Autor - osoba Barouz, Vilijam S. Naslov Knjiga snova / Vilijam S. Barouz ; prevod Đorđe Tomić Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1998 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Kalahari books, 1998 (Beograd : Junior) Fizički opis 165 str. ; 20 cm. Drugi autori - osoba Tomić, Đorđe Napomene Prevod dela: My Education: A Book of Dreams / William S. Burroughs. „Gradac“ o Barouzu: Totalni otpadnik Čemu god da je pripadao, bilo je to samo da bi ga, poput ubačenog tajnog agenta, iznutra izučio, podrio – i odbacio. Njegov život i njegovo delo (u neraskidivom, organskom jedinstvu) negacija su i najoštrija kritika svega onoga čemu je nominalno pripadao. Novi broj časopisa „Gradac“ posvećen je upravo fenomenu Barouz Otpadnik, autsajder, vuk samotnjak, dragovoljni samoizgnanik... Vilijam Barouz je rano u svom životu shvatio da sredina u kojoj se našao nema šta da mu pruži, i do kraja svog života na sve načine se trudio da joj pronađe alternativu. Nepripadanje i pobuna u njegovom slučaju dovedeni su do ekstrema kakve je malo koji pisac XX veka i zamislio, a kamoli dotakao. „Ja ratujem sam“, rekao bi pisac koji se čitavog svog života osećao kao zatočenik na tuđinskoj planeti. Njegov život i delo karakteriše čitav niz protivrečnosti i dihotomija. Rođen u imućnoj porodici – dobar deo mladosti proveo je među polusvetom, narkomanima i kriminalcima. „Privilegovan“ kao belac u južnjačkoj porodici, značajan deo života dobrovoljno je proveo u delovima sveta daleko od belog čoveka (Meksiko, Bliski istok, severna Afrika). Rođen kao muškarac – čitavog života bio je neskriveni homoseksualac. Obrazovan zapadnjačkim logosom vodećih univerziteta – samo da bi se posvetio traganju za alternativnim načinima mišljenja (ezoterija, sajentologija, Maje, drevni Egipat, Vilhelm Rajh...). Opsednut potpunom slobodom – dobar deo života proveo je kao zavisnik u borbi protiv zavisnosti. Rođeni pisac – koji je svoju vokaciju otkrio tek u svojim četrdesetim godinama. Deklarisani „ženomrzac“ – koji je nehotice ubio svoju ženu, što ga je pogodilo i obeležilo za ceo život. „Bitnik“ – koji sa ostalim bitnicima nije imao skoro ništa zajedničko. Povučenjak i autsajder koji je postao guru i multimedijalna pop-ikona XX veka... Čemu god da je pripadao, bilo je to samo da bi ga, poput ubačenog tajnog agenta, iznutra izučio, podrio – i odbacio. Njegov život i njegovo delo (u neraskidivom, organskom jedinstvu) negacija su i najoštrija kritika svega onoga čemu je nominalno pripadao. Pružio je možda i najoštriju, najpotpuniju i najbeskompromisniju kritiku zapadnjačkog, muškog, falocentričnog, logocentričnog, kolonijalizatorskog, eksploatatorskog i u svojoj suštini duboko nekrofilnog militarizma, predvođenog Sjedinjenim Američkim Državama i njenim satelitima kao najmoćnijim, ali nikako jedinim, oličenjima skoro patološke potrebe za potpunom kontrolom, koju Barouz podjednako prepoznaje i u „alternativnim“ ideologijama (istočni, ruski blok sredinom XX veka) i među moćnicima južnoameričkih banana država. Između svih njih razlika nije, po njemu, u „ideologijama“, jer ideologija svake vlasti, bilo gde na planeti, bilo da je reč o plemenu usred džungle, malenoj državici ili supersili, ista je: potpuna kontrola. Princip je isti, sve su ostalo nijanse. Dekonstruisao je zapadnjački (muški) identitet kao praznu fikciju nametnutu od onih na vlasti, uključujući tu i heteroseksualnost kao proizvod lažne „ili-ili“ dileme zasnovane na sumnjivim dualizmima (ja/ne-ja, muško-žensko, razumsko-instinktivno...). Doveo je u pitanje ne samo binarnu, linearnu prirodu zapadnjačkog mišljenja, nego i jezika kao njegovog glavnog oruđa, pokušavajući da „virus reči“ izoluje i neutrališe metodama kao što su „kat-ap“ (engl. cut-up)“ i „presavijanje“ (engl. fold-in). Vremenom je ipak spoznao ograničenje i paradoks situacije da govoreći iz pozicije jezika pokušava da podrije i preobrati taj isti jezik, i u poznijoj fazi stvaranja vratio se „pričanju priče“, razbijajući je na druge, nešto manje radikalne načine (fragmentarnost, nelinearnost, vremenski i logički skokovi, nestabilnost i multivalentnost likova). Zbog radikalnosti u svojoj upotrebi jezika, Barouz postavlja izrazite zahteve pred prevodioce, a naročito kada tekst sa engleskog (visoko aluzivnog i veoma otvorenog za građenje složenica, kao i za razbijanje na fragmente i njihovu permutaciju unutar rečenice) treba prevesti na srpski jezik, čija pravila, a pre svega padeži i gramatički rod glagola, otežavaju takvo permutovanje. Ako tome dodamo i ekscentričnosti i ekstremnost tematike (homoseksualnost, narkomanija, česti pasaži eksplicitnog seksa u još češćem spoju sa tanatosom...), postaje jasnije zbog čega je Barouz, uprkos svom priznatom statusu klasika svetske književnosti, do sada krajnje skromno bio predstavljen srpskom čitaocu. Njegov magnum-opus, Goli ručak, objavljen je 1986. godine u Prosvetinoj ediciji „Erotikon“, iako su scene seksa u tom romanu sve samo ne erotične, a prvobitni prevod morao je da bude radikalno redigovan da bi se postigao nivo tačnosti (i sočnosti) koju sadašnja verzija poseduje. Pomenuti jezički problemi u Barouzovim kanonskim romanima verovatno su uslovili da se iz njegovog proznog opusa na srpski prevedu još samo dva ranija, najmanje eksperimentalna, romana: Peško (Četvrti talas, Novi Sad, 1991) i Džanki (Rende, Beograd, 2010). Iz njegove bogate esejističke i autobiografske zaostavštine za sada je prevedena samo Knjiga snova (Kalahari boox, Beograd, 1998). Ovaj temat časopisa „Gradac“ stoga za zadatak ima da bar donekle ispravi nepravdu prema ovom piscu čija je zastupljenost na srpskom jeziku u ogromnoj nesrazmeri u odnosu na njegov značaj. Pored odlomaka iz njegovih neprevođenih proznih dela, sadržaj čine i odlomci iz Barouzovih pisama, dnevnika i intervjua, kao i njegovi kraći eseji, što ga, sve zajedno, otkriva u dubljem i složenijem svetlu, i kao čoveka i kao umetnika i mislioca. Kroz intervjue, kao i razgovore sa nekim od važnijih umetnika, Barouz otkriva raznovrsnost svojih interesovanja, bogatstvo erudicije i prodornost radikalne misli koja se ne boji da bude u manjini, ili da neuvijeno donosi i loše vesti. U izbor su uvršteni i neki od Barouzovih kontroverznijih, „politički nekorektnih“ stavova u vezi sa seksualnošću i odnosima polova, jer puna slika o ovom složenom umu, koji je uvek govorio i pisao bez cenzure, može se steći samo ako se i on sam predstavi – bez cenzure. O značaju njegove misli i dela govore eseji njemu srodnih umetnika (pisac Dž. G. Balard, reditelj Dejvid Kronenberg) i istaknutih teoretičara koji su na najbolji način pronikli u složenosti, kontroverze i doprinose koje su lik i delo Vilijama Barouza ostavili za sobom da odjekuju i duboko u XXI veku. Barouzov dugogodišnji partner i izvršilac književne zaostavštine Džejms Grauerholc, ovako je sumirao ovog pisca: „Otpadnik od društva, i to kao samoizgnanik, večiti student i tragalac, Vilijam S. Barouz stvorio je samog sebe. Homoseksualac, nesiguran, sa ožiljcima maltretmana u detinjstvu, opsednut Ružnim Duhom, prizvao je svaku silu, čije ime je znao, da ga vodi na njegovom putu ka ’jedinom cilju vrednom da mu se teži’: besmrtnosti. A kao što njegovi poslednji zapisi pokazuju, na dugačkom, teškom putovanju ka svojoj dobro utemeljenoj književnoj besmrtnosti, Barouz je na kraju nazro smisao ljudskog života: saosećanje prema beskrajnoj patnji u životu i prema njegovom neumitnom kraju.“ Dejan Ognjanović MG30 (L)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Lutkarstvo je grana teatra u kojoj predstavu izvode lutke, koje na sceni pokreću glumci - lutkari, najčešće skriveni od gledaoca, oni umjesto lutaka izgovaraju tekst uloge koju glumi lutka. Lutkarstvo je i zanat umijeće izrade lutaka. Postoji puno različitih tipova lutaka. Svaki ima svoje karakteristike, a za svaki postoji adekvatni dramski materijal. Određeni tipovi razvili su se pod određenim kulturnim ili geografskim uvjetima.[1] Najvažniji tipovi su; Ručna lutka (ginjol, zijevalica) Englezi takve lutke zovu puppet, Talijani burattino, Francuzi guignol, Nijemci puppe.[2] Te lutke imaju šuplje tijelo pokriveno tkaninom koja prekriva ruku lutkara, pa on prstima može ući u glavu i ruke lutke i tako je pomicati. Publika vidi lutku od struka prema gore, a umjesto nogu tkaninu nalik na suknju. Kako su bile lake kako težinom tako i za manipulaciju, bile su jako popularne kod manjih putujućih teatara po čitavoj Evropi (praktički je samo jedan lutkar mogao održati čitavu predstavu) a bile su popularne i po Kinii.[1] Štapna lutka (javajka) Takvim lutkama se manipulira odozdo - štapovima. Lutkar većim i dužim pomiče čitavog lutka, a manjim pomiče ruke i po potrebi noge. Taj tip lutaka tradicionalan je na indonezijskim otocima [[Java (otok)|Javi i Baliju, gdje su poznate kao wayang golek. U Evropi su dugo vremena bile ograničene na Porajnje, sve dok ih početkom 20. vijeka Richard Teschner nije počeo koristiti u Beču. U Moskvi je sa njima eksperimentirala Nina Efimova, i time možda inspirirala moskovski državni teatar kog je vodio režiser Sergej Obrazcov, da tokom 1930-ih postavi na scenu brojne predstave sa tim tipom lutaka. Nakon Drugog svjetskog rata Obrazcov je često gostovao po zemljama Istočne Evrope pa je to utjecalo na lutkare u tim zemljama da i oni počnu raditi sa takvim lutkama.[1]Takve lutke zahvalne su za spore pokrete, ali za normalne i brže treba i po 2-3 lutkara da manipuliraju jednom lutkom na sceni.[1] Marioneta (lutka na koncima) Glavni članak: marioneta To su lutke kojima se upravlja odozgo, pomoću konaca ili žičica (što je šešće). Oni vode do svih ekstremiteta i ostalih važnih dijelova lutka, tako da se pomicanjem može izazvati razne pokrete, od sjedenja, ležanja, skakanja, okretanja - zapravo gotovo sve što se zamisli. Jer čak i jednostavna marioneta može imati devet žičica, po jednu za svaku nogu, ruku, rame i uho (da se može pokretati glava), i jednu na bazu kralježnice (za klanjanje). Ukoliko su potrebni specijalni efekti broj žičica se može udvostručiti pa i utrostručiti. Manipulacija marionetama sa mnogo žičica je vrlo kompliciran posao i zahtjeva veliku vještinu, jer je križem na kom su nanizane sve te žičice vrlo teško upravljati.[1] Plošna lutka (teatar sjena) Pored trodimenzionalnih, postoji i čitava porodica dvodimenzionalnih plošnih lutaka. Njima se manipulira isto tako odozgo kao marionetama. Izgleda da nastale u Engleskoj kao nusprodukt štamparija oko 1811. kao svojevrsni teatarski suvenir.[1] Sjene To je specijalni tip plošne lutke, čija se sjena vidi na prozirnom zaslonu. One su se izrezivale od kože ili nekog drugog neprozirnog materijala. Takvi su ttradicionalni teatri na Javi, Baliju i Tajlandu, do Evrope su stigli u 18. vijeku.[1] Ostali tipovi Tih pet tipova nisu i svi koje koriste teatri, jer postoje i lutke koje pred publikom nose njihovi animatori to su japanske lutke - bunraku, nazvane po njihovom kreatoru iz 18. vijeka Uemuru Bunrakukenu. Tim velikim lutkama upravlja čak tri lutkara, glavni animator kontrolira kretnje glave, obrva i očiju i desne ruke, drugi animator pomiče lijevu ruku a treći se brine o nogama.[1] Postoji još jedan tip a to su lutke za ples (marionnettes à la planchette), koje su bile popularne tokom 18 - 19. vijeka. Njih su koristili ulični svirači. Te male figure bile su napravljene da izgledaju kao da plešu, kretnje su im bile manje-više slučajne, sa malim varijacijama, jer su samo jednim koncem bile povezane sa sviračevim koljenom.[1] Historija Lutkarstvo je vjerojatno nastalo iz ritualnih maski i običaja korištenja minijaturnih ljudskih figura u magijske svrhe.[2] Prvi pisani dokumenti o lutkarskom teatru u Evropi sežu do 5. vijek pne., o njemu je pisao grčki historičar Ksenofont u Simpoziju (Συμπόσιον). 422. pne. - da je prilikom posjeta kući Atenjanina Kalije gledao predsavu lutkara - Foteina Sirakužanina.[3] Kako slični dokumenti ne postoje za stanje u Kini, Indiji, Javi i drugdje po Aziji, nije moguće precizno odrediti kad su se počele prikazivati prve predstave, ali i one su startale davno.[1] Neki stručnjaci smatraju da se lutkarstvo rodilo u Indiji, pa da je preko Perzije i Arabije došlo do Grčke i Rima.[3] Prva je razvijena - marioneta, lutka koja se pokreće koncima. Za nju su znali antički narodi Egipćani, Indijci i Grci. Aristotel je fino opisao marionetu pišući o vrhovnom božanstvu, po njemu on/ono upravlja ljudima isto kao lutkar - pomičući konce.[3] Marioneta je ime dobila u Francuskoj za srednjeg vijeka kad je riječ mariote (mariette ili mariolette) bila sinonim za lutku Djevice Marije. Ta lutka se koristila kao igračka, ali i u predstavama - crkvenim prikazanjima biblijskih sadržaja. Ta se praksa nastavila i nakon Tridentskog koncila 1563. koji je načelno bio protiv lutkarskih predstava.[2] U Evropi od srednjeg vijeka tinja rivalitet između dva tipa lutaka; marionete i male ručne lutke drvene glave sa ekstremitetima koji se pokreću. Marionete su oduvjek bile na većoj cijeni kod viših klasa na dvorovima a ručne lutke kod sirotinje na sajmištima.[2] Marionetski teatri su svojim repertoarom, raskošnom scenografijom i kostimografijom postali konkurencija drugim teatrima i ostalim formama elitne kulture, pa su postali omiljeni na plemićkim dvorovima, a nakon tog i među običnim građanima kad su se počele graditi teatarske zgrade.[2] Teatri sa ručnim lutkama bili su mali (porodični) putujući, često puno socijalno osjetljiviji i kritičniji, ali su masovno bankrotirali u međuratnom periodu.[2] Na Siciliji su tokom 16. vijeka počeli izrađivati poprilično velike lutke (gotovo ljudskih dimenzija)[2], za uprizorenje viteških poema kao što su Pjesma o Rolandu ili Bijesni Orlando[4] za koje im je trebalo i do 300 lutaka.[2] Iz te tradicije rodila se Opera dei Pupi koja je 2008. uvrštena na UNESCO-v Popis nematerijalne svjetske baštine u Evropi.[4] Lutkarstvo je u Italiji bilo naročito popularno u periodu između 18 - 19. vijeka, kad je svaki veći grad imao po barem jedan lutkarski teatar, a za vrijeme sajma i po nekoliko, jer bi se tad sjatilo i po nekoliko putujućih teatara, koji su procvali u tom vremenu. Po Španjolskoj su se najčešće izvodile viteške legende i romanse.[2] Po zemljama njemačkim zemljama Svetog Rimskog carstva je tradicija putujućih marionetskih teatara dokumentirana još u 10. vijeku. Tokom 16. i 17. vijeka bio je jak utjecaj putujućih iz trupa iz Engleske zvanih - Englische Komödianten, koji su često izvodili miješane predstave sa glumcima i marionetama zajedno. Te iste trupe pokupile su sa tih turneja legendu o Doktoru Faustu i prenjele je u Englesku. Ona je inspirirala Christophera Marlowa da napiše svog Doctor Faustus, koji se adaptiran izvodio kao marionetska predstava i kao takav uticao na Goethea.[2] U to vrijeme dotad nomadski - marionetski teatri počeli su dobijati status vrhunske dvorske zabave. U toj atmosferi je Joseph Haydn komponirao muziku za pet lutkarskih opera koje su izvođene na dvorovima Esterházya, a Heinrich von Kleist je 1810 napisao u berlinskim novinama Abendblättern esej Über das Marionettentheater, u kom je marionete pretpostavio ljudskoj nesavršenosti.[2] Francuskoj su se marionetski teatri počeli širiti krajem 16. vijeka, u Parizu su postale popularne predstave sa klasičnim talijanskimi likovima iz teatri kao što su Pulcinella i Arlecchino.[2] Nakon perioda velike slave koju su uživali za vladavine Louisa XIV., početkom 18. vijeka su izgubili popularnost. zbog narasle konkurencije pa su odtad životarili po sajmištima. U Engleskoj su Marionetski teatri uspješno egzistirali od polovice 16. vijeka i uspijevali opstati i onda kad su ostali teatri bankrotirali, zahvaljujući burleskama sa likovima kao što su Punch i Judy. Posustali su u 19. vijeku kad su njihov posao po sajmovima preuzeli teatri sa lako prenosivim - Ručnim lutkama (zjevalicama).[2] Marionetski teatri su doživjeli renesansu početkom 20. vijeka, kad su slavni pisci i muzičari kao; Maeterlinck, Jarry, Ghelderode, Lorca i Artaud počeli stvarati djela za njih.[2] U to vrijeme je avangardni redatelj Erwin Piscator otkrio da su marionete iskoristive u propagandno-političke svrhe zbog svoje sugestivnosti.[2] I brojni drugi teatarski reformatori u njima vidjeli velike mogućnosti, kao ruski simbolist Fjodor Sologub ili engleski modernist Edward Craig koji je u eseju The Actor and the Über-Marionnette objavljenom 1908. iznio tezu o idealnom izvođaču - Über-Marionetti (super-lutki), budući da se jedinstvo stila kojem je težio, može postići jedino sa impersonalnim marionetama a ne sa glumcima koji u komad unose previše vlastite ličnosti.[5] U to doba veliki uspjeh doživio je komad Ubu roi francuskog književnika Alfreda Jarrya.[2] Nakon Prvog svjetskog rata lutkarstvo se snažno razvilo u Češkoj u tom je prednjačio Josef Skupa koji je izmislio satiričke likove Spejbla i Hurvineka (otac i sin) i uveseljavao publiku u svom plzenskom teatru - Loutkové divadlo Feriálních osad i na gostovanjima po čitavoj zemlji.[6] Tad je u Pragu - 1929. osnovano međunarodno udruženje - UNIMA (Union Internationale des Marionettes), koje je i danas krovna organizacija lutkara svijeta. Nakon Drugog svjetskog rata lutkari su počeli tražiti inspiraciju u magijskoj i likovnoj snazi lutaka, kao Dario Fo u Italiji ili Peter Schumann i njegova američka trupa - Bread and Puppet Theater koja je 1960-ih eksperimentirala sa lutkama nadnaravne veličine. Veliki uspjeh postigle su lutke iz Muppeta koje je kreirao Jim Henson sa ženom Jane, one su se počele se počela emitirati u novembru 1969. u emisiji Sesame Street.[7] Na Dalekom istoku prevladava tradicija Lutaka na štapu, koje su po kineskim teatrima različite veličine, zbog različite tradicije po pokrajinama. Zajedničko im je da najčešće nemaju noge i da su im lica obojena u stilu Pekinške opere pa boje određuju njihov karakter. Japanski - bunraku je specifičan žanr teatra sa velikim, ali laganim lutkama i vlastitim repertoarom....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna malo ostecenam, nista strasno. Unutrasnjost super. Lepe ilustracije - Magarac - Macka - Konj - Zaba - Insekti - Zec - Lav - Vuk - Ptice - Medved - Ribe - Mis - Lisica - Majmun - Covek Žan de Lafonten (franc. Jean de La Fontaine; Šato-Tijeri, 8. jul 1621 — Pariz, 13. april 1695), francuski pesnik i basnopisac. Lafonten je kršten (a verovatno i rođen) 8. jula 1621. godine u Šato-Tijeriju (franc. Château-Thierry) u Šampanji, kao prvo dete imućne i ugledne porodice, Šarla de Lafontena (franc. Charles de La Fontaine) i Fransoaz Pidu (franc. Françoise Pidoux). Njegov otac je bio kraljev ministar voda, šuma i lova. Do desetog razreda škole je živio u rodnom mestu, završio gimnaziju u Remsu, a potom se preselio u Pariz 1636. godine. Pet godina kasnije počeo je da studira teologiju i medicinu kod Oratorianskog reda što je napustio 1643. godine. Od 1645. do 1647. godine je studirao pravo a 1647. se je oženio 14-godišnjom devojkom Marijom Erikar (franc. Marie Héricart) u Šato-Tijeriju. Sa Marijom je dobio sina Šarla (franc. Charles) 1653. godine. Po ženidbi se preselio u Pariz gde je stupio u kontakt sa literarnim krugovima. U Parizu je odlučio da postane pisac gde je 1654. godine objavio svoje prvo delo, `Evnuha` (franc. L’Eunuque), koje je bilo prevod stare verzije pozorišnog komada Publija Terencija Afera, a zatim herojsku poemu `Adonis` 1658., inspirisan Ovidijem. Lafonten je `Adonisa` posvetio tadašnjem francuskom ministru finansija Nikoli Fukeu (franc. Nicolas Fouquet). Ovo vreme Lafonten zove vreme poetske penzije kada je živeo na Pikeovom imanju Vo l` Vikomt (franc. Vaux-le-Vicomte) gde je imao priliku da sretne Peroa, Rasina i mnoge druge pisce i umetnike. Francuski kralj Luj XIV je uhapsio i zatvorio Fukea 1662. što je primoralo Lafontena da pobegne iz Pariza u Limož gde je završio i objavio svoju prvu knjigu stihova `Dogodovštine i vesti u stihu` (franc. Contes et nouvelles en vers) 1665. i 1666. godine. Ranije 1664. godine je objavio svoje prve dve bajke `Đokonda` (franc. Joconde) i `Rogonja i srećni` (franc. Le Cocu battu et content). U Parizu je ponovo od 1664. do 1672. godine gde živi u dvorcu Luksemburg (franc. Palais du Luxembourg) pod patronstvom Margarete de Loren (franc. Marguerite de Lorrain), udovice Gastona de Orleana (franc. Gaston d’Orlean). U Parizu Lafonten piše svoje glavno delo - basne. Svoje basne objavljuje u dva toma 1668. godine pod naslovom `Odabrane basne u stihovima od J. de Lafontena` (franc. Fables choisies, mises en vers par Ј. de La Fontaine). Od 1672. godine je gost udovice bankara Margarite de la Sabje (franc. Marguerite de la Sablière) na duže vreme. Ima mogo problema sa cenzurom a novo izdanje njegove knjige `Dogodovštine i vesti` je bilo zabranjeno. U periodu 1667-1669. godine piše i izdaje četvti i peti tom njegovih `Odabranih basni`. Godine 1684. postao je član Francuske akademije a Komedi Fransez (franc. Comédie Française) postavlja na svoj repertoar Lafontenov `Susret` (franc. Le Rendez-Vous) koji će biti izveden na sceni samo četiri puta. Lirsku tragediju `Astrea` (franc. Astrée) je napisao 1691. godine koja je izvedena na sceni samo šest puta. Godine 1692. izdaje revidirane i kompletne `Dogodovštine i vesti` a iste godine se i razboleo. Madam de la Sabje je umrla 1693. godine, a Lafonten se odrekao svojih `Dogodovština i vesti`. Do svoje smrti 1695. godine posvetio se isključivi religiji. Književni stil i interes Lafonten se nije ustručavao da slobodno pozajmljuje od drugih pisaca, antičkih i savremenih, ali je istovremeno stvorio svoj stil i poetski svet u isto vreme lični i univerzalan, specifičan i intiman, ali pristupan svima. Smatra se da je bio najveći lirski pesnik Francuske 17. veka. Iako je najviše bio poznat po svojim basnama, basne su ipak bile samo manji deo njegovog stvaralaštva. On je takođe napisao jedan broj lascivnih povesti u stihovima, pozorišnih komada, i romansi. Ogledao se i u žanru elegije i mašte, epigrama i komedije. Skoro sve što je napisao odražava njegove lične refleksije i elegantne ironije. Benvenuto Benvenuti (5. listopada 1881. – 1959.) bio je talijanski slikar, uglavnom pejzažista. Biografija Rođen je u Livornu i prvo se školovao kod Lorenza Cecchija na Školi za umjetnost i obrt u Livornu. Bio je pod utjecajem Macchiaiolijevog pejzažista Adolfa Tommasija, koji mu je postao blizak prijatelj. Benvenuto je počeo izlagati kao 15-godišnjak 1896. Tijekom sljedećeg desetljeća, mogao je upoznati ili biti pod utjecajem Lloyda, Fattorija i Signorinija. Godine 1900. počeo je eksperimentirati s divizionizmom, pod utjecajem Vittorea Grubicyja, s kojim je postao blizak prijatelj. Godine 1901–2 izlagao je Cavallo alla mangiatoia i Trittico di Suese. Preselio se u Milano gdje je upoznao Pellizza da Volpeda i Morbellija. Godine 1907. izlaže krajolike Livorna na Talijanskoj divizionističkoj izložbi, organiziranoj u galeriji Grubicy u Parizu, a 1909. sudjeluje na pariškom Salon d`Automme sa svojim kolegama Toskancima, Lloydom i Plinijem Nomellinijem. Godine 1911. izlaže na Mostra di Arte Libera u Milanu. Godine 1914., sa svojim prijateljima Raffaellom Gambogijem i Puccinijem, formirao je dio 83. Espositiona Società Amatori e Cultori iz Rima. Tijekom Prvog svjetskog rata bio je kratko zatočen u Njemačkoj. Godine 1921., ponovno u Livornu, izlaže na Prvom biennalu Romana zajedno s Ulvijem Liegijem, Lloydom i Nomellinijem. Benvenuti je, zajedno s drugim umjetnicima, često posjećivao lokalni Caffè Bardi.[1] Godine 1922. i 1923. izlagao je na izložbama Gruppo Labronico u Livornu. Tijekom 1920-ih Benvenuti je stvarao grafički dizajn i litografiju za časopise i plakate. Do 1932., bolest noge uzrokovala je amputaciju. Godine 1935. Galleria Scopinich iz Milana izložila je Benvenutijevu L`idea e la luce`, navodeći u bilješkama uz izložbu da je to `u znak poštovanja prema dvojici velikih izabranih duhova: Victoru Grubicyju i Angelu Contiju, mojim savršenim gospodarima`.[ 2] Benvenuti je proveo Drugi svjetski rat u Lucci, izlažući s ostalim članovima `Gruppo Labronico` (1945., Galleria Tallone, Milano; 1948., Casa Dante, Firenca). Sve veća sljepoća prekinula je njegov rad na slikanju krajolika 1950-ih.[3] Umro je u Livornu 1959.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Volter Elajas Dizni (engl. Walter Elias Disney; Čikago, 5. decembar 1901 — Berbank, 15. decembar 1966) bio je američki filmski producent, režiser, scenarista, animator i crtač stripova. Jedan je od najpoznatijih producenata pokretnih slika u svetu. Stvorio je zabavni park Diznilend, a zajedno sa svojim bratom Rojem Diznijem je osnovao Produkciju Volta Diznija (Walt Disney Productions), danas poznatu kao Kompanija „Volt Dizni” (The Walt Disney Company). Biografija Diznijevi roditelji 1913. godine Rođen je 5. decembra 1901. godine u Čikagu na aveniji Trip, kao četvrto dete Elajasa Diznija i Flore Kol. Imao je trojicu starije braće Herberta, Rejmonda i Roja Olivera, i mlađu sestru, Rut Floru. Otac se bavio stočarstvom i voćarstvom, poreklom je iz Misurija iz irsko-kanadske porodice, dok su majčini preci bili doseljenici iz Nemačke. Volt je dobio ime po porodičnom svešteniku Voltu Paru.[1][2] Otac je kupio imanje u blizini mesta Marselin (Misuri), gde se cela porodica preselila 1906. godine, kada mu je bilo 5 godina. U blizini se nalazilo i imanje strica Roberta, od nekoliko stotina hektara. Nekoliko meseci kasnije, dva najstarija brata Herbert i Rejmond su se vratili u Čikago, dok je treći brat Roj ostao da radi na imanju. Tako je Volter često morao da se igra sam, a njegovo društvo su činile domaće životinje.[3] Sklonost prema crtanju pokazivao je vrlo rano, a njegov prvi učitelj bio je komšija i porodični prijatelj dr Šervurd. Već sa sedam godina naplaćivao je crteže, koje je pravio po komšiluku.[3] U leto 1910 porodica se preselila u Kanzas, a zatim 1917. su se ponovo vratili u Čikago gde je pohađao srednju školu. Mladost Istovremeno sa srednjom školom koju je upisao u Čikagu, noću je pohađao je Akademiju lepih umetnosti (engl. Chicago Art Institute) i počeo da crta stripove za školske novine, sa crtežima uglavnom rodoljubive tematike. Njegov učitelj je bio tada poznati novinski crtač stripova i karikaturista Liroj Goset. Sa 16 godina, pred kraj Prvog svetskog rata, ispisao se iz škole i odlučio da se prijavi za vojsku, ali kako je bio maloletan, nisu ga primili, pa se priključio američkom ogranku Crvenog krsta u Francuskoj, gde je bio vozač hitne pomoći, nije učestvovao u borbama.[1][3] Osnivanje studija Duration: 3 minutes and 23 seconds.3:23 Newman Laugh-O-Gram (1921) Po povratku u SAD, uz pomoć brata Roja Olivera, zaposlio se kao ilustrator u Kanzas Sitiju, gde je upoznao Juba Iverksa (engl. Ub Iwerks), sa kojim se sprijateljio i osnovao prvo preduzeće[1] Ajverks i Dizni, komercijalni umetnici[2], za crtanje reklama[3]. Ubrzo su ga pozvali iz kanzaške filmske kompanije da radi za njih, što je prihvatio, uz uslov da sa sobom dovede i svoju firmu. Zatim je osnovao još jedno filmsko preduzeće, koje je počelo da pravi crtane filmove, čija je glavna junakinja bila „Alisa u zemlji čuda”. Međutim, ovo preduzeće je propalo, posle čega se 1923. godine preselio u Los Anđeles, gde je uz pomoć strica Roberta i brata Roja osnovao filmski studio, koji najpre nosio ime Studio braće Dizni (engl. Disney Brothers Studio).[2] Sa dvadeset četiri godine Volt Dizni je stvorio svoj prvi originalan crtani lik: zeca Osvalda, ali mu ga je „Univerzal studio” oteo.[4] Ceo posao su započeli u garaži sa kamerom koju su kupili od pozajmljenih para, a vremenom su počele da stižu ponude, pa su zaposlili i nekoliko ljudi, a zatim su osnovali veći Volt Dizni studio (engl. „Walt Disney Studio”).[2][3] Posao oko distribucije crtanih filmova od 1930. godine preuzelo je preduzeće „Kolumbija pikčers”.[5] Sa svojim preduzećem, Dizni je nekoliko puta bio na ivici propasti, ali bi posle svake krize ono postajalo sve moćnije i veće.[2] Studio je i dalje jedna od najuspešnijih kompanija u SAD i na svetu. Porodica Bio je vredan i porodičan čovek. Sa dvadeset četiri godine se oženio s Lilijan Baunds, jednom od zaposlenih u odeljenju za bojenje u njegovom studiju. Oni su posle više godina braka dobili kćerku Dajanu Mari (1933—2013), a potom su usvojili i Šeron Me[2] (1936—1993). Dajana se kasnije udala za Rona Milera, bivšeg predsednika očeve firme i oni su zajedno imali sedmoro dece. Šaron je imala troje dece i umrla je 1993. godine.[3] Dugometražni filmovi „Snežana i sedam patuljaka” je bio prvi dugometražni animirani mjuzikl u produkciji Volta Diznija. Do tada su u Diznijevoj produkciji realizovani samo kratki animirani filmovi i serije. To je istovremeno i prvi dugometražni animirani film u istoriji filmske produkcije u Americi proizveden u punom koloru, kao i deseti najkomercijalniji film 20. veka. Rad na filmu je započeo početkom 1934. Najveći deo filma režirao je Dejvid Hend, dok je grupa drugih režisera samo pojedinačne sekvence. Volt Dizni se od samog početka suočio sa problemima, pošto su njegov brat i poslovni partner Roj kao i supruga Lilijan pokušavali da ga odvrate od te ideje, dok se on nadao da će na ovaj način proširiti ugled studija i povećati prihode, u čemu je na kraju i uspeo. Međutim, da bi obezbijedio novac morao je svoju kuću da stavi pod hipoteku. Film je premijerno je prikazan 21. decembra 1937. u Holivudu (Los Anđelesu), a na redovnom bioskopskom repertoaru u Americi našao se u february 1938. godine.[6] S obzirom da je pravljen za vreme Velike depresije, troškovi za njegovu produkciju, koji su od planiranih 250 hiljada dostigli sumu od 1,5 miliona dolara, predstavljali su ogroman iznos.[3] Godine 1989. film je postavljen u Nacionalni filmski registar SAD i ocenjen je kao delo od kulturnog istorijskog i estetskog značaja.[6] Tokom narednih pet godina, dovršeno je još nekoliko animiranih filmova pravljenim po klasičnim bajkama, kao što su: Pinokio, Fantazije (1940), Dambo (1941) i Bambi (1942).

Lepo očuvano za svoje godine Sve se vidi na slikama 1954 M. S. Nedić prevod Mobi Dik (engl. Moby-Dick; или The Whale) je roman američkog pisca Hermana Melvila, izdat u u tri toma oktobra 1851. godine u Londonu. Knjiga je priča mornara Išmaela o opsesivnoj potrazi Ahaba, kapetana kitolovca Pekuoda, radi osvete Mobi Diku, džinovskom belom kitu koji je na prethodnom putovanju brodom odgrizao Ahabovu nogu kod kolena. Kao doprinos književnosti američke renesanse, Mobi-Dik je objavljen sa mešovitim recenzijama, i bio je komercijalni neuspeh, koji je bio bez tekućeg izdanja u vreme autorove smrti 1891. Njegova reputacija kao „velika američka novela” uspostavljena je tek u 20. veku, posle stogodišnjice rođenja njegovog autora. Vilijam Fokner je izjavio da bi voleo da je on sam napisao ovu knjigu,[1] a D. H. Lorens ju je nazvao „jednom od najčudnijih i najdivnijih knjiga na svetu“ i „najvećom knjigom na svetu ikada napisanom“.[2] Uvodna rečenica romana, „Zovi me Išmael“, jedna je od najpoznatijih u svetskoj književnosti.[3] Roman se bazira na neko autorovo prethodno iskustvo koje je stekao na brodu kitolovcu Akušnetu, za koje se prijavio na njegovom prvom putovanju i gde je proveo neko vreme kao ispomoć s obzirom da nije imao prethodnog iskustva kao mornar i gde je proveo punih 18 meseci tokom 1841. i 1842. godine. Za neke sporedne likove u romanu je bio inspirisan članovima posade sa kojima je boravio na kitolovcu. Radnja[uredi | uredi izvor]  UPOZORENjE: Slede detalji zapleta ili kompletan opis radnje! Ilustracija iz jednog ranog izdanja Mobi Dika Priča prati Išmaela, mornara koji dolazi u Nju Bedford sa namerom da se prijavi kao deo posade na kitolovcu Pikvod. Te večeri po pristizanju upoznaje harpunisti sa Polinezije sa kojim sledećeg jutra sluša propoved oca Mepla odakle kreću na ostrvo Nantaket odakle isplovljava brod na božićno jutro. Na početku autor opisuje kapetana Ahaba kao velikog i bezbožnog, ali sa druge strane i moralnog i inteligentnog. Dalje opisuje ostale članove posade i raspravlja o cetologiji. U jednom trenutku kapetan Ahab se pojavljuje na palubu i putovanje najavljuje kao potragu za belim kitom zvanim Mobi Dik koji mu je odgrizao nogu umesto koje sad ima protezu napravljenu od kosti kitove vilice. Objavljuje i da daje zlatnik prikovan za jarbol onome ko prvi ugleda kita. Ahab menja rutu broda i umesto da zaobiđu Rt Horn oni izlaze na otvoreno more. Ubrzo jedan mornar primećuje kita, ali se potraga završava bezuspešno. Kad stižu jugoistočno od rta dobre nade sreću par kitolovaca i Ahab se kod svakog od njih raspituje da li su primetili belog kita. Kako ni ostali brodovi nisu imali sreće oni nastavljaju dalje i usput ubijaju drugog kita i njegovu mast prebacuju u buriće. Nastavljaju dalje ka ekvatoru kad nailaze na nevreme tokom kojeg munja udara i pali jarbol, ali i kvari kompas. Ubrzo nailaze na dva oštećena broda koji su imali susret sa Mobi Dikom. Neki članovi posade posle oluje pokušavaju da odgovore kapetana od daljeg napredovanja, ali on ne odustaje od svoje osvete. Nakon nekoliko dana potrage Ahab ugleda kita i počinje potera. Spuštaju čamce u vodu kad kit prepolovi Ahabov čamac na pola, ali posada uspeva da se spase. Drugog dana potere kit uništava tri čamca, kad strada jedan član posade i upliće se u konopce sa čamaca. Narednog dana Ahab uspeva da pogodi Mobi Dika harpunom, a kit udara u čamac i izbacuje neke članove posade u more i Išmael koji nije bio u stanju da se vrati na brod ostaje sam na moru. Kit svom silinom udara u Pekuod i oštećuje ga. Tad Ahab uspeva po drugi put da pogodi kita harpunom, ali se uže sa harpuna zapetljava sa Ahabom i povlači ga u vodu zajedno sa kitom. Brod tone, a Išmael shvata da je jedini preživeli sa broda. Ceo dan i celu noc je plutao na krhotinama broda dok nije naišao drugi brot koji je i dalje tražio svoje mornare i spasio ga. Pozadina[uredi | uredi izvor] Mobi Dik, ilustracija iz 1902. Dva događaja su uticala na nastanak ovog romana. Jedan je potonuće broda kitolovca „Eseks“ sa Nantaketa 1820. godine, uništenog od strane kita ulješure. Jedan od 8 preživelih članova posade je sledeće godine napisao knjigu o tome. Drugi događaj je ulov ogromnog belog (albino) kita ulješure krajem 1830-ih u vodama čileanskog ostrva Moča. Taj kit, nazvan Moča Dik, preživeo je mnogo pokušaja lova i velikom silinom je napadao brodove. Preko 100 puta se borio sa kitolovcima. O njemu je pisano u njujorškim novinama.

UREDNIKOV PREDGOVOR HUMANITARAC je reč novijeg datuma koja izražava modernu ideju i nije moguće naći je u Džonsonovom rečniku (1). Život privilegovanih klasa u njegovo doba je bio sasvim komforan, daleko udobniji nego što je to bio ikada pre ili nakon tog doba. Moć je pripadala privilegovanima i sve što su radili, činili su verujući da je tako najbolje. S jedne strane nesreće nižih klasa nisu ih doticale, a sa druge, zahvaljujući lošoj komunikaciji, nisu bili ni svesni da negde postoje manje blagosloveni ljudi. Istina je da su poneki, poput Goldsmita ili Kaupera, komponovali muzička dela siromašnima u čast. Ali na taj način nisu probudili sažaljenje svoje publike; za takvo nešto bio je potreban čovek snažnog glasa i karaktera koji je mogao u potpunosti ogoliti nepodnošljivo zlostavljanje nesretnika. Zlostavljanje o kome govorimo sprovodilo se u gotovo 200 zatvora širom zemlje. Na tim mestima zajedno su u istom jadu, hladnoći, gladi preživljavali i umirali nevini i krivci, muškarci i devojčice, žene i dečaci. Njihovi tamičari, zahvaljujući korupciji i nebrizi društva, su iz svega izvlačili lični profit, umnožavali ga oslobađajući krivce i oduzimajući nevinima život i slobodu. Tek objedinjeni prljavština, tlačenje, bolest i očaj su mogli na svetlo dana izneti moralnu korumpiranost i ugnjetavanje. Godine 1773. pojavio se Džon Hauard, šerif Bedforda, kod koga su susreti sa zatvorima upalili iskru sažaljenja i besa koja je bila dovoljna da rasplamsa vatru Humanitarnog ideala. Samo bliski Hauardovi prijatelji nisu bili iznenađeni njegovim radom. Široj okolini 47-mo godišnjak, u to doba već smatran starijim čovekom, bolešljiv i pomalo opsednut svojim zdravljem, nije izgledao kao neko ko bi bio u stanju da se pozabavi tako ozbiljnim zadatkom. Ženio se dva puta, prvi put u dvadeset i petoj sa 52-godišnjom gazdaricom stana u kome je živeo; umrla je posle tri godine bračnog života. Nije imao visoko obrazovanje, tek šegrt u piljari, ali je taj posao u potpunosti napustio kada je nasledio imanje svog oca, uspešnog stolara. Nakon nekoliko putovanja u inostranstvo, uglavnom u potrazi za izlečenjem, oženio se po drugi put (ženom svojih godina i statusa koju je nežno i odano voleo sve do njene smrti 1765. godine) i nastanio na imanju u Bedfordšajeru. Izgledalo je da je pronašao svoj pravi poziv, to jest; povučeni seoski gospodin, iskreno zainteresovan za dobrobit svojih najamnih seljaka, i gotovo nikako za poslove Države, o čemu svedoče i samo tri rada, i to o njegovim zapažanjima vezanim za vremenske prilike, objavljenim u glasilu Kraljevskog društva Filozofske transakcije. Istini za volju Hauard se nije isticao među seoskom gospodom, osim možda po trezvenosti i posvećenosti. Ali, kad prilike konačno omoguće, te kvalitete koje je zaštićen i lagan život brižno čuvao, pojaviće se na svetlu dana. Hrabrost, na primer. Hrabrost zaista nije osobina koja je bila od izuzetnog značaja za seosku gospodu tog vremena, ali, ipak, samo najhrabriji su se usudili da uđu u tamnice osmanaestog veka u kojima je harala smrtonosna zatvorska groznica (2)... 1 Jedan od najpoznatijih rečnika u istoriji čiji tvorac je Semjuel Džonson. Pod nazivom Rečnik engleskog jezika prvi put je objavljen 1755. i sadržao je objašnjenje za 40.000 reči (primedba priređivača srpskog izdanja - prim. prir.). 2 Trbušni tifus (primedba prevodioca - prim. prev.). SADRŽAJ Urednikov predgovor, 7 Reč urednika, 12 Uvod, 13 Deo I: Opšti pogled na patnje u zatvoru, 15 Deo II: Loši običaji u zatvoru, 22 Deo III: Predlozi za unapeđenje strukture i vođenja zatvora, 27 Deo IV: Zatvori u inostranstvu, 43 Deo V: Ratni zarobljenici u Engleskoj, 102 Deo VI: Škotski i irski zatvori, 105 Deo VII: Poseban osvrt na engleske zatvore, 112 Dodaci, 143 Karantin u Veneciji, 143 Nekoliko reči o ovlašćenim školama (u Irskoj), 144 Galije na Temzi, 146 Galije u Plimutu, 147 Galija u Gosportu, 147 Galije u blizini Portsmauta, 147 Beleške o zatvorskoj groznici, 149 Beleške o kazneno-popravnim domovima, 150 Opšta pravila rukovođenja kazneno-popravnim i popravnim domovima, 152 Zaključak stanja u zatvorima, 154 Zaključak o lazaretima, 155 Predlog zakona, 156 Tabele, 159 Zabeleške, 162 Džon Hauard: Život posvećen humanitarnoj misiji (Pogovor), 166 Napomene o memim jedinicama, 174 Naslov: Stanje u zatvorima Izdavač: Pravni fakultet Strana: 174 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 17x24 cm Godina izdanja: 2015 ISBN: 978-86-7630-602-2

Stanje: Ploca 5/5- , Omot 4, kao na slikama -------------------------- Opsirnije: ---------------------------- Рођен је у Ријеци, али од малих ногу живи у Дубровнику. Завршио је Машински факултет у Дубровнику, али се тиме никада није бавио. Још у средњој школи заинтересовао се за глуму и наступао је у дубровачком позоришту „Марин Држић”. Свој први филм Окупација у 26 слика Лордана Зафрановића снимио је 1978. Након тога, одлучио је да се посвети глуми. Године 1983, одлази у САД, где је провео седам година и завршио продукцију и глуму. Након тога, краће време је живео у Енглеској и у Бечу. У браку је са уметницом Миленом Ласић са којом има сина.[1][2] и са којом живи у Београду [3]. Из прва два брака има троје деце, Јанка, Лину и Луку. Страствени је једриличар и са својом децом често једри. Воли и роњење и остале спортове[4]. Каријера Глумачки ангажмани Играо је у преко 55 филмова са подручја бивше Југославије. Најзапаженију улогу остварио је у филму Киклоп редитеља Антуна Врдољака из 1982, који је рађен по истоименом роману књижевника Ранка Маринковића. У њему тумачи лик позоришног критичара Мелкиора Тресића, анксиозног интелектуалца који се потуца по загребачким улицама и кафанама размишљајући о својој судбини уочи надолазећег вртлога Другог светског рата. У августу 2021. на Сарајево Филм Фестивалу одржанa је светска премијера филма ”Елегија ловора”[5] у којој Франо тумачи главну улогу. Ово је дебитантско остварење младог режисера и сценаристе из Црне Горе, Душана Касалице. Главну женску улогу игра Савина Гершак. Осим у Елегији, играо је и у филмовима ”Лето када сам научила да летим” из 2022, као и ”Бела врана” из 2018. Од септембра 2021. приказује се серија ”Династија” у којој Франо има једну од главних улога а која је рађена на основу истоимене америчке сапунице из осамдесетих година прошлог века. Осим у овој, у последње време, забележио је улоге у серијама ”Александар од Југославије”, ”Убице мог оца”, ”Miss Scarlet and the Duke”, као и ”Ургентни центар” и ”Дневник великог Перице”. Почетком 2000их, играо је у теленовелама „Вила Марија”, „Обични људи” и „Zabranjena ljubav”. Такође, играо је и у врло популарним серијама, као што су ”Село гори а баба се чешља”, ”Будва на пјену од мора”, ”Звездара”, ”Битанге и принцезе”, ”Бележница професора Мишковића”. Музичка каријера Остварио је и кратку али запажену музичку каријеру. Године 1983, наступа на Сплитском Фестивалу забавне музике са композицијом Ђела Јусића Загрљени, која је постала велики хит. Његова песма Волим те будало мала је такође била велики хит и победница Загребфеста. Објавио је и ЛП „Франо Ласић”, на којем се поред ових хитова налази и песма Добро јутро. Од 2015. у београдском Дому омладине, Франо, заједно са далматинском клапом Смрика, одржава већ традиционалне новогодишње концерте, а од 2019. и становници Новог Сада могу да уживају у њиховом сјајном извођењу евергрин домаћих и страних хитова. 2017. је са Смриком наступио у Cadogan Hall у Лондону, где је концерт имао хуманитарни карактер. Фестивали Сплит: Загрљени, `83 Volio sam Mary Ann, `84 Загреб: Волим те будало мала, награда за најбољи дојам у целини, `83 МЕСАМ: Месечина. `86 Нека очи говоре, `88 --------------------------- Predmet prodaje je LP Frano Lasić ‎– Zašto Tako Strasno Label: Jugodisk ‎– LPD-0210, Jugodisk ‎– LPD 0210 Format: Vinyl, LP, Album Country: Yugoslavia Released: 1984 Genre: Pop Style: Chanson Zašto Tako Strasno (Vinyl, LP, Album) for sale More Images Tracklist Position Title/Credits Duration A1 Zašto Tako Strasno Lyrics By – D. Mojaš* Music By, Arranged By – E. Lesić* A2 Pjesma Zvana Zbogom Lyrics By – Đ. Balašević* Music By, Arranged By – J. Boček* A3 Moj Grad Lyrics By – E. Lesić* Music By – D. Nikolić* A4 Ja Imam Samo Jedno Srce Arranged By – E. Lesić* Lyrics By – M. Tucaković* Music By – B. Dragović* B1 Noć, Ti I Ja Arranged By – E. Lesić* Lyrics By – D. Mojaš* Music By – B. Dragović* B2 Naš Dogovor Ne Važi Lyrics By – M. Tucaković* Music By, Arranged By – E. Lesić* B3 Ostani Još Malo Lyrics By – Đ. Balašević* Music By, Arranged By – J. Boček* B4 Još Jedna Priča Ljubavna Lyrics By – D. Mojaš* Music By, Arranged By – E. Lesić*

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Autor:: Džefri Berman Žanrovi:: Psihologija, Publicistika Izdavač:: Psihopolis Godina izdanja:: 2020. Broj strana: 440 Pismo: Latinica Povez: Mek Format: 20 cm Umetnost pisanja terapijskih priča Jedinstvena i sveobuhvatna studija o Jalomovom psihoterapijskom i književnom radu, o razvoju i dometima dva Jalomova identiteta i dve njegove karijere: kao egzistencijalnog psihoterapeuta i kao kreativnog pripovedača. Jer, niko nije bolje pisao o umetnosti psihoterapije i psihoterapiji kao umetnosti, i niko nije tako spretno spojio ove dve karijere kao Irvin Jalom. – Ja pripadam onim čitaocima dela Irvina Jaloma kojima odmah nakon prve stranice postane savršeno jasno da će pročitati i sve ostale i poslušati svaku njegovu reč. Odmah sam počeo da mu verujem i to me ne napušta već mnogo godina. Razumeo sam ga kao da je pisao specijalno za mene (što vam zvuči jasno, mada pomalo nespretno i uobraženo) – napisao je u predgovoru Džefri Berman, profesor engleske književnosti i autor ove knjige, precizno opisavši kako se oseća kad čita Jaloma, ali i objašnjava svoje razloge za pisanje ove knjige. Knjiga hronološkim redom donosi detaljne prikaze Jalomovih udžbenika, romana i psihoterapijskih priča – od udžbenika Teorija i praksa grupne psihoterapije, preko Egzistencijalne psihoterapije, Grupne psihoterapije bolničkih pacijenata, zatim knjiga Svakim danom sve bliže, Krvnik ljubavi, Kad je Niče plakao, Ležanje na kauču, Smisao života, Čari psihoterapije, Lečenje Šopenhauerom, Gledanje u sunce, Problem Spinoza, Jedan dan pa sve do dokumentarnog filma Lečenje Jalomom iz 2014. godine i njegove memoarske knjige O sebi iz 2017. godine, kojom se oprašta od čitalaca nakon spisateljske karijere duge pola veka. Hronološki pristup omogućio je Bermanu da prati kako, kada, gde i zašto Jalom menja mišljenje o određenim stvarima, da otkrije zašto je Jalom najuticajniji zagovornik terapeutovog samootkrivanja pred pacijentima i klijentima i zašto njegova dela cene i profesionalci, koji se bave mentalnim zdravljem, ali i obični čitaoci... Irvin David Jalom (engl. Irvin David Yalom; Vašington, SAD, 13. jun 1931) je američki egzistencijalni psihijatar, počasni profesor psihijatrije na Univerzitetu Stanford, i književnik, domaćoj javnosti najprepoznatljiviji kao autor romana Kad je Niče plakao Jalom je rođen u Vašingtonu.[1] Petnaestak godina pre njegovog rođenja njegovi roditelji, Jevreji, emigrirali su iz Rusije i potom u Vašingtonu otvorili bakalnicu u siromašnom crnačkom predgrađu. Jalom je proveo veći deo svog detinjstva čitajući knjige u porodičnoj kući iznad bakalnice i u lokalnoj biblioteci. Nakon što je završio srednju školu studirao je na Džordž Vašington univerzitetu, a zatim na Bostonskoj univerzitetskoj medicinskoj školi. Karijera Nakon što je diplomirao na Džordž Vašington univerzitetu 1952, kao lekar sa Bostonske univerzitetske medicinske škole koju je završio 1956. stažirao je u Maunt Sinaj bolnici u Njujorku, i završio specijalizaciju na Fips klinici Džon Hopkins univerziteta u Baltimoru 1960. Nakon dve godine vojne službe u Tripler Dženeral bolnici u Honoluluu Jalom je započeo akademsku karijeru na Stanford Univerzitetu. Zaposlio se na fakultetu 1963. i napredovao u toku sledećih nekoliko godina da bi dobio katedru 1968. Ubrzo nakon toga dao je svoj najznačajniji doprinos predajući o grupnoj psihoterapiji i razvijajući svoj model egzistencijalne terapije. U osnovi njegovih dela o egzistencijalnoj psihologiji je ono što on naziva četiri datosti ljudskog stanja: samoća, besmisao, smrt i slobodna volja. Jalom diskutuje o načinima na koje čovek može da odgovori na ove probleme, bilo na funkcionalan, ili na nefunkcionalan način. Osim njegovih stručnih dela, Jalom je napisao i mnogo romana, i eksperimentisao sa raznim tehnikama pisanja. U knjizi Svakim danom sve bliže Jalom je pozvao pacijenta da bude koautor i piše o doživljaju terapije. Knjiga ima dva različita glasa koja posmatraju isto iskustvo u naizmeničnim delovima. Jalomova dela su korišćena kao udžbenici na fakultetima, i standardno štivo za studente psihologije. Njegov novi i jedinstveni pogled na odnos pacijenta i klijenta je uvrštavan u rasporede programa psihologije na školama kao što je Džon Džej koledž krivičnog prava u Njujorku. Jalom je nastavio da održava honorarnu privatnu praksu, i snimio je brojne dokumentarne filmove o tehnikama terapije. Takođe je predstavljen u dokumentarnom filmu Bekstvo od smrti (Flight from Death), koji istražuje odnos nasilja i straha od smrti, vezanom za podsvesne uticaje. Irvin D. Jalom institut za psihoterapiju, koji vodi zajedno sa profesorom Rutelen Džoselson, unapređuje Jalomov pristup psihoterapiji. Njegova jedinstvena kombinacija integrisanja više filozofije u psihoterapiju može se smatrati filozofijom. U braku je sa književnicom i istoričarkom Marilin Jalom. Dela Romani i priče 1974 Svakim danom sve bliže (Every Day Gets a Little Closer) 1989 Krvnik ljubavi i ostale psihoterapeutske novele (Love´s Executioner and Other Tales of Psychotherapy). 1999 Moma i smisao života (Momma and the Meaning of Life) 1992 Kad je Niče plakao[2] 1996 Ležanje na kauču (Lying on the Couch) 1996 Čitalac Jalom (Yalom Reader) 2005 Lečenje Šopenhauerom (The Schopenhauer Cure)[3][4] 2005 Zvaću policiju (I´m calling the police! A Tale of Regression and Recovery)[5] 2012 Problem Spinoza (The Spinoza Problem)[6] 2015 Jedan dan i druge priče o psihoterapiji (Creatures of a Day - And Other Tales of Psychotherapy) Stručna literatura 1970 Teorija i praksa grupne psihoterapije (The Theory and Practice of Group Psychotherapy) 1980 Egzistencijalna psihoterapija (Existential Psychotherapy) 1983 Bolnička grupna psihoterapija (Inpatient Group Psychotherapy) 2001 Čari psihoterapije (The Gift of Therapy: An Open Letter to a New Generation of Therapists and Their Patients)[7] 2008 Zurenje u sunce: prevazilaženje užasa od smrti (Staring at the Sun: Overcoming the Terror of Death)[8][9] Filmografija 2003 Bekstvo od smrti (Flight from Death) 2007 Kad je Niče plakao (When Nietzsche Wept) 2014 Lečenje Jalomom (Yalom`s cure)

Lepo očuvano Dva broja Soko Kraljevine Jugoslavije je bila jedinstvena viteška organizacija čiji je cilj bio fizičko i moralno vaspitanje jugoslovenskih državljana. Osnovan je početkom decembra 1929.[1] Slovenački član Sokola Boris Gregorka. Muška sokolska kapa sa srpskom kokardom. Ženska sokolska kapa. Uvod Uredi Osnivanje u Češkoj Uredi Sokolstvo kao ideologija i kao društveni nacionalistički pokret je nastalo polovinom 19. veka na teritoriji Austrijskog carstva. U krugovima češke buržoazije razvila se ideja o stvaranju jedne panslovenske države. Ističući svoju pripadnost velikoj slovenskoj zajednici, u želji da se odvoje od Austrijske carevine i pruže otpor germanizaciji, češki intelektualci, na čelu sa Miroslavom Tiršom, materijalno potpomognuti sredstvima češkog veletrgovca Jandrika Fingera, osnovali su 1862. godine „Gimnazijsko društvo praško”, iz koga je izrastao Sokolski pokret, sportskog karaktera, ali sa ideološkom suštinom da će ugušiti i pobediti „zlo samo onaj narod čiji članovi budu telesno i moralno krepki”.[2] Dodatak imenu društva „Sokol”, nastao je na predlog Tiršovog bliskog saradnika Emanuela Tonera, kome se dopala simbolična predstava najboljih osobina junaka u obliku ptice sokola, kakvu je upoznao u srpskim epskim narodnim pesmama, koje je sakupio i objavio Vuk Karadžić i koje su u drugoj polovini 19. veka imale veliku popularnost u Evropi.[3] Godine 1868. Tirš je izdao „Temelje telesnih vežbi”, u kojima je zajedno sa svojim saradnicima, češkim filozofima, izradio gimnastičku terminologiju. Naredne 1869. nastalo je i „Gimnastičko društvo za gospođe i devojke”. Iste godine je nastao Češki sokolski savez, a zatim i stručni časopis „Soko”.[4] Sokolski gimnastički sistem su činili njegova organizacija, ideologija, sokolska vaspitna metodika, stručni kadrovi, sokolska prosveta i sokolska stručna štampa.[5] Pokret se proširio i na druge slovenske teritorije, zapadnoevropske zemlje i SAD.[2] Slovenija Uredi Među Južnim Slovenima, sokolske principe, kao kod Čeha su najpre 1862. godine prihvatili u Sloveniji, osnivanjem društva „Južni Sokol”, u Ljubljani, a čija su pravila prihvaćena tek neredne 1863. godine. Tadašnje vlasti su zabranile rad ovog društva. Već 1868. osnovano je novo „Telovadno društvo Sokol”, zatim „Žensko telovežbeno društvo” (1901), „Slovenačka sokolska zvezda” (1905) „Sveskovenska sokolska zvezda” (1908).[6] Hrvatska Uredi Hrvati su sokolsku ideju prihvatili par godina nakon Slovenaca. Ideja o osnivanju sokolskog društva je potekla od članova pevačkog društva „Kolo”. U Zagrebu je 1867. osnovano odeljenje za gimnastiku, pod nazivom „Hrvatski soko”, a osnivač i vođa je bio Franjo Hokman. Od 1878. je izlazio mesečni časopis „Sokol”, prvi sokolski list na teritoriji Jugoslavije, koji je izdavan narednih godinu dana. U Zagrebu je 1884. sagrađena sokolana. Nakon toga je započeo brži razvoj sokolstva na teritoriji Hrvatske današnje, osnovani su „Primorski soko” i Savez hrvatskih sokolskih društava na Sušaku (1904), Sokolsko društvo „Dubrovnik” u Dubrovniku (1904), „Srpski soko” u Zagrebu (1905).[7] Bosna i Hercegovina Uredi Plakat povodom drugog spleta krajiških sokola i pobratima u Banjoj Luci, 1918 U Foči je 1883. Risto Jeremić, tada student medicine, osnovao srpsko sokolsko društvo, čiji je cilj bio fizičko i moralno uzdizanje u borbi protiv alkoholizma. Austrougarske vlasti su ga odmah zabranile i uništile sprave za vežbanje. Tek deset godina kasnije osnovani su viteško društvo „Obilić” u [[Mostar[[u (1903), zatim Društvo „Dušan Silni”, u Sarajevu (1906), „Srpsko sokolsko društvo” u Tuzli (1908) i Srpska sokolska župa bosanskohercegovačka u Sarajevu (1910).[8] Godine 1909. pesnik Osman Đikić je osnovao „Muslimanski soko”, sa ciljem da se muslimanska omladina odvoji od hrvatskog sokola, anacionalnog karaktera. U Tuzli je društvo nosilo naziv „Islamski soko”. Na Sveslovenskom sletu u Pragu 1912. muslimani su učestvovali pod zastavom Kraljevine Srbije.[6] Vojvodina Uredi Gimnastika u Vojvodini započela je da se razvija nakon osnivanja Društva za jahanje, veslanje i gašenje požara (1872). Dve godine nakon toga je oformljen „Srpski soko”. Nastava gimnastike u Vojvodini je postala obaveza predmet Srpskoj velikoj gimnaziji u Novom sadu 1875. godine. U Vršcu je 1878. osnovano gimnastičko društvo, „Venac, koje je kasnije preminovano u „Srpski soko”, a zatim su osnovana i sokolska društva u drugim mestima u Vojvodini. Na inicijativu lekara Laze Popovića, osnovan je „Srpski soko” u Sremskim Karlovcima 1905. godine, koje je 1905. počelo sa aktivnijim radom. Godine 1906. osnovana je Fruškogorska župa, sa centrom u Sremskim Karlovcima. Nakon njihovog učešća na Hrvatskom svesokolskom sletu u Zagrebu, uspostavili su čvršću vezu sa ostalim sokolima, osnovali su sokolsku biblioteku sa arhivom, a zatim i list „Srpski Soko”.[9] Patrijarh srpski Georgije Branković je kupio za sokolanu jednu od najlepših kuća u Sremskim Karlovcima. Laza Popović je uspeo da objedini srpsko sokolstvo u jedan savez, ali pošto je njegov rad bio otežan zbog austougarskih vlast, centar srpskog sokolstva je prebačen u Beograd. LAza Petrović je ugasio časopis koji je izdavan u Sremskim Karlovcima, i u Beogradu je 1911. pokrenuo „Srpski Sokolski glasnik”. U sokolske vežbe je uvrstio i srpske narodne junačke igre.[10] Makedonija Uredi Na teritoriji Južne Srbije, odnosno makedonije sokolstvo je započelo osnivanjem društva „Dušan Silni” (1908).[7] Srbija Uredi U Kneževini Srbiji, u Beogradu Steva Todorović je na inicijativu svojih učenika, osnovao Prvo srpsko društvo za gimnastiku i borenje.[11] 1857. godine. Po nastavnom planu koji je nosio naziv „Raspored predmeta za muške i ženske osnovne škole i uputstvo kako će se predavati”, koji je donet Zakonom od 17. septembra 1871. godine uvedeno je obavezno telesno vežbanje u sva četiri razreda osnovnih škola,[11] a Ukazom ministra prosvete u Srbiji je fiskultura postala obavezan predmet u srednjim školama školske 1878/1879. godine. Fizičko vaspitanje su tada propagirali oficiri, često u ulozi nastavnika, koji su u tu svrhu obučavani na posebnim kursevima.[12] Sokolsko društvo iz Mokranja kod Negotina Prednjački zbor u Negotinu 1931. godine Nastavak rada prvog društva koje je osnovao Steva Todorovića, osnivanje velikog gimnastičkog društva za decu i omladinu, sa centralom u Beogradu i ograncima u većim gradovima Srbije predložio je Vladan Đorđević. Tako je 1882. osnovano „Prvo beogradsko društvo za gimnastiku i borenje”,[13] a u narednih desetak godina su osnovana društva u mnogim gradovima Srbije.[13]Vojislav Rašić, koji je imao prilike da se upozna sa radom prvog češkog gimnastičkog društva, predložio je da se beograskom društvu doda naziv „Soko”,[13] pa je društvo 1892. dobilo naziv „Beogradsko gimnastičko društvo Soko”. Ovo društvo se uključilo u sokolski pokret, ali je radilo po švedskom gimnastičkom sistemu. Iste godine Rašić je osnovao Beogradsko gimnastičko društvo „Dušan Silni ”, koje se više oslanjalo na srpsku prošlost. Odnosi između dva beogradska društva su bili jako loši, a borba se vodila preko štampe. Na predlog zaštitnika oba društva, princa Đorđa, kao i pod uticajem Jozefa Šajnera, starešine Češke sokolske zajednice u Pragu, ova dva društva su se ujedinila u Savez srpskih sokolskih društava „Dušan Silni” na Cveti 1908. godine. Sokolski pokret u Kraljeivini Srbiji, u to vreme jedinoj nezavisnoj zajednici slovenskih naroda, povezao se od tada sa Sokolima u Pragu, Vojvodini, Bosni i Hercegovini, Pomorju, Sloveniji, Hrvatskoj, Slavoniji, Krajini i Dalmaciji.[14] Orkestar Sokolske čete Negotina 1931. godine Vlada Kraljevine Srbije, posebno ministar prosvete Ljubomir Jovanović, kasnije osnivač Župe Beograd, pridavali su veliki značaj sokolskom pokretu u prvoj deceniji 20. veka.[14] Nakon svesokolskog sleta u Pragu 1907. godine, na kome su prisustvovali i delegati iz Kraljevine Srbije, Ministarstvo prosvete Kraljevine Srbije je uputilo zahtev sokolskoj opštini u Pragu, da pošalje svoje „prednjake” (članove osposobljene da obučavaju druge), koji bi u Srbiji širili sokolske ideje i radili na fizičkom vaspitanju. Devetorica prednjaka su iz Praga stiglo u Srbiju 1911. godine i oni su raspoređeni u Beograd, Valjevo, Kragujevac, Kruševac, Niš, Pirot, Požarevac, Užice i Šabac.[12] Tokom Aneksione krize, Sokoli su optuživani za velikosrpsku propagandu.[7] Oko 1912. Srpski Sokoli su se organizovali u župe: Fruškogorska u Sremu, Dalmatinsku, Krajišku, Savez srpskih sokolskog društva „Dušan Silni” u Srbiji, i bosanskohercegovačku. Nakon sleta u Zagrebu 1911. su istupali zajedno pod istom sokolskom zastavom i organizovali u Sveslovenski sokolski savez.[6] Osnivanje Uredi Uoči Prvog svetskog rata, 18. juna 1914. godine u Zagrebu je održan tajni sastanak predstavnika tadašnje Slovenačke sokolske Zvezde, Hrvatskog Sokolskog saveza i Srpskog sokolskog Saveza.[15] Kao predstavnik srpskih sokola iz Srbije, Đura Paunković je na ovom sastanku održao značajan govor, u kome je predložio da se osnuje jedan Jugoslovenski sokolski savez, koji bi obuhvatao sve Južne Slovene, bez obzira da li žive u Srbiji, Austrougarskoj ili Bugarskoj.[16] Nakon rasprave, predlog je jednoglasno usvojen.[16] Ujedinjenje je trebalo da se proklamuje na prvom Jugoslovenskom sokolskom sletu u Ljubljani predviđenom za Vidovdan, deset dana kasnije, kada bi se dogovorili i o zajedničkim kostimima, vođama, sedište saveza. Ideja je bila da se dogovore Austrougarske vlasti, verovatno saznavši za zakazani slet su zabranile dolazak srpskih Sokola iz Srbije, zbog čega je odlučeno da se slet ne održi, slet se najverovatnije ne bi održao ni zbog Sarajevskog atentata, kao i ratnih događaja koji usledili.[16] Nakon Prvog svetskog rata i stavaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, ponovo su se sastali predstavnici plemenskog sokolstva, na sednici od 26. januara 1919. u Zagrebu, na kome su ostvarena odluka o ujedinjenju u Sokolski Savez Srba Hrvata i Slovenaca, doneta još na tajnom sastanku od 18. juna 1914, što je zatim svečano proglašeno na Vidovdan iste 1919. godine, na sokolskom saboru u Novom Sadu.[15] Naredne 1920. godine savez je promenio ime u Jugoslovenski sokolski savez.[7] Nakon uvođenja diktature, donet je Zakon o osnivanju Sokola Kraljevine Jugoslavije”.[17] Za starešinu je izabran prestolonaslednik Petar II Karađorđević, a njegovi zamenici su bili Engelbel Gangl i Đura Paunković.[17] Prema tom zakonu sva postojeća društva morala su da se ujedine ili bi u suprotnom bila ukinuta. Kralj Aleksandar je sokolstvo uveo u državne institucije, školu i vojsku, a praktično čitava državna administracija imala je za cilj širenje jugoslovensnstva kroz sokolstvo.[17] Savez je postao član saveza „Slovenskog sokolstva” i Međunarodnog gimnastaičkog saveza.[17] Organizacija Uredi Sokolski dom u Zrenjaninu, delo arhitekte Brašovana Cilj Sokola je bio da podiže telesno zdrave, moralno jake i nacionalno svesne državljane Kraljevine Jugoslavije, a sve to uporednim vaspitanjem tela i duše po odomaćenom Tiršovom sokolskom sistemu.[18] Član Sokola je mogao biti svaki „dorastao i neporočan“ državljanin, a postojala su i deca sokoli i sokolski priraštaj. Na teritoriji Kraljevine Jugoslavije postojalo je šest nivoa sokolske organizacije[19]: Savez — vrhovni organ na nivou države, podređen Ministarstvu za fizičko vaspitanje naroda. Udruživala je sve sokolske župe Kraljevine Jugoslavije, a njeno sedište je bilo u Beogradu.[20] Župa — udruživala je više sokolskih društava i imala sa sedište u privrednom i kulturnom centru regiona Društvo — osnovna mesna organizacija koja je neposredno vršila odgajivanje svih sokolskih pripadnika svoga područja. Obično je obuhvatalo jedan grad sa okolnim selima Četa — obično u seoski sredinama Bratstvo — najmanje 6 članova Povereništvo — najmanje 3 člana Sokolskim društvom je upravljala društvena uprava, koja se sastojala iz starešine društva, njegovog zamenika, predsednika prosvetnog odseka, načelnika i načelnice, 5—10 članova i njihovih zamenika i 3—5 revizora računa i njihovih zamenika. Sokolskom župom je upravljala uprava župe, koja se sastojala iz starešine, njegovog zamenika, predsednika prosvetnog odbora, načelnika i načelnice, sekretara, blagajnika, 5—10 članova i njihovih zamenika i 5 revizora i njihovih zamenika.[21] Sokolski savez Uredi Sokolskim savezom je upravljala Uprava koja se sastojala od starešine, pet podstarešina, načelnika, načelnice, po tri njihova zamenika, predsednika prosvetnog odbora, 15—25 članova i 7—11 njihovih zamenika i 5—7 revizora i njihovih zamenika. Upravu Sokolskog saveza je imenovao i razrešavao ministar prosvete i ministar vojske i mornarice u saglasnosti sa predsednikom Ministarskog saveta. Starešina Sokolskog saveza je bio naslednik prestola Petar Karađorđević. Starešina i Uprava su upravljali celokupnim radom Sokola Kraljevine Jugoslavije i predstavljali celokupno sokolstvo. Savetodavni organi za proučavanje i rešavanje načelnih pitanja bili su: Glavna skupština, Odbor delegata župa i Odbor načelnika župa.[22] Program Sokolske Petrove petoljetke je sprovođen u periodu koji se trebao završiti kraljevim sticanjem punoletstva 6. septembra 1941.[23] Sokolane Uredi Sokolana je prostorija u kojoj se redovno održavaju vežbe članova društva. Kao glavno stecište članova, trebalo je da obezbedi mogućnost vežbanja i u zimskim uslovima, bez opasnosti po zdravlje. Još na samom početku sokolskog pokreta su uspostavljena određena pravila za izgradnju sokolana. Sokolane je trebalo da budu dovoljno prostrane, tako da svaki vežbač ima 4—5 m². Osim toga sokolane su bile površine najmanje 54 m² i visine 4—5 m.[24] Za letnje mesece predviđena su vežbališta na vazduhu. Pod vežbališta je pravljen od nabijene zemlje, drveta ili nasipanog peska na dubinu 30—40 cm.[24] Bilo je poželjeno da u sokolani postoje i prostorije za presvlačenje i kupališta za tuširanje.[24] Vremenom su u prioritetne sokolske građevine uvršćena i sletišta. Prilaz sletištu je morao da ima dobrar raspored ulaza, tako da se učesnici mogu podeliti od gledališta, pre ulaza u sletište, a na ulazu u zbiralište razdeliti na muške i ženske učesnike.[25] Sokolski objekti su bili izuzetno popularni i predstavljali su ideale panslovenskog kulturnog i sportskog pokreta. Na teritoriji Kraljevine Jugoslavije je izgrađeno preko 150 sokolskih objekata. Na teritorijama sa srpskom većinom građeni su objekti sa elementima moravskog stila inspirisan na arhitekturi iz 14. i 15. veka, u Sloveniji neogotička remniscencija, kao dom u Taboru, dok je u Makedoniji preovlađivao orijentalni stil. Sredinom četvrte decenije 20. veka, pod uticajem moderne, objekti su izgubili folklornu dekoraciju i postali su funkcionalnalniji.[26] Jedan od najznačajnijih graditelja sokolskih domova je bio Momir Korunović.[26] Bio je nadzorni arhitekta na svim sokolskim domovima u Jugoslaviji i predsednik građevinsko-umetničkog odseka Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije. Izradio je projekte za dvadeset sedam od čega je realizovano šesnaest projekata, među njima sokolski domovi u Prokuplju, Avtovcu, Visokom (1935), Jagodini (1935), Staroj Pazovi (1931), Loznici (1931) , Bijeljini (1929), Uroševcu (1929), Užicu, Kumanovu (1931), Sokolsku vežbanicu pri Drugoj muškoj gimnaziji u Makedonskoj ulici (1924), Sokolsko sletište - drveni stadion za Svesokolski slet (1930), Sokolski dom na Čukarici (1934), „Matica” u Deligradskoj ulici (1935) u Beogradu.[26] Značajan arhitekta sokolskih domova je i profesor Josip Driak, koji je uradio nacrt za sportski stadion u Zagrebu, tada najveće sokolsko sletište u Jugoslaviji, najveća građevina posvećena telesnom vežbanju u Jugoistočnoj Evropi. Izgrađena je 1934. povodom 60 godina Hrvatskog sokola, 30 godina od osnivanja Saveza hrvatskih sokolskih društava, 20 godina Jugoslovenskog sokolskog saveza i 10 godina Saveza Sveslovenskog Sokolstva. [27] Sokolski sletovi Uredi Najznačajnije sokolske manifestacije su bili sokolski sletovi. Njihov cilj je bio da se kroz telesno vežbanje obeleži masovnost sokolskog pokreta. Održavali su se održavali na nivou jednog sokolskog okružja, jedne sokolske župe, na nivou jedne države ili jedne od njenih regija (pokrajinski sletovi) ili na međunarodnom nivou, takozvani sveslovenski sokolski sletovi, koji su se tradicionalno održavali u Pragu.[28] Često se dešavalo da se sletovi održavaju na dane velikih crkvenih praznika, kao što su Vaskrs, Vidovdan, Duhovi i drugi. Osim gimnastičkih vežbi, na sletovima su organizovani svečani defilei, bakljade, koncerti i drugo.[28] Prvi Jugoslovenski svesokolski slet je održan u Ljubljani od 23. jula do 16. avgusta 1922. godine i imao je međunarodni karakter.[29] Drugi Jugoslovenski svesokolski slet je održan od 8. do 30. juna 1930, u Beogradu.[30] Među najbolje sletove Jugoslovenskog Sokola spada pokrajinski slet održan u Ljubljani 28—29. juna 1933.[30] Članstvo Uredi Članovi svih sokolskih organizacija su se, bez obzira na uzrast, uključujući i decu međusobno nazivali sa „brate” ili „sestro”, oslovljavali sa „ti” i pozdravljali sa „zdravo”.[31] Sokoli su propagirali jednakost polova. Smatrali su da žene imaju ista prava da postanu učitelji i prednjaci, s tim da su žene obučavale ženske članove, a muški muške članove. Muški i ženski članovi su mogli obavljati iste funkcije u sokolskoj hijerarhiji. [31] Ipak, smatrali su da bi u slučaju rata uloga žena bila drugačija u odnosu na muškarce, odnosno da se brinu o deci, ishrani stanovništva i vojske.[31] Vojska Uredi Godine 1940. Sokolstvo je transformisano u organizaciju vojnog karaktera iz dva razloga. Kao nacionalna organizacija, njen cilj je bio odbrana države Jugoslavije, s obzirom da joj je pretila opasnost od napada Sile Osovine. Drugi razlog su bili unutrašnja odbrana od napada i masovnih progona pripadnika Sokola na teritoriji Banovine Hrvatske, gde su se najjače osetile posledice Poslanice katoličkog episkopata protiv Saveza Sokola od 8. januara 1933. godine.[32] Tokom čitave 1940. godine beleženi su progoni i napadi na sokolske radnike iz Imotskog, Nove Gradiške, Splita, Zagreba i drugih mesta, oduzimani su im odbornički mandati, a sokolski učitelji su prebacivani u zabačena sela Banovine Hrvatske, daleko od većih mesta.[32] Sokolstvo se u vreme vlade Milana Stojadinovića, koncentrisala na teritoriju Srbije, a kasnije je vlade Dragiše Cvetkovića počela da naoružava organizaciju, kao protivtežu Hrvatskoj seljačkoj zaštiti.[32] Još krajem marta 1940. godine Savezna uprava Sokola je objavila pripravno stanje, sa ciljem da se delatnost jugoslovenskog sokolstva usmeri na narodnu odbranu, vojno-odbrambene akcije u sprečavanja „Pete kolone” u Jugoslaviji.[32] Predviđano je organizovanje Sokolstva u Jugoslovensku nacionalnu vojsku i u tom smislu je intenziviran rad na uspostavljanju novih sokolskih jedinica.[32] Prema pravilniku Saveza i inače su kandidati koji su želeli da uživaju povlastice odsluženja skraćenog vojnog roka obučavani da rukuju oružjem i bacaju bombe. Međutim, ratno stanje je zahtevalo veću predvojničku obuku. U tom smislu, otkazivane su manifestacije, koje su mogle da oduzimaju vreme u pripremama za vojno-odrambeni rad, a svim jedinicama je izdata direktiva hitnog oformljavanja streljačkog odseka i održavanja vojne obuke na redovnim časovima.[33] Galerija Reference Literatura Vidi još

Odlomak : ’’UNIVERZALNO I INDIVIDUALNO U uvodu za Atma Darshan (strana 2), Shri Atmananda kaže: ”Od dva nacrta mišljanja, naime onog koji dovodi individualno pod univerzalno i univerzalno pod individualno, ovde je usvojen drugi.” Na ovaj način je načinjena razlika između dva pristupa realizaciji, koje je Shri Atmananda zvao ‘kosmički’ i ‘direktni’. U ‘kosmičkom’ pristupu, ‘individualna osoba’ ili ‘jiva’ se smatra nepotpunim delom obuhvatnog univerzuma. Otuda je pristup opisan kao ‘dovođenje individualnog pod iniverzalno’. Ovo zahteva proširenje razmatranja na univerzalno funkcionisanje – kojim vlada svemogući ‘Bog’, ili koji izražava sveobuhvatnu realnost, koja je nazvana “brahman”. Bukvalno ‘brahman’ znači ‘proširen’ ili ‘veliki’. Kada ono što se razmatra postane prošireno, izvan svih ograničenja našeg fizičkog i mentalnog viđenja, taj brahman je realizovan. Takvom širenju može se pristupiti kroz različite vežbe koje su bile propisane za pročišćenje sadhakinog karaktera od pristrasnosti i neobjektivnosti ega. Posebno postoje etičke vežbe koje oslabljuju egoizam; ima devocijskih vežbi koje kultivišu predanost obožavanom božanstvu; a postoje i meditativne vežbe koje bacaju um u posebna samadhi stanja gde se uobičajena ograničenja rastvaraju u jako opsežnoj zadubljenosti. Kroz takve propisane vežbe, sadhaka može biti daleko objektivniji, i na taj način zadobija mnogo šire, i mnogo obuhvatnije razumevanje sveta. Učitelj može shodno tome da pripremi sadhaku, kroz jako prošireno razumevanje sveta, pre usmeravanja istraživanja koje se odražava u nedualnoj istini. Ova kosmološka staza obuhvata karakteristični stav vere i poslušnosti, prema tradiciji koja je propisala vežbe za širenje uma i pročišćavanje. Prema tome, toj stazi je bilo dato istaknuto mesto u tradicionalnim društvima, koja su bila organizovana na osnovi pokoravanja veri. U ‘direktnom’ pristupu, učitelj smesta rukovodi misaonim istraživanjem, iz učenikovog aktuelnog viđenja sveta i ličnosti. Na učenikovoj strani, istraživanje zavisi od iskrenog zanimanja za istinu, dovoljnog da ide direktno s dubokim skeptičnim i nepokolebljivim istitivanjem ukorenjenih verovanja, od kojih zavise učenikovo razumevanje sebe i viđenje sveta. Ovo poziva na nezavisno držanje – da se ne uzimaju stvari na poverenje, nego da je bolje postavljati pitanja i otkriti stvari za sebe. Tradicionalna društva su takvo nezavisno ponašanje javno sprečenavala zbog straha od destabilizacije pokorne vere koja je bila potrebna za održavanje njihovog društvenog reda. Prema tome, postojala je tendencija da se direktni pristup donekle drži skrivenim, daleko od opažanje običnih ljudi. Kao na primer, skeptična pitanja o upanišadama su donekle držana skriveno, do njihovog objavljivanja u poslednja dva veka. U modernom svetu, mi smo razvili različite vrste društvenog života - gde je obrazovanje daleko šire rasprostranjeno, a nezavisno ispitivanje se ohrabruje od njegovih najranijih stadijuma. Stoga je prirodno da je ‘direktan put’ ili ‘vicara marga’ postao svima dostupan, i veoma slavan kroz Ramanu Maharshija. U Šri Atmanandinim učenjima, postoji nastavak tog trenda prema nezavisnom ispitivanju, od strane individualnog sadhake. Ovde reč ‘individualna osoba’ ili “jiva”’ smatrana je kao varljiva pojava koja zbunjuje biće i ličnost. Ispitivanje je direktno okrenuto unutra, reflektujući se natrag od fizičkih i mentalnih priloga do najunutarnjije istine o sebi ili ‘atmanu. Pitanja okrenuta prema njihovim vlastitim preuzetim verovanjima, koja drže kao sigurno um i telesno posredništvo, pokazuju nam neki spoljašnji svet. Reflektujući se natrag od uma i telesnog spoljašnjeg posredovanja, istraživanje se vraća do direktnog samosaznanja iz najdubljeg centra iskustva, odakle je istraživanje došlo. Kada se istraživanje obrne unutra, sva posmatranja, zapažanja i interpretacije univerzuma se takođe vraćaju natrag unutra, do najunutarnjijeg centra koji je istinski individualan. Sva opažanja, misli i osećanja moraju se vratiti tamo natrag, pošto su oni interpretirani i usvojeni u trajnom znanju. Otuda je ovaj pristup opisan kao pristup ‘dovođenja univerzalnog pod individualno’. Ukratko; Šri Aurobindovo učenje je započelo s direktnim istraživanjem u ‘atmanovoj’ strani jednačine ‘atman = brahman’. Istraživanje je epispemološko, ipitujući pitanje ’šta jeste’ uz pomoć pitanja: ‘Kako je to saznato?’ Ispitujući svaki predmet s unutrašnje tačke gledišta saznanja sebe, potpuna realnost sveta je svedena na nedualni svest, gde se sopstvo i realnost (atman i brahman) nalaze (kao) identični. Istraživanje je sprovedeno bez potrebe pribegavanja tradicionalnim vežbava bhakti obožavanja ili joginske meditacije. U stvari Šri Atmananda je često sprečavao takva vežbanja, mnogim njegovim učenicima, posebno onima čije samskare nisu bile već obuhvaćene zajedno s njima. Jasno, ovaj pristup ne odgovara svakome. Za mnoge u modernom svetu, tradicionalni običaji religije i meditacije su veoma potrebne vrednosti. U modernim vremenima, otprilike Šri Atmanandin, tradicionalni pristup su podučavali veliki mudraci kao Kanchi-svami Candrashekharendra-sarasvati i Anandamayi-ma, koje je Šri Atmananda veoma uvažavao. U stvari, Šri Atmananda je učinio vrlo izvesnim, da su njegova učenja bila živa, izričito namenjena za posebne učenike. On je bio sasvim eksplicitno protiv institucionalizacije takvih učenja, govereći da jedino prava ‘institucija’ advaite mora biti živi učitelj (ako neko uopšte insistira da se govori o ‘instituciji’). Dakle, ako vi nastavite ići dalje, beleške o nekim prakriyama koje je podučavaao Šri Atmananda, treba shvatiti da su samo izveštaji pojedinih sledbenika, čije izveštavanje je neizbežno pogrešivo. Neka štampana dela od i o Šri Atmanandi su naznačena dole u post skriptumu. DALJA ZAPAŽANJA Vicara ili istraživanje jeste bitno za kontemplaciju o znanju na bilo kojoj stazi. Kada se tradicionalni put naziva kosmološkim, to ne podrazumeva nedostatak vicare. To jednostavno nači da uz vicaru postoji takođe značajna komponenta kosmologije, koja traži da opiše svet i da propiše odgovarajuće akcije za poboljšavanje naše ličnosti i sveta oko nas. Stoga vicara mora biti u obe staze – ‘kosmološkoj’ i ‘direktnoj’. S jedne strane ‘kosmološka’ staza dobija svoje ime iz posedovanja kosmološke komponente, koja nedostaje u direktnoj stazi. S druge strane, ‘direktna’ staza je tako nazvana zbog toga jer se direktno stara za osnovnu prožimajuću istinu. Koloko god lošim ili dobrim da je svet viđen, ma koliko loše ili dobro da je viđen kroz ličnost, na direktnom putu ne postoji interes da se popravi to kosmičko gledište. Jedina briga je da se reflektuje direktno natrag u onovnu prožimajuću istinu, od površnog, plitkog i obmanljivog prikazivanja sveg spoljnog posmatranja. Neposredan put je stoga savremen događaj. Postojao je od početka, pre nego što su se razvile tradicije i civilizacije. To se nastavilo kroz rast tradicije, zajedno sa ličnim i okolinskim napretkom koje su propisale tradicije. Ova poboljšanja su neizbežno nepotpuna i dovedena u pitanje; tako da postoje uvek ljudi koji nisu zadovoljni sa takvim poboljšanjima, već samo žude za jasnom istinom koja nije kompromitovana ni sa kakvom neistinitošću. Da se nađe ta istina, ni jedno kosmološko unapređenje ne može samo biti dovoljno. Na nekom stupnju, pre ili kasnije, mora se skočiti sasvim dalje od svih poboljšanja, unutar istine gde se gore ili bolje ne primećuju. Jedina razlika između kosmološke i direktne staze je kada se napravi skok. U direktnom putu, skok je ubrzo ili baš sada. U kosmološkom pristupu skok je odgođen za kasnije, kako bi se dalo vreme za izvršenje poboljšavajuće pripreme. Ima glasova za protiv na obe strane, tako da različite staze odgovaraju različitim ličnostima. Teže je načiniti preuranjeni skok, a to znači da je sadhakin karakter još nečist; tako da čak i ako bi uskočio u istinu, pao bi kolebljivo natrag, preplavljen i nadvladan egoističnim samskarama. Onda ostaje nastavljanje vraćanja natrag na istinu, dok samskare ne budu izbrisane i konačno se ne utvrdi sahaja stanje. Docniji skok može biti lakši, s karakterom tako pročišćenim da mali rad ostaje ili nikakav rad ne preostaje za postizanje utvrđenosti. Međutim postoje zamke u pripremanju ličnosti za docniji skok, jer sadhaka može postati zaljubljen u relativni napredak koji je ostvario, kao zatvorenik koji se zaljubi u zlatni lanac i stoga ostaje zatvoren. Dakle, ono šta je potrebno jeste da se pronađe posebna staza koja odgovara svakom pojedinom sadhaki, umesto da se dokazuje da je neka staza najbolja za svakoga. Ovde se završava prakriya 1, učenja Sri Atmananda Krishna Menona o Advaita Vedanti Prakriya 2 TRI STANJA “Ispitivanje tri stanja dokazuje da Ja jesam nepromenljivi princip (Egzistencije).” Prva od jedanaest tačaka za sadhanu koju je izložio Shri Atmananda 1958. u seriji “redovnih razgovora”. Ovde se analiziraju budnost, sanjanje i spavanje, kao svakodnevna iskustva koji pokazuju sopstvo iz koga se oni saznaju. U budnom stanju sopstvo je identifikovano sa telom, ono se identifikuje sa telom u spoljašnjem svetu, gde se pretpostavlja da telesna čula saznaju spoljašnje predmete. Inače u stanju sanjanja, sva tela i svi predmeti se vide pretstavljeni ili odraženi u umu. Iskustvo sanjanih premeta se ima pomoću sanjajućeg sopstva ili bića – što nije spoljašnje telo, nego se vidi odraženo u umu. Ovo pokazuje da sopstvo koje upoznaje iskustvo ne može biti izvan tela, kao što se pretpostavlja da jeste u budnom svetu. Razmatrajući mnogo pažljivije stanje sanjanja, ono isto tako odviše zavisi od usvojene vere. U iskustvu sanjanja, sopstvo je identifikovano sa shvatajućim ili koncipirajućim umom, gde se pretpostavlja da misli i osećanja znaju sanjane stvari koje oni poimaju. Inače u stanju dubokog spavanja, imamo iskustvo gde se nikakve misli i osećanja ne poimaju i ništa se ne pojavljuje što je primećeno. U iskustvu dubokog spavanja, nema imena, kvaliteta ili forme – niti se poima od strane uma ni primećuje od nekog čula. Prvo, iz ovog nedostatka pojava, izgleda da je duboko spavanje stanje, gde nema ničega da se saznaje. Nikakav um ili telo se tu ne javlja; a ipak je to stanje u koje mi ulazimo i probamo svakog dana, kada se budno telo uspava i sanjajući um ode na odmor. Ako se ovo stanje odmaranja uzme ozbiljno, kao iskustvo sopstva, postavlja se mudro pitanje. Kako se ono iskusi, kada sve aktivnosti tela i uma iščeznu?’’

ВРАПЧЕВА ПРИЧА (Изабране хаику песме из Едо периода) Издавач: ТАНЕСИ, Београд, 2011.год. Меки повез, 126 страна, латиница. Одлично очувано. `Хаику (јапански 俳句) је једна од најпознатијих врста јапанске поезије. Коначно дефинисана у 17. веку. Састоји се од три стиха који имају 17. слогова. Хаику показује изузетно концентрисани момент природе, који је повезан с догађајима у људској унутрашњости. Први стих хаику идеално илуструје основну слику, атмосферу, осећаја или мисли. Хаику врло често садржи речи које се односе на одређено годишње доба. Речи се могу односити на биљке или животиње, људе, активности или свечаности. Процветала јапанска трешња указје на пролеће, љиљани на лето, хризантема на јесен и репа на зиму. Хаику стил је уобличен под јаким утицајем зена. Традиционални јапански хаику састоји се од три фразе које садрже киреји, или „резну реч“, 17 он (врста јапанске фонеме) у обрасцу 5, 7, 5, и киго или сезонску референцу. Сличне песме које се не придржавају ових правила углавном се класификују као сенрју. Хаику је настао као уводни део веће јапанске песме зване ренга. Ови хаикуи написани као почетна строфа били су познати као хоку и временом су их писци почели писати као своје самосталне песме. Садашње име хаикуу је дао јапански писац Масаока Шики крајем 19. века. Традиционални елементи Киру и Киреји У јапанском хаику, киреји или пресечна реч обично се појављује на крају једне од три фразе у стиху. Киреји испуњава улогу аналогну улози цезуре у класичној западној поезији или волтe у сонетима. У зависности од тога која је раздвојна реч изабрана и од њеног положаја у стиху, она може накратко пресећи ток мисли, сугеришући паралелу између претходних и следећих фраза, или може пружити достојанствени крај, закључујући стих са појачаним осећајем затварања. Киреји пружа стиховима структурну подршку, омогућавајући им да стоје као независна песма. Употреба киреја разликује хаику и хоку од других и накнадних стихова ренкуа; која може да користи семантичку и синтаксичку дисјунктуру, чак до те мере да повремено заустави фразу са чиниоцем којим се завршава реченица (sentence-ending particle (終助詞 shūjoshi). Међутим, ренку обично користи киреји. На енглеском, с обзиром да киреји немају директни еквивалент, песници понекад користе интерпункцију као што су цртица или елипса, или подразумевана пауза како би створили јукстапозицијu чији је циљ да читаоца потакнe на размишљање о односу два дела. Киреји у примерима Башоа „стари рибњак“ и „ветар планине Фуји“ су „ја“ (や). Ни преостали Башо пример ни Иса пример не садрже киреји, иако оба балансирају фрагмент у првих пет он и фразу у преосталих 12 он (можда није очигледно из енглеског превода Исе да је првих пет он значи „Едова киша“). Пример Хаику Сматра се најкраћим обликом поезије на свету. Као на пример: Ватра под пепелом Кућа под снегом Поноћ Познати песници и писци Међу најважније хаику песнике се сматра Масуо Башо (1644—1694), Јоса Бусон (1716—1783), Кобаyаши Исса (1763—1827) и Масаока Шики (1867—1902). Башо је обновио са својом ученицима хаикаи песништво, и успео да буде препозната као озбиљна литература. Шики се сматра оснивачем модерне хаику. Он је сковао израз Хаику(у односу на старије хаикаи или хокку). Муромачи раздобље (1336—1573) Икју Соџун (1394—1481.) Едо раздобље (1603—1868) Мацуо Башо (1644—1694.) Јос Бусони (1716—1783.) Кобаyаши Исса (1763—1827.) Меиџи раздобље (након 1868) Масаока Шики (1867—1902.) Такахама Киоши (1874—1959.) Саито Мокичи (1882—1953.) Танеда Сантока (1882—1940.) Накамура Кусатао (1901—1983.) Хаику је имао значајног одјека у европској књижевности у двадесетом столећу. Једино је танаке песничка врста која се по популарности, у Јапану, може мерити са Хаику поезијом Прва публикација у Југославији на тему хаикуа је била `Поезија старог Јапана` Милоша Црњанског, објављена 1925. године. Привлачила га је естетика аиои-но-матсу - вечног - и будистичке емпатија, која је имала додирних тачака с његовим повезивања удаљених ствари љубављу и симпатијом. У социјалистичкој Југославији, развој хаику поезије почео је током 1960-их година, када су написане прве хаику књиге, почевши од Лептирова крила Дубравка Иванчана 1964. године. Убрајају се и други писци: Владимир Зорчић (1941-1995.), Милан Токинова (1909-1962.) необјављена колекција Годишња доба, Десанка Максимовић, Александар Неугебауер (1930-1989.) и Звонко Петровић (1925-2009.). Владимир Девиде (1925-2010) објавио је прву теоретску књигу 1970. године под називом Јапанска поезија и њен културно-повијесни оквир, с многим преводима јапанских класичних дела. Дејан Разић (1935-1985.) објавио је две књиге о хаикуу 1979. године, Развој хаикаи поезије од настанка до Башоа и Врхунац хаикаи поезије. Часопис Хаику се штампао од 1977. до 1981. године. Хаику маратон (1982.) и Југословенски хаику конкурс (1985.) је 1980-их година организовао Славко Седлар. Први српски хаику часопис Паун почео је да се објављује 1988. године с Милијан Деспотовићем као уредником. Часопис Културе Истока (1983-1992.) дао је даљњи подстицај проучавању јапанских и других оријенталних култура. Формиран је београдски хаику клуб Шики 1991. године, назван по Масаоки Схикију. Анакиев заједно са Сергеом Томе створио је веб страницу Хаику асоцијација југоисточне Европе 1999. године. Хаику удружење Југославије формирано је 2000. године. Вишејезично дело `Чворови - Антологија хаикуа југоисточне Европе` објављео је 1999. године с песмама писаца из читаве југоисточне Европе.

Odlično stanje Naslov: Pravoslavlje - Pregled učenja pravoslavne crkve Autor: Sergej Bulgakov Izdavač: Književna zajednica Novog Sada tvrd šiveni povez, ćirilica, 21 cm, 283 str. Sergej Nikolajevič Bulgakov (rus. Сергей Николаевич Булгаков; Livni, 28. jun 1871 — Pariz, 12. jul 1944) je bio ruski ekonomista, filozof, teolog i sveštenik Pravoslavne crkve. Njegova filozofija religije je u tradiciji Vladimira Solovjova. Pohađao je crkvenu školu i Livniju i proveo četiri godine na teološkom seminaru, prije nego što je upisao pravo na Moskovskom univerzitetu, 1890. godine. Pravo je diplomirao 1894, a 1895. počinje da predaje političku ekonomiju na Moskovskoj tehničkoj školi. U periodu između 1898. i 1900. godine, putuje po zapadnoj Evropi i Velikoj Britaniji, prikupljajući materijal za svoju kapitalnu disertaciju Kapitalizm i zemledelie (Kapitalizam i zemljoradnja; 2 toma, Sankt Peterburg, 1900). Preko ovog djela i drugih radova na temu ekonomskih i društvenih pitanja, Bulgakov je vrlo brzo stekao nacionalnu reputaciju. U Kijevu je radio kao profesor pet godina, da bi se vratio u Moskvu 1906. godine, gdje preuzima katedru ekonomije na Moskovskom institutu trgovine. Iste godine je dobio svoje mjesto u donjoj komori Dume, kao konstitucionalni demokrata. Doktorirao je 1912. godine na Moskovskom univerzitetu, a 1917. je na njemu dobio mjesto profesora političke ekonomije. Iako je Bulgakov u deceniji 1890-ih, bio jedan od vodećih tumača marksizma, ipak je više puta potvrdio superiornost Imanuela Kanta, te ubrzo krenuo da se udaljava od Marksa dajući prednost drugim društveno-ekonomskim pitanjima. U svojoj kapitalnoj disertaciji, Kapitalizam i zemljoradnja, tvrdio je da Marksova terija o centralizaciji proizvodnje, nije primjenljiva na zemljoradnju, gdje je proizvodnja na malo daleko stabilnija i svrsishodnija od proizvodnje na veliko.[1] Biografija[uredi | uredi izvor] Mladost[uredi | uredi izvor] Sergej Nikolajevič Bulgakov je rođen 16. jula 1871. godine u porodici pravoslavnog sveštenika (Nikolaj Bulgakov) u gradu Livni, Orlovska gubernija, u Rusiji. Porodica je šest generacija pravoslavnih sveštenika, počevši od šesnaestog veka sa njihovim pretkom Bulgakom, Tatarom od koga potiče i prezime.[2][3][4] Mitropolit Makarije Bulgakov (1816–1882), jedan je od najznačajnijih pravoslavnih teologa svog vremena i jedan od najznačajnijih ruskih crkvenih istoričara, bio mu je daleki rođak.[5] Sa četrnaest godina, nakon tri godine provedene u lokalnoj parohijskoj školi, Bulgakov je otpočeo školovanje u bogosloviji u Orelu. Međutim, 1888. Bulgakov je napustio bogosloviju nakon što je izgubio veru. Bulgakov kasnije primećuje da je strast za sveštenstvom opala kako je postao razočaran pravoslavljem jer njegovi učitelji nisu mogli da odgovore na njegova pitanja.[6] Nakon što je Bulgakov napustio bogosloviju, upisao je sekularnu gimnaziju u Eletsu da bi se pripremio za pravni fakultet Carskog moskovskog univerziteta. Rana politička misao: 1890–1897[uredi | uredi izvor] Godine 1890. Bulgakov je upisao Carski moskovski univerzitet gde je studirao političku ekonomiju i pravo. Međutim, kako je razmišljao godinama kasnije, književnost i filozofija su mu bile prirodna sklonost i pravo ga nije zanimalo. Bulgakov je odlučio da studira pravo samo zato što je izgledalo verovatnije da će doprineti spasenju njegove zemlje.[7] Nakon diplomiranja 1894. godine, započeo je postdiplomske studije na univerzitetu i dve godine predavao na Moskovskom komercijalnom institutu. Bulgakov je tokom postdiplomskih studija studirao kod ekonomiste Aleksandra Čuprova . Bulgakovljeva razmišljanje tokom studija kod Čuprova uglavnom se posmatrala kroz prizmu marksističko-populističke debate. Iz ove perspektive, on je označen kao „ pravni marksista“.[8] On je 1895. objavio recenziju nedovršenog trećeg toma „ Kapitala“ i napisao esej 1896. „O pravilnosti društvenih pojava“. Sledeće godine Bulgakov je objavio studiju „O tržištima u kapitalističkim uslovima proizvodnje“. Upravo su ovi spisi prvobitno utvrdili Bulgakova kao značajnog predstavnika marksizma u Rusiji. Od marksizma do idealizma: 1898–1902[uredi | uredi izvor] Na 14. januar 1898. godine, neposredno pre nego što je krenuo u zapadnu Evropu, Bulgakov se oženio Elenom Tokmakovom, sa kojom je imao dva sina i ćerku.[9] Bulgakov je 1898. otišao u Zapadnu Evropu da bi započeo istraživanje za svoju disertaciju, Kapitalizam i poljoprivreda, koja je imala za cilj da testira primenu Marksove teorije kapitalističkih društava na poljoprivredu. Bulgakov je ispitao celokupnu poljoprivrednu istoriju Nemačke, Sjedinjenih Država, Irske, Francuske i Engleske. Teza je završena mišlju da Marksova analiza kapitalizma, ograničena osobinama engleske ekonomije, nije integrisala ovaj sistem sa ekonomskom teorijom poljoprivrede i nije bila realan, univerzalni prikaz kapitalističkog društva. Tokom 1900. Bulgakov je izložio svoju gotovu disertaciju na ocenjivanje. Upravo je ovo ispitivanje dovelo do toga da Bulgakov postane predavač na Kijevskom univerzitetu i profesor političke ekonomije na Kijevskom politehničkom institutu 1901. Da se Bulgakov već udaljio od marksizma, videlo se u predavanjima poput „Ivan Karamazov kao filozofski tip“ u Kijevu. Dok je Bulgakov bio pod jakim uticajem neokantovizma, stanovištu krajnje suprotnom marksizmu, Vladimir Solovjev, koga je počeo da čita 1902. godine, uticao je na Bulgakova da konačno odbaci materijalizam i prihvati idealizam. Bulgakovljev idealizam ga je na kraju vratio u Pravoslavnu crkvu. Previranja: 1903–1909[uredi | uredi izvor] Zajedno sa Petrom Struveom, Bulgakov je izdavao časopis Liberation i sa njim je bio aktivan osnivač ilegalne političke organizacije „Unija oslobođenja“ 1903. godine. Posle Revolucije 1905. njeni članovi su formirali Ustavotvorno-demokratska partijau, koja je imala najviše mesta u predstavničkim skupštinama, Prvoj i Drugoj Dumi (1906–1907). Bulgakov se nije pridružio kadetima i umesto toga je formirao Uniju hrišćanske politike, stranku koja se zalaže za hrišćanski socijalizam. Iako je 1907. izabran u Drugu Dumu kao poslanik Orlovske gubernije, Bulgakov nije bio partijski opredeljen. U junu 1907, Druga Duma je raspuštena nakon jedva pet meseci zasedanja. Ranije, 1905. godine, Bulgakov je, zajedno sa Bratstvom hrišćanske borbe, episkopima, sveštenicima i mnogim drugima, podržao poziv za sazivanje sabora pravoslavne crkve u cilju podrške socijalnim reformama. Godine 1906. predsaborna komisija je pripremila šest pisanih tomova informacija za sabor. Car Nikolaj je osujetio planirani sabor, ali pripremljene informacije će biti korišćena kada se konačno sastane jedanaest godina kasnije. U leto 1909. Bulgakovljev četvorogodišnji sin Ivašečka je umro. Na sahrani Bulgakov je doživeo duboko religiozno iskustvo koje se generalno smatra njegovim poslednjim korakom na njegovom povratku u pravoslavlje.[10] Bulgakov će kasnije razmišljati o značenju smrti u svojim kasnijim delima, uključujući Neuvenuću svetlost. Građanski život: 1918–1944[uredi | uredi izvor] Godine 1918. Bulgakov je rukopoložen za sveštenika i postao je istaknut u crkvenim krugovima. Učestvovao je na Sveruskom saboru Ruske pravoslavne crkve koji je izabrao patrijarha moskovskog Tihona. Bulgakov je odbacio Oktobarsku revoluciju i odgovorio je „Na piru bogova“, 1918, knjigom sličnom Tri razgovora Vladimira Solovjeva. Nakon objavljivanja njegove knjige Jagnje Božije, Bulgakova je 1935. godine mitropolit moskovski Sergije optužio za učenja suprotna pravoslavnoj dogmi i preporučio mu isključenje iz Crkve dok ne popravi svoje „opasne“ stavove. Osudi se pridružio i Karlovački sinod (tj. Ruska pravoslavna zagranična crkva). Mitropolit Evlogije je u Parizu osnovao komisiju za istraživanje Bulgakovljevog pravoslavlja, koja je donela preliminarni zaključak da je njegova misao oslobođena jeresi. Međutim, do zvaničnog zaključka nikada nije došlo. Bio je načelnik instituta i profesor dogmatske teologije sve do smrti od raka grla 12. jula 1944. godine. Njegov poslednji rad bio je posvećen Apokalipsi. Sahranjen je na ruskom groblju u južnom predgrađu Pariza.

Lepo očuvano Dr Ratibor Đurđević MASONERIJA osuđena iz sopstvenih dokumenata Retko MASONERIJA osuđena iz sopstvenih dokumenata ,Bendžamin L. Kuk , Ihtus Hrišćanska knjiga Beograd 1997 ,mek povez, format 12 x 16,5 cm , ćirilica, 161 strana Slobodno zidarstvo ili masonerija (franc. maçonnerie), takođe framasonerija (franc. franc-maçonnerie, prema francs maçons: slobodni zidari), jedna od najstarijih bratskih organizacija na svetu, čija je prva Velika Loža nastala u XVIII veku u Engleskoj,[1]. U svetu sada ima preko 200 Velikih Loža i Velikih Orijenata, od kojih je 100 samo u Severnoj Americi.[2]. U tim organizacijama trenutno ima između 3 i 4 miliona Slobodnih zidara u zavisnosti da li se gleda broj samo takozvanih `priznatih` Masona ili se računaju sve organizacije koje se izdaju kao masonske.[3] Sadržaj 1 Istorija i razvoj 2 Uloga i struktura 3 Slobodni zidari 3.1 Primanje u članstvo 3.2 Tri Stepena 3.2.1 Šegrt 3.2.2 Zanatlija 3.2.3 Majstor 4 Najveći sistemi 5 Masonski simboli 6 Napomene i reference 7 Literatura 8 Vidi još 9 Spoljašnje veze 10 Eksterni linkovi Istorija i razvoj[uredi | uredi kod] Iako je prva zvanična organizacija nastala 1717. godine i od tada je istorija masonerije uglavnom zvanično zabeležena, napraviti potpunu sliku o samom početku nije moguće, jer nema dovoljno dokumenata. Ono što se pouzdano zna je da je prva slobodnozidarska Loža - Kilwinning - nastala 1598. godine u Škotskoj[4]. Prva Velika Loža u kontinentalnoj Evropi je Velika Loža Francuske, nastala 1728. godine.[5]. Masonerija je u Sjedinjenim Američkim Državama dobila prvu Veliku Ložu 1731. godine u Pensilvaniji.[6]. Danas, skoro svaka demokratska država na svetu ima najmanje jednu Veliku masonsku Ložu. Uloga i struktura[uredi | uredi kod] Dobrotvorna karakteristika bratstva bila je odgovorna za uspostavljanje masonskih domova za brigu ostarelih masona, njihovih udovica i siročadi te škola za decu masonskih članova. Masoni su učeni da pomoć drugim masonima bude u drugom planu u odnosu na dužnost prema Bogu, otadžbini, porodici. Masoni se veoma razlikuju od ostalih dobrotvornih društava, kao i od Reda Čudnih Drugova (en. Order of Odd Felows), koje je sledeće najveće, privatno, međunarodno, bratsko udruženje, u tome što je milosrđe među članovima samo dobrovoljno. Slobodno zidarstvo je pre svega jedno obrazovno društvo koje teži da poduči svoje članove moralnoj filozofiji života. Masonske organizacije se nazivaju Lože. Primanje članova u lože vrši se po određenom ritualu, a mrak, sveće, lobanje i sablje i sl. treba da učine što mističniji utisak na novoprimljenog i uvere ga u značaj masonstva. Tri i više Loža mogu da se udruže u Veliku Ložu ili Veliki Orijent. U nekim, po broju članova, većim masonskim zemljama, kao što su Škotska i Engleska, bilo je neophodno da se Lože prvo organizuju u Provincijske ili Distriktne Velike Lože, pa onda u Velike Lože. Velike Lože su jednake i ne postoji nijedna koja ima primat. Odnosi između Velikih Loža se rešavaju međusobnim priznavanjem što članovima omogućava posećivanje. S druge strane, Masoni koji pripadaju Velikim Ložama koje međusobno nisu priznate je zabranjeno da ostvaruju masonski kontakt (naravno, to ne utiče na normalne odnose - prijateljske, rodbinske i slično). Slobodni zidari[uredi | uredi kod] Slobodni zidar može postati svaki muškarac. No, naravno moraju se ispuniti određeni uslovi. U angl-centričnoj masoneriji je vera u `Vrhovno Biće`, koje Slobodni Zidari nazivaju Vrhovni Neimar Svemira. Ateisti ne mogu postati masoni u anglo-centričnom sistemu, ali mogu u Velikom Orijentu Francuske (fr) i organizacijama koje VOF priznaje. Osim toga, jedini preostali uslov je da kandidat nema krivični dosije. Potom se uputi molba nekom masonu za prijem. Onda, Majstor sa Savetom poseti mogućeg člana i njegovu porodicu da bi ih upoznao, saznao zbog čega osoba želi da postane mason i slično. Na osnovu izveštaja masoni odlučuju da li će primiti novog brata ili ne (obično je odgovor pozitivan). Može se, pak desiti da mason sam izabere neku osobu istaknutu u društvu za budućeg brata - kako se masoni međusobno oslovljavaju. Osoba može postati mason i ako joj je otac bio mason. To su luftoni. Iako se izraz zvanično odnosi na članove osnovne, regularne ili takozvane `plave` Masonerije, u praksi obuhvata i članove sporednih masonskih redova među kojima su Škotski red, Jorški red i Templari. Primanje u članstvo[uredi | uredi kod] Suprotno verovanju, pristup u Masoneriju nije `na poziv`. Potencijalni kandidat mora da pokaže interesovanje, na koje će svaki Mason da odgovori pružanjem svih potrebnih informacija vezanih za Slobodno zidarstvo. Ako je kandidat i dalje zainteresovan, on će biti pozvan da se kroz nekoliko nezvaničnih sastanaka upozna sa nekolicinom ostalih članova Lože. Ako interesovanje i dalje postoji, kandidat biva pozvan na zvaničan intervju, na osnovu koga će članovi koji ga intervjuišu moći da predlože njegovo ime na zvaničnom sastanku Lože gde svi članovi imaju mogućnost da glasaju ZA ili PROTIV primanja novog kandidata. Ako glasanje prođe bez problema, kandidat biva zvanično pozvan na sledeći sastanak Lože gde se obavlja ceremonija inicijacije novog člana. Tri Stepena[uredi | uredi kod] Šegrt[uredi | uredi kod] Inicijacijom se postaje Slobodni zidar 1. stepena - Šegrt. Cela ceremonija traje oko sat vremena. Kandidatu se kroz simboliku predstavljaju moralne vrednosti kojih svaki Mason mora da se pridržava. U ovom, prvom stepenu se akcenat stavlja na moralne vrednosti i časno ponašanje. Zanatlija[uredi | uredi kod] Proces se nastavlja prelaskom u 2. stepen - Zanatlija. Ovaj ritual se koncentriše na važnost stalnog učenja, usavršavanja i razvoja. Majstor[uredi | uredi kod] Dobijanjem poslednjeg, 3. stepena, se postaje Majstor Mason. Ritual trećeg stepena je vrlo dramatičan i ima svrhu da nastajućeg Majstora natera da razmišlja o životu i smrti, o dobru i zlu, o prijateljima, o besmrtnosti duše i o još nizu manje ili više očiglednih prenesenih značenja. Najveći sistemi[uredi | uredi kod] Mnoštvo masonskih redova je buknulo počevši od XVII veka. Dva masonska sistema se zovu Red Jorka i Škotski Red. Nijedan od njih nije u vezi sa Jorkom, Engleskom ili Škotskom. Jorški Red je osnovan u kasnom XVIII veku i zove se Glavni, a članovi Kraljevski Venac (4 stepena); sledeći korak je Tajni Red, a članovi su Kraljevski i Odabrani Zidari (3 stepena); konačni je Viteški Red, a članovi su Vitezovi Hramovnici (3 stepena). Škotski Red je osnovan u Čarlstonu, Južna Karolina, 1801. (33 stepena uključujući tri Stepena Simboličke Lože). U mnogim drugim grupama, povezanim sa Jorškim Redom, članovi su uglavnom izabrani, ali ponekad i izglasni. Oni su zainteresovani za poseban vid slobodnog zidarstva uključujući i istraživanje slobodnog zidarstva. Poznati su: Kraljevski Red Škotske (engl. The Royal Order of Scotland), Savezni Masonski Stepeni (engl. The Allied Masonic Degrees), Crveni Krst Konstantina (engl. The Red Cross of Constantine), Masonsko Društvo Rozenkrojcera (engl. The Masonic Rosicrucian Society - SRICF), Red Strogog Obreda (engl. The Rite of Strict Observance - CBCS), Red Velike Akademije (engl. The Grand College of Rites), Red vitezova masona (engl. Knight Masons), Red Plute (engl. The Order of Corks), Jorški Krst Časti (engl. The York Cross of Honour), Plavi Monasi (engl. The Blue Friars), Sveti Kraljevski Venac Viteških Sveštenika Hrama (engl. The Holy Royal Arch Knights Templar Priests) i Red Istočne Zvezde (engl. Order of the Eastern Star) (red za supruge Masona). Postoje i „mistični stepeni“, poput Grobnica (engl. The Shrine), Pećina (engl. The Grotto) i Visoki Kedrovi Libana (engl. The Tall Cedars of Lebanon), takođe od značaja. Manje skupine se bave posebnim vidovima Veštine. Masonski simboli[uredi | uredi kod] Osnovni simboli su uglomer (prikazan sa stranama na gore i uglom na dole) i šestar (sa kracima na dole). Ovakva postavka ponekad sadrži i latinično slovo `G`. Svevideće oko. Obično predstavljeno u trouglu; simbol prisutan u mnogim kulturama Davidova zvezda ili Grb Kralja Solomona. ne pojavljuje se ni u jednoj staroj hebrejskoj knjizi; primenjivala se na Bliskom istoku zajedno sa svastikom. Davidova zvezda je simbol Kraljevskog Luka. Davidova zvezda je sačinjena od dva trougla, od kojih je jedan okrenut vrhom na dole dok je drugi okrenut vrhom ka gore. U okultizmu, trougao sa dva ugla gore, a jednim dole-predstavlja stilizaciju ljudskog bića, čoveka. Dok, trougao sa jednim uglom gore i dva dole, predstavlja stilizaciju vatre, plamena,... koji je u svim paganski, okultnim religijama bio stilizovani prikaz božanstva. Iz toga, da se izvesti logičan zaključak, da je Davidova zvezda stilizovani prikaz sjedinjavanja čoveka i nekog metafizičkog bića,... što je cilj, kako masonerije-tako i svih drugih okultnih religija: cilj je postati BOG-a ne služiti Bogu. T. Simbol „tau“ (T) je jevrejski simbol koji su nosili keniti pre nego ih je Mojsije pronašao u Sinajskoj pustinji; na takvom krstu je razapet Isus, ne na ovakvom - †; egipatski hijeroglif u obliku krsta znači Spasitelj - jevr. Ješua - grč. Isus; stoga, ovaj znak (†) ne predstavlja oblik raspeća već njegovo ime. Trostruki „tau“. Masonsko obeležje koje predstavlja kralja, sveštenika i proroka. Riba. Simbol nazoreja, na arapskom nazarani - male ribe, otuda Isus Nazarećanin; oznaka za sveštenstvo. Mitra. Mitra sa razdvojenim prednjim i zadnjim delom je i danas kapa biskupa. Jakov Pravednik je bio prvi biskup; hijeroglif za boga Amon-Ra. Amon iliti amin. Napomene i reference[uredi | uredi kod] ↑ Zvanični sajt Ujedinjene velike lože Engleske (en) ↑ Strane Velike Lože priznate od strane UVLE (en) ↑ Paul Bessel (en) ↑ Zvanični sajt Velike Lože Škotske (en) ↑ Pietre-Stones Review of Freemasonry (en) ↑ Velika Loža Pensilvanije Arhivirano 2010-07-07 na Wayback Machine-u (en) Literatura[uredi | uredi kod] Luiđi Troizi: Rečnik masona, ezoterizma, hermetizma, religija, mitova i simbola, „Filip Višnjić“ Džon Robinson: Rođeni u krvi (Izgubljena tajne masonerije), „Narodna knjiga“ Kristofer Najt i Robert Lomas: Hiramov ključ, „Kairos“, 2000, Novi Sad Majkl Bejdžent, Ričard Li i Henri Linkoln: Sveta krv, Sveti gral, „Bata knjiga“ Majkl Bejdžent, Ričard Li i Henri Linkoln: Mesijansko zaveštanje, „Bata knjiga“ Majkl Bejdžent i Ričard Li: Hram i loža, „Bata knjiga“ Majkl Bejdžent i Ričard Li: Svici sa Mrtvog mora (obmana), „Bata knjiga“ Danijel Ligu: Rečnik slobodnih zidara, „Paidea“ Ralf Eperson: Nevidljiva ruka, „Plavi krug“ Volter Lesli Vilmšurst: Značenje slobodnog zidarstva Domenico V. Ripa Montesano, Vademecum di Loggia, Edizione Gran Loggia Phoenix – Roma Italia 2009 ISBN 978-88-905059-0-4 Robert Lomas: Hiramova knjiga, Hiram-Smederevo Vidi još[uredi | uredi kod] Masonski rituali Masonerija u Beogradu Istorija slobodnog zidarstva Masoni tajna društva slobodni zidari slobodno zidarstvo

U dobrom stanju! Budenbrokovi (nem. Buddenbrooks) - sa podnaslovom Propast jedne porodice (nem. Verfall einer Familie) je prvi roman Tomasa Mana, ujedno i jedan od najpopularnijih. Za ovaj roman (mada nesumnjivo i usled značaja Čarobnog brega i kraćih dela koje je napisao) Tomas Man je 1929. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost. Roman je smešten u Libek (mada se samo ime grada nikada izričito ne spominje), Manov rodni grad, i prati postepeni pad bogate i ugledne trgovačke porodice Budenbrok kroz nekoliko generacija u 19. veku. U određenoj meri roman se bazira i na Manovom životu, ali je sigurno da je na prvom mestu portret nemačkog društva u 19. veku, a ne konkretan opis Manove porodice. Sa književne tačke gledišta, roman je jedan od najpoznatijih primera psihološkog, introspektivnog realizma u nemačkoj književnosti i predstavlja prelaz ka simbolizmu 20. veka. Tomas Man (nem. Paul Thomas Mann; Libek, 6. jun 1875—Cirih, 12. avgust 1955), bio je nemački romanopisac i pripovedač, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1929. godine. Detinjstvo i školovanje Rođen je u nemačkom gradu Libeku 6.juna, u staroj i uglednoj trgovačkoj porodici. Bio je drugo od petoro dece trgovca Tomasa Johana Hajnrifa Mana i Julije de Silva Bruns, poreklom Južnoamerikanke. Njegov stariji brat Hajnrih, koji će i sam postati pisac, rođen je 1871. godine. Imao je i dva mlađa brata, Karla i Viktora i sestru Juliju.[1] Pohađao je gimnaziju `Katherineum` u Libeku, ali su ga mnogo više od škole interesovali muzika, čitanje i pisanje. Prve književne pokušaje, po ugledu na Hajnea na kojima se potpisao sa Paul Tomas, objavio je u gimnazijskom časopisu Der Frühlingssturm (Prolećna oluja) koji je sam uređivao.[2] U ranom detinjstvu živeo u dobrostojećoj porodici, ali se to menja posle očeve smrti 1891. godine. Porodica se seli u Minhen, dok je Tomas ostao da završi školu u Libeku. Pošto se pridružio porodici u Minhenu, tokom 1894. i 1895. na Visokoj tehničkoj školi u tom gradu sluša predavanja iz istorije umetnosti, istorije književnosti i ekonomije. U tom periodu objavljuje i prvu zapaženu novelu u časopisu Dvadeseti vek koji je uređivao njegov brat Hajnrih.[1] Porodica Godine 1905. oženio se sa Katjom Pringshajm, kćerkom minhenskog profesora matematike. Katja i Tomas će imati šestoro dece, od kojih će neka, kao Klaus, krenuti očevim stopama i poslati književnici. Pored Klausa, Manovi su imali i kćerke Eriku, Moniku i Elizabetu, i sinove Gotfrida i Mihaela. Odlazak iz Nemačke Tokom Prvog svetskog rata Tomas Man je zbog političkih stavova došao u sukob sa bratom Hajnrihom. Neposredan povod za netrpeljivost bilo je objavljivanje Manovog teksta Fridrih i velika koalicija (Friedrisch und die grosse Koalition) u kojem je branio nemačku politiku. Ipak, dve decenije kasnije, u vreme uspona Hitlera, Man uviđa opasnost od nacizma i drži 1929. godine govor koji je 1930. godine objavljen pod nazivom Apel razumu (Ein Appell an die Vernunft). Kada je tokom 1933. godine, zajedno sa suprugom putovao po Evropi i držao predavanja, sin Klaus i kćerka Erika mu šalju upozorenje da se više ne vraća. Kuća Manovih je konfiskovana; tada je i doneta odluka o deportaciji Manovih u logor Dahau.[1] Manovi se zadržavaju u Švajcarskoj, u malom mestu blizu Ciriha. Od 1934. Man putuje više puta u Ameriku gde drži predavanja, da bi konačno postao profesor na Prinstonu 1938. godine. U Americi je Man prihvaćen kao slavni evropski emigrant. Ubrzo se cela porodica okupila u Americi i potom preselila i Los Anđeles. Zvanično Man postaje američki državljanin 1944. godine. Tokom 40-ih drži više govora protiv nacizma, koji su objavljeni 1944. godine. Posle rata, godine 1952, prelazi ponovo u Švajcarsku. Do kraja života putuje i drži predavanja. Na putu za Holandiju 1955. se razboleo, te je hitno prebačen u bolnicu u Cirihu, gde je umro 12. avgusta. Počeci Man je u gimnaziji objavio svoje književne prvence (Vizija), a 1893. i 1894. prve novele: Posrnula (Die Gefallene) i Volja za sreću (Der Wille zum Glück). Ubrzo potom (1898) objavljena je i njegova prva zbirka novela Mali gospodin Frideman (Der kleine herr Friedemann). `Junaci ovih kratkih priča obično su ljudi nastranih ćudi, ljudi izdvojeni iz društva, zatvoreni u sebe i u svoju usamljenost (...)` [2] Na taj način Man je u svojim prvim radovima najavio i prvu veliku temu koja će obeležiti njegova najznačajnija dela: položaj umetnika u društvu. Romani i novele Već u ranoj mladosti započeo je rad na prvom zahtevnijem delu koje je u početku trebalo da bude obimnija novela - Budenbrokovi (Buddenbrooks, 1901) Ipak, delo je naraslo u veliki porodični roman autobiografskog karaktera, koji kroz nekoliko generacija prati sudbinu jedne libečke građanske porodice. Nobelova nagrada koju je dobio 1929. godine, kako je navedeno na povelji, dodeljena mu je upravo za ovaj roman.[3] Godine 1903. objavljena je druga Manova zbirka novela pod nazivom Tristan u kojoj se pojavila i novela Tonio Kreger. Tema Tristana je antagonizam između umetnosti i života, a ista problematika će činiti osnov novele Tonio Kreger: `Dok je u Tristanu taj antagonizam dobio komično-satirično rešenje, ovde je ono lirski sumorno (...) U Toniju Kregeru Man je prvi put svesno iskoristio muziku kao sredsvo jezičkog uobličavanja, primenio tehniku `lajtmotiva`, stilskog ponavljanja i variranja.`[4] Manov rani stvaralački period, obeležen pre svega novelističkim radom, završava se delom Smrt u Veneciji koje je objavljeno 1912. godine. U ovoj noveli ponovo se prikazuje odnos umetnosti i života, ali i `problematična priroda umetnikova`.[4] Zrelim periodom Manovog stvaralaštva dominira svakako veliki roman Čarobni breg koji je završen 1924. godine. Neposrednu inspiraciju za nastanak romana Man je doživeo kada je 1912. godine posetio svoju suprugu Katju koja se lečila u sanatrijumu u Davosu. Lično i intenzivno iskustvo boravka u izolovanom lečilištvu Man je inkorporao u svog junaka Hansa Kastorpa, tako gradeći složenu celinu u kojoj breg postaje simbol celokupne sudbine čoveka: `Čarobni breg predstavlja veliku kompoziciju ljudskih odnosa i ideja epohe, vaspitni roman vremena.`[5] Man i Anica Savić Rebac U Univerzitetskoj biblioteci `Svetozar Marković` u Beogradu čuva se jedno dragoceno svedočanstvo o korespondenciji između Tomasa Mana i Anice Savić Rebac, klasičnog filologa, prevodioca i esejiste. Naime, Anica Savić je intenzivno prevodila dela modernih nemačkih autora, kao i značajne novele Tomasa Mana i odlomak Čarobnog brega. Pored toga objavila je više lucidnih eseja i kritičkih prikaza, približivši tako nemačkog romansijera srpskom čitalaštvu. Od posebne je važnosti činjenica da se Anica Savić dopisivala sa Manom, ali je sačuvano svega jedno pismo iz 1929. godine koje je Man uputio Anici dok je živela u Skoplju. U pismu se Man zahvaljuje na primercima njenih prevoda novela Tonio Kreger, Tristan i Smrt u Veneciji. Njihova korespondencija dovela je i do saradnje i međusobnog uticaja. Naime, Man je koristio neke teme iz Aničinog teksta `Kallistos` za roman Josif i njegova braća. Objavivši ovaj tekst u Wiener Studien, ona je 1937. godine poslala separat Manu koji ga je pažljivo iščitao, beležeći svoje komentare na marginama.

Spoljašnjost kao na fotografijama, na nekih 30 tak mesta ima podvucenih recenica hem. olovkom i ponegde zutim vodenim markerom, sve ostalo uredno. Zbog toga cena niza! Autor:: Dragoljub Petrović Žanrovi:: Domaći pisci, Istorija Izdavač:: IK Zorana Stojanovića Godina izdanja:: 2018. Broj strana: 326 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 23 cm Ova je knjižica nastala slučajno, kao pokušaj da se odgovori na neka pitanja koja se o srpskoj prošlosti nisu dugo smela postavljati, a na koja su uvek odgovarali samo oni koji su sve znali i prema čijim je merama određivana suština srpske istorije. Tako je, recimo, nordijska istorijska pamet odredila da Srba nije bilo do šestog/sedmog veka, a onda su se oni, odjednom i niotkud, pojavili na Helmu (ili na Iliričkom poluostrvu ili, po najnovijem, na Balkanu), i odmah se rasporedili od delte Dunava do Trsta i od Gemera do Peloponeza. I od tada do danas ne posustaje germansko nastojanje da se njihovo tamošnje (ili ovamošnje) prisustvo prikaže kao slučajnost i da se oni otuda bace u more (bilo posebno, bilo zajedno s Grcima). Za to su u prošlom veku poslužila dva svetska rata, a sad i ono što se sa Srbima događa kao priprava trećega. Pri tome, u ona dva rata Srbi su se pojavili kao uzgredni učesnici (kao kolateralne žrtve – takoreći) jer su iskorišćeni kao žiška da potpale sukob među Velikim Imperijama: u Prvom (najpre zvanom Veliki) – da se sruši Velika Pravoslavna Rusija, a u Drugom (koji baš i nije bio mali) – da se uspostavi Mala Jevrejska Država. I da podmire makar deo onih računa koje su Veliki pripravili: u Prvom ratu ostali su bez milion i po glava, a u Drugom (i mnogo godina posle njega) – makar bez još dva miliona. Dragoljub Petrović (Kosor kod Podgorice, 20. jun 1935) srpski je lingvista, srbista, slavista i univerzitetski profesor.[1] Poreklo i porodica Poreklom je Kuč, iz bratstva Drekalovića, drugo od devetoro dece Mašana Spahova Petrovića (1898-1978), zemljoradnika, vinogradara, i Milice (1910-1982), domaćice, kćeri Božine Mikova Bašovića, oficira crnogorske i jugoslovenske vojske, iz Rijeke Piperske. Školovanje Tri razreda osnovne škole učio u Rijeci Piperskoj, na Medunu i Ublima, a četvrti u Pašićevu/Zmajevu, gde je sa roditeljima, braćom i sestrama pristigao na Vavedenje 1945, u ranoj fazi posleratne kolonizacije Vojvodine Srpske. Tri razreda niže gimnazije sa malom maturom svršio u progimnaziji u Zmajevu, četvrti razred više gimnazije u Zemunu, a ostale razrede i veliku maturu u Drugoj višoj mešovitoj gimnaziji “Jovan Jovanović Zmaj” u Novom Sadu (1955). Studije na Filozofskom fakultetu, na Grupi za južnoslovenske jezike i jugoslovenske književnosti, okončao 1960. godine. Po odsluženju vojnog roka i kraćeg radnog perioda u osnovnoj školi na Bioču (krajem 1961. i početkom 1962), upisao se na postdiplomske studije na istom fakultetu; magistarski rad pod naslovom Glasovni sistem rovačkog govora odbranio je januara 1964, kao prvi magistar na Univerzitetu u Novom Sadu. Doktorsku disertaciju O govoru Zmijanja odbranio je 18. januara 1971. godine. Radna biografija Po okončanju studija zapošljava se na Pedagoškoj akademiji u Nikšiću kao predavač srpskohrvatskog jezika, i tamo ostaje do kraja školske 1965/66, do izbora za asistenta Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, na Grupi za južnoslovenske jezike. Godine 1972. izabran je za docenta, 1977. za vanrednog profesora, a 1982. za redovnog profesora na predmetu Dijalektologija srpskohrvatskog jezika; skoro dve decenije predavao Fonologiju srpskog jezika. U više navrata (prvi put 1977) bio direktor ili pomoćnik direktora Instituta za južnoslovenske jezike, odnosno šef Katedre za srpski jezik Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Krajem 1985, pošto je u Književnim novinama objavio tekst pod naslovom „Pomirimo prijatelje, neprijatelji su smireni“, ondašnje vlasti osudile su ga na dva meseca zatvora; kaznu izdržao početkom naredne godine. Razlog tome nije bio samo strah od erozije komunističke ideologije i njenog ruženja (jer su joj izvorne ideje bile odavno sahranjene, a i zasejano seme bilo je sa kukoljem), već ozbiljan nagoveštaj da ubrzano otkucavaju zadnji sati ekskluzivnog prava pobednika na pisanje istorije. Štićena je “istina” o Nedićevoj upravi u Srbiji i stravičnim pogromima u završnim operacijama pri kraju Drugog svetskog rata. Da su Petrovićeve ideje bile i aktuelnije, naročito one o autonomističkom delovanju u Vojvodini Srpskoj (neke jednako aktuelne i danas), i utoliko opasnije, ilustruje citat: “Jasno je, dakle, da smo najopasnije neprijatelje davno posmirivali i sada nam ostaje da se mirimo sa prijateljima. A to je, izgleda, malo teže, jer neprijatelj hoće posao a prijatelj autonomiju, neprijatelj ne razumije visoku inflaciju a prijatelj vodi računa da mu se neko ne očeše o klasni i nacionalni interes, neprijatelj misli kako da vrati dug a prijatelj kako da ga refinansira, neprijatelj tvrdi da se oni koji kradu (ikone - recimo) zovu lupeži a prijatelj misli da za to treba hapsiti učitelje... Ako smo zataškali toliko prijatelja, pametno bi bilo zataškati i ponekog neprijatelja. I voditi računa o tome da je izdaja domovine luksuz koji sebi može da priušti samo onaj kome je domovina uvijek tamo gdje i čekovna knjižica”. — D. Petrović, 1985.[2] Naučni i pedagoški rad Najviše se bavi srpskom dijalektologijom i onomastikom, a znatan broj radova posvetio je problemima slovenske lingvogeografije; iz tih oblasti objavio je preko 200 priloga. Ovamo spadaju knjige O govoru Zmijanja i Govor Banije i Korduna, iscrpne i savesno urađene monografije, bogate novim podacima i kompetentnom naučnom analizom. U oba slučaja obrađene su govorne zone ranije jedva pominjane u dijalektološkoj literaturi. U beleženju fonetskih pojava pokazao je fin sluh za nijanse, a njegov način posmatranja morfoloških i sintaksičkih dijalektizama svedoči o smislu za preciznost određenja. Njegovi zaključci uvek se čvrsto temelje na činjenicama i ostaće kao trajna tekovina nauke; budući istraživači često će se obraćati njegovim knjigama kao izvoru sigurno fiksiranih podataka i inspirativnih zapažanja i analiza. Iste takve osobine uočljive su i u brojnim manjim njegovim dijalektološkim radovima, koji ga, uz to, prikazuju kao dijalektologa sa širokim rasponom interesovanja i delatnosti. Znatan deo njegovih dijalektoloških priloga posvećen je govorima u Crnoj Gori, ali je on „kod kuće“ i u predelima udaljenim od svog zavičaja, u Bosanskoj Krajini i na Kordunu, na primer. Lepo mesto u ovom sklopu imaju četiri njegova rada „O govoru Vrake“ (Godišnjaci Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, knjige XV/1-1972, XVI/1 и XVI/2-1973, XVII/1-1974, na ukupno sto deset strana), na današnjoj arbanaškoj teritoriji severoistočno od Skadra, u kojima je ocrtana slika jednog osobenog govornog tipa srpskog stanovništva (delom starinskog, delom iz Zete, a delom crnogorskog porekla) koji tavori bez kontakata sa sopstvenom jezičkom maticom i polako nestaje okružen inojezičnim življem. Raznovrsni su aspekti u kojima on posmatra dijalekte. U svojim najopsežnijim studijama on zahvata celinu problematike na određenom dijalekatskom zemljištu, ali i u kraćim prilozima osvrće se na glasovni sistem, ili na morfologiju, ili na akcenatske prilike u pojedinim govorima - onda kad je to naročito relevantno. Njegovo interesovanje za dijalekatsku leksiku, koje je vremenom dobijalo sve veći zamah i dubinu, vezano je za dva velika projekta šireg međunarodnog značaja. Prvi od tih projekata, Opšteslovenski lingvistički atlas (OLA), bavi se bitnim osobinama i rasporedom glasovnih, obličkih i leksičkih sistema na slovenskom jezičkom prostoru. Drugi, Opštekarpatski dijalektološki atlas (OKDA), u kome je on bio organizator i rukovodilac naučnih istraživanja u nekadašnjem jugoslovenskom sektoru, već je dovršen, a bavi se prvenstveno istraživanjem leksike vezane za stočarstvo, kao i za životne uslove u planinskim oblastima. Punih trideset pet godina uključen je u sabiranje građe za Dijalektološki atlas srpskog jezika, za koji je obradio dvadesetak punktova iz Vojvodine i Crne Gore. Takođe, on je neposredni organizator sistematskog prikupljanja srpske narodne leksike u Vojvodini; sačinio je program rada, sastavio uputstva za skupljače građe i otpočeo razgranatu delatnost, čiji su se značajni rezultati ukazali objavljivanjem deset tomova ove velike edicije (prvi 2000, a deseti 2011. godine); taj zamašni naučni projekat pionirskog je karaktera i u južnoslovenskim okvirima, a cilj mu je da nasleđeno dijalekatsko rečničko blago sačuva pred brzim promenama u načinu seoskog života i mentaliteta. Učešće u svim ovim projektima zahteva vrhunsku dijalektološku kompetenciju i široke naučne horizonte, a u svakom od njih on je dao odlične priloge potvrđujući time svoje visoke naučne kvalitete. Posebnu pažnju privlače njegovi fonološki opisi sedam govornih tipova srpskog jezika sa crnogorskog dijalekatskog područja, sa podacima o inventaru i distribuciji fonoloških jedinica i sistematskim osvrtima na istorijski razvoj glasovnog sistema od starosrpske epohe do današnjeg stanja. Ti su opisi štampani u velikom kolektivnom delu Fonološki opisi srpskohrvatskih/hrvatskosrpskih i makedonskih govora obuhvaćenih Opšteslovenskim lingvističkim atlasom (OLA). Baveći se fonologijom i teorijski, on je, u okviru programskog truda Odbora za standardizaciju srpskoga jezika “da se srpski jezik opremi knjigama u kojima bi, u najvažnijim linijama, bila svedena bitna znanja o prirodi njegove vukovske osnovice i pravcima postvukovskog razvoja, utvrđene njegove bitne strukturalne karakteristike i određena mera njegove standardizovanosti”, u saradnji sa gospođom dr Snežanom Gudurić, profesorom na katedri za francuski jezik Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, izradio je i 2010. godine objavio knjigu pod naslovom Fonologija srpskoga jezika, nominalno kao monografski prilog za gramatiku srpskoga jezika, a stvarno kao univerzitetski udžbenik. Jedan deo njegovih radova tiče se srpskih dijalekata samo na posredan način. Ovamo spadaju njegovi napisi o ranijim, manje poznatim prilozima o dijalektima, od kojih su neki objavljeni još sredinom 19. veka, a drugi u starijim inostranim publikacijama, praktično nepristupačnim većini naših proučavalaca. Ti napisi doprinose osvetljavanju istorije srpskih dijalekata, a takođe i vrednovanju i naučnoj upotrebi građe koju su zapisali nekadašnji autori. Naročito su značajni radovi o dijalektološkim zapisima Pavla Apolonoviča Rovinskog (1831-1915) sadržanim u jednoj od knjiga Crna Gora u prošlosti i sadašnjosti objavljivanih u Sankt Peterburgu između 1888. i 1915; otkriće tog materijala, kod nas dugo nepoznatog, predstavlja krupnu Petrovićevu zaslugu. Po oceni akademika Aleksandra Mladenovića (1930-2010), Petrović je jedan od najistaknutijih srpskih dijalektologa, dobro poznat i u inostranstvu; mnogo je truda uložio u stručno i naučno osposobljavanje mladih dijalektologa (od kojih su neki već sada zapaženi naučni radnici), a svojim naučnim radom trajno je zadužio proučavanje srpskih dijalekata. Sa dijalektologijom su tesno povezana terenska ispitivanja onomastike. U toj oblasti dao je obrasce sistematskog i svestranog proučavanja, u doba kad je takav rad kod nas bio tek u povoju. Ova se naučna disciplina u najnovije vreme naglo razvija u našoj sredini; znatan broj drugih istraživača pošao je za njegovim uzorom. Potvrdio se i kao dobar pedagog. Njegovo revnosno zalaganje u nastavi i lep odnos prema studentima ogledaju se i u tome što je u Prilozima proučavanju jezika objavljen niz studentskih radova čijom je izradom on rukovodio. Uz to, on je bio mentor u izradi većeg broja magistarskih radova i doktorskih teza. Bio je nosilac potprojekta „Srpskohrvatski govori u Vojvodini“ u matičnom Institutu i potprojekta „Dijalekatski rečnik Vojvodine“ u Matici srpskoj. U Međunarodnom komitetu slavista član je Međunarodne komisije OLA, Međunarodne komisije OKDA, Međunarodne komisije za jezičke kontakte, Međunarodnog redakcionog kolegijuma OLA i Međunarodnog redakcionog kolegijuma OKDA. Član je i više odbora i komisija u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti: Međuakademijskog odbora za dijalektološke atlase, Odbora za onomastiku, Odbora za rečnik srpskog jezika i Odbora za standardizaciju srpskog jezika. Član je uredništva Srpskog dijalektološkog zbornika (Beograd), Zbornika Matice srpske za filologiju i lingvistiku (Novi Sad) i Priloga proučavanju jezika (Novi Sad). Stalni je član-saradnik Matice srpske, član njenog Odeljenja za književnost i jezik i, u više mandata, član Upravnog odbora...

Kao na slikama Dobro očuvano Roman Osipovič Jakobson (rus. Роман Осипович Якобсон; Moskva, 23. oktobar 1896[1] — Boston, 18. jul 1982[2]) je bio ruski lingvista i semiolog, bio je jedan od najuticajnijih lingvista 20. veka i začetnik razvoja strukturalističke analize jezika, poezije i umetnosti. Kao pionir strukturalne lingvistike, Jakobson je bio jedan od najslavnijih i najuticajnijih lingvista dvadesetog veka. Sa Nikolajem Trubeckojem je razvio revolucionarne nove tehnike za analizu jezičkih zvučnih sistema, efektivno osnovavši savremenu disciplinu fonologije. Jakobson je zatim primenio slične principe i tehnike na proučavanje drugih aspekata jezika kao što su sintaksa, morfologija i semantika. On je dao brojne doprinose slovenskoj lingvistici, od kojih su najznačajnije dve studije ruskih padeža i analiza kategorija ruskih glagola. Oslanjajući se na uvide iz semiotike Č. S. Pirsa, kao i iz teorije komunikacije i kibernetike, predložio je metode za istraživanje poezije, muzike, vizuelnih umetnosti i kinematografije. Svojim odlučujućim uticajem na Kloda Levi-Strosa i Rolana Barta, između ostalih, Jakobson je postao ključna figura u prilagođavanju strukturalne analize disciplinama izvan lingvistike, uključujući filozofiju, antropologiju i teoriju književnosti; njegov razvoj pristupa čiji je pionir Ferdinand de Sosir, poznatog kao „strukturalizam“, postao je značajan posleratni intelektualni pokret u Evropi i Sjedinjenim Državama. U međuvremenu, iako je uticaj strukturalizma opao tokom 1970-ih, Jakobsonov rad je nastavio da dobija pažnju u lingvističkoj antropologiji, posebno kroz etnografiju komunikacije koju je razvio Del Hajms i semiotiku kulture koju je razvio Jakobsonov bivši učenik Majkl Silverštajn. Jakobsonov koncept temeljnih lingvističkih univerzalija, posebno njegova proslavljena teorija osobenih karakteristika, presudno je uticao na rano razmišljanje Noama Čomskog, koji je postao dominantna figura u teorijskoj lingvistici tokom druge polovine dvadesetog veka.[3] Život i rad[uredi | uredi izvor] Rođen, u bogatoj porodici ruskih jevrejskih doseljenika, u Moskvi od ranog doba bio je fasciniran jezikom. Kao student bio je vodeća figura Moskovskog lingvističkog kruga i učestvovao u moskovskom aktivu svetske avangardne umetnosti i poezije.[4] Lingvistika u to vreme je bila obeležena neogramatičarima i insistirala da je jedino naučno proučavanje jezika proučavanje istorijske lingvistike i razvoja reči kroz vreme (dijahronijski pristup). S druge strane, Jakobson je pod uticajem radova Ferdinanda de Sosira razvio ideju strukturne analize lingvističkih fenomena (sinhronijski pristup). Godine 1920. Jakobson, usled političkih promena, napušta svoju rodnu zemlju i dolazi u Prag kao član Sovjetske diplomatske misije da nastavi svoje doktorske studije. U Pragu se sprijateljuje sa brojnim češkim književnicima. Takođe je impresionirao češke akademike svojim izučavanjem čeških stihova. Godine 1926. on zajedno sa N. Trubeckojim, V. Matheziusom i ostalima postaje osnivač praške škole, odnosno lingvističkog društva pod nazivom Praški lingvistički krug. Dok je Trubeckoj insistirao na tome da je jezik način čuvanja i samorazumevanja kulture, Jakobson je suprotno smatrao da je jezik način izražavanja i razvoja kulture. Iako su njihovi pristupi bili različiti, njihova saradnja je bila veoma korisna za slavistiku i lingvistiku 20-og veka. U to vreme Jakobson je napisao brojne radove iz fonetike i 1929. godine on koristi termin strukturalizam da bi prvi put opisao šta je distinkcija u ruskim studijama. Jakobsonova univerzalna strukturalno-funkcionalna teorija fonologije bazira se na principu binarnosti za uspostavljanje distinktivnih obeležja (opozicija) i bila je prvo uspešno rešenje lingvističke analize u skladu sa Sosirovim hipotezama. Pod distinktivnim obeležjem se podrazumeva ono svojstvo jednog glasa na osnovu kojeg taj glas stoji u fonološkoj opoziciji prema drugom glasu. Princip binarnosti (dihotomije) ispoljava se u svrstavanju jezičkih jedinica u parove od po dva člana između kojih postoji opozicija po prisustvu, odnosno odsustvu karakterističnog obeležja. Postojanje distinktivnih obeležja kao stvarnih relevantnih kategorija u konkretnom procesu sporazumevanja pokazuju i psihološki testovi izvršeni nad većim brojem lica. Posle nacističke invazije na Prag 1941. godine, Jakobson odlazi u Švedsku i Dansku gde se pridružuje Kopenhagenškom lingvističkom krug i tu upoznaje Luisa Hjelmsleva. Jakobson se interesuje za antropologiju i to mu pomaže da napravi lingvistički zaokret u pravcu humanizma. Po dolasku u SAD, postaje član velikog udruženja intelektualaca emigranata u Njujorku, gde takođe nastavlja druženje sa češkim emigrantima. Na École Libre des Hautes Études, vrsti frankofonog univerziteta u egzilu, Jakobson sarađuje sa antropologom Klod Levi-Štrausom, koji je bio jedan od najpoznatijih strukturalista. Predajući na Kolumbija univerzitetu, Harvardu i MIT-u, Jakobson održava poznanstva sa mnogim američkim lingvistima i antropolozima kao što su Bendžamin Vorf, Edvard Sapir, Franc Boas i Leonard Blumfild. Godine 1949. Jakobson se seli na Univerzitet u Harvardu, gde će provesti ostatak svog života. Njegovo interesovanje se kreće od ruske poezije prema opštim osobenostima poetskog jezika. Sa istraživanjima na tu temu postao je poznat u celom svetu. Početkom 1960. godine Jakobson sveobuhvatno proučava jezik i počinje pisati o komunikacionim naukama u celini. Komunikacijske funkcije[uredi | uredi izvor] Jakobson razlikuje šest komunikacijskih funkcija, koje odgovaraju dimenzijama komunikacijskog procesa. Dimenzije su: 1. kontekst; 2. poruka; 3. pošiljalac; 4. primalac; 5. kanal; 6. kod. Funkcije su: 1. referentna (kontekstualna ili situaciona informacija); 2. poetska (estetska ili kreativna); 3. emotivna (lična ili ekspresivna); 4. konativna (vokativno ili imperativno adresovanje primaocu); 5. fatička (kontrolni radni kanal); 6. metalingvistička (kontrolni radni kod). Jedna od šest funkcija uvek je dominantna u tekstu i obično određuje tip teksta. U poeziji dominantna funkcija je poetska funkcija: fokus je na samoj poruci. Prava oznaka poezije je prema Jakobsonu „projekcija principa jednakosti sa ose selekcije na osu kombinacije“. Uopšteno govoreći, to znači da poezija uspešno kombinuje i integriše formu i funkciju. Jakobsonova teorija komunikacija je prvi put objavljena u „Closing Statements: Linguistics and Poetics“. Danas nijedno istraživanje na temu komunikacijskih nauka ne može zaobići njegov rad. Intelektualni doprinosi[uredi | uredi izvor] Prema Jakobsonovim ličnim sećanjima, najodlučnija faza u razvoju njegovog mišljenja bio je period revolucionarnog iščekivanja i preokreta u Rusiji između 1912. i 1920. godine, kada je, kao mlad student, pao pod čari proslavljenog ruskog futuriste i lingvističkog mislioca Velimira Hlebnikova.[5] Nudeći malo drugačiju sliku, predgovor drugom izdanju Zvučnog oblika jezika tvrdi da ova knjiga predstavlja četvrtu fazu u „Jakobsonovoj potrazi da se otkrije funkcija i struktura zvuka u jeziku.“[6] Prva faza je bila otprilike od 1920-ih do 1930-ih, gde je sarađivao sa Trubeckojevim, u kojem su razvili koncept fonema i razjasnili strukturu fonoloških sistema. Druga faza, od oko kasnih 1930-ih do 1940-ih, tokom koje je razvio ideju da su „binarne osobene karakteristike“ temeljni element u jeziku i da je takva različitost „puka drugost“ ili diferencijacija.[6] U trećoj fazi Jakobsonovog rada, od 1950-ih do 1960-ih, radio je sa akustičarem C. Gunar Fantom i Morisom Haleom (Jakobsonovim učenikom) na razmatranju akustičkih aspekata osobenih karakteristika. Legat[uredi | uredi izvor] Jakobsonove tri osnovne ideje danas igraju značajnu ulogu u lingvistici, a to su lingvistička tipologija, markiranost (obeleženost) i lingvističke univerzalije. Ta tri koncepta su tesno isprepletana: tipologija je klasifikacija jezika u smislu zajedničkih gramatičkih obeležja kao suprotnost zajedničkom poreklu, markiranost grubo rečeno označava to da su izvesne forme gramatičke organizacije „prirodnije“ od drugih, odnosno ova razlika se tiče prisustva ili odsustva nekog jezičkog obeležja, i lingvističke univerzalije su naziv za zajednička obeležja svih jezika sveta. Jakobson se bavio i nepotpunim jezičkim sistemima, tražeći šta je u njima uvek i najčešće prisutno, a šta može i izostati. Tako su nastali njegovi radovi o dečjem jeziku i afaziji. Afazija je jezički poremećaj, koji nastaje kad se ošteti oblast mozga koja je uključena u obradu jezika. Prema Jakobsonu afazija je smanjenje sposobnosti odabira (selekcije) ili kombinacije i kontekstualizacije. Njegove zasluge u lingvistici su postojale i na polju morfologije, gde je dao metod određivanja odnosa u okviru morfoloških sistema prema principu binarnosti (obeležena kategorija ima prema sebi neobeleženu kategoriju). Posebno je ispitivao ruski glagolski i padežni sistem. Iako je Roman Jakobson u skladu sa programom praške škole, kao njen najeminentniji član najviše pažnje poklanjao istraživanju fonologije i distinktivnih obeležja njegova naučna delatnost je bila višestruka (komunikacijske funkcije, ispitivanja poetskog jezika, jezička tipologija, socijalna antropologija, psihoanaliza). Harvardska slavistička škola, koju je Jakobson osnovao, je i danas jedna od najreprezentativnijih u svetu. Bibliografija[uredi | uredi izvor] R. Jakobson “Remarques sur l`evolution phonologique du russe compare a celle des autres langues slaves”. Prague, 1929 R. Jakobson “ Child Language, Aphasia and Phonological Universals, 1941 R. Jakobson “Style in Language, ed. Thomas Sebeok, 1960 R. Jakobson “Selected Writings, ed. Stephen Rudy, The Hague, Paris, Mouton in 6 volumes: 1.Phonological Studies, 1971 2. Word and Language, 1971 3. The Poetry of Grammar and the Grammar of Poetry, 1980 4. Slavic Epic Studies, 1966 5. On Verse, Its Masters and Explores, 1978 6. Early Slavic Paths and Crossroads, 1985 R. Jakobson “Questions de poetiqe, 1973 R. Jakobson “Verbal Art, Verbal Sign, Verbal Time (ed. Krystyna Pomorska and Stephen Rudy), 1985 R. Jakobson “Six Lectures of Sound and Meaning, 1978 R. Jakobson “The Framework of Language, 1980 R. Jakobson “Halle M., Fundamentals of Language, 1956 R. Jakobson “Waugh L., The Sound Shape of Language, 1979 R. Jakobson “Pomorska K., Dialogues, 1983 Teorija knjizevnosti

August Cesarec, 1990. 164 str Odlično očuvano (potpis) Redak majstor mišljenja! Plamen voštanice je poslednje delo Gastona Bašelara objavljeno za njegovog života, 1961. godine. Ovo delo proučava „obnavljanje sanjarenja sanjara u kontemplaciji usamljenog plamena“. Ali to je i esej o snazi imaginacije pred stvarima, o buđenju uma u ​​sanjarenju, sa citatima iz Strindberga, Trakla i Novalisa, i konačno o snazi misli i njegovih lutanja. Gaston Bašlar, francuski matematičar, epistemolog i teoretičar poetske mašte – ne nalazim prikladnijeg izraza za ovo poslednje, za onaj deo njegovih radova koji nas ovde posebno interesuje – jeste, koliko znam, jedini mislilac koji je umeo i pristao da od raščerečenosti modernog čoveka između njegove iskonske prirode, nepromenljive ili gotovo nepromenljive, od neolitika naovamo, a možda i od paleolitika, i imperativa nove racionalnosti i naučne efikasnosti izgradi mudrost, uslov razumne sreće... Bio je fascinantan profesor; dok ga nisam čuo nisam ni zamišljao da su mogući takav šarm i spontanost predavačke inspiracije, naročito u ovo doba televizijske i druge automatizacije opštenja. Sa svojim polucilinderom, sa bradom à la Marx, sa sklonostima i navikama provincijskog osobenjaka, kakvih je nekad bilo sijaset u dokonoj slobodi ulica kojima su ljudi hodali pešice, Bašlar nije izgledao niti je bio imalo „moderan“... Dok literatura veći gotovo dva veka slika jad naše osamljenosti, Bašlar peva blagodati samoće, predlaže nam da pomoću čitanja, pomoću „poetikoanalize“, „rekonstruišemo u sebi biće oslobodilačkih samoća“. Naravno, i ovde ista reč pokriva različite stvari. Bašlarova samoća je punoća, mašta naše biće, a lektira je njeno društvo. „Gore, na nebu, raj je jedna velika biblioteka“, veli Bašlar... Bašlar je, u Francuskoj, konsekventnije no iko, izložio strukture savremenog naučnog duha i prakse, karakterisane sve strožom apstrakcijom i matematizacijom. Pokazao je da je taj duh negacija svega spontanog, svega neposrednog, „prirodnog“. Kasnije je uvideo da naučna kosmologija ne može ugušiti spontanu kosmologiju, da prvobitni čovek živi u nama sa nesmanjenom vitalnošću, da mu je izraz poezija, da su funkcija nauke i funkcija poezije nesvodljive, i obe neophodne. Mi živimo istovremeno u dva jedan drugom potpuno strana sveta. Bašlar je uspeo da od te rascepanosti napravi dve harmonije koje se uzajamno dopunjuju. Drugi je doživljuju kao tragediju našeg doba... Život je mnogo lepši posle čitanja jedne Bašlarove knjige, čitalac svesniji vlastitog bogatstva, pouzdaniji u se. Ako i ne menja svet, ostavljajući to inteligenciji i nauci, mašta krepi čoveka, „sanjarenju pripadaju vrednosti koje daju pečat čoveku u njegovim dubinama“. – Sreten Marić Gaston Bašlar: Trenutak poetski, trenutak metafizički U ravnoteži s pomoćnim časom, ne očekujući ništa od daška časova pesnik se rasterećuje od svekolikog uzaludnog života; on oseća apstraktnu dvosmislenost bića i nebića. U pomrčini on vidi bolje svoju svetlost. Samoća mu donosi usamljeničku misao, misao bez udaljavanja, misao koja se penje, smiruje u čistom zanosu. Poezija je trenutna metafizika. U kratkoj pesmi ona mora dati viziju svemira i tajnu duše, biće i predmet — istovremeno. Ako ona jednostavno ide za vremenom života, manje je od života; ona ne može biti više od života, sem ako život ne čini nepokretnim, sem ako dijalektiku radosti i muka ne živi na licu mesta. Ona je tada princip suštinske istovremenosti u kojoj i najraspršenije i najrazjedinjenije biće zadobija svoje jedinstvo. Dok su sva druga metafizička iskustva pripravljana u beskrajnim predgovorima, poezija odbija obrazloženje i načela, metode i dokaze. Ona odbacuje sumnju. Najviše, ona ima potrebu za preludijumom tišine. Najpre, udarajući po praznim rečima, ona ućutkuje prozu ili trilere koji bi u čitaočevoj duši ostavili kontinuitet ili žamor. Potom, posle praznih zvučnosti, ona stvara svoj trenutak. Pesnik razara jednostavni kontinuitet povezanog vremena, da bi izgradio složeni trenutak, da bi u tom trenutku svezao čvor brojnih istovremenosti. U svakoj pravoj pesmi mogu se tada naći elementi zaustavljenog vremena, vremena koje ne sledi meru, vremena koje ćemo zvati vertikalnim, da bismo ga razlikovali od vremena uopšte, koje protiče horizontalno, s vodom reke, s vetrom što huji. Otuda jedan paradoks koji valja iskazati jasno: dok je vreme prozodije horizontalno, vreme poezije je vertikalno. Prozodija organizuje samo uzastopne zvučnosti; ona uređuje kadence, upravlja zanosom i uzbuđenjima, često, nažalost, u nevreme. Prihvatajući posledice poetskog trenutka, prozodija omogućava da se ponovo spojimo s prozom, s razjašnjenom mišlju, doživljenim ljubavima, socijalnim životom, tekućim životom, linearnim, neprekidnim životom koji klizi. Ali, sva prozodijska pravila su samo sredstva, stara sredstva. Cilj je vertikalnost, dubina i visina; stabilizovani trenutak u kome istovremenosti, stupajuci u red, dokazuju da poetski trenutak ima metafizičku perspektivu. Poetski trenutak je, dakle, nužno kompleksan: on uzbuđuje, dokazuje — poziva i teši — on je začuđujući i blizak. Suštinski, pesnički trenutak je skladni odnos dveju suprotnosti. U strašnom času pesnika, ima uvek nešto razuma; u promišljenom odbijanju ostaje uvek malo strasti. Poređane antiteze se već dopadaju pesniku. Ali za oduševljenje, za ekstazu je potrebno da se antiteze sažimaju u dvosmislenosti. Tada izbija poetski trenutak. U najmanju ruku, poetski trenutak je svest o dvosmislenosti. Ali, on je i više, jer to je razdragana, aktivna, dinamička dvosmislenost. Poetski trenutak primorava biće da vrednuje ili obezvređuje. U poetskom trenutku biće se penje ili spušta, ne prihvatajući vreme sveta, koje bi dvosmislenost svelo na antitezu, istovremenost na uzasitopnost. Odnos antiteze i dvosmislenosti će se lako proveriti, ako se hoće dobro pristati uz pesnika koji, na svaki način, živi u istom trenutku oba člana svojih antiteza. Od tada će se lako naći pravi poetski trenuci jedne pesme u svim tačkama gde ljudsko srce može da preokrene antiteze. Govoreći više intuitivno, dobro spletena dvosmislenost pokazuje se svojim temporalnim karakterom: umesto muškog i srčanog vremena koje uzleće i lomi, umesto blagog i krotkog vremena koje žali i plače, evo jednog androginog trenutka. Pesnička tajna je androginija. II Ali, da li je to još uvek vremenski pluralizam protivrečnih događaja zatvorenih u jedan jedini trenutak? Da li je vremenska sva ta vertikalna perspektiva koja se nadnosi nad poetski trenutak? Da, jer nagomilane istovremenosti jesu uređene istovremenosti. One trenutku daju jednu dimenziju pošto mu daju unutarnji red. Elem, vreme je poredak i nije ništa drugo. I svaki poredak je vreme. I to je ono vertikalno vreme koje pesnik otkriva kada odbaci horizontalno vreme, to jest postojanje drugih, postojanje života, postojanje sveta. Evo onda tri reda uzastopnih iskustava koja moraju osloboditi biće okovano u horizonitalnom vremenu: navići se da se svoje vlastito vreme ne povezuje s vremenom drugih — razbiti društvene okvire trajanja, 2. navići se na nepovezivanje vlastitog vremena s vremenom stvari — razbite fenomenalne okvire trajanja, 3. navići se — teško navikavanje — da se ne povezuje sopstveno vreme s vremenom života — ne znati više da li srce bije, da li radost raste — razbiti životne okvire trajanja Samo onda se dostiže autosinhrona veza, u središtu samoga sebe, bez perifernog života. Odjednom se svaka plitka horizontalnost briše. Vreme više ne teče. Ono šiklja. III Da bi se zadržao ili, tačnije, ponovo našao taj stabilizovani poetski trenutak, ima pesnika koji, poput Malarmea, brutalizuju neposredno horizontalno vreme, koji remete red sintakse, zaustavljaju ili naslućuju posledice poetskog trenutka. Zamršene prozodije bacaju kamenčiće u potok da se talasi rasprskavaju u prazne slike, da bi vrtlog razbio odbleske. Čitajuci Malarmea, često se ima utisak povratnog vremena koje dolazi da okonča minule trenutke. Tada se sa zakašnjenjem žive trenuci koje bismo morali proživeti: osećaj utoliko čudniji što ne učestvuje ni u kakvom žaljenju, kajanju, ili nostalgiji. On je stvoren jednostavno od obradenog vremena koje ume, ponekad, da pošalje odjek pre glasa i odbijanja u priznanje. Drugi pesnici, srećniji, hvataju prirodno stabilizovan trenutak. Bodler vidi, kao Kinezi, čas u oku mačke, neosetljivu uru kad je strast tako potpuna da joj nije stalo do ispunjenja: »U dnu tih divnih očiju ja uvek vidim razgovetno čas, vazda isti, široki, svečani čas, veliki kao prostor, nepodeljen ni na minute ni na sekunde, nepokretan čas nije obeležen na satovima…« Za pesnike koji tako s lakoćom ostvaruju trenutak, pesma se ne odvija, ona se svezuje, tka od čvora do čvora. Njena drama se ne ostvaruje. Njeno zlo je mirni cvet. U ravnoteži s pomoćnim časom, ne očekujući ništa od daška časova pesnik se rasterećuje od svekolikog uzaludnog života; on oseća apstraktnu dvosmislenost bića i nebića. U pomrčini on vidi bolje svoju svetlost. Samoća mu donosi usamljeničku misao, misao bez udaljavanja, misao koja se penje, smiruje u čistom zanosu. Podiže se vertikalno vreme. Ponekad, ono se i smračuje. Ponoć, za onog koji ume da čita Gavrana, ne otkucava više nikad horizontalmo. Ona otkucava bez duše, silazeći, silazeći… Retke su noći u kojima imam hrabrost da idem do dna, do dvanaestog otkucaja, do dvaneste rane, do dvanaeste uspomene…Tada se vraćam prostom vremenu; okivam, ponovo sebe okivam, vraćam se živima, u život. Da bi se živelo, uvek treba izdati priviđenje… Na tom vertikalnom vremenu — silazeći — ređaju se najgore muke, muke bez vremenske uzročnosti, izoštrene muke što paraju srce ni zbog čega, a da nikada ne malaksaju. Na vertikalnom vremenu — penjući se — krepi se uteha bez nade, ta čudna samohrana uteha bez zaštitnika. Ukratko, sve ono što nas otkida od uzroka i od nagrade, sve ono što poriče intimnu istoriju i samu želju, sve ono što, istovremeno, obezvređuje prošlost i budućnost, nalazi se u poetskom trenutku. Želi li se studija malog parčeta vertikalnog poetskog vremena? Neka se uzme poetski trenutak nasmešenog žala, u samom času kad noć tone u san i učvršćuje tmine, kad časovi jedva izdišu, kad je samoća već i samo sebi kajanje! Dvosmisleni polovi nasmešenog žala skoro se dodiruju. Najmanje njihanje ih zamenjuje međusobno. Nasmešeni žal je, dakle, jedna od najosetnijih dvosmislenosti osetljivog srca. On se, tako, svakako razvija u vertikalnom vremenu, pošto nijedan od dva momenta — ni smešak ni žal — nije prethodan. Ovde je osećanje povratno ili, bolje rečeno, reverzibilnost bića je sentimentalizirana: osmeh žali i žal se smeši, žal teši. Nijedno od vremena izraženih u nizu nije uzrok drugoga, što je dokaz da su loše izraženi u uzastopnom vremenu, u horizontalnom vremenu. Ali, ima, ipak, od jednog do drugog neko postojanje, postojanje koje se može osetiti samo vertikalno, s utiskom da žal jenjava, da se duša uzdiže, utvara oprašta. Tada stvarno nesreća cveta. Osetijivi metafizičar naći će tada u nasmešenom žalu formalnu lepotu nesreće. U funkciji formalne uzročnosti on će razumeti dematerijalizaciju u kojoj se prepoznaje poetski trenutak. Novi dokaz da se formalna uzročnost odvija umutar trenutka, u smeru vertikalnog vremena, dok se oficijentna uzročnost odvija u životu i stvarima, horizontalno, okupljajući trenutke različitih intenziteta. Prirodno, u perspektivi trenutka mogu se osetiti dvosmislenosti većeg dometa: »Još kao dete, osetio sam u srcu dva protivrečna osećanja: strah od života i ekstazu života« Trenuci u kojima se ta dva osećanja osećaju zajedno — zaustavljaju vreme, jer oni se osećaju zajedno povezani začaravajućim interesom za život. Ona podižu biće izvan opšteg trajanja. Takva dvosmislenost ne može se opisati u uzastopnim vremenima kao prosto svođenje računa prolaznih radosti i muka. Toliko žive i tako temeljne suprotnosti govore o neposrednoj metafizici. Od nje se živi oscilacija u samo jednom času, zanosima i padovima koji mogu biti čak i suprotnosti događajima: gađenje pred životom dolazi u nesreći. Ciklični temperameniti koji po uobičajenom trajanju, idući za mesecom, odmotavaju protivrečna stanja, predstavlaju samo parodije i osnovne dvosmislenosti. Samo produbljena psihologija trenutka moći će da nam da sheme potrebne za shvatanje suštinske pesničke drame. IV Uostalom, upadljivo je da je jedan od pesnika — koji je najsnažnije zahvatio presudne trenutke bića — pesnik korespodencija. Bodlerova Saglasnost nije, kao što se to često izlaže, prosta transpozicija koja bi dala jedan kod čulnih analogija. Ona je zbir osetljivog bića u jednom jedinom trenutku. Ali osetilne istovremenosti koje sjedinjuju mirise, boje i zvuke, samo začinju dalje i dublje istovremenosti. U ta dva jedinstva tame i svetlosti nalazi se dvojaka večnost dobra i zla. Ono što je »široko« u tami i u svetlosti, ne sme, uostalom, da nas navede na prostornu viziju. Tama i svetlost se ne pominju zbog njihove prostornosti, zbog beskonatniosti, već usled njihovog jedinstva. Tama nije prostor. Ona je pretnja večnosti. Tama i svetlost su nepomični trenuci, crni i svetli časovi, trenutak nije bio potpuniji nego u onom stihu gde se mogu spojiti istovremeno neizmernost dana i noći. Nikada se nije tako fizički dočarala dvosmislenost osećanja, maniheizam načela. Razmišljajući na taj način, dolazi se odjednom do ovog zaključka: svaka moralnost je trenutna. Kategorički imperativ moralnosti treba samo da potraje. On ne zadržava nikakav vidljivi uzrok, on ne očekuje nikakvu posledicu. Ide sasvim pravo, vertikalno, u vremenu formi i ličnosti. Pesnik je tada prirodni vodič metafizičara, koji hoće da razume sve sile trenutnih veza, zanos žrtve, ne dopuštajući da ga podeli grubi filosofski dualizam subjekta i objekta, ne dajući da ga zaustavi dualizam egoizma i dužnosti. Pesnik nadahnjuje jednu suptilniju dijalektiku. On otkriva u isti mah, u istom trenutku, uzajamnost forme i ličnosti. On dokazuje da je forma ličnost i da je ličnost forma. Poezija postaje tako trenutak formalnog uzroka, trenutak lične snage. Ona gubi onda interes za ono što razbija i rastvara, za trajanje koje rasipa odjeke. Ona traži trenutak. Ima potrebu samo za trenutkom. Ona stvara trenutak. Van trenutka postoje samo proza i šansona. U vertikalnom vremenu nepomičnog trenutka poezija nalazi svoj specifičan dinamizam. Postoji čisti dinamizam čiste poezije. To je onaj koji se razvija vertikalno u vremenu formi i ličnosti.

Borac ribica spada u ribice za akvarijum kojima je kugla za ribice više nego savršeno stanište. Spada u najlepše ribice i posebna je pogodnost to što vam za borca ne treba filter za akvarijum. Ribe borci - najvažnije karakteristike Borac ribica vodi poreklo sa Tajlanda Ribe borci pripadaju dvodihalicama Kao što i samo ime kaže, borci ribice, i to mužjaci umeju da budu prilično ratoborni. Na Dalekom Istoku tretirane su skoro isto kao borbeni petlovi, ali ova vrsta „zabave” je danas zabranjena U divljini, sijamske ribe borci su obično veoma mutnih, zelenih boja, ali selektivnim razmnožavanjem mogu da se dobiju primerci veoma živih boja (crveni, plavi, zeleni, pa čak i ružičasti) ćenka ribica borac je sitnija od mužjaka, kraćih peraja i tmurnijih boja Preporučljivo je staviti u isti akvarijum jednog mužjaka i 4 ili 5 ženki, kako bi on svoju pažnju raspodelio između njih Ženke rastu do 5 cm, a mužjaci do 7 cm Idealna temperatura vode: 22–26°C borci ribice uzimaju raznovrsnu hranu, međutim, kako plivaju veoma lagano i nisu uvek prvi na redu u lancu ishrane, postarajte se da bude dovoljno hrane za njih. Ipak, pazite da Vaš akvarijum ostane čist Jedna od najpopularnijih vrsta akvarijumskih ribica, latinski Betta splendens, a na engleskom govornom području nalazimo oih pod nazivom Bettas. Često u akvarističkim prodavnicama ih možete lako uočiti kao prelepe ribice koje same plivaju u malim posudama. Neki, pak, najbolje opremljeni akvaristički šopovi u Evropi imaju brižljivo konstruisane sisteme za držanje ovih riba, što bi lepo bilo videti i u srpskim radnjama. Borci ribice izrazito su agresivni i teritorijalni, ali samo prema svojoj vrsti i to u kombinaciji mužjak – mužjak. Bukvalno nećete se ni okrenuti ako ste ih stavili zajedno, a već će doći do okršaja, snažnog širenja peraja, napregnutih škrga I prepoznatljivog stava za borbu. Mogu se držati sa ženkama I to preporučljivo barem 3-4 ženke na jednog mužjaka, jer u dugom držanju sa jednom ženkom postoji velika mogućnost da ženka strada. Mogu se držati I sa drugim ribama, ali treba izbegavati one koje borac ribica smatra konkurencijom zbog raskošnih peraja ili jarko crvene boje, ali I sa nekim brzim ribama koje mogu napadati njega, poput barbusa. Čudan je taj Siam. Poput sijamskih mačaka i nadaleko čuvenih blizanaca Chang i Eng Bunker (sijamski blizansci), ribe borci potiču iz Siama, države koja je u 20.veku postala Tajland. Mogu se naći I u okolnim državama Vijetnamu, Laosu i Kambodži. Niko ne može tačno reći koliko se ribe borci istorijski dugo drže u zatočeništvu, ali je sigurno da tradicija uzgajanja ovih riba na Tajlandu, tj Sijamu traje nekoliko vekova. Ljudi su primetili još davno na tom prostoru da su divlje ribe veoma teritorijalne i da napadaju druge ribe koje su im ugrožavale prostor, pa su počeli organizovati tuče ovih riba kao zabavu. Do 18.veka Borbe boraca bile su veoma popularna zabava u Sijamu da su čak i vladari držali ribu i gledajući njihove borbe. Sredinom 19. Veka kralj Rama III dao je nekoliko riba iz svoje kolekcije Teodoru Kantoru, danskom lekaru I zoologu. Kantor ih je doneo u Evropu, što predstavlja početak uzgoja I širenja ove vrste na evropskom kontinentu. Nakon dovođenja ribe u Evropu, Kantor je toj vrsti dao naučni opis i ime. Nekoliko godina kasnije, ihtiolog Čarls Tate Regan shvatio je da je Kantorov odabir imena - Macropodus pugnax - već dodijeljen drugoj dvodihalici (ribe borci kao I makropodusi su dvodihalice, uzimaju vazduh I iz vode I iz vazduha). Početkom 20.veka Regan je dao novi naučni naziv ovoj ribi - Betta splendens (na malajskom jeziku: ikan betah - trajna riba I na latinskom splendens -sjajna). Kao I kod većine drugih riba koje u akvaristici znamo kao jako obojene, izvorne ribe borci obično su sivosmeđe ili zelenkaste boje, ali mogu intenzivirati boje kao signale agresije ili kao čin udvaranja. Nakon uvođenja ribe na zapad, evropski i američki odgajivači selekcijom su došli do mnogih boja koje se danas mogu sresti. Samo u akvarijum Centru smo dosad dobijali bukvalno sve moguće boje I njihove kombinacije koje se mogu zamisliti. Kao adaptivnu funkciju, s obzirom na mirne vode bez mnogo kiseonika odakle borac ribica potiče, razvili su labirintni organ (otud izraz na koji možete naleteti – labirintkinje za ribe dvodihalice) koji im omogućuje udisanje vazduha iznad površine vode. Za vreme sušne sezone u svom prirodnom staništu, ribice borci se mogu snaći u koritima isušenih potoka i bara povlačeći se u šupljine s malo vode ili čak zakopavajući se u muljevitom koritu. Ovo je odgovor na povremeno opravdano pitanje nekog kupca u radnji: Zar vam nije žao da ih držite u tako malim posudama. Oni su potpuno prirodno naviknuti na to barem neko kraće vreme. Iako se trudimo da svim ribama obezbedimo što više prostora, male posude sa redovnim menjanjem vode I dobrom hranom (larve komaraca, sušene I zamrznute + tetra diskus) ne predstavlju ambijent u kome ribica borac pokazuje jasne znake protivljenja na kratko vreme. Dobra okolnost je da je po pravilu prodaja ovih ribica brza, da se ne zadržavaju puno u radnji I da ipak dobiju veći prostor kod hobiste, što je svakako bolja varijanta od trajnog držanja u malim posudama o čemu govori sledeći pasus. U period sušne sezone I nepovoljnih uslova povlačenje u te male džepove vlage očajnički je pote, pa ljudi pogrešno tumače da se Bette mogu držati u malim akvarijumima ili još gore u kombinaciji sa zlatnim ribicama u malom prostoru. Najveća opsanost od držanja u malim posudama bez filtera je ta što se veoma brzo nakupi otpad koji postaje fatalan za ove ribe pogotovo ako se zaboravi na češće menjanje vode. Obezbedite barem 4 litara vode ako držite jednog borca u posudi. Mužjaci Borca prave gnezdo od mehurića iznad vodene površine I “pljujući” mehurić obložen sluzi. To će radi satima dok ne napravi gnezdo. Potom mužjak raširi škrge i raširi peraje kako bi privukao obližnju ženku koja doplivava do gnezda. Nakon što se malo poguraju, sa izglednim šansama da neko ostane bez komada krljušti, otpočinje mrest boraca . Mužjak se omota oko ženke i oni istovremeno ispuštaju spermu i jajašca u vodu, nakon čega mužjak postavlja usta da uzme oplođena jajašca i odloži ih u gnezdo. Za to vreme ženka će možda pokušati da pojede jaja, pa je mužjak mora odbiti i nakon što se sva jaja odlažu,oterati od gnezda. Ovaj zanimljiv čin je svakako motiv zbog kog se hobisti odlučuju da im prvi mrest bude – mrest boraca. Jednom kad jaja dospeju u gezdo i ženka bude oterana, mužjak borav čuva jaja i brine se o njima, boreći se protiv svega što se previše približi. Jaja se izležu nakon jednog do dva dana, a mladj napušta gnezdo i 2-3 dana nakon toga proplivavaju. Jednom kad se mališani dovoljno samostalno plivaju, mužjak Borca i njegova deca kreću svako na svoju stranu. Treba naglasiti da I pored toga što se borac ribica pripitomljava na život I u klimatski pogodnim područjima van Tajlanda, populacije betta opada u svom izvornom području, a Međunarodna organizacija za zaštitu prirode označava ovu vrstu kao ranjivu. Osim raznoraznih boja, selekcijom su dobijene I razne forme ovih riba u smislu različitosti peraja. Najčešći tip je Veil Tail, popularan je “model” Crown Tail koji imaju šiljaste, odvojene vrhove na perajama, dok repovi Half-Moon boraca imaju imaju ravne rubove oblika polumeseca, rašireni su pod uglom od 180 stepeni (polovina kruga ili polovina meseca). Poznati su I varijeteti Rep ruže kome se repovi prekrivaju i preklapaju kao što to čine lattice ruže, a tu su I Delta, Super Delta, Double Tail I nekolicina drugih. Za kraj teksta jedna zanimljivost, vezana za tzv Mramornog borca, koji potiče iz jednog američkog zatvora u kom je osuđenik u svojoj ćeliji uzgajao borce u teglama od kikiriki putera. On je bio toliko uspešan u tome, da je proizveo ribe sa crno belim tufnama I kasnije ih slao van zidina zatvora odgajivačima koji su daljim mrestom održavali dobijenu liniju I verovatno dobili još poneku zanimljivu kombinaciju boja. borci ribice

Opis Borac ribica spada u ribice za akvarijum kojima je kugla za ribice više nego savršeno stanište. Spada u najlepše ribice i posebna je pogodnost to što vam za borca ne treba filter za akvarijum. ribe borci - najvažnije karakteristike borac ribica vodi poreklo sa Tajlanda ribe borci pripadaju dvodihalicama Kao što i samo ime kaže, borci ribice, i to mužjaci umeju da budu prilično ratoborni. Na Dalekom Istoku tretirane su skoro isto kao borbeni petlovi, ali ova vrsta „zabave” je danas zabranjena U divljini, sijamske ribe borci su obično veoma mutnih, zelenih boja, ali selektivnim razmnožavanjem mogu da se dobiju primerci veoma živih boja (crveni, plavi, zeleni, pa čak i ružičasti) ćenka ribica borac je sitnija od mužjaka, kraćih peraja i tmurnijih boja Preporučljivo je staviti u isti akvarijum jednog mužjaka i 4 ili 5 ženki, kako bi on svoju pažnju raspodelio između njih Ženke rastu do 5 cm, a mužjaci do 7 cm Idealna temperatura vode: 22–26°C borci ribice uzimaju raznovrsnu hranu, međutim, kako plivaju veoma lagano i nisu uvek prvi na redu u lancu ishrane, postarajte se da bude dovoljno hrane za njih. Ipak, pazite da Vaš akvarijum ostane čist Jedna od najpopularnijih vrsta akvarijumskih ribica, latinski Betta splendens, a na engleskom govornom području nalazimo oih pod nazivom Bettas. Često u akvarističkim prodavnicama ih možete lako uočiti kao prelepe ribice koje same plivaju u malim posudama. Neki, pak, najbolje opremljeni akvaristički šopovi u Evropi imaju brižljivo konstruisane sisteme za držanje ovih riba, što bi lepo bilo videti i u srpskim radnjama. Borci ribice izrazito su agresivni i teritorijalni, ali samo prema svojoj vrsti i to u kombinaciji mužjak – mužjak. Bukvalno nećete se ni okrenuti ako ste ih stavili zajedno, a već će doći do okršaja, snažnog širenja peraja, napregnutih škrga I prepoznatljivog stava za borbu. Mogu se držati sa ženkama I to preporučljivo barem 3-4 ženke na jednog mužjaka, jer u dugom držanju sa jednom ženkom postoji velika mogućnost da ženka strada. Mogu se držati I sa drugim ribama, ali treba izbegavati one koje borac ribica smatra konkurencijom zbog raskošnih peraja ili jarko crvene boje, ali I sa nekim brzim ribama koje mogu napadati njega, poput barbusa. Čudan je taj Siam. Poput sijamskih mačaka i nadaleko čuvenih blizanaca Chang i Eng Bunker (sijamski blizansci), ribe borci potiču iz Siama, države koja je u 20.veku postala Tajland. Mogu se naći I u okolnim državama Vijetnamu, Laosu i Kambodži. Niko ne može tačno reći koliko se ribe borci istorijski dugo drže u zatočeništvu, ali je sigurno da tradicija uzgajanja ovih riba na Tajlandu, tj Sijamu traje nekoliko vekova. Ljudi su primetili još davno na tom prostoru da su divlje ribe veoma teritorijalne i da napadaju druge ribe koje su im ugrožavale prostor, pa su počeli organizovati tuče ovih riba kao zabavu. Do 18.veka Borbe boraca bile su veoma popularna zabava u Sijamu da su čak i vladari držali ribu i gledajući njihove borbe. Sredinom 19. Veka kralj Rama III dao je nekoliko riba iz svoje kolekcije Teodoru Kantoru, danskom lekaru I zoologu. Kantor ih je doneo u Evropu, što predstavlja početak uzgoja I širenja ove vrste na evropskom kontinentu. Nakon dovođenja ribe u Evropu, Kantor je toj vrsti dao naučni opis i ime. Nekoliko godina kasnije, ihtiolog Čarls Tate Regan shvatio je da je Kantorov odabir imena - Macropodus pugnax - već dodijeljen drugoj dvodihalici (ribe borci kao I makropodusi su dvodihalice, uzimaju vazduh I iz vode I iz vazduha). Početkom 20.veka Regan je dao novi naučni naziv ovoj ribi - Betta splendens (na malajskom jeziku: ikan betah - trajna riba I na latinskom splendens -sjajna). Kao I kod većine drugih riba koje u akvaristici znamo kao jako obojene, izvorne ribe borci obično su sivosmeđe ili zelenkaste boje, ali mogu intenzivirati boje kao signale agresije ili kao čin udvaranja. Nakon uvođenja ribe na zapad, evropski i američki odgajivači selekcijom su došli do mnogih boja koje se danas mogu sresti. Samo u akvarijum Centru smo dosad dobijali bukvalno sve moguće boje I njihove kombinacije koje se mogu zamisliti. Kao adaptivnu funkciju, s obzirom na mirne vode bez mnogo kiseonika odakle borac ribica potiče, razvili su labirintni organ (otud izraz na koji možete naleteti – labirintkinje za ribe dvodihalice) koji im omogućuje udisanje vazduha iznad površine vode. Za vreme sušne sezone u svom prirodnom staništu, ribice borci se mogu snaći u koritima isušenih potoka i bara povlačeći se u šupljine s malo vode ili čak zakopavajući se u muljevitom koritu. Ovo je odgovor na povremeno opravdano pitanje nekog kupca u radnji: Zar vam nije žao da ih držite u tako malim posudama. Oni su potpuno prirodno naviknuti na to barem neko kraće vreme. Iako se trudimo da svim ribama obezbedimo što više prostora, male posude sa redovnim menjanjem vode I dobrom hranom (larve komaraca, sušene I zamrznute + tetra diskus) ne predstavlju ambijent u kome ribica borac pokazuje jasne znake protivljenja na kratko vreme. Dobra okolnost je da je po pravilu prodaja ovih ribica brza, da se ne zadržavaju puno u radnji I da ipak dobiju veći prostor kod hobiste, što je svakako bolja varijanta od trajnog držanja u malim posudama o čemu govori sledeći pasus. U period sušne sezone I nepovoljnih uslova povlačenje u te male džepove vlage očajnički je pote, pa ljudi pogrešno tumače da se Bette mogu držati u malim akvarijumima ili još gore u kombinaciji sa zlatnim ribicama u malom prostoru. Najveća opsanost od držanja u malim posudama bez filtera je ta što se veoma brzo nakupi otpad koji postaje fatalan za ove ribe pogotovo ako se zaboravi na češće menjanje vode. Obezbedite barem 4 litara vode ako držite jednog borca u posudi. Mužjaci Borca prave gnezdo od mehurića iznad vodene površine I “pljujući” mehurić obložen sluzi. To će radi satima dok ne napravi gnezdo. Potom mužjak raširi škrge i raširi peraje kako bi privukao obližnju ženku koja doplivava do gnezda. Nakon što se malo poguraju, sa izglednim šansama da neko ostane bez komada krljušti, otpočinje mrest boraca . Mužjak se omota oko ženke i oni istovremeno ispuštaju spermu i jajašca u vodu, nakon čega mužjak postavlja usta da uzme oplođena jajašca i odloži ih u gnezdo. Za to vreme ženka će možda pokušati da pojede jaja, pa je mužjak mora odbiti i nakon što se sva jaja odlažu,oterati od gnezda. Ovaj zanimljiv čin je svakako motiv zbog kog se hobisti odlučuju da im prvi mrest bude – mrest boraca. Jednom kad jaja dospeju u gezdo i ženka bude oterana, mužjak borav čuva jaja i brine se o njima, boreći se protiv svega što se previše približi. Jaja se izležu nakon jednog do dva dana, a mladj napušta gnezdo i 2-3 dana nakon toga proplivavaju. Jednom kad se mališani dovoljno samostalno plivaju, mužjak Borca i njegova deca kreću svako na svoju stranu. Treba naglasiti da I pored toga što se borac ribica pripitomljava na život I u klimatski pogodnim područjima van Tajlanda, populacije betta opada u svom izvornom području, a Međunarodna organizacija za zaštitu prirode označava ovu vrstu kao ranjivu. Osim raznoraznih boja, selekcijom su dobijene I razne forme ovih riba u smislu različitosti peraja. Najčešći tip je Veil Tail, popularan je “model” Crown Tail koji imaju šiljaste, odvojene vrhove na perajama, dok repovi Half-Moon boraca imaju imaju ravne rubove oblika polumeseca, rašireni su pod uglom od 180 stepeni (polovina kruga ili polovina meseca). Poznati su I varijeteti Rep ruže kome se repovi prekrivaju i preklapaju kao što to čine lattice ruže, a tu su I Delta, Super Delta, Double Tail I nekolicina drugih. Za kraj teksta jedna zanimljivost, vezana za tzv Mramornog borca, koji potiče iz jednog američkog zatvora u kom je osuđenik u svojoj ćeliji uzgajao borce u teglama od kikiriki putera. On je bio toliko uspešan u tome, da je proizveo ribe sa crno belim tufnama I kasnije ih slao van zidina zatvora odgajivačima koji su daljim mrestom održavali dobijenu liniju I verovatno dobili još poneku zanimljivu kombinaciju boja.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prisutan malo miris vlage nije strasno. Maks Veber Ekonomska etika svetskih religija (Hinduizam i budizam: Hinduistički socijalni sistem, Ortodoksna i heterodoksna učenja indijskih intelektualaca o spasenju, Azijska sektinska i spasiteljska religioznost). Maksimilijan Karl Emil Veber (nem. Maximilian Carl Emil Weber; Erfurt, 21. april 1864 — Minhen, 14. jun 1920) bio je nemački pravnik, ekonomista, istoričar, sociolog i političar, koji je značajno uticao na socijalnu teoriju i istraživanja, a posebno na sociologiju kao zasebnu disciplinu.[1] Njegova najveća dela se bave racionalizacijom i birokratizacijom u vreme ekspanzije kapitalizma i širenja modernosti.[2] Veber je, zajedno sa svojim kolegom Georgom Zimelom, jedna od ključnih figura zaslužnih za uspostavljanje metodološkog antipozitivizma, koji sociologiju posmatra kao neempiricističko polje istraživanja u kojem društveno delanje treba proučavati interpretativnim metodama zasnovanim na razumevanju značenja i svrhe koju pojedinac pridaje svom delanju. Maksa Vebera obično navode, zajedno sa Emilom Dirkemom i Karlom Marksom, kao jednog od tri glavna utemeljivača moderne društvene nauke i opisuju ga kao najznačajnijeg klasičnog mislioca u društvenim naukama.[3][4][5] Smatraju ga još i utemeljivačem teorije birokratske organizacije, koja predstavlja preteču savremenih teorija društvene organizacije. Detinjstvo i mladost[uredi] Rođen je 1864. godine u Erfurtu u Tiringiji, Nemačka kao najstariji od sedmoro dece bogatoga službenika. Majka mu je delomično poticala od francuskih hugenota i držala se strogih moralnih apsolutističkih ideja. Otac mu je bio član nacionalne liberalne strane, a njihova kuća ugošćavala je mnoge istaknute javne ličnosti, političare i naučnike. Maks Veber je rastao u intelektualnoj atmosferi. Krajem 1876. godine sa samo 13 godina napisao je dva istorijska eseja. U školi mu je bilo dosadno, pa kriomice čitao Getea. Pre univerziteta pročitao je mnoga klasična dela. Studije prava na Univerzitetu u Hajdelbergu upisao je 1882. godine. Nakon jednogodišnje vojne obaveze preselio se na Univerzitet u Berlinu. Pored studija paralelno je počeo da radi kao mladi advokat. Državni pravni ispit položio je 1886. godine. Nastavio je sa postdiplomskim studijima prava i istorije. Doktorat je odbranio 1889. godine disertacijom `Istorija srednjovekovnih poslovnih organizacija`. Oženio se 1893. godine Marijanom. Protestantska etika[uredi] Veber je najpoznatiji po tezi iz ekonomske sociologije koju je obrazložio u svojoj knjizi Protestantska etika i duh kapitalizma. U toj studiji Veber tvrdi da je asketski protestantizam, posebno na Zapadu, bio jedan od glavnih „izbornih afiniteta“ povezanih sa usponom kapitalizma, birokratijom i racionalno-pravnom državom-nacijom. Iznoseći argumente protiv Marksove prenaglašene materijalističke interpretacije razvoja kapitalizma, on je naprotiv naglašavao kulturne uticaje koji su ukorenjeni u religiji.[6] Protestantska etika je najranije delo koje pripada Veberovom širem poduhvatu na polju sociologije religije: nastavio je da ispituje religije Kine i Indije i drevni judaizam, sa posebnim osvrtom na očiglednu nerazvijenost kapitalizma u tim društvima, kao i na različite vidove društvene stratifikacije. Država i vlast[uredi] U drugom značajnijem delu, Politika kao poziv, Veber je definisao državu kao entitet koji ima „monopol na legitimnu upotrebu nasilja“. Njegova analiza birokratije u delu Privreda i društvo je i danas ključna za proučavanje organizacija. Veber je bio prvi koji je prepoznao da postoji nekoliko različitih aspekta vlasti, koje je on podelio na harizmatski, tradicionalni i racionalni. Njegova analiza birokratije naglašava da se moderne državne institucije zasnivaju na jednoj vrsti racionalno-pravne vlasti. Veberov doprinos razumevanju racionalizacije i sekularizacije u modernom zapadnom društvu (tzv. „Veberova teza“) doveo je do razvoja kritičke teorije, naročito u radu kasnijih mislilaca kao što je Jirgen Habermas. Politički angažman[uredi] Posle Prvog svetskog rata, Veber je bio jedan od osnivača liberalne Nemačke demokratske partije. Bezuspešno se kandidovao za poslanički mandat u parlamentu. Učestvovao je u odboru koji je sastavio ustav Vajmarske republike, gde je zastupao ideju jakog predsedništva izabranog od strane naroda.[3] Glavne ideje[uredi] Interpretativna i razumevajuća sociologija[uredi] Veber je svoje stajalište čvrsto povezivao s ljudskim delovanjem, koje je razgraničavao od ponašanja. Razlika leži u tome da ljudi deluju pridajući značenja tom istom delovanju, a zadatak je sociologije interpretacija tih značenja: „sociologija je nauka koja nastoji interpretativno da razume društveno delovanje kako bi došla do uzoročno-posledičnih zaključaka o smeru i učincima delovanja. Pod „delovanjem“ podrazumeva se ljudsko ponašanje, s tim da mu individua koja deluje pridaje određeno subjektivno značenje.“[7] Veberova je interpretativna sociologija delomično pod uticajem tada popularne hermeneutike, odnosno discipline koja se u izvornom obliku odnosi na proučavanje značenja u tekstovima. Veber, međutim, traži značenje u ljudskom ponašanju odnosno delovanju. U tom smislu on koristi termin razumijevanja (nem. Verstehen), koji je jedna od glavnih karakteristika sociologije. Bitno je pritom da Veber sociologiju razumevanja ne smatra intuitivnom i subjektivnom; ona za njega podrazumeva racionalnu proceduru, odnosno sistematizovano i rigorozno istraživanje.[8] Sociologija i istorija[uredi] Zbog svog širokog obrazovanja i različitih interesa, Veberova se istraživanja mogu smatrati interdisciplinarnima. Međutim, on je nastojao da ocrta konture nove discipline odnosno sociologije uspoređujući je s drugim disciplinama, poput istorije. Veber ih je vrlo oštro razlikovao: „... sociologija kao nauka teži formulisanju koncepata i generalizaciji zajedničkih karakteristika empirijskih procesa. Po tome se razlikuje od istorije, koja je usmerena na uzročno-posledičnu analizu i objašnjavanju individualnog delovanja, struktura i osoba koji su značajni za kulturu.“[7] Usprkos jasnom razlikovanju, Veber je u svom radu vrlo često kombinovao ta dva pristupa dajući svojim konceptima istorijsku dubinu i obilje specifičnih karakteristika. Na tom su tragu njegova istraživanja svetskih religija i protestantske etike. Jednom reči, da bi proučavali istoriju, sociolozi moraju razvijati teorijske koncepte. Međutim, te koncepte ne treba mešati s empirijskom stvarnošću; oni istovremeno moraju biti dovoljno uopšteni da ih istoričari mogu koristiti u svojim specifičnim istraživanjima. Idealni tipovi[uredi] U kontekstu njegovog interesa za razvoj koncepata, Veber raspravlja o idealnim tipovima. Idealni su tipovi instrumenti koji predstavljaju glavne karakteristike nekog predmeta istraživanja. Idealni tipovi ne postoje u empirijskoj stvarnosti, već se radi o apstrakcijama koje moraju biti korisne u društvenoj analizi. Veber je smatrao da nije dovoljno stvarati teorijske koncepte bez ikakvog temelja u stvarnosti. On drži da se u društvenoj analizi treba kretati induktivno, odnosno od stvarnog sveta iz kojeg se pažljivom analizom definišu određeni koncepti i pravila. Iako se temelje na emprijskoj i istorijskoj stvarnosti, idealni se tipovi ne mogu pronaći u čistom obliku, već služe za daljnja istraživanja i poređenja. Tipovi delovanja[uredi] Veber se koristio svojom metodom idealnog tipa kako bi razvio četiri glavna tipa ljudskog delovanja: instrumentalno-racionalno, vrednosno-racionalno, afektualno i tradicionalno delovanje. Za instrumentalno-racionalno delovanje karakteristično je da akter procenjuje između različitih sredstava za postizanje određenog cilja ili svrhe. Drugi oblik racionalnog delovanja, odnosno vrednosno-racionalno delovanje takođe je usmereno na procene mogućnosti za ostvarivanje određenog cilja. Međutim, kod tog su tipa delovanja ograničena određenim vrednostima koje su same sebi svrha. Nadalje, afektualno ili emotivno delovanje određeno je neposrednim emocijama prema nekome ili nečemu, bez razmatranja mogućnosti delovanja ili mogućih posledica delovanja. Konačno, tradicionalno je delovanje više vođeno navikama i nasleđem nego svešću i proračunatim delovanjem. U skladu s idejama o idealnim tipovima, oblici delovanja za Vebera jesu teorijski konstrukti, koji se u čistom obliku ne mogu pronaći u stvarnosti. U stvarnosti delovanje uvek podrazumeva mešavinu različitih tipova. Oblici vlasti[uredi] Veberova definicija na jasan način identifikuje moć kao društveni fenomen, odnosno kao fenomen koji nastaje na temelju društvenog delovanja i društvene interakcije. Moć je prema Veberu verovatnoća da će pojedinac ili određena grupa nametnuti i sprovesti svoju volju usprkos otporu drugih. Moć može biti legitimna ili nelegitimna, a Veber se najviše zanimao za legitimne oblike moći, odnosno vlast. Legitimna vlast takođe se može podeliti u tri idealna tipa: racionalnu, tradicionalnu i harizmatsku. Racionalna se vlast temelji na verovanju u legalnost pravila te pravu onih koji imaju vlast i da na temelju tih pravila izdaju naredbe. Primeri takvog oblika vlasti jesu ustavne republike i parlamentarne monarhije. Tradicionalna se vlast pak temelji na svetosti tradicije i legitimnosti onih koji vrše vlast u ime tradicije. Primeri su gerontokracija, patrijarhalizam i patrimonijalizam. Poslednja, harizmatska vlast temelji se na odanosti sledbenika posebnom karakteru, junaštvu ili posebnim moćima te normativnom poretku onih koji poseduju te karakteristike. Birokratija[uredi] Iako su birokratije postojale kroz istoriju, Veber je primarno zainteresiran za birokratije u modernim zapadnim društvima. Birokratije se mogu pronaći u različitim društvenim institucijama koje čine moderna društva, poput vlada u nacionalnim državama ili firmi koje čine temelj kapitalizma. Birokratije karakterišu brojni činioci: 1) organizacija službenih funkcija (ureda) na temelju određenih pravila; 2) svaki ured ima specifičnu sferu uticaja, skup obaveza za obavljanje određenih funkcija, autoritet za provođenje tih funkcija i sredstva prisile za obavljanje određenog zadatka; 3) uredi su organizovani u hijerarhijski sistem; 4) službenici se odabiraju na temelju tehničkih kvalifikacija i prikladnog treninga; 5) službenici ne poseduju sredstva proizvodnje; 6) službenici nisu vlasnici svog položaja jer je položaj deo organizacije; 7) administrativni akti, odluke i pravila se pismeno formulišu i čuvaju.[9] Svrha je birokratije delotvorno obavljanje određenih organizacijskih zadataka, što se postiže racionalnim organizovanjem društvenih položaja i uloga. Međutim, birokratije takođe mogu biti iracionalne i nedelotvorne, jer su službenici ograničeni apstraktnim pravilima i emocionalno indiferentnim uzorcima ponašanja. Racionalizacija i „gvozdeni kavez“[uredi] Birokratizacija je za za Vebera deo šireg društvenog procesa racionalizacije, koji zahvata sva područja modernih društava. Veber nikada nije izneo jedinstvenu i nedvosmislenu definiciju racionalizacije, ali se u njegovim delima može primetiti određena bojazan prema hegemoniji racionalno-legalne vlasti i instrumentalno-racionalnog delovanja. Tu je bojazan opisao u konceptu „gvozdenog kaveza“, odnosno potpuno racionalizovanog društva u kojem pojedinci ne mogu izbeći snažnim birokratskim organizacijama. Protestantska etika i duh kapitalizma[uredi] Jedna od najuticajnijih Veberovih knjiga je Protestantska etika i duh kapitalizma iz 1905. godine. Ona je deo šireg Veberovog interesa za svetske religije i posebno sociologiju religije. Veber je bio zainteresovan za otkrivanje korena kapitalističkog sistema. U tom je sistemu želja za ostvarivanjem profita i sticanjem bogatstva temeljni pokretač. Veber je korene takvog vrednosnog određenja pronašao u protestantskim crkvama, prvenstveno kalvinizmu. Protestantska je etika za razliku od na primer katoličke, koja naglašava onosvetska bogatstva, naglašavala ovosvetovne vrednosti poput rada, odricanja, ali i sticanja bogatstva radom i odricanjem od luksuza. Veber smatra da se takav etički svetonazor pojavio u Americi i Europi tokom 18. veka. Za razliku od ostalih društava u kojima se na sticanje bogatstva gledalo s moralnom osudom, protestantizam je sticanje profita pretvorio u etičku vrednosti samu po sebi. To je odigiralo ključnu ulogu u razvoju kapitalizma na Zapadu. Veberovo shvatanje klasa[uredi] Veber je smatrao da Marksovo pogrešno predviđanje pokazuje slabost njegove klasne teorije i da se suviše udsredsredio na vlasništvo.S tako pojednostavljenim merilom `vlasnik-nevlasnik` teško se može razumeti savremeno društvo.Klase ne zavise samo od prozvodnog vlasništva, već od položaja na tržištu.Spajajući oba merila - vlasništvo i stručnost - došao je do originalnog modela četvoroklasnog modela društvene strukture: gornju klasu, novu srednju klasu, staru srednju klasu i donju klasu. Veber bio svedok da će glavna klasa u budućnosti biti nova srednja klasa i mislio je da će administracija (birokratija) biti glavna poluga nastajućeg društvenog sistema.Veber nije verovao da se klase nalaze u talnom sukobu, kao što je Marks mislio. Ako nema klasne svesti, ako nema svesti o zajedničkom klasnom interesu, onda nema ni klasnog delovanja. Kritika[uredi] Ritcer iznosi četiri glavne kritike Veberova rada.[10] Prvo, Veberova metoda razumevajuće sociologije teško je sprovodljiva. Usprkos tome što se Veber zalaže za rigoroznu interpretativnu sociologiju, povezanost između te metode i njegovih širokih uvida teško je ponovljiva. Drugo, Veberu nedostaje jasno teoretizovana makrosociologija. Naime, njegova sociologija kreće od društvenog delovanja, a najvećim se delom bavi širokim društvenim procesima i pojavama poput birokratizacije, racionalizacije i kapitalizma. Treće, nedostaje mu kritička teorija, jer Veber ne ostavlja prostor za konstruktivnu promenu. To je vidljivo u konceptu gvozdenog kaveza prema kojemu su pojedinci zarobljeni u sve racionalizovanijem svetu. I konačno, što takođe proizlazi iz prethodnoga, njegova je teorija pesimistička, jer usprkos naglašavanja individualnog značenja, Veber smatra da smo zarobljeni u svetu koji sve manje ima smisla. Uticaj na sociologiju[uredi] Veber je značajno uticao na pravo, proučavanje religije i ekonomiju. Međutim, njegov je uticaj na sociologiju dalekosežan, posebno u proučavanju društvene stratifikacije, političke, urbane i ruralne sociologije te sociologije kulture. Veber se takođe smatra osnivačem strukturalne sociologije, zbog interesa za stratifikaciju i institucije te sociologije delovanja. Međunarodna je sociološka asocijacija za 14. svetski sociološki kongres u Montrealu 1998. godine sprovela anketu među svojim članovima kako bi utvrdila najuticajnije sociološke knjige 20. veka. Veberova postumno objavljena knjiga „Privreda i društvo“ (1922) bila je na prvome mestu, a „Protestantska etika i duh kapitalizma“ (1905) na četvrtom mestu. U anketi je sudelovalo 455 ispitanika, a prema rezultatima Veber je osvojio prvo mesto, odnosno izabran je za najuticajnijeg autora 20. veka....

Autor - osoba Popović, Radovan, 1938- = Popović, Radovan, 1938- Naslov Aristokrat duha : životopis Milana Kašanina / Radovan Popović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2016 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 2016 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 224 str. : ilustr. ; 20 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂDokument (broš.) Napomene Slike M. Kašanina Tiraž 500 Beleška o autoru: str. 221. Posveta: Dragom Miši, sa vazdašnjim prijateljstvom - Radovan: NBS: MJ II 2900 Predmetne odrednice Kašanin, Milan, 1895-1981 Nova, nekorišćena 2016; Broširani povez; ćirilica; 20 cm; 224 str.; 978-86-7946-175-9; Aristokrat duha - životopis Milana Kašanina Radovan Popović Izdavač: Matica srpska Knjige o jednom od najvećih srpskih intelektualaca 20. veka Milanu Kašaninu, književniku i istoričaru umetnosti. Radovan Popović jedan je od najplodotvornijih srpskih publicista. Tokom svog višedecenijskog rada napisao je nenadmašne biografske knjige, između ostalih o Isidori Sekulić, Jovanu Dučiću, Ivu Andriću, Milošu Crnjanskom, Desanki Maksimović, Meši Selimoviću, Rastku Petroviću, Branku Ćopiću, Borislavu Mihailoviću Mihizu. Knjigom o Milanu Kašaninu, Popović je ostavio trajan beleg o ličnosti koja je po mnogo čemu zadužila svoj narod. ključne reči: Srpska književnost Memoari, biografije, dnevnici, pisma milan kašanin Dr. Milan Kašanin (Pelmonoštor, Austro-Ugarska, danas Beli Manastir, Hrvatska, 21. II. 1895. po starom kalendaru - Beograd, 21. XI. 1981), pripovjedač, romansijer, esejist, književni kritičar, historičar književnosti, likovni kritičar, historičar likovnih umjetnosti, kustos i direktor galerija i muzeja u Beogradu. Njegovi preci s prezimenom Popović prešli su u 18. st. iz Hercegovine u Baranju. Potiče iz siromašne seljačke porodice. Rođen je u ubogoj kući u današnjoj Ulici Vladana Desnice (ranije Vuka Stefanovića Karadžića), Belomanastircima poznatoj kao Srpska ulica. Njegov otac Nikola Popović i majka Anka Kašanin nisu bili vjenčani pa su on i stariji brat Radivoj Kašanin bili uvedeni u matične knjige rođenih pod majčinim prezimenom Kašanin. Školske godine 1901/1902. upisao se u prvi razred Srpske narodne osnovne škole. U prvom, drugom i trećem razredu učiteljica mu je bila Katica Maširević iz Sombora. U četvrtom razredu došao je novi učitelj Jovan Slavković, također iz Sombora. On ga je vodio i kroz peti razred jer je 1905. godine izašao zakon da se četverogodišnje osnovne škole produžavaju na još dvije godine i time postaju šestogodišnje. Peti razred je završio 1906. godine, a od tada pa do 1914. pohađao je Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju u Novom Sadu, koju je već pohađao i njegov brat Radivoj. Kao i bratu, pri upisu u gimnaziju pomogao mu je učitelj Slavković, dok ga je direktor gimnazije Vasa Pušibrk, opet kao i brata, kao odličnog učenika prihvatio kao svoje dijete i izradio mu stipendiju. Kad je imao 5 godina, a njegov brat Radivoj bio na kraju drugog razreda gimnazije u Osijeku, razboljela mu se majka od upale pluća, koja je prešla u tuberkulozu. Umrla je kad je Radivoj pošao u treći razred. Otad se o njima brinula starija majčina sestra Latinka, koja se nije udavala. Prvi svjetski rat Zbog učešća u demonstracijama u Kosovskoj Mitrovici povodom umorstva Franje Ferdinanda bio je na vojnom sudu u Segedinu, ali nije osuđen. Namjeravao je da sa svojim prijateljem Svetislavom Marićem studira filozofiju u Zagrebu, ali se nije mogao upisati zbog „nepodobnosti“ (bio je pod policijskom istragom), pa je 1915. godine u Budimpešti počeo studirati romansku i slavensku filologiju. Poslije prvog semestra mobiliziran je u 28. osječku domobransku regimentu, da bi se poslije suđenja vratio u vojarnu, u Pričuvnoj časničkoj školi u Zagrebu kao kadet-aspirant. Kako bi izbjegao odlazak na front, pribavio je izmišljene liječničke dijagnoze te se tri godine povlačio po bolnicama Novog Sada, Slavonske Požege, Sarajeva i Zagreba. U Zagrebu je našao utočište u Bolnici milosrdnih sestara zajedno s drugim intelektualcima (Ivo Andrić, Ivo Vojnović, Vladimir Ćorović, Niko Bartulović). Studij U Zagrebu je nastavio studij. Upisao je filozofiju kod prof. Alberta Bazale (1877-1947), koji ga je htio uzeti za svog asistenta, ali je tada propala Austro-Ugarska pa se vratio u Novi Sad. Tu je postavljen za pomoćnika šefa Presbiroa Narodne uprave za Banat, Bačku i Baranju, a s Jankom Perićem radio je u redakciji „Srpskog lista“, glasila SNO (Srpskog narodnog odbora). Kad je kompozitor i političar Petar Konjović (1883–1970) pokrenuo u Novom Sadu 20. IV 1919. novi dnevni list „Jedinstvo“ kao organ Demokratske stranke, Kašanin mu se našao pri ruci, ali je ubrzo, još istog mjeseca, otišao u Pariz da na Sorboni studira historiju umjetnosti, uporednu historiju književnosti i ruski jezik s književnošću. Kao dopisnik „Jedinstva“ iz Pariza više je naginjao dopisima književne i umjetničke sadržine. I pored mnogih obećanja, dugo nije dobijao stipendiju za studij u Parizu, ni honorare za dopise objavljene u „Jedinstvu“. Stipendiju je dobio tek krajem 1920, kad se i oženio studentkinjom Katarinom Martinović Ljaljom, kćerkom ruskom emigranta crnogorskog porijekla. Sljedeće jeseni rodio mu se sin Mirko. Tada se podvrgao akademskoj disciplini, odložio pisanje i, sistematski učeći i polažući ispite, u proljeće 1923. godine diplomirao estetiku i historiju umjetnosti i vratio se u Beograd. Historija umjetnosti Godine 1924. zaposlio se kao pisar u Umetničkom odeljenju Ministarstva prosvete. Dvije godine kasnije, 1926. doktorirao je s tezom Bela crkva Karanska. Njena istorija, arhitektura i živopis. U vrijeme priprema za 100-godišnjicu Matice srpske, primio se obaveze da - skupa s Veljkom Petrovićem (1888–1967) – proputuje Vojvodinu i istraži njenu staru umjetnost. Tada je napisao prvi dio Matičine knjige „Srpska umetnost u Vojvodini“, objavljene 1927, u kojoj je obradio arhitekturu, slikarstvo do prve polovine XVIII. vijeka, minijature, graverske radove i primijenjenu umjetnost. Za tu monografiju dobio je nagradu Matice srpske (1928). Tek 1927. godine dobio je pravo radno mjesto. Postao je kustos, a sljedeće godine i upravnik beogradskog Muzeja savremene umetnosti (1928-1936). Kraljevski namjesnik knez Pavle povjerio mu je 1936. godine direktorsko mjesto u muzeju koji je nosio njegovo ime (Muzej kneza Pavla, danas Narodni muzej u Beogradu). Na toj dužnosti organizirao je prve velike evropske izložbe u Beogradu: Italijanski portret kroz vekove (1938) i Francusko slikarstvo XIX veka (1939). Pokrenuo je i uređivao časopis „Umetnički pregled“ (1937–1941). Objavljivao je likovne kritike u Politici“, „Vremenu“, časopisu „Reč i slika“ i dr. Predavao je historiju umjetnosti u Umetničkoj školi u Beogradu. Penzioniran je 1945, a reaktiviran 1953. kad je postavljen za direktora Galerije fresaka, gdje je i poslije isteka mandata 1961. ostao do 1963. kao savjetnik. Organizirao je izložbe srpskih fresaka u Londonu, Edinburghu, Amsterdamu, Bruxellesu, Stockholmu, Helsinkiju, Münchenu i u Južnoj Americi. Pozivan je da drži predavanja o umjetnosti na Sorboni u Parizu, na Sveučilištu u Nancyju, u Institutu za historiju umjetnosti u Beču, na sveučilištima u Montrealu, Quebecu i Otavi. Objavljivao je eseje iz historije umjetnosti, u kojima je naročito izražena estetska analiza. Bavio se uglavnom srednjim vijekom i srpskim slikarstvom u Vojvodini. Književnost Pisanjem se počeo baviti još kao učenik gimnazije. Na konkursu somborskog lista „Sloga“ dobio je nagradu za rad o Zmajevom nacionalizmu. U Zagrebu je surađivao u dnevnom listu „Obzor“, u „Književnom jugu“ i u tada najuglednijem književnom časopisu „Savremenik“. Surađivao je u mnogim časopisima i listovima. Vremenom je stvorio takvu književnu kritiku koja je „analitičko-naučna i umetnička u isti mah“. Pisao je pripovijetke o Vojvođanima i romane iz beogradskog života, unoseći u svoju realističku prozu izvjesne stilske i ritmičke obrte. Njegove prve pripovijetke, koje mu je 1921. godine objavio „Srpski književni glasnik“, otkrivale su pisca koji je ovladao zanatom i uspijevao upečatljivo kroz svoje likove oslikati i njihova unutrašnja preživljavanja, a i vanjsko okruženje tipične prečanske sredine. U dvotomnom romanu „Pijana zemlja“, za koji je dobio nagradu Cvijeta Zuzorić (1932), nastojao je „da iz sfere svakodnevnog života dopre do duhovnog horizonta vremena“ i kritički progovori o temama koje su zaokupljale njegovu generaciju. Veliki doprinos dao je osvjetljavanju srpske književnosti u srednjem vijeku. Srpska akademija nauka nagradila ga je za zbirke pripovijedaka „Jutrenja i bdenja“ (1926) i „Zaljubljenici“ (1929), a Kolarčeva zadužbina za prvi roman „Trokošuljnik“ (1930). Nosilac je Oktobarske nagrade za književnost. Značajan je njegov rad iz domena književno-historijske esejistike nastao nakon II. svjetskog rata. U briljantnoj zbirci eseja „Sudbine i ljudi“ (1968) o nekim najznačajnijim srpskim pjesnicima, pripovjedačima i kritičarima 19. i 20. vijeka (Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Stevan Sremac, Simo Matavulj, Jovan Skerlić, Jovan Dučić i dr.), oštrinom zapažanja, upečatljivim ličnim izrazom, polemičkim tonom, novim idejama i nekonvencionalnim shvatanjima, prožetim donekle i konzervativnom tendencioznošću, dao je jedno od najznačajnijih esejističkih djela svoga vremena. Privatni život Sa suprugom Katarinom (1898–1985) imao je četvoro djece: Mirko, arhitekt (1921–1993), dr Ratomir Ratko, pravnik (1923), Pavle, pravnik (1935) i Marina, udata Bojić, koja je završila književnost (1937). U Beogradu je stanovao u Hilandarskoj ulici broj 30. Imao je sedmero unučadi. Unuka Zoja Bojić također je historičar umjetnosti. Bibliografija Knjige „Jutrenja i bdenja“, pripovijetke, Beograd, 1925, 1926. (s Veljkom Petrovićem) „Srpska umetnost u Vojvodini“, Novi Sad, 1927. „Zaljubljenici“, pripovijetke, Beograd, 1928. „Bela crkva Karanska. Njena istorija, arhitektura i životopis“, Beograd, 1928. „Sabrana dela I-II“, Beograd, 1929-1932. „Trokošuljnik“, roman, Beograd, 1930. „Pijana zemlja I, II“, roman, Beograd, 1932. „Jugoslavische hedengasche beldenge kunst“, Amsterdam, 1935. „Srpska umetnost u Vojvodini do velike seobe“, Novi Sad, 1939. „L“ art yougoslave des nos origines a nos jours“, Beograd, 1939. „Dva veka srpskog slikarstva“, Beograd, 1942. „Umetnost i umetnici“, Beograd, 1943. „Savremeni beogradski umetnici. Reprodukcije“, Beograd, 1953. „U senci slave“, Novi Sad, 1961. „Pronađene stvari“, eseji, Beograd, 1961. „Umetničke kritike“, Beograd, 1968. „Sudbine i ljudi“, ogledi, Beograd, 1968. „Susreti i pisma“, eseji, Novi Sad, 1974. (Anica Savić Rebac, Isidora Sekulić, Mileta Jakšić, Jovan Dučić, Pero Slijepčević, Ivan Meštrović, Toma Rosandić, Petar Konjović, Milan Milovanović, Sava Šumanović) „Srpska književnost u srednjem veku“, Beograd, 1975. „Slučajna otkrića“, eseji, Novi Sad, 1977. „Izabrani eseji“, Beograd, 1977. (Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Bogdan Popović, Jovan Dučić) „Pogledi i misli“, eseji, Novi Sad, 1978. „Kamena otkrića“, studije o umetnosti, Beograd, 1978. „Priviđenja“ I, Novi Sad, 1981. Milan Kašanin, Svetislav Marić: „Prepiska dvojice mladića“, Novi Sad, 1991. „Sudbine i ljudi : ogledi o srpskim piscima“, Zagreb, 2001. (Branko Radičević, Đura Jakšić, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Laza Lazarević, Simo Matavulj, Stevan Sremac, Ljubomir Nedić, Bogdan Popović, Jovan Skerlić, Jovan Dučić) „Izabrana dela Milana Kašanina“ * 1. „Srpska književnost u srednjem veku“, Beograd, 2002. * 2. „Zaljubljenici ; U senci slave : pripovetke“, Beograd, 2003. * „Zaljubljenici“: „Porušeni dom“, „Preobraženje“, „Ženih“, „Grešnici“ * „U senci slave“: „Mrav“, „Udovica“, „Uoči praznika“, „Zaljubljenik“, „Parbenik božji“, „Vestalka“, „Na mesečini“, „Braća pravoslavna“, „Na pijaci“, „Viđenje“, „Seljaci“, „Usamljenik“, „Nemoć“, „U senci slave“ * 3. „Pijana zemlja ; Trokošuljnik“, Beograd, 2003. * 4. „Priviđenja“, Beograd, 2003. * 5. „Sudbine i ljudi“, Beograd, 2004. * 6. „Susreti i pisma ; Pronađene stvari ; Misli“, Beograd, 2004. * 7. „Umetnost i umetnici“, Beograd, 2004. * 8. „Kamena otkrića ; Slučajna otkrića ; Sa Milanom Kašaninom ; O Milanu Kašaninu“, Beograd, 2004. MG84

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Jedan od najznačajnijih romana 20. veka! Ralf Elison, jedna od najneobičnijih pojava u američkoj književnosti, budući da se njegovo delo sastoji od jedne jedine knjige koju je kritika visoko ocenila (ovde se ne računaju posthumno objavljeni roman i zbirke eseja). Radi se o romanu Nevidljivi čovek (1952), priči o grotesknim, razočaravajućim iskustvima jednog crnca koji živi pod zemljom, u rupi osvetljenoj ukradenom strujom. U tekst je protkana i snažna rasna tema – metafora o „nevidljivosti` ukazuje na ljude koji, zaslepljeni predrasudama, ne vide čoveka onakvog kakav jeste. Ralf Valdo Elison (engl. Ralph Waldo Ellison; rođen 1. marta 1913, umro 16. aprila 1994) bio je američki pisac, književni kritičar i naučnik. Najpoznatiji je po svom romanu „Nevidljivi čovek” sa kojim je osvojio Nacionalnu književnu nagradu 1953. godine[1]. Napisao je i „Shadow and Act” (1964), zbirku političkih, drustvenih i kritičkih eseja, kao i „Going to the Teritory” (1986). Prema Njujork Tajmsu, najbolji od tih eseja, zajedno sa njegovim romanom svrstali su ga „među bogove američke književnosti.”[2] Zbirka priča „Let kući” i roman „Juneteenth” objavljeni su posthumno, pošto su prikupljene brojne beleške koje su ostale nakon njegove smrti. Detinjstvo Ralf Valdo Elison je rođen 1. marta 1913. godine u Oklahomi, kao drugi od troje dece; prvorođeni Alfred je umro u detinjstvu, a mlađi brat Herbert Moris je rođen 1916. godine. Dobio je ime po američkom esejisti, predavaču, filozofu i pesniku Ralfu Emersonu. Njegov otac, Luis Alfred Elison, bio je vlasnik malog preduzeća i građevinski nadzornik. Umro je 1916. godine usled povreda zadobijenih na radu.[3] Stariji Elison je voleo književnost i to je preneo na svoju decu, pa je Ralf kao odrastao otkrio da se njegov otac nadao da će mu sin postati pesnik. Elisonova majka, Ajda Milsap, se zajedno sa decom, 1921. godine preselila u Indijanu, gde je imala brata.[4] Prema Elisonu njegova majka je osećala „da ćemo brat i ja imati bolje mogućnosti za sazrevanje ukoliko budemo odrasli na severu”. Međutim, ona nije pronašla posao, a njen brat je izgubio svoj, tako da se porodica vratila u Oklahomu, gde je Elison radio kao kondukter, čistač cipela, konobar u hotelu i asistent zubara.[4] Otac njegovog prijatelja iz komšiluka besplatno ga je učio da svira trubu i alt saksofon i on je težio ka tome da postane vođa školskog orkestra. Ajda se preudavala tri puta posle Luisove smrti. Sve u svemu, porodični život je bio nestabilan i Ralf je radio razne poslove tokom detinjstva i mladosti kako bi učestvovao u izdržavanju porodice. Dok je pohađao srednju školu Daglas, nalazio je vremena i da igra u školskom fudbalskom timu.[3] Srednju školu je završio 1931. godine. Nakon toga je radio godinu dana kako bi sakupio novac za kupovinu trube, koju je koristio da svira sa lokalnim muzičarima i da nastavi da uzima časove iz muzike. U srednjoj školi je bio pod uticajem direktora Inmana Pejdža i njegove ćerke, profesorke muzike Zilije Brou.[3] Obrazovanje - Taskigi institut Elison je dva puta aplicirao za prijem na Taskigi institut, prestižni afroamerički univerzitet u Alabami, koji je osnovao Buker T. Vošington.[4] Konačno je primljen 1933. godine zahvaljujući srećnoj okolnosti da je svirao trubu u njihovom orkestru.[4] Elison je požurio teretnim vozom za Alabamu, da bi ubrzo otkrio da klasna svest u institutu nije bila ništa manje izražena nego što je to bio slučaj u pretežno „belačkim” institutima.[4] Elisonova izopštenost na univerzitetu „izoštrila je njegove satirične poglede” i kako kritičar Hilton Als veruje: „Odvojenost od preovladavajuće klime na univerzitetu koja licemerno veliča pripadnost crnačkoj zajednici omogućila mu je da piše o tome.” U delovima romana „Nevidljivi čovek” „on sa nipodaštavanjem i prezirom pravi osvrt na cmizdravu grupaciju koja vodi Taskigi”.[4] Muzički odsek na Taskigiju je bio možda najpoznatiji odsek u školi[5] i vodio ga je kompozitor Vilijam L. Douson. Na Elisona je takođe uticao i instruktor klavira Hejzel Harison. Dok je na časovima prvenstveno učio muziku, slobodno vreme je provodio u biblioteci sa modernističkim klasicima. Navodio je čitanje T. S. Eliotove „Puste zemlje” kao momenat velikog buđenja.[6] 1934. godine počinje da radi kao pomoćnik u univerzitetskoj biblioteci, gde je čitao Džejmsa Džojsa i Gertrudu Stejn. Bibliotekar Volter Boui Vilijams entuzijastično deli sa Elisonom svoje znanje.[4] Veliki uticaj na Elisona je izvršio engleski nastavnik Mortez Drejzel Sprejg, kojem je Elison kasnije posvetio svoju zbirku eseja „Shadow and Act”. On je otvorio Elisonu oči za „mogućnost književnosti kao žive umetnosti” i za „čarobnost koju će uvek povezivati sa književnim životom”.[4] Preko Sprejga, Elison se upoznaje sa delima „Zločin i kazna” Dostojevskog i „Neznani Džud” Tomasa Hardija, identifikujući se sa „briljantnim, izmučenim antiherojima” ovih dela.[4] Kao dete, Elison je pokazivao interesovanje za audio tehnologiju, počevši tako što je rastavljao i ponovo sastavljao radio uređaje, da bi kasnije kao odrastao prešao na izgradnju i prilagođavanje visokokvalitetnih stereo sistema. On je objasnio tu svoju strast u decembru 1955. godine u eseju „Život sa muzikom” u High Fidelity magazinu.[7] Elison je ostao na Taskigi univerzitetu do 1936. godine i napustio ga je pre nego sto je diplomirao.[3] U Njujorku Želeći da studira vajarstvo i fotografiju, 5. jula 1936. godine seli se u Njujork i pronalazi smeštaj u YMCA u Harlemu, „tadašnjoj prestonici crne Amerike”.[4] Upoznaje Langstona Hjuza, nezvaničnog diplomatu u Harlemu iz perioda Depresije i jednog od retkih poѕnatih afroameričkih autora koji može da živi od pisanja.[4] Hjuz ga uvodi u afroameričku književnu zajednicu sa simpatijama ka komunizmu.[4] Upoznao je nekoliko umetnika koji su izvršili uticaj na njegov kasniji život, uključujući umetnika Romara Birdena i autora Ričarda Rajta (sa kojim će imati dug i komplikovan odnos). Nakon što je Elison napisao recenziju knjige za Rajta, on ga podstiče da se bavi pisanjem fikcije. Elisonova prva objavljena kratka priča „Hymie`s Bull” inspirisana je njegovim lutanjem vozom sa ujakom kako bi dosao do Taskigija. Od 1937. do 1944. godine Elison je izdao preko 20 recenzija knjiga, kao i kratkih priča i članaka, objavljenih u magazinima kao što su „New Challenge” i „The New Masses”. Rajt je tada bio otvoreno povezan sa Komunističkom partijom, i Elison je objavljivao i uređivao za komunističke publikacije, iako je njegova „privrženost bila znatno slabija” kako navodi istoričarka Karol Polsgrov u „Podeljenim umovima”.[8] I Rajt i Elison su izgubili veru u komunističku partiju tokom Drugog svetskog rata kada su osećali da je partija izdala Afroamerikance i zamenila socijalni reformizam sa marksističkom klasnom politikom. U pismu Rajtu koje nosi datum od 18. avgusta 1945. godine, Elison je izrazio bes prema vođama partije: „Ako misle da mogu da se igraju sa buržoazijom, ne bi trebalo da misle da mogu da se izvuku bez posledica... Možda ne možemo da razbijemo atom, ali možemo da sa nekoliko dobro izabranih, dobro napisanih reči razbijemo sav taj bedni sloj na komade .” U toku buđenja iz njegovog razočarenja, Elison je započeo pisanje „Nevidljivog čoveka”, romana koji je delom njegov odgovor na izdaju partije.[8] Privatni život Elison je 1938. godine upoznao Rouz Aramintu Pointdekster, koja je bila dve godine starija od njega. Venčali su se krajem 1938. godine. Rouz je bila pozorišna glumica i nastavila je sa svojom karijerom nakon udaje. Prema proceni biografa Arnolda Rampersada, Elisonov ukus kada su žene u pitanju bio je takav da je tražio onu koja je „atraktivna i pametna, koja će ga voleti, poštovati i povinovati mu se - ali neće izazivati njegov intelekt”.[4] Najpre su živeli u Rouzinom stanu, ali su se preselili nakon što je njena finansijska situacija oslabila.[4] Elison je 1941. godine imao kratku aferu sa Sanorom Bab, koju je ubrzo priznao svojoj ženi, i 1943. godine njihov brak je bio završen.[4] Na početku Drugog svetskog rata, Elison je pripadao klasi 1A lokalnog Selekcionog militarnog sistema[3] i bio je kvalifikovan za regrutovanje. Ipak on nije bio regrutovan. Pred kraj rata prijavio se u Trgovinsku mornaricu.[8] Ubrzo, 1946. godine oženio je Fani Mekkonel koja je bila ostvarena - diplomirala je na Ajova univerzitetu, učestvovala je u osnivanju ANT pozorišta u Čikagu i pisala je za Čikago Defender.[9] Pomagala je Elisonu finansijski dok je pisao „Nevidljivog čoveka”. Od 1947. do 1951. godine zaradio je nešto novca pišući recenzije za knjige, ali je većinom provodio vreme radeći na romanu „Nevidljivi čovek”. Fani mu je takođe pomagala u prekucavanju rukopisa[9] i učestvovala je u uređivanju otkucanog teksta kako je napredovao.[10] O romanu „Nevidljivi čovek” Objavljen 1952. godine, roman „Nevidljivi čovek” uvršten je među sto najboljih romana napisanih na engleskom jeziku između 1923. i 2005. godine. Roman istražuje teme kao što su čovekova potraga za sopstvenim identitetom i mestom u društvu u doba dramatičnih društvenih promena i rasnih nemira, viđene iz perspektive naratora u prvom licu, neimenovanog afeoameričkog studenta u Njujorku 1930-ih. Elison priču izdiže iznad ravni pojedinačnog i lokalnog, opisujući doživljaj života modernog čoveka 20. veka i pruža dubinske uvide u borbu mladog čoveka na putu otkrivanja svog istinskog bića. Za razliku od njegovih savremenika kao što su Ričard Rajt i Džejms Boldvin, Elison je stvarao likove koji su nepristrasni, obrazovani, jasno koncipirani i samosvesni. Kroz protagonistu, on istražuje kontraste između Severnjačkih i Južnjačkih oblika rasizma i njihove otuđujuće efekte. Narator je nevidljiv u figurativnom smislu, zato što „ljudi odbijaju da ga vide” i takođe doživljava neku vrstu izolovanosti. Roman sadrži i tabu probleme kao što su incest i kontroverzne teme vezane za komunizam. Pozne godine Elison 1964. godine objabvljuje zbirku eseja „Shadow and Act” i počinje da predaje na univerzitetima Rutgers i Jejl, nastavljajući da radi na svom romanu. 1967. doživeo je veliki kućni požar u njegovoj vikendici u Plejnfildu, Masačusets, u kojem tvrdi da je izgubio više od 300 strana rukopisa njegovog drugog romana. Kao perfekcionista po pitanju umetnosti, Elison je primajući Nacionalnu književnu nagradu za „Nevidljivog čoveka” izjavio kako oseća da je napravio „pokušaj sjajnog romana” i uprkos nagradi, bio je nezadovoljan knjigom.[11] Elison je na kraju napisao 2000 stranica svog drugog romana ali ga nikad nije završio.[12] Elison je umro 16. aprila 1994. godine od raka pankreasa i sahranjen je na Triniti crkvenom groblju.[13] Nadživela ga je njegova druga žena Fani Elison (27. novembar 1911 - 19. novembar 2005).[9] Nagrade i priznanja „Nevidljivi čovek” je 1953. godine dobio Nacionalnu književnu nagradu.[1] Ta nagrada je bila Elisonova karta za ulaz u američku književnu zajednicu. Konačno je primljen u Američku akademiju umetnosti i književnosti, primio je dve predsedničke medalje (od Lindona Džonsona i Ronalda Regana) i državnu medalju Francuske. Elison je bio prvi Afroamerikanac koji je primljen u Century Association, privatni klub u Njujorku koji je promovisao interesovanje za finu umetnost i književnost[14] i takođe primio počasni doktorat univerziteta Harvard. Razočaran svojim iskustvom sa komunističkom partijom, koristio je novonastalu slavu da govori o književnosti kao moralnom instrumentu.[8] Početkom 1955. godine putovao je u Evropu, obilazeći i držeći predavanja, zadržavajući se neko vreme u Rimu, gde je napisao esej koji se 1957. godine pojavio pod nazivom „A New Southern Harvest”. Robert Pen Voren je boravio u Rimu u isto vreme i dva pisca su postali bliski prijatelji. Kasnije će Voren intervjuisati Elisona o njegovium stavovima o rasi, istoriji i građanskom pokretu Afroamerikanaca za svoju knjigu „Ko govori za crnce?”[15] Elison se 1958. godine vratio u Ameriku da preuzme poziciju predavača američke i ruske književnosti na Bard koledžu i započne svoj drugi roman „Juneteenth”. Tokom 50-ih, dopisivao se sa dugogodišnjim prijateljem, piscem Albertom Marijem. U njihovim pismima komentarisali su razvoj svojih karijera, građanski pokret Afroamerikanaca i druga zajednička interesovanja, uklljučujući džez. Dobar deo tih materijala je objavljen u kolekciji „Trading Twelves”. Pišući eseje o svojim iskustvima, kao i o ljubavi prema džez muzici, Elison je nastavio da prima velike nagrade za svoj rad. Tako je 1969. godine primio Predsedničku medalju slobode; naredne godine Francuska ga imenuje vitezom iz reda umetnosti i književnosti i postaje trajni član osoblja na Njujorškom univerzitetu. Elison je 1975. godine izabran u Američku akademiju umetnosti i književnosti i njegov rodni grad Oklahoma odaje mu počast dajući njegovo ime biblioteci. Nastavljajući da predaje, Elison objavljuje većinom eseje, i 1984. godine prima Medalju Langstona Hjuza koju mu dodeljuje Njujorški gradski koledž. Takođe, 1985. godine nagrađen je Nacionalnom medaljom umetnosti.[16][17] Nakon toga, 1986. godine objavljuje „Going to the Teritory”, zbirku od sedamnaest eseja koji pružaju uvid u delo južnjačkog pisca Vilijama Foknera i Elisonovog prijatelja Ričarda Rajta, kao i u muziku Djuka Elingtona i doprinos Afroamerikanaca američkom nacionalnom identitetu.[18] Elisonova umetnička dostignuća su obuhvatala i njegov rad kao skulptora, muzičara, fotografa i univerzitetskog profesora, pored njegovog pisanja. Takođe bio je i član Udruženja južnjačkih pisaca. Nasleđe i posthumne publikacije Spomenik Ralfu Elisonu u Harlemu (Njujork) Nakon Elisonove smrti otkriveno je nekoliko rukopisa u njegovom domu, što je rezultiralo objavljivanjem dela „Let kući i druge priče” 1996. godine. Njegov drugi roman „Juneteenth”, objavljen je 1999. godine pod uredništvom Džona Kalahana, Elisonovog književnog urednika. To je bio posao svođenja više od 2000 strana, koje je Elison pisao tokom perioda od 40 godina, na 368 strana. Celokupan rukopis ovog nezavršenog romana objavljen je zajedno 26. januara 2010. godine pod nazivom „Tri dana pre pucanja...”[19] U februaru 2014. godine Američka poštanska služba je izdala markicu u čast Ralfa Elisona u okviru svoje serije iz književnosti. U parku u Harlemu (u blizini mesta gde je živeo od početka 50-ih pa sve do smrti) izgrađen je spomenik Ralfu Elisonu, inspirisan njegovim romanom „Nevidljivi čovek”

Odlično stanje Ilustrovano MIHAILO POPOVSKI TAJANSTVENI SVET MASONA AUTORSKO IZDANJE BROŠ LATINICA 206 STRANA retko u ponudi Slobodno zidarstvo, masonstvo ili masonerija, je sinkretističko udruženje koje se sastoji od bratskih organizacija koje porijeklo vode od mjesnih bratstava kamenorezaca, koja su od kraja 14. vijeka određivala kvalifikacije kamenorezaca i njihovu interakciju sa vlastima i mušterijama. Stepeni slobodnog zidarstva su tri ocjene srednjovjekovnog zanatskog ceha, a to su učenički, pomoćnički i majstorski stepeni. Ovo su stepeni koje nudi Plava loža Slobodnog zidarstva. Članovi ove organizacije su poznati kao slobodni zidari ili masoni. Postoje i dodatni stepeni, koji se razlikuju od područja i nadležnosti i njima obično upravljaju tijela koja se razlikuju od zanatskih stepeni. Osnovna, mjesna organizaciona jedinica slobodnog zidarstva je loža. Lože obično nadziru i njima upravljaju na regionalnom nivou (obično vezano za državnu, pokrajinsku ili nacionalnu granicu) Velike lože ili Veliki orijenti. Ne postoji međunarodna, svjetska Velika loža koja nadzire cjelokupno slobodno zidarstvo; svaka Velika loža je nezavisna i Velike lože ne moraju nužno da se međusobno priznaju da bi bile legitimne. Savremeno slobodno zidarstvo se sastoji od dvije glavne prepoznatljive skupine. Regularno slobodno zidarstvo insistira na tome da se u radnoj loži čitaju sveti spisi, da svaki član iskreno vjeruje u Vrhovno biće, da ženama nije dozvoljeno stupanje u organizaciju i da su rasprave o religiji i politici zabranjene. Kontinentalno slobodno zidarstvo je danas opšti pojam za „liberalnu” jurisdikciju koja je uklonila neka, ili sva, ograničenja. Masonska loža[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Masonska loža Loža u palati Rofija u Firenci, postavljena za francuski ritual Masonska loža je osnovna organizaciona jedinica slobodnog zidarstva.[1] Loža se redovno sastaje kako bi sprovela uobičajene formalnosti bilo koje druge manje organizacije (plaćanje računa, organizovanje društvenih i dobrotvornih događaja, izbor novih članova itd). Osim poslovnih pitanja, sastanak se može održati povodom svečanosti dodjele masonskog stepena[2] ili održavanje predavanja, koja su obično o nekom vidu masonske istorije ili ritualu.[3] Po završetku, sastanak Lože se može prekinuti formalnom večerom, koja ponekad uključuje zdravicu i pjesmu.[4] Većina masonskih rituala sastoji se od svečanosti stepena. Kandidati se postepeno iniciraju u slobodno zidarstvo, prvo u stepen učenika. Poslije nekog vremena, na posebnoj svečanosti, mogu biti unapređeni u stepen pomoćnika i na kraju će biti podignuti u stepen majstora masona. U svim ovim svečanostima, kandidat se provjerava lozinkama, znakovima i držanjem (tajno rukovanje) svojstvenim svakom stepenu.[5] Još jedna svečanost je godišnje postavljanje majstora i oficira lože. U nekim ložama instalirani majstor se vrednuje kao poseban čin, sa sopstvenim tajnama koje ga razlikuju od ostalih članova.[6] U drugim jurisdikcijama, ovaj čin nije priznat i nema nikakve unutrašnje ceremonije prenošenja novih tajni tokom postavljanja novog majstora lože.[7] Većina loža ima neku vrstu društvenog kalendara, koji omogućava masonima i njihovim partnerima da se sastanu u manje ritualizovanim okruženju.[8] Često u kombinaciji sa ovim događajima je obaveza svakog masona da da prilog u dobrotvorne svrhe. To se dešava i na nivuo Lože i Velike lože. Masonske dobrotvorne organizacije daju doprinose na mnogim poljima, kao što je obrazovanje ili pomoć u nepogodama.[9] Privatne mjesne Lože čine okosnicu slobodnog zidarstva i slobodni zidari će nužno biti inicirani u jednoj od njih. Takođe, postoje i posebne Lože u kojima se slobodni zidari sastaju kako bi proslavili događaji, kao što je sport ili masonsko istraživanje. Čin majstora masona takođe daje pravo masonu da dalje istražuje masonstvo kroz druge stepene, administrativno odvojene od Zanata, ili stepeni „Plave lože” koji su opisani ovdje, ali imaju sličan format na njihovim sastancima.[10] Postoji vrlo malo dosljednosti u slobodnom zidarstvu. S obzirom da je svaka masonska jurisdikcija nezavisna, svaka određuje sopstvene procedure. Izražavanje rituala, broj prisutnih oficira, raspored prostorija za sastanka itd, variraju od jurisdikcije do jurisdikcije.[10][11] Oficiri Lože se biraju ili imenuju na godišnjem nivou. Svaka Masonska loža ima Majstora, dva Čuvara, sekretara i blagajnika. Tu je i Privratnik, ili spoljašnji čuvar, koji se uvijek nalazi ispred vrata radne Lože. Ostali oficiri variraju između jurisdikcija.[10] Svaka Masonska loža postoji i djeluje u sklopu sa nizom drevnih pravila poznatih kao Masonski orijentiri. Ovi principi su do sada izbjegli sve univerzalno prihvaćene definicije.[12] Pridruživanje loži[uredi | uredi izvor] Kandidati će se susresti sa najaktivnijim članovima masonske lože kojoj se pridružuju prije inicijacije. Postupak varira između jurisdikcija, ali kandidate obično predstavljaju prijatelji u društvenoj funkciji lože ili u nekom obliku otvorene večeri u loži. U savremeno doba, zainteresovani često pronalaze mjesnu ložu preko interneta. Dužnost kandidata je da zatraži pridruživanje; iako se kandidati mogu ohrabriti na pridruživanje, oni se nikada ne pozivaju. Jednom kada se napravi inicijalni upitnik, obično slijedi intervju kako bi se odredila podobnost kandidata. Ako kandidat odluči da nastavi dalje, u loži se glasa o aplikaciji prije nego što on (ili ona, u zavisnosti od jurisdikcije) bude prihvaćen. Apsolutno minimalni uslov za bilo koje tijelo slobodno zidarstva jeste da kandidat mora biti slobodan i da se smatra da ima dobar karakter. Obično postoji uslov o starosti, koji se u velikoj mjeri razlikuje između Velikih loža i (u nekim jurisdikcijama) sposobnosti da bude prevaziđena izuzećem iz Velike lože. Osnovna pretpostavka je da kandidat treba da bude zrela odrasla osoba. Dodatno, većina Velikih loža zahtjeva da kandidat izjavi da vjeruje u Vrhovno biće. U nekoliko slučajeva, od kandidata se može zahtjevati da bude određene religije. Taj oblik slobodnog zidarstva je najčešći u Skandinaviji (poznat kao švedski red), gdje npr. primaju samo hrišćane. Na drugom kraju spektra, „liberalno” ili kontinentalno slobodno zidarstvo, npr. Veliki orijent Francuske, ne zahtjevaju od kandidata da vjeruju u bilo koje božanstvo i u članstvo prihvataju ateiste (uzrok nesklada sa ostatkom slobodnog zidarstva). Tokom svečanosti inicijacije, od kandidata se očekuje da se zakune (najčešće na izdanju svetog teksta prihvatljivog njegovoj ličnoj vjeroispovijesti) kako bi ispunio određene obaveze kao slobodni zidar. Organizacija[uredi | uredi izvor] Velike lože[uredi | uredi izvor] Velike lože i Veliki orijekti su nezavisna i suverena tijela koja upravljaju slobodnim zidarstvom u određenoj zemlji, državi ili geografskoj oblasti (nazvane jurisdikcije). Ne postoji jedinstveno nadzorno tijelo koje predsjedava svetskim slobodnim zidarstvom; veze između različitih jurisdikcija zavise isključivo od međusobnog priznanja.[13][14] Članstvo slobodnog zidarstva, koje postoji u različitim oblicima širom svijeta, Ujedinjena velika loža Engleske procjenjuje na oko 6 miliona.[15] Bratstvo je upravno organizovano u nezavisne Velike lože (ili ponekad Velike orijente), koja upravlja sopstvenom masonskom jurisdikcijom, koja se sastoji od podređenih (ili konstitutivnih) loža. Najveća jedinstvena jurisdikcija, u smislu članstva, jeste Ujedinjena velika loža Engleske (čije se članstvo procjenjuje na 250.000). Velika loža Škotske i Velika loža Irske zajedno imaju oko 150.000 članova. U Sjedinjenim Američkim Državama, ukupno članstvo broji nešto manje od 2 miliona.[16] Priznavanje, prijateljstvo i regularnost[uredi | uredi izvor] Veze između Velikih loža su određene konceptom priznanja. Svaka velika loža održava spisak drugih velikih loža koje priznaje.[17] Kada se dvije velike lože priznaju i u međusobnoj su masonskoj komunikaciji, kaže se da su u prijateljstvu, a bratstvo jedno lože može posjećivati drugu ložu i obrnuto i mogu djelovati masonski. Kada dvije velike lože nisu u prijateljstvu, međusobne posjete nisu dozvoljene. Postoji mnogo razloga zbog koga će jedna velika loža zadržati ili povući priznanje druge velike lože, ali dva najčešća razloga su ekskluzivna jurisdikcija i regularnost.[18] Ekskluzivna jurisdikcija[uredi | uredi izvor] Ekskluzivna jurisdikcija je koncept pri kome samo jedna velika loža može biti priznata na određenom geografskom području. Ukoliko dvije velike lože polažu pravo na jurisdikciju na istom području, druga velika loža mora da bira između te dvije lože i možda sve ne odluče sve lože da priznaju istu (npr. Velika loža Njujorka se 1849. podijelila dvije rivalske frakcije, od kojih je svaka tvrdila da je legitimna Velika loža. Ostale Velike lože morale su da izaberu između dvije frakcije, sve dok se raskol ne riješi).[19] Ekskluzivna jurisdikcija se može izbjeći kada se jurisdikcija dvije Velike lože preklapa ukoliko su one u prijateljstvu i slažu se da dijele jurisdikciju (npr. s obzirom da je Velika loža Konektikata u prijateljstvu sa Princ Hol Velikom ložom Konektikata, princip ekskluzivne jurisdikcije se ne primjenjuje i ostale Velike lože mogu priznate obje).[20] Regularnost[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Regularno slobodno zidarstvo Regularnost je koncept zasnovan na privrženosti Masonskim orijentirima, osnovnim zahtjevima, načelima i ritualima zanatstva. Svaka Velika loža postavlja sopstvenu definiciju toga što su Orijentiri, i time određuje šta je regularno a šta je neregularno (i te definicije se ne moraju nužno slagati između Velikih loža). U suštini, svaka Velika loža će zadržati svoje orijentire (svoje zahtjeve, načela i rituale) kao regularne i sudiće ostalim Velikim ložama na osnovu njih. Ako su međusobne razlike velike, jedna Velika loža može drugu proglasiti „neregularnom” i povući ili odbiti priznanje.[21][22] Najčešća zajednička pravila za priznavanje (zasnovana na regularnosti) su ona koje je Ujedinjena velika loža Engleske donijela 1929. godine:[23] Veliku ložu bi trebalo da uspostavi postojeća regularna Velika loža ili najmanje tri regularne Lože; Vjerovanje u Vrhovno biće i u spise uslov je članstva; Inicijati bi trebalo da uzmu svoje zavjete nad tim spisima; Samo muškarci mogu biti primljeni i ne postoje veze između miješanih Loža; Velika loža ima punu kontrolu nad prva tri stepena i nije potčinjena drugom tijelu; Sve Lože trebaju prikazati spise sa šestarom i kompasima tokom sesije; Nema rasprave o politici ili religiji; Pridržavati se „drevnih orijentira, običaja i postupaka”. Ostali stepeni, redovi i tijela[uredi | uredi izvor] Vidi još: Masonska tijela i Spisak masonskih redova Slobodno zidarstvo Plave lože nudi samo tri tradicionalna stepena, i u većini jurisdikcija, čin prošlog ili postavljenog majstora. Masonski majstor može da proširi svoje iskustvo sticanjem viših stepeni, u pratećim tijelima koje je odobrila njegova Velika loža.[24] Drevni i Prihvaćeni Škotski red je sistem od 33 stepena (uključujući i tri stepena Plave lože) kojim upravlja mjesni ili nacionalni Vrhovni savjet. Ovaj sistem je popularan u Sjevernoj Americi i kontinentalnoj Evropi. Jorkški red, sa sličnim opsegom, vrši upravu nad tri reda Masonstva, prvenstveno Kraljevskom arkom, Kriptom i Vitezovima Templarima.[25] U Ujedinjenom Kraljevstvu, odvojena tijela upravljaju svakim redom. Slobodi zidari se podstiču da se pridruže Svetoj kraljevskoj arci, koja je povezana sa Mark masonstvom u Škotskoj i Irskoj, ali je odvojena u Engleskoj. Templarsko i Kripstsko masonstvo takođe postoji.[26] U nordijskim zemljama, preovlađuje Švedski red, a varijacija ovog reda zastupljena je i u Njemačkoj. Rituali i simbolika[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Rituali i simbolika slobodnog zidarstva Slobodno zidarstvo sebe opisuje kao „prekrasan sistem moralnosti, prikriven u alegoriji i ilustrovan simbolima”.[27] Simbolika je uglavnom, ali ne isključivo, zasnovana na ručnim alatima kamenorezaca — šestar i uglomjer, libela, gleterica i ostali. Za svaki od ovih alata priložena je moralna lekcija, iako namjerna nikako nije konzistentna. Značenje simbolike se podučava i istražuje kroz rituale.[10] Svi slobodni zidari svoje putovanje započinju u svom „zanatu” postepeno inicijacijom, usvajanjem i podizanjem tri stepena Zanata ili slobodnog zidarstva Plave lože. Tokom ova tri rituala, kandidat se postepeno podučava značenju simbola Lože, a kandidat držanjem, znacima i riječima drugim masonima pokazuje da je iniciran. Inicijacija je dijelom alegorija i dijelom lekcija i okreće se oko gradnje Solomonovog hrama, kao i umješnost i smrt njegovog glavnog arhitekte, Hirama Abifa. Stepeni koji se stiču su učenik, pomoćnik i majstor. Iako postoje različite verzije ovih rituala, sa najmanje dvije razlike u rasporedu i verziji Hiramovog mita u ložama, svaka verzije je prepoznatljiva bilo kom slobodnom zidaru iz bilo koje jurisdikcije.[10] U nekim jurisdikcijama, glavne teme svakog stepena su ilustrovane na masonskoj tabli. Ovaj slikani prikaz masonskih tema izložen je u loži u zavisnosti o kome se stepenu radi i kandidatu se na taj način objašnjava kako da ilustruje legendu i simboliku svakog stepena.[28] Ideja o bratstvu slobodnih zidara vjerovatno potiče iz pravne definicije brata iz 16. vijeka kao onog ko se zakleo na uzajamnu podršku drugome. Prema tome, slobodni zidari se zaklinju svakom stepenu da će čuvati tajnu tog stepena i da će podržavati i štititi svoju braću, osim ako nisu prekršili zakon.[29] U većini loža zakletva ili obećanje se vrši iznad Knjige Svetog zakona, koja je knjiga božanskog otkrovenja prikladna religijskim uvjerenjima pojedinog brata (u anglo-američkoj tradiciji to je Biblija). U liberalnom kontinentalnom slobodnom zidarstvu, dozvoljene su knjige osim svetih spisa, koje su jedan od razloga raskola među Velikim ložama.[30] Istorija[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Istorija slobodnog zidarstva Razvoj[uredi | uredi izvor] Goose & Gridiron u Londonu, mjesto osnivanja Velike lože Londona i Vestminstera (kasnije Velika loža Engleske) Od sredine 19. vijeka, masonski istoričari su tražili porijeklo pokreta u nizu sličnih dokumenata poznatih kao Old Charges, koji vodi porijeklo iz Regius Poem do 1425. godine[31] do početka 18. vijeka. Aludirajući na članstvo u loži operativnih masona, oni povezuju mitološku istoriju zanata, dužnosti stepena i način na koji se zaklinju na vrijednosti prilikom pristupanja.[32] U 15. vijeku se vidi i prvi dokaz ceremonijalne regalije.[33] Ne postoji jasan mehanizam pomoću koga su ove mjesne trgovinske organizacije postale današnje Masonske lože, ali najraniji rituali i poznate lozinke, iz operativnih loža sa prelaza sa 17. na 18. vijek, pokazuju kontinuitet sa ritualima koje su na kraju 18. vijeka razvili prihvaćeni ili mogući masoni, pošto su oni članovi koji nisu praktikovali fizički zanat postali poznati.[34] Zapisnik iz Lože Edinburga (Kapela Svete Marije) br. 1 u Škotskoj pokazuje kontinuitet od operativne lože 1598. godine do savremene moguće Lože.[35] To je najstarija masonska loža na svijetu.[36] Pogled na sobu u Masonskoj dvorani u Beri Sent Edmundsu u Engleskoj, početkom 20. vijeka. Soba je pripremljena za saziv Svetog kraljevskog svoda Alternativno, Tomas de Kvinsi u svom radu Rosicrucians and Freemasonry predstavlja teoriju koja ukazuje da se slobodno zidarstvo možda razvilo iz rozenkrojcerizma. Ovu teoriju je predstavio i njemački profesor J. G. Buhle 1803. godine.[37][38] Prva Velika loža, Velika loža Londona i Vestminstera (kasnije poznata kao Velika loža Engleske (VLE) osnovana je na Jovanjdan 24. juna 1717. godine,[39] kada su se već postojeće četiri londonske lože sastale na zajedničkoj večeri. Mnoge engleske lože su se pridružile novom regularnom tijelu, koja je samo ušla u period samopromocije i širenja. Međutim, mnoge lože nisu mogle podržati promjene koje su neke od loža VLE napravila u ritualu (postale su poznate kao moderne) i nekoliko njih je formiralo suparničku Veliku ložu 17. maja 1751. godine pod imenom Drevna velika loža Engleske. Ove dvije Velike lože su se borila za nadmoć, sve dok moderne lože nisu vratile drevni ritual. One su se 27. decembra 1813. godine ujedinile u Ujedinjenu veliku ložu Engleske (UVLE).[40][41] Velika loža Irske i Velika loža Škotske osnovane su 1725. i 1736. godine, iako nisu uspjele ubijediti sve postojeće lože u svojim zemljama da im se pridruže.[42][43] Sjeverna Amerika[uredi | uredi izvor] Spomenik Erasmusu Džejmsu Filipsu, prvom slobodnom zidaru na prostoru današnje Kanade Najstarija američka loža osnovana je u Pensilvaniji. Kolektor za luku Pensilvanije, Džon Mur, pisao je svim prisutnim ložama u Pensilvaniji 1715. godine, dvije godine prije nego osnovana prva Velika loža u Londonu. Prva velika loža Engleske imenovala je Pokrajinskog Velikog majstora za Sjevernu Ameriku 1731. godine, sa sjedištem u Pensilvaniji. Ostale lože u koloniji dobila su ovlašćenja od kasnije Drevne velike lože Engleske, Velike lože Irske i Velike lože Škotske, koje su bile prilično dobro zastupljene u putujućim ložama Britanske vojske. Mnoge lože nastale su bez naloga iz bilo koje Velike lože, tražiće i plaćajući njihovo odobrenje tek nakon što su bile sigurne u svoj opstanak. Nakon Američke revolucije, nezavisna Velika loža SAD se razvila u svakoj od saveznih država. Neki misle da je kratko organizovanje sveobuhvatne „Velike lože SAD” sa Džordžom Vašingtonom (koji je bio član Virdžinijske lože) kao prvim Velikim majstorom, ali ta ideja je bila kratkotrajna. Razne državne Velike lože nisu željele izgubiti sopstveni autoritet time što bi pristale na takvo tijelo. Princ Hol slobodno zidarstvo[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Princ Hol slobodno zidarstvo Princ Hol slobodno zidarstvo postoji jer su rane američke lože odbijale da u svoje redove prime Afroamerikance. Godine 1775, Afroamerikanac Princ Hol,[44] zajedno sa još 14 Afroamerikanaca, iniciran je u Britansku vojnu ložu po nalogu Velike lože Irske, nakon što su odbili da ih prime u druge lože u Bostonu. Kada je Britanska vojna loža napustila Sjevernu Ameriku nakon završetka Američke revolucije, ovi 15 ljudi dobili su ovlašćenje da se sastanu kao loža, ali ne da iniciraju slobodne zidare. Godine 1784, ove osobe su dobile nalog od Prve velike lože Engleske (PVLE) i osnovali su Afričku ložu, br. 459. Kada je 1813. godine osnovana Ujedinjena velika loža Engleske (UVLE), sve lože sa sjedištem u SAD su izbrisane sa njenog spiska — uglavnom zahvaljujući Ratu iz 1812. Tako, odvojena i od UVLE i od bile koje priznate Velike lože SAD, Afrička loža promijenilo je svoje ime u Afrička loža, br. 1. — i defakto je postala „Velika loža” (ova loža se ne smije miješati sa raznim ložama na afričkom kontinentu). Kao i ostalo slobodno zidarstvo u SAD, Princ Hol slobodno zidarstvo ubrzano je rasla i organizovala se po sistemu Velikih loža u svakoj saveznoj državi.[45] Širenjem rasne segregacije u Sjevernoj Americi sredinom 19. i početkom 20. vijeka Afroamerikancima je otežano pridruživanje ložama izvan jurisdikcije Princ Hola — uz to je i onemogućena priznanje zajedničke jurisdikcije između paralelnih masonskih tijela u SAD. Od osamdesetih godina, takav vid diskriminacije je otišao u prošlost. Danas većina Velikih loža u SAD priznaje svoje Princ Hol dvojnike i predstavnici obje tradicije rade na punom priznanju.[46] Ujedinjena velika loža Engleske nema problema sa priznanjem Velikih loža Princ Hola. Iako ističu svoje nasljeđe kao lože crnih Amerikanaca,[47] Princ Hol je otvoren za sve ljude bez obzira na rasu ili religiju.[48] Pojava kontinentalnog slobodnog zidarstva[uredi | uredi izvor] Englesko slobodno zidarstvo se proširilo na Francusku dvadesetih godina 18. vijeka, prvo kao loža protjeranih jakobita, a zatim se proširilo na francuske lože koje su pratile moderni ritual. Iz Francuske i Engleske, slobodno zidarstvo se raširilo na većinu kontinentalne Evrope tokom 18. vijeka. Velika loža Francuske osnovana je za vrijeme Velikog majstora vojvode Klermona, koji je imao samo nominalni autoritet. Njegov nasljednik, vojvoda Orleana, rekonstruisao je centralno tijelo kao Veliki orijent Francuske 1773. godine. Nakratko zaustavljena tokom Francuske revolucije, francusko slobodno zidarstvo nastavilo je svoj rast u narednom vijeku,[49] prvo pod vođstvom Aleksandra de Grasa. Kao karijerni armijski oficir, sa svojom porodicom je živio u Čarlstonu u Južnoj Karolini od 1783. do početka 19. vijeka, nakon što je napustio San Domingo tokom Haićanske revolucije. Tags: Masoni u svetu Srbiji Jugoslaviji masonske lože rituali pravila

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sto jedna anegdota i 300 fotografija iz sedam deceija FK Vojvodina FK Vojvodina je srpski fudbalski klub iz Novog Sada i deo je SD Vojvodina. Osnovan je u proleće 1914. godine, i važi za jedan od najvećih klubova na prostoru bivše Jugoslavije. Navijačka grupa Vojvodine se zove Firma, a ona je osnovana 1989. godine, iako je Klub navijača FK Vojvodina osnovan još 15. decembra 1937. Istorija Početak Klub je osnovan 6. marta 1914. zaslugom novosadskih studenata. Dok se svet spremao za Prvi svetski rat, grupa omladinaca nošena ljubavlju prema tada malo popularnoj i znanoj igri, rešila je da osnuje fudbalski klub koji bi predstavljao srpsku zajednicu u Novom Sadu. Za ime novosadskog kluba uzet je naziv Vojvodina, kako bi se naglasilo sećanje na političko-teritorijalnu jedinicu Vojvodstvo Srbije u kom su Srbi, bar na papiru, dobili ravnopravnost u Habzburškoj carevini. Među osnivačima tog dana u štrikerskoj radnji Save Šijakova, u današnjoj Temerinskoj ulici na mestu Tehnometala, su bili budući tekstilni industrijalac Milenko Šijakov, budući univerzitetski profesor Vladimir Milićević, budući hemičar Milenko Hinić, budući pravnici Radenko Rakić i Kamenko Ćirić, Gojko Tošić, Đorđe Živanov, Branko Gospođinački, Živojin Bajazet i budući doktor prava Kosta Hadži. Među njima su bili i Milenkov brat, Đorđe Šijakov, i njihov otac, Sava. Između dva svetska rata Posle rata, iz Praga je donesen komplet dresova FK Slavije, koji su ostali zaštitni znak Vojvodine do današnjih dana. Prvu zvaničnu utakmicu u ligi Župa I [2] koja se nalazila u sklopu Beogradskog loptačkog podsaveza (osnovan 12. marta 1920) Vojvodina je odigrala 12. septembra 1920. godine protiv novosadskog NAK-a i zabeležila pobedu - 2:0. Dve godine kasnije novosadski fudbalski klubovi biće suspendovani od strane Beogradskog loptačkog podsaveza jer su hteli da formiraju svoj savez. BLS je odlučio da za te klubove napravi župu i tako reši taj problem. Prvenstvo Novog Sada, odnosno župe je igrano u proleće 1923. godine između četiri novosadska kluba: Juda Makabi (koja će nakon šest kola biti prva), NTK, Vojvodina i NAK. Naredne sezone 1923/24 u konkurenciji istih ekipa Vojvodina je prvak Novosadske župe a isti uspeh ponoviće i dve sezone kasnije 1925/26 i to će ujedno biti poslednji trofej Vojvodine u BLP u kojem je natupala sve do 1930. kada prelazi u novoosnovani Novosadski nogometni podsavez (osnovan 13. april 1930). Prva titula u NNP-u Vojvodina je ostvarila u sezoni I razreda 1931/32 a u jesen 1932. godine u toku nove sezone I razreda Vojvodina je kao prvak NNP-a prebačena u državnu (prvu) ligu i nije učestvovala u prolećnom delu takmičenja NNP-a. Godinu i po dana kasnije u proleće 1934. godine Vojvodina se vraća u NNP i u konkurenciji sedam klubova ubedljivo osvaja prvo mesto u I razredu. Do početka rata Vojvodina će postati još tri puta prvak Novosadskog nogometnog podsaveza i po broju titula biti najbolja (jednu manje, 4, imaće Novosadski AK, a po jednu ŠSK Mačva (Šabac) i Železnički SK (Inđija)).[3] U takmičenju u Državnoj ligi Vojvodina je nastupala dve sezone. U prvoj je u konkurenciji pet klubova 1. grupe [4] u osam kola zabeležila dve pobede isto toliko nerešenih rezultata i četiri poraza što je bilo dovoljno za treće mesto. U drugoj sezoni Državne lige 2. grupe takođe u konkurenciji pet klubova [5] Vojvodina završava takmičenje na drugom mestu sa osovojenih osam bodova (četiri pobede i isto toliko upisanih poraza).[3] Godine 1924, zajedno sa klubom Juda Makabi, Vojvodina gradi stadion „Karađorđe“, prema nacrtu inženjera i predsednika kluba Dake Popovića. Do tada, i jedni i drugi su igrali na stadionu kod Jodne banje, koji je pripadao novosadskom klubu UTK, koji je okupljao mađarsku omladinu. Prvu utakmicu FK Vojvodina je odigrala u Kovilju, na igralištu „Šajkaša“. Za crveno-bele tada su igrali uglavnom đaci i studenti. Vojvodina je dobila tu utakmicu rezultatom 5:0. Međutim, sledeći meč, novosadska ekipa je odigrala tek 1919, nakon završetka rata. Nakon Drugog svetskog rata Iako povremen učesnik prve lige u međuratnom periodu, ozbiljniju ulogu u prvoj ligi, Vojvodina je počela da igra pedesetih godina 20. veka. Prvi ozbiljniji rezultat je 4. mesto 1952/53. godine. Narednih godina, Vojvodina je redovno pobeđivala favorite, ali nije uspela da osvoji titulu. 1955. godine je izboren plasman u Mitropa kup (preteču kupa UEFA), a ostale su zapamćene pobede protiv Rome u Novom Sadu sa 4:1 i u Rimu sa 5:4. I narednih godina, Voša je učestvovala u ovom kupu i ostvarivala zapažene rezultate. Tadašnja zlatna generacija je stekla velike simpatije svojom lepršavom igrom, a najpoznatiji igrači su bili Vujadin Boškov i Todor Veselinović. Početkom 60-ih, izvršena je smena generacija i već 1962. godine, Vojvodina postaje vicešampion. Konačno, 1965/66. godine, Voša stiže do prve titule. Najpoznatiji igrači ovog tima su bili Ilija Pantelić i Silvester Takač. U Kupu šampiona, Voša stiže do četvrtfinala, gde je izbačena od Seltika iz Glazgova, koji je te godine i osvojio ovaj kup, a jedini poraz mu je nanela upravo Vojvodina u Novom Sadu. 70-ih godina, Vojvodina je često bila u samom vrhu tabele, a 1974/75. godine je u poslednjem kolu ispustila titulu, ostavši na drugom mestu. 1977. Vojvodina je osvojila svoj prvi evropski trofej, Mitropa kup, pobedivši u grupi ispred Vašaša, Fjorentine i Sparte Prag. 80-e godine su bile krizne, kulminirajući ispadanjem u drugu ligu 1985/86. Usledila je rekonstrukcija tima, koji se ekspresno vraća u Prvu ligu, a za dve sezone ovaj novi tim Vojvodine osvaja drugu titulu 1988/89., u jednoj od poslednjih sezona pred raspad SFRJ....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mihailo V. Popovic Mihailo V. Popović (Beograd 1925 — 2011) je jedan od začetnika moderne sociologije u Srbiji. Biografija Diplomirao je 1950. godine i doktorirao 1956. filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde se i zaposlio. Prvobitno je radio kao profesor u srednjoj školi 1950. , 1954. postaje asistent, zatim, 1958. docent, 1963. vanredni profesor, 1970. redovni profesor, a u penziju je otišao 1990. godine. Jedan je od utemeljivača Odeljenja za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu (1959). Kao stipendista UNESCO boravio je u Parizu,Ženevi i Briselu (1958—1959), a kao stipendista Fordove fondacije specijalizaciju odrađuje u SAD (1963-1964). Predavao je sociologiju i u Olbaniji, država Njujork (1981). Bio je na studijskim boravcima i u Nemačkoj,Poljskoj , Češkoj i Kini . Na Filozofskom fakultetu u Beogradu bio je i dekan (1979-1981). Jedan je od utemeljivača moderne sociologije u Srbiji, shvaćene i kao teorijske i kao empirijske discipline. Predsednik Jugoslovenskog udruženja sociologa (1966-1968), predsednik Srpskog sociološkog društva (1961-1962) i glavni urednik Sociološkog pregleda (1961-1962). Dela Organizovao je prva velika istraživanja društvene strukture u Srbiji, na osnovu kojih su nastale knjige: Društveni slojevi i društvena svest (1977), Društvene nejednakosti (1987) i Srbija krajem osamdesetih (1991). Doprineo je emancipaciji srpske sociologije od dogmatskog marksizma. Negovao je jasnu misao, analitičnost i spremnost na korekciju vlastitih naučnih stanovišta u susretu sa novim činjenicama. Zajedno sa Vojinom Milićem ostavio je najdublji trag u srpskoj sociologiji druge polovine 20. veka. Napisao još: O istini i njenom kriterijumu (1958), Filozofija i posebne nauke (1958), Savremena sociologija (1961), Predmet sociologije (1966), Problemi društvene strukture (1967), Filosofski i naučni rad Alimpija Vasiljevića (1972), Pregled istorije kulture i umetnosti (1974), Teorije i problemi društvenog razvoja (koautor zajedno sa Miodragom Rankovićem, 1981), Politika raspodele i ideologija (1981, zajedno s Danilom Mrkšićem i Todorom Kuljićem ), Društvo i politika (1984), Teorija i empirija: sociološka istraživanje društvenih klasa i slojeva (1994), Totalitarni sistemi (1997), Nacionalna katastrofa i političko otrežnjenje (2002). Alimpije Vasiljević (Veliševac, 21. novembar 1831 — Beograd, 3. februar 1911) bio je srpski filozof, profesor Velike škole, političar, ministar prosvete i crkvenih poslova. Biografija Rođen je u Veliševcu, Valjevskom okrugu, 1831. godine, a umro je u Beogradu 3. februara 1911. godine. Bio je oženjen ćerkom istaknutog liberalnog političara i državnika Jovana Avakumovića.[1] Imali su kćeri Katarinu, Slavku, Jelku, Milku, Nebesnu i sina Ljubomira. Avakumovići su pripadali široj porodici Baba-Dudića, jednoj od najmoćnijih u Beogradu. Porodica Alimpije Vasiljević je unuk gospodara Vasilja Pavlovića, kneza u valjevskoj nahiji, buljukbaše, kapetana koga pominje prota Mateja (`Vasilj iz Bajevca`, iako je u stvari iz Veliševca). Bio je knez i Karađorđevo vreme, kao i u vreme prve vlade knjaza Miloša. Zet mu je bio vojvoda Petar Nikolajević Moler. Žena kneza Vasilja bila je tetka Antonija Miškovića, trgovca iz Kadine Luke, kao i Marka Kovačevića (otac Aksentija Kovačevića, dugogodišnjeg narodnog poslanika), trgovca iz Berkovca. Antonije Mišković se oženio Jovankom sestrom Ilije Garašanina, a njihova kćerka Anica je bila udata za Miloja Blaznavca, brata generala Milivoja Petrovića Blaznavca, namesnika [2]. Knez Vasilj Pavlović je imao sina Milovana Vasiljevića, koji se oženio Jelicom, sestrom od strica žene Sime Milosavljevića Paštrmca (1776—1836), knjaz Miloševog barjaktara i najbližeg savetnika. Milovan i Jelica Vasiljević su roditelji Alimpija Vasiljevića. Njegov otac je kasnije oženio Milenijom sa kojom je dobio Alimpijevog polubrata Svetozara Vasiljevića.[2] Školovanje Školovanje je započeo 1842. godine u manastiru Bogovađi, prekinuo ga 1844. godine zbog Katanske bune, a nastavio 1845. godine upisavši treći razred pri cvetanovačkoj crkvi. Pošto je neko vreme bio pisar načelnika Kolubarskog sreza, počeo je da pohađa Beogradsku gimnaziju iz koje se ispisao posle trećeg razreda zbog sukoba sa profesorom nemačkog jezika. Prešao je u Bogosloviju u kojoj nije stigao da završi nijedan razred, jer je iste godine (1850) upućen u Duhovnu akademiju u Kijevu gde je, kako tvrdi u Memoarima, stekao titulu magistra, što se na osnovu sačuvanih dokumenata ne može ustanoviti. Po povratku u Srbiju radio je 1857. godine kao pisar Požarevačkog okruga, a potom kao profesor u Šabačkoj polugimnaziji (1858—1859). U vreme Svetoandrejske skupštine 1858, na kojoj je svrgnut knez Aleksandar Karađorđević, povezao se sa grupom mladih intelektualaca koja je zahtevala parlamentarnu vladavinu i građanske slobode i predstavljala jezgro buduće Liberalne stranke. Ubrzo su se sukobili i sa režimima kneza Miloša, potom Mihaila Obrenovića, koje su kritikovali i zbog apsolutizma i zbog toga što su smatrali da vlada ne vodi dovoljno aktivnu spoljnu politiku u pravcu konačnog oslobođenja i ujedinjenja srpskog naroda. U saradnji sa liberalno-nacionalno orijentisanim srpskim političarima iz Habzburške monarhije osnovana je 1866. godine u Novom Sadu Ujedinjena omladina srpska u kojoj je on imao vrlo zapaženu ulogu. Međutim, za razliku od istaknutih opozicionara, Jevrema Grujića, Milovana Jankovića, Vladimira Jovanovića, nije bio proganjan, zatvaran i nije odlazio u emigraciju. Profesura i politika Bio je profesor u Beogradskoj bogosloviji (1859—1864), Požarevačkoj polugimnaziji (1864—1868) , Beogradskoj gimnaziji (1868). Tokom 1860. godine boravio je na usavršavanju u Parizu. Velika želja bila mu je da postane profesor na Velikoj školi, za šta se uporno javljao na konkurse. Prvo je dobio, kao docent, da predaje ruski jezik (1863—1864), a konačno 1868, kada su posle smrti kneza Mihaila liberali podržali namesnički režim, katedru filozofije i logike. Posle godinu dana (avgusta 1869)[3] postao je od honorarnog, redovni profesor. Na Velikoj školi predavao je do 1875. godine a kratko vreme bio je i rektor. U vreme jasnijih idejnih i stranačkih podela do kojih je došlo među srpskom inteligencijom tokom 70-ih, ostao je u Liberalnoj stranci u čiji je Glavni odbor ušao u vreme njenog formalnog konstituisanja 1881. Obavljao je niz dužnosti u vrhu državne administracije: ministar prosvete i crkvenih poslova bio je 1875, 1876—1880, u vladama Stevče Mihailovića i Jovana Ristića i 1887. u vladi Jovana Ristića. Tokom srpsko-turskih ratova kao predstavnik vlade u Vrhovnoj komandi bio je u pratnji kneza Milana sa kojim je tokom njegove vladavine bio u dobrim odnosima. Pored redovnih dužnosti obavljao je 1877/78. godine dužnost ministra za oslobođene krajeve. Postavljen je 1879. godine za državnog savetnika. Izvanredni ministar u Petrogradu bio je dva puta 1892/1893. i 1894/1895. godine. Penzionisan je 1898. godine. Redovni član Društva srpske slovesnosti postao je 1862. godine. U Srpskom učenom društvu bio je od 1864. godine počasni, a od 1869. godine redovni član, potom član Odbora za nauke filozofske i filološke i Odbora za nauke istorijske i državne; predsednik Društva bio je od 1885. do 1887. Od 1892. godine bio je počasni član sada Srpske kraljevske akademije — za redovnog člana nije biran iz političkih razloga.[4] Počasni član Matice srpske postao je 1868. godine. Opus Napisao je nekoliko knjiga i oko četrdeset članaka iz oblasti filozofije, istorije, psihologije i pedagogije, kao i prevoda sa ruskog, koji su objavljeni u novinama i časopisima: Srpski dnevnik, Trgovačke novine, Srpske novine, Srbija, Zastava, Branik, Glasnik Društva srpske slovesnosti, Glasnik Srpskog učenog društva, Matica, Vila, Mlada Srbadija, Danica. Bio je jedan od vodećih ideologa liberalno-nacionalnog pokreta 60-ih i 70-ih godina, što je prepoznatljivo i u njegovom obimnom i raznovrsnom intelektualnom stvaralaštvu. Nije bio originalan mislilac. Uglavnom je prerađivao dela stranih pisaca i tako znatno doprineo da se srpska naučna javnost koja je stasavala upozna sa najznačajnijim savremenim dostignućima na polju društvenih nauka. Međutim, nije uvek korektno ukazivao na svoje uzore, što nije ostalo neprimećeno, naročito od strane njegovih suparnika u politici i nauci, pre svih Milana Kujundžića Aberdara i Čedomilja Mijatovića, sa kojima je ulazio u oštre polemike. Mada je bio ruski đak i jedan od najistaknutijih rusofila među srpskim političarima, kao teoretičar bio je pod uticajem zapadnih ideja, s tim što se sa njima upoznavao uglavnom preko ruske literature. Tokom školovanja došao je pod uticaj hegelovske desnice i 1863. je u Glasniku Srpskog učenog društva objavio Kratki pregled Hegelove filozofije ali je ubrzo postao jedan od glavnih pristalica i propagatora pozitivizma. Istoriju narodnog obrazovanja kod Srba pisao je „posrbivši” Istoriju civilizacije u Engleskoj koju je rano preminuli Henri Tomas Bakl samo započeo time što je izložio originalna metodološka polazišta koja su ga učinila slavnim. Pored mnogih pohvala, pokušajem da primenom Baklovih metoda, ali bez uporišta u pouzdanim naučnim rezultatima i na malo prostora, pruži sintezu srpske istorije, izazvao je i oštre polemike koje su bile početak višegodišnjeg spora u srpskoj istoriografiji između nacionalno-romantičarske i kritičke škole. U ovom, kao i u nekim drugim delima, njegovo tumačenje prošlosti bilo je u duhu teorijskih polazišta koja je već postavio Vladimir Jovanović i koja su zastupali i drugi „svetoandrejski liberali”. Po ugledu na istoričare iz redova francuskih „doktrinara” i engleskih vigovaca koji su ishodište liberalizma videli u „germanskim šumama” i dokazivali da su slobodne društvene ustanove nešto što je svojstveno zapadnom čoveku i njegovom pogledu na svet, srpski liberali su korene sloboda tražili u drevnim slovenskim ustanovama. To što su se one kroz istoriju sačuvale u patrijarhalnom seljačkom društvu svedoči da Srbi imaju urođene sklonosti za parlamentarizam i demokratiju. Na taj način pokušavali su da pomire srpski nacionalizam i zapadne političke ideje, odnosno ospore tvrdnje ideoloških protivnika da hoće da uvezu u Srbiju strane političke tradicije i oblik vladavine za koje ona još nije sazrela. Trotomni udžbenik Logika (1871—1873) pisao je oslanjajući se na delo A System of Logic čuvenog engleskog liberalnog mislioca Džona Stjuarta Mila. Jedan je od prvih koji se među Srbima bavio psihologijom. U obimnim člancima O psihološkoj metodi u Ingleskoj, Francuskoj i Germaniji i O slobodnoj volji (GSUD 1869,1872) i udžbenicima iz psihologije (1870) i pedagogije (1879) pozivao se na dela Džona Stjuarta Mila, Aleksandra Bena, Herberta Spensera, Vilhelma Vunta, Ernesta Hekela, Čarlsa Darvina i dr., mada je najviše sledio knjige ruskih pisaca Matveja Mihailoviča Trojickog i Konstantina Dimitrijeviča Ušinskog i članke iz ruskih časopisa. Najsamostalniji rad iz te oblasti je obiman članak Psihološke osobine srpskog naroda (GSUD 1886) u kojem su se preplitali pozitivizam i nacionalni romantizam. Mada je veličao moderne naučne metode, oslanjao se, po sopstvenim rečima, na „lično iskustvo i neposredno posmatranje” i dopunjavao ih primerima iz narodne usmene tradicije.