Dveri srpske O SOLZENJICINU 2008 RETKO Aleksandar Solženjicin (ruski: Александр Исаевич Солженицын, Kislovodsk, 11. decembar 1918-Moskva, 3. avgust 2008.) je bio ruski pisac, dramaturg i istoričar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1970. godine. Bio je član Ruske akademije nauka (od 1997. godine) i Srpske akademije nauka i umetnosti (od 1994. godine). Biografija Studirao na Fizičko-matematičkom fakultetu u Rostovu na Donu, vanredno i u Institutu za istoriju, filozofiju i književnost u Moskvi. Nakon napada nacističke Nemačke na Sovjetski Savez dobrovoljno se prijavio u vojsku, gde je napredovao od običnoga vojnika do zapovednika artiljerijske brigade. Godine 1945. je, zbog pisama u kojima je indirektno kritikovao Staljina, uhapšen kao oficir sovjetske vojske u Istočnoj Prusiji, te osuđen i zatočen u sibirskom logoru, od 1953. u progonstvu u srednjoj Aziji. Nakon rehabilitacije 1956. učitelj u Rjazanu. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1970., čija je literatura obeležena iskustvom iz sibirskih logora u kojima je proveo devet godina. Na robiju je odveden 1945. pravo s fronta, na kojem se u Otadžbinskom ratu istakao kao vrhunski oficir sovjetskih inženjerijskih jedinica. Proganjan je i kasnije, čak mu je oduzeto i državljanstvo, pa je emigrirao 1974., vrativši se u otadžbinu posle dve decenije. U decembru 1998. odbio je najvišu državnu nagradu, Orden svetog apostola Andreja Prvozvanog, kojim ga je odlikovao predsednik Boris Jeljcin, rekavši: `Ne mogu da primim nagradu od vrhovne vlasti, koja je dovela Rusiju do sadašnjeg pogubnog stanja`. Pripovetkom `Jedan dan Ivana Denisoviča` u književnost je uveo temu Staljinovih logora, ostavši joj veran u najvećem delu opusa. Na osnovu emigrantskog iskustva u zapadnoj Evropi i u SAD, ispoljio je javni prezir prema vulgarnom materijalizmu Zapada. Ostala dela: pripovetka `Matrjonini dani`, romani `U krugu prvom`, `Onkološka klinika`, `Avgust Četrnaeste`, `Crveni točak`, `Rusija u provaliji`, kritička autobiografija `Borio se šut s rogatim`, drame `Gozba pobednika`, `Zarobljenici`, `Republika Rada`, `Svetlost koja je u tebi`, publicistička dela `Lenjin u Cirihu`, `Dva vek zajedno I-II`, scenariji `Tenkovi znaju istinu`, `Parazit`. Delo Solženjicin je najistaknutije ime književnog otpora sovjetskom totalitarizmu. Poznatim ga je učinila pripovetka `Jedan dan Ivana Denisoviča`, 1962, koja se temelji na opisu `običnog` dana `običnog` Rusa u logorskom zatočeništvu. Tema je do tada bila tabuizirana, ali je priča pokazala i stilsko umeće pisca koji se oslonio na tradiciju ruske klasične proze (Lav Tolstoj, Fjodor Dostojevski). Umeće fabuliranja očitovalo se zatim u `Događaju na stanici Krečetovka ` (1963.), a orijentacija na `seosku prozu` u stilu i ideologiji u noveli `Matrjonini dani` (1963), crtici o napaćenoj seoskoj ženi koja i u pozamašnoj bedi zna očuvati visoke moralne kvalitete. Vrhunac prvoga razdoblja su romani `Odeljenje za rak` (1968.), i `Prvi krug` (1968.), koji su kružili u prepisima, a objavljeni su prvi put u inostranstvu. `Odeljenje za rak` je poluautobiografski (bivši zatvorenik, iskustvo u odeljenju za tumore u taškentskoj bolnici) roman koji uz središnji lik Kostogutova daje niz portreta sovjetskih birokrata, lekara i medicinskog osoblja i raznih pacijenata. Istovremeno dirljiv ljubavni roman (ili – roman o nerealizovanoj ljubavi), satira na poststaljinističku epohu i studija o ljudskom ponašanju u ekstremnoj situaciji smrtonosne bolesti, taj veliki roman je u najboljim tradicijama ruske klasike koja ljudskošću i životnošću prevazilazi savremena joj ostvarenja zapadnoevropske i američke pripovedne umetnosti. `Prvi krug` (asocijacija na prvi, `privilegovani` krug Danteovoga pakla) rekreira piščevo iskustvo prvih godina zatvora, kada je radio u Šaraški, naučno-tehničkoj ustanovi za logoraše naučnike. Glavni lik, Gljeb Neržin, opet je utelotvorenje samog autora, a prikazane su i neke druge osobe koje su igrale važnu ulogu u Solženjicinovom životu (njegova prva žena, prijatelj Lev Kopeljev, rusko-židovski komunistički `vernik`, po struci germanista, dan u liku Leva Rubina). Mnogobrojne niti ovoga djela imaju tematsku srodnost s prethodnim delom: satira je prisutna na svim nivoima, a posebno u sarkastičnom portretu Staljina, moralna kušnja u mešavini pretnji i zavodljivih ponuda zatvorskih vlasti. Realistički je prikazan život izvan logora za naučnike i u njemu. No, kao i prethodni roman, i ovo Solženjicinovo delo uspeva da ponovi čudo ruske klasične proze koju je Tomas Man ne bez razloga prozvao `svetom`: veru u pobedu hrabrosti i veličinu ljudskosti, koja je ukorenjena u hrišćanskom poimanju bitno spiritualnog dostojanstva ljudskog bića. Nakon romanesknih ostvarenja, usledila je dokumentarna, ali i duboko lična optužba sovjetskog sistema koncentracionih logora, `Arhipelag Gulag`, (1973-75.), veliko trotomno delo temeljeno na preplitanju ličnih iskustava i mnoštva pisama, beleški i ostalih dokumenata koje je pisac dobijao od bivših sapatnika, a koja su skupljena i obrađena u okolnostima krajnje konspirativnosti. Ta je uništavajuća optužba sovjetskoga sistema za propast i smrt miliona ljudi slomila i poslednje komunističke apologete na Zapadu. Brežnjevljev SSSR nije mogao podneti ni ideju da se o tabuizovanoj temi piše, pa je Solženjicin uhapšen i proteran iz SSSR-a. Najpre je živeo u Švajcarskoj, zatim u SAD-u (Vermont), da bi se u 1990-im vratio u Rusiju, gdje je dočekan i kao ideolog ruske nacije. U egzilu je nastao niz romana koji slede u ruskoj književnoj svesti opstali uzor, Tolstojev `Rat i mir`, i revidiraju istorijski model kakav su nametnuli boljševici, s gledišta ruske nacije, i to od `Avgusta četrnaeste`, 1971., prošireno 1983, preko `Oktobra šesnaeste`, 1984 i `Marta sedamnaeste `, 1986 do `Aprila sedamnaeste`, 1991. Zajednički im je naslov: `Crveni točak `. I dok u koncepciji `istorijske epopeje` Solženjicin sledi Tolstoja, dotle njenu strukturu nastoji modernizovati: sam svoja dela naziva `polifoničnim` (Bahtinov pojam za romane Dostojevskog), čemu odgovara različitost fragmenata od kojih se u čvor (uzel) celine vezuju fabule o ljudskim sudbinama (pretežno ruskih oficira; ratni protivnici, Nemci, ostaju uglavnom izvan teksta), dokumentarni umeci, lirske digresije. Jezik je arhaičan i korespondira s namerama očiglednim u njegovom `Ruskom rečniku jezičnog proširivanja` (1995) – u smeru staroruskog leksika. Solženjicin je na taj način istovremeno modernizovao prozu (mešavina dokumentarnosti, prikaza istorijskih osoba, isečaka iz štampe slična je postupcima u delu Johna Dos Passosa, dok je upotreba vremenskih skokova i preplitanje stilova i žanrova podseća na Foknera), a jezičnom arhaizacijom je ostvario posebnu patinu koja ne ide za modelom jezičnih igara karakterističnih za sterilnost postmodernizma, nego joj je svrha regeneracija ruskog nacionalnoga bića u ogledalu piščevog dela. Važnija su mu publicistička djela: `Kako da preuredimo Rusiju` (1991.), `Rusko pitanje krajem XX veka`, (1994.), `Dva veka zajedno`, (2003). Kako u inostranstvu, tako po povratku u Rusiju nakon sloma komunističkoga sistema, Solženjicin je često donekle površno etiketiran kao ruski pravoslavni nacionalista, antisemita, antikatolički bigot, mrzitelj Zapada, apologet carizma i slavjanofilski ksenofob. Iako su te optužbe besmislene, sam auktor snosi delimičnu `krivicu` nekim svojim nezgrapnim izjavama i površnim generalizacijama. No, snaga je Solženjicinove kritike u njegovim jasnim opažanjima duhovne praznine i kukavičluka koji leže u srcu ispraznog sekularnog hedonizma koji dominira zapadnjačkim društvima. Po sveukupnom delu Solženjicin je jedan od najznačajnijih prozaista 20. veka, pisac koji je istovremeno nastavio tradicije klasične ruske pripovedne proze, najpre Tolstoja, no inoviravši je nizom postupaka karakterističkih za evropski modernizam. Ironija koja prati njegovo delo je i posledica različitog životnoga iskustva i pogleda na svet u odnosu na većinu savremenika koji su živeli ili žive u normalnijim i lagodnijim životnim uslovima: u doba kada je stvarao svoj najopsežniji i najambiciozniji prozni ciklus, `Crveni točak`, svetskom književnošću je dominirao (i još dominira) ponešto trivijalniji pristup umetničkom delu, uozbiljen u postmodernističkim fikcijama Umberta Eka, Tomasa Pančona ili Salmana Ruždija. Pisac kao prorok je anahronizam, i većina nesporazuma između Solženjicina i njegovih kritičara proističe iz sukoba nepomirljivih pogleda na svet o čovekovom životu i sudbini.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! `Romantična priča smještena u trajanju od otprilike tjedan dana 1945. u sovjetskom zarobljeničkom logoru iz doba Josipa Staljina.` Aleksandar Solženjicin (ruski: Александр Исаевич Солженицын, Kislovodsk, 11. decembar 1918-Moskva, 3. avgust 2008.) je bio ruski pisac, dramaturg i istoričar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1970. godine. Bio je član Ruske akademije nauka (od 1997. godine) i Srpske akademije nauka i umetnosti (od 1994. godine). Studirao na Fizičko-matematičkom fakultetu u Rostovu na Donu, vanredno i u Institutu za istoriju, filozofiju i književnost u Moskvi. Nakon napada nacističke Nemačke na Sovjetski Savez dobrovoljno se prijavio u vojsku, gde je napredovao od običnoga vojnika do zapovednika artiljerijske brigade. Godine 1945. je, zbog pisama u kojima je indirektno kritikovao Staljina, uhapšen kao oficir sovjetske vojske u Istočnoj Prusiji, te osuđen i zatočen u sibirskom logoru, od 1953. u progonstvu u srednjoj Aziji. Nakon rehabilitacije 1956. učitelj u Rjazanu. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1970., čija je literatura obeležena iskustvom iz sibirskih logora u kojima je proveo devet godina. Na robiju je odveden 1945. pravo s fronta, na kojem se u Otadžbinskom ratu istakao kao vrhunski oficir sovjetskih inženjerijskih jedinica. Proganjan je i kasnije, čak mu je oduzeto i državljanstvo, pa je emigrirao 1974., vrativši se u otadžbinu posle dve decenije. U decembru 1998. odbio je najvišu državnu nagradu, Orden svetog apostola Andreja Prvozvanog, kojim ga je odlikovao predsednik Boris Jeljcin, rekavši: `Ne mogu da primim nagradu od vrhovne vlasti, koja je dovela Rusiju do sadašnjeg pogubnog stanja`. Pripovetkom `Jedan dan Ivana Denisoviča` u književnost je uveo temu Staljinovih logora, ostavši joj veran u najvećem delu opusa. Na osnovu emigrantskog iskustva u zapadnoj Evropi i u SAD, ispoljio je javni prezir prema vulgarnom materijalizmu Zapada. Ostala dela: pripovetka `Matrjonini dani`, romani `U krugu prvom`, `Onkološka klinika`, `Avgust Četrnaeste`, `Crveni točak`, `Rusija u provaliji`, kritička autobiografija `Borio se šut s rogatim`, drame `Gozba pobednika`, `Zarobljenici`, `Republika Rada`, `Svetlost koja je u tebi`, publicistička dela `Lenjin u Cirihu`, `Dva vek zajedno I-II`, scenariji `Tenkovi znaju istinu`, `Parazit`. Delo Solženjicin je najistaknutije ime književnog otpora sovjetskom totalitarizmu. Poznatim ga je učinila pripovetka `Jedan dan Ivana Denisoviča`, 1962, koja se temelji na opisu `običnog` dana `običnog` Rusa u logorskom zatočeništvu. Tema je do tada bila tabuizirana, ali je priča pokazala i stilsko umeće pisca koji se oslonio na tradiciju ruske klasične proze (Lav Tolstoj, Fjodor Dostojevski). Umeće fabuliranja očitovalo se zatim u `Događaju na stanici Krečetovka ` (1963.), a orijentacija na `seosku prozu` u stilu i ideologiji u noveli `Matrjonini dani` (1963), crtici o napaćenoj seoskoj ženi koja i u pozamašnoj bedi zna očuvati visoke moralne kvalitete. Vrhunac prvoga razdoblja su romani `Odeljenje za rak` (1968), i `Prvi krug` (1968), koji su kružili u prepisima, a objavljeni su prvi put u inostranstvu. `Odeljenje za rak` je poluautobiografski (bivši zatvorenik, iskustvo u odeljenju za tumore u taškentskoj bolnici) roman koji uz središnji lik Kostogutova daje niz portreta sovjetskih birokrata, lekara i medicinskog osoblja i raznih pacijenata. Istovremeno dirljiv ljubavni roman (ili – roman o nerealizovanoj ljubavi), satira na poststaljinističku epohu i studija o ljudskom ponašanju u ekstremnoj situaciji smrtonosne bolesti, taj veliki roman je u najboljim tradicijama ruske klasike koja ljudskošću i životnošću prevazilazi savremena joj ostvarenja zapadnoevropske i američke pripovedne umetnosti. `Prvi krug` (asocijacija na prvi, `privilegovani` krug Danteovoga pakla) rekreira piščevo iskustvo prvih godina zatvora, kada je radio u Šaraški, naučno-tehničkoj ustanovi za logoraše naučnike. Glavni lik, Gljeb Neržin, opet je utelotvorenje samog autora, a prikazane su i neke druge osobe koje su igrale važnu ulogu u Solženjicinovom životu (njegova prva žena, prijatelj Lev Kopeljev, rusko-židovski komunistički `vernik`, po struci germanista, dan u liku Leva Rubina). Mnogobrojne niti ovoga dela imaju tematsku srodnost s prethodnim delom: satira je prisutna na svim nivoima, a posebno u sarkastičnom portretu Staljina, moralna kušnja u mešavini pretnji i zavodljivih ponuda zatvorskih vlasti. Realistički je prikazan život izvan logora za naučnike i u njemu. No, kao i prethodni roman, i ovo Solženjicinovo delo uspeva da ponovi čudo ruske klasične proze koju je Tomas Man ne bez razloga prozvao `svetom`: veru u pobedu hrabrosti i veličinu ljudskosti, koja je ukorenjena u hrišćanskom poimanju bitno spiritualnog dostojanstva ljudskog bića. Nakon romanesknih ostvarenja, usledila je dokumentarna, ali i duboko lična optužba sovjetskog sistema koncentracionih logora, `Arhipelag Gulag`, (1973-75.), veliko trotomno delo temeljeno na preplitanju ličnih iskustava i mnoštva pisama, beleški i ostalih dokumenata koje je pisac dobijao od bivših sapatnika, a koja su skupljena i obrađena u okolnostima krajnje konspirativnosti. Ta je uništavajuća optužba sovjetskoga sistema za propast i smrt miliona ljudi slomila i poslednje komunističke apologete na Zapadu. Brežnjevljev SSSR nije mogao podneti ni ideju da se o tabuizovanoj temi piše, pa je Solženjicin uhapšen i proteran iz SSSR-a. Najpre je živeo u Švajcarskoj, zatim u SAD-u (Vermont), da bi se u 1990-im vratio u Rusiju, gde je dočekan i kao ideolog ruske nacije. U egzilu je nastao niz romana koji slede u ruskoj književnoj svesti opstali uzor, Tolstojev `Rat i mir`, i revidiraju istorijski model kakav su nametnuli boljševici, s gledišta ruske nacije, i to od `Avgusta četrnaeste`, 1971., prošireno 1983, preko `Oktobra šesnaeste`, 1984 i `Marta sedamnaeste `, 1986 do `Aprila sedamnaeste`, 1991. Zajednički im je naslov: `Crveni točak `. I dok u koncepciji `istorijske epopeje` Solženjicin sledi Tolstoja, dotle njenu strukturu nastoji modernizovati: sam svoja dela naziva `polifoničnim` (Bahtinov pojam za romane Dostojevskog), čemu odgovara različitost fragmenata od kojih se u čvor (uzel) celine vezuju fabule o ljudskim sudbinama (pretežno ruskih oficira; ratni protivnici, Nemci, ostaju uglavnom izvan teksta), dokumentarni umeci, lirske digresije. Jezik je arhaičan i korespondira s namerama očiglednim u njegovom `Ruskom rečniku jezičnog proširivanja` (1995) – u smeru staroruskog leksika. Solženjicin je na taj način istovremeno modernizovao prozu (mešavina dokumentarnosti, prikaza istorijskih osoba, isečaka iz štampe slična je postupcima u delu Johna Dos Passosa, dok je upotreba vremenskih skokova i preplitanje stilova i žanrova podseća na Foknera), a jezičnom arhaizacijom je ostvario posebnu patinu koja ne ide za modelom jezičnih igara karakterističnih za sterilnost postmodernizma, nego joj je svrha regeneracija ruskog nacionalnoga bića u ogledalu piščevog dela. Važnija su mu publicistička dela: `Kako da preuredimo Rusiju` (1991.), `Rusko pitanje krajem XX veka`, (1994.), `Dva veka zajedno`, (2003). Kako u inostranstvu, tako po povratku u Rusiju nakon sloma komunističkoga sistema, Solženjicin je često donekle površno etiketiran kao ruski pravoslavni nacionalista, antisemita, antikatolički bigot, mrzitelj Zapada, apologet carizma i slavjanofilski ksenofob. Iako su te optužbe besmislene, sam autor snosi delimičnu `krivicu` nekim svojim nezgrapnim izjavama i površnim generalizacijama. No, snaga je Solženjicinove kritike u njegovim jasnim opažanjima duhovne praznine i kukavičluka koji leže u srcu ispraznog sekularnog hedonizma koji dominira zapadnjačkim društvima. Po sveukupnom delu Solženjicin je jedan od najznačajnijih prozaista 20. veka, pisac koji je istovremeno nastavio tradicije klasične ruske pripovedne proze, najpre Tolstoja, no inoviravši je nizom postupaka karakterističnih za evropski modernizam. Ironija koja prati njegovo delo je i posledica različitog životnoga iskustva i pogleda na svet u odnosu na većinu savremenika koji su živeli ili žive u normalnijim i lagodnijim životnim uslovima: u doba kada je stvarao svoj najopsežniji i najambiciozniji prozni ciklus, `Crveni točak`, svetskom književnošću je dominirao (i još dominira) ponešto trivijalniji pristup umetničkom delu, uozbiljen u postmodernističkim fikcijama Umberta Eka, Tomasa PInčona ili Salmana Ruždija. Pisac kao prorok je anahronizam, i većina nesporazuma između Solženjicina i njegovih kritičara proističe iz sukoba nepomirljivih pogleda na svet o čovekovom životu i sudbini.

Opis Aquarian KP1 Kick Pad Single je pad napravljen od dva sloja Aquarian-ovog patentiranog Power Dot materijala, dizajniranog da bude jak ali i fleksibilan kako bi se pomerao zajedno sa opnom bas bubnja. Ovaj pad produžiće vek trajanja opne bas bubnja i pomoći u pružanju prodornog, fokusiranog zvuka.

Priča o „hispanoameričkom bumu” pre svega je priča o dva velika pisca, Markesu i Ljosi, koji su svoje blisko prijateljstvo okončali pesnicama i do kraja života se nisu pomirili. Oko njih se okupljala čitava plejada najtalentovanijih južnoameričkih i španskih autora tog doba – Kortasar, Fuentes, Karpentijer, Donoso, braća Gojtisolo, i svi oni su protagonisti ove uzbudljive knjige. Zajedno su slavili život i literaturu, pisali neke od najuzbudljivijih dela proteklog veka, menjali književnu istoriju, dobijali najveće nagrade, potpisivali milionske ugovore, zajedno posećivali književne festivale, konferencije i proslave, igrali karte u časovima dokolice, ali i vodili žučne intelektualne (i one druge) rasprave, pre svega o politici, Kastru i Kubanskoj revoluciji, koja je u jednom trenutku postala njihova jabuka razdora. Sve to će uskoro biti poznato kao „hispanoamerički bum”, eksplozija stvaralačke energije kakva nije viđena u istoriji Servantesovog jezika, čak ni u njegovom „zlatnom dobu”.

Priča o "hispanoameričkom bumu” pre svega je priča o dva velika pisca, Markesu i Ljosi, koji su svoje blisko prijateljstvo okončali pesnicama i do kraja života se nisu pomirili. Oko njih se okupljala čitava plejada najtalentovanijih južnoameričkih i španskih autora tog doba – Kortasar, Fuentes, Karpentijer, Donoso, braća Gojtisolo, i svi oni su protagonisti ove uzbudljive knjige. Zajedno su slavili život i literaturu, pisali neke od najuzbudljivijih dela proteklog veka, menjali književnu istoriju, dobijali najveće nagrade, potpisivali milionske ugovore, zajedno posećivali književne festivale, konferencije i proslave, igrali karte u časovima dokolice, ali i vodili žučne intelektualne (i one druge) rasprave, pre svega o politici, Kastru i Kubanskoj revoluciji, koja je u jednom trenutku postala njihova jabuka razdora. Sve to će uskoro biti poznato kao „hispanoamerički bum”, eksplozija stvaralačke energije kakva nije viđena u istoriji Servantesovog jezika, čak ni u njegovom „zlatnom dobu”. Čitaj dalje

Priča o „hispanoameričkom bumu” pre svega je priča o dva velika pisca, Markesu i Ljosi, koji su svoje blisko prijateljstvo okončali pesnicama i do kraja života se nisu pomirili. Oko njih se okupljala čitava plejada najtalentovanijih južnoameričkih i španskih autora tog doba – Kortasar, Fuentes, Karpentijer, Donoso, braća Gojtisolo, i svi oni su protagonisti ove uzbudljive knjige. Zajedno su slavili život i literaturu, pisali neke od najuzbudljivijih dela proteklog veka, menjali književnu istoriju, dobijali najveće nagrade, potpisivali milionske ugovore, zajedno posećivali književne festivale, konferencije i proslave, igrali karte u časovima dokolice, ali i vodili žučne intelektualne (i one druge) rasprave, pre svega o politici, Kastru i Kubanskoj revoluciji, koja je u jednom trenutku postala njihova jabuka razdora. Sve to će uskoro biti poznato kao „hispanoamerički bum”, eksplozija stvaralačke energije kakva nije viđena u istoriji Servantesovog jezika, čak ni u njegovom „zlatnom dobu”.

Priča o „hispanoameričkom bumu” pre svega je priča o dva velika pisca, Markesu i Ljosi, koji su svoje blisko prijateljstvo okončali pesnicama i do kraja života se nisu pomirili. Oko njih se okupljala čitava plejada najtalentovanijih južnoameričkih i španskih autora tog doba – Kortasar, Fuentes, Karpentijer, Donoso, braća Gojtisolo, i svi oni su protagonisti ove uzbudljive knjige. Zajedno su slavili život i literaturu, pisali neke od najuzbudljivijih dela proteklog veka, menjali književnu istoriju, dobijali najveće nagrade, potpisivali milionske ugovore, zajedno posećivali književne festivale, konferencije i proslave, igrali karte u časovima dokolice, ali i vodili žučne intelektualne (i one druge) rasprave, pre svega o politici, Kastru i Kubanskoj revoluciji, koja je u jednom trenutku postala njihova jabuka razdora. Sve to će uskoro biti poznato kao „hispanoamerički bum”, eksplozija stvaralačke energije kakva nije viđena u istoriji Servantesovog jezika, čak ni u njegovom „zlatnom dobu”. Prevod sa španskog: Jasmina Milenković Povez knjige : mek Strana : 311 Format knjige : 21 cm Pismo : latinica

Neodoljiva mešavina činjenica i fikcije, drama o ljubavi, sudbini i volji, koja se odigrava u intelektualnom previranju Beča 19 veka, uoči rođenja psihoanalize. Fridrih Niče, najvećni evropski filozof... Jozef Bojer, jedan od očeva psihoanalize... tajni sporazum... mladi stažista, Sigmund Frojd: ovo su elementi koji zajedno čine nezaboravnu sagu o fiktivnom odnosu između neobičnog pacijenta i nadarenog iscelitelja. Ovaj impresivni roman započinje tako što neodoljiva Lu Salome moli Brojera da leči Ničeovo samoubilačko očajanje svojom eksperimentalnom `terapijom razgovorom`. Kad eminentni lekar oklevajući prihvati taj zadatak, doći će do značajnog otkrića, samo ako se suoči sa sopstvenim unutrašnjim demonima biće u stanju da pomaže svom pacijentu. U ovom romanu koji apsorbuje svu našu pažnju, dva briljantna i zagonetna čoveka proniču u dubine vlastitih romantičnih opsesija i otkrivaju spasilačku moć prijateljstva.

Autor: Irvin Jalom Povez: broširan Br. strana: 381 Format: 13,5x19,5 Neodoljiva mešavina činjenica i fikcije, drama o ljubavi, sudbini i volji, koja se odigrava u intelektualnom previranju Beča 19 veka, uoči rođenja psihoanalize. Fridrih Niče, najvećni evropski filozof... Jozef Bojer, jedan od očeva psihoanalize... tajni sporazum... mladi stažista, Sigmund Frojd: ovo su elementi koji zajedno čine nezaboravnu sagu o fiktivnom odnosu između neobičnog pacijenta i nadarenog iscelitelja. Ovaj impresivni roman započinje tako što neodoljiva Lu Salome moli Brojera da leči Ničeovo samoubilačko očajanje svojom eksperimentalnom `terapijom razgovorom`. Kad eminentni lekar oklevajući prihvati taj zadatak, doći će do značajnog otkrića, samo ako se suoči sa sopstvenim unutrašnjim demonima biće u stanju da pomaže svom pacijentu. U ovom romanu koji apsorbuje svu našu pažnju, dva briljantna i zagonetna čoveka proniču u dubine vlastitih romantičnih opsesija i otkrivaju spasilačku moć prijateljstva.

Istočni diwan Radnja romana smeštena u srednji vek prati tri zasebne, ali tematski i motivski povezane priče o islamskim misticima različitih epoha: El-Mukaffi, El-Halladžu i El-Tevhidiju. Kombinujući detektivski zaplet i političke intrige na istorijskoj pozornici Istoka sa svojim besprekornim poznavanjem sufizma, Karahasan se naslanja na književnu tradiciju blisku stvaralaštvu Meše Selimovića, istovremeno šireći i preispitujući njene domete. Istočni diwan je 1989. ušao u najuži izbor za NIN-ovu nagradu, zajedno sa Basarinom Famom o biciklistima ali će ta dodela ostati upamćena upravo po tome što nijedno od ta dva remek-dela nije osvojilo ovu prestižnu nagradu, što se smatra jednom od najkontroverznijih odluka u njenoj istoriji.

Autor: Dževad KarahasanRadnja romana smeštena u srednji vek prati tri zasebne, ali tematski i motivski povezane priče o islamskim misticima različitih epoha: El-Mukaffi, El-Halladžu i El-Tevhidiju. Kombinujući detektivski zaplet i političke intrige na istorijskoj pozornici Istoka sa svojim besprekornim poznavanjem sufizma, Karahasan se naslanja na književnu tradiciju blisku stvaralaštvu Meše Selimovića, istovremeno šireći i preispitujući njene domete.Istočni diwan je 1989. ušao u najuži izbor za NIN-ovu nagradu, zajedno sa Basarinom Famom o biciklistima ali će ta dodela ostati upamćena upravo po tome što nijedno od ta dva remek-dela nije osvojilo ovu prestižnu nagradu, što se smatra jednom od najkontroverznijih odluka u njenoj istoriji.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pecat! Atonski podvižnici devetnestog veka - Antonije Svetogorac ATONSKI PODVIŽNICI DEVETNAESTOG VEKA Žitija nekih svetogorskih monaha podvižnika prošlog, 19. veka, koja sada stoje pred vama, uzeta su uglavnom iz tri sledeća izvora: 1. ʺKazivanje o stranstvovanju i putovanjima po Rusiji, Moldaviji, Turskoj i Svetoj Zemlji monaha Partenijaʺ ‐ Moskva 1856. godine. Ovaj monah Partenije bio je postriženik Sv. Pantelejmonskog manastira Rusika, na Svetoj Gori. Kasnije je postao iguman Guslicskog manastira u Moskovskoj eparhiji; a upokojio se u Getsimanskom skitu blizu Trojico‐sergijevske lavre 1878. godine. 2. Zapisi monaha Pantelejmona. Postriženik istog tog manastira Rusika, upokojio se u zvanju arhimandrita Trojice‐kirenskog manastira, irkutske eparhije, 1888. godine. 3. Zapisi monaha Denasija, žitelja Rusika, gde se i upokojio 1928. Zapisi dvojice poslednjih skupljača ploda pustinjskih bašti delimično su bili i štampani na stranicama časopisa manastira Rusika ʺDušepoljezni sobesjednikʺ od 1889. do 1911. godine, a delimično su ostali u rukopisima. Budući da su svi ti radovi nedostupni većini ljubitelja nektara s cvetova svetogorske pustinje, došao sam na misao da ova svedočanstva sakupim i predložim za opštu korist i pouku, sećajući se pri tom reči velikog svetitelja Vasilija, arhiepiskopa Kesarije Kapadokijske: Budi revnitelj pravednicima, a njihovo žitije i dela piši u srcu svome! Jeromonah Antonije JEROMONAH ANTONIJE SVETOGORAC ATONSKI PODVIŽNICI DEVETNAESTOG VEKA POHVALA SVETOGORSKOM MONAŠTVU MONAHA PARTENIJA Želim da opišem bogatstvo Svete Gore ‐ neprolazno bogatstvo koje se čuva u njenim brdima i dubravama, u šumama i dolinama, tj. da opišem sluge Božje, podvižnike Atonske. Mnogo je Sveta Gora poslala Caru Nebeskom prepodobnih otaca, sveštenomučenika i mučenika, koji su u drevna vremena postradali od bezbožnih Arapa, Saracena i Turaka dok su je mnogo puta pustošili, bratiju mačem sekli, imanja pljačkali, a manastire rušili i ognju predavali. Zbog toga je za nas svetogorska starina često propadala. Poznato je samo to da su manastire zidali car Konstantin Veliki, i Veliki Teodosije, i carica Pulherija. Ali ko je u njima živeo i sa kakvim tipikom ‐ to je nepoznato, jer su sve zapise uništili Arapi. Mnoštvo monaha je postradalo i od ikonoboraca. Pošto je ikonoboračka jeres istrebljena, Sveta Gora je počela da cveta, i od tog vremena pa do danas o njoj imamo sigurnije podatke. Ona se posebno razvijala od 9. do 14. veka, a tad je mnogo stradala od Latina i od morskih razbojnika. Ali je car Andronik Paleolog tada obnovio Svetu Goru, popravio manastire, iako ne sve koji su ranije bili. O drevnim ocima je mnogo pisano u knjigama koje se nazivaju ʺPatericiʺ. Kada se učenik Grigorija Sinaita, koji je živeo u skitu Magule, molio Bogomateri, tražeći od Nje da mu pokaže koliko ima monaha koji se spasavaju na Svetoj Gori, javio mu se glas u noći, da izađe iz kelije i da pogleda na visoko brdo. On je izašao i nad brdom video gde stoji Carica Nebeska u neiskazivom svetlu, a oko Nje veliko mnoštvo ognjenih stubova. I javi mu se glas: ʺTo što vidiš beskrajno mnoštvo ognjenih stubova ‐ to su Atonski oci; i da možeš da izbrojiš zvezde nebeske, prebrojao bi i preminule atonske podvižnike; naposledak će ih biti još višeʺ. Sada želim da opišem svetogorski opštežiteljni život ‐ žive mrtvace, zemaljske anđele, i nebeske ljude koji podražavaju anđelski život, vojnike Cara Nebeskog. Kao što anđeli danonoćno služe Nebeskom Vladici, tako i ovi, predavši svoja tela zajedno s dušama svom predvodniku, ocu igumanu, i jedan drugom, Gospoda radi i carstva radi Nebeskoga, usvojili su reči Gospoda svoga Isusa Hrista koji je u Svetom Jevanđelju kazao: ʺAko hoće ko za mnom ići, neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj, i za mnom ideʺ (Mt. 16, 24; Mk. 8, 34; Lk. 9, 23). Vojnici ovi delom ispuniše reči Hristove: potpuno odbaciše sebe, uzeše krst svoj tj. stradanja i idu tragom Isusa Hrista na goru Golgotu, da se raspnu za svet i do kraja umrtve svoje strasti, da se sahrane u grobu smirenja i da bestrašćem vaskrsnu u Hristu. Post poštuju svakodnevni, noću stoje na molitvi, a danju se nalaze na poslušanjima. Ovim trima dobrodeteljima dostižu Carstvo Nebesko: postom ukroćuju telo svoje i strasti, jer je utroba carica svih strasti; kada ubiješ caricu i sluge se razbeže. Poslušanjem čupaju i iskorenjuju strasti, postižu smirenje i predaju se smirenoumlju. Molitvom razgone sve uznemirujuće pomisli i sjedinjuju se sa samim Bogom. Ovi dobrovoljni stradalnici položili su veru kao čvrst temelj svog spasenja. Veruju svome Tvorcu da ih Car Nebeski neće lišiti mučeničke krune. Mučenici su trpeli rane, udarce i zatočenje, i na kraju smrt. I ovi beskrvni mučenici svakodnevno podnose muke odricanjem od sopstvene volje, i nose jaram ‐ poslušanje, post, molitvu, stajanje cele noći, bdenje, metanije. Što ne traže, to im daju; što ne žele, to im naređuju; kuda mole da idu, ne puštaju ih; kuda ne bi hteli, tamo ih šalju. I stalno vise na krstu ne pribijeni tamo mržnjom svojih mučitelja, nego svojom voljom. Pa još i zli mučitelj đavo neprestano protiv njih misleno vojuje, nagovara ih da siđu s krsta, navodi ih na štetne pomisli: tugu za svetom i svime što je u svetu, roditeljima i srodnicima, blagom i svim obmanama i lepotama ovog sveta. Još im lukavi neprijatelj đavo šapuće: siđi sa krsta, ne možeš se tako postiti, ne možeš nositi takvo poslušanje, izgubićeš svoje zdravlje; mlad si i život je tvoj dug, siđi sa krsta. Ko ovo ne primi, njega nagovara da izađe iz manastira, i da se udalji na podvig u pustinju, samo da bi ga odvojio od bratstva i odvojio od Bogom izabranog stada. Ali ovi duhovni vojnici pobeđuju lukavog savetnika: i sami sobom i molitvom; a ako sami ne mogu, onda o borbi objavljuju svom pastiru, ocu igumanu. Jer u svetogorskim opštežiteljnim manastirima postoji običaj da bratstvo svakodnevno ispoveda svoje pomisli i sva nagovaranja lukavog svom pastiru i predvodniku, ocu igumanu. A prema njemu imaju takvo poverenja da sve pomisli i sva nagovaranja daju njemu na uvid i razmatranje: kako on kaže tako i čine; i od njega primaju savet kao od samog Boga, i odlaze mirni. Zato đavo i sva njegova lukavstva i smicalice ostaju bez dejstva, i nemaju nikakve snage na savršene poslušnike. Pa i kad im dođe pomisao oni je kao konja uzmu za uzdu i povedu svome pastiru govoreći: ʺZašto mi dosađuješ? Ti znaš da ja nemam svoju volju i svoje rasuđivanje i da ne znam otkuda si: od Boga ili od đavola? Pođimo k mom pastiru, pa kako on rasudi.ʺ I bivaju mirni! U svaki čas i minut staraju se da sačuvaju čistu i neporočnu savest, kako pred Bogom tako i pred pastirom, ocem igumanom, i pred svim u Hristu bratstvom. Ovi živi mrtvaci su pogrebeni kao u grobu, u odricanju od svoje volje i svog rasuđivanja. Telom čine i obavljaju poslušanje, nose tegobe svog predvodnika i jedan drugoga, a umom i srcem uvek razgovaraju s Bogom ne prestajući da govore u umu: Gospode, Isuse Hriste, pomiluj me! Ovi vojnici Nebeskog Cara hode po oba puta monaškog života: poslušaljem u zajednici i molitvenim tihovanjem. Poslušanjem postižu smirenje i smirenoumlje, a tihovanjem se uspinju na najviši stepen ljubavi i bestrašća. Gde je tu gramzivost i ljubav prema zemaljskim stvarima? Gde zavist i mržnja? Gde slastoljublje i pijanstvo? Zaista tamo nema mesta ni jednoj jedinoj strasti, jer onaj ko dolazi u manastir i odlučuje se da živi u opštežiću, taj sav svoj posed, stvari, knjige i ikone daje zajednici. Svi ovi vojnici Cara Nebeskog, zavolevši Gospoda svoga svim srcem svojim, svom dušom svojom i svim umom svojim, ovi robovi Boga Višnjeg, ne rečju, nego delom, ispunjavaju reči svog Spasitelja: Ako neko doće meni i ne mrzi oca svojega, i mater, i ženu, i decu, i braću, i sestre, pa i život svoj, ne može biti moj učenik (Lk. 14,26). Na njima se ostvaruje Gospodnje obećanje: ʺI svaki, koji je ostavio kuću, ili braću, ili sestre, ili oca, ili mater, ili ženu, ili decu, ili zemlju, imena moga radi, primiće sto puta onoliko, i naslediće život večniʺ (Mt. 19, 29). Ovi duhovni vojnici mogu smelo da kažu: mi sve to ostavismo i za tobom idosmo: šta će biti sa nama? I Gospod će im na poslednjem sudu odgovoriti: Hodite blagosloveni Oca mojega; primite Carstvo koje vam je pripremljeno (Mt. 25, 34). Ni u ovom veku ne ostavlja Gospod sluge svoje, koji mu sa verom i ljubavlju služe, nego im šalje razne utehe i nagrađuje ih raznim darovima Duha Svetoga. Mnogi su, preplivavši strasno i burno more, dostigli tišinu bestrašća. Video sam mnoge koji su svoj život proveli u opštežiću, u savršenom poslušanju i odricanju od svoje volje. Neki su za dvadeset, neki za trideset, a neki za četrdeset, pedeset i šezdeset godina, dostigli savršenstvo bestrašća, uspeli se na najviši stepenik ljubavi i nezlobivosti, i postali kao anđeli. Drugi su dostigli dubine smirenoumlja i krotosti. Oni koji su dostigli bestrašće primili su dar suza i ne mogu nikada da zadrže plač, jedno zbog svojih grehova, drugo zbog svoje bratije, ili zbog celog sveta (da Gospod celom svetu oprosti grehe). Drugi su dobili dar radosnih suza, i uvek plaču od radosti, jer mnogo vole Gospoda svoga, i osećaju Njegovu veliku milost i dobrotu prema ljudskom rodu; i zato što ih je udostojio da se udalje od ovog sujetnog i brigama ophrvanog sveta, i da dođu u tiho pristanište monaškog života. Neki su dobili dar proricanja, otkrovenja i viđenja, a drugi dar uznošenja uma Bogu, i ove darove otkrivaju samo svojim pastirima, duhovnim ocima, koji mogu da razlikuju istinu od prevare i kao iskusne vođe sve proveravaju smirenoumljem, pripisujući sve velikom čovekoljublju Gospodnjem i molitvama bratstva, a uvek zapovedaju opreznost pred lukavstvima našeg starog neprijatelja; jer se on pretvara u anđela svetlosti. Svakome duhovni oci daju pouku da neprestano priziva ime Gospoda Isusa Hrista, da traži Njegovu veliku milost, da plače zbog svojih grehova i da ne skriva nikakve pomisli ni darove. Ovi vojnici duha, živeći u telu, pobeđuju bestelesnog neprijatelja đavola; sve njegove zamke kidaju poslušanjem i smirenjem, i sve njegove obmane razotkrivaju, upravljajući se u svemu rasuđivanjem duhovnih otaca. Provodeći takav život i dobrodušno plivajući ovim žitejskim morem, oni dostižu mirno i bezbedno pristanište i prelaze u nebesku, večnu domovinu, gde nema ni bola, ni tuge, ni uzdisaja, gde je večni život. Kada se neko od njih razboli, odlazi u bolnicu, a ako ne može sam da ide onda ga vode i brinu se o njegovom zdravlju. Ni jedna mati oko svoje bolesne dece ne može tako da se trudi, koliko se duhovna braća staraju o bolesnima. I otac iguman dva puta na dan poseđuje bolesnike, za njih čita posebno pravilo, a pričešćuju se skoro svakodnevno. Za divljenje je da bolesnici na Svetoj Gori ne leže mnogo, nego ili brzo ozdravljaju, ili brzo odlaze u večni život, a umiru kao da tonu u san. Sve sam ovo govorio o ocima koji žive po manastirima ili blizu manastira. Ali na Svetoj Gori Atonskoj ima mnogo savršenih pustinožitelja, koji žive na neprohodnim mestima i u najdubljim pustinjama, po celom Atosu, u gorama i u dolinama i u provalijama, gde ljudi malo prolaze. Žive po pećinama. Odežda je na njima od starosti u ritama, i idu polugoli, a neki obrasli dlakom. Hrane se travama i zeljem, a neke hrani sam Bog. Od ljudi se kriju, malo se kome pokazuju. Dešava se da nađeš njihove kelije, ali da zatekneš i njih same, redak je slučaj. Neki monasi su tako našli jednoga i s njim razgovarali. Pitali su: ʺOdavno li živiš u pustinji, i odakle si došao?ʺ On im je odgovorio: ʺVama nije korisno da znate moj svetski život; možda samo to da sam svet ostavio u mladosti, došao ovamo na Svetu Goru, i tu živim već pedeset godina. Od toga sam deset proživeo u manastiru na poslušanju, a četrdeset u ovoj pustinji, a za to vreme nikoga od otaca nisam video, sem vas i moje bratije!ʺ Dalje su pitali: ʺA zar ti ovde u pustinji ne živiš sam?ʺ On je odgovorio: ʺNe, nas ovde ima četrdeset, koje Bog hrani!ʺ I još su ga pitali: ʺA kako ste živeli u vreme kada je Sveta Gora bila skoro razorena, i kada su svuda krstarili Turci i razbojnici?ʺ ʺNišta mi nismo ni videli ni čuli!ʺ Onda je, poklonivši se, krenuo u unutarnju pustinju. Godine 1844. monasi iz skita Kapsokalivija išli su kroz neprohodne pustinje gde su skupljali lekovite trave radi prodaje. Među njima je bio jedan Rus, monah David. On je pričao da su našli jednog pustinožitelja koji je već umro i ležao na zemlji, a na sebi nikakve odeće nije imao. Ne zna se da li je davno umro; jer telo njegovo uopšte nije trulilo, nego je naprotiv širilo miris. Oni su ga, otpojavši ga, sahranili, a da ime njegovo nisu saznali. 1846. godine, tri čoveka su išla na vrh Atosa pa su zašli i u pećinu u kojoj se spasavao prepodobni Petar Atonski, i videli su da neko u njoj živi, ali se nisu udostojili da sretnu i samog pustinjaka. Čuvši da idu ljudi, ovaj je izašao. Razgledali su sve što je imao: jednu ikonu, brojanice, posudu sa vodom i travu za hranu; hleba nije bilo; krevet je bio gola zemlja. Može se reći da Sveta Gora liči na košnicu; kao što u košnici ima mnogo pčelinjih gnezda, tako i na Atonu ima mnogo monaških kelija. Kao što u košnici neprestano zuje pčele, tako i na Atosu monasi danonoćno bruje izgovarajući psalme i duhovne pesme.

POSLEDNJI DEO TRILOGIJE O DOJRANSKOM „Svetla budućnost počinje sutra, najkasnije preksutra“ jedan je u nizu romana Duška Rodeva koji pripovedaju o sudbini mladića po imenu Dojranski. Radnja je smeštena u period izgradnje države Jugoslavije, u jednu od njenih saveznih republika, Makedoniju. Zajedno s romanima „Razgovori s Dojranskim“ i „U očekivanju Nobelove nagrade“ (sa kojima je srpska čitalačka publika već upoznata) ovaj roman čini trilogiju o dva prijatelja koja su svoje gimnazijske dane proživljavali tokom četrdesetih godina dvadesetog veka, nakon Drugog svetskog rata. Kontekst posleratne Jugoslavije ovde je prikazan iz ugla tinejdžera koji istovremeno prolaze kroz ozbiljne društvene ali i fiziološke promene. Školski dani zaljubljivanja, šetnji korzom i popravljanja slabih ocena, prepleteni su sa političkim govorima druga Aceta, gimnazijskog vođe, radnom akcijom i paradama. Raskid Jugoslavije sa Informbiroom 1948. godine ironično je prikazan kroz brojne novinske naslove i članke, gde provejavaju imena Staljina, Molotova, Ždanova i drugih, kao i šaljiva ali i logična razmatranja Dojranskog koja se na samom kraju romana pokazuju ne tako bezazlenim. Momak završava na sudu i dobija pet godina robije, a njegov izobličen lik može se videti još jedino kroz prozor američkog džemsa što ga odvodi u dugu, tamnu noć. Čitaj dalje

Opis proizvoda „„Svetla budućnost počinje sutra, najkasnije preksutra““ jedan je u nizu romana Duška Rodeva koji pripovedaju o sudbini mladića po imenu Dojranski. Radnja je smeštena u period izgradnje države Jugoslavije, u jednu od njenih saveznih republika, Makedoniju. Zajedno s romanima „„Razgovori s Dojranskim““ i „„U očekivanju Nobelove nagrade““ (sa kojima je srpska čitalačka publika već upoznata) ovaj roman čini trilogiju o dva prijatelja koja su svoje gimnazijske dane proživljavali tokom četrdesetih godina dvadesetog veka, nakon Drugog svetskog rata.Kontekst posleratne Jugoslavije ovde je prikazan iz ugla tinejdžera koji istovremeno prolaze kroz ozbiljne društvene ali i fiziološke promene. Školski dani zaljubljivanja, šetnji korzom i popravljanja slabih ocena, prepleteni su sa političkim govorima druga Aceta, gimnazijskog vođe, radnom akcijom i paradama. Raskid Jugoslavije sa Informbiroom 1948. godine ironično je prikazan kroz brojne novinske naslove i članke, gde provejavaju imena Staljina, Molotova, Ždanova i drugih, kao i šaljiva ali i logična razmatranja Dojranskog koja se na samom kraju romana pokazuju ne tako bezazlenim. Momak završava na sudu i dobija pet godina robije, a njegov izobličen lik može se videti još jedino kroz prozor američkog džemsa što ga odvodi u dugu, tamnu noć.

Opis Autorka bestselera Zajedno u stanu „Ovo će nesumnjivo biti romantična komedija godine. Besani u Sijetlu 21. veka!“ – Sunday Express Magazine Lina Koton je mlada, veoma ambiciozna i uspešna. Međutim, zbog porodične tragedije, upropastiće jednu važnu prezentaciju na poslu. Poslodavac joj savetuje da se povuče na dva meseca, odmori se i razmisli o svojoj karijeri. Lini ne preostaje ništa drugo nego da se sakrije u kući svoje bake Ajlin u malom jorkširskom selu. Ajlin uskoro puni osamdeset godina i nedavno je i sama doživela fijasko – muž joj je pobegao sa drugom! Ipak smatra da još uvek nije kasno da ponovo otkrije ljubav. Jedini problem je što u selu nema zanimljive gospode... Lina i Ajlin tako dolaze do ideje da se zamene. Ajlin će živeti u unukinom stanu u Londonu, tamo upoznavati nove ljude, vrevu gradskog života i isprobavati moderne izlaske za penzionere. Za to vreme Lina će se dva meseca brinuti o bakinoj kući i bašti i preuzeće Ajlinine seoske društvene obaveze. Uskoro će se pokazati da je isprva briljantna ideja za obe mnogo teži zadatak nego što su pretpostavile. Hoće li im novo iskustvo pomoći da shvate šta žele? Da li je kasno za promene ili je svako vreme pravo samo ako čvrsto odlučiš da prinađeš sebe? „Junakinje koje ćete doživeti kao bliske prijateljice, priča koja će vas nasmejati, raznežiti i osnažiti.“ – Kirkus Reviews „Sve češće živimo u neželjenoj osami. Zamena je dobar podsetnik da treba da otvorimo i srce i vrata dobrim ljudima koji nas okružuju. Ljupka priča o tome koliko je važan život u zajednici.“ – BookPage Povez knjige : Mek Strana : 336 Format knjige : 13x20 cm Pismo : Latinica

Description Eliksir besmrtnosti je uzbudljiva priča o porodici Spinoza, koju pripovedač prati od njenih početaka daleke 1140. godine u Portugalu, do samog kraja 20. veka u Norveškoj. Ova porodična saga isprepletena je najvažnijim istorijskim, društvenim i kulturnim dogadjajima na dva kontinenta u viševekovnom razdoblju, obeleženom periodima tiranije i prevrata. Susrećemo se sa srednjovekovnim Portugalom, španskom inkvizicijom, Rembrantovim Amsterdamom, Francuskom revolucijom, Frojdovim Bečom, kao i strahotama oba svetska rata. Članovi porodice Spinoza nisu samo posmatrači, već često i važni učesnici u samom središtu zbivanja. “Moje ime je Ari i ja sam poslednji iz dugog rodoslova porodice Spinoza. Porodično stablo nema više muških grana, i kada ja prema prognozama lekara sklopim oči za nekoliko meseci, ova porodična saga će dobiti zasluženi kraj. Ležim u bolnici, moja sudbina je zapečaćena, a sećanja naviru. Sva ona sećanja za koja sam mislio da su izbledela, izmakla i iščeznula u vremenu, pokrenula su se, žive sopstvenim životom, a iz njih izrasta prošlost, naša zbunjujuća, višesmislena prošlost.” Rešen da priču o porodici sačuva od zaborava, pripovedač Ari Spinoza priseća se svega što je, zajedno sa bratom blizancem slušao od tajanstvenog Fernanda koga je ljubav prema Arijevoj babi vezala za porodicu Spinoza. Fernando je bio kabaretski umetnik, vodeći antifašista u Beču tridesetih godina 20. veka, zatvorenik logora Dahau, rob u rudniku bakra u rukama SS-snaga u Jugoslaviji, a zatim i višegodišnji zatočenik u sibirskom logoru. Nakon svega toga bio je skrhan čovek, koga je zanimala samo prošlost. Fernando je svoja saznanja sticao komunicirajući s duhom Šošane Spinoze, koja je živela u Parizu u 18. veku, i bila ljubavnica Voltera, život okončavši samoubistvom. Iako bi osnova Fernandovih priča mogla odmah izazvati sumnju u njihovu istinitost, Ari nikada nije sumnjao u verodostojnost onoga što je čuo od Fernanda.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Milka Žicina (Prvča, 9. oktobar 1902 — Beograd, 3. februar 1984), bila je pisac romana socijalne tematike u periodu između dva svetska rata.[1] Pretežno je obrađivala probleme obespravljenih devojaka i žena. Milka Žicina rođena je u Prvči kod Nove Gradiške, u siromašnoj porodici čuvara pruge Nikole Žice i njegove žene Cvijete, rođene Milojević. Zbog nemaštine je još u ranom pubertetu bila prinuđena da radi kao služavka u Novoj Gradiški. Po završetku osnovne škole, 1917. godine, sa majkom i sestrom odlazi u Sremske Karlovce i u Novom Sadu za godinu dana (1918) polaže ispite za četiri niža razreda devojačke škole.[3] Život i rad između dva rata Godine 1919. Milka Žicina prelazi u Beograd, zapošljava se u Upravi državnih železnica i uporedo uči daktilografiju. Potom odlazi u Beč, gde radi kao služavka, a zatim se vraća u Beograd. U Beogradu ne uspeva ponovo da se zaposli, pa odlazi u Hamburg, sa idejom da se zaposli na brodu i ode u Sjedinjene Američke Države. Ne uspevši da ostvari ovu zamisao ona iz Hamburga peške odlazi u Mec, a zatim u Pariz, gde se izdržava praveći opanke. Tada se pridružila sindikatu kožarskih radnika, gde je radnicima iz naših krajeva držala časove francuskog jezika. U Parizu je upoznala Iliju Šakića (kasnije načelnik u Ministarstvu spoljnih poslova) i sa njim se venčala 1928. godine. U Parizu se družila sa levičarima i prodavala levičarsku štampu, pa su je francuske vlast, zajedno sa suprugom, proterale u Belgiju, gde su ostali do 1931. godine. Iz Belgije se mladi bračni par vraća u Beograd, gde Milka počinje da radi u Zadružnom konačištu (u Makedonskoj 21)[4] kao sobarica i noćni čuvar. Tu ona piše svoj prvi roman Kajin put.[5] Posle toga u konačištu je dobila posao daktilografa, ali je 1940. godine otpuštena zbog organizovanja štrajka. Drugi svetski rat provela je sa suprugom u ilegali, krijući se u kući seoskog učitelja u Dolovu pod imenom Milica Šakić.[3] Posleratni period i sukob sa KPJ Posle oslobođenja je u Pančevačkom srezu radila na obnovi škola i kulturnog života. Posle uspešno organizovanih izbora u Novoj Gradiški 1945. godine postala je član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Sledeće godine postavljena je za urednika kulturne rubrike u časopisu Rad, da bi 1948, po ličnom izboru, prešla u slobodne reportere. Juna 1951. godine uhapšena je zbog saradnje sa Informbiroom. Istovremeno je tada pod istom optužbom uhapšena veća grupa pisaca, a Milka je bila jedina žena među njima. Sedam meseci, tokom kojih je utvrđivana njena krivica, provela je u Glavnjači. Januara 1952. osuđena je na osam godina zbog saradnje sa Vojislavom Srzentićem i njegovom suprugom Dragicom, sa kojom je bila bliska prijateljica.[6] Robijala je u ženskom logoru Stolac u Hercegovini do juna 1955. kada joj je kazna umanjena, a ona puštena.[3] Po povratku sa robije živela je sa mužem u Sevojnu do 1959. godine kada su se vratili u Beograd. U Beogradu je sa mužem živela u Dobračinoj br. 36, gde je i umrla 28. februara 1984. godine.[4] Književni rad Milka Žicina pripadala je pokretu socijalne literature između dva rata. Tridesetih godina 20. veka u Beogradu se kretala u krugu Nolitovih književnika-Levičara u Dobračinoj 6[4] (Radovan Zogović, Oskar Davičo, Hugo Klajn, Milovan Đilas i dr). Već sa svojim prvim romanom, objavljenim na preporuku Velibora Gligorića, postigla je uspeh. U Parizu je prevodila sa francuskog jezika pisce socijalne literature. Sarađivala je u mnogim časopisima, između ostalih Pregled, Naša stvarnost, Žena danas i drugi.[3] Obnovljeni interes za književno stvaralaštvo Milke Žicine javlja se sa promenom istorijskih okolnosti, odnosno raspadom Jugoslavije. Jovan Deretić u Istoriji srpske književnosti[7] za Milku Žicinu kaže da je ona „najznačajniju novinu u proznom stvaranju donela... sa svoja dva proleterska romana... od kojih drugi spada među naše bolje međuratne romane”. Objavljena dela Kajin put (roman; Beograd, 1934) Devojka za sve (roman; Beograd, 1940) Repotraže (zbirka reportaža; Beograd, 1950) Drugo imanje (roman; Beograd, 1961) Zapisi sa onkološkog (biografska proza; Beograd, 1986) Selo moje (roman; Beograd, 1983) Sve, sve, sve (roman; Zagreb, 2002) Sama (roman; Beograd, 2009) Neka to bude sve (kratka proza; Beograd, 2014) Romani Milke Žicine Prvi roman Milke Žicine Kajin put je priča o sirotinjskoj seoskoj porodici. Objavljen je u Nolitu 1934. godine i prvi je roman srpske književnosti sa jasnom orijentacijom pokreta socijalne književnosti između dva rata. Doživeo je značajnu popularnost. Preveden je i objavljen na nemačkom (Drei Eulen Verlang, Diseldorf, 1934) i francuskom (Pabl. L`amitié par le livre, Pariz, 1940), a posle rata na češkom (Dilo, Prag, 1947) i bugarskom (Narodna kultura, Sofija, 1948). U Jugoslaviji je doživeo i drugo izdanje (Rad 1950). Drugi roman, Devojka za sve govori o teškim iskustvima junakinje romana u još složenijim uslovima gradskog života. Njen dnevnik Zapisi sa onkološkog hrabro je svedočenje o borbi za život.[8] Rukopis o stradanju u ženskom logoru Stolac objavljen je posthumno, tek početkom 21. veka, pod „postmodernističkim” naslovom Sve, sve, sve. Roman Sama predstavlja tek početkom 20. veka obelodanjeni rukopis iz zaostavštine Milke Žicine, tematski je vezanim za njeno najteže intimno stradanje, boravak u „samici“ tokom istražnog postupka Glavnjači. Ovaj rukopis smatra se uvertirom za roman Sve, sve, sve i zajedno sa njim jedinstvenim svedočanstvom o stradanju povodom IB-rezolucije.[9] Oba rukopisa napisana su već sedamdesetih godina 20. veka, ali ih je autorka, u strahu od represije, skrivala. Tekstovi su posle njene smrti prvi put izašli u časopisima Dnevnik (1993) i Letopis Matice srpske (1998).

Crkva Lazarica je, uz kruševački grad, u čijem jezgru se i nalazi, najstarije i najvrednije kulturno dobro u gradu. Podigao ju je knez Lazar kao pridvornu crkvu svoje novosagrađene prestonice u slavu prvog sina Stefana, naslednika prestola. Crkvu je posvetio arhiđakonu Stefanu, zaštitniku dinastije Nemanjića. Otuda i njeno izvorno ime: Crkva svetog Prvomučenika Stefana. Izgrađena je, najverovatnije, između 1376. i 1380. godine. Ispred ove crkve osveštena je srpska vojska pred polazak na Kosovo. Lazarica je prvi objekat u Srbiji koji je doživeo stručnu restauraciju i konzervaciju, što je obavljeno u periodu od 1904. do 1908. godine, pod rukovodstvom arhitekte Pere J. Popovića. Pre njega, crkva je, nakon oslobođenja grada od Turaka, tokom XIX veka doživela nekoliko amaterskih obnova. Crkva Lazarica – Arhitektura Crkva Lazarica, zajedno sa Ravanicom, predstavlja svojevrstan početak Moravskog stila. Ima osnovu trikonhosa sažetog tipa sa tri traveja i kubetom nad srednjim. Na zapadnoj strani se nalazi narteks koji je prvobitno imao tri ulaza, ali su bočni kasnije zazidani. Nad njim se uzdiže zvonik sa katihumenom, koji je na spratu imao kapelicu. Spoljašnjost crkve karakteriše vizantijski način zidanja smenjivanjem reda žutog tesanika sa tri reda crvene opeke, a urađene su i široke spojnice maltera, koje izbijaju iz ravni koju stvara zid. Bočne strane crkve su, kao i sve tri apside trikonhosa, podeljene u vertikalne delove, koji se završavaju arhivoltama, dok je horizontalna podela u tri dela izvedena pomoću dva kordonska venca. U najvišem delu su smeštene, međusobno različite, kamene rozete na crveno-žutoj šahovskoj podlozi, dok su u zoni ispod njih, smešteni prozori, oko kojih se nalazi ukrasna kamena plastika u obliku prepleta. (Rozete, kao i neki kameni prepleti, spadaju među najbolje u Moravskom stilu). Unutrašnjost Prema dosadašnjim istraživanjima, crkva nije bila živopisana sve do sredine XVIII veka. Tada je zograf Andra Andrejević sa svojim ljudima oslikao crkvu, između 1737. i 1740. godine, ali su do danas opstali samo fragmenti njihovog rada. Crkveni ikonostas potiče iz 1844. godine i danas je sačuvan u potpunosti. Njegov autor je najverovatnije bio slikar Živko Pavlović (deda Milene Pavlović-Barili), a konzerviran je 1989. godine.

Леонид Соловјев: РУШИЛАЦ МИРА Издавач: НОПОК, Београд, 1945.год. Меки повез, 206 страна, илустровано, ћирилица. Очувано као на фотографијама. ` Леонид Васиљевич Соловјев ( rus. Леони́д Васи́льевич Соловьёв ) (19. август 1906. — 9. април 1962.) је био руски писац и драматург. Пошнат је по `Књизи моје младости` и `Причи о Насрадин Хоџи`. `Прича о Насрадин Хоџи` садржи два романа: `Рушилац мира` или `Насрадин Хоџа у Бухари`, и `Зачарани принц`. Други део приче о Насрадин Хоџи, поднаслов `Зачарани принц“, написан је у логору Дубравлаг, и завршен око 1950. године. Оба дела `Приче о Насрадин Хоџи` су први пут заједно објављена 1956. године, и наишла су на веома повољан пријем. Читав роман је преведен на десетине светских језика. Насрадин хоџа је лик из кратких сатиричних прича народа Балкана, Блиског и Средњег истока и Средоземља. У причама је представљен као шаљивџија који шалама остварује велику корист варајући наивни народ. Највјероватније је лик створен по историјској личности која је живјела у 13. вијеку на подручју Средњег истока. УНЕСКО је 1996—1997. годину прогласио за „Међународну годину Насрадина хоџе“. У турском граду Акшехиру се сваке године од 5. до 10. јула одржава фестивал посвећен Насрадину хоџи. Кратер Насрадин на Плутоновом месецу Харону је именован по Насрадин-хоџи.

Osmica, kultni roman Ketrin Nevil, očarava čitaoce više od dvadeset godina, a postavio je i temelje žanra koji je danas poznat kao epski triler! Potraga za misterioznom šahovskom garniturom koja je nekada pripadala Karlu Velikom proteže se tokom dva veka i preko tri kontinenta, a u njoj se prepliću: istorijski i moderan zaplet, arheološka potraga za blagom, ezoterične zagonetke i šifrovane glavolomke iz daleke prošlosti. Globalna avantura se nastavlja u ovom dugo očekivanom nastavku - Vatra. Kolorado, 2003: Aleksandra Solarin je pozvana na rođendan svoje majke u kuću svojih predaka u Stenovitim planinama. Njeni roditelji, Ket Velis i Aleksandar Solaris, verovali su da su pre trideset godina uspeli da rasture figure Monglanske šahovske garniture po čitavom svetu i tako skriju njenu moćnu tajnu. Aleksandra otkriva da je njena majka nestala, što uz niz strateški postavljenih zagonetki, zajedno sa neočekivanim dolaskom mistriozne grupe gostiju, ukazuje na to da se sprema nešto opasno. Nakon što od svoje tetke, šahovskog velemajstora Lili Rad, sasvim slučano saznaje da se najjača figura garniture Karla Vlikog iznenada pojavila i da je Igra ponovo počela, Aleksandra kreće na put koji je vodi od Kolorada do ruskih stepa i najzad, do samog srca njmog rodnog grada - Vašingtona.Spajajući izuzetnu prozu i zanosnu istoriju u neprekidnu neizvesnost i napetost, Nevilova ponovo tka neverovatnu priču o opasnosti, akciji i intrigama. Ketrin Nevil je pisac bestselera Osmica, Magični krug i Proračunati rizik. Osmica je prevedena na više od trideset jezika, a po anketi sprovedenoj u španskom dnevniku El pais, proglašena je za jednu od deset najboljih knjiga svih vremena. Čitaj dalje

Roman „Izaslanik iz Levanta“ prati najbolju tradiciju istorijsko-avanturističke literature. Vešto se koristeći tananošću ovog žanra, autorsko pero nas vodi ka vratima prošlosti iza kojih je, već više od tri veka, potonulo u zaborav, jedno sećanje ispunjeno romantikom i uzbuđenjima. Vreme podiže zavesu i čitalac postaje živi svedok doba kada se pravoslavni i katolički krst, kao dva mača vere, zajedno uspravljaju protiv oštrice polumeseca, koji preti da poseče vezu među njima i da islamu prokrči put ka srcu Evrope. Iako okovani mrakom neželjenog jarma, balkanski narodi neumorno nastavljaju da naprežu um i snagu da bi pokidali lance. Ka Zapadu, Istoku, Vatikanu, Veneciji, Beču, Varšavi i Moskvi, ugnjeteni šalju svoju nadu, ne samo da bi dobili nezavisnost na poklon, već spremni i da se žrtvuju za tako svetao cilj. Žar sećanja, sa pokoljenja na pokoljenje, raspaljuje nadu na zgarištima njihove prošle dostojanstvenosti i slave. Grubih srca i nepokolebljivi, očevi i sinovi se bore i ginu u ime slobode, a gorke suze majki, sestara i voljenih, umivaju im krvave rane ponositom i gordom tugom. I nikome od njih, ni Bugarima, ni Srbima, ili Crnogorcima, Bosancima, Hrvatima, Grcima, Vlasima, Albancima, nije potrebno da dokazuje svoje mesto i pravo na postojanje u ovom delu Starog kontinenta. Jer su njihovi preci hiljadama godina stvarali i širili znanje i kulturu, kao začetnici evropske civilizacije, ali i kao pokretačka snaga i tačka svetskog progresa u budućnosti. Valentin Georgijev, književni kolumnista Наслов: Izaslanik iz levanta Издавач: Globos Aleksandrija d.o.o. Страна: 546 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 21 cm Година издања: 2014 ИСБН:

Kao nova knjiga. Kit Devlin - Nedovrsena igra Prica o radjanju verovatnoce Paskal, Ferma i pismo iz sedamnaestog veka koje je promenilo svet Centar za promociju nauke, Matematicki institut SANU, Beograd,2015. Mek povez, 170 strana. Dva velika francuska matematičara koji se nikada nisu sreli i njihova kratka, tek delimično sačuvana korespondencija koja je zauvek promenila svet! Matematika 17. veka koja uveliko oblikuje doba u kome živimo, ali i vreme koje je pred nama. Knjiga o verovatnoći – naizgled toliko složenoj i nepredvidivoj, a suštinski racionalnoj i matematički sasvim jasnoj. „Verovatnoća je takva. Svakodnevni problemi, svima jasni i zanimljivi, često u praksi veoma važni, ali začinjeni neizvesnošću koja zna da zavrti mozak i najgenijalnijim matematičarima. Jedan od njih, Devlin, stavlja čuveno pismo na početak puta koji vodi do Hajzenbergovog principa neodređenosti u kvantnoj mehanici i do čuvene Blek-Šouls jednačine kojom se određuju cene opcija na berzi. Popularnim jezikom Devlin nas, poput majstora krimi romana, vodi ovim putem. Knjiga neće ostaviti ravnodušnim ni profesionalne matematičare ni potpune matematičke laike. Možete je videti kao istorijski pregled nastanka jedne od najvažnijih naučnih teorija današnjice, ili kao popularni priručnik tipa „Verovatnoća za svakoga“. Zbog svoje velike primenjivosti, kako u svakodnevnom životu, tako i u svim naukama, verovatnoća je danas deo nastave matematike u najnižim razredima u većini država u svetu. Ali nije samo velika primena razlog učenja verovatnoće. Razvoj koncepta neizvesnosti i matematičkog pristupa procene šansi i rizika je prepoznat kao veoma važan za razvoj mišljenja. Prevod Devlinove knjige je ugledao svetlost dana baš u momentu kada ova matematička teorija i kod nas ulazi u škole na velika vrata. U tom smislu, ova knjiga može biti veoma korisna učiteljima i nastavnicima matematike, kako zbog lične motivacije, tako i kao pomoć da zajedno sa svojim đacima uplove u svet neizvesnosti, svet rizika i šansi, mogućeg i nemogućeg. ” (Izvod iz recenzije dr Ivana Anića) Kit Devlin je briljantni britanski matematičar, profesor Univerziteta Stenford i pisac brojnih naučnih i naučnopopularnih knjiga studija i članaka. Od 1987. trajno je nastanjen u Sjedinjenim Američkim Državama gde na Nacionalnom radiju vodi subotnju emisiju posvećenu, pre svega, matematičkim temama. Zahvaljujući ovom angažmanu, u američkoj javnosti je postao poznat kao The Math Guy.

O knjizi: U XVII veku, dobu neraskidive veze između crkve i države, u Evropi postoje dva središta verske i političke moći: u Francuskoj, versajski dvor Luja XIV, kralja Sunca, kojim vladaju jezuiti, i papski dvor u Italiji, čiji su verski predstavnici franjevci kapucini. Kolonijalni apetiti ove dve evropske sile vode u Afriku, put Abisinije. Francuski konzul u Kairu angažuje Žan-Batista Ponsea, mladog i lepog avanturistu travara, da se pridruži zvaničnoj ekspediciji. Žan-Batist zajedno sa svojim prijateljem iz Francuske, prognanim hugenotom, Žiremijem kreće na dug i opasan put za Abisiniju. Političke intrige, tajni planovi i interesi Francuske, Rima i Porte, kao i pustolovni događaji i uzbuđenja u nepoznatim, egzotičnim afričkim kraljevstvima, ispredaju zakučastu, složenu povest o politici, odanosti, poštenju, hrabrosti i nepobedivoj ljubavi. Ovo je knjiga koja se čita u jenom dahu. Uzbudljiv istorijsko-avanturistički roman Abisinac pruža sve radosti izbirljivim poklonicima ovog književnog žanra. S lepim, poštenim Ponseom, junakom retkih vrlina, putujemo kroz vreme i prostor saznajući mnogo o jednoj divnoj, malo poznatoj zemlji – Abisiniji, ali i o političkim osvajanjima i podvodnim strujanjima uticaja velikih sila na tlu tajanstvene Afrike. Istorijski utemeljen, a opet dinamičan i uzbudljiv roman koji nas prenosi u davno doba i davno iščezla carstva. Abisinac je roman koji se ne zaboravlja. On vam u sećanju ostavlja upečatljive slike jednog prostora i vremena, a vaš duh obogaćuje saznanjima koja neće iščileti

U XVII veku, dobu neraskidive veze između crkve i države, u Evropi postoje dva središta verske i političke moći: u Francuskoj, versajski dvor Luja XIV, kralja Sunca, kojim vladaju jezuiti, i papski dvor u Italiji, čiji su verski predstavnici franjevci kapucini. Kolonijalni apetiti ove dve evropske sile vode u Afriku, put Abisinije. Francuski konzul u Kairu angažuje Žan-Batista Ponsea, mladog i lepog avanturistu travara, da se pridruži zvaničnoj ekspediciji. Žan-Batist zajedno sa svojim prijateljem iz Francuske, prognanim hugenotom, Žiremijem kreće na dug i opasan put za Abisiniju. Političke intrige, tajni planovi i interesi Francuske, Rima i Porte, kao i pustolovni događaji i uzbuđenja u nepoznatim, egzotičnim afričkim kraljevstvima, ispredaju zakučastu, složenu povest o politici, odanosti, poštenju, hrabrosti i nepobedivoj ljubavi. Ovo je knjiga koja se čita u jenom dahu. Uzbudljiv istorijsko-avanturistički roman Abisinac pruža sve radosti izbirljivim poklonicima ovog književnog žanra. S lepim, poštenim Ponseom, junakom retkih vrlina, putujemo kroz vreme i prostor saznajući mnogo o jednoj divnoj, malo poznatoj zemlji – Abisiniji, ali i o političkim osvajanjima i podvodnim strujanjima uticaja velikih sila na tlu tajanstvene Afrike. Istorijski utemeljen, a opet dinamičan i uzbudljiv roman koji nas prenosi u davno doba i davno iščezla carstva. Abisinac je roman koji se ne zaboravlja. On vam u sećanju ostavlja upečatljive slike jednog prostora i vremena, a vaš duh obogaćuje saznanjima koja neće iščileti.

O knjizi: U XVII veku, dobu neraskidive veze između crkve i države, u Evropi postoje dva središta verske i političke moći: u Francuskoj, versajski dvor Luja XIV, kralja Sunca, kojim vladaju jezuiti, i papski dvor u Italiji, čiji su verski predstavnici franjevci kapucini. Kolonijalni apetiti ove dve evropske sile vode u Afriku, put Abisinije. Francuski konzul u Kairu angažuje Žan-Batista Ponsea, mladog i lepog avanturistu travara, da se pridruži zvaničnoj ekspediciji. Žan-Batist zajedno sa svojim prijateljem iz Francuske, prognanim hugenotom, Žiremijem kreće na dug i opasan put za Abisiniju. Političke intrige, tajni planovi i interesi Francuske, Rima i Porte, kao i pustolovni događaji i uzbuđenja u nepoznatim, egzotičnim afričkim kraljevstvima, ispredaju zakučastu, složenu povest o politici, odanosti, poštenju, hrabrosti i nepobedivoj ljubavi. Ovo je knjiga koja se čita u jenom dahu. Uzbudljiv istorijsko-avanturistički roman Abisinac pruža sve radosti izbirljivim poklonicima ovog književnog žanra. S lepim, poštenim Ponseom, junakom retkih vrlina, putujemo kroz vreme i prostor saznajući mnogo o jednoj divnoj, malo poznatoj zemlji – Abisiniji, ali i o političkim osvajanjima i podvodnim strujanjima uticaja velikih sila na tlu tajanstvene Afrike. Istorijski utemeljen, a opet dinamičan i uzbudljiv roman koji nas prenosi u davno doba i davno iščezla carstva. Abisinac je roman koji se ne zaboravlja. On vam u sećanju ostavlja upečatljive slike jednog prostora i vremena, a vaš duh obogaćuje saznanjima koja neće iščileti