Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! G.V. Lajbnicova monadologija, jedno od najvažnijih dela Lajbnicovog korpusa, istovremeno je jedan od velikih klasika moderne filozofije i jedna od njenih najzagonetnijih produkcija. Pošto je esej napisan na tako kompaktno sažet način, skoro tri veka zbunjuje i vara one koji ga prvi put čitaju. Monadologija (francuski: La Monadologie, 1714) je jedno od najpoznatijih dela Gotfrida Lajbnica u njegovoj kasnijoj filozofiji. To je kratak tekst koji u oko 90 pasusa predstavlja metafiziku jednostavnih supstanci, ili monada. Tokom svog poslednjeg boravka u Beču od 1712. do septembra 1714. Lajbnic je napisao dva kratka teksta na francuskom jeziku koji su bili zamišljeni kao sažeta izlaganja njegove filozofije. Nakon njegove smrti, Principes de la nature et de la grace fondes en raison, koji je bio namenjen princu Eugenu Savojskom, pojavio se na francuskom jeziku u Holandiji. Kristijan Volf i saradnici objavili su prevode na nemački i latinski drugog teksta koji je postao poznat kao Monadologija. Bez da su videli holandsku publikaciju Principesa, pretpostavili su da je to francuski original Monadologije, koji je u stvari ostao neobjavljen do 1840. Nemački prevod se pojavio 1720. kao Lehrsatze uber die Monadologie, a sledeće godine Acta Eruditorum je štampala latinsku verziju kao Principia philosophiae.[1] Postoje tri originalna rukopisa teksta: prvi koji je napisao Lajbnic i glosiran ispravkama i dve dalje dopunjene kopije sa nekim ispravkama koje se pojavljuju u jednom, ali ne i u drugom.[2] Sam Lajbnic je ubacio reference na odlomke svoje Theodicee („Teodiceje“, tj. Božije opravdanje), šaljući zainteresovanog čitaoca tamo za više detalja. Gottfried Wilhelm Freiherr (baron) von Leibniz; Lajpcig, 1. jul 1646 — Hanover, 14. novembar 1716), bio je nemački filozof, matematičar, pronalazač, pravnik, istoričar, diplomata i politički savetnik. Dao je značajan doprinos u optici i mehanici. Smatra se poslednjim čovekom enciklopedijskog znanja zapadne civilizacije. Stekao je obrazovanje iz prava i filozofije, radio je kao sekretar u dvema najpoznatijim plemićkim porodicama u Nemačkoj (od kojih je jedna tokom njegovog službovanja postala engleska kraljevska porodica). Zauzima podjednako značajno mesto kako u istoriji filozofije tako i u istoriji matematike. Ustanovio je infinitezimalni račun (kalkulus, matematička analiza) nezavisno od Njutna, kao i binarni sistem koji predstavlja osnovu moderne računarske tehnologije. U filozofiji ostaće najpoznatiji po optimizmu, npr. njegov zaključak da je Bog stvorio najbolji svet od svih mogućih svetova. Lajbnic je dao veliki doprinos u fizici (optici i mehanici) i tehnologiji, kao i, što će se kasnije utvrditi, biologiji, medicini, geologiji, teoriji verovatnoće, psihologiji, informatici. Pisao je na latinskom, francuskom i nemačkom i to o politici, pravu, etici, teologiji, istoriji i filologiji. Iako je mnogo pisao, malo toga je objavljeno. Sin luteranskog profesora moralne filozofije Fridriha, Lajbnic ja preko biblioteke svoga oca razvio interesovanje za širok krug predmeta. Sa 12 godina je naučio latinski bez ičije pomoći. Sa samo 14 godina je upisao univerzitet u Lajpcigu, a potom je učio u Jeni i Altdorfu, gde je 1666. godine stekao doktorat iz prava sa samo dvadeset godina. Lajbnicov talenat će se višestruko ispoljiti kako u pravu, religiji, diplomatiji, filozofiji, tako i u matematici. Rad Karijeru je započeo kao advokat i diplomata, u početku radeći za izbornog kneza od Majnca godine 1667. i na tom poslu je izvršio kodifikaciju zakonskih propisa grada. Radio je i za vojvode Braunšvajg – Lineburg kao bibliotekar i savetnik (1676 – 1716.). Godine 1700. pomogao je pri osnivanju Berlinske akademije nauka i postao njen prvi predsednik. Tokom putovanja u Pariz 1673. i 1676. godine, Kristijan Hajgens ga je zainteresovao za tekući rad u matematici i Lajbnic se bavio ovim radom u svojim slobodnim trenucima, da bi ostvario sjajna otkrića kako u infinitezimalnom računu (nezavisno od Njutna), tako i u kombinatoričkoj analizi, diferencijalnom i integralnom računu. U isto to vreme Lajbnic je bio veoma zauzet uspostavljanjem zakonskih prava legitimnih i mnogih nelegitimnih članova domaćinstva tri izborna kneza kojima je redom služio. Često u pokretu i pomno beležeći svoje misli o mnogim stvarima, on se istovremeno bavio diplomatijom i pravljenjem planova za francusku invaziju na Egipat. Takođe, angažovao se u neuspešnom pokušaju da ujedini katoličku i protestantsku crkvu 1683. Kada je njegov prvi poslodavac, izborni knez oa Hanovera, bio na putu da postane Džordž I od Engleske, Lajbnic je otpušten i ostavljen da piše istoriju porodice Brunsvik. Tokom svog boravka u Parizu značajno je proširio znanja iz matematike i fizike, susreo se sa vodećim francuskim filozofima toga vremena i proučavao je dela Dekarta i Paskala. 1674. godine je počeo da radi na infinitezimalnom računu, a najraniji podaci o upotrebi ovog računa nalaze se u njegovim beleškama iz 1675. Do 1677. je razradio koherentan sistem infinitezimalnog računa, ali ga nije objavio sve do 1684. godine. Lajbnicova najznačajnija matematička otkrića su objavljena između 1682. i 1692, uglavnom u časopisu Acta Eruditorum, koji su on i Oto Menke osnovali 1682. godine. Ovaj časopis je imao značajnu ulogu u unapređenju Lajbnicove reputacije matematičara i naučnika, što je doprinelo da bude cenjen i u diplomatiji, istoriji, teologiji i filozofiji. Godine 1711. Džon Kil je pišući za časopis Kraljevskog društva i uz Njutnovu podršku optužio Lajbnica za plagiranje Njutnovog infinitezimalnog računa, što je dovelo do javne rasprave o tome ko je prvi otkrio infinitezimalni račun. Tek su istoričari matematike od 1900. godine pa nadalje istakli značajne razlike između Lajbnicove i Njutnove verzije infinitezimalnog računa i time dokazali da Lajbnic nije plagirao Njutna. Filozofija Lajbnic je nastojao da izmiri materijalizam i spiritualizam, ali je ostao spiritualist. Razumu je pridavao odlučnu prednost u odnosu na čula. Najpoznatije mu je učenje o monadama. Lajbnic daje uvid „da jedna supstanca uopšte ne može na prirodan način biti nedelatna“. Po njemu je neko saznanje ili tamno ili jasno, a jasno, opet, ili adekvatno ili neadekvatno, simboličko ili intuitivno; savršeno saznanje je istovremeno adekvatno i intuitivno. Lajbnic je kategorije omeđio na šest: supstancija, kvantitet, kvalitet, relacija, akcija i pasija (trpljenje). Monade Prostorno – vremenski svet materijalnih stvari i bića sastoji se iz monada, od kojih ne postoje dve apsolutno iste, ni dva ista trenutka u životu jedne monade (princip identiteta nerazlučivog). Monade su duhovne suštine, a izvor im je u Bogu kao najvišoj monadi. Bog je udesio da unutrašnja aktivnost svake monade bude u harmoniji sa aktivnošću svih ostalih (učenje o prestabiliranoj harmoniji), pa je svet savrešeno jedinstven iako ga čine individualne supstancije. Između monada ne postoje uzročno – posledični odnosi, iako je svako stanje monade uzrok njenom sledećem stanju, a istovremeno posledica prethodnog. Lajbnic naziva ljudsku dušu duhovnim automatom, jer ona sva svoja stanja razvija iz same sebe. On je pojam duše izrazio s idealističkog stanovišta, a njemu su se pridružili svi drugi noviji idealisti. Prema Lajbnicu se stvarnost sastoji iz jednog beskonačnog broja bestelesnih prostih pojedinačnih supstancija, čija je unutarnja suština snaga predstavljanja. Ali takve suštine su duše, a Lajbnic ih otuda naziva ames ili, na osnovu njihove jedinstvenosti, monade. Otuda kod Lajbnica samo duše čine stvarnost: sve monade je putem temeljnih razlika snage predstavljanja i manjeg i većeg savršenstva koje počiva na njoj tvorac doveo u jednom zauvek uspostavljenu harmoniju (prestabilizovana harmonija); svaka je stvorena s obzirom na drugu. Ako je u jednoj monadi toliko savršenstva koliko u drugima nesavršenosti, onda one sveukupno obrazuju agregat monada, od kojih prva funkcioniše kao centralna monada. Čulna predstava takvog agregata monada shvata takav agregat kao telo. Ljudska duša je posebno jedna takva centralna monada koja putem razmene svojih predstava stoji takođe u uzajamnim odnosima prema svom telu i u sebi uključuje razvoj putem oticanja i priticanja delova. Lajbnicu se priključuje Kristijan Vulf za koga je duša prosta supstanija sa snagom da sebi predstavlja svet (vis repraesentativa universi). Lajbnic naglašava da dve stvari nikada nisu potpuno jednake i da uvek postoje nesvesna čulna opažanja (percepcije) koja određuju delovanje. Njegov princip identiteta nerazlučivog tvrdi da su ličnost X i ličnost Y identične ako i samo ako dele ista suštinska nerelacijska svojstva. Njegova „Teodiceja“ (1710.) pokušava da pomiri dobrotu o Bogu sa postojanjem zla u svetu, pretpostavljajući da je samo Bog savršen i da je ovaj svet „najbolji od svih mogućih svetova“. Ovaj stav ismejan je u komičnom Volterovom romanu Kandid. Logika Lajbnic je izmislio univerzalni jezik za logiku i kao mladić počeo da proučava simboličku logiku. Od njega potiču prvi pokušaji da se logika formuliše kao aksiomatski sistem. Takođe je preduzeo prve pokušaje da logiku obrađuje u okviru formalnih računa. Izraz koji je Lajbnic koristio za simboličku logiku koju je razvio je characteristica universlis, „opšta odlika ili veština označavanja“. Lajbnic je verovao da se ljudsko razmišljanje, rezonovanje može svesti na račun vrsta, klasa i da takav račun može da razreši mnoga neslaganja, razlike u mišljenjima: „Jedini način da ispravimo naše mišljenje je da ga učinimo opipljivim, stvarnim poput matematičara, tako da kad otkrijemo našu grešku, i kada postoje sporovi, neslaganja među ljudima možemo prosto reći: Hajde da izračunamo (calculemus) bez dalje prepirke i da vidimo ko je u pravu“. Formalna logika Lajbnic je najvažniji logičar od vremena Aristotela pa do 1847. godine, kada su Džordž Bul i Augustus De Morgan izdali knjige koje ujedno predstavljaju početak moderne formalne logike. Lajbnic je izneo glavne karakteristike onoga što nazivamo konjunkcija, disjunkcija, negacija, identitet, podskupovi i prazni skupovi. Osnovni principi Lajbnicove logike, i opravdano cele njegove filozofije mogu se svesti na dva osnovna principa: sve naše ideje su sastavljene od vrlo malog broja prostih ideja koje čine alfabet ljudske misli (ljudskog razmišljanja), kompleksne (složene) ideje nastaju iz ovih prostih ideja jednoobraznom i simetričnom kombinacijom, analogno aritmetičkom množenju. Lajbnic nije objavio ništa o formalnoj logici za života; većina onoga što je napisano na tu temu postoji u obliku radnih beleški. Matematika Iako se matematičko shvatanje funkcije implicitno koristilo u trigonometriji i logaritamskim tablicama, koje su postojale u to vreme, Lajbnic ih je prvi 1692. i 1694. godine primenio eksplicitno kako bi označio neki od više geometrijskih koncepata koji potiču od krive, kao što su apscisa, ordinata, tangenta, tetiva i vertikala. U XVIII veku „funkcija“ je izgubila ovakve geometrijske asocijacije. Lajbnic je prvi uvideo da se koeficijenti sistema linearne jednakosti mogu predstaviti kao niz, poznatiji kao matrica, koji se može iskoristiti da bi se pronašlo rešenje sistema. Ovaj metod je kasnije nazvan Gausova eliminacija. Nakon što je postavio svoju konstrukciju infinitezimalnog računa počela je njegova žestoka diskusija s Njutnom o pravu prvenstva. Lajbnic je svoj rad objavio posle Njutna, nakon 1665. godine, ali nezavisno od njega. Notaciju koju danas koristimo u infinitezimalnom računu dugujemo Lajbnicu. Manji deo njegovog rada bio je o beskonačnim nizovima, gde je 1674. godine otkrio relaciju između π i svih drugih nepernih brojeva: π / 4 = 1 – 1/3 + 1/5 – 1/7 + 1/9... koju je ranije pronašao Gregori. U matematici Lajbnic je istraživao ideju o univerzalnom matematičko – logičkom jeziku zasnovanom na binarnom sistemu. Suprotno od Lajbnicove ideje, sve mašine za računanje koje su kasnije konstruisane koristile su dekadni sistem za računanje. 1672. godine Lajbnic je izumeo mašinu za računanje koja je bila daleko bolja od Paskalove koja je mogla samo da sabira i oduzima; Lajbnicova je mogla još i da množi, deli i računa kvadratni koren. Lajbnic je 1697. godine prvi predstavio binarni sistem, onosno brojevni sistem u kojem se uz pomoć samo dve cifre 0 i 1 može prikazati svaki broj (dok se u običnom dekadnom sistemu koristi deset cifara 0 ..... 9). Dekadno 1 se pri tom u binarnom sistemu pojavljuje kao 1 (1x2°), 2 kao 10 (1x2¹ + 0x2°), 3 kao 11 (1x2¹ + + 1x2°), 4 kao 100 (1h2² + 0x2¹ + 0x2°) itd. U modernoj obradi podataka sprovodi se binarni sistem, stoga što se njegove cifre 0 i 1 lako pridružuju električnim stanjima UKLjUČENO i ISKLjUČENO, a time se svaki broj može predstaviti nekim nizom takvih stanja. Pojam diferencijal uveo je Lajbnic za označavanje lokalne (tačkaste) linearne aproksimacije: pri obrazovanju diferencijalnog količnika dy:dx = f(x); izrazi dy i dx označavaju se kao diferencijali. Infinitezimalni račun Lajbnic je zaslužan, zajedno sa Isakom Njutnom, za otkriće infinitezimalnog računa. Prema Lajbnicovim beleškama do presudnog otkrića došlo je 11. novembra 1675. godine kada je po prvi put primenio integralni račun kako bi pronašao domen funkcije y = x. Lajbnic je uveo neke notacije koje su se zadržale do danas, kao što su recimo znak ∫ (koji potiče od latinske reči summa) i d koje označava diferencijale (od latinske reči differentia). Lajbnic o svom infinitezimalnom računu nije objavio ništa sve do 1684. godine. Slobodno se koristio matematičkim entitetima nazivajući ih infinitezimalima, sugerišući da oni imaju paradoksalne osobine (kvalitete). Fizika Lajbnic je izumeo (stvorio) novu teoriju kretanja (dinamike) zasnovanu na kinetičkoj energiji i potencijalnoj energiji, a koja se zalaže za to da je prostor relativan, dok Njutn smatra da je prostor apsolutan. Lajbnicova „vis viva“ („živa sila“) jeste nepromenljiva matematička osobina određenog mehaničkog sistema. Ona se može posmatrati kao poseban slučaj odražavanja energije. Filologija Lajbnic je bio zavidan student jezika, posebno zainteresovan za vokabular i gramatiku. Poricao je široko rasprostranjeno verovanje u hrišćanskom obrazovanju njegovog vremena, da je hebrejski prvobitni jezik ljudske rase. Bavio se poreklom slovenskih jezika, bio je svestan postojanja sanskrita kao i njegovog značaja, i fascinirao ga je klasičan kineski jezik. Priroda Prirodnonaučni pojam kontinuiteta prvi je odredio Aristotel. Do obuhvatnijeg značenja on dolazi kod Lajbnica u ubeđenju da priroda ne čini skokove (natura non facit saltus), da se sve upliće u celinu. Ovoj predstavi je dao izraz u takozvanom zakonu kontinuiteta (lex continui), pri čemu je primenom ovog zakona pobijao fiziku Dekarta i Malbranša. „Ništa se ne događa u jednom udaru, a jedno je od mojih najvažnijih načela da priroda nikad ne čini skokove. Ovaj sam stav nazvao zakonom kontinuiteta“, kaže Lajbnic. Moderna teorijska fizika od razvoja kvantne teorije i njenog uobličenja (kvantna mehanika), naprotiv, radije pak pretpostavlja diskontinualne, u smislu ovog navoda „skokovite“ prelaze od jednog u neko drugo stanje. Lajbnic je uveo pojam aktuelno beskonačnog koji je prihvatio i Imanuel Kant. Prvi je uveo pojam involucije (involution), što je po njemu razvoj prema smrti, nasuprot evoluciji, razvoj prema životu. Pravo Prema Lajbnicu celokupno pravo služi zajedničkom dobru, koje je on gledao kao održavanje i napredovanje univerzuma. U prvom redu samog božanskog svetskog poretka, u drugom redu ljudskog roda i u trećem redu države. Na kraju životnog puta Umro je zaboravljen, u Hanoveru 14. novembra 1716., savladan bolešću i usred spora oko svog pronalaska infinitezimalnog računa. Njegov grob obeležen je tek posle 50 godina, odnosno 1766....

Kao na slikama, iscepljena prva prazna strana na kojoj je bila posveta, ostalo dobro očuvano Rembrant Harmenson van Rajn (hol. Rembrandt Harmenszoon van Rijn; 15. juli 1606. Lajden — 4. oktobar 1669. Amsterdam) bio je holandski barokni slikar i grafičar, jedan od najveštijih slikara „naracije” u istoriji umetnosti, izuzetnog umeća u umetnosti portreta i dramskih scena.[1] Rembrant je takođe poznat kao slikar svetla i sene i jedan od onih koji su bili skloni beskompromisnom realizmu tako da su neki njegovi kritičari izjavili da je „više voleo ružno od lepog”. Na početku svoje karijere i nešto kasnije, Rembrant je uglavnom slikao portrete. Mada je nastavio da slika, radi gravire i ponekad crta portrete tokom svoje karijere, vremenom je to radio sve ređe. Ipak, otprilike jednu desetinu njegovog ukupnog dela čine naslikani i gravirani autoportreti, činjenica koja je među kritičarima njegovog dela dovela do različitih nagađanja. Rembrant je najveći i najpoznatiji holandski slikar i jedan od najuticajnijih umetnika zapadnoevropske umetnosti 17. veka. Psihološka dubina njegovih portreta i produbljena interpretacija biblijskih događaja koje je rado slikao, ostale su do danas jedinstvene i neponovljive. Njegovo slikarstvo stilski pripada baroku. Ovo doba je poznato kao Zlatno doba Holandije, kada je Holandija doživela politički, privredni i umetnički procvat. Već za života Rembrantova dela su kopirana i podražavana. Posle njegove smrti kritičari pristalice klasicizma nisu imali visoko mišljenje o njegovom slikarstvu, dok su njegove slike ostale omiljene i na ceni kod privatnih kolekcionara. U 18. veku pojavili su se slikari u Nemačkoj i Engleskoj koji su bili nadahnuti njegovim delom. Rembrantov život postao je predmet različitih mitova i legendi. Tek sredinom 19. veka pojavili su se ozbiljni istraživači njegovog života i stvaralaštva. Od 1970. „Istraživački projekat Rembrant” se bavi istraživanjem i pripisivanjem njegovih dela. Danas se smatra da je sam Rembrant naslikao oko 350 dela.[2] Glavninu Rembrantovog stvaralaštva čine biblijska – i nešto manje – istorijska, mitološka i alegorijska dela, u različitim verzijama slike, grafike i crteža perom i mastilom i crvenom i crnom kredom.[1] Kroz njegovu karijeru, promene u stilu su izuzetne. Njegov pristup kompoziciji i prikazu svetla i sene – kao i formalnih elemenata slike, konture, forme, boje i poteza četkice, a u crtežu i grafici, tretman linije i tona, podložan je postepenoj a ponekad i nagloj promeni, čak i tokom izrade jednog dela. Slika poznata kao Noćna straža (1640-42) je jasno prekretna tačka njegovog stilskog razvoja.[1] Te promene nisu rezultat nekog slučajnog razvoja, već dokument svesnog istraživanja slikovnog i narativnog, ponekad kao rezultat dijaloga s drugim velikim umetnicima istorije umetnosti.[1] Po mitu koji je nastao nakon njegove smrti, Rembrant je umro siromašan i neshvaćen. Istina je da je pred kraj njegovog života u Holandiji realizam izašao iz mode u korist neoklasicizma. U svakom slučaju, njegova međunarodna slava među upućenima i kolekcionarima nije prestajala da raste. Određeni nemački i venecijanski umetnici osamnaestog stoleća su čak stvarali skoro sva svoja dela koristeći se njegovim stilom. U doba romantizma Rembrant je postao naročito popularan i smatran njegovim prethodnikom; od tog momenta je viđen kao jedan od najvećih umetnika istorije umetnosti. U samoj Holandiji njegova popularnost je obnovljena, i Rembrant je ponovo postao simbol veličine u holandskoj umetnosti. Ime Rembran(d)t[uredi | uredi izvor] Lično ime Rembrant u Holandiji je – i još uvek jeste – veoma neobično. Srodno je običnijim holandskim imenima kao Remert, Herbrant i Ejsbrant (Remmert, Gerbrand, i IJsbrand). Način na koji se Rembrant potpisivao na svojim delima je doživeo značajne varijacije. Kao mladić, svoja dela je potpisivao monogramom RH (Rembrant Harmenson, „sin Harmenov”); od 1626/27, sa RHL; i od 1632. kao RHL van Rijn (gdje L u monogramu najverovatnije znači Lajdenđanin, „iz Lajdena”, ime mesta u kom je rođen). Sa 26 godina počeo je da potpisuje svoja dela jedino ličnim imenom, prvo kao Rembrant; a od 1633. godine pa nadalje do smrti, kao Rembrandt (sa dt). Govorilo se da je počeo da koristi samo ime u potpisu zato što je sebe smatrao jednakim velikim umetnicima renesanse, Mikelanđelu, Ticijanu i Rafaelu, koji su generalno takođe poznati samo preko ličnog imena. Biografija[uredi | uredi izvor] Detinjstvo i obrazovanje[uredi | uredi izvor] Autoportret iz oko 1630, Rijksmuzeum Rembrant je rođen u Lajdenu 15. jula 1606. godine kao deveto dete u dobrostojećoj porodici mlinara Harmena Geritsona van Rajna (Harmen Gerritszoon van Rijn) i pekarke Neltgen Vilemsdohter van Zojtbruk (Neeltgen Willemsdochter van Zuytbrouck). Kao gradsko dete, Rembrant je od 1612. do 1616. pohađao osnovnu školu, a u periodu 1616—1620, kalvinističku latinsku školu.[3] Tu je učio biblijsku istoriju i dela klasika. Uz to, dobio je poduku iz retorike, što je moglo da utiče na njegov kasniji slikarski rad.[3] Posle osmogodišnjeg školovanja upisao se na studije filozofije na Univerzitetu u Lajdenu. Ubrzo je napustio studije da bi započeo školovanje za slikara. Njegov prvi biograf, Jan Jancon Orleš (Jan Janszoon Orlers; 1570–1646), je napisao Rembrantov životopis pun hvale na pola stranice u svom „Opisu grada Lajdena” (Beschrijvinge der stadt Leyden, 1641). Tu je Orleš kazao da je Rembrant rano napustio latinsku školu, i na svoj zahtev, bio poslat da uči slikarstvo. Činjenica da je Rembrant bio upisan na Univerzitet u Lajdenu 20. maja 1620., nije u suprotnosti sa ovim. Bilo zbog poreza, ili prosto zato što su pohađali latinsku školu, u Lajdenu nije bilo neuobičajeno da studenti budu registrovani na Univerzitetu bez očekivanja da će prisustvovati ili pohađati nastavu. Širina Rembrantovog intelektualnog razvoja i njegovog mogućeg uticaja na njegovo delo, i dalje je predmet raznih nagađanja. Od 1620. do 1624. bio je učenik Jakoba Isaksa van Svanenburga.[4] Ovaj učitelj, školovan u Italiji, specijalizovao se za slikanje arhitekture i predstava pakla. Postoji mišljenje da su Svanenburgove slike pakla pobudile u mladom Rembrantu interesovanje za predstavljanje svetlosti.[5] Godine 1624. proveo je 6 meseci kod istorijskog slikara Pitera Lastmana u Amsterdamu, što je na njega ostavilo jači uticaj nego ranije obrazovanje.[6] Lastman ga je usmeravao ka istorijskom slikarstvu, koje je u to vreme smatrano najvišim rodom slikarstva. Školovanje u radionicama dva majstora je bio uobičajen način sticanja slikarskih znanja. Početak profesionalnog bavljenja slikarstvom[uredi | uredi izvor] Slikar u svom atelju, 1626–1628, Muzej lepih umetnosti u Bostonu Rembrant se 1625. vratio u Lajden. Tamo je sa prijateljem Janom Livensom otvorio slikarsku radionicu.[7] Najviše se bavio istorijskim slikarstvom, po uzoru na učitelja Lastmana, i portretskim studijama karaktera (troni). Tri godine kasnije izradio je prvu graviru i počeo je da uzima učenike.[8] Iste godine, sekretar štathoudera Holandije, Konstantin Hajgens, pokazao je interesovanje za Rembrantovo slikarstvo. On je posetio Lajden novembra 1628. Pomagao je umetnika i donosio mu narudžbine. Tako je Rembrant 1629. i 1630. prodao dve slike engleskom kralju Lazarovo uskrsnuće i Juda vraća 30 srebrnjaka. Ta dela su često kopirali drugi umetnici.[6] Rembrantov otac je umro 27. aprila 1630. Posle prvih uspeha, i svestan značaja holandske prestonice, Rembrant je 1631, zajedno sa Livensom, napustio lajdenski atelje i preselio se u Amsterdam. Tu je radio za trgovca umetninama Hendrika van Ujlenburga, koji je imao veliku radionicu u kojoj su se slikale kopije i radile restauracije. Ubrzo je počeo da dobija narudžbine od bogatih trgovaca. Sledeće godine štathouder je na nagovor Konstantina Hajgensa kupio neke njegove slike i naručio ciklus Hristove pasije. Godine 1632. Rembrant dobija narudžbinu za sliku Čas anatomije doktora Nikolasa Tulpa, koju je završio iste godine. Te godine ukupno je naslikao 30 slika. Rembrant je radio kao šef Ujlnburgove radionice pre prijema u slikarski majstorski ceh, što je bio uobičajen put profesionalnog napredovanja.[9] Samostalnost i brak[uredi | uredi izvor] Portret Saskije (Saskija kao devojka), Dvorac Vilhelmshoe u Kaselu Dana 2. jula 1634. Rembrant se venčao sa Saskijom van Ujlenburg, nećakom njegovog patrona i kćerkom bogatog građanina. Iste godine postao je član udruženja majstora-slikara. To mu je omogućilo da kao samostalni majstor uzima učenike. Godine 1635. radio je na slikama Isakova žrtva i Samson optužuje svoga svekra. Rembrantov prvi sin Rombertus (ili Rombartus), kršten je 15. decembra 1635, ali je preminuo posle nekoliko mesci. Bračni par Rembrant se 1636. preselio iz kuće trgovca Ujlenburga u sopstveni dom.[10] Pored umetničke aktivnosti, Rembrant se tamo bavio sakupljanjem umetničkih, istorijskih i naučnih eksponata, biljaka, životinja i predmeta iz egzotičnih zemalja (poput Indije). Rembrantovi rođaci su 1638. tužili Saskiju zbog prekomernog trošenja imovine. Tvrdili su da je potrošila gotovo 40.000 guldena koje su očekivali kao nasledstvo.[10] Iste godine rođena je kćerka Kornelija, koja je brzo preminula kao i sin. Rembrant je 5. januara 1639. kupio novu kuću u kojoj se danas nalazi Muzej Rembrantove kuće (Museum Het Rembrandthuis). Za nju je uzeo kredit koji je nameravao da vrati za 5 do 6 godina.[6] Poslednju sliku iz ciklusa Hristovih pasija izradio je 1639. Naredna godina, 1640, bila je godina kada su Rembranta pogodile dve tragedije; 29. jula krštena je njegova druga kći koja je ubrzo umrla, dok je mesec dana kasnije umrla njegova majka. U to vreme slikao je i izrađivao grafike sa motivom pejzaža. Drugi sin, Titus, kršten je 22. septembra 1641. Naredne godine završio je sliku Noćna straža. Supruga Saskija umrla je 14. juna 1642. Ovaj događaj je jako potresao slikara. Prethodnih godina je slikao mnogo, dok je sada slikao dosta manje.[11] Meću retke slike i grafike iz ovog perioda spada Grafika od 100 guldena.[12] Jako se posvetio ulozi oca svoga sina Titusa. To je primetno u njegovim delima, na primer na crtežu koji prikazuje čoveka koji hrani dete.[13] Kao pomoć u domaćinstvu, angažovao je Gertge Dirks (Geertghe Dircx), koja je postala vrlo bliska sa detetom. Tako je Titusa označila kao svog glavnog naslednika u testamentu napisanom tokom bolesti 1648.[14] Rembrant se 1649. oženio znatno mlađom Hendrikje Stofels.[15] Finansijski problemi i poslednje godine[uredi | uredi izvor] Gertge Dirks je 1649. tužila Rembranta za neispunjeno obećanje posle jedne svađe. Hendrikje je svedočila protv nje, pa je Gertge izgubila spor i provela nekoliko godina u zatvoru. Sicilijanski mecena Antonio Rufo je od Rembranta 1652. naručio sliku Aristotel sa Homerovom bistom. Uprkos povoljnim narudžbinma, prihodima od prodaje grafika i honoraru za poduku učenika, nije uspeo da pokrije dugove i morao je da još pozajmljuje. Hendrikje Stofels je 1654. pozvana da pred crkvenim sudom objasni prirodu svog suživota sa Rembrantom, jer se smatralo da je ovaj odnos grešan. Ona je Rembrantu rodila treću kći, krštenu 30. oktobra 1654, koja je takođe dobila ime Kornlija. Rembrant je 17. maja 1656. prepisao vlasništvo nad kućom svome sinu Titusu, i uskoro posle toga je bankrotirao. U naredne dve godine kuća, pokućstvo i umetnička kolekcija su prodani na aukcijama. Prihod nije bio dovoljan da se dugovi sasvim izmire. Rembrant se preselio u deo grada u kome u živeli siromašni. Tu je vodio povučen život družeći se sa menonitima i Jevrejima. Titus je posle dugog procesa uspeo da izdvoji svoje nasledstvo iz stečajne mase. On i Hendrikje su 1660. otvorili trgovinu za prođu Rembrantovih radova. Preko nje su uspostavljani poslovni kontakti, ugovori i organizovana poduka učenika. Rufo je 1661. dobio sliku Aleksandar Veliki i naručio sliku Homera. Hendrikje Stofels je umrla 1663. Titus je postao punoletan 1665. i primio svoje nasledstvo. U to vreme Rembrant je radio na slici Jevrejska nevesta. Tri godine kasnije, umro je sin Titus, i sahranjen 7. septembra 1668. Pre toga Titus je bio u braku oko 6 meseci. Rembrant se tada preselio kod kćeri. Posle rođenja unuka, bio mu je kum 22. marta 1669. Rembrant je umro 4. oktobra iste godine. Slika Samson u hramu ostala je nedovršena. Sahranjen je 8. oktobra u crkvi Vestkerk u Amsterdamu. Dela[uredi | uredi izvor] Rembrant je radio kao slikar i grafičar, vodio je slikarsku radionicu i podučavao učenike. Bio je pre svega uspešan portretista, ali se pretpostavlja da je sebe pre svega smatrao istorijskim slikarom. Njegovo delo se sastoji iz portreta i autoportreta, pejzaža i obrada biblijskih i mitoloških tema.[16][17][18] Na portretima mu je uspevalo da uverljivo predstavi likove u nekoj aktivnosti. U istorijskim kompozicijama slikao je motive koje pre njega niko nije koristio, ili je stare motive predstavljao na nov način. U mnogim Rembrantovim delima majstorski je korišćen kontrast svetlog i tamnog (kjaroskuro). Rembrantovi autoportreti ilustruju kako je video sebe kao umetnika i kako je stario. Posebno su na grafikama vidljivi različiti izrazi lica i gestovi koji su služili kao studije. Rembrant je naslikao i nacrtao mali broj pejzaža i žanr scena. Slika „Mrtvi paunovi“ je jedina njegova poznata mrtva priroda.[19] Mnoge od crteža Rembrant je načinio isključivo u svrhu obuke svojih učenika. Atribucija[uredi | uredi izvor] Tokom 1920-ih istraživači su Rembrantu pripisivali više od 700 slika[20], dok danas preovlađuje mišljenje da se njegovo ukuno delo sastoji iz oko 350 slika, 300 grafika i 1000 crteža. Bakropisi[uredi | uredi izvor] Hristos leči bolesne, bakropis iz oko 1647—1649. Rembrant je izrađivao bakropise većim delom svoje karijere, od 1626. do 1660. kada je bio prinuđen da proda svoju štamparsku presu i praktično prekine sa bakropisom. Jedino tokom nesrećne 1649. nije stvorio nijedan datirani bakropis.[21] Sa lakoćom je radio bakropise i, iako je poznavao i nekada koristio tehnike bakroreza, sloboda tehnike bakropisa je postala temelj njegovog dela. Poznavao je sve faze postupka izrade bakropisa i izvesno je da je sam otiskivao makar rane primerke svojih bakropisa. Prvobitno mu se stil oslanjao na crtež, ali se ubrzo preorijentisao na slikarski pristup koristeći mnoštvo linija i brojna nagrizanja ploče kiselinom, čime su linije dobile raznovrsne debljine. Krajem 1630-ih, uprostio je svoj stil i koristio je manje nagrizanja kiselinom.[22] Na čuvenom bakropisu Hristos leči bolesne radio je u fazama tokom 1640-ih. To je bilo „prelomno delo usred umetničke karijere“, iz koga se razvio njegov stil bakropisanja.[23] Iako je ovaj bakropis sačuvan u samo u primercima iz prve dve serije, primetne su prepravke u završnoj verziji o čemu svedoče mnogi crteži.[24] Tri krsta, Rembrantov bakropis iz 1653. U zrelim delima iz 1650-ih, Rembrant je bio spremniji da improvizuje, tako da su veliki otisci rađeni u do 11 serija, često radikalno drugačijih. Sada je koristio špartanje da dočara tamne površine, koje su često velike. Eksperimentisao je i sa efektima štampe na različitim vrstama papira. Često je koristio japanski papir i papir od životinjske kože. Počeo je da primenjuje „površinske tonove“, ostavljajući tanak sloj mastila na pojedinim delovima grafičke ploče, umesto da ga potpuno ukloni. Češće je koristio suvu iglu, posebno u prikazima zamagljenih pejzaža.[25] Njegovi otisci tretiraju slične teme kao i njegove slike. U bakropisu je izradio 27 autoportreta, dok su drugi portreti ređi. Izradio je 46 uglavnom malih pejzaža, koji su postali uzor u predstavljanju pejzaža u grafičkoj umetnosti sve do kraja 19. veka. Trećina bakropisa se odnose na religijske teme, neki od njih odišu jednostavnošću, dok su drugi monumentalni. Nekoliko erotskih kompozicija nema ekvivalente u njegovom slikarskom delu.[26] Rembrant je posedovao, dok nije bio prinuđen da je proda, izuzetnu kolekciju grafika drugih umetnika. U njegovim bakropisima su vidljivi uticaji koje je primio od Mantenje, Rafaela, Herkulesa Segersa i Đovanija Kastiljonea. Poznata dela[uredi | uredi izvor] Rembrantova kuća u Amsterdamu Noćna straža Čas anatomije doktora Nikolasa Tulpa Jevrejska nevesta Ana i Tobija Žena uhvaćena u preljubi Belsazarova gozba Bludni sin u krčmi Povratak bludnog sina Zavera Klaudija Civilisa Avram i Isak Skidanje sa krsta Artemizija Danaja 36 autoportreta janson istorija umetnosti istorija svetskog slikarstva

U dobrom stanju! Zastitni omotac malo pohaban, sve ostalo u dobrom i urednom stanju! Rainer Maria Rilke (Prag, 4. decembar 1875. - Valmont, Švicarska, 29. decembar 1926.) je bio austrijski pjesnik. Studirao je historiju umjetnosti, književnost i filozofiju u Pragu, Münchenu i Berlinu. Njegova poezija predstavlja završetak evropske dekadencije i početak poezije biti. Rilkeova lirika je morbidna i sjetna, puna sumračnih i samrtničkih ugođaja. Izraz je doba na prijelomu, svjetova između Istoka i Zapada i posebne mješavine slavenskog i germanskog. Prevodio je s francuskog, engleskog i italijanskog. Djela `Soneti Orfeju` (1923) `Nove pjesme` `Knjiga slika` (1902) Rene Karl Vilhelm Johan Jozef Marija Rilke (nem. René Karl Wilhelm Johann Josef Maria Rilke; Prag, 4. decembar 1875 — Valmont, 29. decembar 1926), poznatiji kao Rajner Marija Rilke (nem. Rainer Maria Rilke), bio je austrijski pesnik. Široko je prepoznat kao jedan od lirski najintenzivnijih pesnika na nemačkom jeziku.[1] On je pisao stihove i veoma lirsku prozu.[2] Nekoliko kritičara je Rilkeovo delo opisalo kao svojstveno „mistično”.[3][4] Njegovi spisi obuhvataju jedan roman, nekoliko zbirki poezije i nekoliko tomova korespondencije. Rođen je u Pragu 4. decembara 1875. godine. Smatra se jednim od najvećih nemačkih poeta. Nakon 1884. godine roditelji su mu živeli odvojeno i on se s majkom odselio u Beč. U prvom dečaštvu, majka ga je odgajala i odevala kao devojčicu, verovatno ne mogavši da preboli gubitak rano umrle ćerke. Od 1886. godine, na očev zahtev, počeo je da pohađa nižu vojnu realku u St. Peltenu. Te godine školovanja kasnije je nazvao `početkom odvratnosti`. Plašljiv, povučen i tih, nije uspevao da se prilagodi pitomačkom vojničkom životu, premda su mu u zavodu dopuštali da se bavi i književnošću. Išao u trgovačku akademiju u Lincu. Pošto je privatno položio maturu, studirao je istoriju umetnosti, književnost i filozofiju u Pragu, Minhenu i Berlinu. Njegova poezija predstavlja završetak evropske dekadencije i početak poezije biti. Rilkeova lirika je morbidna i setna, puna sumračnih i samrtničkih ugođaja. Izraz je doba na prelomu svetova između Istoka i Zapada i posebne mešavine slovenskog i germanskog. Drevni Bogovi kao Apolon i Hermes su često spominjani u njegovim delima, kao i anđeli, ruže... Osim lirike, pisao je i pripovetke, roman „Zapisi Maltea Lauridsa Brigea“ i veliki broj pisama. Prevodio je s francuskog (Valeri, Malarme, Bodler, Žid), engleskog (E. Baret Brauning) i italijanskog (Mikelanđelo) jezika. Od 1897. do 1899. godine živeo u Minhenu i Berlinu; putovao je u Italiju i Rusiju. Zatim je živeo u Vorpsvedeu blizu Bremena. 1901. godine se oženio vajarkom Klarom Vesthof, ali se taj brak brzo raspao. Posle toga je duže živeo u Parizu, putovao u Italiju, Dansku, Švedsku, Severnu Afriku, Egipat i Španiju. Od 1911—1912. godine živeo je u zamku Devin blizu Trsta. Rat je proveo u Minhenu, jedno vreme služeći kao vojnik u Ratnom arhivu. Posle rata je uglavnom boravio u Švajcarskoj, gde se 1922. nastanio u malom zamku Mizot u Valeu. Umro je u Valmontu, Švajcarska, 29. decembara 1926. godine od leukemije. 1910—1919 Godine 1911, nakon međupostaje u Napulju, nastavlja s putovanjem prema Kairu, pa uz Nil: Memfis i Teba, Luksor, Karnak, sve do Asuana. U februaru se razboleo u Kairu, a u martu se preko Venecije tratio u Pariz. Prevodi Gerenovog „Kentaura”. Klara traži rastavu, do koje ipak ne dolazi. Zahvaljujući Kipenbergovima, u Rilkeu se budi zanimanje za nemačku klasiku, počinje se diviti Klopštoku, Geteu, Klajstu. U novembru započinje drugi boravak u Devinu, koji će potrajati punih sedam meseci. Krajem januara 1912. piše Prvu i Drugu Devinsku elegiju. Nastaje ciklus pesama „Život Marijin”, posvećen slikaru Hajnrihu Fogeleru. Za nekoliko pesama iz tog ciklusa Paul Hindemit je napisao muziku 1923. godine. U maju odlazi u Veneciju, u stan kneginje Turn i Taksis. Sprijateljuje se sa Eleonorom Duze, koju uzalud nagovara na povratak pozornici. U novembru preko Minhena putuje u Španiju, podstaknut El Grekovim Toledom. Posećuje Toledo, Kordobu, Sevilju, Rondu, pa Madrid. U Rondi piše fragmenat kasnije Šeste devinske elegije. Od februara 1913. opet je u Parizu. Jedan je od prvih koji upoznaju i ukazuju na Prustovu veličinu. Podupire Norberta fon Helingrata u radu na izdavanju Helderlinovih dela, koja su ga oduševila i uputila u metafizičku istoriju. Upoznaje mladog Verfela. U novembru u Parizu piše Treću devinsku elegiju. Stupa u intimnu vezu s pijaniskinjom Magdom fon Hatingberg, „Benvenutom”. Godine 1914. prevodi Gideov „Povratak izgubljenog sina”. Krajem februara zajedno s Magdom fon Hatingberg putuje u Berlin, ali se veza raskida. Razočaran i iscrpljen, Rilke u julu napušta svoj stan u Parizu. U ratnim godinama, njegov posed je prodat na aukciji: knjige, slike, pisma, nešto pokućstva i garderobe. Spise uspeva da spase Andre Žid, pa mu ih uručuje nakon rata. Prolazi kroz „helderlinsku” fazu iznadpolitičkog nacionalizma. U ratu padaju njegovi znanci Helingrat, slikari Gece fon Sekendorf i Franc Mark. U avgustu i septembru leči se u lečilištu Iking. Od 1915. živi u Minhenu po hotelskim sobama i pansionima. Duboko ispašta zbog rata. U februaru se ponovno leči na Isaru. U decembru ga, posve neočekivano, pozivaju u austrijsku vojnu službu. Prolazi tri nedelje pešadijske obuke, potom sledi prekomanda u Ratni arhiv u Beču. Zahvaljujući prijateljskim intervencijama, otpuštaju ga u junu. Uveliko mu pomaže prijateljskim gestama Hofmanstal, nastanjen u blizini. U julu se vraća se u Minhen. U 1917. i 1918. učestvuje u priredbama pacifističke ustanove „Forum”. Ponovno pokušava da studira: pod uticajem je grupe „kosmičara”` iz Džordžovog kruga. Posebno ga privlači arheologija antike i Rima te istraživanje misterija Alfreda Šulera, učenika istraživača mitova J. J. Bahofena. Druži se s književnicom Hertom Kenig. Otkriva Pikasa i Klea. Minhenska revolucija, koja ga vrlo zanima, produžava njegov nemir, ali se ipak pokušava vratiti književnom radu. 1919—1926 U Nemačkoj više nije mogao da ostane, jer nove vlasti nisu izdavale dozvole boravka useljenicima nakon 1. avgusta 1914. Imao je poteškoće s putnim ispravama, austrijske mu više nisu važile, i teškom mukom je dobio čehoslovačke, prema mestu rođenja. U junu zauvek napušta Minhen. Seli se u Švajcarsku, boravi u Ženevi i Nionu. Tokom oktobra i novembra održava književne večeri u Cirihu, Sankt Galenu, Lucernu, Bernu, pa na kraju u Vinterturu. Za pesnika se počinje zanimati i bazelska aristokratija, pa on u Lokarnu prima poziv iz porodice Karla Jakoba Burkhardta, istoričara i kasnijeg ministra, te biva ugošćen najpre u Bazelu, a potom na njihovom porodičnom imanju. Od juna do sredine jula ponovno je u Veneciji, kod kneginje Turn i Taksis. U novembru provodi osam dana u Parizu. Po povratku u Švajcarsku Nani Vanderli-Volkart, sestričina Vernera Rajnharta, švajcarskog industrijalca, posreduje njegov boravak u dvorcu Berg am Irhel, na pola puta između Ciriha. Tu ostaje šest meseci. Oduševljen Valerijevim pesništvom prevodi 1921. „Groblje pored mora”. To je bio početak jednog velikog prijateljstva i uzajamnog poštovanja. U maju mora napustiti Berg am Irhel. Seli u Etoj na Ženevskom jezeru, gde se predaje novoj ljubavi: Baladini Klosovskoj, slikarki za čija se dva sina brine Rilke, naročito za mlađeg Baltusa. Lutajući s Baladinom kantonom Vale, otkriva pored gradića Sijer dvorac iz 13. veka, Muzot, nad dolinom reke Rone. Dvorac otkupljuje mecena Verner Rajnhart, adaptira ga, te ga daje Rilkeu na raspolaganje. Nakon višegodišnjih unutrašnjih i spoljnih priprema, u zaista čudnom nadahnuću, Rilke za samo tri nedelje, 1922. godine, dovršava „Devinske elegije”, od kojih su samo prve četiri ranije bile definitivne, te niz od 56 „Soneta Orfeju”. Od 1923. počinje osećati ozbiljne zdravstvene tegobe. U leto i jesen putuje po Švajcarskoj. Krajem godine odlazi u sanatorijum Valmont na Ženevskom jezeru. Do kraja života piše pesme na francuskom jeziku, čitava četiri velika ciklusa. Piše i niz pesama na nemačkom, od velikog značaja za nov obrat u pesništvu. Dana 20. januara 1924. vraća se iz sanatorija u Muzotu. U aprilu ga posećuje Valeri. U Parizu 1925. doživljava velike književničke počasti. Putuje s Baladinom Klosowskom po Francuskoj, Švajcarskoj i Italiji, a koncem septembra opet je na lečenju u Ragazu. Potom se nakratko vraća u svoj usamljeni dvorac, a krajem decembra ponovno je u sanatorijumu. U novembru piše oporuku. U njoj određuje i mesto vlastite sahrane. Do kraja maja 1926. je u sanatorijumu, po vlastitom osećanju nešto poboljšana zdravlja. Velik deo leta provodi u Ragazu, gde se poslednji put susreće s kneginjom, a 13. septembra i s Valerijem na Ženevskom jezeru. Vraća se u Siere, ali ne ide u svoj dvorac, nego u hotel Belevju. Tek pošto je 30. novembra ponovno smešten u Valmont, dijagnozirana je njegovu bolest kao akutnu leukemija. Dana 29. decembra u 3,30 umire ispaćen i osamljen. Sahranjen je 2. januara 1927. na malom groblju u Raronu, prema vlastitoj želji i prema vlastitim estetskim nazorima. Dela „Život i pesme“ (Leben und Lieder), 1894. „Žrtva Larima“ (Larenopfer), 1896. „Krunisan snom“ (Traumgekront), 1897. „Advent“ 1898. „Meni u slavu“ (Mir zur Feier), 1899. „Knjiga slika“ ( Das Buch der Bilder), 1902. „Časlovac“ (Das Stunden-Buch), 1905. „Nove pesme I-II“ (Neue Gedichte), 1907-1908. „Rane pesme“ (Die frilhen Gedichte), 1909. „Rekvijem“ (Requiem), 1909. „Život Marijin“ (Das Marien-Leben), 1913. „Devinske elegije“ (Duineser Elegien), 1923. „Soneti Orfeju“ (Die Sonette an Orpheus), 1923. „Voćnjaci i Valeski katreni“ (Vergers suivi des Quatrains Valaisans), 1926. „Prozori“ (Les Fenetres), 1927. „Ruže“ (Les Roses), 1927. „Stihovi i proza iz zaostavštine“ (Verse und Prosa aus dem Nachlass), 1929. „Pozne pesme“ (Spate Gedichte), 1934. „Sabrana dela“ (Gesammelte Werke)

Borislav Pekic - Kako zabavljati gospodina Martina Pozorisna kultura, 1/1971. Narodno pozoriste/Pozorisna komuna, Beograd Mek povez, 94 strane. U ovom casopisu prvi put je objavljena Pekiceva drama. Borislav V. Pekić (Podgorica, 4. februar 1930 — London, 2. jul 1992) bio je srpski književnik, scenarista i akademik. Jedan je od trinaest intelektualaca koji su obnovili rad Demokratske stranke.[1] Pekić je jedan od najznačajnijih srpskih književnika 20. veka.[2] Dobitnik je NIN-ove nagrade za roman Hodočašće Arsenija Njegovana iz 1970. godine i niza drugih priznanja: Nagrada Sterijinog pozorja (1972); nagrada udruženja izdavača, (1977); Nagrada Radio-Zagreba, (1982); Godišnja nagrada Udruženja književnika Srbije za Sabrana dela (1985); Njegoševa nagrada, (1987); Nagrada Zadužbine Jakova Ignjatovića, 1991. Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom za doprinos u kulturnom stvaralaštvu. Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Njegova najpoznatija dela su Zlatno runo, Besnilo, Odbrana i poslednji dani, Kako upokojiti vampira, Atlantida i Vreme čuda. Od 12. decembra 1985. bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Život i rad Mladost i romani Njegov otac, Vojislav D. Pekić, je u Kraljevini Jugoslaviji bio visoki državni činovnik, tako da su od Borislavovog rođenja do 1941. živeli u Starom i Novom Bečeju, Mrkonjić Gradu, Kninu i Cetinju.[2] Početkom Drugog svetskog rata, italijanske okupacione vlasti su ih proterale iz Cetinja za Srbiju.[2] Njegova porodica se nastanila u Bavaništu (južni Banat), a 1945. se odselila u Beograd.[2] Po preseljenju u Beograd 1945, obrazovanje je nastavio u Trećoj muškoj gimnaziji, gde je maturirao 1948.[2] Ubrzo posle toga je bio uhapšen: „ Bio sam član ilegalne studentsko-gimnazijske organizacije koja se zvala Savez demokratske omladine Jugoslavije. Uhapšen sam 7. novembra 1948, maja 1949. osuđen po Zakonu o krivičnim delima protiv naroda i države, na prvostepenom Okružnom sudu na 10 godina, a potom mi je na Vrhovnom sudu (Narodne Republike Srbije 26. juna 1949. godine) kazna povećana na 15 godina zatvora sa prisilnim radom i izvesnim brojem godina gubitka građanskih prava nakon izdržane kazne. Pomilovan sam 29. novembra 1953. godine. ” — Borislav Pekić[2] Kao pripadnik SDOJ-a je osuđen na petnaest godina robije sa prinudnim radom. Izdržavao je kaznu u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš. Pomilovan je posle pet godina 1953. godine. Za vreme tamnovanja začete su mnoge ideje koje je posle razvio u svojim glavnim romanima. Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1954—1958). Borislav i Ljiljana Pekić sa svojom kćerkom 1959. godine Godine 1958. oženio se inženjerkom arhitekture Ljiljanom Glišić, sestričinom dr Milana Stojadinovića, koji je bio predsednik vlade Jugoslavije (1935—1939) i ministar finansija. Godinu dana kasnije rodila im se ćerka Aleksandra. Godina 1959. je takođe godina kada je Pekić napisao svoj prvi od preko dvadeset originalnih filmskih scenarija za glavne filmske kuće u Jugoslaviji, među kojima i Dan četrnaesti, koji je predstavljao Jugoslaviju na Kanskom filmskom festivalu 1961. godine. Godinama je Pekić radio na nekolicini romana, a kada je prvi od njih, Vreme čuda (1965), štampan, privukao je pažnju velikog broja čitalaca, kao i književnih kritičara. Ovaj roman je 1976. izdat na engleskom od strane Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku kao Time of Miracles (Vreme čuda). Preveden je na francuski 1986, na poljski 1986, rumunski 1987, italijanski 2004. i grčki 2007. Pekićev prvi roman jasno je ukazao na dve važne karakteristike njegovog rada, oštar antidogmatizam i konstantni skepticizam u pogledu mogućeg „progresa“ čovečanstva koji je dostignut u toku svoje istorije. Kada je Pekić pripremio antologiju dječije poezije, koja je obuhvatala djela sa teritoriju čitave Jugoslavije, Grigor Vitez ga je kritikovao jer je, bez obzira na činjenicu da je srpska književnost za djecu bogatija od hrvatske, uvrstio mali broj autora iz SR Hrvatske.[3] U periodu između 1968. i 1969. Pekić je bio jedan od urednika „Književnih novina“. Njegov drugi roman je Hodočašće Arsenija Njegovana (1970), u kome je, pored ostalog, dao sliku studentskog protesta 1968. u Jugoslaviji. Iako se ideološki distancirao od ovog opozicionog pokreta, nova politička klima je dalje komplikovala njegov odnos sa vlašću, tako da je godinu dana bio bez pasoša. Roman je ipak dobio Ninovu nagradu kao najbolji jugoslovenski roman te godine. Engleski prevod pod naslovom Houses of Belgrade (Beogradske kuće) se objavio 1978. u izdavačkoj kući Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku, a kasnije je bio preveden na poljski, češki i rumunski. Iseljenje i dalji rad Borislav Pekić kao zatvorenik, plakat za izložbu Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Najzad se 1975. pojavilo Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, koje je kasnije prevedeno na poljski 1980, mađarski 1982, češki 1985. i francuski 1992. Godine 1977. poslao je rukopis sotije Kako upokojiti vampira na književni konkurs Udruženih izdavača Jugoslavije, koji su prepoznali u njemu najbolje pristiglo delo i tako je knjiga štampana. Kasnije je prevedena na češki 1980, poljski 1985, italijanski 1992, a engleski prevod se pojavio 2005. Baziran delimično na Pekićevom sopstvenom iskustvu u zatvoru i istrazi, roman pokazuje metode, logiku i psihologiju modernog totalitarnog režima. Odbrana i poslednji dani (1977), saga-fantazmagorija prevedena je na poljski i mađarski 1982, na češki 1983, francuski 1989. i švedski 2003. Ova tri romana bazično se bave raznim vrstama i na raznim nivoima kolaboracije u Jugoslaviji za vreme Drugog svetskog rata. Posle više od dve decenije priprema, studija i proučavanja prvi tom Pekićeve sedmotomovne fantazmagorije Zlatno runo se 1978. godine pojavio pred čitaocima. Slede zatim i ostalih šest tomova tokom 1978—1986. godine. Tim delom se Pekić uvrstio u najznačajnije srpske književnike. Za ovu sagu Pekić je 1987. dobio Njegoševu nagradu, označujući ga kao jednog od vrhovnih savremenih proznih pisca u Jugoslaviji. Prema mišljenju žirija Televizije Srbije, taj roman je ušao u izbor deset najboljih romana, napisanih na srpskom jeziku u periodu od 1982. do 1992. godine. Zlatno runo je upoređivano od strane inostranih kritičara sa Džejms Džojsovim ″Uliksom″, po strukturi naracije klasičnog mita, sa Manovim ″Budenbrokovima″, po dugačkoj porodičnoj istoriji i evoluciji predratnog društva, kao i sa ″Kontrapunktom života″ Oldusa Hakslija, po unutrašnjoj tenziji koja prolazi kroz lavirint konfliktnih perspektiva. No ipak je Zlatno runo slavljeno kao jedinstveno. Jedna od očiglednih odlika je i ogroman obim i tematska kompleksnost. Zlatno runo opisuje lutanje generacija Njegovana i kroz njih istražuje istoriju Balkana. Prvi, drugi i treći tom izdat je na francuskom 2002, 2003. i 2004. godine. Osamdesetih je Pekić napisao nešto sasvim novo. Sakupljao je materijal za pisanje knjige o izgubljenom ostrvu Atlantidi, sa namerom da da jedno novo objašnjenje za korene, razvoj i propast naše civilizacije. I pored klasičnih izvora koji su inspirisali njegov antropološki interes, Pekić je odlučio da ocrta svoju novu viziju budućnosti i time izbegne restrikcije „istorijskog modela“ sa kojim je on nesumnjivo morao da se suoči u starim mitovima. Iz toga su proizišle tri knjige: žanr-roman Besnilo (1983), antropološki roman 1999 (1984) i epos Atlantida (1988).[4] Ove knjige su doživele veliki broj izdanja u Srbiji, a Besnilo je bio bestseler. Besnilo je prevedeno na španski 1988. i mađarski 1994, a Atlantida na češki 1989. Za Atlantidu je Pekić dobio „Goranovi nagradu“ 1988. Ovaj roman je 1983. izabran za najčitaniju knjigu domaćeg autora te godine i dobio je nagradu Beogradski pobednici. Pekićeva Odabrana dela u 12 tomova štampana su krajem 1984. a za njih je dobio Nagradu Udruženja književnika Srbije. Godine koje su pojeli skakavci, u tri toma, izdate su između 1987. i 1990. Dva odlomka prve knjige su prevedena na engleski i publikovana u književnim časopisima Velike Britanije. Ovo je Pekićeva autobiografsko-memoarska proza sa ocenom i objašnjenjem posleratnih dana, životom i proganjanjem buržoazije pod komunističkim režimom. Ove knjige nisu samo autobiografske u klasičnom smislu reči, pošto se Pekić bavi i opštim stanjem Jugoslavije posle Drugog svetskog rata, kao i drugim zemljama i njihovim penalnim sistemima. On slika zatvorski život kao jedinstvenu civilizaciju, a civilizaciju „slobode“ kao specijalan vid zatvora. Ova trilogija je izabrana kao najbolja memoarska proza i za nju je Pekić dobio Nagradu Miloš Crnjanski 1989. Gotske priče Novi Jerusalim štampane su 1989, za koje je Pekić je dobio Nagradu Majska rukovanja u Crnoj Gori 1990. za svoja literarna i kulturna dostignuća. Dve priče iz ove zbirke su publikovane na francuskom, engleskom i ukrajinskom u raznim antologijama. Priča Čovek koji je jeo smrt iz ove knjige bila je posebno prevedena u Francuskoj 2005. kao separatno izdanje. Na talasima radio-stanice France kulture je 21. septembra 2005. ovo Pekićevo delo predstavljeno kao knjiga dana, odnosno kao najbolja knjiga stranog pisca te godine. Film, pozorište i radio Borislav Pekić sa Mihizom 1982. godine Pekić se sedamdesetih izdvojio kao jedan od najboljih savremenih dramskih pisaca Srbije. Redovno je pisao radio-drame za Westdeutscher Rundfunk u Kelnu, kao i za Süddeutscher Rundfunk u Štutgartu. Od 27 drama koje su izvedene i/ili štampane u Srbiji, 17 su imale svoju premijeru u Nemačkoj. Mnoge su bile transformisane u pozorišne i/ili TV drame i dobijale su brojne nagrade. Šesnaest njih je štampano u njegovim Odabranim delima 1984. Njegova drama Generali ili Srodstvo po oružju (1969) se može naći u svakoj antologiji srpske savremene drame. Dobila je Nagradu Sterijinog pozorja za komediju godine 1972, kao i Nagradu Kneginja Milica pozorišta u Kruševcu 1991. Pekićevi pozorišni komadi su bili veoma popularni i hvaljeni, a najpoznatiji od njih Cincari ili Korešpodencija (1979), koja je bazirana na četvrtom tomu Zlatnog runa, igrala se 280 puta u Ateljeu 212 u Beogradu, u periodu od 23 godine. Dobio je prvu nagradu Radio Zagreba za dramu 186. Stepenik (1982), kao i prvu nagradu na festivalima u Ohridu i Varni za Kako zabavljati gospodina Martina (1990). Tokom svoje karijere Pekić je radio na mnogim filmovima, napisao je više od dvadeset originalnih scenarija i adaptirao neke od svojih romana za film. Film Vreme čuda je bio izabran da reprezentuje Jugoslaviju na Kanskom festivalu 1991,[5] gde je Goran Paskaljević dobio nagradu za režiju, a kasnije film je učestvovao na festivalima u Glazgovu, Moskvi, Montrealu i Vrnjačkoj Banji. Nagrada kritičara dodeljena je u San Sebastijanu 1990. Đavolji raj (1989) (That summer of white roses), rađen po sagi-fantazmagoriji Odbrana i poslednji dani, dobio je nagradu na filmskom festivalu u Tokiju 1989. i bio je selektovan iste godine da reprezentuje Jugoslaviju na festivalu u Monpeljeu (Francuska), Puli (Hrvatska), San Sebastijanu (Španija), Los Anđelesu i San Francisku (SAD). Kao honorarni komentator Jugoslovenskog odeljenja Svetske sekcije Bi-Bi-Sija u Londonu (1986—1991) Pekić je čitao svoja „Pisma iz Londona“ svake nedelje; ova Pisma su posle štampana u Jugoslaviji kao Pisma iz tuđine, Nova pisma iz tuđine i Poslednja pisma iz tuđine (1987—1991). Svaka knjiga je sadržavala pedeset pisama sa duhovitim i inovativnim zapažanjima o Engleskoj i engleskom narodu. Pisma su bila emitovana za jugoslovenske i srpske slušaoce, za koje je Pekić naročito uživao da napravi brojna i humoristična poređenja između engleske i naše vlasti, države, običaja i ljudi. Za ove knjige dobio je Nagradu Jaša Ignjatović u Mađarskoj 1991. Pekić je takođe na istom programu Bi-Bi-Sija imao seriju o istoriji Velike Britanije, koja je izdata posthumno sa naslovom Sentimentalna povest Britanskog carstva (1992). Za ovo delo je dobio Počasnu nagradu BIGZ-a, izdavača knjige. Delo je štampano nekoliko puta i imalo je velikog uspeha. Dela su mu prevedena na engleski, nemački, francuski, italijanski, španski, holandski, poljski, češki, slovački, mađarski, rumunski, retoromanski, makedonski, slovenački, albanski, grčki, švedski i ukrajinski. Kraj života i smrt Borislav Pekić na prvim masovnim demonstracijama protiv režima Slobodana Miloševića, 9. marta 1991. Godine 1989, zajedno sa još dvanaest intelektualaca obnovio je rad Demokratske stranke,[1] da bi sledeće, 1990. godine, postao član Glavnog odbora, kao i jedan od urednika obnovljenog opozicionog lista „Demokratija“. Godine 1991, bio je kandidat Demokratske stranke za narodnog poslanika u Skupštini Republike Srbije u beogradskoj opštini Rakovica, kada je pobedio njegov protivkandidat Vojislav Šešelj.[6] Pekić je bio potpredsednik Srpskog PEN centra od 1990. do 1992. godine i član engleskog PEN centra. Bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine, kao i član Krunskog saveta princa Aleksandra Karađorđevića 1992. godine. Aktivan, kako kao autor tako i kao javna ličnost, do poslednjeg dana, Pekić je umro od raka pluća u svom domu u Londonu, 2. jula 1992. godine u 63. godini života. Kremiran je u Londonu, a njegova urna se nalazi u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu,[7] zajedno sa drugim uvaženim ličnostima iz socijalnog, političkog i kulturnog reda građana. Posthumno, 1992, ga je Nj. K. V. prestolonaslednik Aleksandar odlikovao Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena, kao najvišeg odlikovanja dodeljenog od pretendenta Srbije na poziciju monarha.[8] Posthumna izdanja Veliki deo Pekićevih dela su publikovana posthumno. Vreme reči, 1993; Odmor od istorije, 1993; Graditelji, 1994; Rađanje Atlantide, 1996; Skinuto sa trake, 1996; U traganju za Zlatnim runom u tri toma, 1997; Izabrana pisma iz tuđine, 2000; Političke sveske, 2001; Filosofske sveske, 2001; Korespondencija kao život I i II, 2002-2003; Sabrana pisma iz tuđine, 2004, Roboti i sablasti (zbirka neobjavljenih drama), 2006; Izabrane drame, 2007; Izabrani eseji, 2007; Moral i demokratija (zbirka intervjua i eseja), 2008; Marginalije i moralije (zbirka misli iz objavljenih i neobjavljenih dela), 2008. Borislav Pekić je za sobom ostavio ogroman korpus književnih manuskripata koji se sastoje od kompleksnih komentara o nastanku i razvitku tema u Zlatnom runu, Atlantidi, 1999, sa filozofskog, antropološkog i istorijskog stanovišta.[2][9] Prisustvo autobiografskih sadržaja može se zapaziti u nekim njegovim delima u vidu sećanja na godine provedene u političkom zatočeništvu, kao i u knjigama eseja povodom života u Velikoj Britaniji. Njegova opsesija temama lične slobode provlači se, kako kroz dela, tako i kroz dnevnike kao odgovor na gušenje i opresiju komunističkog režima u bivšoj Jugoslaviji.[2] Njegova supruga i ćerka su 2012. objavile delo „Stope u pesku“ koje sadrži govore i predavanja koje je Pekić držao širom sveta.[10] Jubileji, izložbe, naučni skupovi u Pekićevu čast Poštanska marka s likom Borislava Pekića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Pekić na Jastrepcu 1963 — sedam godina kasnije je dobio NIN-ovu nagradu Spomenik Pekiću na Cvetnom trgu u Beogradu Urna Borislava Pekića na Novom groblju I nakon smrti, Borislavu Pekiću i njegovom delu odaje se dužno priznanje i poštovanje. Srpska akademija nauka i umetnosti u Beogradu održala je 1. i 2. jula 2000. godine naučni skup povodom sedamdesetogodišnjice rođenja Borislava Pekića. Referati sa tog skupa štampani su u Spomenici Borislava Pekića 2003. godine.[11] Narodna biblioteka Srbije je septembra 2000. godine organizovala izložbu pod naslovom „Borislav Pekić ili vreme reči“ zajedno sa Fondom Borislava Pekića i Narodnom bibliotekom Kraljeva. Dana 17. aprila 2007. godine u Biblioteci grada Beograda bila je otvorena impozantna izložba o životu i delu velikog pisca povodom 80 godina od njegovog rođenja. Ova ista izložba pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture Vlade Republike Srbije putovala je, kako po Srbiji (Jagodina, Novi Sad, Zlatibor, Niš, itd), tako i po mnogim gradovima Evrope i Kanade. Gostovala je u Budimpešti, pa u Sarajevu jula 2007, u Parizu 25. marta 2010, 16. novembra 2010. u Zagrebu, 2011. u Puli. Gradska opština Vračar i Biblioteka grada Beograda je ovu izložbu u nešto drukčijem obliku prikazala 19. aprila 2010. godine. Zbornik Poetika Borislava Pekića: preplitanje žanrova nastao je kao rezultat istoimenog naučnog skupa koji je održan u Beogradu 19. i 20. novembra 2008. godine. Međunarodni naučni skup, posvećen poetici i žanrovskim aspektima Pekićevog dela, pripremljen je u okviru projekta „Savremene književne teorije i njihova primena: nove diskurzivne prakse književnoteorijskih proučavanja“ koji se realizuje u Institutu za književnost i umetnost — Beograd. Organizacioni odbor su činili: dr Vesna Matović, direktor Instituta, Ljiljana Pekić, supruga Borislava Pekića, dr Milan Radulović, rukovodilac Projekta u Institutu, dr Gojko Tešić, dr Petar Pijanović, rukovodilac skupa, dr Aleksandar Jerkov i mr Igor Perišić. Skup je otvoren 19. novembra 2008. U svečanoj Sali Skupštine grada uz prigodne reči dr Vesne Matović, Nebojše Bradića, ministra za kulturu u Vladi Republike Srbije, i dr Petra Pijanovića. Naučni skup je okupio proučavaoce i tumače Pekićevog dela iz Srbije i inostranstva (Nemačka, Rusija, Francuska, Engleska, Poljska, Ukrajina, Italija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Hrvatska, Makedonija). Novembra 2010. godine, Pekić je uvršten u seriju maraka Srbijamarke PTT Srbije „Velikani srpske književnosti“, čiji je dizajn uradila Marina Kalezić.[12] Kolekcija je postala filatelistička retkost. Takođe, 2002. godine izgrađena je osnovna škola na Bežanijskoj kosi u Beogradu koja je dobila ime po Borislavu Pekiću. U Beogradu, na Vračaru, imenovana je ulica Borislava Pekića, a 2012. godine ogranak Biblioteke grada Beograda u ulici Svetozara Markovića dobio je ime po Borislavu Pekiću.[13] Godine 2006. njegova supruga Ljiljana Pekić, koja je bila priređivač njegovih posthumnih dela, počela je da uređuje blog Borislava Pekića na kom se mogu naći, kako publikovana, tako i neobjavljena dela ovog pisca. Godine 2012. njegova unuka Mari-Luiz počela je Fejsbuk stranicu sa Pekićevim odabranim citatima.[14] Briga o publikovanju Pekićevih rukopisa, kako objavljenih, tako i onih iz zaostavštine, preuzele su njegova supruga Ljiljana Pekić i ćerka Aleksandra Pekić. Borislav Pekić je rehabilitovan odlukom Okružnog suda u Beogradu od 17. decembra 2007. godine.[15] Na Cvetnom trgu u Beogradu je 2. marta 2016. otkriven spomenik Borislavu Pekiću.[16] Fond „Borislav Pekić“ Posle Pekićeve smrti, u julu 1993, u Beogradu, je osnovan Fond „Borislav Pekić“, čiji su osnivači srpski PEN-centar, Srpska akademija nauka i umetnosti, Ministarstvo kulture Republike Srbije, Branko Dragaš, Udruženje književnika Srbije i Ljiljana Pekić, koja je i direktor Fonda.[17] Cilj Fonda je promocija i publikovanje Pekićevih dela, staranje o piščevoj zaostavštini, kao i projekti „Borislav Pekić našoj deci“ i godišnja dodela nagrade „Borislav Pekić“ za književna dela u nastajanju. Od 1995. ustanovljena je književna nagrada „Borislav Pekić” koja se dodeljuje gimnazijalcima.[18] Fond redovno objavljuje i publikaciju Anali Borislava Pekića. Pisci koji su dobili nagradu Fonda „Borislav Pekić“ za nova dela vremenom su postali afirmisani stvaraoci savremene srpske književnosti. Među njima su Svetislav Basara, Dragan Velikić, Goran Petrović, Vladislav Bajac, Mileta Prodanović, Igor Marojević, Sreten Ugričić, Gojko Božović, Jasmina Lukić, Saša Jelenković, Aleksandar Marčićev i mnogi drugi. Ovo je jedinstvena književna stipendija u Srbiji za dela u nastajanju. Nagrada i stipendija se dodeljuju svake godine 2. jula, na dan Pekićeve smrti. U Analima Borislava Pekića svake godine se štampaju kritike i studije o raznim aspektima Pekićevog stvaranja, kao i odlomci iz romana nagrađenih pisaca i iscrpna Pekićeva bibliografija, koja se svake godine ažurira. Stavovi Pekić tokom života u izgnanstvu u Ujedinjenom Kraljevstvu nikada nije uzeo britansko državljanstvo. Smatrao je da je Srbin i srpski pisac i želeo je da ostane takav do kraja života, sa čim su se njegova supruga i ćerka solidarisale.[19] U prepisci sa prijateljima navodio je da njega u Srbiji niko neće, kao i da mu Srbi prebacuju da nije dovoljno Srbin u javnim nastupima a Crnogorci da se ne zalaže za njihovu izmišljenu naciju.[20][21] Nagrade NIN-ova nagrada, za roman Hodočašće Arsenija Njegovana, 1970.[22] Sterijina nagrada za tekst savremene komedije, za dramu Na ludom belom kamenu, 1972. Nagrada „Beogradski pobednici”, za najčitaniju knjigu, 1984. Godišnja nagrada Udruženja književnika Srbije, za Sabrana dela, 1985. Nagrada „Lazar Komarčić”, za roman 1999, 1986. Njegoševa nagrada, za roman Zlatno runo (sedam tomova), 1987. Nagrada „Miloš Crnjanski”, za knjigu Godine koje su pojeli skakavci, 1989. Nagrada Zadužbine „Jakov Ignjatović”, za knjigu eseja Pisma iz tuđine, 1990.[23] Nagrada „Kneginja Milica” Kruševačkog pozorišta, 1991. Deretina nagrada, za knjigu eseja Poslednja pisma iz tuđine, 1991. BIGZ-ova nagrada, posthumno, za knjigu eseja Sentimentalna povest Britanskog carstva, 1993. Dela Vreme čuda, povest, Prosveta, 1965, 1983; Beograd: Narodna Knjiga, 1997; Titograd: Grafički zavod, 1969; Novi Sad: Solaris, 2006; Beograd: Laguna, 2012, 2021 Hodočašće Arsenija Njegovana, roman, Beograd: Prosveta, 1970, 1971, 1991; Beograd: Nolit 1981; Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2002; Beograd: NIN i Zavod za udžbenike, 2004; Beograd: Evro-đunti, 2010 Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, novela, Beograd: Slovo Ljubve, 1975; zajedno sa novelom Odbrana i poslednji dani: Beograd: Rad, 1984; Beograd: Narodna knjiga, 1996; Novi Sad: Solaris, 2001; Beograd: Laguna, 2021 (zajedno); Beograd: Srpska književna zadruga, 2009 (odvojeno). Kako upokojiti vampira, sotija, Beograd: BIGZ, Rad, Narodna knjiga, 1977; Beograd: Nolit, 1982; Cetinje: Obod, 2000; Novi Sad: Solaris, 2002; Beograd: Laguna, 2012 Odbrana i poslednji dani, novela, Beograd: Slovo Ljubve, 1977; zajedno sa Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, Novi Sad: Solaris, 2001. Zlatno runo, fantazmagorijska, Beograd: Prosveta, 1978 (tom I & II), 1980 (tom III & IV), 1981 (tom V), 1986 (tom VI & VII); Sarajevo: Svjetlost, 1990, Beograd: Dereta, 2005 (tom I-VII), i 2006 (tom I-VII) ceo komplet je u kožnom povezu; Besnilo, žanr-roman, Zagreb: Sveučilišna naklada Liber, 1983, 1984; Beograd: BIGZ, 1985, 1987; Beograd: Prosveta, 1991; Beograd: Dereta, 1993; Novi Sad: Solaris, 2002; Beograd: Novosti, 2004; Beograd: Laguna, 2011. 1999, antropološka povest, Ljubljana, Zagreb: Cankarjeva založba, 1984; Beograd: Nolit, 2001; Novi Sad: Solaris, 2006; Beograd: Laguna, 2011. Godine koje su pojeli skakavci, uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948—1954), Beograd: BIGZ, 1987, 1988, 1991 (tom 1), 1989, 1991 (tom 2), 1990, 1991 (tom 3); Novi Sad: Solaris, 2004 (tomovi 1, 2, 3), Beograd: Službeni glasnik 2010 (tomovi 1, 2, 3). Pisma iz tuđine, Zagreb: Znanje, 1987; Beograd: Narodna knjiga, 2000. Novi Jerusalim, gotska hronika, Beograd: Nolit, 1988; Beograd: Srpska književna zadruga, 1990, 1997; Beograd: Politika, Narodna knjiga, 2004; Novi Sad: Solaris, 2001; Beograd, Laguna, 2012 Atlantida, epos, 2 toma, Zagreb: Znanje, 1988, 1989; Novi Sad: Solaris, 1995, 2001, 2006; Podgorica: Vijesti, 2007; Beograd: Laguna, 2011. Nova pisma iz tuđine, Zagreb: Mladost, 1989. Poslednja pisma iz tuđine, Beograd: Dereta, 1991. Sentimentalna povest Britanskog carstva, povest, Beograd: BIGZ, 1992, 1993, 1995; Novi Sad: Solaris, 1999, 2002, 2006; Beograd: Službeni glasnik, 2010. Vreme reči, zbirka intervjua, priredio Božo Koprivica, Beograd: BIGZ i Srpska književna zadruga, 1993. Odmor od istorije, priredio Radoslav Bratić, Beograd: BIGZ, 1993. Graditelji, Beograd: BIGZ, 1995. Rađanje Atlantide, priredila Ljiljana Pekić, Beograd: BIGZ, 1996. Skinuto sa trake, dnevničke beleške i razmišljanja, priredio Predrag Palavestra, Beograd: Narodna knjiga, 1996. U traganju za Zlatnim runom, priredila Ljiljana Pekić, Beograd: BIGZ, 1997. Pisma iz tuđine, odabrana priredio Vladeta Janković, Beograd: Narodna knjiga, 2000. Političke sveske, priredila Ljiljana Pekić, Novi Sad: Solaris i Stylos, 2001. Filosofske sveske, priredila Ljiljana Pekić, Novi Sad: Stilos, 2001. Korespondencija kao život I, prepiska sa prijateljima, priredila Ljiljana Pekić, Novi Sad: Solaris, 2002; Beograd: Službeni glasnik 2011. Korespondencija kao život II, prepiska sa Ljiljanom i Aleksandrom, priredila Ljiljana Pekić, Novi Sad: Solaris, 2003; Beograd: Službeni glasnik 2011. Sabrana pisma iz tuđine, Novi Sad: Solaris, 2004; Beograd: Službeni glasnik 2010. Roboti i sablasti, drame, izbor Svetislav Jovanović, Novi Sad: Solaris, 2006. Izabrani eseji, izbor Lidija Mustedanagić, Novi Sad; Solaris, 2007. Izabrane drame, izbor Lidija Mustedanagić, Novi Sad: Solaris, 2007. Moral i demokratija, priredio Marinko Vučinić, Beograd: Demokratska stranka, Istraživačko-izdavački sektor, 2008. Marginalije i moralije, priredila Ljiljana Pekić, Novi Sad: Solaris, 2008. Na ludom belom kamenu (Generali ili srodstvo po oružju + U Edenu, na istoku): Beograd, Atelje 212, GODINA??? Generali (u Antologija TV drame), Beograd, RTVB, 1969 Generali (u Antologija savremene srpske drame-S. Selenić) Beograd, SKZ, 1977 Argonautika; Beograd: Srpska književna zadruga 1989. Intervju sa Dragomirom Stojadinovićem; Beograd: Institut za savremenu istoriju, 2007. Život na ledu; Beograd: Zavod za udžbenike, 2009. Cincari ili Korešpodencija; Beograd: Udruženje dramskih pisaca Srbije i Pozorište “Moderna garaža“, 2009. Kako zabavljati gospodina Martina (u Antologija srpske radio drame od M. Jokić-Z. Kostić, br. 2, 1939-2003, Beograd, RTS, 2004 Remek-delo ili Sudbina umetnika; Beograd: Narodno pozorište, 1979 B. Pekić/Mihiz Atelje 212: Cincari ili korešpondencija Beograd, Atelje 212, 1980 B. Pekić/Mihiz Ateljea 212: Zakleti spasilac davljenika; Beograd, Atelje 212, 1985 B. Pekić/Mihiz Atelje 212: Korešpondencija + Spasilac; Beograd, Atelje 212, 1986 B. Pekić Teatar u podrumu Atelje 212: Vreme čuda(u programu su komentari o Pekiću); Beograd, Atelje 212, B. Pekić Sinteza 26, Obešenjak u Kruševačkom pozorištu, Kruševac, Bagdala, 1984, 1993 B. Pekić Kruševačko pozorište, Obešenjak, Generali, Kruševac, Kruševačko pozorište, 1996 Anali, odlomci iz zaostavštine, kritike i bibliografija Beograd: Fond Borislav Pekić, 2004 (br. 1); 2005 (broj 2); 2006 (broj 3); 2007 (broj 4); 2008 (broj 5); 2009 (broj 6); 2010 (broj 7) Edicije izabranih dela: Odabrana dela Borislava Pekića, u 12 tomova, Beograd: Partizanska knjiga, 1984. Sadrži: Tom 1: Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana; Odbrana i poslednji dani. Tom 2: Vreme čuda. Tom 3: Kako upokojiti vampira. Tom 4: Hodočašće Arsenija Njegovana. Tom 5: Zlatno runo 1. Tom 6: Zlatno runo 2. Tom 7: Zlatno runo 3. Tom 8: Zlatno runo 4. Tom 9: Zlatno runo 5. Tom 10: Na ludom, belom kamenu: odabrane komedije; sadrži između ostalih sledeće drame: Na ludom, belom kamenu ili bulenje vampira, Razaranje govora, Umetnost i stvarnost, Ko je ubio moju besmrtnu dušu?, Kako se kalio jedan gospodin, Bermudski trougao, Stoosamdesetšesti stepenik, Generali ili srodstvo po oružju. Tom 11: U Edenu, na istoku: odabrane farse;sadrži između ostalih drame: U Edenu, na istoku, Kako zabavljati gospodina Martina, Kategorički zahtev, Siva boja razuma, Rđav dan na Stock Exchange-u, Obešenjak, Tezeju, Jesi li ubio Minotaura?, Rajnske zadušnice. Tom 12: Tamo gde loze plaču: eseji, dnevnici. Izabrana dela Borislava Pekića u 6 tomova, Beograd: Prosveta 1991. Knj. 1: Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana: Odbrana i poslednji dani: novele. Knj. 2: Vreme čuda: povest. Knj. 3: Hodočašće Arsenija Njegovana: roman. Knj. 4: Kako upokojiti vampira: sotija. Knj. 5: Besnilo: žanr-roman. Knj. 6: Novi Jerusalim: gotska hronika.

66 x 47 cm urolan dizajn : Neda Todorovic muzej primenjene umetnosti, beograd 2003 Nadrealizam (franc. surréalisme) je književni i umetnički pokret koji nastaje u Francuskoj posle Prvog svetskog rata. Nastavlja dadaizam i njegov buntovnički duh, pobunu protiv tradicije, ustaljenih navika i običaja, prezir prema društvenim normama, ali za razliku od negatorskog duha dadaizma, ističe i svoju pozitivnu i konstruktivnu stranu i ima određeni program. I dadaizam i nadrealizam su pre svega avangardni pokreti. Oba pokreta su delila uverenje da društveni i politički radikalizam mora ići ruku pod ruku sa umetničkom inovativnošću. Iako je jedna od osnovnih odlika nadrealizma prekid sa tradicionalnom književnošću i umetnošću, nadrealizam ipak ima svoje prethodnike. To su pisci koji stvaraju atmosferu straha, tajanstvenu stranu ljudske prirode kao što su Markiz de Sad, Artur Rembo, Gijom Apoliner. Početak nadrealizma vezuje se za ime Andrea Bretona i objavu njegovog „Manifesta nadrealizma“ 1924. godine. Oko Bretona se zatim grupišu i pisci poput Aragona, Elijara, Perea i drugih. Pokretu je pripadao i slikar Salvador Dali. Glasilo nadrealizma bio je časopis „Littératuré“ („književnost“ na srpskom), koji su 1910. osnovali Breton, Argon i Supo. Ovaj časopis najpre je bio dadaistički, da bi od 1922. godine, nakon odvajanja Bretona i njegove grupe od Tristana Care, postao časopis nadrealista „La révolution surréaliste“ („nadrealistička revolucija“). Taj časopis je izdavao Breton od 1924. do 1929. godine. Breton je objavio tri manifesta nadrealizma, kao i više članaka i spisa, gde je izrazio glavnu koncepciju pokreta: „Manifest nadrealizma“ (1924), „Drugi Manifest nadrealizma“ (1930), „Politički položaj nadrealizma“ (1935), „Uvod u Treći manifest nadrealizma ili ne“ (1942). Svoja shvatanja je primenio u delima poput „Izgubljeni Koraci“ (1924), „Nađa“ (1928) i drugi. Automatsko pisanje postaje glavno tehničko sredstvo nadrealista. Breton u prvom manifestu preuzima Reverdijevu definiciju slike „povezivanja dveju manje ili više udaljenih realnosti“. Salvador Dali je razvio teoriju o „paranoično-kritičkom delirijumu“, što znači „ultrasvešću otkriti podsvest“. Od kraja 1925. godine nastaje nova etapa u razvoju nadrealizma koji se približava marksizmu. Početnim međašem u razvoju srpskog nadrealizma može se smatrati delovanje beogradskog časopisa „Svedočanstva“ koji je izlazio u Beogradu od novembra 1924. do marta 1925. godine. Na tragove kojima je nadrealizam bio nagovešten nailazi se i nešto ranije, u novoj seriji beogradskog časopisa „Putevi“ (1923, broj 1-2, sekretar i urednik Marko Ristić), mada je taj časopis bio revija sa izrazitim obeležjima ekspresionističkog stila. U prostoru delovanja jugoslovenskih književnosti nije postojao dadaizam, ali se u preduzimljivosti Dragana Aleksića i akcijama Moni Bulija nazirao dadaistički eksperiment. Srpski nadrealizam nastajao je oslonjen na francuski nadrealizam: Bretona, Aragona i druge i tekao je uporedo s njim. Nadrealizam je otkrivao podsvest, san, iracionalne izvore ljudskog bića kao novu realnost. „Činjenica da su nadrealisti izašli sa potpunom negacijom osveštanog, od logike do morala, i da su im se za to odricanje činila dopuštena sva sredstva do skandala, skandalizirala je sa svoje strane građanski mentalitet, i ovaj je svim sredstvima reagirao na te perverzne provokacije. Nadrealizam je vređao utvrđeni način mišljenja, i onda je na uvredu vređanjem reagirao. Nadrealističko insistiranje na nesvesnome, koje je nadrealiste uputilo na san i odvelo ih automatskom pisanju, ojačalo se i oplodilo u susretu sa psihoanalizom i frojdizmom. U toj neminovnosti treba, možda, gledati i razlog daljem razvoju nadrealizma, koji se iz, prvobitnog, individualističkog i idealističkog insistiranja u oblasti iracionalnoga samo radi otkrivanja iracionalnoga kao svrhe za sebe, postepeno preobratio u akciju koja teži da svoja iskustva kolektivno primeni i stavi u službu jednom određenome cilju. Prema tome, nadrealističko oslobođenje čoveka odgovaralo bi svemu socijalističkom oslobođenju društva: jedna paralelna i po istim principima revolucija, samo na dva razna plana, socijalni mikrokozmos i socijalni makrokozmos.“ Nadrealizam je pokušao da, oslonjen na psihoanalitička otkrića, učini razumljivijom ličnost modernog čoveka. Pomerao je iskustvenu predstavu o svetu. Prikazivao je nepouzdanost očigledne istine i logičkog zaključivanja, dovodeći u vezu, u svojim kolažima, na primer predmetnu pojavnost sa evokativnim siluetama iz prošlosti. Krug srpskih nadrealista u svojim traganjima, već u časopisu „Svedočanstva“ (1924/1925), preko tumačenja snova, ili obelodanjivanjem predstava sveta pomerenih ličnosti, „stvaranja“ umobolnih, gluvonemih, samoubica, lažljivaca, zločinaca, otkrivao je domaćoj literaturi do tada nepoznati „kontinent“. Nadrealisti veruju u snove, u njihove predskazivačke moći. Često naglašavaju primat snova nad sekundarnošću budnog stanja. Nadrealistička poezija podrazumeva oslobađanje ljudskog života, zato što omogućava bekstvo od robovanja umu i granicama koje se nameću realnošću. Iracionalizam koji je veličao nadrealizam može se shvatiti kao celovito prihvatanje sila koje deluju ispod glazure civilizacije. Nadrealistički poduhvat dvadesetih i tridesetih godina se razvio u krugu beogradskih intelektualaca. Godine 1930. u alamanahu „Nemoguće“, trinaest pisaca je pisalo proklamaciju o konstituisanju nadrealističkog pokreta. To su bili: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Vane Živadinović Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Petrović i Marko Ristić. Kao grupa oni nisu bili jedinstveni. Već u prvom zbirnom delu, posle „Nemogućeg“, „Pozicija nadrealizma“, 1931. godine, izostala su dvojica od trinaest nadrealista. Srpski nadrealizam dostiže najširu mogućnost uticaja u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ . Od naročitog značaja u tom časopisu bio je kritički osvrt na ekspresionizam u srpskoj književnosti. Najzad, u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ učinjene su umesne kritičke primedbe na skučenost literarnog koncepta „socijalna literatura“. To je bio kraj nadrealizma. Srpski nadrealizam u periodu svog delovanja, 1924-1932. uveo je srpsku književnost u vrh evropskog avangardizma. Mnogo kasnije, u intervalu 1952- 1956. godine pojedinačno su neki od bivših nadrealista (Oskar Davičo, Marko Ristić, Dušan Matić i Aleksandar Vučo) nastojali da ožive i aktuelizuju nadrealizam, ali to više nije bio nadrealizam već samo čežnja za njim. Prvi automatski tekst u srpskoj književnosti, „Primer” (1924) Marka Ristića, nastao odmah po objavljivanju Bretonovog prvog „Manifesta nadrealizma”, trebalo je da posluži kao očigledan dokaz o primenljivosti novog metoda pisanja. Sasvim u skladu sa Bretonovom postavkom, ta poetička inovacija je bila lišena bilo kakvih težnji ka estetizaciji jezika ili ka oblikovanju semantičkih struktura. Zato će Ristić, u kratkoj uvodnoj napomeni, reći da je dati tekst „primer nadrealističkog pisanja, bez ikakve težnje za lepim, za razumljivim, samo je jedan čist dokument o toku neprimenjene misli”. U toj kratkoj napomeni srpski nadrealista je istakao dve činjenice važne za razumevanje prave prirode automatskog teksta. S jedne strane, naglašava kako je dobijeni tekst jedinstven i nepromenjiv. Time je, reklo bi se, demonstrirao kako je moć kreativne mašte, tačnije automatskog pisanja, toliko iznad racionalne kontrole, da ova druga nije imala nikakvih mogućnosti da na dobijenom tekstu interveniše i bar malo ga izmeni. S druge strane, Ristić ističe kako je semantički učinak automatskog teksta moguće odrediti tek naknadno, u aktu čitanja, budući da ga u aktu stvaranja nije bilo, odnosno da autor ništa određeno i smisleno nije hteo da kaže. Ako nema intencionalnog značenja, onda ima, ili može da ima, receptivnog značenja. U automatskom tekstu kao „neprimenjenoj misli”, Ristić, očigledno, prepoznaje zanimljivo i neočekivano nizanje slika, tj. svedočanstvo“o njenoj igri slikama kojima se tek a posteriori može naći simbolički smisao i mogućnost poetske deformacije stvarnosti”. U poeziji, kao i u poetici Gijoma Apolinera i njegovih nadrealističkih naslednika, izražen je jedan oblik temporalnosti: reč je o oniričkom vremenu, koje vuče korene iz antičkog orfizma. Fenomen vremena, baš kao i fenomen sna, fundamentalan je i za apolinerovski i za nadrealistički simbolizam: susreću se u ideji privilegovanog trenutka, nazvanog kairos po helenističkom božanstvu. U kairosu, psihička transcedencija postaje imanencija pesme – onirička stvarnost, fantazmagorična stvarnost, stvarnost u kojoj želje ukidaju linearno vreme i empirijski prostor. U relativno kratkom periodu, od kraja 1924. do 1926. godine, izgrađena su dva modela nadrealističkog automatskog teksta. Primarna poetička intencija nadrealističkog automatskog pisanja bila je, neosporno, usmerena ka razotkrivanju novih mogućnosti samog jezičkog izraza kao osnovnog vida oslobađanja modernog čoveka. Neobično je, međutim, to što pisci srpskog automatskog teksta u velikoj meri poštuju sintaksu sopstvenog jezika. Sintaksa je, naime, najočigledniji prostor u kome se očitava delovanje logike, misli i smisaonog poretka uopšte. U svakom slučaju, bez obzira kako razotkrivali unutrašnje finese automatskog teksta, jasno je da njegov efekat ne treba primarno da bude meren estetskim vrednostima: njegova svrha, konačno, nije ni bila da izgradi relevantnu književnu praksu nego da, pre svega probudi skrivene kreativne potencijale čoveka modernog doba. Ako je srpska književnost u dugom vremenskom nizu stekla stvaraoce poput Vaska Pope, Miodraga Pavlovića, Branka Miljkovića, Borislava Radovića, Milorada Pavića, Aleka Vukadinovića, Milutina Petrovića, Vujice Rešina Tucića, Branka Aleksića, Nebojše Vasovića, Lasla Blaškovića i drugih, koji su prepoznali i reaktuelizovali nadrealističko nasleđe, pa posredno i postupak automatskog pisanja, kao i čitav niz raznovrsnih tipova diskursa, uključujući i diskurs ludila, onda možemo ustanoviti postojanje dovoljne vremenske i kreativne distance da se u svim segmentima nadrealističkog nasleđa može distinktivno govoriti. U časopisu „Stožer“ 1931. godine počela je diskusija između socijalnih pisaca i beogradskih nadrealista. Dodirne tačke u društvenim stavovima ističe Janko Đonović : „Sve Vaše šibe koje se odnose na prošlost, na društvo i duh oko nas dijelim. Sve što postoji u Vašem rušenju postoji i u mojemu. Znači, mi smo ipak danas najbliži jedni drugima.“ Pre svega, zajednička im je bila ocena društvenog poretka, njegova nepodnošljivost i neodrživost. I jedni i drugi su u svojim polaznim pozicijama naglašavali da prihvataju dijelektički materijalizam kao metod, a marksizam kao svoju osnovnu društveno-idejnu platformu. Civilizaciju u kojoj su nastali nadrealisti su negirali kao celovitost zbog njene bremenitosti protivurečnostima, a svoj položaj i sebe, kao intelektualce formirane u društvu koje negiraju, sagledavali su kao izraz propadanja jedne društvene strukture. Svest o svome društvu i svoju sudbinu intelektualaca nadrealisti su otkrivali usvajajući metodološke tekovine Frojdove psihoanalize i povezujući ih sa dijalektičkim materijalizmom. Zadržavajući se na nadrealističkom shvatanju oslobađanja podsvesti i njenom uključivanju u službu dijalektike, Hanifa Kapidžić-Osmanagić kaže da beogradski nadrealisti „zahtijevaju da dijalektički metod, koji je dotad bio izučavan samo u domenu svijesti, bude proširen na istorijsku, afektivnu, iracionalnu dijalektiku.“ Taj novi domen ljudske stvarnosti nadrealisti su zahvatili da bi pokazali složenost problematike etičkih merila i relativnost normi koje su ustaljene u društvu, kao i nedovoljnost tih merila da budu izraz stvarnog morala u njegovoj heterogenosti. Suštinu morala, prema mišljenju nadrealista, sačinjavaju tako različiti, a bliski elementi kao što su nagon, želje i stvarnost. U tome oni daju primat čovekovom htenju, jer je, u stvari, htenje, želja ljudska, ono što pokreće, stvara i ruši svetove, ona je revolucionarni faktor. Nadrealisti umetnost poistovećuju sa moralnim činom, jer ona u svojoj suštini nosi zahtev za promenom. Uporedo sa diskusijom u „Stožeru“, delimično i njoj kao prilog, počela je autokritika nadrealizma. Smisao autokritike je proizilazio iz nastojanja da se usavrši nadrealistički spoj metoda psihoanalize i dijalektičkog materijalizma, i na osnovu analize i otkrića prevazilaze se ranija gledišta. U vreme monarhističke diktature u Jugoslaviji, a naročito poslednjih godina nadrealističkog pokreta (1932-1933), beogradski nadrealisti su kao pojedinci zauzimali stavove koji su značili njihovo opredeljivanje za praktičnu akciju u aktuelnim društvenim pojavama svoje sredine. Neki su se uključili u revolucionarni pokret i bili članovi Komunističke partije Jugoslavije. Zbog svoje društvene aktivnosti bili su 1932. uhapšeni Oskar Davičo, Đorđe Kostić, Koča Popović, Đorđe Jovanović, Dušan Matić i Aleksandar Vučo. Oskar Davičo, pa onda i Đorđe Jovanović su osuđeni na robiju. Tako se pokret nadrealizma polako ugasio. U idejnom, kreativnom i praktičnom odnosu prema životnoj stvarnosti začeće se klica neslaganja među nadrealistima, što će prouzrokovati krah pokreta. Pokretu socijalne književnosti prišli su: Đorđe Jovanović, Koča Popović, Aleksandar Vučo i Dušan Matić. Marko Ristić se nasuprot njima zalagao za umetničke principe bliske nadrealizmu i borio se protiv vulgarizacije književnosti. Oskar Davičo i Milan Dedinac se posebno izdvajaju i čine most između dva krila bivših pripadnika beogradske nadrealističke škole. Oni su se društveno aktivirali, čak i sarađivali u publikacijama koje su uređivali socijalistički pisci, ali su u svojim poetičkim ostvarenjima zadržali nadrealističke prizvuke. Petar Popović, Đorđe Kostić i Vane Živadinović Bor posle 1932. više ne učestvuju aktivno u društvenom i umetničkom životu. Razlaz na literarnom planu znači i kraj delovanja beogradskog kruga nadrealista. Nadrealizam, sa svoje strane, počiva na veri u višu realnost određenih formi asocijacija koje su bile pritisnute, kao i na veri u moći sna i slobodnoj igri reči. Upravo susret dalekih, logički zapravo nespojivih realnosti, koje Breton u svom manifestu navodi kao bitnu karakteristiku nadrealističke poetike, predstavlja osnovni sistem na kojem počiva nadrealistički i imaginarni svet. U njemu je projektovano nastojanje da se u potpunosti literarno dovrši rehabilitacija iracionalnog. To što se obično postiže preko snova, halucinacije, ili u automatskom pisanju, i što treba da bude nadrealno, zapravo je podsvesno. Prvi zajednički nastup nadrealista bio je almanah „Nemoguće – L’Impossible” (1930), koji izlazi u Beogradu sa manifestom pokreta koji potpisuju trinaestorica članova grupe: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Stevan Živadinović - Vane Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Popović i Marko Ristić. Nakon manifesta sledi anketa „Čeljust dijalektike”, a zatim i stihovi i prozni tekstovi, kritika, izjave umetnika, i drugi sadržaji, praćeni vizuelnim materijalom i likovnim prilozima članova grupe. U almanahu, osim beogradskih nadrealista, sarađuju i francuski nadrealisti Andre Breton, Pol Elijar, Benžamin Pere, Luj Aragon, Rene Šar i Andre Tirion. Prvi broj časopisa francuskih nadrealista „Le surréalisme au service de la révolution” (Nadrealizam u službi revolucije) donosi tekst posvećen osnivanju grupe srpskih nadrealista i njihovom manifestu. Nakon almanaha „Nemoguće”, usledilo je više publikacija nazvanih „nadrealistička izdanja“. Između ostalih to su Pozicija nadrealizma (1931), „Nadrealizam danas i ovde” (1931-1932), „Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog” (1931) Koče Popovića i Marka Ristića, „Položaj nadrealizma u društvenom procesu” (1932) Oskara Daviča, Đorđa Kostića i Dušana Matića, „Anti-zid” (1932) Vana Živadinovića Bora i Marka Ristića i „Jedan nadrealistički odgovor` koji potpisuje više autora. U drugoj značajnoj nadrealističkoj publikaciji, časopisu „Nadrealizam danas i ovde”, osim beogradskih nadrealista (Vučo, Davičo, Vane Bor, Živanović Noe, Ristić, Matić, Kostić, K. Popović, P. Popović), priloge i tekstove objavljuju i nadrealisti iz Francuske, Dali, Breton, Šar, Krevel, Elijar, Ernst, Tangi i Cara. Likovne priloge objavljuju i Alberto Đakometi i Huan Miro. Časopis prestaje da izlazi nakon tri objavljena broja. Srpski nadrealisti sarađuju i u publikacijama francuske grupe, kao na primer u 3. broju časopisa „Le surréalisme au service de la révolution” („Nadrealizam u službi revolucije”), gde objavljuju „Poziciju nadrealizma” pod naslovom „Belgrade, 23 décembre 1930”. Potpisnici su Davičo, Dedinac, Vane Bor, Živanović Noe, Jovanović, Kostić, Matić, Koča i Petar Popović, Marko Ristić i Aleksandar Vučo. Godine 1932., u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić u Beogradu, izložbu nadrealističkih slika sa nadrealističkim izdanjima priređuje Radojica Živanović Noe. Iste godine, zbog revolucionarnih i nadrealističkih aktivnosti, Oskar Davičo je uhapšen u Bihaću, a Đorđe Jovanović i Koča Popović u Beogradu. Kazne izdržavaju u Sremskoj Mitrovici, gde neki ostaju i više godina. Rene Krevel, francuski nadrealistički pesnik, objavljuje tim povodom članak u šestom broju glasila francuskog nadrealističkog pokreta „Le surréalisme au service de la révolution” („Nadrealizam u službi revolucije”), pod nazivom „Des surréalistes yougoslaves sont au bagne” („Jugoslovenski nadrealisti na robiji”). Salmon Moni de Buli (Salmon Monny de Boully) Oskar Davičo Oskar Davičo (1909-1989) nadmašio je sve ostale snagom talenta, plodnošću i širinom uticaja. Kao pesnik se pojavio rano. Prvu pesmu objavio je kao gimnazijalac (1925). Među nadrealističkim izdanjima nalaze se dve njegove knjižice pesama i poetskih tekstova: „Tragovi” (1928) i „Četiri strane sveta i tako dalje” (1930), pesma u prozi „Anatomija” (1930) i brošura „Položaj nadrealizma u društvenom procesu” (1930), koju je napisao zajedno s Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem. U njegovoj najranijoj poeziji sve je podređeno eksperimentu, istraživanju mogućnosti pesničkog izraza, primeni načela automatskog pisanja. Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti. „Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju”, napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesme (1938). Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog humora, igre rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. Davičo se kao prozni pisac razvio u ratu i nakon rata. Objavio je najpre ratni dnevnik „Među Markosovim partizanima” (1947), a zatim više knjiga putopisne, esejističke i polemičke proze, deset romana i zbirku pripovetka „Nežne priče” (1984). [14] Rođen je u Šapcu, u jevrejskoj činovničkoj porodici. Studirao je u Parizu, a diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Jedno vreme radio je i kao profesor u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu. Umro je u Beogradu 1989. godine. Milan Dedinac (1902-1966) najizrazitiji je lirik među nadrealistima. Slično Crnjanskom, iako na drugi način, on je sledbenik tvorca srpske lirske pesme Branka Radičevića. Nije pisao mnogo, skoro čitav njegov pesnički rad sabran je u knjizi „Od nemila do nedraga” (1957). Bavio se i pozorišnom kritikom. Već posle prvih pesama koje je Dedinac objavio kritika je istakla lirizam, neposrednost i muzikalnost kao njegova osnovna obeležja. U svom pesničkom razvoju išao je obrnutim putem od onog koji su prošli Crnjanski i drugi ekspresionisti. Zaokret od apstraktnog lirizma ranih pesama k poeziji stvarnosti počinje s poemom „Jedan čovek na prozoru” (1937). Osnovna je situacija simbolična: pesnik je na prozoru, tačnije iza zatvorenog prozora, i posmatra oluju što besni po gradu. On kao da se s mukom odvaja od zatvorenog i bezbednog sveta u kojem je do tada živeo, okreće se svetu izvan sebe, uranja u spoljna zbivanja, žudi za susretima i davanjem. Dok je u ovoj poemi data situacija čoveka koji posmatra nepogodu, u narednoj zbirci, „Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211” (1947), imamo situaciju čoveka u nevremenu, dramu čovekovog pada u stvarnost. Rođen je u Kragujevcu, a umro u Opatiji. Bio je u braku sa Radmilom Bunuševac. Pohađao je Treću mušku gimnaziju. U jednom trenutku svoje karijere bio je glavni urednik dnevnog lista „Politika”. Takođe, jedno vreme je bio umetnički direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu. Mladen Dimitrijević (Dimitrije Dedinac) Ljubiša Jocić Đorđe Jovanović (pesnik) Đorđe Kostić Slobodan Kušić Dušan Matić Dušan Matić (1898-1980), pesnik i mislilac, s intelektualnim i filozofskim težnjama. Kao stvaralac, on nije najviše dao u mladosti, nego u zrelom dobu. Do rata se javljao u časopisima (od 1923), a u zasebnim izdanjima samo kao koautor. Prvu samostalnu knjigu, zbirku eseja „Jedan vid francuske književnosti” (1952), objavio je u pedeset i četvrtoj, a prvu pesničku knjigu, „Bagdala” (1954), u pedeset i šestoj godini života. Od tada do smrti bio je veoma plodan u obe oblasti, i poeziji i esejistici. Kao i dugi nadrealisti, prošao je kroz sve faze, od nadrealističke preko socijalno-aktivističke do neomodernističke. Iako Matić kao misaoni pesnik proizlazi više iz evropske nego iz domaće tradicije, opet se nameće poređenje između njega i drugih naših pesnika intelektualaca, pre svih Sterije i Rakića. Matićeva esejistika pripada takođe najvećim delom poznom periodu njegovog stvaranja. Od posebnih knjiga tu se izdvajaju: „Anina balska haljina” (1956), „Na tapet dana” (1963), „Proplanak i um” (1969) i dr. U njima je razvio prepoznatljiv stil. On piše lako, lepršavo, skačući slobodno s predmeta na predmet, rečenicom uvek jasnom i preciznom, bez ičeg suvišnog, kitnjastog. U njegovim esejima, obično malim po obimu, nalazimo tipičnu francusku ležernost, ali i dosta površnosti i neobaveznosti, umesto teorijskih uopštavanja. Rođen je u građanskoj porodici u Ćupriji. Studirao je u Parizu, na Filološkom fakultetu. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Neko vreme je radio kao profesor filozofije u gimnaziji. Posle dva politička hapšenja, penzionisan je bez osude. Umro je u Beogradu. Branislav Branko Milovanović Rastko Petrović Koča Popović Petar Popović Risto Ratković Marko Ristić Marko Ristić (1902-1984), kao i drugi nadrealisti, pisao je poeziju („Od sreće i od sna” (1925); Nox microcosmica (1956)), ali mu je pesnički rad ostao u senci obimne esejistike i književne kritike. Zahvaljujući njima, a ne poeziji, on zauzima jedno od veoma istaknutih mesta u našoj književnosti 20. veka. Od njegovih mnogobrojnih knjiga iz tih oblasti izdvajaju se: „Književna politika” (1952) i „Istorija i poezija” (1962). U obema su uglavnom sadržani radovi iz međuratnog perioda, u prvoj književne kritike, a u drugoj eseji o načelnim pitanjima. U čitavom svom radu, i onom iz doba nadrealizma i onom kasnijem, Ristić je ostao privržen osnovnim nadrealističkim stavovima o prirodi i funkciji književnosti i umetnosti. Njih je zastupao s više strasti i istrajnosti nego ijedan drugi predstavnik ovog pokreta. Rođen je u staroj i uglednoj porodici akademika Jovana Ristića. Školovao se u Srbiji i Švajcarskoj. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Bio je oženjen Ševom Živadinović sa kojom je imao ćerku Maru, a zanimljivo je to da su im kumovi bili Aleksandar Vučo i njegova supruga Lula. Upoznao je Bretona i francuske nadrealiste za vreme boravka u Parizu, gde je nastao i ciklus kolaža La vie mobile. Zajedno sa Ševom kupio je sliku Maksa Ernsta Sova (Ptica u kavezu), koja se danas nalazi u kolekciji Muzeja savremene umetnosti, Beograd. Jelica Živadinović - Ševa Ristić Dušan Duda Timotijević Aleksandar Vučo Aleksandar Vučo (1897-1985) kao pisac se veoma razlikuje i od Matića i od drugih nadrealista. Javio se u ranim 20-im godinama pesmama koje lirskom mekoćom i melodioznošću podsećaju na Crnjanskog. U doba nadrealističkog pokreta objavio je tri poeme: „Humor Zaspalo” (1930), „Nemenikuće” (1932) i „Ćirilo i Metodije” (1932). U njima je raskid s konvencijama tradicionalnog pesničkog jezika doveden do krajnosti. One su pune verbalnih dosetki, igri rečima, kalambura, smelih improvizacija, bizarnih i vibrantnih spojeva reči, „izvan protektorata razuma”, kako je primetio pesnik. Poema „Humor Zaspalo” vrhunac je te poezije apsurda i alogičnosti, najozloglašenije naše moderno pesničko delo, neka vrsta „Kralja Ibija” srpske poezije. Građena je na humorno-burlesknim sintagmatskim spojevima, na zvučnim podudaranjima bez smisla, nasuprot smislu ili čak u inat smislu, na neobičnim rimovanjima, ponekad bliskim načinu na koji dete doživljava svet. Posle ovih dela izašla je poema za decu „Podvizi družine `Pet petlića`”(1933), Vučovo, možda, najuspešnije pesničko ostvarenje. Od svih nadrealista Vučo se najranije okrenuo romanu. Njegov prvi roman „Koren vida” (1928) izrazio je lirsko delo satkano od autobiografske građe postupkom prilagođenim logici sna.[14] Rođen je u trgovačkoj porodici. Završio je gimnaziju u Nici i upisao pravni fakultet u Parizu. Venčao se sa Julkom Simeonović u Parizu, sa kojom je dobio dva sina, Đorđa i Jovana. Radio je i kao upravnik filmskog preduzeća Jugoslavija, a kasnije i kao direktor Zvezda filma, i Avala filma. Julijana Lula Vučo Nikola Vučo Stevan Živadinović - Vane Bor Radojica Živanović Noe

izdate povodom izlozbe u muzeju primenje umetnosti. bgd, 2003 Nadrealizam (franc. surréalisme) je književni i umetnički pokret koji nastaje u Francuskoj posle Prvog svetskog rata. Nastavlja dadaizam i njegov buntovnički duh, pobunu protiv tradicije, ustaljenih navika i običaja, prezir prema društvenim normama, ali za razliku od negatorskog duha dadaizma, ističe i svoju pozitivnu i konstruktivnu stranu i ima određeni program. I dadaizam i nadrealizam su pre svega avangardni pokreti. Oba pokreta su delila uverenje da društveni i politički radikalizam mora ići ruku pod ruku sa umetničkom inovativnošću. Iako je jedna od osnovnih odlika nadrealizma prekid sa tradicionalnom književnošću i umetnošću, nadrealizam ipak ima svoje prethodnike. To su pisci koji stvaraju atmosferu straha, tajanstvenu stranu ljudske prirode kao što su Markiz de Sad, Artur Rembo, Gijom Apoliner. Početak nadrealizma vezuje se za ime Andrea Bretona i objavu njegovog „Manifesta nadrealizma“ 1924. godine. Oko Bretona se zatim grupišu i pisci poput Aragona, Elijara, Perea i drugih. Pokretu je pripadao i slikar Salvador Dali. Glasilo nadrealizma bio je časopis „Littératuré“ („književnost“ na srpskom), koji su 1910. osnovali Breton, Argon i Supo. Ovaj časopis najpre je bio dadaistički, da bi od 1922. godine, nakon odvajanja Bretona i njegove grupe od Tristana Care, postao časopis nadrealista „La révolution surréaliste“ („nadrealistička revolucija“). Taj časopis je izdavao Breton od 1924. do 1929. godine. Breton je objavio tri manifesta nadrealizma, kao i više članaka i spisa, gde je izrazio glavnu koncepciju pokreta: „Manifest nadrealizma“ (1924), „Drugi Manifest nadrealizma“ (1930), „Politički položaj nadrealizma“ (1935), „Uvod u Treći manifest nadrealizma ili ne“ (1942). Svoja shvatanja je primenio u delima poput „Izgubljeni Koraci“ (1924), „Nađa“ (1928) i drugi. Automatsko pisanje postaje glavno tehničko sredstvo nadrealista. Breton u prvom manifestu preuzima Reverdijevu definiciju slike „povezivanja dveju manje ili više udaljenih realnosti“. Salvador Dali je razvio teoriju o „paranoično-kritičkom delirijumu“, što znači „ultrasvešću otkriti podsvest“. Od kraja 1925. godine nastaje nova etapa u razvoju nadrealizma koji se približava marksizmu. Početnim međašem u razvoju srpskog nadrealizma može se smatrati delovanje beogradskog časopisa „Svedočanstva“ koji je izlazio u Beogradu od novembra 1924. do marta 1925. godine. Na tragove kojima je nadrealizam bio nagovešten nailazi se i nešto ranije, u novoj seriji beogradskog časopisa „Putevi“ (1923, broj 1-2, sekretar i urednik Marko Ristić), mada je taj časopis bio revija sa izrazitim obeležjima ekspresionističkog stila. U prostoru delovanja jugoslovenskih književnosti nije postojao dadaizam, ali se u preduzimljivosti Dragana Aleksića i akcijama Moni Bulija nazirao dadaistički eksperiment. Srpski nadrealizam nastajao je oslonjen na francuski nadrealizam: Bretona, Aragona i druge i tekao je uporedo s njim. Nadrealizam je otkrivao podsvest, san, iracionalne izvore ljudskog bića kao novu realnost. „Činjenica da su nadrealisti izašli sa potpunom negacijom osveštanog, od logike do morala, i da su im se za to odricanje činila dopuštena sva sredstva do skandala, skandalizirala je sa svoje strane građanski mentalitet, i ovaj je svim sredstvima reagirao na te perverzne provokacije. Nadrealizam je vređao utvrđeni način mišljenja, i onda je na uvredu vređanjem reagirao. Nadrealističko insistiranje na nesvesnome, koje je nadrealiste uputilo na san i odvelo ih automatskom pisanju, ojačalo se i oplodilo u susretu sa psihoanalizom i frojdizmom. U toj neminovnosti treba, možda, gledati i razlog daljem razvoju nadrealizma, koji se iz, prvobitnog, individualističkog i idealističkog insistiranja u oblasti iracionalnoga samo radi otkrivanja iracionalnoga kao svrhe za sebe, postepeno preobratio u akciju koja teži da svoja iskustva kolektivno primeni i stavi u službu jednom određenome cilju. Prema tome, nadrealističko oslobođenje čoveka odgovaralo bi svemu socijalističkom oslobođenju društva: jedna paralelna i po istim principima revolucija, samo na dva razna plana, socijalni mikrokozmos i socijalni makrokozmos.“ Nadrealizam je pokušao da, oslonjen na psihoanalitička otkrića, učini razumljivijom ličnost modernog čoveka. Pomerao je iskustvenu predstavu o svetu. Prikazivao je nepouzdanost očigledne istine i logičkog zaključivanja, dovodeći u vezu, u svojim kolažima, na primer predmetnu pojavnost sa evokativnim siluetama iz prošlosti. Krug srpskih nadrealista u svojim traganjima, već u časopisu „Svedočanstva“ (1924/1925), preko tumačenja snova, ili obelodanjivanjem predstava sveta pomerenih ličnosti, „stvaranja“ umobolnih, gluvonemih, samoubica, lažljivaca, zločinaca, otkrivao je domaćoj literaturi do tada nepoznati „kontinent“. Nadrealisti veruju u snove, u njihove predskazivačke moći. Često naglašavaju primat snova nad sekundarnošću budnog stanja. Nadrealistička poezija podrazumeva oslobađanje ljudskog života, zato što omogućava bekstvo od robovanja umu i granicama koje se nameću realnošću. Iracionalizam koji je veličao nadrealizam može se shvatiti kao celovito prihvatanje sila koje deluju ispod glazure civilizacije. Nadrealistički poduhvat dvadesetih i tridesetih godina se razvio u krugu beogradskih intelektualaca. Godine 1930. u alamanahu „Nemoguće“, trinaest pisaca je pisalo proklamaciju o konstituisanju nadrealističkog pokreta. To su bili: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Vane Živadinović Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Petrović i Marko Ristić. Kao grupa oni nisu bili jedinstveni. Već u prvom zbirnom delu, posle „Nemogućeg“, „Pozicija nadrealizma“, 1931. godine, izostala su dvojica od trinaest nadrealista. Srpski nadrealizam dostiže najširu mogućnost uticaja u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ . Od naročitog značaja u tom časopisu bio je kritički osvrt na ekspresionizam u srpskoj književnosti. Najzad, u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ učinjene su umesne kritičke primedbe na skučenost literarnog koncepta „socijalna literatura“. To je bio kraj nadrealizma. Srpski nadrealizam u periodu svog delovanja, 1924-1932. uveo je srpsku književnost u vrh evropskog avangardizma. Mnogo kasnije, u intervalu 1952- 1956. godine pojedinačno su neki od bivših nadrealista (Oskar Davičo, Marko Ristić, Dušan Matić i Aleksandar Vučo) nastojali da ožive i aktuelizuju nadrealizam, ali to više nije bio nadrealizam već samo čežnja za njim. Prvi automatski tekst u srpskoj književnosti, „Primer” (1924) Marka Ristića, nastao odmah po objavljivanju Bretonovog prvog „Manifesta nadrealizma”, trebalo je da posluži kao očigledan dokaz o primenljivosti novog metoda pisanja. Sasvim u skladu sa Bretonovom postavkom, ta poetička inovacija je bila lišena bilo kakvih težnji ka estetizaciji jezika ili ka oblikovanju semantičkih struktura. Zato će Ristić, u kratkoj uvodnoj napomeni, reći da je dati tekst „primer nadrealističkog pisanja, bez ikakve težnje za lepim, za razumljivim, samo je jedan čist dokument o toku neprimenjene misli”. U toj kratkoj napomeni srpski nadrealista je istakao dve činjenice važne za razumevanje prave prirode automatskog teksta. S jedne strane, naglašava kako je dobijeni tekst jedinstven i nepromenjiv. Time je, reklo bi se, demonstrirao kako je moć kreativne mašte, tačnije automatskog pisanja, toliko iznad racionalne kontrole, da ova druga nije imala nikakvih mogućnosti da na dobijenom tekstu interveniše i bar malo ga izmeni. S druge strane, Ristić ističe kako je semantički učinak automatskog teksta moguće odrediti tek naknadno, u aktu čitanja, budući da ga u aktu stvaranja nije bilo, odnosno da autor ništa određeno i smisleno nije hteo da kaže. Ako nema intencionalnog značenja, onda ima, ili može da ima, receptivnog značenja. U automatskom tekstu kao „neprimenjenoj misli”, Ristić, očigledno, prepoznaje zanimljivo i neočekivano nizanje slika, tj. svedočanstvo“o njenoj igri slikama kojima se tek a posteriori može naći simbolički smisao i mogućnost poetske deformacije stvarnosti”. U poeziji, kao i u poetici Gijoma Apolinera i njegovih nadrealističkih naslednika, izražen je jedan oblik temporalnosti: reč je o oniričkom vremenu, koje vuče korene iz antičkog orfizma. Fenomen vremena, baš kao i fenomen sna, fundamentalan je i za apolinerovski i za nadrealistički simbolizam: susreću se u ideji privilegovanog trenutka, nazvanog kairos po helenističkom božanstvu. U kairosu, psihička transcedencija postaje imanencija pesme – onirička stvarnost, fantazmagorična stvarnost, stvarnost u kojoj želje ukidaju linearno vreme i empirijski prostor. U relativno kratkom periodu, od kraja 1924. do 1926. godine, izgrađena su dva modela nadrealističkog automatskog teksta. Primarna poetička intencija nadrealističkog automatskog pisanja bila je, neosporno, usmerena ka razotkrivanju novih mogućnosti samog jezičkog izraza kao osnovnog vida oslobađanja modernog čoveka. Neobično je, međutim, to što pisci srpskog automatskog teksta u velikoj meri poštuju sintaksu sopstvenog jezika. Sintaksa je, naime, najočigledniji prostor u kome se očitava delovanje logike, misli i smisaonog poretka uopšte. U svakom slučaju, bez obzira kako razotkrivali unutrašnje finese automatskog teksta, jasno je da njegov efekat ne treba primarno da bude meren estetskim vrednostima: njegova svrha, konačno, nije ni bila da izgradi relevantnu književnu praksu nego da, pre svega probudi skrivene kreativne potencijale čoveka modernog doba. Ako je srpska književnost u dugom vremenskom nizu stekla stvaraoce poput Vaska Pope, Miodraga Pavlovića, Branka Miljkovića, Borislava Radovića, Milorada Pavića, Aleka Vukadinovića, Milutina Petrovića, Vujice Rešina Tucića, Branka Aleksića, Nebojše Vasovića, Lasla Blaškovića i drugih, koji su prepoznali i reaktuelizovali nadrealističko nasleđe, pa posredno i postupak automatskog pisanja, kao i čitav niz raznovrsnih tipova diskursa, uključujući i diskurs ludila, onda možemo ustanoviti postojanje dovoljne vremenske i kreativne distance da se u svim segmentima nadrealističkog nasleđa može distinktivno govoriti. U časopisu „Stožer“ 1931. godine počela je diskusija između socijalnih pisaca i beogradskih nadrealista. Dodirne tačke u društvenim stavovima ističe Janko Đonović : „Sve Vaše šibe koje se odnose na prošlost, na društvo i duh oko nas dijelim. Sve što postoji u Vašem rušenju postoji i u mojemu. Znači, mi smo ipak danas najbliži jedni drugima.“ Pre svega, zajednička im je bila ocena društvenog poretka, njegova nepodnošljivost i neodrživost. I jedni i drugi su u svojim polaznim pozicijama naglašavali da prihvataju dijelektički materijalizam kao metod, a marksizam kao svoju osnovnu društveno-idejnu platformu. Civilizaciju u kojoj su nastali nadrealisti su negirali kao celovitost zbog njene bremenitosti protivurečnostima, a svoj položaj i sebe, kao intelektualce formirane u društvu koje negiraju, sagledavali su kao izraz propadanja jedne društvene strukture. Svest o svome društvu i svoju sudbinu intelektualaca nadrealisti su otkrivali usvajajući metodološke tekovine Frojdove psihoanalize i povezujući ih sa dijalektičkim materijalizmom. Zadržavajući se na nadrealističkom shvatanju oslobađanja podsvesti i njenom uključivanju u službu dijalektike, Hanifa Kapidžić-Osmanagić kaže da beogradski nadrealisti „zahtijevaju da dijalektički metod, koji je dotad bio izučavan samo u domenu svijesti, bude proširen na istorijsku, afektivnu, iracionalnu dijalektiku.“ Taj novi domen ljudske stvarnosti nadrealisti su zahvatili da bi pokazali složenost problematike etičkih merila i relativnost normi koje su ustaljene u društvu, kao i nedovoljnost tih merila da budu izraz stvarnog morala u njegovoj heterogenosti. Suštinu morala, prema mišljenju nadrealista, sačinjavaju tako različiti, a bliski elementi kao što su nagon, želje i stvarnost. U tome oni daju primat čovekovom htenju, jer je, u stvari, htenje, želja ljudska, ono što pokreće, stvara i ruši svetove, ona je revolucionarni faktor. Nadrealisti umetnost poistovećuju sa moralnim činom, jer ona u svojoj suštini nosi zahtev za promenom. Uporedo sa diskusijom u „Stožeru“, delimično i njoj kao prilog, počela je autokritika nadrealizma. Smisao autokritike je proizilazio iz nastojanja da se usavrši nadrealistički spoj metoda psihoanalize i dijalektičkog materijalizma, i na osnovu analize i otkrića prevazilaze se ranija gledišta. U vreme monarhističke diktature u Jugoslaviji, a naročito poslednjih godina nadrealističkog pokreta (1932-1933), beogradski nadrealisti su kao pojedinci zauzimali stavove koji su značili njihovo opredeljivanje za praktičnu akciju u aktuelnim društvenim pojavama svoje sredine. Neki su se uključili u revolucionarni pokret i bili članovi Komunističke partije Jugoslavije. Zbog svoje društvene aktivnosti bili su 1932. uhapšeni Oskar Davičo, Đorđe Kostić, Koča Popović, Đorđe Jovanović, Dušan Matić i Aleksandar Vučo. Oskar Davičo, pa onda i Đorđe Jovanović su osuđeni na robiju. Tako se pokret nadrealizma polako ugasio. U idejnom, kreativnom i praktičnom odnosu prema životnoj stvarnosti začeće se klica neslaganja među nadrealistima, što će prouzrokovati krah pokreta. Pokretu socijalne književnosti prišli su: Đorđe Jovanović, Koča Popović, Aleksandar Vučo i Dušan Matić. Marko Ristić se nasuprot njima zalagao za umetničke principe bliske nadrealizmu i borio se protiv vulgarizacije književnosti. Oskar Davičo i Milan Dedinac se posebno izdvajaju i čine most između dva krila bivših pripadnika beogradske nadrealističke škole. Oni su se društveno aktivirali, čak i sarađivali u publikacijama koje su uređivali socijalistički pisci, ali su u svojim poetičkim ostvarenjima zadržali nadrealističke prizvuke. Petar Popović, Đorđe Kostić i Vane Živadinović Bor posle 1932. više ne učestvuju aktivno u društvenom i umetničkom životu. Razlaz na literarnom planu znači i kraj delovanja beogradskog kruga nadrealista. Nadrealizam, sa svoje strane, počiva na veri u višu realnost određenih formi asocijacija koje su bile pritisnute, kao i na veri u moći sna i slobodnoj igri reči. Upravo susret dalekih, logički zapravo nespojivih realnosti, koje Breton u svom manifestu navodi kao bitnu karakteristiku nadrealističke poetike, predstavlja osnovni sistem na kojem počiva nadrealistički i imaginarni svet. U njemu je projektovano nastojanje da se u potpunosti literarno dovrši rehabilitacija iracionalnog. To što se obično postiže preko snova, halucinacije, ili u automatskom pisanju, i što treba da bude nadrealno, zapravo je podsvesno. Prvi zajednički nastup nadrealista bio je almanah „Nemoguće – L’Impossible” (1930), koji izlazi u Beogradu sa manifestom pokreta koji potpisuju trinaestorica članova grupe: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Stevan Živadinović - Vane Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Popović i Marko Ristić. Nakon manifesta sledi anketa „Čeljust dijalektike”, a zatim i stihovi i prozni tekstovi, kritika, izjave umetnika, i drugi sadržaji, praćeni vizuelnim materijalom i likovnim prilozima članova grupe. U almanahu, osim beogradskih nadrealista, sarađuju i francuski nadrealisti Andre Breton, Pol Elijar, Benžamin Pere, Luj Aragon, Rene Šar i Andre Tirion. Prvi broj časopisa francuskih nadrealista „Le surréalisme au service de la révolution” (Nadrealizam u službi revolucije) donosi tekst posvećen osnivanju grupe srpskih nadrealista i njihovom manifestu. Nakon almanaha „Nemoguće”, usledilo je više publikacija nazvanih „nadrealistička izdanja“. Između ostalih to su Pozicija nadrealizma (1931), „Nadrealizam danas i ovde” (1931-1932), „Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog” (1931) Koče Popovića i Marka Ristića, „Položaj nadrealizma u društvenom procesu” (1932) Oskara Daviča, Đorđa Kostića i Dušana Matića, „Anti-zid” (1932) Vana Živadinovića Bora i Marka Ristića i „Jedan nadrealistički odgovor` koji potpisuje više autora. U drugoj značajnoj nadrealističkoj publikaciji, časopisu „Nadrealizam danas i ovde”, osim beogradskih nadrealista (Vučo, Davičo, Vane Bor, Živanović Noe, Ristić, Matić, Kostić, K. Popović, P. Popović), priloge i tekstove objavljuju i nadrealisti iz Francuske, Dali, Breton, Šar, Krevel, Elijar, Ernst, Tangi i Cara. Likovne priloge objavljuju i Alberto Đakometi i Huan Miro. Časopis prestaje da izlazi nakon tri objavljena broja. Srpski nadrealisti sarađuju i u publikacijama francuske grupe, kao na primer u 3. broju časopisa „Le surréalisme au service de la révolution” („Nadrealizam u službi revolucije”), gde objavljuju „Poziciju nadrealizma” pod naslovom „Belgrade, 23 décembre 1930”. Potpisnici su Davičo, Dedinac, Vane Bor, Živanović Noe, Jovanović, Kostić, Matić, Koča i Petar Popović, Marko Ristić i Aleksandar Vučo. Godine 1932., u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić u Beogradu, izložbu nadrealističkih slika sa nadrealističkim izdanjima priređuje Radojica Živanović Noe. Iste godine, zbog revolucionarnih i nadrealističkih aktivnosti, Oskar Davičo je uhapšen u Bihaću, a Đorđe Jovanović i Koča Popović u Beogradu. Kazne izdržavaju u Sremskoj Mitrovici, gde neki ostaju i više godina. Rene Krevel, francuski nadrealistički pesnik, objavljuje tim povodom članak u šestom broju glasila francuskog nadrealističkog pokreta „Le surréalisme au service de la révolution” („Nadrealizam u službi revolucije”), pod nazivom „Des surréalistes yougoslaves sont au bagne” („Jugoslovenski nadrealisti na robiji”). Salmon Moni de Buli (Salmon Monny de Boully) Oskar Davičo Oskar Davičo (1909-1989) nadmašio je sve ostale snagom talenta, plodnošću i širinom uticaja. Kao pesnik se pojavio rano. Prvu pesmu objavio je kao gimnazijalac (1925). Među nadrealističkim izdanjima nalaze se dve njegove knjižice pesama i poetskih tekstova: „Tragovi” (1928) i „Četiri strane sveta i tako dalje” (1930), pesma u prozi „Anatomija” (1930) i brošura „Položaj nadrealizma u društvenom procesu” (1930), koju je napisao zajedno s Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem. U njegovoj najranijoj poeziji sve je podređeno eksperimentu, istraživanju mogućnosti pesničkog izraza, primeni načela automatskog pisanja. Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti. „Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju”, napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesme (1938). Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog humora, igre rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. Davičo se kao prozni pisac razvio u ratu i nakon rata. Objavio je najpre ratni dnevnik „Među Markosovim partizanima” (1947), a zatim više knjiga putopisne, esejističke i polemičke proze, deset romana i zbirku pripovetka „Nežne priče” (1984). [14] Rođen je u Šapcu, u jevrejskoj činovničkoj porodici. Studirao je u Parizu, a diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Jedno vreme radio je i kao profesor u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu. Umro je u Beogradu 1989. godine. Milan Dedinac (1902-1966) najizrazitiji je lirik među nadrealistima. Slično Crnjanskom, iako na drugi način, on je sledbenik tvorca srpske lirske pesme Branka Radičevića. Nije pisao mnogo, skoro čitav njegov pesnički rad sabran je u knjizi „Od nemila do nedraga” (1957). Bavio se i pozorišnom kritikom. Već posle prvih pesama koje je Dedinac objavio kritika je istakla lirizam, neposrednost i muzikalnost kao njegova osnovna obeležja. U svom pesničkom razvoju išao je obrnutim putem od onog koji su prošli Crnjanski i drugi ekspresionisti. Zaokret od apstraktnog lirizma ranih pesama k poeziji stvarnosti počinje s poemom „Jedan čovek na prozoru” (1937). Osnovna je situacija simbolična: pesnik je na prozoru, tačnije iza zatvorenog prozora, i posmatra oluju što besni po gradu. On kao da se s mukom odvaja od zatvorenog i bezbednog sveta u kojem je do tada živeo, okreće se svetu izvan sebe, uranja u spoljna zbivanja, žudi za susretima i davanjem. Dok je u ovoj poemi data situacija čoveka koji posmatra nepogodu, u narednoj zbirci, „Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211” (1947), imamo situaciju čoveka u nevremenu, dramu čovekovog pada u stvarnost. Rođen je u Kragujevcu, a umro u Opatiji. Bio je u braku sa Radmilom Bunuševac. Pohađao je Treću mušku gimnaziju. U jednom trenutku svoje karijere bio je glavni urednik dnevnog lista „Politika”. Takođe, jedno vreme je bio umetnički direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu. Mladen Dimitrijević (Dimitrije Dedinac) Ljubiša Jocić Đorđe Jovanović (pesnik) Đorđe Kostić Slobodan Kušić Dušan Matić Dušan Matić (1898-1980), pesnik i mislilac, s intelektualnim i filozofskim težnjama. Kao stvaralac, on nije najviše dao u mladosti, nego u zrelom dobu. Do rata se javljao u časopisima (od 1923), a u zasebnim izdanjima samo kao koautor. Prvu samostalnu knjigu, zbirku eseja „Jedan vid francuske književnosti” (1952), objavio je u pedeset i četvrtoj, a prvu pesničku knjigu, „Bagdala” (1954), u pedeset i šestoj godini života. Od tada do smrti bio je veoma plodan u obe oblasti, i poeziji i esejistici. Kao i dugi nadrealisti, prošao je kroz sve faze, od nadrealističke preko socijalno-aktivističke do neomodernističke. Iako Matić kao misaoni pesnik proizlazi više iz evropske nego iz domaće tradicije, opet se nameće poređenje između njega i drugih naših pesnika intelektualaca, pre svih Sterije i Rakića. Matićeva esejistika pripada takođe najvećim delom poznom periodu njegovog stvaranja. Od posebnih knjiga tu se izdvajaju: „Anina balska haljina” (1956), „Na tapet dana” (1963), „Proplanak i um” (1969) i dr. U njima je razvio prepoznatljiv stil. On piše lako, lepršavo, skačući slobodno s predmeta na predmet, rečenicom uvek jasnom i preciznom, bez ičeg suvišnog, kitnjastog. U njegovim esejima, obično malim po obimu, nalazimo tipičnu francusku ležernost, ali i dosta površnosti i neobaveznosti, umesto teorijskih uopštavanja. Rođen je u građanskoj porodici u Ćupriji. Studirao je u Parizu, na Filološkom fakultetu. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Neko vreme je radio kao profesor filozofije u gimnaziji. Posle dva politička hapšenja, penzionisan je bez osude. Umro je u Beogradu. Branislav Branko Milovanović Rastko Petrović Koča Popović Petar Popović Risto Ratković Marko Ristić Marko Ristić (1902-1984), kao i drugi nadrealisti, pisao je poeziju („Od sreće i od sna” (1925); Nox microcosmica (1956)), ali mu je pesnički rad ostao u senci obimne esejistike i književne kritike. Zahvaljujući njima, a ne poeziji, on zauzima jedno od veoma istaknutih mesta u našoj književnosti 20. veka. Od njegovih mnogobrojnih knjiga iz tih oblasti izdvajaju se: „Književna politika” (1952) i „Istorija i poezija” (1962). U obema su uglavnom sadržani radovi iz međuratnog perioda, u prvoj književne kritike, a u drugoj eseji o načelnim pitanjima. U čitavom svom radu, i onom iz doba nadrealizma i onom kasnijem, Ristić je ostao privržen osnovnim nadrealističkim stavovima o prirodi i funkciji književnosti i umetnosti. Njih je zastupao s više strasti i istrajnosti nego ijedan drugi predstavnik ovog pokreta. Rođen je u staroj i uglednoj porodici akademika Jovana Ristića. Školovao se u Srbiji i Švajcarskoj. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Bio je oženjen Ševom Živadinović sa kojom je imao ćerku Maru, a zanimljivo je to da su im kumovi bili Aleksandar Vučo i njegova supruga Lula. Upoznao je Bretona i francuske nadrealiste za vreme boravka u Parizu, gde je nastao i ciklus kolaža La vie mobile. Zajedno sa Ševom kupio je sliku Maksa Ernsta Sova (Ptica u kavezu), koja se danas nalazi u kolekciji Muzeja savremene umetnosti, Beograd. Jelica Živadinović - Ševa Ristić Dušan Duda Timotijević Aleksandar Vučo Aleksandar Vučo (1897-1985) kao pisac se veoma razlikuje i od Matića i od drugih nadrealista. Javio se u ranim 20-im godinama pesmama koje lirskom mekoćom i melodioznošću podsećaju na Crnjanskog. U doba nadrealističkog pokreta objavio je tri poeme: „Humor Zaspalo” (1930), „Nemenikuće” (1932) i „Ćirilo i Metodije” (1932). U njima je raskid s konvencijama tradicionalnog pesničkog jezika doveden do krajnosti. One su pune verbalnih dosetki, igri rečima, kalambura, smelih improvizacija, bizarnih i vibrantnih spojeva reči, „izvan protektorata razuma”, kako je primetio pesnik. Poema „Humor Zaspalo” vrhunac je te poezije apsurda i alogičnosti, najozloglašenije naše moderno pesničko delo, neka vrsta „Kralja Ibija” srpske poezije. Građena je na humorno-burlesknim sintagmatskim spojevima, na zvučnim podudaranjima bez smisla, nasuprot smislu ili čak u inat smislu, na neobičnim rimovanjima, ponekad bliskim načinu na koji dete doživljava svet. Posle ovih dela izašla je poema za decu „Podvizi družine `Pet petlića`”(1933), Vučovo, možda, najuspešnije pesničko ostvarenje. Od svih nadrealista Vučo se najranije okrenuo romanu. Njegov prvi roman „Koren vida” (1928) izrazio je lirsko delo satkano od autobiografske građe postupkom prilagođenim logici sna.[14] Rođen je u trgovačkoj porodici. Završio je gimnaziju u Nici i upisao pravni fakultet u Parizu. Venčao se sa Julkom Simeonović u Parizu, sa kojom je dobio dva sina, Đorđa i Jovana. Radio je i kao upravnik filmskog preduzeća Jugoslavija, a kasnije i kao direktor Zvezda filma, i Avala filma. Julijana Lula Vučo Nikola Vučo Stevan Živadinović - Vane Bor Radojica Živanović Noe

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! Virus u obliku metka pogađa u srce civilizacije... Niko nije bezbedan. Vizija kraja sveta koja odgovara onome što smo od sveta napravili. Biološka katastrofa, u razmerama nepoznatim savremenoj istoriji, pogađa londonski aerodrom Hitrou u jeku letnje sezone. Usled mutacije virusa besnila u jednoj naučnoj laboratoriji, epidemija se širi zastrašujućom brzinom jer nijedna vakcina ne deluje. U karantinu, koji obuhvata ogroman kompleks, zateklo se na desetine hiljada putnika i nameštenika aerodroma... U ovoj univerzalnoj metafori, čije književne srodnike možemo prepoznati u Kamijevoj Kugi ili Saramagovom Slepilu, zaraženi ljudi vode rat ne samo sa zlokobnim psećim virusom, nego i sa besnilom u sebi i besnilom svoje okoline, razotkrivajući tako zastrašujuću istinu o ljudskoj prirodi: nije nam potreban virus da bi ludilo koje s rođenjem nosimo iskazalo sve svoje vidove i probilo tanku opnu obzira i samopoštovanja. Apokaliptična vizija sveta koja se bavi ljudskom vrstom i prirodom naše civilizacije. „Besnilo”, objavljen 1983. godine, roman je srpskog pisca Borislava Pekića. Žanrovski se određuje kao triler i horor. Radnja romana fokusirana je na londonski aerodrom Hitrou koji pogađa epidemija veštačkog mutant-virusa besnila koje avionom dospeva na Hitrou tokom leta na relaciji Rim-London-Njujork avio-prevoznika Alitalija. Roman obrađuje i teme mnogo dublje od puke zaraze, kao što je špijunaža, izdaja, ali i plamteći sukob na relaciji Palestina-Izrael. Borislav V. Pekić (Podgorica, 4. februar 1930 — London, 2. jul 1992) bio je jedan od najznačajnijih srpskih književnika 20. veka,[1] romansijer, dramski pisac, filmski scenarista, akademik i jedan od trinaest intelektualaca koji su obnovili rad Demokratske stranke.[2] Dobitnik je NIN-ove nagrade za roman Hodočašće Arsenija Njegovana iz 1970. godine i niza drugih priznanja: Nagrada Sterijinog pozorja (1972); nagrada udruženja izdavača, (1977); Nagrada Radio-Zagreba, (1982); Godišnja nagrada Udruženja književnika Srbije za Sabrana dela (1985); Njegoševa nagrada, (1987); Nagrada Zadužbine Jakova Ignjatovića, 1991. Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom za doprinos u kulturnom stvaralaštvu. Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Njegova najpoznatija dela su Zlatno runo, Besnilo, Odbrana i poslednji dani, Kako upokojiti vampira, Atlantida i Vreme čuda. Od 12. decembra 1985. bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Mladost i romani Rodio se u Podgorici 1930. Njegov otac, Vojislav D. Pekić, je u Kraljevini Jugoslaviji bio visoki državni činovnik, tako da su od Borislavovog rođenja do 1941. živeli u Starom i Novom Bečeju, Mrkonjić Gradu, Kninu i Cetinju.[1] Početkom Drugog svetskog rata, italijanske okupacione vlasti su ih proterale iz Cetinja za Srbiju.[1] Njegova porodica se nastanila u Bavaništu (južni Banat), a 1945. se odselila u Beograd.[1] Po preseljenju u Beograd 1945, obrazovanje je nastavio u Trećoj muškoj gimnaziji, gde je maturirao 1948.[1] Ubrzo posle toga je bio uhapšen: „ Bio sam član ilegalne studentsko-gimnazijske organizacije koja se zvala Savez demokratske omladine Jugoslavije. Uhapšen sam 7. novembra 1948, maja 1949. osuđen po Zakonu o krivičnim delima protiv naroda i države, na prvostepenom Okružnom sudu na 10 godina, a potom mi je na Vrhovnom sudu (Narodne Republike Srbije 26. juna 1949. godine) kazna povećana na 15 godina zatvora sa prisilnim radom i izvesnim brojem godina gubitka građanskih prava nakon izdržane kazne. Pomilovan sam 29. novembra 1953. godine. ” — Borislav Pekić[1] Kao pripadnik SDOJ-a je osuđen na petnaest godina robije sa prinudnim radom. Izdržavao je kaznu u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš. Pomilovan je posle pet godina 1953. godine. Za vreme tamnovanja začete su mnoge ideje koje je posle razvio u svojim glavnim romanima. Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1954—1958). Borislav i Ljiljana Pekić sa svojom kćerkom 1959. godine Godine 1958. oženio se inženjerkom arhitekture Ljiljanom Glišić, sestričinom dr Milana Stojadinovića, koji je bio predsednik vlade Jugoslavije (1935—1939) i ministar finansija. Godinu dana kasnije rodila im se ćerka Aleksandra. Godina 1959. je takođe godina kada je Pekić napisao svoj prvi od preko dvadeset originalnih filmskih scenarija za glavne filmske kuće u Jugoslaviji, među kojima i Dan četrnaesti, koji je predstavljao Jugoslaviju na Kanskom filmskom festivalu 1961. godine. Godinama je Pekić radio na nekolicini romana, a kada je prvi od njih, Vreme čuda (1965), štampan, privukao je pažnju velikog broja čitalaca, kao i književnih kritičara. Ovaj roman je 1976. izdat na engleskom od strane Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku kao Time of Miracles (Vreme čuda). Preveden je na francuski 1986, na poljski 1986, rumunski 1987, italijanski 2004. i grčki 2007. Pekićev prvi roman jasno je ukazao na dve važne karakteristike njegovog rada, oštar antidogmatizam i konstantni skepticizam u pogledu mogućeg „progresa“ čovečanstva koji je dostignut u toku svoje istorije. U periodu između 1968. i 1969. Pekić je bio jedan od urednika „Književnih novina“. Njegov drugi roman je Hodočašće Arsenija Njegovana (1970), u kome je, pored ostalog, dao sliku studentskog protesta 1968. u Jugoslaviji. Iako se ideološki distancirao od ovog opozicionog pokreta, nova politička klima je dalje komplikovala njegov odnos sa vlašću, tako da je godinu dana bio bez pasoša. Roman je ipak dobio Ninovu nagradu kao najbolji jugoslovenski roman te godine. Engleski prevod pod naslovom Houses of Belgrade (Beogradske kuće) se objavio 1978. u izdavačkoj kući Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku, a kasnije je bio preveden na poljski, češki i rumunski. Iseljenje i dalji rad Borislav Pekić kao zatvorenik, plakat za izložbu Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Najzad se 1975. pojavilo Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, koje je kasnije prevedeno na poljski 1980, mađarski 1982, češki 1985. i francuski 1992. Godine 1977. poslao je rukopis sotije Kako upokojiti vampira na književni konkurs Udruženih izdavača Jugoslavije, koji su prepoznali u njemu najbolje pristiglo delo i tako je knjiga štampana. Kasnije je prevedena na češki 1980, poljski 1985, italijanski 1992, a engleski prevod se pojavio 2005. Baziran delimično na Pekićevom sopstvenom iskustvu u zatvoru i istrazi, roman pokazuje metode, logiku i psihologiju modernog totalitarnog režima. Odbrana i poslednji dani (1977), saga-fantasmagorija prevedena je na poljski i mađarski 1982, na češki 1983, francuski 1989. i švedski 2003. Ova tri romana bazično se bave raznim vrstama i na raznim nivoima kolaboracije u Jugoslaviji za vreme Drugog svetskog rata. Posle više od dve decenije priprema, studija i proučavanja prvi tom Pekićeve sedmotomovne fantasmagorije Zlatno runo se 1978. godine pojavio pred čitaocima. Slede zatim i ostalih šest tomova tokom 1978—1986. godine. Tim delom se Pekić uvrstio u najznačajnije srpske književnike. Za ovu sagu Pekić je 1987. dobio Njegoševu nagradu, označujući ga kao jednog od vrhovnih savremenih proznih pisca u Jugoslaviji. Prema mišljenju žirija Televizije Srbije, taj roman je ušao u izbor deset najboljih romana, napisanih na srpskom jeziku u periodu od 1982. do 1992. godine. Zlatno runo je upoređivano od strane inostranih kritičara sa Džejms Džojsovim ″Uliksom″, po strukturi naracije klasičnog mita, sa Manovim ″Budenbrokovima″, po dugačkoj porodičnoj istoriji i evoluciji predratnog društva, kao i sa ″Kontrapunktom života″ Oldusa Hakslija, po unutrašnjoj tenziji koja prolazi kroz lavirint konfliktnih perspektiva. No ipak je Zlatno runo slavljeno kao jedinstveno. Jedna od očiglednih odlika je i ogroman obim i tematska kompleksnost. Zlatno runo opisuje lutanje generacija Njegovana i kroz njih istražuje istoriju Balkana. Prvi, drugi i treći tom izdat je na francuskom 2002, 2003. i 2004. godine. Osamdesetih je Pekić napisao nešto sasvim novo. Sakupljao je materijal za pisanje knjige o izgubljenom ostrvu Atlantidi, sa namerom da da jedno novo objašnjenje za korene, razvoj i propast naše civilizacije. I pored klasičnih izvora koji su inspirisali njegov antropološki interes, Pekić je odlučio da ocrta svoju novu viziju budućnosti i time izbegne restrikcije „istorijskog modela“ sa kojim je on nesumnjivo morao da se suoči u starim mitovima. Iz toga su proizišle tri knjige: žanr-roman Besnilo (1983), antropološki roman 1999 (1984) i epos Atlantida (1988).[3] Ove knjige su doživele veliki broj izdanja u Srbiji, a Besnilo je bio bestseler. Besnilo je prevedeno na španski 1988. i mađarski 1994, a Atlantida na češki 1989. Za Atlantidu je Pekić dobio „Goranovi nagradu“ 1988. Ovaj roman je 1983. izabran za najčitaniju knjigu domaćeg autora te godine i dobio je nagradu Beogradski pobednici. Pekićeva Odabrana dela u 12 tomova štampana su krajem 1984. a za njih je dobio Nagradu Udruženja književnika Srbije. Godine koje su pojeli skakavci, u tri toma, izdate su između 1987. i 1990. Dva odlomka prve knjige su prevedena na engleski i publikovana u književnim časopisima Velike Britanije. Ovo je Pekićeva autobiografsko-memoarska proza sa ocenom i objašnjenjem posleratnih dana, životom i proganjanjem buržoazije pod komunističkim režimom. Ove knjige nisu samo autobiografske u klasičnom smislu reči, pošto se Pekić bavi i opštim stanjem Jugoslavije posle Drugog svetskog rata, kao i drugim zemljama i njihovim penalnim sistemima. On slika zatvorski život kao jedinstvenu civilizaciju, a civilizaciju „slobode“ kao specijalan vid zatvora. Ova trilogija je izabrana kao najbolja memoarska proza i za nju je Pekić dobio Nagradu Miloš Crnjanski 1989. Gotske priče Novi Jerusalim štampane su 1989, za koje je Pekić je dobio Nagradu Majska rukovanja u Crnoj Gori 1990. za svoja literarna i kulturna dostignuća. Dve priče iz ove zbirke su publikovane na francuskom, engleskom i ukrajinskom u raznim antologijama. Priča Čovek koji je jeo smrt iz ove knjige bila je posebno prevedena u Francuskoj 2005. kao separatno izdanje. Na talasima radio-stanice France kulture je 21. septembra 2005. ovo Pekićevo delo predstavljeno kao knjiga dana, odnosno kao najbolja knjiga stranog pisca te godine. Film, pozorište i radio Borislav Pekić sa Mihizom 1982. godine Pekić se sedamdesetih izdvojio kao jedan od najboljih savremenih dramskih pisaca Srbije. Redovno je pisao radio-drame za Westdeutscher Rundfunk u Kelnu, kao i za Süddeutscher Rundfunk u Štutgartu. Od 27 drama koje su izvedene i/ili štampane u Srbiji, 17 su imale svoju premijeru u Nemačkoj. Mnoge su bile transformisane u pozorišne i/ili TV drame i dobijale su brojne nagrade. Šesnaest njih je štampano u njegovim Odabranim delima 1984. Njegova drama Generali ili Srodstvo po oružju (1969) se može naći u svakoj antologiji srpske savremene drame. Dobila je Nagradu Sterijinog pozorja za komediju godine 1972, kao i Nagradu Kneginja Milica pozorišta u Kruševcu 1991. Pekićevi pozorišni komadi su bili veoma popularni i hvaljeni, a najpoznatiji od njih Cincari ili Korešpodencija (1979), koja je bazirana na četvrtom tomu Zlatnog runa, igrala se 280 puta u Ateljeu 212 u Beogradu, u periodu od 23 godine. Dobio je prvu nagradu Radio Zagreba za dramu 186. Stepenik (1982), kao i prvu nagradu na festivalima u Ohridu i Varni za Kako zabavljati gospodina Martina (1990). Tokom svoje karijere Pekić je radio na mnogim filmovima, napisao je više od dvadeset originalnih scenarija i adaptirao neke od svojih romana za film. Film Vreme čuda je bio izabran da reprezentuje Jugoslaviju na Kanskom festivalu 1991,[4] gde je Goran Paskaljević dobio nagradu za režiju, a kasnije film je učestvovao na festivalima u Glazgovu, Moskvi, Montrealu i Vrnjačkoj Banji. Nagrada kritičara dodeljena je u San Sebastijanu 1990. Đavolji raj (1989) (That summer of white roses), rađen po sagi-fantasmagoriji Odbrana i poslednji dani, dobio je nagradu na filmskom festivalu u Tokiju 1989. i bio je selektovan iste godine da reprezentuje Jugoslaviju na festivalu u Monpeljeu (Francuska), Puli (Hrvatska), San Sebastijanu (Španija), Los Anđelesu i San Francisku (SAD). Kao honorarni komentator Jugoslovenskog odeljenja Svetske sekcije Bi-Bi-Sija u Londonu (1986—1991) Pekić je čitao svoja „Pisma iz Londona“ svake nedelje; ova Pisma su posle štampana u Jugoslaviji kao Pisma iz tuđine, Nova pisma iz tuđine i Poslednja pisma iz tuđine (1987—1991). Svaka knjiga je sadržavala pedeset pisama sa duhovitim i inovativnim zapažanjima o Engleskoj i engleskom narodu. Pisma su bila emitovana za jugoslovenske i srpske slušaoce, za koje je Pekić naročito uživao da napravi brojna i humoristična poređenja između engleske i naše vlasti, države, običaja i ljudi. Za ove knjige dobio je Nagradu Jaša Ignjatović u Mađarskoj 1991. Pekić je takođe na istom programu Bi-Bi-Sija imao seriju o istoriji Velike Britanije, koja je izdata posthumno sa naslovom Sentimentalna povest Britanskog carstva (1992). Za ovo delo je dobio Počasnu nagradu BIGZ-a, izdavača knjige. Delo je štampano nekoliko puta i imalo je velikog uspeha. Dela su mu prevedena na engleski, nemački, francuski, italijanski, španski, holandski, poljski, češki, slovački, mađarski, rumunski, retoromanski, makedonski, slovenački, albanski, grčki, švedski i ukrajinski. Kraj života i smrt Borislav Pekić na prvim masovnim demonstracijama protiv režima Slobodana Miloševića, 9. marta 1991. Godine 1989, zajedno sa još dvanaest intelektualaca obnovio je rad Demokratske stranke,[2] da bi sledeće, 1990. godine, postao član Glavnog odbora, kao i jedan od urednika obnovljenog opozicionog lista „Demokratija“. Godine 1991, bio je kandidat Demokratske stranke za narodnog poslanika u Skupštini Republike Srbije u beogradskoj opštini Rakovica, kada je pobedio njegov protivkandidat Vojislav Šešelj.[5] Pekić je bio potpredsednik Srpskog PEN centra od 1990. do 1992. godine i član engleskog PEN centra. Bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine, kao i član Krunskog saveta princa Aleksandra Karađorđevića 1992. godine. Aktivan, kako kao autor tako i kao javna ličnost, do poslednjeg dana, Pekić je umro od raka pluća u svom domu u Londonu, 2. jula 1992. godine u 63. godini života. Kremiran je u Londonu, a njegova urna se nalazi u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu,[6] zajedno sa drugim uvaženim ličnostima iz socijalnog, političkog i kulturnog reda građana. Posthumno, 1992, ga je Nj. K. V. prestolonaslednik Aleksandar odlikovao Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena, kao najvišeg odlikovanja dodeljenog od pretendenta Srbije na poziciju monarha.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Stolećima je Britanija živela do Evrope, ponekad i od nje. Stolećima je njen život zavisio od Evrope i Evropa od nje. Da vlastite interese zaštiti, došla je svojim intervencijama glave mnogim evropskim ambicijama, i ne verujem da sa sigurnošću smemo reći kako nije bila u pravu, ali kao da je sve vreme, u podozrenju i otporu prema Kontinentu kome je samo geografski pripadala, slutila opasnost koja će je jednom od nje snaći, opasnost što će u nekoliko krupnih i proždrljivih zalogaja progutati gotovo sve njene istorijske trijumfe. Borislav Pekić Objedinjujući mnoge istorijske istine i zablude, Borislav Pekić, dugo godina azilant na britanskom ostrvu, stvorio je neobičnu, istorijski validnu i čitalački uzbudljivu i zanimljivu povest gordog Albiona – britanskog Ujedinjenog Kraljevstva. Sentimentalna povest Britanskog carstva, međutim, uzdiže se iznad „terora istorije“, ali i iznad književnih uopštavanja i fikcionalizacije, ironijskim otklonom prema inače pouzdanom istoriografskom pristupu građi. Na taj način je stvorio delo koje svedoči da je istorija „učiteljica života“ ali je opisao i njene dobre i loše đake. Nema ničega sentimentalnog u krvavim istorijskim epizodama, ali ima u sentimentu pisca koji zna da je dobra priča osnov za dobru knjigu, a ova povest je upravo to. Borislav V. Pekić (Podgorica, 4. februar 1930 — London, 2. jul 1992) bio je jedan od najznačajnijih srpskih književnika 20. veka,[1] romansijer, dramski pisac, filmski scenarista, akademik i jedan od trinaest intelektualaca koji su obnovili rad Demokratske stranke.[2] Dobitnik je NIN-ove nagrade za roman Hodočašće Arsenija Njegovana iz 1970. godine i niza drugih priznanja: Nagrada Sterijinog pozorja (1972); nagrada udruženja izdavača, (1977); Nagrada Radio-Zagreba, (1982); Godišnja nagrada Udruženja književnika Srbije za Sabrana dela (1985); Njegoševa nagrada, (1987); Nagrada Zadužbine Jakova Ignjatovića, 1991. Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom za doprinos u kulturnom stvaralaštvu. Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Njegova najpoznatija dela su Zlatno runo, Besnilo, Odbrana i poslednji dani, Kako upokojiti vampira, Atlantida i Vreme čuda. Od 12. decembra 1985. bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Mladost i romani Rodio se u Podgorici 1930. Njegov otac, Vojislav D. Pekić, je u Kraljevini Jugoslaviji bio visoki državni činovnik, tako da su od Borislavovog rođenja do 1941. živeli u Starom i Novom Bečeju, Mrkonjić Gradu, Kninu i Cetinju.[1] Početkom Drugog svetskog rata, italijanske okupacione vlasti su ih proterale iz Cetinja za Srbiju.[1] Njegova porodica se nastanila u Bavaništu (južni Banat), a 1945. se odselila u Beograd.[1] Po preseljenju u Beograd 1945, obrazovanje je nastavio u Trećoj muškoj gimnaziji, gde je maturirao 1948.[1] Ubrzo posle toga je bio uhapšen: „ Bio sam član ilegalne studentsko-gimnazijske organizacije koja se zvala Savez demokratske omladine Jugoslavije. Uhapšen sam 7. novembra 1948, maja 1949. osuđen po Zakonu o krivičnim delima protiv naroda i države, na prvostepenom Okružnom sudu na 10 godina, a potom mi je na Vrhovnom sudu (Narodne Republike Srbije 26. juna 1949. godine) kazna povećana na 15 godina zatvora sa prisilnim radom i izvesnim brojem godina gubitka građanskih prava nakon izdržane kazne. Pomilovan sam 29. novembra 1953. godine. ” — Borislav Pekić[1] Kao pripadnik SDOJ-a je osuđen na petnaest godina robije sa prinudnim radom. Izdržavao je kaznu u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš. Pomilovan je posle pet godina 1953. godine. Za vreme tamnovanja začete su mnoge ideje koje je posle razvio u svojim glavnim romanima. Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1954—1958). Borislav i Ljiljana Pekić sa svojom kćerkom 1959. godine Godine 1958. oženio se inženjerkom arhitekture Ljiljanom Glišić, sestričinom dr Milana Stojadinovića, koji je bio predsednik vlade Jugoslavije (1935—1939) i ministar finansija. Godinu dana kasnije rodila im se ćerka Aleksandra. Godina 1959. je takođe godina kada je Pekić napisao svoj prvi od preko dvadeset originalnih filmskih scenarija za glavne filmske kuće u Jugoslaviji, među kojima i Dan četrnaesti, koji je predstavljao Jugoslaviju na Kanskom filmskom festivalu 1961. godine. Godinama je Pekić radio na nekolicini romana, a kada je prvi od njih, Vreme čuda (1965), štampan, privukao je pažnju velikog broja čitalaca, kao i književnih kritičara. Ovaj roman je 1976. izdat na engleskom od strane Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku kao Time of Miracles (Vreme čuda). Preveden je na francuski 1986, na poljski 1986, rumunski 1987, italijanski 2004. i grčki 2007. Pekićev prvi roman jasno je ukazao na dve važne karakteristike njegovog rada, oštar antidogmatizam i konstantni skepticizam u pogledu mogućeg „progresa“ čovečanstva koji je dostignut u toku svoje istorije. U periodu između 1968. i 1969. Pekić je bio jedan od urednika „Književnih novina“. Njegov drugi roman je Hodočašće Arsenija Njegovana (1970), u kome je, pored ostalog, dao sliku studentskog protesta 1968. u Jugoslaviji. Iako se ideološki distancirao od ovog opozicionog pokreta, nova politička klima je dalje komplikovala njegov odnos sa vlašću, tako da je godinu dana bio bez pasoša. Roman je ipak dobio Ninovu nagradu kao najbolji jugoslovenski roman te godine. Engleski prevod pod naslovom Houses of Belgrade (Beogradske kuće) se objavio 1978. u izdavačkoj kući Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku, a kasnije je bio preveden na poljski, češki i rumunski. Iseljenje i dalji rad Borislav Pekić kao zatvorenik, plakat za izložbu Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Najzad se 1975. pojavilo Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, koje je kasnije prevedeno na poljski 1980, mađarski 1982, češki 1985. i francuski 1992. Godine 1977. poslao je rukopis sotije Kako upokojiti vampira na književni konkurs Udruženih izdavača Jugoslavije, koji su prepoznali u njemu najbolje pristiglo delo i tako je knjiga štampana. Kasnije je prevedena na češki 1980, poljski 1985, italijanski 1992, a engleski prevod se pojavio 2005. Baziran delimično na Pekićevom sopstvenom iskustvu u zatvoru i istrazi, roman pokazuje metode, logiku i psihologiju modernog totalitarnog režima. Odbrana i poslednji dani (1977), saga-fantasmagorija prevedena je na poljski i mađarski 1982, na češki 1983, francuski 1989. i švedski 2003. Ova tri romana bazično se bave raznim vrstama i na raznim nivoima kolaboracije u Jugoslaviji za vreme Drugog svetskog rata. Posle više od dve decenije priprema, studija i proučavanja prvi tom Pekićeve sedmotomovne fantasmagorije Zlatno runo se 1978. godine pojavio pred čitaocima. Slede zatim i ostalih šest tomova tokom 1978—1986. godine. Tim delom se Pekić uvrstio u najznačajnije srpske književnike. Za ovu sagu Pekić je 1987. dobio Njegoševu nagradu, označujući ga kao jednog od vrhovnih savremenih proznih pisca u Jugoslaviji. Prema mišljenju žirija Televizije Srbije, taj roman je ušao u izbor deset najboljih romana, napisanih na srpskom jeziku u periodu od 1982. do 1992. godine. Zlatno runo je upoređivano od strane inostranih kritičara sa Džejms Džojsovim ″Uliksom″, po strukturi naracije klasičnog mita, sa Manovim ″Budenbrokovima″, po dugačkoj porodičnoj istoriji i evoluciji predratnog društva, kao i sa ″Kontrapunktom života″ Oldusa Hakslija, po unutrašnjoj tenziji koja prolazi kroz lavirint konfliktnih perspektiva. No ipak je Zlatno runo slavljeno kao jedinstveno. Jedna od očiglednih odlika je i ogroman obim i tematska kompleksnost. Zlatno runo opisuje lutanje generacija Njegovana i kroz njih istražuje istoriju Balkana. Prvi, drugi i treći tom izdat je na francuskom 2002, 2003. i 2004. godine. Osamdesetih je Pekić napisao nešto sasvim novo. Sakupljao je materijal za pisanje knjige o izgubljenom ostrvu Atlantidi, sa namerom da da jedno novo objašnjenje za korene, razvoj i propast naše civilizacije. I pored klasičnih izvora koji su inspirisali njegov antropološki interes, Pekić je odlučio da ocrta svoju novu viziju budućnosti i time izbegne restrikcije „istorijskog modela“ sa kojim je on nesumnjivo morao da se suoči u starim mitovima. Iz toga su proizišle tri knjige: žanr-roman Besnilo (1983), antropološki roman 1999 (1984) i epos Atlantida (1988).[3] Ove knjige su doživele veliki broj izdanja u Srbiji, a Besnilo je bio bestseler. Besnilo je prevedeno na španski 1988. i mađarski 1994, a Atlantida na češki 1989. Za Atlantidu je Pekić dobio „Goranovi nagradu“ 1988. Ovaj roman je 1983. izabran za najčitaniju knjigu domaćeg autora te godine i dobio je nagradu Beogradski pobednici. Pekićeva Odabrana dela u 12 tomova štampana su krajem 1984. a za njih je dobio Nagradu Udruženja književnika Srbije. Godine koje su pojeli skakavci, u tri toma, izdate su između 1987. i 1990. Dva odlomka prve knjige su prevedena na engleski i publikovana u književnim časopisima Velike Britanije. Ovo je Pekićeva autobiografsko-memoarska proza sa ocenom i objašnjenjem posleratnih dana, životom i proganjanjem buržoazije pod komunističkim režimom. Ove knjige nisu samo autobiografske u klasičnom smislu reči, pošto se Pekić bavi i opštim stanjem Jugoslavije posle Drugog svetskog rata, kao i drugim zemljama i njihovim penalnim sistemima. On slika zatvorski život kao jedinstvenu civilizaciju, a civilizaciju „slobode“ kao specijalan vid zatvora. Ova trilogija je izabrana kao najbolja memoarska proza i za nju je Pekić dobio Nagradu Miloš Crnjanski 1989. Gotske priče Novi Jerusalim štampane su 1989, za koje je Pekić je dobio Nagradu Majska rukovanja u Crnoj Gori 1990. za svoja literarna i kulturna dostignuća. Dve priče iz ove zbirke su publikovane na francuskom, engleskom i ukrajinskom u raznim antologijama. Priča Čovek koji je jeo smrt iz ove knjige bila je posebno prevedena u Francuskoj 2005. kao separatno izdanje. Na talasima radio-stanice France kulture je 21. septembra 2005. ovo Pekićevo delo predstavljeno kao knjiga dana, odnosno kao najbolja knjiga stranog pisca te godine. Film, pozorište i radio Borislav Pekić sa Mihizom 1982. godine Pekić se sedamdesetih izdvojio kao jedan od najboljih savremenih dramskih pisaca Srbije. Redovno je pisao radio-drame za Westdeutscher Rundfunk u Kelnu, kao i za Süddeutscher Rundfunk u Štutgartu. Od 27 drama koje su izvedene i/ili štampane u Srbiji, 17 su imale svoju premijeru u Nemačkoj. Mnoge su bile transformisane u pozorišne i/ili TV drame i dobijale su brojne nagrade. Šesnaest njih je štampano u njegovim Odabranim delima 1984. Njegova drama Generali ili Srodstvo po oružju (1969) se može naći u svakoj antologiji srpske savremene drame. Dobila je Nagradu Sterijinog pozorja za komediju godine 1972, kao i Nagradu Kneginja Milica pozorišta u Kruševcu 1991. Pekićevi pozorišni komadi su bili veoma popularni i hvaljeni, a najpoznatiji od njih Cincari ili Korešpodencija (1979), koja je bazirana na četvrtom tomu Zlatnog runa, igrala se 280 puta u Ateljeu 212 u Beogradu, u periodu od 23 godine. Dobio je prvu nagradu Radio Zagreba za dramu 186. Stepenik (1982), kao i prvu nagradu na festivalima u Ohridu i Varni za Kako zabavljati gospodina Martina (1990). Tokom svoje karijere Pekić je radio na mnogim filmovima, napisao je više od dvadeset originalnih scenarija i adaptirao neke od svojih romana za film. Film Vreme čuda je bio izabran da reprezentuje Jugoslaviju na Kanskom festivalu 1991,[4] gde je Goran Paskaljević dobio nagradu za režiju, a kasnije film je učestvovao na festivalima u Glazgovu, Moskvi, Montrealu i Vrnjačkoj Banji. Nagrada kritičara dodeljena je u San Sebastijanu 1990. Đavolji raj (1989) (That summer of white roses), rađen po sagi-fantasmagoriji Odbrana i poslednji dani, dobio je nagradu na filmskom festivalu u Tokiju 1989. i bio je selektovan iste godine da reprezentuje Jugoslaviju na festivalu u Monpeljeu (Francuska), Puli (Hrvatska), San Sebastijanu (Španija), Los Anđelesu i San Francisku (SAD). Kao honorarni komentator Jugoslovenskog odeljenja Svetske sekcije Bi-Bi-Sija u Londonu (1986—1991) Pekić je čitao svoja „Pisma iz Londona“ svake nedelje; ova Pisma su posle štampana u Jugoslaviji kao Pisma iz tuđine, Nova pisma iz tuđine i Poslednja pisma iz tuđine (1987—1991). Svaka knjiga je sadržavala pedeset pisama sa duhovitim i inovativnim zapažanjima o Engleskoj i engleskom narodu. Pisma su bila emitovana za jugoslovenske i srpske slušaoce, za koje je Pekić naročito uživao da napravi brojna i humoristična poređenja između engleske i naše vlasti, države, običaja i ljudi. Za ove knjige dobio je Nagradu Jaša Ignjatović u Mađarskoj 1991. Pekić je takođe na istom programu Bi-Bi-Sija imao seriju o istoriji Velike Britanije, koja je izdata posthumno sa naslovom Sentimentalna povest Britanskog carstva (1992). Za ovo delo je dobio Počasnu nagradu BIGZ-a, izdavača knjige. Delo je štampano nekoliko puta i imalo je velikog uspeha. Dela su mu prevedena na engleski, nemački, francuski, italijanski, španski, holandski, poljski, češki, slovački, mađarski, rumunski, retoromanski, makedonski, slovenački, albanski, grčki, švedski i ukrajinski. Kraj života i smrt Borislav Pekić na prvim masovnim demonstracijama protiv režima Slobodana Miloševića, 9. marta 1991. Godine 1989, zajedno sa još dvanaest intelektualaca obnovio je rad Demokratske stranke,[2] da bi sledeće, 1990. godine, postao član Glavnog odbora, kao i jedan od urednika obnovljenog opozicionog lista „Demokratija“. Godine 1991, bio je kandidat Demokratske stranke za narodnog poslanika u Skupštini Republike Srbije u beogradskoj opštini Rakovica, kada je pobedio njegov protivkandidat Vojislav Šešelj.[5] Pekić je bio potpredsednik Srpskog PEN centra od 1990. do 1992. godine i član engleskog PEN centra. Bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine, kao i član Krunskog saveta princa Aleksandra Karađorđevića 1992. godine. Aktivan, kako kao autor tako i kao javna ličnost, do poslednjeg dana, Pekić je umro od raka pluća u svom domu u Londonu, 2. jula 1992. godine u 63. godini života. Kremiran je u Londonu, a njegova urna se nalazi u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu,[6] zajedno sa drugim uvaženim ličnostima iz socijalnog, političkog i kulturnog reda građana. Posthumno, 1992, ga je Nj. K. V. prestolonaslednik Aleksandar odlikovao Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena, kao najvišeg odlikovanja dodeljenog od pretendenta Srbije na poziciju monarha...

Kao na slikama prelepe ilustracije iz ex yu Птице (лат. Aves) су класа двоножних, топлокрвних кичмењака који полажу јаја. Птице су током јуре еволуирале од диносауруса подреда теропода, а најранија позната птица из Јура#Подела|касне јуре]] је Archaeopteryx.[3] По величини варирају од ситних колибрија до крупних нојева. Постоји између 10 и 11 хиљада познатих врста птица и најразноврснији су класа међу копненим кичмењацима. Данашње птице одликују перје, кљун без зуба, полагање јаја са чврстом љуском, висока стопа метаболизма, срце с две коморе и две преткоморе, те лаган, али јак скелет. Многе птице имају предње удове развијене као крила којима могу летети, иако су нојевке и неколико других, углавном ендемских острвских врста, изгубиле ту способност. Многе птичје врсте сваке године крећу на селидбе у удаљене крајеве, а још више их предузима миграције које су краће и мање регуларне. Птице су друштвене животиње и комуницирају визуелним сигналима, гласовним позивима и певањем, учествују у друштвеном понашању што укључује заједнички лов, помоћ при одгајању подмлатка и понашање карактеристично за јато. Неке врсте птица су искључиво моногамне, друге првенствено моногамне уз повремено парење с другим јединкама. Друге врсте су полигине или полиандричне. Јаја обично полажу у гнездима где се она инкубирају, и већина птица дуже време проводи у подизању младих након излегања. Људи искориштавају птице као важан извор хране кроз лов и живинарство. Неке врсте, првенствено певачице и папагаји омиљене су као кућни љубимци. Птице су истакнуто заступљене у свим погледима људске културе, од религије, поезије до популарне музике. Око 120 до 130 птичјих врста изумрло је као резултат људског деловања од 1600. године, а пре тога још и више. Данас многим врстама птица прети изумирање због деловања људи и врше се напори како би се заштитиле. Еволуција и систематика[уреди | уреди извор] Фосил Archaeopteryx bavarica из Палеонтолошког музеја у Минхену Модел птице Archaeopteryx, најраније познате птице[4] Прву класификацију птица направили су Франсис Вилоби и Џон Реј у својој књизи из 1676. с насловом Ornithologiae.[5] Тај рад је, иако донекле преобликован, био основа за данашњи класификацијски систем који је први осмислио Карл фон Лине 1758.[6] Птице су у Линеовој систематици категорисане као класа Aves. Кладистика њихову класу уврштава у таксон диносауруса Theropoda.[7] Према тренутном консензусу, Aves и сестрински ред Crocodilia заједно чине заостале чланове таксона рептила Archosauria. У кладистици се обично сви дефинишу као потомци најкаснијег заједничког претка данашњих птица, Archaeopteryx litographica.[4][8][9] Archaeopteryx из кимериџа касне јуре (пре око 155 до 150 милиона година) по овој дефиницији је најранија позната птица. Други их дефинишу тако да укључују само данашње птичје групе не узимајући у обзир фосилне остатке,[10] делом како би се избегле несигурности око смештања Archaeopteryxa у односу на животиње за које се претпоставља да су диносауруси таксона теропода.[4][11] делом како би се избегле несигурности око смештања Archaeopteryxa у односу на животиње за које се претпоставља да су диносауруси таксона теропода.[4][11] Данашње птице деле се на два надреда: Paleognathae (већином птице које не лете, као нпр. нојеви), и изразито разнолике Neognathae, група у којој се налазе све остале птице. Зависно од таксономског гледишта, примери наведеног броја врста варирају између 8,8 хиљада до 10,2 хиљада познатих живих птичјих врста на свету. Употреба појма[уреди | уреди извор] Мужјак коса Плава сеница - Cyanistes (Parus) caeruleus Овај чланак користи појам „птица“ за назначавање животиња чланова класе Aves, укључујући и Archaeopteryxa, али се првенствено бави живућим птицама, које су све Neornithes и тако неупитно дио класе Aves. У популарној науци појам „птица“ се често користи неформално, означавајући било којег теропода с перјем и крилима, тако да се животињске врсте као што су Microraptor и Rahonavis понекад називају птицама, иако их већина научника на бази данашњих доказима не би сматрала делом класе Aves. Диносауруси и порекло птица[уреди | уреди извор] Постоји значајна количина доказа да су се птице развиле из диносауруса теропода, што укључује скупину Манираптора, што између осталих укључује породице Dromaeosauridae и Oviraptoridae.[12] Како је откривено још нептичјих теропода који су с њима блиско повезани, претходно јасна разлика између птица и нептица све је теже одредива. Недавна открића у Лиаонингу, североисточној покрајини НР Кине, која показује да су многи мањи диносауруси тероподи имали перје, доприноси томе.[13] Фосил првотне птице Archaeopteryx из јуре, пронађен у касном 19. веку, познат је као једна од пронађених недостајућих карика која подржава теорију еволуције, иако га се не сматра директним претком данашњих птица. Друга рана врста птице је Confuciusornis која је живела у раном раздобљу креде. Обе вероватно по старости претече Protoavis texensis, иако испрекиданост њеног фосила оставља знатне сумње у то је ли у питању птичји предак. Друге птице мезозоика укључују групе Enantiornithes, Yanornis, Ichthyornis, Gansus, те Hesperornithiformes, групу нелетећих водених птица које наликују гњурцима и пленорима. Могуће је да су дромеосауриди Cryptovolans и Microraptor имали способност летења на сличан или бољи начин од Archaeopteryx врста. Cryptovolans је у својој грађи имао гребен, кост која служи као упориште за мишиће крила. По том критеријуму, Cryptovolans је пре птица него Archaeopteryx коме нека од ових обележја данашњих птица недостају. Због тога неки палеонтолози наводе на то да су у ствари дромеосаури првотне птице и да већи дио чланова те породице секундарно није способан да лети, тј. да су се дромеосаури развили из птица а не обрнуто. Докази за ову тезу тренутно нису довољно уверљиви, јер однос између најнапреднијих диносауруса манираптора и најпримитивнијих правих птица још није разјашњен. Иако диносауруси надреда Ornithischia (са зделицом налик на данашње птице) имају исту структуру кукова као птице, оне су у ствари настале од диносауруса надреда Saurischia (зделице налик гуштерима) и тако независно наследиле анатомију кукова. У ствари је птичја структура зглобова по трећи пут развијена међу посебном групом теропода Therizinosauridae. Алтернативна теорија о диносаурском пореклу птица коју подржава неколико научника (најзначајнији су Лари Мартин и Алан Федуција), тврди како су птице (укључујући и диносаурусе групе манираптора које су еволуирале од раних архосаура као што је Longisquama.[14] Tu teoriju osporava većina drugih znanstvenika u paleontologiji, kao i stručnjaci za razvoj i evoluciju perja.[15] Географско ширење данашњих птица[уреди | уреди извор] Снежна сова Данашње птице класификују се у групу Neornithes, за коју је познато да је еволуирала крајем креде. Даље се деле на Paleognathae и Neognathae. Група Paleognathae укључује тинамуовке Средње и Јужне Америке као и нојевке. Нојевке су крупне птице које не лете и укључују нојеве, казуаре, кивије и емуе (иако неки научници сумњају да нојевке представљају вештачку групацију птица које су независно изгубиле способност летења кроз низ неповезаних еволуцијских токова). Прво одступање од остатка групе Neognathes представља надред Galloanseri у којем су редови паткарица (Anseriformes; патке, гуске и лабудови) и кокошки (Galliformes; фазани, тетреби и сродници). Еволуцијско раздвајање од остатка групе Neognathes догодило се пре нестанка диносауруса, али постоје различита мишљења о томе да ли се ширење преосталих врста групе Neognathes догодило пре или после тога.[16] Ово неслагање делом је проузроковано одступањем између различитих доказа, при чему молекуларно одређивање старости сугерише ширење у доба креде, док фосилни остаци подржавају ширење у терцијару. Покушаји усклађивања ових двају доказа показали су се контроверзним.[16][17] Класификовање птица врло је контроверзна тема. Дело Phylogeny and Classification of Birds (Филогенеза и класификација птица) из 1990. Сиблија и Ахлквиста је међу најважнијим у том подручју, иако се о њему често расправља и непрестано преиспитује. Знатна превага када су у питању докази сугерише како данашње птице чине прецизне таксоне. Међутим научници се не слажу о односима између њихових редова; докази из анатомије данашњих птица, фосила и ДНК помогли су у решавању проблема, али до чврстог консензуса још није дошло. Новији молекуларни и фосилни докази пружају све јаснију предоџбу еволуције редова данашњих птица. Редови птица[уреди | уреди извор] Главни чланак: Класификација птица Кладограм модерног односа птица базиран на Јарвис, Е. Д. et al. (2014)[18] са неким именима кладаа по Јури, Т. et al. (2013).[19] Aves Palaeognathae Struthioniformes (нојеви) Notopalaeognathae Rheiformes (нанду) †Dinornithiformes (моа) †Lithornithiformes Tinamiformes (тинаму) Novaeratitae Casuariiformes (ему & казуари) Apterygiformes (киви) †Aepyornithiformes (слоновска птица) Neognathae Galloanserae Galliformes (коке) Odontoanserae †Pelagornithidae Anserimorphae †Gastornithiformes Anseriformes (пловуше) Neoaves Columbea Mirandornithes Phoenicopteriformes (фламингоси) Podicipediformes (гњурци) Columbimorphae Columbiformes (голубови) Mesitornithiformes (месите) Pteroclidiformes (саџе) Passerea Cypselomorphae (колибри, чиопе) Otidimorphae Cuculiformes (кукавице) Otidiformes (дропље) Musophagiformes (туракои) Opisthocomiformes (хоацин) Cursorimorphae Gruiformes (ждралови) Charadriiformes (шљукарице) Aequornithes (пингвин, чапља, пеликан, рода, итд) Eurypygimorphae Eurypygiformes (сунчана чапља) Phaethontiformes (тропске птице) Telluraves Afroaves Accipitrimorphae Cathartiformes (лешинари Новог света) Accipitriformes (орлови и јастребови са сродницима) Strigiformes (сове) Coraciimorphae Coliiformes (мишовкиње) Eucavitaves Leptosomatiformes (кукавичје модривране) Cavitaves Trogoniformes (трогони) Picocoraciae Bucerotiformes (кљунорошци) Coraciformes (модровране) Piciformes (детлић, тукан итд.) Australaves Cariamiformes Eufalconimorphae Falconiformes (соколови) Psittacopasserae Psittaciformes (папагаји) Passeriformes (певачице) Ово је списак таксономских редова у подкласи Neornithes, тј. данашњих птица. Подразред Neornithes Paleognathae: Struthioniformes, ној, ему, киви Tinamiformes, тинаму Neognathae: Anseriformes, патке, гуске и лабудови Galliformes, коке: јаребица, препелица, фазан, кокош, тетреб, паун Sphenisciformes, пингвин Gaviiformes, северни гњурци Podicipediformes, гњурци Procellariiformes, бурњаци Pelecaniformes, пеликан, корморан, фрегата, блуна Ciconiiformes, рода, чапља, ибис, букавац Phoenicopteriformes, фламинго Accipitriformes, орао, јастреб Falconiformes, соколови Turniciformes, препеличице/препеличарке Gruiformes, ждрал Charadriiformes, вивак, шљука, спрудник Pteroclidiformes, саџе Columbiformes, грлица, гугутка, голуб Psittaciformes, папагаји Cuculiformes, кукавице Strigiformes, сове Caprimulgiformes, помракуше Apodiformes, чиопе Trochiliformes, колибри Coraciiformes, водомар, пчеларица, златоврана, пупавац Piciformes, детлић, жуна, тукан Trogoniformes, трогони Coliiformes, мишјакиње Passeriformes, певачице Popis taksonomskih redova u класи Aves према традиционалном класификовању (тзв. Клементсов поредак; потпуно различити тип поделе на темељу молекуларних истраживања, `Сиблијев поредак`, је још у фази потврде од стране научне заједнице). Тај поредак знатно је утицао на гледишта у систематици у којима је група кокошки попримала све чвршће доказе о свом птичјем пореклу молекуларним, фосилним и анатомским доказима. С повећањем квалитете доказа до 2006. године, постало је могуће да се провере значајнији предлози у систематици Сибли-Ахлквиста, с повољним резултатима, поготово у групама Charadriiformes, Gruiformes или Caprimulgiformes. Разнолик број изумрлих птичјих таксона постојао је у ери мезозоика без данас постојећих потомака. То укључује групе Confuciusornis, зубате морске птице као што су Hesperornithes и Ichthyornithes, као и разнолик подразред Enantiornithes („супротне птице“). Карактеристике[уреди | уреди извор] Данашње врсте птица се карактеришу присуством перја, специјалне диференцијације коже. Поседују кљун без зуба, лагане али чврсте кости, срце са две коморе и две преткоморе, висок интензитет метаболизма, полажу јаја са чврстом љуском. Већина врста има предње екстремитете модификоване у крила и способност летења, иако су неке групе секундарно изгубиле ову способност. Интересантна карактеристика великог броја врста птица је њихова миграција. Имају сталну телесну температуру. Развијено је чуло вида и чуло слуха. Предњи удови су преображени у крила. Митарење је појава када птице збацују перје. Све птице имају перје. Свака птица има кљун. Све птице се излегу из јајета. Распрострањеност[уреди | уреди извор] Птице су настањене на свим континентима. Највећи биодиверзитет имају у тропској области (што је последица веће брзине специјације у тропима, или већег степена изумирања у севернијим и јужнијим областима).[20] Птице живе и хране се у већини копнених екосистема, чак и у леденим областима Антарктика (где постоје колоније птица и до 440 km удаљене од обала овог континента).[21] Поједине врсте птица су се адаптирале и на повремен живот и исхрану у водама мора и океана, а неке су се толико оспособиле за морски начин живота, да на копно излазе једино ради гнежђења[22]. Велики утицај човека на популације птица се огледа и у постојању неких синантропних врста. Морфологија и анатомија[уреди | уреди извор] Типска морфологија птице на примеру врсте Vanellus malabaricus: 1 кљун, 2 теме, 3 очни прстен, 4 око, 5 плашт, 6-11 перје крила, 12 доња покривна пера репа, 13 бедро, 14 тибиотарзални зглоб, 15 писак tarsus, 16 прсти, 17 tibia, 18 трбух, 19 бокови, 20 груди, 21 образ, 22 креста Главни чланак: Морфологија и анатомија птица У поређењу са морфологијом тела осталих кичмењака, тела птица имају унеколико необичне адаптације, које им олакшавају или омогућавају летење. У морфолошкоанатомске адаптације спада присуство перја, шупљих костију, специјално грађене грудне кости, кости јадца, модификација целокупних предњих екстремитета у крила, специфична диференцијација крилних мишића. Сем морфоанатомских постоје и бројне физиолошке адаптације птица. Птице певачице[уреди | уреди извор] Птице певачице су ред птица летачица које у доњем делу грла имају развијен гласни орган. Овај ред обухвата више од половине свих птица. Већина врста су птице мале до средње величине које граде врло сложена, раскошна и лепа гнезда. Међусобно се разликују по начину живота. Штиглић Цајзлов Канаринац Славуј Конопљар Грабљивице[уреди | уреди извор] Птица грабљивица је животна форма птица предатора које лове плен, најчешће ситније кичмењаке, током лета. Адаптације на грабљиви начин живота су јак кљун, као и оштре и снажне канџе. Женке су знатно веће од мужјака. Орао Соко Сова Кобац Ветрушка Занимљивости[уреди | уреди извор] Највећа птица летачица је албатрос. Уједно и распон крила албатроса је највећи, износи 3m од врха једног, до врха другог крила. Кондор не лети, него лебди. Гуска је прва птица припитомљена од стране човека. Орлови не могу живети дуже од 46 дана у ропству. Птица која најбрже лети је сиви соко. Најмања птица на свету је бумбарски колибрић. Величине је само 5,7cm. Нојево јаје је 24 пута веће од кокошијег. Тешко је око 1 900 грама. Да би се скувало потребно је два сата, а љуска ће му остати врућа и два сата након кувања. Најтежа птица која лети је аустралијска дропља тешка око 18kg. Птица ругалица опонаша гласова чак 40 птица. Птица чије срце најбрже куца је црна сеница. Када је узнемирена, њено срце направи и 1000 откуцаја у минуту.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ima podvucenih recenica obicnom olovkom, na par mesta ima i hem. ali ne puno, sve ostalo uredno. Josip Broz Tito (Kumrovec, 7. maja 1892. – Ljubljana, 4. maja 1980.), jugoslavenski revolucionar, vojskovođa i državnik. Smatra se jednom od najvažnijih ličnosti 20. vijeka i uopće historije na prostorima bivše Jugoslavije. Bio je lider Komunističke partije Jugoslavije od 1937. do 1980, vođa Narodnooslobodilačke borbe naroda Jugoslavije od 1941. do 1945, te doživotni predsjednik Socijalističke federativne republike Jugoslavije od 1953. do 1980. godine. Jedan je od osnivača Pokreta nesvrstanih. Njegova sahrana okupila je velik broj tadašnjih državnika. Josip Broz je rođen u malom selu Kumrovcu na Sutli, u najzapadnijem dijelu Hrvatskog zagorja 7. maja 1892. godine kao sedmo od petnaestero djece roditelja Franje (Franceka) i Marije Broz, rođene Javeršek. Mali `nesporazum` oko toga biografskog podatka, s obzirom da se Titov rođendan slavi na dan 25. maja, objasnili su njegovi biografi činjenicom da je Josip Broz za vrijeme svoga dugogodišnjeg revolucionarnog rada bio prisiljen da se služi lažnim papirima i dokumentima, pa je tako i u jednom vojničkom dokumentu austro-ugarske vojske zabilježeno da je rođen 25. maja. A upravo na taj dan (25. V 1944) izvršen je i desant na Drvar. Rođendan je ostao, pa ni sam Tito nije želio da se taj datum mijenja kad ga je narod već prihvatio. Sin oca Hrvata i majke Slovenke, Josip Broz nije osjećao nikakvih nelagoda zbog te okolnosti, jer između dvije susjedne zemlje nije bilo antagonizma ni netrpeljivosti. Josip Broz je mnoge dane djetinjstva proveo kod djeda Martina preko Sutle, te naučio odlično slovenski, zbog čega je imao poteškoća kada je pošao u hrvatsku osnovnu školu. Kada se rodio Josip Broz, život u kumrovačkoj dolini je bio težak i naporan, oskudan i jednoličan. Iako je kmetstvo odavno bilo ukinuto, seljaštvo su pritiskali teški nameti, porezi i opća oskudica, jer su im posjedi bili mali, rasparčani, a zemlja slabe kvalitete. Godina 1903. i 1904. bile su veoma burne u tim krajevima, u znaku općeg narodnog pokreta protiv madžarizacije s jedne strane, i u znaku pobune siromašnih seljaka protiv svih vrsta eksploatacije s druge strane. Osnovnu školu Josip Broz je pohađao u Kumrovcu od 1900. do 1905. Po svršetku osnovne škole Josip Broz je, zbog teškog stanja u obitelji, morao odložiti svoj odlazak na zanat, pa je neko vrijeme morao raditi kod svog ujaka u Sloveniji. Nakon toga je radio u jednoj sisačkoj kantini. Godine 1907. je postao šegrt mehaničarske radionice u Sisku. Po završetku šegrtske škole 1910. prvi put stiže u Zagreb gdje postaje član Socijaldemokratske stranke Hrvatske i Slavonije i učestvuje u radničkim demonstracijama. Nakon `izleta` u Trst, gdje nije našao posao, vraća se u Zagreb gdje 1911. sudjeluje u velikim demonstracijama. Nakon toga je radio u Kamniku u Sloveniji, Čenkovu u Češkoj, u Münchenu, u tvornici automobila `Benz` u Mannheimu, u Njemačkom Ruhru, Beču, Bečkom Novom Mjestu gdje je radio u tvornici automobila `Daimler` kao probni vozač. Naučio je njemački i češki jezik, usavršio svoj i izučio nove zanate. Prvi svjetski rat i oktobarska revolucija Glavni članak: Jugosloveni u Oktobarskoj revoluciji Prva Titova supruga Pelagija Belousova, kojom se oženio tokom boravka u Rusiji. Godine 1913. odlazi u austro-ugarsku vojsku. Tamo je relativno brzo napredovao i stekao podoficirski čin. Također je otkrio i talent za mačevanje te je dobio srebrnu medalju na prvenstvu austro-ugarske vojske u toj disciplini. Početkom prvog svjetskog rata 1914 shvatio je da to nije njegov rat i da nema za šta da ratuje, pa je u to uvjeravao i svoje drugove u kasarni. Odveden je u Petrovaradinsku tvrđavu i tu je proveo neko vrijeme, ali nije osuđen nego je poslan na frontu u Galiciju pa zatim na Karpate. Na fronti je bio do 25. maja 1915. kada je ranjen i zarobljen. U ruskoj bolnici provodi trinaest mjeseci gdje mnogo čita i uči ruski jezik. Nakon izlječenja, Tito je kao zarobljenik poslan na rad u selo Kalasijevo. Pored posla nalazi vremena za čitanje a u razgovorima sa seljacima sve se češće spominje ime Lenjin. Krajem 1916. premješten je u Kungur gdje radi na održavanju željezničke pruge. U junu 1917. napušta Kungur i odlazi u Petrograd gdje sudjeluje u demonstracijama. Zatim bježi u Finsku. Tamo je uhapšen i poslan u zatvor u Petropavlovskoj tvrđavi, iz koje je transportiran natrag u Kungur. Iz transporta je pobjegao i dospio u Omsk, gdje se, poslije pobjede oktobarske revolucije, prijavio u odred Crvene internacionalne garde. Na proljeće 1918. zatražio je da bude primljen u Rusku komunističku partiju (boljševika). U ljeto iste godine umaknuo je pred Kolčakovom vojskom među Kirgize, gdje je radio kao strojar u jednome mlinu. Po povratku boljševika u Omsk vratio se u taj grad i tamo postao član jugoslavenske sekcije Ruske komunističke partije. Partijski rad Glavni članci: Komunistička partija Jugoslavije i Osma zagrebačka mjesna konferencija KPJ U jesen 1920. vraća se u Zagreb gdje stupa u redove Komunističke partije Jugoslavije. Iste godine partija je zabranjena. Kada 1921. ostaje bez posla zapošljava se u mlinu u mjestu Velikom Trojstvu gdje je sa svojom suprugom Pelagijom živio do kasnog proljeća 1925. godine. Tu mu se rodilo troje djece. Prvo dijete umrlo mu je u Zagrebu, a u Trojstvu su mu sahranjeni sinčić Hinko, koji je umro osam dana nakon rođenja kćerkice Zlatice, čiji se život ugasio nakon 17 mjeseci. Godinu dana prije nego što napušta Veliko Trojstvo, rođen je sin Žarko, koji je jedini ostao živ od četvoro njegove djece iz prvog braka. Napušta mlin u Velikom Trojstvu i u kasno proljeće 1925. godine dolazi u Zagreb. Po partijskim zadacima odlazi u Kraljevicu, Beograd i u Smederevsku Palanku. U aprilu 1927. opet se vraća u Zagreb. Od suda u Ogulinu osuđen je na sedam mjeseci robije, uvjetno na četiri mjeseca, zbog komunističke propagande. Nakon izlaska iz zatvora Tito ujedinjuje Partiju koja je bila podijeljena na različit frakcije. Robija Tito u zatvoru u Lepoglavi 1928. godine. Wikiquote „J. Broz je uhapšen 4. VIII. Osim sindikalnih funkcija, od Nove godine bio je zamjenik, a poslije osme konferencije sekretar mjesne partijske organizacije u Zagrebu. Njegov gubitak teško će osjetiti i mjesne partijske organizacije, kao i partijski aparat. Zbog istog slučaja uhapšena je njegova žena, jedan student, jedan emigrant, i vlasnici stana (nepartijci). Njihova imena objavila je »Borba«. Stan je služio kao partijsko skladište za literaturu, no zbog finansijskih nemogućnosti da se za ostalo nabavi još jedan partijski stan, to je ovaj bio upotrebljavan i za drugo (umnožavanje letaka itd.). O materijalu, koji je pronađen, i o držanju uhapšenih drugova govori priloženo originalno pismo Broza, koji je iz policijskog zatvora prokrijumčareno. Svi uhapšeni predati su poslije nedelju dana sudu, gdje se i sada nalaze.[1]“ (Pismo Josipu Čižinskom o hapšenju Broza, po nalogu Boškovića Marić) Kada su u junu 1928. godine organizovane demonstracije, na letku kojim se radnici pozivaju na demonstracije stajao je potpis Josipa Broza.[traži se izvor] Velika potjera policije raspisana je 20. juna 1928. Uhapšen je 4. augusta 1928. godine, pred kućom u Vinogradskoj cesti, zatvoren i mučen.[2] Iz zatvora je poslao pismo Filipu Filipoviću o teškim uvjetima zatvorenika, koje je objavljeno u inozemstvu u komunističkim listovima pod naslovom »Krik iz pakla«.[2] Osuđen je na pet godina robije. Početkom 1929. doveden je na izdržavanje kazne u Lepoglavu. Godinu dana poslije njega u Lepoglavu dolazi Moša Pijade, tada stari i iskusni komunist. Njih dvojica su počeli zajedno raditi na organiziranju partijskih jedinica u kaznionici. Iz toga vremena sačuvan je i jedan od dva portreta Tita što ih je izradio Moša Pijade, koji je inače bio poznati slikar. Početkom 1931. Josip Broza su iznenada premjestili u kaznionicu u Mariboru, koja je bila na glasu kao najgora u Jugoslaviji. Tu je izdržao kaznu ali ipak nije odmah pušten na slobodu. Odveden je u Ogulin, gdje je trebao da odleži još tri i pol mjeseca one kazne na koju je bio uvjetno osuđen. Tek potkraj marta 1934. izlazi iz zatvora, ali mu je određeno da mora boraviti u rodnom Kumrovcu i da iz njega ne smije nigdje otići. Britanska profesorka Phyllis Auty ocenjuje da je Tito boravkom u zatvoru izbegao krvave obračune sa komunistima od strane Jugoslovenske Vlade u periodu od 1929. do 1932....

Kao na slikama Retko “Richly reminiscent of Umberto Eco, the headlong pace of this dark fantasy—combining elements of mystery, historical fiction, horror and the splinter genre clockpunk—will let readers swallow the entrancing story in a single gulp.” —Kirkus Reviews Pablo DeSantis, the internationally acclaimed author of The Paris Enigma, is back with a wonderfully inventive, deliciously sinister thriller set in the chaos and opulence of 18th century Paris, where the malevolent remnants of the Dark Ages battle the progressive elements of the modern age. Anyone wondering where to turn after Neal Stephenson’s Anathem and The Baroque Cycle or Matthew Pearl’s The Dante Club will thrill for the exquisite language and deep intrigue of Pablo De Santis’ Voltaire’s Calligrapher. Франсоа Мари Аруе (франц. François Marie Arouet; Париз, 21. новембар 1694 — Париз, 30. мај 1778), познат под књижевним псеудонимом Волтер (франц. Voltaire),[1] био је француски филозоф, књижевник[2] и историчар из епохе просветитељства, чији је био најзначајнији представник. Често се сврстава у најзнаменитије и најутицајније филозофе модерне ере. Његов филозофски став је била борба против религијског фанатизма. Ове идеје је представио 1759. и притом набројао зла и злочине које ствара званична Црква. За Волтера, прогрес друштва и цивилизације није могућ без толеранције. Његов велики противник је било хришћанство и Римокатоличка црква. Противници су га оптуживали за подривање престижа цркве, а тиме и монархије, што води општој деградацији морала. Волтер је био свестран и плодан писац, који је произвео радове у скоро свакој литерарној форми, укључујући драме, поеме, новеле, есеје, и историјске и научне радове. Он је написао више од 20.000 писама и велики број књига и памфлета.[3] Он је био отворен заговорник грађанских слобода, упркос ризика да се тиме стављао под удар строгих закона о цензури тог времена. Као сатирични полемичар, он је у својим радовима често критиковао нетолеранцију, верске догме и француске институције свог времена. Признат је као врстан интелектуалац свога времена због широких и либералних схватања. али и својеврсне врсте ироније и хумора. Биографија[уреди | уреди извор] Франсоа Мари Аруе је најмлађе и једино преживело од петоро деце Франсоа Аруеа, писара и благајника, и Марије Маргарите Омар, пореклом из племићке породице из провинције Поату.[4] Неке спекулације окружују Волтеров датум рођења, зато што је он тврдио да је рођен 20. фебруара 1694. као нелегални син племића, Герен де Рошбрун или Рокбрун.[5] Његова два старија брата — Арманд-Франсоа и Роберт — умрли су у раном детињству, и његов преживели брат Арманд и сестра Маргарита-Катрин су били девет односно седам година старији. [6] У породици је имао надимак „Зозо”. Волтер је крштен 22. новембра 1694, у присуству Франсоа де Шатонефа и Марије Домард, супруге рођака његове мајке, као кумовима.[7] Као младић, похађао је језуитску гимназију (1704–1711), где је учио латински, теологију, и реторику;[8] касније у животу је савладао италијански, шпански и енглески.[9] Почео да студира право, које је касније напустио. До времена кад је напустио школу, Волтер је одлучио да жели да постане писац, против жеља свог оца, који је желео да он постане адвокат.[10] Волтер је претварајући се да ради у Паризу као помоћник нотара, проводио највећи део свог времена пишући поезију. Када је његов отац сазнао, он је послао Волтера да студира право, овог пута у Кану у Нормандији. Међутим, младић је наставио да пише, стварајући есеје и историјске студије. Волтерова духовитост га је учинила популарним међу неким од аристократских породица с којима је дружио. Године 1713, његов отац му је нашао секретарски посао код новог француског амбасадора у Холандији, маркиза Шатонефа, брата Волтеровог кума.[11] У Хагу, Волтер се заљубио у Катрин Олимп Дуноје (познату као Пимпет), која је била француски протестантски избеглица.[11] Њихову аферу, која је сматрана скандалозном, открио је Шатонеф, те је Волтер морао да се врати за Француску до краја године.[12] Волтер је робијао у Бастиљи од 16. маја 1717. до 15. априла 1718. у ћелији без прозор.[13] Највећи део Волтеровог раног живота зе везан за Париз. Од ране младости, Волтер је имао проблема са властима због критиковања владе. Резултат тога је да је два пута био осуђиван на затворске казне и да је једном био у привременом егзилу у Енглеској. Један сатирични стих, у којем је Волтер оптужио реганта Филипа Орлеанског за инцест са својом ћерком, резултирао је једанаестомесечним затварањем у тамници Бастиља.[14] Ту је написао трагедију „Едип“, чије га је прво извођење прославило.[15] У периоду 1717—1726. у Паризу доживљава велике књижевне успехе. Тим кричарским и финансијским успесима успоставио је своју репутацију.[16] Регант и краљ Џорџ I доделили су Волтеру медаље као знак њихове захвалности.[17] Због интрига је протеран из Француске 1726, па одлази у Енглеску[2] где проводи три године. Ту је проучавао политичке и природне науке, филозофију и књижевност. Због издавања својих „Филозофских писама“ поново је протеран 1734, и склања се у Лорену код Маркизе де Шателе са којом је живео 15 година. Њих двоје су сакупили огромну библиотеку и заједнички изводили научне експерименте инспирисане радовима Исака Њутна. Године 1751. одлази код краља Фридриха II у Потсдам, али су се њихови односи заоштрили, тако да се 1753. населио у Швајцарској. Са преко 70 година, у избеглиштву далеко од Париза, у дворцу Фернеј, писао је чланке у којима се сам борио против религијске нетолеранције. Створио је огромну репутацију међу просвећеним елитаме Европе. Када се вратио у Париз 1778. народ га је поздрављао овацијама: „Ово је Дон Кихот несрећних!“. Волтер није, за разлику од већине својих савременика, присталица републике. Он сматра да ће се идеје просветитељства остварити настојањима просвећеног дела владајућих елита. Његов идеал је умерена и либерална монархија.[18][19] Често је боравио на дворовима владара. Волео је луксуз, банкете и задовољства учене конверзације, коју је, уз театар, сматрао врхунским достигнућем друштвеног живота. Материјално богатство је за њега била гаранција слободе и независности писца. Као вешт манипулатор са новцем и пријатељ утицајних финансијера, успео је да сакупи богатство од чије ренте је живео. Био је хронично лошег здравља, вероватно на психосоматској основи, али је задржао енергију и свежину духа све до своје смрти у 84. години. Волтер је, заједно са својим супарником Жан Жаком Русоом, сматран претечом Француске револуције. Француска република га и данас сматра оличењем идеала лаичке државе. Адаптација имена Волтер[уреди | уреди извор] Аутор је адаптирао име Волтер 1718, након његовог затварања у Бастиљи. Порекло тог имена није потпуно јасно. Псеудоним Волтер, Франсоа Мари је створио 1718. анаграмирањем свог имена: Аруе, Млађи - AROUET L(e) J(eune), латински AROVETLI.[20] Према породичној традицији међу потомцима његове сестре, он је био познат као le petit volontaire („детерминисани малишан”) као дете, и он је ускрснуо варијанту тог имена у свом одраслом животу.[21] Ово име исто тако преокреће слогове речи Airvault, родног града његове породице у региону Пуату.[22] Ричард Холмс[23] подржава анаграматичку деривацију имена, али додаје да би писац попут Волтера исто тако намеравао да оно саопштава конотације брзине и смелости. Оне долазе из асоцијација са речима као што су voltige (акробатика на трапезу или коњу), volte-face (окретање ради суочавања са непријатељом), и volatile (оригинално, било које крилато створење). „Аруе” није било племенито име подобно његовом растућем угледу, посебно имајући у виду да се то име римује са à rouer („бити претучен”) и roué („развратан”). У писму Жан-Батист Русоу у марту 1719, Волтер на крају пише да ако Русо жели да му напише одговор, он би требало да адресира писмо на господина де Волтера. Објашњење је дато у постскриптуму: „J`ai été si malheureux sous le nom d`Arouet que j`en ai pris un autre surtout pour n`être plus confondu avec le poète Roi”, (Био сам тако незадовољан именом Аруе, тако да сам узео друго, првенствено да не бих више био замењиван за песника Руа.)[24] То се вероватно односи на Адене ле Руа (франц. Adenes le Roi), јер је двоглас oi у то време био изговаран попут модерног ouai, тако да постоји јасна сличност са Arouet, и то је могло бити део његовог разлога. Познато је да је Волтер исто тако користио бар 178 различитих књижевничких псеудонима током свог живота.[25] Ла Анријада и Маријамна[уреди | уреди извор] Волтеров следећи позоришни комад, Artémire, са радњом смештеном у античкој Македонији, отворен је 15. фебруара 1720. То је био неуспех и само су фрагменти текста преживели.[26] Он се уместо тога окренуо раду на епичкој поеми о Анрију IV од Француске коју је започео почетком 1717.[27] Његов захтев за лиценцу за објављивање је одбијен, те се у августу 1722 Волтер упутио на север у потрази за издавачем изван Француске. На путовању га је пратила његова љубавница, Мари-Маргарита де Рупелмонд, која је била млада удовица.[28] У Бриселу се Волтер састајао са Русоом неколико дана, пре него што је са својом љубавницом наставио пут на север. Издавач је на крају обезбеђен у Хагу.[29] У Холандији, Волтер био је погођен и импресиониран отвареношћу и толеранцијом холандског друштва.[30] По свом повратку у Француску, он је обезбедио још једног издавача у Руану, који се сложио да објави La Henriade у тајности.[31] Након што се Волтер опоравио од једномесечне инфекције богињама у новембру 1723, прве копије су прокријумчарене у Париз и дистрибуиране.[32] Док је поема одмах била успешна, Волтеров је нови позоришни комад Mariamne доживео неуспех кад је први пут представа отворена у марту 1724.[33] У знатној мери прерађена, представа је поново отворена у Comédie-Française у априлу 1725, и овог пута је имала много бољи пријем.[33] Она је била међу забавним активностима пруженим у оквиру венчања Луја XV и Марије Лешћинске у септембру 1725.[33] Велика Британија[уреди | уреди извор] Почетком 1726, млади француски племић, Шевалије де Рохан-Шабот, наругивао се Волтеру због његове промене имена, те му је Волтер одбрусио да ће његово име бити почаствовано, док ће Рохан обешчастити своје.[34] Разбеснели, де Рохан је организовао да неколико насилника претуку Волтера неколико дана касније.[35] Тражећи надокнаду, обештећење или освету, Волтер је изазвао де Рохана на дуел, али је аристократска фамилија де Рохан издејствовала да Волтер буде ухапшен и затворен у Бастиљу 17. априла 1726, без суђења или могућности да одбрани себе.[36][37] Страхујући од неограничене затворске казне, Волтер је предложио је да буде прогнан у Енглеску као алтернативна казна, што су француске власти прихватиле.[38] Дана 2. маја, он је под пратњом одведен из Бастиље до Калеа, где се укрцао на брод за Британију.[39] Elémens de la philosophie de Neuton, 1738 У Енглеској, Волтер је живео углавном у Вандсворту. Један од његових познаника је тамо био Еверард Фокенер.[40] Од децембра 1727 до јуна 1728 он је становао у Мејден Лејну, Ковент Гарден, локацији која је сада обележена плакетом, да би био близо свог британског издавача.[41] Волтер је циркулисао кроз енглеско високо друштво, састајући се са Александром Поупом, Џоном Гејом, Џонатаном Свифтом, дамом Мари Вортли Монтагју, Саром, војводкињом од Марлбора, и многим другим члановима племства и краљевске породице.[42] Волтеров егзил у Великој Британији је у великој мери утицао на његова размишљања. Он је био интригиран британском уставном монархијом, која је била у контрасту са француским апсолутизмом, као и великом подршком за слободу говора и религије у тој земљи.[43] На њега су утицали писци тог доба, а развио је и интерест за рану енглеску литературу, посебно радове Шекспира, који је још увек био релативно непознат у континенталној Европи.[44] Упркос истицању његових одступања од неокласичних стандарда, Волтер је видео Шекспира као пример који би француски писци могли да емулирају, пошто је француској драми, упркос тога што је била у већој мери полирана, недостајала акција на сцени. Касније, међутим, кад је Шекспиров утицај почео да расте у Француској, Волтер је покушао да успостави супротан пример путем својих властитих драма, оцрњујући оно што је он сматрао шекспировским варваризмом. Могуће је да је Волтер био присутан на сахрани Исака Њутна,[45] и упознао Њутнову нећаку, Катрин Бартон.[41] Године 1727, он је објавио два есеја на енглеком, Upon the Civil Wars of France, Extracted from Curious Manuscripts („Након грађанских ратова у Француској, извучено из занимљивих рукописа”), и Upon Epic Poetry of the European Nations, from Homer Down to Milton („О епској поезији европских земаља, од Хомера до Милтона”).[41] Након две и по године у егзилу, Волтер се вратио у Француску, и након што је неколико месеци живео у Дјепу, власти су му дозволиле да се врати у Париз.[46] На једној вечери, француски математичар Шарл Мари де ла Кондамин је предложио куповину лутрије коју је организовала француска влада ради исплате дугова, и Волтер се придружио конзорцијуму, зарађујући око милион ливра.[47] Он је паметно уложио новац и на основу тога успео да убеди ревизорско веће да је био доброг понашања и да је способан да преузме контролу над капиталним наслеђем од свог оца којим је до тада управљао поверилачки фонд. Након тога је био неспорно богат.[48][49] Даљи успеси су следили, 1732. године, са његовим драмским комадом Заир, који је кад је објављен 1733. године носио посвету Фокенеру који је хвалио енглеску слободу и трговину.[50] У то време објавио је своја гледишта о британским ставовима према влади, литератури, религији и науци у колекцији есеја у облику писама под насловом Писма везана за енглеску нацију (Лондон, 1733).[51] Године 1734, она су објављена у Француској као Lettres philosophiques у Руану.[52][note 1] Зато што је издавач објавио књигу без одобрења краљевског цензора и пошто је Волтер сматрао британску уставну монархију напреднијом и да су у њој људских права више поштована (посебно у погледу религијске толеранције) него у Француској, француско издање Писама узроковало је огромни скандал; књига је била јавно спаљивана и забрањена, а Волтер је био присиљен да поново напусти Париз.[18] Књижевна дела[уреди | уреди извор] Од Волтеровог литерарног дела данас су посебно значајна филозофска дела у прози - приче и романи. Од њих су најпознатији роман „Кандид“ (Candide), „Филозофска писма“ (Lettres philosophiques), „Филозофски речник“ (Dictionnaire philosophique) и његових 40.000 писама, од којих су 15.000 организована у 13 томова „Плејада“ (la Pléiade). Његова позоришна дела је за Волтеровог живота видело око 2 милиона људи.[53] Поред драма, писао је епске песме и историјска дела која су га учинила једним од најпознатијих француских књижевника XVIII века. Овај део његовог стваралаштва је данас занемарен. Мало је књижевника који су француски језик користили тако добро као Волтер; његове реченице су кратке и једноставне, елегантне и увек прецизне. Волтеров смео осећај за иронију је легендаран. Volter Prosvetiteljstvo

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Cirilica! Dzonatan Svift Vladimir Kirin (Zagreb, 31. svibnja 1894. – Zagreb, 5. listopada 1963.) Rodio se kao drugo od šestero djece u obitelji Franje Kirin i Marije Kelemenec. Otac Franjo bijaše operetni pjevač i glumac Hrvatskoga zemaljskoga kazališta kojega je sam Freudenreich iz Samobora doveo u Zagreb i stipendirao tijekom školovanja. Majka Marija Kelemenec bila je lijepa glasa i odličnoga glazbenoga obrazovanja. Vladimir se rano susreo s umjetničkim miljeom ondašnjeg Zagreba. U kući Kirinovih su dolazili Nikola Mašić, Menci Klement Crnčić. Nikola Mašić je kumovao na kršenju budućem slikaru Vladimira. U Zagrebu je pohađao pučku školu i četiri razreda niže Realne gimnazije. Godine 1909. polazi srednju graditeljsku školu u Zagrebu. Na Građevinskoj stručnoj školi u Zagrebu su mu bili profesori: perspektive Ivan Tišov, prostoručnog risanja Oton Iveković i Ferdo Kovačević. S Kirinom na toj školi su tehničko znanje stjecali i budući slikari Marino Tartagia i Ernest Tomašević, kipar Frano Kršinić i arhitekt Alfred Albini. Prvi svjetski rat i mobilizacija prekidaju školovanje i odlazi u rat. Nakon završene časničke škole služio je u Šestome domobranskom artiljerijskom puku i tijekom dvije godine rata napredovao do natporučnika. Teško ranjen dobio je dužu poštedu i prekomandu u Pardubice. Uspijeva maturirati na Graditeljskoj školi 1919 i u jesen odlazi u London da studira grafiku. U Jesen 1924. odlazi u Beč i upisuje Akademiju likovnih umjetnosti – grafički odjel. Nekoliko se mjeseci usavršava kod Ferdinanda Schmutzera U Kirinovom domu na Prilazu 2, - koji je bio ispunjen kućnim ljubimcima, mačkama, papigama – u braku s Maksimilijanom Borošić živi sretno, te u siječnju 1932. dobiva kćerku Maju. Agodine 1936. kćer Nevu. Umjetnički rad Još u školi je Vladimir iskazivao izvanredan crtački dar. Njegove risanke su bile ispunjene crtežima – precrtavajući Mašićeve i Crnčićeve crteže. Za boravka u Pardubicama je uradio niz crteža, a u zagrebu kompletira mapu Iz češkog baroka. Vladimir Kirin:Motiv iz Pardubica 1918. Za vrijeme boravka u Londonu 1919. izabrao je glasoviti Waterloo Bridge koji radi suhom iglom i prvu litografiju London – na Temzi Kratko radi kod arhitekta Tannera-Voysa, zatim dobiva stalni angažman u časopisu The Studio, a dobiva i preporuku za Langham Studio. Radi kao ilustrator priča, crtač arhitektonskih spomenika, cjelina i gradskih veduta, kao karikaturist. Usporedo s radom posjećuje londonske muzeje i grafičke zbirke gdje proučava djela starih talijanskih i francuskih majstora. Zanimaju ga i moderniji grafičari kao Francuz Charles Meryon bakrorezac, a oduševljava ga Franck Brangwyn bakropisac velikog formata i Amerikanac Joseph Pennell koji je dva desetljeća boravio u Londonu. Za vrijeme božićnih blagdana 1919. i uskrsnih 1920. boravi u Zagrebu. Crta i akvarelira motive iz starog Zagreba. Ilustrira knjigu povjesničara i arhivista Josipa Matasović Iz galantnog stoljeća Vladimir Kirin:Stara zagrebačka katedrala s biskupskim dvorom, kulama i voćnjakom, 1919. 1921. dobiva narudžbu za ilustriranje knjige priča Oscara Wildea i Fantastične pripovijesti Edgara Allana Poea. U proljeće 1921. napušta London i kreće na putovanje po europskim kulturnim i umjetničkim središtima. Obilazi Amsterdam, Pariz, Veneciju i Firencu. Po povratku u Zagreb objavljuje prvu grafičku mapu Litografije s motivima Londona, pariza, Amsterdama, Venecije i Firence. Surađuje s engleskim časopisima The Architectural Review, The Studio, grafičkim revijama The Apple i Colour i njemačkim časopisom za umjetnost Die Kunst. Grafički oblikuje suvremenik i knjige izdanja Društva sv. Jeronima. Dobiva atelje u Zagrebu, Trg kralja Tomislava 21 u potkrovlju zgrade Društva sv. Jeronima. U proljeće 1922. dobiva poziv od općine grada Splita da načini seriju crteža i za mapu litografija s motivima Splita. Odmah i grad Trogir pokazuje zanimanje za portretiranje stare gradske jezgre. Slijedili su Šibenik i Hvar. Mnoge je crteže i akvarelirao. Krajem 1922. predstavljena je prva mapa Split (14 listova) s predgovorom Luje Vojnovića, zatim mapa Trogir (14 listova) s predgovorom Ivana Delalle i mapa Šibenik(12 listova) s predgovorom Ćirila Metoda Ivekovića gdje Iveković Kirina naziva pravom pjesničkom dušom. Napokon 1925. otisnuo je mapu Zagreb s 24 bakropisna lista. Kao prijatelj sina Ivane Brliž-Mažuranić dolazi u kontakt s spisateljicom. Tijekom 1922. Kirin radi na ilustriranju engleskog izdanja priča Ivane Brlić-Mažuranić Priče iz davnina. Englesko izdanje Priča iz davnina izlazi iz tiska u Londonu 1924., a treće hrvatsko izdanje u Zagrebu 1926. Definitivno treće hrvatsko izdanje Priča iz davnina doživljava svoj uspjeh. 1923. godine Kirin pokreće časopis Grafička revija koji je neprekidno izlazio u Zagrebu, Ljubljani i Sarajevu sve do 1940. godine. O tisućoj obljetnici Hrvatskog kraljevstva od slobodnog i kraljevskog grada Zagreba dobiva narudžbu grefičke mape Zagreb. Grafički oblikuje Zbornik kralja tomislava, a uredništvo Matice hrvatske poziva ga da oblikuje poseban Zbornik Matice hrvatske posvećen 1000- godišnjici Hrvatskog kraljevstva. U Zagrebu bilježi promjene, a često na osnovu starih fotografija crtački i slikarski rekonstruira arhitektonske dijelove kojih više nije bilo. Nakana mu je bila perom i kistom snimiti povijesni biskupski Kaptol i svjetovni Grič i tako pred navalom nove i bezobzirne regulacije za naraštaje sačuva sliku zagreba kako je nekada izgledao. 1927. ilustrira Čitanku o zdravlju na stihove Ivane Brlić Mažuranić koja je izašla u nakladi Higijenskg zavoda. Bila je to prva slikovnica objavljena u Zagrebu s ilustracijama jednog hrvatskog autora. Grafičku uređuje knjigu austrijskog teoretičara Josefa Strzygowskog Starohrvatska umjetnost. Vladimir Kirin: Dolac, 1938. Godine 1928. imenovan je umjetničkim urednikom Hrvatske revije i Kola, dvaju mjesečnika Matice Hrvatske. Također je izabran, nakon natječaja, za ravnatelja Zaklade tiskare Narodnih novina gdje ostaje sve do 1940. godine. Odmah po stupanju na dužnost kupuje novi stroj za izradu litografija fotomehaničkim putem Hausleiterovim postupkom, te se pobrinuo za modernizaciju knjigotiskarstva. Sam je izradio nacrt novog tipa slova, te je proširio nakladnički program i unapredio hrvatski tiskarski zavod. U ljeto 1929. boravi u Istri i crta, na Hvaru gradi kuću na osnovu vlastitih nacrta. U Londonu je u proljeće priređena velika izložba jugoslavenskog kiparstva i slikarstva na kojoj je i Kirin izlagao. na toj izložbi je bio izložen trogirski motiv. U Beogradu učestvuje na izložbi s četiri litografije iz mapa Split, Trogir i Zagreb U povodu 500. obljetnice početka izgradnje šibenske katedrale, 1931., u Hrvatskoj reviji je objavljen članak Ljube Karamana s pet reprodukcija Kirinovih crteža. Ljeti 1933. na poziv Milutina Cihlara Nehajeva odlazi u Senj gdje crta i slika Uskočku ulicu, Nehaj kulu i druge znamenitosti Senja. Potom obilazi manje gradove Hrvatskog primorja: Vrbnik, Zrinski grad u Kraljevici, rapske zvonike, Zrinskog ulicu u Bakru te je litografirana i objavljena tek 1943. godine u nakladi Hrvatskog izdavačkog bibliografskog zavoda. Mapa sadržava 24 lista s motivima koji prikazuju, osim već spomenutih i Bribir, Bašku, Grižane, Krk, Omišalj i Novi,a predgovor je napisao Đuro Szabo. 1934. učestvuje na Prvoj izložbi zagrebačkih umjetnika. Izlaže crteže s motivima iz Hrvatskog primorja 1936. godine je poslao nekoliko svojih rješenja na pariški salon lijepe knjige u Petit Palaisu, a najveći uspjeh je postigao s Pričama iz davnina. Nakon pariškog salona uslijedila je izložba u Rimu – Vatikan koja je prezentirala onodobne radove iz „tiska“. Na izložbi Pola vijeka hrvatske umjetnosti zastupljen je sa jednim svojim radom – uljanom slikom Dolac. U siječnju 1941. dobiva zadatak, a na poziv Mate Ujevića, opremanje Hrvatske enciklopedije. Načinio je nacrt za naslovnicu i za hrbat. Vladimir Kirin: Nacrt za hrbat Hrvatske enciklopedije, 1941. Uspostavom NDH mijenja se Kirinov položaj u tiskari. Kirin biva poslan kao cenzor pošte u Suboticu. No zbog svoje stručnosti i iskustva u tiskarskim poslovima, izvanrednih organizacijskih sposobnosti i ugleda koji je imao u zagrebačkom kulturnom krugu nova ga vlast imenuje nadstojnikom umjetničkog odsjeka vlade NDH. Dodijeljen mu je zahtjevan posao u pripremi nastupa hrvatskih umjetnika na Venecijanskom bienalu u ljeto 1942. godine. Uz pomoć Ive Šrepela i Ljube Babića odabire umjetnička djela za tu izložbu. Uz bistu Ante Pavelića koju je uradio Antun Augustinčić, izbornički trojac odabire i djela Joze Kljakovića i Ivana Meštrovića. U siječnju 1943. postaje posebni vladin povjerenik za pripremu velikih izložbi hrvatske moderne umjetnosti u „kulturnim središtima Reicha“. Prvu izložbu je organizirao u berlinskoj Pruskoj akademiji umjetnosti već krajem siječnja, drugu u bečkom Umjetničkom paviljonu u travnju, a posljednja treća u Slovačkom muzeju u Bratislavi. Bečka Albertina je otkupila osam Kirinovih litografija za 100 Reichsmaraka za svaku. Vladimir Kirin: 1000 kuna iz 1943., desno uvečan avers s inicijalima V.K. U Jesen 1943. postaje redovitim profesorom Akademije likovnih umjetnosti u Zagrebu iz predmeta Primijenjeno crtanje i perspektiva. Istodobno izlaže na Trećoj izložbi hrvatskih umjetnika u Umjetničkom paviljonu. Izložio je dva ulja s pariškim motivima i Portret Vladimira Becića. Na Četvrtoj izložbi hrvatskih umjetnika Nezavisne Države Hrvatske izlaže Mrtvu prirodu. Tijekom ratnih godina dizajnirao je drugu i treću seriju novca Nezavisne države Hrvatske, a Hrvatsko numizmatičko društvo danas čuva skicu za nacrt zadnje novčanice najvećeg apoena. Na novčanicama iz 1943. godine javljaju se prvi put kod Kirina folklorni motivi. U povodu zagrebačke filatelističke izložbe 12. rujna 1943. puštena je u promet peigodna poštanska marka s reprodukcijom Kirinova ulja Dolac s pretiskom „Hrvatsko more – 8. IX. 1943.“ Poslije rata Kirin dobiva otkaz na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu, što je bila posljedica Tiljkovog suda časti.[1] U svom ateljeu radi na ilustraciji Cervantesova Don Quijotea i to u ulju, a knjiga izlazi u nakladi zagrebačke Prosvjete s 16 reprodikcija u boji s predgovorom Mate Ujevića. Tijekom 1950. godine, a u prigodi pedesete obljetnice utemeljenja Hrvatske franjevačke provincije sv. Ćirila i Metoda, slika za samostan na Kaptolu Prikazanje Bogorodice sv. Franji, a za samostan na Trsatu pet velikih uljanih slika na temu Gospe Trsatske i čudotvornog prijenosa svete kućice iz Nazareta . Slike su na Trsat postavljene 1953. godine u crkvi posvećenoj Gospi od Milosti. U ljeto 1953. vraća se crtanju i dalmatinskim motivima, te 1954. objavljuje litografsku mapu Zadar s predgovorom Vjekoslava Maštrovića Sredinom pedesetih godina dvadesetog stoljeća intezivno surađuje s izdavačkom kućom Naklada Naša djeca i tiskarskim zavodom „Ognjen Prica“. Publicirao je pet albuma reprodukcija Narodne nošnje i plesovi Jugoslavije i dva albuma razglednica. U Nakladi „Color“ izlazi nekoliko edukativnih slikovnica o voću, povrću, cvijeću i životinjama s tekstovima Zlate Kolarić-Kišur. Zatim radi crteže za knjigu Slavka Kolara „Petrica Kerempuh“. Najzahtjevniji višegodišnji rad je bio ilustriranje prizora za Andresenove priče I. i II. 1959. Za pjesmaricu Milana Sachsa Miško među životinjama naslikao je 21. ilustraciju. U Samoborskom muzeju 1956. godine je održana samostalna izložba Vladimira Kirina. Izložio je slike sa samoborskim motivima. Guliverova putovanja (1726, izmenjeno izdanje 1735), je roman Džonatana Svifta koji je ujedno satira i parodija putopisnih priča. To je Sviftovo najpoznatije delo, ubraja se u klasike engleske, ali i svetske književnosti.[1] Pun naziv romana je Putovanja u nekoliko dalekih svetskih zemalja, u četiri dela. Lemjuel Guliver, prvobitno hirurg a zatim kapetan nekoliko brodova. Ovaj roman je stekao ogromnu popularnost neposredno posle objavljivanja i od tada nije prestajao da se štampa. Džon Gej je u pismu Sviftu 1726. godine napisao `ovo je univerzalna knjiga, od političke kancelarije do obdaništa`.[2] Guliverova putovanja su paradigma engleske satirične književnosti. Sve vreme se vrši poređenje zemalja u koje Guliver dospeva sa evropskim svetom tog vremena. Elementi utopije i distopije se distribuiraju različito, nekad na strani Engleske, nekad na strani drugih zemalja. Na planu upoređivanja kultura konstituiše se satira: kritički odnos prema određenim vrednostima poretka i društva i uspostavljaju se matrice utopijskog i distopijskog poretka. Kratak sadržaj Narator nam na samom početku predstavlja roman kao običnu putopisnu knjigu uz podnaslov Putovanja u nekoliko dalekih svetskih zemalja, u četiri dela., čiji je jedini autor Lemjuel Guliver, prvobitno hirurg a zatim kapetan nekoliko brodova. Različita izdanja sadrže različite verzije uvoda. Postoji izmišljeni redaktor, R. Simpson, koji nas upućuje u delo. Naime, njemu je Guliver dao ovaj rukopis, te ga je Simpson priredio i izdao. Tu se kritikuje roman, kaže se da je previše prost, da autor opisuje događaje koji su zanimljivi. On vrši apologiju istinitosti teksta, i na tome će se insistirati kroz čitavo delo. Na taj način se shvata relativistička perspektiva, perspektiva koja deluje uverljivo. Prva redakcija čitaocu jeste da je tekst fantastičan i stoga je neophodan predgovor zbog mogućih optužbi na račun neistinitosti i uskraćivanja dimenzije koja može da obrazuje, a ne samo da zabavi. Sižejni tok romana Svift je razvio u četiri tematska nivoa. U stvari, to su četiri epizode jedne povesti, u kojoj Lamjuel Guliver pripoveda o svojim velikim avanturama Džonatan Svift (engl. Jonathan Swift; Dablin, 30. novembar 1667 — Dablin, 19. oktobar 1745) bio je irski književnik, satiričar, pisac pamfleta. Poznat je po delu Guliverova putovanja. Sva svoja dela je objavljivao pod pseudonimima ili anonimno. Poznat je i kao majstor dva oblika satire. Biografija Mladost Rođen je u Dablinu kao drugo dete Džonatana i Abigeil Erik Svift. Otac mu je rođen u Irskoj, a majka u Engleskoj. Otac mu je umro sedam meseci pre njegova rođenja. O njegovom detinjstvu se malo zna, a činjenice o njemu su često kontradiktorne. Veruje se da mu se majka vratila u Englesku još dok je Džonatan bio jako mlad. Ostavila je Džonatana kod familije svoga oca. O mladom Džonatanu se najviše brinuo njegov ujak Godvin. Godvin je poslao Džonatana u Kilkeni gimnaziju zajedno sa rođacima. Bila je to gimnazija koju je pohađao i filozof Džordž Berkli. Od 1682. studirao je na Triniti koledžu u Dablinu, na kome je diplomirao 1686. Dok je spremao magistraturu politički nemiri u Irskoj prisilili su ga da ode u Englesku. Majka mu je pomogla da dobije položaj sekretara i ličnog pomoćnika Ser Vilijama Templa na Mur Parku. Vilijama Templ je bio diplomat, koji je bio zaslužan za Trojnu Alijansu 1668. Templ je otišao u penziju i na svom imanju je gajio baštu i pisao memoare. Svift je zadobio Templovo poverenjee pa je bio upoznat sa stvarima velikoga značaja. Nakon tri godine službe Templ je Svifta predstavio kralju Vilijamu III od Engleske. Slao ga je u London da urgira kod kralja da prihvati zakon za trojni parlament. Tokom boravka kod Templa upoznao je Ester Džonson, tada osmogodišnju devojčicu, koja je bila ćerka jednoga od slugu. Bila je bez oca, a Svift je bio njen tutor i mentor. dao joj je nadimak Stela, a njih dvoje su čitav život bili u bliskim odnosima. Svift je 1690. napustio Templa i otišao je u Irsku zbog zdravlja. nakon godinu dana vratio se u Mur Park. Svift je celi život patio od Menijerove bolesti. Za vreme drugoga boravka kod Templa magistrirao je 1692. u Hertford koledžu na univerzitetu Oksford. Očajnički je pokušavao da nađe bolji posao, pa je uz Templovu pomoć postao sveštenik Irske crkve, a 1694. dobio je parohiju u diocenozi Konor u Kilrutu. Izgleda da je Svift tu bio izolovan u maloj udaljenoj zajednici, daleko od centara moći i uticaja. Dok je bio u Kilrutu bio je u romantičnoj vezi sa Džejn Varing. U jednom pismu nudio joj je brak i rekao je da će napustiti Irsku, ako ga odbije. Izgleda da ga je odbila, jer se Svift vratio u Englesku i ponovo je bio u službi kod Templa 1696. Tu je ostao do Templove smrti. Templu je pripremao memoare. tokom toga vremena napisao je satiru, koja je bila kritika Templovoga eseja. Satiru je publikovao tek 1704. Templ je umro 1699. Svift je ostao kratko u Engleskoj da završi Templove memoare možda se nadajući da će neko priznati njegov rad i ponuditi mu odgovarajuće zaposlenje u Engleskoj. Međutim pojedini Templovi prijatelji i rodbina su zamrzili Svifta, jer se u memoarima našlo indiskretnih detalja, koji su im smetali. Neuspešno je pokušao da nađe zaposlenje kod kralja. Dobio je ponudu da bude sekretar i i kapelan grofa od Berklija, jednoga od vrhovnih sudija Irske. Kada je doputavao do Irske to mesto je već bilo popunjeno. Međutim radio je kao kapelan u larakoru, ageru i Dablinu. Kao kapelan erla Berklija većinu vremena je proveo u Dablinu i često je putovao u London. Napisao je 1701 politički pamflet. Pisac Svift je 1702. doktorirao na Triniti koledžu u Dablinu. Za vreme poseta Londonu Svift je objavio dve knjige `A tale of a Tub` `The Battle of the Books` i počeo je sticati ugled kao pisac. Upoznao se tada i postao prijatelj sa Aleksandrom Poupom, Džonom Gejom i Džonom Arbutnotom. Svift je tih godina postao politički aktivan. Od 1707. do 1709, a opet 1710. Svift je bio u Londonu. Neuspešno se tada zalagao kod vigovske administracije u ime irskoga klera oko jednoga vlasničkoga problema. Torijevci, koji su bili u opoziciji pokazali su više razumevanja za njegove zahteve. Torijevci su kad su došli na vlast 1710. Svifta regrutovali da bude urednik Egzamajnera. Svift je 1711. objavio politički pamflet „Ponašanje saveznika“, u kome je napao vigovsku vlast zbog njihove nesposobnosti da završi dugi rat sa Francuskom. Torijevci su vodili tajne razgovore sa Francuzima i ti razgovori su doveli do Utrehtskog mira 1713, kojim je završen Rat za špansko nasleđe. Džonatan Svift je bio deo unutrašnjeg kruga torijevske vlasti i često je bio posrednik u unutrašnjim sporovima između ministra spoljnih poslova i ministra finansija i premijera. Svađa dvojice ključnih torijevskih vođa rezultovala je ostavkom premijera Roberta Harlija. Kada je umrla kraljica Ana, a na vlast došao kralj Džordž I vigovci su se vratili na vlast, a vođama torijevaca je suđeno jer su vodili tajne pregovore sa Francuzima. Zrelost Pred pad torijevske vlasti Svift se nadao da će ga nagraditi unosnim crkvenim položajem u Engleskoj. Međutim kraljica Ana nije obožavala Svifta, pa je sprečila te namere. Najbolje što su mu mogli osigurati bio je položaj dekana Sent Patrika u Dablinu. Kada su se vigovci vratili na vlast za Svifta nije bilo druge nego da ode u Irsku. Kada se vratio u Irsku iskoristio je svoju sklonost pamfletima i podržao je irsku stvar, tako da je dobio status irskoga patriote. Tih godina započeo je i svoje remek-delo „Guliverova putovanja“. Veliki deo materijala oslikavao je politička iskustva. Epizoda kada Guliver gasi požar na palati Liliputanaca urinirajući na palatu predstavlja metaforu torijevskoga nezakonitoga mirovnoga ugovora, kojim su napravili dobro delo na nesretan način. Dugo je odlagao put u London i konačno je 1726. otputovao u London sa svojim delom „Guliverova putovanja“. Odseo je kod prijatelja Aleksandra Popa. Džon Gej i Džon Arbutnot su mu pomogli da anonimno štampa delo. Prvo je odštampano 1726. i odmah je postglo veliki uspeh. Štampano je još dva puta te godine i još jednom početkom 1727. Francuski, nemački i holandski prevodi su se pojavili 1727. Ilegalno je štampano na irskom 1727. Svift se 1727. vratio u Englesku i odseo je ponovo kod Aleksandra Popa. Poseta je bila kratka, jer je dobio poruku da Ester Džonson umire, pa se zbog toga vratio kući. Umrla je januara 1728. Svift je umro 19. oktobra 1745. Sahranjen je pored Ester Džonson.

U dobrom stanju! Antikvarna! `Taj roman će ispuniti zalazak mog života, i neću tajne muke zločina u njemu strašno prikazati nego ću vam prosto prepričati predanja ruske porodice, ljubavi dražesne snove i običaje naše prošlosti.` Puškin. Posle okončanja rada na svom najpoznatijem delu, romanu u stihovima Evgenije Onjegin (1825-1832), Puškin je odlučio da se ponovo posveti prozi. Kapetanova kći je zamišljena kao istorijski roman inspirisan pobunom Jemeljana Pugačova, donskog kozaka koji je tokom 1773. godine, lažno se predstavljajući kao ubijeni car Pavle III, digao krvavu bunu koja će uzdrmati rusku carevinu na čijem se čelu nalazila Katarina II. Roman je nastao u periodu od 1833. do 1836, a prvi put je štampan na stranicama književnog časopisa Savremenik. Svega nekoliko meseci po okončanju rada na knjizi Puškin je nastradao u dvoboju, tako da je Kapetanova kći njegovo poslednje dovršeno delo, neplanirani epitaf jednog raskošnog književnog opusa. Od tada pa do danas, Puškinov roman je preveden na sve važne svetske jezike, doživevši neprebrojiva izdanja i dostigavši status jednog od najvoljenijih dela svetske književnosti. Popularnost i dugovečnost Kapetanove kćeri nisu slučajne. Koristeći se istorijskom građom kao polazištem, Puškin je, u maniru epohe romantizma kojoj je pripadao, publici ponudio uzbudljivu ljubavnu priču punu peripetija, opasnosti i uzbuđenja. Koristeći se metodom „pronađenog rukopisa“, u romantizmu izuzetno rasprostranjenim, Puškin svog glavnog junaka Petra Andrejiča Grinjeva pušta da nam vlastitim rečima opiše avanturu koju je doživeo kao sedamnaestogodišnji mladić, u vreme kad je kao mlad oficir započinjao vojnu karijeru u ruskoj provinciji. Grinjev se nedugo po dolasku u usamljenu Bjelogorsku tvrđavu zaljubljuje u Mariju Ivanovnu, kapetanovu kći. Ubrzo se ispostavlja da ni Maša nije ravnodušna, ali romansa dvoje mladih biva surovo prekinuta intrigom koju izaziva ljubomorni Švabin, ražalovani gardijski oficir. Želeći da odbrani Mašinu čast, Grinjev Švabina izaziva na dvoboj (dvoboji su, očigledno, bili tema o kojoj je Puškin rado pisao, i ironično je što će upravo jedan takav duel pisca koštati života) i biva ranjen. Buna koju podiže samozvanac Pugačov prenosi težište priče s pojedinačnog na opšti plan, a lik donskog kozaka koji je „želeo da postane car“ dat je iznenađujuće uverljivo i živopisno. Pugačova je najjednostavnije bilo prikazati kao pomahnitalog monstruma željnog krvi, ali je u Kapetanovoj kćeri takvo pojednostavljivanje na sreću izbegnuto, i Puškin stvara upečatljiv i intrigantan lik koji istovremeno budi prezir i sažaljenje. Ne treba smetnuti s uma da je piščevo poznavanje istorijskih okolnosti produbljeno time što je, u vreme nastanka Kapetanove kćeri, radio i na istorijskom spisu Istorija Pugačova (publikovanom 1834), tako da je imao uvid u opsežnu dokumentaciju iz državnih arhiva. Listajući stranice koje je pre gotovo dva veka napisao Puškin, postaje jasno odakle je svoju inspiraciju crpeo Boris Akunjin, jedan od najpoznatijih i najčitanijih savremenih ruskih pisaca, kada je pisao Turski gambit, drugi deo izuzetno popularne sage o Erastu Fandorinu. Kapetanova kći je izuzetno dinamično delo, koje i posle 170. godina od nastanka deluje moderno. Puškin, za razliku od realista koji će ga naslediti, ne troši puno vremena na detaljne opise likova i krajolika, već akcenat stavlja na akciju. Događaje niže u mahnitom ritmu, gotovo bez predaha. Kombinujući ozbiljan ton i komične elemente, Puškinovo uzbudljivo pripovedanje nagoni da se roman pročita u dahu, naiskap, i prosto vapi za čitalačkim preispitivanjem, ovog puta van nameta školske lektire. Rođen u Moskvi 1799. godine u osiromašenoj aristokratskoj porodici. Pradeda po majci mu je bio crnac, Etiopljanin Ibrahim Petrovič, koji je doveden u Rusiju kao rob. Međutim, Petar Veliki ga je usvojio kao svoje kumče. O Puškinu su se starale dadilje i učitelji, koji su ga vaspitali u francuskom duhu. Učili su ga da čita i da voli književnost i umetnost, pa je od najranijeg detinjstva provodio dane u biblioteci. Od bake je čuo mnoge ruske bajke i pesme. Ipak, najveći i najbitniji utisak na njega je ostavljala francuska književnost i dela racionalizma (Volter, Didro, Ruso). Puškin je svoju prvu pesmu objavio već sa petnaest godina, još kao dečak, u časopisu „Evropski glasnik”. Tada je počeo da piše i svoje prvo veliko delo „Ruslan i Ljudmila“, koje je izdato 1820. godine. To delo je zasnovano na bajkama koje mu je baka pričala. Njegov talenat su odmah prepoznali i književnim krugovima. Aleksandar Sergejevič Puškin je već sa osamnaest godina živeo pravim mondenskim životom i oblačio se veoma smelo, po poslednjoj modi. Po zavešetku elitne gimnazije u Carskom Selu, zaposlio se u ministarstvu unutrašnjih poslova u Sankt Peterburgu. Kako je voleo da piše sarkastične i podrugljive stihove upućene svima, a naročito caru, Puškin je prognan kada je imao dvadeset i jednu godinu u južnu Rusiju, gde je bio šest godina. Njegove revolucionarne pesme su bile cenzurisane i zabranjene. Sledeće mesto izgnanstva je Odesa, gde je proveo godinu dana, ali je zbog još jedne afere, prognan u rodno selo svoje majke. U seoskom miru i tišini, Puškin se posvećuje pisanju i u tom izgnanstvu on piše jedan od svojih najlepših romana EVGENIJE ONJEGIN, a inspiraciju nalazi u Ani Kern, ženi koju je upoznao u Sankt Peterburgu, a koja je udata za ostarelog generala. Za nju je Puškin rekao: „Kako je nekome dozvoljeno da bude tako lep?” Po povratku u Sankt Petersburg, nastavlja sa svojim radom. Tada je upoznao Nataliju Gončarevu sa kojom se i venčao. Od svih žena koje su ga opčinjavale, Natalija, koja je pored toga što je bila lepa, bila i razmažena i rasipnica, uspela je da ga veže za sebe. Sa njom je dobio četvoro dece, a izdržavao je i njene dve sestre. Ubrzo je shvatio da se oženio koketom i neobrazovanom ženom, koja nije čitala knjige. Njegove muke su se vremenom povećavale i finansijski više nije mogao da ih izdržava. U gradu se, u tom periodu, pojavio izvesni francuski emigrant Žorž Dantes, koji je otvoreno zavodio njegovu ženu Nataliju, a njega ismevao. Puškin mu je zakazao dvoboj, sastali su se u zoru i Dantes je prvi pucao pogodivši Puškina u stomak. Pesnik se nekako pridigao u snegu i pokušao da opali. Poslednje napore je uperio u hitac i iz ležećeg položaja pogodio Dantesa u grudi. Kada ga je video kako posrće, Puškin je bacio pištolj i povikao: „Bravo ja!” Međutim, Dantes je bio samo ranjen i preživeo je. Puškina su odveli kući i preneli ga na divan biblioteke. Bio je smrtno ranjen i kada ga je doktor upitao da li želi da vidi svoje prijatelje Puškin mu je odgovorio: „Zbogom, prijatelji moji”, pokazujući pri tom na knjige svoje biblioteke. Dva dana je proveo u užasnim mukama pa je pomišljao da ih prekrati pištoljem, kojeg su pronašli sakrivenog ispod pokrivača. Nakon što je prošaputao svoje poslednje reči: „Životu je kraj… kraj… nešto me pritiska…”, Puškin je izdahnuo 10. februara 1837. godine. Jedan burno proživljen život, jedan pesnik i književnik koji je obeležio epohu u kojoj je živeo i nastavio, kroz svoje dela, da traje. Aleksandar Sergejevič Puškin (rus. Алекса́ндр Серге́евич Пу́шкин; Moskva, 6. jun 1799 — Sankt Peterburg, 10. februar 1837) bio je ruski književnik. Mnogi ga smatraju za najboljeg ruskog pesnika i oca moderne ruske književnosti.[1] Puškin je među prvima u Rusiji počeo da piše narodnim jezikom i distancirao se od romantičarske književnosti, popularne u zapadnoj Evropi.[2] Napravio je stil koji je mešao satiru, romantiku i dramu. Aleksandar Sergejevič Puškin potiče od razgranatog plemićkog roda Puškina bez titule, koje prema genealoškom tumačenju vuče poreklo od „muža čestita“, viteza Ratmira (Ratše), savremenika Aleksandra Nevskog.[3] Puškin je često pisao o svom rodoslovnom stablu u stihovima i u prozi; video je u svojim precima primer drevnog roda, istinske „aristokratije“ koja je časno služila domovini, no nije razvijala odnos vladara i „progonjenog“. Više puta se obraćao (uključujući i u umetničkom obliku) i liku svog pradede po majci — Afrikanca Ibrahima Petroviča Hanibala, koji je postao sluga i pitomac Petra I, a zatim vojni inženjer i general.[4] Sin Ibrahima Hanibala je ruski visoki vojni službenik Ivan Abramovič Hanibal, Puškinov prastric. Puškinov deda po ocu, Lav Aleksandrovič, bio je artiljerijski pukovnik, kapetan garde. Puškinovi roditelji, otac Sergej Ljvovič (1767—1848), bio je svetski dosetljivac i pesnik-amater poreklom od ruske porodice istaknutog plemstva koja vodi poreklo iz 12. veka,[5][6] a njegova majka Nadežda Osipovna Hanibal (1775—1836), Hanibalova unuka i preko bake po ocu potomak nemačkog i skandinavskog plemstva.[7][8] Stric po ocu, Vasilij Ljvovič, (1766—1830), bio je poznati pesnik iz kruga Karamzina. Od dece Sergeja Ljvoviča i Nadežde Osipovne, osim Aleksandra, preživeli su kćer Olga (udana Pavliščeva, 1797—1868) i sin Lav (1805—1852). Puškin se rodio 6. juna (26. maja) 1799. u Moskvi. U matičnoj knjizi crkve Bogojavljenja u Jelohovu (sada se na njenom mestu nalazi Bogojavljenska katedrala) 8. juna 1799, između ostalih, nalazi se ovakav zapis: „Dana 27. maja. na dvoru koleškog registratora Ivana Vasiljeva Skvarcova u njegova stanara Mojora Sergija Ljvoviča Puškina rodio se sin Aleksandar. Kršten je 8. juna. Kum je grof Artemij Ivanovič Voroncov, kuma je majka spomenutog Sergija Puškina, udovica Olga Vasiljevna Puškina.[10]” Letnje je mesece (1805—1810) budući pesnik obično provodio kod svoje bake po majci, Marije Aleksejevne Hanibal (1745—1818, rođenoj Puškin,[11] iz drugog ogranka roda) u podmoskovskom selu Zaharovo, blizu Zvenigoroda. Rani dečji dojmovi odrazili su se u prvim poemama koje je napisao nešto kasnije (Monah, 1813; Bova, 1814), u licejskim stihovima Poslanica Judinu (1815), San (1816). Baka Marija Aleksejevna je pisala o svom unuku: „Ne znam što će biti od mog starijeg unuka. Dečak je pametan i voli knjige, no loše uči, retko prođe lekciju kako treba; ne možeš ga podstaknuti, naterati da se igra s decom, ali se odjednom tako razmaše i ushoda da ga ničim ne možeš umiriti; ide iz jedne krajnosti u drugu, kod njega nema sredine.[10]” Mladost Autoportret Puškina Puškin je proveo šest godina u Carskoselskom liceju otvorenom 19. oktobra 1811. Ovde je mladi pesnik proživeo događaje domovinskog rata 1812, te je tu bila otkrivena i njegova visoko vrednovana pesnička nadarenost. Sećanje na godine provedene u Liceju, na licejsko bratstvo, zauvek je ostalo u duši pesnika.[9] U licejskom razdoblju Puškin je napisao mnogo stihova. Nadahnuće je pronalazio u francuskim pesnicima 17. i 18. veka, s kojima se upoznao u detinjstvu čitajući knjige u očevoj biblioteci. Najdraži autori mladog Puškina bili su Volter i Evarist de Parni. U njegovoj ranoj lirici spojile su se tradicije francuskog i ruskog klasicizma. Učitelji Puškina-pesnika postali su Konstantin Batjuškov, priznati majstor „lake poezije“, i Vasilij Žukovski, glava ruskog romantizma. Puškinska lirika u razdoblju od 1813. do 1815. prožeta je motivima prolaznosti života koja je nametala žudnju za užitkom radostima postojanja. Od 1816, odmah iza Žukovskog, on se okrenuo elegijama, u kojima je razvijao motive karakteristične za taj žanr: nerazdvojna ljubav, odlazak mladosti, polagano umiranje duše. Njegova je lirika još uvek oponašateljska, puna književnih konvencionalnosti i klišea, ali je ipak mladi pesnik izabrao svoj posebni put.[12] Ne ograničavajući se komornom poezijom, Puškin se okrenuo složenijim temama, društveno važnim. Uspomene u Carskom selu (1814), koje je pohvalio Gavrila Deržavin, Puškin je čitao početkom 1815. u njegovom prisustvu, posvećenu događajima Domovinskog rata 1812.[9] Pesma je bila objavljena 1815. godine u časopisu Rosijskij muzeum i potpisana njegovim punim imenom i prezimenom. A u puškinskoj poslanici Liciniju kritički je prikazan savremeni život Rusije, gde je u liku „miljenika despota“ prikazan general Aleksej Arakčejev. Već je na početku svog stvaralaštva pokazivao interes za ruske pisce-satirike prošlog veka. Uticaj Fonvizina oseća se u satiričnoj poemi Tenj Fonvizina (1815); sa stvaralaštvom Radiščeva povezani su Bova (1814) i Bezverije.[12] U julu 1814. Puškin se prvi put pojavio u printu u moskovskom časopisu Vesnik Evrope. U trinaestom broju se nalazila pesma Prijatelju stihotvorcu pod pseudonimom `Aleksandr N.k.š.p.` (sastavljenom od suglasnika prezimena pesnika, poređanih unazad).[10] Dok je još uvek bio pitomac Liceja, Puškin je ušao u literarni kružok Arzamas koji je istupao protiv rutine i arhaičnosti u književnom delu, te je aktivno učestvovao u polemici s društvom Ljubitelji ruske reči, koje je branilo klasicističke kanone prošlog veka. Privučen stvaralaštvom najistaknutijih predstavnika novog književnog pravca, Puškin je u to vreme bio pod snažnim uticajem poezije Batjuškova, Žukovskog, Davidova.[13] Potonji je na početku imponirao Puškinu temom odvažnog ratnika, a zatim nečim što je sam pesnik nazivao „okretanjem stiha“ — naglim promenama raspoloženja, ekspresijom, neočekivanim spajanjem likova. Kasnije je Puškin govorio da je, oponašajući u mladosti Davidova, „usvojio njegov manir zauvek“.[14] Rano zrelo doba Puškinova soba u Carskom selu. Puškin je završio školovanje u liceju u junu 1817. sa činom koleškog zapisničara (10. razreda prema tabeli rangova), te je bio postavljen na dužnost u ministarstvo spoljašnjih poslova Ruskog carstva. Postao je stalni posetitelj pozorišta, učestvovao je u sednicama Arzamasa (u koji je primljen izvanredno, još kao učenik Liceja),[9] 1819. je postao član književno-pozorišnog društva Zelena lampa, kojim je upravljala tajna dekabristička organizacija Sojuz blagodenstvija.[9] Iako nije učestvovao u delovanju prvih tajnih organizacija, Puškin se sprijateljio sa mnogim aktivnim članovima dekabrističkih društava, pisao političke epigrame i stihove, npr. Čadajevu (Nas tiha slava, ljubav, nada..., 1818), Sloboda (1818), N. J. Pljuskovoj (1818), Selo (1819), koji su se širili u prepisima. Tih je godina bio zauzet radom na poemi Ruslan i Ljudmila, koju je bio započeo u Liceju i koja je odgovarala programatskom stavu književnog društva Arzamas o potrebi da se stvori nacionalna junačka poema. Poema je bila objavljena u maju 1820. godine (prema prepisima je bila poznata i ranije), te je izazvala različite, ne uvek dobronamerne, reakcije. Već nakon progonstva Puškina započele su rasprave o poemi.[9] Neki kritičari su bili revoltirani snižavanjem uzvišenog kanona. Mešanje rusko-francuskih načina književnog izražavanja s prostim narodskim govorom i folklornom stilistikom izazvalo je prekore čak i zaštitnika demokratske narodnosti u književnosti. Takve je prigovore sadržalo pismo Dmitrija Zikova, književnog sledbenika Pavla Katenina, objavljeno u časopisu Sin domovine.[15][13] Na jugu (1820—1824) U proleće 1820. Puškina je pozvao vojni upravnik gubernije Petrograda, grof Mihail Miloradovič radi objašnjenja svojih stihova (uključujući epigrame o Arakčejevu, arhimandritu Fotiju i samom Aleksandru I), nespojivih sa statusom državnog činovnika. Radilo se o njegovom progonstvu u Sibir ili zatočenju u manastiru na Soloveckim ostrvima. Kazna je bila umanjena samo zahvaljujući nastojanjima prijatelja, prvenstveno Karamzina. Premestili su ga iz prestolnice na jug u kišinjevsku kancelariju generala Ivana Inzova.[9] Na putu do mesta službe Aleksandar Sergejevič je oboleo od upale pluća, nakon kupanja u Dnjepru. Radi oporavka porodica Rajevski ga uzima krajem maja 1820. sa sobom na Kavkaz i u Krim.[9] Putem su se zaustavili u Taganrogu, u bivšem domu gradonačelnika generala Petra Papkova. Puškin na Krimu Portret Aleksandra Puškina, autora Konstantina Somova (1899) U Feodosiju je Puškin doputovao 16. avgusta 1820. godine. Napisao je svom bratu Lavu: „Iz Kerča smo doputovali u Kafu, zaustavili se kod Bronevskog, čoveka poštenog po besprekornoj službi i po siromaštvu. Sada mu se sudi — i, poput starca Vergilija, ima vrt na obali mora, nedaleko od grada. Grožđe i bademi čine njegov dohodak. Nije pametan čovek, ali dobro poznaje Krim, Zemlju važnu i zapuštenu. Otuda smo se morem otputili mimo južnih obala Tauride, u Gurzuf, gde se nalazila porodica Rajevskog. Noću na brodu sam napisao elegiju koju ti šaljem.[16]” Nakon dva dana Puškin je zajedno s Rajevskim morem otputovao u Gurzuf. Puškin je proveo u Gurzufu nekoliko letnjih i jesenjih nedelja 1820. godine. Zajedno s Rajevskim se zaustavio u domu Armanda Emanuela du Plesisa, vojvode od Ričelija; pesniku je bila data na raspolaganje mansarda s pogledom na zapad. Živeći u Gurzufu, pesnik je puno šetao primorjem i planinama, jahao na vrh Aju-Daga i čamcem plovio do rta Suk-Su. U Gurzufu je Puškin nastavio rad nad poemom Kavkaski zarobljenik, napisao nekoliko lirskih stihova; neki od njih su posvećeni kćerima N. Rajevskog — Jekaterini, Jeleni i Mariji (budućoj supruzi dekabriste Sergeja Volkonskog). Ovde se pojavila zamisao poeme Bahčisarajska česma i romana Jevgenij Onjegin. Puškin se pred kraj života prisećao Krima: „Tamo je kolevka mojeg Onjegina“[9]. U septembru 1820, na putu prema Simferopolju, zaustavio se u Bahčisaraju. Iz pisma Deljvigu: „… Ušavši u dvorac, video sam uništenu fontanu, iz zarđale gvozdene cevi je kapala voda. Obišao sam dvorac vrlo srdit zbog nebrige u kojoj propada, i na poluevropske prerade nekih soba.[17]” Šetajući po unutarnjim dvorištima dvorca, pesnik je ubrao dve ruže i položio ih u podnožja „Fontane suza“, kojoj je kasnije posvetio stihove i poemu Bahčisarajska česma. Sredinom septembra Puškin je proveo oko nedelju dana u Simferopolju, verovatno u domu krimskog guvernera Aleksandra Baranova, starog pesnikovog poznanika iz Petrograda. Svoje utiske o Krimu Puškin je iskoristio i u opisu Putovanja Onjegina, koje se isprva nalazilo u poemi Jevgenij Onjegin kao prilog.[18] Kišinjev `Puškinov pozdrav moru`, autora Ivana Ajvazovskog i Ilje Rjepina (1877) Puškin je tek u septembru došao u Kišinjev. Novi načelnik je bio uslužan, te mu je dozvoljavao duge izlaske i posete prijateljima u Kamjanki (zima 1820—1821), putovanja u Kijev, Moldaviju s I. Liprandijem i Odesu (kraj 1821). U Kišinjevu je Puškin postao član masonske lože Ovidij,[19] o čemu je i sam pisao u svom dnevniku.[20] Ako je poema Ruslan i Ljudmila bila rezultat škole najboljih ruskih pesnika, onda ga je prva „južna poema“ Kavkaski zarobljenik 1822. postavila na čelo cele savremene ruske književnosti, donela zasluženu slavu prvog pesnika, verno ga prativši do kraja 1820-ih. Kasnije, 1830-ih godina, dobio je epitet „Ruski Bajron“.[21] Kasnije je izašla druga „južna poema“ Bahčisarajska česma (1824). Vjazemski je pisao iz Moskve tim povodom: „Pojava „Bahčisarajske česme“ je dostojna pažnje ne samo ljubitelja poezije, nego i posmatrača uspeha naših u intelektualnoj industriji koja takođe, nemojte mi zameriti, pridonosi, kao i svaka druga, blagostanju države. Za rukopis male poeme Puškinu je bilo isplaćeno tri hiljade rubalja; u njoj nema šesto stihova; dakle, stih (i još kakav? primetićemo za burzovne procenitelje — sitni četverostopni stih) koštao je nešto više od pet rubalja. Stih Bajrona, Kasimira Delavigna, Valtera Skota donosi još veći postotak, to je istina! Međutim setimo se i toga da inostrani kapitalisti zahtevaju postotke od svih obrazovanih potrošača na zemaljskoj kugli, a naši se kapitali okreću u tesnom i domaćem okruženju. Ipak, za stihove Bahčisarajske česme je plaćeno toliko koliko još nije bilo plaćeno ni za jedne ruske stihove.[22]” Uz to se pesnik trudio da se posveti ruskoj davnini, skiciravši planove poema Mstislav i Vadim (kasnija je zamisao preuzela dramaturški oblik), stvorio satiričku poemu Gavrilijada (1821), poemu Braća razbojnici (1822; posebno izdanje 1827). S vremenom je kod Puškina sazrelo uverenje (na početku beznadno tragično) da u svetu deluju objektivni zakoni koje čovek nije u stanju da pokoleba, bez obzira na to koliko su odvažne i prekrasne njegove namere. S takvim je gledištem bio započet u maju 1823. u Kišinjevu roman u stihovima Jevgenij Onjegin; kraj prve glave romana je pretpostavljao istoriju putovanja junaka izvan granica domovine prema obrascu Bajronove poeme Don Žuan. Još u julu 1823. godine Puškin se izborio za premeštaj u Odesu, u kancelariju grofa Voroncova. Upravo u to vreme postao je svestan toga da je postao profesionalni književnik, što je bilo predodređeno burnim uspehom njegovih dela kod čitatelja. Udvaranje Voroncovoj supruzi Jelizaveti, a možda i veza s njom, te nesposobnost za državnu službu, zaoštrili su njegov odnos s Mihailom Voroncovim. Četverogodišnji boravak Puškina na jugu je nova romantičarska etapa njegovog razvoja kao pesnika. U to vreme Puškin se je upoznao sa stvaralaštvom Bajrona i Andrea Šenija.[9] Očaran Bajronom, prema vlastitom priznanju pesnik je „bio lud“ za njim. Prva pesma je, napisana u progonstvu, postala elegija Ugasila se zvezda danja..., u čijem je podnaslovu Puškin zabeležio: „Podražavanje Bajrona“. Glavnim pokretačem, osnovnim zadatkom njegovih dela postao je odraz emocionalnog stanja čoveka, otkrivanje njegovog unutrašnjeg života. Puškin je razrađivao umetnički oblik stiha obraćajući se starogrčkoj poeziji, proučavajući je u prevodima. Ponovno protumačivši slikovito razmišljanje antičkih pesnika s romantičarskog gledišta, uzevši najbolje iz stvaralaštva svojih prethodnika, pobedivši klišeje elegijskog stila, on je stvorio svoj vlastiti poetski jezik. Osnovno svojstvo puškinske poezije postala je njegova izražajna snaga i istovremeno neobična sažetost, lakonski izraz.[12] Uslovno-melanholični stil, koji je oblikovao između 1818. i 1820. pod uticajem francuskih elegija i lirike Žukovskog, pretrpeo je ozbiljan preobražaj i stopio se s novim bajronovskim stilom. Spajanje starih, zamršenih i konvencionalnih oblika s romantičarskom izražajnošću i intenzitetom jasno su se očitavali u Kavkaskom zarobljeniku[13] Mihajlovsko Puškinov pisaći stol Prvi put je mladi pesnik boravio ovde u leto 1817, te je, kako je sam napisao u jednoj od svojih autobiografija, bio očaran „seoskim životom, ruskom banjom, jagodama i ostalim, — međutim sve mi se to sviđalo kratko vreme“.[23] Dve godine kasnije, nakon teške bolesti, ponovo je ovde proveo leto. U to je vreme napisao pesme Selo i Domovomu. Policija je 1824. pronašla Puškinovo pismo u kojem je pisao o oduševljenju „ateističkim učenjem“. To je poslužilo kao razlog za njegov otpust iz službe 8. jula 1824.[9] Poslali su ga na imanje njegove majke na kojem je proveo dve godine (do septembra 1826) — što je najduži Puškinov boravak u Mihajlovskom. Ubrzo nakon dolaska u Mihajlovsko, došlo je do velike svađe s ocem, koji je praktično pristao na tajni policijski nadzor nad vlastitim sinom. Krajem jeseni su svi rođaci Puškina otputovali iz Mihajlovskog.[9] Uprkos bojazni prijatelja, osama na selu nije bila pogubna za Puškina. Bez obzira na teškoće, prva mihajlovska jesen bila je uspešna za pesnika, koji je puno čitao, razmišljao, radio.[9] Puškin je često posećivao komšinicu po imanju Praskovju Osipovu u Trigorskom i koristio se njenom bibliotekom[24] (njen je otac, mason, saborac Nikolaja Novikova, ostavio veliku zbirku knjiga). Od mihajlovskog progonstva i do kraja života s Osipovom i članovima njene velike porodice povezivalo ga je prijateljstvo. U Trigorskom je 1826. upoznao romantičarskog pesnika Jazikova, čije je stihove poznavao od 1824. Puškin je dovršio pesme započete u Odesi: Razgovor s knjižarom, u kojoj je formulisao svoj profesionalni kredo, Moru — lirsko razmišljanje o sudbini čoveka epohe Napoleona i Bajrona, o okrutnoj vlasti istorijskih prilika nad pojedincem, poemu Cigani (1827), nastavio da piše roman u stihovima. U jesen 1824. godine obnovio je rad na autobiografskim zapisima, zapostavljenim na samom početku u kišinjevskom razdoblju, a razmišljao je i o sižeju narodne drame Boris Godunov (završena 19. novembra 1825, objavljena 1831), pisao šaljivu poemu Grof Nulin. Ukupno je u Mihajlovskom stvorio oko sto dela. U Trigorskom se 1825. susreo sa nećakinjom Osipove, Anom Kern (bili su se upoznali 1820. u Petrogradu u salonu porodice Olenjin), kojoj je, kako se smatra, posvetio pesmu Trenutka još se sjećam.... Mesec dana nakon završetka progonstva Puškin se vratio „slobodan u napuštenu tamnicu“ i proveo u Mihajlovskom oko mesec dana. Sledećih godina pesnik je povremeno dolazio tuda, da se odmori od života u gradu i piše na slobodi. U Mihajlovskom je 1827. godine Puškin započeo roman Arapin Petra Velikog.[25] U Mihajlovskom se pesnik takođe upoznao s bilijarom, i, iako nije postao poznati igrač, prema uspomenama prijatelja, rukovao je štapom sasvim profesionalno.[26] Nakon progonstva Orest Kiprenski: Puškin 1827. U noći na 4. septembra 1826. u Mihajlovsko je doputovao kurir pskovskog guvernera B. Aderkasa: Puškin je u njegovoj pratnji bio dužan da dođe u Moskvu, gde se u to vreme nalazio Nikolaj I, okrunjen 22. avgusta. Dana 8. septembra, odmah nakon dolaska, Puškin je bio poslat caru na ličnu audijenciju. Razgovor s Nikolom I se održao u četiri oka.[27] Pesniku se nakon povratka jamčila lična protekcija i oslobođenje od obične cenzure. Upravo se tih godina u stvaralaštvu Puškina pojavio interes za Petra I, cara-prosvetitelja. On je postao junak započetog romana o pesnikovom pradedi Ibrahimu Hanibalu i nove poeme Poltava. Unutar jednog pesničkog dela (Poltava) pesnik je objedinio nekoliko ozbiljnih tema: međusobne odnose Rusije i Evrope, zajednice naroda, sreće i drame individualca u pozadini istorijskih događaja. Prema vlastitom priznanju, privukli su ga „snažni likovi i duboka, tragična sena nabacana na sve te užase“.[28] Objavljena 1829, poema nija naišla na razumevanje niti kod čitatelja, niti kod kritičara. U skici članka Vozraženija kritikam „Poltavy” Puškin je pisao: „Najzrelija od svih mojih pripovesti u stihovima je ta u kojoj je sve skoro originalno (a mi se zbog toga samo i mučimo, iako to još nije ni najbitnije), — `Poltava`, kojoj Žukovski, Gnedič, Deljvig, Vjazemski daju prednost pred svim što sam dosad napisao, `Poltava` nije bila uspešna.[28]” U to vreme se u stvaralaštvu pesnika nazreo novi obrt. Trezvena istorijska i društvena analiza stvarnosti sjedinjuje se s razumevanjem složenosti sveta koji nas okružuje i koji često izmiče racionalnom objašnjenju, što ispunjava njegovo stvaralaštvo osećajem uzemiravajućeg predosećaja, vodi prema velikom prodoru fantastike, rađa bolna, katkad nezdrava sećanja, intenzivan interes za smrt. U to vreme je, nakon njegove poeme Poltava, odnos kritike i dela čitateljske publike postao hladniji ili kritičniji.[29] Godine 1827, bila je pokrenuta istraga zbog pesme André Chénier (napisane još u Mihajlovskom 1825), u kojoj je bio zapažen odziv na ustanak dekabrista 1825,[9] a 1828. vladi je postala poznata kišinjevska poema Gavrilijada. Istraga je bila prekinuta po najvišoj zapovesti nakon razgovora s Puškinom,[9] međutim pesnik je bio stavljen pod tajni policijski nadzor. U novembru 1828. godine Puškin je upoznao moskovsku lepoticu Nataliju Gončarovu. Prema vlastitom priznanju, zaljubio se u nju na prvi pogled. Krajem aprila 1829. Puškin je zaprosio Gončarovu preko prijatelja Fjodora Tolstoja. Neodređeni odgovor devojčine majke (kao razlog je bila navedena Nataljina mladost) ga je, prema vlastitim rečima, „izludeo“. Otišao je da služi u vojsci Paskeviča, na Kavkaz, gde se u to vreme vodio rat protiv Turske. Svoje putovanje je opisao u putopisu Putovanje u Arzrum. Na zahtev Paskeviča, koji nije hteo da preuzme odgovornost za njegov život, ostavio je aktivnu vojnu službu, te je neko vreme živeo u Tiflisu (ruski naziv za Tbilisi).[30] Vrativši se u Moskvu, kod Gončarovih je naišao na hladan doček. Moguće je da se Natalijina majka bojala njegove reputacije slobodnog mislioca, njegovog siromaštva i strasti za igrom.[30] Boldino Glavni članak: Boldinska jesen Puškin je osećao želju za promenama, te je, nakon ponovne prosidbe Natalije Gončarove 1830, koja je bila prihvaćena, ujesen otputovao u Boldino, nižnjenovgorodsko imanje svoga oca, radi primanja u vlasništvo susednog sela Kistenjeva, kojeg je dobio od oca kao svadbeni poklon. Zbog epidemije kolere proveo je u karantinu tri meseca, koja su postala njegovo najpoznatije stvaralačko razdoblje, u istoriji književnosti nazvano Boldinska jesen. Tada je nastao čitavi niz dela kao što su Pripovesti pokojnog Ivana Petroviča Belkina (Belkinove pripovesti), Iskustvo dramskih proučavanja (Male tragedije), poslednje glave Jevgenija Onjegina, Kućica u Kolomni, Istorija sela Gorjuhina, Bajka o popu i o njegovu pomoćniku Baldi, nekoliko skica kritičkih članaka i oko 30 pesama. Među boldinskim delima, međusobno različitim po žanru i osnovnom tonu, naročito odudaraju prozni i dramski ciklus. To su dve krajnosti kojima teže ostala dela napisana u tri jesenja meseca 1830. Dela u stihovima iz tog razdoblja predstavljaju sve žanrove i obuhvataju široki krug tema. Jedno od njih, Moj, kritičaru tusti, tebe baš do suza... ima zajedničkog s Istorijom sela Gorjuhina i toliko je daleko od idealizacije seoske stvarnosti da je prvi put bilo objavljeno tek posmrtno, u sabranim delima pod promenjenim nazivom (Kapriz).[12] Belkinove pripovesti su prve iz dovršenih dela puškinske proze koja su došla do nas, stvaralačka iskustva koja je često ponavljao. Godine 1821, je formulisao osnovni zakon svog proznog pripovedanja: „Tačnost i kratkoća — evo prvih vrlina proze. Njoj su potrebne misli i misli — bez njih prekrasni izrazi ničemu ne služe“. Te pripovetke su takođe svojevrsni memoari običnog čoveka koji, ne pronalazeći ništa značajno u svom životu, ispunjava svoje zapise prepričavanjem priča koje je čuo, koje su ga zadivile svojom neobičnošću. Pripovetke ... su obeležile oblikovanje Puškina kao prozaika, proces koji je započeo 1827. godine Arapinom Petra Velikog. Ciklus je odredio dalji pravac Puškinovog stvaralaštva — poslednjih šest godina svog života posvetio je većinom prozi i celom, dotad nerazvijenom, umetničkom proznom govoru.[12][31] Petrograd (1831—1833) Portret Aleksandra Puškina, autora Pjotra Sokolova (1831) U to vreme Puškin je aktivno sudelovao u izdavanju `Književnih novina` (koje su izlazile od 6. januara 1830. do 30. juna 1831. u Petrogradu) svog prijatelja Deljviga. Deljvig je, pripremivši prva dva broja, privremeno otputovao iz Petrograda i poverio časopis Puškinu, koji je i postao urednik prvih trinaest brojeva.[32] Konflikt Književnih novina s urednikom poluslužbenog časopisa Severnaja pčela Fadejem Bulgarinom, agentom tzv. trećeg odela Lične kancelarije Njegovog carskog veličanstva, doveo je, nakon izdavanja katrena Kasimira Delavigna o žrtvama Julske revolucije, do ukidanja časopisa.[9] U moskovskoj crkvi Velikog vaznesenja kod Nikitskih vrata 2. marta 1831. Puškin se venčao s Natalijom Gončarovom. Prilikom razmene prstena Puškinov je pao na pod, a zatim mu se ugasila sveća. On je prebledeo i rekao: `Sve su to loši predznaci!`[33] Odmah nakon svadbe porodica je kratko živela u Moskvi na Arbatu (kuća br. 53 prema savremenoj numeraciji; danas muzej[34]). Tamo su supružnici živeli do sredine maja 1831. kada su, ne dočekavši kraj isteka najma, otputovali u prestonicu, jer se Puškin posvađao sa svekrvom koja se mešala u njihov porodični život.[30] U leto je Puškin iznajmio daču u Carskom selu. Ovde je napisao Pismo Onjegina, čime je konačno završio rad nad romanom u stihovima, koji je bio njegov „vjerni saputnik“` tokom osam godina života. Novo shvatanje stvarnosti, naznačeno u njegovom stvaralaštvu krajem 1820-ih, zahtevalo je iscrpno proučavanje istorije: u njoj je bilo potrebno pronaći izvore glavnih pitanja savremenosti. Godine 1831, dobio je dopuštenje za rad u arhivima. Puškin je opet stupio u službu kao „istoričar“, dobivši carski zadatak da napiše „Istoriju Petra“. Jake epidemije kolere i poljski ustanak protiv ruske vlasti 1830—1831, koji su doveli Rusiju na rub rata s Evropom, pesniku su predstavljali pretnju ruskoj državnosti. Jaka vlast u tim uslovima čini mu se jamstvom spasa Rusije — tom su idejom nadahnuti njegovi stihovi Pred grobnicom svetom..., Klevetnicima Rusije, Borodinska godišnjica. Poslednje dve pesme, napisane povodom osvajanja Varšave, zajedno s pesmom V. Žukovskog Staraja pesnja na novyj lad, bile su objavljenje u specijalnoj brošuri Na vzjatije Varšavy, te su izazvale višeznačne reakcije. Puškin, koji nikada nije bio neprijatelj bilo kojeg naroda, koji se družio s Adamom Mickjevičem, ipak nije mogao da se pomiri s pretenzijama ustanika na spajanje litavskih, ukrajinskih i beloruskih zemalja.[35] Njegovi prijatelji su na različite načine primili odaziv Puškina na događaje u Poljskoj: negativno Vjazemski i istoričar Aleksandr Turgenjev. Vjazemski je zapisao 22. septembra 1831. u svom dnevniku: „Puškin im u svojim stihovima: `Klevetnicima Rusije` pokazuje figu iz džepa. On zna da oni neće pročitati njegove stihove, znači, neće odgovarati na „pitanja“ na koje bi lako odgovorio čak i sam Puškin. I kakvo je to opet svetogrđe povezivati „Borodino“ i „Varšavu“? Rusija će ustati protiv ovog bezakonja.[36]” Pjotr Čadajev je pak uputio nakon pojave pesama njihovom autoru oduševljeno pismo, a njegovo gledište su delili i prognani dekabristi.[35] Uz to je F. Bulgarin, povezan s trećim odelom, optuživao pesnika za privrženost liberalnim idejama. Početkom 1830-ih, proza je u Puškinovom stvaralaštvu počela da prevladavava nad poetičkim žanrovima. Belkinove pripovetke (izdane 1831) nisu imale uspeha. Puškin je zamišljao veliko epsko delo — roman iz epohe pugačovštine s junakom-plemićem koji prelazi na stranu pobunjenika. Zamisao se na neko vreme zaustavila zbog nedovoljnog poznavanje te epohe, te je započeo rad nad romanom Dubrovski (1832—1833). Njegov junak, osvećujući oca, kome su nepravedno oteli očevinu, postaje razbojnik. Plemeniti razbojnik Dubrovski je prikazan romantično, dok su ostali likovi prikazani realistično.[31] Iako je osnovu sižea preuzeo iz savremenog života, tokom rada na romanu on je sve više dobijao obeležja tradicionalnog avanturističkog pripovedanja koji se uopšteno ne podudara s ruskom stvarnošću. Moguće je da je, predviđajući nesavladive probleme sa cenzurom u vezi s objavljivanjem romana, Puškin napustio rad nad njim, iako se bližio kraju. Zamisao o delu s temom pugačovskog ustanka ga je opet privukla, te je on, veran istorijskoj tačnosti, privremeno prekinuo proučavanje Petrovske epohe, istraživao štampane izvore o Pugačovu, upoznao se s dokumentima o gušenju ustanka Pugačova (sam „Predmet Pugačov“ je bio strogo poverljiv i nedostupan), a 1833. otputovao na Volgu i Ural da bi lično video mesta tih događaja, čuo žive legende o pugačovštini. Puškin je putovao kroz Nižnji Novgorod, Kazanj i Simbirsk u Orenburg, a otuda na Oral, niz drevnu reku Jaik, preimenovanu nakon seljačkog ustanka u Ural. Puškina su izabrali za člana Carske ruske akademije 7. januara 1833. istovremeno s pesnikom i dramaturgom P. Kateninim, prozaikom i dramaturgom M. Zakoskinim, istoričarem D. Jazikovim i protojerejem A. Malovim. U jesen 1833. godine vratio se u Boldino. Tada je Boldinska jesen Puškina bila dvostruko kraća nego pre tri godine, ali po važnosti je jednaka Boldinskoj jeseni 1830. Za mesec i po Puškin je dovršio rad nad Pričom o Pugačovu i Pesmama zapadnih Slavena, započeo rad na pripovetki Pikova dama, stvorio romane Andželo i Bronzani konjanik, Bajku o ribaru i ribici i Bajku o mrtvoj kneginji i o sedmorici delija, pesmu u stancama Jesen. Petrograd (1833—1835) U decembru 1833. Puškin se vratio u Petrograd, osećajući potrebu da promeni život i da se udalji tutorstva dvora. Uoči 1834. godine Nikolaj I je dao svom istoričaru niži dvorski čin kamerjunkera. Prema rečima njegovih prijatelja, on se razbesneo zbog toga što se taj čin obično davao mladim ljudima. Dana 1. januara 1834. Puškin je zapisao u svoj dnevnik: „Trećeg dana mi je dat čin kamerjunkera (što zaista ne dolikuje mojim godinama). Na dvoru su hteli da N. N. (Natalija Nikolajevna) pleše u Aničkovu.[30]” Tada je pak bilo zabranjeno izdavanje Bronzanog konjanika. Početkom 1834. Puškin je napisao drugu pripovetku u prozi — Pikovu damu, te ju je izložio u časopisu „Biblioteka dlja čtenija“ koji je platio Puškinu brzo i u većem paušalu. Pripovetka je bila započeta u Boldinu, te je bila namenjena, po svoj prilici, zajedničkom almanahu „Trojčatka” (Puškina, V. F. Dojevskog i N. V. Gogolja). Dana 25. jula 1834. godine Puškin je dao ostavku s molbom da zadrži pravo rada u arhivima, koje mu je bilo potrebno za Istoriju Petra. Kao motiv su bili navedeni porodični razlozi i nemogućnost da stalno boravi u prestonici. Molba nije bila prihvaćena te je na taj način Puškin ostao bez mogućnosti da nastavi rad. Poslušavši savet Žukovskog, Puškin je opozvao molbu.[30] Kasnije je Puškin zamolio za dopuštenje u trajanju od 3—4 godine: u leto 1835. napisao je svekrvi da planira da s celom porodicom otputuje na selo na nekoliko godina. Međutim, molba mu je bila odbijena, a umesto toga mu je Nikolaj I predložio polugodišnji dopust i 10.000 rubalja, kako je bilo rečeno — „kao ispomoć“. Puškin ih nije prihvatio te je zamolio za 30.000 rubalja pod uslovom da ih naplate iz njegove plate, čime mu je bio dat dopust u trajanju od četiri meseca. Na taj način je Puškin bio nekoliko godina unapred vezan za službu u Petrogradu.[30] Taj iznos nije pokrivao ni polovinu Puškinovih dugova, s prestankom isplate plate mogao je samo da se uzda u prihode od književnog rada, koji su pak zavisili od potražnje čitalaca. Krajem 1834. i početkom 1835. godine izašlo je nekoliko sabranih izdanja dela Puškina: puni tekst Jevgenija Onjegina (u razdoblju od 1825. do 1832. roman je izlazio u delovima), zbirke pesama, pripovetke, poema, međutim, sve se razilazilo s trudom. Kritika je već otvoreno govorila o opadanju njegovog talenta, o kraju njegove epohe u ruskoj književnosti. Dve su jeseni — 1834. godina (u Boldinu) i 1835. godina (u Mihajlovskom) — bile manje plodonosne. Treći put je pesnik došao u Boldino ujesen 1834. zbog problema na imanju, te je tamo proveo mesec dana, napisavši samo Bajku o zlatnom petliću. U Mihajlovskom je Puškin nastavio da radi nad Scenama iz viteških vremena, Egipatskim noćima i napisao pesmu Ja posetih opet.... Široj publici je, kojoj je bilo žao zbog opadanja njegovog talenta, bilo nepoznato da njegova najbolja dela nisu bila puštena u štampu, da je tih godina trajao stalan intenzivan rad nad velikim zamislima: Istorijom Petra, romanom o pugačovštini. U stvaralaštvu pesnika su se nazrele radikalne promene. Puškin-liričar tih godina postao je prvenstveno песником за себе. Uporno je eksperimentisao s proznim žanrovima koji ga u potpunosti nisu zadovoljavali, ostali su u zamislima, skicama, obrisima, tražio je nove oblike književnosti. „Savremenik“ Prema rečima S. A. Sobolevskog: „Misao o velikom periodičnom izdanju koje bi se ticalo, verovatno, svih glavnih strana ruskog života, težnja da posredno služi domovini svojim perom, okupirali su Puškina gotovo neprekidno poslednjih deset godina njegove kratkotrajne karijere... Prilike su mu smetale, te je tek 1836. uspeo da isposluje pravo na izdavanje „Savremenika“, ali u opsegu vrlo ograničenom i skučenom.[37]” Od ukidanja Književnih novina borio se za pravo na vlastito periodično izdanje. Nije uspeo da ostvari zamisli novina (Dnevnik), različitih almanaha i zbornika, časopisa Severnyj zritelj, kog je trebalo da uređuje V. F. Odojevski. Odojevski i Puškin su imali nameru od 1835. da izdaju Sovremennyj letopisec politiki, nauk i literatury. Godine 1836, je dobio jednogodišnju dozvolu za izdavanje almanaha. Puškin se takođe nadao prihodu koji bi mu pomogao da isplati najhitnije dugove. Časopis osnovan 1836. godine dobio je naziv Savremenik. U njemu su bila objavljivana dela samog Puškina, a takođe N. V. Gogolja, Aleksandra Turgenjeva, V. Žukovskog, P. Vjazemskog. Ipak, časopis nije imao uspeha kod čitalaca: na novi tip ozbiljnog periodičnog izdanja, posvećenog aktuelnim problemima, o kojima se prema potrebi govorilo u aluzijama, ruska publika je tek trebalo da se navikne. Časopis je imao svega 600 pretplatnika čime je doneo gubitke svom izdavaču, budući da nije pokrivao ni troškove štampanja ni honorare saradnika. Dva zadnja toma Savremenika Puškin je više od pola ispunio vlastitim delima, uglavnom anonimno. U četvrtom tomu časopisa objavljen je, konačno, roman Kapetanova kći. Puškin je mogao da izda roman kao posebnu knjigu, čime bi mu doneo potrebnu zaradu. Međutim, ipak je odlučio da izda Kapetanovu kći u časopisu te nije mogao računati na istovremeno objavljivanje posebne knjige, jer je u to vreme to bilo nemoguće. Roman je verovatno bio izdat u časopisu pod uticajem Krajevskog i izdavača časopisa koji su se bojali njegovog neuspeha. Čitaoci su blagonaklono dočekali Kapetanovu kći, ali Puškin nije dočekao odazive oduševljenih kritičara na svoj poslednji roman. Bez obzira na finansijski neuspeh, Puškin se do zadnjeg dana bavio izdavaštvom, „nadajući se da će, uprkos sudbini, naći i odgojiti svog čitaoca“[37]. Razdoblje 1836—1837. U proleće 1836. godine, nakon teške bolesti preminula je Nadežda Osipovna. Puškin je, zbliživši se s majkom poslednjih dana njenog života, teško podnosio taj gubitak. Sticajem okolnosti on je jedini iz cele porodice pratio njeno telo do mesta sahrane u Svetim gorama. To je bila njegova zadnja poseta Mihajlovskom. Početkom maja je zbog izdavanja i rada u arhivima doputovao u Moskvu. Nadao se saradnji između Savremenika i autora časopisa Moskovskij nabljudatelj. Međutim, Jevgenij Baratinski, Mihail Pogodin, Aleksej Homjakov, Stepan Ševirjov se nisu žurili s odgovorom, indirektno ga odbijajući. Uz to se Puškin nadao saradnji s Bjelinskim, koji je bio u konfliktu s Pogodinim. Posetivši arhive ministarstva spoljnih poslova, uverio se da će rad s dokumentima iz petrovskog razdoblja trajati nekoliko meseci. Na zahtev supruge, koja je bila u visokom stadijumu trudnoće, Puškin se krajem maja vratio u Peterburg. Prema sećanjima francuskog izdavača i diplomate Fransoa-Adolfa Loev-Vemara, koji je u leto 1836. boravio kao gost kod pesnika, Puškin je bio oduševljen Istorijom Petra, podelio je s gostom rezultate istraživanja arhiva i izrazio bojazan da čitatelji neće prihvatiti knjigu u kojoj će car biti prikazan „takvim kakav je bio prvih godina svoje vladavine, kada je gnevno žrtvovao sve zbog svog cilja“. Saznavši da Loev-Vemara zanimaju ruske narodne pesme, Puškin je za njega preveo jedanaest pesama na francuski jezik. Prema mišljenju stručnjaka koji su ih proučavali, prevod je bio napravljen besprekorno.[38] U leto 1836. Puškin je stvorio svoj poslednji pesnički ciklus koji je nazvao prema mestu nastanka — Kamenoostrovski ciklus (prema dači na petrogradskom Kamenom ostrvu). Tačan sastav ciklusa pesama je nepoznat. Moguće je da su bile namenjene objavljivanju u Savremeniku, ali Puškin je odustao od toga, predviđajući probleme sa cenzurom. Tri dela koja nesumnjivo pripadaju ovom ciklusu povezana su temama iz Jevanđelja. Opšti siže pesama Oci pustinjaci i neporočne žene, Kak s dreva sorvals`a i Mirskaja vlast je Velika nedelja korizme.[39] Još je jedna pesma iz ciklusa — Iz Pindemonti lišena hrišćanske simbolike, međutim, nastavlja razmišljanja pesnika o dužnostima čoveka koji živi na svetu sa sobom i onima koji ga okružuju, o izdaji, o pravu na fizičku i duhovnu slobodu. Po mišljenju Vadima Starka: „U ovoj pesmi formulisan je idealni pesnički i ljudski kredo Puškina, izmučen celim životom.[38]” U ciklus su, verovatno, ulazili Kogda za gorodom zadumčiv ja brožu, katren Naprasno ja begu k Sionskim vorotam i, na kraju, (nekim istraživačima se osporava ta pretpostavka) Spomenik nerukotvorni podigoh sebi... — kao uvod ili, prema drugim verzijama, finale — pesnički zaveštaj Puškina. Smrt Žorž d`Antes Beskonačni pregovori sa svakom o raspodeli imanja nakon majčine smrti, brige o izdavaštvu, dugovi i, najvažnije, javno udvaranje gardista carske konjičke garde Žorža d`Antesa njegovoj supruzi, koje je izazvalo ogovaranje u društvu, bili su uzrok pesnikove potištenosti u jesen 1836. Dana 3. decembra je njegovim prijateljima (Vjazemskima, Karamzinima, Jelizaveti Hitrovoj, Vladimiru Sollogubu, Rossetijima, Mihailu Vijeljgorskom i, po svoj prilici, N. Skalon[38]) bila poslata anonimna paskvila s uvredljivim aluzijama upućenim Nataliji Nikolajevnoj. Puškin je, doznavši o pismima sledećega dana, bio uveren da su ona delo D`Antesa i njegovog očuha Luisa Hičerena. Naveče 4. decembra Puškin je izazvao D`Antesa na dvoboj. Hičerena je (nakon dva susreta s Puškinom) dobio odlaganje dvoboja na dve nedelje. Naporima prijatelja i, prvenstveno, Žukovskog i tetke Natalje Nikolajevne, Jekaterine Zagrjažske, uspelo im je spreče dvoboj. Dana 17. decembra d`Antes je zaprosio sestru Natalije Nikolajevne, Jekaterinu Gončarovu. Isti je dan Puškin poslao svom sekundantu Vladimiru Sollogubu pismo u kom odustaje od dvoboja.[30] Međutim, brak nije rešio konflikt. D`Antes je Nataliju Nikolajevnu, susrevši se javno s njom, progonio. Širile su se glasine o tome da se D`Antes oženio Natalijinom sestrom da spasi njen ugled. Prema svedočanstvu Konstantina Danzasa, Natalija je predlagala Puškinu da na neko vreme napusti Petrograd, ali on je, „izgubivši strpljenje, odlučio da postupi drugačije“.[30] Puškin je poslao 26. januara 1837. Luisu Hičerenu „krajnje uvredljivo pismo“.[30] Jedini je odgovor na njega mogao biti izazov na dvoboj, a Puškin je to znao. Dobio je službeni poziv na dvoboj od Hičerena, kog je odobrio D`Antes istog dana preko atašea francuskog veleposlanstva vikonta Adolfa de Sen-Simona Derčijaka. Budući da je Hičeren bio veleposlanik strane države, nije mogao izaći na dvoboj, jer bi to značio siguran kraj njegove karijere. Dvoboj s D`Antesom se održao 27. januara na Crnoj reci. Puškin je bio ranjen: metak mu je probio kuk i prodro u trbuh. U to vreme je takva vrsta ranjavanja bila smrtonosna. Puškin je za to doznao od dvorskog lekara Nikolaja Arendta koji, popuštajući njegovim molbama, nije skrivao istinu. Pre smrti Puškin je, dovodeći u red svoje poslove, razmenjivao poruke s carem Nikolajem I. Poruke su prenosila dva čoveka: Vasilij Žukovski (pesnik, u to vreme učitelj naslednika prestola, budućeg cara Aleksandra II) i Nikolaj Arendt (dvorski lekar cara Nikolaja I, i Puškinov lekar). Pesnik je molio za oprost zbog narušavanja carske zabrane dvoboja... čekam carsku reč da umrem spokojno... Car: „Ako nam Bog zapoveda da se više ne viđamo na ovome svetu, šaljem ti svoj oprost i zadnji savet da umreš kao hrišćanin. O ženi i deci se ne brini, ja ću ih imati na brizi.” (Smatra se da je ovu poruku predao Žukovski.) Nikolaj I je video u Puškinu opasnog „vođu slobodnih mislilaca“ (bili su ograničeni narodni govori u znak sećanja na pesnika), te je kasnije uveravao da je on „s teškom mukom doveo Puškina do hrišćanske smrti“,[40] što nije odgovaralo stvarnosti: još pre primanja careve poruke Puškin je, doznavši od lekara da je njegova rana smrtonosna, poslao po sveštenika da se pričesti. Dana 29. januara (10. februara) u 14 sati i 45 minuta Puškin je umro od peritonitisa. Nikolaj I je ispunio data obećanja: platio je njegove dugove, imanje Puškinova oca pod hipotekom očistio od dugova, udovici dodelio penziju, a kćeri davao primanja do udaje, sinove je školovao za paževe i davao 1.500 rubalja za njihovo obrazovanje do stupanja u službu, Puškinova dela izdao o državnom trošku u korist udovice i dece, te im jednokratno isplatio 10.000 rubalja. Poštujući Puškinovu želju, sahranili su ga u fraku, a ne u kamerjunkerskom mundiru.[38] Opelo, određeno u Isakijevskoj katedrali, služeno je u Konjušennoj crkvi. Ceremoniji je prisustvovalo puno ljudi, a u crkvu su ulazili s pozivnicom. „Bilo je, po običaju, i apsurdnih odluka. Narod su prevarili: rekli su da će služiti opelo u Isakijevskoj katedrali — tako je pisalo na pozivnicama — međutim, telo su iz stana izneli noću, potajno, te je ono položeno u Konjušennoj crkvi. Univerzitet je primio uputstvo da profesori ne napuštaju svoje katedre i da studenti budu prisutni na predavanjima. Nisam se suzdržao, te sam izrazio načelniku svoj očaj povodom toga. Rusi ne mogu oplakivati svog sugrađanina koji im je iskazao čast svojim postojanjem! (Iz dnevnika Aleksandra Nikitenka).[38]” Posle su kovčeg spustili u podrum, gde se nalazio do otpremanja u Pskov. Telo je pratio Aleksandar Turgenjev. U pismu gubernatoru Pskova, A. Peščurovu, A. Mordvinov je po nalogu A. Benkendorfa i cara ukazivao na potrebu da se zabrani „svaka lična izjava, svaki susret, jednom rečju svaka ceremonija, osim onoga što se prema našem crkvenom obredu vrši pri sahrani tela plemića“.[38] Aleksandar Puškin je sahranjen na teritoriji Svjatogorskog manastira Pskovske gubernije. U avgustu 1841, prema odluci N. N. Puškine, na grob je bio postavljen nadgrobni spomenik, rad kipara Aleksandra Permagorova (1786—1854).[41] Puškinovi potomci Puškin je imao četvoro dece iz svog braka sa Natalijom: Mariju (rođ. 1832), Aleksandra (rođ. 1833), Grigorija (rođ. 1835) i Nataliju (rođ. 1836), od kojih je poslednja bila udata, morganatski, u kraljevsku kuću Nasau za Nikolaja Vilhelma od Nasaua i postala grofica od Merenberga. Od četvoro Puškinove dece samo je dvoje ostavilo potomstvo — Aleksandar i Natalija. Natalijina praunuka, Nadežda, bila je udata u britanskoj kraljevskoj porodici (njen suprug bio je ujak princa Filipa, vojvode od Edinburga).[42] Potomci pesnika danas žive po celom svetu: u SAD, Ujedinjenom Kraljevstvu, Nemačkoj, Belgiji. Oko pedeset potomaka živi u Rusiji, uključujući lekarku Tatjanu Ivanovnu Lukaš, čija je prabaka (Puškinova unuka) bila udata za unuka brata Gogolja. Danas Tatjana živi u Klinu.[43] Nasleđe Književno nasleđe Mnoga njegova dela kritičari smatraju remek-delima, kao što su poema Bronzani konjanik i drama Kameni gost, priča o padu Don Žuana. Njegova pesnička kratka drama Mocart i Salijeri (iz istog rada kao i Kameni gost, Male tragedije) bila je inspiracija za Šaferov Amadeus, a takođe predstavlja i libreto za Korsakovljevu operu Mocart i Salijeri. Puškin je takođe poznat po svojim kratkim pričama, posebno po ciklusu Priče pokojnog Ivana Petroviča Belkina, pre svega po priči Hitac. Sam Puškin preferirao je svoj roman u stihu Evgenije Onjegin, koji je pisao tokom celog svog života i koji, započinjući tradiciju velikih ruskih romana, prati nekoliko centralnih likova, ali se u velikoj meri razlikuje u tonu i fokusu. Onjegin je delo takve složenosti da je, iako samo stotinu stranica dugo, prevodiocu Vladimiru Nabokovu bilo potrebno dva cela toma svezaka kako bi u potpunosti preneo njegovo značenje na engleskom. Zbog ove poteškoće u prevodu, Puškinovi stihovi ostali su u velikoj meri nepoznati engleskim čitaocima. Međutim, i pored toga, Puškin je u velikoj meri uticao na zapadnjačke pisce poput Henrija Džejmsa.[44] Puškin je napisao i Pikovu damu, koja predstavlja deo Crne vode, zbirke kratkih priča fantastične prirode velikih pisaca, koju je sačinio Alberto Manguel. Muzičko nasleđe Puškinova dela obezbedila su i plodno tlo za mnoge ruske kompozitore. Opera Mihaila Glinke Ruslan i Ljudmila predstavlja najraniju važniju operu inspirisanu Puškinovim delom. Opere Petra Iljiča Čajkovskog Jevgenije Onjegin (1879) i Pikova dama (1890) van Rusije su poznatije nego Puškinova dela kojima su inspirisana. Monumentalna opera Modesta Musorgskog Boris Godunov, takođe inspirisana Puškinovim delom, smatra se jednom od najboljih i najoriginalnijih ruskih opera. Druge ruske opere koje se baziraju na Puškinovim delima su Rusalka i Kameni gost Aleksandra Dargomiškog; Korsakovljeve Mocart i Salijeri, Priča o caru Saltanu i Zlatni petlić; Kavkaski zatvorenik, Pir u vreme kuge i Kapetanova kći Cezara Kjuja; Mazepa Čajkovskog; Rahmanjinove Aleko (bazirana na Ciganima) i Gramzivi vitez; Mavra Igora Stravinskog i Napravnikov Dubrovski. Puškinovi stihovi koristili su se u baletima i kantatama (uključujući i njegove pesme napisane na francuskom u ciklusu Caprice étrange kompozitorke Izabele Abuker). Supe, Leonkavalo i Malipjero takođe su komponovali svoje opere po Puškinovim delima. Romantizam Mnogi smatraju da je Puškin glavni predstavnik romantizma u ruskoj književnosti; ipak, on se ne može nedvosmisleno označiti kao romantičar. Ruski kritičari tradicionalno tvrde da njegova dela predstavljaju put od neoklasicizma, preko romantizma do realizma. Alternativna procena sugeriše da je Puškin „imao sposobnost da se zabavlja suprotnostima koje se mogu činiti romantičarskim u osnovi, ali su na kraju subverzivni sa svih tačaka gledišta, uključujući i romantičarsku” i da je on „istovremeno i romantičar i neromantičar”.[45] Priznanja i nasleđe Godine 1929, sovjetski pisac Leonid Grosman objavio je roman D`Arkijakovi spisi, u kome opisuje Puškinovu smrt iz perspektive francuskog diplomate, kao učesnik i svedok fatalnog duela. Roman opisuje Puškina kao liberala i žrtvu carskog režima. U Poljskoj je knjiga objavljena pod nazivom Smrt pesnika. Godine 1937, grad Carsko Selo preimenovano je u Puškin, u čast pesnika. Postoji nekoliko muzeja u Rusiji posvećenih Puškinu, uključujući dva u Moskvi, jedan u Sankt Peterburgu, kao i veliki kompleks Mihajlovsko. Puškinova smrt predstavljena je na malim ekranima filmom Puškin: Poslednji duel. Film je režirala Natalija Bondarčuk, a lik Puškina tumačio je Sergej Bezrukov. Puškinov fond osnovan je 1987. godine od strane Vojvotkinje od Aberkorna u znak obeležavanja kreativnog nasleđa i duha svog pretka i oslobađanja kreativnosti i mašte dece u Irskoj, pružajući im priliku da prenesu svoje misli, osećanja i iskustva. Asteriod 2208 Puškin, otkriven 1977. godine od strane sovjetskog astronoma Nikolaja Černiha, dobio je naziv po njemu.[46] Jedan krater na Merkuru takođe nosi Puškinovo ime. MS Aleksandar Puškin, drugi brod ruske klase Ivan Franko, nosi njegovo ime (takođe se naziva i pesnik ili pisac. Stanica metroa u Taškentu nosi njegovo ime. Puškinova brda[47] i Puškinovo jezero[48] u Ben Nevisu, Kanada, dobila su ime po njemu. Dan ruskog jezika, uspostavljen od strane Ujedinjenih nacija 2010. godine, obeležava se 6. juna, na Puškinov rođendan.[49] Puškinova statua u Mehan parku u Manili otkrivena je 2010. godine u znak obeležavanja odnosa između Filipina i Rusije.[50] Dijamant Aleksandar Puškin, drugi najveći pronađen u Rusiji i celom bivšem Sovjetskom Savezu, nazvan je po njemu. Dana 28. novembra 2009. godine, postavljen je spomenik Puškinu u Asmari, prestonici Eritreje.[51] Izabrana dela Puškinova kuća u Moskvi. Puškin je objavio prvu pesmu sa 14 godina, kao učenik u carskoj gimnaziji, u časopisu Evropski glasnik. Tokom školovanja je počeo da piše i svoje prvo veliko delo, Ruslan i Ljudmila, izdato 1820. Delo je bazirano na bajkama koje je čuo od svoje babe. Od 1817. do 1820. njegova politička aktivnost je uticala na njegova dela. Između ostalog, napisao je delo Oda slobodi. Zbog ovih dela je prognan. Tokom prvog izganstva (1820—1823) napisao je dela Kavkaski zatvorenik, Braća razbojnici i započeo je Česmu Bahčisaraja. Takođe je započeo rad na jednom od svojih najpoznatihijih dela: Evgenije Onjegin. Tokom kratkog perioda slobode, završio je rad na Česmi Bahčisaraja, i napisao je Cigane. Tokom drugog perioda u egzilu (1824—1826), započeo je rad na Borisu Godunovu. To delo je izdao tek 1831. i pravo na to je dobio kao poklon za venčanje. Evgenija Onjegina je izdao 1833. godine. Belkinove priče (puno ime: Priče pokojnog Ivana Petroviča Belkina), izdate 1831, nisu postale posebno popularne za vreme Puškinovog života, ali su danas veoma cenjene. Smatra se da je ovim pričama Puškin pokazao šta misli o dotadašnjoj ruskoj prozi i da namerava da napravi novu rusku književnu tradiciju.

Fali naslovna strana sa godinom izdanja i verovatno jedna predgovora. Vidi se sve na slikama U predgovoru na kraju piše godina 1935. Retko u ponudi prvo izdanje Branislav Nušić (Beograd, 20. oktobar 1864 — Beograd, 19. januar 1938) bio je srpski književnik, pisac romana, drama, priča i eseja, komediograf, začetnik retorike u Srbiji i istaknuti fotograf amater. Takođe je radio kao novinar i diplomata.[3] Najznačajniji deo njegovog stvaralaštva su pozorišna dela, od kojih su najpoznatije komedije: Gospođa ministarka, Narodni poslanik, Sumnjivo lice, Ožalošćena porodica i Pokojnik. Osim što je pisao za pozorište, radio je kao dramaturg ili upravnik u pozorištima u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju i Sarajevu. Branislav Nušić je u svojim delima ovekovečio svakodnevicu srpskog društva u XIX i XX veku, a njegove sociološke analize su aktuelne i u XXI veku. Biografija[uredi | uredi izvor] Detinjstvo i školovanje[uredi | uredi izvor] Spomen-ploča na zidu Zgrade Narodne banke Srbije u Ulici kralja Petra u Beogradu, na mestu gde se nekada nalazila rodna kuća Branislava Nušića Branislav Nušić je rođen 20. oktobra (8. oktobra po julijanskom kalendaru) 1864. u Beogradu, nedaleko od Saborne crkve (današnja ulica Kralja Petra I), u kući na čijem je mestu danas Narodna banka Srbije, kao Alkibijad Nuša (cinc. Alchiviadi al Nuşa) od oca Đorđa (Georgijasa) Cincarina, i majke Ljubice Srpkinje. Njegov otac je bio ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo. Porodica se preselila u Smederevo, gde je Nušić proveo svoje detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Maturirao je u Beogradu. Još kao gimnazijalac završnog razreda postao je član Đačke družine `Nada`. Njegov prvi književni rad predstavljale su pesme, od kojih su dve objavljene u `Nadinom` almanahu.[4] Svoje pesme kasnije je objavljivao i u `Golubu` - listu za srpsku mladež 1879. godine.[5] Kada je napunio 18 godina, zakonski je promenio svoje ime u Branislav Nušić. Još kao mlad postao je član opozicione Radikalne stranke. Tada je prvi put osetio snagu vladajućeg režima. Godine 1883, u 19 godini, napisao je prvu svoju komediju Narodni poslanik koja će biti postavljena na scenu trinaest godina kasnije, 1896. godine. Ovaj komad ismeva političku borbu, izbore, narodne poslanike i vladinu stranku. Iako je dobio povoljnu ocenu recenzenata, Milovana Glišića i Laze Lazarevića, i stavljen na repertoar, upravnik Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta Milorad Šapčanin je u poslednjem trenutku uputio rukopis u ministarstvo policije s molbom za mišljenje, jer treba da bude postavljen na državnu pozornicu. Međutim, tamo će zbog „birokratije“ ostati godinama. Studije pravnih nauka započeo je u Gracu (gde je proveo godinu dana)[6], a zatim nastavio u Beogradu, gde je i diplomirao na Velikoj školi 1886. godine. Branislav Nušić (desno) kao kaplar u srpsko-bugarskom ratu 1886. godine Sa dvanaest godina Nušić beži od kuće, kako bi se pridružio srpskoj vojsci u Srpsko-turskom ratu, ali ga gradski pandur ubrzo vraća kući. Kasnije je učestvovao u kratkom dvonedeljnom Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, kao dobrovoljac. Tada je kao kaplar 15. puka dobio u Jagodini jedan vod dobrovoljaca za obuku. U tom vodu je bio i pesnik Vojislav Ilić,[7][8] sa kojim Nušić ostaje nerazdvojan prijatelj sve do Ilićeve smrti, 1894. godine.[9] Bugarska je u ovom ratu dobila ujedinjenje, dok je Srbija dobila ratnog junaka, majora Mihaila Katanića, koji je tokom borbi na Neškovom visu opkoljen očajnički branio pukovsku zastavu. Teško ranjen i zarobljen prebačen je na lečenje u Sofiju po nalogu samog bugarskog kneza Aleksandra I Batenberga, koji je posmatrao bitku. Prva knjiga koju je Nušić objavio bile su Pripovetke jednog kaplara 1886 godine, zbirka kratkih priča i crtica nastalih na osnovu priča iz rata. Zatvor[uredi | uredi izvor] Pošto mu je prvi rukopis bio „uhapšen“, kako je mnogo godina kasnije naveo u svojoj autobiografiji, tada najverovatnije dobija inspiraciju za sledeću svoju komediju u kojoj se „pozabavio policijskim činovnicima“. Komediju Sumnjivo lice napisao je 1887/88. godine, koja će biti postavljena na scenu 35 godina kasnije 29. maja 1923. godine. U ovom delu ismeva policijski aparat, u kome vladaju korupcija, ksenofobija i karijerizam, čiji je glavni zadatak borba protiv onih što deluju protiv dinastije, koja se u tekstu spominje nekoliko puta, i to ne na mnogo pažljiv i lojalan način, a tokom ovakve borbe obično stradaju nedužni. Scena iz predstave Protekcija B. Nušića, Sekcija za Dunavsku banovinu (NP, Beograd), Novi Sad, 1934, Pozorišni muzej Vojvodine Godine 1887, u Beogradu su se dogodile dve sahrane. Prva sahrana je bila starije žene i majke pukovnika Dragutina Franasovića, koji je bio ljubimac kralja Milana jer je oteo revolver nakon pucnja od Jelene – Ilke Marković tokom neuspelog atentata u Sabornoj crkvi 1882. godine. Ovoj sahrani su pored rodbine prisustvovali kralj, visoki oficiri i svi članovi Vlade. Druga sahrana na groblju, nekoliko dana kasnije, bila je junaka Katanića, koji je nakon puštanja iz zarobljeništva preminuo od posledica ranjavanja. Ovoj sahrani prisustvovala je cela prestonica. Revoltiran ovim događajem mladi Nušić je napisao političko-satiričnu pesmu pod naslovom „Dva raba” i podelio je na dva dela. U prvom delu opisuje prvu sahranu kojoj su prisustvovali „kite i mundiri” kao „i još neko, ali to je tajna” (ovde se misli na kralja). U drugom delu pesme Nušić je stihovao o sahrani hrabrog junaka. Pesma je objavljena u „Dnevnom listu“ i izazvala je veliku pažnju kod naroda. Međutim, publikovana pesma silno je uvredila i razbesnela kralja Milana koji je naredio da se Nušić uhapsi i osudi. Nušić je do tada već stekao reputaciju mladog čoveka „poganog jezika i još poganijeg pera.... te da će mu Požarevac dobro doći da se malo rashladi“. Nušić je 1888. godine osuđen na dve, a pomilovan je na molbu svog oca, posle godinu dana provedenih u Požarevcu.[10] Na robiji je pisao priče docnije okupljene u knjigu Listići i komediju Protekcija. U ovoj komediji Nušić je u satiričnim aluzijama daleko obazriviji. U Protekciji, takođe, ismeva birokratiju ali ima znatno blaži stav. Ministar je tu prikazan kao dobrodušan čovek koji je gotov da svakom pomogne, čak pokazuje razumevanje i širokogrudosti prema ljudima koji su ga oštro napadali u štampi. Po izlasku iz zatvora, odlazi na prijem kod kralja Milana, nakon čega mu ministar inostranih dela dodeljuje službu u diplomatiji. Sledećih deset godina službuje u konzulatima u Osmanskom carstvu (Bitolju, Skoplju, Solunu, Serezu i Prištini). Njegov poslednji napisan komad Protekcija biće postavljen prvi put na scenu Kraljevskog pozorišta uoči polaska na službu u inostranstvu 1889. godine. Srednje doba[uredi | uredi izvor] Milivoje Živanović (Ivo Knežević) i Vasa Nikolić (Petronije Šišo) u predstavi Knez Ivo od Semberije B. Nušića (Srpsko narodno pozorište, predstava za vojsku u Kasarni „Kralja Aleksandra I“ u Novom Sadu, 1924. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine) Kao zvaničnik Ministarstva spoljnih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, u kojem se i oženio 1893. godine, Darinkom, ćerkom trgovca Božidara Đorđevića i Ljubice čiji je brat Dimitrije Bodi u to vreme bio konzul u Bitolju.[11] Iste godine je postavljen za konzula u Prištini, gde mu je Vojislav Ilić pisar. Tokom službovanja u Srpskom konzulatu u Prištini bio je svedok stradanja srpskog stanovništva, što je opisivao u svojim pismima koja su postala poznata kao Pisma konzula.[12] Godine 1900, Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1902. je postavljen za poštansko-telegrafskog komesara prve klase u Poštansko-telegrafskom odeljenju Ministarstva građevina.[13] Godine 1904. postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.[14] Zajedno sa učiteljem Mihajlom Sretenovićem osnovao je prvo dečje pozorište, u kom su uloge tumačile isključivo deca, a među njima i Nušićeva. Ovo dečje pozorište je predstave održavalo u kafanama i restoranima, pa se brzo i ugasilo. 1905. godine, napustio je ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom, pisao je i pod pseudonimom „Ben Akiba“. Godine 1909. bio je Politikin dopisnik u Bitolju kada je izbio sukob između mladoturaka i staroturaka.[15] Glavni izvor mu je bio srpski đeneralni konsul u Skoplju Živojin Balugdžić.[15] Vratio se 1912. godine u Bitolj kao državni službenik. Bio je jedno vreme načelnik okruga, kada se povukao na tu poziciju je došao Dušan Đ. Alimpić. Tokom 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju, gde je živeo do 1915. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata. Vojvoda Simo Popović navodi podatak da je Nušić hteo biti u Ulcinju za vreme rata, i da je hvalio kralja Nikolu kako je uspeo sačuvati Crnu Goru od rata i Austrije. Tokom Prvog svetskog rata deo rukopisa je ostavio u Prištini, jer nije mogao da ih nosi peške dalje prema Prizrenu. Ti rukopisi su sačuvani. Deo rukopisa koji su bili u Skoplju je izgoreo.[16] Starije doba[uredi | uredi izvor] Posle rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika „Umetničkog odseka“ ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Posle toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Bio je izabran za predsednika Udruženja jugoslovenskih dramskih autora. Njegov 60. rođendan je svečano proslavljen 6. novembra 1924. u Beogradu.[17] Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933. Branislav Nušić je bio plodan pisac, poznat po svom upečatljivom humoru. Pisao je o ljudima i njihovoj, često duhovitoj, prirodi. Pred kraj života Nušić je doprineo da se u Beogradu osnuje Rodino pozorište (debitovalo četiri dana nakon njegove smrti[18]), preteču današnjeg pozorišta Boško Buha koje je 1950. godine osnovala njegova ćerka Margita Predić-Nušić. Već u decembru 1936. je izveštavano da je teško oboleo,[19][20] operisan je u jesen 1937. godine, o čemu su izvestile tadašnje novine.[21] Preminuo je 19. januara 1938, a tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.[22] Na njegovom stolu u rukopisu je ostala nedovršena komedija `Vlast`, sa započetim trećim od planirana četiri čina - prvi čin je prikazan povodom prve godišnjice njegove smrti.[23] O njegovom burnom životu snimljena je televizijska drama Neozbiljni Branislav Nušić 1986. godine. Stvari su još za njegovog života nazivane imenom `Branislav Nušić`: kafana i škola u Beogradu, ulice u Beogradu, Bitolju, Smederevu i Kragujevcu, nekoliko diletantskih družina i, na njegovo čuđenje, pevačkih društava.[24][25] Privatni život[uredi | uredi izvor] Tokom službovanja u Bitolju Nušić je upoznao Darinku Đorđević, kojom se oženio 1893. godine. Prva izjava ljubavi upućena Darinki bila je pesma ispisana na lepezi. Kao diplomata često je sa porodicom menjao mesto stanovanja, što je služba zahtevala od njega. Kada je postao poznat pisac konačno se skrasio kao dramaturg i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu.[26] U braku su dobili troje dece: Margitu, Strahinju Bana i Oliveru. Najmlađe dete, ćerka Olivera, umrla je sa samo dve godine. Nušić je bio privržen svojoj deci, o čemu svedoče i reči njegove ćerke Margite: „Ni Bana ni mene nikada nije udario. Vodio nas je u slikarska ateljea i u pozorište. Tamo nas je učio da gledamo slike i da pažljivo posmatramo šta se dešava na pozorišnim daskama.”[26] Margita i Strahinja su kao deca često igrali dečje uloge u očevim pozorišnim komadima.[14] Strahinja Ban (1896—1915), Nušićev jedini sin, poginuo kao srpski vojnik u Prvom svetskom ratu. Umro je 12. oktobra 1915, od rana zadobijenih u bici,[1] ubrzo po povratku na front posle prisustva na Margitinoj svadbi u Skoplju.[27] O sinu je Nušić kasnije retko pričao.[28] Romanom Devetstopetnaesta podigao mu je svojevrstan spomenik. Posle sinovljeve smrti trebalo mu je skoro deset godina da ponovo počne da stvara. Tada su nastali njegovi najbolji pozorišni komadi: Gospođa ministarka, Mister dolar, Ožalošćena porodica, Dr, Pokojnik i drugi. U to vreme je bio najpopularniji jugoslovenski pisac.[26] Odlikovanja[uredi | uredi izvor] Branislav Nušić u svečanom odelu sa odlikovanjima Orden Svetog Save, I stepena (Kraljevina SHS).[29][30] Orden knjaza Danila I, IV stepena (Kraljevina Crna Gora).[29] Orden Svetog Save, IV stepena (Kraljevina Srbija).[29] Orden belog orla, V stepena (Kraljevina SHS).[29] Književna dela[uredi | uredi izvor] Spomenik Branislavu Nušiću na Trgu republike u Beogradu (1993) Komedije[uredi | uredi izvor] „Narodni poslanik“ (1883) „Sumnjivo lice“ (1887) „Protekcija“ (1889) „Običan čovek“ (1899) „Svet“ (1906) „Put oko sveta“ (1910) „Svetski rat” „Gospođa ministarka“ (1929) „Mister Dolar“ (1932) „UJEŽ - Udruženje jugoslovenskih emancipovanih žena“ (1933) „Ožalošćena porodica“ (1934)[31] `Svinja` (1935)[32] „Dr“ (1936)[33] „Pokojnik“ (1937)[34] „Ne očajavajte nikad!“ „Vlast“ (nezavršena[35]) `Put oko sveta` - nastavak (nezavršen[36]) Plakat za predstavu Branislava Nušića u Pančevu iz 1942. godine Prva ljubav (komedija za decu) Romani[uredi | uredi izvor] „Opštinsko dete“ (u Sarajevu izdano kao „Općinsko dijete“) (1902) „Hajduci“ (svoj doživljaj iz detinjstva) (1933) COBISS.SR 18077703 „Devetsto petnaesta“ (1920) [37] Autobiografska proza[uredi | uredi izvor] „Autobiografija“ (1924) Drame[uredi | uredi izvor] „Pučina“ (1901) „Tako je moralo biti“ „Jesenja kiša“ (1907) „Iza Božjih leđa“ (1910) „Kirija“ „Analfabeta“ Pripovetke[uredi | uredi izvor] Nušićev grob na beogradskom Novom groblju, građen još 1922.[38] „Politički protivnik“ „Posmrtno slovo“ „Klasa“ „Pripovetke jednog kaplara“ Tragedije[uredi | uredi izvor] „Knez Ivo od Semberije“ „Hadži-Loja“ „Nahod“ (1923[39]) Rasprave i udžbenici[uredi | uredi izvor] „Retorika“ Putopisi kosovo

U grupu vitamina pod imenom B kompleks spadaju vitamini B-1, B-2, B-3, B-5, B-6, B-12, biotin, PABA, folna kiselina, holin i inozitol. Svi oni rastvorljivi su u vodi (hidrosolubilni su) i ne deponuju se u organizmu. U nedostatku pojedinog vitamina B kompleksa, pored tog vitamina, preporučljivo je nadoknaditi i sve ostale da bi dejstvo bilo potpuno, jer deluju sinergijski i imaju vrlo bliske funkcije i osobine. Primena visokih doza samo jednog vitamina iz ove grupe može izazvati nedostatak ostalih. Apsorpciju B kompleksa pomažu vitamini C i E, minerali kalcijum i fosfor, a ometaju alkohol, kafa, velike količine šećera, stres, infekcije i pilule za spavanje. B kompleks, kao i sve hidrosolubilne vitamine, koji se urinom brzo izbaciju iz organizma, najbolje je uzimati u obliku tableta sa kontinuiranim oslobađanjem (timed release), jer se tako obezbeđuje njihovo stalno prisustvo organizmu. B kompleks ima važnu ulogu u brojnim telesnim funkcijama kao što je: - proizvodnja energije - metabolizam ugljenih hidrata - regulacija nivoa šećera u krvi - podrška imunolškom i nervnom sistemu - ćelijski metabolizam - zdravlje kože, noktiju i kose - razvijanje mišićne mase - podrška zdravoj funkciji očiju, jetre i sluzokože Vitamin B-1 Vitamin B-1 ili tiamin je bela kristalna supstanca bez ukusa, koja miriše na kvasac. Prvi put je izdvojen godine 1936. Otkrio ga je hemičar Robert Vilijams. Ljudski organizam ga ne sintetiše, pa se unosi hranom ili dodacima ishrani. Najviše ga ima u omotaču žitarica, kvascu i mesu, ali je osetljiv na visoku temperaturu, alkalnu sredinu i oksidaciju. Potrebe za tiaminom obično su povećane kod trudnica, pušača, za vreme bolesti, u stanju stresa i posle hiruških intervencija. Pošto je B-1 hidrosolubilan, organizam ne može da napravi njegove zalihe i izbacuje ga urinom. Zato se, po potrebi, mora unositi suplementacijom kako bi njegovo prisustvo bilo konstantno. Važan je za normalno funkcionisanje nervnog sistema, mišića, srca, krvnih sudova, pomaže rast, ima diuretička svojstva, a kao koenzim učestvuje u metabolizmu ugljenih hidrata i masti. Nedostatak tiamina dovodi do bolesti beri-beri, poremećaja nervnog i mišićnog tkiva. Neophodan je i sportistima jer zajedno sa vitaminima B-2 (riboflavin), B-3 (niacin) i B-6 (piridoksin) učestvuje u sticanju i iskorišćavanju energije, a bez njih metabolizam energetskih nutrijenata ne bi bio moguć. Ukratko, on je važan za pretvaranje šećera iz krvi u energiju (Krebsov ciklus). Vitamin B-1 je za pravilno finkcionisanje nervnog sistema neophodan, jer učestvuje u biosintezi mnogih sastavnih delova ćelije, uključujući i neurotransmiter acetilholin i gama-aminobuternu kiselinu (GABA). B-1 može da ima pozitivan učinak i na pamćenje i učenje, naročito kod dece. Kao učesnik u stvaranju hidrohlorne kiseline, koja je važna za varenje, ima uticaja i na pravilno funkcionisanje digestivnog sistema. Tiamin može da bude podrška kod stanja kao što su: - anemija - Alchajmerova bolest i multipleks skleroza - loša memorija i teškoće u učenju - dijabetes (uz dijalizu) - hepatitis - postoperativni oporavak - bolne menstruacije Vitamin B-2 Vitamin B-2 ili riboflavin je žuti kristalni prašak, slabog mirisa. Lako se apsorbuje, otporan je na visoke temperature, ali ga uništava dnevna svetlost (UV zračenje), voda i hladnoća (čuvanje namirnica u frižideru). Najviše ga ima u mleku, surutki, mesu, povrću, ribi, jajima, cerealijama i mora se svakodnevno unositi u organizam. Njegovu apsorpciju pomažu vitamini B kompleksa, naročito B-3 i B-6, vitamin C i fosfor, a uništava ga alkohol, kafa, duvan, velike količine šećera, pilule za kontracepciju i sredstva za umirenje. Riboflavin je organizmu neophodan jer ulazi u sastav enzima koji kontrolišu oksido-redukcione reakcije i služi kao koenzim za prenošenje vodonika u sistemu transporta elektrona u respiracionom lancu. Njegovo prisustvo u ćelijskoj respiraciji obezbeđuje ćeliji kiseonik za disanje i pravilno udvajanje. Kod manjka vitamina B-2 količina kiseonika u ćeliji se smanjuje, što primorava ćeliju da izmeni metabolizam i okrene se alternativnim procesima koji ne zahtevaju kiseonik da bi se stvorila energija. Ovakav način obezbeđivanja energije karakterističan je za ćelije tumora, tj. početak procesa nekontrolisanog rasta malignih ćelija. Da bi se ovo izbeglo i obezbedila normalna respiracija, ćeliji su, pored vitamina B-2, potrebni i minerali molibden i gvožđe i vitamini B-3 (niacin, niacinamid) i B-5 (pantotenska kiselina). Riboflavin zajedno sa vitaminom B-11 (folna kiselina) učestvuje u stvaranju eritrocita, doprinosi i održavanju visokih koncentracija gvožđa u eritrocitima, čime im omogućava da prožive svoj maksimalni vek. Vitamin B-2 treba dodavati preparatima gvožđa zbog toga što učestvuje apsorpciji i iskorištavanju gvožđa iz hrane, a preparatima namenjenim trudnicama, pored B-2, treba dodavati i folnu kiselinu. Vitamin B-2 je neophodan u procesu prerade aminokiselina i masti, a ugljene hidrate pretvara u ATP (adenozin-trifosfat), energetski molekul bez kojeg organizam ne bi mogao da funkcioniše. Ova njegova osobina je značajna za sportiste, jer povećava energiju, izdržljivost i očuvanje mišića, a tu ulogu imaju i svi ostali vitamini B kompleksa. Usled nedostatka riboflavina slabi imunitet, odnosno otpornost svih ćelija u organizmu na reaktivna oksidativna sredstva. To uzrokuje prevremeno odumiranje ćelija i skraćivanje životnog veka eritrocita. Neke od glavnih funkcija vitamina B-2 u organizmu su: - olakšava glavobolje uzrokovane migrenama - važan je za metabolizam ugljenih hidrata, masti i proteina - pomaže funkcionisanje jednog broja enzima u mozgu - neophodan je za normalnu funkciju eritrocita - štiti eritrocite i belančevine očnog sočiva - podstiče aktivnost vitamina B-6 i folne kiseline - neophodan je za stvaranje antitela, čime podržava imunitet - usporava razvoj katarakte i ublažava zamor očiju - važan je za dijabetičare jer su podložni manjku vitamina B-2 - važan je kod hipertireoze, jer ga organizam brzo troši i treba ga nadoknađivati u velikim količinama - bitan je za zdravlje kose i noktiju Vitamin B-3 Pod nazivom B-3 javljaju se dva oblika ovog vitamina, niacin ili nikotinska kiselina i njegova varijacija inozitol-heksaniacinat i niacinamid ili nikotinamid (amid nikotinske kiseline). To je beli igličasti prašak gorkog ukusa. Termostabilan je i može se sintetisati u organizmu iz aminokiseline triptofana (iz hrane koja sadrži proteine), ali uz prisustvo vitamina B-1 (tiamin), B-2 (riboflavin) i B-6 (piridoksin). Prirodni izvori niacina su: meso, mleko, riba, povrće, kvasac, kikiriki i dr. Vitamin B-3, kao i ostali vitamini B kompleksa, učestvuje u ćelijskom metabolizmu. Konvertuje ugljene hidrate u glukozu (šećer), koja se dalje sagoreva uz oslobađanje energije. B kompleks, uključujući i B-3, neophodan je za razlaganje masti i proteina u metaboličkom procesu. Održava elastičnost i snagu mišića, kao i zdravlje digestivnog trakta, nervnog sistema, kože, kose, očiju, usta i jetre. Niacin, za razliku od niacinamida, u dozama većim od 50 mg može za izazove crvenilo na koži. Razlikuju se i po primeni. Niacinamid se upotrebljava kod problema sa artritisom i ranim stadijumom dijabetesa tipa I (pospešuje sekreciju insulina), a niacin smanjuje visok nivo holesterola i triglicerida, što nije slučaj sa niacinamidom. Inozitol-heksaniacinat, varijacija niacina, naročito se prepisuje osobama koje imaju potrebe za visokim dozama vitamina B-3, jer se najbolje podnosi i ne izaziva uobičajene reakcije na koži. Preparati koji ga sadrže obično nose naznaku flush-free. Vitamin B-3 igra važnu ulogu u oslobađanju organizma od toksina i štetnih materija. Učestvuje u sintezi nekih hormona i poboljšava cirkulaciju. Pri nedostatku vitamina B-3 nastaju: zamor, digestivne smetnje, depresija, glavobolje, nervoza, slaba koncentracija, senilnost i nesanica. Prema istraživanjima u SAD, najveće nedostatke vitamina B-3 izaziva preterana upotreba alkohola. Vitamin B-3 može biti od koristi u sledećim slučajevima: - deficijencija nastala prekomernom upotrebom alkohola (niacinamid) - visok nivo holesterola i triglicerida (niacin, inozitol-heksaniacinat) - podrška zdravlja kardiovaskularnog sistema (niacin, inozitol-heksaniacinat) - preventiva i rani stadijumi dijabetesa (niacinamid) - osteoartritis (niacinamid) - izdržljivost, dodatna energija i sagorevanje masti kod sportista (niacin) - jačanje imuniteta (niacin) - visok krvni pritisak (inozitol-heksaniacinat) - detoksikacija jetre (inozitol-heksaniacinat) - depresivna stanja Uobičajeno je da niacin u dozama od preko 50 mg izaziva simptome kao što su: crvenilo na koži, naročito lica i vrata, koje nastaju usled povećanja nivoa histamina, a pojavljuju se oko 20 minuta po unošenju niacina u organizam i traju sat do sat i po vremena nakon toga. Zato se osobama koje imaju potrebe za velikim dozama vitamina B-3, preporučuju oblici sa kontinuiranim razlaganjem ili oznakom flush-free. Vitamin B-6 Vitamin B-6, piridoksin je hidrosolubilan vitamin i predstavlja grupu supstanci - piridoksin, piridoksinal i piridoksamin - koje su blisko povezane i deluju združeno. U hrani se nalazi u krompiru, bananama, sočivu, nekim cerealijama, džigerici, ćuretini, tunjevini itd. Ipak, pripremanjem hrane izgubi se oko 50% ovog vitamina. Vitamin B-6 ima glavnu ulogu u energetskom metabolizmu (energetski transfer aminokiselina i ugljenih hidrata). Pored toga što učestvuje u razlaganju aminokiselina (proteina) i nekih hormona, bitan je za apsorpciju nutrijenata, na primer masti, aminokiselina i gvožđa, a njegov manjak u organizmu jedan je od osnovnih razloga za nastanak ateroskleroze i arterioskleroze. Učestvuje u stvaranju serotonina, melatonina i dopamina, kao i nekoliko neurotansmitera, zbog čega predstavlja bazični nutrijent za regulaciju mentalnih procesa i raspoloženja. Neophodan je za stvaranje antitela i crvenih krvnih zrnaca, potreban je radi potpune apsorpcije vitamnina B-12 i magnezijuma, a pomaže pretvaranje triptofana u niacin (B-3), a uz vitamin C i metionin učestvuje u pretvaranju lizina u karnitin. Dejstva vitamina B-6 u organizmu: - doprinosi prevenciji mnogih nervnih i kožnih bolesti - sa vitaminom C deluje kao prirodno sredstvo za umirenje i uspavljivanje - smanjuje mučninu - ima izrazito anaboličko dejstvo - deluje kao prirodni diuretik, pojačava sekreciju suza, ublažava suvoću usta - ublažava grčeve mišića, ukočenost ruku Potrebe za vitaminom B-6 su povećane kod visokoproteinske ishrane i pojačane fizičke aktivnosti, što je slučaj sa sportistima, kod kojih smanjenje ili stagnacija mišićne mase ukazuje na mogući nedostatak ovoga vitamina. Koristi se u prevenciji masne jetre, kamena u žuči i bubregu, depresija i konjunktivitisa. Važno je da ga organizam ima dovoljno u doba puberteta, inače može doći do zastoja u rastu. Apsorpciju vitamina B-6 pomažu linolna kiselina (omega 6, CLA), vitamini C i B, natrijum i magnezijum, a odmažu duvan, kafa i alkohol. Nisu preporučljive veće doze bez konsultacije lekara, a preko 500 mg dnevno može se uzimati samo u izuzetnim slučajevima. Treba ga uzimati oprezno kod lečenja dijabetes melitusa i Parkinsonove bolesti (ne uzimati ako se koristi L-dop). Najbolje ga je kombinovati sa B kompleksom, da ne nastane disbalans koncentracije ostalih vitamina B kompleksa. Vitamin B-12 Vitamin B-12 ili kobalamin (cijankobalamin) je hidrosolubilan vitamin delotvoran u vrlo malim, mikrogramskim dozama. To je crveno kristalno jedinjenje koje sadrži fosfor i kobalt. Nalazi se isključivo u hrani životinjskog porekla (džigerica, bubrezi, meso, mleko, jaja, sirevi, riba, školjke), ali se u velikoj meri uništava prilikom pripremanja hrane. Učestvuje u metabolizmu masti i ugljenih hidrata i u sintezi proteina. Vitamin B-12 stimuliše regeneraciju jetre, ima ulogu u prevenciji steriliteta, a sa C vitaminom ima antikancerogenu funkciju. Sastavni je deo terapije kod mnogih psihijatrijskih oboljenja. B-12 se loše apsorbuje kroz želudac, a vezuje se za proteine pljuvačke i želudačnog soka - zato ovaj vitamin treba uzimati u obliku pastila ili sublingvalnih tableta (stavljaju se pod jezik). Apsorpciju vitamina B-12 pomaže kalcijum, vitamini B kompleksa i vitamini A, C, E, a smanjuju duvan, kafa, alkohol, laksativi i problemi u funkcionisanju tiroidne žlezde. Simptomi nedostatka vitamina B-12 ponekad se mogu uočiti tek nakon pet godina od njegovog nestanka iz telesnih rezervi. To mogu biti: sekundarna pojava masne degeneracije srca, bubrega i jetre, slabljenje imuniteta i anemija. Nedostatak ovoga vitamina je vrlo čest kod isključivih vegetarijanaca - jer su mu prirodni izvori džigerica, meso, jaja, mleko - i kod ljudi posle pedesete godine života. Vitamin B-12 je sastavni deo terapije neplodnosti oba pola, a kod muškaraca usled nedostatka ovog vitamina može doći do poremećaja u produkciji semena i sperme, čak i do nedostatka spermatozoida. Odojčad dojena majčinim mlekom dobijaju dovoljne količine vitamina B-12, ali deci koja se hrane veštačkim mlekom potreban je dodatak ovog vitamina. Najvažnije uloge vitamina B-12 u organizmu su: - pomaže očuvanje funkcija nervnog sistema (poboljšava koncentraciju, pamćenje i ravnotežu) - sprečava anemije time što stvara i regeneriše crvena krvna zrnca - učestvuje u detoksikacionim procesima u jetri, ali i njenoj regeneraciji - pomaže normalan rast, razvoj i apetit kod dece - važan je za energetski metabolizam organizma - ublažava premenstrualne i menstrualne tegobe Preporučena doza za odrasle je od 500 do 1000 mcg dnevno. Veće doze mogu se uzimati samo uz konsultaciju lekara, jer treba paziti da se ne poremeti balans ostalih vitamina B kompleksa. Biotin Biotin ili vitamin H je kristalno, teško rastvorljivo jedinjenje, a među poslednjima je uključen u B kompleks. Neophodan je za normalan rast i funkcionisanje organizma jer ima ključnu ulogu u sintezi masnih kiselina, vitamina C, metabolizmu ugljenih hidrata, masti, proteina i aminokiselina. Pored toga učestvuje u Krebsovom ciklusu u proizvodnji energije, a može da ubrza sintezu nekih proteina i stimuliše imunitet. Biotin se nalazi u velikom broju namirnica: žumance, sardine, bubrezi, piletina, govedina, pečurke, krompir, pirinač, paradajz, spanać, kvasac, kikiriki, orasi, i dr. Preventiva je sedenju kose i ćelavosti, daje zdrav izgled koži, ublažava ekceme i dermatitis, smanjuje bolove u mišićima. Opadanje kose i krti i lomljivi nokti dovode se u vezu sa nedostatkom ovog vitamina. Suplementacija biotinom može da bude korisna svakome jer pomaže organizmu sa uspešnije iskoristi hranu za dobijanje energije. On podiže energetske nivoe tako što čini digestivni proces efikasnijim. Ovo je značajno kod dijeta čiji je cilj gubljenje telesne mase. Folna kiselina Folna kiselina ili B-9 je hidrosolubilan vitamin kao i ostali članovi B kompleksa. U prirodi se nalazi u mnogo vrsta hrane, a naročito u lišću, po čemu je i dobio ime folna kiselina, od lat. folium - list. Naročito bogat izvor folne kiseline je tamno-zeleno lišće povrća, kao što je spanać, kupus, kelj, brokoli, lišće maslačka, karfiol i dr., ali ima je i u džigerici i pivskom kvascu. Osetljiva je na visoku temperaturu, svetlost i kiseline, a predstavlja i jedan od najteže apsorbujućih hidrosolubilnih vitamina. Zato se često javlja nedostatak ovog vitamina. Folna kiselina učestvuje u sintezi nukleinskih kiselina, RNK i DNK, metabolizmu proteina, stvaranju crvenih i belih krvnih zrnaca i prevenciji raka grlića materice. Isto tako važna je za iskorištavanje šećera i aminokiselina. Ublažava bolove, sprečava anemiju i štiti od crevnih parazita. Folna kiselina uz vitamine B-12 i B-6 može da smanji rizik od kardiovaskularnih oboljenja. Preventivna dnevna doza za odrasle je 400 mcg, a posebno je važna za žene koje planiraju trudnoću, trudnice i dojilje jer olakšava laktaciju, a njen manjak može dovesti do deformiteta ploda. Folna kiselina sinergijski deluje sa lucerkom, formulama za trudnice i dojilje, svim vitaminima B kompleksa, a naročito sa vitaminom B-12 i holinom. Preporučena doza i način upotrebe 1 tableta dnevno uz obrok.

U grupu vitamina pod imenom B kompleks spadaju vitamini B-1, B-2, B-3, B-5, B-6, B-12, biotin, PABA, folna kiselina, holin i inozitol. Svi oni rastvorljivi su u vodi (hidrosolubilni su) i ne deponuju se u organizmu. U nedostatku pojedinog vitamina B kompleksa, pored tog vitamina, preporučljivo je nadoknaditi i sve ostale da bi dejstvo bilo potpuno, jer deluju sinergijski i imaju vrlo bliske funkcije i osobine. Primena visokih doza samo jednog vitamina iz ove grupe može izazvati nedostatak ostalih. Apsorpciju B kompleksa pomažu vitamini C i E, minerali kalcijum i fosfor, a ometaju alkohol, kafa, velike količine šećera, stres, infekcije i pilule za spavanje. B kompleks, kao i sve hidrosolubilne vitamine, koji se urinom brzo izbaciju iz organizma, najbolje je uzimati u obliku tableta sa kontinuiranim oslobađanjem (timed release), jer se tako obezbeđuje njihovo stalno prisustvo organizmu. B kompleks ima važnu ulogu u brojnim telesnim funkcijama kao što je: - proizvodnja energije - metabolizam ugljenih hidrata - regulacija nivoa šećera u krvi - podrška imunolškom i nervnom sistemu - ćelijski metabolizam - zdravlje kože, noktiju i kose - razvijanje mišićne mase - podrška zdravoj funkciji očiju, jetre i sluzokože Vitamin B-1 Vitamin B-1 ili tiamin je bela kristalna supstanca bez ukusa, koja miriše na kvasac. Prvi put je izdvojen godine 1936. Otkrio ga je hemičar Robert Vilijams. Ljudski organizam ga ne sintetiše, pa se unosi hranom ili dodacima ishrani. Najviše ga ima u omotaču žitarica, kvascu i mesu, ali je osetljiv na visoku temperaturu, alkalnu sredinu i oksidaciju. Potrebe za tiaminom obično su povećane kod trudnica, pušača, za vreme bolesti, u stanju stresa i posle hiruških intervencija. Pošto je B-1 hidrosolubilan, organizam ne može da napravi njegove zalihe i izbacuje ga urinom. Zato se, po potrebi, mora unositi suplementacijom kako bi njegovo prisustvo bilo konstantno. Važan je za normalno funkcionisanje nervnog sistema, mišića, srca, krvnih sudova, pomaže rast, ima diuretička svojstva, a kao koenzim učestvuje u metabolizmu ugljenih hidrata i masti. Nedostatak tiamina dovodi do bolesti beri-beri, poremećaja nervnog i mišićnog tkiva. Neophodan je i sportistima jer zajedno sa vitaminima B-2 (riboflavin), B-3 (niacin) i B-6 (piridoksin) učestvuje u sticanju i iskorišćavanju energije, a bez njih metabolizam energetskih nutrijenata ne bi bio moguć. Ukratko, on je važan za pretvaranje šećera iz krvi u energiju (Krebsov ciklus). Vitamin B-1 je za pravilno finkcionisanje nervnog sistema neophodan, jer učestvuje u biosintezi mnogih sastavnih delova ćelije, uključujući i neurotransmiter acetilholin i gama-aminobuternu kiselinu (GABA). B-1 može da ima pozitivan učinak i na pamćenje i učenje, naročito kod dece. Kao učesnik u stvaranju hidrohlorne kiseline, koja je važna za varenje, ima uticaja i na pravilno funkcionisanje digestivnog sistema. Tiamin može da bude podrška kod stanja kao što su: - anemija - Alchajmerova bolest i multipleks skleroza - loša memorija i teškoće u učenju - dijabetes (uz dijalizu) - hepatitis - postoperativni oporavak - bolne menstruacije Vitamin B-2 Vitamin B-2 ili riboflavin je žuti kristalni prašak, slabog mirisa. Lako se apsorbuje, otporan je na visoke temperature, ali ga uništava dnevna svetlost (UV zračenje), voda i hladnoća (čuvanje namirnica u frižideru). Najviše ga ima u mleku, surutki, mesu, povrću, ribi, jajima, cerealijama i mora se svakodnevno unositi u organizam. Njegovu apsorpciju pomažu vitamini B kompleksa, naročito B-3 i B-6, vitamin C i fosfor, a uništava ga alkohol, kafa, duvan, velike količine šećera, pilule za kontracepciju i sredstva za umirenje. Riboflavin je organizmu neophodan jer ulazi u sastav enzima koji kontrolišu oksido-redukcione reakcije i služi kao koenzim za prenošenje vodonika u sistemu transporta elektrona u respiracionom lancu. Njegovo prisustvo u ćelijskoj respiraciji obezbeđuje ćeliji kiseonik za disanje i pravilno udvajanje. Kod manjka vitamina B-2 količina kiseonika u ćeliji se smanjuje, što primorava ćeliju da izmeni metabolizam i okrene se alternativnim procesima koji ne zahtevaju kiseonik da bi se stvorila energija. Ovakav način obezbeđivanja energije karakterističan je za ćelije tumora, tj. početak procesa nekontrolisanog rasta malignih ćelija. Da bi se ovo izbeglo i obezbedila normalna respiracija, ćeliji su, pored vitamina B-2, potrebni i minerali molibden i gvožđe i vitamini B-3 (niacin, niacinamid) i B-5 (pantotenska kiselina). Riboflavin zajedno sa vitaminom B-11 (folna kiselina) učestvuje u stvaranju eritrocita, doprinosi i održavanju visokih koncentracija gvožđa u eritrocitima, čime im omogućava da prožive svoj maksimalni vek. Vitamin B-2 treba dodavati preparatima gvožđa zbog toga što učestvuje apsorpciji i iskorištavanju gvožđa iz hrane, a preparatima namenjenim trudnicama, pored B-2, treba dodavati i folnu kiselinu. Vitamin B-2 je neophodan u procesu prerade aminokiselina i masti, a ugljene hidrate pretvara u ATP (adenozin-trifosfat), energetski molekul bez kojeg organizam ne bi mogao da funkcioniše. Ova njegova osobina je značajna za sportiste, jer povećava energiju, izdržljivost i očuvanje mišića, a tu ulogu imaju i svi ostali vitamini B kompleksa. Usled nedostatka riboflavina slabi imunitet, odnosno otpornost svih ćelija u organizmu na reaktivna oksidativna sredstva. To uzrokuje prevremeno odumiranje ćelija i skraćivanje životnog veka eritrocita. Neke od glavnih funkcija vitamina B-2 u organizmu su: - olakšava glavobolje uzrokovane migrenama - važan je za metabolizam ugljenih hidrata, masti i proteina - pomaže funkcionisanje jednog broja enzima u mozgu - neophodan je za normalnu funkciju eritrocita - štiti eritrocite i belančevine očnog sočiva - podstiče aktivnost vitamina B-6 i folne kiseline - neophodan je za stvaranje antitela, čime podržava imunitet - usporava razvoj katarakte i ublažava zamor očiju - važan je za dijabetičare jer su podložni manjku vitamina B-2 - važan je kod hipertireoze, jer ga organizam brzo troši i treba ga nadoknađivati u velikim količinama - bitan je za zdravlje kose i noktiju Vitamin B-3 Pod nazivom B-3 javljaju se dva oblika ovog vitamina, niacin ili nikotinska kiselina i njegova varijacija inozitol-heksaniacinat i niacinamid ili nikotinamid (amid nikotinske kiseline). To je beli igličasti prašak gorkog ukusa. Termostabilan je i može se sintetisati u organizmu iz aminokiseline triptofana (iz hrane koja sadrži proteine), ali uz prisustvo vitamina B-1 (tiamin), B-2 (riboflavin) i B-6 (piridoksin). Prirodni izvori niacina su: meso, mleko, riba, povrće, kvasac, kikiriki i dr. Vitamin B-3, kao i ostali vitamini B kompleksa, učestvuje u ćelijskom metabolizmu. Konvertuje ugljene hidrate u glukozu (šećer), koja se dalje sagoreva uz oslobađanje energije. B kompleks, uključujući i B-3, neophodan je za razlaganje masti i proteina u metaboličkom procesu. Održava elastičnost i snagu mišića, kao i zdravlje digestivnog trakta, nervnog sistema, kože, kose, očiju, usta i jetre. Niacin, za razliku od niacinamida, u dozama većim od 50 mg može za izazove crvenilo na koži. Razlikuju se i po primeni. Niacinamid se upotrebljava kod problema sa artritisom i ranim stadijumom dijabetesa tipa I (pospešuje sekreciju insulina), a niacin smanjuje visok nivo holesterola i triglicerida, što nije slučaj sa niacinamidom. Inozitol-heksaniacinat, varijacija niacina, naročito se prepisuje osobama koje imaju potrebe za visokim dozama vitamina B-3, jer se najbolje podnosi i ne izaziva uobičajene reakcije na koži. Preparati koji ga sadrže obično nose naznaku flush-free. Vitamin B-3 igra važnu ulogu u oslobađanju organizma od toksina i štetnih materija. Učestvuje u sintezi nekih hormona i poboljšava cirkulaciju. Pri nedostatku vitamina B-3 nastaju: zamor, digestivne smetnje, depresija, glavobolje, nervoza, slaba koncentracija, senilnost i nesanica. Prema istraživanjima u SAD, najveće nedostatke vitamina B-3 izaziva preterana upotreba alkohola. Vitamin B-3 može biti od koristi u sledećim slučajevima: - deficijencija nastala prekomernom upotrebom alkohola (niacinamid) - visok nivo holesterola i triglicerida (niacin, inozitol-heksaniacinat) - podrška zdravlja kardiovaskularnog sistema (niacin, inozitol-heksaniacinat) - preventiva i rani stadijumi dijabetesa (niacinamid) - osteoartritis (niacinamid) - izdržljivost, dodatna energija i sagorevanje masti kod sportista (niacin) - jačanje imuniteta (niacin) - visok krvni pritisak (inozitol-heksaniacinat) - detoksikacija jetre (inozitol-heksaniacinat) - depresivna stanja Uobičajeno je da niacin u dozama od preko 50 mg izaziva simptome kao što su: crvenilo na koži, naročito lica i vrata, koje nastaju usled povećanja nivoa histamina, a pojavljuju se oko 20 minuta po unošenju niacina u organizam i traju sat do sat i po vremena nakon toga. Zato se osobama koje imaju potrebe za velikim dozama vitamina B-3, preporučuju oblici sa kontinuiranim razlaganjem ili oznakom flush-free. Vitamin B-6 Vitamin B-6, piridoksin je hidrosolubilan vitamin i predstavlja grupu supstanci - piridoksin, piridoksinal i piridoksamin - koje su blisko povezane i deluju združeno. U hrani se nalazi u krompiru, bananama, sočivu, nekim cerealijama, džigerici, ćuretini, tunjevini itd. Ipak, pripremanjem hrane izgubi se oko 50% ovog vitamina. Vitamin B-6 ima glavnu ulogu u energetskom metabolizmu (energetski transfer aminokiselina i ugljenih hidrata). Pored toga što učestvuje u razlaganju aminokiselina (proteina) i nekih hormona, bitan je za apsorpciju nutrijenata, na primer masti, aminokiselina i gvožđa, a njegov manjak u organizmu jedan je od osnovnih razloga za nastanak ateroskleroze i arterioskleroze. Učestvuje u stvaranju serotonina, melatonina i dopamina, kao i nekoliko neurotansmitera, zbog čega predstavlja bazični nutrijent za regulaciju mentalnih procesa i raspoloženja. Neophodan je za stvaranje antitela i crvenih krvnih zrnaca, potreban je radi potpune apsorpcije vitamnina B-12 i magnezijuma, a pomaže pretvaranje triptofana u niacin (B-3), a uz vitamin C i metionin učestvuje u pretvaranju lizina u karnitin. Dejstva vitamina B-6 u organizmu: - doprinosi prevenciji mnogih nervnih i kožnih bolesti - sa vitaminom C deluje kao prirodno sredstvo za umirenje i uspavljivanje - smanjuje mučninu - ima izrazito anaboličko dejstvo - deluje kao prirodni diuretik, pojačava sekreciju suza, ublažava suvoću usta - ublažava grčeve mišića, ukočenost ruku Potrebe za vitaminom B-6 su povećane kod visokoproteinske ishrane i pojačane fizičke aktivnosti, što je slučaj sa sportistima, kod kojih smanjenje ili stagnacija mišićne mase ukazuje na mogući nedostatak ovoga vitamina. Koristi se u prevenciji masne jetre, kamena u žuči i bubregu, depresija i konjunktivitisa. Važno je da ga organizam ima dovoljno u doba puberteta, inače može doći do zastoja u rastu. Apsorpciju vitamina B-6 pomažu linolna kiselina (omega 6, CLA), vitamini C i B, natrijum i magnezijum, a odmažu duvan, kafa i alkohol. Nisu preporučljive veće doze bez konsultacije lekara, a preko 500 mg dnevno može se uzimati samo u izuzetnim slučajevima. Treba ga uzimati oprezno kod lečenja dijabetes melitusa i Parkinsonove bolesti (ne uzimati ako se koristi L-dop). Najbolje ga je kombinovati sa B kompleksom, da ne nastane disbalans koncentracije ostalih vitamina B kompleksa. Vitamin B-12 Vitamin B-12 ili kobalamin (cijankobalamin) je hidrosolubilan vitamin delotvoran u vrlo malim, mikrogramskim dozama. To je crveno kristalno jedinjenje koje sadrži fosfor i kobalt. Nalazi se isključivo u hrani životinjskog porekla (džigerica, bubrezi, meso, mleko, jaja, sirevi, riba, školjke), ali se u velikoj meri uništava prilikom pripremanja hrane. Učestvuje u metabolizmu masti i ugljenih hidrata i u sintezi proteina. Vitamin B-12 stimuliše regeneraciju jetre, ima ulogu u prevenciji steriliteta, a sa C vitaminom ima antikancerogenu funkciju. Sastavni je deo terapije kod mnogih psihijatrijskih oboljenja. B-12 se loše apsorbuje kroz želudac, a vezuje se za proteine pljuvačke i želudačnog soka - zato ovaj vitamin treba uzimati u obliku pastila ili sublingvalnih tableta (stavljaju se pod jezik). Apsorpciju vitamina B-12 pomaže kalcijum, vitamini B kompleksa i vitamini A, C, E, a smanjuju duvan, kafa, alkohol, laksativi i problemi u funkcionisanju tiroidne žlezde. Simptomi nedostatka vitamina B-12 ponekad se mogu uočiti tek nakon pet godina od njegovog nestanka iz telesnih rezervi. To mogu biti: sekundarna pojava masne degeneracije srca, bubrega i jetre, slabljenje imuniteta i anemija. Nedostatak ovoga vitamina je vrlo čest kod isključivih vegetarijanaca - jer su mu prirodni izvori džigerica, meso, jaja, mleko - i kod ljudi posle pedesete godine života. Vitamin B-12 je sastavni deo terapije neplodnosti oba pola, a kod muškaraca usled nedostatka ovog vitamina može doći do poremećaja u produkciji semena i sperme, čak i do nedostatka spermatozoida. Odojčad dojena majčinim mlekom dobijaju dovoljne količine vitamina B-12, ali deci koja se hrane veštačkim mlekom potreban je dodatak ovog vitamina. Najvažnije uloge vitamina B-12 u organizmu su: - pomaže očuvanje funkcija nervnog sistema (poboljšava koncentraciju, pamćenje i ravnotežu) - sprečava anemije time što stvara i regeneriše crvena krvna zrnca - učestvuje u detoksikacionim procesima u jetri, ali i njenoj regeneraciji - pomaže normalan rast, razvoj i apetit kod dece - važan je za energetski metabolizam organizma - ublažava premenstrualne i menstrualne tegobe Preporučena doza za odrasle je od 500 do 1000 mcg dnevno. Veće doze mogu se uzimati samo uz konsultaciju lekara, jer treba paziti da se ne poremeti balans ostalih vitamina B kompleksa. Biotin Biotin ili vitamin H je kristalno, teško rastvorljivo jedinjenje, a među poslednjima je uključen u B kompleks. Neophodan je za normalan rast i funkcionisanje organizma jer ima ključnu ulogu u sintezi masnih kiselina, vitamina C, metabolizmu ugljenih hidrata, masti, proteina i aminokiselina. Pored toga učestvuje u Krebsovom ciklusu u proizvodnji energije, a može da ubrza sintezu nekih proteina i stimuliše imunitet. Biotin se nalazi u velikom broju namirnica: žumance, sardine, bubrezi, piletina, govedina, pečurke, krompir, pirinač, paradajz, spanać, kvasac, kikiriki, orasi, i dr. Preventiva je sedenju kose i ćelavosti, daje zdrav izgled koži, ublažava ekceme i dermatitis, smanjuje bolove u mišićima. Opadanje kose i krti i lomljivi nokti dovode se u vezu sa nedostatkom ovog vitamina. Suplementacija biotinom može da bude korisna svakome jer pomaže organizmu sa uspešnije iskoristi hranu za dobijanje energije. On podiže energetske nivoe tako što čini digestivni proces efikasnijim. Ovo je značajno kod dijeta čiji je cilj gubljenje telesne mase. Folna kiselina Folna kiselina ili B-9 je hidrosolubilan vitamin kao i ostali članovi B kompleksa. U prirodi se nalazi u mnogo vrsta hrane, a naročito u lišću, po čemu je i dobio ime folna kiselina, od lat. folium - list. Naročito bogat izvor folne kiseline je tamno-zeleno lišće povrća, kao što je spanać, kupus, kelj, brokoli, lišće maslačka, karfiol i dr., ali ima je i u džigerici i pivskom kvascu. Osetljiva je na visoku temperaturu, svetlost i kiseline, a predstavlja i jedan od najteže apsorbujućih hidrosolubilnih vitamina. Zato se često javlja nedostatak ovog vitamina. Folna kiselina učestvuje u sintezi nukleinskih kiselina, RNK i DNK, metabolizmu proteina, stvaranju crvenih i belih krvnih zrnaca i prevenciji raka grlića materice. Isto tako važna je za iskorištavanje šećera i aminokiselina. Ublažava bolove, sprečava anemiju i štiti od crevnih parazita. Folna kiselina uz vitamine B-12 i B-6 može da smanji rizik od kardiovaskularnih oboljenja. Preventivna dnevna doza za odrasle je 400 mcg, a posebno je važna za žene koje planiraju trudnoću, trudnice i dojilje jer olakšava laktaciju, a njen manjak može dovesti do deformiteta ploda. Folna kiselina sinergijski deluje sa lucerkom, formulama za trudnice i dojilje, svim vitaminima B kompleksa, a naročito sa vitaminom B-12 i holinom. Pakovanje: 60 tableta. Preporučena upotreba: 1 tableta dnevno uz obrok. Uvoznik: Lama d.o.o. Zemlja porekla: Mađarska

U grupu vitamina pod imenom B kompleks spadaju vitamini B-1, B-2, B-3, B-5, B-6, B-12, biotin, PABA, folna kiselina, holin i inozitol. Svi oni rastvorljivi su u vodi (hidrosolubilni su) i ne deponuju se u organizmu. U nedostatku pojedinog vitamina B kompleksa, pored tog vitamina, preporučljivo je nadoknaditi i sve ostale da bi dejstvo bilo potpuno, jer deluju sinergijski i imaju vrlo bliske funkcije i osobine. Primena visokih doza samo jednog vitamina iz ove grupe može izazvati nedostatak ostalih. Apsorpciju B kompleksa pomažu vitamini C i E, minerali kalcijum i fosfor, a ometaju alkohol, kafa, velike količine šećera, stres, infekcije i pilule za spavanje. B kompleks, kao i sve hidrosolubilne vitamine, koji se urinom brzo izbaciju iz organizma, najbolje je uzimati u obliku tableta sa kontinuiranim oslobađanjem (timed release), jer se tako obezbeđuje njihovo stalno prisustvo organizmu. B kompleks ima važnu ulogu u brojnim telesnim funkcijama kao što je: - proizvodnja energije - metabolizam ugljenih hidrata - regulacija nivoa šećera u krvi - podrška imunolškom i nervnom sistemu - ćelijski metabolizam - zdravlje kože, noktiju i kose - razvijanje mišićne mase - podrška zdravoj funkciji očiju, jetre i sluzokože Vitamin B-1 Vitamin B-1 ili tiamin je bela kristalna supstanca bez ukusa, koja miriše na kvasac. Prvi put je izdvojen godine 1936. Otkrio ga je hemičar Robert Vilijams. Ljudski organizam ga ne sintetiše, pa se unosi hranom ili dodacima ishrani. Najviše ga ima u omotaču žitarica, kvascu i mesu, ali je osetljiv na visoku temperaturu, alkalnu sredinu i oksidaciju. Potrebe za tiaminom obično su povećane kod trudnica, pušača, za vreme bolesti, u stanju stresa i posle hiruških intervencija. Pošto je B-1 hidrosolubilan, organizam ne može da napravi njegove zalihe i izbacuje ga urinom. Zato se, po potrebi, mora unositi suplementacijom kako bi njegovo prisustvo bilo konstantno. Važan je za normalno funkcionisanje nervnog sistema, mišića, srca, krvnih sudova, pomaže rast, ima diuretička svojstva, a kao koenzim učestvuje u metabolizmu ugljenih hidrata i masti. Nedostatak tiamina dovodi do bolesti beri-beri, poremećaja nervnog i mišićnog tkiva. Neophodan je i sportistima jer zajedno sa vitaminima B-2 (riboflavin), B-3 (niacin) i B-6 (piridoksin) učestvuje u sticanju i iskorišćavanju energije, a bez njih metabolizam energetskih nutrijenata ne bi bio moguć. Ukratko, on je važan za pretvaranje šećera iz krvi u energiju (Krebsov ciklus). Vitamin B-1 je za pravilno finkcionisanje nervnog sistema neophodan, jer učestvuje u biosintezi mnogih sastavnih delova ćelije, uključujući i neurotransmiter acetilholin i gama-aminobuternu kiselinu (GABA). B-1 može da ima pozitivan učinak i na pamćenje i učenje, naročito kod dece. Kao učesnik u stvaranju hidrohlorne kiseline, koja je važna za varenje, ima uticaja i na pravilno funkcionisanje digestivnog sistema. Tiamin može da bude podrška kod stanja kao što su: - anemija - Alchajmerova bolest i multipleks skleroza - loša memorija i teškoće u učenju - dijabetes (uz dijalizu) - hepatitis - postoperativni oporavak - bolne menstruacije Vitamin B-2 Vitamin B-2 ili riboflavin je žuti kristalni prašak, slabog mirisa. Lako se apsorbuje, otporan je na visoke temperature, ali ga uništava dnevna svetlost (UV zračenje), voda i hladnoća (čuvanje namirnica u frižideru). Najviše ga ima u mleku, surutki, mesu, povrću, ribi, jajima, cerealijama i mora se svakodnevno unositi u organizam. Njegovu apsorpciju pomažu vitamini B kompleksa, naročito B-3 i B-6, vitamin C i fosfor, a uništava ga alkohol, kafa, duvan, velike količine šećera, pilule za kontracepciju i sredstva za umirenje. Riboflavin je organizmu neophodan jer ulazi u sastav enzima koji kontrolišu oksido-redukcione reakcije i služi kao koenzim za prenošenje vodonika u sistemu transporta elektrona u respiracionom lancu. Njegovo prisustvo u ćelijskoj respiraciji obezbeđuje ćeliji kiseonik za disanje i pravilno udvajanje. Kod manjka vitamina B-2 količina kiseonika u ćeliji se smanjuje, što primorava ćeliju da izmeni metabolizam i okrene se alternativnim procesima koji ne zahtevaju kiseonik da bi se stvorila energija. Ovakav način obezbeđivanja energije karakterističan je za ćelije tumora, tj. početak procesa nekontrolisanog rasta malignih ćelija. Da bi se ovo izbeglo i obezbedila normalna respiracija, ćeliji su, pored vitamina B-2, potrebni i minerali molibden i gvožđe i vitamini B-3 (niacin, niacinamid) i B-5 (pantotenska kiselina). Riboflavin zajedno sa vitaminom B-11 (folna kiselina) učestvuje u stvaranju eritrocita, doprinosi i održavanju visokih koncentracija gvožđa u eritrocitima, čime im omogućava da prožive svoj maksimalni vek. Vitamin B-2 treba dodavati preparatima gvožđa zbog toga što učestvuje apsorpciji i iskorištavanju gvožđa iz hrane, a preparatima namenjenim trudnicama, pored B-2, treba dodavati i folnu kiselinu. Vitamin B-2 je neophodan u procesu prerade aminokiselina i masti, a ugljene hidrate pretvara u ATP (adenozin-trifosfat), energetski molekul bez kojeg organizam ne bi mogao da funkcioniše. Ova njegova osobina je značajna za sportiste, jer povećava energiju, izdržljivost i očuvanje mišića, a tu ulogu imaju i svi ostali vitamini B kompleksa. Usled nedostatka riboflavina slabi imunitet, odnosno otpornost svih ćelija u organizmu na reaktivna oksidativna sredstva. To uzrokuje prevremeno odumiranje ćelija i skraćivanje životnog veka eritrocita. Neke od glavnih funkcija vitamina B-2 u organizmu su: - olakšava glavobolje uzrokovane migrenama - važan je za metabolizam ugljenih hidrata, masti i proteina - pomaže funkcionisanje jednog broja enzima u mozgu - neophodan je za normalnu funkciju eritrocita - štiti eritrocite i belančevine očnog sočiva - podstiče aktivnost vitamina B-6 i folne kiseline - neophodan je za stvaranje antitela, čime podržava imunitet - usporava razvoj katarakte i ublažava zamor očiju - važan je za dijabetičare jer su podložni manjku vitamina B-2 - važan je kod hipertireoze, jer ga organizam brzo troši i treba ga nadoknađivati u velikim količinama - bitan je za zdravlje kose i noktiju Vitamin B-3 Pod nazivom B-3 javljaju se dva oblika ovog vitamina, niacin ili nikotinska kiselina i njegova varijacija inozitol-heksaniacinat i niacinamid ili nikotinamid (amid nikotinske kiseline). To je beli igličasti prašak gorkog ukusa. Termostabilan je i može se sintetisati u organizmu iz aminokiseline triptofana (iz hrane koja sadrži proteine), ali uz prisustvo vitamina B-1 (tiamin), B-2 (riboflavin) i B-6 (piridoksin). Prirodni izvori niacina su: meso, mleko, riba, povrće, kvasac, kikiriki i dr. Vitamin B-3, kao i ostali vitamini B kompleksa, učestvuje u ćelijskom metabolizmu. Konvertuje ugljene hidrate u glukozu (šećer), koja se dalje sagoreva uz oslobađanje energije. B kompleks, uključujući i B-3, neophodan je za razlaganje masti i proteina u metaboličkom procesu. Održava elastičnost i snagu mišića, kao i zdravlje digestivnog trakta, nervnog sistema, kože, kose, očiju, usta i jetre. Niacin, za razliku od niacinamida, u dozama većim od 50 mg može za izazove crvenilo na koži. Razlikuju se i po primeni. Niacinamid se upotrebljava kod problema sa artritisom i ranim stadijumom dijabetesa tipa I (pospešuje sekreciju insulina), a niacin smanjuje visok nivo holesterola i triglicerida, što nije slučaj sa niacinamidom. Inozitol-heksaniacinat, varijacija niacina, naročito se prepisuje osobama koje imaju potrebe za visokim dozama vitamina B-3, jer se najbolje podnosi i ne izaziva uobičajene reakcije na koži. Preparati koji ga sadrže obično nose naznaku flush-free. Vitamin B-3 igra važnu ulogu u oslobađanju organizma od toksina i štetnih materija. Učestvuje u sintezi nekih hormona i poboljšava cirkulaciju. Pri nedostatku vitamina B-3 nastaju: zamor, digestivne smetnje, depresija, glavobolje, nervoza, slaba koncentracija, senilnost i nesanica. Prema istraživanjima u SAD, najveće nedostatke vitamina B-3 izaziva preterana upotreba alkohola. Vitamin B-3 može biti od koristi u sledećim slučajevima: - deficijencija nastala prekomernom upotrebom alkohola (niacinamid) - visok nivo holesterola i triglicerida (niacin, inozitol-heksaniacinat) - podrška zdravlja kardiovaskularnog sistema (niacin, inozitol-heksaniacinat) - preventiva i rani stadijumi dijabetesa (niacinamid) - osteoartritis (niacinamid) - izdržljivost, dodatna energija i sagorevanje masti kod sportista (niacin) - jačanje imuniteta (niacin) - visok krvni pritisak (inozitol-heksaniacinat) - detoksikacija jetre (inozitol-heksaniacinat) - depresivna stanja Uobičajeno je da niacin u dozama od preko 50 mg izaziva simptome kao što su: crvenilo na koži, naročito lica i vrata, koje nastaju usled povećanja nivoa histamina, a pojavljuju se oko 20 minuta po unošenju niacina u organizam i traju sat do sat i po vremena nakon toga. Zato se osobama koje imaju potrebe za velikim dozama vitamina B-3, preporučuju oblici sa kontinuiranim razlaganjem ili oznakom flush-free. Vitamin B-6 Vitamin B-6, piridoksin je hidrosolubilan vitamin i predstavlja grupu supstanci - piridoksin, piridoksinal i piridoksamin - koje su blisko povezane i deluju združeno. U hrani se nalazi u krompiru, bananama, sočivu, nekim cerealijama, džigerici, ćuretini, tunjevini itd. Ipak, pripremanjem hrane izgubi se oko 50% ovog vitamina. Vitamin B-6 ima glavnu ulogu u energetskom metabolizmu (energetski transfer aminokiselina i ugljenih hidrata). Pored toga što učestvuje u razlaganju aminokiselina (proteina) i nekih hormona, bitan je za apsorpciju nutrijenata, na primer masti, aminokiselina i gvožđa, a njegov manjak u organizmu jedan je od osnovnih razloga za nastanak ateroskleroze i arterioskleroze. Učestvuje u stvaranju serotonina, melatonina i dopamina, kao i nekoliko neurotansmitera, zbog čega predstavlja bazični nutrijent za regulaciju mentalnih procesa i raspoloženja. Neophodan je za stvaranje antitela i crvenih krvnih zrnaca, potreban je radi potpune apsorpcije vitamnina B-12 i magnezijuma, a pomaže pretvaranje triptofana u niacin (B-3), a uz vitamin C i metionin učestvuje u pretvaranju lizina u karnitin. Dejstva vitamina B-6 u organizmu: - doprinosi prevenciji mnogih nervnih i kožnih bolesti - sa vitaminom C deluje kao prirodno sredstvo za umirenje i uspavljivanje - smanjuje mučninu - ima izrazito anaboličko dejstvo - deluje kao prirodni diuretik, pojačava sekreciju suza, ublažava suvoću usta - ublažava grčeve mišića, ukočenost ruku Potrebe za vitaminom B-6 su povećane kod visokoproteinske ishrane i pojačane fizičke aktivnosti, što je slučaj sa sportistima, kod kojih smanjenje ili stagnacija mišićne mase ukazuje na mogući nedostatak ovoga vitamina. Koristi se u prevenciji masne jetre, kamena u žuči i bubregu, depresija i konjunktivitisa. Važno je da ga organizam ima dovoljno u doba puberteta, inače može doći do zastoja u rastu. Apsorpciju vitamina B-6 pomažu linolna kiselina (omega 6, CLA), vitamini C i B, natrijum i magnezijum, a odmažu duvan, kafa i alkohol. Nisu preporučljive veće doze bez konsultacije lekara, a preko 500 mg dnevno može se uzimati samo u izuzetnim slučajevima. Treba ga uzimati oprezno kod lečenja dijabetes melitusa i Parkinsonove bolesti (ne uzimati ako se koristi L-dop). Najbolje ga je kombinovati sa B kompleksom, da ne nastane disbalans koncentracije ostalih vitamina B kompleksa. Vitamin B-12 Vitamin B-12 ili kobalamin (cijankobalamin) je hidrosolubilan vitamin delotvoran u vrlo malim, mikrogramskim dozama. To je crveno kristalno jedinjenje koje sadrži fosfor i kobalt. Nalazi se isključivo u hrani životinjskog porekla (džigerica, bubrezi, meso, mleko, jaja, sirevi, riba, školjke), ali se u velikoj meri uništava prilikom pripremanja hrane. Učestvuje u metabolizmu masti i ugljenih hidrata i u sintezi proteina. Vitamin B-12 stimuliše regeneraciju jetre, ima ulogu u prevenciji steriliteta, a sa C vitaminom ima antikancerogenu funkciju. Sastavni je deo terapije kod mnogih psihijatrijskih oboljenja. B-12 se loše apsorbuje kroz želudac, a vezuje se za proteine pljuvačke i želudačnog soka - zato ovaj vitamin treba uzimati u obliku pastila ili sublingvalnih tableta (stavljaju se pod jezik). Apsorpciju vitamina B-12 pomaže kalcijum, vitamini B kompleksa i vitamini A, C, E, a smanjuju duvan, kafa, alkohol, laksativi i problemi u funkcionisanju tiroidne žlezde. Simptomi nedostatka vitamina B-12 ponekad se mogu uočiti tek nakon pet godina od njegovog nestanka iz telesnih rezervi. To mogu biti: sekundarna pojava masne degeneracije srca, bubrega i jetre, slabljenje imuniteta i anemija. Nedostatak ovoga vitamina je vrlo čest kod isključivih vegetarijanaca - jer su mu prirodni izvori džigerica, meso, jaja, mleko - i kod ljudi posle pedesete godine života. Vitamin B-12 je sastavni deo terapije neplodnosti oba pola, a kod muškaraca usled nedostatka ovog vitamina može doći do poremećaja u produkciji semena i sperme, čak i do nedostatka spermatozoida. Odojčad dojena majčinim mlekom dobijaju dovoljne količine vitamina B-12, ali deci koja se hrane veštačkim mlekom potreban je dodatak ovog vitamina. Najvažnije uloge vitamina B-12 u organizmu su: - pomaže očuvanje funkcija nervnog sistema (poboljšava koncentraciju, pamćenje i ravnotežu) - sprečava anemije time što stvara i regeneriše crvena krvna zrnca - učestvuje u detoksikacionim procesima u jetri, ali i njenoj regeneraciji - pomaže normalan rast, razvoj i apetit kod dece - važan je za energetski metabolizam organizma - ublažava premenstrualne i menstrualne tegobe Preporučena doza za odrasle je od 500 do 1000 mcg dnevno. Veće doze mogu se uzimati samo uz konsultaciju lekara, jer treba paziti da se ne poremeti balans ostalih vitamina B kompleksa. Biotin Biotin ili vitamin H je kristalno, teško rastvorljivo jedinjenje, a među poslednjima je uključen u B kompleks. Neophodan je za normalan rast i funkcionisanje organizma jer ima ključnu ulogu u sintezi masnih kiselina, vitamina C, metabolizmu ugljenih hidrata, masti, proteina i aminokiselina. Pored toga učestvuje u Krebsovom ciklusu u proizvodnji energije, a može da ubrza sintezu nekih proteina i stimuliše imunitet. Biotin se nalazi u velikom broju namirnica: žumance, sardine, bubrezi, piletina, govedina, pečurke, krompir, pirinač, paradajz, spanać, kvasac, kikiriki, orasi, i dr. Preventiva je sedenju kose i ćelavosti, daje zdrav izgled koži, ublažava ekceme i dermatitis, smanjuje bolove u mišićima. Opadanje kose i krti i lomljivi nokti dovode se u vezu sa nedostatkom ovog vitamina. Suplementacija biotinom može da bude korisna svakome jer pomaže organizmu sa uspešnije iskoristi hranu za dobijanje energije. On podiže energetske nivoe tako što čini digestivni proces efikasnijim. Ovo je značajno kod dijeta čiji je cilj gubljenje telesne mase. Folna kiselina Folna kiselina ili B-9 je hidrosolubilan vitamin kao i ostali članovi B kompleksa. U prirodi se nalazi u mnogo vrsta hrane, a naročito u lišću, po čemu je i dobio ime folna kiselina, od lat. folium - list. Naročito bogat izvor folne kiseline je tamno-zeleno lišće povrća, kao što je spanać, kupus, kelj, brokoli, lišće maslačka, karfiol i dr., ali ima je i u džigerici i pivskom kvascu. Osetljiva je na visoku temperaturu, svetlost i kiseline, a predstavlja i jedan od najteže apsorbujućih hidrosolubilnih vitamina. Zato se često javlja nedostatak ovog vitamina. Folna kiselina učestvuje u sintezi nukleinskih kiselina, RNK i DNK, metabolizmu proteina, stvaranju crvenih i belih krvnih zrnaca i prevenciji raka grlića materice. Isto tako važna je za iskorištavanje šećera i aminokiselina. Ublažava bolove, sprečava anemiju i štiti od crevnih parazita. Folna kiselina uz vitamine B-12 i B-6 može da smanji rizik od kardiovaskularnih oboljenja. Preventivna dnevna doza za odrasle je 400 mcg, a posebno je važna za žene koje planiraju trudnoću, trudnice i dojilje jer olakšava laktaciju, a njen manjak može dovesti do deformiteta ploda. Folna kiselina sinergijski deluje sa lucerkom, formulama za trudnice i dojilje, svim vitaminima B kompleksa, a naročito sa vitaminom B-12 i holinom. Pakovanje: 60 tableta. Preporučena upotreba: 1 tableta dnevno uz obrok. Uvoznik: Lama d.o.o. Zemlja porekla: Mađarska

nazad NUTRIVERSUM B-Complex 60 tableta Proizvođač: Nutriversum Lager: Ima na lageru Pakovanje: 60 tableta Broj serviranja: 60 Cena: 1190,00 RSD Dodaj u korpu Dodaj u omiljene proizvode fb messenger kontakt B-COMPLEX - NUTRIVERSUM U grupu vitamina pod imenom B kompleks spadaju vitamini B-1, B-2, B-3, B-5, B-6, B-12, biotin, PABA, folna kiselina, holin i inozitol. Svi oni rastvorljivi su u vodi (hidrosolubilni su) i ne deponuju se u organizmu. U nedostatku pojedinog vitamina B kompleksa, pored tog vitamina, preporučljivo je nadoknaditi i sve ostale da bi dejstvo bilo potpuno, jer deluju sinergijski i imaju vrlo bliske funkcije i osobine. Primena visokih doza samo jednog vitamina iz ove grupe može izazvati nedostatak ostalih. Apsorpciju B kompleksa pomažu vitamini C i E, minerali kalcijum i fosfor, a ometaju alkohol, kafa, velike količine šećera, stres, infekcije i pilule za spavanje. B kompleks, kao i sve hidrosolubilne vitamine, koji se urinom brzo izbaciju iz organizma, najbolje je uzimati u obliku tableta sa kontinuiranim oslobađanjem (timed release), jer se tako obezbeđuje njihovo stalno prisustvo organizmu. B kompleks ima važnu ulogu u brojnim telesnim funkcijama kao što je: - proizvodnja energije - metabolizam ugljenih hidrata - regulacija nivoa šećera u krvi - podrška imunolškom i nervnom sistemu - ćelijski metabolizam - zdravlje kože, noktiju i kose - razvijanje mišićne mase - podrška zdravoj funkciji očiju, jetre i sluzokože Vitamin B-1 Vitamin B-1 ili tiamin je bela kristalna supstanca bez ukusa, koja miriše na kvasac. Prvi put je izdvojen godine 1936. Otkrio ga je hemičar Robert Vilijams. Ljudski organizam ga ne sintetiše, pa se unosi hranom ili dodacima ishrani. Najviše ga ima u omotaču žitarica, kvascu i mesu, ali je osetljiv na visoku temperaturu, alkalnu sredinu i oksidaciju. Potrebe za tiaminom obično su povećane kod trudnica, pušača, za vreme bolesti, u stanju stresa i posle hiruških intervencija. Pošto je B-1 hidrosolubilan, organizam ne može da napravi njegove zalihe i izbacuje ga urinom. Zato se, po potrebi, mora unositi suplementacijom kako bi njegovo prisustvo bilo konstantno. Važan je za normalno funkcionisanje nervnog sistema, mišića, srca, krvnih sudova, pomaže rast, ima diuretička svojstva, a kao koenzim učestvuje u metabolizmu ugljenih hidrata i masti. Nedostatak tiamina dovodi do bolesti beri-beri, poremećaja nervnog i mišićnog tkiva. Neophodan je i sportistima jer zajedno sa vitaminima B-2 (riboflavin), B-3 (niacin) i B-6 (piridoksin) učestvuje u sticanju i iskorišćavanju energije, a bez njih metabolizam energetskih nutrijenata ne bi bio moguć. Ukratko, on je važan za pretvaranje šećera iz krvi u energiju (Krebsov ciklus). Vitamin B-1 je za pravilno finkcionisanje nervnog sistema neophodan, jer učestvuje u biosintezi mnogih sastavnih delova ćelije, uključujući i neurotransmiter acetilholin i gama-aminobuternu kiselinu (GABA). B-1 može da ima pozitivan učinak i na pamćenje i učenje, naročito kod dece. Kao učesnik u stvaranju hidrohlorne kiseline, koja je važna za varenje, ima uticaja i na pravilno funkcionisanje digestivnog sistema. Tiamin može da bude podrška kod stanja kao što su: - anemija - Alchajmerova bolest i multipleks skleroza - loša memorija i teškoće u učenju - dijabetes (uz dijalizu) - hepatitis - postoperativni oporavak - bolne menstruacije Vitamin B-2 Vitamin B-2 ili riboflavin je žuti kristalni prašak, slabog mirisa. Lako se apsorbuje, otporan je na visoke temperature, ali ga uništava dnevna svetlost (UV zračenje), voda i hladnoća (čuvanje namirnica u frižideru). Najviše ga ima u mleku, surutki, mesu, povrću, ribi, jajima, cerealijama i mora se svakodnevno unositi u organizam. Njegovu apsorpciju pomažu vitamini B kompleksa, naročito B-3 i B-6, vitamin C i fosfor, a uništava ga alkohol, kafa, duvan, velike količine šećera, pilule za kontracepciju i sredstva za umirenje. Riboflavin je organizmu neophodan jer ulazi u sastav enzima koji kontrolišu oksido-redukcione reakcije i služi kao koenzim za prenošenje vodonika u sistemu transporta elektrona u respiracionom lancu. Njegovo prisustvo u ćelijskoj respiraciji obezbeđuje ćeliji kiseonik za disanje i pravilno udvajanje. Kod manjka vitamina B-2 količina kiseonika u ćeliji se smanjuje, što primorava ćeliju da izmeni metabolizam i okrene se alternativnim procesima koji ne zahtevaju kiseonik da bi se stvorila energija. Ovakav način obezbeđivanja energije karakterističan je za ćelije tumora, tj. početak procesa nekontrolisanog rasta malignih ćelija. Da bi se ovo izbeglo i obezbedila normalna respiracija, ćeliji su, pored vitamina B-2, potrebni i minerali molibden i gvožđe i vitamini B-3 (niacin, niacinamid) i B-5 (pantotenska kiselina). Riboflavin zajedno sa vitaminom B-11 (folna kiselina) učestvuje u stvaranju eritrocita, doprinosi i održavanju visokih koncentracija gvožđa u eritrocitima, čime im omogućava da prožive svoj maksimalni vek. Vitamin B-2 treba dodavati preparatima gvožđa zbog toga što učestvuje apsorpciji i iskorištavanju gvožđa iz hrane, a preparatima namenjenim trudnicama, pored B-2, treba dodavati i folnu kiselinu. Vitamin B-2 je neophodan u procesu prerade aminokiselina i masti, a ugljene hidrate pretvara u ATP (adenozin-trifosfat), energetski molekul bez kojeg organizam ne bi mogao da funkcioniše. Ova njegova osobina je značajna za sportiste, jer povećava energiju, izdržljivost i očuvanje mišića, a tu ulogu imaju i svi ostali vitamini B kompleksa. Usled nedostatka riboflavina slabi imunitet, odnosno otpornost svih ćelija u organizmu na reaktivna oksidativna sredstva. To uzrokuje prevremeno odumiranje ćelija i skraćivanje životnog veka eritrocita. Neke od glavnih funkcija vitamina B-2 u organizmu su: - olakšava glavobolje uzrokovane migrenama - važan je za metabolizam ugljenih hidrata, masti i proteina - pomaže funkcionisanje jednog broja enzima u mozgu - neophodan je za normalnu funkciju eritrocita - štiti eritrocite i belančevine očnog sočiva - podstiče aktivnost vitamina B-6 i folne kiseline - neophodan je za stvaranje antitela, čime podržava imunitet - usporava razvoj katarakte i ublažava zamor očiju - važan je za dijabetičare jer su podložni manjku vitamina B-2 - važan je kod hipertireoze, jer ga organizam brzo troši i treba ga nadoknađivati u velikim količinama - bitan je za zdravlje kose i noktiju Vitamin B-3 Pod nazivom B-3 javljaju se dva oblika ovog vitamina, niacin ili nikotinska kiselina i njegova varijacija inozitol-heksaniacinat i niacinamid ili nikotinamid (amid nikotinske kiseline). To je beli igličasti prašak gorkog ukusa. Termostabilan je i može se sintetisati u organizmu iz aminokiseline triptofana (iz hrane koja sadrži proteine), ali uz prisustvo vitamina B-1 (tiamin), B-2 (riboflavin) i B-6 (piridoksin). Prirodni izvori niacina su: meso, mleko, riba, povrće, kvasac, kikiriki i dr. Vitamin B-3, kao i ostali vitamini B kompleksa, učestvuje u ćelijskom metabolizmu. Konvertuje ugljene hidrate u glukozu (šećer), koja se dalje sagoreva uz oslobađanje energije. B kompleks, uključujući i B-3, neophodan je za razlaganje masti i proteina u metaboličkom procesu. Održava elastičnost i snagu mišića, kao i zdravlje digestivnog trakta, nervnog sistema, kože, kose, očiju, usta i jetre. Niacin, za razliku od niacinamida, u dozama većim od 50 mg može za izazove crvenilo na koži. Razlikuju se i po primeni. Niacinamid se upotrebljava kod problema sa artritisom i ranim stadijumom dijabetesa tipa I (pospešuje sekreciju insulina), a niacin smanjuje visok nivo holesterola i triglicerida, što nije slučaj sa niacinamidom. Inozitol-heksaniacinat, varijacija niacina, naročito se prepisuje osobama koje imaju potrebe za visokim dozama vitamina B-3, jer se najbolje podnosi i ne izaziva uobičajene reakcije na koži. Preparati koji ga sadrže obično nose naznaku flush-free. Vitamin B-3 igra važnu ulogu u oslobađanju organizma od toksina i štetnih materija. Učestvuje u sintezi nekih hormona i poboljšava cirkulaciju. Pri nedostatku vitamina B-3 nastaju: zamor, digestivne smetnje, depresija, glavobolje, nervoza, slaba koncentracija, senilnost i nesanica. Prema istraživanjima u SAD, najveće nedostatke vitamina B-3 izaziva preterana upotreba alkohola. Vitamin B-3 može biti od koristi u sledećim slučajevima: - deficijencija nastala prekomernom upotrebom alkohola (niacinamid) - visok nivo holesterola i triglicerida (niacin, inozitol-heksaniacinat) - podrška zdravlja kardiovaskularnog sistema (niacin, inozitol-heksaniacinat) - preventiva i rani stadijumi dijabetesa (niacinamid) - osteoartritis (niacinamid) - izdržljivost, dodatna energija i sagorevanje masti kod sportista (niacin) - jačanje imuniteta (niacin) - visok krvni pritisak (inozitol-heksaniacinat) - detoksikacija jetre (inozitol-heksaniacinat) - depresivna stanja Uobičajeno je da niacin u dozama od preko 50 mg izaziva simptome kao što su: crvenilo na koži, naročito lica i vrata, koje nastaju usled povećanja nivoa histamina, a pojavljuju se oko 20 minuta po unošenju niacina u organizam i traju sat do sat i po vremena nakon toga. Zato se osobama koje imaju potrebe za velikim dozama vitamina B-3, preporučuju oblici sa kontinuiranim razlaganjem ili oznakom flush-free. Vitamin B-6 Vitamin B-6, piridoksin je hidrosolubilan vitamin i predstavlja grupu supstanci - piridoksin, piridoksinal i piridoksamin - koje su blisko povezane i deluju združeno. U hrani se nalazi u krompiru, bananama, sočivu, nekim cerealijama, džigerici, ćuretini, tunjevini itd. Ipak, pripremanjem hrane izgubi se oko 50% ovog vitamina. Vitamin B-6 ima glavnu ulogu u energetskom metabolizmu (energetski transfer aminokiselina i ugljenih hidrata). Pored toga što učestvuje u razlaganju aminokiselina (proteina) i nekih hormona, bitan je za apsorpciju nutrijenata, na primer masti, aminokiselina i gvožđa, a njegov manjak u organizmu jedan je od osnovnih razloga za nastanak ateroskleroze i arterioskleroze. Učestvuje u stvaranju serotonina, melatonina i dopamina, kao i nekoliko neurotansmitera, zbog čega predstavlja bazični nutrijent za regulaciju mentalnih procesa i raspoloženja. Neophodan je za stvaranje antitela i crvenih krvnih zrnaca, potreban je radi potpune apsorpcije vitamnina B-12 i magnezijuma, a pomaže pretvaranje triptofana u niacin (B-3), a uz vitamin C i metionin učestvuje u pretvaranju lizina u karnitin. Dejstva vitamina B-6 u organizmu: - doprinosi prevenciji mnogih nervnih i kožnih bolesti - sa vitaminom C deluje kao prirodno sredstvo za umirenje i uspavljivanje - smanjuje mučninu - ima izrazito anaboličko dejstvo - deluje kao prirodni diuretik, pojačava sekreciju suza, ublažava suvoću usta - ublažava grčeve mišića, ukočenost ruku Potrebe za vitaminom B-6 su povećane kod visokoproteinske ishrane i pojačane fizičke aktivnosti, što je slučaj sa sportistima, kod kojih smanjenje ili stagnacija mišićne mase ukazuje na mogući nedostatak ovoga vitamina. Koristi se u prevenciji masne jetre, kamena u žuči i bubregu, depresija i konjunktivitisa. Važno je da ga organizam ima dovoljno u doba puberteta, inače može doći do zastoja u rastu. Apsorpciju vitamina B-6 pomažu linolna kiselina (omega 6, CLA), vitamini C i B, natrijum i magnezijum, a odmažu duvan, kafa i alkohol. Nisu preporučljive veće doze bez konsultacije lekara, a preko 500 mg dnevno može se uzimati samo u izuzetnim slučajevima. Treba ga uzimati oprezno kod lečenja dijabetes melitusa i Parkinsonove bolesti (ne uzimati ako se koristi L-dop). Najbolje ga je kombinovati sa B kompleksom, da ne nastane disbalans koncentracije ostalih vitamina B kompleksa. Vitamin B-12 Vitamin B-12 ili kobalamin (cijankobalamin) je hidrosolubilan vitamin delotvoran u vrlo malim, mikrogramskim dozama. To je crveno kristalno jedinjenje koje sadrži fosfor i kobalt. Nalazi se isključivo u hrani životinjskog porekla (džigerica, bubrezi, meso, mleko, jaja, sirevi, riba, školjke), ali se u velikoj meri uništava prilikom pripremanja hrane. Učestvuje u metabolizmu masti i ugljenih hidrata i u sintezi proteina. Vitamin B-12 stimuliše regeneraciju jetre, ima ulogu u prevenciji steriliteta, a sa C vitaminom ima antikancerogenu funkciju. Sastavni je deo terapije kod mnogih psihijatrijskih oboljenja. B-12 se loše apsorbuje kroz želudac, a vezuje se za proteine pljuvačke i želudačnog soka - zato ovaj vitamin treba uzimati u obliku pastila ili sublingvalnih tableta (stavljaju se pod jezik). Apsorpciju vitamina B-12 pomaže kalcijum, vitamini B kompleksa i vitamini A, C, E, a smanjuju duvan, kafa, alkohol, laksativi i problemi u funkcionisanju tiroidne žlezde. Simptomi nedostatka vitamina B-12 ponekad se mogu uočiti tek nakon pet godina od njegovog nestanka iz telesnih rezervi. To mogu biti: sekundarna pojava masne degeneracije srca, bubrega i jetre, slabljenje imuniteta i anemija. Nedostatak ovoga vitamina je vrlo čest kod isključivih vegetarijanaca - jer su mu prirodni izvori džigerica, meso, jaja, mleko - i kod ljudi posle pedesete godine života. Vitamin B-12 je sastavni deo terapije neplodnosti oba pola, a kod muškaraca usled nedostatka ovog vitamina može doći do poremećaja u produkciji semena i sperme, čak i do nedostatka spermatozoida. Odojčad dojena majčinim mlekom dobijaju dovoljne količine vitamina B-12, ali deci koja se hrane veštačkim mlekom potreban je dodatak ovog vitamina. Najvažnije uloge vitamina B-12 u organizmu su: - pomaže očuvanje funkcija nervnog sistema (poboljšava koncentraciju, pamćenje i ravnotežu) - sprečava anemije time što stvara i regeneriše crvena krvna zrnca - učestvuje u detoksikacionim procesima u jetri, ali i njenoj regeneraciji - pomaže normalan rast, razvoj i apetit kod dece - važan je za energetski metabolizam organizma - ublažava premenstrualne i menstrualne tegobe Preporučena doza za odrasle je od 500 do 1000 mcg dnevno. Veće doze mogu se uzimati samo uz konsultaciju lekara, jer treba paziti da se ne poremeti balans ostalih vitamina B kompleksa. Biotin Biotin ili vitamin H je kristalno, teško rastvorljivo jedinjenje, a među poslednjima je uključen u B kompleks. Neophodan je za normalan rast i funkcionisanje organizma jer ima ključnu ulogu u sintezi masnih kiselina, vitamina C, metabolizmu ugljenih hidrata, masti, proteina i aminokiselina. Pored toga učestvuje u Krebsovom ciklusu u proizvodnji energije, a može da ubrza sintezu nekih proteina i stimuliše imunitet. Biotin se nalazi u velikom broju namirnica: žumance, sardine, bubrezi, piletina, govedina, pečurke, krompir, pirinač, paradajz, spanać, kvasac, kikiriki, orasi, i dr. Preventiva je sedenju kose i ćelavosti, daje zdrav izgled koži, ublažava ekceme i dermatitis, smanjuje bolove u mišićima. Opadanje kose i krti i lomljivi nokti dovode se u vezu sa nedostatkom ovog vitamina. Suplementacija biotinom može da bude korisna svakome jer pomaže organizmu sa uspešnije iskoristi hranu za dobijanje energije. On podiže energetske nivoe tako što čini digestivni proces efikasnijim. Ovo je značajno kod dijeta čiji je cilj gubljenje telesne mase. Folna kiselina Folna kiselina ili B-9 je hidrosolubilan vitamin kao i ostali članovi B kompleksa. U prirodi se nalazi u mnogo vrsta hrane, a naročito u lišću, po čemu je i dobio ime folna kiselina, od lat. folium - list. Naročito bogat izvor folne kiseline je tamno-zeleno lišće povrća, kao što je spanać, kupus, kelj, brokoli, lišće maslačka, karfiol i dr., ali ima je i u džigerici i pivskom kvascu. Osetljiva je na visoku temperaturu, svetlost i kiseline, a predstavlja i jedan od najteže apsorbujućih hidrosolubilnih vitamina. Zato se često javlja nedostatak ovog vitamina. Folna kiselina učestvuje u sintezi nukleinskih kiselina, RNK i DNK, metabolizmu proteina, stvaranju crvenih i belih krvnih zrnaca i prevenciji raka grlića materice. Isto tako važna je za iskorištavanje šećera i aminokiselina. Ublažava bolove, sprečava anemiju i štiti od crevnih parazita. Folna kiselina uz vitamine B-12 i B-6 može da smanji rizik od kardiovaskularnih oboljenja. Preventivna dnevna doza za odrasle je 400 mcg, a posebno je važna za žene koje planiraju trudnoću, trudnice i dojilje jer olakšava laktaciju, a njen manjak može dovesti do deformiteta ploda. Folna kiselina sinergijski deluje sa lucerkom, formulama za trudnice i dojilje, svim vitaminima B kompleksa, a naročito sa vitaminom B-12 i holinom. PODACI O NUTRITIVNOJ VREDNOSTI: Broj doza po pakovanju: 60 Sastav po serviranju (1 tableta): Niacin 48mg Pantotenska kiselina 18mg Vitamin B2 4,2mg Vitamin B6 4,2mg Vitamin B1 3,3mg Folat 600mcg Biotin 150mcg Vitamin B12 7,5mcg PAKOVANJE: 60 tableta. UPOTREBA: Jedna tableta dnevno. nazad

U grupu vitamina pod imenom B kompleks spadaju vitamini B-1, B-2, B-3, B-5, B-6, B-12, biotin, PABA, folna kiselina, holin i inozitol. Svi oni rastvorljivi su u vodi (hidrosolubilni su) i ne deponuju se u organizmu. U nedostatku pojedinog vitamina B kompleksa, pored tog vitamina, preporučljivo je nadoknaditi i sve ostale da bi dejstvo bilo potpuno, jer deluju sinergijski i imaju vrlo bliske funkcije i osobine. Primena visokih doza samo jednog vitamina iz ove grupe može izazvati nedostatak ostalih. Apsorpciju B kompleksa pomažu vitamini C i E, minerali kalcijum i fosfor, a ometaju alkohol, kafa, velike količine šećera, stres, infekcije i pilule za spavanje. B kompleks, kao i sve hidrosolubilne vitamine, koji se urinom brzo izbaciju iz organizma, najbolje je uzimati u obliku tableta sa kontinuiranim oslobađanjem (timed release), jer se tako obezbeđuje njihovo stalno prisustvo organizmu. B kompleks ima važnu ulogu u brojnim telesnim funkcijama kao što je: – proizvodnja energije – metabolizam ugljenih hidrata – regulacija nivoa šećera u krvi – podrška imunolškom i nervnom sistemu – ćelijski metabolizam – zdravlje kože, noktiju i kose – razvijanje mišićne mase – podrška zdravoj funkciji očiju, jetre i sluzokože Vitamin B-1 Vitamin B-1 ili tiamin je bela kristalna supstanca bez ukusa, koja miriše na kvasac. Prvi put je izdvojen godine 1936. Otkrio ga je hemičar Robert Vilijams. Ljudski organizam ga ne sintetiše, pa se unosi hranom ili dodacima ishrani. Najviše ga ima u omotaču žitarica, kvascu i mesu, ali je osetljiv na visoku temperaturu, alkalnu sredinu i oksidaciju. Potrebe za tiaminom obično su povećane kod trudnica, pušača, za vreme bolesti, u stanju stresa i posle hiruških intervencija. Pošto je B-1 hidrosolubilan, organizam ne može da napravi njegove zalihe i izbacuje ga urinom. Zato se, po potrebi, mora unositi suplementacijom kako bi njegovo prisustvo bilo konstantno. Važan je za normalno funkcionisanje nervnog sistema, mišića, srca, krvnih sudova, pomaže rast, ima diuretička svojstva, a kao koenzim učestvuje u metabolizmu ugljenih hidrata i masti. Nedostatak tiamina dovodi do bolesti beri-beri, poremećaja nervnog i mišićnog tkiva. Neophodan je i sportistima jer zajedno sa vitaminima B-2 (riboflavin), B-3 (niacin) i B-6 (piridoksin) učestvuje u sticanju i iskorišćavanju energije, a bez njih metabolizam energetskih nutrijenata ne bi bio moguć. Ukratko, on je važan za pretvaranje šećera iz krvi u energiju (Krebsov ciklus). Vitamin B-1 je za pravilno finkcionisanje nervnog sistema neophodan, jer učestvuje u biosintezi mnogih sastavnih delova ćelije, uključujući i neurotransmiter acetilholin i gama-aminobuternu kiselinu (GABA). B-1 može da ima pozitivan učinak i na pamćenje i učenje, naročito kod dece. Kao učesnik u stvaranju hidrohlorne kiseline, koja je važna za varenje, ima uticaja i na pravilno funkcionisanje digestivnog sistema. Tiamin može da bude podrška kod stanja kao što su: – anemija – Alchajmerova bolest i multipleks skleroza – loša memorija i teškoće u učenju – dijabetes (uz dijalizu) – hepatitis – postoperativni oporavak – bolne menstruacije Vitamin B-2 Vitamin B-2 ili riboflavin je žuti kristalni prašak, slabog mirisa. Lako se apsorbuje, otporan je na visoke temperature, ali ga uništava dnevna svetlost (UV zračenje), voda i hladnoća (čuvanje namirnica u frižideru). Najviše ga ima u mleku, surutki, mesu, povrću, ribi, jajima, cerealijama i mora se svakodnevno unositi u organizam. Njegovu apsorpciju pomažu vitamini B kompleksa, naročito B-3 i B-6, vitamin C i fosfor, a uništava ga alkohol, kafa, duvan, velike količine šećera, pilule za kontracepciju i sredstva za umirenje. Riboflavin je organizmu neophodan jer ulazi u sastav enzima koji kontrolišu oksido-redukcione reakcije i služi kao koenzim za prenošenje vodonika u sistemu transporta elektrona u respiracionom lancu. Njegovo prisustvo u ćelijskoj respiraciji obezbeđuje ćeliji kiseonik za disanje i pravilno udvajanje. Kod manjka vitamina B-2 količina kiseonika u ćeliji se smanjuje, što primorava ćeliju da izmeni metabolizam i okrene se alternativnim procesima koji ne zahtevaju kiseonik da bi se stvorila energija. Ovakav način obezbeđivanja energije karakterističan je za ćelije tumora, tj. početak procesa nekontrolisanog rasta malignih ćelija. Da bi se ovo izbeglo i obezbedila normalna respiracija, ćeliji su, pored vitamina B-2, potrebni i minerali molibden i gvožđe i vitamini B-3 (niacin, niacinamid) i B-5 (pantotenska kiselina). Riboflavin zajedno sa vitaminom B-11 (folna kiselina) učestvuje u stvaranju eritrocita, doprinosi i održavanju visokih koncentracija gvožđa u eritrocitima, čime im omogućava da prožive svoj maksimalni vek. Vitamin B-2 treba dodavati preparatima gvožđa zbog toga što učestvuje apsorpciji i iskorištavanju gvožđa iz hrane, a preparatima namenjenim trudnicama, pored B-2, treba dodavati i folnu kiselinu. Vitamin B-2 je neophodan u procesu prerade aminokiselina i masti, a ugljene hidrate pretvara u ATP (adenozin-trifosfat), energetski molekul bez kojeg organizam ne bi mogao da funkcioniše. Ova njegova osobina je značajna za sportiste, jer povećava energiju, izdržljivost i očuvanje mišića, a tu ulogu imaju i svi ostali vitamini B kompleksa. Usled nedostatka riboflavina slabi imunitet, odnosno otpornost svih ćelija u organizmu na reaktivna oksidativna sredstva. To uzrokuje prevremeno odumiranje ćelija i skraćivanje životnog veka eritrocita. Neke od glavnih funkcija vitamina B-2 u organizmu su: – olakšava glavobolje uzrokovane migrenama – važan je za metabolizam ugljenih hidrata, masti i proteina – pomaže funkcionisanje jednog broja enzima u mozgu – neophodan je za normalnu funkciju eritrocita – štiti eritrocite i belančevine očnog sočiva – podstiče aktivnost vitamina B-6 i folne kiseline – neophodan je za stvaranje antitela, čime podržava imunitet – usporava razvoj katarakte i ublažava zamor očiju – važan je za dijabetičare jer su podložni manjku vitamina B-2 – važan je kod hipertireoze, jer ga organizam brzo troši i treba ga nadoknađivati u velikim količinama – bitan je za zdravlje kose i noktiju Vitamin B-3 Pod nazivom B-3 javljaju se dva oblika ovog vitamina, niacin ili nikotinska kiselina i njegova varijacija inozitol-heksaniacinat i niacinamid ili nikotinamid (amid nikotinske kiseline). To je beli igličasti prašak gorkog ukusa. Termostabilan je i može se sintetisati u organizmu iz aminokiseline triptofana (iz hrane koja sadrži proteine), ali uz prisustvo vitamina B-1 (tiamin), B-2 (riboflavin) i B-6 (piridoksin). Prirodni izvori niacina su: meso, mleko, riba, povrće, kvasac, kikiriki i dr. Vitamin B-3, kao i ostali vitamini B kompleksa, učestvuje u ćelijskom metabolizmu. Konvertuje ugljene hidrate u glukozu (šećer), koja se dalje sagoreva uz oslobađanje energije. B kompleks, uključujući i B-3, neophodan je za razlaganje masti i proteina u metaboličkom procesu. Održava elastičnost i snagu mišića, kao i zdravlje digestivnog trakta, nervnog sistema, kože, kose, očiju, usta i jetre. Niacin, za razliku od niacinamida, u dozama većim od 50 mg može za izazove crvenilo na koži. Razlikuju se i po primeni. Niacinamid se upotrebljava kod problema sa artritisom i ranim stadijumom dijabetesa tipa I (pospešuje sekreciju insulina), a niacin smanjuje visok nivo holesterola i triglicerida, što nije slučaj sa niacinamidom. Inozitol-heksaniacinat, varijacija niacina, naročito se prepisuje osobama koje imaju potrebe za visokim dozama vitamina B-3, jer se najbolje podnosi i ne izaziva uobičajene reakcije na koži. Preparati koji ga sadrže obično nose naznaku flush-free. Vitamin B-3 igra važnu ulogu u oslobađanju organizma od toksina i štetnih materija. Učestvuje u sintezi nekih hormona i poboljšava cirkulaciju. Pri nedostatku vitamina B-3 nastaju: zamor, digestivne smetnje, depresija, glavobolje, nervoza, slaba koncentracija, senilnost i nesanica. Prema istraživanjima u SAD, najveće nedostatke vitamina B-3 izaziva preterana upotreba alkohola. Vitamin B-3 može biti od koristi u sledećim slučajevima: – deficijencija nastala prekomernom upotrebom alkohola (niacinamid) – visok nivo holesterola i triglicerida (niacin, inozitol-heksaniacinat) – podrška zdravlja kardiovaskularnog sistema (niacin, inozitol-heksaniacinat) – preventiva i rani stadijumi dijabetesa (niacinamid) – osteoartritis (niacinamid) – izdržljivost, dodatna energija i sagorevanje masti kod sportista (niacin) – jačanje imuniteta (niacin) – visok krvni pritisak (inozitol-heksaniacinat) – detoksikacija jetre (inozitol-heksaniacinat) – depresivna stanja Uobičajeno je da niacin u dozama od preko 50 mg izaziva simptome kao što su: crvenilo na koži, naročito lica i vrata, koje nastaju usled povećanja nivoa histamina, a pojavljuju se oko 20 minuta po unošenju niacina u organizam i traju sat do sat i po vremena nakon toga. Zato se osobama koje imaju potrebe za velikim dozama vitamina B-3, preporučuju oblici sa kontinuiranim razlaganjem ili oznakom flush-free. Vitamin B-6 Vitamin B-6, piridoksin je hidrosolubilan vitamin i predstavlja grupu supstanci – piridoksin, piridoksinal i piridoksamin – koje su blisko povezane i deluju združeno. U hrani se nalazi u krompiru, bananama, sočivu, nekim cerealijama, džigerici, ćuretini, tunjevini itd. Ipak, pripremanjem hrane izgubi se oko 50% ovog vitamina. Vitamin B-6 ima glavnu ulogu u energetskom metabolizmu (energetski transfer aminokiselina i ugljenih hidrata). Pored toga što učestvuje u razlaganju aminokiselina (proteina) i nekih hormona, bitan je za apsorpciju nutrijenata, na primer masti, aminokiselina i gvožđa, a njegov manjak u organizmu jedan je od osnovnih razloga za nastanak ateroskleroze i arterioskleroze. Učestvuje u stvaranju serotonina, melatonina i dopamina, kao i nekoliko neurotansmitera, zbog čega predstavlja bazični nutrijent za regulaciju mentalnih procesa i raspoloženja. Neophodan je za stvaranje antitela i crvenih krvnih zrnaca, potreban je radi potpune apsorpcije vitamnina B-12 i magnezijuma, a pomaže pretvaranje triptofana u niacin (B-3), a uz vitamin C i metionin učestvuje u pretvaranju lizina u karnitin. Dejstva vitamina B-6 u organizmu: – doprinosi prevenciji mnogih nervnih i kožnih bolesti – sa vitaminom C deluje kao prirodno sredstvo za umirenje i uspavljivanje – smanjuje mučninu – ima izrazito anaboličko dejstvo – deluje kao prirodni diuretik, pojačava sekreciju suza, ublažava suvoću usta – ublažava grčeve mišića, ukočenost ruku Potrebe za vitaminom B-6 su povećane kod visokoproteinske ishrane i pojačane fizičke aktivnosti, što je slučaj sa sportistima, kod kojih smanjenje ili stagnacija mišićne mase ukazuje na mogući nedostatak ovoga vitamina. Koristi se u prevenciji masne jetre, kamena u žuči i bubregu, depresija i konjunktivitisa. Važno je da ga organizam ima dovoljno u doba puberteta, inače može doći do zastoja u rastu. Apsorpciju vitamina B-6 pomažu linolna kiselina (omega 6, CLA), vitamini C i B, natrijum i magnezijum, a odmažu duvan, kafa i alkohol. Nisu preporučljive veće doze bez konsultacije lekara, a preko 500 mg dnevno može se uzimati samo u izuzetnim slučajevima. Treba ga uzimati oprezno kod lečenja dijabetes melitusa i Parkinsonove bolesti (ne uzimati ako se koristi L-dop). Najbolje ga je kombinovati sa B kompleksom, da ne nastane disbalans koncentracije ostalih vitamina B kompleksa. Vitamin B-12 Vitamin B-12 ili kobalamin (cijankobalamin) je hidrosolubilan vitamin delotvoran u vrlo malim, mikrogramskim dozama. To je crveno kristalno jedinjenje koje sadrži fosfor i kobalt. Nalazi se isključivo u hrani životinjskog porekla (džigerica, bubrezi, meso, mleko, jaja, sirevi, riba, školjke), ali se u velikoj meri uništava prilikom pripremanja hrane. Učestvuje u metabolizmu masti i ugljenih hidrata i u sintezi proteina. Vitamin B-12 stimuliše regeneraciju jetre, ima ulogu u prevenciji steriliteta, a sa C vitaminom ima antikancerogenu funkciju. Sastavni je deo terapije kod mnogih psihijatrijskih oboljenja. B-12 se loše apsorbuje kroz želudac, a vezuje se za proteine pljuvačke i želudačnog soka – zato ovaj vitamin treba uzimati u obliku pastila ili sublingvalnih tableta (stavljaju se pod jezik). Apsorpciju vitamina B-12 pomaže kalcijum, vitamini B kompleksa i vitamini A, C, E, a smanjuju duvan, kafa, alkohol, laksativi i problemi u funkcionisanju tiroidne žlezde. Simptomi nedostatka vitamina B-12 ponekad se mogu uočiti tek nakon pet godina od njegovog nestanka iz telesnih rezervi. To mogu biti: sekundarna pojava masne degeneracije srca, bubrega i jetre, slabljenje imuniteta i anemija. Nedostatak ovoga vitamina je vrlo čest kod isključivih vegetarijanaca – jer su mu prirodni izvori džigerica, meso, jaja, mleko – i kod ljudi posle pedesete godine života. Vitamin B-12 je sastavni deo terapije neplodnosti oba pola, a kod muškaraca usled nedostatka ovog vitamina može doći do poremećaja u produkciji semena i sperme, čak i do nedostatka spermatozoida. Odojčad dojena majčinim mlekom dobijaju dovoljne količine vitamina B-12, ali deci koja se hrane veštačkim mlekom potreban je dodatak ovog vitamina. Najvažnije uloge vitamina B-12 u organizmu su: – pomaže očuvanje funkcija nervnog sistema (poboljšava koncentraciju, pamćenje i ravnotežu) – sprečava anemije time što stvara i regeneriše crvena krvna zrnca – učestvuje u detoksikacionim procesima u jetri, ali i njenoj regeneraciji – pomaže normalan rast, razvoj i apetit kod dece – važan je za energetski metabolizam organizma – ublažava premenstrualne i menstrualne tegobe Preporučena doza za odrasle je od 500 do 1000 mcg dnevno. Veće doze mogu se uzimati samo uz konsultaciju lekara, jer treba paziti da se ne poremeti balans ostalih vitamina B kompleksa. Biotin Biotin ili vitamin H je kristalno, teško rastvorljivo jedinjenje, a među poslednjima je uključen u B kompleks. Neophodan je za normalan rast i funkcionisanje organizma jer ima ključnu ulogu u sintezi masnih kiselina, vitamina C, metabolizmu ugljenih hidrata, masti, proteina i aminokiselina. Pored toga učestvuje u Krebsovom ciklusu u proizvodnji energije, a može da ubrza sintezu nekih proteina i stimuliše imunitet. Biotin se nalazi u velikom broju namirnica: žumance, sardine, bubrezi, piletina, govedina, pečurke, krompir, pirinač, paradajz, spanać, kvasac, kikiriki, orasi, i dr. Preventiva je sedenju kose i ćelavosti, daje zdrav izgled koži, ublažava ekceme i dermatitis, smanjuje bolove u mišićima. Opadanje kose i krti i lomljivi nokti dovode se u vezu sa nedostatkom ovog vitamina. Suplementacija biotinom može da bude korisna svakome jer pomaže organizmu sa uspešnije iskoristi hranu za dobijanje energije. On podiže energetske nivoe tako što čini digestivni proces efikasnijim. Ovo je značajno kod dijeta čiji je cilj gubljenje telesne mase. Folna kiselina Folna kiselina ili B-9 je hidrosolubilan vitamin kao i ostali članovi B kompleksa. U prirodi se nalazi u mnogo vrsta hrane, a naročito u lišću, po čemu je i dobio ime folna kiselina, od lat. folium – list. Naročito bogat izvor folne kiseline je tamno-zeleno lišće povrća, kao što je spanać, kupus, kelj, brokoli, lišće maslačka, karfiol i dr., ali ima je i u džigerici i pivskom kvascu. Osetljiva je na visoku temperaturu, svetlost i kiseline, a predstavlja i jedan od najteže apsorbujućih hidrosolubilnih vitamina. Zato se često javlja nedostatak ovog vitamina. Folna kiselina učestvuje u sintezi nukleinskih kiselina, RNK i DNK, metabolizmu proteina, stvaranju crvenih i belih krvnih zrnaca i prevenciji raka grlića materice. Isto tako važna je za iskorištavanje šećera i aminokiselina. Ublažava bolove, sprečava anemiju i štiti od crevnih parazita. Folna kiselina uz vitamine B-12 i B-6 može da smanji rizik od kardiovaskularnih oboljenja. Preventivna dnevna doza za odrasle je 400 mcg, a posebno je važna za žene koje planiraju trudnoću, trudnice i dojilje jer olakšava laktaciju, a njen manjak može dovesti do deformiteta ploda. Folna kiselina sinergijski deluje sa lucerkom, formulama za trudnice i dojilje, svim vitaminima B kompleksa, a naročito sa vitaminom B-12 i holinom. Preporučena doza i način upotrebe 1 tableta dnevno uz obrok.

Ivo AndrićPripovetke u izboru samog piscaTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaИво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б]Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти.У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику.БиографијаДетињство и школовањеИво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”.Први светски ратГодине 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград.Између два ратаИво Андрић 1922. годинеНакон изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”.Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”.У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”.По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28]Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29]Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32]Други светски ратУ јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34]Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”:Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима.У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36]Након ратаИво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961)Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38]Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40]Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу.Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41]Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.Књижевни радСпоменик Иви Андрићу у БеоградуАндрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43]Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина.У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности.Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича.Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20.Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела.Андрић о уметностиИво Андрић из профила, фотографија Стевана КрагујевићаСвоје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”.Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање.Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот.Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”.Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди.Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима.„Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”.По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...”Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”.Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања.3/5

Ivo AndrićPripovetke u izboru samog piscaTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaИво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б]Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти.У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику.БиографијаДетињство и школовањеИво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”.Први светски ратГодине 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград.Између два ратаИво Андрић 1922. годинеНакон изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”.Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”.У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”.По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28]Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29]Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32]Други светски ратУ јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34]Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”:Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима.У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36]Након ратаИво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961)Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38]Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40]Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу.Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41]Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.Књижевни радСпоменик Иви Андрићу у БеоградуАндрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43]Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина.У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности.Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича.Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20.Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела.Андрић о уметностиИво Андрић из профила, фотографија Стевана КрагујевићаСвоје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”.Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање.Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот.Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”.Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди.Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима.„Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”.По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...”Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”.Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања.3/5

Frans Kafka Proces + poklon knjiga Franc Kafka San Meki povez Jedan od najznačajnijih romana XX veka. Neko mora da je oklevetao Jozefa K., jer je, iako nije učinio nikakvo zlo, jednog jutra bio uhapšen. Jozef K., perspektivni prokurista jedne velike banke, uhapšen je na svoj 30. rođendan, rano ujutro, čim je otvorio oči. Optužba nije poznata, baš kao ni to pred kojim se sudom vodi postupak i kakav će biti njegov tok. Jozefu K. saopštavaju da sud ne želi da remeti njegov uobičajeni način života, te da se on, u skladu s tim, slobodno može vratiti svakodnevnim aktivnostima. Međutim, K. se narednih dana i meseci sve više zapliće u nevidljivu mrežu svog procesa i nedokučivog suda koji ga je pokrenuo. Korak po korak, Jozef K. saznaje da „sve pripada sudu“. Uoči svog 31. rođendana, godinu dana po hapšenju, Jozef K. spremno čeka dželate… Kafka je sve do danas ostao jedinstvena pojava u svetskoj književnosti, a decenije koje su protekle od nastanka njegovih dela nimalo nisu umanjile njihovu modernost i aktuelnost. Roman Proces čitaoca suočava sa neverovatnim, uznemirujućim svetom ispunjenim obezličenim pojedincima i apsurdnim događajima, koje autor, međutim, prikazuje kao sasvim normalne i uobičajene. Kafkina groteskna proza na granici halucinacije i zbilje nepogrešivo nas i dan-danas uvlači u svoj uznemirujući svet, poput odraza u nekom iskrivljenom ogledalu, za koji nismo sigurni da li je travestija, proročki lucidna dijagnoza… ili i jedno i drugo. Proces (nem. Der Prozess) je roman Franca Kafke objavljen posthumno, 1925. godine. Proces je i ekranizovan od strane reditelja Orsona Velsa sa Entonijem Perkinsom u glavnoj ulozi. Franc Kafka (nem. Franz Kafka, češ. František Kafka; Prag, 3. jul 1883 — Kirling, pored Beča, 3. jun 1924) jedan je od najznačajnijih čeških pisaca jevrejskog porekla, kojeg kritika danas smatra jednim od najvećih autora XX veka. Kafka je govorio i svoja dela pisao na nemačkom jeziku.[1] Dobro je znao i češki jezik. Stilom pisanja, Kafka je pripadao avangardi, pravcu iz srednje faze modernizma, ali je svojim delovanjem uveliko uticao na brojne stilove kasnog modernizma, uključujući i egzistencijalizam. Njegova najznačajnija dela, pripovetka Preobražaj, te romani Proces i Dvorac prepuni su tematike koja predstavlja arhetipove otuđenosti, psihofizičke brutalnosti, sukoba na relaciji roditelji-deca, likova na zastrašujućim putovanjima i mističnih transformacija. Kafka je rođen u jevrejskoj porodici srednje klase u Pragu, tada u Austrougarskoj monarhiji, koja je govorila nemački jezik, a školovao se za pravnika. Po završetku pravnih studija, Kafka se zaposlio u osiguravajućem društvu. U slobodno vreme je počeo pisati kratke priče te je ostatak života proveo žaleći se kako nema dovoljno vremena da se posveti onome što je smatrao svojim pravim pozivom. Takođe je žalio što je toliko vremena morao posvetiti svom Brotberufu (nem.: `Posao koji donosi hleb`; dnevni posao). Zbog nedostatka slobodnog vremena i društvenog života, Kafka je preferirao komunikaciju preko pisama, ostavivši iza sebe stotine pisama među kojima su i ona pisana ocu, zaručnici Felisi Bauer te najmlađoj sestri, Otli. Kafka je imao problematičan odnos sa svojim autoritativnim ocem koji će uveliko uticati na njegovo pisanje, kao i interni konflikt s vlastitim jevrejstvom, za koje je smatrao kako nema velike poveznice s njim. Tokom njegovog života, samo je mali broj Kafkinih dela izašao iz štampe: zbirke kraktih priča Razmatranje i Seoski lekar, te neke individualne pripovetke (Preobražaj) izdavane u časopisima. Iako je zbirku Umetnik gladovanja pripremio za štampu, ona nije odšampana do nakon njegove smrti. Kafkina nedovršena dela, uključujući i romane Proces, Dvorac i Amerika, nisu štampana do nakon njegove smrti, a većinu ih je izdao njegov prijatelj Maks Brod, ignorišući tako Kafiknu želju da mu se dela unište nakon smrti. Alber Kami i Žan Pol Sartr predvode listu pisaca na koje je uticalo Kafkino delo, a termin „Kafkijanska atmosfera“ ušao je u teoriju književnosti kako bi se opisale nadrealne situacije kao u Kafkinim delima. Franc Kafka rođen je 3. jula 1883. u jevrejskoj porodici srednje klase, koja je govorila nemačkim jezikom, u Pragu, tada delu Austrougarske. Njegovog oca, Hermana Kafku (1852—1931.), biograf Stanli Korngold opisao je kao `glomaznog, sebičnog i oholog biznismena`,[2] a samog Kafku kao `pravog Kafku, snažnog, zdravog, gladnog, glasnog, elokventnog, samodostatnog, dominantnog, izdržljivog, koncentrisanog i izvsrnog poznavatelja ljudske naravi.`[3] Herman je bio četvrto dete Jakoba Kafke,[4][5] obrednog dželata (hebrejski: shochet) koji je u Prag došao iz Oseka, češkog sela u blizini mesta Strakonice s velikom jevrejskom populacijom.[6] Nakon što je radio kao trgovački putnik, s vremenom je postao trgovac neobičnim dobrima i odećom, koji je zapošljavao i do 15 radnika, a kao logo svog posla koristio je sliku čavke, koja se na češkom zove kavka.[7] Kafkina majka, Julija (1856—1934.), bila je kćerka Jakoba Lovija, bogatog trgovca biljkama iz Podjebradija,[8] koja je bila bolje obrazovana od svog supruga.[4] Kafkini su roditelji verojatno govorili varijantom nemačkog pod uticajem jidiša koji se, ponekad, pejorativno naziva Mauscheldeutsch, ali kako se nemački smatrao osnovnim sredstvom društvenog uspona, verojatno su decu podsticali da govore književnim nemačkim.[9] Kafkina rodna kuća nalazi se u blizini Starog gradskog trga u Pragu, a u porodici sa šestoro dece, Franc je bio najstariji.[10] Njegova braća, Georg i Heinrih, umrli su kao deca, još pre Francove sedme godine; sestre su mu se zvale Gabriele (`Eli`) (1889—1944), Valeri (`Vali`) (1890—1944) i Otili (`Otla`) (1892—1943). Tokom radnih dana, oba roditelja nisu bila kod kuće. Majka Julija je radila i do 12 sati dnevno kako bi pomogla u vođenju Hermanovog posla. Kao rezultat toga, Kafkino je detinjstvo bilo prilično samotno,[11] a decu su mahom odgajale brojne guvernante i sluškinje. Kafkin problematičan odnos s ocem pomno je dokumentovan u njegovom pismu ocu (Brief an den Vater), na preko 100 stranica na kojima piše kako je očev autoritativan stav uveliko uticao na njega.[12] S druge strane, majka mu je bila tiha i sramežljiva.[13] Upravo je očeva dominantna ličnost uveliko uticala na njegovo pisanje.[14] Obrazovanje Palata Kinski, gde je Kafka išao u gimnaziju, na Starom gradskom trgu u Pragu. U razdoblju od 1889. do 1893., Kafka se školovao u Deutsche Knabenschule (Nemačka osnovna škola za dečake) u današnjoj Ulici Masna (tada Masný trh/Fleischmarkt). Mada je govorio češki, Kafka je školovan u nemačkim školama na insistiranje njegovog autoritativnog oca. Njegovo jevrejsko obrazovanje završeno je s njegovom bar micvom u uzrastu od 13 godina. Sam Kafka nije uživao u odlascima u sinagogu te je išao samo praznicima, s ocem, četiri puta godišnje.[3][15][16] Po završetku osnovne škole 1893., Kafka je primljen u strogu, klasično-orjentisanu nemačku gimnaziju Altstädter Deutsches Gymnasium, na Starom gradskom trgu, u sklopu palate Kinski. I ovde se nastava odvijala na nemačkom, ali Kafka je znao i pisati i govoriti češki;[17][18] potonji je učio u gimnaziji punih osam godina, postigavši dobar uspeh.[19] Mada je dobijao samo komplimente za svoj češki, nikada se nije smatrao fluentnim.[20] Maturske ispite položio je 1901. godine.[21] Nakon maturiranja, Kafka je upisao Karl-Ferdinands-Universität u Pragu, ali se nakon samo dve nedelje studiranja hemije prebacio na pravo.[22] Mada ova struka nije previše zanimala Kafku, otvarala mu je široku lepezu poslova koji su zadovoljavali njegovog oca. Uz sve to, studije prava su trajale je znatno duže što je Kafki omogućilo da istovremeno pohađa predavanja iz nemačkih studija i istorije umetnosti.[23] Takođe se pridružio i studenskom klubu, Lese- und Redehalle der Deutschen Studenten (nem. Čitalački i nastavni klub nemačkih studenata), koji je organizovao književna događanja, čitanja i slične aktivnosti.[24] Među Kafkinim prijateljima bili su novinar Feliks Veltš, koji je studirao filozofiju, glumac Yitzchak Lowy, koji je dolazio iz varšavske hasidističke porodice, te pisci Oskar Baum i Franc Verfel.[25] Pred kraj prve godine, Kafka je upoznao kolegu Maksa Broda, koji će mu ubrzo postati doživotni prijatelj.[24] Brod je ubrzo primetio da su, iako je Kafka bio sramežljiv i retko je pričao, stvari koje je rekao izrazito duboke.[26] Kafka je tokom celog života bio strastven čitalac;[27] zajedno s Brodom, pročitao je Platonovog Protagoru na izvornom grčkom, na Brodovu inicijativu, te Floberova dela Sentimentalni odgoj i Iskušenje svetoga Antona na francuskom, na Kafkin predlog.[28] Kafka je Fjodora Dostojevskog, Gistava Flobera, Franca Grilparzera i Hajnriha fon Klajsta smatrao `istinskom braćom po krvi`.[29] Uz navedene, Kafka je bio zainteresiran i za češku književnost[17][18] te dela Johana Volfganga Getea.[30] Kafka je 18. jula 1906. godine[a] stekao titulu doktora pravnih nauka te je odradio godinu dana besplatnog stažiranja kao sudski pripravnik na građanskim i kaznenim sudovima.[32][33] Posao Dana 1. novembra 1907., Franc Kafka je dobio posao u kompaniji Assicurazioni Generali, italijanskoj osiguravajućoj kući za koju je radio gotovo godinu dana. Njegova pisma iz tog razdoblja upućuju kako je bio nezadovoljan radnim vremenom - od 08:00 do 18:00[34][35] - koje mu je onemogućavalo da se posveti pisanju, koje mu je postajalo sve važnije. U tom je razdoblju mogao pisati isključivo noću, a noćno pisanje bilo je izrazito iscrpno s obzirom na radno vreme. Dana 15. jula 1908. dao je otkaz, a za dve nedelje je našao posao u Institutu za radničko osiguranje od ozleda Kraljevine Češke koji mu je omogućio više vremena za pisanje. Opis posla bilo mu je istraživanje i procena kompenzacija za osobne ozlede industrijskih radnika; incidenti kao izgubljeni prsti ili udovi bili su česti u to vreme. Profesor menadžmenta Peter Druker kreditira Kafku kao tvorca prve civilne zaštitne kacige, ali to ne potvrđuje nijedan dokument Kafkinog poslodavca.[36][37] Njegov je otac često njegov posao u osiguravajućem društvu nazivao Brotberuf, posao koji radi samo kako bi plaćao račune; sam Kafka je nekoliko puta izjavio kako ga prezire. Kafka je jako brzo napredovao te su njegovi zadaci uključivali procesovanje i istraživanje zahteva za naknadom, pisanje izvještaja i rešavanje apela raznih biznismena koji su smatrali kako im je kompanija stavljena u kategoriju previsokog rizika, što im je povećavalo premije za osiguranje.[38] Takođe, tokom nekoliko godina rada u društvu, zadatak mu je bio sastavljanje godišnjeg izvještaja o osiguranju. Njegovi nadređeni su jako dobro primali te izvještaje.[39] Radno vreme uglavnom mu je završavalo oko 14:00, što mu je davalo dovoljno vremena za pisanje, kojemu je bio posvećen.[40] U kasnijim godinama, bolest ga je često sprečavala u odlasku na posao, ali i pisanju. Mnogo godina kasnije, Brod je skovao termin Der enge Prager Kreis (nem. Uski praški krug), kako bi objedinio grupu pisaca kojima su pripadali Kafka, Feliks Veltš i on.[41][42] Krajem 1911., Kafka i Karl Herman, suprug njegove sestre Eli, postaju partneri u prvoj fabrici azbesta u Pragu, znanoj kao Prager Asbestwerke Hermann & Co., otvorenoj uz pomoć miraznog novca koji je dao Hermann Kafka. Iako je isprva pokazivao entuzijazam i velik deo slobodnog vremena posvećivao poslu, Kafka je ubrzo zamrzo i fabriku jer mu je oduzimala previše vremena za pisanje.[43] U ovom razdoblju se zainteresovao za židovsko pozorište, uprkos bojazni prijatelja kao što je Brod, koji su ga svejedno podržavali u njegovim zanimacijama. Nakon što je u novembru 1911. prisustvovao predstavi teatra, Kafka je sledećih šest mjeseci proveo intenzivno se baveći jidišom i židovskom književnošću.[44] Ta je zanimacija služila i kao temelj za njegovu rastuću povezanost sa židovstvom.[45] Otprilike u ovom razdoblju postao je i vegetarijanac.[46] Negde tokom 1915. godine, Kafka je dobio poziv za vojsku kako bi služio u Prvom svetskom ratu, ali su njegovi poslodavci sredili otpust jer se njegov posao smatrao esencijalnim za državu. Kasnije se ipak pokušao pridružiti vojsci, ali u tom su ga sprečili zdravstveni problemu povezani s tuberkulozom,[47] koja mu je dijagnozirana 1917. godine.[48] Privatni život Berlin je odigrao veliku ulogu u Kafkinom privatnom životu. Iz Berlina su dolazile i Felisa Bauer i Margareta Bloh, a sam Kafka je tamo krako i živeo dok je bio u vezi s Dorom Dijamant. Na slici je poznati bulevar Unter den Linden, prikaz iz 1900. godine. Prema Brodu, Kafku je konstantno `mučila` seksualna požuda.[49] Kao odrasla osoba, često je posvećivao bordele,[50][51][52] a zanimala ga je i pornografija.[49] Uz sve to, tokom života je spavao s mnogo žena. Dana 13. avgusta 1912., Kafka je upoznao Felis Bauer, Brodovu rođaku, koja je radila u Berlinu kao predstavnica jedne diktafonske kompanije. Nedelju dana nakon upoznavanja u domu Brodovih, Kafka je napisao u svoj dnevnik: „Gospođica FB. Kod Broda sam stigao 13. avgusta, ona je sedela za stolom. Nisam uopšte bio željan saznati ko je ona, već sam je odmah uzeo zdravo za gotovo. Koščato, prazno lice koje je otvoreno pokazivalo svoju praznoću. Goli vrat. Nabačena bluza. Izgledala je jako domicilno u svojoj haljini iako, kako se ispostavilo, uopšte nije bila takva. (Pocmatrajući je ovako detaljno, pomalo se otuđujem od nje ...) Skoro slomljen nos. Plava, nekako ravna, neatraktivna kosa, snažna brada. Kada sam sedao, dobro sam je pogledao po prvi put, dok sam seo, već sam imao nesalomljivo mišljenje o njoj.[53][54] ” Nedugo nakon ovoga, Kafka je u samo jednoj noći napisao priču `Пресуда`, a u plodnom periodu je radio na svom romanu Amerika i na pripovetci `Preobražaj`. Kafka i Felice Bauer su, tokom sledećih pet godina, komunicirali uglavnom preko pisama, povremeno su se viđali i dva su se puta zaručili.[55] Druge zaruke, Kafka je prekinuo 1917. kada je oboleo od tuberkuloze. Kafkina opsežna pisma izdata su kao zbirka Pisma Felisi; njezina pisma nisu preživela.[53][56][57] Biografi Rehner Stah i Džejms Haves tvrde kako je Kafka, oko 1920., bio zaručen i treći put, za Juliju Vohrizek, siromašnu i neobrazovanu hotelsku sobaricu.[55][58] Stah i Brod takođe navode kako je Kafka, dok je poznavao Felis Bauer, imao aferu s njenom prijateljicom, Margaretom `Gretom` Bloh,[59] Židovkom iz Berlina. Brod takođe tvrdi kako je Blohova rodila Kafkinog sina, iako ovaj nikada nije saznao za dete. Dečak, čije je ime nepoznato, rođen je ili 1914. ili 1915. te je umro u Minhenu 1921. godine.[60][61] Ipak, Kafkin biograf Peter-Andre Alt tvrdi da, iako Blohova jeste imala sina, Kafka nije otac jer par nikada nije bio intiman.[62][63] Stah takođe tvrdi kako Kafka nije imao dece.[64] U avgustu 1917., Kafki je dijagnostikovana tuberkuloza, nakon čega je nekoliko meseci boravio u selu Zurau, gde je njegova sestra Otla radila na farmi sa svojim šurjakom Hermanom. Tamo mu je bilo jako ugodno te je kasnije to opisao kao verovatno najbolji period svoga života, verovatno zato što nije imao nikakvih obaveza. Pisao je dnevnike i oktave. Iz tih je beleški Kafka uspeo izvući 109 numerisanih komada teksta na Zetelu, komadu papira bez nekog reda. Oni su izdati kao zbirka Razmišljanja o Grehu, Nadi, Patnji i Pravom putu (na nemačkom izdato kao Die Zürauer Aphorismen oder Betrachtungen über Sünde, Hoffnung, Leid und den wahren Weg).[65] Godine 1920,, Kafka je započeo vezu s češkom novinarkom i književnicom, Milenom Jesenskom. Kafkina pisma njoj kasnije su izdata kao Pisma Mileni.[66] Tokom odmora u julu 1923., koji je proveo u mestu Gral-Miric na Baltiku, Kafka je upoznao Doru Dijamant, dvadesetpetogodišnju odgajateljicu iz ortodoksne židovske porodice. Kafka se, nadajući se da će se tako osloboditi porodičnog uticaja i moći pisati, nakratko preselio u Berlin, gde je živeo s Dorom. Postala mu je ljubavnica i zainteresovala ga za Talmud.[67] U tom je periodu radio na četiri priče koje su trebale da budu štampane pod naslovom Umetnik gladovanja.[66] Osobnost Kafka se bojao da će ga ljudi smatrati fizički i psihički odbojnim. Ipak, oni koji su ga upoznali (...) takođe su [ga] smatrali dečački zgodnim, ali mu je pojava bila oštra.[68] Kafka se bojao da će ga ljudi smatrati fizički i psihički odbojnim. Ipak, oni koji su ga upoznali uvideli su kako je tih i staložen, kako poseduje očitu inteligenciju i suh smisao za humor; takođe su ga smatrali dečački zgodnim, ali mu je pojava bila oštra.[68] Brod ga je uporedio s Hajnrihom fon Klajstom, primetivši kako su oba pisca imala sposobnost jasnog i realističkog opisivanja situacije do u detalje.[69] Kafaka je bio jedna od najzabavnijih osoba koje je Brod upoznao; uživao je u šalama i zabavljanju s prijateljima, ali im je i davao dobre savete u problematičnim situacijama.[70] Takođe, prema Brodu, Kafka je bio strastven recitator koji je mogao govoriti kao da peva.[71] Brod je smatrao kako su `apsolutna istinoljubivost` i `precizna savesnost` dve Kafkine najznačajnije osobine.[72][73] Istraživao bi detalj, ono neprimetno, temeljito s tolikom ljubavlju i preciznošću da su se počele pojavljivati stvari koje su dotad bile neviđene, ali su bile ništa doli istinite.[74] Iako kao dete nije negovao vežbanje, u kasnijem je dobu pokazivao interes za igre i fizičku aktivnost,[27] postavši dobar biciklista, plivač i ronilac.[72] Vikendima, Kafka bi s prijateljima išao na duge šetnje, koje bi najčešće predložio on sam.[75] Među ostalim interesima bili su alternativna medicina, novi obrazovni sastavi kao metoda Montesori[72] te tehnički noviteti kao što su avioni i film.[76] Samo pisanje bilo mu je toliko bitno da ga je smatrao `vrstom molitve`.[77] Bio je i jako osetljiv na zvuk tako da je volio tišinu prilikom pisanja.[78] Autor Perez-Alvarez sugerirao je kako je Kafka možda bolovao od šizoidnog poremećaja ličnosti.[79] Njegov stil, ne samo u `Preobražaju` već i u drugim delima, sadrži određene šizoidne karakteristike koje objašnjavaju dobar deo iznenađenja u njegovim delima.[80] Njegova muka vidljiva je u dnevničkom zapisu od 21. jula 1913.:[81] „Veliki je svet što ga nosim u glavi. Ali kako osloboditi sebe i njih bez da se rastrgam. I hiljadu puta radije plačem u sebi. Radi toga sam tu, toliko mi je jasno.[82]” Kao i u Zürau Aphorism, broj 50: „Čovek ne može živeti bez permanentnog verovanja u nešto neuništivo u njemu samom, mada mu i to nešto neuništivo i vera u to mogu biti trajno skriveni.[83]” Mada se nikada nije ženio, Kafka je brak i decu izrazito cenio. Iako je imao nekoliko devojaka,[84] neki su autori spekulisali o njegovoj seksualnosti; drugi su, pak, sugerisali kako je imao nekakav poremećaj hranjenja. Doktor M. M. Fihter s Psihijatrijske klinike Univerziteta u Minhenu u svom radu iz 1988. predstavlja „dokaze za hipotezu da je pisac Franc Kafka bolovao od atipičnog oblika anoreksije nervoze.“[85] U svojoj knjizi Franc Kafka, jevrejski pacijent iz 1995., Sander Gilman je istražio `zašto bi jednog Židova smatrali `hipohonrdom` ili `homoseksualcem` te kako Kafka inkorporira aspekte tih načina shvaćanja židovskog muškarca u svoju vlastitu sliku i delo.`[86] Isto tako, Kafka je barem jednom razmišljao o samoubistru, pred kraj 1912. godine.[87] Politički stavovi Kako tvrdi njegov školski kolega Hugo Bergman, Kafka je u školu nosio crveni karanfil kako bi pokazao svoje simpatije prema socijalizmu. Pre početka Prvog svetskog rata,[88] Kafka je bio na nekoliko sastanaka Kluba Mladih, češke anarhističke, antimilitarističke i anitikleričke organizacije.[89] Hugo Bergman, koji je pohađao istu osnovnu i srednju školu kao i Kafka, razišao se s Kafkom tokom njihove poslednje akademske godine (1900./1901.) jer su `[Kafkin] socijalizam i moj cionizam bili previše stridentni`.[90][91] `Franc je postao socijalist, ja sam postao cionista 1898. Sinteza cionizma i socijalizma tada još nije postojala.`[91] Bergman tvrdi kako je Kafka u školu nosio crveni karanfil kao znak podrške socijalizmu.[91] U jednom dnevničkom zapisu, Kafka je referirao na poznatog anarhističkog filozofa, Pjotra Kropotkina: `Ne zaboravi Kropotkina!`[92] Kasnije je, o češkim anarhistima, rekao: `Oni su svi bezhvalno hteli shvatiti ljudsku sreću. Ja sam ih razumio. Ali... nisam mogao predugo marširati uz njih.`[93] Tokom komunističkog razdoblja, ostavština Kafkinog dela za socijalizam Istočnog bloka je bila vruća tema. Mišljenja su sezala od toga da je satirizirao birokratiju raspadajuće Austrougarske do toga da je utelovio uspon socijalizma.[94] Još jedna bitna tačka bila je alijenacija; dok je konzervativno stajalište glasilo da Kafkini prikazi alijenacije više nisu relevantni za društvo koje je navodno eliminisalo alijenaciju, konferencija održana u čehoslovačkom mestu Liblice 1963. godine, povodom autorovog osamdesetog rođendana, naglasila je trajnu važnost Kafkinog prikaza birokratskog društva.[95] Ipak, pitanje je li Kafka bio politički autor ili nije je još uvek predmet debate.[96] Judaizam i cionizam Odrastajući, Kafka je bio Židov koji je govorio nemački u Pragu, gradu u kojim je dominirao češki jezik.[97] Bio je duboko fasciniran Židovima iz istočne Evrope, za koje je smatrao da poseduju intenzitet duhovnog života koji je nedostajao Židovima na Zapadu. Njegov dnevnik je pun referenci na židovske pisce.[98] Ipak, neretko je bio otuđen kako od Židova tako i od judeizma: `Šta ja imam zajedničko sa Židovima? Jedva da imam nešto zajedničko sa samim sobom i bolje mi je da stojim tiho u uglju, zadovoljan što mogu disati.`[99] Hejvs sugerira da Kafka, makar izuzetno svjestan svog židovstva, nije inkorporisao te elemente u svojim delima, kojima, prema Hejvsu, nedostaju židovski likova, scena ili tema.[100][101][102] Prema mišljenju književnog kritičara Harolda Bluma, Kafka je, iako mu je vlastito židovstvo bilo strano, bio suštinski židovski pisac.[103] Lotar Kan je jednako jasan: `Prisutnost židovstva u Kafkinom delu sada je nesumnjiva.`[104] Pavel Ejsner, prvi prevodilac Kafkinih dela, tumači Proces kao utelovljenje `trostruke dimenzije postojanja Židova u Pragu... njegov protagonista, Josef K. je (simbolično) uvićen od strane Nemca (Rabensteiner), Čeha (Kullich) i Židova (Kaminer). On predstavlja `neskrivljenu krivnju` koja prožima jednog Židova u savremenom svetu, iako nema dokaza da je i on sam Židov.`[105] U svom eseju Tuga u Palestini?!, izraelski pisac Dan Miron istražuje Kafkin odnos prema cionizmu: `Čini se da su i oni koji smatraju da takva veza postoji i da je cionizam odigrao centralnu ulogu u njegovom životu i delu, kao i oni koji negiraju takvu vezu u celosti ili joj ne pridaju važnosti, svi u krivu. Istina se nalazi na vrlo nejasnom mestu koje se nalazi između ova dva pojednostavljena pola.`[98] Kafka je razmišljao da se, prvo s Felis Bauer, a onda i s Dorom Dijamantr, preseli u Palestinu. Dok je boravio u Berlinu učio je hebrejski, unajmivši Brodovog prijatelja iz Palestine, po imenu Pua Bat-Tovim, da ga podučava[98] i odlazivši na časove rabina Julijusa Gutmana[b] na berlinskom Fakultetu za židovske studije.[106] Livija Rotkirhen naziva Kafku `simboličnim figurom svoga vremena`.[105] Njegovi savremenici bili su mnogi židovski pisci (nemački, češki i nacionalni Židovi) koji su bili osetljivi na nemačku, austrijsku, češku i židovsku kulturu. Prema Rotkirhenovoj, `ta situacija dala je njihovim delima širok, kozmopolitski izgled i kvalitet egzaltacije koja je graničila s transcedentnom metafizičkom kontemplacijom. Najbolji primer je Franc Kafka.`[105] Smrt Grob Franca Kafke i njegovih roditelja na groblju u četvrti Žižkov. Kafkina tuberkuloza grkljana pogoršala se u martu 1924. godine te se morao vratiti iz Berlina u Prag,[55] gde su se za njega brinuli članovi porodice, posebno sestra Otla. Dana 10. aprila 1924. otišao je u sanatorijum doktora Hofmana u Kierlingu, pokraj Beča,[66] gde je i umro 3. juna 1924. godine. Čini se kako je uzrok smrti bilo gladovanje - bol u grlu bila je, očito, toliko snažna da Kafka nije mogao jesti, a kako tada još uvek nisu postojale druge metode hranjenja, nije postojao način da se nahrani.[107][108] Telo mu je prenešeno nazad u Prag, gde je sahraljen 11. juna 1924. na Novom židovskom groblju u četvrti Žižkov.[51] Kafka je tokom života bio anoniman, i slavu je smatrao nebitnom. Ipak, stekao je slavu ubrzo nakon smrti.[77] Delo Prva stranica Pisma ocu. Sva izdana dela Franca Kafke, osim nekoliko pisama Čehinji Mileni Jasenskoj, pisana su na nemačkom jeziku. Ono malo što je izdato tokom autorovog života, privuklo je oskudnu pažnju, što se ne može reći za njegova posthumno izdata dela. Kafka nije dovršio nijedan svoj roman, a spalio je gotovo 90% svega što je napisao,[109][110] posebno dok je živeo u Berlinu, gde mu je Dora Dijamant pomogla u paljenju skica za dela.[111] U ranoj stvaralačkoj fazi, uzor mu je bio nemački pisac Hajnrih fon Klajst koga je, u jednom pismu Felisi Bauer, opisao zastrašujućim i za koga je smatrao da mu je bliži nego vlastita porodica.[112] Priče Kafka je bio plodan pisac kratkih priča i pripovetki. Neke njegove izdate priče nazivane su Erzählung (nemački: priče), a neke Geschichte (nemački: pripovijetke). Neke od njih su relativno duge (`Preobražaj`, `U kažnjeničkoj koloniji`, `Presuda`), dok su druge bile samo paragraf duge (gotovo kao aforizmi; na primer `Odustani!`, `Prometej`, `Mala basna` ili `Istina o Sanču Panzi`). Najstarija sačuvana Kafkina priča je |`Der Unredliche in seinem Herzen`. Ona nikada nije štampana, ali je bila ddo pisma prijatelju Oskaru Polaku iz 1902. godine. Kafkina prva izdana dela su osam priča koje su se 1908. godine pojavile u prvom izdanju časopisa Hyperion pod zbirnim naslovom Razmišljanje. U razdoblju od 1904. do 1909. radio je na priči `Opis jedne borbe`. Kada ju je pokazao Brodu, ovaj ga je savetovao da nastavi raditi i pošalje je Hyperionu. Jedan odlomak priče izdao je 1908.,[113] a dva u proleće 1909., sve u Minhenu.[114] U kreativnom naletu u noći 22. septembra 1912., Kafka je napisao priču `Presuda`, koju je posvetio Felisi Bauer. Brod je uočio sličnost u imenima glavnog lika i njegove fiktivne zaručnice, Georga Bendemanna i Friede Brandenfeld, s imenima Franca Kafke i Felise Bauer.[115] Ova priča se uglavnom smatra za delo koje je stvorilo Kafku kao pisca. Priča se bavi problematičnim odnosom sina i njegovog dominantnog oca, koji dobija novu dimenziju nakon što se sin zaruči.[116][117] Kafka je kasnije rekao kako je pisao s `potpunim otkrivanjem svoje duše i tela`[118] tu priču koja se je `razvila kao pravo rođenje, prekrivena prljavštinom i muljem.`[119] Rukopis priče Kafka je poslao i Felisi (u pismu od 2. juna 1913.), dodavši neobičnu tvrdnju: `Nalaziš li u Presudi ikakav smisao, hoću reći određen, koherentno izražen, shvatljiv smisao? Ja ga ne nalazim i nisam u stanju išta tumačiti?`[120] Priča je prvi put štampana u Lajpcigu 1912. godine uz posvetu `Gospođici Felisi Bauer`, koja je u kasnijim izdanjima promenjena `za F`.[66] Naslovna strana prvog izdanja `Preobražaja`, Kafkine najpoznatije pripovetke. Kafkina prva dela uglavnom je izdao, danas zatvoreni, Kurt Wolff Verlag. Godine 1912,, Franc Kafka je napisao pripovetku `Preobražaj`,[121] izdanu 1915. godine u Lajpcigu. Radi se o neobičnoj, gotovo nadrealnoj priči koja je verojatno jedan od najboljih i najreprezentativnijih primera Kafkinog magijskog realizma. Priča započinje in medias res, kultnom prvom rečenicom Kad se Gregor Samsa jednoga jutra probudio iz nemirnih snova, nađe se u svom krevetu preobražen u golemog insekta. Nemački izvornik koristi termin ungeheuren Ungeziefer, koji se doslovno može prevesti kao monstruozno čudovište, s tim da reč Ungeziefer generalno označava neželjene i prljave životinje. Bubašvaba, u koju se Gregor Samsa pretvorio, bio je upravo to. Pripovetka dalje prati život (ili životarenje) i propadanje bubašvabe Gregora Samse i njegovu postepenu alijenaciju, prvo od vanjskog sveta, a onda i od porodice i vlastitog života. Kritičari ovo djelo, koje je prepuno simbolike i metafora, smatraju jednim od temeljnih dela 20. veka.[122][123][124] Priča `U kažnjeničkoj koloniji`, koja govori o razrađenom uređaju za mučenje i smaknuće, napisana je u oktobru 1914.,[66] revizirana 1918. te izdata u Lajpcigu tokom oktobra 1919. godine. Priča `Umetnik gladovanja`, izdata u časopisu Die neue Rundschau` 1924. godine, opisuje glavni lik, žrtvu, koji doživljava pad razumevanja za njegovu čudnu veštinu izgladnjivanja samog sebe na određene periode.[125] Njegova posljednja priča, `Pevačica Žosefina, ili puk miševa` takođe se bavi odnosom umetnika i njegove publike.[126] Romani Naslovne strane nemačkih izdanja Kafkina tri romana (od gore na dole): Proces (1925.), Dvorac (1926.), Amerika (1927.) Kafka nije dovršio nijedan svoj roman, a spalio je gotovo 90% vlastitog opusa. Prvi roman počeo je pisati 1912. godine,[127] a prvo poglavlje istog danas je poznato kao kratka priča pod naslovom `Ložač`. Kafka je to delo, koje je ostalo nedovršeno, nazvao Der Verschollene, ali kada ga je Brod posthumno štampao, odabrao je naslov Amerika.[128] Iako osetno humorističniji i realističniji od ostalih Kafkinih dela, ovaj roman, koji prati lutanja evropskog emigranta Karla Rosmana po Americi, deli iste motive opresivnog i nedodirljivog sistema koji protagonistu stavlja u razne bizarne situacije.[129] Roman inkorporira mnoge detalje iz iskustava Kafkinih rođaka koji su emigrirali u Ameriku[130] te ostaje jedino delo za koje Kafka nije odabrao optimističan završetak.[131] Tokom 1914., Kafka je započeo rad na romanu Proces,[114] svom verojatno najuticajnijem romanu.[c] Proces govori o Josefu K., bankovnom službeniku koji jedno jutro biva uhvaćen i optužen od strane daleke i nepoznate vlasti zbog zločina koji je nepoznat kako njemu tako i čitaocu. K. upada u niz bizarnih i nejasnih situacija, bori se protiv u potpunisti dehumanizirane birokracije i dobija pomoć od niza grotesknih likova koji su, u suštini, potpuno beskorisni (uz izuzetak tajanstvenog zatvorskog kapelana) sve do samoga kraja, kada realizuje snagu tog birokratskog mehanizma te mu se ultimatno prepušta. Ipak, za razliku od Amerike, prozorsko svetlo na samom kraju romana ostavlja nadu, koja je jedan od ključnih motiva u Kafkinim delima. No, roman je, uprkos toga što je Kafka napisao poslednje poglavlje, ostao nedovršen. Ipak, novija izdanja romana u sebi sadrže i nedovršena ili neuklopljena poglavlja (iako su ona izdvojena od glavnog romana). Prema nobelovcu Elijasu Kanetiju, Felisa je ključna za radnju Procesa, a sam je Kafka rekao kako je to `njena priča`.[132][133] Kaneti je svoju knjigu o Kafkinim pismima Felisi nazvao Der andere Prozess (Kafkin drugi proces), u čast vezi između romana i pisama.[133] Mitiko Kakutani, u kritici Njujork tajmsa, piše da Kafkina pisma sadrže `temeljne znakove njegove fikcije - onu istu nervoznu pažnju posvećenu minucioznim detaljima; onu istu paranoidnu svest o promenjivim balansima moći; istu atmosferu emocionalnog gušenja - kombinovanu, na opšte iznenađenje, s trenucima dečačkog žara i oduševljenosti.`[133] Prema vlastitom dnevniku, Kafka je već do 11. juna 1914. godine planirao roman Dvorac, ali ga je počeo pisati tek 27. januara 1922.[114] Protagonista ovog romana je Landvermesser (nem. nadstojnik) po imenu K., koji se iz nepoznatih razloga bori kako bi dobio pristup misterioznim upraviteljima dvorca koji upravljaju selom. Kafkina namera bila je da vlasti u dvorcu obaveste K.-a na trenutku samrti kako njegova „zakonska osnova da živi u selu nije važeća, ali je, s obzirom na brojne sporedne činjenice, imao dozvolu da živi i radi u selu.“[134] Mračan i na momente nadrealan, roman se fokusira na alijenaciji, birokraciji, naizgled beskrajnim frustracijama ljudskih pokušaja u borbi s vlašću i beskorisnim i beznadnim traganjem za nedostižnim ciljem. Hartmut M. Rastalski je u svojoj disertaciji napisao sledeće: `Kao i snovi, njegova dela kombinuju precizne, `realistične` detalje s apsurdnim, pažljivo posmatranje i rezonovanje protagoniste s neobjašnjivom glupošću i nemarom.`[135] Istorija izdavanja Kafkine priče su izvorno izlazile u književnim časopisima. Prvih osam izdato je 1908. u prvom izdanju dvomesečnika Hyperion.[136] Franc Blej je 1914. izdao dva dijaloga koja će postati `Opis jedne borbe`.[136] Fragment priče `Avioni u Bresciji`, napisane za vrijeme puta za Italiju Brodom, izdan je 28. septembra 1909. u dnevniku Bohemija.[136][137] Dana 27. jula 1910., nekoliko priča koje će kasnije postati deo Razmišljanja, izdano je u uskršnjem izdanju dnevnika Bohemija.[136][138] U Lajpcigu, tokom 1913., Brod je s izdavačem Kurtom Volfom izdao priču `Das Urteil. Eine Geschichte von Franz Kafka` (nem. `Presuda, priča Franca Kafke`) u književnom godišnjaku za umetničku poeziju Arkadija. Priča `Pred zakonom` izdata je 1915. u novogodišnjem izdanju nezavisnog židovskog nedeljnika Selbstwehr; priča je ponovo izdata 1919. u sklopu zbirke Seoski lekar te je postala deo romana Proces. Ostale priče izlazile su po raznim časopisima, među kojima su Brodov Der Jude, novine Prager Tagblatt te magazini Die neue Rundschau, Genius i Prager Presse.[136] Kafkina prva izdata knjiga bila je zbirka Razmišljanje, koja sadrži 18 priča napisanih od 1904. do 1912. Tokom ljetnjeg putovanja u Vajmar, Brod je inicirao susret između Kafke i Kurta Volfa;[139] Volf je Razmišljanje izdao u kući Rowohlt Verlag krajem 1912. godine (mada je godina izdanja navedena kao 1913.).[140] Kafka je zbirku posvetio Brodu (`Für M.B.`), da bi u ličnoj kopiji koju je dao prijatelju dodao: „So wie es hier schon gedruckt ist, für meinen liebsten Max — Franz K.“ (nem. „Kako je ovdje već napisano, za mog najdražeg Maksa - Franc. K.“).[141] Kafkina priča „Preobražaj“ prvi put je odštampana u oktobru 1915. u mesečniku Die Weißen Blätter, ekspresionističkom časopisu čiji je urednik bio René Schickele.[140] Drugu zbirku, s naslovom Seoski lekar, izdao je 1919. Kurt Volf,[140] a posvećena je Kafkinom ocu.[142] Posljednju zbirku, od četiri priče, koju je Kafka pripremio za štampanje, zbirku Umetnik glasovanja, izdala je avangardna izdavačka kuća Verlag Die Schmiede 1924. godine nakon autorove smrti. Dana 20. aprila 1924., Berliner Börsen-Courier издаје Кафкин есеј о писцу Адалберту Стифтеру.[143] Макс Брод „So wie es hier schon gedruckt ist, für meinen liebsten Max — Franz K.“ Kafka je svoje delo, kako izdano tako i neizdano, ostavio svom najboljem prijatelju Maksu Brodu, s jasnim instrukcijama da ih ovaj uništi nakon piščeve smrti. Kafka mu je napisao: `Najdraži Maks, moj posljednji zahtev: Sve što ostavim za sobom... u obliku dnevnika, rukopisa, pisama (mojih i tuđih), skica i tako dalje, ima da bude spaljeno i nepročitano.`[144][145] Brod je odlučio da ignoriše ovaj zahtev te je romane i zbirke izdao u razdoblju od 1925. do 1935. Mnoge papire, koji su ostali neizdani, poneo je sa sobom u Palestinu u jednom kovčegu kada je tamo pobegao 1939.[146] Kafkina poslednja ljubav, Dora Dijamant (kasnije Dijaman-Lask), takođe je ignorirala njegove želje, tajno sačuvašvi 20 notesa i 35 pisama. Njih je 1933. konfiskovao Gestapo, ali ih biografi i danas traže.[147] Kako je Brod izdao sve ono što je bilo u njegovom posedu,[33] Kafkin je opus počeo privlačiti sve više pažnje. Brodu je bilo teško da hronološki poreša Kafkine notese. Jedan od problema bio je u tome što je Kafka često počinjao pisati u različitim delovima knjige - nekad u sredini, nekad počevši od kraja prema početku.[148][149] Ipak, Brod je dovršio dobar deo Kafkinih nezavršenih dela kako bi ih mogao predatin za štampanje. Na primer, Kafka je Proces ostavio s nedovršenim i nenumeriranim poglavljima, a Dvorac pun nedovršenih rečenica s dvojakim značenjem [149]- Brod je sredio poglavlja, uredio tekst i dodao interpunkciju. Proces je izdat 1925. od strane kuće Verlag Die Schmiede. Kurt Volf je izdao druga dva romana, Dvorac 1926. i Ameriku 1927. godine. Godine 1931,, Brod je kao urednik izdao zbirku proze i nedovršenih priča pod naslovom Veliki kineski zid, koja je uključivala i istoimenu priču. Knjigu je izdala izvavačka kuća Gustav Kiepenheuer Verlag. Savremena izdanja Godine 1961,, Malkom Pajsli uspeo je da dobije većinu Kafkinih originalnih rukopisa za zbirku oksfordske biblioteke Bodlejan.[150][151] Rukopis Procesa kasnije je prodan na aukciji te se danas nalazi u Nemačkom književnom arhivu u mestu Marbah na Nekaru.[151][152] Kasnije je Pejsli vodio tim (u kom su bili Gerhad Njuman, Jost Šilemejt i Jirgen Born) koji je rekonstruirao romane na nemačkom; reizdao ih je S. Fischer Verlag.[153] Pejsli je bio urednik Dvorca, izdatog 1982. godine, i Procesa, izdatog 1990. godine. Jost Šilemejt je bio urednik Amerike, izdane 1983. godine. Ova izdanja nazivaju se `Kritičarska izdanja` ili `Fišerova izdanja`.[154] Neizdani papiri Kada je Brod umro 1968. godine, Kafkine je neizdane papire, kojih verovatno ima na hiljade, ostavio svojoj sekretarici Ester Hofe.[155] Deo je objavila i prodala, ali je većinu ostavila svojim kćerima, Evi i Rut, koje su takođe odbile da objave papire. Godine 2008, započela je sudska bitka između sestara i Nacionalne biblioteke Izraela, koja smatra da su ti papiri postali vlasništvo države Izrael kada je Brod 1939. emigrirao u Palestinu. Ester Hofe je 1988. prodala originalni rukopis Procesa Nemačkim književnim arhivima za $2,000,000.[109][156] Godine 2012,, živa je bila samo Eva.[157] Presuda Porodičnog suda u Tel Avivu iz 2010. obavezala je sestre Hof na izdavanje papira. Deo njih je izdat, uključujući i dotad nepoznatu priču, ali pravna bitka se nastavila.[158] Hofeovi tvrde kako su papiri njihovo privatno vlasništvo, dok NBI tvrdi kako su to `kulturna dobra koja pripadaju židovskom narodu`.[158] NBI takođe sugeriše kako je Brod upravo njima ostavio papire u svojoj oporuci. U presudi iz oktobra 2012., Porodični sud u Tel Avivu odlučio je da su papiri vlasništvo Nacionalne biblioteke.[159] Kritička analiza Mnogi su kritičari hvalili Kafkina dela. Pesnik Vistan Hju Oden nazvao je Kafku „Danteom 20. veka“,[160] dok ga je pisac Vladimir Nabokov svrstao među najbolje pisce XX veka.[161] Gabrijel Garsija Markes je rekao kako mu je upravo čitanje Kafkinog `Preobražaja` pokazalo `da je moguće pisati na drugačiji način`.[99][162] Alber Kami je u svom delu Nade i apsurd u delu Franca Kafke rekao kako `cela Kafkina umetnost leži u tome što prisiljava čitaoce da nanovo čitaju njegova dela.`[163] Ključna tema Kafkinog dela, uspostavljena u priči „Presuda“,[164] je konflikt na nivou otac-sin: krivnja indukovana u sinu je razrešena preko patnje i pokajanja.[12][164] Ostale česte teme i arhetipovi su alijenacija, psihofizička brutalnost, likovi na zastrašujućim putovanjima i mistična preobrazba.[165] Kafkin stil upoređen je s onim fon Klijesta još 1916. godine, u analizi `Preobražaja` i `Žarača` koju je za Berliner Beiträge napravio Oscar Valzel.[166] Priroda Kafkine proze omogućava različite interpretacije i kritičari su njegov opus svrstavali u različite književne pravce.[96] Marksisti su, na primer, bili veoma nesložni po pitanju interpretacije Kafkinih dela.[89][96] Jedni su ga optužili kako uništava realnost dok su drugi tvrdili kako kritikuje kapitalizam.[96] Beznađe i apsurd, koji su česti u njegovim delima, smatraju se znakovima egzistencijalizma.[167] Neka su Kafkina dela nastala pod uticajem ekspresionizma, dok većinu opusa ipak karakteriše eksperimentalni modernistički žanr. Kafka se takođe bavio temom ljudskog sukoba s birokracijom. Vilijam Barovs tvrdi kako su ta dela koncentrirana na koncepte borbe, bola, samoće i potrebe za vezama.[168] Drugi, među kojima i Tomas Man, smatraju Kafkina dela alegorijama: potragom, metafizičke prirode, za Bogom.[169][170] Skulptura pred ulazom u Muzej Franca Kafke u Pragu. Ipak, Žil Delez i Feliks Gvatari, tvrde kako su teme alijenacije i progona, iako prisutne u Kafkinim delima, prenaglašavane od strane kritičara. Tvrde kako su Kafkina dela znatno više namerna i subverzivna - čak i vesela - nego što se čini na prvu ruku. Ističu kako čitanje njegovih dela fokusirajući se na beznađe borbi njegivih likova otkriva Kafkinu igru s humorom; on ne komentira nužno vlastite probleme, već naglašava kako su ljudi skloni izmišljanju problema. U svojim delima, Kafka je često stvarao zlokobne, apsurdne svetove.[171][172] Kafka je nacrte svojih dela čitao svojim prijateljima, uglavnom se koncentrirajući na svoju humorističnu prozu. Pisac Milan Kundera sugeriše kako bi Kafkin nadrealni humor mogao biti inverzija Dostojevskog, koji je pisao o likovima koji su kažnjeni zbog zločina. U Kafkinom delu, lik će biti kažnjen iako zločin nije počinjen. Kundera veruje kako je Kafka inspiracije za svoje karakteristične situacije vukao iz odrastanja u partijarhalnom domu i u totalitarnoj državi.[173] Teodor Adorno, u svom delu Aufzeichungen zu Kafka (1953.), upravo naglašava realno-nadrealno kontrast u Kafkinim delima. Naime, polazeći od toga da se Kafkina proza tačno definiše kao parabola, on tvrdi kako ona predstavlja plodno tlo za interpretaciju (Svaka nam rečenica govori: tumači me), ali je sam autor onemogućuje svojim stilom. Naglašava kako pokušaj interpretacije stvara začarani krug u kojem se čitalac zapita odakle mu je situacija poznata, stvara se perpetualni déjà vu. Adorno takođe navodi kako Kafka napušta bilo kakvu estetsku distanciju prilikom tumačenja. On stvara takve likove i atmosferu koji ukidaju odnos između čitaoca i čitanog, između čitaoca kao promatrača i likova kao žrtava sistema. Takva blizina nužno izaziva strah kod čitaca, strah koji onemogućuje čitaocu da se poistoveti s likovima romana, što zbog same atmosfere što zbog straha da čitalac upravo jeste jedan takav lik. Adorno upravo to navodi kao glavni element nadrealnog u Kafkinom delu.[174] Viktor Žmegač navodi, između ostalog, dve odlike u Kafkinom opusu. Mada Kafku danas poznajemo i po romanima i po kratkoj prozi, on bi, čak i da nema tih romana, nesumnjivo bio svrstan među majstore kratke proze, zajedno s Poem, Čehovim i Borhesom. Ipak, s obzirom da njegova kratka proza ne prelazi pedesetak stranica, Žmegač ističe kako je upravo ta lakonska, koncentrirana kratkoća izraza jedna od temeljnih odrednica njegovog stila. Drugu stvar što Žmegač naglašava je Kafkina nesklonost kritičkoj prozi. Navodi Tomasa Mana, Roberta Muzila, Hermana Broha, Andrea Žida, Virdžiniju Vulf, Džordža Bernarda Šoa i Luiđija Pirandela, kao i ekspresioniste i futuriste kao kontraprimere autora koji su, u istom razdoblju kao i Kafka, stvarali dela koja obiluju poetološkim programom ili esejističkim komentarom, što je Kafka svesrdno izbegavao. Upravo u tome leži još jedan element Kafkine zagonetnosti, s obzirom da on krši napisano pravilno ranomodernističke književnosti - odsutnost kritičkoumetničkog tumačenja u njegovim delima upravo zbunjuje čitaoca koji je navikao na te elemente u modernističkoj književnosti.[175] Bilo je i pokušaja da se identifikuje uticaj Kafkine pravničke pozadine i uloga prava u njegovom delu.[176][177] Većina interpretacija smatra kako su pojmovi zakona i zakonitosti važni za njegova dela,[178] u kojima je pravosudni sistem uglavnom opresivan.[179] Zakon se u Kafkinim delima ne smatra utelovljenjem nekog određenog političkog ili pravosudnog entiteta, već skupom anonimnih i neshvatljivih sila. Te su sile skrivene od individualca, ali kontrolišu život ljudi, koji su nedužne žrtve sistema izvan njihove kontrole.[178] Kritičari koji podržavaju ovakvu apsurdnu koncepciju citiraju situacije u kojima je sam Kafka opisivao svoj konflikt s apsurdnim svemirom, kao što je ova iz njegova dnevnika: „Zatvoren u vlastita četiri zida, osećam se kao imigrant zatvoren u stranoj zemlji... Svoju sam porodicu video kao čudne vanzemaljce sa stranim mi običajima, posvetama i vrlo apsurdnom komunikacijom... iako to nisam hteo, prisilili su me da sudelujem u njihovim bizarnim obredima... nisam se mogao odupreti.[180]” Ipak, Džejms Hejvs tvrdi kako je većina opisa sudskih postupaka u Procesu - koliko god oni bili metafizički, apsurdni, konfuzni i košmarni - utemeljena na tačnim opisima nemačkih i austrijskih kaznenih postupaka tog doba, koji su više bili inkvizitorni nego akuzatorni.[181] Iako je radio u osiguranju, kao školovani advokat, Kafka je bio `jako svestan pravnih debata svog doba`.[177][182] U jednoj poblikaciji s početka XXI. veka, koja polazi od Kafkinih uredskih spisa,[183] Pothik Goš tvrdi kako za Kafku, zakon `nije imao nikakvo značenje izvan činjenice da on čista sila dominacije i determinacije.`[184] Ostavština Bronzana statua Franca Kafke u Pragu koju je izradio Jaroslav Rona. Ovaj kip se nalazi u Ulici Dušni, u staroj židovskoj četvrti, a inspirian je Kafkinom pričom `Opis jedne borbe`. `Kafkijanska atmosfera` Kafkin opus uveo je, u teoriju književnosti, termin `kafkijanska atmosfera`, kojim se označavaju neobične situacije slične onima iz njegovih dela, posebno Procesa i `Preobražaja`. Primeri takve atmosfere su situacije u kojima birokratija nadvlada pojedinca, često u nadrealnom, košmarnim miljeu koji izaziva osećaje beznađa, bespomoćnosti i izgubljenosti. Likovi u takvoj atmosferi najčešće nemaju jasnu viziju kako bi iz nje izašli. Kafkijanski elementi često se pojavljuju u egzistencijalističkim delima, ali termin je nadišao čisto književnu interpretaciju te se danas koristi kako bi se označili svakodnevni događaji i situacije koje su neshvatljivo kompleksne, bizarne ili nelogične.[185][186][187][188] Komemoracija Muzej Franca Kafke u Pragu posvećen je autorovu životu i delu. Važna komponenta muzeja je izložba Grad K. Franc Kafka i Prag, koja je prvi put izložena u Barceloni 1999. godine, zatim se preselila u Židovski muzej u Njujorku da bi 2005. postala stalni eksponat u Pragu, u četvrti Mala Strana, uz Vltavu. Muzej svoju zbirku originalnih fotografija i dokumenata naziva Město K. Franz Kafka a Praha, a za cilj ima uvesti posetioca u svet u kojem je Kafka živeo i o kojem je pisao.[189] Nagrada Franc Kafka je godišnja književna nagrada koju su 2001. utemeljili Grad Prag i Društvo Franca Kafke. Nagrada komemorira književni trud kao `humanističkog karaktera i doprinos kulturnoj, nacionalnoj, jezičnoj i verskoj toleranciji, njezin egzistencijalni, bezvremenski karakter, njenu generalnu, ljudsku vrednost i njenu sposobnost da bude svedok naših vremena.`[190] Izborni komitet i dobitnici dolaze iz celoga sveta, ali su ograničeni na žive autore čije je barem jedno delo izdano na češkom jeziku.[190] Nagrada se sastoji od iznosa od 10,000, američkih dolara diplome i bronzanog kipa koji se dodeljuju u Pragu krajem oktobra.[190] San Dijego državni univerzitet (SDSU) predvodi tzv. Kafkin projekat, započet 1998. s ciljem pronalaska Kafkinih posljednjih zapisa. Četveromesečna potraga vladinih arhiva u Berlinu 1998. rezultirala je otkrićem Gestapove naredbe o konfiskaciji i nekoliko drugih važnih dokumenata. Godine 2003,, u sklopu projekta su pronađena tri originalna Kafkina pisma, datirana 1923. godine. Književni i kulturološki uticaj Za razliku od drugih poznatih pisaca, Kafka nije često citiran od strane drugih autora. Umesto toga, počast u se odaje zbog njegovih ideja i perspektiva.[191] Profesor i pisac Šimon Sandbank smatra kako su Horhe Luis Borhes, Alber Kami, Ežen Jonesko i Žan Pol Sartr neki od pisaca na koje je Kafka uticao.[192] Književni kritičar novina Fajnenšl tajms smatra kako je Kafka uticao i na portugalskog nobelovca Žozea Saramaga,[193] dok urednik Al Silverman tvrdi kako je i J. D. Selindžer voleo da čita Kafkina dela.[194] Godine 1999,, grupa od 99 pisaca, naučnika i kritičara proglasila je romane Proces i Dvorac drugim, odnosno devetim najznačajnijim romanom na nemačkom jeziku u XX veku.[195] Kritičar Šimon Sandbank smatra da, uprkos Kafkinoj sveprisutnosti, njegov enigmatični stil još treba doseći.[192] Nil Pejges, profesor koji se posebno bavi Kafkom, smatra kako Kafkin uticaj nadilazi književnost i nauku o književnosti - on utiče na vizualnu umetnost, muziku i pop-kulturu.[196] Hari Steinhauer, profesor nemačke i židovske književnost, tvrdi da je Kafka `ostavio veći uticaj na pismeno društvo od bilo kojeg drugog pisca XX veka.`[185] Brod je jednom rekao da će 20. vek biti poznat kao „Kafkin vek“.[185] Mišel-Andre Bosi piše kako je Kafka stvorio rigidno nefleksibilno i sterilno birokratsko društvo. Kafka je pisao na rezerviran način pun pravne i naučne terminologije. Ipak, njegov je ozbiljni univerzum imao i humor, sve s ciljem isticanja „iracionalnosti u korenu navodno racionalnog svjeta“.[165] Njegovi su likovi zarobljeni, zbunjeni, puno krivnje, frustrirani i ne mogu shvatiti svoj nadrealni svet. Jako puno post-kafkijanske književnosti, posebno naučne fantastike, sljedi teme Kafkinih dela. Upečatljiv primer za to je podžanr sajberpanka, koji kombinuje antiutopističke elemente s tehnički superiornim, ali depersonalizovanim svetom. Neki od tih elemenata vidljivi su u delima Džordža Orvela i Reja Bredberija.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Biblioteka Vjeverica Ivan Antolčić (Komarevo, 15. svibnja 1928. – Zagreb, 28. siječnja 2019.[1]), hrvatski je kipar, grafičar, scenograf, crtač, slikar, dizajner i ilustrator. Osim tih djela, izrađuje reljefe, serigrafije, medalje, plakete, grafički dizajnira kazališne plakate, kazališne zastore, slika štafelajne i oltarne slike. Jednim je od najvećih hrvatskih animalista. Živio je i radio u Zagrebu. Životopis Rodio se je 1928. u Komarevu. U Zagrebu je išao u Školu primijenjene umjetnosti u Zagrebu. Nakon što je tu školu završio 1953. godine, iduće je dvije godine radio u HNK-u kao slikar maske. Poslije tog posla radio je kao scenski kipar. U zagrebačkom HNK-u radi od 1965. kao slikar i scenski kipar. Mirovinu je dočekao u toj hrvatskoj kazališnoj kući. Najuspješniji je hrvatski ilustrator. Ilustrirao je brojna izdanja za djecu i mladež. Među ostalim, ilustrirao je knjige Ljubice Kolarić-Dumić, Paje Kanižaja, Puškina, Josipa Stanića Staniosa, Ante Gardaša, Jakoba Grimma, Grigora Viteza, Ivane Brlić-Mažuranić, Darka Raškaja, Nikole Tadića, Ivana Štulića, Mate Šipuša, Nade Iveljić, Dušice Seferagić, Mile Maslaća, Slavka Jendrička, Dragana Lendrića, Ivanke Kovač-Kovjanić, Krste Špoljara, Dubravka Horvatića, Aleksandra-Leke Rodića, Hrvoja Hitreca, Malkice Dugeč, Branka Ćopića, Zvonimira Baloga, Miroslava Vaupotića, Ivana Ićana Ramljaka, Ljerke Car-Matutinović, Vladimira Nazora i drugih. Surađivao je s dječjim listom Radosti te još nekim izdanjima Školske knjige i inih nakladnika. Objavio je nekoliko grafičkih mapa. Medaljerska djela su mu slobodna oblika. Tema njegovih grafika su drveno graditeljstvo Posavine, etnografski predmeti. Izlagao je na mnoštvo izložaba u Hrvatskoj i inozemstvu. Djela mu se nalaze u Hrvatskoj i inozemstvu. Poznat je odljevak kipa nobelovca Preloga koji se nalazi u Pragu. Članom je HDLU-a i ULUPUH-a od 1961. godine. Boris Vrga je napisao knjigu o Ivanu Antolčiću Posavski Antej. Umro je u Zagrebu. Posljednji ispraćaj Ivana Antolčića bio je 1. veljače u 10 sati na zagrebačkom Mirogoju. Aleksandar Sergejevič Puškin (rus. Алекса́ндр Серге́евич Пу́шкин; Moskva, 6. jun 1799 — Sankt Peterburg, 10. februar 1837) bio je ruski književnik. Mnogi ga smatraju za najboljeg ruskog pesnika i oca moderne ruske književnosti.[1] Puškin je među prvima u Rusiji počeo da piše narodnim jezikom i distancirao se od romantičarske književnosti, popularne u zapadnoj Evropi.[2] Napravio je stil koji je mešao satiru, romantiku i dramu. Aleksandar Sergejevič Puškin potiče od razgranatog plemićkog roda Puškina bez titule, koje prema genealoškom tumačenju vuče poreklo od „muža čestita“, viteza Ratmira (Ratše), savremenika Aleksandra Nevskog.[3] Puškin je često pisao o svom rodoslovnom stablu u stihovima i u prozi; video je u svojim precima primer drevnog roda, istinske „aristokratije“ koja je časno služila domovini, no nije razvijala odnos vladara i „progonjenog“. Više puta se obraćao (uključujući i u umetničkom obliku) i liku svog pradede po majci — Afrikanca Ibrahima Petroviča Hanibala, koji je postao sluga i pitomac Petra I, a zatim vojni inženjer i general.[4] Sin Ibrahima Hanibala je ruski visoki vojni službenik Ivan Abramovič Hanibal, Puškinov prastric. Puškinov deda po ocu, Lav Aleksandrovič, bio je artiljerijski pukovnik, kapetan garde. Puškinovi roditelji, otac Sergej Ljvovič (1767—1848), bio je svetski dosetljivac i pesnik-amater poreklom od ruske porodice istaknutog plemstva koja vodi poreklo iz 12. veka,[5][6] a njegova majka Nadežda Osipovna Hanibal (1775—1836), Hanibalova unuka i preko bake po ocu potomak nemačkog i skandinavskog plemstva.[7][8] Stric po ocu, Vasilij Ljvovič, (1766—1830), bio je poznati pesnik iz kruga Karamzina. Od dece Sergeja Ljvoviča i Nadežde Osipovne, osim Aleksandra, preživeli su kćer Olga (udana Pavliščeva, 1797—1868) i sin Lav (1805—1852). Puškin se rodio 6. juna (26. maja) 1799. u Moskvi. U matičnoj knjizi crkve Bogojavljenja u Jelohovu (sada se na njenom mestu nalazi Bogojavljenska katedrala) 8. juna 1799, između ostalih, nalazi se ovakav zapis: „Dana 27. maja. na dvoru koleškog registratora Ivana Vasiljeva Skvarcova u njegova stanara Mojora Sergija Ljvoviča Puškina rodio se sin Aleksandar. Kršten je 8. juna. Kum je grof Artemij Ivanovič Voroncov, kuma je majka spomenutog Sergija Puškina, udovica Olga Vasiljevna Puškina.[10]” Letnje je mesece (1805—1810) budući pesnik obično provodio kod svoje bake po majci, Marije Aleksejevne Hanibal (1745—1818, rođenoj Puškin,[11] iz drugog ogranka roda) u podmoskovskom selu Zaharovo, blizu Zvenigoroda. Rani dečji dojmovi odrazili su se u prvim poemama koje je napisao nešto kasnije (Monah, 1813; Bova, 1814), u licejskim stihovima Poslanica Judinu (1815), San (1816). Baka Marija Aleksejevna je pisala o svom unuku: „Ne znam što će biti od mog starijeg unuka. Dečak je pametan i voli knjige, no loše uči, retko prođe lekciju kako treba; ne možeš ga podstaknuti, naterati da se igra s decom, ali se odjednom tako razmaše i ushoda da ga ničim ne možeš umiriti; ide iz jedne krajnosti u drugu, kod njega nema sredine.[10]” Mladost Autoportret Puškina Puškin je proveo šest godina u Carskoselskom liceju otvorenom 19. oktobra 1811. Ovde je mladi pesnik proživeo događaje domovinskog rata 1812, te je tu bila otkrivena i njegova visoko vrednovana pesnička nadarenost. Sećanje na godine provedene u Liceju, na licejsko bratstvo, zauvek je ostalo u duši pesnika.[9] U licejskom razdoblju Puškin je napisao mnogo stihova. Nadahnuće je pronalazio u francuskim pesnicima 17. i 18. veka, s kojima se upoznao u detinjstvu čitajući knjige u očevoj biblioteci. Najdraži autori mladog Puškina bili su Volter i Evarist de Parni. U njegovoj ranoj lirici spojile su se tradicije francuskog i ruskog klasicizma. Učitelji Puškina-pesnika postali su Konstantin Batjuškov, priznati majstor „lake poezije“, i Vasilij Žukovski, glava ruskog romantizma. Puškinska lirika u razdoblju od 1813. do 1815. prožeta je motivima prolaznosti života koja je nametala žudnju za užitkom radostima postojanja. Od 1816, odmah iza Žukovskog, on se okrenuo elegijama, u kojima je razvijao motive karakteristične za taj žanr: nerazdvojna ljubav, odlazak mladosti, polagano umiranje duše. Njegova je lirika još uvek oponašateljska, puna književnih konvencionalnosti i klišea, ali je ipak mladi pesnik izabrao svoj posebni put.[12] Ne ograničavajući se komornom poezijom, Puškin se okrenuo složenijim temama, društveno važnim. Uspomene u Carskom selu (1814), koje je pohvalio Gavrila Deržavin, Puškin je čitao početkom 1815. u njegovom prisustvu, posvećenu događajima Domovinskog rata 1812.[9] Pesma je bila objavljena 1815. godine u časopisu Rosijskij muzeum i potpisana njegovim punim imenom i prezimenom. A u puškinskoj poslanici Liciniju kritički je prikazan savremeni život Rusije, gde je u liku „miljenika despota“ prikazan general Aleksej Arakčejev. Već je na početku svog stvaralaštva pokazivao interes za ruske pisce-satirike prošlog veka. Uticaj Fonvizina oseća se u satiričnoj poemi Tenj Fonvizina (1815); sa stvaralaštvom Radiščeva povezani su Bova (1814) i Bezverije.[12] U julu 1814. Puškin se prvi put pojavio u printu u moskovskom časopisu Vesnik Evrope. U trinaestom broju se nalazila pesma Prijatelju stihotvorcu pod pseudonimom `Aleksandr N.k.š.p.` (sastavljenom od suglasnika prezimena pesnika, poređanih unazad).[10] Dok je još uvek bio pitomac Liceja, Puškin je ušao u literarni kružok Arzamas koji je istupao protiv rutine i arhaičnosti u književnom delu, te je aktivno učestvovao u polemici s društvom Ljubitelji ruske reči, koje je branilo klasicističke kanone prošlog veka. Privučen stvaralaštvom najistaknutijih predstavnika novog književnog pravca, Puškin je u to vreme bio pod snažnim uticajem poezije Batjuškova, Žukovskog, Davidova.[13] Potonji je na početku imponirao Puškinu temom odvažnog ratnika, a zatim nečim što je sam pesnik nazivao „okretanjem stiha“ — naglim promenama raspoloženja, ekspresijom, neočekivanim spajanjem likova. Kasnije je Puškin govorio da je, oponašajući u mladosti Davidova, „usvojio njegov manir zauvek“.[14] Rano zrelo doba Puškinova soba u Carskom selu. Puškin je završio školovanje u liceju u junu 1817. sa činom koleškog zapisničara (10. razreda prema tabeli rangova), te je bio postavljen na dužnost u ministarstvo spoljašnjih poslova Ruskog carstva. Postao je stalni posetitelj pozorišta, učestvovao je u sednicama Arzamasa (u koji je primljen izvanredno, još kao učenik Liceja),[9] 1819. je postao član književno-pozorišnog društva Zelena lampa, kojim je upravljala tajna dekabristička organizacija Sojuz blagodenstvija.[9] Iako nije učestvovao u delovanju prvih tajnih organizacija, Puškin se sprijateljio sa mnogim aktivnim članovima dekabrističkih društava, pisao političke epigrame i stihove, npr. Čadajevu (Nas tiha slava, ljubav, nada..., 1818), Sloboda (1818), N. J. Pljuskovoj (1818), Selo (1819), koji su se širili u prepisima. Tih je godina bio zauzet radom na poemi Ruslan i Ljudmila, koju je bio započeo u Liceju i koja je odgovarala programatskom stavu književnog društva Arzamas o potrebi da se stvori nacionalna junačka poema. Poema je bila objavljena u maju 1820. godine (prema prepisima je bila poznata i ranije), te je izazvala različite, ne uvek dobronamerne, reakcije. Već nakon progonstva Puškina započele su rasprave o poemi.[9] Neki kritičari su bili revoltirani snižavanjem uzvišenog kanona. Mešanje rusko-francuskih načina književnog izražavanja s prostim narodskim govorom i folklornom stilistikom izazvalo je prekore čak i zaštitnika demokratske narodnosti u književnosti. Takve je prigovore sadržalo pismo Dmitrija Zikova, književnog sledbenika Pavla Katenina, objavljeno u časopisu Sin domovine.[15][13] Na jugu (1820—1824) U proleće 1820. Puškina je pozvao vojni upravnik gubernije Petrograda, grof Mihail Miloradovič radi objašnjenja svojih stihova (uključujući epigrame o Arakčejevu, arhimandritu Fotiju i samom Aleksandru I), nespojivih sa statusom državnog činovnika. Radilo se o njegovom progonstvu u Sibir ili zatočenju u manastiru na Soloveckim ostrvima. Kazna je bila umanjena samo zahvaljujući nastojanjima prijatelja, prvenstveno Karamzina. Premestili su ga iz prestolnice na jug u kišinjevsku kancelariju generala Ivana Inzova.[9] Na putu do mesta službe Aleksandar Sergejevič je oboleo od upale pluća, nakon kupanja u Dnjepru. Radi oporavka porodica Rajevski ga uzima krajem maja 1820. sa sobom na Kavkaz i u Krim.[9] Putem su se zaustavili u Taganrogu, u bivšem domu gradonačelnika generala Petra Papkova. Puškin na Krimu Portret Aleksandra Puškina, autora Konstantina Somova (1899) U Feodosiju je Puškin doputovao 16. avgusta 1820. godine. Napisao je svom bratu Lavu: „Iz Kerča smo doputovali u Kafu, zaustavili se kod Bronevskog, čoveka poštenog po besprekornoj službi i po siromaštvu. Sada mu se sudi — i, poput starca Vergilija, ima vrt na obali mora, nedaleko od grada. Grožđe i bademi čine njegov dohodak. Nije pametan čovek, ali dobro poznaje Krim, Zemlju važnu i zapuštenu. Otuda smo se morem otputili mimo južnih obala Tauride, u Gurzuf, gde se nalazila porodica Rajevskog. Noću na brodu sam napisao elegiju koju ti šaljem.[16]” Nakon dva dana Puškin je zajedno s Rajevskim morem otputovao u Gurzuf. Puškin je proveo u Gurzufu nekoliko letnjih i jesenjih nedelja 1820. godine. Zajedno s Rajevskim se zaustavio u domu Armanda Emanuela du Plesisa, vojvode od Ričelija; pesniku je bila data na raspolaganje mansarda s pogledom na zapad. Živeći u Gurzufu, pesnik je puno šetao primorjem i planinama, jahao na vrh Aju-Daga i čamcem plovio do rta Suk-Su. U Gurzufu je Puškin nastavio rad nad poemom Kavkaski zarobljenik, napisao nekoliko lirskih stihova; neki od njih su posvećeni kćerima N. Rajevskog — Jekaterini, Jeleni i Mariji (budućoj supruzi dekabriste Sergeja Volkonskog). Ovde se pojavila zamisao poeme Bahčisarajska česma i romana Jevgenij Onjegin. Puškin se pred kraj života prisećao Krima: „Tamo je kolevka mojeg Onjegina“[9]. U septembru 1820, na putu prema Simferopolju, zaustavio se u Bahčisaraju. Iz pisma Deljvigu: „… Ušavši u dvorac, video sam uništenu fontanu, iz zarđale gvozdene cevi je kapala voda. Obišao sam dvorac vrlo srdit zbog nebrige u kojoj propada, i na poluevropske prerade nekih soba.[17]” Šetajući po unutarnjim dvorištima dvorca, pesnik je ubrao dve ruže i položio ih u podnožja „Fontane suza“, kojoj je kasnije posvetio stihove i poemu Bahčisarajska česma. Sredinom septembra Puškin je proveo oko nedelju dana u Simferopolju, verovatno u domu krimskog guvernera Aleksandra Baranova, starog pesnikovog poznanika iz Petrograda. Svoje utiske o Krimu Puškin je iskoristio i u opisu Putovanja Onjegina, koje se isprva nalazilo u poemi Jevgenij Onjegin kao prilog.[18] Kišinjev `Puškinov pozdrav moru`, autora Ivana Ajvazovskog i Ilje Rjepina (1877) Puškin je tek u septembru došao u Kišinjev. Novi načelnik je bio uslužan, te mu je dozvoljavao duge izlaske i posete prijateljima u Kamjanki (zima 1820—1821), putovanja u Kijev, Moldaviju s I. Liprandijem i Odesu (kraj 1821). U Kišinjevu je Puškin postao član masonske lože Ovidij,[19] o čemu je i sam pisao u svom dnevniku.[20] Ako je poema Ruslan i Ljudmila bila rezultat škole najboljih ruskih pesnika, onda ga je prva „južna poema“ Kavkaski zarobljenik 1822. postavila na čelo cele savremene ruske književnosti, donela zasluženu slavu prvog pesnika, verno ga prativši do kraja 1820-ih. Kasnije, 1830-ih godina, dobio je epitet „Ruski Bajron“.[21] Kasnije je izašla druga „južna poema“ Bahčisarajska česma (1824). Vjazemski je pisao iz Moskve tim povodom: „Pojava „Bahčisarajske česme“ je dostojna pažnje ne samo ljubitelja poezije, nego i posmatrača uspeha naših u intelektualnoj industriji koja takođe, nemojte mi zameriti, pridonosi, kao i svaka druga, blagostanju države. Za rukopis male poeme Puškinu je bilo isplaćeno tri hiljade rubalja; u njoj nema šesto stihova; dakle, stih (i još kakav? primetićemo za burzovne procenitelje — sitni četverostopni stih) koštao je nešto više od pet rubalja. Stih Bajrona, Kasimira Delavigna, Valtera Skota donosi još veći postotak, to je istina! Međutim setimo se i toga da inostrani kapitalisti zahtevaju postotke od svih obrazovanih potrošača na zemaljskoj kugli, a naši se kapitali okreću u tesnom i domaćem okruženju. Ipak, za stihove Bahčisarajske česme je plaćeno toliko koliko još nije bilo plaćeno ni za jedne ruske stihove.[22]” Uz to se pesnik trudio da se posveti ruskoj davnini, skiciravši planove poema Mstislav i Vadim (kasnija je zamisao preuzela dramaturški oblik), stvorio satiričku poemu Gavrilijada (1821), poemu Braća razbojnici (1822; posebno izdanje 1827). S vremenom je kod Puškina sazrelo uverenje (na početku beznadno tragično) da u svetu deluju objektivni zakoni koje čovek nije u stanju da pokoleba, bez obzira na to koliko su odvažne i prekrasne njegove namere. S takvim je gledištem bio započet u maju 1823. u Kišinjevu roman u stihovima Jevgenij Onjegin; kraj prve glave romana je pretpostavljao istoriju putovanja junaka izvan granica domovine prema obrascu Bajronove poeme Don Žuan. Još u julu 1823. godine Puškin se izborio za premeštaj u Odesu, u kancelariju grofa Voroncova. Upravo u to vreme postao je svestan toga da je postao profesionalni književnik, što je bilo predodređeno burnim uspehom njegovih dela kod čitatelja. Udvaranje Voroncovoj supruzi Jelizaveti, a možda i veza s njom, te nesposobnost za državnu službu, zaoštrili su njegov odnos s Mihailom Voroncovim. Četverogodišnji boravak Puškina na jugu je nova romantičarska etapa njegovog razvoja kao pesnika. U to vreme Puškin se je upoznao sa stvaralaštvom Bajrona i Andrea Šenija.[9] Očaran Bajronom, prema vlastitom priznanju pesnik je „bio lud“ za njim. Prva pesma je, napisana u progonstvu, postala elegija Ugasila se zvezda danja..., u čijem je podnaslovu Puškin zabeležio: „Podražavanje Bajrona“. Glavnim pokretačem, osnovnim zadatkom njegovih dela postao je odraz emocionalnog stanja čoveka, otkrivanje njegovog unutrašnjeg života. Puškin je razrađivao umetnički oblik stiha obraćajući se starogrčkoj poeziji, proučavajući je u prevodima. Ponovno protumačivši slikovito razmišljanje antičkih pesnika s romantičarskog gledišta, uzevši najbolje iz stvaralaštva svojih prethodnika, pobedivši klišeje elegijskog stila, on je stvorio svoj vlastiti poetski jezik. Osnovno svojstvo puškinske poezije postala je njegova izražajna snaga i istovremeno neobična sažetost, lakonski izraz.[12] Uslovno-melanholični stil, koji je oblikovao između 1818. i 1820. pod uticajem francuskih elegija i lirike Žukovskog, pretrpeo je ozbiljan preobražaj i stopio se s novim bajronovskim stilom. Spajanje starih, zamršenih i konvencionalnih oblika s romantičarskom izražajnošću i intenzitetom jasno su se očitavali u Kavkaskom zarobljeniku[13] Mihajlovsko Puškinov pisaći stol Prvi put je mladi pesnik boravio ovde u leto 1817, te je, kako je sam napisao u jednoj od svojih autobiografija, bio očaran „seoskim životom, ruskom banjom, jagodama i ostalim, — međutim sve mi se to sviđalo kratko vreme“.[23] Dve godine kasnije, nakon teške bolesti, ponovo je ovde proveo leto. U to je vreme napisao pesme Selo i Domovomu. Policija je 1824. pronašla Puškinovo pismo u kojem je pisao o oduševljenju „ateističkim učenjem“. To je poslužilo kao razlog za njegov otpust iz službe 8. jula 1824.[9] Poslali su ga na imanje njegove majke na kojem je proveo dve godine (do septembra 1826) — što je najduži Puškinov boravak u Mihajlovskom. Ubrzo nakon dolaska u Mihajlovsko, došlo je do velike svađe s ocem, koji je praktično pristao na tajni policijski nadzor nad vlastitim sinom. Krajem jeseni su svi rođaci Puškina otputovali iz Mihajlovskog.[9] Uprkos bojazni prijatelja, osama na selu nije bila pogubna za Puškina. Bez obzira na teškoće, prva mihajlovska jesen bila je uspešna za pesnika, koji je puno čitao, razmišljao, radio.[9] Puškin je često posećivao komšinicu po imanju Praskovju Osipovu u Trigorskom i koristio se njenom bibliotekom[24] (njen je otac, mason, saborac Nikolaja Novikova, ostavio veliku zbirku knjiga). Od mihajlovskog progonstva i do kraja života s Osipovom i članovima njene velike porodice povezivalo ga je prijateljstvo. U Trigorskom je 1826. upoznao romantičarskog pesnika Jazikova, čije je stihove poznavao od 1824. Puškin je dovršio pesme započete u Odesi: Razgovor s knjižarom, u kojoj je formulisao svoj profesionalni kredo, Moru — lirsko razmišljanje o sudbini čoveka epohe Napoleona i Bajrona, o okrutnoj vlasti istorijskih prilika nad pojedincem, poemu Cigani (1827), nastavio da piše roman u stihovima. U jesen 1824. godine obnovio je rad na autobiografskim zapisima, zapostavljenim na samom početku u kišinjevskom razdoblju, a razmišljao je i o sižeju narodne drame Boris Godunov (završena 19. novembra 1825, objavljena 1831), pisao šaljivu poemu Grof Nulin. Ukupno je u Mihajlovskom stvorio oko sto dela. U Trigorskom se 1825. susreo sa nećakinjom Osipove, Anom Kern (bili su se upoznali 1820. u Petrogradu u salonu porodice Olenjin), kojoj je, kako se smatra, posvetio pesmu Trenutka još se sjećam.... Mesec dana nakon završetka progonstva Puškin se vratio „slobodan u napuštenu tamnicu“ i proveo u Mihajlovskom oko mesec dana. Sledećih godina pesnik je povremeno dolazio tuda, da se odmori od života u gradu i piše na slobodi. U Mihajlovskom je 1827. godine Puškin započeo roman Arapin Petra Velikog.[25] U Mihajlovskom se pesnik takođe upoznao s bilijarom, i, iako nije postao poznati igrač, prema uspomenama prijatelja, rukovao je štapom sasvim profesionalno.[26] Nakon progonstva Orest Kiprenski: Puškin 1827. U noći na 4. septembra 1826. u Mihajlovsko je doputovao kurir pskovskog guvernera B. Aderkasa: Puškin je u njegovoj pratnji bio dužan da dođe u Moskvu, gde se u to vreme nalazio Nikolaj I, okrunjen 22. avgusta. Dana 8. septembra, odmah nakon dolaska, Puškin je bio poslat caru na ličnu audijenciju. Razgovor s Nikolom I se održao u četiri oka.[27] Pesniku se nakon povratka jamčila lična protekcija i oslobođenje od obične cenzure. Upravo se tih godina u stvaralaštvu Puškina pojavio interes za Petra I, cara-prosvetitelja. On je postao junak započetog romana o pesnikovom pradedi Ibrahimu Hanibalu i nove poeme Poltava. Unutar jednog pesničkog dela (Poltava) pesnik je objedinio nekoliko ozbiljnih tema: međusobne odnose Rusije i Evrope, zajednice naroda, sreće i drame individualca u pozadini istorijskih događaja. Prema vlastitom priznanju, privukli su ga „snažni likovi i duboka, tragična sena nabacana na sve te užase“.[28] Objavljena 1829, poema nija naišla na razumevanje niti kod čitatelja, niti kod kritičara. U skici članka Vozraženija kritikam „Poltavy” Puškin je pisao: „Najzrelija od svih mojih pripovesti u stihovima je ta u kojoj je sve skoro originalno (a mi se zbog toga samo i mučimo, iako to još nije ni najbitnije), — `Poltava`, kojoj Žukovski, Gnedič, Deljvig, Vjazemski daju prednost pred svim što sam dosad napisao, `Poltava` nije bila uspešna.[28]” U to vreme se u stvaralaštvu pesnika nazreo novi obrt. Trezvena istorijska i društvena analiza stvarnosti sjedinjuje se s razumevanjem složenosti sveta koji nas okružuje i koji često izmiče racionalnom objašnjenju, što ispunjava njegovo stvaralaštvo osećajem uzemiravajućeg predosećaja, vodi prema velikom prodoru fantastike, rađa bolna, katkad nezdrava sećanja, intenzivan interes za smrt. U to vreme je, nakon njegove poeme Poltava, odnos kritike i dela čitateljske publike postao hladniji ili kritičniji.[29] Godine 1827, bila je pokrenuta istraga zbog pesme André Chénier (napisane još u Mihajlovskom 1825), u kojoj je bio zapažen odziv na ustanak dekabrista 1825,[9] a 1828. vladi je postala poznata kišinjevska poema Gavrilijada. Istraga je bila prekinuta po najvišoj zapovesti nakon razgovora s Puškinom,[9] međutim pesnik je bio stavljen pod tajni policijski nadzor. U novembru 1828. godine Puškin je upoznao moskovsku lepoticu Nataliju Gončarovu. Prema vlastitom priznanju, zaljubio se u nju na prvi pogled. Krajem aprila 1829. Puškin je zaprosio Gončarovu preko prijatelja Fjodora Tolstoja. Neodređeni odgovor devojčine majke (kao razlog je bila navedena Nataljina mladost) ga je, prema vlastitim rečima, „izludeo“. Otišao je da služi u vojsci Paskeviča, na Kavkaz, gde se u to vreme vodio rat protiv Turske. Svoje putovanje je opisao u putopisu Putovanje u Arzrum. Na zahtev Paskeviča, koji nije hteo da preuzme odgovornost za njegov život, ostavio je aktivnu vojnu službu, te je neko vreme živeo u Tiflisu (ruski naziv za Tbilisi).[30] Vrativši se u Moskvu, kod Gončarovih je naišao na hladan doček. Moguće je da se Natalijina majka bojala njegove reputacije slobodnog mislioca, njegovog siromaštva i strasti za igrom.[30] Boldino Glavni članak: Boldinska jesen Puškin je osećao želju za promenama, te je, nakon ponovne prosidbe Natalije Gončarove 1830, koja je bila prihvaćena, ujesen otputovao u Boldino, nižnjenovgorodsko imanje svoga oca, radi primanja u vlasništvo susednog sela Kistenjeva, kojeg je dobio od oca kao svadbeni poklon. Zbog epidemije kolere proveo je u karantinu tri meseca, koja su postala njegovo najpoznatije stvaralačko razdoblje, u istoriji književnosti nazvano Boldinska jesen. Tada je nastao čitavi niz dela kao što su Pripovesti pokojnog Ivana Petroviča Belkina (Belkinove pripovesti), Iskustvo dramskih proučavanja (Male tragedije), poslednje glave Jevgenija Onjegina, Kućica u Kolomni, Istorija sela Gorjuhina, Bajka o popu i o njegovu pomoćniku Baldi, nekoliko skica kritičkih članaka i oko 30 pesama. Među boldinskim delima, međusobno različitim po žanru i osnovnom tonu, naročito odudaraju prozni i dramski ciklus. To su dve krajnosti kojima teže ostala dela napisana u tri jesenja meseca 1830. Dela u stihovima iz tog razdoblja predstavljaju sve žanrove i obuhvataju široki krug tema. Jedno od njih, Moj, kritičaru tusti, tebe baš do suza... ima zajedničkog s Istorijom sela Gorjuhina i toliko je daleko od idealizacije seoske stvarnosti da je prvi put bilo objavljeno tek posmrtno, u sabranim delima pod promenjenim nazivom (Kapriz).[12] Belkinove pripovesti su prve iz dovršenih dela puškinske proze koja su došla do nas, stvaralačka iskustva koja je često ponavljao. Godine 1821, je formulisao osnovni zakon svog proznog pripovedanja: „Tačnost i kratkoća — evo prvih vrlina proze. Njoj su potrebne misli i misli — bez njih prekrasni izrazi ničemu ne služe“. Te pripovetke su takođe svojevrsni memoari običnog čoveka koji, ne pronalazeći ništa značajno u svom životu, ispunjava svoje zapise prepričavanjem priča koje je čuo, koje su ga zadivile svojom neobičnošću. Pripovetke ... su obeležile oblikovanje Puškina kao prozaika, proces koji je započeo 1827. godine Arapinom Petra Velikog. Ciklus je odredio dalji pravac Puškinovog stvaralaštva — poslednjih šest godina svog života posvetio je većinom prozi i celom, dotad nerazvijenom, umetničkom proznom govoru.[12][31] Petrograd (1831—1833) Portret Aleksandra Puškina, autora Pjotra Sokolova (1831) U to vreme Puškin je aktivno sudelovao u izdavanju `Književnih novina` (koje su izlazile od 6. januara 1830. do 30. juna 1831. u Petrogradu) svog prijatelja Deljviga. Deljvig je, pripremivši prva dva broja, privremeno otputovao iz Petrograda i poverio časopis Puškinu, koji je i postao urednik prvih trinaest brojeva.[32] Konflikt Književnih novina s urednikom poluslužbenog časopisa Severnaja pčela Fadejem Bulgarinom, agentom tzv. trećeg odela Lične kancelarije Njegovog carskog veličanstva, doveo je, nakon izdavanja katrena Kasimira Delavigna o žrtvama Julske revolucije, do ukidanja časopisa.[9] U moskovskoj crkvi Velikog vaznesenja kod Nikitskih vrata 2. marta 1831. Puškin se venčao s Natalijom Gončarovom. Prilikom razmene prstena Puškinov je pao na pod, a zatim mu se ugasila sveća. On je prebledeo i rekao: `Sve su to loši predznaci!`[33] Odmah nakon svadbe porodica je kratko živela u Moskvi na Arbatu (kuća br. 53 prema savremenoj numeraciji; danas muzej[34]). Tamo su supružnici živeli do sredine maja 1831. kada su, ne dočekavši kraj isteka najma, otputovali u prestonicu, jer se Puškin posvađao sa svekrvom koja se mešala u njihov porodični život.[30] U leto je Puškin iznajmio daču u Carskom selu. Ovde je napisao Pismo Onjegina, čime je konačno završio rad nad romanom u stihovima, koji je bio njegov „vjerni saputnik“` tokom osam godina života. Novo shvatanje stvarnosti, naznačeno u njegovom stvaralaštvu krajem 1820-ih, zahtevalo je iscrpno proučavanje istorije: u njoj je bilo potrebno pronaći izvore glavnih pitanja savremenosti. Godine 1831, dobio je dopuštenje za rad u arhivima. Puškin je opet stupio u službu kao „istoričar“, dobivši carski zadatak da napiše „Istoriju Petra“. Jake epidemije kolere i poljski ustanak protiv ruske vlasti 1830—1831, koji su doveli Rusiju na rub rata s Evropom, pesniku su predstavljali pretnju ruskoj državnosti. Jaka vlast u tim uslovima čini mu se jamstvom spasa Rusije — tom su idejom nadahnuti njegovi stihovi Pred grobnicom svetom..., Klevetnicima Rusije, Borodinska godišnjica. Poslednje dve pesme, napisane povodom osvajanja Varšave, zajedno s pesmom V. Žukovskog Staraja pesnja na novyj lad, bile su objavljenje u specijalnoj brošuri Na vzjatije Varšavy, te su izazvale višeznačne reakcije. Puškin, koji nikada nije bio neprijatelj bilo kojeg naroda, koji se družio s Adamom Mickjevičem, ipak nije mogao da se pomiri s pretenzijama ustanika na spajanje litavskih, ukrajinskih i beloruskih zemalja.[35] Njegovi prijatelji su na različite načine primili odaziv Puškina na događaje u Poljskoj: negativno Vjazemski i istoričar Aleksandr Turgenjev. Vjazemski je zapisao 22. septembra 1831. u svom dnevniku: „Puškin im u svojim stihovima: `Klevetnicima Rusije` pokazuje figu iz džepa. On zna da oni neće pročitati njegove stihove, znači, neće odgovarati na „pitanja“ na koje bi lako odgovorio čak i sam Puškin. I kakvo je to opet svetogrđe povezivati „Borodino“ i „Varšavu“? Rusija će ustati protiv ovog bezakonja.[36]” Pjotr Čadajev je pak uputio nakon pojave pesama njihovom autoru oduševljeno pismo, a njegovo gledište su delili i prognani dekabristi.[35] Uz to je F. Bulgarin, povezan s trećim odelom, optuživao pesnika za privrženost liberalnim idejama. Početkom 1830-ih, proza je u Puškinovom stvaralaštvu počela da prevladavava nad poetičkim žanrovima. Belkinove pripovetke (izdane 1831) nisu imale uspeha. Puškin je zamišljao veliko epsko delo — roman iz epohe pugačovštine s junakom-plemićem koji prelazi na stranu pobunjenika. Zamisao se na neko vreme zaustavila zbog nedovoljnog poznavanje te epohe, te je započeo rad nad romanom Dubrovski (1832—1833). Njegov junak, osvećujući oca, kome su nepravedno oteli očevinu, postaje razbojnik. Plemeniti razbojnik Dubrovski je prikazan romantično, dok su ostali likovi prikazani realistično.[31] Iako je osnovu sižea preuzeo iz savremenog života, tokom rada na romanu on je sve više dobijao obeležja tradicionalnog avanturističkog pripovedanja koji se uopšteno ne podudara s ruskom stvarnošću. Moguće je da je, predviđajući nesavladive probleme sa cenzurom u vezi s objavljivanjem romana, Puškin napustio rad nad njim, iako se bližio kraju. Zamisao o delu s temom pugačovskog ustanka ga je opet privukla, te je on, veran istorijskoj tačnosti, privremeno prekinuo proučavanje Petrovske epohe, istraživao štampane izvore o Pugačovu, upoznao se s dokumentima o gušenju ustanka Pugačova (sam „Predmet Pugačov“ je bio strogo poverljiv i nedostupan), a 1833. otputovao na Volgu i Ural da bi lično video mesta tih događaja, čuo žive legende o pugačovštini. Puškin je putovao kroz Nižnji Novgorod, Kazanj i Simbirsk u Orenburg, a otuda na Oral, niz drevnu reku Jaik, preimenovanu nakon seljačkog ustanka u Ural. Puškina su izabrali za člana Carske ruske akademije 7. januara 1833. istovremeno s pesnikom i dramaturgom P. Kateninim, prozaikom i dramaturgom M. Zakoskinim, istoričarem D. Jazikovim i protojerejem A. Malovim. U jesen 1833. godine vratio se u Boldino. Tada je Boldinska jesen Puškina bila dvostruko kraća nego pre tri godine, ali po važnosti je jednaka Boldinskoj jeseni 1830. Za mesec i po Puškin je dovršio rad nad Pričom o Pugačovu i Pesmama zapadnih Slavena, započeo rad na pripovetki Pikova dama, stvorio romane Andželo i Bronzani konjanik, Bajku o ribaru i ribici i Bajku o mrtvoj kneginji i o sedmorici delija, pesmu u stancama Jesen. Petrograd (1833—1835) U decembru 1833. Puškin se vratio u Petrograd, osećajući potrebu da promeni život i da se udalji tutorstva dvora. Uoči 1834. godine Nikolaj I je dao svom istoričaru niži dvorski čin kamerjunkera. Prema rečima njegovih prijatelja, on se razbesneo zbog toga što se taj čin obično davao mladim ljudima. Dana 1. januara 1834. Puškin je zapisao u svoj dnevnik: „Trećeg dana mi je dat čin kamerjunkera (što zaista ne dolikuje mojim godinama). Na dvoru su hteli da N. N. (Natalija Nikolajevna) pleše u Aničkovu.[30]” Tada je pak bilo zabranjeno izdavanje Bronzanog konjanika. Početkom 1834. Puškin je napisao drugu pripovetku u prozi — Pikovu damu, te ju je izložio u časopisu „Biblioteka dlja čtenija“ koji je platio Puškinu brzo i u većem paušalu. Pripovetka je bila započeta u Boldinu, te je bila namenjena, po svoj prilici, zajedničkom almanahu „Trojčatka” (Puškina, V. F. Dojevskog i N. V. Gogolja). Dana 25. jula 1834. godine Puškin je dao ostavku s molbom da zadrži pravo rada u arhivima, koje mu je bilo potrebno za Istoriju Petra. Kao motiv su bili navedeni porodični razlozi i nemogućnost da stalno boravi u prestonici. Molba nije bila prihvaćena te je na taj način Puškin ostao bez mogućnosti da nastavi rad. Poslušavši savet Žukovskog, Puškin je opozvao molbu.[30] Kasnije je Puškin zamolio za dopuštenje u trajanju od 3—4 godine: u leto 1835. napisao je svekrvi da planira da s celom porodicom otputuje na selo na nekoliko godina. Međutim, molba mu je bila odbijena, a umesto toga mu je Nikolaj I predložio polugodišnji dopust i 10.000 rubalja, kako je bilo rečeno — „kao ispomoć“. Puškin ih nije prihvatio te je zamolio za 30.000 rubalja pod uslovom da ih naplate iz njegove plate, čime mu je bio dat dopust u trajanju od četiri meseca. Na taj način je Puškin bio nekoliko godina unapred vezan za službu u Petrogradu.[30] Taj iznos nije pokrivao ni polovinu Puškinovih dugova, s prestankom isplate plate mogao je samo da se uzda u prihode od književnog rada, koji su pak zavisili od potražnje čitalaca. Krajem 1834. i početkom 1835. godine izašlo je nekoliko sabranih izdanja dela Puškina: puni tekst Jevgenija Onjegina (u razdoblju od 1825. do 1832. roman je izlazio u delovima), zbirke pesama, pripovetke, poema, međutim, sve se razilazilo s trudom. Kritika je već otvoreno govorila o opadanju njegovog talenta, o kraju njegove epohe u ruskoj književnosti. Dve su jeseni — 1834. godina (u Boldinu) i 1835. godina (u Mihajlovskom) — bile manje plodonosne. Treći put je pesnik došao u Boldino ujesen 1834. zbog problema na imanju, te je tamo proveo mesec dana, napisavši samo Bajku o zlatnom petliću. U Mihajlovskom je Puškin nastavio da radi nad Scenama iz viteških vremena, Egipatskim noćima i napisao pesmu Ja posetih opet.... Široj publici je, kojoj je bilo žao zbog opadanja njegovog talenta, bilo nepoznato da njegova najbolja dela nisu bila puštena u štampu, da je tih godina trajao stalan intenzivan rad nad velikim zamislima: Istorijom Petra, romanom o pugačovštini. U stvaralaštvu pesnika su se nazrele radikalne promene. Puškin-liričar tih godina postao je prvenstveno песником за себе. Uporno je eksperimentisao s proznim žanrovima koji ga u potpunosti nisu zadovoljavali, ostali su u zamislima, skicama, obrisima, tražio je nove oblike književnosti. „Savremenik“ Prema rečima S. A. Sobolevskog: „Misao o velikom periodičnom izdanju koje bi se ticalo, verovatno, svih glavnih strana ruskog života, težnja da posredno služi domovini svojim perom, okupirali su Puškina gotovo neprekidno poslednjih deset godina njegove kratkotrajne karijere... Prilike su mu smetale, te je tek 1836. uspeo da isposluje pravo na izdavanje „Savremenika“, ali u opsegu vrlo ograničenom i skučenom.[37]” Od ukidanja Književnih novina borio se za pravo na vlastito periodično izdanje. Nije uspeo da ostvari zamisli novina (Dnevnik), različitih almanaha i zbornika, časopisa Severnyj zritelj, kog je trebalo da uređuje V. F. Odojevski. Odojevski i Puškin su imali nameru od 1835. da izdaju Sovremennyj letopisec politiki, nauk i literatury. Godine 1836, je dobio jednogodišnju dozvolu za izdavanje almanaha. Puškin se takođe nadao prihodu koji bi mu pomogao da isplati najhitnije dugove. Časopis osnovan 1836. godine dobio je naziv Savremenik. U njemu su bila objavljivana dela samog Puškina, a takođe N. V. Gogolja, Aleksandra Turgenjeva, V. Žukovskog, P. Vjazemskog. Ipak, časopis nije imao uspeha kod čitalaca: na novi tip ozbiljnog periodičnog izdanja, posvećenog aktuelnim problemima, o kojima se prema potrebi govorilo u aluzijama, ruska publika je tek trebalo da se navikne. Časopis je imao svega 600 pretplatnika čime je doneo gubitke svom izdavaču, budući da nije pokrivao ni troškove štampanja ni honorare saradnika. Dva zadnja toma Savremenika Puškin je više od pola ispunio vlastitim delima, uglavnom anonimno. U četvrtom tomu časopisa objavljen je, konačno, roman Kapetanova kći. Puškin je mogao da izda roman kao posebnu knjigu, čime bi mu doneo potrebnu zaradu. Međutim, ipak je odlučio da izda Kapetanovu kći u časopisu te nije mogao računati na istovremeno objavljivanje posebne knjige, jer je u to vreme to bilo nemoguće. Roman je verovatno bio izdat u časopisu pod uticajem Krajevskog i izdavača časopisa koji su se bojali njegovog neuspeha. Čitaoci su blagonaklono dočekali Kapetanovu kći, ali Puškin nije dočekao odazive oduševljenih kritičara na svoj poslednji roman. Bez obzira na finansijski neuspeh, Puškin se do zadnjeg dana bavio izdavaštvom, „nadajući se da će, uprkos sudbini, naći i odgojiti svog čitaoca“[37]. Razdoblje 1836—1837. U proleće 1836. godine, nakon teške bolesti preminula je Nadežda Osipovna. Puškin je, zbliživši se s majkom poslednjih dana njenog života, teško podnosio taj gubitak. Sticajem okolnosti on je jedini iz cele porodice pratio njeno telo do mesta sahrane u Svetim gorama. To je bila njegova zadnja poseta Mihajlovskom. Početkom maja je zbog izdavanja i rada u arhivima doputovao u Moskvu. Nadao se saradnji između Savremenika i autora časopisa Moskovskij nabljudatelj. Međutim, Jevgenij Baratinski, Mihail Pogodin, Aleksej Homjakov, Stepan Ševirjov se nisu žurili s odgovorom, indirektno ga odbijajući. Uz to se Puškin nadao saradnji s Bjelinskim, koji je bio u konfliktu s Pogodinim. Posetivši arhive ministarstva spoljnih poslova, uverio se da će rad s dokumentima iz petrovskog razdoblja trajati nekoliko meseci. Na zahtev supruge, koja je bila u visokom stadijumu trudnoće, Puškin se krajem maja vratio u Peterburg. Prema sećanjima francuskog izdavača i diplomate Fransoa-Adolfa Loev-Vemara, koji je u leto 1836. boravio kao gost kod pesnika, Puškin je bio oduševljen Istorijom Petra, podelio je s gostom rezultate istraživanja arhiva i izrazio bojazan da čitatelji neće prihvatiti knjigu u kojoj će car biti prikazan „takvim kakav je bio prvih godina svoje vladavine, kada je gnevno žrtvovao sve zbog svog cilja“. Saznavši da Loev-Vemara zanimaju ruske narodne pesme, Puškin je za njega preveo jedanaest pesama na francuski jezik. Prema mišljenju stručnjaka koji su ih proučavali, prevod je bio napravljen besprekorno.[38] U leto 1836. Puškin je stvorio svoj poslednji pesnički ciklus koji je nazvao prema mestu nastanka — Kamenoostrovski ciklus (prema dači na petrogradskom Kamenom ostrvu). Tačan sastav ciklusa pesama je nepoznat. Moguće je da su bile namenjene objavljivanju u Savremeniku, ali Puškin je odustao od toga, predviđajući probleme sa cenzurom. Tri dela koja nesumnjivo pripadaju ovom ciklusu povezana su temama iz Jevanđelja. Opšti siže pesama Oci pustinjaci i neporočne žene, Kak s dreva sorvals`a i Mirskaja vlast je Velika nedelja korizme.[39] Još je jedna pesma iz ciklusa — Iz Pindemonti lišena hrišćanske simbolike, međutim, nastavlja razmišljanja pesnika o dužnostima čoveka koji živi na svetu sa sobom i onima koji ga okružuju, o izdaji, o pravu na fizičku i duhovnu slobodu. Po mišljenju Vadima Starka: „U ovoj pesmi formulisan je idealni pesnički i ljudski kredo Puškina, izmučen celim životom.[38]” U ciklus su, verovatno, ulazili Kogda za gorodom zadumčiv ja brožu, katren Naprasno ja begu k Sionskim vorotam i, na kraju, (nekim istraživačima se osporava ta pretpostavka) Spomenik nerukotvorni podigoh sebi... — kao uvod ili, prema drugim verzijama, finale — pesnički zaveštaj Puškina. Smrt Žorž d`Antes Beskonačni pregovori sa svakom o raspodeli imanja nakon majčine smrti, brige o izdavaštvu, dugovi i, najvažnije, javno udvaranje gardista carske konjičke garde Žorža d`Antesa njegovoj supruzi, koje je izazvalo ogovaranje u društvu, bili su uzrok pesnikove potištenosti u jesen 1836. Dana 3. decembra je njegovim prijateljima (Vjazemskima, Karamzinima, Jelizaveti Hitrovoj, Vladimiru Sollogubu, Rossetijima, Mihailu Vijeljgorskom i, po svoj prilici, N. Skalon[38]) bila poslata anonimna paskvila s uvredljivim aluzijama upućenim Nataliji Nikolajevnoj. Puškin je, doznavši o pismima sledećega dana, bio uveren da su ona delo D`Antesa i njegovog očuha Luisa Hičerena. Naveče 4. decembra Puškin je izazvao D`Antesa na dvoboj. Hičerena je (nakon dva susreta s Puškinom) dobio odlaganje dvoboja na dve nedelje. Naporima prijatelja i, prvenstveno, Žukovskog i tetke Natalje Nikolajevne, Jekaterine Zagrjažske, uspelo im je spreče dvoboj. Dana 17. decembra d`Antes je zaprosio sestru Natalije Nikolajevne, Jekaterinu Gončarovu. Isti je dan Puškin poslao svom sekundantu Vladimiru Sollogubu pismo u kom odustaje od dvoboja.[30] Međutim, brak nije rešio konflikt. D`Antes je Nataliju Nikolajevnu, susrevši se javno s njom, progonio. Širile su se glasine o tome da se D`Antes oženio Natalijinom sestrom da spasi njen ugled. Prema svedočanstvu Konstantina Danzasa, Natalija je predlagala Puškinu da na neko vreme napusti Petrograd, ali on je, „izgubivši strpljenje, odlučio da postupi drugačije“.[30] Puškin je poslao 26. januara 1837. Luisu Hičerenu „krajnje uvredljivo pismo“.[30] Jedini je odgovor na njega mogao biti izazov na dvoboj, a Puškin je to znao. Dobio je službeni poziv na dvoboj od Hičerena, kog je odobrio D`Antes istog dana preko atašea francuskog veleposlanstva vikonta Adolfa de Sen-Simona Derčijaka. Budući da je Hičeren bio veleposlanik strane države, nije mogao izaći na dvoboj, jer bi to značio siguran kraj njegove karijere. Dvoboj s D`Antesom se održao 27. januara na Crnoj reci. Puškin je bio ranjen: metak mu je probio kuk i prodro u trbuh. U to vreme je takva vrsta ranjavanja bila smrtonosna. Puškin je za to doznao od dvorskog lekara Nikolaja Arendta koji, popuštajući njegovim molbama, nije skrivao istinu. Pre smrti Puškin je, dovodeći u red svoje poslove, razmenjivao poruke s carem Nikolajem I. Poruke su prenosila dva čoveka: Vasilij Žukovski (pesnik, u to vreme učitelj naslednika prestola, budućeg cara Aleksandra II) i Nikolaj Arendt (dvorski lekar cara Nikolaja I, i Puškinov lekar). Pesnik je molio za oprost zbog narušavanja carske zabrane dvoboja... čekam carsku reč da umrem spokojno... Car: „Ako nam Bog zapoveda da se više ne viđamo na ovome svetu, šaljem ti svoj oprost i zadnji savet da umreš kao hrišćanin. O ženi i deci se ne brini, ja ću ih imati na brizi.” (Smatra se da je ovu poruku predao Žukovski.) Nikolaj I je video u Puškinu opasnog „vođu slobodnih mislilaca“ (bili su ograničeni narodni govori u znak sećanja na pesnika), te je kasnije uveravao da je on „s teškom mukom doveo Puškina do hrišćanske smrti“,[40] što nije odgovaralo stvarnosti: još pre primanja careve poruke Puškin je, doznavši od lekara da je njegova rana smrtonosna, poslao po sveštenika da se pričesti. Dana 29. januara (10. februara) u 14 sati i 45 minuta Puškin je umro od peritonitisa. Nikolaj I je ispunio data obećanja: platio je njegove dugove, imanje Puškinova oca pod hipotekom očistio od dugova, udovici dodelio penziju, a kćeri davao primanja do udaje, sinove je školovao za paževe i davao 1.500 rubalja za njihovo obrazovanje do stupanja u službu, Puškinova dela izdao o državnom trošku u korist udovice i dece, te im jednokratno isplatio 10.000 rubalja. Poštujući Puškinovu želju, sahranili su ga u fraku, a ne u kamerjunkerskom mundiru.[38] Opelo, određeno u Isakijevskoj katedrali, služeno je u Konjušennoj crkvi. Ceremoniji je prisustvovalo puno ljudi, a u crkvu su ulazili s pozivnicom. „Bilo je, po običaju, i apsurdnih odluka. Narod su prevarili: rekli su da će služiti opelo u Isakijevskoj katedrali — tako je pisalo na pozivnicama — međutim, telo su iz stana izneli noću, potajno, te je ono položeno u Konjušennoj crkvi. Univerzitet je primio uputstvo da profesori ne napuštaju svoje katedre i da studenti budu prisutni na predavanjima. Nisam se suzdržao, te sam izrazio načelniku svoj očaj povodom toga. Rusi ne mogu oplakivati svog sugrađanina koji im je iskazao čast svojim postojanjem! (Iz dnevnika Aleksandra Nikitenka).[38]” Posle su kovčeg spustili u podrum, gde se nalazio do otpremanja u Pskov. Telo je pratio Aleksandar Turgenjev. U pismu gubernatoru Pskova, A. Peščurovu, A. Mordvinov je po nalogu A. Benkendorfa i cara ukazivao na potrebu da se zabrani „svaka lična izjava, svaki susret, jednom rečju svaka ceremonija, osim onoga što se prema našem crkvenom obredu vrši pri sahrani tela plemića“.[38] Aleksandar Puškin je sahranjen na teritoriji Svjatogorskog manastira Pskovske gubernije. U avgustu 1841, prema odluci N. N. Puškine, na grob je bio postavljen nadgrobni spomenik, rad kipara Aleksandra Permagorova (1786—1854).[41] Puškinovi potomci Puškin je imao četvoro dece iz svog braka sa Natalijom: Mariju (rođ. 1832), Aleksandra (rođ. 1833), Grigorija (rođ. 1835) i Nataliju (rođ. 1836), od kojih je poslednja bila udata, morganatski, u kraljevsku kuću Nasau za Nikolaja Vilhelma od Nasaua i postala grofica od Merenberga. Od četvoro Puškinove dece samo je dvoje ostavilo potomstvo — Aleksandar i Natalija. Natalijina praunuka, Nadežda, bila je udata u britanskoj kraljevskoj porodici (njen suprug bio je ujak princa Filipa, vojvode od Edinburga).[42] Potomci pesnika danas žive po celom svetu: u SAD, Ujedinjenom Kraljevstvu, Nemačkoj, Belgiji. Oko pedeset potomaka živi u Rusiji, uključujući lekarku Tatjanu Ivanovnu Lukaš, čija je prabaka (Puškinova unuka) bila udata za unuka brata Gogolja. Danas Tatjana živi u Klinu.[43] Nasleđe Književno nasleđe Mnoga njegova dela kritičari smatraju remek-delima, kao što su poema Bronzani konjanik i drama Kameni gost, priča o padu Don Žuana. Njegova pesnička kratka drama Mocart i Salijeri (iz istog rada kao i Kameni gost, Male tragedije) bila je inspiracija za Šaferov Amadeus, a takođe predstavlja i libreto za Korsakovljevu operu Mocart i Salijeri. Puškin je takođe poznat po svojim kratkim pričama, posebno po ciklusu Priče pokojnog Ivana Petroviča Belkina, pre svega po priči Hitac. Sam Puškin preferirao je svoj roman u stihu Evgenije Onjegin, koji je pisao tokom celog svog života i koji, započinjući tradiciju velikih ruskih romana, prati nekoliko centralnih likova, ali se u velikoj meri razlikuje u tonu i fokusu. Onjegin je delo takve složenosti da je, iako samo stotinu stranica dugo, prevodiocu Vladimiru Nabokovu bilo potrebno dva cela toma svezaka kako bi u potpunosti preneo njegovo značenje na engleskom. Zbog ove poteškoće u prevodu, Puškinovi stihovi ostali su u velikoj meri nepoznati engleskim čitaocima. Međutim, i pored toga, Puškin je u velikoj meri uticao na zapadnjačke pisce poput Henrija Džejmsa.[44] Puškin je napisao i Pikovu damu, koja predstavlja deo Crne vode, zbirke kratkih priča fantastične prirode velikih pisaca, koju je sačinio Alberto Manguel. Muzičko nasleđe Puškinova dela obezbedila su i plodno tlo za mnoge ruske kompozitore. Opera Mihaila Glinke Ruslan i Ljudmila predstavlja najraniju važniju operu inspirisanu Puškinovim delom. Opere Petra Iljiča Čajkovskog Jevgenije Onjegin (1879) i Pikova dama (1890) van Rusije su poznatije nego Puškinova dela kojima su inspirisana. Monumentalna opera Modesta Musorgskog Boris Godunov, takođe inspirisana Puškinovim delom, smatra se jednom od najboljih i najoriginalnijih ruskih opera. Druge ruske opere koje se baziraju na Puškinovim delima su Rusalka i Kameni gost Aleksandra Dargomiškog; Korsakovljeve Mocart i Salijeri, Priča o caru Saltanu i Zlatni petlić; Kavkaski zatvorenik, Pir u vreme kuge i Kapetanova kći Cezara Kjuja; Mazepa Čajkovskog; Rahmanjinove Aleko (bazirana na Ciganima) i Gramzivi vitez; Mavra Igora Stravinskog i Napravnikov Dubrovski. Puškinovi stihovi koristili su se u baletima i kantatama (uključujući i njegove pesme napisane na francuskom u ciklusu Caprice étrange kompozitorke Izabele Abuker). Supe, Leonkavalo i Malipjero takođe su komponovali svoje opere po Puškinovim delima. Romantizam Mnogi smatraju da je Puškin glavni predstavnik romantizma u ruskoj književnosti; ipak, on se ne može nedvosmisleno označiti kao romantičar. Ruski kritičari tradicionalno tvrde da njegova dela predstavljaju put od neoklasicizma, preko romantizma do realizma. Alternativna procena sugeriše da je Puškin „imao sposobnost da se zabavlja suprotnostima koje se mogu činiti romantičarskim u osnovi, ali su na kraju subverzivni sa svih tačaka gledišta, uključujući i romantičarsku” i da je on „istovremeno i romantičar i neromantičar”.[45] Priznanja i nasleđe Godine 1929, sovjetski pisac Leonid Grosman objavio je roman D`Arkijakovi spisi, u kome opisuje Puškinovu smrt iz perspektive francuskog diplomate, kao učesnik i svedok fatalnog duela. Roman opisuje Puškina kao liberala i žrtvu carskog režima. U Poljskoj je knjiga objavljena pod nazivom Smrt pesnika. Godine 1937, grad Carsko Selo preimenovano je u Puškin, u čast pesnika. Postoji nekoliko muzeja u Rusiji posvećenih Puškinu, uključujući dva u Moskvi, jedan u Sankt Peterburgu, kao i veliki kompleks Mihajlovsko. Puškinova smrt predstavljena je na malim ekranima filmom Puškin: Poslednji duel. Film je režirala Natalija Bondarčuk, a lik Puškina tumačio je Sergej Bezrukov. Puškinov fond osnovan je 1987. godine od strane Vojvotkinje od Aberkorna u znak obeležavanja kreativnog nasleđa i duha svog pretka i oslobađanja kreativnosti i mašte dece u Irskoj, pružajući im priliku da prenesu svoje misli, osećanja i iskustva. Asteriod 2208 Puškin, otkriven 1977. godine od strane sovjetskog astronoma Nikolaja Černiha, dobio je naziv po njemu.[46] Jedan krater na Merkuru takođe nosi Puškinovo ime. MS Aleksandar Puškin, drugi brod ruske klase Ivan Franko, nosi njegovo ime (takođe se naziva i pesnik ili pisac. Stanica metroa u Taškentu nosi njegovo ime. Puškinova brda[47] i Puškinovo jezero[48] u Ben Nevisu, Kanada, dobila su ime po njemu. Dan ruskog jezika, uspostavljen od strane Ujedinjenih nacija 2010. godine, obeležava se 6. juna, na Puškinov rođendan.[49] Puškinova statua u Mehan parku u Manili otkrivena je 2010. godine u znak obeležavanja odnosa između Filipina i Rusije.[50] Dijamant Aleksandar Puškin, drugi najveći pronađen u Rusiji i celom bivšem Sovjetskom Savezu, nazvan je po njemu. Dana 28. novembra 2009. godine, postavljen je spomenik Puškinu u Asmari, prestonici Eritreje.[51] Izabrana dela Puškinova kuća u Moskvi. Puškin je objavio prvu pesmu sa 14 godina, kao učenik u carskoj gimnaziji, u časopisu Evropski glasnik. Tokom školovanja je počeo da piše i svoje prvo veliko delo, Ruslan i Ljudmila, izdato 1820. Delo je bazirano na bajkama koje je čuo od svoje babe. Od 1817. do 1820. njegova politička aktivnost je uticala na njegova dela. Između ostalog, napisao je delo Oda slobodi. Zbog ovih dela je prognan. Tokom prvog izganstva (1820—1823) napisao je dela Kavkaski zatvorenik, Braća razbojnici i započeo je Česmu Bahčisaraja. Takođe je započeo rad na jednom od svojih najpoznatihijih dela: Evgenije Onjegin. Tokom kratkog perioda slobode, završio je rad na Česmi Bahčisaraja, i napisao je Cigane. Tokom drugog perioda u egzilu (1824—1826), započeo je rad na Borisu Godunovu. To delo je izdao tek 1831. i pravo na to je dobio kao poklon za venčanje. Evgenija Onjegina je izdao 1833. godine. Belkinove priče (puno ime: Priče pokojnog Ivana Petroviča Belkina), izdate 1831, nisu postale posebno popularne za vreme Puškinovog života, ali su danas veoma cenjene. Smatra se da je ovim pričama Puškin pokazao šta misli o dotadašnjoj ruskoj prozi i da namerava da napravi novu rusku književnu tradiciju.

dobro očuvano Published: 1951 Publisher: Matica hrvatska, Zagreb Translated by: Tin Ujević Autobiografija slavnog talijanskog kipara i zlatara - posljednjeg univerzalnog genija talijanske renesanse - koji je svoj buran, pustolovni život opisao živopisnim govorom rodne Firence, neposrednim pripovjedačkim stilom kao odrazom egocentrične i silovite naravi: od opisa mladosti u Firenci i putovanja, do počinjenih ubojstava, boravka u tamnici, bijega, ratničkih podviga i umjetničkog stvaralaštva koje doseže vrhunac u izradi čuvenog Perzejeva kipa. Zanimljiva su obilježja te reprezentativne autobiografije iskrenost i hvalisavost, praznovjerje i slobodoumnost, objektivnost i bujna mašta. Romantičari su u njoj vidjeli primjer umjetničke slobode i spontana stvaranja, a naše vrijeme sugestivno i potpuno svjedočanstvo o čovjeku renesanse. Benvenuto Čelini (ital. Benvenuto Cellini; Firenca, 1. novembar 1500 — Firenca, 13. februar 1571) bio je italijanski vajar, zlatar, pisac renesanse, muzičar i vojnik. Imao je veoma težak i buran život, koji je opisao u svojoj autobiografiji Moj život koja se smatra jednom od najvažnijih autobiografija renesanse. U Pariz se odselio 1538. godine gde je počeo da radi kod kralja. Bio je majstor svoga vremena za sitne zlatarske predmete za kraljevske i plemićke kuće. Radio je skulpture i reljefe velikih formata: „Persej sa glavom meduze“, „Kozimo Mediči“, „Nimfe iz Fotenbloa“, a napisao je još i „Traktat o zlatarstvu“ i „Traktat o vajarstvu“. Izradio je takođe i slanik „Salijera“, delo iz XVI veka koje je pronađeno u drvenom sanduku u šumi nedaleko od Firence. Zainteresovao se i za okultizam, posebno za evokativnu magiju i prizivanje duhova i demona. U svojoj autobiografiji „Moj život“ opisuje neka od iskustava sa magijom i evokacijama. Takođe je bio i dvorski zlatar porodice Mediči, rimskih papa i francuskog kralja Fransoa I. Mladost[uredi | uredi izvor] Benvenuto Čelini rođen je u Firenci, današnjoj Italiji. Roditelji su mu bili Đovani Čelini i Marija Izabela Granači. U braku su bili osamnaest godina pre nego što su dobili svoje prvo dete. Benvenuto je bio drugo dete u porodici. Sin muzičara i izrađivača muzičkih instrumenata, Čelini je usmeravan ka muzici, ali kada je napunio petnaest godina, otac nevoljno pristaje da ga pošalje kao šegrta, zlataru Antoniju di Sandru, zvanom Markone. Sa šesnaest godina, Benvenuto je skrenuo pažnju na sebe zbog tuče na javnom mestu zbog koje je na šest meseci proteran. Taj period provodi u Sijeni radeći za zlatara zvanog Frakastoro. Nakon Sijene odlazi u Bolonju gde usavršava zlatarski zanat i sviranje flaute. Nakon posete Pizi i dva perioda boravka u Firenci, sa devetnaest godina odlazi u Rim.[1] Rad u Rimu[uredi | uredi izvor] Persej sa glavom meduze Prvi radovi u Rimu su mu bili srebrni sanduk, srebrni svećnjak i vaza za biskupa od Salamanke, koji su mu osvojili odobrenje od pape Klimenta Sedmog. Još jedan proslavljeni rad je zlatni medaljon `Leda i labud` koji se danas nalazi u Nacionalnom muzeju Barđelo u Firenci.[2] Nastavio je da svira flautu i imenovan je za jednog od papinih dvorskih muzičara. U napadnu na Rim od strane Šarla III, vojvode od Burbona, Čelinijeva hrabrost je ukazala na njegovu službu Pontifu. Ako je verovati njegovim rečima, on lično je upucao i ranio Filiberta od Šalona, princa Oranskog.[3] (Navodno je Čelini ubio i Šarla III tokom pljačke i pustošenja Rima 1527 godine). Zahvaljujući svojim hrabrim delima, došlo je do pomirenja sa firentinskim sudijama za prekršaje,[4] i nedugo zatim se vratio u svoj rodni grad - Firencu. Posvetio se izradi medalja, od kojih je najpoznatija `Herkules i nemejski lav` izrađena u zlatu, `Atlas pridržava Sferu`, jureći zlato, na kraju pada u posed Fransoe I. Iz Firence odlazi na dvor vojvode od Mantove, a zatim nazad u Firencu. Tokom povratka u Rim, bio je angažovan u izradi nakita, privatnih medalja i papskih kovanica. Tokom 1529 godine, njegov brat ubija desetara rimske straže i biva ranjen od strane arkebuza strelca, od čijih povreda kasnije umire. Ubrzo nakon njegove smrti, Čelini ubija ubicu svoga brata zbog krvne osvete ali ne i zbog pravde jer je njegov brat priznao da je strelac pucao iz samoodbrane.[5] Čelini beži u Napulj kako bi se sakrio od posledica tuče sa javnim beležnikom, koga je ranio. Zahvaljujući uticaju nekoliko kardinala, Čelini je pomilovan. Dobio je naklonost novog pape, Pavla III, uprkos svežem ubistvu tokom trajanja međuvlade, tri dana nakon smrti pape Klimenta VII u septembru 1534 godine. Četvrta žrtva je bio konkurentski zlatar, Pompeo iz Milana.[6] Ferara i Francuska[uredi | uredi izvor] Zavera od strane Pjer Luiđija Farneza je dovela do Čelinijevog povlačenja iz Rima u Firencu i Veneciju, gde je za razliku od ranijih godina, sada dočekan sa mnogo većim počastima. Sa 37 godina, po povratku sa francuskog dvora, biva zatvoren po tužbi (očigledno lažnoj) da je proneverio dragulje sa papine krune tokom rata. Poslat je na izdržavanje kazne u zamak Svetog Anđela u Rimu, iz koga je pobegao ali je ponovo uhvaćen i ovaj put se suočio sa mnogo težom kaznom. Bio je u iščekivanju svakodnevne smrti ali je Pjer Luiđijeva žena posredovala, a naročito kardinal D`Este iz Sijene, i omogućeno mu je oslobađanje. U znak zahvalnosti Čelini je porodicu D`Este darovao izvrsnim peharom.[7] Nakon toga je radio na dvoru Fransoe Prvog u Fontenblou u Parizu. Međutim, smatrao je da se Vojvotkinja od Etana okrenula protiv njega i odbija da se pomiri sa kraljevom miljenicom. Svoje neprijatelje ovaj put nije bio u mogućnosti da ućutka mačem jer je to već ranije radio u Rimu. Kao rezultat, nakon pet godina uloženog rada ali i konstantne ljubomore i nasilja, Čelini se vraća u Firencu, gde nastavlja kao zlatar i postaje glavni rival Bartolomeu Bandineliju[8] koji umire nekoliko godina kasnije (1560 godina). Smrt u Firenci[uredi | uredi izvor] Tokom rata sa Sijenom, Čelini je bio zadužen da ojača zidine svog rodnog grada koje su bile dosta zapuštene od strane vladajućih vojvoda. Tokom rada je pridobio divljenje mnogih sugrađana za svoja dela. Takođe je postao član prestižne `Akademije umetnosti crtanja` u Firenci, osnovane od strane Kozima Medičija, trinaestog januara 1563 godine, pod uticajem arhitekte Đorđa Vazarija. Umro je u Firenci 13. februara 1571. godine i sa velikom pompom je sahranjen u crkvi Presvete Blagovesti. U Firenci je pomagao sestru koja je ostala udovica i njenih šest ćerki. Lični odnosi[uredi | uredi izvor] Statua Čelinija, Zgrada galerije Ufici, Firenca Za Čelinija je poznato da su mu neke od ženskih modela bile ljubavnice, i da je 1544 godine sa jednom od njih dobio vanbračnu ćerku dok je boravio u Firenci. Nazvana je Konstanca.[9] Nakon kratkog pokušaja da postane sveštenik, 1562 godine oženio se služavkom, Pjerom Pariđi, sa kojom tvrdi da je imao petoro dece od kojih su ga samo sin i dve ćerke nadživele. Pored svog braka, Čelini je zvanično bio optuživan za zločin sodomije jednom sa ženom i najmanje tri puta sa muškarcem, iskazujući svoju biseksualnost:[10][11] 14. januara 1523 je bio osuđen da plati 12 džakova brašna zbog veze sa dečakom koji se zvao Domeniko di ser Đulijano da Ripa.[12] Tokom boravka u Parizu, bivši model i ljubavnica ga je optužila da je koristio za sodomiju.[12] U Firenci, tokom 1548 godine, Čelini je optužen od strane Margerite zbog uspostavljanja prisnog odnosa sa njenim sinom, Vićencom.[13] 26. februara 1556 godine, šegrt Fernando di Đovani di Montepulkijano ga je optužio da ga je sodomizovao nebrojano puta.[14] Ovoga puta je kazna bila teška 50 zlatnih novčića, kao i 4 godine zatvora koje su preinačene u 4 godine kućnog pritvora zahvaljujući porodici Mediči.[12] Pred kraj svog života, tokom javne prepirke pred Vojvodom Kozimom, Bandineli mu je dobacio: Sta cheto, soddomitaccio! (Ućuti, ti prljavi sodomisto!) - Čelini je to opisao kao `užasnu uvredu`.[15] Umetnička dela[uredi | uredi izvor] Statue[uredi | uredi izvor] Pored radova u zlatu i srebru, Čelini je izrađivao skulpture (vajarstvo) grandioznih veličina. Jedan od glavnih projekata tokom boravka u Francuskoj je verovatno Zlatna Kapija za palatu Fontenblou. Samo bronzani timpanum njegovog nedovršenog rada, koji predstavlja Nimfu od Fontenbla (Pariz, Luvr), još uvek postoji, ali se ceo projekat može utvrditi pregledom arhive, pripremnih crteža i umanjenih gipsanih odlivaka.[16] Njegova najznačajnija skulptura je urađena u bronzi Persej sa glavom meduze, delo (predloženo od strane Vojvode Kozima I Medičija) koje se nalazi u Loggia dei Lanzi u Firenci, je njegov pokušaj da nadmaši Mikelanđelovog Davida i Donatelovog Judita i Holoferna. Livenje ovog dela je uzrokovalo Čeliniju dosta muka i strepnje, ali je odmah po završetku proglašeno remek delom. Originalni reljef iz podnožja postolja — Persej i Andromeda — nalazi se u Nacionalnom muzeju Barđelo, i zamenjen je gipsom. Do 1996 godine, vekovna izloženost zagađenjima životne sredine je prekrila i isprljala statuu. U decembru 1996 godine je statua odneta u muzej Ufici na čišćenje i restauraciju. Bio je to spor, dugogodišnji proces, sve dok statua u junu 2000 godine nije vraćena u svoj dom. Dekorativna umetnost i portretisanje[uredi | uredi izvor] Među njegovim umetničkim delima, od kojih su mnoga stradala, bio je kolosalni Mars za fontanu u Fontenblou, kao i bronze na vratima; kovanice za papsku i firentinsku državu; u prirodnoj veličini i izrađen od srebra Jupiter; i bronzana bista Bindo Altovitija. Radovi dekorativne umetnosti su rumenog stila. Salijera, procenjuje se da vredi 60 miliona dolara[17] Pored bronzane statue Perseja i medaljona koji su prethodno navedeni, jedno od umetničkih dela koje i dan danas postoji je medaljon sa likom Klimenta Sedmog, koji obeležava sklapanje mira među hrišćanskim prinčevima, 1530 godine. Sa jedne strane medaljona je izgraviran lik pape Klimenta VII, dok je sa druge strane figura Mira kako ispred hrama Janusa pali vatru nad gomilom oružja. Zatim medalja sa portretom Fransoe Prvog, medalja sa kardinalom Pjetrom Bembom, i čuvena Salijera - slanik izrađen od zlata, emajla i slonovače koji je bio namenjen Fransisu Prvom od francuske. Danas se nalazi u Umetničko-istorijskom muzeju u Beču. Slanik je napravljen između 1540-1543. godine, i čine ga nage figure muškarca i žene koji sede jedno preko puta drugog sa upletenim nogama, što simbolično predstavlja planetu Zemlju. Muškarac predstavlja Neptuna (Bog mora), a žena Cereru (Boginja žita). Za vreme rekonstrukcije muzeja, Salijera je ukradena 11. maja 2003. godine. Lopov se popeo preko skele, razbio prozor i ušao u muzej. Aktivirao se alarm ali na njega niko nije obratio pažnju misleći da je lažan usled rekonstrukcije koja je bila u toku. Tek je kasnije primećeno da je slanik nestao. Nakon tri godine, 21. januara 2006. godine, Salijeru je pronašla austrijska policija i vratila je nazad u muzej.[18][17] Jedno od najvažnijih dela iz Čelinijevog poznog stvaralaštva je `Raspeće` isklesano u mermeru u prirodnoj veličini. Prvobitno je planirano da Raspeće bude postavnjeno iznad njegove grobnice, ali je na kraju prodato porodici Mediči koja ga je dala Španiji. Danas se Raspeće nalazi u manastiru Eskorijal u blizini Madrida, gde je uglavnom izložen u izmenjenom obliku — manastir je dodao tkaninu preko udova i Trnovit venac na glavu. Čelini je bio angažovan u izradi papskih kovanica u Rimu za vreme vladavine Klimenta Sedmog i kasnije Pavla Trećeg. Bio je i u službi Aleksandra Medičija, prvog Vojvode od Firence, kome je 1535. godine izradio kovanicu od 40 soldi na kojoj se sa jedne strane nalazi lik vojvode Aleksandra a na drugoj likovi Svetih Kozima i Damijana. Neki poznavaoci mu pripisuju da je takođe izradio: `Jupiter drobi Divove`, `Borba Perseja i Fineja`, itd. Drugi radovi, poput pojedinih izgraviranih bisti se ne pripisuju lično njemu, već njegovoj radionici. Izgubljena dela[uredi | uredi izvor] Raspeće, Manastir Eskorijal Važna dela koja su izgubnjena poput nezavršenog pehara namenjenog papi Kliment VII, zlatni omot za molitvenu knjigu koji je bio poklon pape Pavla III za Karla Petog, cara Svetog rimskog carstva, opisana su u njegovoj autobiografiji; velike srebrne statue Jupitera, Vulkana i Marsa kovane za Fransou Prvog za vreme njegovog boravka u Parizu; bista Julija Cezara; i srebrni pehar za kardinala Ferare. Veličanstvena zlatna kopča, napravljena za plašt pape Kliment VII, koja je grafički opisana u njegovoj autobiografiji, izgleda da je žrtvovana od strane pape Pija Šestog, zajedno sa mnogim drugim vrednim primercima izrađenim od zlata, kako bi se prikupilo 30 miliona franaka koje je 1797. godine zahtevao Napoleon Prvi po okončanju vojne kampanje protiv papskih država. Sudeći po odredbama ugovora, papi je bilo dozvoljeno da 1/3 plati u nakitu. Autobiografija i ostala dela[uredi | uredi izvor] Autobiografiju je Benvenuto Čelini počeo da piše 1558. godine sa svojih 58 godina i naglo završio pred svoj poslednji odlazak u Pizu oko 1563. godine kada je imao oko 63 godine. Memoari detaljno opisuju njegovu karijeru kao samca, ali i njegove ljubavi, mržnje, strasti, zadovoljstva, pisana živahnim, direktnim i seksualno uzbuđenim stilom. Čak je pisao sa velikim zadovoljstvom kako je planirao svoja ubistva pred njihovu realizaciju. Ovo je napisao dok je boravio u Parizu: When certain decisions of the court were sent me by those lawyers, and I perceived that my cause had been unjustly lost, I had recourse for my defense to a great dagger I carried; for I have always taken pleasure in keeping fine weapons. The first man I attacked was a plaintiff who had sued me; and one evening I wounded him in the legs and arms so severely, taking care, however, not to kill him, that I deprived him of the use of both his legs. Then I sought out the other fellow who had brought the suit, and used him also such wise that he dropped it. – The Autobiography of Benvenuto Cellini, Ch. XXVIII, prevedeno od strane John Addington Symonds, Dolphin Books edition, 1961 Delovi njegove priče obuhvataju neke neobične događaje i pojave; kao što su priče o prizivanju legija đavola u Koloseumu, nakon što je jedna od njegovih ljubavnica udanjena od njega od strane njene majke; na prekrasnom oreolu svetlosti koji je primećivao da mu okružuje glavu tokom zore i sumraka a pojavio se nakon njegovog robijanja u Rimu, na svojim natprirodnim vizijama i anđeosku zaštitu koju je imao za vreme nedaća; i kako ga truju u dva navrata. Čelini je takođe napisao: „Traktat o zlatarstvu“, „Traktat o vajarstvu“ i „Traktat o dizajnu“. Benvenuto Čelini

Odlično stanje, papirni omot je lepljen iznutra i nije u nekom stanju ali postoji. Retko i bude sačuvan na ovom izdanju iz 1954. Paul Tomas Man (nem. Paul Thomas Mann; Libek, 6. jun 1875 — Cirih, 12. avgust 1955) bio je nemački romanopisac i pripovedač, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1929. godine. Manov rad je uticao na mnoge kasnije autore, uključujući Hajnriha Bela, Džozefa Helera, Jukia Mišimu, i Orhana Pamuka.[1][2] Biografija[uredi | uredi izvor] Detinjstvo i školovanje[uredi | uredi izvor] Rođen je u nemačkom gradu Libeku 6. juna, u staroj i uglednoj trgovačkoj porodici. Bio je drugo od petoro dece trgovca Tomasa Johana Hajnrifa Mana i Julije de Silva Bruns, poreklom Južnoamerikanke. Njegov stariji brat Hajnrih, koji će i sam postati pisac, rođen je 1871. godine. Imao je i dva mlađa brata, Karla i Viktora i sestru Juliju.[3] Pohađao je gimnaziju `Katherineum` u Libeku, ali su ga mnogo više od škole interesovali muzika, čitanje i pisanje. Prve književne pokušaje, po ugledu na Hajnea na kojima se potpisao sa Paul Tomas, objavio je u gimnazijskom časopisu Der Frühlingssturm (Prolećna oluja) koji je sam uređivao.[4] U ranom detinjstvu živeo u dobrostojećoj porodici, ali se to menja posle očeve smrti 1891. godine. Porodica se seli u Minhen, dok je Tomas ostao da završi školu u Libeku. Pošto se pridružio porodici u Minhenu, tokom 1894. i 1895. na Visokoj tehničkoj školi u tom gradu sluša predavanja iz istorije umetnosti, istorije književnosti i ekonomije.[5] U tom periodu objavljuje i prvu zapaženu novelu u časopisu Dvadeseti vek koji je uređivao njegov brat Hajnrih.[3] Porodica[uredi | uredi izvor] Godine 1905. oženio se sa Katjom Pringshajm, kćerkom minhenskog profesora matematike.[6] Katja i Tomas će imati šestoro dece, od kojih će neka, kao Klaus, krenuti očevim stopama i poslati književnici. Pored Klausa, Manovi su imali i kćerke Eriku, Moniku i Elizabetu, i sinove Gotfrida i Mihaela. Odlazak iz Nemačke[uredi | uredi izvor] Tokom Prvog svetskog rata Tomas Man je zbog političkih stavova došao u sukob sa bratom Hajnrihom. Neposredan povod za netrpeljivost bilo je objavljivanje Manovog teksta Fridrih i velika koalicija (Friedrisch und die grosse Koalition) u kojem je branio nemačku politiku. Ipak, dve decenije kasnije, u vreme uspona Hitlera, Man uviđa opasnost od nacizma i drži 1929. godine govor koji je 1930. godine objavljen pod nazivom Apel razumu (Ein Appell an die Vernunft). Kada je tokom 1933. godine, zajedno sa suprugom putovao po Evropi i držao predavanja, sin Klaus i kćerka Erika mu šalju upozorenje da se više ne vraća. Kuća Manovih je konfiskovana; tada je i doneta odluka o deportaciji Manovih u logor Dahau.[3] Manovi se zadržavaju u Švajcarskoj, u malom mestu blizu Ciriha. Od 1934. Man putuje više puta u Ameriku gde drži predavanja, da bi konačno postao profesor na Prinstonu 1938. godine. Život u Americi i povratak u Evropu[uredi | uredi izvor] U Americi je Man prihvaćen kao slavni evropski emigrant. Ubrzo se cela porodica okupila u Americi i potom preselila i Los Anđeles. Zvanično, Man postaje američki državljanin 1944. godine. Tokom 40-ih, drži više govora protiv nacizma koji su objavljeni 1944. godine. Posle rata, godine 1952, prelazi ponovo u Švajcarsku. Do kraja života putuje i drži predavanja. Na putu za Holandiju 1955. se razboleo, te je hitno prebačen u bolnicu u Cirihu, gde je umro 12. avgusta. Književni rad[uredi | uredi izvor] Počeci[uredi | uredi izvor] Man je u gimnaziji objavio svoje književne prvence (Vizija), a 1893. i 1894. prve novele: Posrnula (Die Gefallene) i Volja za sreću (Der Wille zum Glück). Ubrzo potom (1898) objavljena je i njegova prva zbirka novela Mali gospodin Frideman (Der kleine herr Friedemann). `Junaci ovih kratkih priča obično su ljudi nastranih ćudi, ljudi izdvojeni iz društva, zatvoreni u sebe i u svoju usamljenost (...)` [4] Na taj način Man je u svojim prvim radovima najavio i prvu veliku temu koja će obeležiti njegova najznačajnija dela: položaj umetnika u društvu. Romani i novele[uredi | uredi izvor] Već u ranoj mladosti započeo je rad na prvom zahtevnijem delu koje je u početku trebalo da bude obimnija novela - Budenbrokovi (Buddenbrooks, 1901) Ipak, delo je naraslo u veliki porodični roman autobiografskog karaktera, koji kroz nekoliko generacija prati sudbinu jedne libečke građanske porodice. Nobelova nagrada koju je dobio 1929. godine, kako je navedeno na povelji, dodeljena mu je upravo za ovaj roman.[7] Godine 1903. objavljena je druga Manova zbirka novela pod nazivom Tristan u kojoj se pojavila i novela Tonio Kreger. Tema Tristana je antagonizam između umetnosti i života, a ista problematika će činiti osnov novele Tonio Kreger: `Dok je u Tristanu taj antagonizam dobio komično-satirično rešenje, ovde je ono lirski sumorno (...) U Toniju Kregeru Man je prvi put svesno iskoristio muziku kao sredstvo jezičkog uobličavanja, primenio tehniku `lajtmotiva`, stilskog ponavljanja i variranja.`[8] Manov rani stvaralački period, obeležen pre svega novelističkim radom, završava se delom Smrt u Veneciji koje je objavljeno 1912. godine. U ovoj noveli ponovo se prikazuje odnos umetnosti i života, ali i `problematična priroda umetnikova`.[8] Zrelim periodom Manovog stvaralaštva dominira svakako veliki roman Čarobni breg koji je završen 1924. godine. Neposrednu inspiraciju za nastanak romana Man je doživeo kada je 1912. godine posetio svoju suprugu Katju koja se lečila u sanatorijumu u Davosu. Lično i intenzivno iskustvo boravka u izolovanom lečilištvu Man je inkorporirao u junaka Hansa Kastorpa, tako gradeći složenu celinu u kojoj breg postaje simbol celokupne sudbine čoveka: `Čarobni breg predstavlja veliku kompoziciju ljudskih odnosa i ideja epohe, vaspitni roman vremena.`[9] Man i Anica Savić Rebac[uredi | uredi izvor] U Univerzitetskoj biblioteci `Svetozar Marković` u Beogradu čuva se jedno dragoceno svedočanstvo o korespondenciji između Tomasa Mana i Anice Savić Rebac, klasičnog filologa, prevodioca i esejiste. Naime, Anica Savić je intenzivno prevodila dela modernih nemačkih autora, kao i značajne novele Tomasa Mana i odlomak Čarobnog brega. Pored toga objavila je više lucidnih eseja i kritičkih prikaza, približivši tako nemačkog romansijera srpskom čitalaštvu. Od posebne je važnosti činjenica da se Anica Savić dopisivala sa Manom, ali je sačuvano svega jedno pismo iz 1929. godine koje je Man uputio Anici dok je živela u Skoplju. U pismu se Man zahvaljuje na primercima njenih prevoda novela Tonio Kreger, Tristan i Smrt u Veneciji. Njihova korespondencija dovela je i do saradnje i međusobnog uticaja. Naime, Man je koristio neke teme iz Aničinog teksta `Kallistos` za roman Josif i njegova braća. Objavivši ovaj tekst u Wiener Studien, ona je 1937. godine poslala separat Manu koji ga je pažljivo iščitao, beležeći svoje komentare na marginama.[10] Dela[uredi | uredi izvor] Romani[uredi | uredi izvor] 1901. Budenbrokovi, propadanje jedne porodice (Buddenbrooks – Verfall einer Familie) 1909. Kraljevsko visočanstvo (Königliche Hoheit) 1924. Čarobni breg (Der Zauberberg) 1933–1943. Josif i njegova braća, tetralogija (Joseph und seine Brüder. – Tetralogie) 1933. Priče Jakovljeve (Die Geschichten Jaakobs) 1934. Mladi Josif (Der junge Joseph) 1936. Josif u Egiptu (Joseph in Ägypten) 1943. Josif hranitelj (Joseph der Ernährer) 1939. Lota u Vajmaru (Lotte in Weimar) 1947. Doktor Faust (Doktor Faustus) 1951. Izabranik (Der Erwählte) 1954. Ispovesti varalice Feliksa Krula (Bekenntnisse des Hochstaplers Felix Krull) Pripovetke i novele[uredi | uredi izvor] 1893. Vizija (Vision) 1894. Posrnula (Gefallen) 1896. Volja za sreću (Der Wille zum Glück) 1896. Razočarenje (Enttäuschung) 1897. Smrt (Der Tod) 1897. Mali gospodin Frideman (Der kleine Herr Friedemann) 1897. Pajac (Der Bajazzo) 1898. (Tobias Mindernickel) 1899. (Der Kleiderschrank) 1899. (Gerächt) 1900. (Luischen) 1900. (Der Weg zum Friedhof) 1902. (Gladius Dei) 1903. Tonio Kreger (Tonio Kröger) 1903. Tristan (Tristan) 1903. (Die Hungernden) 1903. (Das Wunderkind) 1904. (Ein Glück) 1904. (Beim Propheten) 1905. Teški čas (Schwere Stunde) 1908. (Anekdote) 1909. (Das Eisenbahnunglück) 1911. (Wie Jappe und Do Escobar sich prügelten) 1911. Smrt u Veneciji (Der Tod in Venedig) 1918. Gospodar i pas (Herr und Hund) 1919. Pesma o detencetu (Gesang vom Kindchen) 1921. (Wälsungenblut) 1923. (Tristan und Isolde) 1926. (Unordnung und frühes Leid) 1930 Mario i mađioničar (Mario und der Zauberer) 1940. (Die vertauschten Köpfe. Eine indische Legende) 1944. (Das Gesetz) 1953. Prevarena (Die Betrogene) Dramski tekstovi[uredi | uredi izvor] 1906. Fjorenca (Fiorenza) 1954. (Luthers Hochzeit – Fragment) Eseji (izbor)[uredi | uredi izvor] 1907. (Versuch über das Theater) 1907. (Die Lösung der Judenfrage) 1915. Fridrih i velika koalicija (Friedrich und die große Koalition) 1918. (Betrachtungen eines Unpolitischen) 1921. (Zur jüdischen Frage) 1923. Gete i Tolstoj (Goethe und Tolstoi) 1923. (Von deutscher Republik) 1924. (Über die Lehre Spenglers) 1928. (Theodor Fontane) 1929. (Freuds Stellung in der modernen Geistesgeschichte) 1930. (Deutsche Ansprache. Ein Appell an die Vernunft) 1932. (Goethe als Repräsentant des bürgerlichen Zeitalters) 1932. (Goethe und Tolstoi. Zum Problem der Humanität) 1933. (Goethes Laufbahn als Schriftsteller) 1933. (Leiden und Größe Richard Wagners) 1936. (Freud und die Zukunft) 1938. (Bruder Hitler) 1937. (Ein Briefwechsel) 1938. (Vom zukünftigen Sieg der Demokratie) 1938. (Schopenhauer) 1938. (Dieser Friede) 1938. (Achtung, Europa!) 1939. (Das Problem der Freiheit) 1942. (Deutsche Hörer!) 1947. (Deutschland und die Deutschen) 1947. (Nietzsches Philosophie im Lichte unserer Erfahrung) 1949. (Goethe und die Demokratie) 1949. (Ansprache im Goethejahr) 1950. (Michelangelo in seinen Dichtungen) 1952. (Gerhart Hauptmann) 1953. (Der Künstler und die Gesellschaft) 1954. (Versuch über Tschechow) 1955. (Versuch über Schiller) Autobiografski spisi (izbor)[uredi | uredi izvor] 1907. (Im Spiegel) 1924. (Okkulte Erlebnisse) 1925. (Meine Arbeitsweise) 1926. (Pariser Rechenschaft) 1926. (Lübeck als geistige Lebensform) 1930. (Lebensabriß) 1937. (Ein Briefwechsel) 1940. (On Myself) 1949. (Die Entstehung des Doktor Faustus. Roman eines Romans) 1950. (Meine Zeit) 1952. (Lob der Vergänglichkeit)