OPIS Izdavački poduhvat kuće SEUIL, petotomno delo Istorija privatnog života (prvi tom: Od rimskog carstva do godine hiljadite; drugi tom: Od feudalne Evrope do renesanse; treći tom: Od renesanse do veka prosvećenosti; četvrti tom: Od Francuske revolucije do Prvog svetskog rata; peti tom: Od Prvog svetskog rata do naših dana), predstavlja događaj u savremenoj istoriografiji. Prvi put je učinjen napor da se tokom dvadeset vekova istorije čovečanstva prati privatni život. Studija o privatnom nije zamišljena samo kao kontrast zvaničnom i javnom; ona se ne može svesti ni na individualno, intimno ili tajno, već obuhvata i ujedinjuje kroz specifičan kadar posmatranja sve ove sfere življenja, pokrećući najrazličitije teme, poput studija o detinjstvu, životu porodice ili smrti. Kako sami autori Istorije privatnog života ističu, ova knjiga je jedna vrsta avanture, posebno za one za koje je istorija putovanje u drugo, neophodan putokaz da izađemo iz sebe samih, shvaćen kao još jedna od mogućnosti traganja za budućnošću. Polazeći od obala Sredozemlja u doba Rimskog carstva, ovo grandiozno istraživanje obuhvata istoriju Evrope i anglosaksonskog sveta sve do naših dana, posmatrajući unutrašnji svet muškaraca i žena, njihove misli, osećanja, njihova tela, stavove i navike, kodove prema kojima su se odnosili prema životu, njihove tragove i znakove, sastavljajući na taj način "privatne slike". Najveća imena "nove istorije" zajedno sa plejadom sjajnih mladih stručnjaka, kroz dva milenijuma istorije oslikali su ove kadrove "privatnog", posmatrajući ih onako kako se pred nama pomaljaju iz prošlosti: ispisane na pergamentima, utisnute u kamenje, sačuvane kroz predmete svakodnevnog života, modu, snove, marginalne beleške na knjigama. Podstaknuta prevodom višetomne Istorije privatnog života izdavačka kuća CLIO je odlučila da okupi tim naših najboljih stručnjaka - istoričara, etnologa, arheologa, istoričara umetnosti i književnosti - i da realizuje projekat istorije privatnog života na našim prostorima. Istorija "privatnog" u periodu od doseljavanja Slovena na Balkan sve do naših dana, tema je izložbe o istoriji privatnog života na tlu Srbije koja treba da bude realizovana kao istraživački projekat u saradnji sa Narodnim muzejom Srbije. O AUTORIMA Poduhvat ispisivanja i predstavljanja istorije privatnog života pokrenuo je francuski istoričar Filip Arijes 1981. godine na skupu u Senanku, u saradnji sa brojnom ekipom stručnjaka. Nakon njegove smrti započeti posao je nastavio Žorž Dibi, čije se celokupno delo ubraja među najbogatije i najprovokativnije u savremenoj istoriografiji. Naslov: Istorija privatnog života IV Izdavač: Clio Strana: 539 (cb) Povez: tvrdi Pismo: Format: 14,5 x 21 cm Godina izdanja: 2003 ISBN: 86-7102-092-4

Kapitalno delo (sa fotografijama u boji) obrađuje celokupnu svetsku istoriju estetike knjige, od prvog pisma do današnjih dana. "Neka sramno umre onaj ko ne voli knjigu i ko ne veruje." (iz jedne francuske rukopisne knjige iz IX veka) "Za mene je knjige čudo", veli veliki ruski pisac Maksim Gori: "U njoj je zaključana duša onoga ko je napisao; kada otvorim knjiu ja oslobađam dušu i ona govori zajedno sa mnom". O autoru Dr Dragutin Furunović rođen je 4. oktobra 1935. godine u Nišu. Svoje rano detinjstvo i svoju nemirnu mladost proveo je u Gornjoj Toplici kod Niša gde su mu roditelji bili zaposleni. Posle završene Učiteljske škole u Aleksincu (1953) te Više pedagoške škole u Nišu (1955), diplomirao je 1957. godine na Filozofskom fakultetu u Skoplju na grupi za istoriju književnosti jugoslovenskih naroda. U Beogradu je završio postdiplomske studije (1973) a potom na istom, Filološkom fakultetu odbranio doktorsku disertaciju ("Književno delo Gustava Krkleca") 1984. godine. Studirao je na Visokoj školi političkih nauka. Od 1961. godine radi kao profesor u Grafičkoj školi u Beogradu, a jedno vreme bio je rukovodilac Grafičke tehničke škole (1971-1975) i direktor Grafičke škole (1991-1993). Na Višoj školi likovnih i primenjenih umetnosti u Beogradu predavao je Kulturu govora. Piše književne kritike, eseje, fejtone, recenziju i prikaze, a bavi se proučavanjem i osvetljavanjem baštine tipografa sveta i naše zemlje. Dosad je objavio veći broj članaka, prikaza, eseja, kritika, feljtona i dr. u "Politici", "Borbi", "Večernjim novostima", "Frontu", "Vojnoistorijskom glasniku", te u "Raskovniku", "Mostovima", "Vencu", "Obeležjima", "Književnosti", u "Grafičkom radu", "Štampi i papiru", "Školskom grafičaru", "Grafoimpleksu", "Jedinstvu", "Beogradskom školstvu" i drugde. Napisao je dva udžbenika za polaznike V stepena grafičke struke za predmet "Kultura štampe" koji je on osmislio. U Grafičkoj školi je dugi niz godina uređivao "Školski grafičar", a potom, u istoj školi, pokrenuo ediciju "Mala školska biblioteka" u kojoj je dosad izišlo desetak knjiga. Sve te knjige on je uredio i za iste napisao nadahnute predgovore. Godine 1986. objavio je književno-kritičku monografiju "Ceste Gustava Krkleca", a od 1991. delo "Književna kritika o pesniku Gustavu Krklecu" i "Prepiska Gustava Krkleca". U pripremi za štampu su sledeća njegova dela: "Književno delo Gustava Krkleca", "Tipografska čitanka", Istorija i estetika knjige", "Tipografski velikani" i još neka druga Naslov: Istorija estetike knjige I-IV Strana: 3017 (cb) Povez: tvrdi Pismo: latinica Format: cm ISBN:

U romanu Lica i kategorije radnja je vremenski smeštena u devedesete godine prošlog veka, ali to nije tema romana niti nešto što bitno utiče na njegovu strukturu i sadržaj. Devedesete godine ponajpre su kostim za scenu na koju su postavljena zbivanja. U učamalost jednog beogradskog naselja dva događaja najpre unose živost, a zatim i bitno menjaju život nekolicine ljudi. Imamo jednog povratnika, čoveka koji je dve decenije ranije živeo u tom naselju, i dve sestre studentkinje, koje se useljavaju u novizgrađenu zgradu. Slavoljub Kvas, povratnik, veoma je imućan čovek. On pomoću novca pokušava da reši svoj čudovišni problem, zaostao još iz vremena kad je živeo tu i nije bio bogat. Kvas daje zadatke nekolicini stanovnika naselja, potplaćuje ih da te zadatke ispune, a njegovi zahtevi u najmanju ruku su neuobičajeni. Nadalje, pravi motivi njegovog delovanja otkrivaju se tek na kraju. Struktura romana je takva da i likovi i čitaoci veruju da Kvas sve čini iz drugog, mnogo razumljivijeg razloga. Priča je ispričana u nagoveštajima, koji stvaraju intrigu i vuku čitaoca napred. Motivacija delovanja junaka u početku se zasniva na psihološkim zakonitostima ili osobenostima likova, na interesima i ćudima, i iz toga proizlaze zbivanja. Likovi imaju slobodu, ali tu slobodu zloupotrebljavaju i gube je kada prekorače određene granice. Tada događajima počinje da upravlja usud, pa junaci više ništa ne mogu da promene – iako se neki svojski trude. Drugim rečima, dramatika se najpre zasniva na sukobu karaktera, ali to ne važi i za zaplet, koji nije klasičan, budući da se događaji odvijaju po fatalističkom principu „više sile”. To je pad na paganski nivo egzistencije. Zato na scenu stupaju likovi iz „mračne fantastike”. Oni imaju svoj pogled na svet, a taj pogled, iako je čudan, odlikuje se određenim etičkim svojstvima. Ti opskurni namernici „dele sreću” prema svom viđenju likova i njihovih dela i nedela. Nije to univerzalna pravda, pravda i fatalizam ne idu zajedno, ali tragovi jedne lestvice vrednosti ipak se mogu sklopiti u kako-tako razumljivu celinu. Zašto ovo nije slika čije konture odražavaju samo devedesete godine? Zato što je posredi jedna moguća perspektiva potrebna i našem vremenu. Ona nije obavezna, ali jeste moguća. Naše i buduće vreme nose određene konflikte čije je razrešavanje uporedivo sa onim što se dešava u romanu, koji bi se mogao čitati i kao alegoreza. Novac, tajna, ljubav i surovost jesu kategorije koje, kada se kao motivi pokretači na delanje suprotstave, često vode stradanju.

Vladan Nedić O usmenom pesništvuTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaVladan NedićВладан Недић (Пласковац, 10. јул 1920 — Београд, 18. септембар 1975) српски је књижевни историчар.[1][2]БиографијаОтац му се звао Мирослав Недић, а мајка Славка Недић (Благојевић) и обоје су били учитељи. Основну школу је завршио у Смедереву, а гимназију у Смедереву и Београду (1938). Југословенску и руску књижевност студирао је на филозофском факултету у Београду (1938—1941). Од новембра 1944. до марта 1946. године био је у ЈНА. Дипломирао је 1946. године.[2] Једно време био је библиотекар у Библиотека Друштва за културну сарадњу Југославије и СССР и у Централној библиотеци САНУ. На Филозофском факултету у Београду био је асистент за народну књижевност, доцент, ванредни и редовни професор. Држао је предавања на Филозофском факултету у Новом Саду и Приштини. Оженио се 1946. године Надеждом Јовановић и са њом је имао две кћери.Докторску дисертацију је одбранио 1958. године на Филолошком факултету Београду са темом Живот и рад Симе Милутиновића. [2]Припада генерацији послератних историчара књижевности. Објавио је велики број расправа, студија и прилога о појединим писцима и појавама у српској књижевности. Две највеће области његовог деловања биле су књижевност XIX и ХХ века и народна поезија. У његов књижевноисторијски рад укључени су велики број библиографија, научних приказа и стручних реферата, више критичких издања народних песама, антологија усменог лирског песништва, као и неколико избора из књижевних дела наших писаца (Његоша, Змаја, Лазе Лазаревића, Ћоровића и Ракића).Владан Недић није био само књижевни историчар. Његов књижевни рад започео је 1941. године приказом три нове књиге два српска велика писца: Стевана Сремца и Лазе Костића, а наставио се преводилачком делатношћу, делатношћу књижевног критичара и хроничара књижевности (преводи из руске и украјинске књижевности, огледи о писцима тих књижевности и прикази њихових дела). Годинама је уређивао научне часописе („Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор]]“, „Ковчежић“), учествовао је и у изради критичког издања Сабраних дела Вука Стефановића Караџића и осталих српских писаца. Све до своје смрти, заједно са Радованом Самарџићем, био је уредник Српског биографског речника.Специфичност његове методе огледа се у томе да су сви његови радови засновани на темељним истраживањима. Током времена постао је историчар наше усмене књижевности и у његовом раду се очитује занимање за широк круг њених проблема којима је прилазио са различитих аспеката. Издвојено место припада његовим радовима у којима је приказивао и оцењивао збирке неких новијих, па чак и савремених сакупљача народне поезије (Ивана Јастребова, Момчила Златановића, Љубише Рајковића...).9/2

Vladan Nedić O usmenom pesništvuTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaVladan NedićВладан Недић (Пласковац, 10. јул 1920 — Београд, 18. септембар 1975) српски је књижевни историчар.[1][2]БиографијаОтац му се звао Мирослав Недић, а мајка Славка Недић (Благојевић) и обоје су били учитељи. Основну школу је завршио у Смедереву, а гимназију у Смедереву и Београду (1938). Југословенску и руску књижевност студирао је на филозофском факултету у Београду (1938—1941). Од новембра 1944. до марта 1946. године био је у ЈНА. Дипломирао је 1946. године.[2] Једно време био је библиотекар у Библиотека Друштва за културну сарадњу Југославије и СССР и у Централној библиотеци САНУ. На Филозофском факултету у Београду био је асистент за народну књижевност, доцент, ванредни и редовни професор. Држао је предавања на Филозофском факултету у Новом Саду и Приштини. Оженио се 1946. године Надеждом Јовановић и са њом је имао две кћери.Докторску дисертацију је одбранио 1958. године на Филолошком факултету Београду са темом Живот и рад Симе Милутиновића. [2]Припада генерацији послератних историчара књижевности. Објавио је велики број расправа, студија и прилога о појединим писцима и појавама у српској књижевности. Две највеће области његовог деловања биле су књижевност XIX и ХХ века и народна поезија. У његов књижевноисторијски рад укључени су велики број библиографија, научних приказа и стручних реферата, више критичких издања народних песама, антологија усменог лирског песништва, као и неколико избора из књижевних дела наших писаца (Његоша, Змаја, Лазе Лазаревића, Ћоровића и Ракића).Владан Недић није био само књижевни историчар. Његов књижевни рад започео је 1941. године приказом три нове књиге два српска велика писца: Стевана Сремца и Лазе Костића, а наставио се преводилачком делатношћу, делатношћу књижевног критичара и хроничара књижевности (преводи из руске и украјинске књижевности, огледи о писцима тих књижевности и прикази њихових дела). Годинама је уређивао научне часописе („Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор]]“, „Ковчежић“), учествовао је и у изради критичког издања Сабраних дела Вука Стефановића Караџића и осталих српских писаца. Све до своје смрти, заједно са Радованом Самарџићем, био је уредник Српског биографског речника.Специфичност његове методе огледа се у томе да су сви његови радови засновани на темељним истраживањима. Током времена постао је историчар наше усмене књижевности и у његовом раду се очитује занимање за широк круг њених проблема којима је прилазио са различитих аспеката. Издвојено место припада његовим радовима у којима је приказивао и оцењивао збирке неких новијих, па чак и савремених сакупљача народне поезије (Ивана Јастребова, Момчила Златановића, Љубише Рајковића...).9/2

Knjiga je odlično očuvana. Izdanje Filip Višnjić Beograd 1987. Biblioteka Novi Albatros. Meki povez,format 20 cm,341 strana,ćirilica. . . . Todor `Todoš` Manojlović je rođen 17. februara 1883. godine u tadašnjem Velikom Bečkereku. Književnik, književni i likovni kritičar i teoretičar, i dramski pisac koji je svojom prvom dramom „Centrifugalni igrač“ (1930. godine) postavio temelje moderne srpske drame. Jedan je od najvećih evropejaca srpske moderne kulture. Todor Potiče iz ugledne i bogate srpske bečkerečke porodice Manojlović, koja je stanovala u Pupinovoj ulici. Todorovi roditelji bili su: otac Nikola Niko Manojlović advokat i Sofija Manojlović rođ. Petrović. Smrt ih je uzela u isti mah, umrli su dan za danom, `od teške bolesti`, nakon 19 godina srećnog braka. Niko je umro 6. decembra, a Soka sutradan 7. decembra 1899. godine. Ostali su iznenada bez roditelja njihovi sinovi Todor i Ivan. Brigu o njima preuzeli su Sofijine sestre Linka Krsmanović i Olga Putić, te brat Joca Petrović. Školovao se Toša kao stipendista `Avramovićeve zaklade`, jedne od 50 bogoslovskih stipendija pri srpskoj patrijaršiji u Sremskim Karlovcima. Počev od 1894. godine, kada je već bio gimnazist u Velikom Bečkereku. Stipendija je iznosila 300 f. godišnje, a on je bio čak šta više rođak zaveštačev. Učio je najpre prava u varoši Nađvaradu, gde se družio sa nekoliko godina starijim mađarskim pesnikom Adi Endreom. Zajedno osnivaju grupu pisaca i umetnika nazvanu `Holnap` (Sutra). To je bila njegova `ulaznica` u književno-umetnički svet, koji će ga potpuno zaokupirati. Od 1910. godine U Minhenu studira istoriju umetnosti, i iz tog vremena je korespodencija sa bečkim književnikom Stefanom Cvajgom. Predstojeće predratne godine bezbrižno provodi u Temišvaru, Firenci, Rimu, Veneciji gde sa oduševljenjem proučava na licu mesta, staru umetnost i njene stvaraoce. Svoj prvi tekst na srpskom jeziku objavljuje 1913. godine u Letopisu Matice srpske. Reč je o prikazu prve knjige Isidore Sekulić: `Saputnici`, koji je napisao pod uplivom poznanika, pesnika Jovana Dučića.[2] Završio je Filozofski fakultet – odsek istorije umetnosti u Bazelu 1914. godine. Prvi svetski rat ga je zatekao u Italiji. Godine 1916. odlazi na Krf kao dobrovoljac, sarađuje u Srpskim novinama i Zabavniku. Od 1920. do 1924. godine bio je sekretar Opere, zatim bibliotekar Senata i profesor beogradske Umetničke akademije. Bio je 1931. godine, kratko i burno, urednik Letopisa Matice srpske u Novom Sadu. Sarađivao je sa mnogim književnim listovima i časopisima, uz veoma zapaženu prevodilačku aktivnost. Odlikovan je, između ostalih nagrada, Palmom Francuske akademije. Napisao je veliki broj pesama, eseja, članaka i kritika koje su obuhvatile sve oblasti umetničkog stvaralaštva. Od drama se izdvajaju: „Centrifugalni igrač“, Katinkini snovi, Nahod Simeon, Opčinjeni kralj, San zimske noći, Comedia dell arte. Između dva svetska rata živi u Beogradu, i učestvuje u javnom životu kao kulturni poslenik. Intenzivno je pratio umetničke događaje i pisao likovne kritike. Sudovi koje je u ovim tekstovima izrekao, povodom izložbi najznačajnijih jugoslovenskih slikara, poslužili su za današnju periodizaciju u likovnoj umetnosti 20. veka. Likovne kritike Todora Manojlovića objavljene su u redakciji Jasne Jovanov, u izdanju Gradske biblioteke Zrenjanin. Stare dane, od 1945. godine taj `večiti neženja` provodi u rodnom Zrenjaninu. Stanuje zajedno sa neudatom polusestrom Verom Putić, u ulici Maksima Gorkog 31. (to je sad ulica Vojvode Bojovića). Bio je član srpskog PEN kluba, a pod stare dane dobija niz književnih priznanja. Udruženje književnika Srbije mu dodeljuje nagradu za životno delo januara 1968. godine. Umro je ubrzo 27. marta 1968. godine, i sahranjen u porodičnoj grobnici na Tomaševačkom groblju u Zrenjaninu. Na kući gde je stanovao i umro postavljena je spomen-ploča

Filip Višnjić, 1987. U odličnom stanju. Todor `Todoš` Manojlović je rođen 17. februara 1883. godine u tadašnjem Velikom Bečkereku. Književnik, književni i likovni kritičar i teoretičar, i dramski pisac koji je svojom prvom dramom „Centrifugalni igrač“ (1930. godine) postavio temelje moderne srpske drame. Jedan je od najvećih evropejaca srpske moderne kulture. Todor Potiče iz ugledne i bogate srpske bečkerečke porodice Manojlović, koja je stanovala u Pupinovoj ulici. Todorovi roditelji bili su: otac Nikola Niko Manojlović advokat i Sofija Manojlović rođ. Petrović. Smrt ih je uzela u isti mah, umrli su dan za danom, `od teške bolesti`, nakon 19 godina srećnog braka. Niko je umro 6. decembra, a Soka sutradan 7. decembra 1899. godine. Ostali su iznenada bez roditelja njihovi sinovi Todor i Ivan. Brigu o njima preuzeli su Sofijine sestre Linka Krsmanović i Olga Putić, te brat Joca Petrović. Školovao se Toša kao stipendista `Avramovićeve zaklade`, jedne od 50 bogoslovskih stipendija pri srpskoj patrijaršiji u Sremskim Karlovcima. Počev od 1894. godine, kada je već bio gimnazist u Velikom Bečkereku. Stipendija je iznosila 300 f. godišnje, a on je bio čak šta više rođak zaveštačev. Učio je najpre prava u varoši Nađvaradu, gde se družio sa nekoliko godina starijim mađarskim pesnikom Adi Endreom. Zajedno osnivaju grupu pisaca i umetnika nazvanu `Holnap` (Sutra). To je bila njegova `ulaznica` u književno-umetnički svet, koji će ga potpuno zaokupirati. Od 1910. godine U Minhenu studira istoriju umetnosti, i iz tog vremena je korespodencija sa bečkim književnikom Stefanom Cvajgom. Predstojeće predratne godine bezbrižno provodi u Temišvaru, Firenci, Rimu, Veneciji gde sa oduševljenjem proučava na licu mesta, staru umetnost i njene stvaraoce. Svoj prvi tekst na srpskom jeziku objavljuje 1913. godine u Letopisu Matice srpske. Reč je o prikazu prve knjige Isidore Sekulić: `Saputnici`, koji je napisao pod uplivom poznanika, pesnika Jovana Dučića.[2] Završio je Filozofski fakultet – odsek istorije umetnosti u Bazelu 1914. godine. Prvi svetski rat ga je zatekao u Italiji. Godine 1916. odlazi na Krf kao dobrovoljac, sarađuje u Srpskim novinama i Zabavniku. Od 1920. do 1924. godine bio je sekretar Opere, zatim bibliotekar Senata i profesor beogradske Umetničke akademije. Bio je 1931. godine, kratko i burno, urednik Letopisa Matice srpske u Novom Sadu. Sarađivao je sa mnogim književnim listovima i časopisima, uz veoma zapaženu prevodilačku aktivnost. Odlikovan je, između ostalih nagrada, Palmom Francuske akademije. Napisao je veliki broj pesama, eseja, članaka i kritika koje su obuhvatile sve oblasti umetničkog stvaralaštva. Od drama se izdvajaju: „Centrifugalni igrač“, Katinkini snovi, Nahod Simeon, Opčinjeni kralj, San zimske noći, Comedia dell arte. Između dva svetska rata živi u Beogradu, i učestvuje u javnom životu kao kulturni poslenik. Intenzivno je pratio umetničke događaje i pisao likovne kritike. Sudovi koje je u ovim tekstovima izrekao, povodom izložbi najznačajnijih jugoslovenskih slikara, poslužili su za današnju periodizaciju u likovnoj umetnosti 20. veka. Likovne kritike Todora Manojlovića objavljene su u redakciji Jasne Jovanov, u izdanju Gradske biblioteke Zrenjanin. Stare dane, od 1945. godine taj `večiti neženja` provodi u rodnom Zrenjaninu. Stanuje zajedno sa neudatom polusestrom Verom Putić, u ulici Maksima Gorkog 31. (to je sad ulica Vojvode Bojovića). Bio je član srpskog PEN kluba, a pod stare dane dobija niz književnih priznanja. Udruženje književnika Srbije mu dodeljuje nagradu za životno delo januara 1968. godine. Umro je ubrzo 27. marta 1968. godine, i sahranjen u porodičnoj grobnici na Tomaševačkom groblju u Zrenjaninu. Na kući gde je stanovao i umro postavljena je spomen-ploča

Zuti Krokus - Crocus - lukovice Cena je za pakovanje od 3 lukovice. Ova sorta je poznata po svom divnom mirisu. Šafran (lat. Crocus sativus; ~ vernus) višegodišnja je biljka, lukovica iz porodice Iridaceae. Začin se dobija iz cveta Crocus sativus. Živopisni grimizni žigovi (stigme) i stubići (stilovi), zvani končići ili niti, sakupljaju se i suše radi upotrebe kao začina i sredstva za bojenje hrane. Šafran, već dugo među najskupljim začinima po masi na svetu, verovatno je prvi put uzgojen u Grčkoj ili nedaleko od ove zemlje. C. sativus je, po svemu sudeći, forma C. cartwrightianus koja se javila tako što su u kasnom bronzanom dobu uzgajivači sa Krita selektivno gajili biljke radi neobično dugih stigmi. Lagano se raširio u većem delu Evroazije, a kasnije je donet u delove Severne Afrike, Severne Amerike i Okeanije. Biljka može dostići visinu do 30 cm. Nema pravoga stabla. Šest latica cveta, zajedno sa dva uska listića, rastu iz podzemne gomoljaste lukovice. Spoljne ljuske imaju žilice, uglavnom mrežaste. Lišće je uzano, linearno i izduženo. Latice su pri zemlji svijene u valjkastu cev, a na nekoliko centimetara od tla šire se u levak. Cvetovi inače izrastaju između listova, s dugom cevi i zvonasto rastvorenom krunom od šest jednakih listića; ljubičasti su, žućkasti ili ružičasti. Tučak je kod svih šafrana zlatnonarandžaste boje i, najčešće, nadvisuje istobojne prašnike. Na vrhu tučka nalazi se stigma, žig ili njuška krokusa (lat. croci stigmata) — ’organela’ čiji je zadatak da prihvata polenova zrnca. Osušeni žigovi se, pored upotrebe kao začin i za spravljanje boja za bojadisanje namirnica (posebno kolača), koriste i u medicini. U većoj meri, šafran je otrovan. Okus šafrana i jodoform ili rezultujući miris sena uzrokuju hemikalije pikrokrocin i safranal. Takođe sadrži karotenoidni pigment, krocin, koji daje obogaćenu zlatnožutu boju jelima i tekstilu. Njegova zabeležena istorija je potvrđena u asirskoj botaničkoj raspravi nastaloj pod Asurbanipalom u 7. veku p. n. e., a istim se trgovalo i koristilo ga se već preko četiri milenijuma. Na Iran otpada približno 90% svetske proizvodnje šafrana. Safran lukovice (zacin) mozete kupiti ovde

Beli Crocus - lukovice Cena je za pakovanje od 3 lukovice. Ova sorta je poznata po svom divnom mirisu. Šafran (lat. Crocus sativus; ~ vernus) višegodišnja je biljka, lukovica iz porodice Iridaceae. Začin se dobija iz cveta Crocus sativus. Živopisni grimizni žigovi (stigme) i stubići (stilovi), zvani končići ili niti, sakupljaju se i suše radi upotrebe kao začina i sredstva za bojenje hrane. Šafran, već dugo među najskupljim začinima po masi na svetu, verovatno je prvi put uzgojen u Grčkoj ili nedaleko od ove zemlje. C. sativus je, po svemu sudeći, forma C. cartwrightianus koja se javila tako što su u kasnom bronzanom dobu uzgajivači sa Krita selektivno gajili biljke radi neobično dugih stigmi. Lagano se raširio u većem delu Evroazije, a kasnije je donet u delove Severne Afrike, Severne Amerike i Okeanije. Biljka može dostići visinu do 30 cm. Nema pravoga stabla. Šest latica cveta, zajedno sa dva uska listića, rastu iz podzemne gomoljaste lukovice. Spoljne ljuske imaju žilice, uglavnom mrežaste. Lišće je uzano, linearno i izduženo. Latice su pri zemlji svijene u valjkastu cev, a na nekoliko centimetara od tla šire se u levak. Cvetovi inače izrastaju između listova, s dugom cevi i zvonasto rastvorenom krunom od šest jednakih listića; ljubičasti su, žućkasti ili ružičasti. Tučak je kod svih šafrana zlatnonarandžaste boje i, najčešće, nadvisuje istobojne prašnike. Na vrhu tučka nalazi se stigma, žig ili njuška krokusa (lat. croci stigmata) — ’organela’ čiji je zadatak da prihvata polenova zrnca. Osušeni žigovi se, pored upotrebe kao začin i za spravljanje boja za bojadisanje namirnica (posebno kolača), koriste i u medicini. U većoj meri, šafran je otrovan. Okus šafrana i jodoform ili rezultujući miris sena uzrokuju hemikalije pikrokrocin i safranal. Takođe sadrži karotenoidni pigment, krocin, koji daje obogaćenu zlatnožutu boju jelima i tekstilu. Njegova zabeležena istorija je potvrđena u asirskoj botaničkoj raspravi nastaloj pod Asurbanipalom u 7. veku p. n. e., a istim se trgovalo i koristilo ga se već preko četiri milenijuma. Na Iran otpada približno 90% svetske proizvodnje šafrana. Safran lukovice (zacin) mozete kupiti ovde

PRODATO Proizvod je rasprodat. Aktuelne proizvode iz ove kategorije možete pogledati klikom na dugme ispod: Vidi proizvode Opis i namena proizvoda Džip na akumulator dvosed 4x4 model 310 Automobil na baterije - model 310 - ima savršeno dopadljiv izgled terenskog vozila. Vaša deca će moći da ga voze brzinom i do 5km/h, što je duplo brže od normalne brzine ljudskog hoda. Mogućnosti za kretanje su napred, može se voziti unazad, svetle prednja i zadnja svetla. Osposobite svoje dete da vozi i zajedno uživajte u boravku na svezem vazduhu, u bezbednom okruženju. Sigurnosni pojas, retrovizori i još niz detalja upotpunjuju izgled ovog džipa. Gabaritnih razmera sa velikim točkovima i metalnim osovinama, ne preporučuje se za decu mlađeg uzrasta. Pogodan je za upotrebu na ravnim površinama, ali i na travi, jer sa pogonom na sva četiri tocka ima veoma moćne osobine Karakteristike proizvoda Dimenzije vozila 141x78x66cm Preporučeno maksimalno opterećenje do 30kg Baterija 1x12V Vek trajanja baterije oko 300 punjenja Adapter 12V1000mA Vreme punjenja od 8 -12h Predviđen je za komfornu vožnju dvoje male dece Motori 4x35W Brzina vozila od 3-5km/h Težina vozila 30kg Rezina upakovanog proizvoda 35kg Dimenzije pakovanja 142x79.2x66cm Sigurnosni pojas LED svetla Obim isporuke R/C - automobil ima 2 moda za kretanje: dete može samostalno voziti koristeći papučicu za gas za kretanje i volan za upravljanje ili se autom upravlja pomoću daljinskog upravljača (R/C upravljanje vrši isključivo odrasla osoba). Roditelj pomoću daljinskog upravljanja može koristiti komande levo-desno, napred-nazad. Domet je maksimalno do 20m. Sigurnosni pojas – auto ima ugrađen sigurnosni pojas zbog povećanja bezbednosti. Sedište – ovaj auto ima dva sedista, i predvidjen je za komfornu voznju jednog starijeg ili za dvoje manje dece. Svetla – auto ima svetlosne efekte. Motori – cetiri motora, po jedan za svaki točak, omogućavaju bolju vožnju po grubljim površinama ili po travi. Sirena – na volanu aktiviramo zvuk sirene (kod pojedinih modela u volanu se stavljaju baterije tipa AA koje nisu deo seta i posebno se kupuju).

Ljubicasti Krokus - Crocus - lukovice Cena je za pakovanje od 3 lukovice. Ova sorta je poznata po svom divnom mirisu. Šafran (lat. Crocus sativus; ~ vernus) višegodišnja je biljka, lukovica iz porodice Iridaceae. Začin se dobija iz cveta Crocus sativus. Živopisni grimizni žigovi (stigme) i stubići (stilovi), zvani končići ili niti, sakupljaju se i suše radi upotrebe kao začina i sredstva za bojenje hrane. Šafran, već dugo među najskupljim začinima po masi na svetu, verovatno je prvi put uzgojen u Grčkoj ili nedaleko od ove zemlje. C. sativus je, po svemu sudeći, forma C. cartwrightianus koja se javila tako što su u kasnom bronzanom dobu uzgajivači sa Krita selektivno gajili biljke radi neobično dugih stigmi. Lagano se raširio u većem delu Evroazije, a kasnije je donet u delove Severne Afrike, Severne Amerike i Okeanije. Biljka može dostići visinu do 30 cm. Nema pravoga stabla. Šest latica cveta, zajedno sa dva uska listića, rastu iz podzemne gomoljaste lukovice. Spoljne ljuske imaju žilice, uglavnom mrežaste. Lišće je uzano, linearno i izduženo. Latice su pri zemlji svijene u valjkastu cev, a na nekoliko centimetara od tla šire se u levak. Cvetovi inače izrastaju između listova, s dugom cevi i zvonasto rastvorenom krunom od šest jednakih listića; ljubičasti su, žućkasti ili ružičasti. Tučak je kod svih šafrana zlatnonarandžaste boje i, najčešće, nadvisuje istobojne prašnike. Na vrhu tučka nalazi se stigma, žig ili njuška krokusa (lat. croci stigmata) — ’organela’ čiji je zadatak da prihvata polenova zrnca. Osušeni žigovi se, pored upotrebe kao začin i za spravljanje boja za bojadisanje namirnica (posebno kolača), koriste i u medicini. U većoj meri, šafran je otrovan. Okus šafrana i jodoform ili rezultujući miris sena uzrokuju hemikalije pikrokrocin i safranal. Takođe sadrži karotenoidni pigment, krocin, koji daje obogaćenu zlatnožutu boju jelima i tekstilu. Njegova zabeležena istorija je potvrđena u asirskoj botaničkoj raspravi nastaloj pod Asurbanipalom u 7. veku p. n. e., a istim se trgovalo i koristilo ga se već preko četiri milenijuma. Na Iran otpada približno 90% svetske proizvodnje šafrana. Safran lukovice (zacin) mozete kupiti ovde

PRODATO Proizvod je rasprodat. Aktuelne proizvode iz ove kategorije možete pogledati klikom na dugme ispod: Vidi proizvode Opis i namena proizvoda Zabavite se zajedno sa Vašim detetom i pružite mu šansu da prvi put u životu ima svoj automobil. Ako zaista želite da obradujete svoje dete imate jedinstvenu priliku. Naručite ovaj aku automobil i platite ga kad Vam stigne na kućnu adresu. Ako se dete ne snalazi koristite daljinski upravljač da bi se dete priviklo. Relativno skupa igračka, ali deca to zaslužuju. Naručite auto na baterije. Auto na akumulator, model 208 je sportski auto za decu koji je naišao na pozitivan odziv kod kupaca. Kupovinom ovog auta roditelji dobijaju daljinski upravljač, kojim mogu da upravljaju automobilom. Sam auto poseduje dva moda, jedan je za manuelno upravljanje - dete samostalno vozi auto, a drugi je za daljinsko upravljanje autom - Vi to cinite ukoliko vaše dete još uvek ne poseduje razvijenu motoriku za samostalno upravljanje.To je sjajna zabava i za Vas i za Vaše dete. Ovaj privlačan mali auto ima autentične zvukove motora kao pravi, kretanje napred - nazad, levo - desno. Kompletno estetsko zadovoljstvo je postignuto i dodavanjem retrovizora, svetla, sirene i priključka za MP3 player. Vase dete će imati višesatnu zabavu u toku dana sa ovom igračkom na baterije, u zatvorenom prostoru ili na svezem vazduhu u prirodi, Vaše je samo da se postarate za bezbedno okruzenje za igru. Karakteristike proizvoda potpuno funkcionalno roditeljsko upravljanje sistemom RC MP3 priključna veza prednja i zadnja svetla gas pedala volan sa elektronskim zvucima jednostavna montaža ukoliko dobijete nenamontiran proizvod auto je pogodan za uzrast preko 3 god.starosti visina auta je 660mm, duzina 1180mm, sirina 520mm sa punom baterijom auto se moze kretati oko 45min. u kontinuitetu, nakon toga dopunjujete bateriju vek baterije je oko 300 punjenja, nakon toga se stavlja nova baterija, a stara odlaže na mestu predviđenom za reciklažni otpad dimenzije vozila:118x66x52cm baterija: 6V 10Ah težina vozila: 15.7kg maksimalna brzina: 3-5km/h maksimalno opterećenje: 20kg daljinski upravljač

Dva naporeda pripovedačka toka, međusobno u specifičnoj tajnoj vezi, knjige priče inspirisane autentičnim ličnostima i ljudima... Da li će čitalac pogoditi ili promašiti? Broj ocena: 103 Artikal je RASPRODAT ! Pogledaj Aktuelnu Ponudu: Pripovetke Šifra Proizvoda: 8114 Poslednja cena bila je: 466 din Obavesti me kad stigne Karakteristike proizvoda: Carski Rez I Druge Priče - Milorad Pavić Naziv Knjige : Carski Rez Autor: Milorad Pavić Pismo: Srpski - Ćirilica Format: 13x20 cm Broja strana: 280 Povez: Broširan Izdavač: Dereta Opis proizvoda: Carski Rez I Druge Priče - Milorad Pavić *** O Knjizi *** Zna se da urođenički šampioni iz sliva Amazona, baratajući lukom, nišane umesto jednim na oba oka, usmeravajući ih niz strelu iskosa. Tako njihovi pogledi ne klize naporedo, nego se dodiruju stopljeni u jedan udvojeni pogled. Međutim, oni tako samo nišane. Što se pogotka tiče, oni nikad ne promašuju i smatraju da ne pogađa strela cilj, nego obratno, cilj strelu. Bilo bi razložno poželeti književnost koja postupa na sličan način. Bilo bi razložno poželeti takvu književnost koja bi se u svakoj rečenici borila za svog čitaoca. I to ne za jednog, nego za dva čitaoca odjednom. U istoj rečenici za oba. Jednog, koji živi sada i drugog koji će živeti sutra. Mogli bismo poželeti književnost čije bi geslo bilo: ko pročita jednu rečenicu, ne može da ne pročita sledeću. Upravo zato priče sa živim ljudima koje su izazvale različite komentare i od kojih se većina nalazi u ovoj knjizi, ostaju za pisca zagonetka. Naravno, pogoditi nekog u vremenu sadašnjem iz vremena prošlog, kako čine neke od tih priča, znači raspolagati većim zaletom nego drugi. Za Šta, uostalom, treba imati daha. Ali šta će biti sa pričama o živim ljudima kada ti ljudi više ne budu živi? Priča Konjica, pisana za života Zorana Mišića, sada kada Mišića više nema, pruža odgovor, koji pisac ovih redova još uvek nije u stanju da iščita. Jesu li te priče sa živim ljudima priče za jednog ili oba čitaoca? Je li tu spisatelj nanišanio na oba oka ili samo jednim? Ostaje da o tome presudi čitalac i to onaj sutrašnji... Što se mene tiče, ja bih upozorio na činjenicu da ova knjiga sadrži dve sasvim zasebne i celovite priče, koje su među sobom ,,u tajnoj vezi" kako bi rekao jedan pisac kojeg volim. Na pitanje postavljeno u jednoj dobija se odgovor u drugoj od tih priča, a ako se pročitaju zajedno, one čine treću priču, koja bi se mogla shvatiti i kao autobiografija pisca u ženskom licu. To, naravno, ni u kom slučaju ne smeta da se shvati i čita svaka od tih priča zasebno, a tako če ih čitati većina čitalaca. Onima pak, koji se odluče da ta dva štiva u knjizi potraže i sastave, pisac će pomoći utoliko, što če otkriti da se jedna od priča zove Varšavski ugao, a da pitanje postavljeno u drugoj glasi: Da li neko preuzima sada moje sećanje od mene i na-sleduje ga? Znajući naslov jedne, drugu će priču čitaoci naći sami i tako od dve priče dobiti treću. Tu dvadeset prvu priču u ovoj zbirci od dvadeset pripovedaka pisac poklanja srećnom pronalazaču. Za nju izdavač nije platio ni hartiju ni honorar, a kupcima ona nije uračunata u cenu knjige. Ona je ulovljena zahvaljujući tome što, nišaneći na svoj plen, spisatelj nije žmurio na jedno oko. Otvorio je oba, pokušao da levim gleda kroz desno, kao što čine urođenički šampioni iz sliva Amazona kada barataju lukom i strelom. I sada, umesto pisca, evo, pogađa ili promašuje čitalac. *** O Autoru *** Milorad Pavić je rođen 15. oktobra 1929. godine u Beogradu, Srbija (znak zodijaka “Vaga”, podznak “Škorpija”, po astečkom horoskopu “Zmija”). Srpski prozni pisac, pesnik i istoričar srpske književnosti 17-19 veka, stručnjak za barok i simbolizam, prevodilac Puškina i Bajrona, profesor univerziteta. Član je Srpske akademije nauka i umetnosti od 1991. godine, član je Societe Europeenne de Culture i srpskog PEN-a. Poznat kao pisac nelinearne, interaktivne proze (romani, priče, drame). M. Pavić je jedan od najčitanijih savremenih pisaca sa Balkana, preveden na tridesetak jezika. Od strane stručnjaka iz Evrope, SAD, Izraela i Brazila, Milorad Pavić je nominovan za Nobelovu nagradu u književnosti. Oženjen je Jasminom Mihajlović, koja je pisac i književni kritičar. Žive u Beogradu. Rekli su o Pavićevim knjigama: - Pavić je prvi pisac XXI veka (Paris Match) - On misli kao što mi sanjamo (Robert Coover,New York Times) - Pavić je jedna od velikih figura svetske književnosti (Tiempo, Madrid) - Svaki primerak Pavićeve knjige imaće svoj zasebni život (Davar, Izrael) - Pavić je želeo da podigne knjigu, ili Knjigu, tojest Kutiju Organizovanog Znanja na nivo magičnog predmeta poput poluživotinje koja može da opšti sama sa sobom i sa drugim knjigama, da stvori knjigu kao smrtonosno oružje (Anthony Burgess, Observer, London) - Postoje knjige koje u čitaocu izazivaju nešto kao hemijsku reakciju...Pavićev roman sadrži tu vrstu "otrova" (Mainichi Shimbun, Japan) -Pavić nalazi mogucnost da nadvlada romanesknu tradiciju dvadesetoga veka putevima koji se razlikuju od puteva "francuskog novog romana" i "novog novog romana" (Nezavisimaja gazeta, Moskva) - U njegovom delu imamo mistiku Vizantije sjedinjenu sa energijom Balkana, njegovih predanja i mitova (Elefteria, Atina) - Kakva fantastična građevina, kakva neutešna priča između dve smrti! (Reinischer Kurier, Nemačka) - Pavić je jedan od najvažnijih pisaca današnjice (Veja, Sao Paulo) Svi proizvodi iz: Pripovetke Sve iz: Knjižara - Knjige, Udžbenici i Pribor * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.

Milka Žicina Devojka za sveTvrdi povezIzdavač NolitO autoruМилка Жицина (Првча, 9. октобар 1902 — Београд, 3. фебруар 1984), била је писац романа социјалне тематике у периоду између два светска рата.[1] Претежно је обрађивала проблеме обесправљених девојака и жена.[2]БиографијаМилка Жицина рођена је у Првчи код Нове Градишке, у сиромашној породици чувара пруге Николе Жице и његове жене Цвијете, рођене Милојевић. Због немаштине је још у раном пубертету била принуђена да ради као служавка у Новој Градишки. По завршетку основне школе, 1917. године, са мајком и сестром одлази у Сремске Карловце и у Новом Саду за годину дана (1918) полаже испите за четири нижа разреда девојачке школе.[3]Живот и рад између два ратаГодине 1919. Милка Жицина прелази у Београд, запошљава се у Управи државних железница и упоредо учи дактилографију. Потом одлази у Беч, где ради као служавка, а затим се враћа у Београд. У Београду не успева поново да се запосли, па одлази у Хамбург, са идејом да се запосли на броду и оде у Сједињене Америчке Државе. Не успевши да оствари ову замисао она из Хамбурга пешке одлази у Мец, а затим у Париз, где се издржава правећи опанке. Тада се придружила синдикату кожарских радника, где је радницима из наших крајева држала часове француског језика.У Паризу је упознала Илију Шакића (касније начелник у Министарству спољних послова) и са њим се венчала 1928. године. У Паризу се дружила са левичарима и продавала левичарску штампу, па су је француске власт, заједно са супругом, протерале у Белгију, где су остали до 1931. године.Из Белгије се млади брачни пар враћа у Београд, где Милка почиње да ради у Задружном коначишту (у Македонској 21)[4] као собарица и ноћни чувар. Ту она пише свој први роман Кајин пут.[5] После тога у коначишту је добила посао дактилографа, али је 1940. године отпуштена због организовања штрајка.Други светски рат провела је са супругом у илегали, кријући се у кући сеоског учитеља у Долову под именом Милица Шакић.[3]Послератни период и сукоб са КПЈПосле ослобођења је у Панчевачком срезу радила на обнови школа и културног живота. После успешно организованих избора у Новој Градишки 1945. године постала је члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Следеће године постављена је за уредника културне рубрике у часопису Рад, да би 1948, по личном избору, прешла у слободне репортере.Јуна 1951. године ухапшена је због сарадње са Информбироом. Истовремено је тада под истом оптужбом ухапшенa већа група писаца, а Милка је била једина жена међу њима. Седам месеци, током којих је утврђивана њена кривица, провела је у Главњачи. Јануара 1952. осуђена је на осам година због сарадње са Војиславом Срзентићем и његовом супругом Драгицом, са којом је била блиска пријатељица.[6] Робијала је у женском логору Столац у Херцеговини до јуна 1955. када јој је казна умањена, а она пуштена.[3]По повратку са робије живела је са мужем у Севојну до 1959. године када су се вратили у Београд. У Београду је са мужем живела у Добрачиној бр. 36, где је и умрла 28. фебруара 1984. године.[4]Књижевни радМилка Жицина припадала је покрету социјалне литературе између два рата. Тридесетих година 20. века у Београду се кретала у кругу Нолитових књижевника-Левичара у Добрачиној 6[4] (Радован Зоговић, Оскар Давичо, Хуго Клајн, Милован Ђилас и др). Већ са својим првим романом, објављеним на препоруку Велибора Глигорића, постигла је успех. У Паризу је преводила са француског језика писце социјалне литературе. Сарађивала је у многим часописима, између осталих Преглед, Наша стварност, Жена данас и други.[3]Обновљени интерес за књижевно стваралаштво Милке Жицине јавља се са променом историјских околности, односно распадом Југославије. Јован Деретић у Историји српске књижевности[7] за Милку Жицину каже да је она „најзначајнију новину у прозном стварању донела... са своја два пролетерска романа... од којих други спада међу наше боље међуратне романе”.Објављена делаКајин пут (роман; Београд, 1934)Девојка за све (роман; Београд, 1940)Репотраже (збирка репортажа; Београд, 1950)Друго имање (роман; Београд, 1961)Записи са онколошког (биографска проза; Београд, 1986)Село моје (роман; Београд, 1983)Све, све, све (роман; Загреб, 2002)Сама (роман; Београд, 2009)Нека то буде све (кратка проза; Београд, 2014)9/6

Milka Žicina Devojka za sveTvrdi povezIzdavač NolitO autoruМилка Жицина (Првча, 9. октобар 1902 — Београд, 3. фебруар 1984), била је писац романа социјалне тематике у периоду између два светска рата.[1] Претежно је обрађивала проблеме обесправљених девојака и жена.[2]БиографијаМилка Жицина рођена је у Првчи код Нове Градишке, у сиромашној породици чувара пруге Николе Жице и његове жене Цвијете, рођене Милојевић. Због немаштине је још у раном пубертету била принуђена да ради као служавка у Новој Градишки. По завршетку основне школе, 1917. године, са мајком и сестром одлази у Сремске Карловце и у Новом Саду за годину дана (1918) полаже испите за четири нижа разреда девојачке школе.[3]Живот и рад између два ратаГодине 1919. Милка Жицина прелази у Београд, запошљава се у Управи државних железница и упоредо учи дактилографију. Потом одлази у Беч, где ради као служавка, а затим се враћа у Београд. У Београду не успева поново да се запосли, па одлази у Хамбург, са идејом да се запосли на броду и оде у Сједињене Америчке Државе. Не успевши да оствари ову замисао она из Хамбурга пешке одлази у Мец, а затим у Париз, где се издржава правећи опанке. Тада се придружила синдикату кожарских радника, где је радницима из наших крајева држала часове француског језика.У Паризу је упознала Илију Шакића (касније начелник у Министарству спољних послова) и са њим се венчала 1928. године. У Паризу се дружила са левичарима и продавала левичарску штампу, па су је француске власт, заједно са супругом, протерале у Белгију, где су остали до 1931. године.Из Белгије се млади брачни пар враћа у Београд, где Милка почиње да ради у Задружном коначишту (у Македонској 21)[4] као собарица и ноћни чувар. Ту она пише свој први роман Кајин пут.[5] После тога у коначишту је добила посао дактилографа, али је 1940. године отпуштена због организовања штрајка.Други светски рат провела је са супругом у илегали, кријући се у кући сеоског учитеља у Долову под именом Милица Шакић.[3]Послератни период и сукоб са КПЈПосле ослобођења је у Панчевачком срезу радила на обнови школа и културног живота. После успешно организованих избора у Новој Градишки 1945. године постала је члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Следеће године постављена је за уредника културне рубрике у часопису Рад, да би 1948, по личном избору, прешла у слободне репортере.Јуна 1951. године ухапшена је због сарадње са Информбироом. Истовремено је тада под истом оптужбом ухапшенa већа група писаца, а Милка је била једина жена међу њима. Седам месеци, током којих је утврђивана њена кривица, провела је у Главњачи. Јануара 1952. осуђена је на осам година због сарадње са Војиславом Срзентићем и његовом супругом Драгицом, са којом је била блиска пријатељица.[6] Робијала је у женском логору Столац у Херцеговини до јуна 1955. када јој је казна умањена, а она пуштена.[3]По повратку са робије живела је са мужем у Севојну до 1959. године када су се вратили у Београд. У Београду је са мужем живела у Добрачиној бр. 36, где је и умрла 28. фебруара 1984. године.[4]Књижевни радМилка Жицина припадала је покрету социјалне литературе између два рата. Тридесетих година 20. века у Београду се кретала у кругу Нолитових књижевника-Левичара у Добрачиној 6[4] (Радован Зоговић, Оскар Давичо, Хуго Клајн, Милован Ђилас и др). Већ са својим првим романом, објављеним на препоруку Велибора Глигорића, постигла је успех. У Паризу је преводила са француског језика писце социјалне литературе. Сарађивала је у многим часописима, између осталих Преглед, Наша стварност, Жена данас и други.[3]Обновљени интерес за књижевно стваралаштво Милке Жицине јавља се са променом историјских околности, односно распадом Југославије. Јован Деретић у Историји српске књижевности[7] за Милку Жицину каже да је она „најзначајнију новину у прозном стварању донела... са своја два пролетерска романа... од којих други спада међу наше боље међуратне романе”.Објављена делаКајин пут (роман; Београд, 1934)Девојка за све (роман; Београд, 1940)Репотраже (збирка репортажа; Београд, 1950)Друго имање (роман; Београд, 1961)Записи са онколошког (биографска проза; Београд, 1986)Село моје (роман; Београд, 1983)Све, све, све (роман; Загреб, 2002)Сама (роман; Београд, 2009)Нека то буде све (кратка проза; Београд, 2014)9/6

Milka Žicina Devojka za sveTvrdi povezIzdavač NolitO autoruМилка Жицина (Првча, 9. октобар 1902 — Београд, 3. фебруар 1984), била је писац романа социјалне тематике у периоду између два светска рата.[1] Претежно је обрађивала проблеме обесправљених девојака и жена.[2]БиографијаМилка Жицина рођена је у Првчи код Нове Градишке, у сиромашној породици чувара пруге Николе Жице и његове жене Цвијете, рођене Милојевић. Због немаштине је још у раном пубертету била принуђена да ради као служавка у Новој Градишки. По завршетку основне школе, 1917. године, са мајком и сестром одлази у Сремске Карловце и у Новом Саду за годину дана (1918) полаже испите за четири нижа разреда девојачке школе.[3]Живот и рад између два ратаГодине 1919. Милка Жицина прелази у Београд, запошљава се у Управи државних железница и упоредо учи дактилографију. Потом одлази у Беч, где ради као служавка, а затим се враћа у Београд. У Београду не успева поново да се запосли, па одлази у Хамбург, са идејом да се запосли на броду и оде у Сједињене Америчке Државе. Не успевши да оствари ову замисао она из Хамбурга пешке одлази у Мец, а затим у Париз, где се издржава правећи опанке. Тада се придружила синдикату кожарских радника, где је радницима из наших крајева држала часове француског језика.У Паризу је упознала Илију Шакића (касније начелник у Министарству спољних послова) и са њим се венчала 1928. године. У Паризу се дружила са левичарима и продавала левичарску штампу, па су је француске власт, заједно са супругом, протерале у Белгију, где су остали до 1931. године.Из Белгије се млади брачни пар враћа у Београд, где Милка почиње да ради у Задружном коначишту (у Македонској 21)[4] као собарица и ноћни чувар. Ту она пише свој први роман Кајин пут.[5] После тога у коначишту је добила посао дактилографа, али је 1940. године отпуштена због организовања штрајка.Други светски рат провела је са супругом у илегали, кријући се у кући сеоског учитеља у Долову под именом Милица Шакић.[3]Послератни период и сукоб са КПЈПосле ослобођења је у Панчевачком срезу радила на обнови школа и културног живота. После успешно организованих избора у Новој Градишки 1945. године постала је члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Следеће године постављена је за уредника културне рубрике у часопису Рад, да би 1948, по личном избору, прешла у слободне репортере.Јуна 1951. године ухапшена је због сарадње са Информбироом. Истовремено је тада под истом оптужбом ухапшенa већа група писаца, а Милка је била једина жена међу њима. Седам месеци, током којих је утврђивана њена кривица, провела је у Главњачи. Јануара 1952. осуђена је на осам година због сарадње са Војиславом Срзентићем и његовом супругом Драгицом, са којом је била блиска пријатељица.[6] Робијала је у женском логору Столац у Херцеговини до јуна 1955. када јој је казна умањена, а она пуштена.[3]По повратку са робије живела је са мужем у Севојну до 1959. године када су се вратили у Београд. У Београду је са мужем живела у Добрачиној бр. 36, где је и умрла 28. фебруара 1984. године.[4]Књижевни радМилка Жицина припадала је покрету социјалне литературе између два рата. Тридесетих година 20. века у Београду се кретала у кругу Нолитових књижевника-Левичара у Добрачиној 6[4] (Радован Зоговић, Оскар Давичо, Хуго Клајн, Милован Ђилас и др). Већ са својим првим романом, објављеним на препоруку Велибора Глигорића, постигла је успех. У Паризу је преводила са француског језика писце социјалне литературе. Сарађивала је у многим часописима, између осталих Преглед, Наша стварност, Жена данас и други.[3]Обновљени интерес за књижевно стваралаштво Милке Жицине јавља се са променом историјских околности, односно распадом Југославије. Јован Деретић у Историји српске књижевности[7] за Милку Жицину каже да је она „најзначајнију новину у прозном стварању донела... са своја два пролетерска романа... од којих други спада међу наше боље међуратне романе”.Објављена делаКајин пут (роман; Београд, 1934)Девојка за све (роман; Београд, 1940)Репотраже (збирка репортажа; Београд, 1950)Друго имање (роман; Београд, 1961)Записи са онколошког (биографска проза; Београд, 1986)Село моје (роман; Београд, 1983)Све, све, све (роман; Загреб, 2002)Сама (роман; Београд, 2009)Нека то буде све (кратка проза; Београд, 2014)9/6

Milka Žicina Devojka za sveTvrdi povezIzdavač NolitO autoruМилка Жицина (Првча, 9. октобар 1902 — Београд, 3. фебруар 1984), била је писац романа социјалне тематике у периоду између два светска рата.[1] Претежно је обрађивала проблеме обесправљених девојака и жена.[2]БиографијаМилка Жицина рођена је у Првчи код Нове Градишке, у сиромашној породици чувара пруге Николе Жице и његове жене Цвијете, рођене Милојевић. Због немаштине је још у раном пубертету била принуђена да ради као служавка у Новој Градишки. По завршетку основне школе, 1917. године, са мајком и сестром одлази у Сремске Карловце и у Новом Саду за годину дана (1918) полаже испите за четири нижа разреда девојачке школе.[3]Живот и рад између два ратаГодине 1919. Милка Жицина прелази у Београд, запошљава се у Управи државних железница и упоредо учи дактилографију. Потом одлази у Беч, где ради као служавка, а затим се враћа у Београд. У Београду не успева поново да се запосли, па одлази у Хамбург, са идејом да се запосли на броду и оде у Сједињене Америчке Државе. Не успевши да оствари ову замисао она из Хамбурга пешке одлази у Мец, а затим у Париз, где се издржава правећи опанке. Тада се придружила синдикату кожарских радника, где је радницима из наших крајева држала часове француског језика.У Паризу је упознала Илију Шакића (касније начелник у Министарству спољних послова) и са њим се венчала 1928. године. У Паризу се дружила са левичарима и продавала левичарску штампу, па су је француске власт, заједно са супругом, протерале у Белгију, где су остали до 1931. године.Из Белгије се млади брачни пар враћа у Београд, где Милка почиње да ради у Задружном коначишту (у Македонској 21)[4] као собарица и ноћни чувар. Ту она пише свој први роман Кајин пут.[5] После тога у коначишту је добила посао дактилографа, али је 1940. године отпуштена због организовања штрајка.Други светски рат провела је са супругом у илегали, кријући се у кући сеоског учитеља у Долову под именом Милица Шакић.[3]Послератни период и сукоб са КПЈПосле ослобођења је у Панчевачком срезу радила на обнови школа и културног живота. После успешно организованих избора у Новој Градишки 1945. године постала је члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Следеће године постављена је за уредника културне рубрике у часопису Рад, да би 1948, по личном избору, прешла у слободне репортере.Јуна 1951. године ухапшена је због сарадње са Информбироом. Истовремено је тада под истом оптужбом ухапшенa већа група писаца, а Милка је била једина жена међу њима. Седам месеци, током којих је утврђивана њена кривица, провела је у Главњачи. Јануара 1952. осуђена је на осам година због сарадње са Војиславом Срзентићем и његовом супругом Драгицом, са којом је била блиска пријатељица.[6] Робијала је у женском логору Столац у Херцеговини до јуна 1955. када јој је казна умањена, а она пуштена.[3]По повратку са робије живела је са мужем у Севојну до 1959. године када су се вратили у Београд. У Београду је са мужем живела у Добрачиној бр. 36, где је и умрла 28. фебруара 1984. године.[4]Књижевни радМилка Жицина припадала је покрету социјалне литературе између два рата. Тридесетих година 20. века у Београду се кретала у кругу Нолитових књижевника-Левичара у Добрачиној 6[4] (Радован Зоговић, Оскар Давичо, Хуго Клајн, Милован Ђилас и др). Већ са својим првим романом, објављеним на препоруку Велибора Глигорића, постигла је успех. У Паризу је преводила са француског језика писце социјалне литературе. Сарађивала је у многим часописима, између осталих Преглед, Наша стварност, Жена данас и други.[3]Обновљени интерес за књижевно стваралаштво Милке Жицине јавља се са променом историјских околности, односно распадом Југославије. Јован Деретић у Историји српске књижевности[7] за Милку Жицину каже да је она „најзначајнију новину у прозном стварању донела... са своја два пролетерска романа... од којих други спада међу наше боље међуратне романе”.Објављена делаКајин пут (роман; Београд, 1934)Девојка за све (роман; Београд, 1940)Репотраже (збирка репортажа; Београд, 1950)Друго имање (роман; Београд, 1961)Записи са онколошког (биографска проза; Београд, 1986)Село моје (роман; Београд, 1983)Све, све, све (роман; Загреб, 2002)Сама (роман; Београд, 2009)Нека то буде све (кратка проза; Београд, 2014)9/6

Živko Jevtić Samosvesti postojanje prisnostTvrdi povezŽivko Jevtić, pesnik i književnik, rođen je 9.10.1898. u Bagrdanu od oca Jevtić Ljubomira i majke Jevtić Stanije. Odrastao je u seljačkoj i trgovačkoj porodici, koja je poslovala sa Bečom i Peštom, i koja mu je omogućila da završi jugoslovensku književnost na filozofskom fakultetu.Kao diplomirani student postavljen je za suplenta kruševačke gimnazije ministarskim ukazom od 4. marta 1923. god.Čudesni radni vek Živka Jevtića, prekidan odsustvima i otkazima koje je davao, trajao je do 1934. godine kada se povukao iz javnog života.Ali jedan vrstan intelektualac, jedan omiljeni profesor, i jedna pre svega nadarena književna duša je ostavio dubok trag u književnosti tog doba. Za vreme njegovog boravka u Kruševcu pokrenuto je nekoliko časopisa: `Đački glasnik`, `Krug`, `Ventiri`, pa iako nijedan od ovih časopisa nije potpisivao kao urednik, svi najozbiljniji tekstovi, prikazi, uvodnici, prilozi poezije bili su prilozi Živka Jevtića.Kruševac je ponekad postao pretesan za čoveka koji je u intelektualnom smislu nadrastao sredinu pa u dva navrata boravi u Parizu ― jednom ostaje godinu dana, a drugi put tri meseca.Iako do tada nije imao ni jednu objavljenu knjigu Živko Jevtić je ušao u čuvenu antologiju Sime Pandurovića objavljenoj 1926. godine. a koliko je vredela njegova poezija pokazuje i podatak da je u `Srpskom književnom glasniku` Živko bio zastupljen odmah iza Ive Andrića, a ispred veličina kakva je Desanka Maksimović, sa kojom je bio prijatelj i sa kojom je obavljao prepisku.Kada se govori o stvaralaštvu Živka Jevtića, ne treba olako preći preko fenomena zavičajnosti ― kaže dr Ratomir Baturan ― Morave, moravskog čoveka, te čudesne prirode, tog susreta vetrova, sudara klima ... čini se puna je mini poezija ovog pesnika. Vetar, grane ... to je najprisutniji motiv u njegovoj poeziji...`1963. godine je izašla knjiga `Reka ljudima govori` kao jedna metafora dijaloga sa rekom.Ne treba zaboraviti da je Živko Jevtić objavio knjigu `Pripovetke` 1938. a kao mesto izdanja upisan je Bagrdan. Ovo samo govori koliko je Živko voleo svoj zavičaj, svoj Bagrdan u koji se povukao u mir i spokoj porodičnog doma u kojemu je ostao do svoje smrti.Inače, svoju prvu zbirku pesama `Samosvesti` Živko je objavio u Kruševcu 1928. godine, a drugu `Postojanje` takođe u Kruševcu 1932. godine. Zajedno sa Brankom L. Lazarevićem, Dobrijem Dimitrijevićem, Vojislavom Jankovićem zastupljen je u zbirci `Lirika` koju su štampali isto u Kruševcu 1933. godine.Zajedničkim poduhvatom biblioteke u Kruševcu i Jagodini 1990. godine objavljena je zbirka koja je objedinila tri knjige: Samosvest, Postojanje i Prisnost. Predgovor ovom izdanju učinio je dr Radomir Baturan, jedan od istraživača Živkovog života i dela, koji je najviše i uložio truda u to.`Baturan je ubedljivo dokazao da delo Živka Jevtića zauzima visoko mesto u književnosti između dva svetska rata i da se uklapa u linije srpske metafizičke lirike od njenih početaka u srednjem veku do dana današnjeg. Stoga Baturanova reafirmacija Živka Jevtića predstavlja ne samo zakasnelo priznavanje kritičarske nepravde prema ovom tragičnom stvaraocu, nego i važno književno istorijsko otkriće i vrlo solidan doprinos istoriji srpske književnosti, rekao je mr Milan Radulović na promociji ove knjige u jagodinskoj biblioteci 1996. godine.O Živku Jevtiću može još mnogo toga da se kaže, o njemu je izlazio feljton `Živko Jevtić ili spirala tragizma` u Novom Putu, a potpisao ga je novinar i književnik Živorad Đorđević. O njemu su pisali Radomir Konstatinović, Milan Simić, Nikodije Spasić, Milan Nuikolić, književnik iz Kragujevca, inače rođeni Bagrdanac i mnogi drugi.Na kraju njegov pesnički sabrat Antonije Marinković kaže: `Njegova priča i započinje i završava se u Bagrdanu nadomak Jagodine i omeđena je godinama 1898 i 1980. Između je život koji je ovog čoveka nosio na razne strane vezujući ga čudnim nitima za dva grada: Kruševac i Pariz. Ovaj čovek je po rođenju Bagrdanac, po opredeljenju pesnik, po pesničkoj vokaciji metafizimar koji piše dušom bagrdanskog seljaka, bagrdanske šume, zvukova, vinograda, po obrazovanju profesor, po značaju književnog dela još uvek neistražen i nevalorizovan `svitac što se ritmički pali i gasi u noći`.Zdravko Sretenović Bagrdan3/23

Živko Jevtić Samosvesti postojanje prisnostTvrdi povezŽivko Jevtić, pesnik i književnik, rođen je 9.10.1898. u Bagrdanu od oca Jevtić Ljubomira i majke Jevtić Stanije. Odrastao je u seljačkoj i trgovačkoj porodici, koja je poslovala sa Bečom i Peštom, i koja mu je omogućila da završi jugoslovensku književnost na filozofskom fakultetu.Kao diplomirani student postavljen je za suplenta kruševačke gimnazije ministarskim ukazom od 4. marta 1923. god.Čudesni radni vek Živka Jevtića, prekidan odsustvima i otkazima koje je davao, trajao je do 1934. godine kada se povukao iz javnog života.Ali jedan vrstan intelektualac, jedan omiljeni profesor, i jedna pre svega nadarena književna duša je ostavio dubok trag u književnosti tog doba. Za vreme njegovog boravka u Kruševcu pokrenuto je nekoliko časopisa: `Đački glasnik`, `Krug`, `Ventiri`, pa iako nijedan od ovih časopisa nije potpisivao kao urednik, svi najozbiljniji tekstovi, prikazi, uvodnici, prilozi poezije bili su prilozi Živka Jevtića.Kruševac je ponekad postao pretesan za čoveka koji je u intelektualnom smislu nadrastao sredinu pa u dva navrata boravi u Parizu ― jednom ostaje godinu dana, a drugi put tri meseca.Iako do tada nije imao ni jednu objavljenu knjigu Živko Jevtić je ušao u čuvenu antologiju Sime Pandurovića objavljenoj 1926. godine. a koliko je vredela njegova poezija pokazuje i podatak da je u `Srpskom književnom glasniku` Živko bio zastupljen odmah iza Ive Andrića, a ispred veličina kakva je Desanka Maksimović, sa kojom je bio prijatelj i sa kojom je obavljao prepisku.Kada se govori o stvaralaštvu Živka Jevtića, ne treba olako preći preko fenomena zavičajnosti ― kaže dr Ratomir Baturan ― Morave, moravskog čoveka, te čudesne prirode, tog susreta vetrova, sudara klima ... čini se puna je mini poezija ovog pesnika. Vetar, grane ... to je najprisutniji motiv u njegovoj poeziji...`1963. godine je izašla knjiga `Reka ljudima govori` kao jedna metafora dijaloga sa rekom.Ne treba zaboraviti da je Živko Jevtić objavio knjigu `Pripovetke` 1938. a kao mesto izdanja upisan je Bagrdan. Ovo samo govori koliko je Živko voleo svoj zavičaj, svoj Bagrdan u koji se povukao u mir i spokoj porodičnog doma u kojemu je ostao do svoje smrti.Inače, svoju prvu zbirku pesama `Samosvesti` Živko je objavio u Kruševcu 1928. godine, a drugu `Postojanje` takođe u Kruševcu 1932. godine. Zajedno sa Brankom L. Lazarevićem, Dobrijem Dimitrijevićem, Vojislavom Jankovićem zastupljen je u zbirci `Lirika` koju su štampali isto u Kruševcu 1933. godine.Zajedničkim poduhvatom biblioteke u Kruševcu i Jagodini 1990. godine objavljena je zbirka koja je objedinila tri knjige: Samosvest, Postojanje i Prisnost. Predgovor ovom izdanju učinio je dr Radomir Baturan, jedan od istraživača Živkovog života i dela, koji je najviše i uložio truda u to.`Baturan je ubedljivo dokazao da delo Živka Jevtića zauzima visoko mesto u književnosti između dva svetska rata i da se uklapa u linije srpske metafizičke lirike od njenih početaka u srednjem veku do dana današnjeg. Stoga Baturanova reafirmacija Živka Jevtića predstavlja ne samo zakasnelo priznavanje kritičarske nepravde prema ovom tragičnom stvaraocu, nego i važno književno istorijsko otkriće i vrlo solidan doprinos istoriji srpske književnosti, rekao je mr Milan Radulović na promociji ove knjige u jagodinskoj biblioteci 1996. godine.O Živku Jevtiću može još mnogo toga da se kaže, o njemu je izlazio feljton `Živko Jevtić ili spirala tragizma` u Novom Putu, a potpisao ga je novinar i književnik Živorad Đorđević. O njemu su pisali Radomir Konstatinović, Milan Simić, Nikodije Spasić, Milan Nuikolić, književnik iz Kragujevca, inače rođeni Bagrdanac i mnogi drugi.Na kraju njegov pesnički sabrat Antonije Marinković kaže: `Njegova priča i započinje i završava se u Bagrdanu nadomak Jagodine i omeđena je godinama 1898 i 1980. Između je život koji je ovog čoveka nosio na razne strane vezujući ga čudnim nitima za dva grada: Kruševac i Pariz. Ovaj čovek je po rođenju Bagrdanac, po opredeljenju pesnik, po pesničkoj vokaciji metafizimar koji piše dušom bagrdanskog seljaka, bagrdanske šume, zvukova, vinograda, po obrazovanju profesor, po značaju književnog dela još uvek neistražen i nevalorizovan `svitac što se ritmički pali i gasi u noći`.Zdravko Sretenović Bagrdan3/23

U godini proslave 800 godišnjice Hilandara, objavljena je jedna izuzetna monografija o značaju ovog manastira u istoriji i kulturi srpskog naroda. Tekst je pre više od sto godina napisao monah Sava Hilandarac, Čeh poreklom. Štampano u 1000 primeraka Knjiga “Istorija manastira Hilandara", napisana na nemačkom u Hilandarskim zidinama pre jednog stoleća, ima neobičnu sudbinu. Naručena je na sedamstogodišnjicu Manastira od Save Hilandarca, Čeha koji je veći deo života proveo zamonašen u manastiru Hilandaru. Iz neznanih razloga monografija, koju je preveo profesor Prve beogradske gimnazije Spira Kalik pre devet decenija stajala je u arhivama SANU sve do kraja prošle godine, kada ju je objavila Narodna biblioteka Srbije. Monografiju je priredio prof. dr Tomislav Jovanović, predavač na Filološkom fakultetu u Beogradu. Istorija manastira Hilandara sačinjena je u šest celina u kojima se opisuje život velikog srpskog župana Stefana Nemanje i njegovog sina Save, prvoga srpskog arhiepiskopa, Tipik (ustav) manastira Hilandara. Potom su opisani okolina i imanje manastira Hilandara, manastirske crkve, Biblioteka i društvene prilike. “Pri uređivanju manastirske biblioteke naisao sam na rukopis u kojem se, pored opisa života oca Simeona, nalazi i prepis Tipika. Po njemu se može dopuniti i sadržna izgubljenih originalnih listova", kaže u monografiji Sava Hilandarac, odnosno po svetovnom imenu Slavibor Brajer. Sudeći po kakvoći hartije, rukopis je napisan u 15. veku. Ova kopija razlikuje se od originala samo po nekim ortografskim izmenama, koje su morale neizostavno nastupiti tokom dva veka. Hilandarski tipik koji se navodi u monografiji kaže da manastir ne podleže ni crkvenim ni carskim zakonima, nego jedino svojoj zaštitnici “presvetoj Bogorodici i Bogu ocu". Manastirsku slobodu potvrđuju zlatne povelje vladareve, a “neka je svaki onaj proklet koji se usudi krnjiti tu slobodu". U jednoj glavi Tipika objašnjava se izbor igumana koji se u manastiru Hilandaru vrši na naročit način, jer je vizantijski car Aleksije, darovao svoju palicu kao znak da se iguman može birati, a ne “tražiti potvrđenje" za uvođenje u dužnost. Prema mišljenju profesora Tomislava Jovanovića, najdragoceniji deo knjige je onaj u kome Sava Hilandarac govori o uslovima manastirskog života njegovog doba. Tako Hilandarac priča o jednoličnoj ishrani u manastiru. Ponekad se zakolje vo, ali uglavnom se jede pasulj, tu i tamo riba, kojom more nije bogato. Takođe on pominje i način odevanja, koji je pretopao za mediteransku klimu i zbog čega, zajedno sa lošom ishranom kaluđeri oboljevaju i umiru prerano.Opisuje se tu i veća zaposlenost kaluđera, naročito u “panganije" dane kada se “preduzima veći posao". “To biva u danima setve, berbe, kupljenja maslina i istovarivanja sena i žita sa kakve lađe". Ova monografija ima izuzetno vrednost sa više aspekata smatra profesor Jovanovic. Pre svega radi se o prvoj kompletnoj istoriji Hilandara. Sava Hilandarac imao je 1894. jednu knjižicu, koja se kao brošura pojavila pod istim nazivom, ali u vrlo kratkom obimu. Ova knjiga je mnogo obuhvatnija i tiče se mnogih aspekata hilandarske istorije. Tamo se čuvaju rukopisi, koje je Slavibor Brajer popisao, iz kojih se može pratiti istorija srpskog naroda. Značajna je i za jezik srpskog naroda, istoriju, istoriju umetnosti. Sava je načinio obiman popis ikona hilandarskih, a ima ih veliki broj između 13. i 18. veka. Sava Hilandarac je dao veliki doprinos sređivanju hilandarske biblioteke i prvi katalogizirao staro rukopisno nasleđe koje se nalazi u Hilandaru. Mirjana Kantar-Milićević

PREDGOVOR Knjiga “Zbirka rešenih ispitnih zadataka iz Osnova elektrotehnike", čiji prvi deo čitalac ima pred sobom, sadrži zadatke i pitanja sa ispita i kolokvijuma iz predmeta Osnovi elektrotehnike koji su održani na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu i u odeljenju ovoga fakulteta na Vojnotehničkoj akademiji u Žarkovu, u periodu od 1989. do 1997. godine. Ovaj, prvi, deo Zbirke obrađuje gradivo predviđeno za prvi semestar, iz Elektrostatike i Stalnih električnih struja. Drugi deo Zbirke, čiji se završetak očekuje uskoro, obuhvata Elektromagnetizam i Naizmenične struje, koji se obrađuju u drugom semestru. Zadaci i pitanja su, u Zbirci, sređeni po oblastima, a u okviru oblasti i prema redosledu izvođenja nastave. Većina zadataka je detaljno rešena, a zastupljena su i pitanja i zadaci kod kojih je naveden samo odgovor ili rezultat, kako bi čitalac time mogao da proveri svoje rešenje. I u ovoj Zbirci je realizovan koncept i način izvođenja nastave iz predmeta Osnovi elektrotehnike koji se na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu uspešno realizuje već četvrt veka. Metodički, Zbirka je u potpunosti usaglašena sa knjigama iz Osnova elektrotehnike navedenim u Literaturi na kraju ove knjige i sa njima čini celinu. Radi identifikacije odgovarajućeg ispitnog roka ili kolokvijuma, na kraju teksta svakog pitanja i zadatka data je šifra koja se sastoji od slova "P" za pitanje, slova "Z" za zadatak i po dve cifre za godinu, mesec i dan. Većinu pitanja i zadataka, obuhvaćenih Zbirkom sastavila su prva dva autora, a manji broj treći autor. Neke ideje, pitanja i zadaci potiču od akademika dr Branka Popovića, redovnog profesora, dr Hildegard Božilović, vanrednog profesora, mr Radmile Stojić, stručnog savetnika i mr Slavoljuba Markovića, asistenta, koji zajedno sa autorima izvode nastavni proces iz Osnova elektrotehnike na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, pa im se autori najsrdačnije zahvaljuju. Sistematizaciju i obradu pitanja i zadataka, kao i tehničku pripremu Zbirke, obavio je trećepotpisani autor. Autori se iskreno zahvaljuju mr Oliveri Notaroš i Miroslavu Đorđeviću, studentu saradniku pri predmetu Osnovi elektrotehnike, čija je pomoć bila dragocena pri izradi slika. Doajen naše struke akademik dr Jovan Surutka i dr Hildegard Božilović, vanredni profesor, su obavili recenziju rukopisa, na čemu im se autori najtoplije zahvaljuju. Autori će sa zahvalnošću primiti i pažljivo proučiti sve primedbe i sugestije, kako u vezi sa matorijom, tako i sa eventualnim greškama u tekstu, kako bi Zbirka ispunila svoju namenu - dalje poboljšanje nastave i olakšavanje sticanja znanja iz Osnova elektrotehnike. Autori U Beogradu, aprila 1997. godine SADRŽAJ 1. Elektrostatika, 1 2. Stalne električne struje, 71 Literatura, 159 Naslov: Zbirka rešenih ispitnih zadataka iz osnova elektrotehnike, prvi deo Izdavač: Akademska misao Strana: 158 (cb) Povez: meki Pismo: Format: B5 Godina izdanja: 2006 ISBN: 86-7466-270-6

Kazna za greh - Komplet Trilogija o nemogućoj ljubavi. Uzbudljiva saga o sudbini dve vojvođanske porodice u prelomnim godinama XX veka i priča o ljubavi koju vreme ne može izbrisati. Kazna za greh - Noć kada su došli svatovi U svom srcu sam ponela ravnicu, tu nepreglednu, napaćenu paorsku zemlju, veliko panonsko nebo i njegovu bistrinu, i tebe, malenu mrlju u beskraju... Nisi znao da sam putovala sa tobom i tvojim snovima i bez poziva, a ja nisam mogla znati da imam kartu u jednom pravcu. Sada znam, Mihajlo. Nisi ti kriv. Početkom XX veka u mirnoj vojvođanskoj ravnici na imanju grofa Ercega, u zabačenoj varošici u srcu Bačke, dogodiće se jedna od najneobičnijih ljubavnih priča na ovim prostorima. Tajna jedne mlade devojke zauvek će promeniti sudbinu dve porodice, vlastelinske i sirotinjske. Mihajlo i Emilija, grofov sin i kći kovača, odrastaju zajedno i s vremenom postaju najbolji prijatelji. Njihovo prijateljstvo prerasta u snažnu, silovitu i strastvenu ljubav suprotstavljenu društvenim normama i staleškim načelima. Posle mnogo godina zaogrnutih tajnama i lažima iza zidina grofovskog kaštela, jedna noć promeniće sve... Noć kada su došli svatovi je prva knjiga ambiciozne trilogije Kazna za greh, izuzetno emotivan roman prožet krhotinama ljudskog bola i slabosti, jalovim željama, lažima i neizrečenim tajnama. Jelena Bačić Alimpić nam suptilno pripoveda o davno prohujalom vremenu i zabranjenoj vezi dvoje mladih ljudi koji se bore za svoju ljubav. Kazna za greh – Knjiga uspomena Videla je njegove oči, tople i plave kao jasno letnje nebo, osetila dodire za kojima je čeznula i o njima maštala svih tih praznih, teških godina. Videla je i sebe, onakvu kakva je nekada bila, bosonogu, u noćnoj košulji, raščupane kose i rumenih devojačkih obraza. Mogla je da oseti meku, vlažnu travu pod nogama. Jasno je videla svoju majku, i osetila kako joj nežno ljubi čelo, njene ruke dok joj češljaju duge, zamršene uvojke i oca kako je brižno pita: „Jesi li srećna, Ema?“ Kao izuzetno talentovana učenica sa najboljim ocenama, Emilija po preporuci profesora Kostića dolazi na Bečki univerzitet. Njen mentor je jedan od vodećih intelektualaca naučne elite s početka tridesetih godina prošlog veka. Franc Nojbauer u svojoj višedecenijskoj karijeri konačno sreće studenta vrednog divljenja i odlučuje da mu Emilija postane asistent. Mlada žena koja se uspinje društvenom lestvicom živi svoj san. Istovremeno, na imanju Ercegovih, u srcu vojvođanske ravnice, živote njenih siromašnih roditelja i grofovske porodice prepliću nepredvidive niti sudbine. Kada nacisti preuzmu vlast u Beču, u godinama rata i nevolja, između Emilije i profesora Nojbauera razvija se čudan i jedinstven odnos dva jaka karaktera i briljantna uma: više od platonske ljubavi, a manje od telesne strasti. Knjiga uspomena Jelene Bačić Alimpić je drugi deo trilogije Kazna za greh, roman o sećanjima na valcere pored Dunava, o raspravama bečkog intelektualnog kruga, putovanjima austrijskim krajolicima i iskušenjima iz prošlosti. Oda životu koji pulsira uprkos Drugom svetskom ratu, i uspomenama na ljubav koju godine ne mogu izbrisati. Kazna za greh – Molitva za oproštaj Postoje životi koji nastanu i nestanu u trenu a da se ništa značajno i pomena vredno u njima ne zabeleži, kao što postoje trenuci koji vrede za čitav život zbog onog što se u njima dogodilo. Čestita, lepa i obrazovana Emilija Nojbauer posle mnogo godina borbe, učenja i odricanja konačno ostvaruje svoj san i postaje profesor na Univerzitetu u Beču. Njen mentor i suprug doktor Franc Nojbauer svim srcem je podržava, ali s vremenom gubi zdravlje, pa najpre njegovo slepilo, a zatim i psihički problemi zadaju velike muke svima oko njega. I dok imanje Ercegovih, pozornica Emilijine davne sreće i izvor večite tuge, tone u jad i propast, drage osobe u Beču i trenuci radosti obasjaće njenu dušu. Ipak, životna iskušenja ne posustaju. Posle bolnog pitanja materinstva, posle godina pristajanja da bude ono što joj srce nije, na pragu odluke da odabere sasvim drugačiji život, Emiliji će naposletku stići davno napisano pismo, a u njemu pretnja da će joj zaboravljena obećanja iz prošlosti zauvek promeniti budućnost. Kako najdraže zaštititi od počinjenog greha? Ko greh može oprostiti? I najzad – mladost jeste nepovratna, ali može li se ljubav vratiti? Molitva za oproštaj Jelene Bačić Alimpić veliko je finale trilogije Kazna za greh. Ovo je roman o prelomnim godinama, prećutkivanim istinama, lažima i grehovima. I ljubavi kao poslednjem utočištu. Prikaži više

PRODATO Proizvod je rasprodat. Aktuelne proizvode iz ove kategorije možete pogledati klikom na dugme ispod: Vidi proizvode Opis i namena proizvoda a RT -AC 300/50/10 visokokvalitetnog kompresora možete izvršiti širok spektar izazova komprimovanim vazduhom posao na visokom nivou. Zahvaljujući upotrebi kvalitetnih komponenti , ovo efikasan, robustan kompresor ostvaruje veoma dug životni vek od najmanje 4000 sati . Radni pritisak do 10 bara generiše2 kV indukcioni motor, kaiš diska i dva cilindra . Dugotrajna pumpa ulja podmazuju i ima prozor na kome se moguproveriti nivo ulja može u bilo kom trenutku . Darežljivi rezerve komprimovanog vazduha za duži rad sednice se održavaju spreman do 50 litara rezervoar. Kontrolisano radni pritisak RT -AC 300/50/10 može precizno podesiti pritiska reduktora , pročitajte isključili merač pritiska , i potapšao kroz brzo -lock spojnicom . Manometar i drugi brzo brava spojnica su takođe dostupni za rad sa nekontrolisanim rezervoar pritiska. Lako dostupan unos filter čini sigurni daradi vazduh prethodno očišćen i sama lako čisti. Mozgova penis je obezbeđen za čistu i udoban uklanjanjekondenzata koji sakuplja u rezervoaru. Za bezbedan rad postojiprekidač pritiska ,nepovratni ventil isigurnosni ventil . Za mobilnost i lako prevoza jeprevoz bar sa robusnom ručkom i dve velike točkovima . Zajedno sa 10- godina garancije protiv rđe kroz čvrstog i dugotrajnoj rezervoara. Karakteristike proizvoda Dugotrajan , ulje podmazani pumpe Nivo ulja proverite kroz inspekcijski prozor pojas pogon Dugo vreme rada 1 manometar i 1 brzo otpuštanje spojnica za kontrolisano radnom pritisku 1 manometar i 1 brzo otpuštanje spojnica za nekontrolisano plovila pritiska Reducir pritiska 2- cilindrični kompresor za vazduh Lako dostupan unos filtera Presostat , nepovratni i sigurnosni ventil Ocediti penis 2 velike felne za lakši transport Vibracije apsorbuje stopala Prevoz bar sa robusnom Hand 10 godina garancije protiv rđe kroz od rezervoara Napajanje 230 V | 50 Hz Maks. snaga motora (S3 | S3 % ) 2000 V | 50 % Broj obrtaja motora 2850 1/min Usisna kapaciteta 300 l / min Izlazna snaga na 0 bara 243 l / min Izlazna snaga na 4 bara 217 l / min Izlazna snaga na 7 bara 184 l / min Maks. radni pritisak 10 bara Broj cilindara 2 kom Zapremina rezervoara 50 L Dužina 805 mm Širina 370 mm Visina 760 mm Bruto težina 54 kg Težina proizvoda 52 kg

Opis Solarni sistem koji je u ponudi ELEKTROTEHNO RS S.E.S. DOO je takoreci termosifonski solarni sistem koji se koristi za zagrevanje sanitarne vode pomoću solarne energije. Sam solarni sistem se sastoji od tri glavne komponente: ravni solarni kolektor (solarni panel), rezervoar (solarni bojler) i krovna konstrukcija za ravan i kos krov. Konatrukcija je izradjena od nerđajućeg čelika. RAD Soalrnog sistema TERMOSIFON: U panelima i izmenjivaču (obloženom oko kazana) se nalazi antifriz (glikol), koji nije otrovan, pri svetlosnomudaru ili toplotnom zagrevanju, zagrejani glikol se kreće ka vrhu kolektora i ulazi u izmenjivač. Nakon zagrevanja vode u kazanu ohladjeni glikol se vraća na dno solarnog kolektora, i na taj način kruži u sistemu. Zagrejana voda koja se nalazi u kazanu nije došla u kontakt sa glikolom, toplota se prenela preko emajliranog metala i na taj način ostala sanitarno bezbedna. Bojler je povezan na vodovodnu mrežu i ne zahteva dodatnu pumpu, kada pustite toplu vodu iz mreže u bojler ulazi hladna voda. Ne postoji mogućnost da voda u sistemu zamrzne jer je oko kazana bojlera nalazi sloj sa glikolom, a oko njih 50 mm poliuretanske pene koja štiti vodu od zamrzavanja. Glikol je antifriz koji normalno funcioniše i na temperaturi preko -35 stepeni. BOJLER Rezervoar (bojler) sistema je modernog dizajna i krije u sebi higijensku emajliranu unutrašnjost zajedno sa specijalnim magnezijumskim barom za zaštitu od korozije, specijalno obložen izolacijskim materijalom koji obezbeđuje minimalne gubitke toplote. Isti solarni sistem ima i električni grejač koji obezbeđuje dogrevanje vode u onim periodima godine kada sunčeva energija nije dovoljna za celokupno zagrevanje vode. Garancija bojlera je 5 godina. -(Spoljna zastita rezervoara: Izradjena od aluminijuma, obojena elektrostatickom bojom tipa Seaside Glass RAL 9006); –(Unutrasnji rezervoar izradjen od nisko-ugljenicnog celika, debljine 3 mm, zasticen dvostrukim slojem emajla na 860 C° prema standardu DIN 4753); –(JACKET-izmenjivac toplote izradjen od istog materijala debljine 1.5mm); –(Izolacija rezervoara napravljena poliuretanske pene CFC free expanded P.U. [52kgr/m³] debljina 50mm ); –(Katodna zastita magnezijumskim stapom ∅22mm L = 500mm ); –(Elektricni grejac snage od 1.5 do 4 kW sa sigurnosnim i radnim termostatom); –(Specijalni difuzor ENERGON poboljsava performanse rezervoara do 30 posto); + (Mogucnost porucivanja bojlera sa dva izmenjivaca); Solarni panel (Blue Tech) Kolektor je sa visokim stepenom efikasnosti i atraktivnim odnosom cene i kvaliteta. Dodatno smanjivanje težine kolektora olakšava montažu istog na predviđenu poziciju. Visoki kvalitet se prepoznaje tako što ima dugi vek eksploatacije, više od 25 godina, a pri tom ima i visoki stepen iskorišćenja. Visoko selektivni sloj na apsorberu koristi zračenje sunca u svojoj efikasnosti. Upravo sloj (Blue Tech) omogućava kolektorima da prikupe UV zrake pomoću njih zagrevaju glikol, što omogućava zagrevanje tečnosti i tokom zimskog perioda kada su temperature u minusu, kao i zagrevanje u letnjem periodu kada je oblačno. Okvir samog solarnog kolektora napravljen je od aluminijuma. Zajedno sa visoko kvalitetnim staklom, koje je otporno na sve vremenske neprilike i na UV zračenje, zadnjim delom na panelu prekrivenim limom i izolacijom, obezbeđuje mu duži vek i dugoročnije i kvalitetno snabdevanje energijom. Kolektor ima apsorber od 2m2 koja može da se prilagodi optimalnim potrebama za energijom. Kolektori se proizvode sa mogućnošću za vertikalnu i horizointalnu montažu. Garancija solarnih panela je 10 godina. -(Kuciste kolektora: od posebne od legure aluminijuma (Al Mg Si 0,5), obojene elektrostatičkim bojom Seaside Class); -(Selektivni aluminijumski apsorber: zavaren laserom za cevi); -(Koeficijent apsorpcije: a ≥ 0,95 ± 0,02); -(Koeficijent emisije: e ≤ 0,05 ± 0,02); -(Bakarne cevi: dovodne i izlazne cevi Ø 22 mm, unutrasnje (usponske) bakarne cevi Ø 10mm); -(Stakleni poklopac prizmatičan debljine 3,2 mm); -(Transmisivnost staklenog poklopca: t ≥ 0,90); -(Aluminijumski lim zadnje ploče); -(Izolacija kamene vune debljine 30 mm sa toplotnom provodljivošću l = 0,035 V / m grd (0 ° C)); -(Potporni crni silikon). KONSTRUKCIJA Konstrukcija napravljena od pocinkovanog lima debljine 1.5 i 3mm namenjena za ravni i kosi krov. Vaš ELEKTROTEHNO RS S.E.S. DOO

Opis Solarni sistem sa prisilnom cirkulacijom FORCED koji je u ponudi ELEKTROTEHNO RS S.E.S. DOO je jedan od najefikasnijih solarnih sistema koje imamo u ponudi. Ovaj solarni sistem Vam pruža zagrevanje sanitarne vode tokom cele godine i obezbediće Vam veliku uštedu. Ovaj sistem je u potpunosti kontrolisan preko elektronike i obezbeđuje maksimalnu uštedu i sigurnost tokom cele godine, tokom perioda kada ste na odmoru i slično… Ovaj sistem je naša preporuka zato što se on može povezati sa drugim grejnim telima(pelet, kotao na struju, toplotne pumpe) i samim tim obezbediti još veću uštedu. 200L Sam solarni sistem se sastoji iz sledećih komponenti: dva solarna kolektora (solarni paneli), bojler 200 litara (sa dva izmenjivača koji je smešten u objektu), pumpna stanica, elektronika, ekspanziona posuda 8 litara i krovna konstrukcija za ravan ili kosi krov. Ovaj sistem je izgrađen da bi zadovoljio sve potrebe jednog domaćinstva na najefikasniji način. Broj panela: 2 300L Sam solarni sistem se sastoji iz sledećih komponenti: dva ili tri ravna solarna kolektor (solarni paneli), bojler 300 litara sa dva izmenjivača koji je smešten u objektu (moguće je izmena u vidu bojlera sa jednim izmenjivačem), pumpna stanica, elektronika, ekspantiona posuda od 8 litara i krovna konstrukcija za ravan ili kosi krov. Ovaj sistem je izgrađen da bi zadovoljio sve potrebe jednog domaćinstva na najefikasnije način. Broj panela: 2-3 500L Sam solarni sistem se sastoji iz sledećih komponenti: četiri do šest ravna solarna kolektor (solarni paneli), bojler 500 litara sa dva izmenjivača koji je smešten u objektu (moguće je izmena u vidu bojlera sa jednim izmenjivačem), pumpna stanica, elektronika, ekspantiona posuda od 8 litara i krovna konstrukcija za ravan ili kosi krov. Ovaj sistem je izgrađen da bi zadovoljio potrebe velikog domaćinstva, manje zgrade, pekara i drugih radionica za pripremu hrane, restorana na najefikasnije način. Broj panela: 4-6 800L Sam solarni sistem se sastoji iz sledećih komponenti: osam do deset solarna kolektor (solarni paneli), bojler 800 litara sa dva izmenjivača koji je smešten u objektu (moguće je izmena u vidu bojlera sa jednim izmenjivačem), pumpna stanica, elektronika, ekspantiona posuda od 12-18 litara i krovna konstrukcija za ravan ili kosi krov. Ovaj sistem je izgrađen da bi zadovoljio potrebe hotela fabrika, velikih restorana, vila, zgrada, wellnes i spa centara i dr. 1000L Sam solarni sistem se sastoji iz sledećih komponenti: deset do dvanaest solarna kolektor (solarni paneli), bojler 1000 litara sa dva izmenjivača koji je smešten u objektu (moguće je izmena u vidu bojlera sa jednim izmenjivačem), pumpna stanica, elektronika, ekspantiona posuda od 18 litara i krovna konstrukcija za ravan ili kosi krov. Ovaj sistem je izgrađen da bi zadovoljio potrebe hotela fabrika, velikih restorana, vila, zgrada, wellnes i spa centara i dr. Broj panela: 10-12 U PONUDI IMAMO SISTEME od 1500,2000 i vise litara RAD Solarnog SPLIT SISTEMA Ovaj sistem se sastoji od solarnih kolektora (panela) koji su smešteni u čeličnoj konstrukciji i polažu sa na krov. Solarni kolektori su poslednje (Blue Tech) generacije koji zagrevaju glikol pomoću UV zraka, a ne sunčevom toplotom i time obezbeđuju da ovaj sistem greje vodu i u zimskom periodu. Kao što je već rečeno kroz kolektore kruži glikol (neotrovni antifriz) koji radi i na -35 stepeni i obezbeđuje rad i tokm zimskog perioda, nakon zagrevanja glikola na zadatoj temperaturi, elektronika koja kontroliš rad sistema, uključuje pumpu i na taj način zagrejani glikol počinje da cirkuliše kroz izmenjivač u bojleru i zagreva vodu koja se nalazi u emajliranom bojleru. Pumpna stanica kontrololiše temperaturu glikola koji ide ka bojleru i temperatu koja se vraća u panele, zatim meri protok tečnosti kroz sistem i prilokom zagrevanja tečnost se širi upravo tu tečnost pumpna stanica usmerava u ekspanzionu posusdu i na taj način sprečacva povećanje pritiska. Elektronika ima određene šeme pomoću kojih se može pored upravljanja soalrnim sistemom, može se upravljati i drugim grejnim telima, recirkulacija itd. Ona obezbeđuje normalno funkcionisanje sistema u posebnim prilikama, tokom leta i zime, tokom perioda kada u objekta nikog nema (letovanje,odmor) itd. U bojleru se nalazi i drugi izmenjivač na koji se priključuje voda koja se zagreva u zimskom periodu i dodatno zagrevaju vodu i obezbedjuju veliku uštedu. Nešto više o elementima ovog sistema pročitajte u nastavku. SASTAVNI DELOVI Solarni kolektor 2,0 i 2,5 m² (10 god. garancije) Kolektor je sa visokim stepenom efikasnosti i atraktivnim odnosom cene i kvaliteta. Dodatno smanjivanje težine kolektora olakšava montažu istog na predviđenu poziciju. Visoki kvalitet se prepoznaje tako što ima dugi vek eksploatacije, više od 25 godina, a pri tom ima i visoki stepen iskorišćenja. Visoko selektivni sloj na apsorberu koristi zračenje sunca u svojoj efikasnosti. Okvir samog solarnog kolektora napravljen je od aluminijuma. Zajedno sa visoko kvalitetnim staklom, koje je otporno na sve vremenske neprilike i na UV zračenje, zadnjim delom na panelu prekrivenim limom i izolacijom, obezbeđuje mu duži vek i dugoročnije i kvalitetno snabdevanje energijom. Staklo je armirano i kaljeno na 600oC. Na površini stakla se nalaze tzv. prizme koje imaju ulogu da sunčevu svetlost, ujutru i predveče koja pada pod određenim uglom, usmeri direktno na apsorber i time povećava procenat iskorišćenosti. Kolektor ima apsorber od 2m2 koja može da se prilagodi optimalnim potrebama za energijom. Kolektori se proizvode sa mogućnošću za vertikalnu i horizointalnu montažu. Bojler sa 2 IZMENJIVAČA emajliran ili prohromski (5 god. garancije) Bojler sa dva izmenjivača je namenjen za zagrevanje vode pomoću solarnog sistema, parnog grejanja, kotlova na struju i toplotnih pumpi. Njegova funkcija je da skladišti toplu vodu i da održava temperaturu iste. Ovaj bojler je veoma praktičan i ukoliko se instalira ovaj tip bojlera više nema poterebe za drugom vrstom bojlera. Izrađen je od čeličnog lima koji je dvostruko emajliran (emailglass) materijalom, koji sprečava taloženje kamenca i time sprečava smanjivanje efikasnosti koji bi prouzrokovao kamenac. Protiv kamenca u bojleru se nalaze dve magnezijumske anode koje su promenljive i koje razlažu kamenac i samim tim olakšavaju njegovo čišćenje. Bojler sa spoljašne strane je izolovan specijalnom izolacijom (tvrdom poliuretanskom penom), koja održava željenu temperaturu vodu i sprečava hladjenje dobijenje toplote. On takođe poseduje sigurnosni ventil koji ga štiti od velikog pritiska, uz njega takodje dolazi termometar. Električni grejač nije u kompletu. Sa specifikacijom i dodatnim informacijama o bojleru upoznajte se u kategoriji BOJLERI I BAFERI. Pumpna stanica Hydra GRUNDFOS-WILO/ 2-14 L/min Solarna pumpna stanica je komponenta tzv. „srce“ solarnog sistema u u toj stanici se nalaze: dva kuglicni ventili sa integrisanim termometrima, dva nepovratna ventila, odvajac vazduha, solarna cirkulaciona pumpa GRUNDFOS ili WILO, ventil za odvajanje rada pumpe, dva brza ventila za punjenje i praznjenje sistema, protokometar, barometar ili merac prisitska, sigurnosni ventil i prikljucak zaa povezivanje ekspanzione posude. Kontroler SOREL STDC sa kontrolom jedne pumpe + 2 sonde Kontroler solarnog sistema zaduzen je za aktiviranje cirkulacione pumpe pri cemu fluid koji se nalazi u cevnoj instalaciji se pokrece i na taj nacin se vrsi izmenjivanje toplote izmedju solarnih kolektora i bojlera. Ekspanziona posuda za solarni sistem Zaštita sistema od sirenja solarne tečnosti se vrši pomoću EKSPANZIONE posude sa membranom po standardu PED7/23/CE i EN13.831, pogodan za upotrebu u zatvorenim solarnim sistemima a, u saglasnosti sa standardom DIN 4757 i EN12977. U unutrašnjosti EKSPANZIONE posude nalazi se membrana koja deli gas od solarne tečnosti a, testirana je na pritisak od 10 bara. INOX fleksibilno crevo sa spojnicama Veoma bitan deo same instalacije jeste savitljivo crevo od inox-a koje podnosi izuzetno velike pritiske i ima veoma dugotrajnu upotrebu. Prakticno nemoguce doci do pucanja instalacije, nema varova (od kolektora gde je povezan kompresionom spojnicom do izmenjivaca). Sa njim dolazi izolacija od 13-19 mm koja je izuzetno korisna jer temperatura koju dobijemo u kolektorima prenosi do bojlera i sprecava hladjenje na tom putu; Vaš ELEKTROTEHNO RS S.E.S. DOO