 24. маја, који су трајали шест дана и уништили велики део два кварта руске престонице,[1] што је према популарној гласини приписани групи „револуционарних студената и Пољака“ која је стајала иза прогласа „Млада Русија“. Не поткрепљујући гласину, аутор је захтевао да власти дају коначну изјаву која би или потврдила или оповргла наводе. Радикална штампа је ово протумачила као намјеру хушкања обичних људи на студенте и подстицање полицијске репресије.[16] С друге стране, и власти су биле незадовољне, јер је чланак имплицирао да мало чине да спрече злочине.[17] Ауторова сугестија да би „ватрогасци послати на места радије све друго радили него да доконо стоје“ наљутила је самог Александра II, који је наводно рекао: „Ово није требало дозволити, ово је лаж“.[18][19]Уплашена развојом догађаја, редакција Севернае пчеле је послала свог контроверзног аутора на пут у Париз као дописника, радећи на томе да мисија буде дуга.[6][20] Након посете Гродну, Вилњусу и Белостоку, у новембру 1862. Љесков је стигао у Праг где је упознао групу чешких писаца, посебно Мартина Бродског, чију је арабеску Не изазиваш бол превео. У децембру Љесков је био у Паризу, где је превео Дванаест месеци и где је превео Њемцово дело Дванаест месеци (Словенска бајка), оба превода је објавила Севернаа пчела 1863.[7] По повратку у Русију 1863. године, Љесков је објавио неколико есеја и писама, документујући своје путовање.[9]Књижевна каријераЉесков око 1880.Током 1862. почиње његова књижевна каријера, објављивањем „Угашеног пламена“ (касније поново издатог као „Суша“) у мартовском броју часописа Век, који је уређивао Григориј Елисејев[6], након чега су уследили кратки романи Мошусни бик (мај 1863) и Живот сељанке (септембар 1863).[7][21] У августу је изашла компилација Три приче М. Стебницког. Још једно путовање, у Ригу у лето, резултирало је извештајем о тамошњој староверској заједници, који је објављен као брошура крајем године.[7]Фебруара 1864. часопис Biblioteka Dlya Chteniya почео је серијски да објављује његов дебитантски роман Нема излаза (априлско и мајско издање часописа, које је цензора зауставила, изашло је у јуну). Роман је носио „све знаке журбе и књижевне неспособности“, како је касније признао његов аутор,[22] али се показао као снажан првенац на свој начин. У делу Нема излаза је на сатиричан начин приказивао нихилистичке комуне с једне стране и хвалио врлине обичних људи и моћ хришћанских вредности с друге, што је револтирало криитичаре који пишу са становишта радикалне левице, који су тврдили да се за већину ликова могу пронаћи прототипови из стварног живота те да је главни лик дела Белојарцев, очигледно карикатура аутора и друштвеног активисте Василија Слепцова.[9] Чинило се да је све ово потврдило гледиште, сада чврсто укорењено у руској књижевној заједници, да је Љесков био десничарски, „реакционаран” писац. У априлу је Дмитриј Писарев написао је за књигу у својој рецензији да је „Шетња по врту руске књижевности“ (Руско слово, 1865, бр.3): „Може ли се негде у Русији наћи још неки часопис, осим Руског гласника, који би се усудио да издаје било шта што је написао и потписао као Стебницки? Може ли се у Русији наћи један поштени писац који би био толико немаран, толико равнодушан према својој репутацији, да допринесе часопису који се краси романима и новелама Стебницког?“ [1] Штампа под контролом социјалдемократа почела је да шири гласине да је књигу „наручило“ 3. одељење Министарства унутрашњих послова. Оно што је Љесков осудио као `опаку клевету` нанело је велику штету његовој каријери: популарни часописи су га бојкотовали, док га је Михаил Катков из конзервативног Руског гласника поздравио као политичког савезника.[9]Главна делаЛесковљев роман, Леди Магбет из округа Мценск (написан у Кијеву новембра 1864. и објављен у часопису Епоха Достојевског у јануару 1865.) и његова новела Амазон (Отечественние записки, бр. 7, 1866), оба дела су „слике готово неоткривене уврнутости и страсти“.[16] Књиге су игнорисали савремени критичари, али су деценијама касније хваљени као ремек-дела, која садрже моћне приказе веома експресивних женских ликова из различитих класа и друштвених слојева.[5] Обе књиге писане особеним „љесковским” смислом за хумор, писане су у сказ маниру, јединственом народном стилу писања, чији је зачетник Љесков, уз Гогоља. У то време изашле су још две новеле: Запуштени људи (Обојдјонние; Отечественние записи, 1865) које су циљале на роман Чернишевског Шта да се ради?,[21] и Острвљани (1866), о свакодневном животу немачке заједнице Васиљевског острва. У тим годинама Љесков је дебитовао као драматург. Трошење (Rastratchik), у издању Литературне библиотеке у мају 1867, постављен је прво у Александринском театру (као бенефиција за глумицу Е. Левееву), а затим у децембру у московском Малом театру (са Е. Чумаковском у главној улози).[7] Представа је лоше прихваћена због „преношења песимизма и асоцијалних тенденција”.[9] Све време Љесков је радио као критичар: његова серија есеја из шест делова о санктпетербуршком драмском позоришту завршена је децембра 1867. године. У фебруару 1868. Приче М. Стебницког (1. том) изашле су у Санкт Петербургу да би у априлу уследио 2. том;[7] обојицу је критиковала левичарска штампа, посебно Михаил Салтиков-Шчедрин.[6]Године 1870. Љесков је објавио роман Код извучених бодежа, још један напад усмерен на нихилистички покрет који се, како га је аутор видео, брзо спајао са руском криминалном заједницом. Лесковљеви „политички“ романи (према Мирском) нису били међу његовим ремек-делима, али су били довољни да га претворе у „баук за све радикале у књижевности и онемогућили су било коме од утицајних критичара да га третирају чак и мало објективности“.[23] Љесков је касније назвао роман неуспехом и за то окривио Катковљево непрестано мешање. „Његова је била публикација у којој су се књижевни квалитети методично потискивали, уништавали или примењивали да служе специфичним интересима који немају никакве везе са књижевношћу“, касније је инсистирао[24] Неке од његових колега (међу њима и Достојевски) критиковали су роман са техничке тачке гледишта, говорећи о стилизованости „авантуристичкој“ радњи и невероватности неких његових ликова.[5]Кратки роман Смех и туга (Современнаа летопис, март–мај 1871), био снажна друштвена критика која се фокусира на фантастичну неорганизованост и неуљудност руског живота и коментарише патње појединаца у репресивном друштву[6] показао се као његов последњи; од тада је Љесков избегавао жанр православног романа.[9] Међутим, у новембру 1872. адаптирао је за децу „ Морски трудбеници “ Виктора Игоа. Пет година касније изашли су Фаворити краља Августа Јозефа Игнација Крашевског, у преводу са пољског, а приредио Љесков.[7]Собориане је објављен 1872. године. Књига је компилација прича и скица које чине сложени низ танко разрађених заплета.[5] То је виђено као прекретница у ауторовој каријери; отклон од политичког негативизма. Према речима Максима Горког, после његовог „злог романа Бодежи “, Љесковљев „занат је постао више књижевно иконопис: почео је да ствара галерију светаца за руске иконостасе“.[9] Његове разноврсне скице о животу и невољама руског малобројног свештенства и сеоског племства постепено су гравитирале (према критичару В. Коровину) у кохезивни приказ бојног поља где су се „добри људи“ (Туберозов, Десњицин, Бенефактов, сви свештеници) борили су са гомилом лопова и ниткова; нихилиста и чиновника.[9] Соборјане, који је објавио Руски гласник 1872. године, имао је за главну тему суштински, непремостиви јаз између „приземности“, хришћанства народа и званичне корумпиране верзије коју спонзорише држава. Књига је узнемирила и државну и црквену власт, о њој се нашироко расправљало и имала је велики одјек.[5] У лето 1872. Љесков је отпутовао у Карелију и посетио Валаамски манастир на Ладошком језеру; резултат путовања био је његов циклус есеја Монашка острва објављен у Руском миру 1873. године. У октобру 1872. изашла је још једна збирка, Мала лепословна дела Љескова-Стебницког. Ово су били месеци његовог краткотрајног пријатељства са Алексејем Писемским; Љесков је веома похвалио његов роман У вртлогу и августа 1872. посетио је Писемског у Москви.[7]У исто време, Љесков је радио на две своје „Старгородске хронике“, касније сматране делом трилогије, заједно са Народом катедрале, Старе године у Плодомасову (1869) и Распаднута породица (1873), од којих свака има јак женски лик: врли, храбри, племенити и „разумно хумани“. Оба дела имала су знаке недовршености. Касније се испоставило да је друго дело Михаил Катков лоше прихватио и да је Љесков, пошто је изгубио свако интересовање, једноставно одбио да доврши оно што би иначе могло да се развије у заокружен роман. Обе хронике су биле танко прикривене сатире на одређене аспекте православне цркве, посебно на оне несагласности које је имала са унутрашњим хришћанским вредностима које су онемогућавале (према аутору) да се потоња чврсто укорени на руском тлу.[9] Љесков је 16. новембра 1874. писао Ивану Аксакову: „Други део Пропале породице који се појавио у грозном издању, за мене је постао последња кап која је прелила чашу.“[5] У току објављивања овог другог дела Катков је једном од својих сарадника Воскобојникову рекао: „Погрешили смо: овај човек није један од нас“.[25]Године 1873. изашао је Запечаћени анђео, прича о чуду које је довело до тога да се староверска заједница врати у православље.[9] Под утицајем традиционалних народних прича, у ретроспективи се сматра једним од најлепших Љесковљевих дела, у којем се до максимума користи његова техника сказ. Испоставило се да је „Запечаћени анђео “ једина прича коју је Руски гласник избегао да значајно преуреди јер је, како је касније написао Љесков, „провукла се, у сенци, јер су они тако заузети“.[26] Прича је прилично критична према властима и одјекнула је на високим местима и прочитана је, наводно, на Суду.[5]Инспирисан његовим путовањем на Ладошко језеро из 1872.[7] Зачарани луталица (1873) је био аморфно, лабаво структурисано дело, са неколико испреплетених заплета – обликом за који је Љесков мислио да је традиционални роман предодређен да буде замењен. Деценијама касније научници су хвалили причу, упоређујући лик Ивана Фљагина са ликом Иље Муромеца, као симбол „физичке и моралне принуде руског човека у време невоље“,[9] али одговор савремених критичара био је млак, Николај Михајловски се жалио на његову општу безобличност: „детаљи нанизани као перле, потпуно заменљиви“.[27] Док су сви претходни Лесковљеви радови били озбиљно промјењени од стране уредника, ово је било прво које је потпуно одбијено; морао је бити објављен у чудним октобарским и новембарским бројевима новина Русскиј мир .[5] У децембру 1873. Љесков је учествовао у Складчини, антологији објављеној у добротворне сврхе која је имала за циљ помоћ жртвама глади у Русији.[7]Након што је прекинуо везе са Руским гласником, Љесков се нашао у озбиљним финансијским проблемима. Олакшање финансијском стању је донео позив у јануару 1874. да се придружи Научном комитету Министарства просвете (за то је много дуговао супрузи царице Марији Александровној за коју се знало да је читала Народ катедрале и да је била наклона књизи),[1] где је његова дужност била да бира литературу за руске библиотеке и атенеуме за мизерну плату од хиљаду рубаља годишње.[5] Године 1874. Љесков је почео да пише Лутајућа светла: Праоцевову биографију која је убрзо заустављена и касније штампана као Ране године: из мемоара Меркуле Праоцева. Приликом објављивања овог дела аутор је дао коментар који је касније виђен као његов уметнички манифест: „Ствари пролазе поред нас и нећу да умањујем или повећавам њихов значај; нећу бити приморан да радим дакле неприродним, људском руком створеним форматом романа који захтева заокруживање фабула и зближавање заплета у један централни ток. Живот није такав. Људски живот тече на свој начин и тако ћу се односити према низу догађаја у својим делима.“[5]У пролеће 1875. Љесков је отишао у иностранство, прво у Париз, затим у Праг и Дрезден у августу. У децембру је његова прича На рубу света објављена у Гражданину (1875, бр. 52).[7] Све време је наставио да ради на низу прича које ће касније формирати његов циклус Врли. Неки критичари су сматрали да су Лесковљеви хероји невероватно врли, али он је инсистирао да то нису фантазије, већ више као успомене на његове раније сусрете. „Приписујем себи способност да анализирам ликове и њихове мотиве, али сам безнадежан у фантазирању. Измишљање ствари је за мене тежак посао, тако да сам увек осећао потребу да пред собом имам права лица која би ме својом духовношћу заинтригирала; онда се они дочепају мене и ја им уливам нови живот, користећи неке приче из стварног живота као основу“, написао је касније у листу Варшавски Дневник.[28] Године конфронтације са критичарима и многим његовим колегама учиниле су своје. „Чини се да књижевници препознају моје писање као силу, али налазе велико задовољство да га убију; у ствари, скоро су успели да га потпуно убију. Не пишем ништа – једноставно не могу!“, писао је Петру Шебалском јануара 1876.[7]Октобра 1881. часопис Рус почео је да објављује „Причу о косооком левку из Туле и челичној буви“, која се у ретроспективи сматра као најлепше Лесковљево дело, извлачећи оно најбоље из њега као генијалног приповедача и стилског виртуоза чији је сказ стил богат игром речи и препун оригиналних неологизама, од којих сваки носи не само хумористичне, већ и сатиричне поруке. У Лефтију је ауторово гледиште укључено у живу игру са ставом главног (гротескно наивног, простодушног) лика.„Неки људи су тврдили да сам мало учинио да направим разлику између доброг и лошег... Ово се може објаснити интринзичном варљивошћу мог карактера“, писао је касније Љесков.[29] Најпреварљивија (по критичару Б. Бухстабу) била је ауторска обрада лика атамана Платова, чије поступке аутор отворено исмеје.[5] Оно што ће се касније сматрати једним од драгуља руске књижевности, жестоко је нападнуто и с леве (који је оптуживао Љескова за пропагирање џингистичких идеја) и са деснице, која је пронашала општу слику постојања обичног народа како је приказана у причи помало суморном.[5]Левица је премијерно изведена јавно у марту 1882. на књижевно-музичкој вечери Пушкинског круга; 16. априла изашао је у облику књиге. Збирка скица под називом Печерски бесмислица написана је у децембру, а објавила је Кијевска старина у фебруарским и априлским бројевима. У то време је почео да се обликује велики циклус руских бесмислица, у којем је Љесков применио, како је он то видео, идеју Николаја Гогоља (формулисану у Одабраним одломцима из преписке са пријатељима ) о „величању скромних радника“. „Погрешно је и недостојно издвајати оно најгоре у души руског човека, па сам кренуо на своје путовање тражећи врлине. Ко год сам питао, одговорио би да не познају такве свете и да смо сви ми грешни, али су срели неке пристојне људе... и тек сам почео да пишем о њима“, написао је у предговору једне од прича („Једна мисао“, Однодум, 1879). Сличан циклус кратких прича укључивао је легенде из периода раног хришћанства, са радњама преузетим из „пролога“ византијских прича из 10. и 11. века. Чињеница да су неки од ових комада („Памфалон”, „Лепа Азу”) преведени на немачки и хваљени од стране издавача, учинила је Љескова неизмерно поносним. Оно што је у њима било ново за руског читаоца било је, како је Мирски приметио, „смело отворено третирање сензуалних епизода”; неки критичари су оптуживали писца да „своје моралне субјекте третира само као изговор за приказивање сладострасних и сензуалних сцена“.[16]Касне годинеФебруара 1883. године, есеј „Прескок у црквеним и локалним парохијским хировима“ (заснован на званично документованој епизоди о нечувеном понашању пијаног пастора и ђакона у цркви у провинцијском граду) објавио је Историческиј вестник [5] То је изазвало скандал и свог аутора коштало посла у Министарству просвете. Министар Дељанов је предложио Љескову да потпише папир за пензионисање, али је овај одбио. „Шта ће вам таква паљба? упитао је наводно министар. „За пристојну читуљу“, узвратио је Љесков. У априлу је обавестио директора оролског лицеја да му шаље златну медаљу коју је добио од Министарства „да се додели најсиромашнијим матурантима те године“.[7]У то време, Руска православна црква је постала главна мета Љесковљеве сатире. У писму из 1883. године, присећајући се Црквењака, он је признао: „Ових дана не бих то радио, радије бих писао Белешке обесређеног свештеника... да покажем како се све заповести Распетог кваре и фалсифују... [Мој став] би се ових дана дефинисао као толстојански, док би се ствари које немају никакве везе са Христосовим учењем називале православљем. Не бих се противио том термину, само бих рекао, хришћанство то није.“[30] Лесковљеви религиозни есеји раних 1880-их наставили су исту линију саосећајног подржавања сиромашних духовника и исмевања лицемерја виших чинова руског православља.[6] У „Гроф Толстој и Ф. М. Достојевски као јересиарси “ и „Златно доба“, оба објављена 1883) бранио је обоје од критике Константина Леонтјева. Љесков никада није постао поклоник учења грофа Толстоја, али су његова каснија дела била прожета идејом „новог хришћанства“ коју је и сам поистоветио са Лавом Толстојем, са којим се зближио средином 1880-их и био под његовим неизбежним утицајем. Љесков је 18. априла 1887. написао писмо Толстоју тражећи дозволу да га посети у Москви како би испунио „давну жељу“. Два аутора су се састала 25. априла. „Какав бистар и оригиналан човек“, написао је Толстој касније у писму Черткову. Јануар 1890. Љесков је провео са Чертковим и Толстојем у Јасној Пољани, где им је Толстој читао своју драму Плодови просвећености.[7]Јула 1883. прва четири поглавља романа Док соко лети објавила је Газета Гацука, затим пето до осмо поглавље, затим девето и десето поглавље; тада је објављивање престало због мешања цензора.[7] Јануара 1884. почело је објављивање Белешки једног странца у Газети Гацука (бр. 2) да би га у априлу поново зауставила цензура. У лето 1884, док је Љесков био на путовању кроз Варшаву, Дрезден, Маријенбад, Праг и Беч, изашла је посебна цензуроска наредба која је захтевала повлачење 125 књига из руских библиотека. Љесковљева збирка Ситнице из живота архијереја (1878– 79) била је део листе цензурисаних књига. Новембра 1884. часопис Нов је почео да објављује роман Невиђена стаза: забрањен је након поглавља 26 и никада није завршен.[7] Новембра 1888. новела Зенон Златар је написана за Русску мисел и одмах забрањена. У то време, према Бухстабу, Љесков се поново нашао у изолацији. Десница га је третирала као опасног радикала, док је левица, под притиском руске владе, била превише уплашена да објављује радикалну прозу.[5] Сам Љесков је приче из својих каснијих година називао „суровим“. „Јавност их не воли јер су цинични и директне. Али не желим да удовољим јавности, желим да је мучим и бичујем“, писао је.[31]У августу, новембру и децембру 1887. изашла су прва три тома збирке Новеле и приповетке Н. С. Љескова. На новогодишњој забави 1888. године код Алексеја Суворина, Љесков је први пут срео Антона Чехова. Убрзо је Иља Рјепин постаје његов пријатељ и илустратор. Неколико месеци касније у писму, тражећи од Љескова да буде модел за слику, Рјепин је објаснио своје мотиве: „Не само ја, него и цела просвећена Русија те воли као изванредног, истакнутог писца и као човека који мисли. Сесије сликања су већ почетком следеће године прекинуте и Љесков није желео да се његов портрет види на предстојећој изложби Репинових дела.[7]У септембру 1888. Пјотр Биков је објавио пуну библиографију Лесковљевих дела (1860–1887) која је заинтригирала издаваче. Издавачка кућа Алексеја Суворина је 1889. године почела да издаје Комплетног Љесков у 12 томова (који је садржао углавном белетристику). До јуна 1889, четврти и пети том су били издати, али је у августу обустављен шести том, који је садржавао неке анти-православне сатире. Љесков је 16. августа доживео свој први већи срчани удар на степеништу Суворинове куће, након што је сазнао вести. Објављивање његових дела настављено је са седмом томом, обезбеђујући одличне хонораре и значајно побољшавајући финансијску ситуацију аутора.[5] Друга верзија шестог тома изашла је 1890.[7]Током јануара 1890. године у Руској мисли почело је објављивање романа Ђавоље лутке (са Царем Николајем I и Карлом Брјуловим као прототиповима за два главна лика), али га је цензора зауставила. Године 1891. у Северном вестнику објављена је сатира са танким велом о Православној Цркви уопште, а посебно о Јоану Кронштатском Ноћне сове која је изазвала пометњу. Новела Тхе Раббит Варрен из 1894. о свештенику који је био почаствован што је пријавио људе властима и довео полицијског службеника у лудило својом ревношћу (једно од „његових најистакнутијих дела и његово највеће достигнуће у сатири“, према Мирском )[16] такође је забрањен и изашао је тек 1917. (у часопису Нива ).[32] Процес објављивања његових дела, који је књижевнику одувек био тежак, у овој касној фази постао је, по његовим речима, „прилично неподношљив“.[5]Последњих година Љесков је боловао од ангине пекторис и астме.[9] Постојале су и гласине, чија је тачност и утемељеност доведена у питање, да му је дијагностикован рак дојке код мушкараца. Почетком 1894. тешко се прехладио; до краја године његово опште стање се погоршало. Одговарајући на посебан захтев Павела Третјакова, Љесков (још увек веома болестан) пристао је да позира за слику Валентину Серову, али је у фебруару 1895. године, када је портрет био изложен у Третјаковској галерији, био потпуно узнемирен и портретом и црним оквиром.Љесков је 5. марта 1895. умро у 64. години. Опело је одржано у тишини, у складу са пишчевом вољом из децембра 1892. године, уз забрану држања говора над његовим мртвим телом. „Знам да имам много лоших ствари у себи и не заслужујем да ме хвале или жале“, објаснио је он.[33] Сахрањен је у некрополи Литераторские Мостки на гробљу Волково у Санкт Петербургу (део резервисан за писце).[7] Због наводно тешке природе Љескова (описивали су га као деспотског, осветољубивог, раздражљивог и склоног дидактичности), последње године живота провео је сам. Његова биолошка ћерка Вера (из првог брака) живела је далеко и никада није долазила у посету; његов син Андреј је живео у престоници, али је избегавао оца.[5]Брак и децаЉесков се 6. априла 1853. оженио Олгом Васиљевном Смирновом (1831–1909), ћерком имућног кијевског трговца. Њихов син Дмитриј рођен је 23. децембра 1854, али је умро 1855. 8. марта 1856. родила им се ћерка Вера ЛЉескова. Удала се за Дмитрија Ногу 1879. и умрла 1918. године. Лесковљев брак је био несрећан; његова супруга је патила од тешких психичких тегоба и 1878. морала је да буде одведена у болницу Светог Николе у Санкт Петербургу. Умрла је 1909.[34]Године 1865. Екатерина Бубнова (рођена Савицкаја), коју је први пут срео у јулу 1864, постала је Љесковљева ванбрачна жена. Бубнова је из првог брака имала четворо деце; од којих је једну, Веру (случајно је имала исто име као Лесковљева ћерка из ранијег брака) Бубнова, Љесков званично усвојио, бринући се да његова пасторка добије добро образовање; започела је музичку каријеру. Године 1866. Бубнова им је родила сина Андреја (1866–1953).[1] У августу 1878. Љесков и Бубнова су се развели, а са Андрејем се Николај уселио у кућу Семјонов на углу Коломенске улице и Кузњечног улице, у Санкт Петербургу. Бубнова је много патила што су јој одузели сина, о чему сведоче њена писма, објављена много година касније.[35]Новембра 1883. Варја Долина (ћерка Е. А. Кука) се придружила Љескову и његовом сину, прво као ученик и штићеник, да би убрзо постао још једна од Лесковљевих усвојених кћери.[7][34]Андреј Љесков је направио каријеру у војсци. Од 1919. до 1931. служио је као штабни официр на северозападној граници Совјетске армије и пензионисан је у чину генерал-потпуковника.[33] У то време је постао ауторитет за наслеђе свог оца, хваљен од стране Максима Горког међу многима и редовно консултован од стране стручњака. Књига Андреја Љескова Живот Николаја Љескова, свеобухватна књига мемоара (која је имала своју драматичну причу: уништену у опсади Лењинграда 1942. бомбом, реконструисао ју је од нуле 80-годишњи писац након рата, и завршио 1948).[36] Први пут је објавио Гослитиздат у Москви (1954); 1981. поново су књигу издали у два тома издавачи Приокског у Тули.[33]НаслеђеДанас се нашироко сматра класиком руске књижевности.[5][10] Имао је изузетно тешку књижевну каријеру, поремећену скандалима који су резултирали бојкотима и остракизмом.[1]После објављеног чланка из 1862. о „великим пожарима“ и романа из 1864. Нема излаза, Љесков се нашао у потпуној изолацији која је 1870-их и 1880-их била само делимично смањена. Аполон Григоријев, једини критичар који га је ценио и одобравао његов рад, умро је 1864. године и, према Мирском, „своју последњу популарност Љесков је захвалио добром укусу оног сегмента читалачке публике који је био ван оквира „редитељских утицаја“. Седамдесетих година 18. века ствари су се побољшале, али, према Енциклопедијском речнику Брокхауса и Ефрона, „Љесковљев положај у последњих 12 до 15 година био је амбивалентан, стари пријатељи нису веровали у њега, а нови су још увек били опрезни. Упркос свом великом имену, он није био централна књижевна фигура и критичари су га игнорисали. То није спречило огроман успех Комплетног Љескова.“[37] Након објављивања 10. томова ових сабраних дела, критичар Михаил Протопопов осмислио је есеј под називом „Болесни таленат“. Оцењивао је Љескова као врхунског психолога и мајстора „репродуцирања домаћих сцена“, оценио га је једнаким Мелников-Печеском и Михаилу Авдејеву. Критичар је тврдио да је то што је Љескова спречило да напредује јесте „његова љубав према хиперболи” и оно што је назвао „прекомерацијом зачина”.[38] У време своје смрти 1895. године, Љесков је, према Мирском, „имао мало пријатеља у књижевним круговима, али велики број читалаца широм Русије.[23]Године 1897. Издавачка кућа Адолф Маркс поново је издала серију од 12 томова његових дела из 1889–1893 а 1902–1903 објавила је верзију од 36 томова, проширену есејима, чланцима и писмима.[39] Ово, уз мемоаре Анатолија Фаресова, Против жита (1904), изазвало је нови талас интересовања за Љесковљеву заоставштину. Године 1923. три тома изабраних дела Николаја Љескова изашла су у Берлину, са често цитираним заносним предговором Максима Горког (који је Љескова назвао „чаробњаком речи“), и поново су издати у СССР-у почетком 1941.[36]Деценијама после његове смрти однос критичара према Љескову и његовом наслеђу је варирао. Упркос чињеници да су неке од његових најоштријих сатира могле бити објављене тек после Револуције 1917. године, совјетска књижевна пропаганда није нашла мало користи од Љесковљевог наслеђа, често називајући аутора „реакционаром“ који је „негирао могућност социјалне револуције“, стављајући и много пажње на светачке религиозне типове. За истицање ауторових „прогресивних“ склоности увек су биране књиге „Левичари“ („величање руске инвентивности и талента“) и „Уметник тупеа“ („одбацивање репресивне природе царске Русије“).[36] „Он је бриљантан писац, проницљив познавалац наших начина живота, а ипак му се не придаје довољно признања“, написао је Максим Горки 1928. године, жалећи због чињенице да после Револуције 1917. Љесков још увек није успевао да се учврсти у својој домовини као главни класик.[40]Неспособност нових књижевних идеолога да уравнотеже захтеве пропаганде са покушајима

Pristupno predavanje na Kolež de Fransu, održano 7. januara 1977. godine „Tu spasonosnu prevaru, to izbegavanje, tu izvanrednu varku koja omogućava da se čuje jezik koji je izvan moći u veličanstvenosti neprestane revolucije ljudskog govora, ja nazivam književnošću.“ Rolan Bart Inauguraln a predavanja na pariskom College de France, instituciji koja se, istovremeno, nalazi i unutar akademskog francuskog sistema i izvan njega – studenata nema, profesorima je data puna sl oboda da kurseve oblikuju po svojoj volji, pristup predavanjima je slobodan – veliki su događaji koji po pravilu prevazilaze funkciju pukog rituala. Uvodna beseda je, naravno, obred inicijacije u kojem onaj ko pristupa Collegu svojom „krvlju“ pečati ugovor s institucijom, ali svi govori što su ih, barem u dvadesetom veku, održali filozofi (College je star 480 godina) bez razlike su postali ne samo „institucionalne činjenice“ pretočene u knjige sa statusom bestselera, već i svojevrsni filozofski orijentiri. Pristupno predavanje Rolana Barta Lekcija, iz 1977. (Karpos, Loznica 2010, prevod Anja Miletić), jedna je od tih prelepih i uticajnih tvorevina. Svu silinu svoje opsesije književnošću i jezikom Rolan Bart je slio u neveliki, gust tekst, kroz koji se, poput žica plemenitog metala, protežu teorijska maštovitost, strast i jezičko majstorstvo. Iako će u prvom koraku, naizgled naivno, instituciju kojoj pristupa odrediti kao mesto izvan dometa moći – profesor je, kao što je rečeno, ničim uslovljen – već u narednom gestu Bart otvara Pandorinu kutiju moći samoga jezika rečenicom od koje se ledi krv u žilama: jezik je fašistički, „jer fašizam nije sprečiti da se govori, već primorati da se kaže“ (str. 16). Nalog koji dolazi iz jezika samog kaže – govori! No, šta ako jeziku odbijemo poslušnost, ako se oglušimo o njegov imperativ, ako odbijemo govor i pobunimo se? Bićemo kažnjeni, naravno, jer i pobuna je jezički čin. Suprotstaviti jeziku ne-jezik, takođe je nemoguće, jer izvan jezika nema ničeg. I ćutanje je govor. Od jezika se ne možemo odmoriti, jer i san je jezik. Ali ako izvan jezika nema ničeg, ako je opasnost u samome jeziku, onda upravo tu, na mestu najveće opasnosti, pronalazimo i ono spasonosno (Helderlin). Ne, dakle, bekstvo od moći, već uranjanje u srce moći. Ne povlačenje u tišinu, već skok u metež gov ora. A to znači suočavanje s onim bez čega je jezik nemoguć, sa ponovljivošću jezika samog (fašizam je, da ne bude zabune, primoravanje da se ponavlja ono već rečeno, perpetuiranje ubitačnih banalnosti). Jezik, naime, počiva na moći ponavljanja, na onome što nam, kao čvrsta struktura, kao čvrsti znak, kao stereotip, uopšte omogućava govor. Da bismo stvorili iluziju razumevanja, potrebno je da možemo ponoviti ono što je rečeno. Ali ako bismo jezik sveli na puko ponavljanje, ako jezik ne bi bio u stanju da izađe iz režima ponovljivosti, pružao bi nam samo čvrste znake koji ne proizvode razliku. Čitav bi jezik bio, u tom slučaju, obred izražavanja vernosti prvobitnom i nepromenljivom smislu, sa sve zastavama, fanfarama i koncentracionim logorima. Ili, kako je primetila Hana Arent, fašizam je ideologija banalnosti. Nasuprot ponovljivosti stoje tvrdnja, negacija, način da se iskaže sumnja, čitava jedna umetnost prerušavanja i krivljenja prvobitnog smisla. Moć afirmacije suprotstavlja se moći ponavljanja. Kada nešto tvrdimo odbijamo da se udobno smestimo u „ropstvo znakova“. Čim progovorimo postajemo, istovremeno, i robovi i gospodari: robovi ponovljivosti jezika i gospodari moći da se ponavljanju suprotstavimo. Zato je na nama da se izborimo za smisao. Zato varamo jezik, zato se prerušavamo, zato izneveravamo i sebe i jezik, „a tu spasonosnu prevaru, to izbegavanje, tu izvanrednu varku koja omogućuje da se izvan moći, u neprestanoj, veličanstvenoj revoluciji ljudskog govora, čuje jezik, nazivam književnošću“ (str. 18). Mathesis, mimesis i semiosis sile su književnosti. Znanje, mathesis, jeste onaj momenat književnosti koji, na sebi svojstven način, miri rascep između nauke i života: „nauka je gruba, život suptilan i književnost nam je potrebna da bismo izgladili ovu razliku“ (str. 20). Znanje koje nudi književnost nije epistemičkog, već dramatičkog reda, ono je zupčanik beskonačne refleksivnosti. Druga sila književnosti, mimesis, jeste sila predstavljanja. No, šta se predstavlja, ili šta se pokušava predstaviti, ako je ono realno, kako tvrdi Bart (sa Lakanom), nepredstavljivo? Kao „tvrdoglavo nerealistična“, čak i kada je realistična, književnost, u jednoj perverznoj igri želje i realnog, u samorefleksivnom činu – predstavlja samu sebe. Najzad, semiosis, treća sila književnosti, svojevrsna je igra znakova, uspostavljanje heteronomije stvari u srcu samoga jezika: „dekonstrukciju lingvistike nazivam semiologijom“ (str. 31). I tako se do kraja ovog malog teksta, nabijenog značenjem kao barutom, smenjuju analiza i ničeanski aforizam, filozofska refleksija i refleksivna nauka, rečju: magija Bartovog pisanja. Ivan Milenković 12. septembar 2010. Rolan Bart 1915-1980-2010. Rolan Bart je imao šezdeset četiri godine kada je umro 26. marta, ali mu je karijera bila kraća nego što bi se po njegovim godinama reklo jer je u trideset sedmoj objavio svoju prvu knjigu. Nakon zakasnelog početka bilo je mnogo knjiga, mnogo rasprava. Moglo se osetiti da je mogao uopštavati ideje o ničemu. Ako biste ga stavili pred izlog prodavnice duvana, i onda bi mogao imati jednu, dve, mnogo ideja – čitav mali esej. To nije bilo pitanje znanja (nije morao mnogo znati o predmetu o kome je pisao) već hitrine probiračkog ispitivanja šta bi se moglo misliti o nečemu što je najednom privuklo pažnju. Uvek je postojala neka fina mreža klasifikacije u koju bi fenomen bio svrstan. U mladosti je izvesno vreme glumio u nekom provincijskom avangardnom teatru u revijalnim komadima. I nešto od teatra, duboka ljubav ka pojavljivanju, boji njegovo delo kad je počeo da upražnjava, u punoj snazi, svoj poziv pisca. Osećanje ideja bilo je dramaturško: jedna ideja se uvek nadmetala sa drugom. Nastupajući na originernoj francuskoj intelektualnoj sceni, ustao je protiv tradicionalnog neprijatelja koga je Flober zvao „prihvaćenim idejama“ i koji je postao poznat kao „buržoaski“ mentalitet; marksisti su ga razobličili pojmom lažne svesti, a sartrovci lošom verom; Bart, koji je diplomirao na klasicima, označio ga je etiketom doxa (tekuće mišljenje). Startovao je u posleratnim godinama, u senci Sartrovih moralističkih pitanja, sa manifestima o tome šta je literatura (Nulti stepen pisama) i duhovitim portretima idola buržoaskog porekla (članci sakupljeni u Mitologijama). Svi njegovi spisi su polemičkog karaktera. Ali najdublji impuls njegovog temperamenta nije bio borbeni već slavljenički. Razobličavajući naleti, koji su podrazumevali spremnost na gorčinu zbog besmisla, gluposti i licemerja – postepeno su se stišavali. Mnogo više je zainteresovan za pohvale, deleći svoje oduševljenje. Bio je klasifikator likovanja i ozbiljne duhovne igre. Mentalne klasifikacije su ga fascinirale. Odavde njegova neobuzdana knjiga Sad, Furije, Lojola, koja – postavljajući rame uz rame trojicu odvažnih šampiona fantazije, opsednutih klasifikacijama sopstvenih opsesija – poništava sve bitne razlike koje ih čine neuporedivima. Nije bio modernist po ukusu (bez obzira na pristrasno jamčenje za takve gurue literarnog modernizma u Parizu kao što su Rob-Grije i Filip Solers) već kao kritičar. Neodgovoran, igriv, formalist – pravio je literaturu činom govorenja o njoj. Na rad ga je stimulisalo ono što je bilo branjeno i njegovi sistemi neobuzdanosti. Svesno je bio zainteresovan za perverzno (zadržao je staromodno shvatanje da je to oslobađajuće). Sve što je napisao bilo je interesantno, živahno, hitro, zbijeno, ukazujuće. Najveći deo njegovih knjiga su zbirke eseja. (Među izuzecima je rana polemička knjiga o Rasinu. Knjiga neuobičajenog obima o semiologiji modernog oglašavanja – koju je napisao da bi platio svoje akademske dugove – sa nekoliko virtuoznih eseja. Nije produkovao ništa što bi se moglo nazvati mladalačkim; elegantni i uzbuđujući glas prisutan je od samog početka. Ali ritam se u poslednjoj dekadi ubrzavao: svake ili svake druge godine nova knjiga. Misao je imala veću brzinu. U njegovim novijim knjigama, forma eseja sama se raspala, probijajuću uzdržanost esejiste o svome „Ja“. Pisanje je preuzelo na sebe slobode i rizike beležaka. U S/Z obnovio je jednu Balzakovu novelu u formi istrajne ingeniozne tekstualne glose. Postojali su zaslepljujući borhesovski prilozi o Sadu, Furijeu, Lojoli; para-fantastični vatrometi promena između teksta i fotografija, između teksta i polumračnih referenci u njegovim autobiografskim spisima; slavlje iluzije u njegovoj poslednjoj knjizi, o fotografiji, publikovanoj pre dva meseca. Suzan Zontag (1933-2004) Bio je posebno osetljiv na fascinaciju izazvanu oštrom notacijom, fotografijom. Od fotografija bira za Rolana Barta po Rolanu Bartu možda najpokretljiviju predstavu jednog preraslog deteta, Bart u desetoj: nosi ga i privija uza se njegova mlada majka (naslov: „molba za ljubav“). Prema stvarnosti i pisanju, što je za njega isto, imao je zaljubljenički odnos. Pisao je o svemu; opsednut molbama da piše prigodne članke, prihvatao je koliko god je mogao; želeo je da bude, i često i bio, zaveden predmetom. (Njegov predmet postaje sve više zavođenje). Kao i svi pisci, žalio se na preopterećenost, na suviše velike zahteve, na zaostajanje – ali bio je, faktički, jedan od najdisciplinovanijih, najsigurnijih, sa najširim interesovanjem od svih pisaca koje znam. Provodio je vreme dajući brojne elokventne, intelektualno inventivne intervjue. Kao čitalac bio je sitničav, ali ne pohlepan. Naprotiv. Pisao je skoro o svemu što je čitao, tako da bi se moglo pretpostaviti da, ako o nečemu nije pisao, to verovatno nije ni čitao. Bio je više nekosmopolita od najvećeg broja francuskih intelektualaca (izuzetak je omiljeni Žid). Nijedan strani jezik nije znao dobro a stranu literaturu čitao je malo, uvek u prevodu. Jedino ga se, izgleda, od strane literature dotakla nemačka: Breht je bio rani moćni stimulans; skoro setno, uzdržano pripovedanje u Fragmentima ljubavnog govora odvelo ga je do Jada mladog Vertera i nemačke poezije. Nije bio dovoljno radoznao da dopusti da čitanje utiče na njegovo pisanje. Voleo je da bude poznat, sa velikim, uvek obnovljenim zadovoljstvom: u Francuskoj se poslednjih godina često mogao videti na televiziji, a Fragmenti ljubavnog govora bili su bestseler. Ipak, govorio je da je strašno naći svoje ime pri svakom listanju novina ili časopisa. Osećanje privatnosti bilo je izrazito egzibicionističko. Pišući o sebi često je upotrebljavao treće lice, kao da se bavi sobom u obliku fikcije. Pozniji radovi sadrže više probranih samootkrića, ali uvek u spekulativnoj formi (bez ijedne anegdote o sebi koja bi donela neku ideju između redova i prijatnoj meditaciji o ličnom; poslednji objavljeni članak bio je o držanju novina. Celokupno njegovo delo je beskrajni kompleks samoopisivanja. Ništa nije izbeglo pažnji ovog predanog, izvanrednog studenta sebe: hrana, boje, mirisi, raspaljivali su mu maštu, kao i način na koji ih je čitao. Predane čitaoce – zapazio je na jednom predavanju u Parizu – svrstava u dve grupe: one koji podvlače svoje knjige i one koji to ne čine. Sâm pripada drugoj grupi: nikada ništa nije beležio po knjizi o kojoj je nameravao da piše, ali je ključna mesta prepisivao na kartice. Zaboravila sam teoriju koju je o ovome imao, ali ću improvizovati svoju. Njegova averzija prema šaranju po knjigama izgleda da je u vezi sa činjenicom da je crtao i da su ti crteži, kojima se ozbiljno bavio, bili neka vrsta pisanja. Vizuelna umetnost, koja ga je privlačila, dolazila je iz jezika; bila je, zaista, jedan oblik pisanja. Pisao je eseje o Ertijevom (Ert’s) alfabetu oblikovanom od ljudskih figura, o kaligrafskom slikarstvu Rekišota (Requichot),o Tombliju (Twombly). Podsećao je da se metafora smrti, „telo“ rada – obično ne piše na telu koje se voli. Njegovo temperamentno neraspoloženje prema moralizmu bivalo je poslednjih godina sve otvorenije. Posle nekoliko dekada vredne privrženosti, s izraženim osećanjem dužnosti, ispravnim (to je levo krilo) gledištima, esteta je izišao iz zatvorenosti 1974, kad je sa nekoliko bliskih prijatelja i literarnih istomišljenika, maoista u tom trenutku, otišao u Kinu. Po povratku je o svemu pisao – na jedva tri strane – nije bio impresioniran moraliziranjem; bile su mu dosadne aseksualnost i kulturna uniformnost. Bartovo delo, s Vajldovim i Valerijevim, predstavlja se kao delo čoveka istančana ukusa. Mnogi su njegovi pozni spisi svetkovina razumevanja čula, pisani sa osećanjem. Braneći čula, nikada nije zapostavio razum; nikada nije udovoljio nijednom romantičnom klišeu o suprotnosti čula i mentalne oštrine. Bartovo delo je skoro savladano setom, ili porečeno. On je mislio da sve može biti posmatrano kao sistem, kao rasprava, zbirka klasifikacija. Budući da je sve sistem, sve može biti prevaziđeno. Ali, na kraju krajeva, on se koristio sistemima. Njegova misao je bila suviše okretna, suviše častoljubiva, suviše podložna riziku. Poslednjih godina bio je oprezniji i ranjiv, a produktivniji nego ikada. Uvek je, kao što je i sâm zapazio, „radio pod zaštitom nekog velikog sistema (Marks, Sartr, Breht, semiologija, Tekst). Danas, čini mu se da piše otvorenije, izloženije…“ On sebe oslobađa učitelja i njihovih ideja iz kojih je izvlačio supstancu („da bi govorio, čovek mora tražiti potporu u drugim tekstovima“, objašnjavao je), uvek ostajući u senci sebe samoga. Postao je svoj Veliki Pisac. Na sednicama sedmodnevne konferencije posvećene njegovom delu 1977, bio je usrdno revnostan – komentarisao je, stavljao blage primedbe, uživao. Objavio je ogled o svojoj spekulativnoj knjizi o sebi (Rolan Bart po Rolanu Bartu). Postao je duhovni vođa svog stada. Neodređena nelagodnost, osećanje nesigurnosti bilo je prisutno, utešno saznanje da se nalazi na oštrici velike avanture. Kad je prošle godine bio u Njujorku, sa skoro ustreptalom hrabrošću objavio je svoju nameru da napiše novelu. Novela se ne bi smela izuzeti od kritike, koja je Rob-Grijea za neko vreme načinila centralnom figurom savremene književnosti, od pisca čije su najlepše knjige – Rolan Bart po Rolanu Bartu i Fragmenti ljubavnog govora – trijumfi modernističke fikcije, rađeni manirom Rilkeovih Zapisa Maltea Lauridsa Brigea, koji ukršta fikciju, esejističku spekulaciju i autobiografiju u pravolinijsko-beležničkoj pre nego u linearno-pripovedačkoj formi. Ne, ne modernistička novela, već jedna „stvarna“, rekao je; kao Prust. Privatno je govorio o svojoj žudnji za spuštanjem s akademskih visina – imao je mesto na Francuskom koledžu od 1977 – da bi se posvetio ovoj noveli, i o svom strahovanju (objektivno govoreći, neopravdanom) za materijalnu sigurnost, ako bi se odrekao svog profesorskog položaja. Smrt majke dve godine ranije bila je za njega veliki udarac. Prisećao se da je Prust tek posle smrti svoje majke mogao započeti A la recherche du temps perdu. Karakteristično je da je očekivao da će pronaći izvore snage u svom razarajućem bolu. Kad je ponekad pisao o sebi u trećem licu, običavao je da o sebi govori van vremena, aludirajući na svoju budućnost kao da je daleko mlađi nego što je bio. Žudeo je za slavom, iako je uvek osećao (kao što je rekao u Rolanu Bartu po Rolanu Bartu) opasnost od „povratka na nevažnu stvar, staru stvar, koja je on sâm kad je ‘prepušten sebi'“. Bilo je nečeg što je podsećalo na Henrija Džemsa u vezi s njegovim temperamentom i nepopustljivom tananošću njegova uma. Dramaturgija ideja ustuknula je pred dramaturgijom osećanja; njegova najdublja interesovanja bila su skoro neiskazane stvari. Njegova ambicija imala je nešto od džejmsovskog patosa, kao što je imala i njegova nesamouverenost. Da je mogao da napiše svoju veliku novelu, može se pretpostaviti da bi više ličila na poznog Džejmsa nego na Prusta. Bilo je teško odrediti njegovu starost. Izgledalo je kao da je bezvremen – saglasno tome, njegova životna hronologija se krivi. Iako je proveo mnogo vremena sa mladima, nikad nije afektirao sa mladošću i njenom savremenom neformalnošću. Ali nije izgledao star, iako su njegove kretnje bile spore, njegova odeća profesorska. Njegovo telo je znalo kako da otpočine; kao što je Garsija Markes primetio: pisac mora znati kako da se odmara. Bio je veoma marljiv, ali odan luksuzu. Imao je jak, gotovo poslovan interes da dobije uobičajenu porciju ugodnosti. Mnogo godina u svojoj mladosti bio je bolestan (tuberkuloza) i mogao bi se steći utisak da je do svog tela došao relativno kasno – kao i do mišljenja i do svoje produktivnosti. Imao je čulna otkrića na raznim stranama (Maroko, Japan); postepeno, donekle sa zakašnjenjem, prihvatio je razumljive seksualne privilegije koje čovek njegovog seksualnog ukusa i velike znamenitosti može imati. Bilo je nečeg detinjeg u njemu: u čežnji, u blagosti pogleda i zdepastom telu, u mekom glasu i prekrasnoj koži, u samoapsorbovanju. Voleo je da se zadržava u kafeima sa studentima; želeo je da bude poveden u barove i disko-klubove, ali, na stranu seksualne transakcije njegovo interesovanje za vas bilo je usmereno na to da bude vaše interesovanje za njega. („Ah, Suzan. Toujours fidele!“ – bile su reči kojima me je afektivno pozdravio kad smo se poslednji put videli. Ja sam bio, ja sam bio, ja jesam.) Potvrđivao je nešto detinje u svojoj nepopustljivosti – koju je delio sa Borhesom – da je čitanje oblik sreće, oblik radosti. Isto tako, bilo je nečeg manje nevinog u zahtevu, britkoj oštrici odrasle seksualne buke. Svojim nesputanim kapacitetom za samorazmatranje registrovao je domišljatost čula u traganju za zadovoljstvom. Dva su identifikovana: čitanje kao Jouissance i zadovoljstvo teksta. Oni su bili tipični. Kao sladostrasnik duha, bio je veliki izmiritelj. Imao je malo osećanja za tragiku. Uvek je nalazio preimućstvo nepovoljnog. Iako je ispitivao mnoge večite teme kritike savremene kulture, nije imao drugo do duh otvoren za nesreću. Njegovo delo ne nudi vizije strašnog suda, sudbine civilizacije, neminovnost varvarizma. Nije čak ni elegično. Staromodan po mnogim nazorima, osećao je nostalgiju za dekorom i literarnošću starog buržoaskog reda. Ali je našao mnogo šta što ga je mirilo sa modernošću. Bio je izuzetno uglađen, pomalo udaljen od sveta, pun života – mrzeo je nasilje. Imao je lepe oči, uvek tužne. Bilo je nečeg setnog i u ovom govoru o zadovoljstvu; Fragmenti ljubavnog govora su veoma tužna knjiga. Ali on je poznavao i ekstazu i želeo je da je slavi. Bio je veliki ljubitelj života (i poricatelj smrti); svrha njegove nenapisane novele, govorio je, bila je pohvala životu, izraz zahvalnosti za život. U ozbiljnom poslu uživanja, u blistavoj igri njegovog uma, uvek je bilo prikrivenog patosa – sada mnogo oštrije izraženog zbog njegove prerane, uvredljive smrti. Suzan Zontag, „Sećanje na Barta“, prev. Slavko Bogdanović, Delo, God. 26, knj. 26, br. 8, Beograd, 1980, str. 102-108. br. 48/49, 1980. Rolan Bart je ostavio za sobom desetak knjiga i više članaka i ogleda objavljenih u časopisima ili kao posebne brošure. Njegovo delo je neobično raznovrsno, i to u svakom pogledu. Najpre, u pogledu svog predmeta. Bart je pisao o Mišleu, Rasinu, Lojoli, Sadu, Furijeu, Balzaku, Brehtu, Bataju, Solersu, o malograđanskim mitovima i modi, o reklami, pozorištu, književnosti, književnoj kritici, o mitologiji, semiologiji, Japanu, strukturalizmu, fotografiji i, najzad, o samome sebi. Zatim, Bartovi radovi su raznovrsni i u pogledu oblasti, odnosno diiscipline ili žanra kojima pripadaju. Neki od njih pisani su s naučnim ambicijama. Takve su, na primer, knjige Sistem mode i Elementi semiologije i rasprave Retorika slike i Strukturalna analiza priče. Tu se Bart drži naučnog diskursa, odnosno oslanja se na naučni metajezik. Drugu grupu njegovih radova čine teorijski i polemički eseji, okupljeni u knjigama Nulti stepen pisma, Mitologije, Kritički eseji, Kritika i istina. Njima dominira izlaganje teorijskih koncepcija, stavova, uverenja, ali to izlaganje je zahvaćeno igrom, ili radom, samog jezika. Najzad, treću grupu Bartovih radova čine esejističko-prozni fragmenti. Njih nalazimo najviše u knjigama Zadovoljstvo teksta, Sad, Furije, Lojola, Odlomci jednog ljubavnog govora i Carstvo znakova. Tu označujuće odnosi prevagu nad označenim, književnost nad naukom, pisanje nad spekulacijom. Teorijski metajezik zamenjen je činom punog pisanja. Ova raznovrsnost, koja se grubo može nazvati žanrovskom, u tesnoj je vezi sa raznovrsnošću velikih interpretativnih sistema i njihovih varijanti, u čijem okrilju je Bart, po sopstvenom priznanju, uvek pisao. Knjige o Mišleu i Rasinu pisao je iz psihoanalitičke perspektive; marksizmom su najviše obeleženi tekstovi o nultom stepenu pisma, mitologijama, o Brehtu, prvi od njih još i egzistencijalizmom; ostali njegovi radovi vezani su za strukturalizam, formalizam ili teoriju teksta. Dakle, reč je o trostrukoj raznovrsnosti Bartovog dela: raznovrsnosti predmeta, žanrova – ili, možda, bolje reći, jezika – i metoda. Međutim, konstatovati raznovrsnost nije čist empirijski postupak. Raznovrsnost nije data, ona je rezultat razvrstavanja, a svako razvrstavanje se oslanja na neki sistem klasifikacije, na neku teoriju o podeli na vrste, žanrove, predmete. Upravo je Bart ukazao na značaj, i problematičnost klasifikacija, pre svega, klasifikacije jezika. Evo šta je o tome pisao 1965. godine: ,,Za jedno društvo ništa nije bitnije od klasifikacije njegovih jezika. Menjati tu klasifikaciju, premeštati govor, znači dizati revoluciju. Francuski klasicizam se u toku dva veka određivao na osnovu ragraničenosti, hijerarhije i postojanosti svojih pisama, dok se romantička revolucija sama prikazivala kao remećenje podele. A evo skoro sto godina, u svakom slučaju počev od Malarmea, odvija se jedno značajno preuređivanje prostora naše književnosti: menjaju se, prepliću i izjednačavaju dve funkcije pisanja – pesnička i kritička. Pored toga što se sami pisci bave kritikom, često i njihovo delo obelodanjuje uslove svog rađanja (Prust) ili čak svog odsustva (Blanšo); jedan isti jezik teži da prožme čitavu književnost i čak da zađe iza samoga sebe; tako autor može svoju knjigu da obuhvati s naličja; nema više ni pesnika ni romanopisca: postoji samo određeni način pisanja. Ali jednim komplementarnim kretanjem sada se kritičar pretvara u pisca. Naravno, želja da se bude pisac nije polaganje prava na određeni položaj, već intencija bića. Šta za nas znači to što veću slavu uživa romanopisac, pesnik, esejist ili hroničar? Pisac se ne može odrediti na osnovu uloge ili vrednosti, već samo prema izvesnoj svesti o govoru. Pisac je onaj za koga jezik predstavlja problem, onaj ko iskušava njegovu dubinu a ne njegovu instrumentalnost ili lepotu. Dakle, nastale su knjige kritika koje valja čitati na isti način kao i književna dela u pravom smislu, mada su autori tih knjiga, po svom statusu, samo kritičari a ne pisci. Ukoliko se nova kritika uopšte zasniva ne nečem stvarnom, onda to svakako nije jedinstvo njenih metoda, još manje snobizam koji je – kako se olako kaže – podržava, već je to upravo samosvojnost kritičkog čina, potvrđenog danas, daleko od alibija nauke ili ustanova, kao čina punog pisanja. Dok ih je nekad razdvajao obilato korišćen mit o ,,gordom stvaraocu i poniznom slugi, koji su obojica potrebni, svaki na svom mestu“ itd, danas se pisac i kritičar zajedno nalaze u istom teškom položaju u odnosu na isti predmet – jezik.“ (Kritika i istina, u: Književnost, mitologija, semiologija, Nolit, 1979, str. 193-194) Dakle, granice između nauke, kritike i književnosti, između njihovih predmeta i njihovih jezika, postale su za Barta problematične, naročito od trenutka kad je došao do uverenja da nema nedužnog, neutralnog metajezika, u čije se mogućnosti i prednosti jedno vreme i sam uzdao. Kad je reč o predmetima kojima se Bart bavio, njihova heterogenost bitno se smanjuje kada se zna da se on nije zanimao za njihove supstance, nego za forme, odnosno za jezik. Jezik je onaj jedinstveni, tačnije rečeno, objedinjujući predmet njegovih knjiga. Zato je on mogao, na primer, da u istoj knjizi piše o Sadu, Furijeu i Lojoli, o pornografskom piscu, katoličkom svecu i socijalisti utopisti. Bart je u njima video ,,logotete“, jezikotvorce. U stvari, možda je najtačnije reći da u Bartovom delu raznovrsnost nominalnih predmeta, pluralnost metoda i kolebanja izmedu formalizacije interpretativnih jezika i prakse pisanja (,,punog pisanja“) imaju tačku konvergencije u jednom momentu, ili dva vida jednog momenta, koji se mogu označiti kao kritika jezika i odbrana književnosti. Kritika jezika kod Barta najpre obuhvata i kritiku književnog jezika i jezika kritike. Osnovni Bartov zahtev je da književnost i kritika moraju prihvatiti svoje jezičko ustrojstvo. Ivan Čolović Za književnost to znači da njenu granicu ne čine samo jezik na kome se piše (na primer, savremeni francuski), i piščev stil, koji je biološki predodređen, nego je ograničavaju i ,,vezuju“ i znaci književnosti, treća dimenzija forme, pismo. Ali ova treća dimenzija forme je i dimenzija u kojoj se javlja mogućnost slobode, mogućnost izbora ovog ili onog pisma. Tako se u vezi sa pismom postavlja pitanje odgovornosti forme, morala književnosti. Pisac ne može da piše na ,,nultom stepenu“, da izbegne znakove književnosti, ali ne treba ni da ih po svaku cenu krije; odnosno, treba da ih prihvati kao svoj izbor. On nosi masku, ali je pokazuje prstom. To je omiljena Bartova metafora iz vremena kada je formulisao ovo gledište. Drugo, prihvatajući ustrojstvo književnog jezika, pisac (a Bart misli na modernog pisca) mora prihvatiti i to da je književnost tehnika istovremenog nuđenja i uskraćivanja smisla. Samo tako književnost omogućava ,,disanje“ jezika. Evo dva odlomka koji će to osvetliti: ,,Obzorje jezika i okomitost stila u očima pisca predstavljaju nešto prirodno, jer on ne bira ni jedno ni drugo. Jezik funkcioniše kao negativnost, početna granica mogućnog, stil je nužnost koja povezuje narav pisca sa njegovim jezikom. U prvom slučaju on oseća prisnost Istorije, u drugom prisnost sopstvene prošlosti. Oba puta reč je o prirodi, to jest o jednom prisnom gibanju gde je energija samo operativna, te se u jednoj prilici koristi za popisivanje a u drugoj za preobraćanje, ali nikada za procenjivanje ili označavanje izbora. Ali svaka forma je i vrednost; otuda između jezika i stila mesto za još jednu formalnu realnost: pismo. Svaka književna forma bez razlike sadrži opšti izbor jednog tona ili, drugim rečima, jednog etosa, i upravo se tu pisac razgovetno individualizuje, jer se tu angažuje. Jezik i stil su date koje prethode čitavoj problematici izražavanja, jezik i stil su prirodni proizvodi Vremena i biološke ličnosti; ali formalni identitet pisca stvarno se ustanovljava tek izvan skupa gramatičkih normi i ustaljenih stilskih oblika, tamo gde pisanje, najpre sakupljeno i zatočeno u jednoj potpuno nedužnoj lingvističkoj prirodi, konačno postaje puni znak, izbor jednog ljudskog stava… Jezik i stil su slepe sile: pismo je čin istorijske solidarnosti.“ (Nulti stepen pisma, u: Književnost, mitologija, semiologija, str. 11-12) Književnost je posebno ustrojena u tom smislu što je sačinjena od jezika, to jest od građe koja već nešto znači u trenutku kad se književnost nje maša: književnost treba da se udene u jedan sistem koji joj ne pripada, ali čije je funkcionisanje ipak usmereno kao i u književnosti: na opštenje. Iz toga sledi da trvenja između jezika i književnosti čine, u neku ruku, samo biće književnosti. ,,Mislim da ovo ,,lingvističko“ ustrojstvo književnosti baca dovoljno svetlosti na etička protivurečja koja pogađaju njenu upotrebu… Svaki put kad se opisivanje ne zatvara, svaki put kad se piše na dovoljno neodređen način da bi smisao mogao da se izmakne, svaki put kada se postupa kao da svet nešto znači a ne kazuje se, šta, pisanje oslobađa jedno pitanje, potresa postoječe, nikada, međutim, ne dajući unapred oblik onome što još ne postoji, ono svetu vraća dah.“ (Književnost i značenje, u: Književnost, mitologija, semiologija, str. 176-177) Slično tome, jeziku kritike Bart ne zamera što se vezuje za ideološke ili filozofske postulate, nego što hoće da bude objektivan, što kritičar svoje sudove prikriva alibijima empirizma i scijentizma. Jer u kritici ,,najveći greh nije ideologija, već ćutanje kojim se ona pokriva“. Kao merilo vrednosti – namesto lažne objektivnosti – Bart ističe koherentnost i iscrpnost. To znači da je moral kritike više u vernosti sopstvenom stanovištu, u njegovom sistematskom razvijanju, nego u otkrivanju implicitne istine književne retorike. ,,U stvari, upravo priznajući da je sama tek jezik (ili, tačnije, metajezik), kritika može da bude – na protivurečan ali autentičan način – istovremeno objektivna i subjektivna, istorijska i egzistencijalna, totalitarna i liberalna. Jer, s jedne strane, kritičaru jezik kojim odabira da govori ne pada s neba, on je objektivno proizvod izvesnog istorijskog sazrevanja znanja, ideja, intelektualnih strasti, on je nužnost; a, s druge strane, svaki kritičar odabira taj nužni jezik u funkciji izvesne egzistencijalne organizacije, kao obavljanje jedne njemu svojstvene intelektualne funkcije, rad u koji on unosi svu svoju dubinu, to jest svoje izbore, svoja zadovoljstva, svoje otpore, svoje opsesije.“ (Šta je kritika?, u: Književnost, mitologija, semiologija, str. 166) Ova Bartova kritika jezika i, dakle, kritika književnog i kritičkog jezika, prožeta je izvesnim rnoralizmom, egzistencijalistički i marksistički nadahnutim, ali je on nastojao da je zasnuje imanentno, da je veže za formu. Otuda se u njegovom delu na nov način povezuju strukturalizam i marksizam, egnistencijalizam i formalizam. U radovima koje je objavio za poslednjih desetak godina. Bart se najviše oslanjao na jedno novo shvatanje književnosti, koje je u Francuskoj formirano pod uticajem izvesnih poststrukturalističkih mislilaca, kao što su Derida, Solers, Kristeva. Književnost je sada definisana iz perspektive teorije teksta. Temu odgovornosti forme, morala jezika, Bart sada postavlja na nov način: ,,Neki veruju da mogu nepogrešivo da odrede mesto te odgovornosti: to bi bio autor, autor u svom vremenu, svojoj istoriji, svojoj klasi. Međutim, drugo jedno mesto ostaje zagonetno i zasad izmiče svakom razjašnjenju: mesto čitanja. To zamračenje javlja se upravo u trenutku kada se najviše napada buržoaska ideologija, ali se ne postavlja pitanje sa kog mesta se govori o njoj ili protiv nje: je li to prostor izvesnog odustajanja od govora (,,ne govorimo, ne pišemo: borimo se“) ili suprotstavljanja putem govora (,,govorimo protiv kulture buržoaske klase“), pri čemu ostaje nejasno koja su obeležja tog govora, koje su njegove figure i njegovi sudovi, šta čini njegovu kulturnu pozadinu? Postupati tako kao da je protiv ideologije mogućno govoriti nedužnim jezikom, znači gajiti i dalje uverenje da jezik može da bude samo neutralno sredstvo neke moćne sadržine. U stvari, danas nema nijednog jezičkog prostora izvan buržoaske ideologije: naš jezik od nje dolazi, njoj se vraća, ostaje zatvoren u njoj. Jedini mogućni odgovor nije ni suprotstavljanje ni rušenje, već samo krađa: razdrobiti stari tekst kulture, nauke, književnosti i njegove crte razmestiti po dosad nepoznatim obrascima, onako kao što se prekraja, ukradena roba.“ (Sad, Furije, Lojola, Vuk Karadžić, 1979, str. 15-16) U Bartovom delu iz poslednjeg perioda dolazi do radikalnog suprotstavljanja jezika i književnosti. U istoriji kulture odbrana književnosti je obično isto što i odbrana jezika, jednog jezika, na primer, narodnog, simboličkog, kolokvijalnog, intelektualnog itd. Pa i u onim retkim slučajevima nezadovoljstva jezikom, odbacivanja i razbijanja jezika – recimo kod mističara ili dadaista – književnost i jezik dele istu sudbinu. Kod Barta to nije slučaj. On je u svojim poslednjim radovima književnost branio upravo od jezika. Ili, tačnije, književnost je, po Bartovom mišljenju, dragocena za nas zato što nas brani od jezika. Ovo gledište izneo je u uvodnom predavanju na Francuskom koležu, januara 1977, a tekst tog predavanja objavljen je sledeće godine u posebnoj brošuri, pod naslovom Lekcija. Ovaj kratki pregled Bartovih shvatanja jezika i književnosti završićemo jednim odlomkom iz Lekcije: ,.Neki očekuju od nas intelektualaca da u svakoj prilici radimo protiv moći; ali naša prava borba je na drugoj strani; ona je usmerena protiv moći u množini, a to nije laka borba: jer moć je ne samo mnogostruka u društvenom prostoru, nego i neprekidna u istorijskom vremenu: prognana sa jednog mesta, pojavljuje se na drugom; nikad se potpuno ne gubi: podignete li revoluciju da biste je uništili, ona će odmah oživeti, procvetati u novom poretku. Razlog te tvrdokornosti i posvudašnjosti je u tome što je moć parazit jednog transsocijalnog organizma vezanog za čitavu istoriju čoveka, a ne samo za njegovu političku istoriju. Taj objekt u koji se upisuje moć sve ljudske večnosti je jezik (language) – ili, da budem precizniji, njegov obavezni izraz – jedan jezik (La langue). Ne vidimo moć koja je u jeziku, jer zaboravljamo da je svaki jezik razvrstavanje, a da je svako razvrstavanje nasilničko: ordo u isti mah znači raspoređivanje i pretnja. Jakobson je pokazao da se jedan idiom manje određuje po onome što dozvoljava da se kaže, a više po onome što prisiljava da se kaže. U našem francuskom jeziku (ovo su grubi primeri), prisiljen sam da se najpre postavim na mesto subjekta, da zatim iskažem radnju koja će zatim biti moj atribut: ono što činim samo je posledica i sled onoga što sam; na isti način, moram uvek da biram između muškog i ženskog roda, srednji ili složeni rod su mi zabranjeni; dalje, prisiljen sam da svoj odnos prema drugome označim pribegavajući bilo zamenici ti, bilo zamenici vi: uskraćeno mi je zaobilaženje afektivnog ili socijalnog stava. Dakle, već po samoj svojoj strukturi jezik podrazumeva neizbežno otuđenje. Govoriti, a naročito pričati, nije isto što i opštiti, kako se obično misli, već je to isto što i potčinjavati… Jedan jezik, kao performanca jezika uopšte, nije ni reakcionaran ni progresivan: on je prosto fašistički, jer fašizam nije sprečavanje da se nešto kaže, nego prisiljavanje da se to kaže… U jeziku su servilnost i moć nerazmrsivo isprepleteni. Ako slobodom nazivamo ne samo snagu da sebe izbavimo od neke sile, nego naročito snagu da nikoga ne podvrgavamo sili, onda slobode može biti samo van jezika. Na žalost, ljudski jezik je bez spoljašnjosti. Iz njega se može izići samo po cenu nemogućnog… A za nas, koji nismo ni vitezovi vere ni nadljudi, ostaje samo, ako mogu reći, da varamo sa jezikom, da varamo jezik. Tu spasonasnu podvalu, to izmicanje, tu varku, koja omogužava da se jezik čuje van moći, u svetlosti stalne revolucije jezika, ja nazivam književnošću.“ (Leçon, Seuil, 1878, str. 11-16) Ivan Čolović Naslov: Lekcija : pristupno predavanje na Kolež de Fransu, održano 7. januara 1977. godine Izdavač: Karpos Strana: 56 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 18 cm Godina izdanja: 2010 ISBN: 978-86-85941-24-5

Још један бисер из пера богонадахнутог писца православних прича протојереја Александра Торика. Узбудљива, на моменат сурова али стварна приповест о пријатељству, жртви и правој хришћанској љубави. Књига је за препоруку читаоцима без обзира на степен духовног узраста. ОДЛОМАК Пробудивши се, Сергеј заврте главом - опет исти сан. И због чега од свих борби кроз које је морао да прође, све време сања управо овај сан? Вероватно је ипак боље да не спава дању, чак и после бесане ноћи због бола у леђима. Ослушкивао је. Киша је ромињала као и пре. Лаке капи ситне кише успављујуће су куцкале по горњем, непромочивом делу шатора. Нели је тихо тонула у сан, понекад мрдајући ушима. - Но ипак! - помисли Сергеј. Чини се да ће ова киша падати све до сутра. Риба највероватније више неће гристи, А и нема везе. - протегнуо је мишићаве руке у „тељњашки“, извукавши их из вреће за спавање. - Ако неће, неће! Појешћу нарезак са хлебом. Ипак, живот је леп. Још само да није ове патње у кичми... У кичми Сергеја, пензионисаног капетана, извиђача специјалних јединица ГРУ-а који је још у болници на болничким колицима добио поред ордена за храброст, изузетно звање мајора „за храброст испољену у борбама са незаконитим оружаним формацијама у Чеченској Републици", налазио се малецки, назубљени део од гранате који се с времена на време померао. Због тога је Сергеј осећао утрнулост, скоро па парализу своје леве ноге. Уклонити гелер са „његовог места пребивања“ било је према речима лекара скоро немогуће јер је постојала скоро стопроцентна вероватноћа да ће се у току операције повредити неки нерв, или још нешто што Сергеј није запамтио. А онда следи гарантована парализа обе ноге, живот у инвалидским колицима с „патком“, и остали атрибути инвалидске „среће“, о чему је војнику специјалних јединица било страшније и да помисли, него о могућности да остане са ножем против групе наоружаних „душмана". - Временом тај гелер може да промени свој положај у ткиву и омогући операцију, - саопштио му је хирург, извадивши из његовог тела осамнаест других гелера. - Треба само редовно снимати редгеном и пратити динамику његовог положаја у ткиву. Онда ћете заувек заборавити на тај проблем. - А реците ми, - упитао је Сергеј хирурга, - може ли он заувек да остане у том положају, као што је сад, или да га промени тако да на крају останем парализован? САДРЖАЈ Зец у култури, 7 Прва глава КОМАНДИР СЕРЈОЖА, 8 Друга глава МИША “ВОВАН”, 21 Трећа глава КУКАРАЧА, 31 Четврта глава ГОШЋА, 38 Пета глава ГОШЋА, 48 Наставак Шеста глава ШЉАМОВИ, 53 Седма глава ШЉАМОВИ, 65 Наставак Осма глава ШЉАМОВИ, 74 Наставак (Кукарача) Девета глава БОГ, 88 Десета глава ЏАБРАИЛ, 96 Једанаеста глава ЈАБУКЕ, 106 Дванаеста глава ШНУРОК, 117 Тринаеста глава ШОПИНГ, 123 Четрнаеста глава ПРЕСУДА, 132 Петнаеста глава БЕКСТВО, 140 Шеснаеста глава ХРАМ, 148 Седамнаеста глава БАКА ПОЉА, 156 Осамнаеста глава ТРАНСАКЦИЈА, 167 Деветнаеста глава ОТАЦ ВИТАЛИЈ, 176 Двадесета глава ПОГОСТИШЋЕ, 188 Двадесет прва глава ПОГОСТИШЋЕ, 198 Наставак Двадесет друга глава ЉУБАВ, 207 Двадесет трећа глава ИГУМАН ИЗ ПОКРОВСКОГ, 217 Одломак - Баћушка, могу ли нешто да вас питам - Сергеј остави до пола попијену шољу чаја и погледа оца Флавијана који је седео за столом наспрам њега. - Због чега Бог допушта да се чини толико зла у свету и у нашој земљи када кажу да је Бог - љубав? И како спојити то да је Бог љубав, с тим шта се све около ради? Ево, узмимо за пример Дашину причу? Мени то све некако не иде у главу. У себи осећам - јесте, Бог је љубав. Али никако то да разумем. Можда је мој мозак некако „истрениран“? - Добро је ако је мозак истрениран, јер се брже снађеш у свему. Зло не може да не постоји тамо, где постоји слобода и где постоји избор између добра и зла. А без слободе избора не може да постоји љубав. - Баћушка! Можете ли то да ми појасните, јер сам навикао да размишљам на војнички начин: добро је то када си жив и читав, а зло је када си рањен или мртав. Како ту објаснити слободу избора, није ми то баш најјасније?! - Уопштено говорећи, све си правилно казао. Примени своје речи које се односе на тело, сада на душу. Да ли знаш шта је душа? - Душа је вероватно, оно у мени што мисли, осећа, доноси одлуке и воли. И још, не знам... болује, ваљда, или, се радује. Некако испада да сам моја душа - сам ја. - Адсолутно тачно, Сергеј. - обрадова се отац Флавијан. - Рекао сам да је истрениран мозак, нешто добро. Да ли си се некада љутио на некога? - Наравно да јесам. - Како си се тада осећао? Мислим, у души? - Лоше. - А када си престајао да се љутиш, например, и праштао ономе ко те увредио? - Тада је, логично, у души лакше бивало. - А ако си себи допуштао да завидиш, гневиш се, или паднеш у униније? - Па, што се тиче зависти, некако ми је тешко да било шта кажем, јер се не сећам да сам било коме завидео, а са гневом је ама баш све у реду - чим се сетим Погостишћа и оца Виталија, у грудима ми се ствара нека грудва и силна жеља да покидам те животиње. Голим рукама. - Је л’ пријатно то осећање и желиш ли можда да се од њега ослободиш? - Наравно да желим, веома је непријатно. Шта више, сетио сам се и у вези унинија. Када сам схватио да због комадића гранате у леђима морам да напустим војску, признајем да сам пао у униније. Налазио сам се у тешком унинију. Било ми је тако лоше, да нисам желео да живим. Сећам се да је тако било. - Шта је патило - душа? - Да, душа је патила. Чак и када више није било никаквих болова у леђима, душа је и даље јако патила. Било ми је веома тешко. - Е, то и јесте зло. Оно од чега боли тело - је зло за тело. Оно од чега боли душа - је зло за душу. Зло је оно што доноси бол, распад и смрт. To зло још називају и „грех“. - А ја сам мислио да је грех - нарушавање неких правила, неких заповести?! - А што су потребна правила? Например, саобраћајна правила? - Вероватно да би сви возачи стизали читави на одредиште, да не би било удеса, да не би налетали на пешаке... - Може се рећи, да се не би чинило зло себи и људима око себе? - Да, може се тако рећи. - Односно, може се рећи да је поштовање тих правила - добро, а нарушавање - зло? У принципу наравно, не имајући у виду изузетке. - У принципу, да, беспоговорно. - Божије Заповести су правила која је Бог дао људима због тога да не би кварили и уништавали сами себе или људе око себе. - To је јасно. Сада размисли: због чега је Бог дао људима правила да не уништавају сами себе? - Вероватно јер жели да нам буде добро, а не лоше. - А због чега? Шта је Њему стало до нас? Он је Творац целе Васељене, а ми смо само вашка у складу с Његовим размерама. - Тешко је рећи... - Волиш ли ти Дашу? - свештеник усредсређено погледа Сергеја у очи. - Волим, - једноставно одговори овај. - Желиш ли да јој буде добро и да она буде срећна? - Наравно да желим. - Упозораваш ли је да не хвата руком за врелу шерпу? - Па, свакако. Схватио сам... Испада да нас Својим Заповестима Бог предупређује да не уништавамо сами себе злом. Односно, грехом! Онда, како сам схватио, грех и зло јесу једно те исто. Он то чини јер нас воли. Па да „Бог је љубав“. Тада је све јасно... - Бог, Серјожа, није просто нека апстрактна „љубав“. Сам Бог нам је открио у Светом Писму да је Он наш Отац Који нас воли. Једина молитва коју људи нису саставили, па чак ни светитељи, већ коју је дао Сам Господ наш Исус Христос, почиње речима обраћања к Оцу: „Оче наш“. И, јавивши се после Свога Васкрсења Марији Магдалини, Христос је рекао: „Идем Оцу Мојем, u Оцу вашем, и к Богу Моме, и к Богу вашем“. To јест, важно је разумети да међусобни односи Бога са људима, нису просто односи Творца и творевине, већ односи Савршеног Оца Који воли са Својом возљубљеном децом, па чак иако су она непослушна и зла. И ти односи увек имају за циљ корист те „деце“. Њихово добро, њихово спасење од погибије и мука. Вечних мука! - Чини ми се да ми неке ствари постају јасније, баћушка... - Питај шта ти је нејасно, потрудићу се да ти објасним. - Значи, зло које се чини свуда, није Богу угодно? - Категорички, није угодно! - Али зашто онда оно постоји? Због чега Бог не уреди тако да Његова деца не могу да чине зло? - Дашо! - Да, баћушка! - Волиш ли ти Сергеја? Кажи искрено. - Пуно, пуно га волим, баћушка! Искрено и најискреније! - А можеш ли да га не волиш? - Како да га не волим... He! He могу! - Зашто? - He знам... Зато што га волим. - Али, имала си избор, да га волиш или не волиш? - Јесте, имала сам, наравно. У почетку сам се уплашила од њега. Када је он... Уопштено говорећи, бојала сам се. А потом сам осетила да има добру душу и заволела сам га. Веома, веома заволела. Даша поново приђе к Сергеју иза његове столице, загрли га и приљуби свој образ уз његов. Сергеј је нежно загрли и лагано је пољуби у чело. - Баћушка! Ја ћу сад да пукнем од зависти! - Алексеј на свом лицу изобрази патњу. - А моја Ирина није поред мене и ја немам никога да пољубим. Каква невоља! - Серјожа! - Флавијан ća осмехом посматраше Сергеја и Дашу. - Да ли ти је битно то што те је Даша заволела добровољно, по свом елободном избору? - Наравно, баћушка! — одговори Сергеј не одвајајући образ од Дашиног. - A замисли овакву ситуацију, - отац Флавијан се поново уозбиљи. Среће те девојка, ево например, Даша коју је хипнотизер „испрограмирао“ на „љубав“ према теби, мимо њене воље, као што се програмира робот или компјутер. Да ли би ти таква „љубав“ причињавала радост? - He! To не желим! — самоуверено одговори Сергеј, мало поразмисливши. - Љубав само треба да буде добровољна, иначе није љубав. - Ето! Све си сам рекао. - свештеник одахну. - Богу су такође угодна само она Његова чеда која имајући добровољну могућност избора - да прихвате или не прихвате Његову очинску љубав, да на њу одговоре или не одговоре љубављу сина или кћерке, својом слободном вољом прихватају Божију љубав и својом љубављу одговарају на њу. - Разумео сам! — климну Сергеј у знак потврде, приближивши сто и намештајући столицу Даши тако да њена глава буде на његовом рамену. - To и јесте разлог због којег Бог не може да лиши човека избора, да буде са Богом или да буде без Њега, да чини добро или да чини зло. А сваки човек бира оно што је ближе његовом срцу, оно чему је склона његова душа и самим тим бира или радост живота са Богом у Његовој љубави, или мучење, одбацивањем Бога. Са свим даљим последицама. - Произилази да су они који чине зло по свом слободном избору, одбацили Бога? - И прихватили Његовог непријатеља - ђавола! У животу нема празнине јер Христос је рекао: Ко није са Мном против Мене је. Сагласно томе, онај који у своје срце не прима Божију љубав, чини то срце ризницом ђавоље суштине - зависти! И та завист онда руководи свим мислима, осећањима и делима таквог човека. Са свим последицама које произилазе из тога. Како за њега самог, тако нажалост, и за људе око њега... - Баћушка! - Сергеј се поново обрати оцу Флавијану. - Али због чега тако много људи бира пут зла? - Желиш ли да будеш срећан или не? - Флавијан нежно погледа Дашу која се беше приљубила уз Сергеја. - Наравно да желим. Сергеј узе Дашину руку у своју и пољуби њен топао длан. - Ево моје среће! - А шта је срећа за тебе, Дашо? - Флавијан се осмехну, гледајући девојку која је затворила очи, не одвајајући образ од Сергејевог. - Да ја и Серјожа будемо заједно и са Богом. - Ето видиш, Сергеј, - уздахну свештеник, - ти и Даша имате скоро идентично схватање појма среће. - Вероватно потпуно идентично, баћушка. - одговори Сергеј. - Само, ја Бога још сасвим не знам, и Он не представља за мене тако важан део живота, као за њу. Али и ја искрено желим да постанем близак с Њим. - Ако желиш значи да ћеш и бити, - свештеник климну главом. - Бог увек иде у сусрет онима који желе да Га спознају и осете ону срећу коју човеку пружа живот с Њим и у Њему. To наравно и јесте једина истинска срећа - живети у Богу и Његовој Божанској Љубави заједно са другим људима које Он воли и који Њега воле. Све остало је вештачка „имитација“ среће. Али, права срећа се постиже трудом и жртвом, а понекад и великим трудом и великом жртвом. А у исто време кад вам продавац „имитације“ среће - ђаво предлаже „своју робу“, по веома ниској цени. Тек накнадно се то „бесплатно“ показује као губитак не само нечег много већег него што је човек мислио да плати за ту „имитацију“, већ и оног најважнијег - губитак истинске среће и добијање вечних мука. - Баћушка? - Сергеј се замисли. - А шта је то „имитација“? - Било шта. Богатство, власт, новац, телесно здравље, слава, комфор, алкохол, наркотици, телесна уживања, спорт, колекционарство, уметност - не зна им се броја. - Али, зар је све то лоше? - зачуди се овај. - Рецимо спорт, здравље, новац такође, су уопштено говорећи потребни... - Саме по себи многе од ових ствари нису уопште лоше ако се не дође до крајности као што су наркотици или нека противприродна задовољства. Оне постају невоља за човека онда када заузму место Бога. Када човек уместо познања Творца и сједињења с Њим почне да за то предвиђене душевне снаге троши на достизање неке „имитације“ среће само у томе видећи и полажући сву наду да поста-не срећан. А суштина „имитације“ је у томе да она не може никоме да пружи ону пуноћу радости и среће која је могућа само у Богу. Човеку се чини да ће ако заради још милион долара или сто милиона, или милијарду, или ако постане велики управитељ, председник, краљ, или се упише у Гиниса, да ће онда бити потпуно срећан. Но, чим постигне жељено, врло брзо схвата да му то постигнуто уопште не пружа онакво блаженство, на које је рачунао. И као наркоман, треба му све већа и већа доза тог „наркотика“ на који је сам себе „навукао“, упецавши се на ђаволски мамац. У супротном, наступа „слом“ што значи страдање или на црквенословенском „страст“. И несрећник онда трчи за илузијом „имитације“ среће коју му је ђаво подметнуо, све више на то трошећи душевне и телесне снаге и све више губећи способност за задобијање праве Среће, све дотле, док му не куцне смртни час и „слом“ не постане вечна фаза. - Страшно. - уздахну Даша. - Да, јесте. - уздахну отац Флавијан. - А још је страшније када дође до замене истинског живота у Богу, његовом спољашњом, формалном страном. - Како то? - Сергеј подиже обрве у недоумици. - Појасните нам, баћушка. - Ђаво је искусни „психолог“ са хиљадугодишњим искуством „рада“ са човеком чије је животно искуство ограничено на седамдесет година или нешто мало више од тога. Када Бог не би по Својој милости, држао ђавола на „поводцу“ дозвољавајући му да искушава човека само онолико колико човек може да поднесе, те да својом слободном вољом одбаци и победи то искушење, ниједан човек се не би могао спасити од погибије. И онај „рогати психолог“ видећи човекове склоности, предлаже му управо онаква искушења која највише одговарају жељама његовог срца. Например, уколико је човек склон да воли мир и комфор, ђаво га онда искушава лењошћу и раздражљивошћу према свему што угрожава његов мир и комфор. Онда таквог човека неће побуђивати на „трудољубивост“. Уколико човек има склоност ка телесним уживањима, ка стомакоугађању, блуду, пијанству, ђаво ће се старати да развија у њему управо такве пороке, а не претеран пост, надменост својом целомудреношћу и трезвеношћу. А ако види да човек тежи ка добром и светлом, да одбацује очигледне пороке и тражи Бога, ђаво му онда сугерише онакав модел религиозног живота који не само да не сједињује тог човека са Господом, већ га напротив, води у гарантовану погибију. Човеку који тражи Бога ђаво као да говори: „Хоћеш да пронађеш Бога - дођи овде“ те му подмеће небројено мноштво религиозних заблуда које воде у секташтво, паганизам или отворени демонизам. Колико је вредна само једна сатанска парола: „Бог треба да буде у души, а у Цркву не треба ићи“. И све то знајући да је Сам Христос рекао „Сазидаћу Цркву Своју, и врата адова неће је надвладати“. Ако човек ипак пронађе пут ка православљу, ако постане побожан, и почне да учи да гради своје односе са Господом на основу две хиљаде годишње традиције, онда „рогати психолог“ ни ту не мирује. Он поседује велики спектар варијанти путева лажне благочестивости, те уколико човек њима крене, постаје потпуна супротност оном идеалу хришћанина на који га призива Сам Христос. - Баћушка. - Сергеј пажљиво погледа Флавијана у очи. - Како да хришћанин, као например ја, који је на почетку свог пута у вери, не погреши приликом избора свог пута ка црквеном животу? Како одредити, да ли правилно поступаш у једној или другој ситуацији? - To је тешко, Серјожа. Веома је тешко. - Флавијан климну главом. - Идеална варијанта је када човек који тек што је пришао к Цркви, одмах себи нађе нормалног, „одговорног“ духовника-свештеника који ће тог неофита (93) поучавати духовном и црквеном животу, слично као инструктор у ауто-школи. Невоља је у томе што таквих духовника у наше време нема пуно. Зато има пуно свештеника који и сами имају погрешну представу о духовном животу и не воде своју паству тамо где се душа хришћанина сједињује са Богом. Такви уче вернике да бацају пасоше, да одбаце пореске бројеве, да скидају налепнице са бар кодом са производа и сличне бесмислице сматрајући све истинским хришћанским животом. A колико свештеника не схвата неопходност честог и редовног Причешћа верника, и који оштро инсистирају на формалном поштовању правила за припрему за ову Свету Тајну која су уведена у Руској Цркви пре само два века, не обазирући се на животне околности и карактеристике личности које им долазе. И као последица такве пастирске делатности код нас се појављује велики број нових фарисеја за које је најважније да испуњавају спољашње формалности: да „ишчитају“ молитвено правило уместо усрдног општења са Богом кроз искрену молитву, да не једу бели хлеб у току посног дана „због тога што може да садржи трагове сурутке“, но притом „унижавају“ своје ближње. Колико је хришћана који одлазе у цркву сваке недеље апсолутно уверено да је само формално испуњавање обреда, давање цедуља (93) Неофит: новокрштени, тек крштени у Православну веру. - прим. прев. за Проскомидију, паљење свећа пред иконама, узимање свете воде и нафоре, читање молитви из молитвеника, стајање на богослужењима до завршетка истих, „рапорт о учињеним гресима“ на исповести, заправо хришћански, духовни живот. Притом, унутар самог човека не долази до промене у смислу побољшања његовог карактера и такав хришћанин не постаје услед свих тих спољашњих илузија црквености, ни бољи, ни кроткији, ни смиренији, не постаје сасуд напуњен Божијом љубављу који треба да се излива на људе око себе. Напротив, на ближње око себе он излива осуду и нетрпељивост која се рађа због осећаја сопствене доминантности над неверујућима, а особине његовог карактера постају раздражљивост, дрскост, окривљивање људи око себе за праве и измишљене грехове. Већ се шире гласине о злобним „црквеним старицама“ које током целе службе отварају пасијанс од угарака на свећњаку и проницљиво прате да их ниједан млад човек или девојка који су први пут дошли у цркву не прескоче, а да не добију порцију прекора и поука. И још да су то само „старице“. Шта радимо ми - попови. Боље и да не причам о томе... Истински духовни и црквени живот се састоји у преумљењу(94) које се на грчком каже „метанија" a (94) Преумљење: буквално променити ум, променити дотадашње схватање света, погледа на свет око себе. — прим. прев. које је код нас преведено као „покајање“ Састоји се у очишћењу душе од греховних навика и задобијању нових особина, способности да се у себе смести Божанска Љубав и пренесе другим људима. Љубав за коју је у Светом Писму речено да: дуго трпи, милосрдна је, не узноси се, не присиљава, не тражи своје, не раздражује се, не мисли зло, не радује се неправди, већ се радује истини; све покрива, све верује, свему се нада, све подноси. Љубав никада не престаје... Уколико човек у току свог црквеног живота не задобије наведене особине, онда то значи да његов духовни и црквени живот не иде правилним путем. - А како одредити, баћушка, који пут је правилан? - упита Сергеј. - Правилан пут хришћанског, духовног живота се назива „синергија“ односно „сарадња“ на грчком, то јест, заједнички рад Бога и човека на спасењу тог истог човека. Без Бога, без Његове помоћи, Његових благодатних црквених Тајни, Његовог руковођења по Промислу, човек самостално не може да очисти своју душу од зла-греха и да је учини љубвеобилном. Али и Бог Који даје човеку слободну вољу и открива му пут спасења не може да ухвати за оковратник и увуче у рај онога ко то не жели и ко се противи Богу. Или ко наређује Господу како је Бог дужан да га спасе у смислу: „Господе! Спаси ме и уведи у Царство Небеско! Али само са „Мерцедесом“ престижне класе и мало музике и шампањца!“. Када болесник дође код лекара и овај му дијагностификује туберкулозу плућа, болесник је дужан да ради оздрављења примени све услове лечења које му доктор саветује. И да обавезно остави пушење, јер је пушити и лечити се од болести плућа - бесмислен посао. Тако је и код лечења душе од смртоносног вируса - греха важно тачно се придржавати рецепата Небеског Лекара Који савршено управља искуством исцељења људских душа од страсти. Од самог човека се захтева представа о сопственој „болести“, жеља за исцељењем и старање за испуњавање свих препорука и „лекарских процедура“, колико год да смо болесни. А ту почињу и проблеми. Најлакше је механички „ишчитати“ правило него приморати своје срце да искрено доживи сваку изговорену реч молитве. Једноставније је и лакше давати цедуље за ближње, него појеванђелски трпети њихове недостатке и покривати их својим смирењем и љубављу. Једноставније је на исповести прочитати са папира дуг списак учињених грехова, него се у пракси потрудити да се искорени макар један; макар и најмањи од набројаних грехова са списка. Једноставније је носити „православну“ одећу, него с напором изграђивати у себи православну душу. Најважније у духовном животу је ослањање на Божију руку помоћи Коју нам Господ даје у благодатним, црквеним Тајнама, а сам човек треба из све снаге да се труди да искорени из себе греховне навике и жеље. Када падне, треба поново да устане, држећи се за ту благодатну, спасоносну руку, да се креће, да пузи, изнемогавши до последњег уздаха, али да незадрживо тежи ка оном идеалу духовног савршенства који нам је Бог пројавио кроз Самог Сина Свога, Исуса Христа. А како је тешко приморати себе да се све то примени у пракси. Много једноставније је мислити да је довољно испуњавати нека „магијска“ дејства или платити свештенику, како би их он за тебе испунио, слично ритуалном шаману и сви твоји проблеми ће бити решени: бизнис има да се успешно развија, имаћеш здравље као у бика, а „апартмани са пет звездица“ те већ чекају у Царству Небеском. Али то тако не бива... Сам Христос је рекао: „Уђите науска врата, јер су широка врама и простран пут, који води у пошбију; и мнош иду њиме; јер су тесна врата иузан пут, који водеу живот, и мало њих их налази.“. Господ нама који седимо у блату греха пружа Своју спасоносну руку, али ми сами треба да се за њу ухватимо из све снаге и да напредујемо. А када се наше снаге исцрпе, тада нас Он Својом очинском руком Сам извлачи из тога блата... - Баћушка Флавијане. - Даша одједном отвори очи, као да беше дремала на Сергејевом рамену. - Слажете ли се да постанете мој и Серјожин духовник? - Имаш један покушај да погодиш. - с осмехом одговори Алексеј, у баћушкино име. - Нека вас Господ спасе, баћушка. - девојка засија од радости. - Слава Богу за све! Наслов: Едиција Александар Торик, књига 6: Русак Издавач: Printer Grafička radnja Страна: 288 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 17 cm Година издања: 2017 ИСБН: 978-86-89855-15-9