Veoma efikasan i brz kružni rezač koji seče materijal samo po ivici. 100% brže – Ušteda u brzini i vremenu se postiže zahvaljujući sledećim faktorima. Prvo, princip prstenastog rezača samo seče materijal sa periferije rupe za razliku od spiralne bušilice koja mora da seče kompletan prečnik rupe. Drugo, prednost dva agresivna oštra ugla po reznoj ivici pomaže u postizanju bržeg pomaka i manjeg otpora na sečenje. 30% veća produktivnost – jer prstenasti rezač samo seče materijal sa periferije rupe. Potrebno je manje energije motora i pogonske snage. Što je veći prečnik burgije, veća je ušteda energije. Duži životni vek – rezne ivice prstenastih glodala obavljaju manje posla od spiralne burgije, što rezultira više rupa između oštrenja. Debelo telo od 6 mm zajedno sa posebnom geometrijom zubaca obezbeđuje visoku stabilnost i smanjuje na minimum rizik od loma usled preopterećenja. HSS prstenasti rezači sa debelim zidovima za povećanu izdržljivost i vek trajanja. Sa standardnim 19 mm Veldon prijemom. 50 mm dubina reza. Prečnik: 15 mm Ukupna dužina: 50 mm Količina pakovanja: 1

Veoma efikasan i brz kružni rezač koji seče materijal samo po ivici. 100% brže – Ušteda u brzini i vremenu se postiže zahvaljujući sledećim faktorima. Prvo, princip prstenastog rezača samo seče materijal sa periferije rupe za razliku od spiralne bušilice koja mora da seče kompletan prečnik rupe. Drugo, prednost dva agresivna oštra ugla po reznoj ivici pomaže u postizanju bržeg pomaka i manjeg otpora na sečenje. 30% veća produktivnost – jer prstenasti rezač samo seče materijal sa periferije rupe. Potrebno je manje energije motora i pogonske snage. Što je veći prečnik burgije, veća je ušteda energije. Duži životni vek – rezne ivice prstenastih glodala obavljaju manje posla od spiralne burgije, što rezultira više rupa između oštrenja. Debelo telo od 6 mm zajedno sa posebnom geometrijom zubaca obezbeđuje visoku stabilnost i smanjuje na minimum rizik od loma usled preopterećenja. HSS prstenasti rezači sa debelim zidovima za povećanu izdržljivost i vek trajanja. Sa standardnim 19 mm Veldon prijemom. 50 mm dubina reza. Prečnik: 14 mm Ukupna dužina: 50 mm Količina pakovanja: 1

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM KLIFA RIČARDA IZ 1965.G. Poslata iz Londona 21. julaa 1965. godina Crno bela fotografija 15 x 9 cm Klif Ričard (1940- ) je glumac i muzičar. Bio je na trećem mestu kao muzičar sa najprodavanijim tiražom u Ujedinjenom kraljevstvu, iza Bitlsa i Elvis Prislija. 1958. objavio svoju prvu pesmu Move It, a sledeće godine je imao dva hita koja su bila na prvom mestu britanskih top lestvica: Living Doll i Travellin’ Light. U početku karijere (sve do 1969. godine) pratio ga je bend The Shadows sa kojim je doživio veliki uspeh… pevao pesme na raznim svetskim jezicima, među kojima je i na japanskom. Dva puta je predstavljao Ujedinjeno Kraljevstvo na Pesmi Evrovizije. Takođe je bio voditelj od 1970. do 1972. britanskog nacionalnog izbora za Pesmu Evrovizije A Song for Europe. Tokom osamdesetih godina prošlog veka sarađivao je sa brojnim poznatim izvođačima kao Olivija Njutn Džon, Elton Džon, Stivi Vonder i drugim. 1995. Kraljica Elizabeta II ga je proglasila vitezom, čime je postao prvi rok pevač koji je dobio tu titulu. 1996. je zajedno sa Timom Rajsom producirao mjuzikl na osnovu romana Emili Bronte Orkanski visovi, pod nazivom Heathcliff i takođe su glumili u njemu. Mjuzikl je izvođen u Londonu i Birminghamu. 2018. godine je snimio album Rise Up, na kojem su pesme koje je snimio u proteklih 14 godina. Tokom karijere je objavio brojne uspešne pesme poput Dreamin’, Some People, My Pretty One, Miss You Nights i Mistletoe and Wine. Pojavljivao se i u filmovima od kojih su najpoznatiji Expresso Bongo, Run for Your Wife i Two a Penny.

PROMO FOTOGRAFIJA SA AUTOGRAMOM RITE PAVONE IZ 1966.G. Poslata iz Rima 11.jula 1966. godine Kolor fotografija 15 x 10 cm Rita Pavone (1945) italijanska je pevačica rok muzike i balade, koja doživljava svoj najveći uspeh tokom šezdesetih prošlog veka. Godine 1962. je učestvovala na prvom muzičkom takmičenju pevača amatera, gde odnosi pobedu. Njen ihit singl La partita di pallone (srp. Фудбалска утакмица) prodat u više od milion primeraka nagrađen zlatnim diskom, koji od nje pravi nacionalnu zvezdu sa 17 godina. Rita Pavone postaje planetarna zvezda sa plasmanom na Top listama na više kontinenata: učestvuje i izdaje niz rok hitova u Španiji, gde postaje idol tinejdžera. U Sjedinjenim Državama je pevala zajedno sa Dajanom Ros i grupom Suprims, Elom Ficdžerald, Tomom Džounsom, Djukom Elingtonom, Polom Enkom, duetsku pesMU sa Barbrom Strajsend. Pevala je, za vreme tog perioda, u čuvenom njujorškom Karnegi holu. Postala je popularna u Ujedinjenom Kraljevstvu tokom 1966. i 1967. godine. Snimila je dva singla za producentsku kuću RCA Victor … pojavljuje se na Londonskom paladijumu. Snimila je duetsku kompoziciju sa Endru Lojd Veberom Try It And See, kasnije sa izmenjenim tekstom u rok operi Isus Hrist Superstar za pesmu King Herod`s Song. Po povratku u Italiju ostvaruje glumački debi, radeći na pet filmova.1982. učestvovala je u emisiji Come Alice koja je postala popularna na televiziji u Italiji. Godine 1968. Rita Pavone se udala u Švajcarskoj za Tedija Renoa, čoveka koji je otkrio njen talenat. Rita Pavone je učestvovala i u političkom životu: bila kandidatkinja za senat na parlamentarnim izborima u Italiji 2006. godine.

Opis proizvoda Veoma efikasan i brz kružni rezač koji seče materijal samo po ivici. 100% brže – Ušteda u brzini i vremenu se postiže zahvaljujući sledećim faktorima. Prvo, princip prstenastog rezača samo seče materijal sa periferije rupe za razliku od spiralne bušilice koja mora da seče kompletan prečnik rupe. Drugo, prednost dva agresivna oštra ugla po reznoj ivici pomaže u postizanju bržeg pomaka i manjeg otpora na sečenje. 30% veća produktivnost – jer prstenasti rezač samo seče materijal sa periferije rupe. Potrebno je manje energije motora i pogonske snage. Što je veći prečnik burgije, veća je ušteda energije. Duži životni vek – rezne ivice prstenastih glodala obavljaju manje posla od spiralne burgije, što rezultira više rupa između oštrenja. Debelo telo od 6 mm zajedno sa posebnom geometrijom zubaca obezbeđuje visoku stabilnost i smanjuje na minimum rizik od loma usled preopterećenja. HSS prstenasti rezači sa debelim zidovima za povećanu izdržljivost i vek trajanja. Sa standardnim 19 mm Veldon prijemom. 30 mm dubina reza. Prečnik: 26 mm Ukupna dužina: 30 mm Količina pakovanja: 1 SBT Alati nude vam više opcija plaćanja, bilo da ste fizičko ili pravno lice: - plaćanje pouzećem (prilikom preuzimanja pošiljke) - plaćanje na račun firme (avansno, profaktura, faktura) - odloženo plaćanje čekovima građana do 3 mesečne rate - u našoj prodavnici Omogućili smo Vam beskamatno plaćanje do 6 jednakih mesečnih rata u našoj prodavnici u saradnji sa Banca Intesom. Isporuka se vrši putem kurirske službe. Očekivano vreme isporuke je najčešće 1 do 2 radna dana od dana slanja vaše porudžbine. Prilikom poručivanja, dobijate e-mail sa potvrdom i detaljima porudžbine, a takođe, naš tim vam šalje obaveštenje kada je vaša porudžbina poslata. SBT Alati vam nude isključivo nove, originalne proizvode. Proizvodi iz naše ponude dolaze uz garanciju do 3 godine uz mogućnost servisiranja. Uz svaki kupljen proizovd dobijate fiskalni račun i informacije kako aktivirati garanciju. Detalje kako produžiti garanciju i registrovati svoj novi alat, pogledajte OVDE.

Opis proizvoda Veoma efikasan i brz kružni rezač koji seče materijal samo po ivici. 100% brže – Ušteda u brzini i vremenu se postiže zahvaljujući sledećim faktorima. Prvo, princip prstenastog rezača samo seče materijal sa periferije rupe za razliku od spiralne bušilice koja mora da seče kompletan prečnik rupe. Drugo, prednost dva agresivna oštra ugla po reznoj ivici pomaže u postizanju bržeg pomaka i manjeg otpora na sečenje. 30% veća produktivnost – jer prstenasti rezač samo seče materijal sa periferije rupe. Potrebno je manje energije motora i pogonske snage. Što je veći prečnik burgije, veća je ušteda energije. Duži životni vek – rezne ivice prstenastih glodala obavljaju manje posla od spiralne burgije, što rezultira više rupa između oštrenja. Debelo telo od 6 mm zajedno sa posebnom geometrijom zubaca obezbeđuje visoku stabilnost i smanjuje na minimum rizik od loma usled preopterećenja. HSS prstenasti rezači sa debelim zidovima za povećanu izdržljivost i vek trajanja. Sa standardnim 19 mm Veldon prijemom. 30 mm dubina reza. Prečnik: 25 mm Ukupna dužina: 30 mm Količina pakovanja: 1 SBT Alati nude vam više opcija plaćanja, bilo da ste fizičko ili pravno lice: - plaćanje pouzećem (prilikom preuzimanja pošiljke) - plaćanje na račun firme (avansno, profaktura, faktura) - odloženo plaćanje čekovima građana do 3 mesečne rate - u našoj prodavnici Omogućili smo Vam beskamatno plaćanje do 6 jednakih mesečnih rata u našoj prodavnici u saradnji sa Banca Intesom. Isporuka se vrši putem kurirske službe. Očekivano vreme isporuke je najčešće 1 do 2 radna dana od dana slanja vaše porudžbine. Prilikom poručivanja, dobijate e-mail sa potvrdom i detaljima porudžbine, a takođe, naš tim vam šalje obaveštenje kada je vaša porudžbina poslata. SBT Alati vam nude isključivo nove, originalne proizvode. Proizvodi iz naše ponude dolaze uz garanciju do 3 godine uz mogućnost servisiranja. Uz svaki kupljen proizovd dobijate fiskalni račun i informacije kako aktivirati garanciju. Detalje kako produžiti garanciju i registrovati svoj novi alat, pogledajte OVDE.

Opis proizvoda Veoma efikasan i brz kružni rezač koji seče materijal samo po ivici. 100% brže – Ušteda u brzini i vremenu se postiže zahvaljujući sledećim faktorima. Prvo, princip prstenastog rezača samo seče materijal sa periferije rupe za razliku od spiralne bušilice koja mora da seče kompletan prečnik rupe. Drugo, prednost dva agresivna oštra ugla po reznoj ivici pomaže u postizanju bržeg pomaka i manjeg otpora na sečenje. 30% veća produktivnost – jer prstenasti rezač samo seče materijal sa periferije rupe. Potrebno je manje energije motora i pogonske snage. Što je veći prečnik burgije, veća je ušteda energije. Duži životni vek – rezne ivice prstenastih glodala obavljaju manje posla od spiralne burgije, što rezultira više rupa između oštrenja. Debelo telo od 6 mm zajedno sa posebnom geometrijom zubaca obezbeđuje visoku stabilnost i smanjuje na minimum rizik od loma usled preopterećenja. HSS prstenasti rezači sa debelim zidovima za povećanu izdržljivost i vek trajanja. Sa standardnim 19 mm Veldon prijemom. 50 mm dubina reza. Prečnik: 14 mm Ukupna dužina: 50 mm Količina pakovanja: 1 SBT Alati nude vam više opcija plaćanja, bilo da ste fizičko ili pravno lice: - plaćanje pouzećem (prilikom preuzimanja pošiljke) - plaćanje na račun firme (avansno, profaktura, faktura) - odloženo plaćanje čekovima građana do 3 mesečne rate - u našoj prodavnici Omogućili smo Vam beskamatno plaćanje do 6 jednakih mesečnih rata u našoj prodavnici u saradnji sa Banca Intesom. Isporuka se vrši putem kurirske službe. Očekivano vreme isporuke je najčešće 1 do 2 radna dana od dana slanja vaše porudžbine. Prilikom poručivanja, dobijate e-mail sa potvrdom i detaljima porudžbine, a takođe, naš tim vam šalje obaveštenje kada je vaša porudžbina poslata. SBT Alati vam nude isključivo nove, originalne proizvode. Proizvodi iz naše ponude dolaze uz garanciju do 3 godine uz mogućnost servisiranja. Uz svaki kupljen proizovd dobijate fiskalni račun i informacije kako aktivirati garanciju. Detalje kako produžiti garanciju i registrovati svoj novi alat, pogledajte OVDE.

Opis proizvoda Veoma efikasan i brz kružni rezač koji seče materijal samo po ivici. 100% brže – Ušteda u brzini i vremenu se postiže zahvaljujući sledećim faktorima. Prvo, princip prstenastog rezača samo seče materijal sa periferije rupe za razliku od spiralne bušilice koja mora da seče kompletan prečnik rupe. Drugo, prednost dva agresivna oštra ugla po reznoj ivici pomaže u postizanju bržeg pomaka i manjeg otpora na sečenje. 30% veća produktivnost – jer prstenasti rezač samo seče materijal sa periferije rupe. Potrebno je manje energije motora i pogonske snage. Što je veći prečnik burgije, veća je ušteda energije. Duži životni vek – rezne ivice prstenastih glodala obavljaju manje posla od spiralne burgije, što rezultira više rupa između oštrenja. Debelo telo od 6 mm zajedno sa posebnom geometrijom zubaca obezbeđuje visoku stabilnost i smanjuje na minimum rizik od loma usled preopterećenja. HSS prstenasti rezači sa debelim zidovima za povećanu izdržljivost i vek trajanja. Sa standardnim 19 mm Veldon prijemom. 50 mm dubina reza. Prečnik: 15 mm Ukupna dužina: 50 mm Količina pakovanja: 1 SBT Alati nude vam više opcija plaćanja, bilo da ste fizičko ili pravno lice: - plaćanje pouzećem (prilikom preuzimanja pošiljke) - plaćanje na račun firme (avansno, profaktura, faktura) - odloženo plaćanje čekovima građana do 3 mesečne rate - u našoj prodavnici Omogućili smo Vam beskamatno plaćanje do 6 jednakih mesečnih rata u našoj prodavnici u saradnji sa Banca Intesom. Isporuka se vrši putem kurirske službe. Očekivano vreme isporuke je najčešće 1 do 2 radna dana od dana slanja vaše porudžbine. Prilikom poručivanja, dobijate e-mail sa potvrdom i detaljima porudžbine, a takođe, naš tim vam šalje obaveštenje kada je vaša porudžbina poslata. SBT Alati vam nude isključivo nove, originalne proizvode. Proizvodi iz naše ponude dolaze uz garanciju do 3 godine uz mogućnost servisiranja. Uz svaki kupljen proizovd dobijate fiskalni račun i informacije kako aktivirati garanciju. Detalje kako produžiti garanciju i registrovati svoj novi alat, pogledajte OVDE.

Bulleit 95 Rye American Whiskey Ražani viski u biti je američki viski od istorijskog značaja. Tokom prve polovine 19. veka raž je bila glavno žito koje se gajilo na prostoru SAD-a, budući da nije bilo hladnih sorti kukuruza i da postojeće vrste nisu uspevale severno od linije Mason-Dixon. Prema raspoloživim istorijskim podacima broj destilerija koje su se bavile destilacijom žitarica u Sjedinjenim američkim državama do 1840. godine kretao se između 14.000 i 20.000. Sve do početka Prohibicije ražani viski bio je glavni stil viskija koji se konzumira u Americi i proizvodio se na dva načina. U Pensilvaniji, uglavnom u severnom i zapadnom delu države, sastav kaše za proces destilacije činilo je od 90 do 100% raži. Upravo je od nje nastao začinast viski punog tela, koji se proizvodio od raži „Monongahela“. Nasuprot tome, u Merilendu, gde je bilo toplije i gde se kukuruz mogao uzgajati, u sastav mase za proces destilacije ulazilo je 65% raži i 35% kukuruza. Viski se zapravo proizvodio od većeg udela kukuruza, i raži koja je bila mekša i slađa, a koja je bila rasprostranjena i na Srednjem zapadu. Tako je nastao drugačiji tip viskija u odnosu na onaj u Pensilvaniji. Kako se proizvodnja kukuruza povećavala, a proizvodnja raži padala, destileri na Srednjem zapadu su povećali udeo kukuruza u procesu destilacije, jeftinijeg u odnosu na raž, prelazeći lagano na takozvani burbon stil. Industrija ražanog viskija nikada se nije u potpunosti oporavila nakon Prohibicije. Izostanak dovoljno odležalih zaliha doveo ih je u problem, kao i Vladina politika podsticaja proizvodnje kukuruza. Burbon je bio lakši i jeftiniji za proces destilacije u odnosu na raž. Tokom II svetskog rata za potrebe vojske i ratnih dešavanja mnogi destileri u Pensilvaniji i Merilendu prešli su na proizvodnju etanola. Nakon rata dolazi do novih trendova, pa je velika tražnja za slađim alkoholnim pićima, a rezultat je konstantni pad proizvodnje raži. Do 2006. godine proizvodnje raži gotovo da nije ni bilo. Te godine na 100 prodatih burbona dolazio je 1 prodat ražani viski. Do 2009. godine, prodaja ražanog viskija se uvećala, ali je i dalje bila ispod 15 miliona dolara, otprilike onoliko koliko se burbona proda samo tokom jednog vikenda u Americi. Do 2018. godine prodaja je uvećana čak 12 puta. Poslednjih godina primetan je i rast prodaje ražanog viskija starog 8 i više godina, ali bez izjave o starosti. Primat u proizvodnji ražanog viskija danas u svetu ima brend Bulleit, koji se smatra vodećim proizvođačem. Bulleit 95 Rye Whiskey plasiran je na tržištu marta 2011. godine, kao nov proizvod kompanije Deageo. Napravljen je u čuvenoj destileriji MGP Ingredients od 95% raži i 5% prevrelog ječma i jedan je od najpopularnijih ražanih burbona u svetu. Iako ne sadrži izjavu o starosti, veruje se da je sazrevao od 4 do 7 godina. Broj 95 u nazivu ovog burbona odnosi se na udeo raži u njegovom nastajanju - 95% (minimum za proizvodnju ražanog viskija je 51% raži u sastavu). Iako je ovaj ražani viski destilovan u destileriji MGP Ingredients, on se proizvodi po specifičnom receptu. Dugo sazreva kako u sopstvenim bačvama, tako i u bačvama destilerije MGP Ingredients. Nakon što bačve dostignu optimalnu zrelost i željeni profil, tim blendera u destileriji The Bulleit Distilling Co. u Shelbyville, KY pomeša sve zalihe koje imaju u bačvama, kako one koje su sazrevale 12 godina, tako i one koje na etiketi nemaju godinu sazrevanja, koristeći optimalni izbor bačvi, profila, uzrasta i ukusa destilata čime nastaje jedinstven proizvod. Upravo taj postupak mešanja koji se svake godine menja čini Bulleit 95 Rye Whiskey jedinstvenim i cenovno prihvatljivim. Pri prvom susretu, na nosu, osetićete jak miris trešanja i vanile, sa suptilnim notama kože i duvana u pozadini. Iako je ukus u početku prilično snažan i ljut, ubrzo do izražaja dolazi miris začina, za kojima slede note breskve, trešanja i vrlo malo narandže. Dominira raž pomešana sa vanilom, cimetom, tragovima bibera i muskatnog oraščića. Završnica je glatka i umereno duga, ispraćena ukusom cimeta, bibera i vanile, sa malo slatkoće koja joj daje toplinu. Bulleit je proglašen #1 Best Selling i #1 Most Trending American Whiskey u Drinks Internationals “World's 50 Best Bars Report". Kompanija: Diageo Destilerija: MGP Ingredients Stil: Rye Whiskey Alkohol: 45% Starost: NAS Sastav: 95% raži, 5% prevrelog ječma Boja: Svetlo bronzana Additional Information Zemlja porekla USA Destilerija Bulleit Zapremina 0.70l decorateTable('product-attribute-specs-table') Be the first to review this product 2013, 2011 - Double Gold Medal - San Francisco World Spirits Competition2015, 2014, 2012 - Gold Medal - San Francisco World Spirits Competition2012 - Gold Medal, Exceptional - Beverage Testing Institute2014 - 95/100, Chairman’s Trophy, Extraordinary, Ultimate Recommendation - Ultimate Spirits Challenge2013, 2012 - 91/100, Finalist, Excellent, Highly Recommended - Ultimate Spirits Challenge2011 - 4 Stars, Highly Recommended - Spirit Journal Destilerija Bulleit zvanično je osnovana je 1987. godine u mestu Shelbyville, u okrugu Kentucky, i smatra se jednim od najbrže rastućih proizvođača viskija u Americi. Svoju popularnost i brzi rast pripisuje barmenima i poslovnim partnerima koji su ovaj brend prihvatili kao svoj. Njen istorijat vrlo je zanimljiv, budući da je originalni Bulleit Bourbon početkom 1830. godine napravio Augustus Bulleit. Destilerija iznenada prestaje sa radom 1860. godine, u isto vreme kada i Bulleit nestaje iz istorijskih spisa. Moderni Bulleit Bourbon počeo je da se proizvodi zahvaljujući Augustusovom potomku Thomas-u E. Bulleit-u, na osnovu novog recepta, sa manje raži u sastavu mase od koje ovaj burbon nastaje, ali ipak više u odnosu na ostale poznate burbone. Godine 1997. brend Bulleit Bourbon kupila je kompanija Seagram i na tržištu SAD plasirala ga dve godine kasnije. Brend je danas u celini u vlasništvu kompanije Diageo, koja je 2000. godine preuzela Seagram, a samim tim i Bullet. Trenutni proces destilacije brenda čini se pomalo tajanstvenim i mističnim. Iako u kompaniji kažu da se proizvodi u destileriji Bulleit Distilling Co, oni zapravo nabavljaju svoj burbon. Do nedavno je njihov dobavljač bila destilerija Four Roses, ali sada nema zvanične informacije o tome ko ih zapravo snabdeva. Originalni Bulleit recept koristio je dve trećine raži i jednu trećinu kukuruza. Međutim, današnji Bulleit Bourbon i dalje se izdvaja u odnosu na druge burbone i koristi 28% raži, što je više nego što jeuobičajeno, dok ostatak mase čini 68% kukuruza i 4% prevrelog ječma (ječmenog slada). Za njegovuproizvodnju koriste se sastojci najvišeg kvaliteta. Suptilnost i složenost koje ovaj burbon poseduje od jedinstvene mešavine slada raži, ječma i kukuruza, zajedno sa posebnim sojevima kvasca i čistom filtriranom vodom iz krečnjaka u oblasti Kentucky. Godine 2017. destilerija Bulleit proslavila je svoj jubilarni tridesti rođendan otvaranjem nove, najsavremenije destilerije, konstruisane na principu obnovljive energije, kako bi se sačuvala prirodna staništa, izvorivode i lokalna mikroklima.

Bulleit 95 Rye American Whiskey Ražani viski u biti je američki viski od istorijskog značaja. Tokom prve polovine 19. veka raž je bila glavno žito koje se gajilo na prostoru SAD-a, budući da nije bilo hladnih sorti kukuruza i da postojeće vrste nisu uspevale severno od linije Mason-Dixon. Prema raspoloživim istorijskim podacima broj destilerija koje su se bavile destilacijom žitarica u Sjedinjenim američkim državama do 1840. godine kretao se između 14.000 i 20.000. Sve do početka Prohibicije ražani viski bio je glavni stil viskija koji se konzumira u Americi i proizvodio se na dva načina. U Pensilvaniji, uglavnom u severnom i zapadnom delu države, sastav kaše za proces destilacije činilo je od 90 do 100% raži. Upravo je od nje nastao začinast viski punog tela, koji se proizvodio od raži „Monongahela“. Nasuprot tome, u Merilendu, gde je bilo toplije i gde se kukuruz mogao uzgajati, u sastav mase za proces destilacije ulazilo je 65% raži i 35% kukuruza. Viski se zapravo proizvodio od većeg udela kukuruza, i raži koja je bila mekša i slađa, a koja je bila rasprostranjena i na Srednjem zapadu. Tako je nastao drugačiji tip viskija u odnosu na onaj u Pensilvaniji. Kako se proizvodnja kukuruza povećavala, a proizvodnja raži padala, destileri na Srednjem zapadu su povećali udeo kukuruza u procesu destilacije, jeftinijeg u odnosu na raž, prelazeći lagano na takozvani burbon stil. Industrija ražanog viskija nikada se nije u potpunosti oporavila nakon Prohibicije. Izostanak dovoljno odležalih zaliha doveo ih je u problem, kao i Vladina politika podsticaja proizvodnje kukuruza. Burbon je bio lakši i jeftiniji za proces destilacije u odnosu na raž. Tokom II svetskog rata za potrebe vojske i ratnih dešavanja mnogi destileri u Pensilvaniji i Merilendu prešli su na proizvodnju etanola. Nakon rata dolazi do novih trendova, pa je velika tražnja za slađim alkoholnim pićima, a rezultat je konstantni pad proizvodnje raži. Do 2006. godine proizvodnje raži gotovo da nije ni bilo. Te godine na 100 prodatih burbona dolazio je 1 prodat ražani viski. Do 2009. godine, prodaja ražanog viskija se uvećala, ali je i dalje bila ispod 15 miliona dolara, otprilike onoliko koliko se burbona proda samo tokom jednog vikenda u Americi. Do 2018. godine prodaja je uvećana čak 12 puta. Poslednjih godina primetan je i rast prodaje ražanog viskija starog 8 i više godina, ali bez izjave o starosti. Primat u proizvodnji ražanog viskija danas u svetu ima brend Bulleit, koji se smatra vodećim proizvođačem. Bulleit 95 Rye Whiskey plasiran je na tržištu marta 2011. godine, kao nov proizvod kompanije Deageo. Napravljen je u čuvenoj destileriji MGP Ingredients od 95% raži i 5% prevrelog ječma i jedan je od najpopularnijih ražanih burbona u svetu. Iako ne sadrži izjavu o starosti, veruje se da je sazrevao od 4 do 7 godina. Broj 95 u nazivu ovog burbona odnosi se na udeo raži u njegovom nastajanju - 95% (minimum za proizvodnju ražanog viskija je 51% raži u sastavu). Iako je ovaj ražani viski destilovan u destileriji MGP Ingredients, on se proizvodi po specifičnom receptu. Dugo sazreva kako u sopstvenim bačvama, tako i u bačvama destilerije MGP Ingredients. Nakon što bačve dostignu optimalnu zrelost i željeni profil, tim blendera u destileriji The Bulleit Distilling Co. u Shelbyville, KY pomeša sve zalihe koje imaju u bačvama, kako one koje su sazrevale 12 godina, tako i one koje na etiketi nemaju godinu sazrevanja, koristeći optimalni izbor bačvi, profila, uzrasta i ukusa destilata čime nastaje jedinstven proizvod. Upravo taj postupak mešanja koji se svake godine menja čini Bulleit 95 Rye Whiskey jedinstvenim i cenovno prihvatljivim. Pri prvom susretu, na nosu, osetićete jak miris trešanja i vanile, sa suptilnim notama kože i duvana u pozadini. Iako je ukus u početku prilično snažan i ljut, ubrzo do izražaja dolazi miris začina, za kojima slede note breskve, trešanja i vrlo malo narandže. Dominira raž pomešana sa vanilom, cimetom, tragovima bibera i muskatnog oraščića. Završnica je glatka i umereno duga, ispraćena ukusom cimeta, bibera i vanile, sa malo slatkoće koja joj daje toplinu. Bulleit je proglašen #1 Best Selling i #1 Most Trending American Whiskey u Drinks Internationals “World's 50 Best Bars Report". Kompanija: Diageo Destilerija: MGP Ingredients Stil: Rye Whiskey Alkohol: 45% Starost: NAS Sastav: 95% raži, 5% prevrelog ječma Boja: Svetlo bronzana Additional Information Zemlja porekla USA Destilerija Bulleit Zapremina 0.70l decorateTable('product-attribute-specs-table') Be the first to review this product 2013, 2011 - Double Gold Medal - San Francisco World Spirits Competition2015, 2014, 2012 - Gold Medal - San Francisco World Spirits Competition2012 - Gold Medal, Exceptional - Beverage Testing Institute2014 - 95/100, Chairman’s Trophy, Extraordinary, Ultimate Recommendation - Ultimate Spirits Challenge2013, 2012 - 91/100, Finalist, Excellent, Highly Recommended - Ultimate Spirits Challenge2011 - 4 Stars, Highly Recommended - Spirit Journal Destilerija Bulleit zvanično je osnovana je 1987. godine u mestu Shelbyville, u okrugu Kentucky, i smatra se jednim od najbrže rastućih proizvođača viskija u Americi. Svoju popularnost i brzi rast pripisuje barmenima i poslovnim partnerima koji su ovaj brend prihvatili kao svoj. Njen istorijat vrlo je zanimljiv, budući da je originalni Bulleit Bourbon početkom 1830. godine napravio Augustus Bulleit. Destilerija iznenada prestaje sa radom 1860. godine, u isto vreme kada i Bulleit nestaje iz istorijskih spisa. Moderni Bulleit Bourbon počeo je da se proizvodi zahvaljujući Augustusovom potomku Thomas-u E. Bulleit-u, na osnovu novog recepta, sa manje raži u sastavu mase od koje ovaj burbon nastaje, ali ipak više u odnosu na ostale poznate burbone. Godine 1997. brend Bulleit Bourbon kupila je kompanija Seagram i na tržištu SAD plasirala ga dve godine kasnije. Brend je danas u celini u vlasništvu kompanije Diageo, koja je 2000. godine preuzela Seagram, a samim tim i Bullet. Trenutni proces destilacije brenda čini se pomalo tajanstvenim i mističnim. Iako u kompaniji kažu da se proizvodi u destileriji Bulleit Distilling Co, oni zapravo nabavljaju svoj burbon. Do nedavno je njihov dobavljač bila destilerija Four Roses, ali sada nema zvanične informacije o tome ko ih zapravo snabdeva. Originalni Bulleit recept koristio je dve trećine raži i jednu trećinu kukuruza. Međutim, današnji Bulleit Bourbon i dalje se izdvaja u odnosu na druge burbone i koristi 28% raži, što je više nego što jeuobičajeno, dok ostatak mase čini 68% kukuruza i 4% prevrelog ječma (ječmenog slada). Za njegovuproizvodnju koriste se sastojci najvišeg kvaliteta. Suptilnost i složenost koje ovaj burbon poseduje od jedinstvene mešavine slada raži, ječma i kukuruza, zajedno sa posebnim sojevima kvasca i čistom filtriranom vodom iz krečnjaka u oblasti Kentucky. Godine 2017. destilerija Bulleit proslavila je svoj jubilarni tridesti rođendan otvaranjem nove, najsavremenije destilerije, konstruisane na principu obnovljive energije, kako bi se sačuvala prirodna staništa, izvorivode i lokalna mikroklima.

Bulleit 95 Rye American Whiskey Ražani viski u biti je američki viski od istorijskog značaja. Tokom prve polovine 19. veka raž je bila glavno žito koje se gajilo na prostoru SAD-a, budući da nije bilo hladnih sorti kukuruza i da postojeće vrste nisu uspevale severno od linije Mason-Dixon. Prema raspoloživim istorijskim podacima broj destilerija koje su se bavile destilacijom žitarica u Sjedinjenim američkim državama do 1840. godine kretao se između 14.000 i 20.000. Sve do početka Prohibicije ražani viski bio je glavni stil viskija koji se konzumira u Americi i proizvodio se na dva načina. U Pensilvaniji, uglavnom u severnom i zapadnom delu države, sastav kaše za proces destilacije činilo je od 90 do 100% raži. Upravo je od nje nastao začinast viski punog tela, koji se proizvodio od raži „Monongahela“. Nasuprot tome, u Merilendu, gde je bilo toplije i gde se kukuruz mogao uzgajati, u sastav mase za proces destilacije ulazilo je 65% raži i 35% kukuruza. Viski se zapravo proizvodio od većeg udela kukuruza, i raži koja je bila mekša i slađa, a koja je bila rasprostranjena i na Srednjem zapadu. Tako je nastao drugačiji tip viskija u odnosu na onaj u Pensilvaniji. Kako se proizvodnja kukuruza povećavala, a proizvodnja raži padala, destileri na Srednjem zapadu su povećali udeo kukuruza u procesu destilacije, jeftinijeg u odnosu na raž, prelazeći lagano na takozvani burbon stil. Industrija ražanog viskija nikada se nije u potpunosti oporavila nakon Prohibicije. Izostanak dovoljno odležalih zaliha doveo ih je u problem, kao i Vladina politika podsticaja proizvodnje kukuruza. Burbon je bio lakši i jeftiniji za proces destilacije u odnosu na raž. Tokom II svetskog rata za potrebe vojske i ratnih dešavanja mnogi destileri u Pensilvaniji i Merilendu prešli su na proizvodnju etanola. Nakon rata dolazi do novih trendova, pa je velika tražnja za slađim alkoholnim pićima, a rezultat je konstantni pad proizvodnje raži. Do 2006. godine proizvodnje raži gotovo da nije ni bilo. Te godine na 100 prodatih burbona dolazio je 1 prodat ražani viski. Do 2009. godine, prodaja ražanog viskija se uvećala, ali je i dalje bila ispod 15 miliona dolara, otprilike onoliko koliko se burbona proda samo tokom jednog vikenda u Americi. Do 2018. godine prodaja je uvećana čak 12 puta. Poslednjih godina primetan je i rast prodaje ražanog viskija starog 8 i više godina, ali bez izjave o starosti. Primat u proizvodnji ražanog viskija danas u svetu ima brend Bulleit, koji se smatra vodećim proizvođačem. Bulleit 95 Rye Whiskey plasiran je na tržištu marta 2011. godine, kao nov proizvod kompanije Deageo. Napravljen je u čuvenoj destileriji MGP Ingredients od 95% raži i 5% prevrelog ječma i jedan je od najpopularnijih ražanih burbona u svetu. Iako ne sadrži izjavu o starosti, veruje se da je sazrevao od 4 do 7 godina. Broj 95 u nazivu ovog burbona odnosi se na udeo raži u njegovom nastajanju - 95% (minimum za proizvodnju ražanog viskija je 51% raži u sastavu). Iako je ovaj ražani viski destilovan u destileriji MGP Ingredients, on se proizvodi po specifičnom receptu. Dugo sazreva kako u sopstvenim bačvama, tako i u bačvama destilerije MGP Ingredients. Nakon što bačve dostignu optimalnu zrelost i željeni profil, tim blendera u destileriji The Bulleit Distilling Co. u Shelbyville, KY pomeša sve zalihe koje imaju u bačvama, kako one koje su sazrevale 12 godina, tako i one koje na etiketi nemaju godinu sazrevanja, koristeći optimalni izbor bačvi, profila, uzrasta i ukusa destilata čime nastaje jedinstven proizvod. Upravo taj postupak mešanja koji se svake godine menja čini Bulleit 95 Rye Whiskey jedinstvenim i cenovno prihvatljivim. Pri prvom susretu, na nosu, osetićete jak miris trešanja i vanile, sa suptilnim notama kože i duvana u pozadini. Iako je ukus u početku prilično snažan i ljut, ubrzo do izražaja dolazi miris začina, za kojima slede note breskve, trešanja i vrlo malo narandže. Dominira raž pomešana sa vanilom, cimetom, tragovima bibera i muskatnog oraščića. Završnica je glatka i umereno duga, ispraćena ukusom cimeta, bibera i vanile, sa malo slatkoće koja joj daje toplinu. Bulleit je proglašen #1 Best Selling i #1 Most Trending American Whiskey u Drinks Internationals “World's 50 Best Bars Report". Kompanija: Diageo Destilerija: MGP Ingredients Stil: Rye Whiskey Alkohol: 45% Starost: NAS Sastav: 95% raži, 5% prevrelog ječma Boja: Svetlo bronzana Additional Information Zemlja porekla USA Destilerija Bulleit Zapremina 0.70l decorateTable('product-attribute-specs-table') Be the first to review this product 2013, 2011 - Double Gold Medal - San Francisco World Spirits Competition2015, 2014, 2012 - Gold Medal - San Francisco World Spirits Competition2012 - Gold Medal, Exceptional - Beverage Testing Institute2014 - 95/100, Chairman’s Trophy, Extraordinary, Ultimate Recommendation - Ultimate Spirits Challenge2013, 2012 - 91/100, Finalist, Excellent, Highly Recommended - Ultimate Spirits Challenge2011 - 4 Stars, Highly Recommended - Spirit Journal Destilerija Bulleit zvanično je osnovana je 1987. godine u mestu Shelbyville, u okrugu Kentucky, i smatra se jednim od najbrže rastućih proizvođača viskija u Americi. Svoju popularnost i brzi rast pripisuje barmenima i poslovnim partnerima koji su ovaj brend prihvatili kao svoj. Njen istorijat vrlo je zanimljiv, budući da je originalni Bulleit Bourbon početkom 1830. godine napravio Augustus Bulleit. Destilerija iznenada prestaje sa radom 1860. godine, u isto vreme kada i Bulleit nestaje iz istorijskih spisa. Moderni Bulleit Bourbon počeo je da se proizvodi zahvaljujući Augustusovom potomku Thomas-u E. Bulleit-u, na osnovu novog recepta, sa manje raži u sastavu mase od koje ovaj burbon nastaje, ali ipak više u odnosu na ostale poznate burbone. Godine 1997. brend Bulleit Bourbon kupila je kompanija Seagram i na tržištu SAD plasirala ga dve godine kasnije. Brend je danas u celini u vlasništvu kompanije Diageo, koja je 2000. godine preuzela Seagram, a samim tim i Bullet. Trenutni proces destilacije brenda čini se pomalo tajanstvenim i mističnim. Iako u kompaniji kažu da se proizvodi u destileriji Bulleit Distilling Co, oni zapravo nabavljaju svoj burbon. Do nedavno je njihov dobavljač bila destilerija Four Roses, ali sada nema zvanične informacije o tome ko ih zapravo snabdeva. Originalni Bulleit recept koristio je dve trećine raži i jednu trećinu kukuruza. Međutim, današnji Bulleit Bourbon i dalje se izdvaja u odnosu na druge burbone i koristi 28% raži, što je više nego što jeuobičajeno, dok ostatak mase čini 68% kukuruza i 4% prevrelog ječma (ječmenog slada). Za njegovuproizvodnju koriste se sastojci najvišeg kvaliteta. Suptilnost i složenost koje ovaj burbon poseduje od jedinstvene mešavine slada raži, ječma i kukuruza, zajedno sa posebnim sojevima kvasca i čistom filtriranom vodom iz krečnjaka u oblasti Kentucky. Godine 2017. destilerija Bulleit proslavila je svoj jubilarni tridesti rođendan otvaranjem nove, najsavremenije destilerije, konstruisane na principu obnovljive energije, kako bi se sačuvala prirodna staništa, izvorivode i lokalna mikroklima.

-Crna knjiga komunizma, Le livre noir du commmunisme -Broširano, 15x24 cm, 850 stranica, ilustrovana fotografijama, Pariz 1997. -Crna knjiga komunizma nikad nije objavljena na srpskom jeziku, postoji jedno sarajevsko i, mislim, zagrebačko izdanje Stefan Gužvica, istorija jedne kontroverze (u čemu leži tajna uspeha `Crne knjige komunizma`)- tekst iz 2020. godine: Čak tri od četiri glavna koautora „Crne knjige komunizma“, Nicolas Werth, Jean-Louis Margolin i Karel Bartošek, javno su se ogradili od knjige nakon njenog objavljivanja (1997.), smatrajući da je glavni urednik, Stephane Courtois, bio opterećen dobacivanjem do izmišljene brojke od sto miliona žrtava komunizma i težnjom da se komunizam izjednači s nacizmom, koju su oni smatrali nenaučnom. Werth, koji je samostalno napisao skoro trećinu knjige, bio je kategoričan: „Logori smrti nisu postojali u Sovjetskom Savezu“. Polovinom devedesetih godina prošlog veka, francuski izdavač i urednik Charles Ronsac počeo je da skuplja oko sebe grupu politički angažovanih intelektualaca za svoj novi naučni projekat. Ronsac, koji je bio politički aktivan u trockističkom pokretu tridesetih pod imenom Charles Rosen, bio je blizak prijatelj Borisa Souvarinea, osnivača Francuske komunističke partije (PCF) i vođe njene Leve opozicije. Ljudi koje je okupio oko sebe za ovaj projekat takođe su imali iskustva u komunističkom pokretu. Budući glavni urednik knjige, Stéphane Courtois, bio je maoista 1968. godine; Jean-Louis Margolin bio je takođe trockista; Karel Bartošek bio je član Komunističke partije Čehoslovačke i jedan od njenih najozbiljnijih mladih istoričara, da bi nakon sovjetske invazije 1968. godine bio hapšen, proganjan i na kraju prisiljen da napusti zemlju; Jean-Louis Panné pripadao je raznim društvenim pokretima „nove levice“ sedamdesetih i bavio se mišlju Rose Luxemburg; Pierre Rigoulot, još jedan maoista, posećivao je Kinu u vreme Mao Ce-tunga kao član francuske delegacije, te aktivno sarađivao u časopisu Les Tempes modernes, koji su vodili Jean-Paul Sartre i Simone de Beauvoir. Uzevši u obzir takve biografije, ekipa koja se sakupila lako je mogla, u neko drugo vreme, da bude na jednom mestu zarad snimanja nekog filma francuskog novog talasa. Međutim, ovo su bile devedesete, a ne šezdesete. Svi su već uveliko bili bivši komunisti. Neki su i dalje sebe smatrali levičarima, a neki nisu. U svakom slučaju, Ronsacova ideja bila je da napišu „Crnu knjigu komunizma“, ogroman zbornik zločina i smrti počinjenih u ime komunizma i pod režimima koji su sebe smatrali komunističkim u dvadesetom veku. Odabir naslova nije bio slučajan: svesno je referirao na „Crnu knjigu“ nacističkih zločina nad sovjetskim Jevrejima, koju su napisali sovjetski pisci Ilja Erenburg i Vasilij Grosman na kraju Drugog svetskog rata. Već sam naslov knjige implicirao je njenu poruku: oni koji su Auschwitz stvorili moralno su ekvivalentni onima koji su ga oslobodili. Kontekst nastajanja Za razumevanje konteksta nastajanja „Crne knjige komunizma“, bitno je uzeti u obzir još jedan zajednički nazivnik njenih autora. Pored toga što su većinom bili bivši komunisti, uglavnom su bili i saradnici pariškog Instituta za socijalnu istoriju (Institut d`histoire sociale). Osnivač tog Instituta, 1935. godine, bio je upravo Boris Souvarine, vođa francuske Leve opozicije, a služio je kao arhiv Lava Trockog i trockističkog pokreta. Nakon okupacije Francuske, 1940. godine, nacisti su arhiv uništili, a Souvarine je uhapšen. Posle rata, Souvarine je napustio komunističke pozicije i postao aktivni anti-komunista. Novo političko pozicioniranje udahnulo je i novi život njegovom institutu. Godine 1954., stvoren je obnovljeni Institut za socijalnu istoriju i sovjetologiju. Finansijsku podršku pružio mu je Georges Albertini, antikomunistički nastrojen bivši socijalista, a potom kolaboracionist i antisemit, koji je za vreme okupacije regrutovao francuske dobrovoljce za borbu protiv SSSR-a na Istočnom frontu.1 Institut je od početka postao ispostava hladnoratovske propagande, deo kulturnog rata između dva bloka. Još pod rukovodstvom Souvarinea, IHS je ostvario veze sa neofašističkom organizacijom Occident i anti-PCF sindikatom Force Ouvrière koji je finansirala CIA, a postao je i mesto zapošljavanja bivših aktivista ekstremno-desničarskih grupa.2 Sedamdesetih su neki od tih aktivista, nakon što su digli ruke od neofašizma i terorističkih akata na francuskim univerzitetima, osnovali časopis Contrepoint. Pod okriljem IHS-a, kroz časopis su promovisali čari slobodnotržišne ekonomije i privatizacije.3 Kada se Souvarine penzionisao 1976. godine, Institut su preuzeli otvoreni desničari, ranije povezani sa neofašističkom grupom Ordre Nouveau, koja je 1972. bila među osnivačima Le Penovog Nacionalnog fronta.4 Tokom osamdesetih, nakon što je Institut zapao u finansijske teškoće, spašava ih Jacques Chirac, tadašnji gradonačelnik Pariza, pošto su lokalne vlasti u Francuskoj generalno zadužene za finansijsko održavanje istraživačkih instituta. Međutim, od 1984. godine, pomaže ih novoosnovani Nacionalni fond za demokratiju, neprofitna organizacija zadužena za promovisanje spoljnopolitičkih interesa SAD-a.5 Zanimljivo je i da je jedan od finansijera Instituta bio Branko Lazić, učesnik Ravnogorskog pokreta i posleratni politički emigrant.6 U ovom miljeu formirali su se neki od budućih saradnika na „Crnoj knjizi komunizma“. Pierre Rigoulet je bio saradnik Instituta i urednik njihovog časopisa Les Cahiers d’histoire sociale.7 Jean-Louis Panné radio je kao bibliotekar IHS-a i lični asistent penzionisanog Souvarinea od 1979. do 1984. godine. Inicijator celog projekta, Charles Ronsac, nikad nije bio formalno povezan sa Institutom, ali je saradnike IHS-a poznavao preko Souvarinea. Stoga ih je povezao sa Courtoisom, čije knjige je ranije objavljivao. Courtois je sa sobom u projekat uključio i uredništvo svog naučnog časopisa Communisme, u kojem su bili Nicolas Werth, Sylvain Boulouque i Karel Bartošek. Autorski raskol Ova ambiciozna knjiga od 850 strana trebala je da izađe 7. novembra 1997. godine, na osamdesetu godišnjicu Oktobarske revolucije. Predgovor je trebao da napiše François Furet, još jedan čuveni bivši komunista, poznat po kritikama revolucionarnih politika koje je iznosio u svojim knjigama o Francuskoj revoluciji. Međutim, Furet je iznenada umro 12. jula iste godine i nije uspeo da dovrši rukopis uvodnog teksta. Courtois je, kao urednik, tražio od izdavača da se objavljivanje odloži na šest meseci da bi mogao da pronađe novog uvodničara. Izdavač je to odbio, te je Courtois morao sam da napiše uvod.8 Njegova centralna hipoteza bila je jednostavna: komunizam je odgovoran za smrt sto miliona ljudi u dvadesetom veku, etički je ekvivalentan nacizmu i predstavlja najsmrtonosniju ideologiju u istoriji čovečanstva. Koautore knjige je ovakav predgovor razbesneo. Werth, koji je, kako smo već rekli, samostalno napisao skoro trećinu knjige, i Margolin, autor preko 160 strana o komunizmu u Istočnoj Aziji, pokušali su da potpuno povuku svoje doprinose. Odustali su samo zato što su im njihovi advokati rekli da je to nemoguće.9 Međutim, momentalno su se javno distancirali i od Courtoisa i od knjige. Pre svega, optužili su ga da je opsednut okruglom cifrom od sto miliona mrtvih koja je faktički netačna. Istakli su da je Courtois na svoju ruku izmislio cifre od 20 miliona mrtvih u SSSR-u i milion mrtvih u Vijetnamu, koje oni nigde ne spominju u svojim poglavljima u knjizi. Werth je bio odlučan u osudi pokušaja izjednačavanja komunizma i nacizma od strane svog urednika,10 a uskoro se oglasio i Karel Bartošek, koji se takođe distancirao od Courtoisovih zaključaka. I Bartošek i Werth dali su ostavke u uredništvu časopisa Communisme. Tako su se tri od četiri glavna autora „Crne knjige komunizma“ javno ogradila od nje još pre nego što je čak i objavljena. Nakon što je knjiga izašla iz štampe, kritike su se samo pojačale. Kretale su se od metodoloških zamerki do isticanja apsolutno smešnih početničkih grešaka. Slabosti knjige Pascal Fontaine, autor odeljka o „totalitarizmu“ na Kubi, implicirao je da je Che Guevara bio Kubanac, iako je u stvari bio Argentinac. Werth, iako ogorčen na Courtoisa i njegovo izjednačavanje komunizma i nacizma, svejedno je opravdavao kolaboraciju Rusa sa nacistima zarad „oslobođenja od boljševizma“. Ronald Aronson istakao je da, čak i ako Margolin nije naveo cifru od milion žrtava vijetnamskog komunizma koju je u uvodu izmislio Courtois, to ne menja činjenicu da nigde u svom poglavlju o komunizmu u Aziji ne spominje da su Sjedinjene Američke Države tamo odnele, po nekim procenama, čak do tri miliona ljudskih života.11 Aronsonov imenjak, Ronald G. Suny, napomenuo je i da cifra od 25 miliona žrtava nacizma koju iznosi Courtois posredno oslobađa Hitlera i nacizam krivice za Drugi svetski rat, koji je odneo između 40 i 60 miliona života.12 Istoričar J. Arch Getty, jedan od najautoritativnijih istraživača Staljinovih čistki, istakao je da se smrti od gladi, koje su inače pogađale Rusiju i Kinu vekovima pre dolaska komunizma, ne mogu računati kao „zločini komunizma“. Uprkos tome što je politika sovjetskog rukovodstva prema seljaštvu pogoršala glad tridesetih, ne postoje dokazi da je to bila stvar namere, a naročito ne po klasnoj ili nacionalnoj osnovi. „Da li se smrt od gladi izazvane glupošću i nesposobnošću jednog režima (što je slučaj sa više od polovine smrti u Courtoisovih sto miliona) mogu izjednačiti sa namernim slanjem Jevreja u gasne komore“, pita se Getty. Grupa istoričara koje su predvodili Claude Pennetier i Serge Wolikow istakla je da knjiga potpuno simplifikuje kompleksan fenomen sa mnogo različitih manifestacija, te ostavlja utisak da ne postoji razlika između, recimo, Jánosa Kádára u Mađarskoj i Pola Pota u Kambodži, a kamoli između mnogo bliskijih, a opet toliko različitih komunističkih režima poput jugoslovenskog i rumunskog.13 Enzo Traverso je u svojoj intelektualnoj istoriji debate o „totalitarizmu“ nazvao Courtoisovo izjednačavanje komunizma i fašizma „površnim amalgamom“.14 Uprkos njenoj temeljnoj akademskoj diskreditaciji, u kojoj su učestvovali čak i sami autori knjige, „Crna knjiga komunizma“ prodana je u više miliona primeraka i prevedena na bar trideset jezika. Polemički odgovor na „Crnu knjigu komunizma“, knjiga „Vek komunizma“ („Le Siècle des communismes“), iako objavljena pre tačno dvadeset godina, dan-danas nije prevedena čak ni na engleski, a kamoli na neki drugi jezik. Iako su u sastavljanju „Veka komunizma“ učestvovali Michel Dreyfus, Donald Filtzer, Peter Holquist, Michaël Lowy, Gabor T. Rittersporn, Lewis Siegelbaum, Brigitte Studer, Lynne Viola i Serge Wolikow – tim svetski priznatih i akademski mnogo poznatijih stručnjaka za istoriju komunizma nego oni koji su pisali „Crnu knjigu“. Zašto je to tako? `Argument` za optuživanje svih `levih` Odgovor je, u francuskom kontekstu, bio jasan od početka. Francuska komunistička partija (PCF) bila je među retkim komunističkim partijama koje su preživele 1989. godinu skoro netaknute. Tokom devedesetih, na izborima je redovno osvajala po dva i više miliona glasova. Objavljivanje „Crne knjige komunizma“ u francuskom kontekstu bilo je, pre svega, napad na PCF. Jeseni te 1997. godine, kada je „Crna knjiga“ objavljena, PCF je formirala francusku vladu zajedno sa socijalistima i zelenima. Manje od nedelju dana nakon objavljivanja knjige, desnica je napala socijaliste, pozivajući se na „Crnu knjigu komunizma“, pitajući kako socijalisti mogu sebi da dozvole koaliranje sa ljudima koji se zalažu za „ubilačke režime“. Činjenica da je PCF minimum od perioda Narodnog fronta 1935. godine de facto socijaldemokratska partija (što je istakao i sam socijalistički premijer, Lionel Jospin, u svom odgovoru) bila je irelevantna. Komunizam je žigosan kao zločinačka ideologija, i to od strane stručnjaka koji su knjizi dali tobožnji naučni integritet. Ovakav pristup pokazao se kao izrazito koristan za vladajuće klase širom sveta, koje su često nudile finansijsku i medijsku podršku promovisanju „Crne knjige komunizma“. Tako je u Nemačkoj i Estoniji objavljivanje knjige bilo, u suštini, državni projekat, gde predgovore pisali tadašnji predsednici Nemačke i Estonije, Joachim Gauck i Lennart Meri. U Rusiji, nakon zvaničnog izdanja, za koje je predgovor napisao Gorbačovljev bliski saradnik Aleksandr Jakovljev, usledilo je i posebno izdanje, od sto hiljada primeraka, stranke Savez desnih snaga Borisa Njemcova, Anatolija Čubajsa i Jegora Gajdara, koje je besplatno deljeno po školama i na ulicama. Gajdar i Čubajs su, uzgred, bili arhitekti programa privatizacije u Rusiji pod Jeljcinom koji je, po procenama Jerryja F. Hougha, samo u prvih četiri godine odneo oko milion i po života, odnosno duplo više nego Staljinova „Velika čistka“ od 1936. do 1939. godine. Poslednjih godina, knjiga je postala ponovo popularna u Ukrajini, gde pruža ideološku podršku procesu „dekomunizacije“ u kojem je učestvovao i sam Courtois. Bilo bi nefer, međutim, ograničiti uspeh knjige samo na koncentrisanu propagandnu kampanju od strane država i desničarskih političkih organizacija. „Crna knjiga komunizma“ dala je lako pamtljiv broj (100 miliona), površnu jednačinu (nacizam=komunizam) i privid akademske rigoroznosti i objektivnosti idealan za sve, od kafanskih rasprava do političkih napada u parlamentima. Ponavljanje nekoliko osnovnih bombastičnih postulata, bez zalaženja u detalje knjige ili njenu naučnu rigoroznost, dovoljno je da prođe kao argument. Od njenog objavljivanja do danas, za „komunizam“ su optuživani svi čija se politička gledišta na neki način mogu okarakterisati kao „leva“, od radikalnih socijaldemokrata kao što je Jeremy Corbyn do centrista poput Zorana Milanovića. Čak i odsustvo mržnje prema drugim nacionalnostima propraćeno neoliberalnim ekonomskim politikama postalo je demonizovani „komunizam“. Iako ćete u naučnim krugovima u fusnotama retko pročitati da se neko poziva na „Le Livre noir du communisme“, bauk te knjige i dalje kruži nad svakim izbornim uspehom političara identifikovanih sa levicom poslednjih dvadeset godina. U tome leži njena pobeda i ključ njene kontinuirane popularnosti.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1) BOJOVNICI I BJEGUNCI 2) LJUBAV I SMRT 3) STARI NEVJERNIK 4) PROLOM 5) DOŽIVLJAJI NIKOLETINE BURSAĆA / NE TUGUJ BRONZANA STRAZO 6) GLUVI BARUT 7) OSMA OFANZIVA 8) PJESME / PJESME PIONIRKE 9) PRIČE ISPOD ZMAJEVIH KRILA 10) BOSONOGO DJETINJSTVO 11) PIONIRSKA TRILOGIJA : ORLOVI RANO LETE / SLAVNO VOJEVANJE / BITKA U ZLATNOJ DOLINI 12) DELIJE NA BIHACU 13) BASTA SLJEZOVE BOJE / GLAVA U KLANCU NOGE NA VRANCU 14) ODUMIRANJE MEDJEDA Branko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2] U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata. Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže. Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4] Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944). Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5] 1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem. Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima. Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH. Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama. Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja. Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8] Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9] Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10] Književni opus Njegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka. Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca. Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini. Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka. Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“. Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana. Dela Grob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Zbirke pripovedaka Pod Grmečom (1938), Borci i bjegunci (1939),[12] Planinci (1940), Rosa na bajonetima (1946), Sveti magarac (1946), Surova škola (1948), Ljudi s repom (1949), Odabrane ratne pripovetke (1950), Izabrane humorističke priče (1952), Ljubav i smrt (1953), Dragi likovi (1953), Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955), Dječak prati zmaja (1956), Gorki med (1959), Bašta sljezove boje (1970); Vasilisa i monah (1975); Skiti jure zeca (1977); Romani Prolom (1952), Gluvi barut (1957), Ne tuguj bronzana stražo (1958) Osma ofanziva (1964), Delije na Bihaću (1975); Zbirke pesama Ognjeno rađanje domovine (1944), Pjesme (1945), Ratnikovo proljeće (1947); Komedije Doživljaji Vuka Bubala Odumiranje međeda Dela za decu U svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetke Priče partizanke (1944), pripovetke Pjesme pionirke (1945), pesme Bojna lira pionira (1945), pesme Družina junaka (1945), pripovetke Bajka o sestri Koviljki (1946), proza Doživljaji kuma Torbe (1946), pripovetke Vratolomne priče (1947), pripovetke Armija odbrana tvoja (1947), pesme Sunčana republika (1948), pesme Rudar i mjesec (1948), pesme Ježeva kućica (1949), pesma Priče ispod zmajevih krila (1950), pripovetke Pijetao i mačka (1952), pripovetke Doživljaji mačka Toše (1954), pripovetke Raspjevani cvrčak (1955), pesme Lalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesme Orlovi rano lete (1957), roman Bosonogo djetinjstvo (1957), pripovetke Partizanske tužne bajke (1958), pripovetke Večernje priče, (1958), priče u stihu Djeda Trišin mlin (1960), zbirka pesama Priče zanesenog dječaka (1960), pripovetke Magareće godine (1960), roman Ribar i mačak (1960), pesme Slavno vojevanje (1961), roman Mjesec i njegova baka (1962), pesme Čarobna šuma (1962), pesme Bitka u Zlatnoj dolini (1963), roman Krava sa drvenom nogom (1963), pripovetke Priče za najmlađe (1963), pripovetke Šarov u zemlji bajki (1964), pripovetke Mala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesme Glava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetke Lijan vodi karavane (1975), pripovetke. Sabrana dela objavljena u 12 knjiga 1960. objavljena u 14 knjiga 1978. Ekranizacije na filmu i TV Igrani filmovi Živjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, Zagreb Major Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, Sarajevo Nikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, Zagreb Orlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, Beograd Hajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, Zagreb Gluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, Zagreb Vidi još OŠ „Branko Ćopić“ Banja Luka Narodna biblioteka „Branko Ćopić“ u Čajniču Narodna biblioteka „Branko Ćopić“ u Brodu Dijapazon — Branko Ćopić OŠ „Branko Ćopić” (Prijedor) Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić) Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić”

Целокупна сабрана дела Радоја Домановића 1- 4 О РАДОЈУ ДОМАНОВИЋУ... ...Још као ђак, у једном узрујаном тренутку политичког живота у Србији, Домановић је почео по радикалним листовима писати оштре и духовите политичке сатире. Док је Сремац био конзервативан сатиричар ондашње политичке деснице. Домановић је био сатиричар демократске левице. И један и други, са супротних тачака гледишта, и са супротним политичким тежњама, сликали су ружне или смешне стране политичког и јавног живота у Србији. У времену од 1897. до 1903. он је написао цео један низ љутих сатиричних приповедака и алегорија, у којима су снажно жигосани недостојни сувременици и жалосне политичке прилике. Саркастичан по природи, једак у своме гневу разочарана идеалиста, агресивнога духа, он је љутито ударао на ругобе и нискости сувременог политичког живота и његови ударци су без поштеде падали на све стране. Поједине од тих сатира сувременог политичког и друштвеног живота — Данга, Вођа, Краљевић Марко по други пут међу Србима (Београд, 1901), а нарочито Страдија (Београд, 1902), најшири и најизрађенији његов посао, најбоља политичка сатира српска, — у своје време имале су значај манифеста и политичких догађаја. Уносећи много смелости, са ширином видика, са искреном љубављу према земљи и њеном добру, Домановић је радио не само на жигосању онога што не ваља но и на подизању јавнога морала. Оригинално схваћена, снажно изведена, та дела су најбоље политичке и социјалне сатире у српској књижевности, и значе не само моралну карактеристику једнога доба у српском друштву но и оснивање једног новог књижевног рода у српској књижевности. Јован Скерлић Историја нове српске књижевности Биографија Радоја Домановића Радоје Домановић, најпознатији српски сатиричар, рођен је у шумадијском селу Овсишту у тополском округу 16. фебруара (4. фебруара по старом календару) 1873. године, од оца Милоша (1852–1904), сеоског учитеља, и мајке Персе Цукић (1849–1921). Радојев прадеда Вучић Тимотијевић (1761–1847), доселио се у Шумадију из Херцеговине, из села Домановићи, које се налази у близини Чапљине и Пребиловаца, а данас припада Херцеговачко-неретванском кантону Федерације Босне и Херцеговине. Његови потомци узели су презиме према селу из ког потичу. Слава Домановића су Свети врачи. Вучићев син Милић Домановић (1804–1860) био је најамни слуга код Симеуна Цукића (1822–1870), рођака устаничког војводе Павла Цукића (око 1780–1817), родом из Крчмара код Дежеве. Војвода Павле био је један од истакнутих учесника Првог и Другог српског устанка; након што је подигао буну против кнеза Милоша Обреновића, убијен је. Војвода Павле женио се двапут, а међу његовим потомцима били су Коста Цукић (1826–1879), министар финансија у влади кнеза Михаила Обреновића, и Милан Пироћанац (1837–1897), председник владе Србије од 1880. до 1883. године и вођ Српске напредне странке. Временом, Милић Домановић се трудом изборио за положај самосталног сељака. Имао је четворицу синова, од којих су двојица, Милош и Алекса, завршили богословију; Милош је одабрао учитељски позив, а Алекса је примио свештенички чин и службовао као парох у Јарушицама. Милош се оженио Персом, ћерком Симеуна Цукића, чији је деда-стриц био војвода Павле, и у мираз је добио велико земљиште на потезу између Јарушица и Крчмара у близини Крагујевца, што му је омогућило да постане прилично богат земљопоседник и зеленаш. Радоје Домановић рођен је у Овсишту, где му је отац кратко време службовао (1870–1873). Убрзо после Радојевог рођења, породица се вратила у Јарушице, где је Радоје одрастао и, код свог оца, завршио основну школу. Седам разреда гимназије (колико је тада трајало средње образовање) Радоје завршава у Крагујевцу 1890. године. У том периоду буктали су сукоби између присталица покрета Светозара Марковића и радикалне странке против краља Милана, али Радоје је тада био превише млад да би то утицало на обликовање његових ставова. Према сведочењу савременика, Радоје се у том периоду први пут окушао у писању, написавши барем једну приповетку о неком хајдуку из Сипића, али из тог периода његовог стваралаштва ништа није сачувано. За време школовања у Крагујевцу, заволео је и сликарство, али му отац није дозволио да се тиме бави. У јесен 1890. године, Радоје уписује Филолошко-историјски одсек Филозофског факултета на Великој школи. У том периоду, његов отац бива пензионисан, и због покушаја да представи властима своје имовинско стање лошијим него што је било, он ни сину не шаље довољно средстава да би се школовао без потешкоћа. Радоје се у том периоду често задуживао и живео је у релативном сиромаштву, па због дугова није могао подићи ни сведочанство о завршеном факултету. Пошто му школовање није омогућило да квалитетно научи стране језике, Радоје је био ограничен на читање српских превода светске књижевности. Остало је забележено да је за време школовања од руских и светских писаца уопште највише ценио Гогоља. У то време Радоје је писао и песме, и једну од њих, „Вече“, прочитао је пред члановима студентског удружења „Побратимство“ 1892. године, али како је њихов лист убрзо престао да излази, ниједна његова песма није тада објављена. У то време, Радоје почиње активно да пише приповетке о животу у граду и на селу, у духу реализма, али обогаћене интимним описима личних доживљаја и емотивних стања, некад вештије, а некад не толико успешно изведеним. Из студентског периода његовог стваралаштва потичу приповетке као што су: „Рођендан“, „Сима пензионар“, „Слава“, „Слика са улице“ или „Баба-Стана“. Двадесет првог јануара 1895. године, Радоје је постављен за учитеља у Пиротској гимназији, и тиме започиње његова кратка учитељска каријера. У то време, двадесетак година након ослобођења тих крајева од Турака, живот у тој средини већ се није много разликовао од средине у којој је Радоје поникао. На самом почетку свог службовања, Домановић се у Пироту упознаје с Јашом Продановићем, који је имао значајну улогу у формирању Радојевих политичких идеја. Прикључивши се опозиционој Народној радикалној странци, Радоје долази у директан сукоб с реакционарним режимом обреновићевског двора. Већ у октобру 1895. године Домановића, само због партијске припадности, премештају у Врање. У Пироту се Радоје жени с Наталијом Ракетић (1875–1939), учитељицом, родом из Сремских Карловаца, с којом ће имати троје деце: Драгишу (1902), који је умро убрзо по рођењу, Зорана и Даницу. Зоран (1905–1944) је био правник, судија и књижевник (објавио је једну збирку приповедака, „Отворене карте“), није имао потомака. Даница (1896–1956) се удала за дипломату Љубомира Радовановића (1894–1975), с којим је имала два сина, Радоја (1921–1967), књижевника (поема „Крагујевац“), и Вељу (1921–1971), хирурга. Тек ожењен, Домановић се са супругом сели у Врање, где у гимназији предаје српски језик и књижевност. Тамо се његово политичко деловање наставља и развија, под утицајем професора-радикала Љубомира Давидовића и Светислава Симића, једног од оснивача „Српског књижевног гласника“. Након само годину дана рада у Врању, Домановића у новембру 1896. опет премештају, овог пута у Лесковачку полугимназију (гимназија која има само ниже разреде), где ће предавати српски и вршити дужност библиотекара. Домановићева је професорска каријера окончана у лето 1898. године. Влада Владана Ђорђевића донела је те године репресиван и реакционаран закон о образовању по коме је број средњих школа драстично смањен – десет гимназија је укинуто, шест је претворено у полугимназије, а за ђаке су уведене уписнине и школарине. Тиме је у року од неколико година број ученика у средњим школама смањен за трећину, и нанета је неповратна штета једном покољењу. На Десетом годишњем збору Професорског друштва, 9. августа 1898. године, Радоје иступа као говорник против тог закона, предлажући резолуцију коју збор једногласно усваја. Мада је Радоје због доношења закона, а пре свега због припадности Радикалној странци, већ у јулу изгубио положај у служби, директно иступање против режима у потпуности је онемогућило и свако друго његово запослење у државним институцијама. Његова супруга, која је радила као учитељица Основне мушке школе у Лесковцу, изгубила је посао након Радојевог говора на збору Професорског друштва. На наговор пријатеља, Домановић се са супругом и кћерком сели у Београд, где ће се и трајно настанити. Крај ХХ века у Београду и целој Србији обележило је заоштравање сукоба између режима и опозиције, јачање и бахаћење бирократског апарата, ограничавање слободе говора и окупљања, као и увођење полицијског терора, отприлике као што је и данас, само мање суптилно. Радоје Домановић тада, заједно с пријатељима Јанком Веселиновићем, песником Милорадом Митровићем и другима, улази у круг сарадника „Звезде“, јединог озбиљлног опозиционог листа у земљи, чији су сарадници били и многи други књижевници и боеми тадашњег Београда. Без службе и редовних прихода, Радоје се налазио у незавидној материјалној ситуацији, зарађујући за живот од хонорара за новинске чланке и приповетке. Тада се први пут на српској књижевној сцени Домановић представља као сатиричар, објављујући у другој половини 1898. године приповетке „Демон“ и „Укидање страсти“. Када је због најаве женидбе краља Александра с Драгом Луњевицом-Машин премијер Владан Ђорђевић дао оставку, краљ је образовао тзв. „свадбено министарство“, чији је главни циљ било омогућавање краљеве свадбе и стишавање узбурканих политичких страсти у земљи. Међу министрима се нашао и Павле Маринковић, некадашњи сарадник „Звезде“, који је многим од својих некадашњих пријатеља и сарадника успео да обезбеди какав-такав посао у државној служби. Међу њима је био и Радоје Домановић, који је јула 1900. године постао писар у Државној архиви, а марта 1901. писар у Министарству просвете и црквених дела. Међутим, Радојев непомирљиви опозициони став не само да се није ублажио, већ је постајао све израженији. У том периоду он у „Српском књижевном гласнику“ објављује неке од својих најзначајнијих сатиричних приповедака: „Краљевића Марка по други пут међу Србима“ , „Вођу“ и „Страдију“. Улето 1902. године, Домановић језваничнопребаченуПиротскугимназију, алијеонтајпремештајодбио, итимејепоновоостаобезслужбе. Тада Радоје постаје сарадник радикалских новина „Одјек“, и стаје у прве редове у борби против реакционарног режима краља Александра. Уредник „Одјека“, који је био вишекратно забрањиван, био је Радојев дугогодишњи пријатељ и кум Јаша Продановић. Целокупан рад на издавању „Одјека“ лежао је на Продановићу, Домановићу, Љубомиру Стојановићу и Јовану Жујовићу. Главни Домановићев посао било је писање рубрике „Узгреднице“, у којој је с много жара и беспоштедно нападао све оно што је било лоше у тадашњем друштву, и тиме је обележен као један од највећих противника владајућег режима и краља Александра, иако никада није директно нападао краљевски дом, већ само министре и друге представнике репресивног и реакционарног система. И мада је Радојева сарадња с „Одјеком“ трајала само приближно пола године, од октобра 1902. до мајског преврата 1903. године, његов утицај на политичке прилике у земљи био је, у том тренутку, изузетно велики, о чему сведочи и то да је, после убиства краља Александра, у главној полицији пронађен списак с именима представника опозиције за одстрел, међу којима је било и Радојево име. У периоду сарадње с „Одјеком“ Радоје је писао кратке политичке чланке, као што су: „Марксисти на пракси“, „Наши државници“, и неколико кратких приповедака: „Божје сузе“, „Тхе, шта ћеш“, „Ча-Ђорђев ђогат“ и друге. Домановић је 29. мај 1903. године дочекао без службе, живећи од мале и нередовне новинарске плате, али на врхунцу популарности и стваралачке снаге. Након преврата поново добија положај писара у Министарству просвете и црквених дела, а у августу 1903. године подноси молбу Министарству за једногодишње плаћено одсуство и боравак у Немачкој, с циљем усавршавања свог књижевног рада. Одсуство у трајању од годину дана му је одмах одобрено, и он је са супругом и кћерком отишао у Минхен. Мада је пажљиво пратио дешавања у Србији, у политичком животу није учествовао, и могао је да прошири своје оскудно знање немачког језика, да чита Свифта, Дикенса и друга дела светске књижевности у немачком преводу. Вративши се у Србију у августу 1904. године, Радоје се суочава с огромним разочарењем – упркос изузетној енергији која је уложена у борбу против реакционарног режима краља Александра, у држави није дошло ни до каквих суштинских промена. Политички играчи су се изменили, али је све оно против чега се Радоје свим силама борио остало неизмењено, као што се и данас политичка енергија каналише само на површне измене или преусмерава на погрешне циљеве да би елита корпоративног фашизма могла несметано да делује. Немајући пред собом нови политички програм нити људе који би се безрезервно борили против и даље постојеће неправде, Домановић се у свом раду ограђује од политичких странака и борбу наставља сам. На Божић 1904. године, Радоје покреће свој лист, „Страдију“. Скоро цео садржај листа Радоје је испуњавао сам, али више није имао таквог стваралачког жара који га је покретао током борбе против режима краља Александра, што због великог разочарења, што због непостојања јединствене политичке платформе на коју би се могао ослонити. Материјала за критику још увек је било много, и он пише претежно чланке на актуелне политичке теме, без много књижевног стваралаштва. Услед лоше материјалне ситуације, и недовољног интересовања средине, Радојев лист након пола године престаје да излази. Међу чланцима из Страдије могу се издвојити његови ангажовани текстови попут: „Јавно мњење“, „Једнако ‘они’ у моди“, „Сецесија“ и слични. Домановић се, међутим, и након тога не предаје. На изборима за посланике у Београдском округу 1905. године, Радоје Домановић и Милорад Митровић се кандидују на независној, дисидентској листи Алексе Жујовића. Ипак, Домановић није имао успеха у политичком организовању, а ни целокупна листа није добила ниједног посланика, мада се штампа према њима као бескомпромисним борцима против реакције ипак односила с релативним поштовањем. Када је руска полиција ухапсила Максима Горког (1868–1936) и затворила га у Петропавловску тврђаву због „Крваве недеље“ 1905. године, Радоје Домановић је на састанку од 19. јануара 1905. године иницирао да Удружење књижевника пошаље петицију руској влади за његово ослобађање, коју је, након одобрења Удружења, написао заједно с Јованом Скерлићем. У августу исте године, Радоје је дао оставку на положај писара у Министарству просвете и црквених дела, а у октобру је постављен на место коректора Државне штампарије, на ком ће остати до своје смрти. Међутим, Радоје је посао обављао без имало интересовања, нити је долазио на дужност, али тај положај ипак није изгубио, вероватно због све слабијег здравственог стања. Током 1906. године, Радоје Домановић је званично био власник још једног краткотрајног листа – „Новог покрета“, чији је главни уредник био генерал Драгутин Ђ. Окановић (1872–?), један од припадника најужег круга завереника Црне руке. Један од кључних циљева листа била је одбрана завереника који су учествовали у мајском преврату, будући да је те године покренута иницијатива за тзв. легално решење завереничког питања, а за самог Радоја била је најважнија одбрана самог чина убиства краља Александра. У „Новом покрету“ започео је своје најобимније дело, „Краљ Александар по други пут међу Србима“, које је остало незавршено, а објавио је и два текста која можемо посматрати као његов финални политички манифест: „Радикалној демократији“ и „Разговор с демократијом“. Радоје Домановић умро је пола сата после поноћи 17. августа (4. августа по старом календару) 1908. године у Београду, након дуге борбе са хроничним запаљењем плућа и туберкулозом. Сахрањен је у породичној гробници на Новом гробљу у Београду. Преостале његове књижевне радове који су остали у рукопису, као и сликарска дела, уништили су Аустријанци током Првог светског рата. Извор: https://domanovic.wordpress.com/about/biografija/ Наслов: Радоје Домановић: Сабрана дела 1- 4 Издавач: Talija izdavaštvo Страна: 1653 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: A5 Година издања: 2017 ИСБН:

ivice secene,inace u DOBROM stanju rucno bojena, montenegro Nikola I Petrović Njegoš (Njeguši, 7/19. oktobar 1841 — Antib, 2. mart 1921) bio je knjaz Crne Gore u periodu 1860—1910. i kralj u periodu 1910—1918. iz dinastije Petrović Njegoš. Naslijedio je na crnogorskom prijestolu svog strica, knjaza Danila. Za vrijeme njegove vladavine Crna Gora je Berlinskim sporazumom 13. jula 1878, poslije Crnogorsko-turskog rata, dobila međunarodno priznanje i znatno teritorijalno proširenje. Dalja teritorijalna proširenja Crne Gore uslijedila su nakon balkanskih ratova (1912—1913). Nikola I je reformisao državnu upravu, ustanovio Ministarski savjet, osavremenio vojsku, Opštim imovinskim zakonikom udario temelj pravnom sistemu i otvorio vrata stranim investicijama. Godine 1905. je Nikola I oktroisao Ustav Knjaževine Crne Gore nakon čega je i sazvana Narodna skupština. Nikola je vladao autokratski, zbog čega je u Crnoj Gori stekao brojne neprijatelje. On je lično bio veliki pristalica srpstva i želeo je ujedinjenje Srba i drugih Južnih Slovena na čelu sa dinastijom Petrović Njegoš, zbog čega je bio u sukobu sa drugom srpskom dinastijom Karađorđević. Nakon Majskog prevrata iz 1903. godine i gašenja dinastije Obrenović, poznato je da je knjaz Nikola Petrović širio uticaj na političare iz Kraljevine Srbije. U tom periodu otvoreno je iskazivao pretenzije da bude kralj tzv. Kraljevine Srbije i Crne Gore. U borbi za presto između dinastija Petrovića Njegoša i Karađorđevića na kraju je pobedila dinastija Karađorđević. Pošto je 1918. godine stvorena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca na čelu sa dinastijom Karađorđević i zvanično je prestalo suparništvo dve dinastije. U Prvom svjetskom ratu je objavio rat Austrougarskoj. Kraljevina Crna Gora je pružila otpor austrougarskoj invaziji, ali je morala kapitulirati januara 1916. Kralj Nikola se sa Vladom i Dvorom sklonio u Francusku, u egzil iz kojeg se nikada nije vratio. Poslije završetka rata zbačen je sa vlasti na Podgoričkoj skupštini. Uprkos vojnim (Božićna pobuna i crnogorski komiti koji je potrajao do 1929. godine) i pokušajima crnogorske diplomatije na Pariskoj konferenciji, Crna Gora nije uspjela povratiti svoj međunarodno-pravni suverenitet izgubljen krajem 1918. ujedinjenjem sa Kraljevinom Srbijom. Kralj Nikola I je umro izolovan u emigraciji, a sahranjen je u ruskoj crkvi u Sanremu, Italija. Njegovi posmrtni ostaci i ostaci njegove supruge kraljice Milene Petrović Njegoš su 1989, uz najviše državne počasti, vraćeni i sahranjeni na Cetinju, u Dvorskoj crkvi na Ćipuru. Kralj Nikola I ogledao se i u književnosti. Najpoznatiji radovi su mu pjesma Onamo, `namo! i drama Balkanska carica. Ukazom kralja Petra I Karađorđevića od 22. (10) avgusta 1910. godine, je imenovan za počasnog generala u srpskoj vojsci. Istim ukazom je njegovom sinu Danilo dat čin počasnog pešadijskog pukovnika, Mirko je imenovan za počasnog pešadijskog kapetana I klase, a Petar je postao počasni artiljerijski potporučnik. Danilo i Mirko su ostali u sastavu 9. pešadijskog puka Srbije `Knjaz Nikola I`, dok je Petar dodeljen timočkom poljskom artiljerijskom puku. Nikola se rodio u selu Njeguši, odakle je porijeklom vladajuća dinastija Petrović Njegoš. Njegov otac, Mirko Petrović Njegoš je bio čuveni crnogorski vojvoda i stariji brat knjaza Danila, koji nije imao muškog nasljednika. Nikolina majka Stana Petrović-Njegoš bila je rodom iz poznate porodice Martinovića. Vojvoda Mirko je vjerio svog sina dok je Nikola imao 12 godina za šestogodišnju Milenu Vukotić, kćerku bogatog vojvode Petra Vukotića, bliskog Mirkovog prijatelja sa kim je zajedno ratovao tokom pedesetih godina 19. vijeka. Dvojica prijatelja su odlučila da učvrste prijateljstvo brakom svoje djece. Nikola, koji je od djetinjstva učen ratničkim vještinama, rijetko je viđao svoju buduću suprugu, pošto je proveo dio svog djetinjstva u Trstu u domu Kustića, iz kog je poticala kneginja Darinka, Danilova supruga i Nikolina strina. Kneginja Darinka je bila veliki frankofil, pa je na njeno insistiranje potencijalni nasljednik poslat na školovanje u Licej Luja Velikog u Parizu. Nakon Danilovog ubistva u Kotoru 1860. vojvoda Mirko je odbio crnogorski prijesto, pa je knjaževska titula prešla na Nikolu. Nikola je još uvijek bio u Parizu kada je primio vladu 13. avgusta 1860. u 19. godini života. Ubrzo se razbolio od upale pluća i bio je na samrti. Kada se oporavio, odlučeno je da se Nikola i Milena što prije vjenčaju kako bi Crna Gora dobila nasljednika. Milenin otac je otputovao u Sankt Peterburg i obavijestio je ruskog cara Aleksandra II o predstojećem vjenčanju. Vjenčanje je održano u Vlaškoj crkvi na Cetinju u novembru 1860. Crnogorski glavari su dugo vremena smatrali Crnu Goru posljednjim neosvojenim ostatkom srednjovjekovnog Srpskog carstva i centrom oko kojeg će se to carstvo obnoviti. Uspostavljanje autonomne Kneževine Srbije unutar Osmanskog carstva je Crnoj Gori dalo važnog saveznika, ali i rivala za primat u borbi za oslobađanje drugih oblasti naseljenih Srbima. Crna Gora se nalazila na periferiji Balkanskog poluostrva, dok se bogatija i razvijenija Srbija nalazila u centru. Takođe, Beograd je bio bolji izbor za prijestonicu ujedinjene srpske države, od zabačenog Cetinja. Odmah po stupanju na vlast kneza Nikole na Cetinje je došao Vuk Stefanović Karadžić, sa porukom srbijanskog kneza Mihaila Obrenovića Crnoj Gori, o zajedničkim oslobodilačkim aktivnostima protiv Turske. Prvih godina upravljao je uz pomoć i saradnju svoga oca, vojvode Mirka. Nikola je nastavio da pomaže otpor hercegovačkih plemena pod Lukom Vukalovićem, nadajući se da će Crna Gora imati koristi od tog ustanka. Godine 1862. poveo je za oslobođenje Hercegovine prvi rat sa Turskom. Rat je bio težak za Crnu Goru, jer velike sile nisu podržavale Nikoline ambicije. Turska vojska predvođena Omer-pašom Latasom je 1862. nanijela Crnogorcima težak vojni i politički poraz. Intervencija velikih sila (Francuske i Rusije) je spriječila tursko osvajanje Cetinja. Crna Gora je morala da prihvati jurisdikciju Turske nad nekim dijelovima svoje teritorije. Posljedice ovog poraza su imale veliki uticaj na buduću strategiju Crne Gore. Prije ovog debakla, Nikola je podržavao politiku crnogorske državnosti svoga prethodnika kneza Danila. Sada se okrenuo politikama Petra I Petrovića Njegoša i Petra II Petrovića Njegoša za stvaranje novog srpskog carstva, a sebe je smatrao za legitimnog carskog naslijednika. Knez Mihailo Obrenović je poslao u Crnu Goru svog izaslanika Milana Piroćanca da predloži crnogorskom knezu savez Srbije i Crne Gore. Knez Nikola i vojvoda Mirko su tražili punu vojnu saradnju i to odmah, dok je srbijanska strana željela samo usaglašavanje odbrambene politike, plašeći se austrijske intervencije. Sporazum je sklopljen 23. septembra 1866. uprkos protivljenju vojvode Mirka. Dvije kneževine su se sporazumijele da neprestano rade na oslobađanju i ujedinjenju srpskog naroda, podstrekivanjem oružanih pobuna u graničnim dijelovima Osmanskog carstva. Sporazum je takođe predviđao da će crnogorski knez pripojiti svoju kneževinu Srbiji i priznati kneza Mihaila za vrhovnog vladara, dok će on biti drugi po redosledu nasljeđivanja. Nijedna strana nije u potpunosti poštovala sporazum, jer su i za Petroviće-Njegoše i Obrenoviće dinastički interesi bili preči. To nepridržavanje sporazuma će izazvati prikriveno i dugo neprijateljstvo dvije dinastije. Knez Nikola je 1867. godine napisao tekst za himnu Kneževine Crne Gore - Onamo, `namo! koju je komponovao jedan slovenački kompozitor po uzoru na pjesmu boraca Garibaldija za vrijeme njegovih borbi za ujedinjenje Italije. Onamo, `namo! je predstavljala borbu srpskoga naroda za staru slavu carstva protiv Osmanskog carstva i povratak kosovskih svetilišta kao što su Visoki Dečani. Himna nije postala državna himna Kneževine Crne Gore zbog svog isuviše provokativnog teksta, ali je postala narodna himna. Nikola I je bio član Ujedinjene omladine srpske tokom njenog postojanja (1866—1871). Nakon što je organizacija zabranjena u Kneževini Srbiji i Austrougarskoj, knez Nikola, Marko Miljanov, Simo Popović, Mašo Vrbica i Vaso Pelagić su na Cetinju 1871. osnovali Družinu za oslobođenje i ujedinjenje srpsko. Knez Nikola je 1867. godine posjetio francuskog cara Napoleona III u Parizu, a 1868. i Rusiju, gdje ga je ruski car Aleksandar II primio sa širokim počastima. Sa carem Aleksandrom II još više je ojačao veze koje su sa Rusijom utvrdili njegovi preci. Boravio je i na dvorovima u Berlinu i Beču. Znatno se zbližio sa ruskom carskom porodicom. Po povratku s puta otpočeo je živi rad na preuređenju države. Uredio je vojsku, koja mu je bila prva briga; otvorio je po zemlji sudove i škole. Osnovao je Danilovgrad kao prvo planski projektovano naselje u Crnoj Gori. Ruski car i carica su ulagali u obrazovni sistem Crne Gore i poslali velike isporuke opreme i municije za Cetinje. Nakon što je učvrstio vlast, 1869. godine je izbio Bokeljski ustanak u Krivošijama zbog uvođenja opšte vojne obaveze u Austrougarskoj. Iako je potajno pomagao ustanicima, knez Nikola je zvanično zauzeo neutralan stav i spriječavao je šire učešće Crnogoraca u ustanku. Knez Nikola je 17. oktobra 1870. proglasio pesmu Ubavoj nam Crnoj Gori za zvaničnu himnu Kneževine Crne Gore. Kada su okolnosti dozvoljavale, knez Nikola je pokušao da se poziva na panslavizam, ali i da taktizira. Isto tako Rusija je podržavala Crnu Goru onda kada je to bilo u njenom interesu. Tako je 1871. odobrio izlaženje prvih crnogorskih novina Crnogorac, čiji je službeni vlasnik bio knežev sekretar Jovan Sundečić, a glavni urednik Simo Popović. U tim novinama Popović je pisao članke kojima je zagovarao ujedinjenje srpstva i oštro napadao Austrougarsku i Osmansko carstvo, zbog čega su one bile zabranjene u tim državama. Rusija je istovremeno pristupila u Ligu tri cara sa Austrougarskom i Njemačkom. Tako su novine često ulazile u sukob sa knezom Nikolom, koji je morao da taktizira iz političkih razloga. Stoga su ove novine 1873. zamijenjene umjerenijim Glasom Crnogorca, koji će do kraja svog izlaženja biti poluslužbeni glasnik crnogorske vlade. Godine 1876, u zajednici sa Srbijom, sa kojom je knjaz Nikola još za vrijeme kneza Mihaila sklopio savez, Crna Gora je 2. jula 1876. objavila Turskoj rat za ujedinjenje i oslobođenje srpskoga naroda, podstaknuta ustankom u susjednoj Hercegovini. Crnogorci su odnijeli nekoliko brzih pobjeda nad Turcima u bitkama kod Vučjeg Dola, na Fundini i kod Nikšića. Nakon ulaska Rusije u rat, pozicija Crne Gore se činila sigurnom, što je Crna Gora iskoristila da zauzme Bileću, Bar, Ulcinj i Podgoricu. Sanstefanskim mirom iz marta 1878. Crna Gora je utrostručila svoju teritoriju i udvostručila stanovništvo. Međutim, velike sile su na Berlinskom kongresu juna i jula 1878. poništile odredbe Sanstefanskog mira. Austrougarska je naročito težila da ograniči crnogorsko proširenje. Na kraju je teritorija Kneževine Crne Gore proširena dva puta, dobila je izlaz na Jadransko more i priznata joj je nezavisnost. Kako bi zadržao luku Bar, knjaz Nikola je morao da prihvati teške austrougarske zahtjeve iz Člana 29: da ograniči broj plovila u barskoj luci, da zabrani izgradnju ratnih brodova, da dozvoli Austrougarskoj ratnoj mornarici da patrolira crnogorskim vodama i da traži dozvolu od Austrougarske da gradi puteve i pruge u novoosvojenim krajevima. Još gore, Austrougarska je okupirala Hercegovinu, čije pripajanje Crnoj Gori je knezu Nikoli bio cilj još od dolaska na vlast, kao i uzvišenje Spič kojim je ugrožavala Bar. Knjaz je bio autokratski vladar. Njegovi glavni savjetnici su bili dvanaest senatora koje je birao sam knez, obično iz redova plemenskih starješina. Senat je istovremeno bio i sud. Knjaz Nikola je sazvao plemensku skupštinu na Cetinju za 2. april 1879. na kojoj je odlučeno da državna uprava reformiše ukidanjem Senata i ustanovljenjem Državnog savjeta, Ministarskog savjeta i Velikog suda. Za prvog predsjednika Ministarskog savjeta izabran je knežev rođak Božo Petrović Njegoš. Knjaz je postavljao članove Državnog savjeta koje je delovalo kao zakonodavno telo. Država je podijeljena na 12 nahija, a one dalje na kapetanije i opštine. Na čelu kapetanija nalazili su se kapetani, koji su imali i administrativnu i sudsku ulogu. Nikoline mjere centralizacije Crne Gore i njegovo odstupanje od starinskih metoda donošenja odluka savjetovanjem sa plemenskim starješinama ih je otuđilo od knjaza. Sa knjazom su se sukobili Marko Miljanov, Jole Piletić, Peko Pavlović, Mašo Vrbica i drugi. Porta je podstakla Arbanase na otpor i po njenom nagovoru jula 1878. stvorena je Prizrenska liga s osnovnim ciljem da spriječi ustupanje Plava i Gusinja Crnoj Gori (Boj na Novšiću, Boj na Murini). Ovaj dio Crne Gore ostao je u granicama turske carevine još naredne 33 godine do zvanične objave rata Turskoj 1912. Od 1881. pa do balkanskih ratova nastalo je dugo doba mira. Okružen sa tri strane Austrougarskom, knez Nikola je malo šta mogao uraditi na spoljnom planu. Ovo vrijeme je knjaz Nikola umio iskoristiti da Crnu Goru upravom i mirnim radom uzdigne na stepen drugih evropskih država, na koji su je podigle pobjede njene vojske u ratnim vremenima. Opštim imovinskim zakonikom iz 1888. udaren je temelj pravnom sistemu i otvorena su vrata stranim investicijama. Uprkos proširenju, osnovni problem države je bio taj da nije imalo dovoljno obradive površine da prehrani svoje stanovništvo. Osnovna djelatnost je bila stočarstvo, a dvije trećine izvoza je otpadalo na stočarske proizvode. Uvozili su se žitarice i tekstil. Većina stanovništva je živjela u ekstremnom siromaštvu, zbog čega se selila u Srbiju ili u Ameriku. Finansijska osnova države ostala je i dalje ruska pomoć. Proširenje teritorije i međunarodno priznanje privukli su i strani kapital, prvo austrougarski, a kasnije najviše italijanski, pa se u zemlji formiraju prva industrijska preduzeća, što je uslovilo razvoj saobraćaja i povezivanje starih i novooslobođenih teritorija. Radio je u svim pravcima kulturnog razvića. Podizao je škole, gradio puteve, otvarao nove varoši, izdavao korisne zakone, sređivao državnu upravu zavođenjem ministarstava i podsticao privredni i trgovinski polet i opštu radinost. Opštem privrednom i društvenom napretku doprinosili su ugledni naučni i kulturni poslenici iz Srbije, Vojvodine, Dalmacije, Bosne i Hercegovine, koji su na poziv kneza Nikole dolazili i stvarali u Crnoj Gori. Ipak, Crna Gora je i dalje bila u ogromnom zaostatku za savremenim civilizacijskim tokovima toga vremena. Teški i dugotrajni rad na narodnom i državnom dobru olakšale su mu jaka volja i žica poezije, koja ga je učinila popularnim srpskim pjesnikom. Najveća mu je briga bila vojska, koju je, pomoću Rusije, podigao naoružanjem i obukom na visinu savremenih zadataka i potreba i organizovao je po ruskom uzoru. Rodbinskim vezama sa stranim dvorovima pribavio je Crnoj Gori još veće poštovanje i pojačao u velikoj mjeri njen ugled. Knjaz Nikola je imao koristi od rivalstva Obrenovića i Karađorđevića. Između Milana Obrenovića i njega je vladala uzajamna odbojnost, naročito od kada se Milan 1882. proglasio kraljem Srbije. Tri godine kasnije udao je svoju najstariju kćerku Zorku za Karađorđevog unuka i Milanovog rivala Petra Karađorđevića. Neko vrijeme, par je živio na Cetinju, gdje su rođeni prinčevi Đorđe i Aleksandar. Pored Zorke, Nikola je imao još pet kćeri, i sve ih je udao u poznate evropske dinastije. Princeze Anastazija i Milica su se udale za ruske velike vojvode Nikolu Nikolajeviča i Petra Nikolajeviča iz dinastije Romanov i predstavljale su Crnu Goru na ruskom dvoru. Princeza Stana se udala za vojvodu Johana od Lojhtenberga. Princeza Jelena je postala kraljica Italije, žena kralja Vitorija Emanuela III. Jedan od trojice njegovih sinova, princ Danilo se oženio 27. jula 1899. vojvotkinjom Milicom od Meklenburg-Štrelica. Ovi brakovi su mnogo doprinijeli poboljšanju međunarodnoga položaja Crne Gore, a kralj Nikola je bio zapamćen kao tast Evrope. Knez Nikola je 1883. godine posjetio osmanskog sultana u cilju izmirenja Knjaževine Crne Gore i Osmanskog carstva. Od tada su crnogorsko-osmanski odnosi mirni. 1896. održava svečano označavanje 200-godišnjice vladavine dinastije Petrovića Njegoša. Odnosi Srbije i Crne Gore, pokvareni rivalstvom Milana i Nikole, popravili su se Nikolinom posjetom Srbiji na Vidovdan 1896. Prije nego je posjetio kralja Aleksandra, knez Nikola je otišao u Moskvu na krunisanje cara Nikolaja II. Otuda je pri povratku otputovao u Beograd u pratnji svoje svite. Kralj ga je imenovao za komandanta IX pješadijskog puka. Nikola se nadao „orođavanju” sa mladim kraljem preko svoje kćeri Ksenije, jer se bivša kraljica Natalija, vrlo često za nju raspitivala. Naredne 1897. godine, na Đurđevdan, krsnu slavu Petrovića-Njegoša, kralj Aleksandar je posjetio Cetinje, iako je kralj Milan iz Beča pokušavao osujetiti ovaj put. Godine 1897. izbio je grčko-turski rat. Knjaz Nikola je ostao po strani. Maja 1898. Nikola je posjetio britansku kraljicu Viktoriju u Vindzorskom zamku. Ovim diplomatskim uspjesima knjaz Nikola je znatno podigao međunarodni ugled Crne Gore. Dok su kraljevi Milan i Aleksandar živjeli skandaloznim, luksuznim i rasipničkim životom, dotle je knjaz Nikola želio da preuzme moralno vođstvo među Srbima. Zbog toga je 1902. oženio svog sina Mirka Natalijom Konstantinović, iz porodice bliske Obrenovićima. Kakve god uspjehe da je imao, oni su bili kratkoročni, kao i njegovi snovi da na prijesto Srbije dovede sebe ili nekog od svojih sinova. Ubistvo kralja Aleksandra i kraljice Drage u Majskom prevratu, koje je izvršila grupa oficira predvođena Dragutinom Dimitrijevićem Apisom i postavljanje Petra Karađorđevića za kralja Srbije zapečatili su Nikoline želje. Nikoli je to sve teško palo, pošto je Srbija Karađorđevića umjesto Crne Gore postala novi ljubimac Rusije na Balkanskom poluostrvu. Knez Nikola je kao ruski saveznik objavio rat Japanu. Međutim usled velike geografske udaljenosti, učešće Crne Gore u rusko-japanskom ratu je bilo samo simbolično, jer je time iskazivala svoju zahvalnost Rusiji zbog pomoći u ratu protiv Turske. Crnogorski vojnici su se nalazili u neznatnom broju u vojnim jedinicama ruske vojske. U unutrašnjoj politici knjaz Nikola je bio previše svojevoljan i netrpeljiv i, uprkos nekim uspjesima, otuđio je od sebe veliki dio svojih saradnika, crnogorskih glavara i gotovo svu narodnu inteligenciju, školovanu u Beogradu. Majski prevrat i uspostavljanje stabilnog parlamentarnog poretka u Srbiji je dovelo do rasta političkog prestiža Srbije. U tim okolnostima opozicija je tražila uspostavljanje ustavne vladavine i ujedinjenje Srbije i Crne Gore. U Rusiji car Nikolaj II je poslije poraza u rusko-japanskom ratu i Ruske revolucije bio prinuđen da donese ustav. U takvim okolnostima knjaz Nikola se odlučio za prelaz na ustavnu vladavinu i sazove ustavotvornu skupštinu. Dao je zemlji ustav 6. decembra 1905. poznat pod nazivom Nikoljdanski ustav jer je donet na Svetog Nikolu. Knez Nikola nije htio da preda vlast; prvi crnogorski Ustav mu je ostavio neograničenu vlast. Prema ustavu, knez je imao pravo da odobrava zakone, da predlaže zakone, da postavlja ministre i izdaje dekrete. Dio članova skupštine je postavljao knez, a ostatak je biran na izborima. Narodna skupština je imala pravo da diskutuje o zakonima i predlaže budžet. Za prvog predsednika Ministarskog savjeta po donošenju ustava knez je imenovao Lazara Mijuškovića. Darivanjem ustava narodu 1905. knez Nikola nije izmijenio i prirodu režima svoje lične vladavine. Nikola je jasno stavio do znanja da ne želi političke stranke i bilo kakvu opoziciju. Davanje Ustava 1905. nije mnogo popravilo uzajamno nepovjerenje. Uprkos Nikolinim mjerama predostrožnosti, skupština izabrana 1906. je pokušala da mu se suprotstavi. Narodna skupština je postala scena žestokih obračuna pristalica i protivnika kneza Nikole. Uslijedio je niz kratkoročnih političkih saveza, smjenjivanje vlada i stvaranje ogorčenog političkog rivalstva. Protivnici kneza su predvođeni kneževim rođakom Šakom Petrovićem Njegošem organizovani u Klub narodnih poslanika i u narodu su bili prozvani klubašima. Klubaši su podržavali tiješnje veze sa Srbijom i jugoslovensku ideju. Ne čekajući da joj novoizabrana skupština izglasa nepovjerenje, Mijuškovićeva vlada je podnijela ostavku u novembru 1906. Mandat za sastavljanje vlade knez je povjerio klubašu Marku Raduloviću. U drastičnim obračunima političkih protivnika režim najčešće nije birao sredstva, ali ni opozicija. Radulović je februara 1907. podnio ostavku. Mandat za sastav nove povjeren je Andriji Radoviću, kojeg je knez Nikola, za razliku od prethodnika Radulovića, smatrao svojim čovjekom, odanim i poslušnim. Klubaši su u februaru 1907. osnovali Narodnu stranku, prvu političku stranku u Crnoj Gori. Kako bi se uspostavila protivteža u Skupštini, skupštinska manjina koja je okupljala od kneževe konzervativne pristalice je organizovana u Pravu narodnu stranku, u narodu poznatu kao pravaši. Predvodio ih je Lazar Mijušković. Da bi napravio balans, knjaz je predložio dvjema strujama da obrazuju koalicionu vladu, što većina (klubaši) nije prihvatila, a vlada Andrije Radovića je podnijela ostavku. Novu vladu, aprila 1907, obrazovao je Lazar Tomanović, porijeklom iz Boke, koji nije pripadao nijednoj političkoj grupaciji u skupštini. Jula 1907. knez je raspustio Crnogorsku narodnu skupštinu, zabranio rad Narodnoj stranci i izlaženje lista Narodna misao. Narodna stranka je odlučila da bojkotuje izbore 1907. zbog kneževih loših odnosa sa Srbijom. Neki klubaški prvaci su bili hapšeni, poput Lazara Sočice, dok su mnogi klubaši, poput Andrije Radovića i Marka Dakovića emigrirali. Kulminaciju takvog stanja predstavljaju Bombaška i Vasojevićka afera, čije će se posljedice u političkom životu Crne Gore osjećati i kasnije. Bombaška afera 1907. i Vasojevićka afera 1909. svoj epilog su dobile na sudskim procesima u Cetinju i Kolašinu, na kojima su protivnici režima osuđeni na dugogodišnje zatvorske kazne. Na sudskom procesu u Kolašinu osuđeni na smrt koji su bili u rukama vlasti su i strijeljani. Iako postoje pojedine uzročno-posljedične veze između Bombaške i Vasojevićke afere, to su dva odvojena istorijska događaja koji nemaju podudarnosti, osim opšteg političkog konteksta. Austrougarski monarh Franc Jozef je 6. oktobra 1908. formalno proglasio aneksiju Bosne i Hercegovine. Odnosi izmjeđu Cetinja i Beča su ubrzo došli do granice pucanja. Neko vrijeme se činilo da se kriza može riješiti samo ratom. Knez Nikola je iskoristio Aneksionu krizu i djelovao je kao da je on neosporni vođa svih Južnih Slovena. Knez Nikola je unaprijed doznao za predstojeću aneksiju iz ruskih krugova. Njegova prva reakcija izrečena austrougarskom poslaniku na Cetinju je bila umjerena; kralj je žalio zbog aneksije, ali je zatražio kao kompenzaciju dio Hercegovine u cilju očuvanja dobrosusjedskih odnosa. Austrougarski poslanik je razuvjerio Nikoline želje, ponudivši za crnogorsko održavanje dobrosusjedski odnosa izmjenu Člana 29. Ovaj prijedlog nije odobrovoljio kneza Nikolu. U obraćanju crnogorskom narodu, Nikola je biranim riječima osudio aneksiju kao kršenje odredaba Berlinskog kongresa. Odnosi Crne Gore i Srbije su bili zategnuti od Bombaške afere, ali je zajednička strepnja natjerala dvije vlade da se izmire. Kralj Petar je oklijevao da se izmiri sa svojim tastom, ali je ipak uslišio želju svog ministra spoljnih poslova Milovana Milovanovića. Milovanović je predložio da dvije zemlje djeluju „zajedno, rame uz rame, kao pravi sinovi jedne porodice“ u cilju ostvarivanja autonomije Bosne i Hercegovine, podjeli Novopazarskog sandžaka i ukidanju Člana 29. Milovanović je 8. oktobra na Cetinje poslao Jovana Jovanovića kao specijalnog izaslanika srbijanske vlade, čime je pokrenut proces ponovnog približavanja. Isto tako, knez Nikola je poslao u Beograd brigadira Janka Vukotića, kraljičinog rođaka, da pregovara o crnogorsko-srbijanskom savezu. Vukotić je u Beogradu sklopio ofanzivno-defanzivni savez Crne Gore i Srbije protiv Austrougarske po kom su dvije države podijelile interesne sfere u Bosni i Hercegovini i obavezale se da će jedna drugoj priteći u pomoć u slučaju rata protiv Austrougarske. Vukotićeva misija je bila prvi opipljivi znak poboljšanja odnosa dvije države, izazvan u cijelosti austrougarskom politikom. Tokom 1909. knez Nikola je pokrenuo niz diplomatskih akcija sa ciljem internacionalizacije crnogorskog pitanja. Pozvao je italijansku, francusku i austrougarsku flotu da uplove u Bar. Nekoliko oficira ovih flota je posetilo kneza Nikolu na Cetinju. Svi oficiri su otišli iz Crne Gore sa utiskom da će se na pedesetu godišnjicu vladavine Nikola krunisati za kralja. To je nagovijestio sam Nikola u svojem novogodišnjem obraćanju. Pitanje Nikolinog krunisanja za kralja je bilo tema pisanja srbijanskih i crnogorskih novina početkom 1910. U većini srbijanskih medija mogućnost Nikolinog krunisanja za kralja je primljena negativno. Postavljalo se pitanje da li će Nikolin zet, kralj Petar, posjetiti ceremoniju, što bi bilo znak da Srbija priznaje proglašenje Crne Gore za kraljevinu. Predsjednik srbijanske vlade i vođa Narodne radikalne stranke Nikola Pašić je smatrao da bi Nikolino krunisanje sukobilo dinastije Petrovića-Njegoš i Karađorđevića i dovelo do podjele srpstva u dva suprotstavljena tabora. Vlada Crne Gore je čekala neko vrijeme pre iznošenja zvaničnog saopštenja o organizovanju proslave pedesete godišnjice. Aprila 1910. stvoren je organizacioni odbor na čelu sa mitropolitom crnogorskim Mitrofanom Banom. Dan pre početka proslave, Cetinje je prvi put osvijetljeno električnom energijom. Srbijansku delegaciju su predvodili, Nikolin unuk prestolonasljednik Aleksandar, ministar odbrane Stepa Stepanović, načelnik generalštaba Radomir Putnik i komandant 9. pešadijskog puka 9. divizije nazvane po knezu Nikoli, i još nekoliko oficira. Kraljeva unuka, princeza Jelena Karađorđević je došla na obilježavanje godišnjice kao privatno lice. Na pedesetu godišnjicu svoje vladavine, knez Nikola se 28. avgusta 1910. proglasio kraljem, u skladu sa peticijom iz Narodne skupštine. U isto vrijeme je postao počasni feldmaršal ruske vojske. Trodnevnoj svečanosti krunisanja prisustvovali su bugarski kralj Ferdinand sa sinom Borisom, italijanski kralj Vitorio Emanuele sa kraljicom Jelenom, knez Franc Jozef Batenberg, grčki prijestolonasljednik Konstantin, ruski veliki kneževi Petar i Nikola Nikolajevič sa suprugama velikim kneginjama Milicom i Anastasijom. Pretvaranjem Kneževine u Kraljevinu crnogorski vladar je računao na podizanje ličnog prestiža i ugleda dinastije Petrovića-Njegoša, a na drugoj strani poboljšavanje svog „poljuljanog“ ugleda usled obračuna sa političkim protivnicima apsolutizma. Kralj Nikola I se ubrzo okrenuo protiv Osmanskoga carstva za vrijeme Istočnog problema, kako bi zadao poslednji udarac Osmanlijama u Evropi. Stupio je 1912. godine u savez sa ostalim pravoslavnim hrišćanskim monarhijama Balkana — Srbijom, Grčkom i Bugarskom i do 1913. godine Crna Gora je znatno proširila svoje teritorije. Crnogorska vojska spojila se sa Vojskom Kraljevine Srbije i podijelila Sandžak, prodrla ka Kosmetu zauzevši Metohiju i napredovala u Skadarski sandžak. Kralj Nikola je prkosio Velikim silama i opsjeo Skadar, uprkos činjenici da su Velike sile blokirale obalu Crne Gore. Oko 10.000 crnogorskih boraca je poginulo osvajajući Skadar od Osmanskih snaga pod vođstvom Esad-paše. Dalja učešća u Balkanskim ratovima, crnogorska vojska je prošla kao dio Srpske vojske. Iste godine je Bukureštanskim mirom uspostavljen novi poredak na Balkanu. Uprkos crnogorskim vojnim uspjesima, Crna Gora je morala predati veliki broj teritorija, uključujući i Skadar, novostvorenoj Albaniji zbog zalaganja Austrougarske i drugih velikih sila. Tokom i nakon Balkanskih ratova odnosi Rusije i Crne Gore bili su zategnuti. Kralj se zamjerio Rusiji zbog njene nespremnosti da podrži crnogorske zahtjeve u vezi sa Skadrom, kao i odbijanjem Rusije da pomogne u isplati crnogorskih ratnih troškova. Nikola je pokazao svoje nezadovoljstvo ruskim ponašanjem u zahtjevu carici Aleksandri da zatvori Djevojački institut na Cetinju, koji je osnovala carica Marija, iako je četiri godine ranije hvalio institut kao centar slovenske kulture. Na unutrašnjoj politici, ovo je bilo vrijeme kada je politička opcija ujedinjenja sa Srbijom dobila na značaju. Među narodom, vojskom, političkim krugovima i u vladi ideja o ujedinjenju je bila jaka. Uzaludni napori oko zauzimanja Skadra su dodatno poljuljali ugled kralja Nikole i njegovih sinova, ali je siromaštvo i zaostalost Crne Gore i dalje bio glavni razlog ideje za ujedinjenjem. Ideja ujedinjenja je najjače zagovornike imala u Jovanu Đonoviću i Todoru Božoviću, a potencijalnog vođu u Andriji Radoviću. Novoizabrana Narodna skupština je u potpunosti podržavala bliske veze sa Srbijom, a spoljna politika vlade Janka Vukotića je bila smišljena tako da se u potpunosti oslanjala na saradnju sa Srbijom. U Prvom svjetskom ratu, kralj Nikola je prvi ponudio pomoć Srbiji da odbiju Austrougarsku sa Balkanskog poluostrva, uprkos pokušajima Beča da Crna Gora ostane po strani. Kralj Nikola je 6. avgusta 1914. u kraljevskom proglasu optužio Austrougarsku da je dug vremenski period opstruisala srpski nacionalni razvoj i radila protiv interesa Južnih Slovena. Raspored i jačina crnogorske vojske, kao i njihova ofanzivna dejstva bila su određena željom kralja Nikole da zauzme Boku Kotorsku, jugoistočnu Hercegovinu i dijelove Dalmacije. Razvoj događaja je pokazao slabe strane ovog plana i nerealne želje kralja Nikole, što su kritikovale srbijanska i ruska vlada. Stoga su srbijanska i crnogorska komanda avgusta 1914. pristupile izradi zajedničkog plana vojnih operacija i razmijenile delegate; brigadir Jovo Bećir je delegiran u srbijansku Vrhovnu komandu, a general Božidar Janković i pukovnik Petar Pešić u crnogorsku Vrhovnu komadnu. Osnovna ideja je bilo da dvije trećine crnogorske vojske u saradnji sa srbijanskom Užičkom vojskom izvede ofanzivu u istočnu Bosnu. Srbijansko-crnogorska ofanziva iz septembra 1914. se zaustavila pred Sarajevom i Vlasenicom. Ovaj prodor crnogorske i srbijanske vojske je izazvao radost u istočnoj Bosni, naročito među srpskim stanovništvom, i primorao generala Oskara Poćoreka da reorganizuje svoju vojsku i pokrene uspješan protivnapad. Bećir se nije dugo zadržao na mjestu crnogorskog delegata pri srbijanskoj vrhovnoj komandi, pošto je podnio ostavku 13. oktobra zbog jake težnje za pripajanjem Crne Gore Srbiji koja je vladala u srbijanskoj vojsci. Najglasniji među srbijanskim oficirima bili su članovi organizacije Crna ruka, a njihov vođa Dragutin Dimitrijević Apis imao je svoje planove za ujedinjenje, koje je uključivalo i ubistvo kralja Nikole u slučaju potrebe. Srbijanska vlada se branila da je stav Crne ruke stav pojedinaca i da nije službena politika. Iako se čini da je kralj Nikola prihvatio ovakvo objašnjenje, nije imenovao novog crnogorskog delegata, već je ovlastio generala Božidara Jankovića za svog predstavnika pri srbijanskoj vrhovnoj komandi. Tako je Janković istovremeno bio načelnik crnogorske Vrhovne komande, srbijanski delegat u crnogorskoj Vrhovnoj komandi i crnogorski delegat u srbijanskoj Vrhovnoj komandi. Uspješna prva ratna godina je podigla međunarodni ugled Srbije. Prestiž Srbije je postao očigledan kako je srbijanska vlada odlučila da definiše svoje ratne ciljeve na sastanku u Nišu 7. decembra 1914. Dokument, poznat kao Niška deklaracija, izneo je potrebu posljeratnog ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca. Crna Gora je polako gurana na marginu procesa izgradnje posljeratne države, a ovaj potez Srbije podržavale su Rusija, Francuska i Ujedinjeno Kraljevstvo. Kralj Nikola i njegovi najbliži saradnici su imali rezerve u pogledu ujedinjenja i pokušali su da osiguraju specijalan položaj za Crnu Goru u bilo kakvoj budućoj jugoslovenskoj državi. Nikolin emisar u SAD Jovan Matanović je predstavio trijalističko uređenje jugoslovenske države koju bi činile Srbija, Crna Gora i Hrvatska. Princ Danilo je ponudio da status Crne Gore u Velikoj Srbiji bude sličan statusu Kraljevine Bavarske u okviru Njemačkog carstva. Vodeći nezavisnu spoljnu politiku, kralj Nikola je pokušao da konsoliduje svoju sve nesigurniju poziciju i osigura da Crna Gora sa njim na čelu budu na ravnoj nozi sa Srbijom. Stoga je predstavio posebne teritorijalne zahtjeve Crne Gore sve do ušća rijeke Maće u Albaniji i jadransku obalu do ušća Neretve ili Splita na sjeveru, cijelu Hercegovinu i dio Bosne. Nadao se mogućnosti da zajedno sa Italijom dejstvuje po Dalmaciji čim ona uđe u rat na strani Antante. Pokušao je da bude i vojno nezavisan imenujući brigadira Mitra Martinovića za svog specijalnog predstavnika u Rusiji. Krajem juna 1915, nakon što je srbijanska vojska zauzela dio sjeverne Albanije, kralj Nikola je, uprkos Jankovićevim protestima, naredio Starosrbijanskom odredu brigadira Radomira Vešovića da zauzme Skadar. Janković je podnio ostavku i zamjenjen je pukovnikom Pešićem. Zauzimanje Skadra je oštetilo ugled kralja Nikole među savezničkim vladama. Od zauzimanja Skadra odnosi između Srbije i Crne Gore ušli su u novu fazu, koje je odlikovalo otvoreno neprijateljstvo komandnih struktura Srbije i Crne Gore i kritike sa srbijanske strane. U avgustu 1915. kralj Nikola je izjavio Pešiću da do ujedinjenja može doći samo po njegovoj smrti, pod uslovom da Crna Gora i njena dinastija budu ravnopravne. Istovremeno sa austrougarsko-njemačko-bugarskom ofanzivom na Srbiju počela je austrougarska ofanziva na Crnu Goru. U oktobru 1915. kralj Nikola nije dozvolio brojčano slabijoj crnogorskoj vojsci da se sa glavninom srbijanske vojske povuče na Jadransku obalu. Sandžačka vojska je štitila povlačenje srbijanske vojske boreći se protiv austrougarskih snaga kod Kalinovika, Klobuka i Foče, a 6. i 7. januara je odnijela pobjedu u Mojkovačkoj bici. Međutim, stanje na lovćenskom frontu je bilo drugačije. Austrougarska pješadija je bila šest puta brojnija, a sama Austrougarska je imala 12 puta više topova od Crne Gore. U tako teškoj situaciji prvi put od početka rata sazvana je Narodna skupština, koja je primorala vladu Mila Matanovića na ostavku. Odlučeno je da bi Crna Gora trebalo da se ugleda na primjer Srbije, da borbom kupuje vrijeme za povlačenje. Kralj Nikola je jedva uspio da imenuje novu vladu Lazara Mijuškovića. U decembru 1915. godine kralj Nikola je pokušao da pregovara sa Austrougarskom oko separatnog mira čime je izgubio kredibilitet pred silama Antante. Austrougarska vojska je 6. januara pokrenula ofanzivu na Lovćen. Dva dana kasnije počela su dejstva sa ratnih brodova iz Tivatskog zaliva i Jadranskog mora. Austrougarska Treća armija je uprkos jakom otporu 11. januara zauzela Lovćen. Takvo brzo austrougarsko napredovanje je davalo utisak slabog otpora i panika je zahvatila Crnu Goru, što je rđavo odjeknulo na ostalim frontovima. Nedostatak ratnog materijala je pojačalo rastrojstvo i slabilo uverenje u uspjeh otpora. Crnogorska Vrhovna komanda je 11. januara zatražila primirje, ali je austrougarska strana zahtijevala bezuslovnu kapitulaciju i predaju srbijanske vojske koja se još uvijek nalazila u Crnoj Gori. Kralj Nikola je još jednom ponovio da je njegova namjera da se vodi odsudna bitka, ali kako do nje nije nikada došlo, pojavile su se sumnje da on samo sprečava zajedničko povlačenje crnogorske i srbijanske vojske. Uprkos željama političara da se pristupi pregovorima, neki vojni zapovjednici, poput Janka Vukotića, tražili su borbu ili odstupanje prema Albaniji. Austrougarske snage su 13. januara ušle u Cetinje i prodorom duž primorja i kod Podgorice odsjekle odstupanje crnogorske vojske prema Albaniji. Crnogorska vlada je 16. januara pristala na bezuslovnu kapitulaciju, ali je odbila da preda srbijanske vojnike koji su se još uvijek nalazili u Crnoj Gori. Kralj Nikola je 19. januara, ispostaviće se zauvijek, napustio Crnu Goru i izbjegao u Brindizi. U Crnoj Gori je ostao princ Mirko. Crnogorska vojska je kapitulirala 25. januara 1916. što je de facto bio i kraj postojanja crnogorske države. Kralj Nikola je iz Italije otputovao za Francusku, u Lion, a zatim ga je francuska vlada preselila u Bordo. Kralj Nikola je u maju prešao u parisko predgrađe Neji, a crnogorska vlada se ovamo preselila u avgustu 1916. Kralj i vlada su u Francuskoj nastavili da predstavljaju Crnu Goru, ali više nisu imali svoju vojsku, za razliku od srbijanske vlade. Pitanje ujedinjenja Srbije i Crne Gore je pogoršano kako su obije vlade sada bile u izgnanstvu. Kralj Nikola nije odobravao skupljanje dobrovoljaca za srbijansku vojsku među crnogorskim iseljenicima u Južnoj Americi koje je vodio Špiro Poznanović u ime srbijanske vlade. Kralj Nikola je pokušao da konsoliduje svoju moć. Međutim, samo je u Italiji našao dovoljno podrške za svoje ciljeve, koja se protivila uspostavljanju jugoslovenske države. Francuska je podržavala ujedinjenje. Položaj kralja se nije popravio, a ujedinjenje Crne Gore i Srbije je postalo glavna tema među crnogorskim emigrantima. Emigranti su bili podijeljeni u sve manji broj kraljevih pristalica i sve širu opoziciju. Zbog toga je kralju postalo sve teže da obrazuje stabilnu vladu. Zbog sukoba sa nekim članovima dinastije i na kraju samim kraljem, Lazar Mijušković je podnio ostavku, optuživši kralja da izaziva probleme koje će opstruisati ujedinjenje. Vladu je zatim obrazovao Andrija Radović, kome je uspjelo da popravi položaj kralja i vlade. Međutim, upravo je Radović bio glavni zagovornik stava da je istorijska uloga Crne Gore završena. Predložio je da se najstariji muški članovi dinastija Petrović-Njegoš i Karađorđević smjenjuju na prijestolu ujedinjene države. Kralj je ponavljao da nije protiv ujedinjenja, ali je odugovlačio da odgovori na nekoliko zahtjeva svog premijera. Zbog toga je Radović podnio ostavku u januaru 1917. i zamijenjen je brigadirom Milom Matanovićem. Matanović je u ime cijele vlade upozorio kralja da je krajnje vrijeme da povede pregovore o ujedinjenju i da u narodu može doći do pobune zbog Nikolinog kolebanja. Kralj se oglušio o Matanovićeve prijedloge, pa je i on podnio ostavku. Zatim je kralj povjerio mandat Evgeniju Popoviću, konzulu u Rimu, koji je uživao italijansku podršku. Kralj Nikola je uspio da obezbijedi odanost ministara do kraja rata, ali on i njegove političke pristalice su izgubili svako povjerenje u narodu. U međuvremenu su kraljevi protivnici osnovali Crnogorski odbor za narodno ujedinjenje, koji je finasirala Srbija. Na čelu odbora nalazio se Andrija Radović. Komitet je bio aktivniji i uspješniji od kralja i njegove vlade. Do početka 1918. postalo je jasno da je kralj izgubio sve svoje saveznike i izgubio naklonost svih velikih sila, izuzev Italije. Kralj i vlada su vodili propagandni rat protiv Odbora, optužujući ih avgusta 1918. za veleizdaju Crne Gore i jugoslovenske ideje. Optužnicu protiv Odbora je u `Glasu Crnogorca` potpisao ministar unutrašnjih poslova Niko Hajduković. Ona je predstavljala posljednji pokušaj spasavanja nezavisne Crne Gore i njene dinastije. Ovakva optužba protiv Radovića, glavnog zagovornika jugoslovenske ideje među Crnogorcima, naišla je na osudu britanskog ministarstva spoljnih poslova. Ova optužnica nije bila glavni razlog savezničkog napuštanja kralja Nikole, ali je predstavljala njegovu posljednju fazu. U sljedeća dva mjeseca Centralne sile su poražene na Solunskom i Zapadnom frontu. Srbijanska vojska je preuzela kontrolu nad Crnom Gorom od Centralnih sila. Savezničke misije Srbije, Italije, Francuske, Ujedinjenog Kraljevstva i SAD su zadužene da privremeno okupiraju i uspostave kontrolu nad Crnom Gorom. Početkom oktobra 1918. započete su razne inicijative da formalizuju ujedinjenje kako se rat bližio kraju. Vlada Srbije je 15. oktobra osnovala Centralni izvršni odbor za ujedinjenje Srbije i Crne Gore, koji su činila po dva jaka zagovornika ujedinjenja iz Srbije i Crne Gore. Odbor je 25. oktobra u Beranama odlučio da sprovede nove izbore. Na izborima su učestvovale dvije liste, zelena i bijela. Zelenu listu su činili konzervativne pristalice kralja Nikole predvođene Špirom Tomanovićem koje su se zalagale za uslovno ujedinjenje. Bijelu listu su činile pristalice bezuslovnog ujedinjenja predvođene Gavrilom Dožićem. Bijeli su predstavljali kralja kao neprijatelja demokratije, izdajnika naroda i dinastičkih ciljeva. Izbori su održani 19. novembra 1918. Bijeli su pobjedili u svim mjestima, osim na Cetinju, dok su u Bijelom Polju, Plavu i Gusinju povjerenike izabrale lokalne zajednice. Rezultati izbora su postali očigledni i prije zvaničnog objavljivanja. U posljednjem pokušaju da zaštiti nezavisnu Crnu Goru, Italija je pokušala da zauzme Cetinje i proglasi obnovu crnogorske države. Napad je počeo iz Boke Kotorske, ali se italijanska vojska povukla zbog mogućnosti rata sa Srbijom i zbog pritiska Saveznika. Velika narodna skupština je konstituisana 24. novembra 1918. u Podgorici, a ne u prijestonici Cetinju. Skupština je 26. novembra 1918. optužila Nikolu za izdaju, zbacila ga sa prijestolja Kraljevine Crne Gore i ubrzo mu zabranila povratak u Crnu Goru. Istog dana Skupština je izglasala prisajedinjenje Kraljevini Srbiji. Odluka je izvršena nekoliko dana kasnije, 29. novembra. Zbačeni kralj i njegova vlada Crne Gore u egzilu su za ovo čuli od francuske obavještajne službe. Nikola je odbacio odluke skupštine, nazvavši je nezakonitom i pozivajući se na Nikoljdanski ustav. Pozvao je Crnogorce da ne prihvate ujedinjenje. Premijer Evgenije Popović je napisao protest velikim silama. Zeleni, predvođeni Krstom Popovićem i bivšim ministrom Jovanom Plamencem, uz podršku Italijana su promjenili svoje ciljeve u potpunu nezavisnost Crne Gore i na Božić 1919. podigli Božićnu pobunu. Međunarodna zajednica se usprotivila ustanku i srbijanska vojska je ugušila ustanak, razbivši pobunjeničke opsade Cetinja i Nikšića. Većina ustanika je amnestirana, ali neki su vodili gerilski otpor sve do 1926. Tokom Pariske mirovne konferencija, predstavnik crnogorskog kralja je pozvan da održi govor u kojem je protestovao zbog aneksije, ali za potpisivanje Versajskog mira, pozvani su samo projugoslovenski predstavnici Crne Gore. Na ovoj konferenciji priznata je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, ali je crnogorsko pitanje ostavljeno da se riješi kasnije zbog ustanka u Crnoj Gori. Poslije Prvog svjetskog rata Crna Gora je ujedinjena sa ostalim zemljama Južnih Slovena u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Sve do smrti kralja Nikole Italija je pomagala njegove težnje za obnovom Kraljevine Crne Gore. Italija je podržavala crnogorsku izbjegličku vladu do kraja 1921, koja je upućivala memorandume Društvu naroda, protestujući zbog „izdaje Crne Gore od strane sila“. Nikola je preminuo u Antibu 1921. Po želji njegove kćeri kraljice Jelene, sahranjen je u ruskoj crkvi u Sanremu. Nezavisnost Crne Gore velike sile priznavale su sve do 1922. kada su sve prihvatile jugoslovensku vlast. Posmrtni ostaci kralja Nikole, kraljice Milene, princeza Ksenije i Vjere su preneseni iz crkava u San Remu (Italija) i Kanu (Francuska) i 1. oktobra 1989. godine sahranjeni u Dvorskoj crkvi na Cetinju, uz najviše počasti.