Veoma efikasan i brz kružni rezač koji seče materijal samo po ivici. 100% brže – Ušteda vremena se može postići zahvaljujući sledećim faktorima: Prvo, prstenasti rezač seče materijal samo na ivici, za razliku od spiralne bušilice koja seče punim prečnikom. Drugo, dva agresivna oštra ugla kroz reznu ivicu povećavaju brzinu bušenja i smanjuju otpor. 30% veća produktivnost – jer prstenasti rezač seče materijal samo na ivici rupe. Potrebno je manje energije motora i pogonske snage. Što je veći prečnik bušilice, veća je ušteda energije. Duži vek – Rezna ivica prstenastih glodala radi manje od spiralne bušilice, buši više rupa. Telo debljine 6 mm zajedno sa posebnom geometrijom zubaca obezbeđuje veću stabilnost i smanjuje oštećenja izazvana preopterećenjem. HSS nastavci za trepaniranje sa debelim zidovima za povećanu izdržljivost i životni vek. Ima standardnu Weldon dršku od 19 mm. 50 mm dubina reza. Koristi se za bušenje rupa u cevima ili limovima od konstrukcijskog čelika, obojenih metala ili plastike. Prečnik: 49 mm Ukupna dužina: 50 mm Količina pakovanja: 1

Veoma efikasan i brz kružni rezač koji seče materijal samo po ivici. 100% brže – Ušteda vremena se može postići zahvaljujući sledećim faktorima: Prvo, prstenasti rezač seče materijal samo na ivici, za razliku od spiralne bušilice koja seče punim prečnikom. Drugo, dva agresivna oštra ugla kroz reznu ivicu povećavaju brzinu bušenja i smanjuju otpor. 30% veća produktivnost – jer prstenasti rezač seče materijal samo na ivici rupe. Potrebno je manje energije motora i pogonske snage. Što je veći prečnik bušilice, veća je ušteda energije. Duži vek – Rezna ivica prstenastih glodala radi manje od spiralne bušilice, buši više rupa. Telo debljine 6 mm zajedno sa posebnom geometrijom zubaca obezbeđuje veću stabilnost i smanjuje oštećenja izazvana preopterećenjem. HSS nastavci za trepaniranje sa debelim zidovima za povećanu izdržljivost i životni vek. Ima standardnu Weldon dršku od 19 mm. 50 mm dubina reza. Koristi se za bušenje rupa u cevima ili limovima od konstrukcijskog čelika, obojenih metala ili plastike. Prečnik: 50 mm Ukupna dužina: 50 mm Količina pakovanja: 1

Veoma efikasan i brz kružni rezač koji seče materijal samo po ivici. 100% brže – Ušteda vremena se može postići zahvaljujući sledećim faktorima: Prvo, prstenasti rezač seče materijal samo na ivici, za razliku od spiralne bušilice koja seče punim prečnikom. Drugo, dva agresivna oštra ugla kroz reznu ivicu povećavaju brzinu bušenja i smanjuju otpor. 30% veća produktivnost – jer prstenasti rezač seče materijal samo na ivici rupe. Potrebno je manje energije motora i pogonske snage. Što je veći prečnik bušilice, veća je ušteda energije. Duži vek – Rezna ivica prstenastih glodala radi manje od spiralne bušilice, buši više rupa. Telo debljine 6 mm zajedno sa posebnom geometrijom zubaca obezbeđuje veću stabilnost i smanjuje oštećenja izazvana preopterećenjem. HSS nastavci za trepaniranje sa debelim zidovima za povećanu izdržljivost i životni vek. Ima standardnu Weldon dršku od 19 mm. 50 mm dubina reza. Koristi se za bušenje rupa u cevima ili limovima od konstrukcijskog čelika, obojenih metala ili plastike. Prečnik: 47 mm Ukupna dužina: 50 mm Količina pakovanja: 1

Veoma efikasan i brz kružni rezač koji seče materijal samo po ivici. 100% brže – Ušteda vremena se može postići zahvaljujući sledećim faktorima: Prvo, prstenasti rezač seče materijal samo na ivici, za razliku od spiralne bušilice koja seče punim prečnikom. Drugo, dva agresivna oštra ugla kroz reznu ivicu povećavaju brzinu bušenja i smanjuju otpor. 30% veća produktivnost – jer prstenasti rezač seče materijal samo na ivici rupe. Potrebno je manje energije motora i pogonske snage. Što je veći prečnik bušilice, veća je ušteda energije. Duži vek – Rezna ivica prstenastih glodala radi manje od spiralne bušilice, buši više rupa. Telo debljine 6 mm zajedno sa posebnom geometrijom zubaca obezbeđuje veću stabilnost i smanjuje oštećenja izazvana preopterećenjem. HSS nastavci za trepaniranje sa debelim zidovima za povećanu izdržljivost i životni vek. Ima standardnu Weldon dršku od 19 mm. 50 mm dubina reza. Koristi se za bušenje rupa u cevima ili limovima od konstrukcijskog čelika, obojenih metala ili plastike. Prečnik: 48 mm Ukupna dužina: 50 mm Količina pakovanja: 1

100% brže- Brzina i ušteda vremena se postižu zahvaljujući sledećim faktorima. Prvo, princip prstenastog rezača samo – seče materijal sa periferije rupe za razliku od spiralne bušilice koja mora da seče kompletan prečnik rupe. Drugo, prednost dva agresivna oštra ugla po reznoj ivici pomaže u postizanju bržeg pomaka i manjeg otpora na sečenje. 30% veća produktivnost – jer prstenasti rezač samo seče materijal sa periferije rupe. Potrebno je manje energije motora i pogonske snage. Što je veći prečnik burgije, veća je ušteda energije. Duži životni vek – Rezne ivice prstenastih glodala obavljaju manje posla od spiralne burgije, što rezultira više rupa između oštrenja. Debelo telo od 6 mm zajedno sa posebnom geometrijom zubaca obezbeđuje visoku stabilnost i smanjuje na minimum rizik od loma usled preopterećenja. HSS prstenasti rezači sa debelim zidovima za povećanu izdržljivost i životni vek. Sa standardnim 19 mm Weldon prijemom. 30 / 50 mm dubine reza. Sadržaj: 6 x HSS prstenasti sekači: Ø 14 / 16 / 18 / 20 / 22 / 24 mm – 19 mm Weldon prijem. 1 x igla za izbacivanje kratke serije – 30 mm.

RONIX Vazdušni kompresor 25l 2HP RC-2510 CB 8bar/200l/min - Rezervoar od 25 litara zajedno s motorom od 2KS pruža dovoljno kapaciteta za obavljanje različitih aplikacija - Maksimalni pritisak od 8 bara čuva dovoljno vazduha u rezervoaru za neprekidan rad alata - Lagan i kompaktan dizajn sa dva točka čini ga izuzetno prenosivim i lako se koristi - Mogućnost brzog punjenja rezervoara vazduhom - Opremljen jednim regulatorom protoka i dve brze spojnice kako bi se maksimizirala performansa pneumatskog alata - Metalni filter za vazduh rezultira boljom performansom i većom efikasnošću - Višenamenski uređaj koji je odličan za različita gradilišta i radionice. Pogodan za pričvršćivanje, heftanje, zavrtanje, farbanje... - Sistem termalne zaštite kontroliše temperaturu motora tokom dugotrajnog rada - Automatski prekidač sa polugom za uključivanje i isključivanje za veću efikasnost i duži vek trajanja - Opremljen sigurnosnim ventilomSPECIFIKACIJE:Snaga: 2HPMaksimalni pritisak: 8barRezervoar: 25lProtok vazduha na izlazu: 200l/minBroj obrtaja bez opterećenja: 2.800 RPMTežina: 22.5kgPakovanje: Kartonska kutijaUključuje: Vazdušni filter, bočica za ulje, 2 spojnice

• RONIX Vazdušni kompresor 25l 2HP RC-2510 CB 8bar/200l/min - Rezervoar od 25 litara zajedno s motorom od 2KS pruža dovoljno kapaciteta za obavljanje različitih aplikacija - Maksimalni pritisak od 8 bara čuva dovoljno vazduha u rezervoaru za neprekidan rad alata - Lagan i kompaktan dizajn sa dva točka čini ga izuzetno prenosivim i lako se koristi - Mogućnost brzog punjenja rezervoara vazduhom - Opremljen jednim regulatorom protoka i dve brze spojnice kako bi se maksimizirala performansa pneumatskog alata - Metalni filter za vazduh rezultira boljom performansom i većom efikasnošću - Višenamenski uređaj koji je odličan za različita gradilišta i radionice. Pogodan za pričvršćivanje, heftanje, zavrtanje, farbanje... - Sistem termalne zaštite kontroliše temperaturu motora tokom dugotrajnog rada - Automatski prekidač sa polugom za uključivanje i isključivanje za veću efikasnost i duži vek trajanja - Opremljen sigurnosnim ventilom

SPECIFIKACIJE:

• Snaga: 2HP
• Maksimalni pritisak: 8bar
• Rezervoar: 25l
• Protok vazduha na izlazu: 200l/min
• Broj obrtaja bez opterećenja: 2.800 RPM
• Težina: 22.5kg
• Pakovanje: Kartonska kutija
• Uključuje: Vazdušni filter, bočica za ulje, 2 spojnice

Opis proizvoda Veoma efikasan i brz kružni rezač koji seče materijal samo po ivici. 100% brže – Ušteda vremena se može postići zahvaljujući sledećim faktorima: Prvo, prstenasti rezač seče materijal samo na ivici, za razliku od spiralne bušilice koja seče punim prečnikom. Drugo, dva agresivna oštra ugla kroz reznu ivicu povećavaju brzinu bušenja i smanjuju otpor. 30% veća produktivnost – jer prstenasti rezač seče materijal samo na ivici rupe. Potrebno je manje energije motora i pogonske snage. Što je veći prečnik bušilice, veća je ušteda energije. Duži vek – Rezna ivica prstenastih glodala radi manje od spiralne bušilice, buši više rupa. Telo debljine 6 mm zajedno sa posebnom geometrijom zubaca obezbeđuje veću stabilnost i smanjuje oštećenja izazvana preopterećenjem. HSS nastavci za trepaniranje sa debelim zidovima za povećanu izdržljivost i životni vek. Ima standardnu Weldon dršku od 19 mm. 50 mm dubina reza. Koristi se za bušenje rupa u cevima ili limovima od konstrukcijskog čelika, obojenih metala ili plastike. Prečnik: 47 mm Ukupna dužina: 50 mm Količina pakovanja: 1 SBT Alati nude vam više opcija plaćanja, bilo da ste fizičko ili pravno lice: - plaćanje pouzećem (prilikom preuzimanja pošiljke) - plaćanje na račun firme (avansno, profaktura, faktura) - odloženo plaćanje čekovima građana do 3 mesečne rate - u našoj prodavnici Omogućili smo Vam beskamatno plaćanje do 6 jednakih mesečnih rata u našoj prodavnici u saradnji sa Banca Intesom. Isporuka se vrši putem kurirske službe. Očekivano vreme isporuke je najčešće 1 do 2 radna dana od dana slanja vaše porudžbine. Prilikom poručivanja, dobijate e-mail sa potvrdom i detaljima porudžbine, a takođe, naš tim vam šalje obaveštenje kada je vaša porudžbina poslata. SBT Alati vam nude isključivo nove, originalne proizvode. Proizvodi iz naše ponude dolaze uz garanciju do 3 godine uz mogućnost servisiranja. Uz svaki kupljen proizovd dobijate fiskalni račun i informacije kako aktivirati garanciju. Detalje kako produžiti garanciju i registrovati svoj novi alat, pogledajte OVDE.

Opis proizvoda Veoma efikasan i brz kružni rezač koji seče materijal samo po ivici. 100% brže – Ušteda vremena se može postići zahvaljujući sledećim faktorima: Prvo, prstenasti rezač seče materijal samo na ivici, za razliku od spiralne bušilice koja seče punim prečnikom. Drugo, dva agresivna oštra ugla kroz reznu ivicu povećavaju brzinu bušenja i smanjuju otpor. 30% veća produktivnost – jer prstenasti rezač seče materijal samo na ivici rupe. Potrebno je manje energije motora i pogonske snage. Što je veći prečnik bušilice, veća je ušteda energije. Duži vek – Rezna ivica prstenastih glodala radi manje od spiralne bušilice, buši više rupa. Telo debljine 6 mm zajedno sa posebnom geometrijom zubaca obezbeđuje veću stabilnost i smanjuje oštećenja izazvana preopterećenjem. HSS nastavci za trepaniranje sa debelim zidovima za povećanu izdržljivost i životni vek. Ima standardnu Weldon dršku od 19 mm. 50 mm dubina reza. Koristi se za bušenje rupa u cevima ili limovima od konstrukcijskog čelika, obojenih metala ili plastike. Prečnik: 48 mm Ukupna dužina: 50 mm Količina pakovanja: 1 SBT Alati nude vam više opcija plaćanja, bilo da ste fizičko ili pravno lice: - plaćanje pouzećem (prilikom preuzimanja pošiljke) - plaćanje na račun firme (avansno, profaktura, faktura) - odloženo plaćanje čekovima građana do 3 mesečne rate - u našoj prodavnici Omogućili smo Vam beskamatno plaćanje do 6 jednakih mesečnih rata u našoj prodavnici u saradnji sa Banca Intesom. Isporuka se vrši putem kurirske službe. Očekivano vreme isporuke je najčešće 1 do 2 radna dana od dana slanja vaše porudžbine. Prilikom poručivanja, dobijate e-mail sa potvrdom i detaljima porudžbine, a takođe, naš tim vam šalje obaveštenje kada je vaša porudžbina poslata. SBT Alati vam nude isključivo nove, originalne proizvode. Proizvodi iz naše ponude dolaze uz garanciju do 3 godine uz mogućnost servisiranja. Uz svaki kupljen proizovd dobijate fiskalni račun i informacije kako aktivirati garanciju. Detalje kako produžiti garanciju i registrovati svoj novi alat, pogledajte OVDE.

Opis proizvoda Veoma efikasan i brz kružni rezač koji seče materijal samo po ivici. 100% brže – Ušteda vremena se može postići zahvaljujući sledećim faktorima: Prvo, prstenasti rezač seče materijal samo na ivici, za razliku od spiralne bušilice koja seče punim prečnikom. Drugo, dva agresivna oštra ugla kroz reznu ivicu povećavaju brzinu bušenja i smanjuju otpor. 30% veća produktivnost – jer prstenasti rezač seče materijal samo na ivici rupe. Potrebno je manje energije motora i pogonske snage. Što je veći prečnik bušilice, veća je ušteda energije. Duži vek – Rezna ivica prstenastih glodala radi manje od spiralne bušilice, buši više rupa. Telo debljine 6 mm zajedno sa posebnom geometrijom zubaca obezbeđuje veću stabilnost i smanjuje oštećenja izazvana preopterećenjem. HSS nastavci za trepaniranje sa debelim zidovima za povećanu izdržljivost i životni vek. Ima standardnu Weldon dršku od 19 mm. 50 mm dubina reza. Koristi se za bušenje rupa u cevima ili limovima od konstrukcijskog čelika, obojenih metala ili plastike. Prečnik: 49 mm Ukupna dužina: 50 mm Količina pakovanja: 1 SBT Alati nude vam više opcija plaćanja, bilo da ste fizičko ili pravno lice: - plaćanje pouzećem (prilikom preuzimanja pošiljke) - plaćanje na račun firme (avansno, profaktura, faktura) - odloženo plaćanje čekovima građana do 3 mesečne rate - u našoj prodavnici Omogućili smo Vam beskamatno plaćanje do 6 jednakih mesečnih rata u našoj prodavnici u saradnji sa Banca Intesom. Isporuka se vrši putem kurirske službe. Očekivano vreme isporuke je najčešće 1 do 2 radna dana od dana slanja vaše porudžbine. Prilikom poručivanja, dobijate e-mail sa potvrdom i detaljima porudžbine, a takođe, naš tim vam šalje obaveštenje kada je vaša porudžbina poslata. SBT Alati vam nude isključivo nove, originalne proizvode. Proizvodi iz naše ponude dolaze uz garanciju do 3 godine uz mogućnost servisiranja. Uz svaki kupljen proizovd dobijate fiskalni račun i informacije kako aktivirati garanciju. Detalje kako produžiti garanciju i registrovati svoj novi alat, pogledajte OVDE.

Opis proizvoda Veoma efikasan i brz kružni rezač koji seče materijal samo po ivici. 100% brže – Ušteda vremena se može postići zahvaljujući sledećim faktorima: Prvo, prstenasti rezač seče materijal samo na ivici, za razliku od spiralne bušilice koja seče punim prečnikom. Drugo, dva agresivna oštra ugla kroz reznu ivicu povećavaju brzinu bušenja i smanjuju otpor. 30% veća produktivnost – jer prstenasti rezač seče materijal samo na ivici rupe. Potrebno je manje energije motora i pogonske snage. Što je veći prečnik bušilice, veća je ušteda energije. Duži vek – Rezna ivica prstenastih glodala radi manje od spiralne bušilice, buši više rupa. Telo debljine 6 mm zajedno sa posebnom geometrijom zubaca obezbeđuje veću stabilnost i smanjuje oštećenja izazvana preopterećenjem. HSS nastavci za trepaniranje sa debelim zidovima za povećanu izdržljivost i životni vek. Ima standardnu Weldon dršku od 19 mm. 50 mm dubina reza. Koristi se za bušenje rupa u cevima ili limovima od konstrukcijskog čelika, obojenih metala ili plastike. Prečnik: 50 mm Ukupna dužina: 50 mm Količina pakovanja: 1 SBT Alati nude vam više opcija plaćanja, bilo da ste fizičko ili pravno lice: - plaćanje pouzećem (prilikom preuzimanja pošiljke) - plaćanje na račun firme (avansno, profaktura, faktura) - odloženo plaćanje čekovima građana do 3 mesečne rate - u našoj prodavnici Omogućili smo Vam beskamatno plaćanje do 6 jednakih mesečnih rata u našoj prodavnici u saradnji sa Banca Intesom. Isporuka se vrši putem kurirske službe. Očekivano vreme isporuke je najčešće 1 do 2 radna dana od dana slanja vaše porudžbine. Prilikom poručivanja, dobijate e-mail sa potvrdom i detaljima porudžbine, a takođe, naš tim vam šalje obaveštenje kada je vaša porudžbina poslata. SBT Alati vam nude isključivo nove, originalne proizvode. Proizvodi iz naše ponude dolaze uz garanciju do 3 godine uz mogućnost servisiranja. Uz svaki kupljen proizovd dobijate fiskalni račun i informacije kako aktivirati garanciju. Detalje kako produžiti garanciju i registrovati svoj novi alat, pogledajte OVDE.

Opis proizvoda 100% brže- Brzina i ušteda vremena se postižu zahvaljujući sledećim faktorima. Prvo, princip prstenastog rezača samo – seče materijal sa periferije rupe za razliku od spiralne bušilice koja mora da seče kompletan prečnik rupe. Drugo, prednost dva agresivna oštra ugla po reznoj ivici pomaže u postizanju bržeg pomaka i manjeg otpora na sečenje. 30% veća produktivnost – jer prstenasti rezač samo seče materijal sa periferije rupe. Potrebno je manje energije motora i pogonske snage. Što je veći prečnik burgije, veća je ušteda energije. Duži životni vek – Rezne ivice prstenastih glodala obavljaju manje posla od spiralne burgije, što rezultira više rupa između oštrenja. Debelo telo od 6 mm zajedno sa posebnom geometrijom zubaca obezbeđuje visoku stabilnost i smanjuje na minimum rizik od loma usled preopterećenja. HSS prstenasti rezači sa debelim zidovima za povećanu izdržljivost i životni vek. Sa standardnim 19 mm Weldon prijemom. 30 / 50 mm dubine reza. Sadržaj: 6 x HSS prstenasti sekači: Ø 14 / 16 / 18 / 20 / 22 / 24 mm – 19 mm Weldon prijem. 1 x igla za izbacivanje kratke serije – 30 mm. SBT Alati nude vam više opcija plaćanja, bilo da ste fizičko ili pravno lice: - plaćanje pouzećem (prilikom preuzimanja pošiljke) - plaćanje na račun firme (avansno, profaktura, faktura) - odloženo plaćanje čekovima građana do 3 mesečne rate - u našoj prodavnici Omogućili smo Vam beskamatno plaćanje do 6 jednakih mesečnih rata u našoj prodavnici u saradnji sa Banca Intesom. Isporuka se vrši putem kurirske službe. Očekivano vreme isporuke je najčešće 1 do 2 radna dana od dana slanja vaše porudžbine. Prilikom poručivanja, dobijate e-mail sa potvrdom i detaljima porudžbine, a takođe, naš tim vam šalje obaveštenje kada je vaša porudžbina poslata. SBT Alati vam nude isključivo nove, originalne proizvode. Proizvodi iz naše ponude dolaze uz garanciju do 3 godine uz mogućnost servisiranja. Uz svaki kupljen proizovd dobijate fiskalni račun i informacije kako aktivirati garanciju. Detalje kako produžiti garanciju i registrovati svoj novi alat, pogledajte OVDE.

Auto sedište GRAND PRIX Taupe brenda CAVOE sa I-SIZE predviđeno je za decu visine 100-150 cm (težine 15-36 kg). I-SIZE označava da je sedište za automobil testirano i odobreno prema najnovijim evropskim standardima bezbednosti za dečije sedište. Ovi standardi se fokusiraju na dodatne mere zaštite za decu, poput bočnog udara i produžene upotrebe unazad okrenutih sedišta. Od 1. septembra 2023. godine evropski standard bezbednosti ECE R129 I-SIZE postaje jedina dozvoljena i obavezna homologacija dečijih auto-sedišta u Evropskoj uniji. Bezbedno auto-sedište je ono koje je pravilno prilagođeno detetu i automobilu. Takođe je važno da bude pravilno postavljeno u automobilu. Čak ni najbolje auto-sedište neće garantovati optimalnu bezbednost ako ova dva kriterijuma nisu ispunjena.Jedan od glavnih ciljeva I-SIZE standarda je smanjenje rizika nepravilnog izbora auto-sedišta i postavljanja u automobilu. Malo objektivan kriterijum težine je zamenjen kriterijumom visine deteta. Svako auto-sedište sa I-SIZE homologacijom mora biti postavljeno u automobilu pomoću sistema ISOFIX, što značajno smanjuje rizik od greške prilikom montaže. Opseg testova sudara proširen je na bočne i testove prevrtanja. Takođe se koriste moderniji manekeni tipa "Q", koji imaju više senzora od svojih prethodnika tipa "P". Auto sedište za automobil GRAND PRIX brenda CAVOE je namenjen deci visine od 100 do 150 cm (što je otprilike od 15 do 36 kg) u skladu sa standardom ECE R129 I-SIZE. Montaža u automobilu se vrši pomoću sistema ISOFIX. Sedište GRAND PRIX bukvalno raste zajedno sa detetom. Zahvaljujući funkcijama podešavanja visine i širine naslona, moći ćete savršeno prilagoditi sedište rastu deteta u svakoj fazi razvoja. Široko sedište sa naslonima za ruke pružiće udobnost čak i deci u gornjem delu opsega rasta. Dodatna prednost je praktičn držač za čašu, koji se može montirati sa obe strane sedišta u zavisnosti od mesta montaže fotelika u automobilu.Funkcija 4-stepenog nagiba sedišta (tzv. funkcija spavanja) povećava udobnost putovanja i olakšava spavanje tokom dužih putovanja. Mehanizam podešavanja je postavljen u prednjem delu sedišta, što olakšava rukovanje.Sistem montaže auto sedišta u automobilu ISOFIX je jedan od zahteva homologacije I-SIZE. Zahvaljujući tome, brzo i što je važnije ispravno ćete montirati sedište u automobilu. Ispravna montaža auto sedišta signalizira kontrolne lampice zelene boje. Presvlaka sedišta za auto-sedište GRAND PRIX napravljena je od dva različita tipa tkanine. Glavna tkanina je debela i otporna na kidanje, što joj osigurava dug vek trajanja. Upotrebljena je na svim mestima izloženim mehaničkim oštećenjima prilikom montaže i korišćenja auto-sedišta. Drugi tip tkanine je specijalna ventilisana 3D tkanina (tzv. saćasti dezen), koja obezbeđuje pravilnu cirkulaciju vazduha i ne zagreva se kao tradicionalne tapacirane tkanine. Upotrebljena je na mestima anatomski prilagođenim dečijem telu: na sedištu, naslonu i naslonu za glavu, odvodeći vlagu i time sprečavajući znojenje. Na naslonu za glavu auto-sedišta GRAND PRIX je korišćena specijalna Memory Foam pena, koja se odlikuje odličnim osobinama ublažavanja udaraca. Nije bez razloga što se upravo naslon za glavu auto-sedišta smatra najvažnijim delom u smislu bezbednosti. Sedište pokriveno je specijalnom visokoučvršćujućom poliuretanskom penom. Isti tip pene se koristi na primer na biciklističkim sedištima. Njegova prednost je odsustvo efekta sabijanja, zbog čega duže zadržava svoja svojstva nego standardne tapacirane pene. OSNOVNE KARAKTERISTIKE FOTELIKE GRAND PRIX: I-SIZE - najnoviji i najstroži evropski standard bezbednosti, koji postaje jedina obavezna homologacija za sve vrste auto-sedišta u celoj Evropskoj uniji od 1. septembra 2023. RASTE SA DETETOM - sistem podešavanja visine i širine naslona, koji omogućava optimalno prilagođavanje auto-sedišta dimenzijama deteta u svakoj fazi razvoja. FUNKCIJA SPAVANJA - 4-stepeno podešavanje nagiba auto-sedišta, koje povećava udobnost i olakšava detetu da zaspi tokom dužih putovanja. ISOFIX - sistem brzog montaže, koji smanjuje rizik od nepravilnog postavljanja auto-sedišta u automobilu. To je jedan od zahteva standarda I-SIZE. Specifikacija tehničkih karakteristika: Homologacija prema I-SIZE standardu za decu visine od 100 do 150 cm ISOFIX sistem montaže (lakša montaža, veća stabilnost i sigurnost) Funkcija za spavanje (4-stepena podešavanja nagiba sedišta) Podešavanje širine naslona (od 42 do 55 cm) Podešavanje visine naslona (od 53 do 75 cm) Energosorbirajuća pena Memory Foam na naslonu za glavu Visokoelastična poliuretanska pena na sedištu Ventilisani paneli od 3D tkanine na sedištu, naslonu i naslonu za glavu DIMENZIJE [cm]: Visina/dužina/širina: 62-83 x 42 x 44,5 cm Širina sedišta: 44,5 cm Dubina sedišta: 37 cm Visina naslona (u zavisnosti od podešavanja naslona za glavu): 53 – 75 cm TEŽINA [kg]: 7,8 kg

Auto sedište GRAND PRIX FOREST brenda CAVOE sa I-SIZE predviđeno je za decu visine 100-150 cm (težine 15-36 kg). I-SIZE označava da je sedište za automobil testirano i odobreno prema najnovijim evropskim standardima bezbednosti za dečije sedište. Ovi standardi se fokusiraju na dodatne mere zaštite za decu, poput bočnog udara i produžene upotrebe unazad okrenutih sedišta. Od 1. septembra 2023. godine evropski standard bezbednosti ECE R129 I-SIZE postaje jedina dozvoljena i obavezna homologacija dečijih auto-sedišta u Evropskoj uniji. Bezbedno auto-sedište je ono koje je pravilno prilagođeno detetu i automobilu. Takođe je važno da bude pravilno postavljeno u automobilu. Čak ni najbolje auto-sedište neće garantovati optimalnu bezbednost ako ova dva kriterijuma nisu ispunjena.Jedan od glavnih ciljeva I-SIZE standarda je smanjenje rizika nepravilnog izbora auto-sedišta i postavljanja u automobilu. Malo objektivan kriterijum težine je zamenjen kriterijumom visine deteta. Svako auto-sedište sa I-SIZE homologacijom mora biti postavljeno u automobilu pomoću sistema ISOFIX, što značajno smanjuje rizik od greške prilikom montaže. Opseg testova sudara proširen je na bočne i testove prevrtanja. Takođe se koriste moderniji manekeni tipa "Q", koji imaju više senzora od svojih prethodnika tipa "P". Auto sedište za automobil GRAND PRIX brenda CAVOE je namenjen deci visine od 100 do 150 cm (što je otprilike od 15 do 36 kg) u skladu sa standardom ECE R129 I-SIZE. Montaža u automobilu se vrši pomoću sistema ISOFIX. Sedište GRAND PRIX bukvalno raste zajedno sa detetom. Zahvaljujući funkcijama podešavanja visine i širine naslona, moći ćete savršeno prilagoditi sedište rastu deteta u svakoj fazi razvoja. Široko sedište sa naslonima za ruke pružiće udobnost čak i deci u gornjem delu opsega rasta. Dodatna prednost je praktičn držač za čašu, koji se može montirati sa obe strane sedišta u zavisnosti od mesta montaže fotelika u automobilu.Funkcija 4-stepenog nagiba sedišta (tzv. funkcija spavanja) povećava udobnost putovanja i olakšava spavanje tokom dužih putovanja. Mehanizam podešavanja je postavljen u prednjem delu sedišta, što olakšava rukovanje.Sistem montaže auto sedišta u automobilu ISOFIX je jedan od zahteva homologacije I-SIZE. Zahvaljujući tome, brzo i što je važnije ispravno ćete montirati sedište u automobilu. Ispravna montaža auto sedišta signalizira kontrolne lampice zelene boje. Presvlaka sedišta za auto-sedište GRAND PRIX napravljena je od dva različita tipa tkanine. Glavna tkanina je debela i otporna na kidanje, što joj osigurava dug vek trajanja. Upotrebljena je na svim mestima izloženim mehaničkim oštećenjima prilikom montaže i korišćenja auto-sedišta. Drugi tip tkanine je specijalna ventilisana 3D tkanina (tzv. saćasti dezen), koja obezbeđuje pravilnu cirkulaciju vazduha i ne zagreva se kao tradicionalne tapacirane tkanine. Upotrebljena je na mestima anatomski prilagođenim dečijem telu: na sedištu, naslonu i naslonu za glavu, odvodeći vlagu i time sprečavajući znojenje. Na naslonu za glavu auto-sedišta GRAND PRIX je korišćena specijalna Memory Foam pena, koja se odlikuje odličnim osobinama ublažavanja udaraca. Nije bez razloga što se upravo naslon za glavu auto-sedišta smatra najvažnijim delom u smislu bezbednosti. Sedište pokriveno je specijalnom visokoučvršćujućom poliuretanskom penom. Isti tip pene se koristi na primer na biciklističkim sedištima. Njegova prednost je odsustvo efekta sabijanja, zbog čega duže zadržava svoja svojstva nego standardne tapacirane pene. OSNOVNE KARAKTERISTIKE FOTELIKE GRAND PRIX: I-SIZE - najnoviji i najstroži evropski standard bezbednosti, koji postaje jedina obavezna homologacija za sve vrste auto-sedišta u celoj Evropskoj uniji od 1. septembra 2023. RASTE SA DETETOM - sistem podešavanja visine i širine naslona, koji omogućava optimalno prilagođavanje auto-sedišta dimenzijama deteta u svakoj fazi razvoja. FUNKCIJA SPAVANJA - 4-stepeno podešavanje nagiba auto-sedišta, koje povećava udobnost i olakšava detetu da zaspi tokom dužih putovanja. ISOFIX - sistem brzog montaže, koji smanjuje rizik od nepravilnog postavljanja auto-sedišta u automobilu. To je jedan od zahteva standarda I-SIZE. Specifikacija tehničkih karakteristika: Homologacija prema I-SIZE standardu za decu visine od 100 do 150 cm ISOFIX sistem montaže (lakša montaža, veća stabilnost i sigurnost) Funkcija za spavanje (4-stepena podešavanja nagiba sedišta) Podešavanje širine naslona (od 42 do 55 cm) Podešavanje visine naslona (od 53 do 75 cm) Energosorbirajuća pena Memory Foam na naslonu za glavu Visokoelastična poliuretanska pena na sedištu Ventilisani paneli od 3D tkanine na sedištu, naslonu i naslonu za glavu DIMENZIJE [cm]: Visina/dužina/širina: 62-83 x 42 x 44,5 cm Širina sedišta: 44,5 cm Dubina sedišta: 37 cm Visina naslona (u zavisnosti od podešavanja naslona za glavu): 53 – 75 cm TEŽINA [kg]: 7,8 kg

Auto sedište GRAND PRIX Iron brenda CAVOE sa I-SIZE predviđeno je za decu visine 100-150 cm (težine 15-36 kg). I-SIZE označava da je sedište za automobil testirano i odobreno prema najnovijim evropskim standardima bezbednosti za dečije sedište. Ovi standardi se fokusiraju na dodatne mere zaštite za decu, poput bočnog udara i produžene upotrebe unazad okrenutih sedišta. Od 1. septembra 2023. godine evropski standard bezbednosti ECE R129 I-SIZE postaje jedina dozvoljena i obavezna homologacija dečijih auto-sedišta u Evropskoj uniji. Bezbedno auto-sedište je ono koje je pravilno prilagođeno detetu i automobilu. Takođe je važno da bude pravilno postavljeno u automobilu. Čak ni najbolje auto-sedište neće garantovati optimalnu bezbednost ako ova dva kriterijuma nisu ispunjena.Jedan od glavnih ciljeva I-SIZE standarda je smanjenje rizika nepravilnog izbora auto-sedišta i postavljanja u automobilu. Malo objektivan kriterijum težine je zamenjen kriterijumom visine deteta. Svako auto-sedište sa I-SIZE homologacijom mora biti postavljeno u automobilu pomoću sistema ISOFIX, što značajno smanjuje rizik od greške prilikom montaže. Opseg testova sudara proširen je na bočne i testove prevrtanja. Takođe se koriste moderniji manekeni tipa "Q", koji imaju više senzora od svojih prethodnika tipa "P". Auto sedište za automobil GRAND PRIX brenda CAVOE je namenjen deci visine od 100 do 150 cm (što je otprilike od 15 do 36 kg) u skladu sa standardom ECE R129 I-SIZE. Montaža u automobilu se vrši pomoću sistema ISOFIX. Sedište GRAND PRIX bukvalno raste zajedno sa detetom. Zahvaljujući funkcijama podešavanja visine i širine naslona, moći ćete savršeno prilagoditi sedište rastu deteta u svakoj fazi razvoja. Široko sedište sa naslonima za ruke pružiće udobnost čak i deci u gornjem delu opsega rasta. Dodatna prednost je praktičn držač za čašu, koji se može montirati sa obe strane sedišta u zavisnosti od mesta montaže fotelika u automobilu.Funkcija 4-stepenog nagiba sedišta (tzv. funkcija spavanja) povećava udobnost putovanja i olakšava spavanje tokom dužih putovanja. Mehanizam podešavanja je postavljen u prednjem delu sedišta, što olakšava rukovanje.Sistem montaže auto sedišta u automobilu ISOFIX je jedan od zahteva homologacije I-SIZE. Zahvaljujući tome, brzo i što je važnije ispravno ćete montirati sedište u automobilu. Ispravna montaža auto sedišta signalizira kontrolne lampice zelene boje. Presvlaka sedišta za auto-sedište GRAND PRIX napravljena je od dva različita tipa tkanine. Glavna tkanina je debela i otporna na kidanje, što joj osigurava dug vek trajanja. Upotrebljena je na svim mestima izloženim mehaničkim oštećenjima prilikom montaže i korišćenja auto-sedišta. Drugi tip tkanine je specijalna ventilisana 3D tkanina (tzv. saćasti dezen), koja obezbeđuje pravilnu cirkulaciju vazduha i ne zagreva se kao tradicionalne tapacirane tkanine. Upotrebljena je na mestima anatomski prilagođenim dečijem telu: na sedištu, naslonu i naslonu za glavu, odvodeći vlagu i time sprečavajući znojenje. Na naslonu za glavu auto-sedišta GRAND PRIX je korišćena specijalna Memory Foam pena, koja se odlikuje odličnim osobinama ublažavanja udaraca. Nije bez razloga što se upravo naslon za glavu auto-sedišta smatra najvažnijim delom u smislu bezbednosti. Sedište pokriveno je specijalnom visokoučvršćujućom poliuretanskom penom. Isti tip pene se koristi na primer na biciklističkim sedištima. Njegova prednost je odsustvo efekta sabijanja, zbog čega duže zadržava svoja svojstva nego standardne tapacirane pene. OSNOVNE KARAKTERISTIKE FOTELIKE GRAND PRIX: I-SIZE - najnoviji i najstroži evropski standard bezbednosti, koji postaje jedina obavezna homologacija za sve vrste auto-sedišta u celoj Evropskoj uniji od 1. septembra 2023. RASTE SA DETETOM - sistem podešavanja visine i širine naslona, koji omogućava optimalno prilagođavanje auto-sedišta dimenzijama deteta u svakoj fazi razvoja. FUNKCIJA SPAVANJA - 4-stepeno podešavanje nagiba auto-sedišta, koje povećava udobnost i olakšava detetu da zaspi tokom dužih putovanja. ISOFIX - sistem brzog montaže, koji smanjuje rizik od nepravilnog postavljanja auto-sedišta u automobilu. To je jedan od zahteva standarda I-SIZE. Specifikacija tehničkih karakteristika: Homologacija prema I-SIZE standardu za decu visine od 100 do 150 cm ISOFIX sistem montaže (lakša montaža, veća stabilnost i sigurnost) Funkcija za spavanje (4-stepena podešavanja nagiba sedišta) Podešavanje širine naslona (od 42 do 55 cm) Podešavanje visine naslona (od 53 do 75 cm) Energosorbirajuća pena Memory Foam na naslonu za glavu Visokoelastična poliuretanska pena na sedištu Ventilisani paneli od 3D tkanine na sedištu, naslonu i naslonu za glavu DIMENZIJE [cm]: Visina/dužina/širina: 62-83 x 42 x 44,5 cm Širina sedišta: 44,5 cm Dubina sedišta: 37 cm Visina naslona (u zavisnosti od podešavanja naslona za glavu): 53 – 75 cm TEŽINA [kg]: 7,8 kg

Auto sedište GRAND PRIX Meteorite brenda CAVOE sa I-SIZE predviđeno je za decu visine 100-150 cm (težine 15-36 kg). I-SIZE označava da je sedište za automobil testirano i odobreno prema najnovijim evropskim standardima bezbednosti za dečije sedište. Ovi standardi se fokusiraju na dodatne mere zaštite za decu, poput bočnog udara i produžene upotrebe unazad okrenutih sedišta. Od 1. septembra 2023. godine evropski standard bezbednosti ECE R129 I-SIZE postaje jedina dozvoljena i obavezna homologacija dečijih auto-sedišta u Evropskoj uniji. Bezbedno auto-sedište je ono koje je pravilno prilagođeno detetu i automobilu. Takođe je važno da bude pravilno postavljeno u automobilu. Čak ni najbolje auto-sedište neće garantovati optimalnu bezbednost ako ova dva kriterijuma nisu ispunjena.Jedan od glavnih ciljeva I-SIZE standarda je smanjenje rizika nepravilnog izbora auto-sedišta i postavljanja u automobilu. Malo objektivan kriterijum težine je zamenjen kriterijumom visine deteta. Svako auto-sedište sa I-SIZE homologacijom mora biti postavljeno u automobilu pomoću sistema ISOFIX, što značajno smanjuje rizik od greške prilikom montaže. Opseg testova sudara proširen je na bočne i testove prevrtanja. Takođe se koriste moderniji manekeni tipa "Q", koji imaju više senzora od svojih prethodnika tipa "P". Auto sedište za automobil GRAND PRIX brenda CAVOE je namenjen deci visine od 100 do 150 cm (što je otprilike od 15 do 36 kg) u skladu sa standardom ECE R129 I-SIZE. Montaža u automobilu se vrši pomoću sistema ISOFIX. Sedište GRAND PRIX bukvalno raste zajedno sa detetom. Zahvaljujući funkcijama podešavanja visine i širine naslona, moći ćete savršeno prilagoditi sedište rastu deteta u svakoj fazi razvoja. Široko sedište sa naslonima za ruke pružiće udobnost čak i deci u gornjem delu opsega rasta. Dodatna prednost je praktičn držač za čašu, koji se može montirati sa obe strane sedišta u zavisnosti od mesta montaže fotelika u automobilu.Funkcija 4-stepenog nagiba sedišta (tzv. funkcija spavanja) povećava udobnost putovanja i olakšava spavanje tokom dužih putovanja. Mehanizam podešavanja je postavljen u prednjem delu sedišta, što olakšava rukovanje.Sistem montaže auto sedišta u automobilu ISOFIX je jedan od zahteva homologacije I-SIZE. Zahvaljujući tome, brzo i što je važnije ispravno ćete montirati sedište u automobilu. Ispravna montaža auto sedišta signalizira kontrolne lampice zelene boje. Presvlaka sedišta za auto-sedište GRAND PRIX napravljena je od dva različita tipa tkanine. Glavna tkanina je debela i otporna na kidanje, što joj osigurava dug vek trajanja. Upotrebljena je na svim mestima izloženim mehaničkim oštećenjima prilikom montaže i korišćenja auto-sedišta. Drugi tip tkanine je specijalna ventilisana 3D tkanina (tzv. saćasti dezen), koja obezbeđuje pravilnu cirkulaciju vazduha i ne zagreva se kao tradicionalne tapacirane tkanine. Upotrebljena je na mestima anatomski prilagođenim dečijem telu: na sedištu, naslonu i naslonu za glavu, odvodeći vlagu i time sprečavajući znojenje. Na naslonu za glavu auto-sedišta GRAND PRIX je korišćena specijalna Memory Foam pena, koja se odlikuje odličnim osobinama ublažavanja udaraca. Nije bez razloga što se upravo naslon za glavu auto-sedišta smatra najvažnijim delom u smislu bezbednosti. Sedište pokriveno je specijalnom visokoučvršćujućom poliuretanskom penom. Isti tip pene se koristi na primer na biciklističkim sedištima. Njegova prednost je odsustvo efekta sabijanja, zbog čega duže zadržava svoja svojstva nego standardne tapacirane pene. OSNOVNE KARAKTERISTIKE FOTELIKE GRAND PRIX: I-SIZE - najnoviji i najstroži evropski standard bezbednosti, koji postaje jedina obavezna homologacija za sve vrste auto-sedišta u celoj Evropskoj uniji od 1. septembra 2023. RASTE SA DETETOM - sistem podešavanja visine i širine naslona, koji omogućava optimalno prilagođavanje auto-sedišta dimenzijama deteta u svakoj fazi razvoja. FUNKCIJA SPAVANJA - 4-stepeno podešavanje nagiba auto-sedišta, koje povećava udobnost i olakšava detetu da zaspi tokom dužih putovanja. ISOFIX - sistem brzog montaže, koji smanjuje rizik od nepravilnog postavljanja auto-sedišta u automobilu. To je jedan od zahteva standarda I-SIZE. Specifikacija tehničkih karakteristika: Homologacija prema I-SIZE standardu za decu visine od 100 do 150 cm ISOFIX sistem montaže (lakša montaža, veća stabilnost i sigurnost) Funkcija za spavanje (4-stepena podešavanja nagiba sedišta) Podešavanje širine naslona (od 42 do 55 cm) Podešavanje visine naslona (od 53 do 75 cm) Energosorbirajuća pena Memory Foam na naslonu za glavu Visokoelastična poliuretanska pena na sedištu Ventilisani paneli od 3D tkanine na sedištu, naslonu i naslonu za glavu DIMENZIJE [cm]: Visina/dužina/širina: 62-83 x 42 x 44,5 cm Širina sedišta: 44,5 cm Dubina sedišta: 37 cm Visina naslona (u zavisnosti od podešavanja naslona za glavu): 53 – 75 cm TEŽINA [kg]: 7,8 kg

Trotec infracrvena grejalica 2200w (IR2200) Infracrveno grejanje (2200 V) za ispunjavanje najviših zahteva za montažu na zid i plafon – uključujući daljinski upravljač i 2 nivoa grejanja – 1100/2200 w. Sa najsavremenijim infracrvenim grejačem IR 2200 učinićete svoj poboljšani životni i poslovni prostor na otvorenom nezavisno od spoljašnjih temperatura i godišnjih doba. Proleće, leto, jesen ili zima – infracrveni grejač koji se ističe svojim izgledom i kvalitetom generisanja toplote obezbeđuje trenutnu toplotu sa dva birana nivoa grejanja u svako doba godine i svako doba dana. Na ovaj način, popularni otvoreni prostori mogu se koristiti čak i u prohladnim danima ili večerima za uživanje u prijatnom obroku sa porodicom, spontanim sastancima sa prijateljima ili za opuštajuće druženje pod vedrim zvezdanim nebom. U komercijalnim restoranima, IR 2200 obezbeđuje dodatne prostore za sedenje na otvorenom i primetno povećanje prodaje u ugostiteljskim prostorima na otvorenom. Može se koristiti kao zidni i plafonski grejač Podjednako fleksibilan u pogledu mogućih primena, moderni IR 2200 pokazuje svoj industrijski izgled kada su u pitanju mogućnosti pričvršćivanja. Za jednostavnu montažu na plafon, dekorativni sistem žičanih užadi sa brzim otpuštanjem navojnim spojem je već uključen u obim isporuke. Zidni držač koji se takođe isporučuje omogućava pričvršćivanje zračnog grejača horizontalno ili vertikalno na zid. Spoj mehanizma za pričvršćivanje na zid ili plafon, koji se može okretati za 45°, omogućava precizno poravnanje toplotnog zraka sa rasporedom sedišta ili stolova. Prijatna infracrvena toplota zračećeg grejača dužine 1039 mm se primećuje na koži neposredno nakon uključivanja uređaja. Za podešavanje intenziteta toplote, IR 2200 ima dva nivoa grejanja sa 1100/2200 W, respektivno, koji se mogu izabrati preko priloženog daljinskog upravljača. Da bi se sprečilo da svetlost koju emituje zračeći grejač ometa atmosferu okolnog područja, u unutrašnjosti IR 2200 radi infracrvena cev sa najsavremenijom tehnologijom niskog odsjaja, smanjujući emisiju svetlosti za 80 procenata. Raspakujte. Instalirajte. Uključite i osećajte se dobro. Infracrvena toplota: prijatna i prirodna kao sunce. Infracrveni grejač IR 2200 zagreva direktno svoju okolinu prema prirodnom principu sunca. Za razliku od uređaja sa grejnim žicama, infracrveni zraci IR 2200 ne zagrevaju okolni vazduh već isključivo površine i osobe do kojih dopiru. Osvetljeni predmeti (na primer nameštaj, zidovi i plafoni) apsorbuju toplotu i skladište je da bi je zatim ponovo polako oslobađali. Predmeti stoga služe kao dodatne jedinice za skladištenje energije i toplote – čak i kada je uređaj isključen, dodatno povećavajući efikasnost infracrvenog grejača IR 2200. Toplotno zračenje stvara prijatan osećaj toplih sunčevih zraka leti na koži. Infracrveni grejač IR 2200 sa svojih moćnih 2200 W je pogodan za površine na otvorenom od cca. 9 do 15 m². Imajte na umu da prostor koji se zagreva treba da bude zaštićen od vetra, jer bi se inače efekat zagrevanja mogao neutralisati strujanjem vazduha. Čista toplota kao priroda – bez ikakvih ometajućih emisija. Naročito alergičari i osobe sa osetljivim respiratornim traktom prijatno će osetiti blagotvorno dejstvo infracrvenog grejač. Za razliku od drugih električnih grejača, čista trenutna toplota bez kondenzacije se proizvodi bez podizanja prašine i bez stvaranja uznemirujuće buke ili mirisa. Nizak odsjaj: 100 % toplota, 80 % manje svetlosti Konvencionalni infracrveni grejači bez tehnologije niskog odsjaja često emituju intenzivnu narandžasto-crvenkastu svetlost zajedno sa toplotnim zračenjem, koje mnogi ljudi doživljavaju kao toplo i prijatno. Međutim, da bi se sprečilo da okolina bude previše osvetljena ili čak da ima neugodan efekat, IR 2200 iz Trotec-a je opremljen sa dve kratkotalasne infracrvene cevi sa tehnologijom za smanjenje svetlosti i niskog odsjaja. Prednosti tehnologije niskog odsjaja Romantična atmosfera svetla sveća: kratki talasi sa niskim odsjajem proizvode veći deo infracrvene svetlosti iz nevidljivog opsega – i sa nesmanjenim kapacitetom grejanja. Infracrveno zračenje je dodatno kolimirano inovativnim postupkom oblaganja cevi koji smanjuje gubitak rasejanja. Trotec IR2200 sa tehnologijom niskog odsjaja stoga postižu sveukupno smanjenje osvetljenosti do 80% dok obezbeđuju životni vek od pribl. 6.000 sati. Pošto je svetlost znatno smanjena, direktno okruženje grejača sa zračenjem odaje utisak prijatne atmosfere svetlosti sveća, stvarajući primetno prijatniji ambijent. TEHNIČKE KARAKTERISTIKE: Infracrvena toplota bez prethodnog zagrevanja Ravnomerna i ciljana distribucija toplote Čista toplota, bez kondenzacije, bez mirisa i tihi rad. Nema cirkulacije prašine, stoga je pogodan za osobe koje pate od alergija 2 nivoa grejanja, 1100/2200 w kapaciteta grejanja Infracrveni daljinski upravljač Visokokvalitetan, elegantan dizajn Aluminijum otporan na vremenske uslove Visokokvalitetne kratkotalasne infracrvene cevi sa niskim odsjajem – pribl. 6.000 radnih sati sa smanjenjem svetlosti od 80% Podesiv ugao nagiba od 45° – pokriva veliki efektivni opseg Može se koristiti u natkrivenim otvorenim prostorima LED displej Kontrolna lampa za rad Pogodno za zidnu i plafonsku montažu Energetski efikasna

Emmi-dent Metallic 4+1 Kombinovani prošireni set sadrži: 1 Emmi-dent Metallic ultrazvučni aparat (dršku) plave boje 3 ultrazvučna nastavka (četkice) za odrasle 2 ultrazvučna nastavka (četkice) za decu do 8 godina starosti 1 pakovanje „Fresh“ ultrazvučne paste za zube sa nano-mehurićima (75 ml) za odrasle 1 pakovanje „Kids“ ultrazvučne paste za zube sa nano-mehurićima (75 ml) za decu 1 beskontaktni punjač Na našem tržištu do sada niste mogli naći nijedno sredstvo sa kojim ste mogli 100% efikasno očistiti vaše zube i desni od bakterija, gljivica, plaka, mikroskopskih ostataka hrane i ostalih nečistoća. Kako radi? Sada sa Emmi-dent ultrazvučnom četkicom za zube možete potpuno uništiti bakterije i plak bez pokreta trljanja na koje ste navikli. Ona besprekorno čisti zube, kako na dostupnim, tako i na nepristupačnim mestima u vašoj usnoj duplji (interdentalni prostor, mikroprocepi u gleđi, unutar desni do 12 mm u dubinu tkiva). Ne postoji efikasniji način od ultrazvučnog čiščenja zuba. A sada to možete raditi i sami kod svoje kuće, svakodnevno i potpuno bezbedno. Preporučenom redovnom upotrebom dva puta dnevno, možete efikasno sprečiti pojavu i dalji razvoj svih dentalnih oboljenja. Ukoliko to još niste učinili, posetite stranicu Oblasti Primene i otkrijte najbolji i najbezbedniji način kako da rešite vaš dentalni problem uz Emmi-dent ultrazvučnu tehnologiju. NOVO: Metallic Hybrid 2.0. je unapređeni model prvobitnog Metallic aparata koji je bio u prodaji sve do oktobra 2019. Ova četkica poseduje nekoliko bitnih karakteristika nove Platinum četkice: Zvučni signal – koji vas na svakih 6 sekundi obaveštava da je potrebno da promenite oblast zuba ili desni koju tretirate ultrazvukom „Battery Save“ funkcija – nakon 6 minuta rada, aparat se automatski gasi. Na taj način se produžava vek trajanja vaše baterije. Zašto baš Emmi-dent pasta za zube, a ne bilo koja druga? Emmi-dent ultrazvučni aparat za zube emituje ultrazvuk od 96 miliona oscilacija u minuti i u saradnji sa specijalnim nano-mehurićima iz specijalne ultrazvučne paste za zube implozijom uništava opne bakterija. Moćni nano mehurići iz Emmi-dent paste su više od 1000 puta manji od mehurića bilo koje standardne paste za zube dostupne u prodavnicama. Nano pasta u kombinaciji sa ultrazvukom vrši čišćenje na mikro nivou i tako uklanja sve nečistoće, bakterije, plak i ostatke hrane, čak i na nepristupačnim mestima za klasične četkice. Sve vrste Emmi-dent ultrazvučnih pasta za zube ne sadrže abrazivna sredstva (RDA vrednost = 0) kao ostale komercijalne paste (saznajte njihove RDA vrednosti). Zbog toga zajedno sa dejstvom ultrazvuka štiti i obnavlja vašu gleđ. Specijalna “Kids” ultrazvučna pasta za zube sa fluorom namenjena je deci i ima primamljiv ukus zelene jabuke koji će vaši mališani obožavati. Pruža najbolju zaštitu od karijesa i čini pranje zuba zabavnim. Stvorite zdrave navike vašoj deci od malih nogu! Šta je to ultrazvučni nastavak i koliko često se menja? Ultrazvučni nastavak je mala četkica koju postavljate na Emmi-dent aparat. U glavi ultrazvučnog nastavka (četkice) se nalazi ultrazvučni piezzo čip. Preporuka je da se četkica menja na svaka 3 meseca, jer specijalna vlakna vremenom oslabe od oscilacije ultrazvuka. Tada ne mogu efikasno preneti dejstvo ultrazvuka na vaše zube i desni kao prvog dana. Inače, beskontaktni punjač je potpuno bezbedan kako za vas, tako i za vašu Emmi-dent četkicu, čak i ako dođe u kontakt sa vodom. Šta još treba da znam o Emmi-dentu? Emmi-dent nemačka ultrazvučna tehologija je patentirana do 2032. godine, prošla je brojna istraživanja i studije slučajeva, pa vam garantuje pozitivne efekte na zdravlje zuba i desni cele vaše porodice – BEZ POKRETA TRLJANJA, BEZ BOLA i BEZ ikakvih negativnih posledica po vaše zdravlje. Ultrazvuk ove jačine je potpuno bezbedan za vaše zube, desni, protetiku i plombe, a poguban po bakterije i naslage. Kako se koristi? Pre svega, jako je važno da se informišete o njenoj pravilnoj upotrebi, kako bi vam pružila svoju maksimalnu efikasnost i besprekorne rezultate. Emmi-dent 4+1 Kombinovani prošireni set namenjen je kako odraslim članovima vaše porodice, tako i deci do 8 godina starosti. Za vašu porodicu je dovoljan samo jedan aparat (drška), a svako od vas bi trebalo da ima svoju četkicu koju će da stavlja na aparat kada želi da ga koristi (preporučeno korišćenje – 2 puta dnevno). Priuštite sebi i svojoj porodici zdrav osmeh i sačuvajte vašu protetiku i prirodne zube tokom celog života. _______ * Dostava je BESPLATNA za iznose veće od 6.000 din. * Rok za dostavu je 5 dana (ne računajući vikend). * Garancija na uređaj važi 2 godine (dobijate garantni list) * Sa paketom dobijate i uputstvo za upotrebu

Emmi-dent Metallic Natural White 4+1 Kombinovani prošireni set sadrži: 1 Emmi-dent Metallic ultrazvučni aparat (dršku) bele boje 3 ultrazvučna nastavka (četkice) za odrasle 2 ultrazvučna nastavka (četkice) za decu do 8 godina starosti 1 pakovanje „Fresh“ ultrazvučne paste za zube sa nano-mehurićima (75 ml) za odrasle 2 pakovanja „Kids“ ultrazvučne paste za zube sa nano-mehurićima (75 ml) za decu 1 beskontaktni punjač Količine su ograničene! Sve do sada na našem tržištu do sada niste mogli naći nijedno sredstvo sa kojim ste mogli 100% efikasno očistiti vaše zube i desni od bakterija, gljivica, plaka, mikroskopskih ostataka hrane i ostalih nečistoća. Kako radi? Sada sa Emmi-dent ultrazvučnom četkicom za zube možete potpuno uništiti bakterije i plak bez pokreta trljanja na koje ste navikli. Besprekorno čisti zube, kako na dostupnim, tako i na nepristupačnim mestima u vašoj usnoj duplji (interdentalni prostor, mikroprocepi u gleđi, unutar desni do 12 mm u dubinu tkiva). Ne postoji efikasniji način od ultrazvučnog čiščenja zuba koji vam nudi Emmi-dent. Preporučenom redovnom upotrebom dva puta dnevno, možete efikasno sprečiti pojavu i dalji razvoj svih dentalnih oboljenja. Ukoliko to još niste učinili, posetite stranicu Oblasti Primene i otkrijte najbolji i najbezbedniji način kako da rešite vaš dentalni problem uz Emmi-dent ultrazvučnu tehnologiju. NOVO: Metallic Hybrid 2.0. je unapređeni model prvobitnog Metallic aparata koji je bio u prodaji sve do oktobra 2019. Ova četkica poseduje dve bitne karakteristika nove Platinum četkice: Zvučni signal – koji vas na svakih 6 sekundi obaveštava da je potrebno da promenite oblast zuba ili desni koju tretirate ultrazvukom „Battery Save“ funkcija – nakon 6 minuta rada, aparat se automatski gasi. Na taj način se produžava vek trajanja vaše baterije. Zašto baš Emmi-dent pasta za zube, a ne bilo koja druga? Emmi-dent ultrazvučni aparat za zube emituje ultrazvuk od 96 miliona oscilacija u minuti i u saradnji sa specijalnim nano-mehurićima iz specijalne ultrazvučne paste za zube implozijom uništava opne bakterija. Moćni nano mehurići iz Emmi-dent paste su više od 1000 puta manji od mehurića bilo koje standardne paste za zube dostupne u prodavnicama. Nano pasta u kombinaciji sa ultrazvukom čisti na mikro nivou i tako uklanja sve nečistoće, bakterije, plak i ostatke hrane, čak i na nepristupačnim mestima za klasične četkice. Sve vrste Emmi-dent ultrazvučnih pasta za zube ne sadrže nikakva abrazivna sredstva (RDA vrednost = 0) kao ostale komercijalne paste (saznajte njihove RDA vrednosti). Zbog toga zajedno sa dejstvom ultrazvuka štiti i obnavlja vašu gleđ. Dobijate i specijalnu “Kids” ultrazvučnu pastu za zube sa fluorom sa primamljivim ukusom zelene jabuke koji će vaši mališani obožavati. Pruža najbolju zaštitu od karijesa i čini pranje zuba zabavnim. Stvorite zdrave navike vašoj deci od malih nogu! Šta je to ultrazvučni nastavak i koliko često se menja? Ultrazvučni nastavak je mala četkica koju postavljate na Emmi-dent aparat. U glavi ultrazvučnog nastavka (četkice) se nalazi ultrazvučni piezzo čip. Preporuka je da se nastavak menja na svaka 3 meseca, jer specijalna vlakna vremenom oslabe od oscilacije ultrazvuka. Tada nastavak ne može efikasno preneti dejstvo ultrazvuka na vaše zube i desni kao prvog dana. Inače, beskontaktni punjač je potpuno bezbedan kako za vas, tako i za vašu Emmi-dent četkicu, čak i ako dođe u kontakt sa vodom. Šta još treba da znam o Emmi-dentu? Emmi-dent nemačka ultrazvučna tehologija je patentirana do 2032. godine, prošla je brojna istraživanja i studije slučajeva, pa vam garantuje pozitivne efekte na zdravlje zuba i desni cele vaše porodice – BEZ POKRETA TRLJANJA, BEZ BOLA i BEZ ikakvih negativnih posledica po vaše zdravlje. Ultrazvuk ove jačine je potpuno bezbedan za vaše zube, desni, protetiku i plombe, a poguban po bakterije i naslage. Kako se koristi? Pre svega, jako je važno da se informišete o njenoj pravilnoj upotrebi, kako bi vam pružila svoju maksimalnu efikasnost i besprekorne rezultate. Emmi-dent Metallic Natural White 4+1 Kombinovani prošireni set namenjen je kako odraslim članovima vaše porodice, tako i deci do 8 godina starosti. Za vašu porodicu je dovoljan samo jedan aparat (drška), a svako od vas bi trebalo da ima svoju četkicu koju će da stavlja na aparat kada želi da ga koristi (preporučeno korišćenje – 2 puta dnevno). Priuštite sebi i svojoj porodici zdrav osmeh i sačuvajte vašu protetiku i prirodne zube tokom celog života. _______ * Dostava je BESPLATNA za iznose veće od 6.000 din. * Rok za dostavu je 5 dana (ne računajući vikend). * Garancija na uređaj važi 2 godine (dobijate garantni list) * Sa paketom dobijate i uputstvo za upotrebu

Slobodan Markovic - Libero Markoni (1928 - 1990) Svilene bube - posta (Autoportret na slici na zidu), 1961 mastilo na hartiji 27,5 x 20,3 cm potpisano sredina dole Prodavac garantuje autenticnost i originalnost dela odnosno dobijanje fotosertifikata Nikole Kusovca. Ovaj rad je takodje reprodukovan na sajtu b92 uz prigodan tekst o umetniku. Ovaj rad se može otplatiti u ratama. Слободан Марковић, познатији као Либеро Маркони, новинар, песник и сликар, аутор више од шездесет књига, рођен је у Скопљу 26. октобра 1928. Син је Димитрија П. Марковића, официра Војске Краљевине Југославије, на дужности у Скопљу, и мајке Јелене, рођене Протић. Затим је 1929. живео у Љубљани до престанка очеве војне службе. Димитрије П. Марковић (1901-1938) постао је новинар београдског листа „Правда” и први је писац уџбеника из новинарства „Вештина бити новинар” (1938). Писао је песме, приповетке и романе и објавио књигу приповедака „Каплар Тима” (1938). Очевим стопама кренуо је и Слободан Марковић. Да је поживео данас би прославио свој осамдесети рођендан. Рано детињство и дечаштво, после развода родитеља, провео је у Пећи (1930-1941), код баке Милице Протић, у кући угледне породице Ристе Протића, конзула Краљевине Србије у Цариграду. Растао је између два манастира, Пећке патријаршије и Високих Дечана. У Пећи је завршио основну школу и први разред гимназије, а по уласку албанских фашиста и италијанске окупационе војске 1941. депортован је у логор у Каваји. Побегао је из транспорта и у Пећи се скривао до пребацивања код мајке у Београд. У Београду је похађао Четврту мушку гимназију из које је одведен у логор у Смедеревској Паланци (1943/44). Са свега петнаест година робовао је са српском и београдском омладином која се борила против немачког окупатора. Од 1945. школовање је наставио у Трећој мушкој гимназији. Матурирао је у Другој београдској гимназији 1948. Студирао је на групи за југословенску књижевност Филозофског факултета у Београду. Прве литерарне радове пише још као школарац, а у новинарство је ступио као матурант. Објавио је више од шездесет књига у којима су заступљене све књижевне форме: поезија (32), препеви (12), проза (9), путописи (3), репортаже (2), драме (4), филмски сценарио (1), ТВ сценарио (2), антологије (2), есеји, предговори, поговори. Прву збирку песама „После снегова”, објавио је 1949, а последњу „Јужни булевар” 1990. Превођен је на многе стране језике. После смрти објављене су три његове књиге: „Изабрана поезија”, у избору Борислава Радовића, у издању Српске књижевне задруге (1996), књига репортажа „Запиши то, Либеро”, у издању листа „Борба”, где је провео новинарски век (1998), у избору Ксеније Шукуљевић-Марковић и „Моји булевари”, у избору Милисава Крсмановића, у издању Завода за уџбенике из Београда (2001). Био је светски путник. С поносом је говорио да је „опловио четрнаест мора”. Ходочастио је по читавом југословенском простору, највише по Метохији и њеним манастирима. Највећи део живота проживео је на Чубури, делу Београда који је овековечио у својим песмама, репортажама, сликама и цртежима. Умро је 30. јануара 1990. године. Почива у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду, у гробници са Милошем Црњанским. Слободан Марковић и Милош Црњански рођени су истог дана – 26. октобра. Као млад новинар, уредник у недељнику „Наш весник”, Слободан Марковић је објавио, 1954. године, поему Милоша Црњанског „Стражилово”, у то време народног непријатеља број један. Када је Црњански дошао у Београд, живели су у истом крају и повремено се дружили. Сада почивају у истој гробници. Заоставштина Слободана Марковића проглашена је за „покретно културно добро”. Према записнику Музеја града Београда она садржи: 472 цртежа (заједно са сликама), 59 предмета домаћинства и личних ствари, 103 фасцикле рукописа, 33 фасцикле и кутије архивске грађе, 2754 књиге из личне библиотеке. Заоставштина је смештена у просторијама општине Врачар и Архиву Србије. Иако је више пута покретана иницијатива да се на Чубури подигне Спомен-музеј Слободана Марковића, у коме би се налазила његова вредна и занимљива уметничка заоставштина, још ништа није учињено. Додуше, на Чубури, једна „Просветина” књижара, један сквер, између улица Макензијеве, Соколске и Мачванске, и једна библиотека – носе име великог песника. На кући у Улици патријарха Варнаве 10 (некадашња Филипа Кљајића), постављена је спомен-плоча на којој пише: „У овој кући живео је и радио од 1980. до 1990. српски песник Слободан Марковић (1928-1990)”. И то је све. Рођени песник, Слободан Марковић, записао је Борислав Радовић, учио је од оних који су му били блиски по схватању поезије, али и по њеној неодвојивости и зависности од живота. На широкој лествици од Вијона, Е. А. Поа, Бодлера и Љермонтова до Блока, Мајаковског и Јесењина, па онда од Диса, Ујевића и Црњанског до Драинца и раног Давича, он је тражио и налазио духовне сроднике својој младости, изоштравао осетљивост, изграђивао поступак, усавршавао израз. Слободан Марковић је био један од последњих, правих београдских боема. О алкохолу каже: „Ја га познајем. Упознао сам га кад су на гранама Београда, који су бомбардовали савезници, 1944, с пролећа, висила деца, а по крововима Крунске улице лежале раскомадане болничарке, мајке, лекари, техничко особље. Тад је он давио мој страх и моју огромну језу. Био ми је пријатељ. Дружећи се с њим, газио сам по леђима лешева, а кад би ме у свитање остављао, бојао сам се сакривен у мраку и пепелу рушевина... Алкохол је свуда. Одавде до Аљаске. Он је опасност број један! Он је болест коју не може да излечи санаторијум, већ сви ми, људи свих боја, људи света”. Његова животна сапутница Ксенија Шукуљевић-Марковић нам каже да се Слободан Марковић увек представљао као новинар, никада као песник и сликар. Дража му је била награда „Светозар Марковић” за новинарство од неких важних књижевних награда. Поетска жица, забележио је Љубиша Манојловић, новинара је уздигла до барда малих ствари, а новинар је поети дао око да види читав рељеф и да то забележи, опише, нацрта, наслика. Марковићева Метохија, говорио је Славко Вукосављевић, то је Метохија његовог детињства. Марковићева Чубура, то је Чубура његовог дечаштва које већ гледа, мисли, памти, жели, то је Чубура вила и уџерица, промукле песме и кафана. Метохија се више одражава у Слободановој поезији, веселој и тужној, мелодичној, а Чубура више у његовом животу, темпераментном, немирном, боемском... Да ли су се Чубура и Београд одужили свом песнику?

Prvo izdanje iz 1960. Odlično očuvano! Izuzetno retko u ponudi. Autor - osoba Miljković, Branko, 1934-1961 = Miljković, Branko, 1934-1961 Naslov Vatra i ništa / Branko Miljković Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1960 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1960 (Beograd : Beogradski grafički zavod) Fizički opis 86 str. ; 20 cm (Broš.) Nov naraštaj pesnika, koji se afirmiše u drugoj polovini 50-ih godina, došao je na pripremljen teren i već na samom početku pokazao niz prednosti što su im omogućile brz prodor u književnost: znatnu književnu kulturu, poznavanje stranih jezika i svetske poezije, negovanost izraza, ovladanost raznim pesničkim tehnikama, preuranjenu zrelost. U tom naraštaju javlja se nekoliko orijentacija. Najizrazitija je neosimbolička. Njoj pripada glavni pesnik ovog pokolenja Branko Miljković (1934–1961). On je prekratio život u dvadeset sedmoj godini i tim cinom snažno obeležio svoju poeziju, koja je od početka bila zaokupljena motivom smrti. Ostavio je iza sebe zbirke „Uzalud je budim“ (1957), „Poreklo nade“ i „Vatra i ništa“ (obe 1960), i knjigu rodoljubivih pesama „Smrću protiv smrti“ (1959), koju je napisao zajedno s crnogorskim pesnikom Blažom Šćepanovićem (1934–1966). Pisao je takođe eseje i kritike, prevodio poeziju s ruskog i francuskog. U celom tom opsežnom radu pokazao je neumornost i žurbu ali i umetničku disciplinu i samosvest. Miljković je pesnik intelektualac, uveren da je pesma izraz patetike uma, a ne srca, da se ona dostiže umom` i da izražava „stanja uma`, a ne duševna raspoloženja. Po obrazovanju filosof, on je verovao da se mogu prepevati filosofski sistemi. Zato se vraćao prvim grčkim filosofima, naročito Heraklitu, dovodeći u vezu njihovo učenje o praelementima s modernom filosofijom bića. U pesničkom izrazu težio je da spoji moderna istraživanja s klasičnim zahtevima, zalagao se za savršenstvo kao najveći ideal pesme, smatrao da „nema velike poezije bez stroge i određene forme`, bio vrstan versifikator i jedan od obnovitelja soneta u našoj posleratnoj poeziji. Odbojan prema tradicionalnoj subjektivnoj lirici, on je na drugoj strani pokazao otvorenost prema nekim drugim tradicionalnim vrednostima: negovao je socijalnu i rodoljubivu poeziju, nadahnjivao se motivima i simbolima iz naše narodne pesme. Branko Miljković (Niš, 29. januar 1934 – Zagreb, 12. februar 1961) bio je srpski i jugoslovenski pesnik, esejista i prevodilac. Miljković je jedan od najpoznatijih srpskih pesnika druge polovine dvadesetog veka. Brankov otac Gligorije (1907–1999) poreklom je iz Gadžinog Hana, a majka Marija (1908. rođena Brailo) iz sela Trbounja kod Drniša. Imao je i brata Dragišu (1939–1993) čijim zalaganjem je za života i posle pesnikove smrti sređena i sačuvana Brankova zaostavština. Miljkovićeva porodica vodi poreklo iz Zaplanja kod Niša, odakle su se njegovi roditelji doselili u Niš. Miljković je detinjstvo provodio u periodu Drugog svetskog rata u porodičnoj kući na periferiji Niša u ulici Ljube Didića 9. Brankovo odrastanje u porobljenom Nišu, u kome je bio svedok svih strahote rata i nasilja, najverovatnije će kasnije u psihološkom smislu biti začetnik tema o smrti u njegovoj poeziji. Na Veliki petak 1944. godine, Branko posmatra kako savezničke bombe padaju na Sabornu crkvu, ali i na školu `Sveti Sava`. Video je svoju mladu komšinicu Ružu, svoju prvu ljubav, kako je u nesvesnom stanju odnose u bolnicu. Uzalud su se Brankova majka i druge žene molile za Ružu. Ona se više nikada nije probudila, a Branko će svoja dečačka osećanja prema njoj iskazati dosta godina kasnije, u svojoj pesmi Uzalud je budim. Miljković je stekao srednje školsko obrazovanje u Prvoj niškoj gimnaziji „Stevan Sremac“ Od 1941. do 1945. pohađao je osnovnu školu. Prvi, drugi i treći razred završio je u osnovnoj školi „Vožd Karađorđe“ u Nišu, a četvrti, pred kraj rata, u očevom rodnom mestu Gadžinom Hanu. Od 1949. do 1953. godine Miljković je bio učenik Prve niške gimnazije „Stevan Sremac“ u Nišu, gde je njegov pesnički dar otkriven u školskom književnom društvu „Njegoš“, u kome je, pored ostalih, bila i pesnikinja Gordana Todorović. U Nišu piše i pred svojim vršnjacima i profesorima čita svoje prve pesme sa trinaest godina. Prvu pesmu objavio je 1952. u beogradskom listu „Zapisi“, imao je tada osamnaest godina. U Nišu, pesme objavljuje u „Službenom glasniku“, „Glasu omladine“, „Našem putu“, „Gledištima“... Tokom gimnazijskog školovanja veliki uticaj na pesnika imao je profesor književnosti Dragoljub Milosavljević i, naročito, profesor filozofije, Fridrih Troj. Oni su najviše doprineli da upiše studije filozofije(1953) i da nastavi da se bavi književnošću. Godine 1953. iz Niša je otišao u Beograd na studije filozofije i na Filozofskom fakultetu diplomira 1957. Još kao student (1956) pripadao je grupi neosimbolista, čiji je idejni vođa bio prof. Dragan M. Jeremić, a koju su, pored Miljkovića, činili: Božidar Timotijević, Žika Lazić, Dragan Kolundžija, Milovan Danojlić, Petar Pajić, Kosta Dimitrijević, Vera Srbinović, Rajko Čukić... Nastojeći da u poeziji sintetizuje pesničko iskustvo simbolista i nadrealista. Kada je došao u Beograd, Branko je pune tri godine, obilazio redakcije mnogih časopisa ali nije naišao na razumevanje. Prve pesme u Beogradu mu objavljuje Oskar Davičo 1955. u časopisu „Delo“, i time mu otvara vrata ostalih izdavača i stranice brojnih časopisa. Ubrzo potom sledi njegova prva zbirka pesama „Uzalud je budim“ 1956, kojom postiže uspeh kod publike i kritičara, a potom i zbirke pesama: „Smrću protiv smrti“ (zajedno sa Blažom Šćepanovićem, 1959), „Poreklo nade“ (1960), „Vatra i ništa“ (1960), „Krv koja svetli“ (1961)... Književna kritika ga je vrlo brzo, bez obzira na njegovu mladost, svrstala u sam vrh srpske poezije. To je potvrdila dodela Branku jedne od, u to vreme, najprestižnijih nagrada – Oktobarske. Branko je potom počeo da vodi računa o svom oblačenju, mogao se videti kako ide preko Terazija u sivom odelu, u prsluku višnjeve boje, sa leptir-mašnom, šeširom velikog oboda... Od studenta boema – postao je gospodin. Njegove rane pesme pokazuju uticaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i Heraklitove filozofije. Najznačajnija je njegova zbirka „Vatra i ništa“ u čijoj se osnovi, pored antičkih mitova, nalaze nacionalni mitovi i legende koje je on utkao u sopstvenu poetiku, posebno u ciklusu „Utva zlatokrila“. Pored poezije, pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pesnika. Po jednima usled ličnih nesporazuma sa jednim brojem pesnika i prijatelja, a po drugima (kako to u knjizi „Branko Miljković ili neukrotiva reč“, navodi Petar Džadžić) zbog problema „uzrokovanih ljubavnim jadom“, napušta Beograd, u jesen 1960, i odlazi za urednika Literarne redakcije zagrebačkog radija. U Zagrebu, najverovatnije nezadovoljan svojim životom, Branko se odaje alkoholu. Tragično je preminuo u Zagrebu u noći između 11. i 12. februara 1961. godine. Tom događaju prethodila su sledeća događanja. U januaru 1961. u zagrebačkoj pozorišnoj kafani koju su njeni gosti nazivali „Kavkaz“ prema svedočenjima Vladimira Bogdanovića on i Branko su jedne večeri privođeni u zagrebačku miliciju nakon jedne Brankove izjave u pijanom stanju: „U jednom trenutku Branko je ustao, stao uz nisku ogradu i oslonjen rukama, malo nagnut, gledao dole. Pomislih namah da tamo nekoga traži, ili očekuje, ali se i uplaših da bi onako nagnut, a visok i već dobro podnapit, mogao da izgubi ravnotežu i padne dole. U jednom trenutku Branko je uzviknuo: ’Zašto ubijaju pesnika u socijalizmu?’ Pokušah da ga povučem, ali on podiže ruke i nanovo viknu još jače. Sala je, na tren, utihnula. Svi gledaju gore u nas. Neko je pozvao miliciju. Uspeh nekako da ga vratim do stola. Seo je i u jednom gutljaju ispraznio čašu. Ubrzo, na galeriju popeše se dva milicionera. Uzeše nam legitimacije i, gurajući nas niz spiralne stepenice, nimalo nežno, izvedoše do kola koja su bila parkirana do samog ulaza.” Ubrzo nakon ovog događaja, 12. februara 1961, Branka nalaze obešenog o drvo na periferiji Zagreba. Njegova iznenadna i prerana smrt otvorila je Pandorinu kutiju raznih interpretacija i nagađanja. Ovaj događaj i dalje izaziva mnoge kontroverze. Tanasije Mladenović je smatrao, da Branko Miljković nije izvršio samoubistvo. Maleno drvo, o koje se Miljković, navodno, obesio, naprosto nije moglo da izdrži krupno telo srpskog pesnika, navodi Mladenović. U razgovoru za „Politiku”, Mladenović je 1995. godine, doslovce, rekao: „Na licu mesta, posle nekoliko dana po Miljkovićevoj sahrani, vrativši se tada sa puta po inostranstvu, utvrdio sam čitav niz činjenica koje jasno govore da je tadašnjim vlastodršcima, i u Zagrebu, i u Beogradu, bilo veoma stalo da se čitav ’slučaj’ prekrije velom zaborava. Kvarilo bi to, zaboga, naše idilično i za večna vremena projektovano – bratstvo i jedinstvo”. Mada, uprkos navodima, do danas je najverovatnija verzija Brankove smrti – samoubistvo. Posle tragične smrti Branka Miljkovića u Zagrebu 1961. godine, celokupna pesnikova posmrtna ostavina nalazila se u njegovoj roditeljskoj kući u Beogradu, na Voždovcu, u ul. Đorđa Kratovca 52. Skromna porodična kuća, koju su pesnikovi roditelji kupili i kasnije se doselili iz Niša u Beograd 1954. godine, dozidana je sa još jednom prostorijom (radnom sobom) u kojoj je živeo i stvarao veliki pesnik, u ambijentu „pesničke laboratorije“ i bogate lične biblioteke. Pesnikova kuća bila je i duhovno stecište čitave jedne generacije pesnika i pisaca u usponu, pedesetih i šezdesetih godina 20. veka. Pesništvo U anketi o iskušenju poezije, objavljenoj u književnom časopisu Delo, Branko Miljković je na pitanje „Vaš put do pesme“ naveo sledeće: „ Pesnik vidi više od drugih jer sluti ono što je drugima nepristupačno; s druge strane, on vidi neodređenije od drugih jer sluti i ono što je drugima očigledno. Pesnikovo geslo i treba da bude ono Elijarovo `uprkos svakoj očiglednosti`. To je taj put do pesme: borba na činjenicama koje ništa ne kazuju, borba protiv Svete Očiglednosti... ” Pišući o poeziji Alena Boskea, čiji je uticaj na pesnika nesumnjiv, Miljković je izrazio suštinu svog shvatanja pesništva, i poezije uopšte; da je „poezija pobeda nad pesnikom”, da je, u stvari, ona autonomna i nezavisna od realnosti i da ,,nije imenovanje postojećih stvari koje nas okružuju, ona je stvaranje”. U traganju za čistom poezijom i mogućnostima transpozicije stvarnosti u hram reči i simbola, po njemu ona ,,stvarnost pretvara u mogućnost”, a pesnika vidi kao ,,žrtvu” svoje poezije. O tome dalje kaže da ,,Pesma i pesnik vrlo brzo zamene svoje uloge. Pesnik umesto da kaže biva kazan. Da bi zadržao svoje pravo na reči, pesnik je prinuđen da postane objekat poezije. Umesto da pesnik piše poeziju, poezija piše pesnika.” U svojim kritičkim napisima i ogledima o poeziji uopšte i pesnicima, Miljković je, po mišljenju mnogih kritičara, pisao o suštini i dilemama sopstvene poetike, tražio odgovore na pitanja koja su proizilazila iz bića njegove pesme, želeći na određen način „da se stavi na mesto odakle bi mogao da posmatra sopstvenu poeziju nepristrasnije, kao svoj sopstveni kritičar, kao pesnički dvojnik koji bi mu osvetljavao put u tami“. „Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: da oseti svoju ništavnost ili da se divi. Divljenje nas izjednačuje sa onim čime se divimo. Poeziju sam počeo da pišem iz straha...” Njegove pesme su bile hermetične pesme, a on je o njima govorio: „Ono što ne možemo da izrazimo, sve se više udaljava, ali i gubi pri tom svoj prvobitni smisao neizrecivog i postaje nešto što se može razumeti, mada samo pod pretpostavkom, kao iznutra sažeto, neprilagođeno bilo čemu spolja. Tako nastaje hermetična pesma. Tamo gde prestaje, istinski započinje. To je tamo gde počinje zaborav ili zaboravljeno sećanje kako bi rekao Sipervjel. I njen sadržaj je svet, jedinstven i nikad drugi svet, ni kada duh izneveri ohološću i podelama. Ali sve svoje skorašnje hermetična pesma preuredi iznutra snagom zaborava, spajajući različito, razdvajajući jedno.” Za Miljkovića je simbol bio „inkarnacija stvarnosti, kondenzovanje stvarnosti u prostoru i vremenu u ono što je esencijalno i bitno.“ Sa druge strane, nadrealistička načela su mu poslužila da otkrije i dosegne onostrano, da otkrije podsvest, san, i da od iracionalnih izvora bića otkrije novu realnost. „Nejasnost je njena prednost, a ne nedostatak.“ Težio je nadrealističkom oslobađanju čoveka kroz prizmu simbola, do potpunog prožimanja stvarnosti i suštinskog izraza. U ovoj sintezi nastajali su stihovi koji su zračili magijskom lepotom i dubinom i koji su često izmicali dekodiranju. Jedan od najzanimljivijih i značajnijih ciklusa u zbirci Uzalud je budim je drugi po redu ciklus Sedam mrtvih pesnika. Branko je u ovom ciklusu posvetio po jednu pesmu pesnicima koje je verovatno najviše cenio jer su mu veoma slični po tematici i motivima u svojim pesmama. To su: Branko Radičević, Petar Petrović Njegoš, Laza Kostić, Vladislav Petković Dis, Tin Ujević, Momčilo Nastasijević i pesnik Goran, Brankov prijatelj. Ostali rad Uporedo sa pesničkim radom, Miljkovićevo stvaralaštvo obuhvata intenzivnu kritičko-esejističku delatnost, objavljivanjem oko šezdesetak priloga u listovima i časopisima širom Jugoslavije u periodu od 1955. do 1961. god. Prvu kritiku (prikaz) objavio je 1955. god. u beogradskom listu Vidici, povodom zbirke pesama Velimira Lukića, Leto. Sagledavajući njegov kritičarski opus, može se sa pravom reći da je Miljković bio svojevrsni hroničar književnih zbivanja na jugoslovenskom prostoru; nema praktično nijednog značajnijeg imena savremene jugoslovenske (i srpske) poezije o kojima nije pisao. Nesumnjivo je da je svojim kritičarskim tekstovima i prikazima znatno doprineo predstavljanju tzv. druge posleratne generacije pesnika, kojoj je i sam pripadao. Branko Miljković ili Orfejev dvojnik Za pesnike simbolističke orijentacije, pesnike koji nastoje da „sve zamene rečima” posebno je važna sloboda u kombinovanju reči. Tragajući za tom slobodom, Branko Miljković se posebno u pesmama Poreklo nade, približio pojedinim elementima nadrealističke poetike. Za njega su posebno bili izazovni oni elementi nadrealističke poetike koji su insistirali na udaljavanju od realnih stvari i pojava, na ulozi sna i nesvesnog. Mada nema sumnje, za Miljkovića su najizazovniji bili pokušaji nadrealista da izgrade jednu takvu tehniku gradnje verbalne jave koju je on gotovo divinizovao u pesmi Kritika metafore. Miljković je prihvatio i jedan groteskno-humorni ton (tako važan za nadrealiste) da bi mogao da relativizuje ono stanovište koje dominira u pesmama sadržanim u knjizi Vatra ili ništa. Jednostavno rečeno, stavljajući pesniku zadatak da u jeziku izgradi posebnu realnost, paralelni svet, Branko Miljković je samu pesmu i njenu egzistenciju učinio paralelnom sa egzistencijom samog pesnika... Nagrade Oktobarska nagrada Beograda, 1960, za zbirku Vatra i ništa. Nasleđe Film o Branku Miljkoviću Vatra i ništa (igrano-dokumentarni film, Niš, 1995, proizvodnja: ПП Krug, uz materijalnu podršku Ministarstva kulture Republike Srbije i Skupštine grada Niša, scenario i režija: Marislav Radisavljević, direktor fotografije filma: Ivan Zdravković, snimatelj: Darko Ković, scenograf: Boris Čerškov, kostimograf: Jelka Ašanin, kompozitor: Blagoje Radojević, slikar dekora: Perica Donkov, glumci: Goran Milev, Slađana Vlajović. Postoji i dokumentarni film o Branku Miljkoviću, pod imenom Princ Poezije. Film je snimljen u Nišu i Beogradu, uz obilnu muzejsku građu, a Miki Stamenković je uspeo da preko svojih prijatelja iz Zagreba obezbedi potrebnu dokumentaciju. Snimatelj filma je Jovica Krstić, montažer Miljan Đurović, stihove u filmu govori Predrag Ejdus, tekst čita Žarko Obračević, a muziku je napisao Žarko Stanković. Spomen soba Branka Miljkovića U porodičnoj kući u Beogradu, u pesnikovoj sobi, 12. februara 1962. god, na prvu godišnjicu njegove smrti, otvorena je Miljkovićeva spomen-soba u autentičnom ambijentu, gde je bila izložena njegova zaostavština: nameštaj, lični predmeti, rukopisi, prepiska, fotografije, biblioteka...24 (kat. br. 100) Roditelji, i posebno, brat Dragiša, brižljivo su sačuvali sve što se zateklo u kući od pesnikove ostavštine.25 U Knjizi utisaka povodom predaje zaostavštine i otvaranja Spomen-sobe u niškom Muzeju 1971. god, porodica Miljković je zapisala: „Drage Nišlije, Branko nije stigao da vam se vrati, ali se vratilo njegovo delo i radna soba. Čuvajte i jedno i drugo, jer je od danas to vaše (majka Marija, otac Gligorije, brat Dragiša Miljković; 11. 2. 1971)” Književno-memorijalna postavka Stevan Sremac i Branko Miljković. Povodom desetogodišnjice smrti, pesnikovi roditelji Marija i Gligorije, 1971. god. ustupaju deo zaostavštine svoga sina gradu Nišu, odnosno Narodnom muzeju, uz svesrdno posredovanje predstavnika grada, Muzeja i poslenika iz kulturnog života. Osnovna namera bila je da se ustupanjem, prenosom i kasnijom muzejskom ekspozicijom fonda sačuva trajno uspomena na velikog pesnika, koji je duhovno i stvaralački stasao u svom rodnom gradu Nišu. Na dvadesetogodišnjicu pesnikove smrti 1981. god, njegovi roditelji poklanjaju Narodnom muzeju pesnikovu sobu iz beogradske kuće (sobe), jedan broj ličnih predmeta i prva izdanja pesnikovih zbirki pesama (Uzalud je budim i Vatra i ništa). Narodni muzej u Nišu čuva celokupnu zaostavštinu pesnika Branka Miljkovića. Formiran je i fond istoimene muzejske zbirke. Godine 1971, povodom desetogodišnjice pesnikove smrti, njegovi roditelji, Marija i Gligorije i brat Dragiša, poklonili su muzeju u Nišu sačuvanu zaostavštinu: lične predmete, odeću, dokumenta, fotografije, rukopise, nameštaj iz roditeljske kuće u Nišu i Beogradu, prepisku, ličnu biblioteku sa oko 400 knjiga i časopisa i bogatu hemeroteku sa isečcima pesnikovih objavljenih radova i drugih tekstova iz novina i časopisa. Zaostavštini pripada 1649 predmeta. Povodom 50 godina od smrti Branka Miljkovića 2011. godine organizovana je velika izložba njegovih ličnih stvari koju je posetilo oko 9 hiljada ljudi u Nišu i Beogradu. Tom prilikom je planirano da se do 2014. izdaju njegova sabrana dela. Sabrana dela bi imala 12 knjiga, ali njihovo izdavanje nije realizovano u planiranom roku. Spomen soba Branka Miljkovića kao deo izložbe u Sinagogi u Nišu u povodu obeležavanja 50. godišnjice od njegove smrt (29. septembar 2011) O životu i tragičnoj smrti Branka Miljkovića Dejan Stojiljković je napisao roman „Zvezda nad prazninom”. Dela Sabrana dela Branka Miljkovića Na osnovu Protokola o izdavanju sabranih dela Branka Miljkovića, iz 2015. godine, čiji su potpisnici Filozofski fakultet iz Niša, Niški kulturni centar, Narodna biblioteka i Narodni muzej iz Niša, konačno su se stekli uslovi (jer su obezbeđena materijalna sredstva iz budžeta Grada Niša), da se krene u realizaciju projekta koji je trebalo da bude započet do kraja 2014. Prema navedenom Protokolu, do kraja 2015. godine biće štampani prvi tomovi sabranih dela Branka Miljkovića (1934–1961), dok bi čitav projekat, od 6 knjiga, završen krajem 2018. godine. Knjige pesama Za života je objavio pet knjiga pesama: Uzalud je budim (Mlado pokolenje, Beograd, 1957), Smrću protiv smrti (zbirka patriotskih pesama u koautorstvu sa Blažom Šćepanovićem, Mlado pokolenje, Beograd, 1959), Poreklo nade (Lykos, Zagreb, 1960), Vatra i ništa (Prosveta, Beograd, 1960). Za zbirku pesama Vatra i ništa dobio je 1960. god. prestižnu Oktobarsku nagradu grada Beograda za književnost. U izdanju „Zadužbine Ras“ izašla je njegova poslednja knjiga Krv koja svetli (1961), bibliofilsko izdanje odabranih pesama patriotske poezije iz knjige. Uzalud je budim, Beograd, 1957, Smrću protiv smrti, (Zajedno sa Blažom Šćepanovićem), Beograd, 1959. Vatra i ništa, Beograd, 1960, Poreklo nade, Zagreb, 1960, Krv koja svetli, Beograd, 1961. Prevod Osip Mandeljtšajm: Šum vremena, (zajedno sa Milicom Nikolić) Knjige kritika o Miljkoviću i njegovom životu Petar Džadžić, Branko Miljković ili neukrotiva reč, Beograd 1965; Kritičari o Branku Miljkoviću, zbornik radova (prir. Sava Penčić), Niš 1973; Branko Miljković u sećanju savremenika, zbornik (prir. Vidosav Petrović), Niš 1973; Vidosav Petrović, Pesnikov uzlet – Sećanja na Branka Miljkovića, Niš 1988; Miodrag Petrović, Pesnički svet Branka Miljkovića, Niš 1991; Knjige kritika o Miljkoviću i njegovom životu. Poezija i poetika Branka Miljkovića, zbornik radova (ured. Novica Petković), Beograd 1996; Branko Miljković i savremena srpska poezija, zbornik radova (ured. Radivoje Mikić), Gadžin Han/Beograd, 1997; Radivoje M. Petković, Branko Miljković – školski dani, Niš 1999; Radivoje Mikić, Orfejev dvojnik – o poeziji i poetici Branka Miljkovića, Beograd 2002; Radovan Popović, Princ pesnika, životopis Branka Miljkovića, Niš 2002; Kosta Dimitrijević, Ubijeni pesnik, roman o Branku Miljkoviću, Beograd 2002; Kosta Lozanić, Slike iz života Miljkovića, (Roman o Branku Miljkoviću u 77 slika), Obrenovac 2003; Poezija Branka Miljkovića – nova tumačenja, Zbornik (prir. Radivoje Mikić), Niš 2003; Gojko M. Tešić, Bio-bibliografija Branka Miljkovića i radova o njemu (1951–1973), I–II, Književna istorija (Beograd), VII/ 25 i 26, (1974): 151–197, 343–396; Tematski broj časopisa „Gradina“ posvećen Branku Miljkoviću i Nagradi Branko Miljković, Gradina, Niš, Nova serija broj 4/2004, 2004. Dragica S. Ivanović, Osvešćeni zaborav: imanentna poetika Branka Miljkovića, Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo, 2010; Nedeljko Bogdanović, Reč i pesma („Utva zlatokrila“ Branka Miljkovića), 2011; Marija Jeftimijević Mihajlović, Miljković između poezije i mita, Institut za srpsku kulturu Priština/Leposavić, Leposavić, 2012; Ljubisav Stanojević (1927 - 2005): Poezija i poetika Branka Miljkovića – orfejski iskaz i poetska sublimacija neizrecivog (doktorska disertacija, rukopis, 1973) Branko Miljković, prepiska, dokumenti, posvete, priredio Jovan Mladenović, N KC

Kao na slikama prvo izdanje prosveta 1960 Branko Miljković (Niš[1], 29. januar 1934 — Zagreb, 12. februar 1961) bio je srpski i jugoslovenski pesnik, esejista i prevodilac. Miljković je jedan od najpoznatijih srpskih pesnika druge polovine dvadesetog veka.[2] Biografija[uredi | uredi izvor] Brankov otac Gligorije (1907–1999) poreklom je iz Gadžinog Hana, a majka Marija (1908. rođena Brailo) iz sela Trbounja kod Drniša. Imao je i brata Dragišu (1939–1993) čijim zalaganjem je za života i posle pesnikove smrti sređena i sačuvana Brankova zaostavština. Miljkovićeva porodica vodi poreklo iz Zaplanja kod Niša, odakle su se njegovi roditelji doselili u Niš.[3] Miljković je detinjstvo provodio u periodu Drugog svetskog rata u porodičnoj kući na periferiji Niša u ulici Ljube Didića 9. Brankovo odrastanje u porobljenom Nišu, u kome je bio svedok svih strahote rata i nasilja, najverovatnije će kasnije u psihološkom smislu biti začetnik tema o smrti u njegovoj poeziji. Na Veliki petak 1944. godine, Branko posmatra kako savezničke bombe padaju na Sabornu crkvu, ali i na školu `Sveti Sava`. Video je svoju mladu komšinicu Ružu, svoju prvu ljubav, kako je u nesvesnom stanju odnose u bolnicu. Uzalud su se Brankova majka i druge žene molile za Ružu. Ona se više nikada nije probudila, a Branko će svoja dečačka osećanja prema njoj iskazati dosta godina kasnije, u svojoj pesmi Uzalud je budim.[4] Miljković je stekao srednje školsko obrazovanje u Prvoj niškoj gimnaziji „Stevan Sremac“ Od 1941. do 1945. pohađao je osnovnu školu. Prvi, drugi i treći razred završio je u osnovnoj školi „Vožd Karađorđe“ u Nišu, a četvrti, pred kraj rata, u očevom rodnom mestu Gadžinom Hanu.[3][5] Od 1949. do 1953. godine Miljković je bio učenik Prve niške gimnazije „Stevan Sremac“ u Nišu, gde je njegov pesnički dar otkriven u školskom književnom društvu „Njegoš“, u kome je, pored ostalih, bila i pesnikinja Gordana Todorović. U Nišu piše i pred svojim vršnjacima i profesorima čita svoje prve pesme sa trinaest godina. Prvu pesmu objavio je 1952. u beogradskom listu „Zapisi“, imao je tada osamnaest godina. U Nišu, pesme objavljuje u „Službenom glasniku“, „Glasu omladine“, „Našem putu“, „Gledištima“...[3] Tokom gimnazijskog školovanja veliki uticaj na pesnika imao je profesor književnosti Dragoljub Milosavljević i, naročito, profesor filozofije, Fridrih Troj. Oni su najviše doprineli da upiše studije filozofije(1953) i da nastavi da se bavi književnošću.[2] Godine 1953. iz Niša je otišao u Beograd na studije filozofije i na Filozofskom fakultetu diplomira 1957. Još kao student (1956) pripadao je grupi neosimbolista, čiji je idejni vođa bio prof. Dragan M. Jeremić, a koju su, pored Miljkovića, činili: Božidar Timotijević, Žika Lazić, Dragan Kolundžija, Milovan Danojlić, Petar Pajić, Kosta Dimitrijević, Vera Srbinović, Rajko Čukić... [6] Nastojeći da u poeziji sintetizuje pesničko iskustvo simbolista i nadrealista. Rukopisi Branka Miljkovića. Kada je došao u Beograd, Branko je pune tri godine, obilazio redakcije mnogih časopisa ali nije naišao na razumevanje.[7] Prve pesme u Beogradu mu objavljuje Oskar Davičo 1955. u časopisu „Delo“, i time mu otvara vrata ostalih izdavača i stranice brojnih časopisa. Ubrzo potom sledi njegova prva zbirka pesama „Uzalud je budim“ 1956, kojom postiže uspeh kod publike i kritičara, a potom i zbirke pesama: „Smrću protiv smrti“ (zajedno sa Blažom Šćepanovićem, 1959), „Poreklo nade“ (1960), „Vatra i ništa“ (1960), „Krv koja svetli“ (1961)... Književna kritika ga je vrlo brzo, bez obzira na njegovu mladost, svrstala u sam vrh srpske poezije. To je potvrdila dodela Branku jedne od, u to vreme, najprestižnijih nagrada – Oktobarske. Branko je potom počeo da vodi računa o svom oblačenju, mogao se videti kako ide preko Terazija u sivom odelu, u prsluku višnjeve boje, sa leptir-mašnom, šeširom velikog oboda... Od studenta boema – postao je gospodin.[8] Njegove rane pesme pokazuju uticaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i Heraklitove filozofije. Najznačajnija je njegova zbirka „Vatra i ništa“ u čijoj se osnovi, pored antičkih mitova, nalaze nacionalni mitovi i legende koje je on utkao u sopstvenu poetiku, posebno u ciklusu „Utva zlatokrila“. Pismo Branka Miljkovića redakciji lista `Delo`, u vezi pesama Petra Pajića. Original se nalazi u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat u Beogradu. Pored poezije, pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pesnika. Po jednima usled ličnih nesporazuma sa jednim brojem pesnika i prijatelja, a po drugima (kako to u knjizi „Branko Miljković ili neukrotiva reč“, navodi Petar Džadžić) zbog problema „uzrokovanih ljubavnim jadom“, napušta Beograd, u jesen 1960, i odlazi za urednika Literarne redakcije zagrebačkog radija. U Zagrebu, najverovatnije nezadovoljan svojim životom, Branko se odaje alkoholu. Tragično je preminuo u Zagrebu u noći između 11. i 12. februara 1961. godine. Tom događaju prethodila su sledeća događanja. U januaru 1961. u zagrebačkoj pozorišnoj kafani koju su njeni gosti nazivali „Kavkaz“ prema svedočenjima Vladimira Bogdanovića on i Branko su jedne večeri privođeni u zagrebačku miliciju nakon jedne Brankove izjave u pijanom stanju: „ U jednom trenutku Branko je ustao, stao uz nisku ogradu i oslonjen rukama, malo nagnut, gledao dole. Pomislih namah da tamo nekoga traži, ili očekuje, ali se i uplaših da bi onako nagnut, a visok i već dobro podnapit, mogao da izgubi ravnotežu i padne dole. U jednom trenutku Branko je uzviknuo: „Zašto ubijaju pesnika u socijalizmu`? Pokušah da ga povučem, ali on podiže ruke i nanovo viknu još jače. Sala je, na tren, utihnula. Svi gledaju gore u nas. Neko je pozvao miliciju. Uspeh nekako da ga vratim do stola. Seo je i u jednom gutljaju ispraznio čašu. Ubrzo, na galeriju popeše se dva milicionera. Uzeše nam legitimacije i, gurajući nas niz spiralne stepenice, nimalo nežno, izvedoše do kola koja su bila parkirana do samog ulaza. ” Ubrzo nakon ovog događaja, 12. februara 1961, Branka nalaze obešenog o drvo na periferiji Zagreba. Njegova iznenadna i prerana smrt otvorila je Pandorinu kutiju raznih interpretacija i nagađanja. Ovaj događaj i dalje izaziva mnoge kontroverze. Tanasije Mladenović je smatrao, da Branko Miljković nije izvršio samoubistvo. Maleno drvo, o koje se Miljković, navodno, obesio, naprosto nije moglo da izdrži krupno telo srpskog pesnika, navodi Mladenović. U razgovoru za „Politiku”, Mladenović je 1995. godine, doslovce, rekao: „Na licu mesta, posle nekoliko dana po Miljkovićevoj sahrani, vrativši se tada sa puta po inostranstvu, utvrdio sam čitav niz činjenica koje jasno govore da je tadašnjim vlastodršcima, i u Zagrebu, i u Beogradu, bilo veoma stalo da se čitav „slučaj” prekrije velom zaborava. Kvarilo bi to, zaboga, naše idilično i za večna vremena projektovano – bratstvo i jedinstvo”.[9] Mada, uprkos navodima, do danas je najverovatnija verzija Brankove smrti – samoubistvo.[10] Posle tragične smrti Branka Miljkovića u Zagrebu 1961. godine, celokupna pesnikova posmrtna ostavina nalazila se u njegovoj roditeljskoj kući u Beogradu, na Voždovcu, u ul. Đorđa Kratovca 52.[2][11] Skromna porodična kuća, koju su pesnikovi roditelji kupili i kasnije se doselili iz Niša u Beograd 1954. godine, dozidana je sa još jednom prostorijom (radnom sobom) u kojoj je živeo i stvarao veliki pesnik, u ambijentu „pesničke laboratorije“ i bogate lične biblioteke. Pesnikova kuća bila je i duhovno stecište čitave jedne generacije pesnika i pisaca u usponu, pedesetih i šezdesetih godina 20. veka.[2] Pesništvo[uredi | uredi izvor] Srpski pisac Branko Miljković (1934–1961). U anketi o iskušenju poezije, objavljenoj u književnom časopisu Delo, Branko Miljković je na pitanje `Vaš put do pesme` naveo sledeće:[12] „ Pesnik vidi više od drugih jer sluti ono što je drugima nepristupačno; s druge strane, on vidi neodređenije od drugih jer sluti i ono što je drugima očigledno. Pesnikovo geslo i treba da bude ono Elijarovo `uprkos svakoj očiglednosti`. To je taj put do pesme: borba na činjenicama koje ništa ne kazuju, borba protiv Svete Očiglednosti... ” Pišući o poeziji Alena Boskea, čiji je uticaj na pesnika nesumnjiv, Miljković je izrazio suštinu svog shvatanja pesništva, i poezije uopšte; da je „poezija pobeda nad pesnikom”, da je, u stvari, ona autonomna i nezavisna od realnosti i da „nije imenovanje postojećih stvari koje nas okružuju, ona je stvaranje”. U traganju za čistom poezijom i mogućnostima transpozicije stvarnosti u hram reči i simbola, po njemu ona „stvarnost pretvara u mogućnost”, a pesnika vidi kao „žrtvu” svoje poezije. O tome dalje kaže da „Pesma i pesnik vrlo brzo zamene svoje uloge. Pesnik umesto da kaže biva kazan. Da bi zadržao svoje pravo na reči, pesnik je prinuđen da postane objekat poezije. Umesto da pesnik piše poeziju, poezija piše pesnika.”8 U svojim kritičkim napisima i ogledima o poeziji uopšte i pesnicima, Miljković je, po mišljenju mnogih kritičara, pisao o suštini i dilemama sopstvene poetike, tražio odgovore na pitanja koja su proizilazila iz bića njegove pesme, želeći na određen način „da se stavi na mesto odakle bi mogao da posmatra sopstvenu poeziju nepristrasnije, kao svoj sopstveni kritičar, kao pesnički dvojnik koji bi mu osvetljavao put u tami“.[2] „ Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: da oseti svoju ništavnost ili da se divi. Divljenje nas izjednačuje sa onim čime se divimo. Poeziju sam počeo da pišem iz straha... ” Njegove pesme su bile hermetične pesme, a on je o njima govorio: „ Ono što ne možemo da izrazimo, sve se više udaljava, ali i gubi pri tom svoj prvobitni smisao neizrecivog i postaje nešto što se može razumeti, mada samo pod pretpostavkom, kao iznutra sažeto, neprilagođeno bilo čemu spolja. Tako nastaje hermetična pesma. Tamo gde prestaje, istinski započinje. To je tamo gde počinje zaborav ili zaboravljeno sećanje kako bi rekao Sipervjel. I njen sadržaj je svet, jedinstven i nikad drugi svet, ni kada duh izneveri ohološću i podelama. Ali sve svoje skorašnje hermetična pesma preuredi iznutra snagom zaborava, spajajući različito, razdvajajući jedno. ” Za Miljkovića je simbol bio „inkarnacija stvarnosti, kondenzovanje stvarnosti u prostoru i vremenu u ono što je esencijalno i bitno.“ Sa druge strane, nadrealistička načela su mu poslužila da otkrije i dosegne onostrano, da otkrije podsvest, san, i da od iracionalnih izvora bića otkrije novu realnost. „Nejasnost je njena prednost, a ne nedostatak.“ Težio je nadrealističkom oslobađanju čoveka kroz prizmu simbola, do potpunog prožimanja stvarnosti i suštinskog izraza. U ovoj sintezi nastajali su stihovi koji su zračili magijskom lepotom i dubinom i koji su često izmicali dekodiranju. Jedan od najzanimljivijih i značajnijih ciklusa u zbirci Uzalud je budim je drugi po redu ciklus Sedam mrtvih pesnika. Branko je u ovom ciklusu posvetio po jednu pesmu pesnicima koje je verovatno najviše cenio jer su mu veoma slični po tematici i motivima u svojim pesmama. To su: Branko Radičević, Petar Petrović Njegoš, Laza Kostić, Vladislav Petković Dis, Tin Ujević, Momčilo Nastasijević i pesnik Goran, Brankov prijatelj.[13] Ostali rad[uredi | uredi izvor] Uporedo sa pesničkim radom, Miljkovićevo stvaralaštvo obuhvata intenzivnu kritičko-esejističku delatnost, objavljivanjem oko šezdesetak priloga u listovima i časopisima širom Jugoslavije u periodu od 1955. do 1961. god. Prvu kritiku (prikaz) objavio je 1955. god. u beogradskom listu Vidici, povodom zbirke pesama Velimira Lukića, Leto. Sagledavajući njegov kritičarski opus, može se sa pravom reći da je Miljković bio svojevrsni hroničar književnih zbivanja na jugoslovenskom prostoru; nema praktično nijednog značajnijeg imena savremene jugoslovenske (i srpske) poezije o kojima nije pisao. Nesumnjivo je da je svojim kritičarskim tekstovima i prikazima znatno doprineo predstavljanju tzv. druge posleratne generacije pesnika, kojoj je i sam pripadao.[2] Branko Miljković ili Orfejev dvojnik Za pesnike simbolističke orijentacije, pesnike koji nastoje da “sve zamene rečima” posebno je važna sloboda u kombinovanju reči. Tragajući za tom slobodom, Branko Miljković se posebno u pesmama Poreklo nade, približio pojedinim elementima nadrealističke poetike. Za njega su posebno bili izazovni oni elementi nadrealističke poetike koji su insistirali na udaljavanju od realnih stvari i pojava, na ulozi sna i nesvesnog.[14] Mada nema sumnje, za Miljkovića su najizazovniji bili pokušaji nadrealista da izgrade jednu takvu tehniku gradnje verbalne jave koju je on gotovo divinizovao u pesmi Kritika metafore. Miljković je prihvatio i jedan groteskno-humorni ton (tako važan za nadrealiste) da bi mogao da relativizuje ono stanovište koje dominira u pesmama sadržanim u knjizi Vatra ili ništa. Jednostavno rečeno, stavljajući pesniku zadatak da u jeziku izgradi posebnu realnost, paralelni svet, Branko Miljković je samu pesmu i njenu egzistenciju učinio paralelnom sa egzistencijom samog pesnika...[14] Nagrade[uredi | uredi izvor] Oktobarska nagrada Beograda, 1960, za zbirku Vatra i ništa. Nasleđe[uredi | uredi izvor] Film o Branku Miljkoviću[uredi | uredi izvor] Vatra i ništa (igrano-dokumentarni film, Niš, 1995, proizvodnja: ПП Krug, uz materijalnu podršku Ministarstva kulture Republike Srbije i Skupštine grada Niša, scenario i režija: Marislav Radisavljević, direktor fotografije filma: Ivan Zdravković, snimatelj: Darko Ković, scenograf: Boris Čerškov, kostimograf: Jelka Ašanin, kompozitor: Blagoje Radojević, slikar dekora: Perica Donkov, glumci: Goran Milev, Slađana Vlajović. Postoji i dokumentarni film o Branku Miljkoviću, pod imenom Princ Poezije. Film je snimljen u Nišu i Beogradu, uz obilnu muzejsku građu, a Miki Stamenković je uspeo da preko svojih prijatelja iz Zagreba obezbedi potrebnu dokumentaciju. Snimatelj filma je Jovica Krstić, montažer Miljan Đurović, stihove u filmu govori Predrag Ejdus, tekst čita Žarko Obračević, a muziku je napisao Žarko Stanković. Spomen soba Branka Miljkovića[uredi | uredi izvor] U porodičnoj kući u Beogradu, u pesnikovoj sobi, 12. februara 1962. god, na prvu godišnjicu njegove smrti, otvorena je Miljkovićeva spomen-soba u autentičnom ambijentu, gde je bila izložena njegova zaostavština: nameštaj, lični predmeti, rukopisi, prepiska, fotografije, biblioteka...24 (kat. br. 100) Roditelji, i posebno, brat Dragiša, brižljivo su sačuvali sve što se zateklo u kući od pesnikove ostavštine.25 U Knjizi utisaka povodom predaje zaostavštine i otvaranja Spomen-sobe u niškom Muzeju 1971. god, porodica Miljković je zapisala:[2] „ Drage Nišlije, Branko nije stigao da vam se vrati, ali se vratilo njegovo delo i radna soba. Čuvajte i jedno i drugo, jer je od danas to vaše (majka Marija, otac Gligorije, brat Dragiša Miljković; 11. 2. 1971.) ” Književno-memorijalna postavka Stevan Sremac i Branko Miljković. Povodom desetogodišnjice smrti, pesnikovi roditelji Marija i Gligorije, 1971. god. ustupaju deo zaostavštine svoga sina gradu Nišu, odnosno Narodnom muzeju, uz svesrdno posredovanje predstavnika grada, Muzeja i poslenika iz kulturnog života. Osnovna namera bila je da se ustupanjem, prenosom i kasnijom muzejskom ekspozicijom fonda sačuva trajno uspomena na velikog pesnika, koji je duhovno i stvaralački stasao u svom rodnom gradu Nišu. Na dvadesetogodišnjicu pesnikove smrti 1981. god, njegovi roditelji poklanjaju Narodnom muzeju pesnikovu sobu iz beogradske kuće (sobe), jedan broj ličnih predmeta i prva izdanja pesnikovih zbirki pesama (Uzalud je budim i Vatra i ništa).[2] Narodni muzej u Nišu čuva celokupnu zaostavštinu pesnika Branka Miljkovića. Formiran je i fond istoimene muzejske zbirke. Godine 1971, povodom desetogodišnjice pesnikove smrti, njegovi roditelji, Marija i Gligorije i brat Dragiša, poklonili su muzeju u Nišu sačuvanu zaostavštinu: lične predmete, odeću, dokumenta, fotografije, rukopise, nameštaj iz roditeljske kuće u Nišu i Beogradu, prepisku, ličnu biblioteku sa oko 400 knjiga i časopisa i bogatu hemeroteku sa isečcima pesnikovih objavljenih radova i drugih tekstova iz novina i časopisa. Zaostavštini pripada 1649 predmeta.[15] Povodom 50 godina od smrti Branka Miljkovića 2011. godine organizovana je velika izložba njegovih ličnih stvari koju je posetilo oko 9 hiljada ljudi u Nišu i Beogradu.[16][17] Tom prilikom je planirano da se do 2014. izdaju njegova sabrana dela.[18] Sabrana dela bi imala 12 knjiga, ali njihovo izdavanje nije realizovano u planiranom roku.[17] Spomen soba Branka Miljkovića kao deo izložbe u Sinagogi u Nišu u povodu obeležavanja 50. godišnjice od njegove smrt (29. septembar 2011) O životu i tragičnoj smrti Branka Miljkovića Dejan Stojiljković je napisao roman „Zvezda nad prazninom”.[19] Dela[uredi | uredi izvor] Sabrana dela Branka Miljkovića[uredi | uredi izvor] Bista Branka Miljkovića u Nišu, ispred Narodnog pozorišta. Na osnovu Protokola o izdavanju sabranih dela Branka Miljkovića, iz 2015. godine, čiji su potpisnici Filozofski fakultet iz Niša, Niški kulturni centar, Narodna biblioteka i Narodni muzej iz Niša, konačno su se stekli uslovi (jer su obezbeđena materijalna sredstva iz budžeta Grada Niša), da se krene u realizaciju projekta koji je trebalo da bude započet do kraja 2014. Prema navedenom Protokolu, do kraja 2015. godine biće štampani prvi tomovi sabranih dela Branka Miljkovića (1934—1961), dok bi čitav projekat, od 6 knjiga, završen krajem 2018. godine.[20] Knjige pesama[uredi | uredi izvor] Za života je objavio pet knjiga pesama: Uzalud je budim (Mlado pokolenje, Beograd, 1957), Smrću protiv smrti (zbirka patriotskih pesama u koautorstvu sa Blažom Šćepanovićem, Mlado pokolenje, Beograd, 1959), Poreklo nade (Lykos, Zagreb, 1960), Vatra i ništa (Prosveta, Beograd, 1960). Za zbirku pesama Vatra i ništa dobio je 1960. god. prestižnu Oktobarsku nagradu grada Beograda za književnost. U izdanju „Zadužbine Ras“ izašla je njegova poslednja knjiga Krv koja svetli (1961), bibliofilsko izdanje odabranih pesama patriotske poezije iz knjige.[2] Uzalud je budim, Beograd, 1957, Smrću protiv smrti, (Zajedno sa Blažom Šćepanovićem), Beograd, 1959. Vatra i ništa, Beograd, 1960, Poreklo nade, Zagreb, 1960, Krv koja svetli, Beograd, 1961. Prevod Osip Mandeljtšajm: Šum vremena, (zajedno sa Milicom Nikolić) Knjige kritika o Miljkoviću i njegovom životu[uredi | uredi izvor] Petar Džadžić, Branko Miljković ili neukrotiva reč, Beograd 1965; Kritičari o Branku Miljkoviću, zbornik radova (prir. Sava Penčić), Niš 1973; Branko Miljković u sećanju savremenika, zbornik (prir. Vidosav Petrović), Niš 1973; Vidosav Petrović, Pesnikov uzlet – Sećanja na Branka Miljkovića, Niš 1988; Miodrag Petrović, Pesnički svet Branka Miljkovića, Niš 1991; Knjige kritika o Miljkoviću i njegovom životu. Poezija i poetika Branka Miljkovića, zbornik radova (ured. Novica Petković), Beograd 1996; Branko Miljković i savremena srpska poezija, zbornik radova (ured. Radivoje Mikić), Gadžin Han/Beograd, 1997; Radivoje M. Petković, Branko Miljković – školski dani, Niš 1999; Radivoje Mikić, Orfejev dvojnik – o poeziji i poetici Branka Miljkovića, Beograd 2002; Radovan Popović, Princ pesnika, životopis Branka Miljkovića, Niš 2002; Kosta Dimitrijević, Ubijeni pesnik, roman o Branku Miljkoviću, Beograd 2002; Kosta Lozanić, Slike iz života Miljkovića, (Roman o Branku Miljkoviću u 77 slika), Obrenovac 2003; Poezija Branka Miljkovića – nova tumačenja, Zbornik (prir. Radivoje Mikić), Niš 2003; Gojko M. Tešić, Bio-bibliografija Branka Miljkovića i radova o njemu (1951–1973), I–II, Književna istorija (Beograd), VII/ 25 i 26, (1974): 151–197, 343–396; Tematski broj časopisa „Gradina“ posvećen Branku Miljkoviću i Nagradi Branko Miljković, Gradina, Niš, Nova serija broj 4/2004, 2004. Dragica S. Ivanović, Osvešćeni zaborav: imanentna poetika Branka Miljkovića, Narodna biblioteka `Stefan Prvovenčani`, Kraljevo, 2010; Nedeljko Bogdanović, Reč i pesma (`Utva zlatokrila“ Branka Miljkovića), 2011; Marija Jeftimijević Mihajlović, Miljković između poezije i mita, Institut za srpsku kulturu Priština/Leposavić, Leposavić, 2012; Ljubisav Stanojević (1927—2005): Poezija i poetika Branka Miljkovića - orfejski iskaz i poetska sublimacija neizrecivog (doktorska disertacija, rukopis, 1973) Branko Miljković, prepiska, dokumenti, posvete, priredio Jovan Mladenović, Niš, 2012;[17]

Spoljašnjost kao na fotografijama, na desetak mesta ima podvucenih recenica hem. olovkom i ostavljeno nekoliko kvakica na margini, sve ostalo uredno! Cirilica! Konsulska vremena Retko ! Prvo izdanje! 1945. godina Travnička hronika je istorijski roman pisan za vreme Drugog svetskog rata, ostvaren po modelu evropskog realističkog romana. Obuhvata vreme od 1807. do 1814. godine i po tome predstavlja klasičan roman više od bilo kojeg drugog Andrićevog romanesknog ostvarenja. Roman je ispripovedan u trećem licu i sklopljen je od prologa, epiloga i 28 poglavlja. Razlika između travničke i višegradske hronike jeste u tome što se roman Na Drini ćuprija mahom zasniva na fikcionalnoj nadogradnji usmenih legendi dok je Travnička hronika nastala imaginiranjem vrlo bogate dokumentarne građe. Hronika o Travniku je beletristički sedmogodišnji letopis koji obrađuje vreme boravka stranih konzula u tom vezirskom gradu. Počinje dolaskom francuskog konzula, a završava se odlaskom drugopostavljenog austrijskog konzula. Prema poetičkom pravilu koje važi za sve Andrićeve romane (izuzimajući donekle Gospođicu) i ovaj roman okrenut je istoriji. U procesu stvaranja Travničke hronike Andrić se služio bogatom dokumentarnom građom iz oblasti istorije civilizacije, etnologije i autentičnu spisima o istorijskim ličnostima koje su predstavljene u romanu. Istorija je `utkana tako reći, u svaku rečnicu (do te mjere, ponekad, da bi se mogle staviti, pri dnu stranice referencije izvora), dajući joj na taj način izvjesnu autentičnost i životnost`, napisao je Mithad Šamić u studiji Istorijski izvori Travničke hronike Ivo Andrić (Dolac, kod Travnika, 9. oktobar 1892 — Beograd, 13. mart 1975) bio je srpski i jugoslovenski književnik i diplomata Kraljevine Jugoslavije.[a] Godine 1961. dobio je Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“.[5] Kao gimnazijalac, Andrić je bio pripadnik naprednog revolucionarnog pokreta protiv Austrougarske vlasti Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije. U austrijskom Gracu je diplomirao i doktorirao, a vreme između dva svetska rata proveo je u službi u konzulatima i poslanstvima Kraljevine Jugoslavije u Rimu, Bukureštu, Gracu, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi i Berlinu.[6] Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti u koju je primljen 1926. godine. Njegova najpoznatija dela su pored romana Na Drini ćuprija i Travnička hronika, Prokleta avlija, Gospođica i Jelena, žena koje nema. U svojim delima se uglavnom bavio opisivanjem života u Bosni za vreme osmanske vlasti. U Beogradu je osnovana Zadužbina Ive Andrića, prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe. Na osnovu piščeve testamentarne volje, svake godine dodeljuje se Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku Ivo Andrić je rođen 9. oktobra ili 10. oktobra 1892. godine[7][8][9] u Docu pored Travnika u tadašnjoj Austrougarskoj od oca Antuna Andrića (1863—1896)[10], školskog poslužitelja, i majke Katarine Andrić (rođena Pejić). Budući veliki pisac se rodio u Docu sticajem okolnosti, dok mu je majka boravila u gostima kod rodbine. Andrić je kao dvogodišnji dečak ostao bez oca koji je umro od posledica tuberkuloze. Ostavši bez muža i suočavajući se sa besparicom, Ivina majka je zajedno sa sinom prešla da živi kod svojih roditelja u Višegrad gde je mladi Andrić proveo detinjstvo i završio osnovnu školu.[11][12][13][14] Andrić je 1903. godine upisao sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u „Bosanskoj vili“ objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“.[15] Kao gimnazijalac, Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik naprednog nacionalističkog pokreta Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije.[16] Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije slovenske književnosti i istorije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Naredne godine prelazi na Bečki univerzitet ali mu bečka klima ne prija i on, nasledno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. U Krakovu je stanovao kod porodice čija je ćerka Jelena Ižikovska mogla da bude prototip za „Jelenu, ženu koje nema”.[17] Prvi svetski rat Godine 1914, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje studentske kofere, napušta Krakov i dolazi u Split. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik i pripadnik Mlade Bosne, ostati do marta 1915. godine. Za vreme boravka u mariborskom zatvoru, Andrić je intenzivno pisao pesme u prozi.[18] Po izlasku iz zatvora, Andriću je bio određen kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem je ostao sve do leta 1917. godine, kada je objavljena opšta amnestija, posle čega se vratio u Višegrad. Između dva rata Nakon izlaska iz kućnog pritvora zbog ponovljene bolesti pluća, odlazi na lečenje u Zagreb, u Bolnicu Milosrdnih sestara gde dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom „Ex Ponto“ biti objavljena u Zagrebu 1918. godine. Nezadovoljan posleratnom atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć Tugomira Alaupovića, i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Simom Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane „Moskva“. Ivo Andrić u svom domu u Beogradu koji je pretvoren u Spomen-muzej Ive Andrića. Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. bio je postavljen za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu.[19] U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi „Nemiri“, pripovetke „Ćorkan i Švabica“, „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“. U junu 1924. godine je na Univerzitetu u Gracu odbranio doktorsku tezu „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, 1926. godine, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske kraljevske akademije, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetku „Mara milosnica“. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marselju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka „Most na Žepi“. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. 1934. godine postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Po dolasku Milana Stojadinovića na mesto predsednika vlade i ministra inostranih poslova, jula 1935. je postavljen za vršioca dužnosti načelnika Političkog odeljenja Ministarstva unutrašnjih poslova.[20] U vladi Milana Stojadinovića više od dve godine, od 1937. do 1939, obavljao je dužnost zamenika ministra inostranih poslova.[21] Ivo je 16. februara 1939. na godišnjoj skupštini Srpske kraljevske akademije, na predlog profesora Bogdana Popovića, slikara Uroša Predića i vajara Đorđa Jovanovića, izabran jednoglasno u zvanje redovnog člana Akademije.[22] Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.[23] Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha – Adolfu Hitleru.[24] Drugi svetski rat U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i umetnike odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Zbog neslaganja sa politikom vlade u rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu podnosi ostavku na mesto ambasadora, ali njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem napušta Berlin. Naredna dva meseca su proveli na Bodenskom jezeru. Odbio je da se skloni u Švajcarsku,[25] i sa osobljem i članovima njihovih porodica, 1. juna 1941. je specijalnim vozom doputovao u Beograd, čime se završila njegova diplomatska karijera. Novembra 1941. je penzionisan na sopstveni zahtev, mada je odbio da prima penziju.[26] Rat provodi u Beogradu u izolaciji. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru.[27] Iz moralnih razloga je odbio poziv kulturnih radnika, da se njegove pripovetke uključe u „Antologiju savremene srpske pripovetke“ za vreme dok „narod pati i strada“: „Kao srpski pripovedač, kao dugogodišnji saradnik Srpske književne zadruge i član njenog bivšeg Književnog odbora, ja bih se u normalnim prilikama, razumljivo, odazvao ovom pozivu. Danas mi to nije moguće, jer u sadašnjim izuzetnim prilikama, ne želim i ne mogu da učestvujem u ni u kakvim publikacijama, ni sa novim, ni sa ranije već objavljenim svojim radovima.” U tišini svoje iznajmljene sobe u Prizrenskoj ulici, piše prvo roman Travnička hronika, a krajem 1944. godine okončava i roman Na Drini ćuprija. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata. Krajem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica.[28] Nakon rata Andrićev grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju. Godine 1946. postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije.[26] Tokom 1946. godine objavljuje „Pismo iz 1920. godine“. Između 1947. i 1953. godine objavljuje pripovetke „Priča o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, „Priča o kmetu Simanu“, „Bife Titanik“, „Znakovi“, „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“, „Aska i vuk“, „Nemirna godina“ i „Lica“. Godine 1954, postao je član Komunističke partije Jugoslavije. Potpisao je Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Roman „Prokleta avlija“ je štampao u Matici srpskoj 1954. godine. Oženio se 1958. godine kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, Milicom Babić, udovicom Andrićevog prijatelja, Nenada Jovanovića.[29] Nobelov komitet 1961. godine dodeljuje Andriću Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“. Besedom „O priči i pričanju“ se 10. decembra 1961. godine zahvalio na priznanju. Andrić je novčanu nagradu od milion dolara dobijenu osvajanjem Nobelove nagrade u potpunosti poklonio za razvoj bibliotekarstva u Bosni i Hercegovini.[30] Dana 16. marta 1968. Andrićeva supruga Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Bio je član Upravnog odbora Srpske književne zadruge od 1936. do 1939. i od 1945. do smrti 1975. godine.[31] Andrić umire 13. marta 1975. godine na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju u Aleji zaslužnih građana. Književni rad Andrić je u književnost ušao pesmama u prozi „U sumrak“ i „Blaga i dobra mesečina“ objavljenim u „Bosanskoj vili“ 1911. godine.[32] Pred Prvi svetski rat, u junu 1914. godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika objavljeno je šest Andrićevih pesama u prozi („Lanjska pjesma“, „Strofe u noći“, „Tama“, „Potonulo“, „Jadni nemir“ i „Noć crvenih zvijezda“).[32] Prvu knjigu stihova u prozi - „Ex Ponto“ - Andrić je objavio 1918. godine u Zagrebu, a zbirku „Nemiri“ štampao je u Beogradu 1920. godine.[33] Spomenik Ivi Andriću u Beogradu Andrićevo delo možemo podeliti u nekoliko tematsko-žanrovskih celina. U prvoj fazi, koju obeležavaju lirika i pesme u prozi (Ex Ponto, Nemiri), Andrićev iskaz o svetu obojen je ličnim egzistencijalno-spiritualnim traganjem koje je delimično bilo podstaknuto i lektirom koju je u to vreme čitao (Kirkegor na primer). Mišljenja kritike o umetničkim dosezima tih ranih radova podeljena su: dok srpski kritičar Nikola Mirković u njima gleda vrhunsko Andrićevo stvaralaštvo, hrvatski književni istoričar Tomislav Ladan smatra da se radi o nevažnim adolescentskim nemirima koji odražavaju piščevu nezrelost i nemaju dublje ni univerzalnije vrednosti. Druga faza, koja traje do Drugog svetskog rata, obeležena je Andrićevim okretanjem pripovedačkoj prozi i, na jezičkom planu, definitivnim prelaskom na srpsku ekavicu. Po opštem priznanju, u većini pripovedaka Andrić je našao sebe, pa ta zrela faza spada u umetnički najproduktivnije, s većinom Andrićevih najcenjenijih priča. Pisac nije bio sklon književnim eksperimentima koji su dominirali u to doba, nego je u klasičnoj tradiciji realizma 19. veka, plastičnim opisima oblikovao svoju vizuru Bosne kao razmeđa istoka i zapada, natopljenu iracionalizmom, konfesionalnim animozitetom i emocionalnim erupcijama. Ličnosti su pripadnici sve četiri etničko-konfesionalne zajednice (Muslimani, Jevreji, Hrvati, Srbi – uglavnom prozvani po konfesionalnim, često pejorativnim imenima (Vlasi, Turci)), uz pojave stranaca ili manjina (Jevreji, strani činovnici), a vremensko razdoblje pokriva uglavnom 19. vek, ali i prethodne vekove, kao i 20. Treća faza obeležena je obimnijim delima, romanima Na Drini ćuprija, Travnička hronika, Gospođica i nedovršenim delom Omerpaša Latas, kao i pripovetkom Prokleta avlija. Radnja većine ovih dela je uglavnom smeštena u Bosni, u njenu prošlost ili u narativni spoj prošlosti i sadašnjosti gde je pisac, na zasadama franjevačkih letopisa i spore, sentencama protkane naracije, uspeo da kreira upečatljiv svet „Orijenta u Evropi“. Piščevo se pripovedanje u navedenim delima odlikuje uverljivo dočaranom atmosferom, upečatljivim opisima okoline i ponašanja i psihološkim poniranjem. Osim tih dela, autor je u ovom periodu objavio i niz pripovedaka, putopisne i esejističke proze i poznato i često citirano delo, zbirku aforističkih zapisa Znakovi pored puta (posthumno izdato), nesumnjivo jedno od Andrićevih najvrednijih dela. Andrić o umetnosti Ivo Andrić 1922. godine Svoje shvatanje smisla i suštine umetnosti Andrić je izlagao, bilo u posebnim napisima bilo implicitno, u pojedinim pasažima svog umetničkog dela. U tom pogledu posebno se ističe njegov esej Razgovor sa Gojom, pripovetka Aska i vuk, beseda povodom dobijanja Nobelove nagrade, „O priči i pričanju“ i zbirka aforističkih zapisa „Znakovi pored puta“. Umetničko stvaranje je po Andriću složen i naporan čin koji se vrši po diktatu čovekove nagonske potrebe za stvaranjem. U osnovi nagonska, čovekova potreba za lepotom odbrana je od umiranja i zaborava; ona je dijalektička suprotnost zakonima prolaznosti. U igri jagnjeta iz alegorijske pripovetke Aska i vuk simbolizovan je umetnički nagon čovekov kao „instinktivan otpor protiv smrti i nestajanja“ koji „u svojim najvišim oblicima i dometima poprima oblik samog života“. Umetnost i volja za otporom, kazuje Andrić na kraju ove pripovetke, pobeđuje sve, pa i samu smrt, a svako pravo umetničko delo čovekova je pobeda nad prolaznošću i trošnošću života. Život je Andrićevom delu divno čudo koje se neprestano troši i osipa, dok umetnička dela imaju trajnu vrednost i ne znaju za smrt i umiranje. Stvaralački akt, po Andrićevom shvatanju, nije prost reproduktivan čin kojim se gola fotografije unosi u umetničko dela. Umetnost, istina, mora da ima dubokih veza sa životom, ali umetnik od materijala koji mu pruža život stvara nova dela koja imaju trajnu lepotu i neprolazan značaj. Fenomen stvaralaštva ogleda se u tome što umetnici izdvajaju iz života samo one pojave koje imaju opštije i dublje značenje. Dajući takvim pojavama umetnički oblik, umetnici ih pojačavaju „jedva primetno za jednu liniju ili jednu nijansu u boji“, stvarajući umetničku lepotu koja otada sama nastavlja svoju slobodnu sudbinu. Sve što u životu postoji kao lepota – delo je čovekovih ruku i njegova duha. Sastavni je deo „života i autentičan oblik ljudskog ispoljavanja“, stvoren za jedan lepši i trajniji život. Mostovi i arhitektonske građevine najbolje ilustruju Andrićevo shvatanje trajnosti lepote koju čovek stvara. Anonimni neimar iz Mosta na Žepi spasava se od zaborava time što svoju stvaralačku viziju prenosi u kamenu lepotu luka razapetog nad obalama pod kojima kao prolaznost protiču hučne vode Žepe. Funkcija umetnosti je i u naporu umetnika da svoje delo uključi u trajne tokove života, da čoveka izvede iz „uskog kruga ... samoće i uvede ga u prostran i veličanstven svet ljudske zajednice“. Postojanje zla u čoveku i životu ne sme da zaplaši umetnika niti da ga odvede u beznađe. I zlo i dobro, kao dijalektičke autonomne sile, samo su latentnost života i ljudske prirode. Dužnost je umetnika da otkriva i jedno i drugo, ali, istovremeno, i da svojim delom utire put spoznaji da je moguće pobediti zlo i stvoriti život zasnovan na dobroti i pravdi. Umetnost je dužna da čoveku otkriva lepotu napora podvižnika koji koračaju ispred savremenika i predosećaju buduće tokove života. Tako umetnost stalno otvara perspektive životu pojedinaca, naroda i čovečanstva, u podvizima i porazima onih koji su prethodili umetnost nalazi nataložena iskustva čovečanstva. Prohujala stoleća sublimišu čovekovo iskustvo oko nekolikih legendi, koje potom inspirišu umetnika. Smisao savremenosti je u stvaralačkom prenošenju iskustva prošlosti u one vrednosti savremenog stvaranja koje će, nadživljavajući nas, korisno poslužiti potomcima. „Samo neuki, nerazumni ljudi – kaže Andrić – mogu da smatraju i da je prošlost mrtva i neprolaznim zidom zauvek odvojena od sadašnjice. Istina je, naprotiv, da je sve ono što je čovek mislio i osećao i radio neraskidivo utkao u ono što mi danas mislimo, osećamo i radimo. Unositi svetlost naučne istine u događaje prošlosti, znači služiti sadašnjosti“. Svrha umetnosti je u povezivanju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, u povezivanju „suprotnih obala života, u prostoru, u vremenu, u duhu“. Po Andrićevom shvatanju umetnik je i vesnik istine, a njegovo delo poruka kojom se iskazuje složena stvarnost ljudske istorije. On je „jedan od bezbrojnih neimara koji rade na složenom zadatku življenja, otkrivanja i izgrađivanja života“. Opisujući svoje stvaralačke trenutke, Andrić kazuje: „Ni traga da se vratim sebi. Samo da mogu, kao surovo drvo i studen metal, u službi ljudske slabosti i veličine, u zvuk da se pretvorim i da ljudima i njihovoj zemlji potpuno razumno prenesem bezimene melodije života ...“ Govoreći o opasnostima koje vrebaju umetnika, Andrić posebno upozorava na formalizam reči i dela: „Beskrajno nagomilavanje velikih reči sve nam manje kazuje što se više ponavlja i pod njim izdišu istina i lepota kao robinje“. Najdublji poraz doživljuje onaj umetnik koji smatra da „prasak reči i vitlanje slika mogu biti umetnička lepota. Istina, svakom pravom umetničkom delu potreban je i estetski sjaj, ali on se ostvaruje samo u jednostavnosti. „Savršenstvo izražavanja forme – kaže Andrić – služba je sadržini“. Pružajući „zadovoljstvo bez patnje i dobro bez zla“, umetničko delo će pružiti čoveku najviši vid života – česta je poruka Andrićevog dela. Andrićeva vizija harmoničnog života budućeg čovečanstva zasnovana je upravo na uverenju da će umetnička lepota uništiti zlo i izmiriti protivrečnosti čovekovog bitisanja. Napomena: Tekst ovog članka je delom, ili u potpunosti, prvobitno bio preuzet sa prezentacije Znanje.org uz odobrenje. Umetnički postupak Poštanska marka s likom Ive Andrića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine U načinu izgrađivanja likova i umetničkom postupku pri oblikovanju svojih misli o životu i ljudima, Andrić se ne odvaja od najlepših tradicija škole realističke književnosti, iako takav njegov postupak ne znači i ponavljanje tradicionalnih realističkih manira.[34] Njegove slike života nisu samo realistički izraz određene životne i istorijske stvarnosti, jer on u njih utkiva i znatno šira uopštavanja i opštija, gotovo trajna životna značenja. Legendarni bosanski junak Alija Đerzelez nije samo tip osmanlijskog pustolova i avanturiste, već i večiti čovek pred večitim problemom žene. Tamnica iz pripovetke Prokleta avlija ima znatno šire značenje: ona je izvan vremena i mesta kojima ih je pisac lokalizovao. Iako se u Andrićevom književnom delu najčešće javlja Bosna, gotovo svi njeni likovi se izdižu izvan životnog kruga u kome ih pisac nalazi. Andrić, prirodno, nikada ne izneverava tipičnost sredine i vremena, ali on pri tom tako kompleksne ličnosti ume da dogradi i u njima podvuče ono što je opštije i životno šire od osobenosti određenih konkretnom sredinom i vremenom. Ono po čemu se Andrić naročito ističe u srpskoj savremenoj književnosti, to su vanredne analize i psihološka sagledavanja onih čovekovih stanja koja su u srpskoj književnosti, do njega, bila izvan značajnih literarnih interesovanja. Njega najviše zanima onaj tamni i neizrecivi nagon u čoveku, koji je izvan domašaja njegove svesti i volje. Polazeći od nekih savremenih postavki psihološke nauke, Andrić je prikazao kako ti tajanstveni unutrašnji impulsi fatalno truju i opterećuju čoveka. Osim toga, on je sa posebnom sugestivnošću slikao dejstvo seksualnih nagona i čulnih percepcija na duševni život čoveka. Zbog svega toga Andrić se prvenstveno pokazuje kao moderni psihoanalitičar u našoj savremenoj književnosti. U sudbini svake ličnosti ovog našeg pripovedača je i neka opštija ideja, izvesna misao o životu, čoveku i njegovoj sreći. Zato se za njegovu prozu s pravom kaže da nosi u sebi obeležja filozofskog realizma. Andrić je i majstor i reči i stila. Njegova proza je sačuvala apsolutnu, kristalnu jasnost izraza. On ne traži stilski efekat u neobičnoj metafori ili u naglašenom izrazu. Skladna i jednostavna rečenica, uverljivost i sugestivna estetska i misaona funkcionalnost pripovedačkih slika čine da Andrićevo delo predstavlja najsuptilniju umetničku vrednost koju srpska književnost poseduje. Andrićevo delo je postalo ponos srpske kulture, a sa visokim međunarodnim priznanjem, oličenim u Nobelovoj nagradi, ono danas živi i kao trajna svojina svetske literature. Zadužbina Ive Andrića Ivo Andrić iz profila Glavni članak: Zadužbina Ive Andrića Zadužbina Ive Andrića je počela sa radom 12. marta 1976. godine na temelju testamentarne volje Ive Andrića.[35] Prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština „sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe“. Organizujući naučne skupove o Andrićevom delu i o različitim aspektima savremene srpske književnosti, Zadužbina služi najdubljim intersima srpske književnosti, umetnosti i kulture. Veliki je broj diplomaca i postdiplomaca koji su dobili stipendiju Andrićeve zadužbine za radove iz oblasti književnosti, a takođe su kao gosti i stipendisti, u piščevoj Zadužbini boravili i radili mnogobrojni slavisti iz celoga sveta. Andrićeva nagrada Glavni članak: Andrićeva nagrada Na osnovu piščeve testamentarne volje, počev od 1975. godine, svake godine se dodeljuje Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku. Prvi dobitnik nagrade je bio Dragoslav Mihailović za delo Petrijin venac.[36] Spomen-muzej Ive Andrića Glavni članak: Spomen-muzej Ive Andrića U okviru Zadužbine Ive Andrića spada i Spomen-muzej Ive Andrića se nalazi u sastavu Muzeja grada Beograda i otvoren je 1976. godine u stanu na Andrićevom vencu 8, u kome je pisac živeo sa suprugom Milicom Babić od 1958. godine. Sačuvani su autentični raspored i izgled ulaznog hola, salona i Andrićeve radne sobe, a nekadašnje dve spavaće sobe preuređene su u izložbeni prostor gde je otvorena stalna postavka koja raznovrsnim eksponatima predstavlja Andrićev životni put i markantne tačke njegove stvaralačke biografije. Pored reprezentativnih dokumenata (indeksi, pasoši, plakete, diplome, Nobelova plaketa i medalja, Vukova nagrada, počasni doktorati) i fotografija, u izložbenoj postavci mogu se videti i originalni rukopisi Andrićevih dela, pisma, izdanja njegovih knjiga na raznim jezicima, kao i neki piščevi lični predmeti. Sveske Zadužbine Ive Andrića Glavni članak: Sveske Zadužbine Ive Andrića Od 1982. godine Zadužbina izdaje časopis Sveske Zadužbine Ive Andrića koje izlaze jednom godišnje. Ova publikacija objavljuje nepoznate i nepublikovane Andrićeve rukopise, prepisku, naučne i kritičke studije o Andrićevom slojevitom delu i njegovom životu, njegovom duhovnom prostoru kao i o vremenu i svetu u kojem je živeo.[37] Andrićgrad Glavni članak: Andrićgrad Andrićgrad ili Kamengrad je grad, kulturni centar i vrsta etno-sela, koji se nalazi na lokaciji Ušće na samom ušću reka Drina i Rzav u Višegradu čiji je idejni tvorac režiser Emir Kusturica. Za posetioce je otvoren 5. jula 2012.[38] Grad je izgrađen od kamena i u njemu se nalazi pedesetak objekata.[39] U gradu će postojati gradsko pozorište, moderni bioskop, gradska uprava, akademija lijepih umjetnosti, zgrada Andrićeve gimnazije, riječna marina i pristanište, hoteli, trgovi, crkva, stari han, dućani i spomen kuća Ive Andrića.[39] U okviru akademije lepih umetnosti koja će postojati u Kamengradu, radiće Fakultet za režiju.[39] Očekuje se i da Srbija, a možda i neke druge zemlje, otvore svoje konzulate i počasne konzulate u Andrićevom gradu.[39] Dana 28. juna 2013. godine otvoren je Andrićev institut.[40] Ivo, Srbin i srpski pisac Ivo se izravno i nedvosmisleno izjašnjavao kao Srbin i srpski pisac, kako je on to volio da kaže, u `njegovim zrelim godinama i ne od juče`. U svom pismu komesaru Srpske književne zadruge (1942) ističe da je srpski pisac.[41] dok u svojim ličnim dokumentima, ličnoj karti (1951), vojnoj knjižici (1951), partijskoj knjižici (1954), izvodima iz matične knjige rođenih i venčanih, u rubrici `narodnost`, Ivo unosi `srpska`. S druge strane, dva puta se eksplicitno distancira od hrvatstva: 1933. odbijanjem da njegove pesme uđu u Antologiju hrvatske lirike [42], a zatim 1954. odbija da se u njegovoj biografiji u Jugoslovenskoj enciklopediji pomene da je hrvatskog porekla[43] Kao neku vrstu potvrde Ivine narodnosti spomenimo kanadsko-američkog istoričara MekNila (William H. McNeil) koji piše da su roditelji Ivine majke bili Srbi[44] te Vojnovićevo pismo svom bratu Luji u kome kaže: „Šaljem to djelo Ex ponto koje je probudilo veliku senzaciju. Pisac mladi katolički Srbin iz Bosne, idealan mladić, 26 god.`.[45] Jednako treba dodati dva druga stranca, Ivine prijatelje i savremenike L. F. Edvardsa (Lovett F. Edwards), koji u svom predgovoru prevodu knjige (1944) kaže da je Ivo istovremeno i Srbin i Bosanac[46], te stalnog sekretara Švedske kraljevske akademije Osterlinga (Anders Österling), koji u svom govoru prilikom dodeljivanja Nobelove nagrade Ivi, ističe da se je Ivo, kao mlad srpski student, priključio nacionalnom revolucionarnom pokretu, bio progonjen pa zatvoren 1914 na početku Prvog svetskog rata. Srpska književna kritika vidi Andrića kao srpskog književnika srpske avangarde i međuratnog modernizma 20. veka[47] i književnika koji je izrastao iz srpske književne tradicije [48] Bibliografija Ivo Andrić sa suprugom Milicom na vest o Nobelovoj nagradi (1961) Autor je brojnih eseja, zapisa i kritičkih osvrta o srpskim piscima, kao što su Simo Matavulj, Bora Stanković, Branko Radičević, Petar Kočić, koji se odlikuju dokumentarnošću, bogatstvom podataka i racionalnom analizom istorijskih i aktuelnih problema.[49] Ex Ponto, stihovi u prozi, 1918. Nemiri, stihovi u prozi, 1920. Put Alije Đerzeleza, 1920. Most na Žepi, 1925. Anikina vremena, 1931. Portugal, zelena zemlja, putopisi, 1931. Španska stvarnost i prvi koraci u njoj, putopisi, 1934. Razgovor sa Gojom, esej, 1936. Na Drini ćuprija, roman, 1945. Deca, zbirka pripovedaka Gospođica, roman, 1945. Travnička hronika, roman, 1945. Na Nevskom prospektu, 1946. Na kamenu, u Počitelju Priča o vezirovom slonu, 1948. Prokleta avlija, roman, 1954. Igra, 1956. O priči i pričanju, beseda povodom dodele Nobelove nagrade, 1961. Jelena, žena koje nema, pripovetka, 1963. Šta sanjam i šta mi se događa, lirske pesme, objavljene posthumno 1977. Omerpaša Latas, nedovršen roman, objavljen posthumno 1977. Na sunčanoj strani, nedovršen roman, objavljen posthumno Znakovi pored puta, knjiga, objavljena posthumno Sveske, knjiga, objavljena posthumno Dela Ive Andrića su prevođena na više od 50 jezika

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ponegde ima flekice kao da je od vode, ali nije nista strasno, sve je suvo i uredno! Retko u ponudi !!! Ex Ponto je knjiga stihova u lirskoj prozi koju je napisao Ivo Andrić 1918. godine.[1] Naziv ovog dela inspirisan je nazivom zbirke pesama „Epistulae ex Ponto“ latinskog pesnika Ovidija, u kojima on peva svoje patne i utiske iz prognanstva u Pontu na obali Crnog mora gde je proteran od strane Oktavijana Avgusta.[2] U ovom ranom Andrićevom delu, nazvanom „razgovorom s dušom“ (Niko Bartulović), stilizovano je lično iskustvo u nastojanju da mu se, u lirskoj sentenci, pridoda značenje filozofsko-poetske istine, a da pritom zadrži fabulativno-narativnu osnovu, na osnovu koje bi se mogla rekonstruisati stanja jednog zatočenika. Ova knjiga pesama u prozi razvrstana je u tri ciklusa: prvi ima 26, drugi 25, a treći 88 tekstova, uz završni „Epilog“. U strasnom lirskom monologu, pesnik se obračunava sa sobom, pokušava da u tamničkim bdenjima razreši unutrašnju dramu i oslobodi se traume izazvane utamničenjem. Nepravedan pad iza rešetaka u drugi, surov i mučan svet, gde je žrtva „na suvom ukletom sprudu“, dovodi pesnika u stanje da postavlja važna egzistencijlna pitanja i grozničavo razmišlja o svetu i mestu pojedinca u njegovim tragičnim okvirima. U početku pisanja ga prate motivi usamljenosti, strepnje i melanholije. Zatočenost njegovih misli i obuzetost samoćom ga prate tokom celog dela. Osnovni motivi pisanja ovog dela su bili samoća i nemir, a zbog boravka u ćeliji i u izgnanstvu biva nemoćan da piše i jedini trenuci svetlosti su mu trenuci inspiracijakoja ga pogađa kao bljesak. Sama poenta dela se nalazi u epilogu kada mladić razočaran životom ipak odluči da živi jer je život kratkotrajan. Ivo Andrić (Dolac, kod Travnika, 9. oktobar 1892 — Beograd, 13. mart 1975) bio je srpski i jugoslovenski književnik i diplomata Kraljevine Jugoslavije.[a] Godine 1961. dobio je Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“.[5] Kao gimnazijalac, Andrić je bio pripadnik naprednog revolucionarnog pokreta protiv Austrougarske vlasti Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije. U austrijskom Gracu je diplomirao i doktorirao, a vreme između dva svetska rata proveo je u službi u konzulatima i poslanstvima Kraljevine Jugoslavije u Rimu, Bukureštu, Gracu, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi i Berlinu.[6] Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti u koju je primljen 1926. godine. Njegova najpoznatija dela su pored romana Na Drini ćuprija i Travnička hronika, Prokleta avlija, Gospođica i Jelena, žena koje nema. U svojim delima se uglavnom bavio opisivanjem života u Bosni za vreme osmanske vlasti. U Beogradu je osnovana Zadužbina Ive Andrića, prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe. Na osnovu piščeve testamentarne volje, svake godine dodeljuje se Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku Ivo Andrić je rođen 9. oktobra ili 10. oktobra 1892. godine[7][8][9] u Docu pored Travnika u tadašnjoj Austrougarskoj od oca Antuna Andrića (1863—1896)[10], školskog poslužitelja, i majke Katarine Andrić (rođena Pejić). Budući veliki pisac se rodio u Docu sticajem okolnosti, dok mu je majka boravila u gostima kod rodbine. Andrić je kao dvogodišnji dečak ostao bez oca koji je umro od posledica tuberkuloze. Ostavši bez muža i suočavajući se sa besparicom, Ivina majka je zajedno sa sinom prešla da živi kod svojih roditelja u Višegrad gde je mladi Andrić proveo detinjstvo i završio osnovnu školu.[11][12][13][14] Andrić je 1903. godine upisao sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u „Bosanskoj vili“ objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“.[15] Kao gimnazijalac, Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik naprednog nacionalističkog pokreta Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije.[16] Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije slovenske književnosti i istorije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Naredne godine prelazi na Bečki univerzitet ali mu bečka klima ne prija i on, nasledno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. U Krakovu je stanovao kod porodice čija je ćerka Jelena Ižikovska mogla da bude prototip za „Jelenu, ženu koje nema”.[17] Prvi svetski rat Godine 1914, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje studentske kofere, napušta Krakov i dolazi u Split. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik i pripadnik Mlade Bosne, ostati do marta 1915. godine. Za vreme boravka u mariborskom zatvoru, Andrić je intenzivno pisao pesme u prozi.[18] Po izlasku iz zatvora, Andriću je bio određen kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem je ostao sve do leta 1917. godine, kada je objavljena opšta amnestija, posle čega se vratio u Višegrad. Između dva rata Nakon izlaska iz kućnog pritvora zbog ponovljene bolesti pluća, odlazi na lečenje u Zagreb, u Bolnicu Milosrdnih sestara gde dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom „Ex Ponto“ biti objavljena u Zagrebu 1918. godine. Nezadovoljan posleratnom atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć Tugomira Alaupovića, i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Simom Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane „Moskva“. Ivo Andrić u svom domu u Beogradu koji je pretvoren u Spomen-muzej Ive Andrića. Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. bio je postavljen za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu.[19] U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi „Nemiri“, pripovetke „Ćorkan i Švabica“, „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“. U junu 1924. godine je na Univerzitetu u Gracu odbranio doktorsku tezu „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, 1926. godine, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske kraljevske akademije, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetku „Mara milosnica“. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marselju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka „Most na Žepi“. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. 1934. godine postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Po dolasku Milana Stojadinovića na mesto predsednika vlade i ministra inostranih poslova, jula 1935. je postavljen za vršioca dužnosti načelnika Političkog odeljenja Ministarstva unutrašnjih poslova.[20] U vladi Milana Stojadinovića više od dve godine, od 1937. do 1939, obavljao je dužnost zamenika ministra inostranih poslova.[21] Ivo je 16. februara 1939. na godišnjoj skupštini Srpske kraljevske akademije, na predlog profesora Bogdana Popovića, slikara Uroša Predića i vajara Đorđa Jovanovića, izabran jednoglasno u zvanje redovnog člana Akademije.[22] Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.[23] Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha – Adolfu Hitleru.[24] Drugi svetski rat U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i umetnike odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Zbog neslaganja sa politikom vlade u rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu podnosi ostavku na mesto ambasadora, ali njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem napušta Berlin. Naredna dva meseca su proveli na Bodenskom jezeru. Odbio je da se skloni u Švajcarsku,[25] i sa osobljem i članovima njihovih porodica, 1. juna 1941. je specijalnim vozom doputovao u Beograd, čime se završila njegova diplomatska karijera. Novembra 1941. je penzionisan na sopstveni zahtev, mada je odbio da prima penziju.[26] Rat provodi u Beogradu u izolaciji. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru.[27] Iz moralnih razloga je odbio poziv kulturnih radnika, da se njegove pripovetke uključe u „Antologiju savremene srpske pripovetke“ za vreme dok „narod pati i strada“: „Kao srpski pripovedač, kao dugogodišnji saradnik Srpske književne zadruge i član njenog bivšeg Književnog odbora, ja bih se u normalnim prilikama, razumljivo, odazvao ovom pozivu. Danas mi to nije moguće, jer u sadašnjim izuzetnim prilikama, ne želim i ne mogu da učestvujem u ni u kakvim publikacijama, ni sa novim, ni sa ranije već objavljenim svojim radovima.” U tišini svoje iznajmljene sobe u Prizrenskoj ulici, piše prvo roman Travnička hronika, a krajem 1944. godine okončava i roman Na Drini ćuprija. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata. Krajem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica.[28] Nakon rata Andrićev grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju. Godine 1946. postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije.[26] Tokom 1946. godine objavljuje „Pismo iz 1920. godine“. Između 1947. i 1953. godine objavljuje pripovetke „Priča o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, „Priča o kmetu Simanu“, „Bife Titanik“, „Znakovi“, „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“, „Aska i vuk“, „Nemirna godina“ i „Lica“. Godine 1954, postao je član Komunističke partije Jugoslavije. Potpisao je Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Roman „Prokleta avlija“ je štampao u Matici srpskoj 1954. godine. Oženio se 1958. godine kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, Milicom Babić, udovicom Andrićevog prijatelja, Nenada Jovanovića.[29] Nobelov komitet 1961. godine dodeljuje Andriću Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“. Besedom „O priči i pričanju“ se 10. decembra 1961. godine zahvalio na priznanju. Andrić je novčanu nagradu od milion dolara dobijenu osvajanjem Nobelove nagrade u potpunosti poklonio za razvoj bibliotekarstva u Bosni i Hercegovini.[30] Dana 16. marta 1968. Andrićeva supruga Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Bio je član Upravnog odbora Srpske književne zadruge od 1936. do 1939. i od 1945. do smrti 1975. godine.[31] Andrić umire 13. marta 1975. godine na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju u Aleji zaslužnih građana. Književni rad Andrić je u književnost ušao pesmama u prozi „U sumrak“ i „Blaga i dobra mesečina“ objavljenim u „Bosanskoj vili“ 1911. godine.[32] Pred Prvi svetski rat, u junu 1914. godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika objavljeno je šest Andrićevih pesama u prozi („Lanjska pjesma“, „Strofe u noći“, „Tama“, „Potonulo“, „Jadni nemir“ i „Noć crvenih zvijezda“).[32] Prvu knjigu stihova u prozi - „Ex Ponto“ - Andrić je objavio 1918. godine u Zagrebu, a zbirku „Nemiri“ štampao je u Beogradu 1920. godine.[33] Spomenik Ivi Andriću u Beogradu Andrićevo delo možemo podeliti u nekoliko tematsko-žanrovskih celina. U prvoj fazi, koju obeležavaju lirika i pesme u prozi (Ex Ponto, Nemiri), Andrićev iskaz o svetu obojen je ličnim egzistencijalno-spiritualnim traganjem koje je delimično bilo podstaknuto i lektirom koju je u to vreme čitao (Kirkegor na primer). Mišljenja kritike o umetničkim dosezima tih ranih radova podeljena su: dok srpski kritičar Nikola Mirković u njima gleda vrhunsko Andrićevo stvaralaštvo, hrvatski književni istoričar Tomislav Ladan smatra da se radi o nevažnim adolescentskim nemirima koji odražavaju piščevu nezrelost i nemaju dublje ni univerzalnije vrednosti. Druga faza, koja traje do Drugog svetskog rata, obeležena je Andrićevim okretanjem pripovedačkoj prozi i, na jezičkom planu, definitivnim prelaskom na srpsku ekavicu. Po opštem priznanju, u većini pripovedaka Andrić je našao sebe, pa ta zrela faza spada u umetnički najproduktivnije, s većinom Andrićevih najcenjenijih priča. Pisac nije bio sklon književnim eksperimentima koji su dominirali u to doba, nego je u klasičnoj tradiciji realizma 19. veka, plastičnim opisima oblikovao svoju vizuru Bosne kao razmeđa istoka i zapada, natopljenu iracionalizmom, konfesionalnim animozitetom i emocionalnim erupcijama. Ličnosti su pripadnici sve četiri etničko-konfesionalne zajednice (Muslimani, Jevreji, Hrvati, Srbi – uglavnom prozvani po konfesionalnim, često pejorativnim imenima (Vlasi, Turci)), uz pojave stranaca ili manjina (Jevreji, strani činovnici), a vremensko razdoblje pokriva uglavnom 19. vek, ali i prethodne vekove, kao i 20. Treća faza obeležena je obimnijim delima, romanima Na Drini ćuprija, Travnička hronika, Gospođica i nedovršenim delom Omerpaša Latas, kao i pripovetkom Prokleta avlija. Radnja većine ovih dela je uglavnom smeštena u Bosni, u njenu prošlost ili u narativni spoj prošlosti i sadašnjosti gde je pisac, na zasadama franjevačkih letopisa i spore, sentencama protkane naracije, uspeo da kreira upečatljiv svet „Orijenta u Evropi“. Piščevo se pripovedanje u navedenim delima odlikuje uverljivo dočaranom atmosferom, upečatljivim opisima okoline i ponašanja i psihološkim poniranjem. Osim tih dela, autor je u ovom periodu objavio i niz pripovedaka, putopisne i esejističke proze i poznato i često citirano delo, zbirku aforističkih zapisa Znakovi pored puta (posthumno izdato), nesumnjivo jedno od Andrićevih najvrednijih dela. Andrić o umetnosti Ivo Andrić 1922. godine Svoje shvatanje smisla i suštine umetnosti Andrić je izlagao, bilo u posebnim napisima bilo implicitno, u pojedinim pasažima svog umetničkog dela. U tom pogledu posebno se ističe njegov esej Razgovor sa Gojom, pripovetka Aska i vuk, beseda povodom dobijanja Nobelove nagrade, „O priči i pričanju“ i zbirka aforističkih zapisa „Znakovi pored puta“. Umetničko stvaranje je po Andriću složen i naporan čin koji se vrši po diktatu čovekove nagonske potrebe za stvaranjem. U osnovi nagonska, čovekova potreba za lepotom odbrana je od umiranja i zaborava; ona je dijalektička suprotnost zakonima prolaznosti. U igri jagnjeta iz alegorijske pripovetke Aska i vuk simbolizovan je umetnički nagon čovekov kao „instinktivan otpor protiv smrti i nestajanja“ koji „u svojim najvišim oblicima i dometima poprima oblik samog života“. Umetnost i volja za otporom, kazuje Andrić na kraju ove pripovetke, pobeđuje sve, pa i samu smrt, a svako pravo umetničko delo čovekova je pobeda nad prolaznošću i trošnošću života. Život je Andrićevom delu divno čudo koje se neprestano troši i osipa, dok umetnička dela imaju trajnu vrednost i ne znaju za smrt i umiranje. Stvaralački akt, po Andrićevom shvatanju, nije prost reproduktivan čin kojim se gola fotografije unosi u umetničko dela. Umetnost, istina, mora da ima dubokih veza sa životom, ali umetnik od materijala koji mu pruža život stvara nova dela koja imaju trajnu lepotu i neprolazan značaj. Fenomen stvaralaštva ogleda se u tome što umetnici izdvajaju iz života samo one pojave koje imaju opštije i dublje značenje. Dajući takvim pojavama umetnički oblik, umetnici ih pojačavaju „jedva primetno za jednu liniju ili jednu nijansu u boji“, stvarajući umetničku lepotu koja otada sama nastavlja svoju slobodnu sudbinu. Sve što u životu postoji kao lepota – delo je čovekovih ruku i njegova duha. Sastavni je deo „života i autentičan oblik ljudskog ispoljavanja“, stvoren za jedan lepši i trajniji život. Mostovi i arhitektonske građevine najbolje ilustruju Andrićevo shvatanje trajnosti lepote koju čovek stvara. Anonimni neimar iz Mosta na Žepi spasava se od zaborava time što svoju stvaralačku viziju prenosi u kamenu lepotu luka razapetog nad obalama pod kojima kao prolaznost protiču hučne vode Žepe. Funkcija umetnosti je i u naporu umetnika da svoje delo uključi u trajne tokove života, da čoveka izvede iz „uskog kruga ... samoće i uvede ga u prostran i veličanstven svet ljudske zajednice“. Postojanje zla u čoveku i životu ne sme da zaplaši umetnika niti da ga odvede u beznađe. I zlo i dobro, kao dijalektičke autonomne sile, samo su latentnost života i ljudske prirode. Dužnost je umetnika da otkriva i jedno i drugo, ali, istovremeno, i da svojim delom utire put spoznaji da je moguće pobediti zlo i stvoriti život zasnovan na dobroti i pravdi. Umetnost je dužna da čoveku otkriva lepotu napora podvižnika koji koračaju ispred savremenika i predosećaju buduće tokove života. Tako umetnost stalno otvara perspektive životu pojedinaca, naroda i čovečanstva, u podvizima i porazima onih koji su prethodili umetnost nalazi nataložena iskustva čovečanstva. Prohujala stoleća sublimišu čovekovo iskustvo oko nekolikih legendi, koje potom inspirišu umetnika. Smisao savremenosti je u stvaralačkom prenošenju iskustva prošlosti u one vrednosti savremenog stvaranja koje će, nadživljavajući nas, korisno poslužiti potomcima. „Samo neuki, nerazumni ljudi – kaže Andrić – mogu da smatraju i da je prošlost mrtva i neprolaznim zidom zauvek odvojena od sadašnjice. Istina je, naprotiv, da je sve ono što je čovek mislio i osećao i radio neraskidivo utkao u ono što mi danas mislimo, osećamo i radimo. Unositi svetlost naučne istine u događaje prošlosti, znači služiti sadašnjosti“. Svrha umetnosti je u povezivanju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, u povezivanju „suprotnih obala života, u prostoru, u vremenu, u duhu“. Po Andrićevom shvatanju umetnik je i vesnik istine, a njegovo delo poruka kojom se iskazuje složena stvarnost ljudske istorije. On je „jedan od bezbrojnih neimara koji rade na složenom zadatku življenja, otkrivanja i izgrađivanja života“. Opisujući svoje stvaralačke trenutke, Andrić kazuje: „Ni traga da se vratim sebi. Samo da mogu, kao surovo drvo i studen metal, u službi ljudske slabosti i veličine, u zvuk da se pretvorim i da ljudima i njihovoj zemlji potpuno razumno prenesem bezimene melodije života ...“ Govoreći o opasnostima koje vrebaju umetnika, Andrić posebno upozorava na formalizam reči i dela: „Beskrajno nagomilavanje velikih reči sve nam manje kazuje što se više ponavlja i pod njim izdišu istina i lepota kao robinje“. Najdublji poraz doživljuje onaj umetnik koji smatra da „prasak reči i vitlanje slika mogu biti umetnička lepota. Istina, svakom pravom umetničkom delu potreban je i estetski sjaj, ali on se ostvaruje samo u jednostavnosti. „Savršenstvo izražavanja forme – kaže Andrić – služba je sadržini“. Pružajući „zadovoljstvo bez patnje i dobro bez zla“, umetničko delo će pružiti čoveku najviši vid života – česta je poruka Andrićevog dela. Andrićeva vizija harmoničnog života budućeg čovečanstva zasnovana je upravo na uverenju da će umetnička lepota uništiti zlo i izmiriti protivrečnosti čovekovog bitisanja. Napomena: Tekst ovog članka je delom, ili u potpunosti, prvobitno bio preuzet sa prezentacije Znanje.org uz odobrenje. Umetnički postupak Poštanska marka s likom Ive Andrića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine U načinu izgrađivanja likova i umetničkom postupku pri oblikovanju svojih misli o životu i ljudima, Andrić se ne odvaja od najlepših tradicija škole realističke književnosti, iako takav njegov postupak ne znači i ponavljanje tradicionalnih realističkih manira.[34] Njegove slike života nisu samo realistički izraz određene životne i istorijske stvarnosti, jer on u njih utkiva i znatno šira uopštavanja i opštija, gotovo trajna životna značenja. Legendarni bosanski junak Alija Đerzelez nije samo tip osmanlijskog pustolova i avanturiste, već i večiti čovek pred večitim problemom žene. Tamnica iz pripovetke Prokleta avlija ima znatno šire značenje: ona je izvan vremena i mesta kojima ih je pisac lokalizovao. Iako se u Andrićevom književnom delu najčešće javlja Bosna, gotovo svi njeni likovi se izdižu izvan životnog kruga u kome ih pisac nalazi. Andrić, prirodno, nikada ne izneverava tipičnost sredine i vremena, ali on pri tom tako kompleksne ličnosti ume da dogradi i u njima podvuče ono što je opštije i životno šire od osobenosti određenih konkretnom sredinom i vremenom. Ono po čemu se Andrić naročito ističe u srpskoj savremenoj književnosti, to su vanredne analize i psihološka sagledavanja onih čovekovih stanja koja su u srpskoj književnosti, do njega, bila izvan značajnih literarnih interesovanja. Njega najviše zanima onaj tamni i neizrecivi nagon u čoveku, koji je izvan domašaja njegove svesti i volje. Polazeći od nekih savremenih postavki psihološke nauke, Andrić je prikazao kako ti tajanstveni unutrašnji impulsi fatalno truju i opterećuju čoveka. Osim toga, on je sa posebnom sugestivnošću slikao dejstvo seksualnih nagona i čulnih percepcija na duševni život čoveka. Zbog svega toga Andrić se prvenstveno pokazuje kao moderni psihoanalitičar u našoj savremenoj književnosti. U sudbini svake ličnosti ovog našeg pripovedača je i neka opštija ideja, izvesna misao o životu, čoveku i njegovoj sreći. Zato se za njegovu prozu s pravom kaže da nosi u sebi obeležja filozofskog realizma. Andrić je i majstor i reči i stila. Njegova proza je sačuvala apsolutnu, kristalnu jasnost izraza. On ne traži stilski efekat u neobičnoj metafori ili u naglašenom izrazu. Skladna i jednostavna rečenica, uverljivost i sugestivna estetska i misaona funkcionalnost pripovedačkih slika čine da Andrićevo delo predstavlja najsuptilniju umetničku vrednost koju srpska književnost poseduje. Andrićevo delo je postalo ponos srpske kulture, a sa visokim međunarodnim priznanjem, oličenim u Nobelovoj nagradi, ono danas živi i kao trajna svojina svetske literature. Zadužbina Ive Andrića Ivo Andrić iz profila Glavni članak: Zadužbina Ive Andrića Zadužbina Ive Andrića je počela sa radom 12. marta 1976. godine na temelju testamentarne volje Ive Andrića.[35] Prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština „sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe“. Organizujući naučne skupove o Andrićevom delu i o različitim aspektima savremene srpske književnosti, Zadužbina služi najdubljim intersima srpske književnosti, umetnosti i kulture. Veliki je broj diplomaca i postdiplomaca koji su dobili stipendiju Andrićeve zadužbine za radove iz oblasti književnosti, a takođe su kao gosti i stipendisti, u piščevoj Zadužbini boravili i radili mnogobrojni slavisti iz celoga sveta. Andrićeva nagrada Glavni članak: Andrićeva nagrada Na osnovu piščeve testamentarne volje, počev od 1975. godine, svake godine se dodeljuje Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku. Prvi dobitnik nagrade je bio Dragoslav Mihailović za delo Petrijin venac.[36] Spomen-muzej Ive Andrića Glavni članak: Spomen-muzej Ive Andrića U okviru Zadužbine Ive Andrića spada i Spomen-muzej Ive Andrića se nalazi u sastavu Muzeja grada Beograda i otvoren je 1976. godine u stanu na Andrićevom vencu 8, u kome je pisac živeo sa suprugom Milicom Babić od 1958. godine. Sačuvani su autentični raspored i izgled ulaznog hola, salona i Andrićeve radne sobe, a nekadašnje dve spavaće sobe preuređene su u izložbeni prostor gde je otvorena stalna postavka koja raznovrsnim eksponatima predstavlja Andrićev životni put i markantne tačke njegove stvaralačke biografije. Pored reprezentativnih dokumenata (indeksi, pasoši, plakete, diplome, Nobelova plaketa i medalja, Vukova nagrada, počasni doktorati) i fotografija, u izložbenoj postavci mogu se videti i originalni rukopisi Andrićevih dela, pisma, izdanja njegovih knjiga na raznim jezicima, kao i neki piščevi lični predmeti. Sveske Zadužbine Ive Andrića Glavni članak: Sveske Zadužbine Ive Andrića Od 1982. godine Zadužbina izdaje časopis Sveske Zadužbine Ive Andrića koje izlaze jednom godišnje. Ova publikacija objavljuje nepoznate i nepublikovane Andrićeve rukopise, prepisku, naučne i kritičke studije o Andrićevom slojevitom delu i njegovom životu, njegovom duhovnom prostoru kao i o vremenu i svetu u kojem je živeo.[37] Andrićgrad Glavni članak: Andrićgrad Andrićgrad ili Kamengrad je grad, kulturni centar i vrsta etno-sela, koji se nalazi na lokaciji Ušće na samom ušću reka Drina i Rzav u Višegradu čiji je idejni tvorac režiser Emir Kusturica. Za posetioce je otvoren 5. jula 2012.[38] Grad je izgrađen od kamena i u njemu se nalazi pedesetak objekata.[39] U gradu će postojati gradsko pozorište, moderni bioskop, gradska uprava, akademija lijepih umjetnosti, zgrada Andrićeve gimnazije, riječna marina i pristanište, hoteli, trgovi, crkva, stari han, dućani i spomen kuća Ive Andrića.[39] U okviru akademije lepih umetnosti koja će postojati u Kamengradu, radiće Fakultet za režiju.[39] Očekuje se i da Srbija, a možda i neke druge zemlje, otvore svoje konzulate i počasne konzulate u Andrićevom gradu.[39] Dana 28. juna 2013. godine otvoren je Andrićev institut.[40] Ivo, Srbin i srpski pisac Ivo se izravno i nedvosmisleno izjašnjavao kao Srbin i srpski pisac, kako je on to volio da kaže, u `njegovim zrelim godinama i ne od juče`. U svom pismu komesaru Srpske književne zadruge (1942) ističe da je srpski pisac.[41] dok u svojim ličnim dokumentima, ličnoj karti (1951), vojnoj knjižici (1951), partijskoj knjižici (1954), izvodima iz matične knjige rođenih i venčanih, u rubrici `narodnost`, Ivo unosi `srpska`. S druge strane, dva puta se eksplicitno distancira od hrvatstva: 1933. odbijanjem da njegove pesme uđu u Antologiju hrvatske lirike [42], a zatim 1954. odbija da se u njegovoj biografiji u Jugoslovenskoj enciklopediji pomene da je hrvatskog porekla[43] Kao neku vrstu potvrde Ivine narodnosti spomenimo kanadsko-američkog istoričara MekNila (William H. McNeil) koji piše da su roditelji Ivine majke bili Srbi[44] te Vojnovićevo pismo svom bratu Luji u kome kaže: „Šaljem to djelo Ex ponto koje je probudilo veliku senzaciju. Pisac mladi katolički Srbin iz Bosne, idealan mladić, 26 god.`.[45] Jednako treba dodati dva druga stranca, Ivine prijatelje i savremenike L. F. Edvardsa (Lovett F. Edwards), koji u svom predgovoru prevodu knjige (1944) kaže da je Ivo istovremeno i Srbin i Bosanac[46], te stalnog sekretara Švedske kraljevske akademije Osterlinga (Anders Österling), koji u svom govoru prilikom dodeljivanja Nobelove nagrade Ivi, ističe da se je Ivo, kao mlad srpski student, priključio nacionalnom revolucionarnom pokretu, bio progonjen pa zatvoren 1914 na početku Prvog svetskog rata. Srpska književna kritika vidi Andrića kao srpskog književnika srpske avangarde i međuratnog modernizma 20. veka[47] i književnika koji je izrastao iz srpske književne tradicije [48] Bibliografija Ivo Andrić sa suprugom Milicom na vest o Nobelovoj nagradi (1961) Autor je brojnih eseja, zapisa i kritičkih osvrta o srpskim piscima, kao što su Simo Matavulj, Bora Stanković, Branko Radičević, Petar Kočić, koji se odlikuju dokumentarnošću, bogatstvom podataka i racionalnom analizom istorijskih i aktuelnih problema.[49] Ex Ponto, stihovi u prozi, 1918. Nemiri, stihovi u prozi, 1920. Put Alije Đerzeleza, 1920. Most na Žepi, 1925. Anikina vremena, 1931. Portugal, zelena zemlja, putopisi, 1931. Španska stvarnost i prvi koraci u njoj, putopisi, 1934. Razgovor sa Gojom, esej, 1936. Na Drini ćuprija, roman, 1945. Deca, zbirka pripovedaka Gospođica, roman, 1945. Travnička hronika, roman, 1945. Na Nevskom prospektu, 1946. Na kamenu, u Počitelju Priča o vezirovom slonu, 1948. Prokleta avlija, roman, 1954. Igra, 1956. O priči i pričanju, beseda povodom dodele Nobelove nagrade, 1961. Jelena, žena koje nema, pripovetka, 1963. Šta sanjam i šta mi se događa, lirske pesme, objavljene posthumno 1977. Omerpaša Latas, nedovršen roman, objavljen posthumno 1977. Na sunčanoj strani, nedovršen roman, objavljen posthumno Znakovi pored puta, knjiga, objavljena posthumno Sveske, knjiga, objavljena posthumno Dela Ive Andrića su prevođena na više od 50 jezika