FILOZOFIJA U BUDOARU - Markiz De Sad (Novo!) Naslov originala: La philosophie dans le boudoir Pravo ime autora: Donatien Alphonse Francois De Sade Izdavač: Rad, Beograd Godina izdanja: 2004 Format: 20,5 X 12,5 cm. Povez: Tvrdi Pismo: Latinica Broj strana: 204 Remek-delo čuvenog markiza, najambiciozniji manifest slobodoumlja svih vremena. Gospodin Dolmanse, neverovatno potkovan svim veštinama libertenstva, obučava mlađanu devicu Eženi neobuzdanim telesnim akrobacijama, ali i duhovnoj gimnastici. Prepuštena madam De Sent Anž i Dolmanseu, Eženi je izuzetno talentovana učenica i veoma brzo napreduje na polju zadovoljstava. „Usadićemo u tu lepu glavicu sva načela najrazuzdanijeg bluda, razbuktaćemo u njoj sve naše ognjeve, ulićemo joj svu našu filozofiju, probudićemo u njoj sve naše želje“, predlaže madam De Sent Anž. Nakon ovih stranica koje obiluju pohotnim scenama i besramnim orgijama, ljupka naivna devojka postaje vrhunski poznavalac filozofije zadovoljstva u kojoj nema tajni. I dva veka nakon smrti, De Sadova revolucionarna strast ne prestaje da šokira i intrigira čitaoce širom sveta: negirajući religiju, moral, integritet, ljubav, odanost i druge tradicionalne vrednosti, on daje viziju novog sveta neograničene seksualne slobode. Markiz de Sad: Psihopata, zlocinac, pornograf U Parizu 1740. godine, roden je francuski pisac Donasjen Alfons Fransoa de Sad, poznat kao Markiz de Sad. Njegovi romani smatraju se patološkom pornografijom, ali i delima koja ruše ustaljene društvene norme. Od njegovog prezimena potice izraz sadizam. Medutim, on nije bio iver koji je nekim cudom završio daleko od klade. Njegova porodica bila je sklona slobodnom seksu, biseksualizmu, orgijama i pornografiji. U pokušaju da oporavi klimavi porodicni ugled i bogatstvo, stari grof de Sad pokušao je da sacuva sina i od sopstvenih hobija, ali se pokazalo da je to težak zadatak: svi rodaci koji su se starali o njemu u detinjstvu bili su prekomerno slobodarskog duha, a cak i u prestižnoj jezuitskoj školi koju je Donasje pohadao od desete godine, sodomija i javna bicevanja bili su deo svakodnevice. Sa petnaest godina, mladi Sad je prebacen u vojnu akademiju, nakon koje hrabro i uspešno ratuje u Sedmogodišnjem ratu, sticuci tako divljenje i poštovanje okoline. Naocit i šarmantan markiz imao je jak uticaj na ljude oko sebe – mnogi su ga smatrali dopadljivim i prijatnim mladicem. Medutim, zajedno sa društvenim talentima, upravo tada pocinju da se ispoljavaju i njegove neobicne i prenaglašene seksualne sklonosti. Pariske prostitutke žale se policiji na loše ophodenje gospodina markiza i Sad u nekoliko kratkih navrata biva zatvaran. Ne bi li ga se ratosiljao, a ujedno i uvecao sve manje porodicno bogatstvo, otac ga ženi buržoaskom miraždžikom, Rene Pelaži de Montrej. Mio i šarmantan Sad veoma brzo osvaja simpatije svoje supruge i uticajne tašte. Brak, medutim, ne dovodi do smirenja njegovih strasti, i on se ponovo upušta u orgije sa glumicama i prostitutkama. Uprkos tome, njegova tašta, poznata po simpaticnom nadimku “Predsednica”, slepo veruje u njegovu iskrenu želju da se preobrati. Oprašta mu sve ispade i prevare, krijuci ih od svoje kceri, i u nekoliko navrata ga cak izvlaci iz zatvora u kome je bio cest gost zbog maltertiranja prostitutki. To blaženo stanje stvari, naravno, ne traje dugo – nakon par godina lagodnog života Sad izaziva svoj prvi javni skandal. Godine 1768. ni manje ni više nego na Uskrs, ljubazni markiz nudi novac i hranu prosjakinji pred crkvom. Isprva oduševljena gospodinovom milošcu, žena pristaje da pode u njegov zamak, gde je ceka neprijatno iznenadenje. Markiz de Sad je primorava da se skine, golu je bicuje bicem sa devet repova, i ova zabava ga dovodi do orgazma. Nakon toga, on veoma mirno nudi užasnutoj ženi hranu i novac. Ona odbija, biva zakljucana u sobu, ali uspeva da pobegne kroz prozor i prijavljuje markiza policiji. Tašta-Predsednica napokon gubi strpljenje i odbija svaku dalju podršku, ujedno obelodanjujuci zetovljeve ispade ostatku porodice ukljucujuci i svoju kci. Medutim, na veliko iznenadenje svoje majke, koja ju je smatrala slabašnom i osetljivom dušicom, u muževljevu odbranu staje markiza de Sad. Uspeva da ga oslobodi nakon samo cetiri meseca u zatvoru, i postaje saucesnica u zlocinima koji ce uslediti, mada za to nikada nije bila osudivana. Iz zatvorskih dana markiza de Sada sacuvana je obimna prepiska koja svedoci o nežnoj ljubavi i velikoj privrženosti ovog bizarnog para. No, ipak, u naredni javni skandal markiz se upleo bez pomoci supruge. Godine 1772. u Marseju organizovao je orgiju u kojoj su, osim samog Sada, ucestvovale cetiri prostitutke i sluga po imenu Letur. Rekreativne aktivnosti na tom skupu ukljucivale su brojne zabave u troje, pri cemu bi markiz ili bicevao prositutku dok drugom rukom zadovoljava slugu, ili istovremeno opštio sa prostitutkom, vaginalno, i sa slugom analno, ili pak vršio sodomiju nad prostitutkom dok istovremeno oralno zadovoljava slugu. Samo po sebi, ovo je bio zlocin. Pošto direktno zaobilazi reproduktivnu funkciju snošaja, analni seks je bio kažnjavan smrcu u Francuskoj osamnaestog veka. Medutim, za markizovu strast prema sodomiji niko ne bi saznao da se tom prilikom nije odigralo nešto daleko bizarnije. Placene devojke su poslužene velikim kolicinama cokolade zacinjenom popularnim afrodizijakom “španskom mušicom”. Ovakvom ishranom markiz je nameravao da ih natera da prde – taj fiziološki proces neizmerno ga je uzbudivao. Medutim, prostitutkama je od hrane pozlilo toliko ozbiljno da su posumnjale na trovanje, odbile da pružaju dalje usluge i obratile se policiji sa optužbama za pokušaj ubistva. Iako su se oporavile, te su se prvobitne optužbe pokazale neosnovanima, tokom njihovog svedocenja isplivala je i sodomija. Markiz je zato prinuden da od zakona pobegne u inostranstvo, pracen Leturom i novom ljubavnicom – opa! – Anom de Montrej, sestrom svoje supruge. Uprkos tome, Pelaži de Sad nastavlja da brani muža po svaku cenu. Iz perspektive Sadove tašte, ovo je znacilo jednu požrtvovanu kci u nesrecnom braku, i drugu cija je cast nepovratno upropašcena – sve to usled delovanja jednog coveka. Malo je reci da uticajna Predsednica nije baš bila slika i prilika dobrocudne bakute. Naprotiv, uveliko je povlacila sve veze da dragog zeta što pre i što efikasnije uništi. Ubrzo je uspela da od kralja dobije „letrre de cachet“, neopozivi nalog za hapšenje i pritvor bez sudenja, na neodredeno vreme. Iako je prošlo još nekoliko godina do njegovog stupanja na snagu, to je znacilo postepeno sužavanje kruga oko Sada, te uvod u zatvorske dane i – književnicku karijeru. Markizu de Sadu, medutim, u tom trenutku to nije bilo ni na kraj pameti – tokom bekstva u Italiji ponašao se kao sasvim obican turista, obilazeci znamenitosti. Uzevši u obzir uticaj spomenute tašte gospode de Montrej, nije zacudujuc podatak da je Sad uhapšen i vracen u Francusku nakon samo nekoliko meseci bekstva od zakona. S druge trane, uzevši u obzir lukavost i šarm manipulativnog markiza, ne cudi ni to što je ubrzo ubedio cuvare da je sasvim bezopasan i prijatan lik. Tvrdio je da je njegov zlocin samo „trenutno i jednokratno pomracenje razuma“, kajao se duboko i naizgled iskreno, i straža oko ovog uzornog zatvorenika ubrzo je popustila. Par meseci kasnije, Sad je iskoristio njihov nemar za bekstvo. Za sobom je ostavio pisma u kojima cuvarima prepušta svoju vrednu imovinu, zahvaljuje na ugodnom boravku iza rešetaka i blagonaklono upozorava da ce ih sve pobiti kao macice budu li se usudili da ga prate. Neko vreme se krio po zapadnoj Evropi, ali je se u decembru 1774. napokon vratio u svoj zamak u La Kosti, gde ga je cekala verna supruga. Napokon ujedinjeni, nisu gubili vreme, vec su brže bolje organizovali novu orgiju, grandiozniju i bolesniju od svih prethodnih. Zaposlili su nekoliko cetrnaestogodišnjih devojaka kao služavke u svom zamku, i eksploatisali ih kao seksualno roblje. Nesrecne devojcice provele su šest nedelja u Sadovom zamku i, mada zvanicni zapisi ne postoje, pretpostavlja se da su ih markiz i markiza de Sad, zajedno sa još troje clanova posluge, svakodnevno prisiljavali na masturbaciju, felacio, sodomiju, vezivanje lancima i bicevanje. Zlostavljanje je potrajalo citavih šest nedelja, dok roditelji devojcica nisu poceli da se raspituju za njihovo zdravlje i blagostanje. Seljaci na Sadovom imanju do tada su praštali nestašnom gospodaru perverzne igrarije sa prostitutkama i plemkinjama, ali divljacko silovanje otetih devojcica bilo je sasvim druga stvar. Tracevi i negodovanje su se širili, te su supružnici pokušali da prikriju zlocine sakrivajuci devojcice na mestima gde niko ne bi obracao pažnju na njihovu pricu. Sumnja se da se jedno od tih mesta nalazilo u bašti zamka, tri metra ispod zemlje. Ako je to tacno, ubistvo se dodaje na dug spisak markizovih brutalnih zlocina. Otac jedne od devojcica upao je na markizov posed i pokušao da ga ubije – spasao ga je jedino neispravan pištolj. U julu 1775. policija je upala na njegovo imanje, ali je uspeo da se sakrije i izbegne ponovno hapšenje. Krug oko Sada polako se smanjivao. Sve do tada, Sad je bio potpuno nesvestan mogucih posledica svojih postupaka. Odgajan u porodici koja je delila njegove perverzne ukuse, nije verovao da cini išta loše. Takode, smatrao je da, kao pripadnik aristokratije, ima puno pravo da sa ljudima oko sebe cini šta mu je volja i da niko nema ovlašcenje da ga kažnjava i osuduje. Medutim, u trenutku kada je pretnji njegovoj slobodi sve više, pocinje da razmišlja na na mogucnost izmirenja sa taštom i zakonom. Godine 1777. arogantno i naivno pretpostavljajuci da je oproštaj moguc i protivno savetima advokata, zaputio se u Pariz u nameri da pred društvom i taštom ponovi vec izlizanu pricu: inace je divan tip i samo se u par navrata malo zaneo. Naravno, to nije upalilo, i uhapšen je maltene istog trenutka kada je krocio u grad, na osnovu taštinog letrre de cachet. U slucaju markiza de Sada, “neodredeno vreme” znacilo je trinaest dugih godina u nekolicini zatvora, medu kojima je bila i zloglasna pariska Bastilja. Uprkos visokom staležu, markizu nije bio stavljen na raspolaganje zatvorski penthaus, vec oskudne celije velicine 2×3 metra. U tako ogranicenim uslovima koji su ga lišavali najosnovnijeg komfora, markizova inace bujna mašta ušla je u petu brzinu. Upravo u tom periodu Sad pocinje da piše i stvara dela po kojima je ostao zapamcen: “120 dana Sodome”, “Žustin, ili Nevolje vrline” i “Filozofije u budoaru”. Ovi romani predstavljaju mešavinu ekstremne pornografije bazirane na Sadovim vec opisanim licnim sklonostima, i filozofskih rasprava o prirodi greha i vrline, kojima Sad pokušava da odbrani stavove i nacin života slobodara i ateista. Nakon oslobodanja, objavljuje ih pod pseudonimom, s pravom ocekujuci društvenu osudu. Medutim, osim zgražavanja, kasniji kriticari pokazali su zanimanje i za psihoanaliticke i filozofske elemente njegovog dela; “naucni” pristup Sadu kao seksologu pre nego seksomanu, psihologu pre nego psihopati, cesto je služio kao izgovor da se njegovi romani uopšte citaju, objavljuju i komentarišu. Istorijat njegovog kritickog prihvatanja ili cenzurisanja, kao i tumacenja njegovih ekstremnih i neretko užasavajucih poimanja slobode, religije, ljubavi i društvenog uredenja, interesantni su sami po sebi. Ako ste pomislili da je Sad osloboden urednim pravnim postupkom, varate se – iz zatvora ga je izvukao pocetak revolucije i znameniti pad Bastilje. Nakon tog sudbonosnog istorijskog dogadaja, Sad je proveo još godinu u ludnici, nakon cega se drage volje odrekao plemicke titule i postao gradanin de Sad. Ateizam i slobodarstvo pomogli su mu da se uklopi u atmosferu koja je vladala nakon revolucije i jedno vreme je cak zauzimao položaj sudije, što mu je omogucilo da, protivno svim ocekivanjima, spasi od giljotine tasta i taštu koji su bili odgovorni za njegovo nesrecno bivstvovanje u zatvoru. Cesto je javno nastupao podržavajuci ideje Revolucije, ali je uprkos tome optužen za “umerenost” i osuden na smrt, koju je za dlaku izbegao. U to vreme, žena ga je vec bila napustila i živeo je u velikom siromaštvu – ali sa novom ljubavnicom. Godine 1801. Napoleon nareduje hapšenje anonimnog autora romana “Žustin” i “Žilijet” i Sad je uhvacen u prostorijama svog izdavaca. Sudenje koje je usledilo zanimljivo je po tome što su se optužbe zasnivale na autorovim politickim ubedenjima – sudije i advokati izbegavali su da spominju skandalozni pornografski sadržaj. Štaviše, u zapisnicima je zabeleženo da su se ova cestita gospoda mahom složila da su Sadova dela pre svega “dosadna” – poricanje interesantnosti bilo je tada, a i u vekovima koji su usledili, zgodan nacin da se porekne i erotsko uzbudenje koje ovi šokantni tekstovi mogu da podstaknu. Umesto u zatvor, Sad je ovoga puta poslat direktno u ludnicu Šarenton, gde je uz ucešce osoblja i pacijenata priredivao javna pozorišna izvodenja svojih malo “cistijih” dela. Osim pozorištem, bavio se, naravno, i skandaloznim ispadima koji su doveli do ukidanja i ono malo preostalih privilegija i maksimalnog ogranicavanja slobode. Uprkos tome, ostao je matori pokvarenjak do same smrti, provevši poslednje cetiri godine života u ljubavnoj vezi sa trinaestogodišnjom Madelin Leklerk. Uspeo je da napiše dva toma dela koje je smatrao vrhuncem svog stvaralaštva, ali ih je njegov najstariji sin spalio nakon njegove smrti, zajedno sa drugim rukopisima. Umro je 1814. godine, i bio sahranjen na svom posedu kraj Epernona. Lobanja mu je kasnije ekshumirana zarad frenoloških ispitivanja. Lik i delo markiza de Sada vec vekovima su predmet fascinacije koja ne jenjava. Uticao je na brojne književnike i umetnike, ali i filozofe i psihoanaliticare, i prošao dug put od najstrože cenzure do kanonski priznatog autora. Iako napokon prihvacen i javno objavljivan u 20. veku, ne prestaje da šokira i zaprepašcuje uvidima u najmracnije kutke ljudske psihe, podrivajuci najosnovnije postulate civilizacije. ***Izuzetno očuvano, NOVO***

Ralf Elison Nevidljivi čovek Tvrdi povez Jedan od najznačajnijih romana 20. veka! Ralf Elison, jedna od najneobičnijih pojava u američkoj književnosti, budući da se njegovo delo sastoji od jedne jedine knjige koju je kritika visoko ocenila (ovde se ne računaju posthumno objavljeni roman i zbirke eseja). Radi se o romanu Nevidljivi čovek (1952), priči o grotesknim, razočaravajućim iskustvima jednog crnca koji živi pod zemljom, u rupi osvetljenoj ukradenom strujom. U tekst je protkana i snažna rasna tema – metafora o „nevidljivosti` ukazuje na ljude koji, zaslepljeni predrasudama, ne vide čoveka onakvog kakav jeste. Ralf Valdo Elison (engl. Ralph Waldo Ellison; rođen 1. marta 1913, umro 16. aprila 1994) bio je američki pisac, književni kritičar i naučnik. Najpoznatiji je po svom romanu „Nevidljivi čovek” sa kojim je osvojio Nacionalnu književnu nagradu 1953. godine[1]. Napisao je i „Shadow and Act” (1964), zbirku političkih, drustvenih i kritičkih eseja, kao i „Going to the Teritory” (1986). Prema Njujork Tajmsu, najbolji od tih eseja, zajedno sa njegovim romanom svrstali su ga „među bogove američke književnosti.”[2] Zbirka priča „Let kući” i roman „Juneteenth” objavljeni su posthumno, pošto su prikupljene brojne beleške koje su ostale nakon njegove smrti. Detinjstvo Ralf Valdo Elison je rođen 1. marta 1913. godine u Oklahomi, kao drugi od troje dece; prvorođeni Alfred je umro u detinjstvu, a mlađi brat Herbert Moris je rođen 1916. godine. Dobio je ime po američkom esejisti, predavaču, filozofu i pesniku Ralfu Emersonu. Njegov otac, Luis Alfred Elison, bio je vlasnik malog preduzeća i građevinski nadzornik. Umro je 1916. godine usled povreda zadobijenih na radu.[3] Stariji Elison je voleo književnost i to je preneo na svoju decu, pa je Ralf kao odrastao otkrio da se njegov otac nadao da će mu sin postati pesnik. Elisonova majka, Ajda Milsap, se zajedno sa decom, 1921. godine preselila u Indijanu, gde je imala brata.[4] Prema Elisonu njegova majka je osećala „da ćemo brat i ja imati bolje mogućnosti za sazrevanje ukoliko budemo odrasli na severu”. Međutim, ona nije pronašla posao, a njen brat je izgubio svoj, tako da se porodica vratila u Oklahomu, gde je Elison radio kao kondukter, čistač cipela, konobar u hotelu i asistent zubara.[4] Otac njegovog prijatelja iz komšiluka besplatno ga je učio da svira trubu i alt saksofon i on je težio ka tome da postane vođa školskog orkestra. Ajda se preudavala tri puta posle Luisove smrti. Sve u svemu, porodični život je bio nestabilan i Ralf je radio razne poslove tokom detinjstva i mladosti kako bi učestvovao u izdržavanju porodice. Dok je pohađao srednju školu Daglas, nalazio je vremena i da igra u školskom fudbalskom timu.[3] Srednju školu je završio 1931. godine. Nakon toga je radio godinu dana kako bi sakupio novac za kupovinu trube, koju je koristio da svira sa lokalnim muzičarima i da nastavi da uzima časove iz muzike. U srednjoj školi je bio pod uticajem direktora Inmana Pejdža i njegove ćerke, profesorke muzike Zilije Brou.[3] Obrazovanje - Taskigi institut Elison je dva puta aplicirao za prijem na Taskigi institut, prestižni afroamerički univerzitet u Alabami, koji je osnovao Buker T. Vošington.[4] Konačno je primljen 1933. godine zahvaljujući srećnoj okolnosti da je svirao trubu u njihovom orkestru.[4] Elison je požurio teretnim vozom za Alabamu, da bi ubrzo otkrio da klasna svest u institutu nije bila ništa manje izražena nego što je to bio slučaj u pretežno „belačkim” institutima.[4] Elisonova izopštenost na univerzitetu „izoštrila je njegove satirične poglede” i kako kritičar Hilton Als veruje: „Odvojenost od preovladavajuće klime na univerzitetu koja licemerno veliča pripadnost crnačkoj zajednici omogućila mu je da piše o tome.” U delovima romana „Nevidljivi čovek” „on sa nipodaštavanjem i prezirom pravi osvrt na cmizdravu grupaciju koja vodi Taskigi”.[4] Muzički odsek na Taskigiju je bio možda najpoznatiji odsek u školi[5] i vodio ga je kompozitor Vilijam L. Douson. Na Elisona je takođe uticao i instruktor klavira Hejzel Harison. Dok je na časovima prvenstveno učio muziku, slobodno vreme je provodio u biblioteci sa modernističkim klasicima. Navodio je čitanje T. S. Eliotove „Puste zemlje” kao momenat velikog buđenja.[6] 1934. godine počinje da radi kao pomoćnik u univerzitetskoj biblioteci, gde je čitao Džejmsa Džojsa i Gertrudu Stejn. Bibliotekar Volter Boui Vilijams entuzijastično deli sa Elisonom svoje znanje.[4] Veliki uticaj na Elisona je izvršio engleski nastavnik Mortez Drejzel Sprejg, kojem je Elison kasnije posvetio svoju zbirku eseja „Shadow and Act”. On je otvorio Elisonu oči za „mogućnost književnosti kao žive umetnosti” i za „čarobnost koju će uvek povezivati sa književnim životom”.[4] Preko Sprejga, Elison se upoznaje sa delima „Zločin i kazna” Dostojevskog i „Neznani Džud” Tomasa Hardija, identifikujući se sa „briljantnim, izmučenim antiherojima” ovih dela.[4] Kao dete, Elison je pokazivao interesovanje za audio tehnologiju, počevši tako što je rastavljao i ponovo sastavljao radio uređaje, da bi kasnije kao odrastao prešao na izgradnju i prilagođavanje visokokvalitetnih stereo sistema. On je objasnio tu svoju strast u decembru 1955. godine u eseju „Život sa muzikom” u High Fidelity magazinu.[7] Elison je ostao na Taskigi univerzitetu do 1936. godine i napustio ga je pre nego sto je diplomirao.[3] U Njujorku Želeći da studira vajarstvo i fotografiju, 5. jula 1936. godine seli se u Njujork i pronalazi smeštaj u YMCA u Harlemu, „tadašnjoj prestonici crne Amerike”.[4] Upoznaje Langstona Hjuza, nezvaničnog diplomatu u Harlemu iz perioda Depresije i jednog od retkih poѕnatih afroameričkih autora koji može da živi od pisanja.[4] Hjuz ga uvodi u afroameričku književnu zajednicu sa simpatijama ka komunizmu.[4] Upoznao je nekoliko umetnika koji su izvršili uticaj na njegov kasniji život, uključujući umetnika Romara Birdena i autora Ričarda Rajta (sa kojim će imati dug i komplikovan odnos). Nakon što je Elison napisao recenziju knjige za Rajta, on ga podstiče da se bavi pisanjem fikcije. Elisonova prva objavljena kratka priča „Hymie`s Bull” inspirisana je njegovim lutanjem vozom sa ujakom kako bi dosao do Taskigija. Od 1937. do 1944. godine Elison je izdao preko 20 recenzija knjiga, kao i kratkih priča i članaka, objavljenih u magazinima kao što su „New Challenge” i „The New Masses”. Rajt je tada bio otvoreno povezan sa Komunističkom partijom, i Elison je objavljivao i uređivao za komunističke publikacije, iako je njegova „privrženost bila znatno slabija” kako navodi istoričarka Karol Polsgrov u „Podeljenim umovima”.[8] I Rajt i Elison su izgubili veru u komunističku partiju tokom Drugog svetskog rata kada su osećali da je partija izdala Afroamerikance i zamenila socijalni reformizam sa marksističkom klasnom politikom. U pismu Rajtu koje nosi datum od 18. avgusta 1945. godine, Elison je izrazio bes prema vođama partije: „Ako misle da mogu da se igraju sa buržoazijom, ne bi trebalo da misle da mogu da se izvuku bez posledica... Možda ne možemo da razbijemo atom, ali možemo da sa nekoliko dobro izabranih, dobro napisanih reči razbijemo sav taj bedni sloj na komade .” U toku buđenja iz njegovog razočarenja, Elison je započeo pisanje „Nevidljivog čoveka”, romana koji je delom njegov odgovor na izdaju partije.[8] Privatni život Elison je 1938. godine upoznao Rouz Aramintu Pointdekster, koja je bila dve godine starija od njega. Venčali su se krajem 1938. godine. Rouz je bila pozorišna glumica i nastavila je sa svojom karijerom nakon udaje. Prema proceni biografa Arnolda Rampersada, Elisonov ukus kada su žene u pitanju bio je takav da je tražio onu koja je „atraktivna i pametna, koja će ga voleti, poštovati i povinovati mu se - ali neće izazivati njegov intelekt”.[4] Najpre su živeli u Rouzinom stanu, ali su se preselili nakon što je njena finansijska situacija oslabila.[4] Elison je 1941. godine imao kratku aferu sa Sanorom Bab, koju je ubrzo priznao svojoj ženi, i 1943. godine njihov brak je bio završen.[4] Na početku Drugog svetskog rata, Elison je pripadao klasi 1A lokalnog Selekcionog militarnog sistema[3] i bio je kvalifikovan za regrutovanje. Ipak on nije bio regrutovan. Pred kraj rata prijavio se u Trgovinsku mornaricu.[8] Ubrzo, 1946. godine oženio je Fani Mekkonel koja je bila ostvarena - diplomirala je na Ajova univerzitetu, učestvovala je u osnivanju ANT pozorišta u Čikagu i pisala je za Čikago Defender.[9] Pomagala je Elisonu finansijski dok je pisao „Nevidljivog čoveka”. Od 1947. do 1951. godine zaradio je nešto novca pišući recenzije za knjige, ali je većinom provodio vreme radeći na romanu „Nevidljivi čovek”. Fani mu je takođe pomagala u prekucavanju rukopisa[9] i učestvovala je u uređivanju otkucanog teksta kako je napredovao.[10] O romanu „Nevidljivi čovek” Objavljen 1952. godine, roman „Nevidljivi čovek” uvršten je među sto najboljih romana napisanih na engleskom jeziku između 1923. i 2005. godine. Roman istražuje teme kao što su čovekova potraga za sopstvenim identitetom i mestom u društvu u doba dramatičnih društvenih promena i rasnih nemira, viđene iz perspektive naratora u prvom licu, neimenovanog afeoameričkog studenta u Njujorku 1930-ih. Elison priču izdiže iznad ravni pojedinačnog i lokalnog, opisujući doživljaj života modernog čoveka 20. veka i pruža dubinske uvide u borbu mladog čoveka na putu otkrivanja svog istinskog bića. Za razliku od njegovih savremenika kao što su Ričard Rajt i Džejms Boldvin, Elison je stvarao likove koji su nepristrasni, obrazovani, jasno koncipirani i samosvesni. Kroz protagonistu, on istražuje kontraste između Severnjačkih i Južnjačkih oblika rasizma i njihove otuđujuće efekte. Narator je nevidljiv u figurativnom smislu, zato što „ljudi odbijaju da ga vide” i takođe doživljava neku vrstu izolovanosti. Roman sadrži i tabu probleme kao što su incest i kontroverzne teme vezane za komunizam. Pozne godine Elison 1964. godine objabvljuje zbirku eseja „Shadow and Act” i počinje da predaje na univerzitetima Rutgers i Jejl, nastavljajući da radi na svom romanu. 1967. doživeo je veliki kućni požar u njegovoj vikendici u Plejnfildu, Masačusets, u kojem tvrdi da je izgubio više od 300 strana rukopisa njegovog drugog romana. Kao perfekcionista po pitanju umetnosti, Elison je primajući Nacionalnu književnu nagradu za „Nevidljivog čoveka” izjavio kako oseća da je napravio „pokušaj sjajnog romana” i uprkos nagradi, bio je nezadovoljan knjigom.[11] Elison je na kraju napisao 2000 stranica svog drugog romana ali ga nikad nije završio.[12] Elison je umro 16. aprila 1994. godine od raka pankreasa i sahranjen je na Triniti crkvenom groblju.[13] Nadživela ga je njegova druga žena Fani Elison (27. novembar 1911 - 19. novembar 2005).[9] Nagrade i priznanja „Nevidljivi čovek” je 1953. godine dobio Nacionalnu književnu nagradu.[1] Ta nagrada je bila Elisonova karta za ulaz u američku književnu zajednicu. Konačno je primljen u Američku akademiju umetnosti i književnosti, primio je dve predsedničke medalje (od Lindona Džonsona i Ronalda Regana) i državnu medalju Francuske. Elison je bio prvi Afroamerikanac koji je primljen u Century Association, privatni klub u Njujorku koji je promovisao interesovanje za finu umetnost i književnost[14] i takođe primio počasni doktorat univerziteta Harvard. Razočaran svojim iskustvom sa komunističkom partijom, koristio je novonastalu slavu da govori o književnosti kao moralnom instrumentu.[8] Početkom 1955. godine putovao je u Evropu, obilazeći i držeći predavanja, zadržavajući se neko vreme u Rimu, gde je napisao esej koji se 1957. godine pojavio pod nazivom „A New Southern Harvest”. Robert Pen Voren je boravio u Rimu u isto vreme i dva pisca su postali bliski prijatelji. Kasnije će Voren intervjuisati Elisona o njegovium stavovima o rasi, istoriji i građanskom pokretu Afroamerikanaca za svoju knjigu „Ko govori za crnce?”[15] Elison se 1958. godine vratio u Ameriku da preuzme poziciju predavača američke i ruske književnosti na Bard koledžu i započne svoj drugi roman „Juneteenth”. Tokom 50-ih, dopisivao se sa dugogodišnjim prijateljem, piscem Albertom Marijem. U njihovim pismima komentarisali su razvoj svojih karijera, građanski pokret Afroamerikanaca i druga zajednička interesovanja, uklljučujući džez. Dobar deo tih materijala je objavljen u kolekciji „Trading Twelves”. Pišući eseje o svojim iskustvima, kao i o ljubavi prema džez muzici, Elison je nastavio da prima velike nagrade za svoj rad. Tako je 1969. godine primio Predsedničku medalju slobode; naredne godine Francuska ga imenuje vitezom iz reda umetnosti i književnosti i postaje trajni član osoblja na Njujorškom univerzitetu. Elison je 1975. godine izabran u Američku akademiju umetnosti i književnosti i njegov rodni grad Oklahoma odaje mu počast dajući njegovo ime biblioteci. Nastavljajući da predaje, Elison objavljuje većinom eseje, i 1984. godine prima Medalju Langstona Hjuza koju mu dodeljuje Njujorški gradski koledž. Takođe, 1985. godine nagrađen je Nacionalnom medaljom umetnosti.[16][17] Nakon toga, 1986. godine objavljuje „Going to the Teritory”, zbirku od sedamnaest eseja koji pružaju uvid u delo južnjačkog pisca Vilijama Foknera i Elisonovog prijatelja Ričarda Rajta, kao i u muziku Djuka Elingtona i doprinos Afroamerikanaca američkom nacionalnom identitetu.[18] Elisonova umetnička dostignuća su obuhvatala i njegov rad kao skulptora, muzičara, fotografa i univerzitetskog profesora, pored njegovog pisanja. Takođe bio je i član Udruženja južnjačkih pisaca. Nasleđe i posthumne publikacije Spomenik Ralfu Elisonu u Harlemu (Njujork) Nakon Elisonove smrti otkriveno je nekoliko rukopisa u njegovom domu, što je rezultiralo objavljivanjem dela „Let kući i druge priče” 1996. godine. Njegov drugi roman „Juneteenth”, objavljen je 1999. godine pod uredništvom Džona Kalahana, Elisonovog književnog urednika. To je bio posao svođenja više od 2000 strana, koje je Elison pisao tokom perioda od 40 godina, na 368 strana. Celokupan rukopis ovog nezavršenog romana objavljen je zajedno 26. januara 2010. godine pod nazivom „Tri dana pre pucanja...”[19] U februaru 2014. godine Američka poštanska služba je izdala markicu u čast Ralfa Elisona u okviru svoje serije iz književnosti. U parku u Harlemu (u blizini mesta gde je živeo od početka 50-ih pa sve do smrti) izgrađen je spomenik Ralfu Elisonu, inspirisan njegovim romanom „Nevidljivi čovek”

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Jedan od najznačajnijih romana 20. veka! Ralf Elison, jedna od najneobičnijih pojava u američkoj književnosti, budući da se njegovo delo sastoji od jedne jedine knjige koju je kritika visoko ocenila (ovde se ne računaju posthumno objavljeni roman i zbirke eseja). Radi se o romanu Nevidljivi čovek (1952), priči o grotesknim, razočaravajućim iskustvima jednog crnca koji živi pod zemljom, u rupi osvetljenoj ukradenom strujom. U tekst je protkana i snažna rasna tema – metafora o „nevidljivosti` ukazuje na ljude koji, zaslepljeni predrasudama, ne vide čoveka onakvog kakav jeste. Ralf Valdo Elison (engl. Ralph Waldo Ellison; rođen 1. marta 1913, umro 16. aprila 1994) bio je američki pisac, književni kritičar i naučnik. Najpoznatiji je po svom romanu „Nevidljivi čovek” sa kojim je osvojio Nacionalnu književnu nagradu 1953. godine[1]. Napisao je i „Shadow and Act” (1964), zbirku političkih, drustvenih i kritičkih eseja, kao i „Going to the Teritory” (1986). Prema Njujork Tajmsu, najbolji od tih eseja, zajedno sa njegovim romanom svrstali su ga „među bogove američke književnosti.”[2] Zbirka priča „Let kući” i roman „Juneteenth” objavljeni su posthumno, pošto su prikupljene brojne beleške koje su ostale nakon njegove smrti. Detinjstvo Ralf Valdo Elison je rođen 1. marta 1913. godine u Oklahomi, kao drugi od troje dece; prvorođeni Alfred je umro u detinjstvu, a mlađi brat Herbert Moris je rođen 1916. godine. Dobio je ime po američkom esejisti, predavaču, filozofu i pesniku Ralfu Emersonu. Njegov otac, Luis Alfred Elison, bio je vlasnik malog preduzeća i građevinski nadzornik. Umro je 1916. godine usled povreda zadobijenih na radu.[3] Stariji Elison je voleo književnost i to je preneo na svoju decu, pa je Ralf kao odrastao otkrio da se njegov otac nadao da će mu sin postati pesnik. Elisonova majka, Ajda Milsap, se zajedno sa decom, 1921. godine preselila u Indijanu, gde je imala brata.[4] Prema Elisonu njegova majka je osećala „da ćemo brat i ja imati bolje mogućnosti za sazrevanje ukoliko budemo odrasli na severu”. Međutim, ona nije pronašla posao, a njen brat je izgubio svoj, tako da se porodica vratila u Oklahomu, gde je Elison radio kao kondukter, čistač cipela, konobar u hotelu i asistent zubara.[4] Otac njegovog prijatelja iz komšiluka besplatno ga je učio da svira trubu i alt saksofon i on je težio ka tome da postane vođa školskog orkestra. Ajda se preudavala tri puta posle Luisove smrti. Sve u svemu, porodični život je bio nestabilan i Ralf je radio razne poslove tokom detinjstva i mladosti kako bi učestvovao u izdržavanju porodice. Dok je pohađao srednju školu Daglas, nalazio je vremena i da igra u školskom fudbalskom timu.[3] Srednju školu je završio 1931. godine. Nakon toga je radio godinu dana kako bi sakupio novac za kupovinu trube, koju je koristio da svira sa lokalnim muzičarima i da nastavi da uzima časove iz muzike. U srednjoj školi je bio pod uticajem direktora Inmana Pejdža i njegove ćerke, profesorke muzike Zilije Brou.[3] Obrazovanje - Taskigi institut Elison je dva puta aplicirao za prijem na Taskigi institut, prestižni afroamerički univerzitet u Alabami, koji je osnovao Buker T. Vošington.[4] Konačno je primljen 1933. godine zahvaljujući srećnoj okolnosti da je svirao trubu u njihovom orkestru.[4] Elison je požurio teretnim vozom za Alabamu, da bi ubrzo otkrio da klasna svest u institutu nije bila ništa manje izražena nego što je to bio slučaj u pretežno „belačkim” institutima.[4] Elisonova izopštenost na univerzitetu „izoštrila je njegove satirične poglede” i kako kritičar Hilton Als veruje: „Odvojenost od preovladavajuće klime na univerzitetu koja licemerno veliča pripadnost crnačkoj zajednici omogućila mu je da piše o tome.” U delovima romana „Nevidljivi čovek” „on sa nipodaštavanjem i prezirom pravi osvrt na cmizdravu grupaciju koja vodi Taskigi”.[4] Muzički odsek na Taskigiju je bio možda najpoznatiji odsek u školi[5] i vodio ga je kompozitor Vilijam L. Douson. Na Elisona je takođe uticao i instruktor klavira Hejzel Harison. Dok je na časovima prvenstveno učio muziku, slobodno vreme je provodio u biblioteci sa modernističkim klasicima. Navodio je čitanje T. S. Eliotove „Puste zemlje” kao momenat velikog buđenja.[6] 1934. godine počinje da radi kao pomoćnik u univerzitetskoj biblioteci, gde je čitao Džejmsa Džojsa i Gertrudu Stejn. Bibliotekar Volter Boui Vilijams entuzijastično deli sa Elisonom svoje znanje.[4] Veliki uticaj na Elisona je izvršio engleski nastavnik Mortez Drejzel Sprejg, kojem je Elison kasnije posvetio svoju zbirku eseja „Shadow and Act”. On je otvorio Elisonu oči za „mogućnost književnosti kao žive umetnosti” i za „čarobnost koju će uvek povezivati sa književnim životom”.[4] Preko Sprejga, Elison se upoznaje sa delima „Zločin i kazna” Dostojevskog i „Neznani Džud” Tomasa Hardija, identifikujući se sa „briljantnim, izmučenim antiherojima” ovih dela.[4] Kao dete, Elison je pokazivao interesovanje za audio tehnologiju, počevši tako što je rastavljao i ponovo sastavljao radio uređaje, da bi kasnije kao odrastao prešao na izgradnju i prilagođavanje visokokvalitetnih stereo sistema. On je objasnio tu svoju strast u decembru 1955. godine u eseju „Život sa muzikom” u High Fidelity magazinu.[7] Elison je ostao na Taskigi univerzitetu do 1936. godine i napustio ga je pre nego sto je diplomirao.[3] U Njujorku Želeći da studira vajarstvo i fotografiju, 5. jula 1936. godine seli se u Njujork i pronalazi smeštaj u YMCA u Harlemu, „tadašnjoj prestonici crne Amerike”.[4] Upoznaje Langstona Hjuza, nezvaničnog diplomatu u Harlemu iz perioda Depresije i jednog od retkih poѕnatih afroameričkih autora koji može da živi od pisanja.[4] Hjuz ga uvodi u afroameričku književnu zajednicu sa simpatijama ka komunizmu.[4] Upoznao je nekoliko umetnika koji su izvršili uticaj na njegov kasniji život, uključujući umetnika Romara Birdena i autora Ričarda Rajta (sa kojim će imati dug i komplikovan odnos). Nakon što je Elison napisao recenziju knjige za Rajta, on ga podstiče da se bavi pisanjem fikcije. Elisonova prva objavljena kratka priča „Hymie`s Bull” inspirisana je njegovim lutanjem vozom sa ujakom kako bi dosao do Taskigija. Od 1937. do 1944. godine Elison je izdao preko 20 recenzija knjiga, kao i kratkih priča i članaka, objavljenih u magazinima kao što su „New Challenge” i „The New Masses”. Rajt je tada bio otvoreno povezan sa Komunističkom partijom, i Elison je objavljivao i uređivao za komunističke publikacije, iako je njegova „privrženost bila znatno slabija” kako navodi istoričarka Karol Polsgrov u „Podeljenim umovima”.[8] I Rajt i Elison su izgubili veru u komunističku partiju tokom Drugog svetskog rata kada su osećali da je partija izdala Afroamerikance i zamenila socijalni reformizam sa marksističkom klasnom politikom. U pismu Rajtu koje nosi datum od 18. avgusta 1945. godine, Elison je izrazio bes prema vođama partije: „Ako misle da mogu da se igraju sa buržoazijom, ne bi trebalo da misle da mogu da se izvuku bez posledica... Možda ne možemo da razbijemo atom, ali možemo da sa nekoliko dobro izabranih, dobro napisanih reči razbijemo sav taj bedni sloj na komade .” U toku buđenja iz njegovog razočarenja, Elison je započeo pisanje „Nevidljivog čoveka”, romana koji je delom njegov odgovor na izdaju partije.[8] Privatni život Elison je 1938. godine upoznao Rouz Aramintu Pointdekster, koja je bila dve godine starija od njega. Venčali su se krajem 1938. godine. Rouz je bila pozorišna glumica i nastavila je sa svojom karijerom nakon udaje. Prema proceni biografa Arnolda Rampersada, Elisonov ukus kada su žene u pitanju bio je takav da je tražio onu koja je „atraktivna i pametna, koja će ga voleti, poštovati i povinovati mu se - ali neće izazivati njegov intelekt”.[4] Najpre su živeli u Rouzinom stanu, ali su se preselili nakon što je njena finansijska situacija oslabila.[4] Elison je 1941. godine imao kratku aferu sa Sanorom Bab, koju je ubrzo priznao svojoj ženi, i 1943. godine njihov brak je bio završen.[4] Na početku Drugog svetskog rata, Elison je pripadao klasi 1A lokalnog Selekcionog militarnog sistema[3] i bio je kvalifikovan za regrutovanje. Ipak on nije bio regrutovan. Pred kraj rata prijavio se u Trgovinsku mornaricu.[8] Ubrzo, 1946. godine oženio je Fani Mekkonel koja je bila ostvarena - diplomirala je na Ajova univerzitetu, učestvovala je u osnivanju ANT pozorišta u Čikagu i pisala je za Čikago Defender.[9] Pomagala je Elisonu finansijski dok je pisao „Nevidljivog čoveka”. Od 1947. do 1951. godine zaradio je nešto novca pišući recenzije za knjige, ali je većinom provodio vreme radeći na romanu „Nevidljivi čovek”. Fani mu je takođe pomagala u prekucavanju rukopisa[9] i učestvovala je u uređivanju otkucanog teksta kako je napredovao.[10] O romanu „Nevidljivi čovek” Objavljen 1952. godine, roman „Nevidljivi čovek” uvršten je među sto najboljih romana napisanih na engleskom jeziku između 1923. i 2005. godine. Roman istražuje teme kao što su čovekova potraga za sopstvenim identitetom i mestom u društvu u doba dramatičnih društvenih promena i rasnih nemira, viđene iz perspektive naratora u prvom licu, neimenovanog afeoameričkog studenta u Njujorku 1930-ih. Elison priču izdiže iznad ravni pojedinačnog i lokalnog, opisujući doživljaj života modernog čoveka 20. veka i pruža dubinske uvide u borbu mladog čoveka na putu otkrivanja svog istinskog bića. Za razliku od njegovih savremenika kao što su Ričard Rajt i Džejms Boldvin, Elison je stvarao likove koji su nepristrasni, obrazovani, jasno koncipirani i samosvesni. Kroz protagonistu, on istražuje kontraste između Severnjačkih i Južnjačkih oblika rasizma i njihove otuđujuće efekte. Narator je nevidljiv u figurativnom smislu, zato što „ljudi odbijaju da ga vide” i takođe doživljava neku vrstu izolovanosti. Roman sadrži i tabu probleme kao što su incest i kontroverzne teme vezane za komunizam. Pozne godine Elison 1964. godine objabvljuje zbirku eseja „Shadow and Act” i počinje da predaje na univerzitetima Rutgers i Jejl, nastavljajući da radi na svom romanu. 1967. doživeo je veliki kućni požar u njegovoj vikendici u Plejnfildu, Masačusets, u kojem tvrdi da je izgubio više od 300 strana rukopisa njegovog drugog romana. Kao perfekcionista po pitanju umetnosti, Elison je primajući Nacionalnu književnu nagradu za „Nevidljivog čoveka” izjavio kako oseća da je napravio „pokušaj sjajnog romana” i uprkos nagradi, bio je nezadovoljan knjigom.[11] Elison je na kraju napisao 2000 stranica svog drugog romana ali ga nikad nije završio.[12] Elison je umro 16. aprila 1994. godine od raka pankreasa i sahranjen je na Triniti crkvenom groblju.[13] Nadživela ga je njegova druga žena Fani Elison (27. novembar 1911 - 19. novembar 2005).[9] Nagrade i priznanja „Nevidljivi čovek” je 1953. godine dobio Nacionalnu književnu nagradu.[1] Ta nagrada je bila Elisonova karta za ulaz u američku književnu zajednicu. Konačno je primljen u Američku akademiju umetnosti i književnosti, primio je dve predsedničke medalje (od Lindona Džonsona i Ronalda Regana) i državnu medalju Francuske. Elison je bio prvi Afroamerikanac koji je primljen u Century Association, privatni klub u Njujorku koji je promovisao interesovanje za finu umetnost i književnost[14] i takođe primio počasni doktorat univerziteta Harvard. Razočaran svojim iskustvom sa komunističkom partijom, koristio je novonastalu slavu da govori o književnosti kao moralnom instrumentu.[8] Početkom 1955. godine putovao je u Evropu, obilazeći i držeći predavanja, zadržavajući se neko vreme u Rimu, gde je napisao esej koji se 1957. godine pojavio pod nazivom „A New Southern Harvest”. Robert Pen Voren je boravio u Rimu u isto vreme i dva pisca su postali bliski prijatelji. Kasnije će Voren intervjuisati Elisona o njegovium stavovima o rasi, istoriji i građanskom pokretu Afroamerikanaca za svoju knjigu „Ko govori za crnce?”[15] Elison se 1958. godine vratio u Ameriku da preuzme poziciju predavača američke i ruske književnosti na Bard koledžu i započne svoj drugi roman „Juneteenth”. Tokom 50-ih, dopisivao se sa dugogodišnjim prijateljem, piscem Albertom Marijem. U njihovim pismima komentarisali su razvoj svojih karijera, građanski pokret Afroamerikanaca i druga zajednička interesovanja, uklljučujući džez. Dobar deo tih materijala je objavljen u kolekciji „Trading Twelves”. Pišući eseje o svojim iskustvima, kao i o ljubavi prema džez muzici, Elison je nastavio da prima velike nagrade za svoj rad. Tako je 1969. godine primio Predsedničku medalju slobode; naredne godine Francuska ga imenuje vitezom iz reda umetnosti i književnosti i postaje trajni član osoblja na Njujorškom univerzitetu. Elison je 1975. godine izabran u Američku akademiju umetnosti i književnosti i njegov rodni grad Oklahoma odaje mu počast dajući njegovo ime biblioteci. Nastavljajući da predaje, Elison objavljuje većinom eseje, i 1984. godine prima Medalju Langstona Hjuza koju mu dodeljuje Njujorški gradski koledž. Takođe, 1985. godine nagrađen je Nacionalnom medaljom umetnosti.[16][17] Nakon toga, 1986. godine objavljuje „Going to the Teritory”, zbirku od sedamnaest eseja koji pružaju uvid u delo južnjačkog pisca Vilijama Foknera i Elisonovog prijatelja Ričarda Rajta, kao i u muziku Djuka Elingtona i doprinos Afroamerikanaca američkom nacionalnom identitetu.[18] Elisonova umetnička dostignuća su obuhvatala i njegov rad kao skulptora, muzičara, fotografa i univerzitetskog profesora, pored njegovog pisanja. Takođe bio je i član Udruženja južnjačkih pisaca. Nasleđe i posthumne publikacije Spomenik Ralfu Elisonu u Harlemu (Njujork) Nakon Elisonove smrti otkriveno je nekoliko rukopisa u njegovom domu, što je rezultiralo objavljivanjem dela „Let kući i druge priče” 1996. godine. Njegov drugi roman „Juneteenth”, objavljen je 1999. godine pod uredništvom Džona Kalahana, Elisonovog književnog urednika. To je bio posao svođenja više od 2000 strana, koje je Elison pisao tokom perioda od 40 godina, na 368 strana. Celokupan rukopis ovog nezavršenog romana objavljen je zajedno 26. januara 2010. godine pod nazivom „Tri dana pre pucanja...”[19] U februaru 2014. godine Američka poštanska služba je izdala markicu u čast Ralfa Elisona u okviru svoje serije iz književnosti. U parku u Harlemu (u blizini mesta gde je živeo od početka 50-ih pa sve do smrti) izgrađen je spomenik Ralfu Elisonu, inspirisan njegovim romanom „Nevidljivi čovek”

Odlično stanje Ilustrovano MIHAILO POPOVSKI TAJANSTVENI SVET MASONA AUTORSKO IZDANJE BROŠ LATINICA 206 STRANA retko u ponudi Slobodno zidarstvo, masonstvo ili masonerija, je sinkretističko udruženje koje se sastoji od bratskih organizacija koje porijeklo vode od mjesnih bratstava kamenorezaca, koja su od kraja 14. vijeka određivala kvalifikacije kamenorezaca i njihovu interakciju sa vlastima i mušterijama. Stepeni slobodnog zidarstva su tri ocjene srednjovjekovnog zanatskog ceha, a to su učenički, pomoćnički i majstorski stepeni. Ovo su stepeni koje nudi Plava loža Slobodnog zidarstva. Članovi ove organizacije su poznati kao slobodni zidari ili masoni. Postoje i dodatni stepeni, koji se razlikuju od područja i nadležnosti i njima obično upravljaju tijela koja se razlikuju od zanatskih stepeni. Osnovna, mjesna organizaciona jedinica slobodnog zidarstva je loža. Lože obično nadziru i njima upravljaju na regionalnom nivou (obično vezano za državnu, pokrajinsku ili nacionalnu granicu) Velike lože ili Veliki orijenti. Ne postoji međunarodna, svjetska Velika loža koja nadzire cjelokupno slobodno zidarstvo; svaka Velika loža je nezavisna i Velike lože ne moraju nužno da se međusobno priznaju da bi bile legitimne. Savremeno slobodno zidarstvo se sastoji od dvije glavne prepoznatljive skupine. Regularno slobodno zidarstvo insistira na tome da se u radnoj loži čitaju sveti spisi, da svaki član iskreno vjeruje u Vrhovno biće, da ženama nije dozvoljeno stupanje u organizaciju i da su rasprave o religiji i politici zabranjene. Kontinentalno slobodno zidarstvo je danas opšti pojam za „liberalnu” jurisdikciju koja je uklonila neka, ili sva, ograničenja. Masonska loža[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Masonska loža Loža u palati Rofija u Firenci, postavljena za francuski ritual Masonska loža je osnovna organizaciona jedinica slobodnog zidarstva.[1] Loža se redovno sastaje kako bi sprovela uobičajene formalnosti bilo koje druge manje organizacije (plaćanje računa, organizovanje društvenih i dobrotvornih događaja, izbor novih članova itd). Osim poslovnih pitanja, sastanak se može održati povodom svečanosti dodjele masonskog stepena[2] ili održavanje predavanja, koja su obično o nekom vidu masonske istorije ili ritualu.[3] Po završetku, sastanak Lože se može prekinuti formalnom večerom, koja ponekad uključuje zdravicu i pjesmu.[4] Većina masonskih rituala sastoji se od svečanosti stepena. Kandidati se postepeno iniciraju u slobodno zidarstvo, prvo u stepen učenika. Poslije nekog vremena, na posebnoj svečanosti, mogu biti unapređeni u stepen pomoćnika i na kraju će biti podignuti u stepen majstora masona. U svim ovim svečanostima, kandidat se provjerava lozinkama, znakovima i držanjem (tajno rukovanje) svojstvenim svakom stepenu.[5] Još jedna svečanost je godišnje postavljanje majstora i oficira lože. U nekim ložama instalirani majstor se vrednuje kao poseban čin, sa sopstvenim tajnama koje ga razlikuju od ostalih članova.[6] U drugim jurisdikcijama, ovaj čin nije priznat i nema nikakve unutrašnje ceremonije prenošenja novih tajni tokom postavljanja novog majstora lože.[7] Većina loža ima neku vrstu društvenog kalendara, koji omogućava masonima i njihovim partnerima da se sastanu u manje ritualizovanim okruženju.[8] Često u kombinaciji sa ovim događajima je obaveza svakog masona da da prilog u dobrotvorne svrhe. To se dešava i na nivuo Lože i Velike lože. Masonske dobrotvorne organizacije daju doprinose na mnogim poljima, kao što je obrazovanje ili pomoć u nepogodama.[9] Privatne mjesne Lože čine okosnicu slobodnog zidarstva i slobodni zidari će nužno biti inicirani u jednoj od njih. Takođe, postoje i posebne Lože u kojima se slobodni zidari sastaju kako bi proslavili događaji, kao što je sport ili masonsko istraživanje. Čin majstora masona takođe daje pravo masonu da dalje istražuje masonstvo kroz druge stepene, administrativno odvojene od Zanata, ili stepeni „Plave lože” koji su opisani ovdje, ali imaju sličan format na njihovim sastancima.[10] Postoji vrlo malo dosljednosti u slobodnom zidarstvu. S obzirom da je svaka masonska jurisdikcija nezavisna, svaka određuje sopstvene procedure. Izražavanje rituala, broj prisutnih oficira, raspored prostorija za sastanka itd, variraju od jurisdikcije do jurisdikcije.[10][11] Oficiri Lože se biraju ili imenuju na godišnjem nivou. Svaka Masonska loža ima Majstora, dva Čuvara, sekretara i blagajnika. Tu je i Privratnik, ili spoljašnji čuvar, koji se uvijek nalazi ispred vrata radne Lože. Ostali oficiri variraju između jurisdikcija.[10] Svaka Masonska loža postoji i djeluje u sklopu sa nizom drevnih pravila poznatih kao Masonski orijentiri. Ovi principi su do sada izbjegli sve univerzalno prihvaćene definicije.[12] Pridruživanje loži[uredi | uredi izvor] Kandidati će se susresti sa najaktivnijim članovima masonske lože kojoj se pridružuju prije inicijacije. Postupak varira između jurisdikcija, ali kandidate obično predstavljaju prijatelji u društvenoj funkciji lože ili u nekom obliku otvorene večeri u loži. U savremeno doba, zainteresovani često pronalaze mjesnu ložu preko interneta. Dužnost kandidata je da zatraži pridruživanje; iako se kandidati mogu ohrabriti na pridruživanje, oni se nikada ne pozivaju. Jednom kada se napravi inicijalni upitnik, obično slijedi intervju kako bi se odredila podobnost kandidata. Ako kandidat odluči da nastavi dalje, u loži se glasa o aplikaciji prije nego što on (ili ona, u zavisnosti od jurisdikcije) bude prihvaćen. Apsolutno minimalni uslov za bilo koje tijelo slobodno zidarstva jeste da kandidat mora biti slobodan i da se smatra da ima dobar karakter. Obično postoji uslov o starosti, koji se u velikoj mjeri razlikuje između Velikih loža i (u nekim jurisdikcijama) sposobnosti da bude prevaziđena izuzećem iz Velike lože. Osnovna pretpostavka je da kandidat treba da bude zrela odrasla osoba. Dodatno, većina Velikih loža zahtjeva da kandidat izjavi da vjeruje u Vrhovno biće. U nekoliko slučajeva, od kandidata se može zahtjevati da bude određene religije. Taj oblik slobodnog zidarstva je najčešći u Skandinaviji (poznat kao švedski red), gdje npr. primaju samo hrišćane. Na drugom kraju spektra, „liberalno” ili kontinentalno slobodno zidarstvo, npr. Veliki orijent Francuske, ne zahtjevaju od kandidata da vjeruju u bilo koje božanstvo i u članstvo prihvataju ateiste (uzrok nesklada sa ostatkom slobodnog zidarstva). Tokom svečanosti inicijacije, od kandidata se očekuje da se zakune (najčešće na izdanju svetog teksta prihvatljivog njegovoj ličnoj vjeroispovijesti) kako bi ispunio određene obaveze kao slobodni zidar. Organizacija[uredi | uredi izvor] Velike lože[uredi | uredi izvor] Velike lože i Veliki orijekti su nezavisna i suverena tijela koja upravljaju slobodnim zidarstvom u određenoj zemlji, državi ili geografskoj oblasti (nazvane jurisdikcije). Ne postoji jedinstveno nadzorno tijelo koje predsjedava svetskim slobodnim zidarstvom; veze između različitih jurisdikcija zavise isključivo od međusobnog priznanja.[13][14] Članstvo slobodnog zidarstva, koje postoji u različitim oblicima širom svijeta, Ujedinjena velika loža Engleske procjenjuje na oko 6 miliona.[15] Bratstvo je upravno organizovano u nezavisne Velike lože (ili ponekad Velike orijente), koja upravlja sopstvenom masonskom jurisdikcijom, koja se sastoji od podređenih (ili konstitutivnih) loža. Najveća jedinstvena jurisdikcija, u smislu članstva, jeste Ujedinjena velika loža Engleske (čije se članstvo procjenjuje na 250.000). Velika loža Škotske i Velika loža Irske zajedno imaju oko 150.000 članova. U Sjedinjenim Američkim Državama, ukupno članstvo broji nešto manje od 2 miliona.[16] Priznavanje, prijateljstvo i regularnost[uredi | uredi izvor] Veze između Velikih loža su određene konceptom priznanja. Svaka velika loža održava spisak drugih velikih loža koje priznaje.[17] Kada se dvije velike lože priznaju i u međusobnoj su masonskoj komunikaciji, kaže se da su u prijateljstvu, a bratstvo jedno lože može posjećivati drugu ložu i obrnuto i mogu djelovati masonski. Kada dvije velike lože nisu u prijateljstvu, međusobne posjete nisu dozvoljene. Postoji mnogo razloga zbog koga će jedna velika loža zadržati ili povući priznanje druge velike lože, ali dva najčešća razloga su ekskluzivna jurisdikcija i regularnost.[18] Ekskluzivna jurisdikcija[uredi | uredi izvor] Ekskluzivna jurisdikcija je koncept pri kome samo jedna velika loža može biti priznata na određenom geografskom području. Ukoliko dvije velike lože polažu pravo na jurisdikciju na istom području, druga velika loža mora da bira između te dvije lože i možda sve ne odluče sve lože da priznaju istu (npr. Velika loža Njujorka se 1849. podijelila dvije rivalske frakcije, od kojih je svaka tvrdila da je legitimna Velika loža. Ostale Velike lože morale su da izaberu između dvije frakcije, sve dok se raskol ne riješi).[19] Ekskluzivna jurisdikcija se može izbjeći kada se jurisdikcija dvije Velike lože preklapa ukoliko su one u prijateljstvu i slažu se da dijele jurisdikciju (npr. s obzirom da je Velika loža Konektikata u prijateljstvu sa Princ Hol Velikom ložom Konektikata, princip ekskluzivne jurisdikcije se ne primjenjuje i ostale Velike lože mogu priznate obje).[20] Regularnost[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Regularno slobodno zidarstvo Regularnost je koncept zasnovan na privrženosti Masonskim orijentirima, osnovnim zahtjevima, načelima i ritualima zanatstva. Svaka Velika loža postavlja sopstvenu definiciju toga što su Orijentiri, i time određuje šta je regularno a šta je neregularno (i te definicije se ne moraju nužno slagati između Velikih loža). U suštini, svaka Velika loža će zadržati svoje orijentire (svoje zahtjeve, načela i rituale) kao regularne i sudiće ostalim Velikim ložama na osnovu njih. Ako su međusobne razlike velike, jedna Velika loža može drugu proglasiti „neregularnom” i povući ili odbiti priznanje.[21][22] Najčešća zajednička pravila za priznavanje (zasnovana na regularnosti) su ona koje je Ujedinjena velika loža Engleske donijela 1929. godine:[23] Veliku ložu bi trebalo da uspostavi postojeća regularna Velika loža ili najmanje tri regularne Lože; Vjerovanje u Vrhovno biće i u spise uslov je članstva; Inicijati bi trebalo da uzmu svoje zavjete nad tim spisima; Samo muškarci mogu biti primljeni i ne postoje veze između miješanih Loža; Velika loža ima punu kontrolu nad prva tri stepena i nije potčinjena drugom tijelu; Sve Lože trebaju prikazati spise sa šestarom i kompasima tokom sesije; Nema rasprave o politici ili religiji; Pridržavati se „drevnih orijentira, običaja i postupaka”. Ostali stepeni, redovi i tijela[uredi | uredi izvor] Vidi još: Masonska tijela i Spisak masonskih redova Slobodno zidarstvo Plave lože nudi samo tri tradicionalna stepena, i u većini jurisdikcija, čin prošlog ili postavljenog majstora. Masonski majstor može da proširi svoje iskustvo sticanjem viših stepeni, u pratećim tijelima koje je odobrila njegova Velika loža.[24] Drevni i Prihvaćeni Škotski red je sistem od 33 stepena (uključujući i tri stepena Plave lože) kojim upravlja mjesni ili nacionalni Vrhovni savjet. Ovaj sistem je popularan u Sjevernoj Americi i kontinentalnoj Evropi. Jorkški red, sa sličnim opsegom, vrši upravu nad tri reda Masonstva, prvenstveno Kraljevskom arkom, Kriptom i Vitezovima Templarima.[25] U Ujedinjenom Kraljevstvu, odvojena tijela upravljaju svakim redom. Slobodi zidari se podstiču da se pridruže Svetoj kraljevskoj arci, koja je povezana sa Mark masonstvom u Škotskoj i Irskoj, ali je odvojena u Engleskoj. Templarsko i Kripstsko masonstvo takođe postoji.[26] U nordijskim zemljama, preovlađuje Švedski red, a varijacija ovog reda zastupljena je i u Njemačkoj. Rituali i simbolika[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Rituali i simbolika slobodnog zidarstva Slobodno zidarstvo sebe opisuje kao „prekrasan sistem moralnosti, prikriven u alegoriji i ilustrovan simbolima”.[27] Simbolika je uglavnom, ali ne isključivo, zasnovana na ručnim alatima kamenorezaca — šestar i uglomjer, libela, gleterica i ostali. Za svaki od ovih alata priložena je moralna lekcija, iako namjerna nikako nije konzistentna. Značenje simbolike se podučava i istražuje kroz rituale.[10] Svi slobodni zidari svoje putovanje započinju u svom „zanatu” postepeno inicijacijom, usvajanjem i podizanjem tri stepena Zanata ili slobodnog zidarstva Plave lože. Tokom ova tri rituala, kandidat se postepeno podučava značenju simbola Lože, a kandidat držanjem, znacima i riječima drugim masonima pokazuje da je iniciran. Inicijacija je dijelom alegorija i dijelom lekcija i okreće se oko gradnje Solomonovog hrama, kao i umješnost i smrt njegovog glavnog arhitekte, Hirama Abifa. Stepeni koji se stiču su učenik, pomoćnik i majstor. Iako postoje različite verzije ovih rituala, sa najmanje dvije razlike u rasporedu i verziji Hiramovog mita u ložama, svaka verzije je prepoznatljiva bilo kom slobodnom zidaru iz bilo koje jurisdikcije.[10] U nekim jurisdikcijama, glavne teme svakog stepena su ilustrovane na masonskoj tabli. Ovaj slikani prikaz masonskih tema izložen je u loži u zavisnosti o kome se stepenu radi i kandidatu se na taj način objašnjava kako da ilustruje legendu i simboliku svakog stepena.[28] Ideja o bratstvu slobodnih zidara vjerovatno potiče iz pravne definicije brata iz 16. vijeka kao onog ko se zakleo na uzajamnu podršku drugome. Prema tome, slobodni zidari se zaklinju svakom stepenu da će čuvati tajnu tog stepena i da će podržavati i štititi svoju braću, osim ako nisu prekršili zakon.[29] U većini loža zakletva ili obećanje se vrši iznad Knjige Svetog zakona, koja je knjiga božanskog otkrovenja prikladna religijskim uvjerenjima pojedinog brata (u anglo-američkoj tradiciji to je Biblija). U liberalnom kontinentalnom slobodnom zidarstvu, dozvoljene su knjige osim svetih spisa, koje su jedan od razloga raskola među Velikim ložama.[30] Istorija[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Istorija slobodnog zidarstva Razvoj[uredi | uredi izvor] Goose & Gridiron u Londonu, mjesto osnivanja Velike lože Londona i Vestminstera (kasnije Velika loža Engleske) Od sredine 19. vijeka, masonski istoričari su tražili porijeklo pokreta u nizu sličnih dokumenata poznatih kao Old Charges, koji vodi porijeklo iz Regius Poem do 1425. godine[31] do početka 18. vijeka. Aludirajući na članstvo u loži operativnih masona, oni povezuju mitološku istoriju zanata, dužnosti stepena i način na koji se zaklinju na vrijednosti prilikom pristupanja.[32] U 15. vijeku se vidi i prvi dokaz ceremonijalne regalije.[33] Ne postoji jasan mehanizam pomoću koga su ove mjesne trgovinske organizacije postale današnje Masonske lože, ali najraniji rituali i poznate lozinke, iz operativnih loža sa prelaza sa 17. na 18. vijek, pokazuju kontinuitet sa ritualima koje su na kraju 18. vijeka razvili prihvaćeni ili mogući masoni, pošto su oni članovi koji nisu praktikovali fizički zanat postali poznati.[34] Zapisnik iz Lože Edinburga (Kapela Svete Marije) br. 1 u Škotskoj pokazuje kontinuitet od operativne lože 1598. godine do savremene moguće Lože.[35] To je najstarija masonska loža na svijetu.[36] Pogled na sobu u Masonskoj dvorani u Beri Sent Edmundsu u Engleskoj, početkom 20. vijeka. Soba je pripremljena za saziv Svetog kraljevskog svoda Alternativno, Tomas de Kvinsi u svom radu Rosicrucians and Freemasonry predstavlja teoriju koja ukazuje da se slobodno zidarstvo možda razvilo iz rozenkrojcerizma. Ovu teoriju je predstavio i njemački profesor J. G. Buhle 1803. godine.[37][38] Prva Velika loža, Velika loža Londona i Vestminstera (kasnije poznata kao Velika loža Engleske (VLE) osnovana je na Jovanjdan 24. juna 1717. godine,[39] kada su se već postojeće četiri londonske lože sastale na zajedničkoj večeri. Mnoge engleske lože su se pridružile novom regularnom tijelu, koja je samo ušla u period samopromocije i širenja. Međutim, mnoge lože nisu mogle podržati promjene koje su neke od loža VLE napravila u ritualu (postale su poznate kao moderne) i nekoliko njih je formiralo suparničku Veliku ložu 17. maja 1751. godine pod imenom Drevna velika loža Engleske. Ove dvije Velike lože su se borila za nadmoć, sve dok moderne lože nisu vratile drevni ritual. One su se 27. decembra 1813. godine ujedinile u Ujedinjenu veliku ložu Engleske (UVLE).[40][41] Velika loža Irske i Velika loža Škotske osnovane su 1725. i 1736. godine, iako nisu uspjele ubijediti sve postojeće lože u svojim zemljama da im se pridruže.[42][43] Sjeverna Amerika[uredi | uredi izvor] Spomenik Erasmusu Džejmsu Filipsu, prvom slobodnom zidaru na prostoru današnje Kanade Najstarija američka loža osnovana je u Pensilvaniji. Kolektor za luku Pensilvanije, Džon Mur, pisao je svim prisutnim ložama u Pensilvaniji 1715. godine, dvije godine prije nego osnovana prva Velika loža u Londonu. Prva velika loža Engleske imenovala je Pokrajinskog Velikog majstora za Sjevernu Ameriku 1731. godine, sa sjedištem u Pensilvaniji. Ostale lože u koloniji dobila su ovlašćenja od kasnije Drevne velike lože Engleske, Velike lože Irske i Velike lože Škotske, koje su bile prilično dobro zastupljene u putujućim ložama Britanske vojske. Mnoge lože nastale su bez naloga iz bilo koje Velike lože, tražiće i plaćajući njihovo odobrenje tek nakon što su bile sigurne u svoj opstanak. Nakon Američke revolucije, nezavisna Velika loža SAD se razvila u svakoj od saveznih država. Neki misle da je kratko organizovanje sveobuhvatne „Velike lože SAD” sa Džordžom Vašingtonom (koji je bio član Virdžinijske lože) kao prvim Velikim majstorom, ali ta ideja je bila kratkotrajna. Razne državne Velike lože nisu željele izgubiti sopstveni autoritet time što bi pristale na takvo tijelo. Princ Hol slobodno zidarstvo[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Princ Hol slobodno zidarstvo Princ Hol slobodno zidarstvo postoji jer su rane američke lože odbijale da u svoje redove prime Afroamerikance. Godine 1775, Afroamerikanac Princ Hol,[44] zajedno sa još 14 Afroamerikanaca, iniciran je u Britansku vojnu ložu po nalogu Velike lože Irske, nakon što su odbili da ih prime u druge lože u Bostonu. Kada je Britanska vojna loža napustila Sjevernu Ameriku nakon završetka Američke revolucije, ovi 15 ljudi dobili su ovlašćenje da se sastanu kao loža, ali ne da iniciraju slobodne zidare. Godine 1784, ove osobe su dobile nalog od Prve velike lože Engleske (PVLE) i osnovali su Afričku ložu, br. 459. Kada je 1813. godine osnovana Ujedinjena velika loža Engleske (UVLE), sve lože sa sjedištem u SAD su izbrisane sa njenog spiska — uglavnom zahvaljujući Ratu iz 1812. Tako, odvojena i od UVLE i od bile koje priznate Velike lože SAD, Afrička loža promijenilo je svoje ime u Afrička loža, br. 1. — i defakto je postala „Velika loža” (ova loža se ne smije miješati sa raznim ložama na afričkom kontinentu). Kao i ostalo slobodno zidarstvo u SAD, Princ Hol slobodno zidarstvo ubrzano je rasla i organizovala se po sistemu Velikih loža u svakoj saveznoj državi.[45] Širenjem rasne segregacije u Sjevernoj Americi sredinom 19. i početkom 20. vijeka Afroamerikancima je otežano pridruživanje ložama izvan jurisdikcije Princ Hola — uz to je i onemogućena priznanje zajedničke jurisdikcije između paralelnih masonskih tijela u SAD. Od osamdesetih godina, takav vid diskriminacije je otišao u prošlost. Danas većina Velikih loža u SAD priznaje svoje Princ Hol dvojnike i predstavnici obje tradicije rade na punom priznanju.[46] Ujedinjena velika loža Engleske nema problema sa priznanjem Velikih loža Princ Hola. Iako ističu svoje nasljeđe kao lože crnih Amerikanaca,[47] Princ Hol je otvoren za sve ljude bez obzira na rasu ili religiju.[48] Pojava kontinentalnog slobodnog zidarstva[uredi | uredi izvor] Englesko slobodno zidarstvo se proširilo na Francusku dvadesetih godina 18. vijeka, prvo kao loža protjeranih jakobita, a zatim se proširilo na francuske lože koje su pratile moderni ritual. Iz Francuske i Engleske, slobodno zidarstvo se raširilo na većinu kontinentalne Evrope tokom 18. vijeka. Velika loža Francuske osnovana je za vrijeme Velikog majstora vojvode Klermona, koji je imao samo nominalni autoritet. Njegov nasljednik, vojvoda Orleana, rekonstruisao je centralno tijelo kao Veliki orijent Francuske 1773. godine. Nakratko zaustavljena tokom Francuske revolucije, francusko slobodno zidarstvo nastavilo je svoj rast u narednom vijeku,[49] prvo pod vođstvom Aleksandra de Grasa. Kao karijerni armijski oficir, sa svojom porodicom je živio u Čarlstonu u Južnoj Karolini od 1783. do početka 19. vijeka, nakon što je napustio San Domingo tokom Haićanske revolucije. Tags: Masoni u svetu Srbiji Jugoslaviji masonske lože rituali pravila

Dobro očuvano, bez pisanja, pečata, podvlačenja... Autor - osoba Kropotkin, Petr Alekseevič, 1842-1921 = Kropotkin, Petr Alekseevič, 1842-1921 Naslov Anarhizam i moral / Petar Kropotkin ; izbor tekstova, beleške i pogovor Zoran Đinđić ; predgovor Predrag Matvejević ; [preveli Jugoslava Široka, Zoran Đinđić] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1984 (Beograd : Beogradski-izdavačko grafički zavod) Fizički opis 270 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Đinđić, Zoran, 1952-2003 = Đinđić, Zoran, 1952-2003 Matvejević, Predrag, 1932-2017 = Matvejević, Predrag, 1932-2017 Široka, Jugoslava, 1954- = Široka, Jugoslava, 1954- Zbirka ǂBiblioteka ǂProsveta ; 33 (Broš.) Napomene Tiraž 5.000 Predgovor: str. 7-12 Pogovor: str. 237-266 Bibliografski podaci: str. 270-[271]. Predmetne odrednice Kropotkin, Petar, 1842-1935 -- `Anarhizam i moral` Anarhizam Knez Petar Aleksejevič Kropotkin (rus. Пётр Алексеевич Кропоткин; Moskva, 9. decembar 1842 – Dmitrov, 8. februar 1921) je bio ruski teoretičar anarhizma, geograf, istoričar, pisac, aktivista i knez koji se odrekao svoje titule. Petar Kropotkin je rođen 9. decembra 1842. u Moskvi, u aristokratiskoj porodici, na drugom najvišem nivou. Njegova majka je bila ćerka kozaškog generala. Njegov otac, Aleksej Petrovič Kropotkin, bio je knez u Smolensku, iz dinastije Rjurikoviči koja je vladala Rusijom pre uspona Romanovih. Kropotkinov otac je posedovao velike zemljišne posede i skoro 1.200 kmetova u tri provincije. Pod uticajem republikanskih učenja, Kropotkin se odrekao svoje titule princa u svojoj 12. godini, i „čak je prekoravao svoje prijatelje, kada bi ga tako oslovili”. Obrazovanje je stekao u Petrogradu u prestižnoj vojnoj školi, gde su se učvrstila njegova interesovanja za rusku politiku i prirodne nauke. Na opšte iznenađenje izabrao je službu u Sibiru, a iskustva iz Sibira oblikovala su njegove misli. 1862. u Sibiru je obavio važna geografska i antropološka istraživanja koja su donela važne geografske informacije. 1867. Kropotkin se vratio u Petrovgrad, gde je dobio mesto u Ruskom geografskom društvu. Njegovo odbijanje da sledi porodičnu tradiciju vojne službe podstaklo je njegovog oca da ga liši nasledstva, „što je napravilo od njega princa bez sredstava za izdržavanje”. U ime društva istraživao je glečere Finske i Švedske između 1871. i 1873. Stekao je reputaciju u naučnim krugovima i u svojoj tridesetoj godini suočio se sa izborom između produžetka karijere ili popuštanja političkim impulsima. Evo šta je rekao u „Zapisima jednog revolucionara“: „…Dobio sam telegram od Geografskog društva: „Skupština vas moli da prihvatite poziciju sekretara Društva.“ U isto vreme odlazeći sekretar me je nagovarao da prihvatim predlog. Moje nade su se ostvarile. Ali u međuvremenu druge misli i druge težnje su obuzimale moj um. Ozbiljno sam razmislio o odgovoru i poslao, „Najlepše hvala, ali ne mogu prihvatiti.“ Kasnije u „Zapisima“ on objašnjava: „Ali kakvo sam ja imao pravo na ove najveće užitke, kada su svuda oko mene samo beda i borba za plesnjivo parče hleba; kad sve što potrošim da bi omogućio da živim u tom svetu viših emocija mora biti oduzeto od samih usta onih koji seju žito i nemaju dovoljno hleba za svoju decu? Tokom svojih geografskih istraživanja, Kropotkin je takođe izučavao spise vodećih političkih teoretičara i konačno prihvatio socijalističke revolucionarne poglede. Pridružio se Internacionali 1872. ali je ubrzo bio razočaran njenim ograničenjima. Kada je došlo do podele Internacionale na dve suprotstavljene struje, Kropotkin je pristao uz federalističko i libertersko krilo. Vratio se u Rusiju, nakon što je potpuno dovršio svoje teorije, i počeo je sa širenjem anarhističke propagande. 1874. uhapšen je i zatvoren u Tvrđavu Sv. Petra i Sv. Pavla: Strašnu tvrđavu gde je toliko mnogo prave snage Rusije poginulo tokom poslednja dva veka, i čije se samo ime u Petrovgradu izgovara šapatom. Posle dramatičnog bekstva 1876. dospeo je do Engleske i onda Švajcarske da bi se ponovo pridružio Jurskoj Federaciji, zatim do Pariza, i onda nazad u Švajcarsku da bi uređivao „Le Revolte“. Atentat na Cara doveo je do njegovog proterivanja. Izbegao je u Englesku i obnovio svoje izučavanje Francuske revolucije. Obeshrabren političkom atmosferom, on i njegova žena vratili su se u Pariz. Zajedno sa ostalima uhapšeni su i optuženi u spektakularnom javnom procesu u kome su optuženi izveli sjajnu odbranu omogućujući sebi da propagiraju anarhizam u Evropi. Godine 1883, ponovo je uhapšen i osuđen na pet godina zatvora zbog anarhističkih aktivnosti. Pušten je na slobodu posle tri godine i posle toga je živeo i radio u Engleskoj 30 godina. Godine 1889, preselio se u Čikago i živeo u kraju Hal haus. Međutim njegovi anarhistički pogledi učinili su ga nepoželjnim gostom u SAD, pa se vratio u London. Vrativši se u Rusiju posle revolucije iz 1905, ostatak svog života posvetio je pisanju. Bio je zgrožen antisocijalističkim kontrarevolucionarnim postupcima Lenjina, o kom je imao sledeće da kaže: Lenjin je neuporediv sa bilo kojom revolucionarnom ličnošću u istoriji. Revolucionari su imali ideale. Lenjin ih nema. Vladimire Iljiču (Lenjin), vaši konkretni postupci su potpuno nedostojni ideja koje se pretvarate da posedujete. Smrt Kropotkin je umro od upale pluća u Dmitrovu, u blizini Moskve, 8. februara 1921. Lenjinova ponuda za državni pogreb u Kremlju je odbijena. Pogrebu 13. februara prisustvovalo je više od 100.000 ljudi. To je bio poslednji masovni skup koji nije organizovala država u narednih 70 godina u Rusiji. Dok je povorka prolazila pored zatvora, politički zatvorenici su pevali anarhističku himnu mrtvima. Pod pritiskom Kropotkinovih poštovalaca, anarhističkim zatvorenicima je dozvoljeno da prisustvuju sahrani. U masi su se vijorile crne zastave i transparenti: „Gde ima vlasti nema slobode!“, „anarhisti traže da budu pušteni iz zatvora socijalizma!“. Dela Glavne knjige: Osvajanje hleba Dnevnik P. A. Kropotkina Etika Velika Francuska revolucija U ruskim i francuskim zatvorima Zapisi jednog revolucionara Uzajamna pomoć Ruska revolucija i anarhizam Savremena nauka i anarhizam Teror u Rusiji MG54

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sto jedna anegdota i 300 fotografija iz sedam deceija FK Vojvodina FK Vojvodina je srpski fudbalski klub iz Novog Sada i deo je SD Vojvodina. Osnovan je u proleće 1914. godine, i važi za jedan od najvećih klubova na prostoru bivše Jugoslavije. Navijačka grupa Vojvodine se zove Firma, a ona je osnovana 1989. godine, iako je Klub navijača FK Vojvodina osnovan još 15. decembra 1937. Istorija Početak Klub je osnovan 6. marta 1914. zaslugom novosadskih studenata. Dok se svet spremao za Prvi svetski rat, grupa omladinaca nošena ljubavlju prema tada malo popularnoj i znanoj igri, rešila je da osnuje fudbalski klub koji bi predstavljao srpsku zajednicu u Novom Sadu. Za ime novosadskog kluba uzet je naziv Vojvodina, kako bi se naglasilo sećanje na političko-teritorijalnu jedinicu Vojvodstvo Srbije u kom su Srbi, bar na papiru, dobili ravnopravnost u Habzburškoj carevini. Među osnivačima tog dana u štrikerskoj radnji Save Šijakova, u današnjoj Temerinskoj ulici na mestu Tehnometala, su bili budući tekstilni industrijalac Milenko Šijakov, budući univerzitetski profesor Vladimir Milićević, budući hemičar Milenko Hinić, budući pravnici Radenko Rakić i Kamenko Ćirić, Gojko Tošić, Đorđe Živanov, Branko Gospođinački, Živojin Bajazet i budući doktor prava Kosta Hadži. Među njima su bili i Milenkov brat, Đorđe Šijakov, i njihov otac, Sava. Između dva svetska rata Posle rata, iz Praga je donesen komplet dresova FK Slavije, koji su ostali zaštitni znak Vojvodine do današnjih dana. Prvu zvaničnu utakmicu u ligi Župa I [2] koja se nalazila u sklopu Beogradskog loptačkog podsaveza (osnovan 12. marta 1920) Vojvodina je odigrala 12. septembra 1920. godine protiv novosadskog NAK-a i zabeležila pobedu - 2:0. Dve godine kasnije novosadski fudbalski klubovi biće suspendovani od strane Beogradskog loptačkog podsaveza jer su hteli da formiraju svoj savez. BLS je odlučio da za te klubove napravi župu i tako reši taj problem. Prvenstvo Novog Sada, odnosno župe je igrano u proleće 1923. godine između četiri novosadska kluba: Juda Makabi (koja će nakon šest kola biti prva), NTK, Vojvodina i NAK. Naredne sezone 1923/24 u konkurenciji istih ekipa Vojvodina je prvak Novosadske župe a isti uspeh ponoviće i dve sezone kasnije 1925/26 i to će ujedno biti poslednji trofej Vojvodine u BLP u kojem je natupala sve do 1930. kada prelazi u novoosnovani Novosadski nogometni podsavez (osnovan 13. april 1930). Prva titula u NNP-u Vojvodina je ostvarila u sezoni I razreda 1931/32 a u jesen 1932. godine u toku nove sezone I razreda Vojvodina je kao prvak NNP-a prebačena u državnu (prvu) ligu i nije učestvovala u prolećnom delu takmičenja NNP-a. Godinu i po dana kasnije u proleće 1934. godine Vojvodina se vraća u NNP i u konkurenciji sedam klubova ubedljivo osvaja prvo mesto u I razredu. Do početka rata Vojvodina će postati još tri puta prvak Novosadskog nogometnog podsaveza i po broju titula biti najbolja (jednu manje, 4, imaće Novosadski AK, a po jednu ŠSK Mačva (Šabac) i Železnički SK (Inđija)).[3] U takmičenju u Državnoj ligi Vojvodina je nastupala dve sezone. U prvoj je u konkurenciji pet klubova 1. grupe [4] u osam kola zabeležila dve pobede isto toliko nerešenih rezultata i četiri poraza što je bilo dovoljno za treće mesto. U drugoj sezoni Državne lige 2. grupe takođe u konkurenciji pet klubova [5] Vojvodina završava takmičenje na drugom mestu sa osovojenih osam bodova (četiri pobede i isto toliko upisanih poraza).[3] Godine 1924, zajedno sa klubom Juda Makabi, Vojvodina gradi stadion „Karađorđe“, prema nacrtu inženjera i predsednika kluba Dake Popovića. Do tada, i jedni i drugi su igrali na stadionu kod Jodne banje, koji je pripadao novosadskom klubu UTK, koji je okupljao mađarsku omladinu. Prvu utakmicu FK Vojvodina je odigrala u Kovilju, na igralištu „Šajkaša“. Za crveno-bele tada su igrali uglavnom đaci i studenti. Vojvodina je dobila tu utakmicu rezultatom 5:0. Međutim, sledeći meč, novosadska ekipa je odigrala tek 1919, nakon završetka rata. Nakon Drugog svetskog rata Iako povremen učesnik prve lige u međuratnom periodu, ozbiljniju ulogu u prvoj ligi, Vojvodina je počela da igra pedesetih godina 20. veka. Prvi ozbiljniji rezultat je 4. mesto 1952/53. godine. Narednih godina, Vojvodina je redovno pobeđivala favorite, ali nije uspela da osvoji titulu. 1955. godine je izboren plasman u Mitropa kup (preteču kupa UEFA), a ostale su zapamćene pobede protiv Rome u Novom Sadu sa 4:1 i u Rimu sa 5:4. I narednih godina, Voša je učestvovala u ovom kupu i ostvarivala zapažene rezultate. Tadašnja zlatna generacija je stekla velike simpatije svojom lepršavom igrom, a najpoznatiji igrači su bili Vujadin Boškov i Todor Veselinović. Početkom 60-ih, izvršena je smena generacija i već 1962. godine, Vojvodina postaje vicešampion. Konačno, 1965/66. godine, Voša stiže do prve titule. Najpoznatiji igrači ovog tima su bili Ilija Pantelić i Silvester Takač. U Kupu šampiona, Voša stiže do četvrtfinala, gde je izbačena od Seltika iz Glazgova, koji je te godine i osvojio ovaj kup, a jedini poraz mu je nanela upravo Vojvodina u Novom Sadu. 70-ih godina, Vojvodina je često bila u samom vrhu tabele, a 1974/75. godine je u poslednjem kolu ispustila titulu, ostavši na drugom mestu. 1977. Vojvodina je osvojila svoj prvi evropski trofej, Mitropa kup, pobedivši u grupi ispred Vašaša, Fjorentine i Sparte Prag. 80-e godine su bile krizne, kulminirajući ispadanjem u drugu ligu 1985/86. Usledila je rekonstrukcija tima, koji se ekspresno vraća u Prvu ligu, a za dve sezone ovaj novi tim Vojvodine osvaja drugu titulu 1988/89., u jednoj od poslednjih sezona pred raspad SFRJ....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mihailo V. Popovic Mihailo V. Popović (Beograd 1925 — 2011) je jedan od začetnika moderne sociologije u Srbiji. Biografija Diplomirao je 1950. godine i doktorirao 1956. filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde se i zaposlio. Prvobitno je radio kao profesor u srednjoj školi 1950. , 1954. postaje asistent, zatim, 1958. docent, 1963. vanredni profesor, 1970. redovni profesor, a u penziju je otišao 1990. godine. Jedan je od utemeljivača Odeljenja za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu (1959). Kao stipendista UNESCO boravio je u Parizu,Ženevi i Briselu (1958—1959), a kao stipendista Fordove fondacije specijalizaciju odrađuje u SAD (1963-1964). Predavao je sociologiju i u Olbaniji, država Njujork (1981). Bio je na studijskim boravcima i u Nemačkoj,Poljskoj , Češkoj i Kini . Na Filozofskom fakultetu u Beogradu bio je i dekan (1979-1981). Jedan je od utemeljivača moderne sociologije u Srbiji, shvaćene i kao teorijske i kao empirijske discipline. Predsednik Jugoslovenskog udruženja sociologa (1966-1968), predsednik Srpskog sociološkog društva (1961-1962) i glavni urednik Sociološkog pregleda (1961-1962). Dela Organizovao je prva velika istraživanja društvene strukture u Srbiji, na osnovu kojih su nastale knjige: Društveni slojevi i društvena svest (1977), Društvene nejednakosti (1987) i Srbija krajem osamdesetih (1991). Doprineo je emancipaciji srpske sociologije od dogmatskog marksizma. Negovao je jasnu misao, analitičnost i spremnost na korekciju vlastitih naučnih stanovišta u susretu sa novim činjenicama. Zajedno sa Vojinom Milićem ostavio je najdublji trag u srpskoj sociologiji druge polovine 20. veka. Napisao još: O istini i njenom kriterijumu (1958), Filozofija i posebne nauke (1958), Savremena sociologija (1961), Predmet sociologije (1966), Problemi društvene strukture (1967), Filosofski i naučni rad Alimpija Vasiljevića (1972), Pregled istorije kulture i umetnosti (1974), Teorije i problemi društvenog razvoja (koautor zajedno sa Miodragom Rankovićem, 1981), Politika raspodele i ideologija (1981, zajedno s Danilom Mrkšićem i Todorom Kuljićem ), Društvo i politika (1984), Teorija i empirija: sociološka istraživanje društvenih klasa i slojeva (1994), Totalitarni sistemi (1997), Nacionalna katastrofa i političko otrežnjenje (2002). Alimpije Vasiljević (Veliševac, 21. novembar 1831 — Beograd, 3. februar 1911) bio je srpski filozof, profesor Velike škole, političar, ministar prosvete i crkvenih poslova. Biografija Rođen je u Veliševcu, Valjevskom okrugu, 1831. godine, a umro je u Beogradu 3. februara 1911. godine. Bio je oženjen ćerkom istaknutog liberalnog političara i državnika Jovana Avakumovića.[1] Imali su kćeri Katarinu, Slavku, Jelku, Milku, Nebesnu i sina Ljubomira. Avakumovići su pripadali široj porodici Baba-Dudića, jednoj od najmoćnijih u Beogradu. Porodica Alimpije Vasiljević je unuk gospodara Vasilja Pavlovića, kneza u valjevskoj nahiji, buljukbaše, kapetana koga pominje prota Mateja (`Vasilj iz Bajevca`, iako je u stvari iz Veliševca). Bio je knez i Karađorđevo vreme, kao i u vreme prve vlade knjaza Miloša. Zet mu je bio vojvoda Petar Nikolajević Moler. Žena kneza Vasilja bila je tetka Antonija Miškovića, trgovca iz Kadine Luke, kao i Marka Kovačevića (otac Aksentija Kovačevića, dugogodišnjeg narodnog poslanika), trgovca iz Berkovca. Antonije Mišković se oženio Jovankom sestrom Ilije Garašanina, a njihova kćerka Anica je bila udata za Miloja Blaznavca, brata generala Milivoja Petrovića Blaznavca, namesnika [2]. Knez Vasilj Pavlović je imao sina Milovana Vasiljevića, koji se oženio Jelicom, sestrom od strica žene Sime Milosavljevića Paštrmca (1776—1836), knjaz Miloševog barjaktara i najbližeg savetnika. Milovan i Jelica Vasiljević su roditelji Alimpija Vasiljevića. Njegov otac je kasnije oženio Milenijom sa kojom je dobio Alimpijevog polubrata Svetozara Vasiljevića.[2] Školovanje Školovanje je započeo 1842. godine u manastiru Bogovađi, prekinuo ga 1844. godine zbog Katanske bune, a nastavio 1845. godine upisavši treći razred pri cvetanovačkoj crkvi. Pošto je neko vreme bio pisar načelnika Kolubarskog sreza, počeo je da pohađa Beogradsku gimnaziju iz koje se ispisao posle trećeg razreda zbog sukoba sa profesorom nemačkog jezika. Prešao je u Bogosloviju u kojoj nije stigao da završi nijedan razred, jer je iste godine (1850) upućen u Duhovnu akademiju u Kijevu gde je, kako tvrdi u Memoarima, stekao titulu magistra, što se na osnovu sačuvanih dokumenata ne može ustanoviti. Po povratku u Srbiju radio je 1857. godine kao pisar Požarevačkog okruga, a potom kao profesor u Šabačkoj polugimnaziji (1858—1859). U vreme Svetoandrejske skupštine 1858, na kojoj je svrgnut knez Aleksandar Karađorđević, povezao se sa grupom mladih intelektualaca koja je zahtevala parlamentarnu vladavinu i građanske slobode i predstavljala jezgro buduće Liberalne stranke. Ubrzo su se sukobili i sa režimima kneza Miloša, potom Mihaila Obrenovića, koje su kritikovali i zbog apsolutizma i zbog toga što su smatrali da vlada ne vodi dovoljno aktivnu spoljnu politiku u pravcu konačnog oslobođenja i ujedinjenja srpskog naroda. U saradnji sa liberalno-nacionalno orijentisanim srpskim političarima iz Habzburške monarhije osnovana je 1866. godine u Novom Sadu Ujedinjena omladina srpska u kojoj je on imao vrlo zapaženu ulogu. Međutim, za razliku od istaknutih opozicionara, Jevrema Grujića, Milovana Jankovića, Vladimira Jovanovića, nije bio proganjan, zatvaran i nije odlazio u emigraciju. Profesura i politika Bio je profesor u Beogradskoj bogosloviji (1859—1864), Požarevačkoj polugimnaziji (1864—1868) , Beogradskoj gimnaziji (1868). Tokom 1860. godine boravio je na usavršavanju u Parizu. Velika želja bila mu je da postane profesor na Velikoj školi, za šta se uporno javljao na konkurse. Prvo je dobio, kao docent, da predaje ruski jezik (1863—1864), a konačno 1868, kada su posle smrti kneza Mihaila liberali podržali namesnički režim, katedru filozofije i logike. Posle godinu dana (avgusta 1869)[3] postao je od honorarnog, redovni profesor. Na Velikoj školi predavao je do 1875. godine a kratko vreme bio je i rektor. U vreme jasnijih idejnih i stranačkih podela do kojih je došlo među srpskom inteligencijom tokom 70-ih, ostao je u Liberalnoj stranci u čiji je Glavni odbor ušao u vreme njenog formalnog konstituisanja 1881. Obavljao je niz dužnosti u vrhu državne administracije: ministar prosvete i crkvenih poslova bio je 1875, 1876—1880, u vladama Stevče Mihailovića i Jovana Ristića i 1887. u vladi Jovana Ristića. Tokom srpsko-turskih ratova kao predstavnik vlade u Vrhovnoj komandi bio je u pratnji kneza Milana sa kojim je tokom njegove vladavine bio u dobrim odnosima. Pored redovnih dužnosti obavljao je 1877/78. godine dužnost ministra za oslobođene krajeve. Postavljen je 1879. godine za državnog savetnika. Izvanredni ministar u Petrogradu bio je dva puta 1892/1893. i 1894/1895. godine. Penzionisan je 1898. godine. Redovni član Društva srpske slovesnosti postao je 1862. godine. U Srpskom učenom društvu bio je od 1864. godine počasni, a od 1869. godine redovni član, potom član Odbora za nauke filozofske i filološke i Odbora za nauke istorijske i državne; predsednik Društva bio je od 1885. do 1887. Od 1892. godine bio je počasni član sada Srpske kraljevske akademije — za redovnog člana nije biran iz političkih razloga.[4] Počasni član Matice srpske postao je 1868. godine. Opus Napisao je nekoliko knjiga i oko četrdeset članaka iz oblasti filozofije, istorije, psihologije i pedagogije, kao i prevoda sa ruskog, koji su objavljeni u novinama i časopisima: Srpski dnevnik, Trgovačke novine, Srpske novine, Srbija, Zastava, Branik, Glasnik Društva srpske slovesnosti, Glasnik Srpskog učenog društva, Matica, Vila, Mlada Srbadija, Danica. Bio je jedan od vodećih ideologa liberalno-nacionalnog pokreta 60-ih i 70-ih godina, što je prepoznatljivo i u njegovom obimnom i raznovrsnom intelektualnom stvaralaštvu. Nije bio originalan mislilac. Uglavnom je prerađivao dela stranih pisaca i tako znatno doprineo da se srpska naučna javnost koja je stasavala upozna sa najznačajnijim savremenim dostignućima na polju društvenih nauka. Međutim, nije uvek korektno ukazivao na svoje uzore, što nije ostalo neprimećeno, naročito od strane njegovih suparnika u politici i nauci, pre svih Milana Kujundžića Aberdara i Čedomilja Mijatovića, sa kojima je ulazio u oštre polemike. Mada je bio ruski đak i jedan od najistaknutijih rusofila među srpskim političarima, kao teoretičar bio je pod uticajem zapadnih ideja, s tim što se sa njima upoznavao uglavnom preko ruske literature. Tokom školovanja došao je pod uticaj hegelovske desnice i 1863. je u Glasniku Srpskog učenog društva objavio Kratki pregled Hegelove filozofije ali je ubrzo postao jedan od glavnih pristalica i propagatora pozitivizma. Istoriju narodnog obrazovanja kod Srba pisao je „posrbivši” Istoriju civilizacije u Engleskoj koju je rano preminuli Henri Tomas Bakl samo započeo time što je izložio originalna metodološka polazišta koja su ga učinila slavnim. Pored mnogih pohvala, pokušajem da primenom Baklovih metoda, ali bez uporišta u pouzdanim naučnim rezultatima i na malo prostora, pruži sintezu srpske istorije, izazvao je i oštre polemike koje su bile početak višegodišnjeg spora u srpskoj istoriografiji između nacionalno-romantičarske i kritičke škole. U ovom, kao i u nekim drugim delima, njegovo tumačenje prošlosti bilo je u duhu teorijskih polazišta koja je već postavio Vladimir Jovanović i koja su zastupali i drugi „svetoandrejski liberali”. Po ugledu na istoričare iz redova francuskih „doktrinara” i engleskih vigovaca koji su ishodište liberalizma videli u „germanskim šumama” i dokazivali da su slobodne društvene ustanove nešto što je svojstveno zapadnom čoveku i njegovom pogledu na svet, srpski liberali su korene sloboda tražili u drevnim slovenskim ustanovama. To što su se one kroz istoriju sačuvale u patrijarhalnom seljačkom društvu svedoči da Srbi imaju urođene sklonosti za parlamentarizam i demokratiju. Na taj način pokušavali su da pomire srpski nacionalizam i zapadne političke ideje, odnosno ospore tvrdnje ideoloških protivnika da hoće da uvezu u Srbiju strane političke tradicije i oblik vladavine za koje ona još nije sazrela. Trotomni udžbenik Logika (1871—1873) pisao je oslanjajući se na delo A System of Logic čuvenog engleskog liberalnog mislioca Džona Stjuarta Mila. Jedan je od prvih koji se među Srbima bavio psihologijom. U obimnim člancima O psihološkoj metodi u Ingleskoj, Francuskoj i Germaniji i O slobodnoj volji (GSUD 1869,1872) i udžbenicima iz psihologije (1870) i pedagogije (1879) pozivao se na dela Džona Stjuarta Mila, Aleksandra Bena, Herberta Spensera, Vilhelma Vunta, Ernesta Hekela, Čarlsa Darvina i dr., mada je najviše sledio knjige ruskih pisaca Matveja Mihailoviča Trojickog i Konstantina Dimitrijeviča Ušinskog i članke iz ruskih časopisa. Najsamostalniji rad iz te oblasti je obiman članak Psihološke osobine srpskog naroda (GSUD 1886) u kojem su se preplitali pozitivizam i nacionalni romantizam. Mada je veličao moderne naučne metode, oslanjao se, po sopstvenim rečima, na „lično iskustvo i neposredno posmatranje” i dopunjavao ih primerima iz narodne usmene tradicije.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ser Lorens Ker Olivije, Baron Olivije (engl. Ser Laurence Kerr Olivier, Baron Olivier; Dorking, 22. maj 1907 — Stening, 11. jul 1989) bio je engleski pozorišni, filmski i televizijski glumac, režiser i producent. U karijeri dugoj preko šezdeset godina tumačio je najrazličitije uloge — od likova iz grčkih i Šekspirovih tragedija, preko ekscentričnih i grotesknih negativaca, do junaka romantičnih komedija. Smatra se najboljim tumačem likova iz Šekspirovih drama.[1][2] Najpoznatiji je po ulogama u filmovima Orkanski visovi, Rebeka, Bani Lejk je nestala, Princ i igračica, Otelo i Maratonac. Dobio je dva počasna Oskara za životno delo i veliki doprinos filmskoj umetnosti, kao i Oskara za najboljeg glavnog glumca za ulogu u Hamletu. Olivije je bio nominovan za trinaest Oskara (osvojio tri); za devet Emija (osvojio pet); jedanaest nagrada BAFTA (osvojio tri) i šest Zlatnih globusa (osvojio tri). Dobitnik je Srebrnog medveda na Berlinskom filmskom festivalu i Zlatnog lava na Festivalu u Veneciji, a dobio je i zvezdu na Holivudskoj stazi slavnih. Prvi je glumac u istoriji filma koji je dobio plemićku titulu. Američki filmski institut ga je uvrstio među dvadeset najvećih glumaca svih vremena. Smatra se najboljim britanskim glumcem 20. veka.[3] Detinjstvo Lorens Ker Olivije je rođen 1907. u Dorkingu (Engleska). Njegov otac, Džerard Olivije, bio je sveštenik, pa je Lorens odrastao u smernoj i religioznoj porodici. Bežeći od strogosti i religioznosti svog oca, Lorens se veoma zbližio sa majkom, Agnes Luiz. Međutim, Agnes je umrla rano, u svojoj četrdesetoj godini i njena iznenadna smrt je jako pogodila dvanaestogodišnjeg Lorensa. Ostao je sa bratom Ričardom i sestrom Sibil u Old Rektoriju (delu škole Sveti Kristofer), a njegov otac se 1918, zbog premeštenja, preselio u Hartfordšir. Sa svega devet godina, dobio je ulogu Bruta u školskoj predstavi Julije Cezar. Išao je i na časove horskog pevanja u školi Svi sveti u Londonu.[4] Završio je školu Sveti Edvard u Oksfordu. Nastupao je u školskim predstavama, a 1924. radio je kao zamenik i pomoćnik reditelja u lokalnom pozorištu. Sledeće godine dobio je ulogu Lenoksa u Šekspirovom Magbetu i mesto asistenta direktora pozorišta.[5] Nakon što je Ričard Olivije otišao u Indiju, otac je shvatio da Lorens (koga su u porodici zvali Kim) zaista treba da bude glumac.[5] Karijera Tokom šezdesetogodišnje karijere, Lorens Olivije je igrao u oko 130 predstava, 63 filma i u 26 TV serijala.[6] Prve glumačke korake Olivije je načinio 1930. godine, u Engleskoj. Desetak godina kasnije, zahvaljujući ulogama u holivudskim hitovima Orkanski visovi i Rebeka, njegovo ime je postalo poznato i u svetu filma. Značajnije uloge na televiziji imao je tek osamdesetih godina 20. veka. Pozorišna karijera Pozorišni počeci Nakon pohvala koje je dobio za Ukroćenu goropad, sedamnaestogodišnji Olivije je upisao dramsku školu Central School of Speech and Drama, da bi se nakon završetka 1927. pridružio glumačkoj družini Birmingham Repertory.[5] Sledeće godine prihvatio je ulogu kapetana Stenhoupa u predstavi Kraj putovanja koju mu je ponudio Apolo teatar. Pohvale kritike dobio je 1930. za ulogu u Privatnim životima Noela Kauarda i 1935. za Romea i Juliju.[7] U Romeu i Juliji menjao je uloge Romea i Merkucija sa Džonom Gilgudom. Olivijeu se nije dopadao način Gilguldove glume Šekspirovih dela i smetalo mu je što je Gilgud dobijao bolje kritike od njega.[7] Njegova netrpeljivost ka Gilgudu kulminirala je 1940, kada je Olivije predložio londonskom producentu Binkiju Bomontu (engl. Binkie Beaumont) da finansira četiri Šekspirove tragedije — Hamleta, Kralja Lira, Otela i Magbeta — u kojima bi on bio u glavnim ulogama, na šta mu je Bomont odgovorio da bi pristao jedino pod uslovom da Olivije povremeno menja uloge sa Gilgudom, kao i da Gilgud režira barem jednu od njegovih produkcija, što je Olivije glatko i bez razmišljanja odbio.[8] Nakon uloge u Romeu i Juliji pozvala ga je Lilijan Bejlis iz Old vik teatra da tumači glavnu ulogu u njihovom Hamletu 1937. godine. Olivije je rado prihvatio ponudu, ali je njegova izvedba naišla na loš prijem kod gledalaca i kritike. Ni Magbet nije prolazio bolje, sve do Koriolana, Henrija Petog i Dvanaest noći sa kojima je trijumfovao kod kritičara i postao jedan od najpopularnijih glumaca iz Old vikove svite. Iako je u međuvremenu debitovao na filmu i čak snimio deset filmova, Olivije je nastavio da izbegava ponude te vrste i govorio da mu je mesto na daskama.[9] 1940—1959: Vivijen Li i rat Lorens Olivije je upoznao Vivijen Li 1937. Iste godine su počeli da se zabavljaju. Uspeo je da je dovede u Old vik gde je igrala Ofeliju. Dve godine kasnije njih dvoje sele se u Njujork — on da bi snimao Orkanske visove, a ona jer se nadala ulozi Skarlet O’Hare u obećavajućem Prohujalo sa vihorom. Tamo su zajedno nastupali u predstavi Romeo i Julija u koju su uložili gotovo svu svoju ušteđevinu. Iako raskošna, predstava je bila poslovni promašaj.[8] Kada je izbio Drugi svetski rat, Olivije je želeo da se pridruži kraljevskom vazduhoplovstvu. Uzeo je dvesta časova letenja i dobio čin poručnika, ali nikada nije učestvovao u pravom ratu.[5] On i Ralf Ričardson su 1944. bili otpušteni iz vojske kako bi formirali novu postavu Old vik teatra.[10] Noćni repertoar su činile predstave Čovek i oružje od Džordža Bernarda Šoa, Per Gint Henrika Ibzena i Šekspirov Henri Treći. Probe koje su trajale deset meseci uz zvuke nemačkog bombardovanja, isplatile su se u obliku pet uspešnih sezona.[5] Godine 1948. Ričardson, Olivije i Vivijen Li krenuli su na turneju po Australiji i Novom Zelandu.[11] Njih dvojica su igrali u pomenutim predstavama, a Lorens i Vivijen u Ričardu Trećem, Školi skandala kao i u The Skin of Our Teeth. Turneja je trajala šest meseci i bila je veoma uspešna, međutim brak poznatog para jedva je izdržao višegodišnju krizu. Olivije je kasnije rekao da je Vivijen izgubio u Australiji.[12] Druga sezona novog Old vik teatra počela je po njihovom povratku iz Australije i ona se danas smatra jednim od najblistavijih perioda britanskog pozorišta.[13] Olivije i Ričardson nizali su uspehe sa svojim proverenim predstavama.[13] Lorens je jedne večeri odigrao Sofokleovog Edipa i Šeridanovog Kritičara. Ta tranzicija iz grčke tragedije u klasičnu komediju postala je legendarna.[14] Ovu sezonu završio je ulogom Astrova u Ujka Vanji Antona Čehova. Za vreme rata, Lorens Olivije i Ralf Ričardson bili su pozvani u Pariz, da svoje popularne predstave odigraju u čuvenom pozorištu Komedi franses (franc. Comédie-Française). Bili su ushićeni i počastvovani pozivom. To im je bio prvi nastup u Francuskoj, i bio je uspešan.[10] Početkom pedesetih Olivije i njegova supruga su igrali u Njujorku. Na njihovom repertoaru bili su Antonije i Kleopatra od Šekspira, Cezar i Kleopatra od Bernarda Šoa, i na zahtev Lijeve, - Antigona. Godine 1953. psihičko zdravlje Vivijen Li naglo se pogoršalo, međutim vrlo brzo se oporavila za predstave koje je Lorens spremao za Stratford na Ejvonu (Engleska). Osim Dvanaest noći i Magbeta, Lorens je pripremao i Tita Andronika. Za predstave je vladalo veliko interesovanje i bile su veoma dobro posećene. Bračni par je tada sa Titom Andronikom krenuo na evropsku turneju. Komad je naišao na izuzetne pohvale kritičara, i bio je komercijalni trijumf, ali njihov brak je još jednom prolazio kroz krizu koju ovaj put nije izdržao. Iako je njihova veza okončana po povratku u London, razveli su se u decembru 1960. godine. Poslednje predstave Olivije je bio jedan od osnivača Britanskog nacionalnog teatra. Postao je njegov direktor još dok je bio u Old viku.[15] Tokom posleratnih godina, a i kasnije, svoju glumačku karijeru posvetio je uglavnom filmskoj industriji. U pozorištu je uglavnom radio kao reditelj, a ređe je prihvatao uloge.[15] Ipak, od malobrojnih predstava u kojima je igrao u to vreme, izdvajaju se Ujka Vanja, Mletački trgovac, Mačka na usijanom limenom krovu, The Recruting Officer i izuzetno uspešna Dugo putovanje u noć, koja je kasnije ekranizovana i emitovana u SAD i Ujedinjenom Kraljevstvu. Filmska karijera Glumac koji ne voli film Olivije je debitovao na platnu 1930. sa filmom Privremena udovica. Iste godine imao je manju ulogu u Previše varalica, a već sledeće prvu glavnu u drami Žuta karta. Uprkos ponudama koje su stizale, u potpunosti se posvetio pozorištu i Šekspirovim dramama koje su mu donosile popularnost. Godine 1936. dobio je priliku da igra u filmskoj adaptaciji Šekspirove drame Kako vam drago. Iako je to bila prva uloga za koju je bio istinski zainteresovan, konačan proizvod mu se nije dopao i smatrao je da Šekspir jednostavno nije dobar na filmu.[16] Te godine je prvi put video već tada popularnu Vivijen Li, a sledeće godine snimali su ljubavnu dramu Požar nad Engleskom. Tada su počeli da se pojavljuju zajedno u javnosti, iako su oboje bili u braku.[12] Dve godine kasnije otputovali su u SAD, gde je Olivije snimao Orkanske visove. Bio je prvi put nominovan za Oskara za ulogu Hitklifa u Orkanskim visovima. Vivijen je pak osvojila Oskara za najbolju glavnu glumicu za ulogu u epskom Prohujalo sa vihorom, pa su dvoje mladih glumaca krajem četrdesetih bili najpoznatiji holivudski bračni par .[17][18] 1940—1959: Filmska zvezda Uspon u Lorensovoj karijeri nastavio se Hičkokovim hit-filmom Rebeka iz 1940. godine, u kom je Olivije tumačio lik zgodnog i bogatog udovca koji se ženi mladom devojkom ne rekavši joj da je indirektno odgovoran za smrt svoje supruge. Za ovu ulogu opet je bio nominovan za Oskara. Sledeće godine igrao je sa svojom suprugom u romantičnoj drami Ledi Hamilton koja je bila veliki bioskopski hit. Pošto se pokazao kao podjednako dobar i na filmu i u pozorištu, dvojica producenata su mu predložili da režira neke od Šekspirovih drama u kojima je uspešno igrao. Olivije je u početku mislio da nije dorastao zadatku, pa je nagovarao Vilijama Vajlera i Terensa Janga da preuzmu ulogu reditelja. Pošto su obojica odbili predlog[19] jer filmovi snimljeni po Šekspirovim dramama nisu bili popularni, Lorens je na kraju ipak odlučio da pokuša. Prvi film koji je počeo da snima bio je Henri Peti iz 1944. Tokom snimanja jedne scene u Irskoj, konj je udario u kameru koju je držao Olivije, te je ovaj zaradio veliku posekotinu na usni i povredu oka, ostavivši mu ožiljak koji će kasnije postati njegov zaštitni znak.[19] Kritičari su pohvalili film, koji je ujedno bio i komercijalni uspeh. Još je bio nominovan i za Oskara za najbolji film, a Olivije za najboljeg glumca. Međutim, Akademija mu je dodelila počasnog Oskara, za izuzetan rad na filmu Henri Peti. Olivije je odbio nagradu nazivajući je prevarom, i smatrajući da Akademija jednostavno nije bila spremna da Oskare uruči jednom strancu.[20] Sledećih nekoliko godina radio je kao zabavljač na frontu, zajedno sa Ralfom Ričardsonom. Godine 1948. snimio je Hamleta i glumio glavnu ulogu. Film je morao biti kraći od 153 minuta pa je Olivije bio prinuđen da iseče dobar deo teksta. Sa Hamletom je ponovo bio nominovan za Oskara u istim kategorijama kao i za Henrija, s tim što je ovaj put i dobio nagrade, i to u obe kategorije. Tako je Olivijeov Hamlet postao prvi britanski film koji je osvojio Oskara, a Olivije prva osoba koja je iste godine režirala film za koji je dobila Oskara za najboljeg glavnog glumca. Ostao je jedino bez Oskara za najboljeg režisera, što glumicu Etel Barimur, koja mu je uručila Oskara, nije iznenadilo jer je smatrala da filmska adaptacija Hamleta nije ni približno verna drami.[21] Poslednji šekspirovski film koji je bio dogovoren još četrdesetih, Olivije je snimio tek 1955. godine. U međuvremenu, njegova pozorišna karijera bila je na vrhuncu, te je do 1955. išao na turneje širom sveta. Film koji je tada snimio bio je Ričard Treći. Na snimanju filma, jedan od strelaca ga je pogodio u nogu, zbog čega je Olivije hramao nekoliko dana.[22] Pošto je u filmu Olivije trebalo da bude hrom, ova nezgoda nije se odrazila negativno na snimanje filma. Međutim, ovaj raskošni epski spektakl bio je komercijalni neuspeh, pa je Olivije bio prinuđen da odustane od planiranog snimanja Magbeta, koji je trebalo da bude poslednji u nizu dogovorenih filmova. Poslednji film u kome je Olivije igrao pedesetih, bila je romantična komedija Princ i igračica, gde se prvi put sreo sa Merilin Monro, tada najpopularnijom glumicom na svetu. Nakon završetka snimanja Olivije je strogo kritikovao Merilinino ponašanje i glumu,[23] što je tada privuklo veliku pažnju medija. Međutim, posle njene tragične smrti rekao je: „Ne mogu da verujem da tako glamurozan film nije postao hit. Ja sam bio dobar, ali Merilin... Merilin je bila zadivljujuća!”[24] 1960—1989: Doktor Zel Godine 1960. Olivije je snimio Spartaka i Zabavljača, dva filma koja su postigla veliki komercijalni uspeh. Zabavljač je takođe dobio i pohvale kritike i doneo mu još jednu nominaciju za Oskara. Usledili su Otelo sa Megi Smit u ulozi Dezdemone, koji je bio njegov poslednji film snimljen po nekom Šekspirovom komadu, zatim triler Bani Lejk je nestala i tri ratna filma: O, kakav divan rat, Bitka za Britaniju i Nedostižni most. Poslednja dva filma za koje je bio nominovan za Oskara bili su Momci iz Brazila i Maratonac. Uloga u Maratoncu mu je dobila odlične kritike i donela mu prvi Zlatni globus. Američki filmski institut je ovaj film proglasio za jedan od sto najuzbudljivijih filmova svih vremena,[25] a Olivijeovog sadističkog doktora Zela svrstao među pedeset najvećih filmskih negativaca.[26] Kada je 1967. godine saznao da boluje od raka, želeći da obezbedi svoju porodicu nakon smrti, Lorens je prestao da bude izbirljiv u izboru uloga i počeo je da prihvata skoro sve što mu se nudilo, pa je tako počeo da prihvata i uloge u televizijskim serijalima.[9] Čak je izjavio: „Pitaju me zašto glumim u nekom filmu. Odgovor je jednostavan — novac, dragi moj... Osećam da kraj dolazi. Nemam ništa da ostavim porodici osim novca koji zarađujem od filmova. Ništa mi nije ispod časti ako je dobro plaćeno. Zaradio sam pravo da zgrabim sve što mi se ukaže za ovo malo vremena koje mi je preostalo.”[27] Do kraja života pojavio se u brojnim filmovima, a za uloge u Inčonu i Džez pevaču nagrađen je Zlatnom malinom za najgoreg glumca. Umro je 1989, dok je snimao Ratni rekvijem. Olivije je i petnaest godina posle smrti glumio negativca u filmu Nebeski kapetan i svet sutrašnjice. Naime, materijal sa njim iz mlađih dana je uz pomoć kompjuterske grafike uklopljen u film, te je Olivije bio zločesti dr Totenkof.[28] Televizijska karijera Lorens Olivije je počeo karijeru televizijskog glumca kada je već iza sebe imao ostvarenu karijeru u pozorištu, i kada je bio jedan od najtraženijih filmskih glumaca. Međutim, od početka osamdesetih pa do smrti, uglavnom je igrao u TV–serijama ili mini-filmovima. Olivije se prvi put pojavio na televiziji ulogom u seriji John Gabriel Borkman 1958. Glumio je i u Dejvidu Koperfildu sa Idit Evans, kao i u mini-filmovima Mačka na usijanom limenom krovu i Vrati se, mala Šibo. Neke od poslednjih televizijskih uloga bile su mu u Poslednjim danima Pompeje, Izgubljenim kraljevstvima (sa Kolinom Fertom) i Vagneru. Najpoznatije TV serije u kojima je igrao i za koje je dobio nagradu Emi za najboljeg glumca jesu Kralj Lir, Dugo putovanje u noć i Ljubav kad joj vreme nije gde je glumio zajedno sa Ketrin Hepbern. Olivije je bio nominovan za devet, a osvojio je pet nagrada Emi.[29] Privatni život Propali brakovi Olivije se 25. jula 1930. oženio glumicom Džil Ezmond koja mu je šest godina kasnije rodila sina Tarkvina. Međutim, brak je na samom početku bio osuđen na propast. Naime, kako Lorens piše u svojoj autobiografiji, prva bračna noć bila je neuspešna, a ni kasnije nije bilo ništa bolje, tako da je na kraju Olivije postao impotentan.[30] Olivije je mislio da su za to bila kriva neka njegova religiozna shvatanja, pa je odbacio religiju i deklarisao se kao ateista.[30] Ali njegov odnos sa Džil sasvim je zahladneo, tako da su se razveli 1940. godine, kada se on oženio sa Vivijen Li. Njih dvoje su bili u vezi još od 1937. kad su snimali Požar nad Engleskom, ali je Džil odbijala da mu da razvod. Ipak, ostali su dobri prijatelji i Lorens je bio sa njom na Tarkvinovom venčanju 1965. godine.[9] Lijeva je ubrzo potom dobila ulogu Ofelije, u Olivijeovom Hamletu, u Old viku. Tu se Olivije prvi put susreo sa njenim naglim promenama ponašanja. Pred izlazak na scenu iznenada je počela da vrišti i viče na njega, a onda je odjednom ućutala, besciljno zureći u daljinu.[24] Ulogu je odigrala savršeno, i nikad nije pomenula incident. Nakon venčanja, mladi par se odselio u Njujork, gde su prvi put nastupili s predstavom Romeo i Julija. Zbog izuzetno lošeg prijema kod publike, umalo nisu bankrotirali jer su svu ušteđevinu uložili u produkciju ove predstave.[31] Godine 1944. Vivijen je obolela od tuberkuloze, pa je nekoliko dana morala da provede u bolnici. Na snimanju Cezara i Kleopatre otkrila je da je u drugom stanju, ali je veoma brzo pobacila. Pala je u duboku depresiju, koja je doživela vrhunac njenim fizičkim napadom na Olivijea.[11] To je bio njen prvi poznati nervni slom povezan sa maničnom depresijom. Olivije je posle toga shvatio da njeni napadi dolaze posle dana sa velikom aktivnošću, kao i nakon depresije. Problemi su se nastavili na turneji po Australiji, a vrhunac ovog stanja bila je medijski propraćena svađa u Krajstčerču, koja je nastala kada je Lijeva odbila da izađe na scenu. Lorens je ošamario, a ona mu uzvratila i opsovala ga, pa izašla na pozornicu kao da se ništa nije dogodilo.[32] Pedesetih su produkciju preselili u Njujork, gde je Lorensova filmska karijera bila u ekspanziji. Godine 1953. Vivijen je opet pobacila, nakon čega je pala u višemesečnu depresiju. Tada je priznala suprugu da je zaljubljena u Pitera Finča.[32] Kada se oporavila, krenula je sa Lorensom na evropsku turneju, igrajući u Titu Androniku. Jedan od najblistavijih trenutaka njegove karijere, bio je pomračen njenim čestim izlivima besa na ostale glumce.[32] Po povratku sa turneje, započela je vezu sa glumcem Džekom Merivejlom, čime je njen i Lorensov brak bio praktično okončan. Razveli su se u decembru 1960. godine. Godinu dana kasnije upoznao je glumicu Džoun Plourajt, s kojom se odmah oženio. Ovaj brak, u kom su se rodila tri sina, bio je mirniji i skladniji od prva dva.[33] Međutim, Olivijeovi prijatelji kažu da iako se oženio sa Džoun, Lorens se do kraja života kajao što nije znao da zadrži Vivijen Li.[34] Seksualno opredeljenje Posle Lorensove smrti, pojavile su se glasine da je on u stvari bio biseksualac, koje su potkrepili brojni Olivijeovi biografi. Jedan od njih, Donald Spoto, napisao je u svojoj knjizi da je Olivijeov ljubavnik bio glumac Deni Kej.[35] Lorens Olivije 1940. godine Olivijeovi dugogodišnji prijatelji Noel Kauard i Majkl Tornton su na pitanje o Lorensovoj seksualnosti samo rekli: „Voleo je da stiče nova iskustva.”[36] Još jedan njegov biograf, Teri Kolman, dovodio je u vezu Olivijea i starijeg glumca Henrija Ejnlija.[24] Olivijeov sin, Tarkvin, pokušao je da spreči izlazak te biografije.[37] Veliku pažnju javnosti privukla je izjava Dejvida Nivena, koji je sa Lijevom snimao Tramvaj zvani želja. Naime, glumac je rekao da je jednom, za vreme snimanja tog filma, video kako se Lorens i Marlon Brando ljube u bazenu Olivijeovih.[38] „Okrenuo sam im leđa i pošao kod Vivijen. Ona je znala šta se događa ali je ćutala. Kao i ja.”[39] Posle Lorensove smrti, njegova poslednja supruga, Džoun Plourajt, potvrdila je glasine o njegovoj biseksualnosti.[40] Krajem 2006, u jednoj radio–emisiji, na pitanje o Lorensovom seksualnom opredeljenju, ona je rekla: „Ako je čovek genije, onda nije obična osoba i ne vodi običan život, već ima ekstreme u ponašanju...”[40] Bolest i smrt Godine 1967, Lorens je saznao da boluje od raka prostate, a takođe je morao da provede izvesno vreme u bolnici zbog upale pluća.[41] Ubrzo je dobio bronhitis i upalu porebrice, kao i prve simptome amnezije. Sedam godina kasnije oboleo je od distrofije mišića koja ga je zamalo koštala života.[42] Umro je 1989. godine u Steningu (Engleska), od bubrežne insuficijencije.[43] Nakon smrti bio je kremiran, a njegov pepeo položen u Vestminstersku opatiju, pored kralja Henrija Petog, koji je obeležio njegovu karijeru.[44] Sahrani je prisustvovalo više od dve hiljade ljudi....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omoti malo iskrzani ostalo uredno! Omot: Mirko Ostojic Ilustracije: L. Benett Francuski gudački kvartet koji putuje iz San Franciska na svoj sledeći angažman u San Dijegu, preusmerava se na Standardno ostrvo. Standardno ostrvo je ogromno ostrvo koje je napravio čovek dizajniran da putuje vodama Tihog okeana. Bogatstvo stanovnika ostrva može se meriti samo milionima. Kvartet je angažovan da odsvira niz koncerata za stanovnike tokom njihove turneje po ostrvima (Sendvič, Kuk, Societi, itd.) Južnog Pacifika. Ostrvo izgleda kao idilični raj; međutim, to je ostrvo podeljeno na dva dela. Levu polovinu stanovništva predvodi Džem Tankerdon i poznata je kao Larbordovi. Desnu polovinu stanovništva predvodi Nat Coverlei i poznata je kao Starboarditi. Uprkos preprekama na koje su naišle na svom putu, dve strane imaju nesporazum koji ugrožava budućnost samog ostrva. Žil Vern (franc. Jules Verne, IPA: /ʒyl vɛʁn/; Nant, 8. februar 1828 — Amjen, 24. mart 1905) bio je francuski romanopisac, pesnik i dramski pisac, najpoznatiji po svojim avanturističkim romanima i njegovom snažnom uticaju na književni žanr naučne fantastike. Rođen u Nantu, trebalo je da prati stope svoga oca i postane advokat, ali već od rane mladosti ga je više privlačilo pozorište i pisanje tekstova. Njegova saradnja sa izdavačem Pjerom Žilom Ecelom dovela je do stvaranja Neobičnih putovanja, veoma uspešne serije romana u kojoj su se nalazila dela kao što su Put u središte Zemlje, Dvadeset hiljada milja pod morem i Put oko sveta za osamdeset dana. Vern se, generalno, smatra glavnim književnim autorom u Francuskoj i većem delu Evrope, gde je imao veliki uticaj na književne žanrove avangardu i nadrealizam.[1] Međutim, njegova reputacija je značajno drugačija u anglofonim regionima, gde se često spominje kao pisac fantastike i knjiga za decu, ne samo zbog skraćenih i izmenjenih prevoda u koja su njegovi romani često preštampavani.[2] Žil Vern je drugi najprevođeniji autor na svetu, a nalazi se između engleskih pisaca — Agate Kristi i Vilijama Šekspira — ali je bio najprevođeniji autor tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Njegov doprinos žanru je bio takav, da se zajedno sa piscima Herbertom Džordžom Velsom i Hugom Gernsbekom, ponekad naziva jednim od „očeva naučne fantastike Žil Gabrijel Vern je rođen 8. februara 1828. godine na ostrvu Fedo u Nantu, kao sin Pjera Verna i Sofi Alot de la Fije.[4] Otac Pjer je bio advokat, a majka Sofi poreklom iz brodograditeljske i brodovlasničke porodice. Majčina porodica ima delom škotsko poreklo, nakon što se jedan predak 1462. godine priključio gardi Luja XI, te dobio plemićku titulu za vernu službu kralju. S druge strane, očeva porodica je keltskog porekla, koja je dugo živela u Francuskoj.[5] Osim Žila, porodica Vern je imala još četvero dece — sina Pola, te kćerke Anu, Matildu i Mari.[6] Sa 8 godina, Žil Vern je počeo da pohađa „Sen Stanislas”, katoličku školu koja je odgovarala religijskim uverenjima njegovog oca. Nakon osnovnog obrazovanja, završio je srednju školu u Nantu, gde je dobio klasično obrazovanje, koje uključuje poznavanje grčkog i latinskog jezika, te retorike, pevanja i geografije.[7] Žil i njegova porodica dosta vremena su provodili na obalama reke Loare, na kojoj su posedovali vikendicu, u koju su njegov brat i on često dolazili. Na taj način, Žil je razvio interesovanje za putovanja i avanture. Godine 1839, pretpostavlja se da se Žil ukrcao na jedrenjak „Korali”, koji je putovao za Indiju. Nakon što je njegov otac to otkrio, sprečio je Žila, te ga nagovorio da mu obeća da će da putuje „samo u svojoj mašti”.[8] Sada je poznato da je to verovatno izmišljena priča Žilove nećake Margerit Alot de la Fije, njegovog prvog biografa, mada je moguće da je priča inspirisana stvarnim incidentom. Obrazovanje Nakon što je završio osnovno i srednje obrazovanje, Žil je, na nagovor oca, prosperitetnog advokata, otišao u Pariz kako bi završio pravo.[9] Vern je stigao u Pariz 1848. godine, u vreme političkih nemira, kada se desila Francuska revolucija. Žil je došao u grad neposredno pre izbora Napoleona III Bonaparte za prvog predsednika Republike.[10] U to vreme, Vern je napisao brojne sonete, te čak i par poetskih tragedija za pozorište lutaka. Godine 1848, stric Fransisk de Šatobur ga je uveo u književne krugove, gde je upoznao Dime — oca i sina; stariji Dima je posle imao veliki uticaj na Vernovo privatno i književno usmerenje.[11] Kada je otac shvatio da se Žil ne trudi oko studiranja prava, te da mu je pisanje draže, prestao je da mu šalje novac u Pariz. Nakon što je je potrošio svu ušteđevinu na knjige, nije imao više ni za hranu, što je izazvalo brojne tegobe — izazivajući mu stomačne poremećaje i fekalne inkontinencije, te nervne poremećaje, koji su kulminirali paralizom facijalisa.[12] Pored svih zdravstvenih i ličnih problema, Žil je u januaru 1851. godine uspeo da završi fakultet, te stekne zvanje advokata.[13] Iako sa zvanjem advokata, Žil je odlučio da se ne vrati ocu i radi u njegovoj kancelariji, već je ostao u Parizu. Počeo je da radi kao notar, a zatim kao sekretar u pozorištu „Lirik”.[14] Porodični život U maju 1856. godine, Vern je otputovao u Amjen, kako bi bio kum na venčanju jednog prijatelja, Ogista Lelarža. Verna je mladina porodica pozvala da ostane par dana kod njih, što je on prihvatio. Sprijateljio se sa svima, a najviše sa mladinom sestrom, Onorin de Vijan Morel, dvadesetšestogodišnjom udovicom koja je imala dvoje dece.[15][16] Nadajući se da će pronaći siguran izvor prihoda, kako bi mogao da se oženi sa Onorin pred sudom, Žil je prihvatio ponudu svog brata, te započeo posao posrednika.[17] Nakon što mu se finansijska situacija poboljšala, Vern je dobio naklonost Onorin i njene porodice, te su se venčali 10. januara 1857. godine.[18] Žil je u julu 1858. godine dobio ponudu — da bez ikakve naknade putuje brodom od Bordoa do Liverpula i Škotske. Putovanje, Vernovo prvo izvan Francuske, duboko ga je oduševilo, a on je na istom pisao romane.[19] Kasnije je išao u Stokholm, odakle je putovao u Kristijaniju i kroz Telemark.[20] Međutim, na putu kroz Dansku, u žurbi se vratio u Pariz, ali je ipak propustio rođenje Mišela, svog jedinog biološkog sina.[21] Poslednje godine Vern u samrtnoj postelji Iako je odrastao kao katolik, Vern je postao deist u poznim godinama.[22] Neki naučnici veruju da se njegova deistička filozofija ogleda u njegovim romanima, jer oni često uključuju pojam Boga ili božanskog proviđenja, ali retko se pominje koncept Hrista.[23] Dana 9. marta 1886. godine, kada se Vern vraćao kući, njegov dvadesetpetogodišnji nećak, Gaston, dva puta je pucao u njega iz pištolja. Prvi metak ga je promašio, ali ga je drugi pogodio u nogu; Žil je preživeo, ali je zbog hica u nogu do kraja života šepao. Ovaj incident se nije pročuo u medijima, ali Gaston je proveo ostatak života u jednoj ustanovi za mentalno obolele osobe.[24] Posle smrti svoje majke i prijatelja Ecela, Vern je objavljivao radove sa mračnijom tematikom. Godine 1888, Vern je ušao u politiku i bio je izabran za odbornika u grad Amjenu, gde je učestvovao u organizaciji koje su poboljšale život u gradu, te je na toj funkciji proveo oko petnaest godina.[25] Godine 1905, bolovao je od dijabetesa, koji mu je u potpunosti oduzeo vid, a preminuo je 24. marta u svom domu u Amjenu.[26] Godine 1863, Vern je napisao roman pod nazivom Pariz u 20. veku — o mladom čoveku koji živi u svetu staklenih nebodera, brzih vozova, automobila sa pogonom na gas, računara i globalnih komunikacionih mreža, ali i sa životom bez sreće. Roman ima tragičan kraj, a Ecel je mislio da će pesimizam romana uništi Vernov sjajan uspeh, te su odlučili da objavljivanje romana odgode na dvadeset godina. Vern je stavio rukopis u sef, u kom ga je 1989. godine pronašao njegov praunuk, koji ga je objavio 1994. godine. Bibliografija Najveći broj Vernovih dela spada u seriju romana pod nazivom Neobična putovanja, koja obuhvata sve njegove romane, osim dva — Pariz u 20. veku i Povratak u Britaniju, koja su objavljena posthumno 1989. i 1994. godine. Neki od njegovih romana su ostala nezavršena zbog njegove smrti, a mnoge od njih je posthumno prilagodio i prepisao njegov sin Mišel. Vern je, takođe, napisao mnoge drame, poeme, tekstove pesama, operska libreta i pripovetke, kao i razne eseje. Neobična putovanja 1863 — Pet nedelja u balonu (Cinq Semaines en ballon) 1864 — Put u središte Zemlje (Voyage au centre de la Terre) 1865 — Sa Zemlje na Mesec (De la terre à la lune) 1866 — Doživljaji kapetana Haterasa (Voyages et aventures du capitaine Hatteras) 1867 — Deca kapetana Granta (Les Enfants du capitaine Grant) 1869 — Dvadeset hiljada milja pod morem (Vingt mille lieues sous les mers) 1870 — Oko Meseca (Autour de la lune, nastavak romana Sa Zemlje na Mesec) 1871 — Grad koji plovi (Une ville flottante) 1872 — Doživljaji tri Rusa i tri Engleza (Aventures de trois Russes et de trois Anglais) 1873 — Zemlja krzna (Le Pays des fourrures) 1873 — Put oko sveta za osamdeset dana (Le Tour du Monde en quatre-vingts jours) 1874 — Doktor Oks (Le Docteur Ox) 1874 — Tajanstveno ostrvo (L’île mysterieuse) 1875 — Čenseler (Le Chancellor) 1876 — Mihail Strogov, ili Carev glasnik (Michel Strogoff) 1877 — Hektor Servadak (Hector Servadac) 1877 — Crna Indija (Les Indes noires) 1878 — Petnaestogodišnji kapetan (Un Capitaine de quinze ans) 1879 — Pet stotina miliona Begeninih ili Grad čelika (Les Cinq cents millions de la Bégum) 1879 — Kin Fo (Les tribulations d`un chinois en Chine) 1880 — Parna kuća (La Maison à vapeur) 1881 — Prav, a osuđen (La Jangada,) 1882 — Zeleni zrak (Le Rayon vert) 1882 — Škola za Robinzone (L`École des Robinsons) 1883 — Tvrdoglavi Keraban (Kéraban-le-têtu) 1884 — Južna zvezda (L’Étoile du sud) 1884 — Arhipelag u plamenu (L’Archipel en feu) 1885 — Matijas Sandorf (Mathias Sandorf) 1886 — Lutrijski listić (Un Billet de loterie) 1886 — Robur Osvajač (Robur-le-Conquérant) 1887 — Sever protiv juga (Nord contre Sud) 1887 — Put za Francusku (Le Chemin de France) 1888 — Dve godine raspusta (Deux Ans de vacances) 1889 — Porodica Bezimenić (Famille-sans-nom) 1889 — Naglavačke (Sans dessus dessous) 1890 — Cezar Kaskabel (César Cascabel) 1891 — Gospođa Branikan (Mistress Branican) 1892 — Klaudijus Bombarnak (Claudius Bombarnac) 1892 — Dvorac u Karpatima (Le Château des Carpathes) 1893 — Mali gospodin (P’tit-Bonhomme) 1894 — Doživljaji kapetana Antifera (Mirifiques Aventures de Maître Antifer) 1895 — Ploveće ostrvo (L’Île à hélice) 1896 — Klovis Dardentor (Clovis Dardentor) 1896 — Pozdrav zastavi (Face au drapeau) 1897 — Zagonetka ledenog mora (Le Sphinx des glaces) 1898 — Veličanstveni Orinoko (Le Superbe Orénoque) 1899 — Testament jednog ekscentrika (Le Testament d’un excentrique) 1900 — Druga otadžbina (Seconde patrie) 1901 — Selo u vazduhu (Le Village aérien) 1901 — Morska zmija (Les Histoires de Jean-Marie Cabidoulin) 1902 — Braća kip (Les Frères Kip) 1903 — Gusari sa „Halifaksa” (Bourses de voyage) 1904 — Drama u Livoniji (Un Drame en Livonie) 1904 — Gospodar sveta (Maître du monde) 1905 — Provala mora (L’Invasion de la mer) 1905 — Kula svetilja na kraju sveta (Le Phare du bout du monde) 1906 — Zlatan vulkan (Le Volcan d’or) 1907 — Agencija Tompson & So (L’Agence Thompson and C°) 1908 — Lovci na meteore (La Chasse au météore) 1908 — Dunavski razbojnici (Le Pilote du Danube) 1909 — Preživeli s broda `Džonatan` (Le Naufrages du Jonathan) 1910 — Tajna Vilhelma Štorica (Le Secret de Wilhelm Storitz) 1910 — Juče i sutra (Hier et demain) 1919 — Čudnovati doživljaji ekspedicije Barsak (L’Étonnante Aventure de la mission Barsac) Drugi romani 1863 — Pariz u 20. veku (Paris au XXe Siecle, objavljeno tek 1994) Pripovetke 1851 — Drama u vazduhu (Un drame dans les airs) 1855 — Zimovanje na ledu (Un hivernage dans les glaces) 1872 — Fantaziranja doktora Oksa (Une fantaisie du Docteur Ox)

Veoma dobro očuvano, bez pisanja, pečata, podvlačenja... Autor - osoba Kropotkin, Petr Alekseevič, 1842-1921 = Kropotkin, Petr Alekseevič, 1842-1921 Naslov Anarhizam i moral / Petar Kropotkin ; izbor tekstova, beleške i pogovor Zoran Đinđić ; predgovor Predrag Matvejević ; [preveli Jugoslava Široka, Zoran Đinđić] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1984 (Beograd : Beogradski-izdavačko grafički zavod) Fizički opis 270 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Đinđić, Zoran, 1952-2003 = Đinđić, Zoran, 1952-2003 Matvejević, Predrag, 1932-2017 = Matvejević, Predrag, 1932-2017 Široka, Jugoslava, 1954- = Široka, Jugoslava, 1954- Zbirka ǂBiblioteka ǂProsveta ; 33 (Broš.) Napomene Tiraž 5.000 Predgovor: str. 7-12 Pogovor: str. 237-266 Bibliografski podaci: str. 270-[271]. Predmetne odrednice Kropotkin, Petar, 1842-1935 -- `Anarhizam i moral` Anarhizam Knez Petar Aleksejevič Kropotkin (rus. Пётр Алексеевич Кропоткин; Moskva, 9. decembar 1842 – Dmitrov, 8. februar 1921) je bio ruski teoretičar anarhizma, geograf, istoričar, pisac, aktivista i knez koji se odrekao svoje titule. Petar Kropotkin je rođen 9. decembra 1842. u Moskvi, u aristokratiskoj porodici, na drugom najvišem nivou. Njegova majka je bila ćerka kozaškog generala. Njegov otac, Aleksej Petrovič Kropotkin, bio je knez u Smolensku, iz dinastije Rjurikoviči koja je vladala Rusijom pre uspona Romanovih. Kropotkinov otac je posedovao velike zemljišne posede i skoro 1.200 kmetova u tri provincije. Pod uticajem republikanskih učenja, Kropotkin se odrekao svoje titule princa u svojoj 12. godini, i „čak je prekoravao svoje prijatelje, kada bi ga tako oslovili”. Obrazovanje je stekao u Petrogradu u prestižnoj vojnoj školi, gde su se učvrstila njegova interesovanja za rusku politiku i prirodne nauke. Na opšte iznenađenje izabrao je službu u Sibiru, a iskustva iz Sibira oblikovala su njegove misli. 1862. u Sibiru je obavio važna geografska i antropološka istraživanja koja su donela važne geografske informacije. 1867. Kropotkin se vratio u Petrovgrad, gde je dobio mesto u Ruskom geografskom društvu. Njegovo odbijanje da sledi porodičnu tradiciju vojne službe podstaklo je njegovog oca da ga liši nasledstva, „što je napravilo od njega princa bez sredstava za izdržavanje”. U ime društva istraživao je glečere Finske i Švedske između 1871. i 1873. Stekao je reputaciju u naučnim krugovima i u svojoj tridesetoj godini suočio se sa izborom između produžetka karijere ili popuštanja političkim impulsima. Evo šta je rekao u „Zapisima jednog revolucionara“: „…Dobio sam telegram od Geografskog društva: „Skupština vas moli da prihvatite poziciju sekretara Društva.“ U isto vreme odlazeći sekretar me je nagovarao da prihvatim predlog. Moje nade su se ostvarile. Ali u međuvremenu druge misli i druge težnje su obuzimale moj um. Ozbiljno sam razmislio o odgovoru i poslao, „Najlepše hvala, ali ne mogu prihvatiti.“ Kasnije u „Zapisima“ on objašnjava: „Ali kakvo sam ja imao pravo na ove najveće užitke, kada su svuda oko mene samo beda i borba za plesnjivo parče hleba; kad sve što potrošim da bi omogućio da živim u tom svetu viših emocija mora biti oduzeto od samih usta onih koji seju žito i nemaju dovoljno hleba za svoju decu? Tokom svojih geografskih istraživanja, Kropotkin je takođe izučavao spise vodećih političkih teoretičara i konačno prihvatio socijalističke revolucionarne poglede. Pridružio se Internacionali 1872. ali je ubrzo bio razočaran njenim ograničenjima. Kada je došlo do podele Internacionale na dve suprotstavljene struje, Kropotkin je pristao uz federalističko i libertersko krilo. Vratio se u Rusiju, nakon što je potpuno dovršio svoje teorije, i počeo je sa širenjem anarhističke propagande. 1874. uhapšen je i zatvoren u Tvrđavu Sv. Petra i Sv. Pavla: Strašnu tvrđavu gde je toliko mnogo prave snage Rusije poginulo tokom poslednja dva veka, i čije se samo ime u Petrovgradu izgovara šapatom. Posle dramatičnog bekstva 1876. dospeo je do Engleske i onda Švajcarske da bi se ponovo pridružio Jurskoj Federaciji, zatim do Pariza, i onda nazad u Švajcarsku da bi uređivao „Le Revolte“. Atentat na Cara doveo je do njegovog proterivanja. Izbegao je u Englesku i obnovio svoje izučavanje Francuske revolucije. Obeshrabren političkom atmosferom, on i njegova žena vratili su se u Pariz. Zajedno sa ostalima uhapšeni su i optuženi u spektakularnom javnom procesu u kome su optuženi izveli sjajnu odbranu omogućujući sebi da propagiraju anarhizam u Evropi. Godine 1883, ponovo je uhapšen i osuđen na pet godina zatvora zbog anarhističkih aktivnosti. Pušten je na slobodu posle tri godine i posle toga je živeo i radio u Engleskoj 30 godina. Godine 1889, preselio se u Čikago i živeo u kraju Hal haus. Međutim njegovi anarhistički pogledi učinili su ga nepoželjnim gostom u SAD, pa se vratio u London. Vrativši se u Rusiju posle revolucije iz 1905, ostatak svog života posvetio je pisanju. Bio je zgrožen antisocijalističkim kontrarevolucionarnim postupcima Lenjina, o kom je imao sledeće da kaže: Lenjin je neuporediv sa bilo kojom revolucionarnom ličnošću u istoriji. Revolucionari su imali ideale. Lenjin ih nema. Vladimire Iljiču (Lenjin), vaši konkretni postupci su potpuno nedostojni ideja koje se pretvarate da posedujete. Smrt Kropotkin je umro od upale pluća u Dmitrovu, u blizini Moskve, 8. februara 1921. Lenjinova ponuda za državni pogreb u Kremlju je odbijena. Pogrebu 13. februara prisustvovalo je više od 100.000 ljudi. To je bio poslednji masovni skup koji nije organizovala država u narednih 70 godina u Rusiji. Dok je povorka prolazila pored zatvora, politički zatvorenici su pevali anarhističku himnu mrtvima. Pod pritiskom Kropotkinovih poštovalaca, anarhističkim zatvorenicima je dozvoljeno da prisustvuju sahrani. U masi su se vijorile crne zastave i transparenti: „Gde ima vlasti nema slobode!“, „anarhisti traže da budu pušteni iz zatvora socijalizma!“. Dela Glavne knjige: Osvajanje hleba Dnevnik P. A. Kropotkina Etika Velika Francuska revolucija U ruskim i francuskim zatvorima Zapisi jednog revolucionara Uzajamna pomoć Ruska revolucija i anarhizam Savremena nauka i anarhizam Teror u Rusiji MG148 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko !!! The Transposed Heads: A Legend of India - Tomas Man Novela `Transponirane glave` je filozofska verzija Thomasa Manna indijanske legende o sukobu uma i tijela. U dvostrukom paroksizmu, dva prijatelja, intelektualac Shridaman i zemljani Nanda, odrubljuju si glave. Čarobno, njihove odsječene glave bivaju vraćene - ali na pogrešno tijelo, a Shridamanova žena, Sita, ne može odlučiti koja kombinacija predstavlja njezinog pravog muža. Priču dodatno komplicira činjenica da je Sita slučajno zaljubljena u oba muškarca. Mann prepričava priču s metafizičke, ali ironične točke gledišta. On snažno reagira na aksiomatsku pretpostavku da postoji dihotomija između duha i života, uma i tijela. On je, kao i mnogi pisci 20. stoljeća, osjećao potrebu preustroja sadašnje ljestvice vrijednosti i značenja stalnim sučeljavanjem sa starijima. Tomas Man (nem. Paul Thomas Mann; Libek, 6. jun 1875—Cirih, 12. avgust 1955), bio je nemački romanopisac i pripovedač, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1929. godine. Detinjstvo i školovanje Rođen je u nemačkom gradu Libeku 6.juna, u staroj i uglednoj trgovačkoj porodici. Bio je drugo od petoro dece trgovca Tomasa Johana Hajnrifa Mana i Julije de Silva Bruns, poreklom Južnoamerikanke. Njegov stariji brat Hajnrih, koji će i sam postati pisac, rođen je 1871. godine. Imao je i dva mlađa brata, Karla i Viktora i sestru Juliju.[1] Pohađao je gimnaziju `Katherineum` u Libeku, ali su ga mnogo više od škole interesovali muzika, čitanje i pisanje. Prve književne pokušaje, po ugledu na Hajnea na kojima se potpisao sa Paul Tomas, objavio je u gimnazijskom časopisu Der Frühlingssturm (Prolećna oluja) koji je sam uređivao.[2] U ranom detinjstvu živeo u dobrostojećoj porodici, ali se to menja posle očeve smrti 1891. godine. Porodica se seli u Minhen, dok je Tomas ostao da završi školu u Libeku. Pošto se pridružio porodici u Minhenu, tokom 1894. i 1895. na Visokoj tehničkoj školi u tom gradu sluša predavanja iz istorije umetnosti, istorije književnosti i ekonomije. U tom periodu objavljuje i prvu zapaženu novelu u časopisu Dvadeseti vek koji je uređivao njegov brat Hajnrih.[1] Porodica Godine 1905. oženio se sa Katjom Pringshajm, kćerkom minhenskog profesora matematike. Katja i Tomas će imati šestoro dece, od kojih će neka, kao Klaus, krenuti očevim stopama i poslati književnici. Pored Klausa, Manovi su imali i kćerke Eriku, Moniku i Elizabetu, i sinove Gotfrida i Mihaela. Odlazak iz Nemačke Tokom Prvog svetskog rata Tomas Man je zbog političkih stavova došao u sukob sa bratom Hajnrihom. Neposredan povod za netrpeljivost bilo je objavljivanje Manovog teksta Fridrih i velika koalicija (Friedrisch und die grosse Koalition) u kojem je branio nemačku politiku. Ipak, dve decenije kasnije, u vreme uspona Hitlera, Man uviđa opasnost od nacizma i drži 1929. godine govor koji je 1930. godine objavljen pod nazivom Apel razumu (Ein Appell an die Vernunft). Kada je tokom 1933. godine, zajedno sa suprugom putovao po Evropi i držao predavanja, sin Klaus i kćerka Erika mu šalju upozorenje da se više ne vraća. Kuća Manovih je konfiskovana; tada je i doneta odluka o deportaciji Manovih u logor Dahau.[1] Manovi se zadržavaju u Švajcarskoj, u malom mestu blizu Ciriha. Od 1934. Man putuje više puta u Ameriku gde drži predavanja, da bi konačno postao profesor na Prinstonu 1938. godine. U Americi je Man prihvaćen kao slavni evropski emigrant. Ubrzo se cela porodica okupila u Americi i potom preselila i Los Anđeles. Zvanično Man postaje američki državljanin 1944. godine. Tokom 40-ih drži više govora protiv nacizma, koji su objavljeni 1944. godine. Posle rata, godine 1952, prelazi ponovo u Švajcarsku. Do kraja života putuje i drži predavanja. Na putu za Holandiju 1955. se razboleo, te je hitno prebačen u bolnicu u Cirihu, gde je umro 12. avgusta. Počeci Man je u gimnaziji objavio svoje književne prvence (Vizija), a 1893. i 1894. prve novele: Posrnula (Die Gefallene) i Volja za sreću (Der Wille zum Glück). Ubrzo potom (1898) objavljena je i njegova prva zbirka novela Mali gospodin Frideman (Der kleine herr Friedemann). `Junaci ovih kratkih priča obično su ljudi nastranih ćudi, ljudi izdvojeni iz društva, zatvoreni u sebe i u svoju usamljenost (...)` [2] Na taj način Man je u svojim prvim radovima najavio i prvu veliku temu koja će obeležiti njegova najznačajnija dela: položaj umetnika u društvu. Romani i novele Već u ranoj mladosti započeo je rad na prvom zahtevnijem delu koje je u početku trebalo da bude obimnija novela - Budenbrokovi (Buddenbrooks, 1901) Ipak, delo je naraslo u veliki porodični roman autobiografskog karaktera, koji kroz nekoliko generacija prati sudbinu jedne libečke građanske porodice. Nobelova nagrada koju je dobio 1929. godine, kako je navedeno na povelji, dodeljena mu je upravo za ovaj roman.[3] Godine 1903. objavljena je druga Manova zbirka novela pod nazivom Tristan u kojoj se pojavila i novela Tonio Kreger. Tema Tristana je antagonizam između umetnosti i života, a ista problematika će činiti osnov novele Tonio Kreger: `Dok je u Tristanu taj antagonizam dobio komično-satirično rešenje, ovde je ono lirski sumorno (...) U Toniju Kregeru Man je prvi put svesno iskoristio muziku kao sredsvo jezičkog uobličavanja, primenio tehniku `lajtmotiva`, stilskog ponavljanja i variranja.`[4] Manov rani stvaralački period, obeležen pre svega novelističkim radom, završava se delom Smrt u Veneciji koje je objavljeno 1912. godine. U ovoj noveli ponovo se prikazuje odnos umetnosti i života, ali i `problematična priroda umetnikova`.[4] Zrelim periodom Manovog stvaralaštva dominira svakako veliki roman Čarobni breg koji je završen 1924. godine. Neposrednu inspiraciju za nastanak romana Man je doživeo kada je 1912. godine posetio svoju suprugu Katju koja se lečila u sanatrijumu u Davosu. Lično i intenzivno iskustvo boravka u izolovanom lečilištvu Man je inkorporao u svog junaka Hansa Kastorpa, tako gradeći složenu celinu u kojoj breg postaje simbol celokupne sudbine čoveka: `Čarobni breg predstavlja veliku kompoziciju ljudskih odnosa i ideja epohe, vaspitni roman vremena.`[5] Man i Anica Savić Rebac U Univerzitetskoj biblioteci `Svetozar Marković` u Beogradu čuva se jedno dragoceno svedočanstvo o korespondenciji između Tomasa Mana i Anice Savić Rebac, klasičnog filologa, prevodioca i esejiste. Naime, Anica Savić je intenzivno prevodila dela modernih nemačkih autora, kao i značajne novele Tomasa Mana i odlomak Čarobnog brega. Pored toga objavila je više lucidnih eseja i kritičkih prikaza, približivši tako nemačkog romansijera srpskom čitalaštvu. Od posebne je važnosti činjenica da se Anica Savić dopisivala sa Manom, ali je sačuvano svega jedno pismo iz 1929. godine koje je Man uputio Anici dok je živela u Skoplju. U pismu se Man zahvaljuje na primercima njenih prevoda novela Tonio Kreger, Tristan i Smrt u Veneciji. Njihova korespondencija dovela je i do saradnje i međusobnog uticaja. Naime, Man je koristio neke teme iz Aničinog teksta `Kallistos` za roman Josif i njegova braća. Objavivši ovaj tekst u Wiener Studien, ona je 1937. godine poslala separat Manu koji ga je pažljivo iščitao, beležeći svoje komentare na marginama...

kao na slikama pokisla je na terasi ali sve je tu mapa je odlicno ocuvana strana 242 + karta dalekog istoka, ilustracije, cirilica Izdavač: Piščevo izdanje Beograd 1935, meki povez Japan (jap. 日本; O ovoj zvučnoj datoteci Nihon ili O ovoj zvučnoj datoteci Nippon), poznat i kao Država Japan (jap. 日本国; Nippon-koku ili Nihon-koku), unitarna je parlamentarna ustavna monarhija u istočnoj Aziji. Ostrvska je država koja se nalazi u Tihom okeanu, leži na istočnoj obali azijskog kopna i proteže se od Ohotskog mora na sjeveru do Istočnokineskog mora na jugozapadu. Zauzima površinu od 377.972 km², a klima je pretežno umjerena, ali se razlikuje u velikoj mjeri od sjevera do juga. Sa 127 miliona stanovnika, Japan je deseta najnaseljenija zemlja na svijetu. Glavni i najveći grad je Tokio, dok su ostali veći gradovi Jokohama, Osaka, Nagoja, Saporo, Kobe, Kjoto, Fukuoka, Kavasaki i Saitama. Kandži znaci koji čine naziv Japana znače „porijeklo Sunca” od čega je izvedeno „Zemlja izlazećeg Sunca”. Japan je stratovulkanski arhipelag koji se sastoji od 6.852 ostrva. Četiri najveća ostrva su Kjušu, Hokaido, Honšu i Šikoku, koja čine oko 97% kopnene površine Japana i često se nazivaju matičnim ostrvima. Zemlja je podijeljena na 47 prefektura u 8 regija, sa Hokaidom kao najsjevernijom prefekturom i Okinavom kao najjužnijom. Arheološkim istraživanjima je dokazano da je Japan bio naseljen već u gornjem paleolitu. Prvo pisano pominjanje Japana je u kineskim istorijskim tekstvoima iz 1. vijeka n. e. Uticaji iz drugih regiona, naročito Kine, praćeni razdobljima izolacije, posebno od Zapadne Evrope, okarakterisala su istoriju Japana. Od 12. vijeka do 1868. godine, Japanom su vladali nasljedni feudalni vojni šoguni u ime cara. Japan je početkom 17. vijeka ušao u dug period izolacije, koji se završio 1853. godine kada je SAD primorala Japan da se otvori prema Zapadu. Poslije gotovo dva desetljeća unutrašnjih sukoba i pobuna, Carski dvor je povratio svoju političku moć 1868. uz pomoć nekoliko klanova iz Čošua i Sacuma i osnovano je Japansko carstvo. Krajem 19. i početkom 20. vijeka, pobjede u Prvom kinesko-japanskom ratu, Rusko-japanskom ratu i Prvom svjetskom ratu omogućile su Japanu da proširi svoje carstvo tokom perioda rasta militarizma. Drugi kinesko-japanski rat 1937. godine prerastao je u Drugi svjetski rat 1941, koji se završio 1945. nakon bacanja atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki i japanske predaje. Od usvajanja revidiranog ustava 3. maja 1947. godine, tokom okupacije pod Vrhovnim zapovjedništvo savezničkih snaga, Japan je postao ustavna monarhija na čelu sa Carem i izbornim zakonodavstvom pod nazivom Kokai. Zemlja ima znatnu korist od visoko kvalifikovane radne snage, nalazi se među visoko obrazovanim zemljama svijeta, sa jednim od najviših procenata stanovništva sa diplomom visokog obrazovanja. Japan je visoko razvijena zemlja sa veoma visokim standardom života. Stanovništvo Japana uživa najviši životni vijek i treću najnižu stopu smrtnosti novorođenčadi na svijetu. Japan je poznat po svojim istorijskim i obimnim bioskopima, bogatoj kuhinji i velikom doprinosu nauci i savremenim tehnologijama. Zemlja ima treću najveću privredu prema nominalnom BDP i četrvtu najveću privredu prema paritetu kupovne moći na svijetu. Takođe je četvrti najveći uvoznik na svijetu i četvrti najveći izvoznik. Iako se Japan zvanično odrekao prava na proglašenje rata, održava savremene oružane snage sa 8. najvećim vojnim rashodima na svijetu, koje koristi za samoodbranu i mirovne uloge. Japan je država članica Međunarodnog krivičnog suda, Međunarodnog monetarnog fonda, Međunarodnog tijela za morsko dno, Interparlamentarne unije, Interpola, Organizacije za zabranu hemijskog oružja, Organizacije ujedinjenih nacija, Grupe svjetske banke, Svjetska trgovinske organizacije, Grupe 7 (bivše Grupe 8), Grupe 20, Dijaloga za azijsku saradnju, Azijsko-pacifičke ekonomske saradnje, Dodatnog mehanizma Asocijacije nacija jugoistočne Azije, Sekreterijata za trilateralnu saradnju i Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj.. Etimologija[uredi] Glavni članak: Nazivi Japana Japanska riječ za Japan je 日本, koja se izgovara kao Nihon ili Nipon i koja doslovno znači „porijeklo Sunca”. Znak niči (日) znači „Sunce” ili „dan”: dok znak hon 本 znači „izvor” ili „porijeklo”.[2] Složena riječ izvedena iz njih znači „porijeklo Sunca” i izvor je popularnog epiteta „Zemlja izlazećeg Sunca”.[3] Najraniji zapis naziva Nihon javlja se u kineskom istoriografskom zapisu dinastije Tang, Stara knjiga Tanga. Na kraju 7. vijeka, izaslanstvo iz Japan tražilo je da se naziv Nihon koristi za njihovu zemlju. To ime može imati porijeklo u pismu poslatom 607. godine i koje je zabilježeno u zvaničnoj istoriji dinastije Suej. Princ Šotoku, prestolonasljednik Japana, poslao je izaslanike u Kinu u kome za sebe koristi naziv „Car zemlje gdje izlazi Sunce” (jap. 日出處天子). U poruci je pisalo: „Ovo prilikom, ja, Car zemlje gdje izlazi Sunce, šaljem pismo caru zemlje u kojoj Sunce zalazi. Kako si?” Prije prihvatanja termina Nihon, korišteni su drugi termini kao što je Jamato (大和) i Vakoku (倭国). Temin Va (和) je homofon od Vo (倭), a Kinezi su ga koristili kao oznaku za Japance još od perioda Tri države (3. vijek). Drugi oblik Vei (委) korišten je za ranu državu na prostoru Japan pod imenom Nakoku tokom dinastije Han.[4] Međutim, Japancima se ne sviđaju neke veze sa Va (和; koji je u Kini povezan sa terminima kao što je „patuljak” ili „kepec”) i stoga je zamijenjen drugim simbolom za Va (和), koji znači „zajedništvo, harmonija”.[5][6] Riječ Japan je vjerovatno izvedena iz istorijskog kineskog izgovora japanske riječi 日本. Staromandarinski ili rani vu kineski izgovor riječi Japan zabilježio je Marko Polo kao Cipangu (Cipangu). Na savremenom šangajskom, dijalektu vu kineskog, izgovor simbola 日本 je Cepen (Zeppen). Stara malajska riječ za Japan, Japun (malajs. Japun) ili Japang (malajs. Japang), pozajmljena je iz južnih priobalnih kineskih dijalekata, vjerovatno iz hokien ili ningbo dijalekta,[7] a sa tom malajskom riječi su se susreli portugalski moreplovci u jugoistočnoj Aziji u 16. vijeku.[8][9] Od Meidži obnove do kraja Drugog svjetskog rata, pun naziv Japana bio je „Veliko Japansko carstvo” (jap. 大日本帝國; Dai Nippon Teikoku).[10] Danas, naziv Nihon-koku ili Nipon-koku (jap. 日本国) koristi se kao zvanični ekvivalent sa značenjem „Država Japan”. Istorija[uredi] Glavni članak: Istorija Japana Preistorija i drevna istorija[uredi] Prvi japanski car Džinmu, koji datira iz 660. godine prije n. e.[11][12][13] — u savremenom Japanu kraj njegovog pohoda se obiželjava kao Dan osnivanja nacije 11. februara Prvi tragovi ljudskog prisustva na Japanskom arhipelagu potiču iz paleolita iz 30.000. godine prije n. e. Zatim je oko 14.000 godina prije n. e. (početak Jomon perioda) uslijedila Mezolitska i neolitska polusendetarna kultura lovaca-sakupljača koja se odlikuje poluzemunicama i nerazvijenom poljoprivredom.[14] Oni su preci pripadnika današnjih naroda Ainu i Jamato.[15][16] Ukrašeni glineni sudovi iz ovog perioda spadaju među najstarije primere grnčarije na svijetu. Oko 300. godine prije n. e, narod Jajoj je počeo da naseljava japanska ostrva, miješajući se sa pripadnicima naroda Jomon.[17] Tokom Jajoj perioda, koji je počeo oko 500. godine prije n. e, unapređena je tehnika uzgoja pirinča,[18] nastao je novi vid izrade grnčarije i metalurgije, donosen iz Kine i Koreje.[19] Prvi pisani zapis o Japanu nalazi se u kineskoj Knjizi Hana.[20] Prema Zapisima tri kraljevstva, Jamatajkoku je bilo najmoćnije kraljevstvo na arhipelagu tokom 3. vijeka n. e. Budizam je na Japanski arhipelag došao iz Pekče na Korejskom poluostrvu, ali je na razvoj japanskog budizma prvenstveno uticala Kina.[21] Uprkos početnom protivljenju, budizam je prihvatila i raširila vladajuća klasa, a opšteprihvaćen je postao početkom Asuka perioda (592—710).[22] Tokom Nara perioda (710—784) uspostavljena je centralizovana japanska država, čija se vlast nalazila u Carskoj palati u Nari. Tokom Nara perioda nastala je japanska književnost, a razvila se umjetnost i arhitektura inspirisana budizmom.[23] Vjeruje se da je epidemija velikih boginja od 735. do 737. usmrtila trećinu japanskog stanovništva.[24] Car Kanmu je 784. godine preselio prijestonicu iz Nare u Nagaokakjo, a zatim u Hejankjo 794. godine, današnji Kjoto. Ovime je počeo Hejan period (794—1185), tokom kog je nastala autohtona japanska kultura, poznata po svojoj umjetnosti, poeziji i prozi. U ovom periodu nastala je Priča o Gendžiju Murasaki Šikibe i stihovi japanske himne Kimigajo.[25] Budizam se tokom perioda Hejan širio uglavnom preko dve škole, tendaj tvorca Saiča i šingon tvorca Kukaja. Škola čiste zemlje (Džodo-šu, Džodo šinšu) stekla je veliki broj sljedbenika u drugoj polovini 11. vijeka. Feudalizam[uredi] Borba samuraja sa Mongolima, tokom mongolske invazije Japana; Suenaga 1293. godine Samuraji su mogli ubiti običnog čovjeka zbog najmanje uvrede i njih se japansko stanovništvo jako plašilo. Period Edo, 1798. godina Japanska feudalno doba odlikuje pojava i dominacija vladajuće klase ratnika – samuraja. Nakon poraza klana Tajra 1185. godine u Genpejskom ratu, opjevanom u epu Priča o Hejke, samuraja Minamoto no Joritomo car Go-Toba je imenovanovao za šoguna, a Joritomo je uspostavio bazu moći u Kamakuri. Poslije njegove smrti, klan Hodžo je došao na vlast kao namjesnici šoguna. Tokom Kamakura perioda (1185—1333) iz Kine se proširila Zen škola budizma i stekla naklonost među klasom samuraja.[26] Kamakura šogunat je odbio mongolsku invaziju 1274. i 1281. godine, ali ga je na kraju svrgnuo car Go-Dajgo. Cara Go-Dajgoa je 1336. godine porazio Ašikaga Takaudži. Ašikaga je uspostavio šogunat u Muromačiju kod Kjota. Ovime je otpočeo Muromači period (1336—1573). Ašikaga šogunat je stekao slavu za vrijeme Ašikage Jošimicu i kultura zasnovana na zen budizmu (umjetnost Mijabi) je uznapredovala. Ovo je dovelo do razvoja Higašijama kulture i napredovala je do 16. vijeka. S druge strane, nasljedni Ašikaga šogunat nije uspio da uspostavi kontrolu nad feudalnim gospodarima rata (daimjo), pa je 1467. godine izbio građanski rat čime je otpočeo stogodišnji Sengoku period (Doba zemlje u ratu).[27][28] Tokom 16. vijeka u Japan stižu prvi isusovački misionari iz Portugalije, čime započinje trgovinska i kulturna razmjena između Japana i Zapada. Oda Nobunaga je iskoristio evropsku tehnologiju i vatreno oružje da porazi veći broj daimjoa. Njegova uspostava vlasti označila je početak Azuči-Momojama perioda (1573—1603). Nakon što je ubijen 1582. godine, njegov nasljednik Tojotomi Hidejoši je 1590. ujedinio zemlju i pokrenuo dvije neuspjele invazije na Koreju, 1592. i 1597. godine.[29] Kao namjesnik Hidejošijevog sina, Tokugava Ijejasu je iskoristio mogućnost da pridobije političku i vojnu podršku. Nakon izbijanja ratam Tokugava je porazio protivničke klanove u bici kod Sekigahare 1600. godine. Od cara Go-Jozeija je dobio je titulu šoguna 1603. i uspostavio Tokugava šogunat u Edu (današnji Tokio).[30] Tokugava šogunat je usvojio mjere među kojima su buke šohato, kao pravilnik ponašanja za kontrolu autonomnih daimjoa;[31] i 1639 godine. sakoku (zatvorena zemlja) izolacionističku politiku koja je trajala tokom dva i po vijeka slabog političkog jedinstva poznatog kao Edo period (1603—1868).[32] Proučavanje zapadnjačkih nauka, poznatih kao rangaku, nastavljeno je preko holandske enklave u Dedžimi u Nagasakiju. Takođe, tokom Edo perioda došlo je razvoja kokugakua (nacionalne studije), japanskog proučavanja Japana.[33] Savremeno doba[uredi] Car Meidži (1868-1912), u čije ime je obnovljena carska vlast na kraju Tokugava šogunata Komodor Američke ratne mornarice Metju Peri primorao je Japan da se otvori za spoljašnji svijet sklanjanjem Sporazuma iz Kanagave 31. marta 1854. godine. Slični sporazumi koji su uslijedili sa zemljama Zapada tokom Bakumacu perioda izazvali su ekonomsku i političku krizu. Ostavka šoguna dovela je do Bošin rata i uspostave centralizovane države na čijem čelu se nalazio car (Meidži obnova).[34] Upuštajući se u aktivan proces vesternizacije tokom Meidži obnove 1868. godine, Japan je prihvatio zapadne političke, pravosudne i vojne institucije i zapadni kulturni uticaj integrisao je tradicionalnu kulturu sa savremenom industralizacijom. Kabinet je organizovao Državni savjet, doio Meidži ustav i sazvala Teikoku-gikai (Carsko vijeće). Tokom Meidži obnove Japansko carstvo je postalo industrijalizovana svejtska sila koja je učestvovala u vojnim sukobima radi širenja svoje sfere uticaja. Iako su Francuska i Ujedinjeno Kraljevstvo pokazale neki interes, evropske sile su uveliko ignorisale Japan i umjesto njega su koncentrisale na Kinu. Francuska se povukla svog neuspijeha u Meksiku i poraza od Nijemaca.[35] Nakon pobjeda u Prvom kinesko-japanskom ratu (1894—1895) i Rusko-japanskom ratu (1904—1905), Japan je ovladao teritorijom Tajvana, Koreje i južnom polovinom Sahalina.[36] Osim imperijalističkih uspijeha, Japan je takođe mnogo uložio u svoj privredni rast, što je dovelo do razdoblja privrednog procvata u zemlji, koji je trajao do Velike krize.[37] Broj stanovnika Japana je porastao sa 35 miliona 1873. na 70 miliona 1935. godine.[38] Kineski generali se predaju Japanci u Kinesko-japanskom ratu (1894-1895) U Prvom svjetskom ratu, Japan se pridružio Saveznici i zauzeo njemačke posjede, praveći napredak u Kini. Početak 20. vijeka bio je razdoblje Taišo demokratije (1912—1926), ali je dvadesetih godina krhka demokratija pala pod političkom pomakom ga statizmu, donošenjem zakona protiv političkih disidenata i niza neuspijelih pučeva. Ovaj proces je ubrzan tridesetih godina, rastom novim radikalnih nacionalističkih skupina koje su dijelile neprijateljstvo prema liberalnoj demokratiji i posvjećenost prema ekspanzionizmu u Aziji. Japanski ekspanzionizam i militarizam, zajedno sa totalitarizmom i ultranacionalizmom preoblikovao je zemlju. Japan je 1931. godine izvršio invaziju i okupaciju Mandžurije i zbog međunarodne osude ovog akta, napustio je Društvo naroda 1933. godine. Japan je 1936. potpisao Antikominternski pakt sa Njemačkom, a potpisivanjem Trojnog pakta 1940. postao je dio Sila Osovine.[39] Sovjetsko-japanski pakt o neutralnosti je potpisan 13. aprila 1941. godine.[40] Japanski zvaničnici potpisuju predaju Saveznicima 2. septembra 1945. godine u Tokijskom zalivu, čime je završen Drugi svjetski rat Japansko carstvo je izvršilo invaziju na ostatak Kine 1937. što je podstaklo izbijanje Drugog kinesko-japanskog rata (1937—1945). Japanska carska vojska je brzo zauzela kinesku prijestonicu Nanking i počinila veliki masakr.[41] Godine 1940. izvršena je invaziju na Francusku Indokinu, nakon čega su SAD uvele naftni embargo Japanu.[42] Japanske snage su 7. i 8. decembra 1941. izvršile iznenadni napad na Perl Harbor, napale britanske snage u Malaji, Singapuru i Hongkongu i objavile rat SAD i Britanskoj imperiji, dovodeći SAD i UK na Tihookeansko ratište Drugog svjetskog rata.[43] Nakon saveznički pobjeda širom Tihog okeana u naredne četiri godine, koje su dovele do sovjetske invazije Mandžurije i atomskog bombardovanja Hirošime i Nagasakija 1945. godine, Japan je 15. avgusta iste godine pristao na bezuslovnu predaju.[44] Tokom rata Japan, kolonije, Kine i ostale učesnice poginulo je desetine miliona ljudi, a najveći dio japanske industrije i infrastrukture je uništen. Nakon rata Saveznici (predvođeni SAD) sa okupiranih područja i vojnih kampova širom Azije iselili su nekoliko miliona etničkih Japanaca, tim u velikoj vjeri eliminišući Japamsku imperiju i obnavljajući nezavisnost osvojenih teritorija.[45] Takođe, Saveznici su 3. maja 1946. formirali Međunarodni vojni tribunal za Daleki istok radi suđenja za ratne zločine japanskim generalima. Japan je 1947. godine usvojio novi liberalno-demokratski ustav. Saveznička okupacija Japana je okončana sporazumom u San Francisku 1952,[46] a Japan je postao članica Organizacije ujedinjenih nacija 1956. godine. Nedugo zatim, Japan je počeo da beleži ubrzani privredni rast da bi postao 2. najveća privreda svijeta, sve do 2010. kada je to mjesto preuzela Kina. Privredni uspon je okončan polovinom devedesetih godina 20. vijeka kada je država zapala u veliku recesiju. Početkom 21. vijeka došlo je postepenog oporavka privrede.[47] Najsnažniji zabilježeni zemljotres u istoriji Japana pogodio je ovu zemlju 11. marta 2011, što je izazvalo Fukušimsku katastrofu, jednu od najgorih katastrofa u istoriji nuklearne energije.[48] Geografija[uredi] Glavni članak: Geografija Japana i Geologija Japana Pogled na Japanski arhipelag iz svemira Japan ukupno ima 6.852 ostrva koja se proteže duž tihookeanske obale istočne Azije. Zemlja, uključujući sva ostrva pod svojom kontrolom, leži između 24° i 46° sjeverne geografske širine i 122° i 146° istočne geografske dužine. Matična ostrva, od sjevera prema jugu, jesu Hokaido, Honšu, Šikoku i Kjušu. Rjukju ostrva, koja uključuju Okivanu, ostrvski su lanac južno od Kjušua. Zajedno ta ostrva čine zajednicu poznatu kao Japanski arhipelag.[49] Oko 73% površine zemlje je pod šumama, planinama i neodgovarajuće za poljoprivredu, industriju ili stanovanje.[50][51] Zbog toga, naseljivo područje, koja se pretežno nalazi u priobalju, ima izuzetno visoku gustinu stanovništva. Japan je jedna od najgušće naseljenih zemalja na svijetu.[52] Japanska ostrva su smještena u vulkanskoj zoni Tihookeanskog vatrenog prstena. Ona su prvenstveno rezultat velikih okeanskih pokreta tokom hiljada miliona godina od srednje silura do pleistocena kao rezultat subdikcije Filipinske morske ploče ispod kontinentalne Amurske i Okinavske ploče na jugu i subdukcije Tihookenaske ploče ispod Ohotske ploče na sjeveru. Boso tačka trojnog pucanja na obali Japana je tačka trojnog pucanja gdje se Sjevernoamerička, Tihookeanske i Filipinska morska ploča susreću. Japan je prvobitno bio povezan sa istočnom obalom Evroazije. Subdukcija ploča je povukla Japan na istok, čime je prije oko 15 miliona godina stvoreno Japansko more.[53] Japan ima 108 aktivnih vulkana. Tokom 20. vijeka pojavilo se nekoliko novih vulkana, uključujući Šova-šinzan na Hokaidu i Mjojin-šo na stijenama Benesu u Tihom okeanu. Destruktivni zemljotresi, koji često dovode do cunamija, javljaju se nekoliko puta u svakom vijeku.[54] Veliki zemljotres u Kantu 1923. godine usmrtio je preko 140 hiljada ljudi.[55] Skoriji zemljotresi bili su veliki zemljotres u Hanšinu 1995. i zemljotres u Tohoku 2011. godine, koji je bio magnitude 9,1[56] pogodio je Japan 11. marta 2011. i izazvao je veliki cunami. Japan je u značajnoj mjeri sklon zemljotresima, cunamijima i erupciji vulkana zbog svog geografskog položaja na Tihookeanskom vatrenom prstenu.[57] Ima 17. najveći rizik od prirodnih nepogoda, mjeren prema Indeksu svjetskog rizika 2016. godine.[58] Klima[uredi] Klima Japana je pretežno umjerena, ali znatno varira od sjevera prema jugu. Japanske geografske karateristike klimu dijele u šest glavnih klimatskih zona: Hokaido, Japansko more, Središnja visija, Unutrašnje japansko more, Tihi okean i Rjukju ostrva. Najsjevernija zona, Hokaido, ima umjerenokontinentalnu klimu sa dugim, hladnim zimama i veoma toplim do hladnim ljetima. Padavine nisu obilne, ali ostrva obično imaju velike sniježne nanose tokom zime.[59] U zoni Japanskog mora, na zapadnoj obali Honšua, sjevernozapadni zimski vozovi donose jake sniježne padavine. U ljeto, region je hladniji od tihookeanske zone, iako ponekad dolazi do ekstremno vruće temperature zbog fena. Sredinja visija ima tipičnu unutrašnju umjerenokontinentalnu klimu, sa velikim temperaturnim razlikama između ljetnjeg i zimskog doba, kao i velike dnevne varijacije; padavine su lagane, iako su zimi obično sniježne. Planine regiona Šikoku i Čugoku čuvaju Unutrašnje more od sezonskih vjetrova, donoseći blagi vremenski period tokom tokom cijele godine.[59] Tihookeansku obalu odlikuje vlažna suptropska klima sa blažim zimama sa povremenim padavinama i vrućim, vlažnim ljetima zbog jugozapadnog sezonskog vjetra. Rjukju ostrva imaju suptropsku klimu, sa toplim zimama i vrućim ljetima. Padavine su veoma obilne, posebno tokom kišne sezone.[59] Prosječna zimska temperatura u Japanu je 5,1 °C, a prosječna ljetnja temperatura je 25,2 °C.[60] Najviša temperatura ikad izmjerena u Japanu je 41,1 °C, a zabilježena je 23. jula 2018. godine.[61] Glavna kišna sezona počinje početkom maja na Okinavi i kišni oblaci se postepeno pomjeraju na sjever do Hokaida krajem jula. Na većini Honšua, kišna sezona počinje prije sredine juna i traje oko šest nedjelja. Krajem ljeta i početkom jeseni, tajfuni obično donose jaku kišu.[60] Trešnjini cvjetovi na planini Jošino su predmeti mnogih predstava i vaka poezije Japanski javor (Acer palmatum) u Kongobu-džiju na planini Koja, Svjetska baština Uneska Biodiverzitet i životna sredina[uredi] Glavni članak: Divlji svijet u Japanu i Problemi životne sredine u Japanu Japanski makakiji u Parku majmuna Jigokudani važni su zbog posjete banji tokom zime Japan ima devet šumskih ekoregiona koji odražavaju klimu i geografiju ostrva. Ekoregioni se kreću od suptropskih vlažnih širokolisnih šuma na Rjukju i Bonin ostrvima do umjerenih širokolisnih i mješovitih šuma u središnjim klimatskim regionima na matičnim ostrvima, do umjernih četinarskih šuma u hladnim, zimskih dijelovima sjevernih ostrva.[62] Japan ima preko 90.000 vrsta divljih životinja, uključujući smeđeg medvjeda, japanskog makakija, japanskog rakunskog psa, velikog japanskog poljskog miša i japanskog džinovskog daždevnjaka.[63] Velika mreža nacionalnih parkova je uspostavljena kako bi zaštitila važne oblasti flore i faune, kao i 37 Ramsarskih močvarnih područja.[64][65] Četiri lokacije su upisane na Uneskov spisak Svjetske baštine zbog njihove izvanredne prirodne ljepote.[66] U periodu brzog privrednog rasta nakon Drugog svjetskog rata, vlada i industrijske korporacije su mijenjale politike životne sredine; zbog toga, zagađenost životne sredine je bilo rasprostranjeno tokom pedesetih i šezdesetih godina. Odgovarajući na sve veću zabrinutost oko ovog problema, vlada je 1970. donijela nekoliko zakona o zaštiti životne sredine.[67] Naftna kriza 1973. godine podstakla je efikasnu upotrebu energije zbog nedostatka priprodnih resursa u Japanu.[68] Sadašnji problemi životne sredine uključuju zagađenost vazduha u urbanim sredinama (NOx, suspedovane čestice i toksini), upravljanje otpadom, eutrofikacija vode, očuvanje prirode, upravljanje hemikalijama i međunarodnom saradnjom za očuvanje.[69] Tokom juna 2015. godine, planirana je izgradnja više od 40 elektrana na ugalj ili je bilo u izgradnji. NVO Mreža klimatskih dejstava najavila je Japan kao dobitnika nagrade „Fosil dana” za „maksimalno učestvovanje u blokiranju napretka u klimatskoj akciji”.[70] Japan se nalazi na 20. mjestu Indeksa zaštite životne sredine iz 2018. godine, koji mjeri posvjećenost zemlje održivosti životne sredine.[71] Kao domaćin i potpisnik Kjoto protokola 1997, Japan je sporazumom dužan smanjiti emisiju ugljen-dioksida i da preuzme korake kako bi suzbili klimatske promjene.[72] Urbanizacija[uredi] Japan ima ukupno 811 gradova. Postoji 14 zvanično priznatih metropolitanskih područja u Japanu.[73] Najveća konurbacija je Taiheijo pojas (82,9 miliona stanovnika) koju čine Milto, Cukuba, Tokio, Numazu, Šizuoka, Hamamacu, Tojohaši, Nagoja, Jokaiči, Kjoto, Osaka, Kobe, Himeji, Vakajama, Tokušima, Okajama, Takamacu, Fukujama, Hirošima, Macujama, Kitakjušu, Fukuoka i Oita.[74] pru Najveći gradovi u Japanu Izvor: Popis stanovništva 2010. № Grad Teritorija Populacija № Grad Teritorija Populacija Tokio Tokio Jokohama Jokohama 1. Tokio Tokio 8.949.447 11. Hirošima Hirošima 1.174.209 Osaka Osaka Nagoja Nagoja 2. Jokohama Kanagava 3.689.603 12. Sendaj Mijagi 1.045.903 3. Osaka Osaka 2.666.371 13. Kitakjušu Fukuoka 977.288 4. Nagoja Aiči 2.263.907 14. Čiba Čiba 962.130 5. Saporo Hokaido 1.914.434 15. Sakaj Osaka 842.134 6. Kobe Hjogo 1.544.873 16. Nigata Nigata 812.192 7. Kjoto Kjoto 1.474.473 17. Hamamacu Šizuoka 800.912 8. Fukuoka Fukuoka 1.463.826 18. Kumamoto Kumamoto 734.294 9. Kavasaki Kanagava 1.425.678 19. Sagamihara Kanagava 717.561 10. Saitama Saitama 1.222.910 20. Šizuoka Šizuoka 716.328 Politički sistem[uredi] Glavni članak: Politički sistem Japana Akihito Šinzo Abe Car Akihito (lijevo) i predsjednik Vlade Šinzo Abe (desno) Japan je ustavna monarhija sa ograničenom vlašću cara. Kao ceremonijalnog šefa države, ustavom određena uloga Cara je „simbol Države i jedinstva naroda“ i on nema stvarnu vlast. Izvršnu vlast imaju predsjednik Vlade i njegov kabinet, dok suverenitet pripada japanskom narodu.[75] Zakonodavno tijelo Japana je Kokaji, sa sjedištem u tokijskom okrugu Čijoda. Kokaji je dvodomo zakonodavno tijelo, koje se sastoji od donjeg Šugina sa 465 zastupnika, koji se biraju na izborima svake četvrte godine ili kada se raspusti; i gornjeg Sangina sa 242 zastupnika, koji se biraju na izborima svake šeste godine. U Japanu je izborno pravo univerzalno za starije od 18 godina,[76] sa tajnim glasanjem za sve izborne dužnosti.[75] Većinu u Kokajiju imaju socijal-liberalna Ustavno-demokratska stranka Japana (UDSJ) i konzervativna Liberalno-demokratska stranka (LDS). LDS je na vlasti skoro neprekidno od 1955. godine, izuzev kratkih perioda između 1993. i 1994. i od 2009. do 2012. godine. Od novembra 2017. godine, u donjem domu ima 283 zastupnika, dok u gornjem domu ima 125 zastupnika. Zgrada Kokajija Predsjednik Vlade Japana je šef vlade i imenuje ga car, nakon što ga Kokaji odredi među svojim zastupnicima. Predsjednik Vlade je šef Kabineta i on imenuje i razrješuje ministre. Nakon pobjede LDS na opštim izborim 2012. godine, Šinzo Abe je 26. decembra 2012. preuzeo dužnost predsjednika Vlade od Jošihika Node.[77] Tokom istorije pod velikim uticajem kineskog prava, pravni sistem Japana se nezavisno razvio tokom Edo perioda kroz tekstove kao što su Kudžikata Osadamegaki.[78] Međutim, od kraja 19. vijeka zakonodavstvo sve više preuzima odredbe kontinentalnog prava, prvenstveno njemačkog. Na primjer, japanska vlada je 1896. usvojila građanski zakonik zasnovan na nacrtu njemačkog Građanskog zakonika (nem. Bürgerliches Gesetzbuch); uz izmjene nakon Drugog svjetskog rata i dalje je na snazi.[79] Zakone koje Kokaji proslijedi Caru, on mora potvrditi, bez mogućnosti da ih odbije. Sudski sistem Japana je podijeljen na četiri osnovna nivoa: Vrhovni sud i tri stepena nižih sudova.[80] Glavno tijelo japanskog statutnog prava se naziva Šest zakonika.[81] Administrativna podjela[uredi] Glavni članak: Administrativna podjela Japana Takođe pogledajte: Prefekture Japana i Opštine Japana Administrativna birokratija Japana je podijeljena na tri osnovna nivoa: nacionalni, prefektualni i opštinski. Ispod nacionalnog nivoa nalazi se 47 prefektura, od kojih svaki ima neposredno izabranog guvernera, zakonodavne i administrativne organe.[a] Svaka prefektura je podijeljena na gradove, varoši i sela.[82] U zemlji se trenutno vrši administrativna reorganizacija spajanjem više gradova, varoši i sela jednih sa drugima. Ovime će biti smanjen broj podprefekturnih administrativnih regiona i očekuje se da će dovesti do smanjenja administrativnih troškova.[83] Postoje dvije vrste podprefektualne podijele, to su podprefekture i okruzi. Podprefekture su samoupravne jedinice koje su fokusirane na mjesna pitanja ispod prefektualnog nivoa.[84] Okruzi su geografske i statističke jedinice koje se sastoje od jedne ili više opština. Nalaze se ispod nivoa prefekture i iznad varoši i sela, jedanke sa gradovima.[85] Opština su zajednički naziv za gradove, varoši i sela koja su mjesni javni subjekti. Svaka prefektura se sastoji od određenog broja opština, a prema podacima od 1. aprila 2017. godine ukupan broj opština bio je 1.718.[86] Regions and Prefectures of Japan 2 sr.svg O slici Spoljni odnosi[uredi] Glavni članak: Spoljni odnosi Japana Japan ima uspostavljene diplomatske odnose sa skoro svim nezavisnim zemljama. Japan je država članica Međunarodnog krivičnog suda,[87] Međunarodnog monetarnog fonda,[88] Međunarodnog tijela za morsko dno,[89] Interparlamentarne unije,[90] Interpola,[91] Organizacije za zabranu hemijskog oružja,[92] Organizacije ujedinjenih nacija,[93] Grupe svjetske banke,[94] Svjetska trgovinske organizacije,[95] Grupe 7 (bivše Grupe 8),[96] Grupe 20,[97] Dijaloga za azijsku saradnju,[98] Azijsko-pacifičke ekonomske saradnje,[99] Dodatnog mehanizma Asocijacije nacija jugoistočne Azije,[100] Sekreterijata za trilateralnu saradnju[101] i Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj.[102] Sa 9,68% priloženog novca u budžet OUN, Japan je drugi najveći priložnik.[103] Tokom 2014. donirao je 9,2 milijarde dolara, čime je postao peti najveći donator zvanične razvojne pomoći na svijetu.[104] Japan sa SAD ima bliske veze. Od poraza u Drugom svjetskom ratu, SAD i Japan imaju bliske privredne i odbrambene odnose. SAD su glavno tržište za japanski izvoz i glavni izvor japanskog uvoza, i one su obavezne da brane zemlju, imajući vojne baze širom Japana djelimično u tu svrhu.[105] Japan osporava ruski suverenitet nad Južnim kurilskim ostrvima (uključujući skupine Etorofu, Kunaširi, Šikotan i Habomai), koja je okupirao Sovjetski Savez 1945. godine.[106] Upitan je suverenitet Južne Koreje nad Liankur stijenama.[107] Japan ima zaošterene odnose sa Narodnom Republikom Kinom (NRK) i Republikom Kinom (RK) zbog Senkaku ostrva;[108] sa NRK ima zaoštere odnose i zbog statusa atola Okinotorišima. Oružane snage[uredi] Glavni članak: Samoodbrambene snage Japana Micubiši F-2 Vazdušnih samoobrambenih snaga Japana Japanska oružane snage, Samoodbrambene snage Japana (SOSJ), sastoje se od kopnenih, pomorskih i vazdušnih snaga. Vajni rashodi Japana su 8. najveći na svijetu. Godine 2017. vojni izdaci su iznosili 46,1 milijardu američkih dolara, tj. oko 0,9% BDP zemlje.[109] Vrhovni komandat SOSJ je predsjednik Vlade, dok vojna vlast na kabinetskom nivou prelazi sa predsjednika Vlade na ministra odbrane.[110] U članu 9. Ustava navedeno je da se Japan odriče prava da proglasi rat ili upotrebi vojnu silu u međunarodnim sporovima. je zabranjeno da objavljuje rat ili da koristi vojnu silu u međunarodnim sukobima[111]. Japan se nalazi na 2. mjestu među azijskim i na 9. mjestu među svjetskim zemljama prema Indeksu globalnog mira 2018. godine[112]. SOSJ prema podacima imaju 247.154 aktivnih pripadnika i 47.900 rezervista.[113] Kada su SOSJ osnovane, žene su regrutovane isključivo za usluge njege. Prilike su proširene prilično kad je ženama dopuštene da se pridruže komunikacionoj službi KSOSJ 1967. godine i komunikacijskim službama PSOSJ i VSOSJ 1974. godine. Do 1991. godine više od 6.000 žena je bilo u sastavu SOSJ.[114] Predstavnici japanske vojne industrije traže od vlade da ukine zabranu izvoza oružja radi učestvovanja u multinacionalnim projektima, kao što je izrada Združenog jurišnog lovca.[115] Razarač klase Kongo Pomorskih samoodbrambenih snaga Japana Pomorske snage redovno učestvuju u pomorskim vežbama Rimpaka.[116] Maja 2014. premijer Šinzo Abe izjavio je da Japan više ne želi da bude pasivan i da namjerava da preuzme veću odgovornost za regionalnu bezbednost. On je rekao da Japan želi da ima ključnu ulogu i susjednim zemljama je ponudio pomoć.[117] Japan je potpisnik bezbjednosnih sporazuma sa Australijom iz marta 2007.[118] i Indijom iz oktobra 2008.[119] Demografija[uredi] Glavni članak: Demografija Japana, Japanci, Etničke grupe Japana, i Spisak metropolitanskih oblasti Japana Stanovništvo[uredi] Pogled na Tokijo Ainu narod, etnička manjina iz Japana Brojnost stanovništva Japana se procjenjuje na oko 128 miliona, od čega 80% živi na ostrvu Honšu. Japansko društvo je lingvistički, etnički i kulturno homogeno,[120][121] sačinjeno od 98,5% etničkih Japanaca,[50] sa malim brojem stranih radnika.[120] Korejci,[122] Kinezi, Filipinci, Brazilci pretežnog japanskog porijekla,[123] Peruanci prteženog japanskog porijekla i Amerikanci su među malim manjinskim grupama u Japanu.[124] Godine 2003, bilo je oko 134.700 nelatinoameričkih zapadnjaka (ne uključujući više od 33.000 američkog vojnog osoblja i njihovih porodica smještenih širom zemlje)[125] i 345.000 latinoameričkih iseljenika, od kojih su 274.700 bili Brazilci (koji su prvenstveno potomci Japanaca, ili nikej, zajedno sa svojim supružnicima), najveća su zajednica Zapadnjaka.[126] Najdominantnija domaća etnička grupa u Japanu je Jamato narod; glavne etničke grupe uključuju starosjedilački Ainu[127] i Rjukju narodi, kao i društvene manjinske grupe kao što je burakumin.[128] To su osobe mješovitog porijekla, a koje su ugrađene u Jamato narod, kao što su oni sa Bonin ostrva.[129] Godine 2014, nenaturalizovani radnici rođeni izvan Japana činili su 1,5% ukupnog broja stanovnika.[130] Japan se smatra etnički homogenim i ne skuplja podatke o etničkom ili rasnom porijeklu za japanske državljane; izvori se razlikuju u pogledu takvih tvrdnji, sa najmanje jednom analizom koja opisuje japansko društvo kao multietničko,[131] dok prema je drugoj analizi broj japanskih državljana stranog porijekla minimalan.[121] Većina Japanaca nastavlja da vidi Japan kao monokulturno društvo. Bivši predsjednik Vlade i sadašnji ministar finansija Taro Aso opisuje Japan kao naciju koja ima „jednu rasu, jednu civilizaciju, jedan jezik i jednu kulturu”, što su kritikovali predstavnici manjina kao što je Ainu narod.[132] Japan ima drugi najduži životni vijek na rođenju na svijetu: 83,5 godine za osobe rođene u periodu 2010—2015.[133][134] Japansko stanovništvo ubrzano stari što je rezultat bejbi buma poslije Drugog svjetskog rata, praćeno smanjenom stopom nataliteta. Godine 2012, oko 24,1% ukupnog stanovništva imala je preko 65 godina, a proporcijalno do 2050. godine se očekuje da će taj broj porasti na 40%..[135] Religija[uredi] Glavni članak: Religija u Japanu Religija u Japanu (podaci od 2000)[136] Narodni šintoizam ili „nereligioznost”[b] (51,82%) Budizam (34,9%) Šintoističke organizacije i ostali (4%) Hrišćanstvo (2,3%) Bez odgovora (6,98%) Na osnovu člana 20. ustava Japana u zemlji je zagarantovana puna religijska sloboda. Gornje procjene pokazuju da 84—96% japanskog stanovništva vidi šintoizam kao svoju nacionalnu religiju (50—80% u obzir uzimaju i stepen sinkretizma sa budizmom, šinbucu-šugo).[138][139] Međutim, ove procjene su zasnovane na posjeti hramovima, a ne na broju pravih vjernika. Broj šintoističkih hramova u Japanu se provjenjuje na oko 100.000.[140] Prema ostalim drugijama procjenjuje se da samo 30% stanovništva identifikuje kao pripadnik religije.[141] Prema Edvinu Rajšaueru i Marijusu Džensenu, oko 70—80% Japanaca sebe ne smatra pripadnikom nijedne religije. Ipak, nivo učešća ostaje visok, naročito tokom svečanosti i događaja kao što je prva posjeta šintoističkom hramu u Novoj godini. Taoizam i konfučijanizam iz Kine uticali su na japanske običaje i uvjerenja.[142] Japanske ulice su ukrašene tokom Tabanate, Obona i Božića.[139] Šintoizam je najveća religija u Japanu, koji praktikuje oko 80% stanovništva, ali se ipak mali broj u identifikuje kao „šintoisti” u istraživanjima.[140] To se događa zbog činjenice da „šintoizam” u Japanu ima različita značenja: većina Japana posjećuje šintoističke hramove i klanja se kamijima bez pripadanja određenoj šintoističkoj organizaciji, a s obzirom da ne postoje formalni ritual kojim se postoja pripadnik narodnog šintoizma, članstvo šintoizma se često procjenjuje prema brojnu onih koji su pripdruženi organizovanim šintoističkim sektama. Šintoizam ima oko 100.000 hramova[140] i 78.890 sveštenika u zemlji.[143] Budizam je prvi put stigao u Japan u 6. vijeku; uveden je 538. ili 552. godine iz kraljevstva Pečke na Korejskom poluostrvu.[144] Hrišćanstvo u Japan su prvi put donijeli jezuitski misionari početkom 1549. godine.[145] Danas, manje od 1%[146][147][148] do 2,3% stanovaniva se izjašnjava kao hrišćani,[c] većina njih živi u zapadnom dijelu zemlje, gdje su misionarske djelatnosti bile najveće u 16. vijeku. Prefektura Nagasaki ima najveći procenat hrišćana: oko 5,1% 1996. godine.[149] Od 2007. godine, bilo je oko 32.026 sveštenika i pastora u Japanu.[143] Tokom posljednjeg vijeka, neki zapadni običaju koji su se prvobitno povezivali sa hrišćanstvom (uključujući vjenčanja zapadnog stila, Dan zaljubljenih i Božić) postoli su popularni kao sekularni običaji među mnogim Japancima.[150] Muslimani u Japanu su većinom, tačnije 80—90%, potomci migranata rođenih izvan Japana i njihovi potomci, porijeklom prvenstveno iz Indonezije, Pakistana, Bangladeša i Irana.[151] Većina etničkih Japanaca muslimana su oni koji su se konvertovali stupajući u brak sa imigrantima muslimanima.[152] Pjuv risirč centar procjenjuje da je 2010. u zemlji bilo oko 185.000 muslimana.[153] Ostale manjinske religije uključuju hindiuzam, sikizam, judaizam i od sredine 19. vijeka veliki broj novoreligijskih pokreta koji su se pojavili u Japanu.[154] Jezik[uredi] Glavni članak: Jezici Japana i Japanski jezik Više od 99% stanovnika govori japanski kao maternji jezik.[50] Japanski je aglutinativni jezik koji se odlikuje sistemom počasti, što odražava hijerarhijsku prirodu japanskog društva, sa glagolskim formama i određenim rječnikom koji ukazuje na relativni status govornika i slušaoca. Japanski sistem pisanja koristi kandži (kinesko pismo) i dva seta kana (slogovi zasnovani na kurzivnom pismu i korijenom iz kandžija), kao i latinskim alfabetom i arapskim brojevima.[155] Pored japanskom, rjukjuanski jezici (amami, kunigami, okinavski, mijako, jaejama, jonaguni), koji su dio japonske jezičke porodice, govore se na Rjukjuanskom ostrvskom lancu. Malo djece nauči ove jezike,[156] ali posljednjih godina mjesne vlasti nastojale su povećaju svijest o tradicionalnim jezicima. Okinavski dijalekat japanskog govori se u ovom regionu. Ainu jezik, koji nema dokazane veze sa japanskim ili drugim jezikom, jeste umirući jezik, sa samo nekoliko starijih maternjih govornika koji su ostali na Hokaidu.[157] Javne i privatne škole uopšteno zahtjevaju od učenika da uzimaju časove japanskog jezik, kao i časove engleskog jezika.[158] Problemi[uredi] Promjene u demografskoj strukturi stvorile su niz društvenih pitanja, naročito u potencijalnom padu broja radno sposobnih i povećanja troškova socijalnog osiguranja, kao što je javni plan penzija.[159] Sve veći broj mlađih Japanaca ne stupa u brak ili nema djece. Godine 2011, japansko stanovništvo je u padu pet godina, smanjujući se za 204.000 na 126,12 miliona ljudi. To je najveći pad od 1947. godine, kada su sakupljeni prvi podaci.[160] Ovaj pad je pogoršao cunami i zemljotres u martu 2011. godine, u kome je život izgubilo skoro 16.000 ljudi.[161] Procjenjuje se da će broj stanovnika do 2060. godine pasti na 96,69 miliona;[135][162] demografi i vladini planeri su trenutno u gorućoj raspravi o tome kako se nositi sa tim problemom.[163] Ponekad se kao rješenje predlažu imigracija i radni podsticaj kako bi se obezbjedila mlada radna snaga.[164][165] Japan prihvata godišnje prosječno 9.500 novih državljana za naturalizaciju.[166] Prema Visokom komesarijatu OUN za izbjeglice, Japan je 2012. godine prihvatio 18 izgjeblica za stalno naseljenje,[167] dok su SAD prihvatile 76.000.[168] Japan pati od visoke stope samoubistva.[169][170] Godine 2009, broj samoubistava je premašio 30.000 dvanaestu godine zaredom.[171] Samoubistvo je vodeći uzrok smrti za osobe ispod 30 godina.[172] Obrazovanje[uredi] Glavni članak: Obrazovanje u Japanu Studenti proslavljaju nakon objave rezultata prijemnih ispita na Univerzitet u Tokiju Osnovne škole, srednje škole i univerziteti su uspostavljeni tokom Meidži obnove 1872. godine.[173] Od 1947. godine, obavezno obrazovanje u Japanu obuhvata osnovnu i nižu srednju školu, koje zajedno traju 9 godina (od 6 do 15 godina starosti). Skoro sva djeca nastavljaju školovanje u trogodišnjoj višoj srednjoj školi. Japanski obraznovni sistem je odigrao središnju ulogu u oporavku zemlje i brzom privrednom rastu u desetljećima nakon završetka Drugog svjetskog rata. Nakon rata usvojeni su zakoni kojima je definisan školski sistem koji je djelovao nekoliko desetljeća: šestogodišnja osnovna škola, trogodišnja niža srednja škola, trogodišnja viša srednja škola i dvo ili četvorogodišnji univerzitet. Od aprila 2016. godine, razne škole su otpočele školsku godinu sa integrisanom osnovnom školom i nižom srednjom školom u devetogodišnji program obaveznog školovanja, u nadi da će ublažiti nasilje i izostanke; nadležno ministarstvo planira da ovaj pristup usvoji u cijeloj zemlji u narednim godinama.[174] Japan je najuspješnija zemlja Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OESR) u književnosti, matematici i nauci, sa prosječniom ocjenom od 529 poena po učeniku i nalazi se među zemljama sa najobrazovanijom radnom snagom.[175] Japansko stanovništvo je dobro obrazovano i društvo visoko vrjednuje obrazovanje kao osnovu za društvenu pokretljivost i za sticanje zaposlenja u visokotehnološkoj privredi zemlje. Iznos koji Japan izvaja za obrazovanje u prosjeku je manji od prosjeka OESR. Iako je rashod po učeniku u Japanu veoma visok, ukupni rashodi u odnosu na BDP ostaju mali.[176] Godine 2015, javni izdaci na obrazovanje u Japanu iznosili su samo 3,5% BDP, što je ispod prosjeka OESR koji je 4,7%.[177] Godine 2014, zemlja je prema rang spisku OESR bila četvrta sa 48% stanovnika od 25—65 godina koji su ostvarili visokoškolsko obrazovanje. Pored toga, bakalaureati od 25 do 34 godine čine 59% japanskih diploma, što je na drugom mjestu u OESR odmah iza Južne Koreje.[178] Oko 75,9% diplomaca srednje škole pohađa univerzitet, niži koledž, trgovačku školu ili drugu visokoškolsku ustanovu.[179] Dva vrhunska japanska univerziteta su Univerzitet u Tokiju i Univerzitet u Kjotu,[180] čiji su studenti stekli čak 16 nobelovih nagrada. Program za međunarodnu procjenu učenika kojim koordiniše OESR trenutno rangira ukupno znanje i vještine japanskih petnaestogodišnjaka kao 6. na svijetu.[181] Zdravstvo[uredi] Glavni članak: Zdravstvo u Japanu U Japanu, zdravstvenu zaštitu pružaju državne i mjesne vlasti. Plaćanje ličnih medicinskih usluga se nudi putem univerzalnog sistema zdravstvenog osiguranja koji obezbjeđuje relativnu jednakost pristupa, uz naknadu koju određuje vladina komisija. Ljudi bez osiguranja preko poslodavca mogu učestvovati u državnom programu zdravstvenog osiguranja kojim rukovode mjesne vlasti. Od 1973. godine, svim starijim licima se pruža osiguranje koje finansira vlada.[182] Pacijenti mogu sami odabrati ljekara ili ustanovu u kojoj žele vršiti svoje liječenje.[183] Privreda[uredi] Glavni članak: Privreda Japana Sjedište Banke Japana u Čuu u Tokiju Tokijska berza, jedna je od najvećih berza u Aziji[184] Ginza, luksuzno potrošačko područje u Tokiju Prema visini nominalnog BDP-a Japan je na trećem[185] a prema BDP-u merenom paritetom kupovne moći na četvrtom mestu u svetu. Javni dug Japana je 2016. godine iznosio više od 230% njegovog bruto domaćeg proizvoda, najveći na svijetu.[186] Uslužni sektor čini tri četvrtine bruto domaćeg proizvoda.[187] Japan ima veoma razvijene industrijske kapacitete što se ogleda u nekim od najvećih i tehnološki najnaprednijih proizvođača motornih vozila, električnih uređaja, mašinskih alata, čelika i obojenih metala, brodova, hemijskih proizvoda, tekstila i hrane. Za poljoprivredu se koristi 13% teritorije Japana, pored toga veoma je razvijen i ribolov jer Japan ostvaruje oko 15% svjetskog ulova ribe.[50] U 2017-toj Japan je imao 65,01 milion radno sposobnog stanovništva, dok je nezaposlenost iznosila 2,9%.[50] Oko 20 miliona ljudi, ili oko 17% stanovništva, našlo se 2007. godine ispod linije siromaštva.[188] Stanovanje u Japanu odlikuju ograničena količina zemljišta u urbanim područjima.[189] Najveća izvozna tržišta su SAD (19,4%), Kina (19%), Južna Koreja (7,6%), Hongkong (5,1%) i Tajland (4,2%). Glavninu izvoza čine delovi za automobile, motorna vozila, proizvodi od gvožđa i čelika, poluprovodnici.[50] Japan najviše uvozi iz Kine (24,5%), SAD-a (11%), Australije (5,8%), Južne Koreje (4,2%) i Saudijske Arabije (4,1%).[50] Glavninu uzvoza u Japan čine mašine i oprema, fosilna goriva, prehrambeni proizvodi (naročito govedina), hemikalije, tekstil i sirovine za japansku industriju. Prema mjeri tržišnog udjela, japansko domaće tržište je najmanje otvoreno od bilo koje zemlje OECD-a.[190] Administracija Juničira Koizumija započela je neke reforme koje se tiču tržišne konkurencije, a strane investicije u Japan su porasle.[191] Japan se našao na 34. mjestu 2018. godine prema indeksu lakoće poslovanja i ima jedan od najmanjih poreskih prihoda u razvijenom svijetu. Japanska varijanta kapitalizma ima mnogo svojih osobenosti: kejrecu preduzeća su uticajna, a stalno zaposlenje i napredovanje u karijeri zasnovano na starosti je relativno uobičajeno u japanskom radnom okruženju.[190][192] Japanska preduzeća su poznata po metodama upravljanja kao što je „Tojota put”, a dionačarska aktivnost je rijetka.[193] Najpoznatiji japanski globalni brendovi su Tojota, Honda, Kenon, Nisan, Soni, Micubiši, Panasonik, Uniklo, Leksus, Subaru, Nintendo, Bridžston, Mazda i Suzuki.[194] Privredna istorija[uredi] Tokom Edo perioda stvorena je osnova za kasniji privredni rast. U ovom razdoblju izgrađena je saobraćajna mreža i osnovane su prve banke i osiguravajuća društva.[195] Tokom Meidži perioda od 1868. u Japanu se razvija tržišna privreda.[196] Tada su osnovana mnoga preduzeća koja i danas posluju, a Japan je postao najrazvijenija država Azije.[197] Period sveukupnog privrednog rasta od šezdesetih do osamdesetih godina 20. vijeka nazvan je Japansko postratno privredno čudo: prosječna godišnja stopa rasta društvenog proizvoda tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. vijeka bila je 7,5%, a tokom osamdesetih i početka devedesetih godina 20. vijeka 3,2%.[198] Privredni rast je značajno usporen tokom devedesetih godina 20. vijeka koji se naziva Izgubljenim desetlječem, uglavnom kao nusefekat nerealno visokih cijena nekretnina i velikog priliva novca. Napori vlade da oživi privredni rast nisu imali uspjeha, a dodatni problem im je nanelo usporavanje svjetske privrede 2000. godine. Nakon 2005. privreda je pokazala snažne znake oporavka; rast BDP-a te godine iznosio je 2,8%, što je bilo više nego u SAD ili Evropskoj uniji.[199] Danas, Japan se visoko rangira po konkurentnosti i privrednoj slobodi. Našao se na 6. mjestu prema izvještaju o globalnoj konkurentnosti za 2015—2016. godinu.[200][201] Kultura[uredi] Sumo rvanje je tradicionalna japanska borilačka veština. Japanski vrt Japanska mitologija Kabuki pozorište Bunraku pozorište Japanski tradicionalni muzički instrumenti Japanska čajna ceremonija Haruki Murakami, popularni savremeni japanski pisac i prevodilac Hanami

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na nultoj stranici odsecen deo gde je bila posveta, sve ostalo uredno! Ilustrovano! Avanturistički profesor geologije nailazi na rukopis u kojem istraživač iz 16. veka tvrdi da je pronašao put do Zemljinog jezgra. Profesor Lidenbrok ne može da odoli prilici da istraži i sa svojim nećakom Akselom kreće preko Islanda u društvu Hansa Bjelkea, domaćeg vodiča. Ekspedicija se spušta u ugašeni vulkan prema moru bez sunca, gde nailaze na podzemni svet svetlećih stena, pretpotopnih šuma i fantastičnog morskog života - živu prošlost koja krije tajne porekla ljudskog postojanja.... Žil Vern (franc. Jules Verne, IPA: /ʒyl vɛʁn/; Nant, 8. februar 1828 — Amjen, 24. mart 1905) bio je francuski romanopisac, pesnik i dramski pisac, najpoznatiji po svojim avanturističkim romanima i njegovom snažnom uticaju na književni žanr naučne fantastike. Rođen u Nantu, trebalo je da prati stope svoga oca i postane advokat, ali već od rane mladosti ga je više privlačilo pozorište i pisanje tekstova. Njegova saradnja sa izdavačem Pjerom Žilom Ecelom dovela je do stvaranja Neobičnih putovanja, veoma uspešne serije romana u kojoj su se nalazila dela kao što su Put u središte Zemlje, Dvadeset hiljada milja pod morem i Put oko sveta za osamdeset dana. Vern se, generalno, smatra glavnim književnim autorom u Francuskoj i većem delu Evrope, gde je imao veliki uticaj na književne žanrove avangardu i nadrealizam.[1] Međutim, njegova reputacija je značajno drugačija u anglofonim regionima, gde se često spominje kao pisac fantastike i knjiga za decu, ne samo zbog skraćenih i izmenjenih prevoda u koja su njegovi romani često preštampavani.[2] Žil Vern je drugi najprevođeniji autor na svetu, a nalazi se između engleskih pisaca — Agate Kristi i Vilijama Šekspira — ali je bio najprevođeniji autor tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Njegov doprinos žanru je bio takav, da se zajedno sa piscima Herbertom Džordžom Velsom i Hugom Gernsbekom, ponekad naziva jednim od „očeva naučne fantastike Žil Gabrijel Vern je rođen 8. februara 1828. godine na ostrvu Fedo u Nantu, kao sin Pjera Verna i Sofi Alot de la Fije.[4] Otac Pjer je bio advokat, a majka Sofi poreklom iz brodograditeljske i brodovlasničke porodice. Majčina porodica ima delom škotsko poreklo, nakon što se jedan predak 1462. godine priključio gardi Luja XI, te dobio plemićku titulu za vernu službu kralju. S druge strane, očeva porodica je keltskog porekla, koja je dugo živela u Francuskoj.[5] Osim Žila, porodica Vern je imala još četvero dece — sina Pola, te kćerke Anu, Matildu i Mari.[6] Sa 8 godina, Žil Vern je počeo da pohađa „Sen Stanislas”, katoličku školu koja je odgovarala religijskim uverenjima njegovog oca. Nakon osnovnog obrazovanja, završio je srednju školu u Nantu, gde je dobio klasično obrazovanje, koje uključuje poznavanje grčkog i latinskog jezika, te retorike, pevanja i geografije.[7] Žil i njegova porodica dosta vremena su provodili na obalama reke Loare, na kojoj su posedovali vikendicu, u koju su njegov brat i on često dolazili. Na taj način, Žil je razvio interesovanje za putovanja i avanture. Godine 1839, pretpostavlja se da se Žil ukrcao na jedrenjak „Korali”, koji je putovao za Indiju. Nakon što je njegov otac to otkrio, sprečio je Žila, te ga nagovorio da mu obeća da će da putuje „samo u svojoj mašti”.[8] Sada je poznato da je to verovatno izmišljena priča Žilove nećake Margerit Alot de la Fije, njegovog prvog biografa, mada je moguće da je priča inspirisana stvarnim incidentom. Obrazovanje Nakon što je završio osnovno i srednje obrazovanje, Žil je, na nagovor oca, prosperitetnog advokata, otišao u Pariz kako bi završio pravo.[9] Vern je stigao u Pariz 1848. godine, u vreme političkih nemira, kada se desila Francuska revolucija. Žil je došao u grad neposredno pre izbora Napoleona III Bonaparte za prvog predsednika Republike.[10] U to vreme, Vern je napisao brojne sonete, te čak i par poetskih tragedija za pozorište lutaka. Godine 1848, stric Fransisk de Šatobur ga je uveo u književne krugove, gde je upoznao Dime — oca i sina; stariji Dima je posle imao veliki uticaj na Vernovo privatno i književno usmerenje.[11] Kada je otac shvatio da se Žil ne trudi oko studiranja prava, te da mu je pisanje draže, prestao je da mu šalje novac u Pariz. Nakon što je je potrošio svu ušteđevinu na knjige, nije imao više ni za hranu, što je izazvalo brojne tegobe — izazivajući mu stomačne poremećaje i fekalne inkontinencije, te nervne poremećaje, koji su kulminirali paralizom facijalisa.[12] Pored svih zdravstvenih i ličnih problema, Žil je u januaru 1851. godine uspeo da završi fakultet, te stekne zvanje advokata.[13] Iako sa zvanjem advokata, Žil je odlučio da se ne vrati ocu i radi u njegovoj kancelariji, već je ostao u Parizu. Počeo je da radi kao notar, a zatim kao sekretar u pozorištu „Lirik”.[14] Porodični život U maju 1856. godine, Vern je otputovao u Amjen, kako bi bio kum na venčanju jednog prijatelja, Ogista Lelarža. Verna je mladina porodica pozvala da ostane par dana kod njih, što je on prihvatio. Sprijateljio se sa svima, a najviše sa mladinom sestrom, Onorin de Vijan Morel, dvadesetšestogodišnjom udovicom koja je imala dvoje dece.[15][16] Nadajući se da će pronaći siguran izvor prihoda, kako bi mogao da se oženi sa Onorin pred sudom, Žil je prihvatio ponudu svog brata, te započeo posao posrednika.[17] Nakon što mu se finansijska situacija poboljšala, Vern je dobio naklonost Onorin i njene porodice, te su se venčali 10. januara 1857. godine.[18] Žil je u julu 1858. godine dobio ponudu — da bez ikakve naknade putuje brodom od Bordoa do Liverpula i Škotske. Putovanje, Vernovo prvo izvan Francuske, duboko ga je oduševilo, a on je na istom pisao romane.[19] Kasnije je išao u Stokholm, odakle je putovao u Kristijaniju i kroz Telemark.[20] Međutim, na putu kroz Dansku, u žurbi se vratio u Pariz, ali je ipak propustio rođenje Mišela, svog jedinog biološkog sina.[21] Poslednje godine Vern u samrtnoj postelji Iako je odrastao kao katolik, Vern je postao deist u poznim godinama.[22] Neki naučnici veruju da se njegova deistička filozofija ogleda u njegovim romanima, jer oni često uključuju pojam Boga ili božanskog proviđenja, ali retko se pominje koncept Hrista.[23] Dana 9. marta 1886. godine, kada se Vern vraćao kući, njegov dvadesetpetogodišnji nećak, Gaston, dva puta je pucao u njega iz pištolja. Prvi metak ga je promašio, ali ga je drugi pogodio u nogu; Žil je preživeo, ali je zbog hica u nogu do kraja života šepao. Ovaj incident se nije pročuo u medijima, ali Gaston je proveo ostatak života u jednoj ustanovi za mentalno obolele osobe.[24] Posle smrti svoje majke i prijatelja Ecela, Vern je objavljivao radove sa mračnijom tematikom. Godine 1888, Vern je ušao u politiku i bio je izabran za odbornika u grad Amjenu, gde je učestvovao u organizaciji koje su poboljšale život u gradu, te je na toj funkciji proveo oko petnaest godina.[25] Godine 1905, bolovao je od dijabetesa, koji mu je u potpunosti oduzeo vid, a preminuo je 24. marta u svom domu u Amjenu.[26] Godine 1863, Vern je napisao roman pod nazivom Pariz u 20. veku — o mladom čoveku koji živi u svetu staklenih nebodera, brzih vozova, automobila sa pogonom na gas, računara i globalnih komunikacionih mreža, ali i sa životom bez sreće. Roman ima tragičan kraj, a Ecel je mislio da će pesimizam romana uništi Vernov sjajan uspeh, te su odlučili da objavljivanje romana odgode na dvadeset godina. Vern je stavio rukopis u sef, u kom ga je 1989. godine pronašao njegov praunuk, koji ga je objavio 1994. godine. Bibliografija Najveći broj Vernovih dela spada u seriju romana pod nazivom Neobična putovanja, koja obuhvata sve njegove romane, osim dva — Pariz u 20. veku i Povratak u Britaniju, koja su objavljena posthumno 1989. i 1994. godine. Neki od njegovih romana su ostala nezavršena zbog njegove smrti, a mnoge od njih je posthumno prilagodio i prepisao njegov sin Mišel. Vern je, takođe, napisao mnoge drame, poeme, tekstove pesama, operska libreta i pripovetke, kao i razne eseje. Neobična putovanja 1863 — Pet nedelja u balonu (Cinq Semaines en ballon) 1864 — Put u središte Zemlje (Voyage au centre de la Terre) 1865 — Sa Zemlje na Mesec (De la terre à la lune) 1866 — Doživljaji kapetana Haterasa (Voyages et aventures du capitaine Hatteras) 1867 — Deca kapetana Granta (Les Enfants du capitaine Grant) 1869 — Dvadeset hiljada milja pod morem (Vingt mille lieues sous les mers) 1870 — Oko Meseca (Autour de la lune, nastavak romana Sa Zemlje na Mesec) 1871 — Grad koji plovi (Une ville flottante) 1872 — Doživljaji tri Rusa i tri Engleza (Aventures de trois Russes et de trois Anglais) 1873 — Zemlja krzna (Le Pays des fourrures) 1873 — Put oko sveta za osamdeset dana (Le Tour du Monde en quatre-vingts jours) 1874 — Doktor Oks (Le Docteur Ox) 1874 — Tajanstveno ostrvo (L’île mysterieuse) 1875 — Čenseler (Le Chancellor) 1876 — Mihail Strogov, ili Carev glasnik (Michel Strogoff) 1877 — Hektor Servadak (Hector Servadac) 1877 — Crna Indija (Les Indes noires) 1878 — Petnaestogodišnji kapetan (Un Capitaine de quinze ans) 1879 — Pet stotina miliona Begeninih ili Grad čelika (Les Cinq cents millions de la Bégum) 1879 — Kin Fo (Les tribulations d`un chinois en Chine) 1880 — Parna kuća (La Maison à vapeur) 1881 — Prav, a osuđen (La Jangada,) 1882 — Zeleni zrak (Le Rayon vert) 1882 — Škola za Robinzone (L`École des Robinsons) 1883 — Tvrdoglavi Keraban (Kéraban-le-têtu) 1884 — Južna zvezda (L’Étoile du sud) 1884 — Arhipelag u plamenu (L’Archipel en feu) 1885 — Matijas Sandorf (Mathias Sandorf) 1886 — Lutrijski listić (Un Billet de loterie) 1886 — Robur Osvajač (Robur-le-Conquérant) 1887 — Sever protiv juga (Nord contre Sud) 1887 — Put za Francusku (Le Chemin de France) 1888 — Dve godine raspusta (Deux Ans de vacances) 1889 — Porodica Bezimenić (Famille-sans-nom) 1889 — Naglavačke (Sans dessus dessous) 1890 — Cezar Kaskabel (César Cascabel) 1891 — Gospođa Branikan (Mistress Branican) 1892 — Klaudijus Bombarnak (Claudius Bombarnac) 1892 — Dvorac u Karpatima (Le Château des Carpathes) 1893 — Mali gospodin (P’tit-Bonhomme) 1894 — Doživljaji kapetana Antifera (Mirifiques Aventures de Maître Antifer) 1895 — Ploveće ostrvo (L’Île à hélice) 1896 — Klovis Dardentor (Clovis Dardentor) 1896 — Pozdrav zastavi (Face au drapeau) 1897 — Zagonetka ledenog mora (Le Sphinx des glaces) 1898 — Veličanstveni Orinoko (Le Superbe Orénoque) 1899 — Testament jednog ekscentrika (Le Testament d’un excentrique) 1900 — Druga otadžbina (Seconde patrie) 1901 — Selo u vazduhu (Le Village aérien) 1901 — Morska zmija (Les Histoires de Jean-Marie Cabidoulin) 1902 — Braća kip (Les Frères Kip) 1903 — Gusari sa „Halifaksa” (Bourses de voyage) 1904 — Drama u Livoniji (Un Drame en Livonie) 1904 — Gospodar sveta (Maître du monde) 1905 — Provala mora (L’Invasion de la mer) 1905 — Kula svetilja na kraju sveta (Le Phare du bout du monde) 1906 — Zlatan vulkan (Le Volcan d’or) 1907 — Agencija Tompson & So (L’Agence Thompson and C°) 1908 — Lovci na meteore (La Chasse au météore) 1908 — Dunavski razbojnici (Le Pilote du Danube) 1909 — Preživeli s broda `Džonatan` (Le Naufrages du Jonathan) 1910 — Tajna Vilhelma Štorica (Le Secret de Wilhelm Storitz) 1910 — Juče i sutra (Hier et demain) 1919 — Čudnovati doživljaji ekspedicije Barsak (L’Étonnante Aventure de la mission Barsac) Drugi romani 1863 — Pariz u 20. veku (Paris au XXe Siecle, objavljeno tek 1994) Pripovetke 1851 — Drama u vazduhu (Un drame dans les airs) 1855 — Zimovanje na ledu (Un hivernage dans les glaces)

Odlično stanje 21. SS-DIVIZIJA SKENDERBEG Pavle Dželetović Ivanov Beograd, 1987. Mek povez, format 20cm Latinica, 278 strana Ilustrovano 21. СС брдска дивизија „Скендербег” (1. албанска) (њем. 21. Waffen-SS Gebirgsdivision der SS „Skanderbeg“ (albanische Nr.1)) била је њемачка брдска пјешадијска дивизија Вафен-СС, оружаног крила Нацистичке партије. 21. СС брдска дивизија „Скендербег” (1. албанска) 21. Waffen-SS Gebirgsdivision der SS „Skanderbeg“ (albanische Nr.1) SS Skanderbeg volunteer sleeve patch.png Ознака припадности 21. СС брдској дивизији „Скендербег” (1. албанска) Постојање 1. мај 1944 — 1. новембар 1944.; 6 месеци Земља Трећи рајх Огранак Вафен-СС Тип Брдска пјешадија Улога Антипартизанске операције Величина дивизија Дио 21. брдски армијски корпус Гарнизон (сједиште) Призрен Надимак Скендербег Ангажовање Други свјетски рат у Југославији: Операција Ендлих Операција Фалкенауге Операција Драуфгенгер Косовска операција 1944. Команданти Командант Аугуст Шмитхубер Инсигније Симбол идентификације албански двоглави орао Језгро дивизије је образовано око албанских батаљона који су накратко водили борбу у источној Босни против партизана у саставу 13. СС брдске дивизије „Ханџар” (1. хрватска). Сачињена углавном од Албанаца са претежно њемачким (рајхсдочјери и фолксдојчери) официрима и подофицирима, назив је добила по албанском националном хероју Ђурђу Кастриоту Скендербегу, који је предводио отпор албанских племена османским освајачима и исламизацији. Скендербег никада није достигао бројност дивизије, имајући у највећем броју 6.000—6.500 војника што је снага бригаде. У мају 1944. године, припадници дивизије су ухапсили 281 Јевреја у Приштини и предали их Нијемцима, који су их транспортовали у концентрациони логор Берген-Белзен, гдје су многи убијени. Сама дивизија је била познатија по овој акцији и по убијању, силовању и пљачкању у претежно српским областима, него по учешћу у борбеним дејствима за њемачке ратне циљеве. Једина значајна војна акција десила се током њемачке антипартизанске офанзиве у окупираној Црној Гори у јуну и јулу 1944. године. Након тих дејстава дивизије, њени припадници су распоређени као стражари у рудницима хрома на Косову, која су убрзо заузели партизани, што је довело до великог дезертерства. Ојачана припадницима Кригсмарина (њемачка морнарица) и са мање од 500 Албанаца у својим редовима, Скендербег се распушта 1. новембра 1944. године. Преостали припадници укључени су у састав 7. СС добровољачке брдске дивизије „Принц Еуген”. Након рата, дивизиони командант СС-бригадефирер и генерал-мајор Вафен-СС Аугуст Шмитхубер осуђен је 1947. у Београду на смрт за почињене ратне злочине и затим погубљен. Историја Уреди Позадина Уреди Велики муфтија Јерусалима, Мухамед Амин ел Хусеини, поздравља припадника 13. СС дивизије нацистичким поздравом у новембру 1943. године.[1] Дивизија је бројала отприлике 1.000 Албанаца са простора Косова и Санџака, који су касније чинили језгро дивизије Скендербег. Пет мјесеци прије избијања Другог свјетског рата, тачније 7. априла 1939. године, Краљевина Италија је извршила инвазију на Краљевину Албанију. Земља је заузета за пет дана и италијански краљ Виторио Емануеле III прихватио је круну коју му је понудио Парламент Албаније. Краљевска албанска војска придружена је Краљевској италијанској војсци и именован је вицекраљ који је управљао земљом као протекторатом.[2] Након инвазије Сила Осовине на Краљевину Југославију 6. априла 1941. године, италијанска Албанија проширила је своју територију на дијелове Вардарске и Моравске бановине.[3] Албанци који су живјели у овим областима дочекали су окупацију са одушевљењем.[4] Неки од њих су чак истицали да су Албанци „Аријевци илирског насљеђа”.[5] Иако званично под италијанском влашћу, Албанци су добили контролу над регионом и охрабривани су да отварају школе на албанском језику,[6] које је забранила југословенска власт.[7] Италијани су дозволили Албанцима да истичу албанску заставу.[6] Краљевска италијанска војска је протјерала већину Срба који су населили Косово и Метохију током међуратног периода.[8] Албанци су искористили измјењене околности, напали су своје српске сусједе и спалили домове чак 30.000 српских породица.[6] Албанија је остала под италијанском окупацијом све до њене предаје Савезницима у септембру 1943. године.[9] У августу исте године, суочена са непосредном пропашћу италијанских ратних напора, Њемачка је распоредила 2. оклопну армију на Балкан како би преузела области које је раније окупирала Италија. Једна од италијанских области које је њемачке преузела била је Албанија, гдје је распоређен 21. брдски армијски корпус 2. оклопне армије под командом генералоберста Лотара Рендулића. Генерални опуномоћеник Вермахта и специјални представник Хајнриха Химлера, СС-бригадефирер и генерал-мајор Вафен-СС и полиције Јозеф Фицтум, налазили су се у албанској пријестоници Тирани. Нијемци су преузели контролу над свим албанским снагама које су сарађивале са Италијанима прије њихове капитулације, укључујући Бали Комбетар, антикомунистичку и националистичку милицију. Нијемци су ојачали албанску војску и жандармерију, али убрзо су схватили да су те снаге непоуздане.[10] Исте године, одређени број Албанаца са простора Косова, Метохије и Новопазараског санџака регрутован је у 13. СС брдску дивизију „Ханџар” (1. хрватска), Вафен-СС дивизија сачињена претежно од босанских муслимана и Хрвата са већинским њемачким официрским кадром. За око шест мјесеци ова дивизија је укључивала око 1.000 Албанаца са простора Косова, Метохије и Санџака, а који су се налазили у 1. батаљону 2. пука (I/2), која је касније постао 1. батаљон 28. пука (I/28).[11] Дивизија је касније регрутовала још 500 мушкараца са простора Санџака.[12] Образовање албанске Вафен-СС дивизије била је Фицтумова идеја, којој се у почетку супротстављао њемачки високи чиновник Министарства иностраних послова Херман Нојбахер и шеф Рајхсзихерхајтсхауптамт СС-обергрупенфирер и генерал полиције Ернст Калтенбрунер, који је вршио утицај на Химлера да је укине. Ипак, албанска влада је подржала идеју; суочен са све већим потешкоћама, Химлер је убзо промијенио мишљење, а фебруара 1944. године идеја је добила одобрење од Адолфа Хитлера.[13] Стварање Уреди У фебруару 1944. године, Хитлер је одобрио оснивање албанске Вафен-СС дивизије која би дјеловала само на простору Косова[7] и сврха дивизије била је само заштита Албанаца, али је остала под њемачком контролом.[13] Била је једна од три муслиманске Вафен-СС дивизије на простору Балкана, док су остале двије биле 13. СС брдска дивизија „Ханџар” (1. хрватска) и 23. СС брдска дивизија „Кама” (2. хрватска).[14] Химлеров циљ био је да прошири регрутовање Вафен-СС на Балкану и оснивање по два корпуса са по двије дивизије, са једним корпусом који ће дјеловати на простору Босне и Херцеговине у Независној Држави Хрватској, док би други дјеловао на простору Албаније. Ти корпуси би требало да буду спојени са 7. СС добровољачком брдском дивизијом „Принц Еуген” и заједно би чинили балканску Вафен-СС брдску армију од пет дивизија.[15] Дивизија је добила назив по албанском националном хероју Ђурђу Кастриоту Скендербегу, који је предводио албанска племена у 15. вијеку у борби против Османлија и исламизације. У марту 1944. године, Бедри Пејани, предсједник Друге призренске лиге, организације која је основана након италијанске предаје са циљем остварења интереса Албанаца, предложио је Хитлеру да се оснује јединица од 120.000—150.000 албанских добровољаца која би се борила против југословенских и албанских партизана. Пејани је затражио од њемачког вођства опрему и залихе за Албанце како би се борили против комунистичких побуна, а затражио је и проширење граница Албаније на штету Територије под војном управом у Србији и Краљевине Црне Горе.[10] Ови захтјеви нису испуњени, али у априлу 1944. године Химлер је наредио оснивање нове албанске добровољачке дивизије,[9] која је касније добила име по албанском националном хероју Ђурђу Кастриоту Скендербегу.[16] До тога тренутка, Нијемци и неки припадници албанске квислиншке власти вјеровали су да би се око 50.000 мушкараца са простора Албаније могло регрутовати у СС.[17] СС је у почетку предвиђала да ће албанска СС дивизија бројати 10.000—12.000 људи.[13] Химлер је у Албанцима муслиманима видио могући извор људства у њемачком рату са југословенским партизанима,[9] који су се суочили са озбиљним потешкоћама у регрутовању Албанаца у своје редове.[18] Нијемци су увидјели да су Албанци са простора окупиране Југославије спремнији на сарадњу, него Албанци из саме Албаније. То се дешавало углавном због страха од повратка југословенске власти.[7] Квалитет већине регрута био је лош, а само 6.000 је сматрано погодним за обуку.[9] Регрути који су примљени су спојени заједно са око 1.500 бивших заробљеника Југословенске војске, елементима пропале албанске војске и жандармерије, добровољцима из предратне и ратне Албаније и регрутима који су потицали из породица са више од два сина.[13] Ангажовање албанског цивилног становништва спровођено је у тијесној сарадњи са албанском марионетском владом.[19] Дана 17. априла 1944. године, албански батаљон 13. СС брдске дивизије пребачено је жељезницом непосредно из борби у Босни на Косово како би образовали дио Скендербег дивизије. Шеф регрутовања у Вафен-СС, СС-обергрупенфирер Готлоб Бергер, извијестио је Химлеру да су Албанци „... били тужни због одласка”.[20] Сам Химлер је очекивао „велику корист” од јединице, с обзиром да су се Албанци који су били у саставу Ханџар дивизије показали као „високо мотивисани и дисциплиновани” у борби против југословенских партизана.[19] Дана 23. маја, Фицтум је извијестио о неуспјеху албанских јединица у операцији против партизана, те да је распустио четири албанска батаљона у саставу Вермахта. Описао је већину албанских официра војске и жандармерије као „потпуно корумпираним, неупотребљивим, недисциплинованим”.[10] Операције Уреди Дивизија је основана као 21. СС брдска дивизија „Скендербег” (1. албанска)[21] 1. маја 1944. године[22] у саставу 21. брдског армијског корпуса. Већина или чак сви дивизиони официри, подофицири и специјалисти били су Нијемци,[23] углавном из 7. и 13. СС дивизије, што је знатно ослабило те јединице.[24] Дивизиони артиљеријски пук основан је од 1. албанског артиљеријског пука.[22] Дивизија је стављена под команду СС-штандартенфирера Аугуста Шмидхубера,[25] који је у јуну унапријеђен у СС-оберфирера. Јачина дивизије се процјењује на од 6.000[26] до 6.500[27] људи. Припадници дивизије су полагали вјерску заклетву над Кураном, обећавајући „џихад против кафира”.[28] Дивизија је на почетку била опремљена заробљеним италијанским тенком M15/42, који се показао као непоуздан.[29] Гарнизон се налазио у Призрену.[30] Дивизија је била опремљена са заробљеним италијанским тенковима M15/42, али они су се показали као непоуздани На самом почетку је постало познато да је већини Албанаца муслимана у дивизији циљ био борба са Србима православцима, који су постали мета бројних звјерстава.[9] Како би зауставили злочине, Нијемци су морали разоружати батаљоне дивизије у Пећи и Призрену и ухапсити албанске официре, а један командни официр је чак послат у затвор у Њемачку. Дана 14. маја 1944. године,[31] припадници дивизије су упали у јеврејске домове у Приштини, ухапсивши 281 Јеврејина које су предали Нијемцима, а који су их послали у концентрациони логор Берген-Белзен, гдје је већина убијена.[32] Дивизија је касније била укључена у масакр над албанским партизанима.[33] Уопштено, била је познатија по убиствима, силовањима и пљачкама, претежно у српским подручјима,[13] и по хапшењу Јевреја, него по учествовању у борбеним акцијама у сврху њемачког ратног циља. Осим неселективног убијања Срба, дивизија је била одговорна за протјеривање преко 10.000 српских породица са Косова, када су стигли нови албански досељеници из сиромашних подручја сјеверне Албаније.[34] Долазак ових Албанаца охрабривале су и италијанске власти, а процјењује се да се чак 72.000 Албанаца доселило на Косово током рата.[6] Између 28. маја и 5. јула 1944. године, дивизија је ухапсила укупно 510 Јевреја, комуниста и осталих антифашиста, које је предала Нијемцима. Такође је вршила одмазде вјешањима сумњивих саботера.[19] У јуну 1944. године, Скендербег је спроводио велике маневре на терену у источној Црној Гори.[35] У Андријевици, дивизија је извршила масакр над више од 400 српских цивила.[36] Дивизија је заједно са 7. СС дивизијом „Принц Еуген” починила масакр над 428 српских цивила у селу Велика код Плава.[37] Учествовала је у операцијама Ендлих (Коначно) и Фалкенауге (Соколово око)[24] у јуну и јулу, као и у операцији Драуфгангер (Дрзник), током којих је дивизија била главна сила коју су користили Нијемци.[38] Ове операција су за циљ имале уништавање јаких партизанских снага на подручју Ђаковице, Пећи и Мокре Горе.[24] Према Нојбахеру, дивизија је била безбрижно посвећена борби у раним фазама њене обуке и лоше се показала.[13] Између 18. и 27. августа, дивизија се борила са партизанима у околини Дебра, али није успјела заузети град.[39] Крајем августа 1944, Нијемци су донијели одлуку да се дивизија може користити само за основне стражарске дужности.[40] Неки припадници су били задужени за чување рудника хрома на Косову, прије него што су то подручје заузели партизани. У предстојећим сукобима, један од пукова дивизије изгубио је више од 1.000 припадника, а многи Албаци су дезертирали,[26] неки након што су српски партизани напали подручје сјевероисточно од Гусиња.[13] Група армија Е тврдила је да учинак дивизије „апсолутно нема војне вриједности”.[26] Дана 1. септембра 1944. године, снаге дивизије у Тетову и Гостивару су се побуниле, убијајући своје њемачке официре и подофицире.[41] У то вријеме, дивизије је бројала нешто мање од 7.000 људи, што је од једне трећине првобитно предвиђене снаге.[17] За два мјесеца од почетно распоређивања дивизије, 3.500 људи је дезертирало из јединице. Химлер је у дивизију довео 3.000—4.000 припадника Кригсмарине из Грчке да би надокнадио изгубљену бројност, али то није много утицало на борбену способност дивизије.[42] Од почетка октобра 1944, снага дивизије је спала на око 4.900, мање од 1.500 који су били спремни за борбу. Јединица је била ослабљена оштећењем опреме и оружања, као и недостатком њемачког војног особља за обуку нових регрута, што се показало чињеницом да је током љета и јесени за борбу био спреман само један батаљон.[19] Шмидхубера су његови војници презирали, а Фицтум то објашњава тиме што нису успјели осигурати ефикасне сигурносне снаге омаловажавајући албанску културу и војни углед.[43] Мање упознати припадници Вермахта су касније изјавили да је главни проблем везан за поузданост дивизије, био јер Нијемци нису блиско сарађивали са Албанцима на мјесном нивоу.[44] Средином октобра, дивизија је учествовала у тешким борбама у околини Ђаковице.[24] Јединица је пружала помоћ Вермахту у повлачењу са Косова, покривајући бокове снага у повлачењу.[45] У то вријеме, дезертери су знатно ослабили јединицу, а 86 официра и 467 подофицира остало је заједно са снагама од 899 мушкараца, од чега су половина били Албанци.[46] Дана 24. октобра, генералоберст Александер Лер, командант Групе армије Е, наредио је да се сви Албанци у јединици разоружају и пусте.[17] Дивизија је 1. новембра 1944. године распуштена.[26] У исто вријеме, косовски Албанци су отпочели борбу са партизанима када су сазнали да област неће бити у саставу Албаније послије рата, упркос ранијим партизанским обећањима. Због тога је на Косово послато 30.000 партизана који су сурово угушили побуну.[16] Између 3.000 и 25.000 Албанаца је убијено током гушења побуне.[47][а] Посљедице Уреди Преостале њемачке снаге и бивше морнаричко особље реорганизовани су као пуковска кампфгрупа Скендербег под командом СС-оберштрумбанфирера Алфреда Графа. Јединица се повукла са простора Косова средином новембра заједно са остатком њемачких снага у тој области.[17] Многи Срби и Црногорци су се затим осветили косовским Албанцима, нарочито сарадницима и бившим припадницима дивизије.[49] Када је кампфгрупа Скендербег стигла до Љубовије на ријеци Дрини, стављена је под команду 7. СС добровољачке брдске дивизије „Принц Еуген”,[50] која је обезбјеђивала прелазак ријеке у том подручју. Кампфгрупa је држала Зворник и Дрињачу током прве половине децембра 1944. као дио љубовијског мостобрана. Касније се повукла преко Дрине и борила се на сјеверу према Брчком на ријеци Сави, гдје је ослободила снаге Вермахта које су држале град.[51] Крајем децембра, батерија самохотке кампфгрупе била је присутна на Сремском фронту у Винковцима.[52] Остатак јединице био је распоређен у Бијељини.[52] У јануару 1945. године,[53] шачица морнаричког особља која је преживјела[46] пребачена је у 32. СС добровољачку гренадирску дивизију „30. јануар”,[26] а остаци бивше дивизије реорганизовани су као 2. батаљон 14. СС добровољачког брдског пјешадијског пука 7. СС добровољачке брдске дивизије „Принц Еуген”. Дана 21. јануара 1945. године Шмидхубер је унапријеђен у СС-бригадефирера и генерал-мајора Вафен-СС и постављен у команду 7. СС добровољачке брдске дивизије „Принц Еуген”.[53] Након рата, проглашен је кривим за ратне злочине и објешен је.[54] У фебруару 1945, батаљон је потпуно распуштен, а преостало људство додјељено је њемачком полицијском пуку у близини Загреба.[17][б] Сама дивизија је сматрана војним неуспјехом;[56] нити један припадник дивизије није одликован Гвозденим крстом током служења у њој.[57] Све у свему, дивизија је била познатија по злочинима које је починила, него по доприносу њемачким ратним циљевима. Њену улогу у депортовању Јевреја са простора Косова испитао је албански историчар Шабан Синани, који тврди да та јединица није учествовала у било каквој депортацији у име Нијемаца.[58] Током рата на Косову и Метохији (1998—1999), амерички журналиста Крис Хеџес тврдио је да су неки од припадника Ослободилачке војске Косова били непосредни потомци неких припадника дивизије и да је то идеолошки утицало на њих.[59] Малком је оспорио ову тврдњу.[60] Ознаке Уреди Ознака за припадности дивизији био је албански двоглави орао.[61] Упркос свом краткотрајном постојању, овратник са приказом козе на врху шљема био је направљен за дивизију, али не постоје докази да је икада кориштен. Постоје фотографије са одређеним машинским тканим манжетним појасом са натписом Скендербег,[26] али он је додјељен 14. СС добровољачком брдском пуку 7. СС дивизије у јесен 1944, а не за ову дивизију.[62] Припадници кадровског особља фотографисани су како носе штитник за руку са приказом црног албанског двоглавог орла на црвеном пољу.[26] Многи припадници дивизије исламске вјероисповијести носили су традиционалне сиве капе, умјесто стандардне СС капе.[9] Остали су носили традиционалне албанске капе зване кече.[39] Састав дивизије Уреди Главне јединице у саставу дивизије биле су:[22] 50. Вафен-СС брдски пјешадијски пук (1. албански) (1, 2. и 3. батаљони) 51. Вафен-СС брдкси пјешадијски пук (2. албански) (1, 2. и 3. батаљони) 21. СС извиђачки батаљон (четири чете) 21. СС добровољачки противтенковски батаљон (три чете) 21. СС брдски артиљеријски пук (четири батаљона) 21. СС добровољачки пионирски батаљон (три чете) 21. СС замјенски батаљон 21. СС добровољачки сигналскии батаљон (три чете) 21. СС брдски одред подршке Напомене Уреди ^ Поједини албански извор број мртвих процјењују на између 36.000 и 47.000, али према Малкому, такве тврдње у у великој мјери претјеране.[48] ^ Према Џорџу Х. Штејну, припадници 2. батаљона борили су се са 7. СС дивизија до фебруара 1945. године, када је послати на сјевер како би бранили Одра-Ниса границу.[55]

„Hrišćanstvo“ – govorio je Niče – „ne zna za radost“. Vizantijsko društvo, uprkos jakom uticaju hrišćanstva, poznavalo je i cenilo radost, pa i onu čulnu, koju je crkva najviše osuđivala. Hans-Georg Bek otkriva kako je erotofobija zvanične crkve često ignorisana u vizantijskoj svakodnevici, umetnosti, književnosti, čak i u manastirima. Tekstovi pojedinih antičkih ljubavnih romana došli su nam i u formi molitvenika, u koje su bili prerušeni kako bi se prekratili dugi sati manastirskih bogosluženja. „Vizantijski erotikon“ govori o toj manje poznatoj strani vizantijskog društva. Hans-Georg Bek, VIZANTIJSKI EROTIKON, “Karpos”, Loznica 2009. U svojoj dobro osmišljenoj ediciji “Panelinion”, izdavačka kuća “Karpos” je nedavno objavila zanimljivu naučnu studiju Hansa-Georga Beka “Vizantijski erotikon” (Loznica, 2009). Namera poznatog nemačkog vizantologa je bila da čitaocima pokaže na koji je način jedno prilično homogeno i konzervativno društvo, izlazilo na kraj sa svojim teolozima i strogim diktatom crkve, pre svega kada je reč o erotici i seksualnosti. Autor pojam erotskog ne istražuje u njegovom najočiglednijem smislu, već govori o stavovima koji su vladali u odnosu na brak, ljubav, telo, devičanstvo, devijacije, ali i shvatanja morala kod različitih društvenih slojeva. Budući da oficijalni izvori imaju svoje specifičnosti, Bek najviše podataka nalazi iščitavajući u prvom redu dela iz vizantijske književnosti. O ponašanju i svakodnevnom životu Vizantinaca zna se veoma malo, samim tim zalaženje u domen intimnog za istraživača predstavlja izazov s obzirom da svoju pažnju usmerava na čitav korpus vizantijske literature – epigrame, poeziju, satiru, moralizatorske i teološke rasprave, hagiografije, romane. Osim toga, u proučavanju erotskog naučnik mora imati u vidu i različite karakteristike podneblja jednog prostranog carstva. Osim dela koja ne izlaze iz mitoloških okvira, erotika je u velikoj meri bila zastupljena u formi epigrama. Kada obrazlaže epigramatiku prožetu erotikom i seksualnim osvajanjem, Bek naglašava da je tu u pitanju “čisto filološko i antikvarno zadovoljstvo”, gde autori vešto reprodukuju i podražavaju klasične erotske uzore čijim variranjem žele da pokažu sopstveno znanje i umeće. Dva veka kasnije, pesnicima nije bilo potrebno da za svoje opise miljea posežu za antičkim uzorima, kada su se na ulicama većih vizantijskih gradova (Carigrad, Solun, Aleksandrija) mogli sresti sa prostitucijom i kupovinom ljubavi. Posebno u periodu srednjevizantijskog doba, autor uočava novi uzlet na polju erotike odnosno erotske književnosti. Ovoga puta na meti su seksualne aktivnosti viših slojeva društva, a autori ovih dela izražavaju vidno zadovoljstvo što mogu da izađu u susret čitaocima željnim skandala. Pored istoriografskih spisa i novela, ovo je bez sumnje epoha procvata ljubavnog romana. Bek navodi podatak da su lekari u Vizantiji za smetnje u muškoj potenciji pored lekova, preporučivali i čitanje ljubavnih romana. Hans-Georg Bek (1910-1999) je nastojao da jednom temeljnom studijom pokaže u kojoj meri je vizantijska kultura, uprkos osudama i zabranama crkve, bila prožeta erotikom. Sam autor u predgovoru napominje, da mu nije namera da čitaocu ponudi nešto poput “istorije morala” u Vizantiji. Njegova ideja je bila da hronološki prati prisustvo erotskih tema u vizantijskoj književnosti, ali i stavove koje su o ovoj temi saopštavali teološki spisi i državno zakonodavstvo. Siniša Kovačević Vizantija je, odana veri i ljubavi, bila trajno nezainteresovana za društvo i ovozemaljski svet. Kako kaže arhiepiskop Sankt Peterburga iz XIX veka:“Naša vera ne poznaje razvoj“ Hans Georg Bek, jedan od najboljih poznavalaca vizantijske književnosti i civilizacije u svetu, uzima na sebe jedan delikatan zadatak da odredi mesto erotike u pravoslavnom hrišćanstvu. Studija počinje prikazivanjem mesta erotizma u verovanjima prvobitnog čoveka, koja antropolozi često podvode pod zajedničko ime prirodne religije, opisane u brojnim mitologijama i kosmogonijama mnogih naroda i kultura. U tim verovanjima svet se sastojao iz polarnih suprotnosti kao što su svetlo i tama, zemlja i nebo, muško i žensko. Polovi su imali sopstvenu samostalnost i nisu smeli biti pomešani. Svako mešanje je bilo kvarenje prvobitnog, devičanskog poretka koji je bio shvatan kao sveto, čije skrnavljenje je značilo rizičnu profanizaciju. Oskrnavljena Devica Za čoveka, sveto je bilo opasno i zastrašujuće, ali je isto tako pokazivalo i naklonost, mamilo i pozivalo da se u njemu učestvuje. Erotizam je, kao deo svetog, pripadao spajanju muškog i ženskog principa i bio zaštićen strogim seksualnim tabuima. Ali, da bi nastao novi život, da bi se obezbedili plodnost i rađanje, Devica je, iako tabuisana, morala biti oskrnavljena. Opasno skrnavljenje, koje je za muškarca značilo rasipanje životne snage i naslućivanje bliske smrti, neutralizovano je ritualnim radnjama, a novi život deteta, takođe devičanski, obnavljao je poredak univerzuma i uspostavljao večni i nepromenljivi tok prirodnih ciklusa. Dolaskom hrišćanstva označen je kraj prirodnog, cikličnog poretka i uvedeno je pravolinijsko vreme koje je odredilo sudbinu čoveka u nepovratnom toku istorije od stvaranja do strašnog suda. To je značilo kraj prirodne religije i pojavu novog boga koji dolazi na mesto ambivalentnog svetog, koji je dobar u smislu etike jevanđelja i samim tim moralizovan. I, kako navodi autor, poredak univerzuma se narušava, gube se polarnosti, nestaje leva, ženska sakralnost, tako da je hrišćanstvo u opasnom sukobu s erotikom. Kada govori o moralizaciji svetog u hrišćanstvu, autor misli najpre na pravoslavlje koje je, za njega, povezano s „ubeđenjem u ispravnost religijskog učenja“, jer je vladala „manija teologa da se misterije božanstva svedu na filozofske formule“. A teolozi su „svoje ideje o krajnjem smislu života nametali ne samo monasima, nego i svetovnom stanovništvu“. Ispoljavali su neograničen rigorizam koji se vidi iz spisa o monaškom načinu života Vasilija Velikog i propovedi Jovana Zlatoustog, gde se monasi savetuju da ne razgovaraju sa roditeljima, da ne gledaju žene, da na svaki greh, najsitniji i najveći, gledaju jednako. Tu se žena prikazuje kao zloba i brbljivost, sa sujetom i manijom ulepšavanja i nadugačko se govori o ropskoj odori braka. Nakon toga sledi najveći i najbolji deo ove, po obimu nevelike knjige, gde je autor u potpunosti na svom terenu – a to je deo gde se opisuje erotizam u životu i književnosti Vizantije. Tu se govori o problemima sa seksom u mešovitim manastirima, o lutajućem kaluđeru koga srećemo na svim prometnim mestima u gradu, u krčmi kao i u privatnim kućama gde ga rado primaju žene, prostitutkama na svakoj ulici i trgu u Carigradu, Aleksandriji, Antiohiji i drugim velikim gradovima carstva, o pikanterijama i kuloarskim radovima na dvoru gde su žene carice i njihove ekipe evnuha vodile glavnu reč. Pravoslavno-vizantijski erotizam Teofana, koja je do carskog trona stigla pravo iz krčme, Evdokija koja je proterala Zlatoustog iz Carigrada na Kavkaz, Irina koja je došla glave ikonoklastima, da ne govorimo o Teodori koja je, zajedno sa svojim mužem Justinijanom, upravljala carstvom na vrhuncu moći i bila u mnogim stvarima energičnija i pametnija od njega. Čitati autora kao što je H. G. Bek, čije poznavanje vizantijske književnosti je, najblaže rečeno, impresivno, zaista je veliko je zadovoljstvo. Opisujući erotske sadržaje u književnosti, on prolazi kroz rodove i vrste gde su obuhvaćene hronike i hagiografije, epigrami, pesme i romani – tu vidimo da postoji zastupljenost erotskih motiva ne samo u žanrovima nasleđenim iz antike, već i u delu religiozne književnosti – hagiografije su za to najbolji primer. Ne treba ni pominjati da nije postojala nikakva cenzura ovakve literature, jer su erotske sadržaje u svim navedenim žanrovima voleli svi obrazovani ljudi uključujući visoki kler – na indeks zabranjenih knjiga su dolazile samo one sa jeretičkim sadržajem. Po erotici, u vizantijskoj književnosti najpoznatiji su epigrami, a njihovi najviše čitani autori, kao Agatija i Pavle Silentijarije, nisu se baš isticali u uzdržanosti – u njihovim epigramima opisuju se primamljiva mlada bludnica, devojka od koje se uvek očekuje da udovolji žudnjama muškaraca, udovica koja se razlikuje od bludnice po skrušenom ponašanju u početku, samo da bi se potom upustila u igru, brak kao apsurdna stvar, a jedino što se ne sme, to je ljubav prema dečacima. U podražavanju klasičnih književnih uzora Vizantinci su najviše voleli poznoantički mit koji je bio najbolje i najprihvatljivije pakovanje erotike. Njegova inscenacija sa bogovima, herojima, nimfama i drijadama bila je najpogodniji ambijent za vođenje ljubavne igre. To je posebno dolazilo do izražaja kada su romani u pitanju. Roman Leukipa i Klitofon Ahila Tatija obrazac je lascivne erotike i, kako sam autor u uvodu kaže, >ljubavna priča kao dobar podsticaj požude Seksualnost jača od pravoslavnog rigorizma Na kraju knjige autor zaključuje da je erotski život u Vizantiji, kao i prisustvo erotske tematike u književnosti, sasvim u neskladu s osnovnom orijentacijom pravoslavlja prema erotizmu koji je formulisan u tvrdim, rigoroznim stavovima Vasilija Velikog i Jovana Zlatoustog. Rigorizam je, po njemu, ostao bez efekta, jer nije vodio računa o svetu i prirodnim potrebama svetovnog Vizantinca. A kako i sam autor primećuje, nije bilo značajnijeg ispoljavanja rigorizma, nikakve represije, progona ili cenzure. I postavlja pitanje kako je, s obzirom na privrženost veri i crkvi, na jednoj strani, i želji da udovolji svojim malim ovozemaljskim radostima kao što je seks, na drugoj, vizantijski čovek uspevao da pomiri te dve suprotne težnje. Odgovor koji nam autor nudi je da je običan čovek morao da vodi dvostruki život, morao je da ima lošu savest, duplicitet, tj. svest koja je bila raspolućena – na jednoj polovini su bile estetičke vrednosti primljene putem nasleđa antike koja je živela od mita i bliskosti sa prirodom, a na drugoj duhovnost koja je dolazila od diktata rigoroznog pravoslavlja. O čemu su Vizantinci raspravljali Posle čitanja knjige ostaje težak utisak potpunog nesporazuma. A utisak je još teži jer se radi o piscu koji je jedan od najvećih poznavalaca Vizantije XX veka. Kada se kaže da je pravoslavlje pre svega u vezi s „ubeđenjem u ispravnost religijskog učenja“ i da su postojale „manije teologa da misterije božanstva svedu na filozofske formule“, na osnovu toga čitalac može da pomisli da je najvažnija stvar u Vizantiji bila nadmetanje zagriženih crkvenih autoriteta oko verskih pitanja. Strasnih raspravljanja oko ispravnosti vere i te kako je bilo, ne samo među teolozima, već su se i obični ljudi na pijaci i ribarnici sukobljavali oko Hristove dve prirode, a u javnim kupatilima se raspravljalo o ishođenju svetog duha i bezgrešnom začeću. Ali to je trajalo samo do kraja VIII veka, do okončanja poslednjeg vaseljenskog sabora – i onda je sve utihnulo. Tada je Vizantija rekla sve što je imala o verskim istinama, tj da su one večne, tako da je svaka rasprava o njima postala izlišna. Mora se reći da te rasprave oko vere nisu bile nikakvo filozofsko istraživanje istine – one su pripadale okviru negativne, apofatične teologije i služile su da pokažu, pre svega, šta vera nije, tj. da je bog nesaznatljiv, da je nepristupačan bilo kakvom znanju i da je vera stvar mističnog iskustva. Takav odnos prema znanju i razumu u Vizantiji vidljiv je u trajnom otklonu od grčke filozofije. U prilog tome dovoljno je pomenuti Justinijanovo zatvaranje atinske akademije 529. i crkvenu osudu Jovana Itala u XI veku u kojoj se Aristotel i Platon nazivaju „luckastim filozofima“. Jer, za razliku od filozofije koja nije bila omiljena, retorika je bila oberučke prihvaćena. Još u vreme kasne antike retori su imali katedre u svim glavnim gradovima, bili su poznati i omiljeni u najudaljenijim delovima carstva, priređivali su javne predstave govorništva pred širokom publikom i podizani su im spomenici. Obrazovanje je u Vizantiji bilo aristokratsko – bilo je sasvim netehničko, učile su se retorika, gramatika, matematika i muzika, i dečaci su deklamovali napamet stihove Homera i Hesioda na klasičnom grčkom. Filologija, ljubav prema antičkom književnom nasleđu i negovanje klasičnog jezika, bila je ispred svakog interesovanja za filozofiju i etička pitanja. Odoleti diktatu rigorista U vezi sa rigorizmom teologa H. G. Bek kaže, između ostalog, da su oni imali „nadzorni zadatak da naprave manastir od sveta“ i da je Vizantinac tražio načine da odoli diktatu rigoroznog pravoslavlja. „Rigoristi“ su, po njemu, negativni i suprotstavljeni običnim ljudima koji hoće na prirodan i neposredan način da zadovolje svoje ovozemaljske strasti. A znamo da pravoslavci „rigoriste“ nazivaju svetim ocima, za njih su oni krajnje pozitivni i smatraju ih najzaslužnijim za očuvanje vere koja je zajednička i najviša vrednost. Ali isto tako je poznato da poštovanje prema njima nikako ne podrazumeva uticaj na to šta će svaki pojedinac da radi sa svojim sopstvenim životom. I tu se Vizantija u potpunosti razlikuje od zapada i stoga je preslikavanje društvenih ili psiholoških problema represije seksualnosti na pravoslavni svet potpuno van konteksta. Sloboda pojedinca u Vizantiji nije bila društvena, zasnivala se na samostalnom i slobodnom izboru pojedinca između boga i sveta i odgovornosti u odnosu na to. Taj obrazac je aristokratski, nije etički i demokratski, a oni koji u tom izboru pogreše sami su odgovorni jer su sopstvenom slobodnom voljom odredili svoju sudbinu. Između čoveka i boga ne ubacuje se nikakav zemaljski autoritet, pa čak ni svetac. U Vizantiji se smatralo da čovek već svojim krštenjem postaje pripadnik carstva nebeskog i samim tim je već savršen, pa prema tome njegovo zemaljsko usavršavanje jedva da ima ikakav značaj. I na kraju knjige, u zaključku, pisac kaže da su postojale „rascepljenost i duplicitet svesti“ Vizantinca kao jedini način da se izbegne pritisak rigorista da bi se slobodno uživalo u radostima svakodnevnog života. Tu se najjasnije vidi neuspeh preslikavanja jednog vrednosnog obrasca na drugi. Taj obrazac je neoplatonski, koji je pravoslavno hrišćanstvo odbacilo već na samom početku. Tada, u prvim vekovima hrišćanstva, kad se neoplatonizam nudio Evropi, zapad nije mogao da odoli toj ponudi. Pobožnost je shvatio kao delatnost uma koji u raspršenosti mnoštva ideja otpalih od jedinstva i celovitosti Jednog, nostalgično čezne za povratkom u taj bezlični i savršeni svet. Taj neoplatonski model povratka i jedinstva grčki prirodni um je predao evropskoj filozofiji, koja se odvaja od religije da bi postala autonomno mišljenje. Prirodni um čija formula je A=A polazi od jedinstva i celovitosti neoplatonskog Jednog i zato se svaka podela svesti, svaka dvosmislenost i ambivalencija tretiraju kao nemoć i slabost, nesavršenstvo i rasipanje. Napredovanje i razvoj ovog obogotvorenog uma, kojim upravljaju univerzalni, nepromenljivi zakoni, opštost i nužnost – nužnost u kojoj nema slobode, jer je sloboda spoznata nužnost – postaju vladajući obrazac zapadne kulture sve do kraja XIX veka. Tačnije, sve do smrti boga, kada se uviđa da je prisilni, moralni poredak prirodnog uma nešto što je suprotno ne samo hrišćanstvu već i životu samom. Ali, treba imati u vidu da je još Luter pominjao malleus Dei, malj božji, kojim treba smrviti lažnog boga antičke filozofije, kao i to da je moralizovani bog u XIX veku dobio ime „hladno čudovište“. Pokoravanje nadstvarnom Pravoslavlje se, nasuprot prirodnom poretku uma, prema kojem traži vernost antička etika, saobražava božanskom obrascu. Odbacivanje prirodnog sveta i pokoravanje nadstvarnom, za svakog pojedinca znači etički čin, jer je donesen odlukom slobodne volje. Tako da pravoslavlje pripada području vere i ljubavi koje ima formulu A= neA i suprotno je razumu i znanju. To područje ljubavi i vere suprotno je društvu, razumu i etici. Ljubav, to je zatvoreni svet između dvoje koji ne zasniva društvo već ga poriče. Zatvoreno društvo to je par. Treći, koji ostaje izvan ljubavi, koji je u prostoru dijaloga, odnosno društva, izručen je poretku zemaljskog morala koji ide teško prohodnim i zaobilaznim putem pravednosti. Problem tradicionalnih religija je u tome što ljubav, koja je smatrana za suštinsku situaciju religioznog čoveka, ne sadrži društvenu stvarnost. U intimnoj suštini ljubavi koja isključuje trećeg nema nikakvog društva, nikakvog razvoja i napredovanja. Vizantija je, odana veri i ljubavi, bila trajno nezainteresovana za društvo i ovozemaljski svet. Kako kaže arhiepiskop Sankt Peterburga iz XIX veka: „Naša vera ne poznaje razvoj“. Pravoslavna vera je mistična, vezana je za iskustvo i doživljaj. Mistični karakter erotizma, koji je prvobitna religija pridavala plodnosti i nastanku novog života kao spajanju suprotnih, muških i ženskih polova, u pravoslavlju nije bio profanisan. Profanaciju je obavio zapad kroz umsku, moralnu religiju i znanje koje sve razotkriva. O tome svedoči i knjiga Istorija seksualnosti Mišela Fukoa, koja ima podnaslov Volja za znanjem, i u čijem sadržaju nema ni traga od seksa. Ta knjiga je kritička analiza raznovrsnih diskursa koji su se u volji za znanjem i razotkrivanjem, od polovine XVIII veka na zapadu, vezivali za seksualnost. A diskursi, kao tipičan proizvod modernosti, spadaju u domen ljudskog znanja i usavršavanja. Oni ne dotiču područje svetog u kojem se nalazi Devica, zaogrnuta tajnom. To područje ljubavi ostaje nerazotkriveno, jer je erotizam oduvek bio izvorno dvosmislena pojava i nepodložna profanaciji. Dragan Mišković Republika br. 496-497, 1-31. mart 2011. Naslov: Vizantijski erotikon, 2. izdanje Izdavač: Karpos Strana: 208 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 21 cm Godina izdanja: 2017 ISBN: 978-86-6435-073-0

lepo očuvano malo požuteo papir ali takav je papir korišćen u celoj ediciji u kojoj je knjiga objavljena Izdavač: Globus, Zagreb Godina izdanja: 1988. Broj strana: 299 anticka knjizevnost ilijada odiseja epovi teorija knjizevnosti Homer je bio starogrčki pesnik, autor Ilijade i Odiseje, najstarijeg spomenika helenske književnosti. O Homeru, kao ličnosti ništa pouzdano nije poznato. Legende opisuju Homera kao slepog pevača ili aeda, koji recituje svoje pesme u velikoj vladarevoj dvorani svirajući kitaru, instrument sličan harfi. S obzirom na nedostatak izvora, neki akademici sumnjaju da su ova dela njegova. Na osnovu lingvističkih i istorijskih podataka koji su dostupni, pretpostavlja se da su epovi pisani na zapadnoj obali Male Azije, oko 9. veka pre n. e.[1] Možda su to na početku bila predanja koja su se generacijama prenosila usmenim putem i razrađivala dok nisu bili zapisani.[2] To je možda uradio jedan ili više „Homera“. Oni su preradili, oblikovali i izglačali te priče.[3][4][5] Ernst Robert Kurcijus smatra Homera „herojem-utemeljivačem evropske književnosti”.[6] Bista Homera Prvih 7 stihova Ilijade Homerova apoteoza, delo Engra Epsko pesništvo pre Homera uredi Savršena epska tehnika, bujno umetničko izražavanje, veštački Homerov jezik, vrlo okretan stih, mnogobrojni ukrasni pridevi, tipični brojevi, česte formule, koje se u istim ili sličnim situacijama neprestano ponavljaju, žive i sveže poredbe i umetničko savršenstvo Homerovih pesama pokazuju da je kod Helena davno pre Homera cvetalo narodno epsko pesništvo.[7][8] Nije, naime, verovatno da bi se toliko savršenstvo javilo prvi put u Homerovim umetničkim epovima. Ali, kako o razdoblju epskoga pesništva, koje je cvetalo pre Homera, nemamo gotovo nikakvih pouzdanih podataka, moramo njegove tragove potražiti u Homerovim delima. U tome se nailazi na izvesnu razliku između Ilijade i Odiseje. Kad u Ilijadi IX, 185. p. n. e. dolaze ahejski poslanici ka Ahileju sa molbom da se pomiri sa Agamemnonom i da se vrati u boj, nalaze ga kako uz pratnju zvonke forminge peva slavna, herojska dela junaka (κλέα ἀνδρῶν). U Odiseji, naprotiv, pevaju κλέα ἀνδρῶν posebni pevači — ἀοιδοί — aedi. Penelopine prosce, koji se goste u Odisejevom domu, zabavlja pevač Femije pevajući im pesme uz svirku kitare. On peva proscima pesmu o tužnom povratku Ahejaca (Od. I, 325-327). Na dvoru feačkoga kralja Alkinoja vidimo slavnoga slepog pevača Demodoka koji uz pratnju forminge peva pored ostalih pesama i pesmu o propasti Ilija (Troje). I ta je pesma izmamila Odiseju potok suza, jer je pevač spomenuo i njega u pesmi. Iz citiranih mesta proizlazi da su i pre Homera postojale epske pesme, ali su bile kratke i obrađivale su priče o bogovima i herojima. Nadalje vidimo da jedne od tih pesama pevaju sami junaci, a druge umetnici kojima je pevanje zanimanje. Iz Homerova prikaza oba pevača — Femija i Demodoka — izlazi da su pevači nadahnuti od nekog boga ili Muze; da pevaju pesme na dvorovima vlastelina, a njihovo pevanje prate kitara i forminga. Umetnost epskoga pevača je poziv koji zahteva posebno znanje, iskustvo i talenat. Ti pevači ne pevaju samo svoje pesme, nego i one koje su čuli od drugih. Važnost aeda za razvoj epske poezije je vrlo velika, jer su oni svojim pevanjem prenosili pesme iz pokoljenja u pokoljenje i širili ih među široke narodne slojeve. Tako je put od kratke epske pesme do velikog umetničkog epa morao biti prilično dug. Kad su epske pesme postale veće i savršenije, njih više ne pevaju aedi nego ih recitovali rapsodi (`sašivači` pesama), koji s većom zalihom naučenih epskih pesama putuju po helenskim polisima. O takvim nam rapsodima govori i Herodot (V, 67). Oni rapsodi koji su se bavili samo recitovanjem Homerovih pesama zvali su se Homeridi. Homer i homersko pitanje uredi Lik pesnika uredi Homer i njegov vodič, Vilijam-Adolf Bugro (1825–1905) U vezi s Ilijadom i Odisejom nameće se pitanje šta sve znamo o pesniku koga natpisi oba speva spominju kao svoga autora. Uprkos svestranom izučavanju Ilijade, Odiseje i svih vesti o pesnikovom životu koje su nam sačuvane iz starine, ne znamo ni danas ništa pouzdano o njegovom životu. U antici je napisano mnogo Homerovih životopisa, ali su podaci u njima problematični i često protivrečni. Od mnogobrojnih životopisa izdvaja se jedan koji ima oblik maloga romana, a nosi naslov Nadmetanje Homera i Hesioda (grč. Ὁμήρου καὶ Ἡσιόδου ἀγών, grč. Certamen Homeri et Hesiodi). Taj je spis sastavio u vreme rimskoga cara Hadrijana neki nepoznati pisac. U tom zanimljivom spisu govori se o Homerovoj i Hesiodovoj domovini i genealogiji, a zatim se u opširnom obliku prikazuje njihovo nadmetanje. Oba su se pesnika nadmetala tako da je Hesiod kazivao stihove u kojima se nalazila neka protivrečnost, a Homer je morao dodati stih kojim se ta protivrečnost ukida, na primer: Hesiod: οὗτος ἀνὴρ ἀνδρός τ` ἀγαθοῦ καὶ ἀναλκιδός ἐστι Ovaj je čovek sin junaka strašljiva mnogo Homer: μητρός, ἐπεὶ πόλεμος χαλεπὸς πάσῃισι γυναιξίν. majka je njemu, nijedna jer žena ne ljubi rata. Hesiod: ὣς οἳ μὲν δαίνυντο πανήμεροι οὐδὲν ἔχοντες Tako se gošćahu oni dan čitav nemajuć ništa Homer: οἴκοθεν, ἀλλὰ παρεῖχεν ἄναξ ἀνδρῶν Ἀγαμέμνων. od kuće, već Agamemnon sve davaše ljudi gospodar. Zatim je Hesiod postavljao pitanje, a Homer je na njega odgovarao. Na primer, Hesiod: Šta ljudi nazivaju srećom? Homer: Umreti tako da si se što više naveselio, a što manje nažalostio. Nakon toga morao je svaki od pesnika recitovati najlepše stihove iz svojih pesama. Hesiod je izrekao stihove iz Poslova i dana 383-392, a Homer iz Ilijade XIII, 126-133. i 339-344. Sudija u tom nadmetanju dodelio je nagradu (tronožac) Hesiodu rekavši kako je pravo da bude pobednik onaj koji poziva na obrađivanje polja i mir, a ne onaj koji peva o ratovima i pokoljima. Kao što su nepouzdani podaci o Homerovu životu, tako su nepouzdane sve vesti o vremenu njegova života i domovini. Sastavljači Homerovih životopisa određivali su vreme njegova života vrlo različito. Tako je po nekima on živeo za vreme trojanskoga rata (1193—1183); po drugima 100 ili 400 godina nakon toga rata. Herodot kaže da je Homer savremenik Hesiodov. No ni time nije taj problem rešen jer se ni vreme Hesiodovog života ne da pouzdano utvrditi. Mnogo se jonskih i drugih gradova otimalo o čast da su Homerova domovina. Imena tih gradova navode se u heksametru koji iz metričkih razloga ne dopušta da ih bude više od sedam. Zato se heksametar koji sadrži imena gradova javlja u nekoliko varijanti, od kojih jedna glasi: Ἑπτὰ πόλεις διερίζουσιν περὶ ῥίζαν Ὁμήρου· Σμύρνα, Ῥόδος, Κολοφών, Σαλαμίς, Ἴος, Ἄργος, Ἀθῆναι. Tu se, dakle, kao mesta Homerova rođenja navode Smirna, Rodos, Kolofon, Salamina, Ijos, Argos i Atina. U drugim varijantama spominju se još kao pesnikova domovina ostrva Hios i Itaka i gradovi Pilos i Kima. Prema tome, razilaze se i vesti o pesnikovoj domovini. U tim vestima razabiru se samo želje pojedinih gradova, a malo od toga potiče iz stare i prave tradicije. Čini se da je ipak najstarija i u antici najraširenija vest koja navodi kao Homerovo rodno mesto eolski grad Smirnu. Homera su poštovali i na otoku Hiosu, gde je u gradu istoga imena živela porodica koja se po Homeru nazivala Ὁμηρίδαι (potomci Homerovi). Ta je porodica imala zadatak da čuva i kazivanjem što dalje širi Homerove pesme. Homera su zamišljali kao starog, siromašnog i slepog pevača koji je, potucajući se iz jednoga kraja u drugi, živeo od recitovanja svojih pesama. Takvom liku dobro odgovara slepi pevač Demodok na dvoru feačkoga kralja Alkinoja. Ali taj je opis velikoga pesnika pre svega u pojedinostima potpuno izmišljen jer nema u sebi ništa individualno, a odgovara idealizovanom liku recitatora (rapsoda) koji su obilazeći po grčkim gradovima recitovali svoje i tuđe pesničke kompozicije. Osim toga, teško je verovati da je bio slep pesnik koji je znao tako živo, slikovito i u detalje opisivati život i njegovu mnogostruku složenost. Nejasnoći biografskih podataka pridružuju se i druge sumnjive okolnosti koje se tiču kompozicije i pravoga autora oba epa. Već je, naime, u antici bilo nejasno koja dela pripadaju Homeru. Da li i Ilijada i Odiseja ili samo Ilijada, i nadalje, treba li pripisivati Homeru i druge pesme epskoga ciklusa (kruga): Tebaidu, Epigone, Kiprije i druge. Pesme epskoga ciklusa, kiklički epovi, sačuvani su samo u fragmentima. U njima su bili opevani događaji koji su se zbili pre onih u Ilijadi, zatim oni koji su se dogodili između Ilijade i Odiseje, i na kraju oni koji su usledili nakon događaja u Odiseji. Od kikličkih epova najznačajniji su oni koji su pripadali tebanskom i trojanskom ciklusu. Spomenute pesme Tebaida i Epigoni pripadaju tebanskom ciklusu. U Tebaidi je opevan rat sedmorice argivskih junaka protiv Tebe, a u Epigonima (= Potomci) rat sinova sedmorice junaka koji su zauzeli Tebu. Kiprije pripadaju trojanskom ciklusu, a obuhvatale su sve događaje koji su prethodili Ilijadi i doveli do trojanskoga rata. Homersko pitanje uredi Glavni članak: Homersko pitanje Homer Problem Homerovih dela podstakao je ozbiljnu kritiku, koja se obično naziva „homersko pitanje“. Ta je kritika započela već u antici, a njen glavni zadatak je bio da utvrdi koja zapravo dela pripadaju Homerovom pesničkom geniju. U početku su se njemu pripisivale sve pesme epskoga ciklusa, zbornik himni (ὕμνοι, προοίμια), neke manje pesmice (παίγνια), šaljiva pesma „Boj žaba i miševa“ (Βατραχομυομαχία, parodija herojskoga dostojanstva i svečanog epskog stila) i podrugljive pesme „Margit“ (Μαργίτης = budala) i „Kerkopi“ (Κέρκωπες). Ova poslednja prikazivala je dva brata — vešta kradljivca koje je uhvatio Herakle, ali su ga oni tako nasmejali svojim dosetkama da ih je pustio na slobodu. Elegijski pesnik Kalin, koji je živeo u 7. veku stare ere, smatrao je Homera autorom i spomenute Tebaide. Ali kad se medu Grcima probudio kritički duh, krenulo je to pitanje drugim tokom. Mnogo su toj promeni doprineli sofisti, jonskoatički istoričari 5 veka i aleksandrijski filolozi. Tako je, na primer, poznati istoričar Herodot priznavao Homeru Tebaidu, ali mu je odricao Epigone i Kiprije. Krajem 4. veka, tj. u prvim počecima aleksandrijskoga doba bila je duhovna svojina Homerova ograničena na Ilijadu i Odiseju, i to više iz estetskih nego iz istorijskih razloga, jer su one druge pesme herojske epopeje od manje umetničke vrednosti. Aleksandrijski filolozi Ksenon i Helanik pošli su i dalje, pa su odricali Homeru i Odiseju smatrajući je mnogo mlađom Ilijade. Oni su zbog toga prozvani „rastavljači“ (χωρίζοντες). Najodlučniji protivnik njihova shvatanja bio je njihov savremenik, učeni Aristarh, koji je u zajednici s ostalim filolozima smatrao da u Ilijadi i Odiseji treba pored prave građe razlikovati i neke delove sumnjive verodostojnosti, tj. grupe umetnutih stihova. Uza sve te probleme, stari su i nadalje smatrali Homera pesnikom Ilijade i Odiseje smatrajući da je pesnik prvu ispevao u mlađim, a drugu u starijim godinama. U moderno doba zahvatilo je homersko pitanje mnogo šire područje. Pojavio se nov i gorući problem na koji se u antici nije ni pomišljalo, tj. došlo je u sumnju i postojanje samoga Homera. Prvi je podstakao taj problem Francuz Edelin D’Obinjak. On je u jednoj raspravi (1715. godine) ustvrdio da nikada nije bilo pesnika koji se zvao Homer. Ovde valja spomenuti i Ignjata Đurđevića (1675—1737), koji je dokazivao da je Homerove pesme ispevao Pitagora i da su trojanski rat i priču o njemu izmislili neki stari pesnici mitskoga doba. Prava naučna kritika Homerovih epova započela se tek s radom nemačkog klasičnog filologa Fridriha Avgusta Volfa, koji je rezultate svoga istraživanja objavio 1795. godine u knjizi Prolegomena ad Homerum (Uvod u Homera). Osnovna je Volfova tvrdnja da Homerove pesme nisu delo jednoga nego mnogih nepoznatih pesnika. Volfova je zasluga u tome što je podstakao i druge stručnjake da se pozabave pitanjem Homerovih pesama. Na osnovi Volfovog učenja ponikla je čitava škola filologa čiji rad pada u 19. veka. Ti su filolozi u svojim analizama raščinili na bezbroj različitih načina jedinstvo Ilijade i Odiseje da bi mogli razlikovati delo mnogih i različitih pevača i da bi došli do jezgra, tj. originalnih pesama, koje je neki redaktor ili sakupljač, možda po imenu Homer, jednostavno sakupio i pretočio u jednu celinu. Kako su pojedini istraživači na različite načine rešavali taj problem, rezultati se njihova rada razilaze, pa postoje različite teorije o postanku i razvitku Homerovih pesama, od kojih se navode najvažnije i njihovi glavni zastupnici. Teorija o samostalnim pesmama (zastupnik Karl Lahman). Po toj teoriji Ilijada je postala od više kraćih, samostalnih pesama koje su ispevali različiti pevači u različito vreme. Kasnije su ih drugi pevači prerađivali i proširivali. Lahmann je razlučio iz Ilijade 16 pesama, ali nijedna od njih nije samostalna i zaokružena celina. Svojim radom Lahman je ipak pokazao da se moraju analizirati same pesme ako se želi doći do pravog rezultata. Teorija o jezgru (zastupnik Gotfrid Herman). Ta teorija naučava da je Homer ispevao jezgru Ilijade i Odiseje. Te su jezgre bile u početku malene pesme. Kasnije su ih drugi pesnici prerađivali i proširivali dok nisu od nekadašnje „Prailijade“ i „Praodiseje“ postale sadašnja Ilijada i Odiseja. Teorija o prvobitnom jedinstvu (glavni zastupnik Gregor Vilhelm Nič). Ta teorija brani mišljenje da su Ilijada i Odiseja već u prvom početku postale u obimu i obliku u kakvom su i danas. Protivrečja koja se u oba epa javljaju plod su kasnijih umetaka. Teorija o kompilaciji (glavni zastupnik Adolf Kirhof). Ta teorija zahvata kritiku Odiseje. Odiseja nije delo jednoga pesnika, niti zbirka samostalnih i kasnije mehanički nanizanih pesama, nego starije jezgro koje je po stalnoj osnovi u neko kasnije vreme obrađeno i rašireno. No to jezgro nije obuhvatalo čitavu radnju Odiseje. Odiseja je bila velika epska pesma, sastavljena od dva dela, jednog starijeg, drugog mlađeg, a sastavili su ih različiti pesnici. Prvi i stariji deo obuhvatao je povratak Odisejev, tj. njegov odlazak od Kalipse, boravak kod Feačana, pričanje u Alkinojevom dvoru i povratak na Itaku, a drugi, mlađi, Odisejevu osvetu. Drugi deo spojio je s prvim neki redaktor. Oko tridesete olimpijade preradio je i popunio tu staru redakciju neki obrađivač dodavši joj pesme o Telemahu. Ta teorija ima nekoliko uglednih pristalica. Teorija o jedinstvenoj pesničkoj obradi (glavni zastupnici: G. Finsler, D. Mblder, U. von Wilamowitz, E. Bethe). Zastupnici te teorije smatraju da je Ilijadu sastavio nadaren pesnik umetnik u doba kad se epsko pesništvo nalazilo pri kraju svoga razvitka, a kao građa poslužili su mu stariji predlošci koji su već bili pesnički obrađeni. Iako se pitanje Homerovih pesama do sada mnogo proučavalo, ono je do danas ostalo još nerešeno. Ipak, vidljivo je kako se polako vraća verovanje da su oba epa u osnovi jedinstvena i da u svojoj pesničkoj vrednosti, umetničkoj i duhovnoj povezanosti ne mogu biti delo različitih pesnika. Osnovna je, naime, vrednost svakog pesničkog djela konačan i nenadmašiv pečat individualnog pesničkog genija. Prema tome, i pesnička dela kakva su Ilijada i Odiseja mogu biti plod samo jedne određene umetničke ličnosti — pravoga umetnika. Nema sumnje da je i u Homerovim epovima, kao i u Drugim svetskim epopejama, slivena i stara građa, tj. u njima su umetnički obrađene kraće i stare eolske pesme. Ali to ne može umanjiti stvaralačku sposobnost onoga koji je uistinu sastavio Ilijadu i Odiseju u njihovom sadašnjem obliku. Iako su svi podaci o velikom pesniku legendarne naravi, opet nema razloga da se Ilijadi i Odiseji oduzme Homerovo ime, pogotovo kada nam ga i antička tradicija jednoglasno potvrđuje. Pregled Ilijade i Odiseje uredi Početak grčke književnosti vezan je za eolske i jonske gradove u Aziji, gde se javila poezija aeda (pevača). Oni su možda postojali od mikenske epohe. Prateći se na kitari, kazivali su podvige legendarnih junaka. Od te nesumnjivo bogate književnosti, ostala su samo dva dela, Ilijada i Odiseja, i ime aeda koji ih je možda sastavio, Homera. Verovatno u 12. veku pre n. e. grad Troju (ili Ilion, otuda Ilijada) zauzeli su narodi grčkog porekla, poglavito Ahajci. Povod za ovaj pohod je, bez sumnje, sam geografski položaj grada, ali legenda kaže da su Ahajci krenuli pod Agamemnomom u rat da bi povratili Helenu, koju je bio oteo Paris. Ilijada opisuje jednu epizodu iz opsade grada, a Odiseja priča o povratku jednog Ahajskog vođe, Odiseja (Ὀδυσσεύς). Spevovi su napisani književnim jezikom čija je osnova jonski govor s nekim elementima eolskog. Karakterističan stil epa je daktilski heksametar, čiji ritam počiva na kvantitetu slogova, a ne na njihovom broju. Svaki od ova dva epa u aleksandrijsko je doba bio podeljen prema broju slova grčkoga alfabeta na 24 dela. Delovi Ilijade označavaju se obično velikim, a Odiseje malim slovima alfabeta. Naziv „pevanje” za pojedine delove oba epa nije sasvim ispravan, jer ti delovi nisu jedinstvene pesme. Bolje odgovara naziv „knjiga” jer onaj koji je proveo spomenutu deobu nije pazio na sadržaj pojedinih delova. Tako je često rastavio ono što pripada zajedno, a sastavio ono što ne čini jednu sadržajnu celinu. Delitelj je pazio samo na to da budu 24 knjige i da u svakoj od njih ne bude više od 1000 stihova. Ilijada uredi U oba epa se pripovedaju legendarna dešavanja vezana za Trojanski rat, a pretpostavlja da su se desila nekoliko stoleća ranije nego su epovi sastavljeni. Dešavanja iz Ilijade se odnose na poslednju godinu Trojanskog rata i bes legendarnog heroja Ahila. Njega je uvredio njegov komandant Agamemnon i on se povlači iz rata, posle čega Grci imaju ozbiljne gubitke na bojištu. Ahil odbija sve pokušaje Grka da se izmire s njim, mada na kraju popušta, pošto dozvoljava svom prijatelju Patroklu da stane na čelo grčkih trupa. Patroklo gine u borbi, a Ahil, besan zbog toga, usmerava svoju ljutnju na Trojance i izaziva Hektora, sina trojanskog kralja, na dvoboj u kojem ga pobeđuje. Ep završava trenutkom u kom Ahil predaje Hektorovo beživotno telo njegovom ocu Prijamu, kralju Troje. U određenom smislu, Ahil tim činom pokazuje razumevanje za bol trojanskog kralja, pošto se i sam sučeljava sa tragedijom smrti, pogibijom svog prijatelja Patrokla. Radnja je jednostavna; ali ovaj dugi spev (preko petnaest hiljada stihova) obiluje različitim narativnim ili opisnim elementima. Uplitanje prirodnih i natprirodnih sila označava udeo čudesnog kod Homera; bogovi učestvuju u borbi, hrabreći ili štiteći junake. A Zevs, iznad svih, sređuje suparništva i bdi nad izvršenjem sudbine. Stil ovog dela (govori junaka, poređenja, opisi itd.) postaće uzor epskog izraza. Homersko društvo je visoko razvijeno rodovsko društvo, gde vođe ne zavise mnogo od kralja, koji je prvi među jednakima. Svakako zbog vremenske udaljenosti i zbog pesničkog ulepšavanja, Homer nije pouzdan istorijski izvor, ali je zanimljiv za istoričare i arheologe; mikenski natpisi su i potvrdili izvesne podatke o civilizaciji, koje on pominje. Ovo društvo, u kome junaštvo zna za pravila ali i za divljaštvo, na prvo mesto stavlja valjanost ratnika, ali ne isključuje ljudska osećanja. Ahilejeva ličnost predstavlja ideal mladog i lepog junaka, sklonog besu, ali svesnog vlastite hrabrosti, koji u minulim junačkim delima nalazi utehu za vlastite muke, a u slavi jedini način da prevaziđe kob smrti. Odiseja uredi U Odiseji se opevava povratak grčkog heroja Odiseja iz Trojanskog rata. U početnim stihovima se opisuje haos u kom se nalazi njegov dom, uzrokovan njegovim dugim odsustvom. Grupa prosaca njegove žene Penelope, nemilice troši njegovo bogatstvo. Posle ovog uvoda, priča se usredsređuje na samog Odiseja. Njegov povratak kući traje deset godina tokom kojeg se susreće sa raznim iskušenjima i opasnostima. Jedna od najvećih opasnosti je kiklop Polifem, sin Posejdona, a jedno od najvećih iskušenja morska nimfa Kalipsa, koja mu obećava besmrtnost ako odustane de se vrati kući. Drugi deo epa je posvećen momentu kada je Odisej već stigao kući, na svoje ostrvo Itaku. Kao rezultat dugogodišnjeg iskustva sa raznim opasnostima i iskušenjima, Odisej uspeva da održi hladnokrvnost i da strpljivo sačeka odgovarajući momenat u kojem će se osvetiti proscima i konačno ponovo ujediniti sa svojom porodicom. Uprkos jednostavnoj temi Odisejeveog povratka u otadžbinu, kompozicija Odiseje je složena; ovaj povratak odgađaju mnogobrojni doživljaji tokom deset godina, i pripovedanje o njima čini gotovo ceo spev (oko dvanaest hiljada stihova). Dok zarobljenog Odiseja zadržava Kalipsa, dotle u njegovom dvoru na Itaki prosci žude za njegovom ženom i bogatstvom. Sin odlazi da ga traži i ne nalazi ga, ali bar saznaje da je živ (deo speva koji se naziva Telemahija). Po naređenju bogova, Kalipsa oslobađa Odiseja, koga bura izbacuje na ostrvo Feačana. Pošto ga je prihvatila Nausikaja, kći kralja Alkinoja, on domaćinima priča o svojim doživljajima (Kirki, Kiklopima itd.). Napustivši Alkinoja, Odisej se, prerušen u prosjaka, vraća na Itaku i uz pomoć Telemaha i vernih slugu ubija prosce i daje priliku Penelopi da ga pozna. Zatim sklapa mir s porodicama prosaca. I u Odiseji se sreće čudesno kakvog ima u Ilijadi; Odiseja koga progoni Apolon, tokom njegova lutanja štiti Atena. Ali, i više, ovde ima elemenata bajke: cveća koje donosi zaborav, čudovišnih jednookih Kiklopa. Odisejevi doživljaji podsećaju na narodne priče: V. Berar (V. Bérard) pretpostavlja da se Homer inspirisao pričama feničanskih moreplovaca, u kojima se izmišljeno mešalo s geografskom stvarnošću, i da je pokušao da ustanovi Odisejev put. I slika homerskog društva je svakidašnjija nego u Ilijadi; scene bitaka su retke, iako ima i divljaštva, kao što je pokolj prosaca. Odisej je prema Ahilu zreo čovek, mudar, čak lukav, ali hrabar i brine se za svoje ljude; on savlađuje sudbinu strpljenjem i mudrošću. Stil Ilijade i Odiseje uredi I jedan i drugi ep su pisani u metrici daktilskog heksametra, formalističkim i uzvišenim jezikom, koji se nikada ne koristi u svakodnevnom govoru. Mnogobrojnim analizama nisu utvrđene stilističke razlike između Ilijade i Odiseje. Međutim, zbog različite tematike, mnogi čitaoci, još od antičkog doba, su ih pripisivali različitim autorima. Ilijada govori o ljudskim strastima i u njoj se junaci postavljaju pred dileme koje je praktično nemoguće rešiti. Ahil, Agamemnon, Prijam i drugi junaci su žrtve okrutnih i tragičnih okolnosti. Nasuprot tome, u Odiseji pobeđuje dobro i pravda, a razdvojena porodica se ponovo ujedinjuje. Lukavstvo, naročito Odisejevo, je vodič kroz celu priču. Homerovi poslednici uredi U autentičnost i celinu ova dva speva sumnjalo se još od antike; jezičke razlike i nejednakost pripovedanja navode na pomisao da je ep bio sastavljen od odvojenih spevova, bolje ili gore vezanih. U tekst su vrlo rano bili umetnuti mnogi stihovi i čitavi delovi (nazvani „interpolacije”). Ali prema opštem izgledu Homerovih spevova i njihovoj kompoziciji može se suditi da su bili delo jednog pesnika, genijalnog aeda, zvao se on Homer ili ne. Bilo kako bilo, ep je znatno uticao na grčku književnost i civilizaciju; Homer je bio autoritet u svim oblastima i pružao je obimnu građu za moralnu, čak i filozofsku misao. Iako se danas smatra da filozofija počinje sa Talesom sredinom 6. veka pre n. e., stari Grci često su postavljali samog Homera za njenog pravog začetnika. Više no ikoja politička sila, on je u Grcima razvio osećanje zajednice i samoniklosti. Trojanski rat je bio tema i epova koji čine trojanski ciklus i vezuju se za književnost Nostoi („povratka” kao što je Odisejev). Nastaće i ciklusi oko drugih gradova (posebno Tebe), i oni će biti majdan za književnost, naročito tragediju. Epsko stvaranje je, inače, trajalo još dosta dugo. Tu se mogu svrstati Homerske himne u slavu bogova, više epska nego religiozna dela, koja su se razlikovala od hieroi logoi, svetih tekstova, čiju su zvaničnu verziju čuvali sveštenici u hramovima. Pojavile su se čak i parodije epova (kao što je Batrahomiomahija, boj žaba i miševa). Aedi su obrazovali esnafe (kao što su Homeridi sa Hija) i predavali jedni drugima tekstove. Nasledili su ih rapsodi (njihovo ime potiče možda otud što su od epskih delova „sašivali” celinu — raptein — ili otud što su držali u ruci štap — rabdos — dok su recitovali). Ovakvo predavanje teksta moglo je samo da ga pokvari. Da bi očuvao jedinstvenu verziju, Pizistrat je, kažu, u 6. veku naredio da se izda Homerov tekst namenjen javnom izvođenju. Počev od 3. veka, aleksandrijski gramatičari, i posle njih Vizantinci, kritički su proučavali Homerove spevove. Njima se poglavito i duguje podela spevova na dvadeset i četiri pevanja. Istorijska osnova epova uredi Predmet Ilijade i Odiseje tesno je povezan s ciklusom herojskih priča o trojanskom ratu. Te su priče očigledno izražaj herojskoga doba, a mogle su nastati samo kao posledica nekoga stvarnog istorijskog događaja. Ako se uzmu u obzir rezultati istraživanja arheologa, istoričara i filologa, vidimo da se u radnji Ilijade i Odiseje krije stvarna istorijska jezgra koju je pesnička mašta zaodenula gustim mitološkim ruhom. Ako se uporede Ilijada i Odiseja, uočava se da Ilijada odjekuje zveketom oružja i ratnika i da je puna aristokratskoga sjaja kraljeva. Ona pruža vernu sliku i pouzdano znanje o kritsko-mikenskoj civilizaciji koja je cvetala između 1500. i 1200. godine stare ere. Pored toga, nudi one dragocene podatke o najstarijim socijalno-političkim prilikama, religiji i običajima. U tim pojedinostima Ilijada je starija od Odiseje. Odiseja je u neku ruku nastavak Ilijade. Ona nas prenosi u posleratni miran život domaće zajednice i pustolovna putovanja. U njoj nalazimo razvijenije pojmove i težnje. Moral, svest i religiozni pojmovi u većoj su meri produbljeni. U ljudima ima manje divljine, božanstva su blaža itd. Odisejeva lutanja po tajanstvenim žalima Tirenskoga i Jonskoga mora podsećaju na prva i nesigurna putovanja koja su Grci tokom kolonizacije preduzimali prema zapadu. Po tome je Odiseja nešto mlađa od Ilijade. Ipak ostaje do danas nerešeno pitanje da li razlika između dva epa zavisi samo od građe ili od autora, i je li građa prisilila pesnika da u Ilijadi ima više na umu starije istorijske prilike, a u Odiseji mu je pružila izvesnu slobodu da staroj građi dodaje i težnje svoga vremena. Analiziraju li se sadržaj, jezik i stil oba epa, i nadalje, ako se analiziraju s pravoga estetskog gledišta, teško se može odlučiti na to da se ova dva epa razdvoje, jer su oba zaista međusobno vrlo srodna. Zato se danas vraća pretpostavka da su Ilijada i Odiseja u osnovi potpuno jedinstvena dela jer se bez toga jedinstva ne bi mogla dokazati njihova puna umetnička vrednost. Homerov značaj i uticaj uredi Homer osvaja čitaoca, pre svega, živim pripovedanjem, jasnim izražavanjem i pažljivim crtanjem duševnih karakteristika ljudi davnih vremena. Njegova je poezija uvek sveža i puna životne dinamike. Iako je prošlo više od 2500 godina otkako se zna da postoje Homerove pesme, teško je naći neko pesničko delo koje bi se po vrednosti moglo uporediti s njima. Homerove su pesme uzor epske poezije, pa nije čudno da su svojim oblikom i načinom kompozicije postale uzorom čitavoj epskoj poeziji kasnijih vekova do danas. Veliki je pesnik uticao ne samo na grčku književnost i likovnu umetnost nego i na duh i mišljenje celoga helenskog naroda. Postao je učiteljem i vaspitačem Helena jer su njegova dela postala prvom knjigom mladih Grka koji su na tim delima učili ne samo čitati nego i svoj jezik i istoriju.[9] Homera su proučavali i mnogi grčki filozofi. Platon i Aristotel smatrali su ga prauzorom atičke tragedije. Iz njega su crpli građu tragički i lirski pesnici. Eshil je nazivao svoje drame `mrvicama s bogate Homerove trpeze`. Slikari i vajari stvarali su svoja dela prema Homerovim opisima (Fidijin kip Zevsa u Olimpiji). Koliko su ga Heleni voleli i cenili, vidi se i po tome što je u Atini bilo zakonom određeno da rapsodi za vreme panatenejskih svečanosti mogu recitovati samo njegove pesme. Homer je u svojim delima umetničkom jasnoćom zahvatio sve strane ljudskoga života, zašao je duboko u ljudsko biće i otkrio osećaje čovečnosti i moralnu lepotu. Duboki osećaj čovečnosti i pravo humano gledanje na svet pribavili su Ilijadi i Odiseji i njihovom genijalnom pesniku posebno mesto među epopejama svetske književnosti i večnu vrednost — besmrtnost. Heleni su u tim delima gledali sebe i učinili ih temeljem svoje kulture. Homer je, dakle, postao izvorom ne samo za poeziju nego i za celokupnu grčku savest kojoj je bilo određeno da se pretoči u tekovinu čovečanstva.[10][11] Rimskom pesniku Vergiliju bio je Homer glavni uzor, jer je njegova Odiseja pružila Vergiliju građu za prvi dio Eneide (I—VI), a Ilijada za drugi deo (VII—XII). Vergilije je oponašao Homera ne samo u obradi pojedinih epizoda nego je, štaviše, prevodio čitave stihove, reči i izraze. Uticaj Homerovih dela može se naći i kod Ariosta, Torkvata Tasa, pa i kod Ivana Mažuranića (Smrt Smail-Age Čengića). Veliki ruski pisac Nikolaj Gogolj proglasio je Odiseju najsavršenijim delom svih vekova, „riznicom detinjski lepoga“. Ilijada i Odiseja pružaju uvek čitaocu veliki umetnički užitak. Kao dela trajne vrednosti prevedene su na sve kulturne jezike sveta.

Kao na slikama Lepo očuvana s uobičajenim tragovima starosti 1922 Verner Zombart (nem. Werner Sombart; 19. januar 1863 – 18. maj 1941) bio je nemački ekonomista i sociolog, član Najmlađe Istorijske Škole i jedan od vodećih socijalnih naučnika Kontinentalne Evrope tokom prve četvrtine 20. veka. Život i rad[uredi | uredi izvor] Ekonomski život u eri visokog kapitalizma, 1928 Rana karijera, sociologija i ekonomija[uredi | uredi izvor] Verner Zombart je rođen u Ermslebenu, kao sin Antona Ludviga Zombarta, bogatog liberalnog političara, industrijaliste i posednika nekretnina. Studirao je pravo i ekonomiju na univerzitetu u Pizi, Belinu i Rimu. Dobio je doktorat od Berlina 1888. godine, pod direkcijom tadašnjih najistaknutijih nemačkih ekonomista, Gustava Fon Šmolera i Adolfa Vognera. Kao ekonomista, a posebno kao socijalni aktivista, Zombart je tada viđen kao radikalna levica i posle praktičnog rada gde je bio glavni advokat bremenske trgovačke palate, dobio je samo juniorsko mesto profesora na univerzitetu u Vroclavu. Iako su fakulteti na eminentnim univerzitetima kao što su oni u Hajdelbergu i Frajburgu, hteli da on radi za njih, odgovarajuće vlade su to branile. Zombart je u to vreme bio značajana pristalica marksizma, neko ko je koristio i tumačio Karl Marksa toliko da je Fridrih Engels rekao da je on jedini nemački profesor koji razume Kapital. Zombart je sebe nazivao ubeđenim Marksistom, ali je kasnije napisao Moralo se na kraju priznati da je Marks pravio greške na mnogim značajnim mestima. Kao jedan od nemačkih akademika koji se bavio savremenom socijalnom politikom, Zombart se takođe pridružio Udruženju za socijalnu politiku[1] oko 1888. godine, zajedno sa svojim prijateljem i kolegom Maksom Veberom. To je tada bilo novo strukovno udruženje nemačkih ekonomista povezanih sa Istorijskom školom, koje je videlo ulogu ekonomije, pre svega, u pronalaženju rešenja za socijalne probleme u određenom životnom dobu. Zombart nije bio prvi sociolog koji je posvetio celu knjigu konceptu društveni pokret. On je to učinio u svojoj knjizi Socijalizam i društveni pokret nem. Sozialismus und soziale Bewegung koja je objavljena 1896. godine. Njegovo razumevanje društvenih pokreta je bilo inspirisano Karlom Marksom i knjigom Lorenz Von Steina. Za njega, radnički pokret koji je bio u usponu, bio je rezultat kontradikcija kapitalizma. Situacija sa proletarijatom je stvorila `ljubav prema masi`, koja je zajedno sa tendencijom prema `komunističkom načinu života` u društvenoj proizvodnji, bila primarna karakteristika društvenog pokreta. Godine 1902., njegov Moderni kapitalizam nem. Der moderne Kapitalismus, pojavio se u dva izdanja (proširio rad 1916. godine, i dodao trećinu u izdanje iz 1927. godine; sva tri izdanja su zatim podeljena u polufinalnu količinu koja je bila za ukupno šest knjiga). One su sadršale sistematičku istoriju ekonomije i ekonomskog razvoja kroz vekove i u velikoj meri rad Istorijske Škole. Prva knjiga se bavi tranzicijom od feudalnog društva do kapitalizma, a poslednja knjiga tretira uslove u 20. veku. Razvoj kapitalizma je podeljen u tri faze:[2] Rani kapitalizam nem. Frühkapitalismus završava se pre industrijske revolucije; Visoki kapitalizam nem. Hochkapitalismus sa početkom oko 1760. godine; Kasni kapitalizam nem. Spätkapitalismus, početak - Drugi svetski rat Iako je Neoklasična politička ekonomija donela ekonomiste koji su ga omalovažavali, i bio je mnogo kritikovan u određenim sferama, Moderni kapitalizam je i danas sa važnim posledicama za, na primer, Annales školu (Fernan Brodel). Godine 1903. Zombart je prihvatio poziciju urednika u Arhivi za socijalnu ekonomiju i politiku, gde je radio sa svojim kolegama Edgar Jaffeom i Maks Veberom. Godine 1906. Zombart je prihvatio poziv za stalnog profesora u Berlinskoj školi za trgovinu, inferiorne institucije u Vroclavu. Takođe, u 1906. se pojavila njegova knjiga Zašto nema socijalizma u Sjedinjenim Američkim Državama? . Zombart je 1911. godine napisao knjigu, Jevreji i moderan kapitalizam , koja predstavlja dodatak istorijskom proučavanju Maksa Vebera između protestantizma (posebno kalvinizma) i kapitalizma, sa Zombartovim dokumentovanjem jevrejskog uključivanja u istorijski kapitalistički razvoj. On je tvrdio da jevrejski trgovci i proizvođači, isključeni iz esnafa, razvijaju karakterističnu antipatiju prema osnovama srednjovekovne komore, koju su videli kao primitivnu i neprogresivnu: želja za pravičnim sistemom u kojem su akcije na tržištu dogovorene i nepromenljive; profit i sredstva za život skromni, ali garantovani; i ograničenja u proizvodnji. Isključeni iz sistema, Zombart tvrdi, Jevreji ga zamenjuju za moderan kapitalizam, u kojem je konkurencija neograničena i jedini zakon je zadovoljiti kupca. [3] Pol Džonson (pisac)., koji smatra da je rad `izvanredna knjiga`, napominje da je Zombart izostavio neke neugodne istine i ignorisao moćne mistične elemente judaizma. Zombart je odbio da prizna, kao što je i Veber radio, gde god da su ovi religijski sistemi, uključujući i judaizam, bili, trgovina nije cvetala. Jevrejski biznismeni, kao na primer, Kalvinisti , su imali tendenciju da rade i budu najuspešniji tek onda kada napuste svoje tradicionalno versko okruženje i pređu na “svežije pašnjake“.[4] U svojoj eklektičnoj knjizi iz 1913. godine Suština kapitalizma , Zombart je nastojao da obezbedi psihološki i sociološki portret savremenog biznismena i da objasni poreklo kapitalističkog duha.[5] U radu objavljenom 1915. godine, `rat knjiga` pod nazivom Handler i Helden Zombart je pozdravio `nemački rat` kao `neizbežan sukob između engleske komercijalne civilizacije i kulture herojske Nemačke`. U ovoj knjizi, prema Fridrih Hajeku, Zombart otkriva neograničen prezir prema `komercijalnim stavovima engleskog naroda` koji su izgubili sve ratoborne instinkte, kao i prezir prema `univerzalnim težnjama za sreću pojedinca`. Za Zombarta, u ovom radu, najviši ideal je `nemačka ideja države` kako su ga je formulisali Fihte, Lasale i Rodbertus, država nije ni osnovana ni formirana od strane pojedinaca, niti skupa pojedinaca, niti je njegova svrha da služi bilo kakve interese pojedinaca. To je zajednica ljudi u kojoj pojedinac nema prava, već samo obaveze. Ideje iz 1789.- sloboda, jednakost, bratstvo - su karakteristični komercijalni ideali koji nemaju nijednu drugu svrhu osim da obezbede određene prednosti za pojedince. Zombart dalje tvrdi da je rat pomogao Nemcima da ponovo otkriju svoju `slavnu herojsku prošlost kao ratnog naroda`; da su sve privredne aktivnosti podređene u vojne svrhe; i da je smatranje rata kao nehumano i besmisleno proizvod komercijalnih stavova. Postoji život veći od individualnog života, života ljudi i života države, a to je svrha pojedinca da se žrtvuje za taj viši život. Rat protiv Engleske je stoga i rat protiv suprotnog ideala - komercijalnog ideala individualne slobode. Dalji tok njegove karijere i sociologija[uredi | uredi izvor] Godine 1917., Zombart je postao profesor na Humboltovom univerzitetu, tada najmoćnijem univerzitetu u Evropi, ako ne i u svetu, nasledivši njegovog mentora Adolf Vagnera. U tom periodu on je bio jedan od najpoznatijih živih sociologa, više istaknut savremenik nego čak i njegov prijatelj Maks Veber. Zombartovo insistiranje na sociologiji kao delu humanističke nauke, nužno zato što se bavila ljudskim bićima i stoga je bilo obavezno unutrašnje, saosećajno razumevanje, a ne spoljašnje, objektivno razumevanje. - postalo je veoma nepopularano i tokom njegovog života. To je viđeno kao suprotno od društvenih nauka, u tradiciji Ogista Konta, Emil Dirkema, i Maks Vebera, (mada je ovo nesporazum, jer je Veber u velikoj meri delio Zombartove poglede na ove stvari) - što je bilo moderno u to vreme i više ili manje ostalo tako do dan danas. Zombartovi ključni sociološki eseji su sakupljeni u njegovom radu iz 1956. godine Noo-Sociologija nem. Noo-Soziologie . Kasna karijera i nacionalni socijalizam[uredi | uredi izvor] U toku Vajmarske republike, Zombart je naginjao ka nacionalizmu, a o njegovom odnosu prema nacizmu se raspravlja i dan danas. Godine 1934. objavio je Nemački socijalizam nem. Deutscher Sozialismus u kome je tvrdio da je `novi duh` počeo da vlada ljudskom rasom. Doba kapitalizma i proleterskog socijalizma je bilo gotovo, i `nemački socijalizam` zauzima njihovo mesto. Ovaj nemački socijalizam stavlja `dobrobit celog iznad dobrobiti pojedinca`.[6] Novi pravni sistem će se zasnivati na tome da su `pojedinci bez ikakvih prava, već samo sa obavezama ` i da ` država nikada ne treba proceniti fizička lica kao pojedinačna, već samo kao grupu koja predstavlja ova lica `.[7] Nemački socijalizam je bio u pratnji nacionalnog duha nem. Volksgeist. Antiteza nemačkog duha je jevrejski duh, ali ne zbog toga što su rođeni kao Jevreji ili verovanjem u judaizam, već zbog prisustva kapitalističkog duha kod njih..[8] Englezi poseduju kapitalistički duh i glavni zadatak Nemaca i nacionalnog socijalizma je da unište taj Jevrejski duh.[8] Međutim, njegova knjiga iz 1938., koja je antropološka, Od ljudi nem. Vom Menschen, jasno je protiv nacista, i zaista je bila sprečena u publikaciji i distribuciji od strane nacista. U svom odnosu prema nacistima, on se često poredi sa Martin Hajdegerom kao i njegov mlađi prijatelj i kolega Karl Šmit, ali je jasno da, dok su ova druga dvojica pokušavala da budu avangardni mislioci za Treći rajh, Zombart je uvek bio mnogo više ambivalentan. On je imao mnogo, zaista više nego što je to bilo tipično, jevrejskih učenika, od kojih je većina posle rata o njemu milsila prilično pozitivno, iako je jasno da nije bio nikakav heroj pokreta otpora. Nasleđe[uredi | uredi izvor] Zombartovo nasleđe je danas teško utvrditi, jer je nacional-socijalistička asocijacija učinila ponovnu procenu teškom. Kao što je navedeno u ekonomskoj istoriji, njegov `moderni kapitalizam` se smatra kao prekretnica i inspiracija, iako su mnogi detalji dovedeni u pitanje. Kao Veber, Zombart stavlja sistem dvojnog knjigovodstva kao važnu komponentu modernog kapitalizma. On je u `Srednjevekovnim i modernim komercijalnim preduzećima` napisao da je `Sam koncept Kapital-a izveden iz običnog načina gledanja na stvari; može se reći da kapital, kao kategorija, nije postojao pre dvojnog knjigovodstva. Može se definisati kao količina bogatstva koja se koristi u pravljenju profita i koja stiže na račune.[9] On je takođe skovao termin i koncept kreativne destrukcije koji je ključni sastojak Jozef Šumpeterove teorije inovacija.[10][11] [16] [17] U sociologiji, njegova sociološka teorija uvek je smatrana čudnom i danas je više filozofskih sociologa i kulturologa koji, zajedno sa neproslavljenim ekonomistima, koriste njegov rad. Zombart je oduvek bio veoma popularan u Japanu. Jedan od razloga zašto on nije bio priznat u SAD je i to što većina njegovih radova nije bila dugo vremena prevođena na engleski jezik - uprkos njegovoj klasičnoj studiji o tome zašto ne postoji socijalizam u Americi. Međutim, u poslednjih nekoliko godina sociolozi su pokazali interes za Zombartov rad.[12][13] Zombartovi radovi[uredi | uredi izvor] Sombart, Werner (1905) [1896]: Sozialismus und soziale Bewegung. Jena: Verlag von Gustav Fischer. English translation: Socialism and the Social Movement in the 19th Century, New York: G.P. Putnam’s Sons, 1898. Sombart, Werner (1906): Das Proletariat. Bilder und Studien. Die Gesellschaft, vol. 1. Berlin: Rütten & Loening. Sombart, Werner (1906): Warum gibt es in den Vereinigten Staaten keinen Sozialismus? Tübingen: Mohr. Several English translations, incl. (1976): Why is there No Socialism in the United States. New York: Sharpe. Sombart, Werner (1911): Die Juden und das Wirtschaftsleben. Leipzig: Duncker. Translated into English: The Jews and Modern Capitalism., Batoche Books, Kitchener, 2001. Sombart, Werner: Der moderne Kapitalismus. Historisch-systematische Darstellung des gesamteuropäischen Wirtschaftslebens von seinen Anfängen bis zur Gegenwart. Final edn. 1928, repr. 1969, paperback edn. (3 vols. in 6): 1987 Munich: dtv. (Also in Spanish; no English translation yet.) Sombart, Werner (1913): Krieg und Kapitalismus. München: Duncker & Humblot, 1913. Sombart, Werner (1913): Der Bourgeois. München und Leipzig: Duncker & Humblot, 1913. Sombart, Werner (1913): Luxus und Kapitalismus. München: Duncker & Humblot, 1922. English translation: Luxury and capitalism. Ann Arbor: University of Michigan Press. Sombart, Werner (1915): Händler und Helden. München: Duncker & Humblot. 1915. Sombart, Werner (1934): Deutscher Sozialismus. Charlottenburg: Buchholz & Weisswange. English translation (1937, 1969): A New Social Philosophy. New York: Greenwood. Sombart, Werner (1938): Vom Menschen. Versuch einer geisteswissenschaftlichen Anthropologie. Berlin: Duncker & Humblot. Sombart, Werner (1956): Noo-Soziologie. Berlin: Duncker & Humblot. Sombart, Werner (2001): Economic Life in the Modern Age. Reiner Grundmann, eds. New Brunswick: Transaction. (New English translations of key articles and chapters by Sombart, including (1906) in full and the segment defining Capitalism from (1916))

U dobrom stanju!Na desetak stranica skromno podvlaceno zutim vodenim markerom, nista starsno! Sve ostalo u dobrom i urednom stanju! Milan Gavrilović: `NARODNI PUT` Izdavač: Balkanija, Novi Sad, 2015 Broj strana: 570 Tvrd povez sa zlatotiskom Knjiga je nova Ana Selić PUTOKAZI MILANA GAVRILOVIĆA ( Pogovor knjizi `Narodni put` Milana Gavrilovića ) Ovdašnje generacije rođene posle Drugog svetskog rata odrasle su, pa i ostarile, slično junaku filma „Trumanov šou“, potpuno nesvesne da žive u konstruisanoj stvarnosti. Zarad globalnog „rijaliti šoua“, naime, svi elementi Trumanovog sveta sračunati su do u detalj: navodni susedi i prijatelji pažljivo su odabrani raznovrsnosti i ubedljivosti radi, roditelji zgodno uklonjeni da bi se izbegla komplikovana pitanja i opterećujuće emocije, a njemu je ostavljena tek knjigom snimanja propisana sloboda, da živi dan po dan, i samo u sadašnjosti. No uprkos brizi reditelja da svaki detalj ima svoje logičko potkrepljenje, kontrola, ma kako pomna, nikada ne može pokriti sve. Kada Trumana – „Pravog Čoveka“ – umalo ubija jedan od reflektora postavljenih da na veštačkom nebu imitiraju dnevnu svetlost, on polako počinje da prepoznaje znake laži u kojoj živi i prirodu sadržaja uvedenog u njegov naizgled autentičan život. Ova američka satira iz 1998. godine, uz tipski ljubavni zaplet, tipske junake i svoj tipski, navodno moralni ugao, ne pretenduje da istinski osudi društveni eksperiment kojim se bavi, bar ne onoliko koliko to sama ideja zaslužuje. Sva mehanika, dinamika i tehničko umeće ove tvorevine bivaju brzo zaboravljeni, ali trenutak u kome glavni junak kroz otvor na platnu džinovske kupole, svog dotad nesagledanog zatvora, iskoračuje iz zadatog života u onaj pravi, razumljiv na svim jezicima slobodnih ljudi, pamti se uprkos holivudski srećnom svršetku. Reditelji života naše generacije imali su na umu jedan širi, nimalo satiričan zahvat. Rukovođeni starom izrekom da onaj ko kontroliše prošlost, kontroliše i budućnost – sadašnjost već po prirodi stvari budući tu logički sadržana – proglasili su, ne prvi put u ljudskoj povesti, svoj dolazak ka vlast trenutkom od koga počinje prava istorija. U skladu s tim sve prethodno postalo je mrak u koji su oni, svojim samopregorom, istrajnošću i junaštvom, prvi i zauvek uneli blagotvornu svetlost. Tako je revolucija, koja se od 1941. odvijala pod maskom borbe protiv okupatora, otkrivši se u svojoj pravoj prirodi po okončanju Drugog svetskog rata, obuhvatila sve – preimenovani su ne samo gradovi, ulice, bolnice i škole, već je izmenjen i sam moralni sadržaj javnog, pa i privatnog života. Trebalo je izbrisati sve one koji nisu „mi“, koji ne misle kao „mi“ i ne odobravaju ono što smo „mi“ – šta smo činili, činimo i šta ćemo činiti, do u večnost. No kako ni najbolja režija ne može da postigne sve što bi htela, tako se kroz pukotine druge Jugoslavije počeo nazirati naš poništeni kontekst: polako smo saznavali šta je stvarno bilo pre – kako je, na primer, pravljena prva zajednička država južnih Slovena, ko su bili oni koji su je pravili i kakve su ciljeve imali na umu. Pomaljali su se ljudi – pisci, profesori, vojnici, rodoljubi, junaci, čitav jedan svet pun vrlina i mana izbrisan poratnim dekretima, tajnim i javnim presudama i streljačkim vodovima, čiji je i najmanji preostali trag zatiran još izmišljotinama i blaćenjem, oguban bezmalo i bukvalno kako bi se presekla svaka želja za dodirom s njim. I mada je i od tog poslednjeg raspada u krvi prošlo već gotovo četvrt veka, do nas i dalje dopiru samo znaci; fragmentisana, suština nam i dalje izmiče: ta naša bitna, više od jednog veka duga istorija još čeka svog pravog i skrupulozno istinoljubivog hroničara. Da postoji, takva hronika bi nama Srbima u ovom vremenu, jednako uzvitlanom kao pred Prvi ili Drugi svetski rat, poslužila kao dragoceni orijentir u haosu namerno stvorenom da bi neko drugi opet režirao našu budućnost. U njenom nedostatku, Narodni put Milana Gavrilovića, pravnika, ministra, diplomate, političara, vođe Zemljoradničke stranke i novinara, popunjava neka od nenapisanih poglavlja. Spisi odabrani iz bogate zaostavštine iz koje je objavljen samo njegov dnevnik iz vremena dok je bio član jugoslovenske izbegličke vlade u Londonu ( Londonski dnevnik, Žagor, Beograd, 2013 ) približavaju nam dug i ključan period naše istorije – borbu za Staru Srbiju, Prvi svetski rat, stvaranje prve Jugoslavije, haos koji je u poratnom periodu vladao, političku borbu i ljude koji su je nosili – ne uvek čistu, ali vođenu i principima i idealima – te Drugi svetski rat i masovno izgnanstvo predratne elite. Pouzdan i razložan svedok i učesnik gotovo svih tih događaja, u svojim tekstovima objavljivanim što u zemlji što u emigraciji Gavrilović oživljava i vreme i ljude, uspostavljajući tako „nultom godinom“ pokidane veze i vraćajući nam deo oduzete prošlosti. Demokrata i rodoljub koji ni u starosti nije izgubio mladalačku veru da će ono što je pravedno i pravo, iako ne i zauvek, ipak pobediti, počeo je svoju javnu karijeru kao četnik-dobrovoljac u Staroj Srbiji 1905. godine, da bi potom završio prava i doktorirao 1911. na temu države i prava na pariskoj Sorboni. Tek što je počeo da radi u Ministarstvu spoljnih poslova, napustio ga je neposredno pred izbijanje Balkanskog rata da bi ponovo stupio u četnike. Radio je potom kao sekretar Nikole Pašića. Posle povlačenja preko Albanije počinje njegova diplomatska karijera koja traje do početka dvadesetih godina, kada se potpuno posvećuje novinarstvu. U Politici je kao nepotpisani glavni urednik radio do Šestojanuarske diktature, posle čijeg je uvođenja, kao njen protivnik interniran. U to vreme već je istaknuti član Zemljoradničke stranke čije je vođstvo 1939, posle smrti Jovana Jovanovića Pižona, i preuzeo. Kada je vreme progona i pritisaka na njega da napusti politiku prošlo, imenovan je, 1940, za poslanika Kraljevine Jugoslavije u Moskvi. Tu je dočekao nemački napad na Sovjetski Savez, napustivši ga tek pred kraj 1941. da bi na poziv jugoslovenske vlade u izbeglištvu stigao u London. U više tih vlada bio je ministar pravde i ministar bez portfelja. Zbog takve biografije je na suđenju Dragoljubu Mihailoviću osuđen na 15 godina robije i oduzimanje građanskih prava, državljanstva i celokupne imovine. Do 1950. godine Gavrilović sa brojnom porodicom živi u Londonu, a potom prelazi u SAD. Gotovo do smrti, 1976, u 93-oj godini života, svojim napisima i javnim nastupima zalagao se za iste ciljeve za koje se s puškom u ruci zalagao i kao mladić na Čelopeku i Veljoj Glavi – za slobodnu, i pravu, Srbiju. Milan Gavrilović je svoj novinarski, politički i diplomatski rad smatrao služenjem narodu u cilju najpravednijeg, realno mogućeg a ne utopijskog uređenja društva – tada među Srbima još zajednice – i narodne države. U svetlu današnje zločinačke globalizacije, ovakav stav može se tumačiti ako ne kao anahronizam, ono barem kao nepovratna prošlost. No svaka njegova pravnički pročišćena i fino uobličena misao i sada, usred kakofonije javnog života i poplave besmisla – u „gužvi praznine“, kako je neki nepoznati momak flomasterom sažeo svoj život na naslonu sedišta jednog beogradskog trolejbusa – zvuči okrepljujuće i neophodno. Bilo da je reč o definisanju osnovnih principa po kojima funkcioniše jedna zajednica ( čega u našoj novijoj političkoj teoriji – praksu da i ne pominjemo – gotovo da nema, ili ga ima bezmalo bez izuzetka kontaminiranog ideologijom ), bilo da se radi o osudi ličnih režima s njihove pogubnosti po narod i državu, ili u zapisima o ljudima, diplomatskim izveštajima ili sećanjima na prve borbe – glas koji se čuje uvek je glas jednog istog čoveka – razložnog, okrenutog građenju i sporazumevanju, strpljivog u iznošenju argumentacije i nepomirljivog u sleđenju činjenica i istine. Srbin koji je bio za Jugoslaviju – pa i za širu, balkansku zajednicu, imajući u vidu prošle opasnosti po zemlju i svestan da će novih uvek biti – jasno je definisao i srpski interes, bez uskogrudosti i ostrašćenosti često karakterističnih i za predratni politički život, pogleda uvek uprtog u ono što će doći. Njegovo političko i lično vjeruju – da je vlast koja ne sledi narodni interes, raspoloženje i htenje, pre ili kasnije osuđena na propast – potvrđuje se i našom sadašnjicom. Prihvatajući neizbežnu činjenicu da u odnosima među narodima, kao i među pojedincima, interesi igraju najčešće presudnu ulogu, Gavrilović zastupa svoju, narodnu stranu otvoreno, razumski, jasno i bez uzmaka, osećajući odgovornost prema srpskom idealu slobode i prema duhovnom kapitalu koje je narod u borbi za njegovo ostvarenje stekao, time i za nas rehabilitujući moralnu dimenziju svakog javnog delanja, danas već gotovo bez ostatka prognanu u zaborav. I možda su baš to razlozi što Zemljoradnička stranka, jedina od svih velikih posle Drugog rata zabranjenih političkih grupacija, nije obnovljena devedesetih godina prošlog veka, kada je negde rešeno da Jugoslavija više ne treba da postoji, i da će princip „zavadi pa vladaj“ u njenom slučaju – i ne samo njenom – ponovo dati željeni rezultat. Karikature predratnih stranaka, uz bezbroj drugih, poput, recimo, Jogi letača, trebalo je stoga dodatno da unize ne samo politiku kao plemenitu veštinu, ili barem ne nužno prljavu, podlu i korumpiranu, već i nade ljudi da se i političkim delanjem mogu izboriti za svoj narod, zemlju i uverenja. Uz nesebičnu pomoć iznutra, one su uspešno poslužile kao dodatno oružje u tom zadatku međunarodnih razmera. Istina, napravljena je Seljačka stranka, minorna i nesposobna da i na lažiranim izborima dobije više od jednog, povremenog, poslanika u Skupštini ili da prikupi i 0,5 posto glasova, ali je, tražeći saveznike i levo i desno od svoje „pozicije“, ipak uspela da stigne tamo gde je stigla: da na „slobodnoj“ enciklopediji Vikipediji ima jednako prostora kao i predratna Zemljoradnička stranka. To je, kao uostalom i Vikipedija – sada najvažniji izvor iz koga široka populacija crpi svoja znanja – prava mera degradiranog i novim lažima ispunjenog doba u kome živimo. Na tom izvoru Milan Gavrilović tek od nedavno ima svoju neveliku odrednicu. Njegov prethodnik na čelu Zemljoradničke stranke – Jovan Jovanović Pižon, srpski diplomata ministar, političar i pisac, jedan od organizatora srpskog četničkog pokreta u Staroj Srbiji, te poslanik u Sofiji, Skoplju, Kairu, na Cetinju, u Atini i Beču, i autor knjige Južna Srbija od kraja 18. veka do oslobođenja – gotovo ni red više. „Četnička akcija“ – ako je iko i potraži pod tim nazivom otuđenim od nas višedecenijskim krivotvorenjem, blaćenjem i „revizijom“ srpske istorije i tradicije – nudi posredno još niz zaboravljenih imena. Među njima su i dr Milorad Gođevac, lekar i nacionalni radnik, pomenut u ovoj knjizi ili ovom prilikom nepomenut Luka Ćelović, veletrgovac iz Hercegovine i jedan od najbogatijih Srba svog vremena, dobrovoljac u Nevesinjskoj buni i oba srpsko-turska rata (1876. i 1877), glavni finansijer četničkih odreda u Staroj Srbiji, i osnivač Beogradske zadruge, buduće prave srpske banke. Priča o nepomenutom Ćeloviću je i u ovom kontekstu paradigmatična. Ovaj veliki prosvetni dobrotvor, ne znajući da će velelepno zdanje njegove banke na uglu Karađorđeve, Travničke i Hercegovačke u Beogradu decenijama propadati sve dok u njega ne uđe arapski novac pod firmom Eagle Hills ( Orlovski visovi, tako karakteristični za pustinjska područja – ostavio je sve svoje imanje Beogradskom univerzitetu. Jedna njegova zadužbina može se videti i u obližnjoj ulici Svetozara Radića, sa natpisom „Zadužbina Luke Ćelovića–Trebinjca, beogradskog trgovca“ vidnim samo retkim prolaznicima voljnim da u žurbi ipak zastanu i pročitaju zaveštanje uklesano na oronuloj fasadi. Ostale su nacionalizovane posle Drugog svetskog rata, a one koje su ostale Univerzitetu, ta ustanova je sa nekim preduzećem, verovatno davno nestalim u tekućoj „tranziciji`, zamenila za stanove. Ova dva imena samo su neka od brojnih koja su direktno uticala na formiranje generacija spremnih da uz svaku žrtvu služe narodu i otadžbini. Takva je, na primer, bila i slikarka Nadežda Petrović, dobrovoljna bolničarka u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu, koja je još 1903. godine odlazila u Makedoniju da deli humanitarnu pomoć, da bi, lečeći obolele od pegavog tifusa i sama podlegla toj bolesti 1915. godine. Takve su bile i Sofija Jovanović, komita-devojka pomenuta u ovoj knjizi, ili Milunka Savić, junak srpske borbe za slobodu i srpske borbe u slobodi. Sve njih i mnoge druge nisu decenijama zaobilazili samo školski udžbenici već i zvanična istoriografija, a i kada su pominjani, trebalo je da ih doživimo kao prežitke nekog dalekog, još neuobličenog sveta, iz koga smo, srećom, umakli u ovo što smo danas. Možda je najupečatljiviju sliku tadašnjeg sveopšteg poleta dala jedna strankinja, britanska spisateljica Rebeka Vest, inače prijatelj porodice Gavrilović od londonskih dana pa do smrti, 1983, u svom iz ideoloških razloga kod nas dugo nepoznatom remek-delu Crno jagnje i sivi soko ( Mono & Manana, Beograd 2004 ). Ho znanje o svemu tome, pre svega o kontekstu događaja koji su takve ljude nosili i koje su oni sobom stvarali – ono sagledano i stoga pravo učenje o prošlosti – prognano je iz naših škola i javnosti pre 70 godina zajedno sa „nacionalizacijom“ nepoćudnih zadužbina, a u porodičnim pričama pobedničke strane potopljeno podvizima iz sedam ofanziva, sa Neretve, iz pećine u Drvaru, uz tifus, bombe i jedenje kore sa drveta – isključivo njenom istorijom, dugom tek četiri godine, na kojoj je, precrtanih vekova, trebalo da leži sva budućnost sveta. O ciljevima Zemljoradničke stranke Milan Gavrilović u ovoj knjizi govori dovoljno jasno. O podudarnostima koje su postojale između njih i njenog brojnog članstva sa pokretom Dragoljuba-Draže Mihajlovića, međutim, tek valja podrobnije pisati. Mnogi članovi Saveza zemljoradnika izgubili su život boreći se u redovima Jugoslovenske vojske u otadžbini. No to je samo jedna dimenzija njihove bliskosti i verovatni razlog njihovog progonstva u nepomen, kao i razlog zašto je pokretu Dragoljuba Mihailovića poreknuta svaka ideja i stremljenje, a on sveden samo na bandu kolaboracionista i pljačkaša. Zajedničko osećanje da se istupa u ime i u interesu većinske, seljačke, to jest prirodne Srbije i seljačkog, tj. prirodnog Balkana, između pokreta Draže Mihajlovića i prvaka i članstva Zemljoradničke stranke izraslo je iz realnosti koja im je bila najbliža, i jedni i drugi uzimajući u obzir prirodu zemlje i narav naroda, te snagu koju je on crpeo iz svog moralnog lika. Zato je Srbija i predmet permanentnih, sedam decenija dugih „reformi“ koje, sračunate na ukidanje tog prirodnog sklada i preinačenje narodnog karaktera, danas možda ulaze u svoju tragičnu završnicu. Srbija opustelog sela i pretrpanog Beograda, koji se i dalje poput crne mrlje širi po našoj suženoj i okupiranoj otadžbini – formalno neuporediva sa Srbijom iz Gavrilovićevog vremena kada je više od 80 posto stanovništva živelo van gradova i na svom posedu – samo naizgled demantuje takva ra mišljanja o najboljem uređenju zemlje. Da bi se ta rešenja otpisala potrebno je samo prihvatiti da je put Srbije od 1945. godine, sa prinudnim pretvaranjem njenog stanovništva u proletarijat potreban tadašnjoj ideologiji, zaista bio posledica autentičnog i prirodnog razvoja – one marksističke „istorijske nužnosti“ analogne današnjoj njenoj varijanti koja uranskim i atomskim bombama seje demokratiju, ljudska prava i slobodu širom sveta. Uprkos nastojanjima jedne stranke da generala Mihailovića, o kome se u Srbiji devedesetih godina prošlog veka ipak ponovo počelo govoriti, „privatizacijom“ stavi pod kontrolu, te nedavnim žalosnim pokušajem pravljenja „prave“ TV serije o njegovom pokretu, činjenice polako izbijaju u javnost. Nešto od toga da se saznati i iz svedočenja pukovnika Roberta Mekdauela, poslednjeg zapadnog oficira za vezu koji je boravio među njegovim borcima i dugo razgovarao s Generalom. Njegove beleške objavljene na srpskom pod krajnje neodgovarajućim naslovom Streljanje istorije ( Poeta, Beograd 2012; pravi – Ključna uloga Srba u Drugom svetskom ratu – stavljen je u podnaslov ), zapravo su nacrt memoara koje ovaj američki obaveštajac i profesor arheologije nije nikada objavio, ali koji postoje u institutu Huver i dostupni su javnosti i u originalu. Mekdauel govori o svojim šetnjama sa na zahtev Engleza smenjenim jugoslovenskim ministrom vojnim, tokom kojih on izlaže svoju zamisao posleratne balkanske, čak i srednjeevropske federacije/konfederacije kao buduće brane svim na Balkan ustremljenim imperijalistima. Iz ovako ukrštenih, u javnosti međusobno nepovezanih fragmenata jasno je da nije reč samo o podudarnim programskim ciljevima nego o duboko ukorenjenom zajedničkom osećanju šta je pravo i pravedno činiti da bi se narod i država očuvali i napredovali. Onim ne tako malobrojnim koji u tom smislu spore uputnost, na primer, 27. marta 1941. i njemu sličnih presudnih događaja, Gavrilović u ovoj knjizi u više navrata sasvim argumentovano odgovara. Njegovom nepokolebljivom stavu da bez suprotstavljanja zlu, bez obzira na ishod, ljudi gube i moralno i stvarno, može se dodati i to da uspeh u ostvarenju neke namere ne znači i da je ona nužno dobra i prava, kao što, naravno, važi i obrnuto. Gavrilovićevi stavovi iz gotovo programskog članka koji je poslužio za naslov ove knjige provlače se i kroz sve druge u njoj sabrane tekstove. Samo balkanski narodi svojim sopstvenim snagama, bez oslanjanja na spoljne sile, mogu urediti život na Balkanu. Sporazumevanje bilo kog balkanskog naroda sa nekom spoljnom silom na račun drugog balkanskog naroda uvek se osveti onome ko se time nadao dobitku. „Nijedna sila ne donosi oslobođenje na tanjiru; sa tanjirom ide i ona“, kaže Gavrilović istinu koju naši neposredni susedi moraju uvek da proveravaju iznova – svojim, zlim iskustvom i srpskim žrtvama. Bez dobre unutrašnje politike nema dobre spoljne politike, a dobra je samo ona koja sledi osećanja, bit i biće naroda. Srbi drže ključno područje Balkana i zato su na udaru onih koji bez Balkana ne mogu da vladaju svetom. Padom Srba, padao je i Balkan. Srbi su padali, ali su se prvi i uzdizali, jer su i posle poraza imali na šta da se ugledaju i pozovu. Tačnost ovakvih uvida potvrđuje kako vreme u kome živimo, tako i sudbina nekih drugih, ranijih zastupnika ideje o jedinstvenom, federalnom ili konfederalnom, ali pre svega samosvojnom Balkanu – na primer, Kneza Mihaila Obrenovića, bugarskog demokrate Aleksandra Stambolijskog, ili Esad-paše Toptanija. Da je to razlog njihove fizičke likvidacije jeste nit koju nije lako uočiti u moru podataka čiji je cilj skretanje pažnje sa suštine na brojne i logički potkrepljene detalje – dinastičke borbe, lične osvete, greške u proceni, prave i izmišljene mrlje u ličnom životu – na sve što prekriva pravu, širu sliku i viševekovne planove „Olimpijaca“ zaselih u rediteljsku stolicu iznad šahovske table sveta. Zato se Balkan i prikazuje kao stalno međusobno zavađen i zakrvljen, kao izvorište zla i divljaštva, kao gnojna rana na besprekornom telu Evrope ( da parafraziramo Rebeku Vest ) – one licemerne Evrope koja se i danas pravi da u povesti Balkana nikada nije igrala baš nikakvu, osim dobroželeću i prosvetiteljsku ulogu. Sudbina Milana Gavrilovića je duboko i na mnogo načina isprepletana sa sudbinom Srbije. Posle mladalačkog poleta s početka prošlog veka s nadom u oslobođenje okupiranih teritorija – toliko silnog da su mnogi, kao pisac Stanislav Krakov, na primer, lagali da su punoletni da bi ih primili u vojsku – preko borbi, golgota i pobeda, želje za ujedinjenjem sa okupiranom braćom, zastupanja potlačenih i suprotstavljanja diktaturi u svakom njenom vidu, Srbija se suočila sa izdajom u mnogo lica. Na kraju su se s jedne strane našli susedi, pre svega Hrvati, da prisvoje njena dostignuća, ne libeći se ni masovnih zločina kao sredstva da obezbede sebe i isključivo sebe, na taj način produbljujući prvobitni jaz življenja u različitim kulturama, a s druge strane „saveznici“ iz dva svetska rata – doživljavani kao saborci, te tako i prijatelji, a kojima je račun bio uvek preči od bilo kakve ljudskosti, morala i pravde. A posle izdaje došlo je izgnanstvo. Da ono i dalje traje, pokazuje i današnja Srbija, raseljena širom sveta. Svake godine, po nekim podacima, iz nje emigrira 30.000 ljudi – čitav jedan mali grad, od kakvih bi trebalo da se i sastoji. Nastavljajući da se bori za slobodnu Srbiju i izvan nje, Milan Gavrilović se uzdao i u snagu te vojske van otadžbine, čak i kada je ona u otadžbini bila izdana i poražena, znajući da jedna izgubljena bitka ne znači i izgubljen rat, i da osim ljudske postoji i viša pravda. No Srbija danas ćuti i povlači se, kao 1945. To se, možda više nego u svakodnevnom političkom životu gde se prelazi preko ultimatuma, uvreda i poniženja, očitovalo pri traženju podataka za indeks neophodan uz knjigu ovakvog tipa. Mnogi ovde pomenuti događaji i dalje kao da se nikad nisu zbili, mnoge ličnosti kao da nikada nisu ni postojale. Nema ih u poratnim ideološki prečišćenim enciklopedijama i priručnicima, kao što ih nema ni u udžbenicima istorije, osim, ako već nisu mogli biti zaobiđeni, kvalifikovanih sa stanovišta pobedničke strane ili jednostavno krivotvorenih. Internet, takođe konsultovan u ovom poslu, pokazao se u nekim slučajevima kao dobar putokaz. Zahvaljujući njemu moglo se na primer saznati ko je bio dr Moric Buli, iako je on u ovoj knjizi sasvim epizodna ličnost. Za podatke o ljudima koji su igrali ulogu značajnu za Kraljevinu Srbiju, ili za stvaranje zajedničke države južnih Slovena posle Prvog svetskog rata, pa i za neke relevantne događaje, strani izvori često su se ispostavljali kao korisniji i pouzdaniji nego domaći. Hrvatske odrednice su pomno i dosledno prilagođene „domoljubnoj“ po ko zna koji put redigovanoj prošlosti, a srpske su najčešće ili prevod engleskih, čak i kada se njihov sadržaj protivi zdravom razumu, ili su, što je još tužnije, ćirilična verzija hrvatskih. I dok Srbija ćuti i povlači se na svakom planu, laži progresivno rastu i zadiru sve dublje. Tako je moguće i da opstaje tvrdnja – zasad još samo u virtuelnom prostoru – da su srpski poslanici u Narodnoj skupštini posle atentata u kome su 20. juna 1928. ubijena dva hrvatska poslanika, a ranjen Stjepan Radić, vođa Hrvatske seljačke stranke, igrali kolo oko mrtvih tela. Šta će, kao posledica te kriminalne izmišljotine, biti sledeće potegnuto protiv Srba, verovatno zna onaj kome cilj opravdava sva sredstva. Da je u toku sveopšta revizija istorije jasno je čak i „našim“ bez razlike tabloidiziranim i prodanim novinama. U poslednjih četvrt veka napisano je na hiljade knjiga o Balkanu i navodnoj zločinačkoj ulozi Srba u još neokončanim balkanskim ratovima, o srpskoj krivici za rasparčavanje Jugoslavije i za sva druga, ratna i ostala nedela kakva bolestan duh u odbrani od samoga sebe projektuje na one koji, kao ogledalo, odražavaju njegov istinski lik. Sve to, uz saučesništvo domaćih „real političara“ i običnih podlaca, treba da zatre ne samo naše samopoštovanje i moralni ideal, već i našu budućnost kao naroda. Jer i ovaj, relativno ovlašan uvid u poslednjih sto godina naše istorije – uz današnje iskustvo – otkriva i više nego puke znake: po sredi je čvrsta rešenost da se naša postignuća iz poslednjih sto godina polako vrate na početnu tačku. Oni koji bi da ponovo režiraju našu budućnost shvataju bolje od nas da svoje ciljeve treba da ostvaruju ne više u saradnji sa nama nego protiv nas. Za izvođače izabrali su već osvedočene i sebi podobne kandidate. Nije stoga nimalo slučajno, recimo, što je današnja svetska imperija nametnula da Kumanovski sporazum 1999, kojim je okončano bombardovanje poslednje Jugoslavije, bude potpisan tamo gde je nepun vek pre toga konačno srušena jedna od njenih prethodnica. I neće biti nimalo čudno da posle svega nastane jedna nova Jugoslavija – ona iz Štrosmajerovih, Trumbićevih i Pavelićevih snova, „do Drine“, sa stožerom u katoličkom Zagrebu i Vatikanom za leđima – kao umetničko delo nekog novog Meštrovića čije će mene iz koristoljublja, jasno predočene u ovoj knjizi, biti opravdane već time što su doprinele uspešno ostvarenom cilju. Sve to nije lako izdržati. Zato je jedan poznati ovdašnji istoričar i profesor univerziteta u intervjuu visokotiražnim Večernjim novostima nedavno izjavio: „Nije sramota kleknuti pred jačim“. Dva veka posle Srpske revolucije za koju je „stručnjak“, i o čijim je posledicama napisao desetine knjiga, uz nekoliko udžbenika za osnovnu školu i gimnaziju, ovaj pripadnik današnje srpske elite sklon Knjazu Milošu tvrdi i da su krivci za Prvi svetski rat, rangirani po odgovornosti, Nemačka, Austrougarska i – Srbija. On ne uči samo osnovce, gimnazijalce i studente, on je kao poslanik u Skupštini odlučivao i o našim zakonima, mada kao član različitih stranaka, a kao direktor velikog izdavačkog preduzeća pod okriljem vlade rešavao je i šta će se štampati pod zvaničnim pečatom. Njegova „vizija` u današnjem srpskom establišmentu nije nimalo usamljena. Da li je plod samo slabosti karaktera, neutažive i bolesne ambicije, ili poslednjih sedamdeset godina srpske „revolucionarne“ evolucije, i nije najvažnije. Ono što jeste važno je što zlokobno nagoveštava našu budućnost u čijem su stvaranju on i njemu slični uvek bili spremni da pomognu kolikogod treba. „Istorija je učiteljica naroda“ izreka je koju Milan Gavrilović često citira i u kojoj je parafraza verovatno namerna. U njegovom slučaju poznavanje prošlosti i njenog smisla za budućnost ima sasvim drugo tumačenje. „Vi mislite da imate pravo da upravljate događajima i ljudima u mojoj zemlji. Ali to je moja zemlja, ne vaša, moj narod, ne vaš. Nemate vi nikakva prava da se igrate interesima moje zemlje a ja mislim da se igrate interesima i svoje zemlje. Ja znam šta je moja dužnost prema mom narodu i ništa me ne može sprečiti da je izvršim rekao je Gavrilović pored ostalog jednom predstavniku britanske vlade januara 1943. godine kada je, kao navodni nemački agent, uhapšen Mate Rusković, član Zemljoradničke stranke, pristigao u London sa drugim izveštajem o ustaškim pokoljima Srba u NDH. Umoran od stalnog natezanja u vladi sa Hrvatima i engleskog pritiska da se Srbi priklone njihovim uvek istim, amoralnim i autističnim zahtevima, Gavrilović je rekao da će – ako uhapšenik ne bude oslobođen – napustiti vladu i tako je oboriti, jer će s njim ostavku dati i njen predsednik, Slobodan Jovanović. Mada diplomata, Gavrilović tada nije računao na to da je Englezima potrebna jugoslovenska vlada u Londonu zbog njihovih sopstvenih ratnih i političkih ciljeva i da će zato njegova odlučnost uroditi plodom. Reagovao je kao čovek koji zna da su kompromisi nekad nužni, ali da postoji tačka na kojoj se jači gleda u oči uspravne kičme, sa punim znanjem ko si i šta si, koga zastupaš, i na šta imaš da se pozoveš. Čuvenom irskom političkom filozofu iz 18. veka Edmundu Berku, rodonačelniku autentične anglo-američke konzervativne tradicije, pripisuje se izreka: „Sve što je potrebno za trijumf zla jeste da dobri ljudi ne čine ništa“. Drugom prilikom ukazao je: „Postoji tačka posle koje popuštanje i tolerancija prestaju da budu vrline“ A tvrdi se i da je rekao da su oni koji ne znaju istoriju osuđeni da je ponavljaju. Da nije tako, ne bi rasprava o našim bitnim političkim i društvenim načelima počinjala uvek iznova, sa svakom novom interesnom grupom koja očitim ili prikrivenim nasiljem – često i za tuđ račun – dospe na vlast. I ne bi stalno neke nove floskule bile uvođene u naš javni diskurs, s namerom da kao uporno ponavljane reklamne parole istreniraju naše biće na refleksni, poželjan odgovor. Svoju istoriju moramo iz fragmenata sastavljati u istinitu celinu imajući sve ove izreke na umu ako želimo da izbegnemo sudbinu izmaštanu u nekom zloćudom, političkom Holivudu – u najboljem slučaju ulogu male, pravedno kažnjene vazalne kraljevine, dokazano nesposobne da ičim iskorači iz maloletstva. Za to, za neku istinski našu budućnost, potreban je pre svega pravi uvid u prošlost, odakle se, bar u srpskom slučaju, jedino i može naučiti kako, s kim i čime u nju stupiti. U Beogradu, decembra 2014. Dr Milan Gavrilović (Beograd, 23. novembar 1882 – Betesda, 1. januar 1976) je bio srpski advokat, diplomata, političar, doktor prava. Jedan je od osnivača političke stranke Savez zemljoradnika, a od 1939. godine i njen vođa. Bio je direktor lista Politika 1924−1930. Prvi poslanik Kraljevine Jugoslavije u SSSR 1940−41. U emigranstkoj vladi u Londonu obavljao je dužnost ministra pravde, poljoprivrede, snabdevanja i ishrane. Četnik-dobrovoljac 1912. u Prvom balkanskom ratu. Rođen je u Beogradu 23. novembra 1882. u porodici Uroša i Agnjice Božić. Gavrilović je još kao student 1905. godine bio učesnik četničke akcije. Ranjen je kao četnik u bici kod Čelopeka kod Starog Nagoričana. Gavrilović je doktorirao u Parizu i bio je diplomata. Obavljao je i dužnost sekratara Nikole Pašića. Kao i Milan Rakić, koji je takođe bio diplomata, Gavrilović uzima odsustvo iz Ministarstva inostranih poslova da bi kao doborovljac-četnik učestovovao u Prvom balkanskom ratu. Kao diplomata služio je u Londonu, Atini, Berlinu i Rimu. Od juna 1940. bio je poslanik Kraljevine Jugoslavije u Sovjetskom Savezu. Bio je član izvršnog odbora, potpredsednik i, posle smrti Jovana Jovanovića Pižona, šef Zemljoradničke stranke. Novinarstvom se bavio od studentskih dana. Bio je glavni urednik Politike. Prihvatio se učešća u vladi od 27. marta 1941. godine koja je okupila predstavnike parlamentarnih političkih stranaka ukorenjenih u narodu. Milan Gavrilović je pre Aprilskog rata bio poslanik Kraljevine Jugoslavije u Sovjetskom Savezu. Status zvaničnog jugoslovenskog predstavnika u Moskvi prestao mu je 6. maja 1941, kada ga je sovjetska vlada proglasila običnim građaninom. Krajem jula 1941. imenovan je za otpravnika poslova jugosovenske izbegličke vlade u Moskvi. Po dolaslku u London (januara 1942) imenovan je za ministra pravde u vladi Slobodana Jovanovića. Sa Slobodanom Jovanovićem sarađuje i u Jugoslovenskom narodnom odboru (1944), a na suđenju generalu Draži Mihailoviću osuđen je zajedno sa Slobodanom Jovanovićem. Posle rata je živeo i preminuo 1. januara 1976. godine u Sjedinjenim Američkim Državama. Njegova pisana zaostavština, nastala u periodu 1938—1976, dopremljena je u novembru 2013. iz Huverovog instituta Univerziteta Stanford u SAD u Arhiv Jugoslavije.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bernar Dorival, rođen 14. septembra 1914. u Parizu i preminuo 11. decembra 2003. u Tiaisu, bio je francuski istoričar umetnosti i kritičar. Biografija Imenovan za pomoćnika kustosa Nacionalnog muzeja moderne umetnosti 1941. godine, daće veliki doprinos zajedno sa Žanom Kasuom u obogaćivanju kolekcija savremenog slikarstva. Tu je organizovao mnoge retrospektivne izložbe slikara 20. veka. Istovremeno je predavao na Ecole du Louvre od 1941. do 1965. godine, gde je sukcesivno zauzimao katedre istorije modernog francuskog slikarstva i istorije starog francuskog slikarstva. Iako je još uvek bio kustos u Muzeju moderne umetnosti, bio je odgovoran za organizovanje Musee National des Granges de Port-Roial. Bernard Dorival je napisao raisonne kataloga Filipa de Šampenja 1976. detinjstvo Bernard Dorival je rođen u okruženju kolekcionara i umetnika. Porodica njegove majke, Suzanne Beurdelei (1889-1943), postala je prosperitetna oko 1830. [ref. željeni]1: poreklom iz Burgundije, njegov pradeda, Žan Berdeli (1772-1853), koji je služio u ruskoj kampanji kao intendant, bio je skroman tapetar i trgovac nameštajem u ulici Saint-Honore kada je, zahvaljujući zaveštanje koju je njegovoj deci dao Englez, mogao je da kupi Hanoverski paviljon. Tamo je 1840. godine njegov sin Louis-Auguste-Alfred Beurdelei (1808-1883) bio „trgovac kuriozitetima”. Postao je značajan trgovac umetninama, što pokazuje devet rasprodaja koje je organizovao, u Parizu ili Londonu, između 1846. i 1868. U isto vreme, bio je istaknuti stolar, koji je dobio zlatnu medalju na Univerzalnoj izložbi 1867. ref. željeno]2 [nedovoljan izvor]. Nakon njegove smrti, njegove kolekcije umetničkih dela su raspršene u četiri prodaje. Njegov sin, Alfred Beurdelei (1847-1919), bio je poznati proizvođač bronze i stolarije3 [nedovoljan izvor], čijim radovima su se divili na Univerzalnim izložbama u Amsterdamu (1878) i Parizu (1889). Takođe je strastveni kolekcionar slika i crteža, posebno specijalizovan za „male majstore“ 19. veka. Kada mu je žena umrla 1895. godine, zatvorio je svoju fabriku, prodavši modele i odloživši oko 11.000 crteža i umetničkih dela. Ponovo se oženio 1899. godine, rekonstituisao je ogromnu kolekciju slika, crteža i grafika, koje su raspršene nakon njegove smrti tokom devetnaest rasprodaja između 1920. i 1922. godine. Sin rođen iz drugog braka, Marsel (1899-1978), advokat u Savetu države i na Kasacionom sudu, otkupio manji deo očeve zbirke i odlučio da je dopuni [ref. željeni]. Pod uticajem svog nećaka Bernarda, otvorio ga je modernosti, posebno apstraktima [ref. željeni]. Kao i Beurdeleis, Dorivali su pariska porodica već nekoliko generacija [ref. željeno], ali je finansijski skromnije [ref. željeni]. Jedan od Bernardovih ujaka, Geo Dorival, bio je poznati dizajner plakata6[nedovoljan izvor], koji će kroz brak postati direktor L`Art et la Mode (vidi nacionalni arhiv F/7/15299). Njegov otac, Andre (1886-1956), osvojio je prvu nagradu za klavir na Konzervatoriju u Parizu7. Mora da stavi tačku na karijeru soliste kada se oženi. U stvari, Bernard ga je poznavao tek 1919. godine, na kraju rata kada je bio mobilisan, ranjen, pa dugo lečen. Otac Bernarda Dorivala ostaje u muzičkom svetu, jer se brine o turnejama prvih nagrada Pariskog konzervatorijuma u ​​inostranstvu. Andre Dorival je voleo francusku i germansku muziku. Bio je prijatelj Andrea Messagera i Maurice Ravela [ref. željeni]. Bernard Dorival je nasledio muzičke ukuse svog oca, sa izuzetkom Vagnera. Ali je takođe cenio Ofenbaha i kompozitore 20. veka. Svoju ljubav prema planinama Bernard takođe duguje svom ocu. Andre Dorival je prvi put boravio u Saint-Gervais-les-Bains 1904. Kasnije je postao predsednik sekcije Paris-Chamonik Club Alpin Francais [ref. željeni]8 i svake godine do 1955. godine, godinu dana pre svoje smrti, čim je stigao u Sen Žerve tokom praznika, popeo se na Mon Blan i pregledao razna skloništa kojima je upravljao Klub Alpine[ref. željeni]. Sestra Bernarda Dorivala, Janine (1920-2010), bila je kuma jednog od ovih skloništa. Studije Bernard prati svoje školovanje u Licee Carnot [ref. željeni]. Naučni predmeti ga umereno interesuju. S druge strane, on je strastven za francusku književnost i istoriju. Njegovi ukusi ga posebno vode u francuski sedamnaesti vek, posebno u okruženje Port-Rojala. U opštoj konkurenciji dobio je prvi pristup francuskom 1930. i prvu cenu istorije 1931. Od tada je trasiran put. Student hipokhagnea i khagnea u Licee Condorcet-u, primljen je u Ecole Normale Superieure u Rue d`Ulm 1934. Blisko prijateljstvo vezuje ga za Žana Buskea [ref. željeni [Koji?], nekoliko godina stariji od njega, koji ga je upoznao sa studentom na Sorboni, budućim istoričarem Vandala, Kristijanom Kurtoa, koji je trebao postati jedan od njegovih najboljih prijatelja. Nekoliko njegovih drugova iz razreda ostaće doživotni bliski prijatelji [ref. željeno]: Fransoa Šamu, Pol-Mari Duval, Žak Voazin. Njegov poziv za istoriju umetnosti afirmiše se u ovom trenutku [ref. željeno]: čitao je dela Emila Malea, pratio kurseve Anrija Fosilona i Pjera Lavedana, upoznao Luja Odekera, sa kojim je uvek ostao blizak. Kasnije će pratiti seminar Ignacea Meiersona, koji je mnogo računao u svom razmišljanju. Godine 1935-1936. napisao je diplomu visokih studija o slikanim predstavama Svetog Jeronima i ovom prilikom sakupio fotografsku dokumentaciju izuzetne širine [ref. željeni]. Godine 1937. dobio je pismeni sertifikat9 i postavljen za učitelja prvog razreda u Licee de Laon, gradu čija ga je katedrala fascinirala [ref. željeni]. Međutim, on održava veze sa Ecole Normale Superieure, preko društvenih timova Roberta Garrica [ref. željeni]. Zahvaljujući Društvenim timovima upoznao je studente mlađe od njega, poput Filipa Reberola, budućeg francuskog ambasadora, Pjera Golijeta, budućeg oratorijuma i profesora na Univerzitetu u Nijmegenu, Žila Šaina, borca otpora koji je poginuo 1944, ili Morisa Besea , koje je pomogao da se dovedu u Narodni muzej moderne umetnosti početkom 1960-ih [ref. željeni]. Zahvaljujući i Timovima, njegovo katoličanstvo, obeleženo jansenizmom, odbacivanjem svetovnih vrednosti i izvesnim galikanizmom, dobija dimenziju otvorenosti prema društvu, a kasnije i prema Trećem svetu [ref. željeni]. Njegovi kontakti sa dominikanskim ocem Boaseloom, koji vodi novine Sept, i sa Fransoa Moriakom, čijem se radu divi i koga redovno konsultuje, takođe pomažu u ovom razvoju [ref. željeni]. Ako delimično ceni pontifikat Pija KSI, on donosi strogu presudu o Piju KSII [ref. željeni]. Kasnije je u skladu sa velikim vetrom koji Jovan KSKSIII i Drugi Vatikanski sabor duvaju na Crkvu za koju smatra da je previše usredsređena na sebe i nedovoljno zabrinuta za siromašne [ref. željeni]. Međutim, Bernard Dorival nikada neće biti levičarski katolik. Ono što ga mobiliše jeste prenošenje vere: on obučava nekoliko katihumena koji će održavati odnose sa njim obeležene naklonošću i poštovanjem [ref. željeni]. U osnovi, on ne veruje diskursu o socijalnoj pravdi, što za njega prečesto vodi ka uspostavljanju totalitarizma. Posle rata, bio je blizak Narodnom republikanskom pokretu (MRP). Tada će biti verni glasač generala de Gola, u kome uočava želju za društvenom otvorenošću i čiju dekolonizatorsku akciju ceni, ali i osećaj veličine Francuske [ref. željeni]. 1969. godine, nakon neuspeha referenduma, postaće, kao i mnogi, de Golovo siroče. Ako toleriše Žorža Pompidua, možda zato što je arhikub, strogo sudi o Valeri Žiskaru d`Estenu, opisuje Fransoa Miterana kao „Fransoa III“, a Žak Širak mu se čini da je lišen ikakvog uverenja [ref. željeni]. Nacionalni muzej moderne umetnosti Nakon godine provedene u Licee de Laon (1938-1939), Bernard Dorival je postavljen za rezidenta fondacije Thiers10. U vreme objave rata, pošto je reformisana od 1934. godine, ne može se mobilisati. Na početku školske 1939. spremao se da se pridruži Licee du Val-Andre, aneksu Licee de Rennes [ref. željeni], kada je postavljen za rezidenta Casa Velaskez u Madridu (decembar 1939). Februara 1940. postao je profesor na Francuskom institutu i ​​na Barselonskoj gimnaziji11. Iskoristio je ovu godinu provedenu u Kataloniji da nauči kastiljanski (upotreba katalonskog je tada bila strogo potisnuta). Godine 1941. njegova karijera je doživela veliku preorijentaciju. Napustio je svet javnog obrazovanja radi muzeja. 1. januara 1941, zahvaljujući Louis Hautecœur-u, postavljen je za rukovodioca projekta u Nacionalnom muzeju moderne umetnosti (MNAM) [ref. poželeo], koji više nema kustosa pošto je Žana Kasua razrešio Viši u septembru 1940. U maju iste godine postao je pomoćnik kustosa istog muzeja. Njegov umetnički ukus za `degenerisanu umetnost` zaradio ga je da ga je Viši štampa nasilno prihvatila [ref. željeni]. Nacionalni muzej moderne umetnosti delimično je otvoren za javnost 6. avgusta 1942. u Palati u Tokiju12. Na Oslobođenju je bio pozvan da obavlja zvanične kulturne misije u Nemačkoj, Engleskoj, Austriji, Belgiji, Španiji, Holandiji, zatim je avgusta 1946. upućen u Unesko, u London, kao savetnik u sekciji za kulturu. [ref. željeni]. Ali je dao ostavku posle šest meseci i rpreuzeo je dužnost pomoćnika kustosa MNAM-a kod Žana Kasua, koji se vratio na svoju funkciju 1945. Nacionalni muzej moderne umetnosti je zvanično otvoren 9. juna 1947. u Palati u Tokiju. Dvojica muškaraca duboko poštuju jedno drugo, a generacijski jaz koji ih razdvaja omogućava im da se odlično dopunjuju i da definišu inteligentnu i otvorenu politiku obogaćivanja kolekcija. Za skoro dvadeset godina zajedničkog rada, do 1964. godine, trebalo je da, uprkos ograničenim budžetskim sredstvima, uglavnom zahvaljujući donacijama, donacijama i zaveštanjima umetnika i kolekcionara, konstituišu jedan od najznačajnijih muzeja savremene umetnosti u svetu. Godine 1967, Bernard Dorival je postao glavni kustos MNAM13. istoričar umetnosti Ulazak u svet muzeja ne odvaja Bernarda Dorivala od predavanja. Od oktobra 1941. bio je zamenski profesor na Ecole du Louvre [ref. željeni]. Zatim je bio na katedri za istoriju modernog francuskog slikarstva od 1942. do 1946. i od 1956. do 1965. godine, na katedri za istoriju starog francuskog slikarstva od 1946. do 1954. Njegovi učenici čuvaju veoma živa sećanja na njegove kurseve, i jasne, informisane i briljantne. [Lično tumačenje?]. Tu je obučavao kvalitetne mlade žene i mladiće, od kojih će mu neki pomagati u obavljanju dužnosti kustosa [ref. željeni], a koji će zauzvrat postati renomirani kustosi [ref. željeno]: na primer, Fransoaz Cachin, Francoise Debaisieuk, Jean-Luc Dufresne, Danielle Giraudi, Francois Gobin, Michel Hoog, Michel Laclotte, Bernard de Montgolfier, Madi Menier, Denis Milhau, Therese Pickuenard Daniel Regnier, Gernier. Svoje talente kao pedagog ispoljava i na brojnim konferencijama [Lično tumačenje?] koje održava u Francuskoj i u petnaestak evropskih zemalja, u Latinskoj Americi, Kanadi, Maroku, Indiji i Japanu, zemlji koja će biti njemu posebno drag [Lično tumačenje?][ref. željeni]. Upravo je na Ecole du Louvre na početku akademske 1942. godine upoznao osam godina mlađu studenticu, Klod de la Bros, koja će postati njegova supruga [ref. željeni]. Iz njihovog braka, proslavljenog u maju 1944, rođeno je četvoro dece: Žil (rođen 1945, penzionisani univerzitetski profesor), Ana (rođena 1946, psihoterapeut), Paskal (rođen 1949, penzionisani direktor kompanije) i Žerom (rođen 1950). , kompozitor i muzikolog). Zauzvrat, ovo četvoro dece će Bernardu i Klodu dati trinaest unučadi [ref. željeni]. Bernard Dorival je bio čovek evropske apstraktne umetnosti i pokreta koji su joj prethodili ili pratili, nabis, fovizam, kubizam, ekspresionizam, dadaizam, nadrealizam. Međutim, bio je dobro upoznat sa opštom istorijom francuskog slikarstva, kojoj je posvetio svoju prvu knjigu objavljenu 1942. godine, La Peinture francaise; 1953. i 1961. uredio je Slavne slikare u dva toma. Ali vrlo brzo je francusko i evropsko slikarstvo s kraja 19. i 20. veka uglavnom privuklo njegovu pažnju: između 1943. i 1946. godine objavio je tri toma Faze savremenog francuskog slikarstva; slediće druge važne knjige: La Belle Histoire de la Fee Electricite Raula Dufija, Pariz, 1953; Pet studija o Georges Rouaultu, Pariz, 1956; Slikari dvadesetog veka (tom 1 Nabis, fauves, kubizam; tom 2 Od kubizma do apstrakcije), Pariz, 1957; Pariska škola u Muzeju moderne umetnosti, Pariz, 1961; Savremeni slikari, 1964 (= 3. tom Poznatih slikara); Crtež u delu Antoana Pevsnera, Pariz, 1965; četvrti tom Istorije umetnosti Enciklopedije Plejade, Od realizma do naših dana, Pariz, 1969. Objavljuje i kataloge izložbi, kao i brojne članke i predgovore. Među umetnike 20. veka on je možda iznad svih stavio [Lično tumačenje?] Pjera Bonara, Žorža Braka, Pola Sezana (kome je posvetio knjigu 1948. Sezan), Pola Gogena (čiju je svesku o Tahitiju objavio 1954. ), Anri Matis i Ogist Roden. Kreativnost Pabla Pikasa ga je fascinirala, ali je verovatno više voleo svoje skulpture nego slikarstvo. Među ostalim slikarima, divio se Robertu i Sonji Delaunai (svakom od njih je posvetio studiju), Raoulu Dufiju (o kome je napisao monografiju), Kupki (za koga je smatrao da je pronalazač apstrakcije), Georgesu Rouaultu (o kome je objavio je nekoliko radova), Felik Vallotton (o kome je dao studiju), Paul Kron (o kome je takođe pisao14 [nedovoljan izvor]), Jackues Villon (koji je predsedavao nezaboravnom večerom o kojoj će biti reči kasnije [ref. željeno] ); među vajarima možemo navesti Konstantina Brankuzija (koji je svoju radionicu zaveštao MNAM), Antoana Pevsnera (o kome je objavio knjigu), Žermena Rišijea (čiji je sa drugima postigao povratak Hrista na krst u naosu). crkve Plato d`Assi); arhitekta Le Korbizje, čiji voleo je da posećuje kapelu Notre-Dame-du-Haut de Ronchamp [ref. željeni]. Bernard Dorival je doneo radove mnogih umetnika koje je cenio u MNAM [ref. želeo] i od njih je dobio nekoliko zaveštanja i donacija (dakle, radionica Brankuzi, Delauni, Dufi, Andre Dunoje de Segonzak, Vasilij Kandinski15, Zoltan Kemeni, Kupka, Antoan Pevsner, Rouault), Grk Alkis Pjerakos. Nekoliko njih je posvetio izložbi u MNAM-u i u raznim provincijskim gradovima: između ostalih, Bonard, Alekander Calder, Marc Chagall, Delaunai, Dada, Maurice Denis, Kees van Dongen, Dufi, Kemeni, Paul Klee, Amedee de la Patelijer, Le Korbizje, Alber Marke, Konstan Permeke, Pevsner, Ruo, Pol Sinjak, Pjer Sulaž, Eduar Vijar, Fovi. Među prijateljima slikara i vajara svoje generacije [ref. željeni], možemo navesti Žan-Mišela Atlana (kome je posvetio monografiju 1962. Atlan, esej o umetničkoj biografiji), Žana Bazaina (čijim se vitražima crkve Saint-Severin divio), Hansa Hartunga (koji je morao da organizovao svoju retrospektivu nakon ostavke Bernarda Dorivala sa dužnosti u MNAM-u), Ladislasa Kijna (kojeg je poznavao sa Plato d`Assi), Alfreda Manessera (čijoj duhovnosti je bio blizak), Žana Le Moala (čija retrospektivna izložba u Mecu 1963. imao je predgovor), Nicolas de Stael (od koga je kupio Composition en gris et vert 1950. za MNAM), Eduard Pignon, Pierre Soulages, Arpad Szenes, Maria Elena Vieira da Silva i Zao Vou-Ki (svi koji su bili bliski prijatelji). Bernard Dorival nije bio isključivo zainteresovan za francusku umetnost [ref. željeni]: u Evropi se divio Nemcima Oto Diksu i Ferdinandu Špringeru; Austrijanci Gustav Klimt, Oskar Kokoška, Egon Šile; Belgijanci Džejms Ensor i Konstan Permeke; Španci Eduardo Čilida, Pablo Gargalo, Huan Gris, Žoan Miro, Pablo Palazuelo, Antoni Tapijes; Holanđani Piet Mondrian i Bram Van Velde; Italijani Alberto Magneli, Đino Severini, Zoran Mušič; Norvežanin Edvard Munk; Švajcarac Paul Klee. U Latinskoj Americi je cenio Rufino Tamaio, Sesostris Vitullo. Sviđali su mu se Kvebečani Paul-Emil Borduas i Jean-Paul Riopelle. U Aziji je probao Domoto Hisao, Nam Kvan, Sato Ki. Posvetio je studiju izraelskoj slikarki Joni Lotanu. Divio se arhitekti Valteru Gropijusu. S druge strane, osećao se relativno stranim anglosaksonskoj umetnosti [ref. željeno], osim Frensisa Bejkona, Aleksandra Koldera, Henrija Mura, Grejema Saterlenda, Marka Tobija. Kada je umetničko tržište otišlo iz Pariza u Njujork 1960-ih, okrivljeno je za to. Ovo je da se zaboravi da je on bio izuzetan ambasador francuskog slikarstva [ref. željena] u stranim zemljama, organizator značajnih izložbi u raznim gradovima Latinske Amerike („Savremeno francusko slikarstvo“, 1966-1967), u Argentini („Od Manea do naših dana“, 1948), u Belgiji („Francuski crtež iz Tuluza -Lautrec do Chagall”, 1955), Brazil („Savremena francuska umetnost”, 1953), Kanada („Rouault”, 1965), Danska („Dvadeset francuskih slikara”, 1966-1967), u Japanu („Francuska umetnost iz romantizma” do nadrealizma”, dva miliona posetilaca 1962; “Dufi”, 1967; “Rouault”, 1969). To znači da je bio savršen poznavalac slikara svog vremena [Lično tumačenje?]. Sistematski je obilazio sve izložbe svih pariskih galerija [ref. željeni]. Posećivao je slikare u njihovim ateljeima. Oni među njima koji su umrli ponekad su ostavljali udovice koje su želele da promovišu dela svojih preminulih muževa. Otišao je da vidi njihove radionice gde je slučajno pronašao nalaze [potrebno je pojašnjenje]. Ne samo da je imao visoku koncepciju svoje profesije, već ju je i obavljao sa retkim etičkim zahtevima. Ovako je, u vreme donacije Delonea, Sonja želela da mu ponudi sliku svog muža. Bernard Dorival nije mogao da prihvati takav poklon, ali nije želeo da uvredi Sonju. Složili su se da Bernard Dorival bez odlaganja ustupi tako ponuđenu sliku MNAM-u [ref. željeni]. Bernard Dorival je imao svoje preferencije. Nije mu se dopala slika dvojice drugih Bernarda, Buffeta i Lorjoua, i to je objavio u svojoj knjizi iz 1957. [ref. željeno]16 [nedovoljan izvor]. O prvom je napisao da je imao „zasluge što je izazvao Regie Renault za rekord francuske produktivnosti i uzdigao sliku do dostojanstva industrijskog objekta masovne proizvodnje“. On je Lorjoua predstavio kao „tartarina slikarstva, za koga je elokvencija jednaka plodnosti i talentu „temperament“, koji je napravio još jednu zabunu i identifikovao ekspresionizam i egzibicionizam“17. Slikar je mislio da ga odvede na sud, ali je na kraju odustao. Što se tiče Lorjoua, on je bio autor čuvene formule [ref. željeno] o apstraktnom slikarstvu ite „što magarce riče, lavrde majmune, kokoške pada u nesvest [ref. željeno]`. Na kraju popravnog suđenja, njegov izdavač Tisne i on bili su osuđeni da rediguju nekoliko redova knjige, kao i simbolični franak (30. oktobar 1959) [ref. željeni]. Odlučili su da se ne žale. Umetnici bliski Bernardu Dorivalu organizovali su večeru podrške u La Coupoleu 18. decembra 1959. Predsedavao je Žak Vijon. Šagal i Pikaso su poslali telegrame podrške [ref. željeni]. Prisutan je bio ministar generala de Gola, Robert Buron. Tu je bila skoro cela generacija apstraktnih slikara [ref. željeni]. Lorjouov prijatelj je došao da ošamari Bernarda Dorivala, koji ga je udarcem udario u nogu [ref. željeni]. Na odlasku, Sezar, Sulaž i drugi su služili kao telohranitelji za Bernarda Dorivala i njegovu ženu u njihovoj kući. Nešto kasnije, tokom debate o savremenoj umetnosti koju je organizovao Katolički centar francuskih intelektualaca (CCIF), zauzeo je stav u korist apstrakta, izbila je tuča i policija je morala da evakuiše prostoriju [ref. željeni]. Bili smo usred Alžirskog rata, u vreme kada je CCIF pozivao govornike da izraze ponekad veoma suprotna mišljenja o ovoj temi i sve se tada odvijalo u miru [ref. željeno]! Nacionalni muzej Port Rojal Barns Dok je bio kustos u MNAM, Bernard Dorival je bio zadužen za organizaciju Nacionalnog muzeja Granges of Port-Roial [ref. željeni]. Njegov ukus za Paskala, Rasina, svet pasijansa i sliku Filipa de Šampenja bio je star. 1944. godine, dok je bio u Šatou de Ševerni, obezbedio je konzervaciju dela zbirki muzeja Luvr koje su bile evakuisane [ref. željeno], napisao je studiju o Racinovom pozorištu analiziranu u svetlu obrazovanja dobijenog od ove gospode; u ovoj knjizi, objavljenoj 1946. pod naslovom Du Cote de Port-Roial. Esej o duhovnom itineraru Rasina18, svi citati pesnika i dramskog pisca napravljeni su po sećanju. Godine 1952. učestvovao je u organizaciji velike izložbe Filipa de Šampenja u Orangerie des Tuileries19. Iste godine postao je predsednik Društva prijatelja Port-Rojala, na kojoj je funkciji bio dvadeset pet godina do 1977. Godine 1955. bio je odgovoran za postavljanje muzeja Port-Roial Granges (sada Nacionalni muzej Port-Roial des Champs) u zgradama koje je država upravo kupila. On je prvi kustos ovog muzeja (pozicija bez plate [ref. željeno]). Zgrada iz 17. veka, poznata kao „Petites Ecoles“, restaurirana je između 1958. i 1962. Muzej je svečano otvoren 14. juna 1962. u prisustvu Andrea Malroa, državnog sekretara za kulturna pitanja. Bernard Dorival je tamo organizovao nekoliko izložbi, za koje je napisao kataloge: Racine i Port-Rojal20 1955; Paskal i provincijalci21 1956. godine; Philippe de Champaigne i Port-Roial22 1957. Održana je predstava Ester. Godine 1963. objavio je Le Musee National des Granges de Port-Roial23 [nedovoljan izvor]. Kada je 1968. napustio muzeje, Bernard Dorival nije završio sa Soliterima, pošto je 1978. objavio L`Album Pascal u kolekciji Albumi Bibliothekue de la Pleiade. Bernard Dorival je prepoznao svoje zasluge 1954. godine, kada je proglašen za viteza Legije časti [ref. željeni]. Takođe je vitez, zatim oficir za umetnost i književnost [ref. željeni]. Bio je član saradnik Kraljevske arheološke akademije Belgije i nosilac brojnih inostranih odlikovanja. Ali, iz svog jansenizma, on je zadržao izvesno nepoverenje u društveni uspeh, zvanične počasti i društvene događaje [ref. željeni]. Nije nosio svoja odlikovanja. Takođe je bio vitez i oficir akademskih palmi i dopisni član Akademije u Barseloni [Lično tumačenje?]. Kada je Louis Hautecœur umro, pristupili su mu da ga nasledi u Institutu. Odbio je [ref. neophodno]. Nije da je imao nešto protiv Instituta, ali mu se ova vrsta počasti učinila pomalo smešnom [ref. željeni]. Poslednje godine u MNAM nisu bile lake za Bernarda Dorivala, koji se loše slagao sa svojim ministrom Andreom Malroom, a još više sa članovima njegovog kabineta. Tada je nastajao Centar za nacionalnu umjetnost i kulturu Georges-Pompidou, a Bernard Dorival se nije slagao sa dizajnom Centra po čitavom nizu tačaka [Lična interpretacija?]: izbor platna, način njihovog izlaganja i da ih rotiraju itd. [ne neutralno]. Nakon odlaska Žana Kasua, koji je otišao 1964. da bi se pridružio Hautes Etudes, mesto direktora MNAM ostalo je upražnjeno više od dve godine, pre nego što mu je zvanično dodeljeno24. Teza o Filipu de Šampenju On je doneo odluku [Intlično tumačenje?] da daju novi pravac njegovoj karijeri. Godine 1968. predstavio je svoju kandidaturu kao istraživač na CNRS-u kako bi završio svoju tezu o Filipu de Šampenju. On je regrutovan [ref. željeni]. Septembra 1968. godine, ubrzo nakon majskih događaja, tokom kojih je zatvorena MNAM, kojoj je pretila okupacija od strane umetnika, podneo je ostavku na mesto glavnog kustosa [ref. željeni]. Na podsticaj Izabel Ruo, ćerke slikara Žorža Rua, i uprkos nedostojnom ministarskom pritisku [Lično tumačenje?] [potrebno je pojašnjenje], u januaru 1969. organizovana je trpeza i oproštajni obrok [ref. željeni]. Tog dana, prisustvo prijatelja, umetnika, kolekcionara, likovnih kritičara, kustosa, omogućilo je Bernardu Dorivalu da uzme meru poštovanja prema njemu [Lično tumačenje?]. Godine koje su usledile bile su srećan period [Lično tumačenje?]. Tezu o Filipu de Šampenju završio je za manje od pet godina, odbranio je februara 1973. [ref. željeni] i, u tom procesu, izabran je za profesora savremene istorije umetnosti na Paris IV-Sorboni [ref. željeni]. Predstavio je svoje prijatelje umetnike koje je pozvao da govore o njihovim kreativnim aktivnostima tokom svojih seminara. Vodio je svoje učenike u velike muzeje Francuske i Evrope. Režirao je teze i obučavao studente, uključujući nekoliko [ref. željeni], kao što su Guila Ballas, Philippe Dagen, Philippe Grunchec, Jean-Michel Leniaud, Francois Lenell, Jean-Claude Lesage, Anne Maisonnier, Arnaud Pierre, Alain Vircondelet, postali su renomirani stručnjaci. Objavio je nekoliko knjiga: Robert Delaunai, 1885-1941, Pariz, 1975; Rouault, Tokio, 1976; Philippe de Champaigne (1602-1674), život, delo i kataloški raisonne dela, dva toma, Pariz, 1976; u svesci Barok i klasicizam u KSVII veku u Italiji i Francuskoj univerzalne istorije slikarstva, stranice posvećene francuskom slikarstvu u KSVII veku (1610-1715), Ženeva, 1979; Rouault, Pariz, 1982. Godine 1983. otišao je u penziju i bio profesor emeritus do 1989. Nekoliko godina je nastavio da piše knjige, članke i predgovore, posebno Valloton, 1985 (u saradnji); Sonia Delaunai. Njegov život, njegovo delo, 1885-1979. Biografske beleške, Pariz, 1988; iste godine, u saradnji sa Isabelle Rouault, Rouault. Slikano delo, dva toma, Monte-Karlo; Dodatak katalogu raisonne dela Filipa de Šampenja, 1992; Žan Batist de Šampen (1631-1681), život, čovek i umetnost, 1992.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! SKZ Knjiga br. 342 Živan Živanović (Živkovci, 26. oktobar 1852 — Beograd, 17. maj 1931) bio je srpski političar i publicista. Biografija Živan Živanović je bio unuk kačerskog kneza (srez u rudničkom okrugu) Živana Stojanovića, učesnika Prvog i Drugog srpskog ustanka, koji je ostao poznat po tome što je poveo kačerske ustanike u boj na Čačak 1815. godine. Kasnije se uspešno bavio trgovinom kožom i drugim životinjskim proizvodima. Živanov otac Marinko, jedan je od prvih pismenih ljudi u Kačeru. Bio je pisar suda opštine Živkovačke, trgovac i bojadžija. Nakon seobe u Aranđelovac oko 1857. postaje i dopisnik Srpskih novina, za koje piše o dešavanjima u mestu. Marinko je bio retko prosvećen čovek sa, za ono doba, bogatom ličnom bibliotekom. Nakon završene osnovne škole u Aranđelovcu, Živan Živanović 1865. godine odlazi peške sa ocem u Beograd sa namerom da tamo upiše gimnaziju. Nakon četiri dana hoda, otac ga je smestio kod svog rođaka, dao mu dukat i nekoliko groša i ostavio ga da se sam o sebi dalje brine. Kako bi obezbedio sebi egzistenciju Živan se morao zaposliti kao deo posluge doma Janka Šafarika, člana Srpskog učenog društva - lekara, istoričara, arheologa i numizmatičara. Vredan i savestan u kućnim poslovima, a u isto vreme odličan đak, vrlo brzo se svideo svim članovima porodice, a naročito starom Šafariku koji mu je postao i staratelj i učitelj.[1] Po završenoj gimnaziji u Beogradu i učiteljskoj školi u Kragujevcu (1873) studirao je kao državni pitomac prirodne nauke u Jeni. Prekinuo je studije zbog učešća u Prvom srpsko-turskom ratu 1876. za koji se prijavio kao dobrovoljac. Kao dobrovoljac ratovao je i u Drugom ratu. Školovanje je završio u Berlinu (1879), a potom je službovao u prosvenoj struci u Velikom Gradištu, Nišu, Pirotu i Beogradu. Svoj publicistički rad počeo je u Javnosti 1873, da bi sve intenzivnije sarađivao u listovima Liberalne stranke: Istoku, Srpskoj Nezavisnosti, Ustavnosti, Novoj Nezavisnosti i Srpskoj Zastavi, čiji je glavni urednik bio 1895—98. Svojim radom je privukao pažnju Jovana Ristića, za koga je ostao vezan do kraja života. Prvi put je ušao u Narodnu skupštinu kao poslanik Liberalne stranke 1887, učestvovao u njenom radu 1890—93. i bio kratko vreme njen predsednik. Bio je sekretar u Ustavotvornom odboru u kome je učestvovao na izradi čuvenog Ustava iz 1888. godine. U više mahova bio je član Državnog saveta (1892, 1903, 1907—24), ministar privrede u vladi Vladana Đorđevića (1899—1903) i ministar prosvete u vladi Dimitrija Cincar-Markovića 1903. Godine 1903. se povukao iz političkog života. Bio je oženjen Jelenom Dimitrijević, rođenom sestrom Dragutina Dimitrijevića Apisa, sa kojom je imao petoro dece: Stanislavu, Milevu, Aleksandra, Milicu i Milana. Zajedno sa njima u porodičnoj kući u Savskoj ulici br. 21 živeli su njegov šurak i tašta Jovanka. Stanislava je bila udata za potpukovnika Aleksandra Glišića koji je herojski nastradao u Kumanovskoj bitki. Stariji sin Aleksandar je bio prva žrtva Balkanskih ratova – poginuo prvog dana rata u prvom boju 18. oktobra 1912. godine na karauli Lisica u blizini Medveđe, kao četnik u četi Ljube Vulovića.[5] Mlađi sin Milan, postao je doktor istorijskih nauka i autor više vrednih knjiga, među kojima su: Pukovnik Apis - Solunski proces 1917, Dubrovnik u borbi za ujedinjenje 1908-1918, Bibliografija Srpske Književne zadruge I-II (1892-1967 i 1968-1982). Živan Živanović je preminuo 17. maja 1931. godine posle kraće bolesti u 79. godini života. Balkanski ratovi Bio je jedan od organizatora i rukovodilaca komitske (četničke) organizacije na jugu Srbije i u Makedoniji. Za učešće u Balkanskim ratovima bio je isuviše star, ali je njegova kuća za oslobođenje Raške, Kosova, Metohije i Makedonije od Turaka dala dva života: najstarijeg sina Aleksandra Sanju Živanovića, studenta arhitekture na Tehničkom fakultetu i zeta komandanta Sedmog pešadijskog puka Aleksandra M. Glišića koji je poginuo na Mladom Nagoričanu i svojim velikim požrtvovanjem doprineo pobedi u odsudnoj Kumanovskoj bitki.[2] Prvi svetski rat U Prvom svetskom ratu Državni savet je premešten u Kruševac. Iako su nemačke trupe u grad ušle 25.oktobra 1915. a kasnije ih smenile austro-ugarske, odvodeći čitave porodice sa decom u logore, Živanović je do 9. jula 1916. bio pošteđen. Tada je iznenada uhapšen i sproveden za Beograd. Sa svojih 64 godine proveo je noć na klupi u hodniku austrougarskog Guvernmana (nekadašnja zgrada Upave fondova, danas Narodni muzej), a sutradan, po najvećoj vrućini, stražarno sproveden pešice do Zemuna,a odatle vozom do logora u Nežider u Mađarskoj (1916—18). Tamo je ostao sve do 26. oktobra 1918. godine.[1] Književna delatnost Napisao je veliki broj političkih i pedagoških rasprava, pa i dosta radova iz prirodnih nauka. Objavljene su mu knjige: Niš i niške znamenitosti, 1882; Videlački pametar iz 1882. i 1887; Vaspitanje u srednjim školama, 1891; Zadaća Srbije, 1894; Prosvetna pisma, 1897; Politička istorija Srbije 1-4, 1923-1924; Memoari Stevana-Stevče Mihailovića, 1928; biografija Jovana Ristića, 1931; Sećanja iz doba rata 1914-1918. i Trgovina i njen razvoj u Srbiji u prvoj polovini HIH veka kojoj nedostaju završni redovi. Društvena delatnost Veliki doprinos je dao razvoju srpskog zemljoradničkog zadrugarstva. Kao ministar narodne privrede sproveo prvi „Zakon o oslobođenju zemljoradničkih zadruga od svih taksa“, a kasnije je neprekidno, sve do 1927. godine, biran za člana upravnog ili nadzornog odbora Glavnog saveza srpskih zemljoradničkih zadruga. Bio je jedan od osnivača Srpske književne zadruge i član njenog Upravnog odbora od prvog dana osnivanja 30. aprila 1892. do poslednje sednice na kojoj je prisustvovao 30. aprila 1931. godine, neposredno pred smrt. Dakle, punih 39 godina radio je na tome da se broj poverenika i pretplatnika povećava i da se izdanja SKZ rasturaju u sve krajeve zemlje. Posle Prvog svetskog rata prisustvovao je prvoj sednici Upravnog odbora od 31. decembra 1919. na kojoj se govorilo o obnovi njenog rada. Dve godine kasnije radio je na štampanju prvog poratnog kola. Novčano i na druge načine pomogao je da se sazida škola u njegovom rodnom mestu. Dobio je više odlikovanja i drugih priznanja među kojima je i Orden Karađorđeve zvezde.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! En torno a Pasolini: Hombre, escritor, poeta, cineasta, político... Oko Pazolinija: Čovek, pisac, pesnik, filmski stvaralac, političar Pjer Paolo Pazolini (ital. Pier Paolo Pasolini; Bolonja, 5. mart 1922 — Rim, 2. novembar 1975) je bio italijanski filmski režiser, pisac, pesnik, scenarista, dramaturg, lingvista, glumac, slikar, političar, novinar i kolumnista, jedan od najvećih intelektualaca Italije 20. veka. Njegovo stvaralaštvo izaziva brojne kontroverze i dan–danas, naročito krvavi erotski triler Salò ili stodvadeset dana Sodome. Biografija Detinjstvo i mladost Pazolini je rođen u Bolonji (Emilija-Romanja), u porodici koja je pripadala srednjoj klasi. Otac mu je bio poručnik Karlo Alberto, koji se proslavio tako što je predupredio atentat na Musolinija 1926. godine, te uhapsio petnaestogodišnjeg anarhistu Antea Cambonija. Pjerova majka, Suzana Kolusi, radila je kao učiteljica u jednoj osnovnoj školi u Bolonji, a 1921. udala se Karla Albertija. Godinu dana posle Pazolinijevog rođenja, porodica se preselila u Koneljano (Veneto), godine 1925, kada je rođen Pjerov mlađi brat Gvidalberto, u Beluno (Veneto), a naredne godine su se vratili u majčinu porodičnu kuću, u mestašcu Kazarsa dela Delicija (Furlanija-Julijska krajina). Naime, Karlo Alberto je te godine uhapšen zbog kockarskih dugova, te je Suzana sa decom otišla kod roditelja. Godine 1931. Alberta premeštaju u Idriju (Slovenija), a dve godine kasnije Pazolinijevi se sele u Kremonu (Lombardija), pa potom u Skandijano i Ređo Emiliju, gde Pjer upisuje srednju školu i stiče prvog dobrog prijatelja – Lučana Seru, sa kojim igra fudbal i čita Tolstoja, Dostojevskog, Remboa, Kolridža, Novalisa, Šekspira i druge. Prijateljstvo su nastavili i kasnije, kada je Pazolini upisao književnost na Univerzitetu u Bolonji. Ubrzo pokazuje zanimanje za filologiju i estetiku figurativnih umetnosti, a redovno odlazi u jedan od lokalnih bioskopa. Godine 1941. Pjer, zajedno sa prijateljima Frančeskom Leonetijem i Robertom Roversijem, pokušava da pokrene jedan pesnički list, ali njihov pokušaj propada usled nestašice papira. Pazolini je kasnije rekao da mu se tada javila i prva želja da snimi film, ali zbog događaja koji su usledili, ona je dugo bila skrajnuta. Umesto toga, on rado učestvuje na svim kulturnim manifestacijama i sportskim takmičenjima koje su organizovali fašisti, a čiji je simpatizer on polako postajao. Veza sa Komunističkom partijom Iako je poticao iz vojničko protivfašistički orijentisane sredine sam se uključio u komunističku partiju krajem 40-ih godina. U 50-im godinama imao je teškoće sa svojom homoseksualnom orijentacijom, ka kojoj se javio otvoreno, sa italijanskom administracijom i izdanje njegove knjige „Mangupi“ (Ragazzi di vita) iz godine 1955. izazvalo je skandal i komunistička partija ga je isključila iz svojih redova. On sam nije prestao da se predstavlja kao marksista. 60-ih godina 20. počinje Pazolinijeva rediteljska karijera i tek tada ga italijanska javnost počinje ceniti, bez obzira na njegovu seksualnu i političku orijentaciju. Pozne godine Ubistvo Pazolini je ubijen 2. novembra 1975. godine, dan nakon povratka iz Stokholma, gde se susreo sa Ingmarom Bergmanom.[1] Za njegovo ubistvo bio je osuđan Đuzepe Peloci koji je sve negirao i nagovestio da se iza Pazolinijevog ubistva kriju politički motivi. [2] Susret Pazolinija sa Pezolijem desio se kod železničke stanice Roma Termini 1. novembra 1975. oko 22.30h. Pelozi je bio seksualni radnik; Pazolini mu je ponudio 20.000 lira za seksualne usluge. Večerali su u restoranu „Biondo Tevere“. Pelozi je jeo špagete sa uljem i lukom, Pazolini je pio pivo. Oko 23.30h odvezli su se do Ostije, gde mu je, kako Pelozi kaže, Pazolini tražio nešto što on nije hteo – da ga sodomizuje drvenim štapom. Pelozi je odbio, a Pazolini ga je, navodno, napao. Našao je drvo (nogaru od bačenog stola na đubrištu) i njime pretukao Pazolinija na smrt, a onda i pregazio nekoliko puta njegovim autom. Tri sata nakon susreta, italijanska policija je zaustavila „alfa romeo“. Vozač Đuzepe Pelozi počeo je da beži. Uhapšen je zbog krađe automobila. Dva sata kasnije, pretučeno i krvavo telo Pazolinija pronađeno je na plaži. „Ubio sam Pazolinija“, priznao je policiji.[1] Pelozi je osuđen za ubistvo Pjera Paola Pazolinija 1976. godine. Maja 2005. godine, 29 godina nakon izricanja presude, Pelozi povlači svoje priznanje i tvrdi da ga je načinio pod pretnjom smrti svoje porodice. Po novom iskazu, Pazolinija su ubila trojica muškaraca sa „južnjačkim akcentom“, vičući da je „prljavi komunista“.[1] Okolnosti njegovog ubistva su ostale nerazjašnjene. Zvanična verzija govori o seksualnoj aferi, ali prijatelji i poznavaoci rada Pazolinija govore o politički motivisanom ubistvu. Niz neregularnosti pojačalo je takve sumnje. Postavljana su pitanja: da li se moglo poverovati da je atletski građenog muškarca, kakav je bio Pazolini, mogao da pretuče mršav i nejak sedamnaestogišnji mladić? Kako je Pelozi imao samo par sitnih tragova krvi po odeći, kada su forenzički stručnjaci utvrdili da je došlo do žučne borbe po blatu? Takođe, krv je pronađena na krovu automobila sa suvozačeve strane, koja je sugerisala ili da je Pelozi imao saputnika sa sobom, ili da je neko drugi vozio auto. Uz to, zeleni džemper, koji nije pripadao ni Pazoliniju ni Peloziju, pronađen je na zadnjem sedištu. Pazolinijev rođak je rekao da džemper nije bio tamo dan ranije kada je čistio auto. Sa druge strane, policija je slučaju pristupila vrlo traljavo: propustili su da uzmu otiske prstiju sa mesta zločina; ostavili su automobil po kiši koja je uništila sve dokaze; čak su uspeli i kola da udare o stub na putu do istražnog sudije koji je tražio da ga pogleda. Kao rezultat svega, forenzički nalazi su bili bezvredni u ovom slučaju.[1] Serđo Ćiti, italijanski reditelj i scenarista koji je sarađivao sa Pazolinijem na pisanju scenarija za film Salo ili 120 dana Sodome, dao je drugačiju verziju. U intervjuu za La Republika rekao je da su Pazolinija ubila petorica muškaraca. „Pino Pelozi je bio dečak. On je bio mamac za ovu petoricu. Iskoristili su ga, bio im je potreban neko koga će okriviti za zločin.“ Takođe, Čiti tvrdi da je Pazolini ubijen na drugom mestu, pa je njegovo telo bačeno kod plaže, gde su ga pronašli. Ubeđen je da je njegovo ubistvo bilo političko: „Njegova smrt je bila pogodna svima koji su se plašili njegovog uma i slobodnog duha“...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Autobiografija engleskog glumca govori o njegovoj kazališnoj i filmskoj karijeri i nudi iskren prikaz njegovog osobnog života, fokusirajući se na njegov odnos s glumicom Vivien Leigh Ser Lorens Ker Olivije, Baron Olivije (engl. Ser Laurence Kerr Olivier, Baron Olivier; Dorking, 22. maj 1907 — Stening, 11. jul 1989) bio je engleski pozorišni, filmski i televizijski glumac, režiser i producent. U karijeri dugoj preko šezdeset godina tumačio je najrazličitije uloge — od likova iz grčkih i Šekspirovih tragedija, preko ekscentričnih i grotesknih negativaca, do junaka romantičnih komedija. Smatra se najboljim tumačem likova iz Šekspirovih drama.[1][2] Najpoznatiji je po ulogama u filmovima Orkanski visovi, Rebeka, Bani Lejk je nestala, Princ i igračica, Otelo i Maratonac. Dobio je dva počasna Oskara za životno delo i veliki doprinos filmskoj umetnosti, kao i Oskara za najboljeg glavnog glumca za ulogu u Hamletu. Olivije je bio nominovan za trinaest Oskara (osvojio tri); za devet Emija (osvojio pet); jedanaest nagrada BAFTA (osvojio tri) i šest Zlatnih globusa (osvojio tri). Dobitnik je Srebrnog medveda na Berlinskom filmskom festivalu i Zlatnog lava na Festivalu u Veneciji, a dobio je i zvezdu na Holivudskoj stazi slavnih. Prvi je glumac u istoriji filma koji je dobio plemićku titulu. Američki filmski institut ga je uvrstio među dvadeset najvećih glumaca svih vremena. Smatra se najboljim britanskim glumcem 20. veka.[3] Detinjstvo Lorens Ker Olivije je rođen 1907. u Dorkingu (Engleska). Njegov otac, Džerard Olivije, bio je sveštenik, pa je Lorens odrastao u smernoj i religioznoj porodici. Bežeći od strogosti i religioznosti svog oca, Lorens se veoma zbližio sa majkom, Agnes Luiz. Međutim, Agnes je umrla rano, u svojoj četrdesetoj godini i njena iznenadna smrt je jako pogodila dvanaestogodišnjeg Lorensa. Ostao je sa bratom Ričardom i sestrom Sibil u Old Rektoriju (delu škole Sveti Kristofer), a njegov otac se 1918, zbog premeštenja, preselio u Hartfordšir. Sa svega devet godina, dobio je ulogu Bruta u školskoj predstavi Julije Cezar. Išao je i na časove horskog pevanja u školi Svi sveti u Londonu.[4] Završio je školu Sveti Edvard u Oksfordu. Nastupao je u školskim predstavama, a 1924. radio je kao zamenik i pomoćnik reditelja u lokalnom pozorištu. Sledeće godine dobio je ulogu Lenoksa u Šekspirovom Magbetu i mesto asistenta direktora pozorišta.[5] Nakon što je Ričard Olivije otišao u Indiju, otac je shvatio da Lorens (koga su u porodici zvali Kim) zaista treba da bude glumac.[5] Karijera Tokom šezdesetogodišnje karijere, Lorens Olivije je igrao u oko 130 predstava, 63 filma i u 26 TV serijala.[6] Prve glumačke korake Olivije je načinio 1930. godine, u Engleskoj. Desetak godina kasnije, zahvaljujući ulogama u holivudskim hitovima Orkanski visovi i Rebeka, njegovo ime je postalo poznato i u svetu filma. Značajnije uloge na televiziji imao je tek osamdesetih godina 20. veka. Pozorišna karijera Pozorišni počeci Nakon pohvala koje je dobio za Ukroćenu goropad, sedamnaestogodišnji Olivije je upisao dramsku školu Central School of Speech and Drama, da bi se nakon završetka 1927. pridružio glumačkoj družini Birmingham Repertory.[5] Sledeće godine prihvatio je ulogu kapetana Stenhoupa u predstavi Kraj putovanja koju mu je ponudio Apolo teatar. Pohvale kritike dobio je 1930. za ulogu u Privatnim životima Noela Kauarda i 1935. za Romea i Juliju.[7] U Romeu i Juliji menjao je uloge Romea i Merkucija sa Džonom Gilgudom. Olivijeu se nije dopadao način Gilguldove glume Šekspirovih dela i smetalo mu je što je Gilgud dobijao bolje kritike od njega.[7] Njegova netrpeljivost ka Gilgudu kulminirala je 1940, kada je Olivije predložio londonskom producentu Binkiju Bomontu (engl. Binkie Beaumont) da finansira četiri Šekspirove tragedije — Hamleta, Kralja Lira, Otela i Magbeta — u kojima bi on bio u glavnim ulogama, na šta mu je Bomont odgovorio da bi pristao jedino pod uslovom da Olivije povremeno menja uloge sa Gilgudom, kao i da Gilgud režira barem jednu od njegovih produkcija, što je Olivije glatko i bez razmišljanja odbio.[8] Nakon uloge u Romeu i Juliji pozvala ga je Lilijan Bejlis iz Old vik teatra da tumači glavnu ulogu u njihovom Hamletu 1937. godine. Olivije je rado prihvatio ponudu, ali je njegova izvedba naišla na loš prijem kod gledalaca i kritike. Ni Magbet nije prolazio bolje, sve do Koriolana, Henrija Petog i Dvanaest noći sa kojima je trijumfovao kod kritičara i postao jedan od najpopularnijih glumaca iz Old vikove svite. Iako je u međuvremenu debitovao na filmu i čak snimio deset filmova, Olivije je nastavio da izbegava ponude te vrste i govorio da mu je mesto na daskama.[9] 1940—1959: Vivijen Li i rat Lorens Olivije je upoznao Vivijen Li 1937. Iste godine su počeli da se zabavljaju. Uspeo je da je dovede u Old vik gde je igrala Ofeliju. Dve godine kasnije njih dvoje sele se u Njujork — on da bi snimao Orkanske visove, a ona jer se nadala ulozi Skarlet O’Hare u obećavajućem Prohujalo sa vihorom. Tamo su zajedno nastupali u predstavi Romeo i Julija u koju su uložili gotovo svu svoju ušteđevinu. Iako raskošna, predstava je bila poslovni promašaj.[8] Kada je izbio Drugi svetski rat, Olivije je želeo da se pridruži kraljevskom vazduhoplovstvu. Uzeo je dvesta časova letenja i dobio čin poručnika, ali nikada nije učestvovao u pravom ratu.[5] On i Ralf Ričardson su 1944. bili otpušteni iz vojske kako bi formirali novu postavu Old vik teatra.[10] Noćni repertoar su činile predstave Čovek i oružje od Džordža Bernarda Šoa, Per Gint Henrika Ibzena i Šekspirov Henri Treći. Probe koje su trajale deset meseci uz zvuke nemačkog bombardovanja, isplatile su se u obliku pet uspešnih sezona.[5] Godine 1948. Ričardson, Olivije i Vivijen Li krenuli su na turneju po Australiji i Novom Zelandu.[11] Njih dvojica su igrali u pomenutim predstavama, a Lorens i Vivijen u Ričardu Trećem, Školi skandala kao i u The Skin of Our Teeth. Turneja je trajala šest meseci i bila je veoma uspešna, međutim brak poznatog para jedva je izdržao višegodišnju krizu. Olivije je kasnije rekao da je Vivijen izgubio u Australiji.[12] Druga sezona novog Old vik teatra počela je po njihovom povratku iz Australije i ona se danas smatra jednim od najblistavijih perioda britanskog pozorišta.[13] Olivije i Ričardson nizali su uspehe sa svojim proverenim predstavama.[13] Lorens je jedne večeri odigrao Sofokleovog Edipa i Šeridanovog Kritičara. Ta tranzicija iz grčke tragedije u klasičnu komediju postala je legendarna.[14] Ovu sezonu završio je ulogom Astrova u Ujka Vanji Antona Čehova. Za vreme rata, Lorens Olivije i Ralf Ričardson bili su pozvani u Pariz, da svoje popularne predstave odigraju u čuvenom pozorištu Komedi franses (franc. Comédie-Française). Bili su ushićeni i počastvovani pozivom. To im je bio prvi nastup u Francuskoj, i bio je uspešan.[10] Početkom pedesetih Olivije i njegova supruga su igrali u Njujorku. Na njihovom repertoaru bili su Antonije i Kleopatra od Šekspira, Cezar i Kleopatra od Bernarda Šoa, i na zahtev Lijeve, - Antigona. Godine 1953. psihičko zdravlje Vivijen Li naglo se pogoršalo, međutim vrlo brzo se oporavila za predstave koje je Lorens spremao za Stratford na Ejvonu (Engleska). Osim Dvanaest noći i Magbeta, Lorens je pripremao i Tita Andronika. Za predstave je vladalo veliko interesovanje i bile su veoma dobro posećene. Bračni par je tada sa Titom Andronikom krenuo na evropsku turneju. Komad je naišao na izuzetne pohvale kritičara, i bio je komercijalni trijumf, ali njihov brak je još jednom prolazio kroz krizu koju ovaj put nije izdržao. Iako je njihova veza okončana po povratku u London, razveli su se u decembru 1960. godine. Poslednje predstave Olivije je bio jedan od osnivača Britanskog nacionalnog teatra. Postao je njegov direktor još dok je bio u Old viku.[15] Tokom posleratnih godina, a i kasnije, svoju glumačku karijeru posvetio je uglavnom filmskoj industriji. U pozorištu je uglavnom radio kao reditelj, a ređe je prihvatao uloge.[15] Ipak, od malobrojnih predstava u kojima je igrao u to vreme, izdvajaju se Ujka Vanja, Mletački trgovac, Mačka na usijanom limenom krovu, The Recruting Officer i izuzetno uspešna Dugo putovanje u noć, koja je kasnije ekranizovana i emitovana u SAD i Ujedinjenom Kraljevstvu....

ПРЕДГОВОР СРПСКОМ ИЗДАЊУ Анатолиј Дмитријевич Степанов ОДБРАНИМО НАШЕ СВЕТИЊЕ Слом социјалистичког државног система, који је довео до ослобођења руске и српске Цркве од угњетавања комунистичке идеологије и партијског диктата, истовремено је довеo народе руске словенске цивилизације до страшне геополитичке катастрофе. Посебно су пострадали Руси и Срби, као народи који су у највишем степену сачували империјски менталитет. Размишљајући о последицама краха социјалистичког система, познати руски дисидент, филозоф Александар Зиновјев је афористички приметио: „Циљали су комунизам, а погодили Русију“. Ништа мање исправно није рећи: „Циљали су комунизам, а погодили Србију“. Међутим, у последње време се испоставља, да претпоставка да су управо свесно циљали у Русију и Србију није неоснована, а антикомунистичка реторика је била само стратегијско прикривање операције. Било како било, резултат тога је да су после кризе осамдесетих и деведесетих година прошлог века, Руси и Срби постали два најподељенија народа у Европи. А при свему томе, немачки народ који је после Другог светског рата био раздељен државним границама, у тој истој кризи се ујединио. Карикатура историје је таква: Немци су се ујединили, а Срби и Руси, који су дали огроман допринос у победи над немачким фашизмом, подељени су границама као да су ратни губитници. И сада ту чињеницу не жели да призна светско јавно мњење. Али, најжалосније је то што о тој чињеници не смеју гласно да говоре политичке елите Русије и Србије. Као што се то не једном дешавало у историји, слабљењем православних народа користио се Ватикан, не би ли још једном покушао да успостави духовну контролу над нашим народима, потчинивши наше земље свом утицају. Но, ако су раније као претходница Ватикана служили немачки рицарски редови (Ливонски и Тевтонски) или Аустријанци, то је сада нашој бившој браћи, словенским народима које су католици раније завели у своју веру, наложено да одраде „прљави посао“. И они су га одрадили – жестоко, без церемоније, не желећи ни да чују за молбу о поштеди, како то обично и раде издајници. Ми памтимо с каквом су жестином Хрвати изгонили из Српске Крајине своју браћу по крви, Србе и како су браћа унијати-Галичани направили прави погром над православним становништвом Западне Украјине, услед чега су уништене три епархије Руске православне цркве, пролила се крв, а многи православни руски људи су били убијени, мучени и тучени. Католички прозелитизам с краја прошлог века, постао је реална претња за наше Цркве, а територија Русије је први пут у њеној историји била подељена на католичке епархије, што је изазвало негодовање православних. Жалосно је што је католичка експанзија пролазила уз равнодушност, а некада чак и уз помоћ (на пример у Украјини) државне власти. Навођена је наивна аргументација, да ми треба да смо „пријатељи с католицима“ јер смо сви ми хришћани. Нажалост, наши властодршци нису ништа научили из историје. И ево, већ се могу чути гласови да ми треба да тражимо помоћ од римског папе, да би се заједнички супротставили налету ислама. Потпуно је заборављена судбина последњег византијског цара Константина XII, који је тада тражио помоћ од Ватикана у замену за уступке у богословским питањима, али је на крају постао жртва преваре католика и изгубио је и власт и живот. Нажалост, данашња политичка елита и у Русији и у Србији, не жели да извлачи поуке из историје. А као што је познато, онај ко не извлачи поуке, осуђен је на понављање грешака. Али, најтужније од свега је то што је и у српској и у руској Цркви, у последње време никао доста утицајан филокатолички лоби. Данас се све чешће може чути разговор о неопходности сарадње наших Цркава с Ватиканом у делу борбе за моралност. Следбеници филокатолицизма стварају слику да деградација хришћанске догматике од стране католика није озбиљна препрека за сарадњу. Ако је патријарх московски и све Русије Пимен (Извеков) волео да понавља да се с католицима може заједно једино попити чај, сада постају популарније друге изреке. Под идеју савеза са Ватиканом, већ се приводе филозофске премисе – нека пискарала пишу да је најважнији задатак православља данас, пружање помоћи Ватикану у рехристијанизацији Европе. Као прво, још је нејасно да ли је самом Ватикану уопште потребна рехристијанизација Европе? Као друго, у ком својству помагати? Извлачећи кестење из ватре? У ствари се иза свих тих измишљотина крије пропаганда екуменизма, коју је познати српски благочестиви подвижник православља, Јустин Ћелијски, најпрецизније дефинисао као „јерес над јересима“. Међутим, нови талас „љубави ка Европи“ за нас Русе није изненађујући. То је пројава застареле болести руске интелигенције – западњаштва, коју су руски национални мислиоци, од словенофила до Ивана Иљина, подвргли уништавајућој критици. Ипак се та заразна духовна болест поново појавила на крају XX и почетку XXI века. Пре сто година, западњаштво које је поразило руску политичку и интелектуалну елиту (па и свештенослужитеље), довело је Русију до страшне катастрофе – револуције 1917. године. Трагедија може да се понови... Најпоузданији лек од те болести је – буђење историјског сећања. Управо због тога су, на иницијативу научне и православне јавности Санкт Петрбурга и уз информативну подршку Руске народне линије (www.ruskline.ru) на историјском факултету Санктпетербуршког државног универзитета, у прошлој години биле организоване две међународне историјско-богословске конференције. Конференција „Руска цивилизација и Ватикан: да ли је сукоб неизбежан?“ одржана је 4. фебруара 2010. године и на њој су узели учешће научници и публицисти из Русије, Украјине, Белорусије, Казахстана и Србије. Учесници конференције су разматрали процесе који се одигравају унутар Римокатоличке цркве, историју сложених односа Ватикана с православним светом, опасностима које можемо очекивати у организацији дијалога с католицима. Још веће интересовање побудила је друга конференција „Православно-католички дијалог после Јасеновца“, која је одржана 28. октобра 2010. године и у којој су узели учешће научници и публицисти из Русије, Србије, Велике Британије, Украјине, Босне и Херцеговине. Конференција је организована упоредо са изласком из штампе књиге на руском језику италијанског научника Марка Аурелија „Надбискуп геноцида“, која је посвећена поглавару Хрватске католичке цркве, надбискупу Алојзију Степинцу. Управо материјали са те конференције су доступни српском читаоцу у овој књизи. Већ у самом називу конференције изражена је њена главна идеја. Савремени православно-католички дијалог, о коме је данас постало модерно говорити на свакојаким сусретима и форумима, има право на постојање тек пошто Ватикан призна злочине , које су починили католици-усташе против православних Срба и после извињења потомцима и рођацима жртава и целом српском народу. Недопустиво је водити дијалог као да није било геноцида над Србима у концентрационом систему логора Јасеновац или као да је злочине починила група маргиналаца без знања црквених власти Независне државе Хрватске. То не само да противуречи истини, него представља и издају над сећањем о овим српским новомученицима и свим невиним жртвама терора. Данас се у црквено сазнање активно убацује недавно смишљен термин „цркве-сестре“ који треба да представља посебан карактер односа православне Цркве и римокатолика. Но, да би се тај термин испунио смислом, Ватикан као минимум мора да осуди злочине својих прелата и епископа који су организовали геноцид над Србима, као и друге злочине који су по благослову римског понтифика учињени према православнима. Међутим, то се не догађа. Ватикан се понаша као да га то не интересује, а православни учесници дијалога с католицима немају духа да на такав начин поставе питање. И још горе од тога, „надбискупа геноцида“ Алојзија Степинца је Римокатоличка црква канонизовала и ове године се очекује посета римског папе Бенедикта XVI Хрватској, поводом свечаности у вези са беатификацијом Степинца. А ако се сетимо да се у последње време активно разматра идеја преноса из Рима у Витебск посмртних остатака белоруског отпадника унијате Јоасафата Кунцевича убијеног у Полоцку, онда није време да говоримо о сестринским односима, него о агресивном католичком прозелитизму, праћеном загрљајима. То се „по руски“ каже: „Држе камен испод пазуха“. Испада да римски папа и његови кардинали који се осмехују „држе камен испод пазуха“ прослављајући љуте мрзитеље православља. У књизи су представљени скоро сви реферати који су се чули на конференцији (осим реферата В. Василика који није објављен у штампаном виду, али је зато преведен његов текст о конференцији са Руске народне линије, као и интервју српском магазину Печат, који је „руски златоусти“ ђакон, др Владимир Василик дао новинарки Наташи Јовановић – опаска приређивача). Српском читаоцу су позната имена српских учесника конференције, академика доктора Србољуба Живановића, режисера, музејског саветника Симе Брдара и издавача и публицисте Ранка Гојковића. Међу руским ауторима представљени су следећи познати научници и публицисти: један од најбољих савремених православних публициста, директор Центра за етно-конфесионална истраживања Владимир Семенко; историчар и доцент Санктпетербуршког универзитета, ђакон Владимир Василик; историчар, професор Харковског националног универзитета им. В. Н. Каразина Александар Каплин; историчар, доцент Московског државног института међународних односа МИП Русије Олга Четверикова; политиколог, професор Дипломатске академије МИП Русије Анастасија Митрофанова; историчари, специјалисти за историју Србије, научни сарадници Института за славистику Руске академије наука Ана Филимонова и Михаил Јамбајев; филозоф, професор Санктпетербуршког универзитета технологије и дизајна Алексеј Швечиков; књижевник и историчар Павел Тихомиров. * * * После конференције „Православно-католички дијалог после Јасеновца“ донесена је резолуција „Дијалог је могућ тек после дебеатификације „надбискупа геноцида“ Алојзија Степинца“ чији бих текст желео навести у целини због његове велике важности. „Нема истине без љубави ни љубави без истине“ преподобни Јустин Поповић У последње време активиран је православно-католички дијалог. Међутим, његови параметри изазивају разумљиве недоумице код многих православаца, пошто се у тим параметрима прикривају суштинске догматске разлике, а са високих трибина могу се чути тврдње да догмати нису главни и да догматске противуречности могу бити преовладане у „дијалогу љубави“. Тврди се да је главно међу нама и католицима – заједничке моралне вредности, у којима ми можемо наћи јединство. Сличне тврдње изгледају чудно јер морално начело и моралне вредности се оваплоћују у светитељима. А зар 1998. године папа Јован Павле II није беатификовао надбискупа загребачког Алојзија Степинца, уз чије је делатељно учешће извршен геноцид над православним Србима у НДХ 1941-1945. године? Само у систему концентрационих логора Јасеновац уморено је 700 000 људи, међу којима је најмање 500 000 православних Срба који су убијани са посебном суровошћу. Знатан део уморених убијен је хладним оружјем – секли су људска грла специјалним ножевима названим „србосек“, разбијали главе чекићима, резали руке, ноге, прсте, уши, усне, вадили очи, женама секли груди. У свим тим злочинима, активно учешће су узимали представници римокатоличког духовништва. Међународне комисије су утврдиле чињенице о учешћу хиљаду петсто хрватских свештенослужитеља, монаха и монахиња у геноциду који је спроводила НДХ. Алојзије Степинац практично ништа није урадио да би спречио злодејства повереног му клира и пастве. Примећујемо да папа Пије XI практично уопште није реаговао на терор у НДХ иако је практично знао о њему све. Није одлучио крвнике од цркве, а 1949. године је одлучио од цркве све комунисте. И више од тога, примао је усташке делегације у Ватикан, а после рата Католичка црква је такозваним „Пацовским каналима“ омогућила бекство многим хрватским крвницима. Ватикан се у XX и почетком XXI века покајао пред многима, само не пред православнима и не пред Србима. Јован Павле II није нашао времена да посети Јасеновац, да се помоли за стотине хиљада жртава геноцида и да се покаје пред православним српским народом. Следеће године, како саопштавају медији, папа Бенедикт XVI намерава да званично посети Хрватску да би узео учешће у официјелној беатификацији „надбискупа геноцида“. Ми сматрамо да беатификација Алојзија Степинца значи признање одговорности Ватикана за злочине против православних Срба. О каквим тада заједничким моралним вредностима са католицима ми можемо да говоримо? Забринутост изазива то што са православне стране тема Јасеновца уопште није покренута. Говори се о било чему, о заузимању храмова у Украјини, о прозелитизму, само се не говори о најстрашнијем злочину који је имао јарко изражен конфенсионални карактер. Истраживачи исправно говоре о хрватском клерофашизму чија је оштрица била усмерена ка православнима, када је било истребљено на стотине православних свештенослужитеља. Таква небрига је страшна јер говори о нашој духовној заборавности, равнодушности према нашим светињама и може довести до одречења од њих и од стотина хиљада жртава. Надамо се да ће на православно-католичким беседама тема Јасеновца, усташког геноцида и религиозних злочина у Другом светском рату бити постављена са чврстом озбиљношћу и одређеношћу и да такозвани „дијалог“ не може да се наставља док Ватикан не призна злочине из прошлости и дебеатификује Алојзија Степинца. * * * Пре две године на руској телевизији је био организован својевсрстан ТВ шоу „Име Русије“ у коме се бирала најзначајнија личност руске историје. ТВ гледаоцима је предложено да гласају за највећег руског историјског делатника. Ускоро се међутим ТВ шоу претворио у истински општенационални догађај, који су пратили милиони гледалаца у земљи. У резултату гласања, за најпопуларнију историјску личност Русије изабран је свети благоверни велики кнез Александар Невски, кога је јавности представио митрополит Кирил, који је ускоро изабран за новог руског патријарха. Тај ТВ шоу је праћен у широком информативном дијапазону руских средстава јавног информисања и многи аналитичари су приметили да нису очекивали победу светог благоверног кнеза, упркос његовој великој популарности у народу, али је та победа веома индикативна. Јер његово име симболише руско супротстављање експанзији авангардних западних одреда – шведских и немачких рицара, који су по благослову римског понтифика истребљивали руске „шизматике“. И симболише не само супротстављање, него и победу - над Швеђанима на Неви и над Тевтонцима на Чудском језеру. (Последња је у историји позната као „Ледна погибија“.) Свети благоверни кнез Александар Невски, који је одбацио предлог изасланика римског папе да узме из руку понтифика круну у замену за прихватање римокатолицизма, протерао је католичког амбасадора изван граница своје земље. Он је одбранио духовну независност Русије, поклонивши се пред спољном влашћу Орде. Тај избор светог кнеза предодредио је будући препород Русије и претварање конгломерата словенских књажевстава у највећу државу на планети. Свети благоверни велики кнез Александар Јарославич Невски указује и нама пут и образац понашања у данашњим условима, када и руском и српском народу прети духовно поробљавање. Томе је и Србе учио њихов свети Сава. Они су учили да бране светиње вере. Ако ми успемо да одбранимо наше светиње, у нашим народима ће се сачувати шансе на препород. Јер се око светиња окупљају људи који ће у пуном смислу те речи постати народ, то јест једно тело с једним духом, једна заједница спремна да чак и пред претњом лишавања живота одбрани своје светиње. Ако не сачувамо своју самобитност – утопићемо се у мешавину безбожног глобализма, куда корацима од седам миља хрли дехристијанизовани Запад, за чији се реп прикачио и Ватикан. Савез са Ватиканом је страшна саблазан за православну Цркву, за народе православне цивилизације. Надам се да ће књига „Православно-католички дијалог после Јасеновца“ помоћи да боље уочимо ту саблазан и да ће нас мотивисати да преодолимо тој саблазни. С руског превео: Ранко Гојковић Анатолиј Степанов, рођен 1961. године у Нижњем Кубану (Брјанска област), историчар, главни и одговорни уредник Православне информативне агенције „Руска народна линија“ која је била један од организатора ове конференције. На Далекоисточном универзитету у Владивостоку 1983. године дипломирао на историјском факултету, а 1993. године завршио аспирантуру на Петроградском универзитету на катедри за историју Русије. Бави се истраживањем идеологије руског конзерватизма. Био је сарадник у прес служби Митрополита санктпетербуршког и ладошког Јована (Сничева), учествовао је у стварању низа православно-патриотских организација. Био је уредник часописа „Руски православни патриота“, научни уредник издавачке куће „Царско дело“, а од 2004. године је главни уредник Руске линије (данас Руска народна линија). Аутор је књиге „Црна сотна - поглед после столећа“ а у „Великој енциклопедији руског народа“ приредио је (заједно са Олегом Платоновим) том „Руски патриотизам“. Живи и ради у Петрограду. Линкови: Рецензија коју је написао Владимир Димитријевић, објављено у Печату, марта 2011. (http://www.pecat.co.rs/2011/03/hriscanski-koreni-evrope-poseceni-su-u-jasenovca/) Наслов: Православно - католички дијалог, после Јасеновца Издавач: Samostalni izdavač Ranko Gojković Страна: 260 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 14.5x20.5 cm Година издања: 2011 ИСБН: 978-86-913003-3-3

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 101 dalmatinac (engl. 101 Dalmatians) je američki animirani film iz 1961. filmske kompanije Volt Dizni, snimljen po motivima iz istoimenog romana Dodi Smit. Volter Elajas Dizni (engl. Walter Elias Disney; Čikago, 5. decembar 1901 — Berbank, 15. decembar 1966) bio je američki filmski producent, režiser, scenarista i animator. Jedan je od najpoznatijih producenata pokretnih slika u svetu, bio je crtač strip svezaka i novinskih stripova. Stvorio je zabavni park Diznilend, a zajedno sa svojim bratom Rojem Diznijem je osnovao Produkciju Volta Diznija (Walt Disney Productions), danas poznatu kao Kompanija „Volt Dizni” (The Walt Disney Company). Rođen je 5. decembra 1901. godine u Čikagu na aveniji Trip, kao četvrto dete Elajasa Diznija i Flore Kol. Imao je trojicu starije braće Herberta, Rejmonda i Roja Olivera, i mlađu sestru, Rut Floru. Otac se bavio stočarstvom i voćarstvom, poreklom je iz Misurija iz irsko-kanadske porodice, dok su majčini preci bili doseljenici iz Nemačke. Volt je dobio ime po porodičnom svešteniku Voltu Paru.[1][2] Otac je kupio imanje u blizini mesta Marselin (Misuri), gde se cela porodica preselila 1906. godine, kada mu je bilo 5 godina. U blizini se nalazilo i imanje strica Roberta, od nekoliko stotina hektara. Nekoliko meseci kasnije, dva najstarija brata Herbert i Rejmond su se vratili u Čikago, dok je treći brat Roj ostao da radi na imanju. Tako je Volter često morao da se igra sam, a njegovo društvo su činile domaće životinje.[3] Sklonost prema crtanju pokazivao je vrlo rano, a njegov prvi učitelj bio je komšija i porodični prijatelj dr Šervurd. Već sa sedam godina naplaćivao je crteže, koje je pravio po komšiluku.[3] U leto 1910 porodica se preselila u Kanzas, a zatim 1917. su se ponovo vratili u Čikago gde je pohađao srednju školu. Mladost Istovremeno sa srednjom školom koju je upisao u Čikagu, noću je pohađao je Akademiju lepih umetnosti (engl. Chicago Art Institute) i počeo da crta stripove za školske novine, sa crtežima uglavnom rodoljubive tematike. Njegov učitelj je bio tada poznati novinski crtač stripova i karikaturista Liroj Goset. Sa 16 godina, pred kraj Prvog svetskog rata, ispisao se iz škole i odlučio da se prijavi za vojsku, ali kako je bio maloletan, nisu ga primili, pa se priključio američkom ogranku Crvenog krsta u Francuskoj, gde je bio vozač hitne pomoći, nije učestvovao u borbama.[1][3] Osnivanje studija 3:23 Newman Laugh-O-Gram (1921) Po povratku u SAD, uz pomoć brata Roja Olivera, zaposlio se kao ilustrator u Kanzas Sitiju, gde je upoznao Juba Iverksa (engl. Ub Iwerks), sa kojim se sprijateljio i osnovao prvo preduzeće[1] Ajverks i Dizni, komercijalni umetnici[2], za crtanje reklama[3]. Ubrzo su ga pozvali iz kanzaške filmske kompanije da radi za njih, što je prihvatio, uz uslov da sa sobom dovede i svoju firmu. Zatim je osnovao još jedno filmsko preduzeće, koje je počelo da pravi crtane filmove, čija je glavna junakinja bila „Alisa u zemlji čuda”. Međutim, ovo preduzeće je propalo, posle čega se 1923. godine preselio u Los Anđeles, gde je uz pomoć strica Roberta i brata Roja osnovao filmski studio, koji najpre nosio ime Studio braće Dizni (engl. Disney Brothers Studio).[2] Sa dvadeset četiri godine Volt Dizni je stvorio svoj prvi originalan crtani lik: zeca Osvalda, ali mu ga je „Univerzal studio” oteo.[4] Ceo posao su započeli u garaži sa kamerom koju su kupili od pozajmljenih para, a vremenom su počele da stižu ponude, pa su zaposlili i nekoliko ljudi, a zatim su osnovali veći Volt Dizni studio (engl. „Walt Disney Studio”).[2][3] Posao oko distribucije crtanih filmova od 1930. godine preuzelo je preduzeće „Kolumbija pikčers”.[5] Sa svojim preduzećem, Dizni je nekoliko puta bio na ivici propasti, ali bi posle svake krize ono postajalo sve moćnije i veće.[2] Studio je i dalje jedna od najuspešnijih kompanija u SAD i na svetu. Porodica Bio je vredan i porodičan čovek. Sa dvadeset četiri godine se oženio s Lilijan Baunds, jednom od zaposlenih u odeljenju za bojenje u njegovom studiju. Oni su posle više godina braka dobili kćerku Dajanu Mari (1933—2013), a potom su usvojili i Šeron Me[2] (1936—1993). Dajana se kasnije udala za Rona Milera, bivšeg predsednika očeve firme i oni su zajedno imali sedmoro dece. Šaron je imala troje dece i umrla je 1993. godine.[3] Dugometražni filmovi „Snežana i sedam patuljaka” je bio prvi dugometražni animirani mjuzikl u produkciji Volta Diznija. Do tada su u Diznijevoj produkciji realizovani samo kratki animirani filmovi i serije. To je istovremno i prvi dugometražni animirani film u istoriji filmske produkcije u Americi proizveden u punom koloru, kao i deseti najkomercijalniji film 20. veka. Rad na filmu je započeo početkom 1934. Najveći deo filma režirao je Dejvid Hend, dok je grupa drugih režisera samo pojedinačne sekvence. Volt Dizni se od samog početka suočio sa problemima, pošto su njegov brat i poslovni partner Roj kao i supruga Lilijan pokušavali da ga odvrate od te ideje, dok se on nadao da će na ovaj način proširiti ugled studija i povećati prihode, u čemu je na kraju i uspeo. Međutim, da bi obezbijedio novac morao je svoju kuću da stavi pod hipoteku. Film je premijerno je prikazan 21. decembra 1937. u Holivudu (Los Anđelesu), a na redovnom bioskopskom repertoaru u Americi našao se u februara 1938. godine.[6] S obizorom da je pravljen za vreme Velike depresije, troškovi za njegovu produkciju, koji su od planiranih 250 hiljada dostigli sumu od 1,5 miliona dolara, predstavljali su ogroman iznos.[3] Godine 1989. film je postavljen u Nacionalni filmski registar SAD i ocenjen je kao delo od kulturnog istorijskog i estetskog značaja.[6] Tokom narednih pet godina, dovršeno je još nekoliko animiraniih filmova pravljenim po klasičnim bajkama, kao što su: Pinokio, Fantazije (1940), Dambo (1941) i Bambi (1942).[3] Drugi svetski rat Film Fantazija, koji je završen 1940. godine je doživeo krah na bioskopskim blagajnama. Prema nekim autorima, ovaj neuspeh se može dugovati činjenici da je tih godina veliki deo tržišta bio zahvaćen ratom, a sa druge strane, film je baziran na oziljnim temama klasične muzike, što nije prihvaćeno u širokim slojevima publike. Osim toga, krajem 1940. godine organizovan je i veliki štrajk radnika, za koje je Dizni optuživao komuniste. Tako da se firma, sa novoizgrađenim studijima našla se u otežanoj finansijskoj situaciji. Iz tog razloga bila joj je potrebna pomoć države.[7][8] Diznija je država najpre bio angažovala u poboljšavanju imidža SAD i uspotavljanja boljih odnosa sa zemljama Južne Amerike. Početkom 1941. godine organizovana je desetonedeljna turneja po Brazilu, Argentini, Peruu i Čileu, u kojoj su učestvovali Dizni, njegova žena i još 16 njegovih vrhunskih umetnika, režisera, crtača i kompozitora. Kao rezultat ove turneje, sledeće godine nastao je 43-minutni dugometražni film pod nazivom Saludos Amigos, podeljen u četiri epizode, za svaku zemlju po jedna. Na taj način, stanovnici ovih južnoameričkih država imali su mogućnost da vide Diznijeve junake u svojoj sredini, dok je građanima SAD pružena mogućnost da upoznaju svet pun bogate kulture, tradicije, flore i faune, koji je za većinu do tada bio nedovoljno poznat.[8] U Drugom svetskom ratu Američki Kongres je odobrio Diznijevom preduzeću kredit od 250 miliona dolara za izradu propagandnih plakata, oznake jedinica, crtane filmove sa patriotski porukama i podršku američkim [9] ili savezničkim vojnicima u ratu.[10] Još pre nego što su SAD ušle u rat, za obuku mehaničara u fabrici vojnih aviona napravljen je film Četiri metode zakivanja (engl. Four Methods of Flush Riveting), koji se i danas uzima kao model obrazovnog animiranog filma. Za kanadsku vladu je uradio dva niskobudžetna filma za promociju prodaje ratnih obveznica. Od napada na Perl Harbor 7. decembra 1941. godine, najveći deo produkcije Diznijevog studija, radio je isključivo za američku vladu. No, proizvodi sa likom Volta Diznija i njegovih junaka mogli su se naći na obe strane fronta, pa je tako Mikijev lik stajao i na nekoliko nemačkih podmornica, koje su operisale na Atlantiku.[11] Poznato je da su Hitler i Gebels bili veliki fanovi Diznijevih filmova koje su često gledali u privatnosti svojih odaja, dok je zvanično ova produkcija bila zabranjena za prikazivanje u bioskopima.[12] Diznijev studio nije jedini studio angažovan u ratu, neki filmovi su rađeni u zajednikoj produkciji, zbog čega nije poznat tačan broj filmova koje je ovaj studio proizveo u cilju ratne propagande. U cilju promovisanja vojske, i vojničkog života napravljen je niz filmova o Pajinom vojničkom životu, kao što su: „Paja je regrutovan”, „Nebeski vojnik”, „Odbrana zemlje”, „Patak komandos” i drugi.[13] Pluton je takođe bio glavni junak u dva filma ove namene. U jednom „Armijska maskota”, Pluton je prikazan kao dobro hranjena i pažena maskota u vojnom logoru, a u drugom „Vojnik Pluton” maršira i bori se da sačuva top od veverica Čipa i Dejla, koji pokušavaju da ga upotrebe za razbijanje oraha. Šilja je imao glavne uloge u filmovima: „Sredstva za pobedu”, u kome se bori sa nestašicom goriva i guma u Americi usled rata, te pokušava da nađe alternativni način prevoza, a u drugom u „Kako se postaje mornar” prikazana je istorija američke ratne mornarice.[14] U vreme produkcije filma „Maza i Lunja”, 15. juna 1955. godine otvoren je Dizniled.[3] Karakter Potpisana fotografija Volta Diznija tokom šetnje po Berlinu, deo kolekcije u Adligatu Mada su pod njegovim rukovodstvom nastali nezaboravni crtani filmovi namenjeni deci, Dizni je, prema nekim autorima ostao zapamćen kao rasista, antisemita i pobornik nejednakosti među polovima. Tako na primer, njegovi crtači su mogli da budu isključivo muškarci, dok je žene zapošljavao u odeljenju za bojenje slika, pa čak i tako one su dobijale otkaz posle navršene 30 godine.[15] Obavljao je i funkciju potpredsednika organizacije formirane 1944. pod nazivom „Filmsko udruženje za očuvanje američkih ideala”, izrazito antikomunističke organizacije, koja je okupljala desno orijentisane ličnosti iz filmske industrije, kao što su Gari Kuper, Klerk Gejbl, Barbara Stenvik, Džon Vejn. Pred kraj života je tvrdio da slava nije nikakvo preimućstvo, olakšanje, pa ni sreća u životu.[2] Diznijeva javna ličnost se veoma razlikovala od njegove stvarne ličnosti. Dramski pisac Robert E. Šervud opisao ga je kao „skoro bolno stidljivog ... samouveren` i samozatajan.[16] Prema njegovom biografu Ričardu Šikelu, Dizni je skrivao svoju stidljivu i nesigurnu ličnost iza svog javnog identiteta.[17] Kimbol tvrdi da je Dizni `igrao ulogu stidljivog tajkuna koji je bio posramljen`. u javnosti“ i znao da to čini.[18] Dizni je priznao fasadu i rekao prijatelju da „ja nisam Volt Dizni. Radim mnogo stvari koje Volt Dizni ne bi uradio. Volt Dizni ne puši, pušim. Volt Dizni ne pije. pijem.“ Stavovi o Dizniju i njegovom radu su se menjali tokom decenija, a bilo je i polarizovanih mišljenja.[19] Mark Langer, u Američkom rečniku nacionalne biografije, piše da su ga „Ranije ocene o Dizniju hvalile kao patriotu, narodnog umetnika i popularizatora kulture. U novije vreme, Dizni se smatra paradigmom američkog imperijalizma i netolerancije, kao i ponižavanjem kulture.“[20] Stiven Vots je napisao da neki prozivaju Diznija „kao ciničnog manipulatora kulturnih i komercijalnih formula“,[19] dok PBS beleži da su kritičari osuđivali njegov rad zbog njegove „glatke fasade sentimentalnosti i tvrdoglavog optimizma, zbog dobrog osećaja ponovnog pisanja američke istorije“. Bolest i smrt Grob Volta Diznija na groblju Forest Lawn u Glendejlu, Okrug Los Anđeles Oboleo je od raka pluća 1966. godine, pa mu je odstranjeno levo plućno krilo. Umro je u šezdeset petoj godini života, posle operacije, 15. decembra 1966. godine, u bolnici u Berbanku, nedaleko od studija. Kremiran je i sahranjen u Memorijalnom parku u Glendejl u Kaliforniji. Po njegovoj izričitoj volji, nije organizovana javna sahrana.[2][21] Nagrade Za svoj rad dobio je ukupno 950 priznanja širom sveta.[3] Osvojio je dvadeset Oskara, od čega su tri posebna, a jedan mu je dodeljen posthumno, što je inače najveći broj Oskara za nekog filmskog umetnika.[1] Prvi animirani film u istoriji kinematografije koji je osvojio nagradu Američke akademije, upravo je Diznijev film „Cveće i drveće” iz 1932. godine.[2] Godine 1935, Dizni je nagrađen Ordenom Lige naroda za veliki umetnički doprinos. Nagrađen je i Predsedničkom medaljom za slobodu.[1] Junaci diznijevih stripova i crtanih filmova Američka poštanska markica sa likom Vilta Diznija, 1968. Najpoznatiji likovi diznijevih stripova i crtanih filmova su: Paja Patak, Pata, Vlaja, Raja i Gaja, Baja Patak, Miki Maus, Mini Maus, Mića, Belka, Horacije, Pluton, Hromi Daba, Šilja, Cakani Caja, Crna Mrlja.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna malo ostecena, nista strasno. Sve ostalo u dobrom i urednom stanju! Volter Elajas Dizni (engl. Walter Elias Disney; Čikago, 5. decembar 1901 — Berbank, 15. decembar 1966) bio je američki filmski producent, režiser, scenarista i animator. Jedan je od najpoznatijih producenata pokretnih slika u svetu, bio je crtač strip svezaka i novinskih stripova. Stvorio je zabavni park Diznilend, a zajedno sa svojim bratom Rojem Diznijem je osnovao Produkciju Volta Diznija (Walt Disney Productions), danas poznatu kao Kompanija „Volt Dizni” (The Walt Disney Company). Rođen je 5. decembra 1901. godine u Čikagu na aveniji Trip, kao četvrto dete Elajasa Diznija i Flore Kol. Imao je trojicu starije braće Herberta, Rejmonda i Roja Olivera, i mlađu sestru, Rut Floru. Otac se bavio stočarstvom i voćarstvom, poreklom je iz Misurija iz irsko-kanadske porodice, dok su majčini preci bili doseljenici iz Nemačke. Volt je dobio ime po porodičnom svešteniku Voltu Paru.[1][2] Otac je kupio imanje u blizini mesta Marselin (Misuri), gde se cela porodica preselila 1906. godine, kada mu je bilo 5 godina. U blizini se nalazilo i imanje strica Roberta, od nekoliko stotina hektara. Nekoliko meseci kasnije, dva najstarija brata Herbert i Rejmond su se vratili u Čikago, dok je treći brat Roj ostao da radi na imanju. Tako je Volter često morao da se igra sam, a njegovo društvo su činile domaće životinje.[3] Sklonost prema crtanju pokazivao je vrlo rano, a njegov prvi učitelj bio je komšija i porodični prijatelj dr Šervurd. Već sa sedam godina naplaćivao je crteže, koje je pravio po komšiluku.[3] U leto 1910 porodica se preselila u Kanzas, a zatim 1917. su se ponovo vratili u Čikago gde je pohađao srednju školu. Mladost Istovremeno sa srednjom školom koju je upisao u Čikagu, noću je pohađao je Akademiju lepih umetnosti (engl. Chicago Art Institute) i počeo da crta stripove za školske novine, sa crtežima uglavnom rodoljubive tematike. Njegov učitelj je bio tada poznati novinski crtač stripova i karikaturista Liroj Goset. Sa 16 godina, pred kraj Prvog svetskog rata, ispisao se iz škole i odlučio da se prijavi za vojsku, ali kako je bio maloletan, nisu ga primili, pa se priključio američkom ogranku Crvenog krsta u Francuskoj, gde je bio vozač hitne pomoći, nije učestvovao u borbama.[1][3] Osnivanje studija 3:23 Newman Laugh-O-Gram (1921) Po povratku u SAD, uz pomoć brata Roja Olivera, zaposlio se kao ilustrator u Kanzas Sitiju, gde je upoznao Juba Iverksa (engl. Ub Iwerks), sa kojim se sprijateljio i osnovao prvo preduzeće[1] Ajverks i Dizni, komercijalni umetnici[2], za crtanje reklama[3]. Ubrzo su ga pozvali iz kanzaške filmske kompanije da radi za njih, što je prihvatio, uz uslov da sa sobom dovede i svoju firmu. Zatim je osnovao još jedno filmsko preduzeće, koje je počelo da pravi crtane filmove, čija je glavna junakinja bila „Alisa u zemlji čuda”. Međutim, ovo preduzeće je propalo, posle čega se 1923. godine preselio u Los Anđeles, gde je uz pomoć strica Roberta i brata Roja osnovao filmski studio, koji najpre nosio ime Studio braće Dizni (engl. Disney Brothers Studio).[2] Sa dvadeset četiri godine Volt Dizni je stvorio svoj prvi originalan crtani lik: zeca Osvalda, ali mu ga je „Univerzal studio” oteo.[4] Ceo posao su započeli u garaži sa kamerom koju su kupili od pozajmljenih para, a vremenom su počele da stižu ponude, pa su zaposlili i nekoliko ljudi, a zatim su osnovali veći Volt Dizni studio (engl. „Walt Disney Studio”).[2][3] Posao oko distribucije crtanih filmova od 1930. godine preuzelo je preduzeće „Kolumbija pikčers”.[5] Sa svojim preduzećem, Dizni je nekoliko puta bio na ivici propasti, ali bi posle svake krize ono postajalo sve moćnije i veće.[2] Studio je i dalje jedna od najuspešnijih kompanija u SAD i na svetu. Porodica Bio je vredan i porodičan čovek. Sa dvadeset četiri godine se oženio s Lilijan Baunds, jednom od zaposlenih u odeljenju za bojenje u njegovom studiju. Oni su posle više godina braka dobili kćerku Dajanu Mari (1933—2013), a potom su usvojili i Šeron Me[2] (1936—1993). Dajana se kasnije udala za Rona Milera, bivšeg predsednika očeve firme i oni su zajedno imali sedmoro dece. Šaron je imala troje dece i umrla je 1993. godine.[3] Dugometražni filmovi „Snežana i sedam patuljaka” je bio prvi dugometražni animirani mjuzikl u produkciji Volta Diznija. Do tada su u Diznijevoj produkciji realizovani samo kratki animirani filmovi i serije. To je istovremno i prvi dugometražni animirani film u istoriji filmske produkcije u Americi proizveden u punom koloru, kao i deseti najkomercijalniji film 20. veka. Rad na filmu je započeo početkom 1934. Najveći deo filma režirao je Dejvid Hend, dok je grupa drugih režisera samo pojedinačne sekvence. Volt Dizni se od samog početka suočio sa problemima, pošto su njegov brat i poslovni partner Roj kao i supruga Lilijan pokušavali da ga odvrate od te ideje, dok se on nadao da će na ovaj način proširiti ugled studija i povećati prihode, u čemu je na kraju i uspeo. Međutim, da bi obezbijedio novac morao je svoju kuću da stavi pod hipoteku. Film je premijerno je prikazan 21. decembra 1937. u Holivudu (Los Anđelesu), a na redovnom bioskopskom repertoaru u Americi našao se u februara 1938. godine.[6] S obizorom da je pravljen za vreme Velike depresije, troškovi za njegovu produkciju, koji su od planiranih 250 hiljada dostigli sumu od 1,5 miliona dolara, predstavljali su ogroman iznos.[3] Godine 1989. film je postavljen u Nacionalni filmski registar SAD i ocenjen je kao delo od kulturnog istorijskog i estetskog značaja.[6] Tokom narednih pet godina, dovršeno je još nekoliko animiraniih filmova pravljenim po klasičnim bajkama, kao što su: Pinokio, Fantazije (1940), Dambo (1941) i Bambi (1942).[3] Drugi svetski rat Film Fantazija, koji je završen 1940. godine je doživeo krah na bioskopskim blagajnama. Prema nekim autorima, ovaj neuspeh se može dugovati činjenici da je tih godina veliki deo tržišta bio zahvaćen ratom, a sa druge strane, film je baziran na oziljnim temama klasične muzike, što nije prihvaćeno u širokim slojevima publike. Osim toga, krajem 1940. godine organizovan je i veliki štrajk radnika, za koje je Dizni optuživao komuniste. Tako da se firma, sa novoizgrađenim studijima našla se u otežanoj finansijskoj situaciji. Iz tog razloga bila joj je potrebna pomoć države.[7][8] Diznija je država najpre bio angažovala u poboljšavanju imidža SAD i uspotavljanja boljih odnosa sa zemljama Južne Amerike. Početkom 1941. godine organizovana je desetonedeljna turneja po Brazilu, Argentini, Peruu i Čileu, u kojoj su učestvovali Dizni, njegova žena i još 16 njegovih vrhunskih umetnika, režisera, crtača i kompozitora. Kao rezultat ove turneje, sledeće godine nastao je 43-minutni dugometražni film pod nazivom Saludos Amigos, podeljen u četiri epizode, za svaku zemlju po jedna. Na taj način, stanovnici ovih južnoameričkih država imali su mogućnost da vide Diznijeve junake u svojoj sredini, dok je građanima SAD pružena mogućnost da upoznaju svet pun bogate kulture, tradicije, flore i faune, koji je za većinu do tada bio nedovoljno poznat.[8] U Drugom svetskom ratu Američki Kongres je odobrio Diznijevom preduzeću kredit od 250 miliona dolara za izradu propagandnih plakata, oznake jedinica, crtane filmove sa patriotski porukama i podršku američkim [9] ili savezničkim vojnicima u ratu.[10] Još pre nego što su SAD ušle u rat, za obuku mehaničara u fabrici vojnih aviona napravljen je film Četiri metode zakivanja (engl. Four Methods of Flush Riveting), koji se i danas uzima kao model obrazovnog animiranog filma. Za kanadsku vladu je uradio dva niskobudžetna filma za promociju prodaje ratnih obveznica. Od napada na Perl Harbor 7. decembra 1941. godine, najveći deo produkcije Diznijevog studija, radio je isključivo za američku vladu. No, proizvodi sa likom Volta Diznija i njegovih junaka mogli su se naći na obe strane fronta, pa je tako Mikijev lik stajao i na nekoliko nemačkih podmornica, koje su operisale na Atlantiku.[11] Poznato je da su Hitler i Gebels bili veliki fanovi Diznijevih filmova koje su često gledali u privatnosti svojih odaja, dok je zvanično ova produkcija bila zabranjena za prikazivanje u bioskopima.[12] Diznijev studio nije jedini studio angažovan u ratu, neki filmovi su rađeni u zajednikoj produkciji, zbog čega nije poznat tačan broj filmova koje je ovaj studio proizveo u cilju ratne propagande. U cilju promovisanja vojske, i vojničkog života napravljen je niz filmova o Pajinom vojničkom životu, kao što su: „Paja je regrutovan”, „Nebeski vojnik”, „Odbrana zemlje”, „Patak komandos” i drugi.[13] Pluton je takođe bio glavni junak u dva filma ove namene. U jednom „Armijska maskota”, Pluton je prikazan kao dobro hranjena i pažena maskota u vojnom logoru, a u drugom „Vojnik Pluton” maršira i bori se da sačuva top od veverica Čipa i Dejla, koji pokušavaju da ga upotrebe za razbijanje oraha. Šilja je imao glavne uloge u filmovima: „Sredstva za pobedu”, u kome se bori sa nestašicom goriva i guma u Americi usled rata, te pokušava da nađe alternativni način prevoza, a u drugom u „Kako se postaje mornar” prikazana je istorija američke ratne mornarice.[14] U vreme produkcije filma „Maza i Lunja”, 15. juna 1955. godine otvoren je Dizniled.[3] Karakter Potpisana fotografija Volta Diznija tokom šetnje po Berlinu, deo kolekcije u Adligatu Mada su pod njegovim rukovodstvom nastali nezaboravni crtani filmovi namenjeni deci, Dizni je, prema nekim autorima ostao zapamćen kao rasista, antisemita i pobornik nejednakosti među polovima. Tako na primer, njegovi crtači su mogli da budu isključivo muškarci, dok je žene zapošljavao u odeljenju za bojenje slika, pa čak i tako one su dobijale otkaz posle navršene 30 godine.[15] Obavljao je i funkciju potpredsednika organizacije formirane 1944. pod nazivom „Filmsko udruženje za očuvanje američkih ideala”, izrazito antikomunističke organizacije, koja je okupljala desno orijentisane ličnosti iz filmske industrije, kao što su Gari Kuper, Klerk Gejbl, Barbara Stenvik, Džon Vejn. Pred kraj života je tvrdio da slava nije nikakvo preimućstvo, olakšanje, pa ni sreća u životu.[2] Diznijeva javna ličnost se veoma razlikovala od njegove stvarne ličnosti. Dramski pisac Robert E. Šervud opisao ga je kao „skoro bolno stidljivog ... samouveren` i samozatajan.[16] Prema njegovom biografu Ričardu Šikelu, Dizni je skrivao svoju stidljivu i nesigurnu ličnost iza svog javnog identiteta.[17] Kimbol tvrdi da je Dizni `igrao ulogu stidljivog tajkuna koji je bio posramljen`. u javnosti“ i znao da to čini.[18] Dizni je priznao fasadu i rekao prijatelju da „ja nisam Volt Dizni. Radim mnogo stvari koje Volt Dizni ne bi uradio. Volt Dizni ne puši, pušim. Volt Dizni ne pije. pijem.“ Stavovi o Dizniju i njegovom radu su se menjali tokom decenija, a bilo je i polarizovanih mišljenja.[19] Mark Langer, u Američkom rečniku nacionalne biografije, piše da su ga „Ranije ocene o Dizniju hvalile kao patriotu, narodnog umetnika i popularizatora kulture. U novije vreme, Dizni se smatra paradigmom američkog imperijalizma i netolerancije, kao i ponižavanjem kulture.“[20] Stiven Vots je napisao da neki prozivaju Diznija „kao ciničnog manipulatora kulturnih i komercijalnih formula“,[19] dok PBS beleži da su kritičari osuđivali njegov rad zbog njegove „glatke fasade sentimentalnosti i tvrdoglavog optimizma, zbog dobrog osećaja ponovnog pisanja američke istorije“. Bolest i smrt Grob Volta Diznija na groblju Forest Lawn u Glendejlu, Okrug Los Anđeles Oboleo je od raka pluća 1966. godine, pa mu je odstranjeno levo plućno krilo. Umro je u šezdeset petoj godini života, posle operacije, 15. decembra 1966. godine, u bolnici u Berbanku, nedaleko od studija. Kremiran je i sahranjen u Memorijalnom parku u Glendejl u Kaliforniji. Po njegovoj izričitoj volji, nije organizovana javna sahrana.[2][21] Nagrade Za svoj rad dobio je ukupno 950 priznanja širom sveta.[3] Osvojio je dvadeset Oskara, od čega su tri posebna, a jedan mu je dodeljen posthumno, što je inače najveći broj Oskara za nekog filmskog umetnika.[1] Prvi animirani film u istoriji kinematografije koji je osvojio nagradu Američke akademije, upravo je Diznijev film „Cveće i drveće” iz 1932. godine.[2] Godine 1935, Dizni je nagrađen Ordenom Lige naroda za veliki umetnički doprinos. Nagrađen je i Predsedničkom medaljom za slobodu.[1] Junaci diznijevih stripova i crtanih filmova Američka poštanska markica sa likom Vilta Diznija, 1968. Najpoznatiji likovi diznijevih stripova i crtanih filmova su: Paja Patak, Pata, Vlaja, Raja i Gaja, Baja Patak, Miki Maus, Mini Maus, Mića, Belka, Horacije, Pluton, Hromi Daba, Šilja, Cakani Caja, Crna Mrlja.