Zan-Kristof Rifen - Abisinac Izdavac : Laguna 2007, 434 strane U XVII veku, dobu neraskidive veze između crkve i države, u Evropi postoje dva središta verske i političke moći: u Francuskoj, versajski dvor Luja XIV, kralja Sunca, kojim vladaju jezuiti, i papski dvor u Italiji, čiji su verski predstavnici franjevci kapucini. Kolonijalni apetiti ove dve evropske sile vode u Afriku, put Abisinije. Francuski konzul u Kairu angažuje Žan-Batista Ponsea, mladog i lepog avanturistu travara, da se pridruži zvaničnoj ekspediciji. Žan-Batist zajedno sa svojim prijateljem iz Francuske, prognanim hugenotom, Žiremijem kreće na dug i opasan put za Abisiniju. Političke intrige, tajni planovi i interesi Francuske, Rima i Porte, kao i pustolovni događaji i uzbuđenja u nepoznatim, egzotičnim afričkim kraljevstvima, ispredaju zakučastu, složenu povest o politici, odanosti, poštenju, hrabrosti i nepobedivoj ljubavi. Ovo je knjiga koja se čita u jenom dahu. Uzbudljiv istorijsko-avanturistički roman Abisinac pruža sve radosti izbirljivim poklonicima ovog književnog žanra. S lepim, poštenim Ponseom, junakom retkih vrlina, putujemo kroz vreme i prostor saznajući mnogo o jednoj divnoj, malo poznatoj zemlji – Abisiniji, ali i o političkim osvajanjima i podvodnim strujanjima uticaja velikih sila na tlu tajanstvene Afrike. Istorijski utemeljen, a opet dinamičan i uzbudljiv roman koji nas prenosi u davno doba i davno iščezla carstva. Abisinac je roman koji se ne zaboravlja. On vam u sećanju ostavlja upečatljive slike jednog prostora i vremena, a vaš duh obogaćuje saznanjima koja neće iščileti.

Junakinje koje ćete doživeti kao bliske prijateljice, priča koja će vas nasmejati, raznežiti i osnažiti – Kirkus Reviews Broj ocena: 7 Artikal je RASPRODAT ! Pogledaj Aktuelnu Ponudu: Komedije Šifra Proizvoda: 97613 Poslednja cena bila je: 999 din Obavesti me kad stigne Karakteristike proizvoda: Zamena - Bet O’Liri Zamena - Bet O’Liri Format: 13x20 cm Broj strana: 336 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja: 15. april 2021. Prevodilac: Dajana Milovanov Opis proizvoda: Zamena - Bet O’Liri Autorka bestselera Zajedno u stanu Ovo će nesumnjivo biti romantična komedija godine. Besani u Sijetlu 21. veka! – Sunday Express Magazine Lina Koton je mlada, veoma ambiciozna i uspešna. Međutim, zbog porodične tragedije, upropastiće jednu važnu prezentaciju na poslu. Poslodavac joj savetuje da se povuče na dva meseca, odmori se i razmisli o svojoj karijeri. Lini ne preostaje ništa drugo nego da se sakrije u kući svoje bake Ajlin u malom jorkširskom selu. Ajlin uskoro puni osamdeset godina i nedavno je i sama doživela fijasko – muž joj je pobegao sa drugom! Ipak smatra da još uvek nije kasno da ponovo otkrije ljubav. Jedini problem je što u selu nema zanimljive gospode... Lina i Ajlin tako dolaze do ideje da se zamene. Ajlin će živeti u unukinom stanu u Londonu, tamo upoznavati nove ljude, vrevu gradskog života i isprobavati moderne izlaske za penzionere. Za to vreme Lina će se dva meseca brinuti o bakinoj kući i bašti i preuzeće Ajlinine seoske društvene obaveze. Uskoro će se pokazati da je isprva briljantna ideja za obe mnogo teži zadatak nego što su pretpostavile. Hoće li im novo iskustvo pomoći da shvate šta žele? Da li je kasno za promene ili je svako vreme pravo samo ako čvrsto odlučiš da prinađeš sebe? - Junakinje koje ćete doživeti kao bliske prijateljice, priča koja će vas nasmejati, raznežiti i osnažiti – Kirkus Reviews - Sve češće živimo u neželjenoj osami. Zamena je dobar podsetnik da treba da otvorimo i srce i vrata dobrim ljudima koji nas okružuju. Ljupka priča o tome koliko je važan život u zajednici – BookPage Svi proizvodi iz: Komedije Sve iz: Knjižara - Knjige, Udžbenici i Pribor * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.

LAURA SANDI ČUDESNA SUDBINA LEDE ROTKO Prevod - Gordana Breberina Izdavač - Laguna, Beograd Godina - 2010 224 strana 20 cm Edicija - 21. vek ISBN - 978-86-521-0524-3 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja "Koliko je stvarni život stvaran, a koliko zabavan? Ako je suditi na osnovu moja prva dva školska dana, odmor bi morao da se zove pomor. Sirota sestra Mirtila nije znala gde se nalazi. Bila je okrugla, poskakivala je kao gumena loptica, i sve joj je bilo lepo, dobro i sjajno. Kako je mogla da poveruje da moje drugarice igraju kolo oko mene, ostalo mi je tajna. Da smo zbilja igrale kolo, i ja bih bila deo kruga, a ne bih stajala u njegovom središtu. Ironična, originalna, neobična i neodoljiva priča o odrastanju. Leda, naša glavna junakinja, sve do šeste godine živi u jednom nestavrnom svetu, u ogromnoj vili van grada, zajedno sa ćutljivim ocem koji ne izlazi iz svog vajarskog ateljea, nervno labilnom majkom čiji je život obeležen velikom tragedijom, ekscentričnom bakom, nekadašnjom operskom primadonom, braćom blizancima sa kojima nije nimalo bliska, gospodinom Paolom, baštovanom koji gaji čudovišne biljke, i guvernantom koja čvrsto stoji na zemlji i dopunjuje platu tako što vilu i malu Ledu iznajmljuje za snimanje reklama. Iz tog nestvarnog sveta, u kome ne postoji čak ni televizor, Leda će prvi put izaći kada krene u školu. I tada pred njenim razrogačenim očima počinje da se odvija „ stvarni“ život, koji ona posmatra sa detinjom nevinošću oštrom poput žileta. " Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Biscotti al malto Fiore per un mondo migliore

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Тимченко, Николај, 1934-2004 = Timčenko, Nikolaj, 1934-2004 Наслов Психологија књижевне логорологије : руске и српске теме / Николај Тимченко ; приредила Драгана Бедов Врста грађе књига Језик српски Година 2014 Издавање и производња Лесковац : Задужбина "Николај Тимченко", 2014 (Ниш : Пунта) Физички опис 321 стр. : ауторова слика ; 21 cm Други аутори - особа Бедов, Драгана Збирка Дела Николаја Тимченка ; 12 ISBN 978-86-915177-1-7 (брош.) Напомене Ауторова слика на корицама Тираж 500 Стр. 295-298: О књизи / Д.[Драгана] Бедов О писцу: стр. 299-301 Стр. 303-314: Логорске теме Николаја Тимченка / Драгана Бедов Напомене и библиографске референце уз текст Регистар. Предметне одреднице Тимченко, Николај, 1934-2004 Српска књижевност – Мотиви – Логори – 20в Руска књижевност – Мотиви – Логори – 20в УДК 821.163.41.09"19" 821.161.1.09"19" tags: Varlam šalamov, arhipelag gulag - Aleksandar solženjicin, nadežda mandeljštam, ženi lebl, slavko ćuruvija, vlado dapčević, petrova rupa, goli otok, miroslav popović - udri bandu, dragoslav mihailović - Treće proleće Nikolaj Timčenko, bio je srpski književni kritičar, esejista, filozofski pisac i novinar. Pri leskovačkoj Narodnoj biblioteci formiran je Legat ,,Nikolaj Timčenko”. U delu „Bibliografija Nikolaja Timčenka”, koju je preredio Dejan Vukićević, obuhvaćen je 1.161 njegov rad i 62 teksta o njegovom stvaralaštvu. Nikolaj Timčenko (6. decembar 1934 ‒ 29. decembar 2004), rođen je i preminuo u Leskovcu. Diplomirao je na Grupi za jugoslovensku književnost Filozofskog fakulteta u Beogradu. Radni vek proveo je kao novinar i lektor lista „Naša reč” (Leskovac). Zbog angažovanja za slobodu stvaralaštva, nekoliko godina zabranjeno mu je da se potpisuje u lokalnim novinama. Bio je urednik leskovačkog časopisa za kulturu, književnost i umetnost „Naše stvaranje” u dva navrata (1961‒1968, 2002‒2004), a oglede i prikaze objavljivao je u svim značajnijim srpskim i jugoslovenskim listovima i časopisima. ‒ Nikolaja Timčenka smrt je susrela na ulici. Posle mitske, evo savremene, urbane priče o čovekovoj sudbini i njegovom neumitnom kraju. Sve se odigralo onako kako se odigralo, jer čovek svoju sudbinu ne može izbeći. Smrt, smrt, smrt – šta je to, uostalom? Antropolog i tumač književnih i umetničkih dela, Nikolaj Timčenko nastaviće da tamo, u njegovom carstvu, odgoneta čudo umiranja. Rodni Leskovac ne samo da mu se nije odužio, nego nije ni umeo da poštuje i vrednuje ono što mu je on dao i zaveštao ‒ rekao je u posmrtnom slovu Saša Hadži Tančić, rano preminuli jedan od najboljih leskovačkih književnika. Timčenko je objavio dela: „Fragmenti iz istorije Leskovačkog pozorišta I: 1896‒1941” (Leskovac 1967), „Pesnik i zavičaj ‒ Beleške o bivanju čoveka u literaturi” (Kruševac 1969), „Zapis o pesniku: O poeziji Vaska Pope” (Kruševac 1972), Fragmenti iz istorije Leskovačkog pozorišta II: 1970‒1980” (Leskovac 1981), „Narodni muzej u Leskovcu 1948‒1983”, (Leskovac 1983), a poshumno su, između ostalog, publikovane knjige iz njegove zaostavštine: „Francuske beleške”, „Književnost i dogma”, „Književna baština Leskovca”, „Misao, reč, sudbina”, „Antičke teme”, „Smisao pripovedanja” i druge. Prošle godine objavljena je njegova knjiga „Iskustva i iskušenja kritičke reči” i zbornika radova „Nikolaj Timčenko u svome i u novom dobu”, čime je simbolično zatvoren krug kojim je opisan petnaestogodišnji rad Zadužbine „Nikolaj Timčenko”.

Govori o sudbini onih naroda čija je sudbina neizvesna i vodi ih ka iščeznuću, kao što se desilo sa Hazarima, drevnim i moćnim plemenom čije je poreklo ostalo nerastumačeno... Broj ocena: 115 Artikal je RASPRODAT ! Pogledaj Aktuelnu Ponudu: Drame Šifra Proizvoda: 8116 Poslednja cena bila je: 950 din Obavesti me kad stigne Karakteristike proizvoda: Hazarski Rečnik, Androigno Izdanje - Milorad Pavić Naziv Knjige : Hazarski Rečnik, Androgino Izdanje Autor: Milorad Pavić Izdavač: Kosmos izdavaštvo Godina izdanja: 2023 Br. str.: 334 Povez: tvrd Format: 21 cm Pismo: latinica ISBN: 978-86-6369-191-9 Opis proizvoda: Hazarski Rečnik, Androigno Izdanje - Milorad Pavić Hazarski rečnik je najznačajnija srpska knjiga kraja XX veka. Pavićev „roman-leksikon“ je prvo u Francuskoj, a zatim u prevodu na skoro četrdeset jezika, prepoznat kao „prva knjiga XXI veka“. Hazarski rečnik nije samo čudesni roman o nestanku jednog naroda i jedne civilizacije, o raspravi između tri najznačajnije religije koja je i danas aktuelna, već roman o tajnama života i čovekovih osećanja, o istoriji i savremenosti, o vremenu i prostoru, o poreklu ljudskog bića između neba i zemlje i sudbini savremenog sveta između ujedinjavanja država i iščezavanja naroda. Trideset godina posle prvog objavljivanja, Pavićevo delo je aktuelnije nego ikada. Spomenik velikog svetskog pisca Milorada Pavića danas u Moskvi stoji pored Dantea i Džojsa. *** O Knjizi *** Preveden na 32 jezika ovaj roman govori o sudbini onih naroda čija je sudbina neizvesna i vodi ih ka iščeznuću, kao što se desilo sa Hazarima, drevnim i moćnim plemenom čije je poreklo ostalo nerastumačeno. Hazarsko carstvo, rival Vizantijskoj imperiji, iščezlo je sa istorijske scene sveta pre mnogo stoleća zajedno sa narodom koji ga je stvorio. Jedan francuski izdavač ove knjige rekao je da su Hazari ipak danas poznatiji zahvaljujući Pavićevom romanu, nego što su bili u vreme svoga najvećeg uspona i carstva. Hazarska princeza Ateh je čaroban lik koji unosi u roman poeziju i snagu ženskog principa. ”Hazarski rečnik“ ima mušku i žensku verziju i čitalac će ih obe naći u Deretinom ”androginom“ izdanju ove nesvakidašnje knjige, koja je već ušla među klasične knjige XX veka i nazvana prvim romanom XXI stoleća. Razlog za veliki uspeh ”Hazarskog rečnika“ leži pored ostalog u njegovoj nesvakidašnjoj rečničkoj strukturi. Otac hiperteksta, kako ga kritičari ponekad nazivaju, Pavić je u ”Hazarskom rečniku“ dao obrazac nelinearnog pisma. ”Hazarski rečnik“ je doista štivo u kojem čitalac može sam da bira svoju stazu čitanja. Kompjuteri su izračunali da postoji preko dva miliona načina na koji se ovaj roman može pročitati. *** O Autoru *** Milorad Pavić je rođen 15. oktobra 1929. godine u Beogradu, Srbija (znak zodijaka “Vaga”, podznak “Škorpija”, po astečkom horoskopu “Zmija”). Srpski prozni pisac, pesnik i istoričar srpske književnosti 17-19 veka, stručnjak za barok i simbolizam, prevodilac Puškina i Bajrona, profesor univerziteta. Član je Srpske akademije nauka i umetnosti od 1991. godine, član je Societe Europeenne de Culture i srpskog PEN-a. Poznat kao pisac nelinearne, interaktivne proze (romani, priče, drame). M. Pavić je jedan od najčitanijih savremenih pisaca sa Balkana, preveden na tridesetak jezika. Od strane stručnjaka iz Evrope, SAD, Izraela i Brazila, Milorad Pavić je nominovan za Nobelovu nagradu u književnosti. Oženjen je Jasminom Mihajlović, koja je pisac i književni kritičar. Žive u Beogradu. Rekli su o Pavićevim knjigama: - Pavić je prvi pisac XXI veka (Paris Match) - On misli kao što mi sanjamo (Robert Coover,New York Times) - Pavić je jedna od velikih figura svetske književnosti (Tiempo, Madrid) - Svaki primerak Pavićeve knjige imaće svoj zasebni život (Davar, Izrael) - Pavić je želeo da podigne knjigu, ili Knjigu, tojest Kutiju Organizovanog Znanja na nivo magičnog predmeta poput poluživotinje koja može da opšti sama sa sobom i sa drugim knjigama, da stvori knjigu kao smrtonosno oružje (Anthony Burgess, Observer, London) - Postoje knjige koje u čitaocu izazivaju nešto kao hemijsku reakciju...Pavićev roman sadrži tu vrstu "otrova" (Mainichi Shimbun, Japan) -Pavić nalazi mogucnost da nadvlada romanesknu tradiciju dvadesetoga veka putevima koji se razlikuju od puteva "francuskog novog romana" i "novog novog romana" (Nezavisimaja gazeta, Moskva) - U njegovom delu imamo mistiku Vizantije sjedinjenu sa energijom Balkana, njegovih predanja i mitova (Elefteria, Atina) - Kakva fantastična građevina, kakva neutešna priča između dve smrti! (Reinischer Kurier, Nemačka) - Pavić je jedan od najvažnijih pisaca današnjice (Veja, Sao Paulo) Svi proizvodi iz: Drame Sve iz: Knjižara - Knjige, Udžbenici i Pribor * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.

Turistička agencija Dream Travel osnovana je 2011. godine i svim ljubiteljima putovanja nudi aranžmane za sve destinacije i sva godišnja doba. Zahvaljujući saradnji sa skoro svim velikim turističkim agencijama u Srbiji, ljubazno osoblje naše agencije učiniće sve da pronađe odgovarajuće putovanje baš za Vas. Dream Travel nudi Vam mogućnost izbora između velikog broja destinacija, a Vaše je samo da odlučite da li će to biti letovanje, zimovanje, poseta neke od evropskih metropola, banjski turizam ili daleka putovanja do egzotičnih destinacija. Poseban akcenat stavljamo na omladinski turizam i mladima nudimo mogućnost da preko naše agencije posete neke od najlepših evropskih destinacija. Ukoliko se odlučite da sa agencijom Dream Travel otputujete u Grčku ili Tursku, imaćete mogućnost uživanja na prelepim peščanim plažama i smeštaj u hotelima ili apartmanima po veoma pristupačnim cenama. U našoj ponudi imamo i ekskluzivne turističke destinacije, kao što su Egipat i Tunis. Svim ljubiteljima snega i zimskih sportova nudimo sadržajnu ponudu za najtraženije ski centre u Francuskoj, Italiji, Bugarskoj, Bosni i Hercegovini i Srbiji. Zahvaljujući saradnji sa agencijom Rapsody Travel, liderom u organizaciji putovanja za mlade, svim akademcima nudimo mogućnost da naprave predah od fakultetskih obaveza i na kratko odu na putovanje do večnog grada Rima ili da posete Berlin, grad poznat po svojoj modernoj arhitekturi. Ukoliko želite da uživate u prazničnom raspoloženju sa mladima širom sveta, predlažemo Vam doček Nove godine u Berlinu, Beču, Amsterdamu ili Krakovu. Svim ljubiteljima novogodišnjih putovanja, agencija Dream Travel nudi Vam mogućnost da praznike provedu na ulicama ili trgovima Krakova, Amsterdama, Berlina, Budimpešte ili Istanbula, uz raznovrsan program na brojnim binama u centru grada, kao i novogodišnji vatromet. Tokom cele godine nudimo Vam mogućnost da posetite neke od najlepših evropskih metropola, kao što su Pariz, Venecija, Solun, Firenca, a svim ljubiteljima piva nudimo mogućnost da posete čuveni festival Oktobar fest u Minhenu, koji se održava skoro dva veka. Još jedan od naših pouzdanih partnera, UNIQA osiguranje, nudi Vam mogućnost da u našoj poslovnici brzo i lako obezbedite svoju polisu putnog i zdravstvenog osiguranja. Sve dodatne informacije o našoj ponudi putovanja možete dobiti na telefone: Tel/fax: 015/ 354 143 Mob: 065/ 332 63 28 069/ 123 42 50 Putujmo zajedno, mi smo mesto gde snovi postaju stvarnost. Dream Travel, Vlade Jovanovića 26, Šabac.

U knjizi se nalaze i tri kraće pripovetke Listovi trešnje i tajanstvena frula, Priča snežne večeri i Osan. Napisana 1939. godine ali tek sada prvi put prevedena na srpski jezik, Učenica Osamua Dazaija – kratka novela koja je bila ispred svog vremena u kojoj je pripovedač učenica neodređenih godina – bila je veoma moderna i provokativna u to vreme. Nešto više od osamdeset godina kasnije, njeno prisustvo deluje sablasno; čini se kao da skoro ništa u ovoj knjizi nije zastarelo, a ponajmanje sama naratorka, koja je savršeno sačuvana negde na putu u adolescenciju. Iako je i dalje dovoljno mlada da se zabavlja besmislenim pesmicama i domišljatim sanjarenjima dok se peške vraća kući iz škole, dovoljno je stara da zna da se njeno detinjstvo brzo približava svom završetku. „Žalosna sam što munjevitom brzinom odrastam i što ne mogu ništa da preduzmem u vezi sa tim”, razmišlja ona. Radnja Učenice se u celosti odvija u toku jednog dana, i od samog trenutka kada naratorka ujutro prvi put otvori sanjive oči, očigledno je da će taj dan biti pun emocionalnih uspona i padova: „Jutra mi deluju nametnuto. U njima se budi toliko tuge, da ne mogu da ih podnesem”, žali se ona. Njena jutarnja premišljanja su naročito naklonjena sanjarenju i metafizici… Osamu Dazai (Šuđi Cušima) jedan je od najznačajnijih japanskih pripovedača i romansijera XX veka. Rodio se 1909, a u ponoć 13. juna 1948, teško bolestan od tuberkuloze, napisao je testament i bacio se u reku, zajedno s Tomie Jamazaki, s kojom se slučajno upoznao u kafani. Njihova beživotna tela pronađena su 19. juna, na piščev 39. rođendan. Pre toga je dvaput pokušao da izvrši samoubistvo udvoje. Potiče iz stare aristokratske porodice i kao student ušao je u komunistički pokret, u koji se brzo razočarao. Postao je narkoman, izdao je drugove i predao se policiji. Osećaj krivice počinjenih grehova postaće jedna od bitnih tema njegove književnosti. Njegova prva knjiga priča Pozne godine (1936), iz koje se ističe pripovetka „Sećanje“, nominovana je za uglednu nagradu Akutagave, posle čega je stekao ugled vesnika novog senzibiliteta. Sledi roman Učenica (1939), pa nekoliko kraćih novela: Novi Hamlet, Melose trči!, Cugaru (1940–44), i na kraju Dazajieva dva poslednja, ali najbolja dela: Sunce na zalasku (1947) i Nečovek (1948).

Nijedna zbirka ne može biti sasvim objektivna. Ipak, nastojao sam da u izbor pre svega uđu Dazaijeve najpoznatije pripovetke, one koje se prvo spomenu uz njegovo ime, kao što su Melose, trči!, Sećanja ili Sto pogleda na planinu Fuđi. Tome je pridodat poseban osvrt na kod nas dosad neprimećenu stranu njegovog pisanja koja teži fantaziji, alegoriji, romansi, poput Kore bambusa, Samuraja i sirene, ili Romaneske. Fantazijsko prati autobiografsko u Dazaijevom stvaralaštvu još od najranijih dana. Pripovetke stoga nisu deljene tematski, već hronološki, od najranije do najkasnije. Čitalac će, međutim, moći da uoči neraskidivu vezu između nekih (poput Romaneske i Starog Hajdelberga), ili „cikluse” koje vezuje sličnost u materijalu ili metodu; npr. „autobiografski” (Sećanja, Braća, Lepotani i cigarete…), zasnovan na starijem predanju (Melose, trči!, O časnom siromaštvu…), skice (Konj bez galopa, Proleće…), i slično. Ipak, ove podele su daleko od neprikosnovenih. Fantazija uvek vreba na obodu svakodnevnog života (Sto pogleda na planinu Fuđi); svakodnevna Dazaijeva ogorčenja progovaraju i u fantaziji (Romaneska). Povrh svega, individualno čitalačko iskustvo nadmašuje u jasnoći svaku udžbeničku podelu. Kao što i sam Dazai kaže u predgovoru, lepotu ne osećamo po tuđem uputstvu, nego sami, iznenada nabasamo na nju. Tvoja je sloboda da li ćeš u ovoj zbirci naći lepotu ili ne. Sveto pravo čitaoca. Mateja Matić Osamu Dazai (Šuđi Cušima) jedan je od najznačajnijih japanskih pripovedača i romansijera XX veka. Rodio se 1909, a u ponoć 13. juna 1948, teško bolestan od tuberkuloze, napisao je testament i bacio se u reku, zajedno s Tomie Jamazaki, s kojom se slučajno upoznao u kafani. Njihova beživotna tela pronađena su 19. juna, na piščev 39. rođendan. Pre toga je dvaput pokušao da izvrši samoubistvo udvoje. Potiče iz stare aristokratske porodice i kao student ušao je u komunistički pokret, u koji se brzo razočarao. Postao je narkoman, izdao je drugove i predao se policiji. Osećaj krivice počinjenih grehova postaće jedna od bitnih tema njegove književnosti. Njegova prva knjiga priča Pozne godine (1936), iz koje se ističe pripovetka „Sećanje“, nominovana je za uglednu nagradu Akutagave, posle čega je stekao ugled vesnika novog senzibiliteta. Sledi roman Učenica (1939), pa nekoliko kraćih novela: Novi Hamlet, Melose trči!, Cugaru (1940–44), i na kraju Dazajieva dva poslednja, ali najbolja dela: Sunce na zalasku (1947) i Nečovek (1948).

Unmatched Adventures: Tales to Amaze je nova igra u Unmatched serijalu ali ovog puta su stvari malo izmenjene. Tematski gledano, svoju inspiraciju vuče iz palp fantastike, bajki i babskih priča sa početka 20. veka. Igra vam daje mogućnost da igrate zajedno (kooperativno) i da se borite protiv jednog od negativaca kao što su Mothman ili Martian Invader. Oba ova negativca imaju jedinstvene ciljeve i jedinstven način kako da dođu do pobede (naravno uvek mogu samo da pobede tako što će svesti heroje na 0 života). Negativce vodi sama igra, dok igrači igraju heroje. Uz svakog od negativaca, dolazi i određeni broj pomoćnika koje možete odabrati od partije do partije, bitno je da ih ima onoliko, koliko ima i igrača. Od heroja u ovoj igri dolaze: Nikola Tesla, Annie Christmas, Jill Trent, Golden Bat Ono što je odlično je što ove heroje možete koristiti u redovnim Unmatched borbama, ali i vaše postojeće Unmatched heroje možete koristiti da bi igrali kooperativnu varijantu igre! Unmatched je asimetrična borbena društvena igra sa minijaturama za dva ili četiri igrača. Svaki junak predstavljen je jedinstvenom špilom karata dizajniranim da dočara njegov stil borbe i legendu koja ga prati. Taktički potezi i rešavanje borbe bez sreće stvaraju jedinstveno igračko iskustvo koje nagrađuje stručnost. Ovo specijalno prvo izdanje sadrži 4 specijalne "Foil" karte za svakog heroja po jednu. Takođe, uz igru dobijate i po 8 figurica Moljaca i Marsovaca da zamne obične kartonske tokene koji dolaze u kutiji. Društvena igra Unmatched Adventures: Tales to Amaze na boardgamegeek.com OPŠTE INFORMACIJE Trajanje partije 20-60 minuta Uzrast 9+ Broj igrača 1-4 Kompleksnost 2.17 / 5 Mehanike igre Action Points, Campaign / Battle Card Driven, Card Play Conflict Resolution, Cooperative Game, Hand Management, Line of Sight, Multi-Use Cards, Point to Point Movement, Solo / Solitaire Game, Variable Player Powers Dizajner Jason Hager, Darren Reckner Jezik izdanja Engleski Jezička zavisnost Bitan tekst na komponentama DEKLARACIJA Naziv proizvoda Društvena igra Unmatched Adventures: Tales to Amaze Uvoznik Pridemage Games Izdavač IELLO Zemlja porekla Kina Nema recenzija za ovaj proizvod. NAPIŠI RECENZIJU Ime: Recenzija: Note: HTML nije preveden! Ocena: Loše Dobro Unesite kod sa slike: NASTAVI

SARREGUIMENES, France - Fajans tanjir `Roseline` Ručno oslikano. Dimenzije Prečnik: 24 cm Visina: 2,5 cm Težina: 570 g Žig na dnu: SARREGUEMINES (iznad grba Lorene sa krunom) SARREGUEMINES ET DIGOIN (oko grba) France (ispod grba) ROSELINE (u pravougaoniku) garanti inaltérable (garantovano trajne boje) Paint a là main (ručno oslikano, na slikarskoj paleti s kistovima) Fabrika “Utzschneider & Cie.” koristila je ovaj žig od 1919. godine. Predmeti `Roseline` obično se datiraju u period oko 1960. godine. Fabrika “Utzschneider & Cie.”, u francuskom gradu Sarreguemines (Sargemin), u regionu Lorene, proizvodi porcelan i keramiku od oko 1775. U toku dva veka, mali porodični posao, započet tokom Revolucije, prošao je dug put. Paul Utzschneider (Pol Ucšnajder) i Paul de Geiger (Pol de Žežer), pravi umetnici svog posla, doveli su mali grad Sarreguemines u sam vrh evropske industrije posuđa. Prvu fabriku otvorio je 1790. godine Nicolas-Henri Jacobi (Nikola-Anri Žakobi) zajedno sa dva partnera. Neprijateljski stav lokalnog stanovništva, teško dobavljanje sirovine, oštra konkurencija engleskih i francuskih fabrika i nemiri zbog revolucije učinili su da Jacobi odustane od posla. 1800. godine fabriku je preuzeo Paul Utzschneider, poreklom iz Bavarske, i posao je uskoro krenuo nabolje. Napoleon I postao je jedan od glavnih klijenata, i fabrika je isporučivala keramičke pločice kojima su dekorisani zidovi Pariskog metroa. Istovremeno, Utzschneider je uveo nove postupke dekoracije, i ekspanzija je bila takva da je morao da otvara nove radionice. 1836. godine Utschneider je upravljanje fabrikom prepustio svom zetu, Alexandre-u de Geiger-u (Aleksandr de Žežer), koji je nastavio da ga uspešno vodi. 1838. godine Alexandre de Geiger se pridružio koncernu “Villeroy & Boch”, što se pokazalo dobrim potezom, i posao se dalje uvećavao. 1871. godine, zbog nemačke aneksije pokrajine Mozel, Alexandre de Geiger napustio je Sarreguemines i preselio se u Pariz, a upravljanje fabrikom preuzeo je njegov sin Paul de Geiger (Pol de Žežer). Izgrađene su dve nove fabrike, u Digoinu (Digon) i Vitry-le-François (Vitri-le-Fransoa). Pol de Geiger je umro 1913. godine a upravljanje kompanijom preuzela je porodica Cazal (Kazal). Tokom Drugog svetskog rata fabrika je bila rekvirirana od 1942. do 1945. godine i za to vreme njome je nastavio da upravlja koncern “Villeroy & Boch”. 1978. godine fabriku je kupila grupa Lunéville-Badonviller-Saint-Clément (Ludenvil-Badonvile-San-Klemon) porodice Fenal, što se pokazalo presudnim za istoriju fajansa u Sarregueminesu. Fabrika u Vitry-le-François nastavila je da proizvodi sanitarnu keramiku, fabrika u Digoinu ugostiteljsku keramiku a fabrika u Lunévile-Saint-Clémentu umetničke i dekorativne figure. 2002. godine 26 zaposlenih i menadžera postali su akcionari fabrike. Oni su preuzeli upravljanje fabrikom i pokušali da održe proizvodnju, ali je sud 9. januara 2007. godine naložio likvidaciju. Za manje od mesec dana, sve aktivnosti u fabrici su prestale. Prodaje se bez držača za tanjir. (121/8-44/144-kp/1352)

Tvrd povez, ima posvetu, jako lepo očuvana knjiga. Meso i krv je saga o životu tri generacije porodice Stasos – o njihovim ambicijama, razočarenjima i teško stečenim Ijubavima.Ambiciozni grčki doseljenik Konstantin, njegova supruga Meri i njihovo troje dece će u potrazi za srećom biti razapeti između odanosti porodici i teških vremena sa kojima će se suočiti. Tradicionalne američke vrednosti poput braka, porodice i poslovnog uspeha, raspadaju se pod uticajem savremenog društva (droga, sida, transvestitizam).Međutim oni koji su marginalizovani zbog svoje različitosti u Kaningemovom romanu su pravi, veliki i istinski junaci.Bogat detaljima i ispričan stilom velike emotivne snage, Meso i krv je neobično istinit portret savremene Amerike Majkl Kaningem (engl. Michael Cunningham; Sinsinati, Ohajo, 6. novembar 1952) je savremeni američki književnik i scenarista poznat po romanima „Kuća na kraju sveta“ (1990) „Meso i krv“ (1995) „Sati“ (1998) „Dok ne padne noć“ (2005) i Snežna kraljica (2014). Dobitnik je Pulicerove nagrade za prozu i nagrade Pen/Fokner za roman „Sati“. Trenutno je profesor kreativnog pisanja na Jejlu. U svojim romanima složene strukture Kaningem opsesivno istražuje odnose među ljudima, sa posebnim naglaskom na odnosima u okviru porodice, homoseksualnost, iskustvo obolelih od side, krizu srednjih godina, depresiju i različita psihološka stanja. Osim unutrašnjih stanja ovaj američki pisac pokazuje izuzetnu veštinu u prikazivanju detalja svakodnevice, koji često nose simbolički potencijal. Na srpski jezik prevedeni su njegovi značajniji romani, tačnije prevedeno je pet od ukupno sedam objavljenih romana. Srpski prevod zbirke pripovedaka Snežni labud premijerno je izašao na jesen 2015. dvadesetak dana pre američkog izdanja.[1] Biografija Rođen je u Sinsinatiju, država Ohajo 1952. Odrastao je u Pasadeni, Kalifornija. Završio je englesku književnost na Univerzitetu Standord 1975. Živi u Njujorku od 1981.[2] Njegov književni prvenac „Zlatne države“ izašao je 1984. Ovaj roman obrazovanja prošao je gotovo nezapaženo i Kaningem nerado govori o njemu i često insistira da je njegov drugi roman „Kuća na kraju sveta“ zapravo prvi.[3] „Kuća na kraju sveta“ govori o odrastanju, sazrevanju i mladosti dva osamljena prijatelja Bobija i Jonatana. U ovom romanu pojavljuju se veliki broj tema koje će razvijati u kasnijim delima, poput disfunkcionalne i nekonvencionalne porodice, homoseksualnosti i sida. Sledeći roman „Meso i krv“ izašao je 1995. i ujedno je Kaningemovo najambicioznije ostvarenje. Delo prikazuje život tri generacije američke porodice Statos u periodu od sto godina.[3] Iako su prethodna dva romana pohvaljena od strane književne kritike, Kaningem svetsku slavu stiče romanom „Sati“. Roman govori o tri žene iz različitih perioda dvadestog veka koje su povezane poznatim modernističkim romanom „Gospođa Dalovej“; prva je taj roman napisala, druga taj roman čita, dok ga treća proživljava. „Sati“ su nagrađeni Pulicerovom nagradom za prozu i Pen/Fokner nagradom. Na osnovu ovog književnog ostvarenja snimljen je istoimeni film u režiji Stivena Doldrija, sa Meril Strip, Nikol Kidman i Džulijen Mur u glavnim ulogama. Napisao je scenario za istoimenu filmsku adaptaciju njegovog drugog romana „Kuća na kraju sveta“ 2004. u kojem su glumili Robin Rajt, Sisi Spejsek i Kolin Farel. Sledeće godine objavio je knjigu „Besplatni dani“. Zajedno sa Suzan Majnot 2007. napisao je scenario za film „Predvečerje“. Njegov šesti roman Dok ne padne noć izašao je 2010. Delo govori o sredovečnom oženjenom muškarcu koji počinje da oseća neodoljivu privlačnost prema problematičnom Miziju mlađem bratu svoje supruge. Sedmi roman Snežna kraljica objavljen je 2014. Zbirka pripovedaka „Divlji labud“ izašla je 2015, zajedno sa crtežima japanske ilustratorke Juke Šimizu. Kaningem je homoseksualac i živeo je skoro dvadest godina u zajednici sa psihoanalitičarem Kenom Korbetom.[4] Odabrana dela Romani „Zlatne države“ („Golden States“, 1984) „Kuća na kraju sveta“ („A Home at the End of the World“, 1990) „Meso i krv“ („Flesh and Blood“ 1995) „Sati“, („The Hours“, 1998) „Besplatni dani“ („Specimen Days“, 2005) „Dok ne padne noć“ („By Nightfall“, 2010) „Snežna kraljica“ („The Snow Queen“, 2014) Zbirke pripovdeka „Divlji labud“ („A Wild Swan and Other Tales“, 2015) Scenariji „Kuća na kraju sveta“ („A Home at the End of the World“, 2004) „Predvečerje“ („Evening“, 2007)

Ivo Andrić Na drini ćurpijaMeki povezIzdavač BigzNajpoznatiji roman Iva Andrića, Na Drini ćuprija, hronološki opisuje svakodnevni život višegradske kasabe, koja se nalazi na obali rijeke Drine, gdje su živjeli zajedno Turci i hrišćani. Glavni lik ovog romana je most koji kod Višegrada spaja dvije obale Drine, odnosno Bosnu sa Srbijom, Zapad sa Istokom. Radnja romana prati četiri vijeka zbivanja oko mosta, koji je izgradio veliki vezir Mehmed paša Sokolović. Mehmed je srpski dječak koji je na silu odveden u tursku vojsku i poturčen da bi se kasnije uzdigao ljestvicama vlasti i postao prvi do sultana. Kao čovjek od uticaja, odlučio je da u rodnom kraju podigne zadužbinu, kameni most na jedanaest lukova. Most predstavlja centralni simbol romana. Sve se mijenja i prolazi, samo most ostaje da ukaže na prolaznost ljudskih sudbina.Иво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије. [б]Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „ за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље” . [10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину. [11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти.12/1

PRODATO Proizvod je rasprodat. Aktuelne proizvode iz ove kategorije možete pogledati klikom na dugme ispod: Vidi proizvode Opis i namena proizvoda Glodalica električna RP2303FC08 Makita Funkcija protiv ponovnog pokretanja dizajnirana da minimizira pokretanje motora kada je baterija umetnuta sa zaključanim prekidačem Kombinuje snagu i preciznost za najzahtevnije aplikacije rutiranja Snažni motor od 2.100 V isporučuje 9.000-23.000 o/min za najzahtevnije aplikacije Kontrola konstantne brzine održava konstantnu brzinu pod opterećenjem Točkić za kontrolu promenljive brzine omogućava korisniku da prilagodi brzinu aplikaciji Funkcija mekog starta za glatko pokretanje Električna kočnica za maksimalnu produktivnost i povećanu sigurnost rukovaoca Kapacitet dubine uranjanja od 0 – 70 mm (0″ – 2-3/4″) za lako prodiranje u radni komad Linearni kuglični ležajevi za glatko uranjanje i vrhunske performanse Podešavanje dubine uranjanja sa brzim otpuštanjem sa mikro kontrolom zajedno sa 3 unapred podešena graničnika dubine za dodatnu preciznost Dvostruka LED svetla sa funkcijom naknadnog sjaja osvetljavaju radni prostor Predimenzionirana konstrukcija kugličnog ležaja za duži vek alata Ergonomske gumirane ručke sa ugrađenim velikim prekidačem sa dva prsta za dodatnu kontrolu i upotrebu Pogodno smeštena poluga za uranjanje za efikasan rad Zaključavanje osovine za brzu i laku promenu nastavka Sistem vodiča za templet bez alata za brzu i laku instalaciju i uklanjanje Okidač sa dugmetom za zaključavanje za funkcije zaključavanja i zaključavanja Karakteristike proizvoda Ugljen četka: 203 Kontinuirani unos ocene: 2,100V Kapacitet čaure: 12 mm (1/2″) Veličina stezaljke: 6, 8, 10, 12 mm (1/4, 3/8, 1/2") Kapacitet uranjanja: 0 – 70 mm (0 – 2-3/4″) Prečnik baze: 170 mm (6-11/16″) Unutrašnja baza: 62 mm (2-7/16″) Brzina bez opterećenja (o/min): 9.000 – 23.000 Dimenzije (D x Š x V): 155 x 294 x 327 mm (6-1/8 x 11-5/8 x 12-7/8") Neto težina : 6,2 kg (13,7 lbs.) Kabl za napajanje: 4,0 m (13,1 ft.)

Autor: Tomislav N. Cvetković Povez: broširan Br. strana: 118 Format: 13,5x19,5 Istorijska drama u dva dela! Srpski vlastelin sa juga Srbije Nikola Skobaljić bio je prvi Srbin koga su Turci natakli na kolac, posle višednevne opsade njegovog utvrđenja, Skobaljić grada, čiji se ostaci zidana još naziru iznad varošice Vučje. Od tada ovaj srednjovekovni junak i vitez živi paralelno u istoriji i legendi. Turci su govorili da otkad pamte nisu slušali o takvoj bici, da se tako malo ljudi borilo protiv tako velike sile i isticali da bi car bio do nogu potučen da su se Srbi „svi zajedno sastali“. Ovako su jedni poraženi, drugi su potučeni, a ostali su se razbežali, a samo je gospodin Nikola Skobaljić sa svojim stricem, kao strašilo za druge, nabijen na kolac. Život Nikole Skobaljića, poslednjeg vladara Dubočice pred konačni pad pod tursku vlast, zbog njegove hrabrosti i odlučnosti da brani despotovinu uprkos naređenju despota Đurađa Brankovića, prepun je zanimljivih legendi. Međutim, i realni podaci iz istorije leskovačkog kraja vezani za njegovu ličnost dovoljno su interesantni da privuku pažnju turista. Nažalost, takav potencijal ostataka njegovog utvrđenja na vrhu stenovitog grebena planine Kukavica, 18 kilometara od Leskovca, i dalje je gotovo neiskorišćen. Lepotu i veličinu Skobaljić- grada, srednjovekovnog utvrđenja podignutog u XV veku, zbog rastinja nije uvek moguće najbolje sagledati. Nalazi svedoče da je grad branjen dobro naoružanom vojskom, a kameni projektili o korišćenju posebnih sprava za njihovo bacanje. Nikola Skobaljić je svoje čuvene bitke sa Turcima vodio u septembru i novembru 1454. godine – kod Banje, braneći rudnik Novo Brdo, i Trepanje. Kada je do nogu potukao brojniju tursku vojsku neprijatelja je lično sultan predvodio u konačni obračun, a Skobaljiću je navodno malo nedostajalo da ponovi podvig Miloša Obilića. Zbog njega su Turci promenili i pravilo ratovanja, pa je njihov vojskovođa u svim budućim bitkama umesto na čelu bio na začelju vojne sile kojom je komandovao.

Ivo Andrić Na drini ćurpijaMeki povezIzdavač BigzNajpoznatiji roman Iva Andrića, Na Drini ćuprija, hronološki opisuje svakodnevni život višegradske kasabe, koja se nalazi na obali rijeke Drine, gdje su živjeli zajedno Turci i hrišćani. Glavni lik ovog romana je most koji kod Višegrada spaja dvije obale Drine, odnosno Bosnu sa Srbijom, Zapad sa Istokom. Radnja romana prati četiri vijeka zbivanja oko mosta, koji je izgradio veliki vezir Mehmed paša Sokolović. Mehmed je srpski dječak koji je na silu odveden u tursku vojsku i poturčen da bi se kasnije uzdigao ljestvicama vlasti i postao prvi do sultana. Kao čovjek od uticaja, odlučio je da u rodnom kraju podigne zadužbinu, kameni most na jedanaest lukova. Most predstavlja centralni simbol romana. Sve se mijenja i prolazi, samo most ostaje da ukaže na prolaznost ljudskih sudbina.Иво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије. [б]Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „ за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље” . [10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину. [11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти.12/1

VIESSMANN Vitodens 50-W Vitodens 050-W: Visoka udobnost grejanja i tople vode sa odličnim odnosom uloženog i dobijenog Kao veliki proizvođač sa dugogodišnjim iskustvom u proizvodnji zidnih uređaja, znamo šta je važno. Takođe, sa izuzetno cenovno atraktivnim Vitodens 050-W, možete se pouzdati u visok kvalitet proizvoda Viessmann. Sa Vitodens 050-W Viessmann sada nudi zidni gasni kondenzacioni kotao proverenog kvaliteta po atraktivnoj ceni. Široka palata pribora čini Vitodens 050-W podjednako pogodan kako za nove objekte tako i za modernizaciju. Nudi se u dva opsega kapaciteta (5.9 do 29 i 8 do 35 kW), kao kombinovani kotao sa protočnom pripremom tople sanitarne vode. Kontroler za vođenje prema sobnim i spoljašnjim uslovima je već integrisan u Vitodens 050-W, zajedno sa zaštitom od mržnjenja. Senzor spoljašnje temperature je dostupan kao pribor. Karakteristike uređaja Vitodens 050-W Vitodens 050-W idealan je za modernizaciju stanova ili porodičnih kuća. Nudi se u dva toplotna izlaza (3,2 do 19 kW i 3,2 do 25 kW) kao uređaj za grejanje i kao kombinacija za grejanje i toplu vodu (sa integrisanim protočnim grejačem). MatriX-Plus gorionik: Srce vašeg sistema grejanja MatriX-Plus gorionik se ističe prvenstveno svojim efikasnim radom, kao i niskim emisijama štetnih materija i buke, specijalna MatriX površina od nerđajućeg čelika je otporna na visoke temperature i na taj način osigurava pouzdan rad i dug vek trajanja. Sledeća Viessmann tehnička inovacija je potpuno automatizovana Lambda Pro kontrola sagorevanja .Automatski se prilagođava svim vrstama prirodnog gasa i svim dimovodnim sistemima i na taj način obezbeđuje kontinuirano čisto i efikasno sagorevanje. Prednosti kotla Vitodens 050-W Izuzetno atraktivan odnos cene i performansi Dugovečnost i efikasnost zahvaljujući Inox- Radial izmenjivaču toplote od nerđajućeg čelika MatriX-Plus gorionik sa kontrolom sagorevanja visokog stepena iskorišćenja i niska emisija štetnih gasova Jednostavno upravljanje preko LED ekrana i tastera na dodir Internet omogućen zahvaljujući WLAN interfejsu za servisiranje i puštanje u rad putem Viessmann aplikacija (regulacija se može isporučiti sa ili bez WiFi modulea, zavisno od verzije) Idealno za ugradnju u stambene prostore zahvaljujući tihom radu i kompaktnim dimenzijama Mala potrebna visina ugradnje pojednostavljuje zamenu starih uređaja Karakteristike proizvoda + gasni kondenzacioni kombinovani uređaj + Nazivni toplotni kapacitet od 3,2 do 25 kW + Normni stepen iskorišćenja: do 98 % (Hs) + Opseg modulacije do 1:8 + Štedljiva visokoefikasna cirkulaciona pumpa + Klasa energetske efikasnosti: A

Vitodens 050-W: Visoka udobnost grejanja i tople vode sa odličnim odnosom uloženog I dobijenog Kao veliki proizvođač sa dugogodišnjim iskustvom u proizvodnji zidnih uređaja, znamo šta je važno. Takođe, sa izuzetno cenovno atraktivnim Vitodens 050-W, možete se pouzdati u visok kvalitet proizvoda Viessmann. Zbog toga Viessmann zidni gasni kotao Sa Vitodens 050-W Viessmann sada nudi zidni gasni kondenzacioni kotao proverenog kvaliteta po atraktivnoj ceni. Široka paleta pribora čini Vitodens 050-W podjednako pogodan kako za nove objekte tako i za modernizaciju. Nudi se u dva opsega kapaciteta (5.9 do 29 i 8 do 35 kW), kao kombinovani kotao sa protočnom pripremom tople sanitarne vode. Kontroler za vođenje prema sobnim i spoljašnjim uslovima je već integrisan u Vitodens 050-W, zajedno sa zaštitom od mržnjenja. Senzor spoljašnje temperature je dostupan kao pribor. Karakteristike uređaja Vitodens 050-W Vitodens 050-W idealan je za modernizaciju stanova ili porodičnih kuća. Nudi se u dva toplotna izlaza (3,2 do 19 kW i 3,2 do 25 kW) kao uređaj za grejanje i kao kombinacija za grejanje i toplu vodu (sa integrisanim protočnim grejačem). MatriX-Plus gorionik: Srce vašeg sistema grejanja MatriX-Plus gorionik se ističe prvenstveno svojim efikasnim radom, kao i niskim emisijama štetnih materija i buke, specijalna MatriX površina od nerđajućeg čelika je otporna na visoke temperature i na taj način osigurava pouzdan rad i dug vek trajanja. Sledeća Viessmann tehnička inovacija je potpuno automatizovana Lambda Pro kontrola sagorevanja .Automatski se prilagođava svim vrstama prirodnog gasa i svim dimovodnim sistemima i na taj način obezbeđuje kontinuirano čisto i efikasno sagorevanje. Inox-radial izmenjivač toplote od nerđajućeg čelika: efikasano i dugotrajano Nerđajući čelik pravi razliku. Inox-Radial izmenjivač toplote od nerđajućeg čelika otporan na koroziju je centralni deo Vitodens 050-W. Posebno efikasno pretvara uloženu energiju u toplotu sa sigurnim i izuzetno dugotrajnim i to sa visoko kvalitetnim nerđajućim čelikom. Prednosti kotla Vitodens 050-W Izuzetno atraktivan odnos cene i performansi Dugovečnost i efikasnost zahvaljujući Inox- Radial izmenjivaču toplote od nerđajućeg čelika MatriX-Plus gorionik sa kontrolom sagorevanja visokog stepena iskorišćenja i niska emisija štetnih gasova Jednostavno upravljanje preko LED ekrana i tastera na dodir Internet omogućen zahvaljujući WLAN interfejsu za servisiranje i puštanje u rad putem Viessmann aplikacija (regulacija se može isporučiti sa ili bez WiFi modulea, zavisno od verzije) Idealno za ugradnju u stambene prostore zahvaljujući tihom radu i kompaktnim dimenzijama Mala potrebna visina ugradnje pojednostavljuje zamenu starih uređaja Karakteristike proizvoda

Pavle Popović Rasprave i članciTvrdi povezIzdavač Srpska književna ZadrugaO autoruПавле Поповић (Београд, 16. април 1868 — Београд, 4. јун 1939)[1] био је српски историчар књижевности, професор и ректор Универзитета у Београду, академик.БиографијаРођен је у Београду 16. априла (4. априла по јулијанском календару) 1868. Професор Павле Поповић је предавао на Филозофском факултету у Београду више од тридесет година (1904—1938).[2] У српској научној и културној средини био је један од најутицајнијих професора београдског филолошког круга. Био је уредник Српског књижевног гласника (1905—1906), оснивач Друштва за српски језик и књижевност (1910), оснивач часописа Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор (1921), председник Српске књижевне задруге (1928—1937), ректор Београдског универзитета (1924—1928).За време Првог светског рата Павле Поповић се ангажовао и политички. У Лондону је уређивао билтен Press Ecstracts (1916—1917) и био је члан Југословенског одбора. У Енглеској је написао и књигу Југословенска књижевност чије се прво издање појавило у Кембриџу 1918.[2] Као један од твораца нове државе, том књигом је очигледно желео да покаже, између осталог, да њен троимени народ (Срби, Хрвати, Словенци) има и једну заједничку књижевност. Став који је он, притом, изражавао није био његов лични. То је био став снага које су стварале нову државу, а пре свега став Југословенског одбора.Пре тога чина, Павле Поповић је већ био признати стваралац. Његов избор за професора српске књижевности на Великој школи (1904) односно на Београдском универзитету (од 1905) значајан је датум у историји српске књижевности. Поповићу се следеће године (1905) на истој катедри и на истом предмету придружио још један професор, Јован Скерлић. Њих двојица ће заједно, све до Скерлићеве смрти (1914) предавати историју српске књижевности.Поповић и Скерлић су свој наставни предмет делили тако што је Павле Поповић предавао народну, стару (односно средњовековну) и средњу (дубровачку) књижевност, а Скерлић само нову српску књижевност. Из тих њихових предавања настале су две књиге: Поповићев Преглед српске књижевности (1909) и Скерлићева Историја нове српске књижевности (1914). Те две књиге заједно и комплементарно представљале су српску књижевност као целину. Корпус српске књижевности, по њима, обухватао је четири дела или „области“ (Поповићев израз): народну, стару, средњу (тј. дубровачку) и нову књижевност. Такво сагледавање корпуса српске књижевности није било лично мишљење двојице младих београдских професора. Оно је проистицало из већ стогодишњег бављења југословенском и српском књижевношћу којем су значајне прилоге дали: Копитар, Шафарик, Пипин, Александар Сандић, Ватрослав Јагић, Стојан Новаковић и други. Слична подела важила је и за хрватску књижевност која је често обрађивана заједно или комплементарно са српском.Павле Поповић је између два светска рата имао огроман ауторитет. Његов Преглед је обилато прештампаван (има десетак издања). У то време вршио је утицај сличан Скерлићевој Историји. Обе књиге су, на комплементаран начин, представљале српску књижевност као целину.Између два светска рата, међутим, у духу нове државне идеје, више се инсистирало на југословенској књижевности него на посебним националним књижевностима. У духу те идеје настала је, за школске потребе, и Југословенска књижевност Милоша Савковића са пратећим хрестоматијама текстова. И њена тежња је била да се југословенска књижевност представи као целина, са јасном намером, као и у књизи Павла Поповића под истим називом, да се на националним одредницама не инсистира или да се оне бришу у име заједништва. Из истог настојања се и Катедра за српску књижевност претворила у Катедру за југословенску књижевност. Катедре под тим именом трајале су у више универзитетских центара до пред крај шездесетих година овог века; после тога су се трансформисале у катедре за југословенске књижевности (множина).Пре него што се почела распадати југословенска држава почела се распадати југословенска књижевност. Књига Југословенска књижевност, коју је, по налогу југословенског Комитета за сарадњу са иностранством писао Антун Барац (1954) већ је била наговештај таквог распада. Та књига има исти наслов као и књиге Поповића и Савковића. Али се у њој од почетака, паралелно али одвојено, прати посебан развој трију југословенских литература: српске, хрватске и словеначке. То више, стварно, није историја једне већ три блиске литературе.У књизи Антуна Барца, која има исти наслов као и књиге Поповића и Савковића дошло је до још једног значајног померања: дубровачка књижевност је код Барца укључена у хрватску. То није нова чињеница у односу на претходне историје хрватске књижевности: хрватски историчари су од 19. века дубровачку књижевност сматрали саставним делом хрватске књижевности, као што се она у историјама српске књижевности сматрала саставним делом српске, или бар заједничком српскохрватском књижевношћу. Нова је чињеница да је после Барца дубровачка књижевност изостављена из корпуса српске књижевности. Тако ће бити учињено у едицији Српска књижевност у сто књига која се појавила у издању Матице српске и Српске књижевне задруге (1958—1966), затим у Нолитовој едицији Српска књижевност у књижевној критици у осам књига (1965), у Историји српске књижевности Јована Деретића (1983) и другде.Ето једног од главних политичких разлога што Преглед српске књижевности Павла Поповића није био после Другог светског рата прештампаван као што је то чињено са Скерлићевом Историјом. О Поповићу, сем тога, готово да и није писано после Другог светског рата. Свако озбиљније писање о њему не би могло да заобиђе главно његово дело и одређење према проблемима које оно покреће. А пошто се Поповић ослањао на велику литературу о српској књижевности, практично је морала да буде запостављена и та литература која је са његовом визијом била сагласна.Имати у виду само Скерлићеву историју, а не и Поповићеву, значило је имати у виду само један део српске литературе. Пошто је Скерлић, у својој Историји, узгред негирао уметничке вредности и старе, односно српске средњовековне књижевности и дубровачке књижевности, лако се могао стећи утисак да он у својој Историји говори о српској књижевности у целини.Полувековно потискивање Павла Поповића, као и литературе, наше и стране, на којој је његово дело израсло, показује се у свој својој трагичној бесмислености у дане када се југословенска држава распала и кад су Срби стављени у ситуацију да траже нова решења у свим областима па и у националној филологији. Разоткрива се да из корпуса српске литературе није изостављан само један њен део, средња (дубровачка) књижевност, већ да су угрожена и друга два дела те литературе из Поповићевог Прегледа: стара, односно српска средњовековна књижевност и српска народна књижевност.Педесетогодишње одстрањивање Павла Поповића из научне јавности и наставне праксе очигледно је оставило крупне трагове на свести професора који су после рата формирани а који данас предају српску књижевност. Од четири области српске књижевности које је Поповић унео у своју Југословенску књижевност сада Срби из те заједничке југословенске књижевности излазе само са једном од тих области - оном коју је предавао Скерлић. Српска књижевност се тако скраћује за више од пет векова и сужава на вештачки омеђено духовно подручје.Како се према истом проблему односе Хрвати? И хрватски историчари су своју књижевност (Шурмин и други) делили на оне исте четири области: на народну, стару, средњу и нову књижевност. У репрезентативној едицију Повијест хрватске књижевности, која је изашла пре петнаестак година у седам књига, постоје веома обимне књиге посвећене и народној, и старој, и средњој хрватској књижевности, и четири књиге посвећене новој.Кад се има у виду и ситуација код других словенских и несловенских народа, испашће да само Србима књижевност почиње од 18. века и да само народ Светог Саве и Вука Караџића нема и своју српску средњовековну и народну књижевност.Суочени смо последњих година са јасним стратегијама да се српски народ физички скрати и да му се животни простор сузи. Да ли се та стратегија не односи и на српску литературу? Пре петнаест година на Катедри за југословенске књижевности у Новом Саду проф. др Јоже Погачник, наставник словеначке књижевности, настојао је да се уведу два нова предмета: црногорска и босанскохерцеговачка књижевност. У томе настојању је имао јаку политичку и стручну подршку. На Филозофском факултету у Новом Саду та стратегија није прошла, али је прошла у другим срединама, нпр. у Сарајеву. Куда је та стратегија водила и ко је стајао иза ње данас је јасно.Враћање Павлу Поповићу и литератури на којој је он израстао потребно је да би се сагледало стање наше филологије, да би се она одредила према даљој прошлости, као и према оној најближој и да бисмо се уопште могли снаћи у времену које долази. (Петар Милосављевић)9/5

Pavle Popović Rasprave i članciTvrdi povezIzdavač Srpska književna ZadrugaO autoruПавле Поповић (Београд, 16. април 1868 — Београд, 4. јун 1939)[1] био је српски историчар књижевности, професор и ректор Универзитета у Београду, академик.БиографијаРођен је у Београду 16. априла (4. априла по јулијанском календару) 1868. Професор Павле Поповић је предавао на Филозофском факултету у Београду више од тридесет година (1904—1938).[2] У српској научној и културној средини био је један од најутицајнијих професора београдског филолошког круга. Био је уредник Српског књижевног гласника (1905—1906), оснивач Друштва за српски језик и књижевност (1910), оснивач часописа Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор (1921), председник Српске књижевне задруге (1928—1937), ректор Београдског универзитета (1924—1928).За време Првог светског рата Павле Поповић се ангажовао и политички. У Лондону је уређивао билтен Press Ecstracts (1916—1917) и био је члан Југословенског одбора. У Енглеској је написао и књигу Југословенска књижевност чије се прво издање појавило у Кембриџу 1918.[2] Као један од твораца нове државе, том књигом је очигледно желео да покаже, између осталог, да њен троимени народ (Срби, Хрвати, Словенци) има и једну заједничку књижевност. Став који је он, притом, изражавао није био његов лични. То је био став снага које су стварале нову државу, а пре свега став Југословенског одбора.Пре тога чина, Павле Поповић је већ био признати стваралац. Његов избор за професора српске књижевности на Великој школи (1904) односно на Београдском универзитету (од 1905) значајан је датум у историји српске књижевности. Поповићу се следеће године (1905) на истој катедри и на истом предмету придружио још један професор, Јован Скерлић. Њих двојица ће заједно, све до Скерлићеве смрти (1914) предавати историју српске књижевности.Поповић и Скерлић су свој наставни предмет делили тако што је Павле Поповић предавао народну, стару (односно средњовековну) и средњу (дубровачку) књижевност, а Скерлић само нову српску књижевност. Из тих њихових предавања настале су две књиге: Поповићев Преглед српске књижевности (1909) и Скерлићева Историја нове српске књижевности (1914). Те две књиге заједно и комплементарно представљале су српску књижевност као целину. Корпус српске књижевности, по њима, обухватао је четири дела или „области“ (Поповићев израз): народну, стару, средњу (тј. дубровачку) и нову књижевност. Такво сагледавање корпуса српске књижевности није било лично мишљење двојице младих београдских професора. Оно је проистицало из већ стогодишњег бављења југословенском и српском књижевношћу којем су значајне прилоге дали: Копитар, Шафарик, Пипин, Александар Сандић, Ватрослав Јагић, Стојан Новаковић и други. Слична подела важила је и за хрватску књижевност која је често обрађивана заједно или комплементарно са српском.Павле Поповић је између два светска рата имао огроман ауторитет. Његов Преглед је обилато прештампаван (има десетак издања). У то време вршио је утицај сличан Скерлићевој Историји. Обе књиге су, на комплементаран начин, представљале српску књижевност као целину.Између два светска рата, међутим, у духу нове државне идеје, више се инсистирало на југословенској књижевности него на посебним националним књижевностима. У духу те идеје настала је, за школске потребе, и Југословенска књижевност Милоша Савковића са пратећим хрестоматијама текстова. И њена тежња је била да се југословенска књижевност представи као целина, са јасном намером, као и у књизи Павла Поповића под истим називом, да се на националним одредницама не инсистира или да се оне бришу у име заједништва. Из истог настојања се и Катедра за српску књижевност претворила у Катедру за југословенску књижевност. Катедре под тим именом трајале су у више универзитетских центара до пред крај шездесетих година овог века; после тога су се трансформисале у катедре за југословенске књижевности (множина).Пре него што се почела распадати југословенска држава почела се распадати југословенска књижевност. Књига Југословенска књижевност, коју је, по налогу југословенског Комитета за сарадњу са иностранством писао Антун Барац (1954) већ је била наговештај таквог распада. Та књига има исти наслов као и књиге Поповића и Савковића. Али се у њој од почетака, паралелно али одвојено, прати посебан развој трију југословенских литература: српске, хрватске и словеначке. То више, стварно, није историја једне већ три блиске литературе.У књизи Антуна Барца, која има исти наслов као и књиге Поповића и Савковића дошло је до још једног значајног померања: дубровачка књижевност је код Барца укључена у хрватску. То није нова чињеница у односу на претходне историје хрватске књижевности: хрватски историчари су од 19. века дубровачку књижевност сматрали саставним делом хрватске књижевности, као што се она у историјама српске књижевности сматрала саставним делом српске, или бар заједничком српскохрватском књижевношћу. Нова је чињеница да је после Барца дубровачка књижевност изостављена из корпуса српске књижевности. Тако ће бити учињено у едицији Српска књижевност у сто књига која се појавила у издању Матице српске и Српске књижевне задруге (1958—1966), затим у Нолитовој едицији Српска књижевност у књижевној критици у осам књига (1965), у Историји српске књижевности Јована Деретића (1983) и другде.Ето једног од главних политичких разлога што Преглед српске књижевности Павла Поповића није био после Другог светског рата прештампаван као што је то чињено са Скерлићевом Историјом. О Поповићу, сем тога, готово да и није писано после Другог светског рата. Свако озбиљније писање о њему не би могло да заобиђе главно његово дело и одређење према проблемима које оно покреће. А пошто се Поповић ослањао на велику литературу о српској књижевности, практично је морала да буде запостављена и та литература која је са његовом визијом била сагласна.Имати у виду само Скерлићеву историју, а не и Поповићеву, значило је имати у виду само један део српске литературе. Пошто је Скерлић, у својој Историји, узгред негирао уметничке вредности и старе, односно српске средњовековне књижевности и дубровачке књижевности, лако се могао стећи утисак да он у својој Историји говори о српској књижевности у целини.Полувековно потискивање Павла Поповића, као и литературе, наше и стране, на којој је његово дело израсло, показује се у свој својој трагичној бесмислености у дане када се југословенска држава распала и кад су Срби стављени у ситуацију да траже нова решења у свим областима па и у националној филологији. Разоткрива се да из корпуса српске литературе није изостављан само један њен део, средња (дубровачка) књижевност, већ да су угрожена и друга два дела те литературе из Поповићевог Прегледа: стара, односно српска средњовековна књижевност и српска народна књижевност.Педесетогодишње одстрањивање Павла Поповића из научне јавности и наставне праксе очигледно је оставило крупне трагове на свести професора који су после рата формирани а који данас предају српску књижевност. Од четири области српске књижевности које је Поповић унео у своју Југословенску књижевност сада Срби из те заједничке југословенске књижевности излазе само са једном од тих области - оном коју је предавао Скерлић. Српска књижевност се тако скраћује за више од пет векова и сужава на вештачки омеђено духовно подручје.Како се према истом проблему односе Хрвати? И хрватски историчари су своју књижевност (Шурмин и други) делили на оне исте четири области: на народну, стару, средњу и нову књижевност. У репрезентативној едицију Повијест хрватске књижевности, која је изашла пре петнаестак година у седам књига, постоје веома обимне књиге посвећене и народној, и старој, и средњој хрватској књижевности, и четири књиге посвећене новој.Кад се има у виду и ситуација код других словенских и несловенских народа, испашће да само Србима књижевност почиње од 18. века и да само народ Светог Саве и Вука Караџића нема и своју српску средњовековну и народну књижевност.Суочени смо последњих година са јасним стратегијама да се српски народ физички скрати и да му се животни простор сузи. Да ли се та стратегија не односи и на српску литературу? Пре петнаест година на Катедри за југословенске књижевности у Новом Саду проф. др Јоже Погачник, наставник словеначке књижевности, настојао је да се уведу два нова предмета: црногорска и босанскохерцеговачка књижевност. У томе настојању је имао јаку политичку и стручну подршку. На Филозофском факултету у Новом Саду та стратегија није прошла, али је прошла у другим срединама, нпр. у Сарајеву. Куда је та стратегија водила и ко је стајао иза ње данас је јасно.Враћање Павлу Поповићу и литератури на којој је он израстао потребно је да би се сагледало стање наше филологије, да би се она одредила према даљој прошлости, као и према оној најближој и да бисмо се уопште могли снаћи у времену које долази. (Петар Милосављевић)9/5

MESO I KRV - Džonatan Kelerman Meso i krv je saga o životu tri generacije porodice Stasos – o njihovim ambicijama, razočarenjima i teško stečenim Ijubavima.Ambiciozni grčki doseljenik Konstantin, njegova supruga Meri i njihovo troje dece će u potrazi za srećom biti razapeti između odanosti porodici i teških vremena sa kojima će se suočiti. Tradicionalne američke vrednosti poput braka, porodice i poslovnog uspeha, raspadaju se pod uticajem savremenog društva (droga, sida, transvestitizam).Međutim oni koji su marginalizovani zbog svoje različitosti u Kaningemovom romanu su pravi, veliki i istinski junaci.Bogat detaljima i ispričan stilom velike emotivne snage, Meso i krv je neobično istinit portret savremene Amerike Majkl Kaningem (engl. Michael Cunningham; Sinsinati, Ohajo, 6. novembar 1952) je savremeni američki književnik i scenarista poznat po romanima „Kuća na kraju sveta“ (1990) „Meso i krv“ (1995) „Sati“ (1998) „Dok ne padne noć“ (2005) i Snežna kraljica (2014). Dobitnik je Pulicerove nagrade za prozu i nagrade Pen/Fokner za roman „Sati“. Trenutno je profesor kreativnog pisanja na Jejlu. U svojim romanima složene strukture Kaningem opsesivno istražuje odnose među ljudima, sa posebnim naglaskom na odnosima u okviru porodice, homoseksualnost, iskustvo obolelih od side, krizu srednjih godina, depresiju i različita psihološka stanja. Osim unutrašnjih stanja ovaj američki pisac pokazuje izuzetnu veštinu u prikazivanju detalja svakodnevice, koji često nose simbolički potencijal. Na srpski jezik prevedeni su njegovi značajniji romani, tačnije prevedeno je pet od ukupno sedam objavljenih romana. Srpski prevod zbirke pripovedaka Snežni labud premijerno je izašao na jesen 2015. dvadesetak dana pre američkog izdanja.[1] Biografija Rođen je u Sinsinatiju, država Ohajo 1952. Odrastao je u Pasadeni, Kalifornija. Završio je englesku književnost na Univerzitetu Standord 1975. Živi u Njujorku od 1981.[2] Njegov književni prvenac „Zlatne države“ izašao je 1984. Ovaj roman obrazovanja prošao je gotovo nezapaženo i Kaningem nerado govori o njemu i često insistira da je njegov drugi roman „Kuća na kraju sveta“ zapravo prvi.[3] „Kuća na kraju sveta“ govori o odrastanju, sazrevanju i mladosti dva osamljena prijatelja Bobija i Jonatana. U ovom romanu pojavljuju se veliki broj tema koje će razvijati u kasnijim delima, poput disfunkcionalne i nekonvencionalne porodice, homoseksualnosti i sida. Sledeći roman „Meso i krv“ izašao je 1995. i ujedno je Kaningemovo najambicioznije ostvarenje. Delo prikazuje život tri generacije američke porodice Statos u periodu od sto godina.[3] Iako su prethodna dva romana pohvaljena od strane književne kritike, Kaningem svetsku slavu stiče romanom „Sati“. Roman govori o tri žene iz različitih perioda dvadestog veka koje su povezane poznatim modernističkim romanom „Gospođa Dalovej“; prva je taj roman napisala, druga taj roman čita, dok ga treća proživljava. „Sati“ su nagrađeni Pulicerovom nagradom za prozu i Pen/Fokner nagradom. Na osnovu ovog književnog ostvarenja snimljen je istoimeni film u režiji Stivena Doldrija, sa Meril Strip, Nikol Kidman i Džulijen Mur u glavnim ulogama. Napisao je scenario za istoimenu filmsku adaptaciju njegovog drugog romana „Kuća na kraju sveta“ 2004. u kojem su glumili Robin Rajt, Sisi Spejsek i Kolin Farel. Sledeće godine objavio je knjigu „Besplatni dani“. Zajedno sa Suzan Majnot 2007. napisao je scenario za film „Predvečerje“. Njegov šesti roman Dok ne padne noć izašao je 2010. Delo govori o sredovečnom oženjenom muškarcu koji počinje da oseća neodoljivu privlačnost prema problematičnom Miziju mlađem bratu svoje supruge. Sedmi roman Snežna kraljica objavljen je 2014. Zbirka pripovedaka „Divlji labud“ izašla je 2015, zajedno sa crtežima japanske ilustratorke Juke Šimizu. Kaningem je homoseksualac i živeo je skoro dvadest godina u zajednici sa psihoanalitičarem Kenom Korbetom.[4] Odabrana dela Romani „Zlatne države“ („Golden States“, 1984) „Kuća na kraju sveta“ („A Home at the End of the World“, 1990) „Meso i krv“ („Flesh and Blood“ 1995) „Sati“, („The Hours“, 1998) „Besplatni dani“ („Specimen Days“, 2005) „Dok ne padne noć“ („By Nightfall“, 2010) „Snežna kraljica“ („The Snow Queen“, 2014) Zbirke pripovdeka „Divlji labud“ („A Wild Swan and Other Tales“, 2015) Scenariji „Kuća na kraju sveta“ („A Home at the End of the World“, 2004) „Predvečerje“ („Evening“, 2007) Izdavač: Politika - Narodna knjiga, Beograd Godina: 2004 Tvrdi povez Broj strana: 332 Biblioteka: Vek Politike Stanje odlično K.S.N-

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Horvat, Josip Наслов Ante Starčević : kulturno-povijesna slika / Josip Horvat Врста грађе књига Језик хрватски Година 1990 Издање [Pretisak izd. Antuna Velzeka iz 1940] Издавање и производња Zagreb : Nakladni zavod Matice hrvatske, 1990 Физички опис 388 str., [8] str. sa tablama : ilustr. ; 24 cm Збирка Hrvatske povijesnice ISBN 86-401-0046-2 Напомене Bibliografija: str. [391-393] Предметне одреднице Старчевић, Анте, 1823-1896 УДК 32:929 Старчевић Анте Старчевић С Википедије, слободне енциклопедије Пређи на навигацијуПређи на претрагу Анте Старчевић Ante Starčević portrait.jpg Анте Старчевић Биографија Датум рођења 23. мај 1823. Место рођења Житник  Аустријско царство Датум смрти 28. фебруар 1896. (72 год.) Место смрти Загреб  Аустроугарска Религија католик Универзитет Универзитет у Печују Политичка партија Странка права Анте Старчевић (Житник[1], 23. мај 1823 — Шестина, Загреб 28. фебруар 1896) је био хрватски политичар, провинцијални књижевник и публициста и, заједно са Еугеном Кватерником, оснивач Странке права утемељена на идеологији хрватског државног права.[2][3] Још за живота назван је - као политички лидер и главни идеолог хрватског национализма - Оцем Домовине.[2] У исто време, Старчевић представља контроверзну личност због својих антисемитских и антисрпских ставова.[4][5][6] Дио његових ставова и радова послужио је као идеолошка основа Усташког покрета.[7] Садржај 1 Биографија 2 Политички рад 2.1 Између расизма и либерализма 2.2 Ставови о Србима 2.3 Старчевић и усташтво 3 Старчевић и језик 4 Види још 5 Референце 6 Литература 7 Спољашње везе Биографија Рођен 1823. године у Житнику поред Госпића, од родитеља Срба. Мајка удовица Милица Чорак, рођена Богдан, из Широке Куле, примила је католицизам пре удаје за првог мужа.[8] Отац Јаков Старчевић, био је граничар из Пазаришта,[9] села покатоличених Срба [10], потомак херцеговачких Старчевића.[11] Образован је прво у немачкој пучкој школи у личком Кланцу.[12] Потом га образује стриц, Шиме Старчевић писац Тада Шиме узе Анту к себи у Баг. Било му је 13 година. Ту га приправи за прва два разреда гимназије [13] По другом извору, за прва два разреда гимназије спремао га је (учио латинском и немачком језику) католички жупник Јосип Влатковић у Смиљану.[14] Године 1839. полази на трећи разред гимназије у Госпићу, где му је стриц био професор: другови и професори дивили су се бистрини и брзом схваћању младог Ликоте, којег су за шалу 'Влахом' називали[13]. Остала четири разреда гимназије и два виша разреда, тзв. филозофију завршио је у Загребу. Учествовао је као кршни гимназијалац будући "ватрен Илир", на крвавим демонстрацијама у Загребу, одржаним на Марковом тргу 27. јула 1845. године. У јесен 1845. године након завршене више гимназије у Загребу и одлази у сјемениште у Сењ, а одатле га бискуп Ожеговић шаље у Пешту, на студије теологије[2]. Године 1846. добија титулу почасног доктора филозофије [15] у Пешти. Вратио се с пролећа 1848. године кући, па у Сењ, да би наставио школовање. Када је требало да се на крају "зареди", одлучује да се не посвети свештеничком позиву[2]. Затражио је професуру филозофије и опште историје на Правословној академији у Загребу. Након неуспеха ушао је у адвокатску канцеларију др Лавослава Шрама, где остаје до 1861. године.[16] Године 1851. конкурисао је безуспешно за место професора математике и на београдском Лицеју, пишући молбу на ћирилици и потписујући се као „доктор мудрословија“ (филозофије).[17] Београдски лицеј је међутим ангажовао Алексу Вукомановића на том месту. Фрустрирани професор Старчевић се због тога наоштрио против Срба, и само је чекао прилику да их нападне. Устао је тако 18. августа 1852. године да брани Људевита Гаја, од прозивања које је стигло из београдских "Србских новина".[18] На странама Гајевих "Народних новина" у Загребу, он полемише са како каже "тзв. Србима". Али ту не стаје, па ускоро, 21. септембра Старчевић показује своје још веће огорчење, када на страницама поменутих "Народних новина" исписује нови оштар: "Одговор Србскоме дневнику и београдским новинама". Искористио је он одсуство уредника Гаја, да изнесе своје шовинистичке ставове, до тада не виђене у јавности, у односу између два народа. Анте се у чланку окомио на српско име и српски језик, негирајући и омаловажавајући их, уз помоћ књиге византијског цара Порфирогенита. Увредљив текст преноси на својим странама "Србски дневник" 24. августа 1852. године[19] Реаговао је онда лично Људевит Гај, са својим извињењем и побијањем ставова Старчевићевих, жалећи због атака на братство Срба и Хрвата, које је он до тада 18 година мукотрпно градио.[20] Старчевићу се супротставио, и то стихом и велики поборник слоге Срба и Хрвата, Јован Сундечић објавивши спев под насловом: "Дру Анти Старчевићу уздарје за пренемио дар". Песникове прве речи су веома одјекнуле у јавности: Вукодлаче, Паклењаче![21] Излази Анте из канцеларије г. Шрама тек 1861. године, када је изабран за великог бележника Ријечке жупаније, али је 1862. године суспендован и као противник режима осуђен на месец дана затвора[2]. Исте године изабран је у Хрватски сабор као представник Ријеке[2]. За заступника у Хрватском сабору биће биран поново 1865, 1871, и од 1878. године до краја живота[2]. У Хрватском сабору је био заговорник хрватске независности одлучно се противећи било каквим везама Хрватске са Аустријом и Мађарском, градећи тако темеље за оснивање националистичке Странке права, коју је основао са Еугеном Кватерником[2]. На њеном челу је остао до своје смрти.[22] Године 1863. је затворен, а након изласка из затвора поново се запослио у Шрамовој канцеларији до октобра 1871. године[2]. Након Кватерниковог устанка у Раковици поновно је ухапшен, а Странка Права распуштена[2]. Седам година касније (1878) опет је изабран за заступника у Хрватском сабору, где је остао до своје смрти[2]. Поред политике бавио се и историјом, филологијом, књижевном критиком, филозофијом, писањем песама, драма и политичком сатиром.[23] Анте Старчевић је преминуо 28. фебруара 1896. године у Загребу у 73. години живота[2]. Сахрањен је, према властитој жељи, у цркви светог Марка у загребачким Шестинама, а споменик му је израдио октобра 1903. године Иван Рендић[2]. Политички рад Споменик Старчевићу на Старчевићевом тргу у Загребу Старчевић је у младости ватрено заступао идеје илирског препорода, али се у њега разочарао. Одбацивао је идеју тријализма, тј. могућност да се Аустријско царство преуреди тако да Хрватска буде равноправни партнер са Угарском и Аустријом у заједничкој држави заснованој на федеративној основи. Старчевић и његове присталице су обзнанили програм стварање самосталне националне државе Хрватске. На темељу такве основне концепције, заједно с Еугеном Кватерником, формирао је Странку права, којој су у почетку претежно припадали интелектуалци.[24] Хрватско државно право које је заговарала Странка права је националистичка политичка концепција, која је представљала једно од главних начела хрватске националне политике од средине 19. векa (односно од Илирског покрета) до средине 20. века. Концепт „хрватског државног права“ базиран је на идеји да Хрвати као народ имају наводно „неотуђиво историјско право“ (на основу наводне "првостечености") да успоставе своју националну државу на свим територијама које су (по уверењима хрватских историчара и политичара) привремено биле под влашћу Хрватске у раном средњем веку, односно у време хрватских народних краљева (до 1102. године). Концепција „хрватског државног права“ је употребљавана као изговор којим би се оправдало стварање Велике Хрватске. Најрадикалнија концепција „хрватског државног права“ је заступана од стране Анте Старчевића (оснивача Странке права), а обухватала је све територије од Алпа до Тимока заједно са северном Албанијом.[25] Не обазирући се ни на историјске и политичке чињенице, Старчевић и његови праваши су тврдили да постоје само два јужнославенска народа, Бугари и Хрвати. По Старчевићу Хрватска је обухватала подручје од Алпа на северу, до Македоније и Бугарске на југу. Словенце је називао Алпским Хрватима, а Србе је прогласио Хрватима.[26][27] Праваши су као свој циљ поставили стварање Велике Хрватске и ослобођење Хрватске и Босне и Херцеговине од вишевековне аустријске и турске владавине.[28] Старчевићев саборац Еуген Кватерник је 1871. подигао Раковички устанак усмерен против Хрватско-угарске нагодбе и генерално Аустроугарске. Због издаје у властитим редовима и неучествовања већине руководства Странке права и Анте Старчевића, устанак је угушен. Погинули су вође буне Еуген Кватерник, Анте Ракијаш и Вјекослав Бах, а командант побуњене војске Раде Цујић успео је преко Босне пребећи у Србију. Неуспех раковичке буне врло неповољно одразио на тадашње стање у Хрватској и на Странку права и главна улога Русије у решавању Источног питања су сугерисали Старчевићу и његове правашима да све више да очекују помоћ од Русије.[29] Истовремено се у Странци права почиње постепено мењати и дотадашњи негативни став према Србима те омекшавати одбојност према југословенској идеји.[28][30] Старчевић је био ипресиониран успесима антихабзбуршке опозиције у Србији оличене у Народној радикалној странци Николе Пашића. Иако је и даље Србе сматрао делом хрватске нације, био је вољан на уступке, надајући се да ће и српске странке у Хрватској-Славонији и Далмацији пратити радикалску политику, и заједно са својом странком и Русијом срушити власт Хабзбурга.[29] Међутим, таква очекивања се нису десила за време Старчевићевог живота јер су и Русија и радикали уздржавали од сукоба са Аустроугарском, а и Куен-Хедерваријева политика је учврснула удаљавање Хрвата и Срба.[31] У то време дуализам у Аустроугарској је запао у кризу, јер су и аустријски и угарски део државе сматрали да су Аустро-угарском нагодбом лошије прошли од оног другог. Нове размирице Беча и Пеште су зближили Штросмајерове и Старчевићеве следбенике. Старчевић је већ био стар и болестан и није активно учествовао у раду странке. У странци се развио став да је могућ договор са Бечом о решавању хрват

Vladan Nedić O usmenom pesništvuTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaVladan NedićВладан Недић (Пласковац, 10. јул 1920 — Београд, 18. септембар 1975) српски је књижевни историчар.[1][2]БиографијаОтац му се звао Мирослав Недић, а мајка Славка Недић (Благојевић) и обоје су били учитељи. Основну школу је завршио у Смедереву, а гимназију у Смедереву и Београду (1938). Југословенску и руску књижевност студирао је на филозофском факултету у Београду (1938—1941). Од новембра 1944. до марта 1946. године био је у ЈНА. Дипломирао је 1946. године.[2] Једно време био је библиотекар у Библиотека Друштва за културну сарадњу Југославије и СССР и у Централној библиотеци САНУ. На Филозофском факултету у Београду био је асистент за народну књижевност, доцент, ванредни и редовни професор. Држао је предавања на Филозофском факултету у Новом Саду и Приштини. Оженио се 1946. године Надеждом Јовановић и са њом је имао две кћери.Докторску дисертацију је одбранио 1958. године на Филолошком факултету Београду са темом Живот и рад Симе Милутиновића. [2]Припада генерацији послератних историчара књижевности. Објавио је велики број расправа, студија и прилога о појединим писцима и појавама у српској књижевности. Две највеће области његовог деловања биле су књижевност XIX и ХХ века и народна поезија. У његов књижевноисторијски рад укључени су велики број библиографија, научних приказа и стручних реферата, више критичких издања народних песама, антологија усменог лирског песништва, као и неколико избора из књижевних дела наших писаца (Његоша, Змаја, Лазе Лазаревића, Ћоровића и Ракића).Владан Недић није био само књижевни историчар. Његов књижевни рад започео је 1941. године приказом три нове књиге два српска велика писца: Стевана Сремца и Лазе Костића, а наставио се преводилачком делатношћу, делатношћу књижевног критичара и хроничара књижевности (преводи из руске и украјинске књижевности, огледи о писцима тих књижевности и прикази њихових дела). Годинама је уређивао научне часописе („Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор]]“, „Ковчежић“), учествовао је и у изради критичког издања Сабраних дела Вука Стефановића Караџића и осталих српских писаца. Све до своје смрти, заједно са Радованом Самарџићем, био је уредник Српског биографског речника.Специфичност његове методе огледа се у томе да су сви његови радови засновани на темељним истраживањима. Током времена постао је историчар наше усмене књижевности и у његовом раду се очитује занимање за широк круг њених проблема којима је прилазио са различитих аспеката. Издвојено место припада његовим радовима у којима је приказивао и оцењивао збирке неких новијих, па чак и савремених сакупљача народне поезије (Ивана Јастребова, Момчила Златановића, Љубише Рајковића...).9/2

Vladan Nedić O usmenom pesništvuTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaVladan NedićВладан Недић (Пласковац, 10. јул 1920 — Београд, 18. септембар 1975) српски је књижевни историчар.[1][2]БиографијаОтац му се звао Мирослав Недић, а мајка Славка Недић (Благојевић) и обоје су били учитељи. Основну школу је завршио у Смедереву, а гимназију у Смедереву и Београду (1938). Југословенску и руску књижевност студирао је на филозофском факултету у Београду (1938—1941). Од новембра 1944. до марта 1946. године био је у ЈНА. Дипломирао је 1946. године.[2] Једно време био је библиотекар у Библиотека Друштва за културну сарадњу Југославије и СССР и у Централној библиотеци САНУ. На Филозофском факултету у Београду био је асистент за народну књижевност, доцент, ванредни и редовни професор. Држао је предавања на Филозофском факултету у Новом Саду и Приштини. Оженио се 1946. године Надеждом Јовановић и са њом је имао две кћери.Докторску дисертацију је одбранио 1958. године на Филолошком факултету Београду са темом Живот и рад Симе Милутиновића. [2]Припада генерацији послератних историчара књижевности. Објавио је велики број расправа, студија и прилога о појединим писцима и појавама у српској књижевности. Две највеће области његовог деловања биле су књижевност XIX и ХХ века и народна поезија. У његов књижевноисторијски рад укључени су велики број библиографија, научних приказа и стручних реферата, више критичких издања народних песама, антологија усменог лирског песништва, као и неколико избора из књижевних дела наших писаца (Његоша, Змаја, Лазе Лазаревића, Ћоровића и Ракића).Владан Недић није био само књижевни историчар. Његов књижевни рад започео је 1941. године приказом три нове књиге два српска велика писца: Стевана Сремца и Лазе Костића, а наставио се преводилачком делатношћу, делатношћу књижевног критичара и хроничара књижевности (преводи из руске и украјинске књижевности, огледи о писцима тих књижевности и прикази њихових дела). Годинама је уређивао научне часописе („Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор]]“, „Ковчежић“), учествовао је и у изради критичког издања Сабраних дела Вука Стефановића Караџића и осталих српских писаца. Све до своје смрти, заједно са Радованом Самарџићем, био је уредник Српског биографског речника.Специфичност његове методе огледа се у томе да су сви његови радови засновани на темељним истраживањима. Током времена постао је историчар наше усмене књижевности и у његовом раду се очитује занимање за широк круг њених проблема којима је прилазио са различитих аспеката. Издвојено место припада његовим радовима у којима је приказивао и оцењивао збирке неких новијих, па чак и савремених сакупљача народне поезије (Ивана Јастребова, Момчила Златановића, Љубише Рајковића...).9/2

Vladan Nedić O usmenom pesništvuTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaVladan NedićВладан Недић (Пласковац, 10. јул 1920 — Београд, 18. септембар 1975) српски је књижевни историчар.[1][2]БиографијаОтац му се звао Мирослав Недић, а мајка Славка Недић (Благојевић) и обоје су били учитељи. Основну школу је завршио у Смедереву, а гимназију у Смедереву и Београду (1938). Југословенску и руску књижевност студирао је на филозофском факултету у Београду (1938—1941). Од новембра 1944. до марта 1946. године био је у ЈНА. Дипломирао је 1946. године.[2] Једно време био је библиотекар у Библиотека Друштва за културну сарадњу Југославије и СССР и у Централној библиотеци САНУ. На Филозофском факултету у Београду био је асистент за народну књижевност, доцент, ванредни и редовни професор. Држао је предавања на Филозофском факултету у Новом Саду и Приштини. Оженио се 1946. године Надеждом Јовановић и са њом је имао две кћери.Докторску дисертацију је одбранио 1958. године на Филолошком факултету Београду са темом Живот и рад Симе Милутиновића. [2]Припада генерацији послератних историчара књижевности. Објавио је велики број расправа, студија и прилога о појединим писцима и појавама у српској књижевности. Две највеће области његовог деловања биле су књижевност XIX и ХХ века и народна поезија. У његов књижевноисторијски рад укључени су велики број библиографија, научних приказа и стручних реферата, више критичких издања народних песама, антологија усменог лирског песништва, као и неколико избора из књижевних дела наших писаца (Његоша, Змаја, Лазе Лазаревића, Ћоровића и Ракића).Владан Недић није био само књижевни историчар. Његов књижевни рад започео је 1941. године приказом три нове књиге два српска велика писца: Стевана Сремца и Лазе Костића, а наставио се преводилачком делатношћу, делатношћу књижевног критичара и хроничара књижевности (преводи из руске и украјинске књижевности, огледи о писцима тих књижевности и прикази њихових дела). Годинама је уређивао научне часописе („Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор]]“, „Ковчежић“), учествовао је и у изради критичког издања Сабраних дела Вука Стефановића Караџића и осталих српских писаца. Све до своје смрти, заједно са Радованом Самарџићем, био је уредник Српског биографског речника.Специфичност његове методе огледа се у томе да су сви његови радови засновани на темељним истраживањима. Током времена постао је историчар наше усмене књижевности и у његовом раду се очитује занимање за широк круг њених проблема којима је прилазио са различитих аспеката. Издвојено место припада његовим радовима у којима је приказивао и оцењивао збирке неких новијих, па чак и савремених сакупљача народне поезије (Ивана Јастребова, Момчила Златановића, Љубише Рајковића...).9/2

Издавачки подухват куће СЕУИЛ, петотомно дело Историја приватног живота (први том: Од римског царства до године хиљадите; други том: Од феудалне Европе до ренесансе; трећи том: Од ренесансе до века просвећености; четврти том: Од Француске револуције до Првог светског рата; пети том: Од Првог светског рата до наших дана), представља догађај у савременој историографији. Први пут је учињен напор да се током двадесет векова историје човечанства прати приватни живот. Студија о приватном није замишљена само као контраст званичном и јавном; она се не може свести ни на индивидуално, интимно или тајно, већ обухвата и уједињује кроз специфичан кадар посматрања све ове сфере живљења, покрећући најразличитије теме, попут студија о детињству, животу породице или смрти. Како сами аутори Историје приватног живота истичу, ова књига је једна врста авантуре, посебно за оне за које је историја путовање у друго, неопходан путоказ да изађемо из себе самих, схваћен као још једна од могућности трагања за будућношћу. Полазећи од обала Средоземља у доба Римског царства, ово грандиозно истраживање обухвата историју Европе и англосаксонског света све до наших дана, посматрајући унутрашњи свет мушкараца и жена, њихове мисли, осећања, њихова тела, ставове и навике, кодове према којима су се односили према животу, њихове трагове и знакове, састављајући на тај начин "приватне слике". Највећа имена "нове историје" заједно са плејадом сјајних младих стручњака, кроз два миленијума историје осликали су ове кадрове "приватног", посматрајући их онако како се пред нама помаљају из прошлости: исписане на пергаментима, утиснуте у камење, сачуване кроз предмете свакодневног живота, моду, снове, маргиналне белешке на књигама. Подстакнута преводом вишетомне Историје приватног живота издавачка кућа ЦЛИО је одлучила да окупи тим наших најбољих стручњака - историчара, етнолога, археолога, историчара уметности и књижевности - и да реализује пројекат историје приватног живота на нашим просторима. Историја "приватног" у периоду од досељавања Словена на Балкан све до наших дана, тема је изложбе о историји приватног живота на тлу Србије која треба да буде реализована као истраживачки пројекат у сарадњи са Народним музејом Србије. О АУТОРИМА Подухват исписивања и представљања историје приватног живота покренуо је француски историчар Филип Аријес 1981. године на скупу у Сенанку, у сарадњи са бројном екипом стручњака. Након његове смрти започети посао је наставио Жорж Диби, чије се целокупно дело убраја међу најбогатије и најпровокативније у савременој историографији. Наслов: Историја приватног живота II: Од феудалне Европе до ренесансе Издавач: Clio Страна: 573 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 14,5 x 21 cm Година издања: 2001 ИСБН: 86-7102-011-8