Stojan Novaković Istorija i tradicijaTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruСтојан Новаковић (Шабац, 1. новембар 1842 — Ниш, 4/17. фебруар[1] или 5/18. фебруар 1915) био је српски државник, дипломата, историчар, хералдичар, филолог, критичар, књижевник и академик.Као политичар, обављао је неколико високих државних функција и био лидер Српске напредне странке. Био је председник Министарског савета Краљевине Србије у два наврата (1895—1896, 1909), такође је служио и као министар у више ресора у неколико влада. Спровео реформу образовног система Србије. Био је један од лидера српског националног рада и пропагандних активности у Старој Србији. Као дипломата, био је посланик Краљевине Србије у Цариграду, Паризу и Петрограду.Као књижевник, писао је песме и прозна дела а бавио се и преводилачким радом. Бавио се научним радом и истраживањима, првенствено у областима филологије и историје. Као филолог, проучавао је српски језик и историју српске књижевности. Као историчар, проучавао је правну и друштвену историју српског народа. Сматра се за једног од водећих српских историчара деветнаестог века.[2][3]Утемељивач је Српске књижевне задруге и њен први председник. Новаковић је био четврти директор Народне библиотеке Србије. Био је члан и председник Српске краљевске академије (1906—1915)[4][5] и члан пет иностраних академија наука. За свој рад одликован је више пута од стране Краљевине Србије и неколико страних држава.БиографијаСтојан НоваковићРођен је као Коста Новаковић. Своје крштено име је касније посрбио, променивши га у Стојан. У родном граду је завршио основну школу, а потом и нижу гимназију (1857), као најбољи ученик.[6] Затим је завршио вишу гимназију у Београду (1860), а потом и београдски Лицеј, где је студирао на Правном одсеку (1863). Још као студент, почео је да се бави књижевним стваралаштвом.[7]Након краће службе у државној администрацији, Новаковић је 1865. године постављен за професора гимназије у Београду, а већ крајем исте године изабран је за редовног члана Српског ученог друштва. Новаковић је 1869. године постао библиотекар у Народној библиотеци. На тој дужности је остао до 1873. године, а у међувремену је 1871. године постао и професор на Великој школи у Београду.У пролеће 1873. године именован је по први пут за министра просвете и црквених дела, у либералној влади Јована Ристића. Исту дужност је обављао у још два наврата (1874—1875. и 1880—1883. године), у конзервативним, односно напредњачким владама. Као министар просвете спровео је реформу средњег образовања чије тековине и данас постоје (поделио је гимназију на смерове, друштвени и природни).Новаковић се 1875. године вратио професорском позиву. Предавао је светску и српску књижевност и словенску филологију на Великој школи у Београду. Као филолог и историчар, оставио је дубок траг у српској науци. Премда није, као већина његових савременика из света науке, био школован у иностранству, Новаковић је постао признати научник, веома цењен међу колегама у Бечу, Минхену, Берлину и Паризу. Један од предводника критичке школе српске историографије, Новаковић се серијом значајних историјских дела, која покривају широк временски распон од средњег века до Првог српског устанка, наметнуо као један од водећих српских историчара.Као политичар, првобитно је био либерал, а потом је пришао младоконзервативцима, који су 1881. године основали Напредну странку. Новаковић је имао истакнуту улогу у обликовању и спровођењу страначке политике, заједно са Милутином Гарашанином, Миланом Пироћанцем, Чедомиљем Мијатовићем и Миланом Ђ. Милићевићем. Вишеструки министар и посланик, Новаковић се залагао за ред, рад и поредак, и просвећене реформе, спроведене радом елите, а уз ослонац на Круну.Дипломатску каријеру започео је првом мисијом у Цариграду (1885-1892). По повратку је постао председник Државног савета. Потом је постао председник владе (1895—1896), а затим се вратио у дипломатију. Био је посланик у Цариграду (до 1900. године), затим накратко у Паризу, а потом у Петрограду, до 1905. године, када је пензионисан.По повратку у земљу, Новаковић је постао један од обновитеља Напредне странке, која је добила име Српска напредна странка. У време Анексионе кризе, Новаковић је 1909. године поново изабран, упркос малом утицају своје странке, за председника концентрационе владе. Влада је трајала само до окончања Анексионе кризе, али је Новаковић остао један од најугледнијих политичара све до своје смрти 17. фебруара (4. фебруара по јулијанском календару) 1915. у јеку Првог светског рата.9/5

BOŽANSKE SITNICE Vasa Pavković, Milan Đurić NOVO za poklon idealno Lib22 Žanrovi: Domaći pisci, Publicistika Izdavač: Službeni glasnik Broj strana: 85 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 25 cm Opis Postoje knjige čije pisanje podrazumeva znanje, nadarenost, puku prilježnost... Sve to zajedno ili makar nešto od toga pojedinačno. Ali, na kraju krajeva, potrebno je sesti za radni sto i na papir preneti zamišljeno. Ipak, to nije ova knjiga. Jer, za pisanje Božanskih sitnica potrebno je još mnogo toga – koračati ravnicom, ići uz breg, silaziti padinom, pratiti reku, verati se vododerinom, zalaziti u rit, lutati šumom... Reklo bi se odreda obične radnje, mada je retko ko od nas spreman da skrene sa asfaltiranog puta, da pođe manje ustaljenom stazom, još manje nesigurnim bogazom. Retko ko je od nas spreman da se makar i na tren oseti izgubljenim u ravnici, da posrće uz breg, da se kotrlja padinom, da se probija kroz rečni gustiš, da kvasi noge u močvarnom rukavcu, da rizikuje da mu šikara izgrebe lice i ruke... A pisanje ove knjige nije moguće bez svega nabrojanog. Postoje knjige čije čitanje podrazumeva predznanje, radoznalost, vreme... Sve to zajedno ili makar nešto od toga pojedinačno. Ali, na kraju krajeva, potrebno je sesti na stolicu, u fotelju ili na klupu, i listati stranice. Ipak, to nije ova knjiga. Jer, za čitanje Božanskih sitnica potrebno je još mnogo toga – sklopiti korice, izaći, skrenuti sa puta, uposliti telo i čula, posmatrati... uvideti da, zapravo, jedinu zbrku u prirodi pravi čovek, da je sve drugo odavno uređeno. Bez obzira na to koliko nam se sve to drugo, osim nas samih, činilo kao skup sitnica. Srbija i komentari sreda, 20.10.2010. u 22:00 Насловна страна књиге Божанске ситнице „Službeni glasnik” je između dva Sajma knjiga objavio oko 270 naslova. „Glasnikov” uređivački koncept, ističe Slobodan Gavrilović, direktor i glavni urednik, otvoren je za svaku naučnu, stručnu i kritičku misao koja tvori ili je utkana u kulturni milje Srbije. Sa jedne strane, trudeći se da rehabilituje zaboravljene umove, a sa druge da otvori prostor sadašnjim i budućim tvorcima kulturnog establišmenta, „Glasnik” je okupio najrazličitije autore, uspostavljajući demokratičan način poslovanja, ostavljajući čitaocima, kritici i sudu vremena da bira i procenjuje. „Glasnik” je u protekloj godini objavio: „Rečnik zaljubljenika u Latinsku Ameriku” ovogodišnjeg nobelovca Marija Vargasa Ljose, „Leksikon meničnog prava” Aleksandra Gloginića, „Rečnik psihologije” Artura i Emili Reber, „Enciklopediju društvenih nauka”, reprezentativnu monografiju „Izgubljena riznica manastira Mileševe” Dragiše Milosavljevića, „Crna – Istorija jedne boje” Mišela Pasturoa, „Sekstant” Marija Kopića, „Moj život” Lu Salome, „Dnevnik samoće” Vidosava Stevanovića, „Detinjstvo naroda” Vojina Matića, „Spekulacija i filozofija od Fihtea do Marksa” Milana Kangrge, i niz drugih značajnih naslova. Među najpopularnijim, što znači i najprodavanijim „Glasnikovim” knjigama, između dva sajma, našao se i „Rečnik zaljubljenika u Latinsku Ameriku” Marija Vargasa Ljose, u prevodu Milana Komnenića. Mario Vargas Ljosa je čovek svih strasti, a prevashodno strasti pisanja. Tokom čitavog života ispoljavao je strasnu ljubav prema Latinskoj Americi. Stoga je sve odrednice u „Rečniku zaljubljenika u Latinsku Ameriku” vremenski označio. Razumljivo je što se piščeva misao, podsticana ljubavlju i strašću, menjala u toku pola veka. „Sve do danas ne prestaju moje zanimanje, radoznalost i strasna ljubav prema tom složenom, tragičnom, neobičnom svetu ogromne stvaralačke nadarenosti, neopisivih stradanja i patnji, u kome se najdivniji oblici kulture mešaju sa najgroznijim varvarstvom”. (M. V. Ljosa) U izdanju „Službenog glasnika” na Beogradskom sajmu knjiga pojaviće se prvo kolo nove kolekcije „Srbija i komentari”, čiji je urednik Goran Petrović. U prvom kolu biće objavljeno pet knjiga: „Leksikon božjih ljudi” koji su priredili Slavoljub Marković i Vasa Pavković; „Ruka, boja, hram – Veliko i malo: srpsko monumentalno slikarstvo XIII veka / Na sliku cele zemlje” autora Svetlane Pejić i Milete Prodanovića; „Kupite nešto i ovde – Vek reklame/ Instant mitologizacija” autora Milanke Todić i Vladimira Pištala; „Crno u koloru – Crni humor u srpskom filmu/ Crni citat” Srđana Vučinića i Vladana Matijevića i „Božanske sitnice – Čovek i leptir/ Opis dnevnih leptira Srbije” Vase Pavkovića i Milana Đurića. Knjige u kolekciji „Srbija i komentari”, ističe Goran Petrović, tematizuju sve ono što podrazumevamo pod umetnošću i kulturom, a odlikuje ovaj prostor, ovo društvo i ovaj narod. Jedna knjiga je jedna tema, iz posebnog ugla. Većina knjiga u kolekciji „Srbija i komentari” okuplja najmanje dva autora, pa je uz tekst pridodat i veliki broj ilustracija, tako da čitalac u jednoj knjizi zapravo dobija i naučnoesejističko viđenje i književno razigravanje i vizuelnu predstavu teme. Čemu bi se mogla dodati i želja urednika da se različita viđenja ukrštaju, negde sustižu, prestižu i naprosto prate... Z. R. Представљене нове књиге колекције СРБИЈА И КОМЕНТАРИ 01. ДЕЦЕМБАР 2011. Гласник је у среду, 30. новембра у Клубу – књижари – галерији Гласник представио четири књиге, новог, другог кола колекције „Србија и коментари“ уредника Горана Петровића. Петровић је истакао да је изненађен којом се брзином остварује његова првобитна идеја за серију у којој би свака књига била другачија али увек складан спој есејистичког и стручног текста. Он је веома задовољан ауторима које је назвао репрезентацијом најбољих у којој, раме уз раме, стоје научници и писци. У ново коло укључене су књиге Читање пророчанства, Бојана Јовановића и Мирка Демића, Средњовековни путовођа Радивоја Радића и Радослава Петковића, Бити рокенрол, Петра Пеце Поповића и Михајла Пантића и Код српског писца – Кухињска дела, коју је приредио Миодраг Раичевић. За Поповића Бити рокенрол јесте сентиментално путовање кроз музику Београда и Србије од 1964. до 1996, и кроз 18 песама које су њему битне дао је ауторски поглед на историју домаћег рокенрола. Он је објаснио да се није враћао у саме почетке поп музике, јер сматра да свака генерација има своју музику, док је себи дао задатак да сачува од заборава музичаре који су стварали за његову генерацију, а којима је својим текстовима одао почаст. Пантић је оценио да књига о року јесте важна и као извор доброг расположења што је пожелео и свим читаоцима. Уместо одсутног Петковића, о књизи Средњовековни путовођа говорио је водећи српски византолог и медијевиста Радић, објаснивши на почетку да му циљ био да Србију опише очима средњевековних путника којих је било много рушећи представе да се у средњем веку ретко и мало путовало. Књига Читање пророчанства са поднасловом Изречено и проречено или о предсказањима креманских видовњака и Утваре четвртог пророштва за антрополога Јовановића је покушај да се демистификује институција пророчанстава, која су људи тражили од најдревнијих времена плашећи се онога што их чека. Он не оспорава да су припадници породице Тарабић из Кремана имали моћ да проричу, али износи низ података како су та пророчанства експлоатисана и лажирана. Демић је објаснио да је у литерарној форми желео да каже једну од могућих истина о Тарабићима, уводећи у причу и имагинарног четвртог пророка, јер је уверен да треба демистифицирати креманска пророчанства и скинути им ауру коју не заслужују. Раичевић је окупио више од 120 писаца свих генерација за литерарни кувар, да по својој вољи напишу или рецепте у које би додали мало књижевности, или књижевне текстове у које би уденули своје гастрономско умеће. Он је је књигу назвао „Ђаконијаром“ који ће подједнако задовољити књигољупце, гурмане и естете, али и лингвисте, јер показује богатство српског језика.

Ne znam iz koje godine su tačno Očuvane su kao na slikama Cena je za sve zajedno Pablo Ruiz Pikaso (šp. Pablo Ruiz Picasso,[2] Malaga, 25. oktobar 1881 — Mužin, 8. april 1973) bio je svestrani španski umetnik, jedan od vodećih i najpoznatijih slikara, vajara, crtača i grafičara 20. veka, koji je najveći deo svoje karijere proveo živeći i radeći u Francuskoj.[3] Bio je dominantna ličnost u likovnim umetnostima prve polovine prošlog veka i pokrenuo je inicijative za mnoge revolucionarne promene u modernoj umetnosti. Mada se njegovo delo obično deli na više perioda, te podele su donekle arbitrarne, pošto je njegova stvaralačka energija i mašta bila takva da je često istovremeno radio na bogatom repertoaru tema i u različitim stilovima. Sam Pikaso je to ovako objasnio: „Mnoge različite načine koje sam koristio u mojoj umetnosti ne treba smatrati evolucijom, niti koracima prema nekom nepoznatom idealu slikarstva. Kada sam imao nešto da izrazim, to sam radio bez razmišljanja o prošlosti ili budućnosti. Ne verujem da sam koristio radikalno različite elemente u različitim načinima moga slikarstva. Ako je predmet kojim sam se u datom trenutku bavio sugerisao drukčije tipove izraza, nisam oklevao da ih usvojim.” Pablo Pikaso[1] Pablo picasso 1.jpg Puno ime Pablo Diego José Francisco de Paula Juan Nepomuceno María de los Remedios Cipriano de la Santísima Trinidad Clito Ruiz y Picasso Datum rođenja 25. oktobar 1881. Mesto rođenja Malaga Španija Datum smrti 8. april 1973. (91 god.) Mesto smrti Mužin Francuska Pravac/tradicija Kubizam Uticao na Apstraktne ekspresioniste Uticaji od Fransisko Goja • Velaskez • El Greko Najvažnija dela Gernika (slika) • Gospođice iz Avinjona • Dečak sa lulom Signatur Pablo Picasso Portret Pabla Pikasa koji je naslikao Huan Gris (1912) Violon, verre, pipe et encrier, Pablo Pikaso, 1912. Rodna kuća Pikasa u Malagi Pikasova skulptura kod Krisinehama (Švedska) Uz Žorža Braka, jedan je od osnivača likovnog pravca kubizam.[4][5] Pikaso je demonstrirao izuzetni umetnički talenat tokom svojih ranih godina, slikajući u naturalističkom maniru tokom svog detinjstva i mladosti. Tokom prve dekade 20. veka, njegov stil se promenio dok je eksperimentisao sa različitim teorijama, tehnikama i idejama. Nakon 1906, fovistički rad nešto starijeg umetnika Anrija Matisa je motivisao Pikasa da istraži radikalnije stilove, čime je započelo plodno rivalstvo dva umetnika. Njih su naknadno kritičari često upoređivali kao vođe moderne umetnosti.[6][7][8][9] Pikasov rad se često karakteriše po periodima. Dok su nazivi mnogih njegovih kasnih perioda predmet debata, najšire prihvaćeni periodi njegovog rada su plavi period (1901–1904), ružičasti period (1904–1906), period afričkog uticaja (1907–1909), analitički kubizam (1909–1912), i sintetički kubizam (1912–1919), koji se isto tako naziva i kristalnim periodom. Znatan deo Pikasovog rada tokom ranih 1910-ih i ranih 1920-ih je u neoklasičnom stilu, kok je njegov rad sredinom 1920-ih često karakterisan nadrealizmom. Njegovi kasniji radovi su često kombinacija elemenata njegovih ranijih stilova. Izuzetno plodan tokom celog svog života, Pikaso je ostvario univerzalni ugled i ogromno bogatstvo za svoja revolucionarna umetnička dostignuća, i postao je jedna od najpoznatijih figura u umetnosti 20. veka. Biografija Pacifizam Pikasovo delo Uredi Pikasovo delo se svrstava u nekoliko faza i ako su pojedina razdoblja u njegovom delu predmet sporova. Može se uzimati da su to bila: plavo razdoblje (1901–1904), ružičasto razdoblje (1905–1907), doba pod uticajem afričke primitivne umetnosti (1908–1909), analitički kubizam (1909—1912), sintetički kubizam (1912—1919).[7][11][12][13] Između godina 1939. i 1940. se u Njujorku održavala velika retrospektivna izložba Pikasovog dela i tom prilikom se pokazao celokupan raspon njegovog dela i mnogi teoretičari umetnosti su ispravili svoja mišljenja o njegovom delu. Pre 1901. godine Uredi Pikaso je učio od svog oca pre 1880. godine slikarstvu i na njegovim prvim delima se može zapaziti akademski realizam a naročito na slikama oko 1896. godine i slici na kojoj je njegova sestra Lola. Godine 1897. je slikao pod uticajem simbolizma. Posle toga je nastalo doba koje se po nekada zove `modernističko“. Plavo razdoblje Uredi Plavi period je termin koji se koristi za definisanje dela španskog slikara Pabla Pikasa između 1901. i 1904. kada je slikao u suštini monohromatske slike u nijansama plave i plavo-zelene, samo povremeno zagrejane drugim bojama. Ovi mračni radovi, inspirisani Španijom, ali slikani u Parizu, sada su neke od njegovih najpoznatijih dela. Početak ovog perioda je neizvestan, možda u Španiji u proleće 1901, odnosno u Parizu u drugoj polovini godine. Čest je izbor asketskih boja i tužanih subjekta- prostitutke, prosjaci i pijanci. Pikaso je bio pod uticajem putovanja kroz Španiju i samoubistva svog prijatelja Karlos Kasagemasa. Iako se Pikaso sam kasnije prisećao: Počeo sam da slikam plavom bojom kada sam saznao za smrt Kasagemas , istoričar umetnosti Elen Sekel je napisala: ne smemo izgubiti iz vida hronologiju događaja:. Pikaso nije bio tu kada je Kasagemas izvršio samoubistvo u Parizu ... Kada se Pikaso vratio u Pariz, u maju, on je ostao u studiju svog prijatelja, gde je radio za još nekoliko nedelja da se pripremi za svoju izložbu za Vollard. radovi koje je Pikaso slikao za svoju izložbu u galeriji Ambroise Vollarda, tog leta, su generalno okarakterisani „blistavim paletama i bujnim predmetima“. U drugoj polovini 1901, plavi tonovi su počeli da dominiraju na njegovim slikama. On je naslikao nekoliko posmrtnih portreta Kasagemaka, što je kulminiralo u sumornom alegorijsku sliku La Vije, naslikanu 1903. Isto raspoloženje prožima poznatu grafiku „Skroman obrok“ (1904), koja prikazuje slepog čoveka i ženu koja vidi- oboje izgladneli, sedeći za golim stolom. Slepilo je stalna tema u Pikasovim delima ovog perioda, takođe zastupljene u „Obrok slepca“ i u portretu „Celestina“ (1903). Drugi česti predmeti uključuju ženske aktove i majke sa decom. Verovatno njegov najpoznatiji rad iz ovog perioda je „Stari gitarista“. Pikasov plavi period je usledio njegov roze period. Ružičasto razdoblje Uredi Za ružičasto razdoblje (1905–1907) je karakterističan veseliji prilaz i izraz sa toplim naranžastim i ružičastim bojama a kao motiv se opet javlja arlekin. Godine 1904, upoznao je Fernandu Olivije i ona kao i francuski slikari dali su pečat njegovom delu u ovo doba. Afričko doba Uredi Na početku Pikasovog afričkog doba (1907–1912) stoji njegova poznata slika „Gospođice iz Avinjona“ koja je inspirisana predmetima koji su doneseni iz Afrike (naročito na dve figure te slike) i ovo delo vodi ravno ka dobu i stilu kubizma. Analitički kubizam Uredi Analitički kubizam (1909–1912) je stil koji je razradio Pikaso zajedno sa Žorž Brakom. Oba slikara upotrebljavaju tamne braon tonove i oba slikara slikaju tako kao da posmatraju predmete iz više uglova odjedanput. Radi se o kretanju očne tačke koja je do tada u umetnosti uvek bila nepokretna. U to su doba slike Pikasa i Braka jako slične. Analitički kubizam se odlikuje dekompozicijom- razlaganjem realnosti u pojedine poglede koji su simultano predstavljeni u jednoj površini. Ka svojim eksperimentima su se odlučivali za jednostavne oblike predmeta koji su omogućavali poglede sa strane, odozgo i slično. Sintetički kubizam Uredi Sintetički kubizam (1912–1919) je dalji stepen u razvoju kubizma. Umetnik na slike lepi komade papira, često i tapete, novinsku hartiju i to je pojava prvog kolaža u umetnosti. Sintetički kubizam se odlikovao slobodnim komponovanjem realnih oblika u ravni slike i težnjom da se razviju kolaži. To je bila reakcija na početne tokove nefigurativne umetnosti, koja je rušila kompozicioni red slike a takođe i na fovizam i njegovu dekorativnost. Klasicizam i nadrealizam Uredi Posle Prvog svetskog rata Pikaso stvara u neoklasicizmu i ovaj povretak „ka redu“ se opaža kod mnogih umetnika dvadesetih godina 20. veka i njegova dela toga doba crpe iz dela Engra, francuskog klasiciste. U tridesetim godinama 20. veka njegovog arlekina je zamenio minotaur, što se smatra sponom između nadrealizma, kao u slici Gernika, jedne od njegovih najpoznatijih slika, koja je obeležila bombardovanje španske Gernike od strane Nemaca. Pozno delo Uredi Pikasov muzej u Malagi Pikaso je bio jedan od 250 skulptora koji su izlagali u Filadelfiji 1949. godine. U pedesetim godinama 20. veka se Pikasov stil opet promenio, kada je stvorio interpretacije po delima starih majstora slikarstva, Velaskeza, Goje, Pusena, Manea, Kurbea i Delakroa. Pikasovo kasno delo je smesa različitih stilova slikarstva i on se menjao do kraja svoga života. Njegovi radovi u njegovo doba nisu bili priznavani i on je doživeo priznanje kao umetnika koji je bio daleko iznad svoga vremena tek kasnije. Pikaso je najplodniji slikar svih vremena. Prema Ginisovoj knjizi rekorda napravio je oko 13.500 slika, 100.000 grafika, 34.000 ilustracija za knjige, i 300 skulptura. Ukupna vrednost njegovog rada je 1973. godine procenjena na 750 miliona dolara.

Michele Piccirillo - Mount Nebo 110 strana Jerusalim engleski bogato ilustrovana Микеле Пиццирилло је рођен у Казерта Царинола, у 1944. Он је био веома везан за своју прелепу родном граду, у његовим бројним и бучне, срдачном породице, а када се вратио из Царинола у Јерусалиму, у свом манастиру у Флагеллатион који се налазио на Студиум Библицум Францисцанум , никада није успео да понесете леп валигиата свежег моцарелом у својој земљи. Али он никада није заборавио да је научник, и да се боље част Царинола, посветио је драгоцено издање путописа који је крајем КСИВ века је написао момка, нотара Ницола МАРТОНИ, који је лутао горе у Јерусалим. Интересовање у историји ходочашће у свети град и сакралних објеката у њему, почевши од Јерусалима Басилица Васкрсења и храма Светог Сеплоцро да је држи, био је велики део његовог рада као историчар, да филолог и археолог; што је интерес је позајмила од свог господара, Отац Беллармино Багатти, пажљив издавач ходочашћа текстова четрнаестом веку, као да је од његовог фрањевачког брата, Николе Поггибонси. И проучавање историје базилике окружен и оданост Светих места на Западу, где је велика црква зове Светог Гроба ?? ?? она је више пута репродукована, нарочито у средњем веку, на неколико начина и учинила предмет замјенског култа ходочашћа. Овај посебан аспект западне хришћанске духовности је привукла велику нарочито у последње време, и у овој студији је окружен својом сјајном италијански студент, Рената Салварани. Најновија књига Мицхеле Пиццирилло говори о томе, а то је занимљива књига, као и вредна: његов главни аргумент, у ствари, да је направљен од маслиновог дрвета и седефасте модела цркве и киоск Гроба, увек слава скромне и рафиниране израде палестинаца, посебно Бетлехема. Сада када су политичке околности су порасли све теже, и да туризам чами, куелл`артигианато ризикује епрдерси и са собом ризик од замагљује просперитет многих породица, већински хришћански, али и муслиман. То је само један пример, међу многим које се могло урадити, научне и интелектуалне страсти која никада није била одвојена од свештеничког посвећености, од фрањевачког апостолата који се пре свега схвата као исказ, од грађанске храбрости која је понекад и набавила неки проблеми у тешкој ситуацији у Јерусалиму у данашње време. Пиццирилло је био човек милосрђа, али је мрзео компромис и волео истину: због тога није било неуобичајено да се умеша у полемику са свима који су покушали да га прежене. Ипак, он није имао непријатеља: напротив. Радио је на веома широком географском подручју, између Израела, Либана, Сирије, Јордана и чак Египта. Он је увек слободно кружио, чак иу вријеме напетости: он је познавао све на граничним прелазима и на контролним пунктовима; Био је пријатељ арапских политичара и људи из израелске владе, и третирају их као једнаке, био дом на суду краља Јордана, био близак пријатељ незаборавне краља Хусеина и многи чланови краљевске породице су научили од њега елементи историје и археологије. Укратко, ко је био Мицхеле Пиццирилло? Да би се правилно одговорили, било би неопходно да се направи историју престижног фрањевачког притвору у Свету земљу, која је радом средином КСИВ века на Блиском истоку радили рад хришћанске сведока и милосрђа, проучавање, похађање локалне хришћане, ходочасници, болесне, и држећи у исто време блиски и срдачни односи са локалним хришћанским заједницама, са Јеврејима, са муслиманима. Полазећи од почетка прошлог века, научни рад у случају је прецисандоси и бити ригорозније. Главни заслуга за то је дивна патроле фратри научници и авантуристи, прави пионири Кристијан Холи Ланд археологије. Они воде фрањевачког рођена у Пизи, Беллармине Багатти, који је живео између 1905. и 1990. изузетном научнику археологије Новог завета на јудео-хришћанским заједницама хришћанства Блиског истока у патристичком старости. Поред њега, треба да урадите дуги низ имена: очеве Цорбо, Аллиата, Де Сандоли и многе друге, који је успео у многим и није увек лако деценија прошлог века, и настављају да то учине, невероватну количину открића археолошки и историјски поље. Мицхеле Пиццирилло, који је стигао веома младо у Терресанту, био је омиљени ученик Оца Багатија. У Пиццириллу дугујемо откриће неколико раних хришћанских цркава, посебно од В-ВИИИ вијека на Блиском истоку, па чак и читавог, сјајан, изгубљеног града у каравану, Цаструм Мефа`а, који је за Арапе био Умм ар-Разас. Најфасцинантније и тако рећи сценографски аспект открића Пиццирилло-а састоји се од стотина квадратних метара драгоцених тепиха мозаика, чија је публикација постала позната широм свијета. Али његова ремек-дело био поприште Моунт Небо, импозантне каменитом оутцроп погледом на јордански пустињу, у равницама Моаба ?? ??, а која гледа на прелепу оазу коју ствара реке Јордан која се улива у Мртво море. Одатле, у јасним вечерима, светла Јерусалима се могу видети из далека. То је било од Небо (Посланика ?? ?? Монте, у арапском ал-Јабал Ан-Наби), који је према предању, пророк Мојсије предвиђен пре затварајући очи обећану земљу. Тамо у константинском добу настала је велика базилика посвећена њему. Отац Пиццирилло је радио за више деценија да оживи базилике је направио величанствен Санцтуари-музеј, око које су прикупили десетине обновљених мозаика и уз који је организовао манастир-хосписе ЛАБ-библиотеку под виновом лозом поред које, током летњих вечери, Сећам се да сам обузет Мицхеле много дугих, једноставне, лепе вечере често оживљена Царинола моцарела, Пецорино сира и вина смо донели из Тоскане (подударност: велики пријатељ Мицхаел и мој отац, Родолфо Цетолони, постао је бискуп Пиенза и Монтепулциано, главног града сира и црвеног вина ...). Сећам дивне лета од пре много година на планини Небо, заједно са многим пријатељима као Гуидо и Анна Ваннини, Францесцо Бандини, Луиги Марино, Массимо Папи и других који ће сви бити достојни есссере сећам, али да ће бити овде дуже позивају на један дер; једном, моја кћерка Цхиара, тада деветнаест, дошла је с нама. Са Цларејем, касније се вратила у Јерусалим, заједно с њеним сином (и мојим нечаком) Дариусом, који је постао велики пријатељ Мишел. И Мајкл се састао са моја два драгим пријатељима Јевреја у Јерусалиму, Симонета Делла Сета (сада диретттрице Институт за Тел Авив) Култура и њен супруг Масимо Торрефранца, коме дугујем Седер вечеру која је и увек ће остати међу лепше сећања на мој живот. Било је у Небу да је једне вечери почетком септембра, касно, пре задње капи вина пре одласка у спавање (ујутру, око шест сати, буђење два израелска борца нас је пробудио до кога смо већ навикли ), Рекао сам Мајклу да, ако бих могао да изаберем место да проведем последње године мог старог времена, то би било право, на планини Мојсија, близу његовог грожђа и његових мозаика. Питао сам га: `Хоћеш ли ми помоћи да дођем овамо?` Види, озбиљан сам? Погледао ме је, осмехнуо се и одговорио: `Да ли морамо да идемо тамо где нас Бог шаље?` Бог ми је уредио да напустим овај живот овде, у мојој Тоскани, неколико километара од села Перигнано, гдје је, прије више од једног века, рођен његов Маестро Беллармино Багатти. Какав велики творац егзистенцијалних парцела, велики писац, је Господ! Али остаци Мајкла ће се вратити тамо, у Јерусалим. Верујем да ће Мицхеле посветити трговима и улицама. Радићу да се то деси. Али његов споменик ће увек бити на планини Небо. Сећате ли се писања о којем се Гиусеппе Погги памти на Пиаззале Мицхелангиоло? Окрени се. Ово је његов споменик? Када се попнете на Небо, када сте на врху планине Мојсије, окрените се. То је споменик Мицхелеу Пиццириллу, научнику, археологу, свештенику, фрањевачком. Отац Мицхеле Пиццирилло је рођен у Цасанови ди Царинола , у покрајини Цасерта , 18. новембра 1944. из породице скромних порекла. Од свог детињства осећао је занимање да постане луталица и да оде за Свету Земљу . Након студија у Риму и Перугиа , преселио у последњих 16 година у Свету земљу , где је започео своју новајлија у ` реда Фриарс Минор на кастоди , похађа средњу школу у Витлејему , а затим Богословског факултета у Јерусалиму . Постао је фриар, а 1969. године руководио је свештеником. Завршио у Риму формирање у Теологији и Светом писму на Понтифичким атенама, а дипломирао је на Археологији на Факултету за књижевност и филозофију. У 1974. повратка у Јерусалим, где је почео своје наставне активности [1] , на СТУДИУМ Библицум Францисцанум [2] , и археолог, радећи са својим оцем цонфрере Беллармине Багатти . Покренуо је прве кампање ископавања и именован за директора Археолошког музеја за означавање Јерусалима [3] . Археолошки радови се простире на многим земљама Блиског истока , а први велики откриће се одвија у Јордану на планини Небо 1976. године, када је, приликом обнове у рушевинама Санцтуари Мојсија , даље ископавање довести до упали Цхапел Баптистрије, са драгоценим мозаикама из 6. века [4] . Од 1978. године учествовао је у ископавањима у Јордану у Јебел Мисхнаки, а 1984. у Ен-Нитлу [5] . У 1986. почиње прву кампању археолошких ископавања [6] у Умм ал-Расас [7] , који идентификује са библијском граду Мепхаат, где цркви Сан Паоло ринвиене још племенитих мозаици и докази хришћанске вере популације и муслиманима. Ископавања у режији оца Мицхаел довести до светло археолошки комплекс толико велики и важни да ` УНЕСКО каже, 2004. године, међу Светске баштине . Од 1987. до 2000. био је професор Палестинологије на Понтифичком библијском институту у Риму [8] [9] Као епиграфиста, проучава и интерпретира натписи на грчком, латинском, арапском и сиријском језику, који се налазе на мозаикама или на новчаницама и другим артефакатима. Велики број његових научних публикација, есеја и чланака у часописима, у којем је изложио историјских и археолошких истраживања спроведено око 25 година; Организује и подржава културне активности, као што су школи мозаика из Мадаба и Јерихона , показујући и промовисање узајамног поштовања и сарадње између различитих култура и религија, у местима често су укључени у рату [10] .

Reč izdavača: ’’In memoriam Dejan Medaković (1922 – 2008) Akademik Dejan Medaković rođen je u Zagrebu 7. jula 1922. godine. Gimnaziju je završio u Sremskim Karlovcima 1941. Za vreme rata živi kao izbeglica u Beogradu, gde je 1942. godine stupio kao asistent – volonter u Muzej kneza Pavla (današnji Narodni muzej). Od te godine do 1952. službuje u Muzeju grada Beograda, Ministarstvu za nauku i kulturu FNRJ, odnosno Savetu za nauku i kulturu FNRJ, i u Saveznom zavodu za zaštitu spomenika kulture. Od 1952. do 1954. godine radi u Istorijskom institutu SANU. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je na grupi za istoriju umetnosti 1949. godine. U Srpskoj akademiji nauka Medaković je 1954. odbranio doktorsku tezu Grafika srpskih štampanih knjiga XV-XVII veka. Odmah posle odbranjene disertacije 1954. izabran je za asistenta na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na grupi za istoriju umetnosti. Docent istog fakulteta postao je 1957, 1962. izabran je za vanrednog profesora, a 1967. za redovnog profesora. Na Filozofskom fakultetu vršio je razne dužnosti: bio je upravnik Odeljenja, predsednik Saveta, predstavnik Fakulteta u Univerzitetskom savetu, a u školskoj 1971/72. i 1972/73. godini bio je i dekan ove ustanove. Akademik Dejan Medaković je 31. decembra 1982. godine po svojoj molbi otišao u penziju, iako je mogao da služi još pet godina. Za dopisnog člana SANU izabran je 27. aprila 1972. godine, 7. maja 1981. izabran je za redovnog člana SANU, a 11. februara 1999. za predsednika SANU. Od 1981. do 1985. bio je sekretar Odeljenja istorijskih nauka SANU, a 1985. izabran je za generalnog sekretara SANU, a tu dužnost vršio je do 1994. godine. Godine 1958. Medaković je boravio na tromesečnoj specijalizaciji u Nemačkoj, a 1964/65. godine postao je stipendista fondacije Alexander von Humbolt i tu godinu proveo je mahom na radu u Zentral institut Kunstgeschichte uMinhenu. Posebnu delatnost Medaković je razvio u Matici srpskoj u Novom Sadu. Odmah posle osnivanja Odeljenja za likovne umetnosti Medaković je 1964. godine postao sekretar ovog Odeljenja, a istovremeno i član Predsedništva i tu dužnost je vršio do 1986. godine. Bio je član Saveta Matice srpske. Od pokretanja Zbornika za likovne umetnosti Matice srpske, 1965. Medaković je glavni urednik ovog časopisa, od kojeg je izašlo 30 tomova. On predstavlja prvi časopis kod Srba posvećen isključivo istoriji umetnosti. Od osnivanja Instituta za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu, maja 1968, Medaković je član Naučnog veća ovog Instituta. Član je austrijskog Društva za proučavanje XVIII veka. Godine 1995. izabran je za redovnog člana Evropske akademije nauka u Salcburgu. Godine 2001. izabran je za redovnog člana naučnog društva Leibnic Societ u Berlinu. U tri mandata biran je za predsednika Skupštine Vukove zadužbine. Godine 1981. dobio je „Prosvetinu” nagradu za književnost, istoriju i filozofiju, a 1987. austrijsku nagradu „Anton Gindely-Preiss”. Slede: Sedmojulska nagrada Srbije (1989), Herderova nagrada (1990), Oktobarska nagrada Beograda za Efemeris i (1990), nagrada za životno delo Zadužbine „Jakov Ignjatović” za Efemeris II (1991) i nagrada Beogradskog izdavačko-grafičkog zavoda za Efemeris III (1992). Godine 1994. dobio je izvanredni Zlatni beočug Beograda i Narodne biblioteke za najčitaniju knjigu u Srbiji. Odlikovan je od Svetog arhijerejskog sinoda Ordenom sv. Save i stepena (24. septembra 1990), Velikim krstom za zasluge Savezne Republike Nemačke (26. septembra 1990) i Krstom Republike Austrije „Litteris et artibus”. Od predsednika Republike Mađarske dobio je Zlatnu medalju. Od predsednika Republike Jugoslavije, Orden Vuka St. Karadžića, I stepena. Od mitropolita zagrebačkog: Orden Katarine grof. Celjske 2007. godine, I stepena. Dobitnik je brojnih plaketa, povelja i zahvalnica od mnogih nacionalnih institucija (Narodni muzej, Muzej grada Beograda, Narodna biblioteka, Univerzitetska biblioteka, Matica srpska, Fakultet likovnih umetnosti, grad Kruševac itd.). Povelju Saveza društava konzervatora Jugoslavije dobio je 1975, godišnju nagradu Društva konzervatora Srbije 1987, a 1990. godine uručena mu je povelja Društva konzervatora Srbije za izuzetan doprinos na zaštiti spomenika kulture Kosova i Metohije (povodom 600. godišnjice Kosovske bitke). Dobitnik je i nagrade Kruna despota Stefana Lazarevića i Zlatnog prstena despota Stefana Lazarevića. Predavao je na nizu evropskih univerziteta, akademija nauka i naučnih instituta, učestvovao na mnogim naučnim skupovima u zemlji i inostranstvu. U SANU bio je predsednik organizacionog odbora Međunarodnog skupa „Zapadnoevropski barok i vizantijski svet” (1989). Pored niza studija i priloga iz struke, Medaković je objavio i knjige: Beograd u starim gravirama, 1950; Grafika srpskih štampanih knjiga XV–XVII veka, 1958; Srpski slikari XVIII–XX veka, 1968; Putevi srpskog baroka, 1971; Tragom srpskog baroka, 1976; Manastir Savina, 1976; Hilandar, 1978 (sa D. Bogdanovićem i B. J. Đurićem, koja je štampana na nemačkom, engleskom, francuskom i japanskom jeziku); Srpska umetnost u XVIII veku, 1980; Srpska umetnost u XIX veku, 1981; Sentandreja, 1982 (sa D. Davidovim): Svedočenja, 1984; Istraživači srpskih starina, 1985; Letopis Srba u Trstu, 1987 (sa Đ. Miloševićem); Barok kod Srba, 1988; Kosovski boj u likovnim umetnostima, 1989; Serbischer Barock, 1991; Traženje dobra, 1995; Srbi u Beču, 1999. (isto i na nemačkom); Otkriće Hilandara, 2001; Izabrane srpske teme I 1996, II 2001, III 2002. i IV 2005, 2006, IV 2007. Izdavačka kuća „Prometej” izdala je u dva izdanja: Dunav, reka jedinstva Evrope i 2006. knjigu Josif II, kao i monografiju „Sveta gora fruškogorska”. Medaković se bavi i književnošću. Još pre Drugog svetskog rata objavljivao je priče, pesme i putopise. Zbirku pesama Motivi objavio je 1946. godine, a 1966. u izdanju beogradske „Prosvete” zbirku pesama Kamenovi. Srpska književna zadruga mu je 1987. godine izdala zbirku pesama Umir, a „Bagdala” iz Kruševca 1989. zbirku pesama pod nazivom Niska. Srpska književna zadruga objavila mu je 1994. zbirku pesama Znak na stegu, a iste godine Gradska biblioteka „Karlo Bijelicki” u Somboru knjigu pesama Zaveštanje. Izdavačko preduzeće „Prometej” iz Novog Sada izdalo je Medakovićevih pet knjiga poezije 2000. godine zajedno sa novim pesmama pod naslovom: Sve čudnije je čudo. Isti izdavač izdao je knjigu pesama Pečalna tišina. Najzad, Beogradski izdavačko-grafički zavod je izdao pet knjiga Medakovićeve proze pod nazivom Efemeris – hronika jedne porodice (I – 1990, II – 1991, III – 1992, IV – 1993, V – 1994). Isto delo u dva izdanja „Prometej”. Izdavač „Kairos” u Sremskim Karlovcima štampao je pet knjiga Medakovićevih kratkih priča: ’’Povratak u Rakitije’’, ’’Ptice’’, ’’Orlov slet’’, ’’Parastos u Sr. Karlovcima’’ i ’’Lumen Karlovačke gimnazije’’. Medakovićeve pesme su prevedene na engleski, mađarski, nemački, esperanto, italijanski i češki jezik. Efemeris I preveden je 1995. na francuski.’’

Prvak drame Stanoje Dušanović 25.g umetničkog rada 1948.g *Album-AI01*03-2022 Proslava 25.petogodišnjice Umetničkog rada Stanoja Dušanovića Prvaka drame Vojvođanskog Narodnog Pozorišta U Novom Sadu ,u subotu 27.marta,1948.g početa k u 20.časova uz program Stanoje Dušanović (Ruma, 5. novembar 1906 — Novi Sad, 28. oktobar 1987) bio je srpski i jugoslovenski glumac, reditelj, upravnik pozorišta. Sin glumaca Ljubice i Jevte Dušanovića. Pripadao je čuvenoj porodici glumaca, među kojima su bili i sestra Julka, brat Milorad, snaha Zagorka, supruga Ilinka i deca Biserka i Jevto. Budući da je rastao u glumačkom okruženju i sam se opredelio za ovu profesiju, veoma rano. Još od detinjstva je živeo životom glumaca na gostovanjima i u pozorištu uz svoje roditelje, a teškoće takvog načina života je mogao da prihvati isključivo zahvaljujući svom glumačkom daru. Godine 1919, dakle u svojoj 13. godini, postaje statista u SNP-u, a 1925. postaje stalni pozorišni član ovog pozorišta. Tadašnji sekretar Društva za SNP, Kamenko Subotić, dočekao je Stanoja rečima: „Evo nam naslednika Pere Dobrinovića!` U sezoni 1926/27. godine je bio angažovan u Narodnom pozorištu u Beogradu, gde su već igrali njegov brat Milorad i snaja Zagorka. Dana 1. septembra 1928. ženi se sa glumicom Ilinkom Dugandžijom. Pismo glumca Stanoja Dušanovića Pozorišnom odboru SNP-a, 5. maja 1936. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine. Godine 1927, 31. radi u SNP-u u Novom Sadu, a od kraja 1931 do 1933. biva angažovan od strane Narodnog pozorišta Vrbaske banovine u Banjaluci. Organizator i stvaralac Nakon toga, zajedno sa Nikolom Dinićem i Dobrivojem Radenkovićem osniva Beogradsko povlašćeno pozorište, sa kojim je gostovao po Banatu, Sremu i Srbiji. U isto vreme, oko 1933, počinje da režira. Sezonu 1934/35. provodi u beogradskom Narodnom pozorištu – sekciji za Dunavsku banovinu, a od 1935 do 1937. u SNP-u radi kao: glumac sekretar, reditelj, direktor Drame i v. d. upravnika Pozorišta. Od 1. avgusta 1937. do početka Drugog svetskog rata, 1941. godine bio je član Narodnog pozorišta Dunavske banovine „Kneza namesnika Pavla“ Logoraško pozorište Rat je proveo u zarobljeništvu u Nemačkoj, u Alendorfu, Bad Sulcu i Cvikau. U Alendorfu zajedno sa Dušanom Bratićem i Bogdanom Cvijanovićem osniva logoraško pozorište. Posle povrede noge, 1943. biva poslat u bolnicu, pa u Bad Sulc, gde ponovo osniva logoraško pozorište i učestvuje u njegovom radu kao izvođač i kao organizator. Komade je pisao po sećanju. Tamo su izvođeni komadi: Koštana Bore Stankovića, Sumnjivo lice Branislava Nušića (prva dva čina), Šolja teja Šarl-Luj-Etjen Nitera i Žozefa Derleja, skeč Mića dendi i kontesa de Bonfi i to sve u njegovoj režiji. Takođe su priređivani razni recitali i šaljivi raporti pa se na taj način podizao moral ostalim logorašima. Milan Ajvaz kao Ser Frensis Česni i Stanoje Dušanović kao Lord Fokurl Baberli u komadu `Karlova tetka`, Narodno pozorište Dunavske banovine, Novi Sad, 1939. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine. Oslobođenje Nakon oslobođenja, 1945. godine, stupa u Vojvođansko (Srpsko) narodno pozorište u kojem ostaje ceo radni vek, osim sezone 1951/52. koju je proveo u Sarajevu. Nastavio je da igra i nakon penzionisanja, sve do 1968. Sažetak U Srpskom narodnom pozorištu je pored glumačkih, obavljao i poslove sekretara, direktora drame i v. d. upravnika Pozorišta. Tokom svoje karijere odigrao je preko 200 glavnih i 158 epizodnih uloga, a režirao je 42 komada.

U dobrom stanju! Korice malkice zaprljane i iskrzane po ivicama nista strasno! Unutrasnjost u dobrom i uredniom stanju! Oto Bihali Merin, [1] prozvan Oto Bihalji Merin[2][3] (Zemun, 3. januar 1904 — Beograd, 22. decembar 1993) je bio srpski i jugoslovenski književnik, publicista, istoričar umetnosti i likovni kritičar jevrejskog porekla Početkom HH veka, u austrougarskom Zemunu, odrastao je između dve kulture i dva jezika. Studirao je slikarstvo i istoriju umetnosti u Beogradu, dok je sa 20. godina studije nastavio u Berlinu. U Nemačkoj je počeo da objavljuje književne i filozofke tekstove na nemačkom jeziku. Sa Đerđom Lukačem radio je u časopisu nemačkih, levo orijentisanih intelektualaca „Die Linkskurve“ (Leva krivina). U Beograd se vratio 1928. godine, gde je bio pilot ratnog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije. Ovaj period ostaje zabeležen jer je zajedno sa bratom Pavlom Bihalijem osnovao časopis „Nova literatura“ i izdavačku kuću Nolit. Zbog zdravstvenih problema vraća se u Nemačku. U Nemačkoj je bio svedok značajnih tragičnih događaja 30-ih godina, a kao član Komunističke partije Nemačke u narednim godinama živeo je u ilegali u Francuskoj, Švajcarskoj, Španiji i drugde. Kada je počeo Drugi svetski rat, vratio se u Kraljevinu Jugoslaviju 1941. godine. Završio je u ratnom zarobljeništvu kao oficir. Nakon završetka rata vratio se u Beograd, gde je skromno živeo do smrti 1993. godine. Napisao je na desetine knjiga i to uglavnom o umetnosti. Zaslužan je za popularizaciju moderne i naivne umetnosti i slikarstva u Jugoslaviji. Njegove su knjige, sjajno opremljene i u velikim tiražima, objavljivane i prodavane u čitavom svetu, a najviše u Nemačkoj. Prezime Bihalji U članku Slobodana Kljakića u dnevnom listu „Politika“ od 1. februara 2015. nalazi se sledeće objašnjenje: „ U jednom od naših mnogih susreta, kada mi je svedočio o svojoj porodici, „Nolitu” i bratu Pavlu, pitao sam Ota kako to da se preziva Bihalji-Merin, da li je to u ikakvoj vezi s nizom pseudonima kojima je, zbog konspiracije, pre 1941. potpisivao tekstove i knjige. Oto se široko osmehnuo, a u očima mu je zaiskrio blesak – potvrda njegove spremnosti da govori o lepšim stranama i događajima iz burnog, mnogim opasnostima opterećenog života. U neizbežnom džemperu s rol okovratnikom i somotskim sivim pantalonama, žustro je ustao sa stolice i počeo svoje svedočenje. Kada je predao prvi tekst za objavljivanje u „Borbi” potpisao se sa „Bihali-Merin”. Sutradan je, međutim, u potpisu video „Bihalji-Merin”. Pomislio je da je reč o štamparskoj grešci, ali se to ponovilo još jednom, pa opet. Zainteresovao se za stvarni razlog te promene, ali niko od kolega i prijatelja iz redakcije nije mogao da mu pojasni o čemu je reč. Konačno ga je traganje odvelo do slovoslagača u štampariji „Borbe”, čoveka koji je do tada u svim slučajevima intervenisao i umesto da Ota potpisuje sa „Bihali-Merin” pretvarao njegovo prezime u „Bihalji-Merin”. Na direktno pitanje zašto to čini, slagač ga je čudno pogledao i prostodušno odgovorio da „nije srpski” da se potpisuje kao Bihali, zbog čega je on na sebe preuzeo da ga preimenuje u Bihalji. „Učinio je to po svom tačnom osećanju za srpski jezik. Objašnjenje mi je bilo simpatično, uverljivo i dopadljivo. Prihvatio sam njegove razloge i tako je i ostalo”, objasnio mi je Oto kako je postao Bihalji-Merin

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Autor - osoba Hamvaš, Bela Naslov Naime / Bela Hamvaš ; [prevod sa mađarskog Sava Babić] Jedinstveni naslov Ugyis. srpski jezik Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1994 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Orbis, 1994 (Beograd : ČIP štampa) Fizički opis 132 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Babić, Sava, 1934-2012 = Babić, Sava, 1934-2012 Zbirka ǂBiblioteka ǂBrevijar (Broš.) Napomene Prevod dela: Ugyis / Hamvas Béla. Tiraž 1.000. Str.124-132: Hamvaš - romansijer plus--- / Sava Babić Predmetne odrednice Hamvas, Béla, 1897-1968 Poslednji roman. „Naime“, najkraći je od svih Hamvaševih romana. Kao da je posle „Karnevala“ (1200 stranica) pisac mogao da sažima romansijersku građu i do ciglih pedesetak stranica, a da to i dalje ostane mnogoznačan, i po idejama i po karakterima ličnosti, roman za koji hi se moglo naknadno tvrditi da je i obimom mnogo veći i razgranatiji. A Hamvaš priča prilično jednostavno i sumornu priču o nekoliko ljudi koji su stigli sa severa i koji su sasvim drugačije pristupili ljudskim vrednostima i iščašili zglobove sveta, urnisali ceo život i obezvredili čoveka. Anatomija vlasti, rekli bismo. Sažeta ¡storija ovoga veka, još tačnije. Zapravo, jednostavan užas. Ali pre svega roman, štivo koje se čita kao roman. (Iz pogovora Save Babica) Bela Hamvaš (mađ. Hamvas Béla, Eperješ (danas u Slovačkoj), 23. marta 1897. – Budimpešta, 7. novembra 1968) bio je mađarski pisac i esejista. Hamvašova dela su uglavnom objavljena nakon njegove smrti i svi rukopisi još nisu dostupni. Odrastao je u Bratislavi kao dete protestantskog sveštenika. Otac mu se bavio pisanjem i predavanjem mađarske i nemačke književnosti. Godine 1915. Bela upisuje kadetsku školu, i ubrzo upoznaje strahote Prvog svetskog rata na ukrajinskom i italijanskom frontu – dva puta biva ranjen, doživljava nervni slom i odbija da primi odlikovanje. Posle rata porodica se seli u Budimpeštu gde Hamvaš od 1919. do 1923. studira nemački i mađarski. Isprva se izdržava novinarstvom radeći kao esejista i prevodilac. Radove objavljuje u periodici, a 1927. se zapošljava kao bibliotekar, gde ga zatiče Drugi svetski rat. Poslom pisca izdržavao se samo za kratko - pre rata Hamvaša nisu prihvatali reakcionari i klerikalni krugovi, a posle rata komunisti. Tokom rata tri puta biva mobilisan, 1942. je na ruskom frontu. Prilikom opsade Budimpešte 1945. dezertira, a jedna granata uništava njegov stan i u njemu sve rukopise i knjige koje je sakupljao godinama. Tu je bio veliki broj knjiga iz raznih oblasti ljudskog znanja - filozofije, prirodnih i društvenih nauka, teorije umetnosti, psihologije, kao i projekat „Stotinu knjiga“ svetske književnosti. Osim tekstova objavljenih u periodici i knjige „Nevidljivo zbivanje“ objavljene 1943, jedini, slučajno sačuvani rukopis iz ovog prvog perioda Hamvaševog rada je kapitalna Scientia sacra. Nakon rata, 1948. zajedno sa svojom ženom Katalinom Kemenj objavljuje knjigu Revolucija u umetnosti, apstrakcija i nadrealizam u Mađarskoj i ubrzo zbog svojih stavova koji se nisu uklapali u Lukačev model komunističkog kulturnog entuzijaste, gubi mesto bibliotekara dospevajući na crnu listu, čime mu je onemogućeno objavljivanje knjiga i dostojno zaposlenje. Nakon ovog poniženja, Hamvaš u položaju koji ga je zadesio vidi prednost za usavršavanje i ne obazire se na spoljašnje događaje. Između 1951. i 1964. godine radio je kao nekvalifikovani radnik u hidroelektranama na Tisi, Inoti i Bokodu, u teškim uslovima. Radi je i kao magacioner, ekonom, zemljoradnik, pomoćni fizički radnik, a istovremeno danonoćno je radio na svojim spisima. Kad god je imao slobodno vreme, prevodio je sa sanskrita, hebrejskog i grčkog i pisao o kabali, zenu i sufizmu. Između 1959. i 1966. završio je „Patmos“, svoj poslednji veliki rad. Njegov rad ostao je u rukopisima sve do njegove smrti. U novosadskom časopisu „Hid“ objavljena su dva njegova eseja, „Drveće“ i „Orfej“, a od 1976. i mađarski časopisi polako počinju da objavljuju Hamvaševe eseje, pa je 1987. u Pečuju objavljena zbirka njegovih eseja „Duh i egzistencija“. Sa 67 godina je konačno dobio penziju. Bela Hamvaš je umro od hemoragijskog moždanog udara 1968. godine. Sahranjen je u Sentendreu. Godine 1990. posthumno je dobio mađarsku nagradu Košut. Značajna dela Scientia sacra, duhovna baština drevnog čovečanstva (1988)[2] Patam I–III (1992–93) Karneval (1985) U određenom pogledu (1991) Naime (1991) MG135

U dobrom stanju Novaković, Stojan Vaskrs države srpske Pronijari i baštinici : (spahije i čitluk sahibije) Udava ili Samovlasno apšenje za dug Srednjovekovna Srbija i rimsko pravo Poslanica Stojana Novakovića / Stojan Novaković priredio i predgovor napisao Obrad Stanojević u redakciji Marka Mladenovića Jezik srpski Godina 1986 Službeni list SFRJ, 1986 (Beograd : Kultura) Fizički opis 267 str. : slika autora ; 24 cm Klasici jugoslovenskog prava. Kolo 1 ; 1 Napomene Tiraž 2.000 Predgovor: str. 5-10 Stojan Novaković - život i delo: str. 11-31 Važnija dela Stojana Novakovića: str. 265-266. Predmetne odrednice Teorija države i prava -- Srbija Stojan Novaković(1842 – 1915) je Srbin zaista impresivne biografije. Ostaje zapamćen kao filolog i istoričar, koji je zahvaljujući svom naučnom radu postao predsednik Srpske kraljevske akademije i prvi predsednik Srpske književne zadruge.. Bio je najbolji đak niže gimnazije u Šapcu, da bi višu gimnaziju i trogodišnji Licej(odsek za pravne nauke), potom završio u Beogradu. Započeo je karijeru kao profesor gimnazije, a zatim je postao bibliotekar Narodne biblioteke, da bi 1872. godine postao i profesor Velike škole, preteče Univerziteta u Beogradu. Vrlo brzo se svojim radovima, koji obuhvataju i srednjovekovne teme,a li i Prvi srpski ustanak, nametnuo kao vodeći srpski istoričar svog doba i predvodnik kritičke škole srpske istoriografije. Iako za razliku od tadašnjih srpskih intelektualaca nije stekao svoje obrazovanje van granica Kneževine Srbije, ipak je uživao i međunarodni ugled: cenjen je bio u Beču, Minhenu, Berlinu i Parizu. U politici je najpre pripadao tzv mladokonzervativcima, da bi zajedno sa Milutinom Garašaninom, Milanom Piroćancem, Čedomiljom Mijatovićem i Milanom Đ. Milićevićem, osnovao Naprednjačku stranku U politici se zalagao za red i poredak i prosvećene reforme, s osloncem na krunu. Još 1873., prvi put je imenovan za ministra prosvete, u Vladi Jovana Ristića, da na toj funkciji ostao čak tri mandata. Kao ministar zaslužan je za reformu u kojoj je gimnazija dobila dva smera: prirodni i društveni, što je ostalo do današnjih dana. Svoju diplomatsku karijeru započeo je misijom u Carigradu(1885-1892), da bi potom bio još jednom bio poslanik u Carigradu, a onda u Parizu i Moskvi. Bio je višestruki ministar i poslanik, ali i predsednik jedne od najdugovečnijih vlada za vreme Aleksandra Obrenovića. Koliko je zaista bio jedan od najuglednijih srpskih političara, govori i činjenica da je za vreme Aneksione krize(1909), uprkos malom uticaju svoje stranke, bio izabran za predsednika koncentracione vlade. Novakovićevo nezavršeno delo Narod i zemlja u staroj srpskoj državi, imalo je znatan uticaj na unapređivanje naučnih znanja o srpskom narodu u srednjem veku. Ono svedoči o Novakovićevoj opredeljenosti da u srpskoj sredini orijentiše istoriografiju tako da se zainteresuje „za sve bez razlike pojave života narodnog“, kako je to sam lepo i formulisao.

Jovan Tomović : VREMEPLOV GORNJEG MILANOVCA U OSAMDESET KAZIVANJA , Grafoprint Gornji Milanovac 2015, tvrdi povez, str. 182. Očuvanost 4; ima autorovu posvetu. Predmetne odrednice Горњи Милановац Јован Томовић (Коштунићи, Горњи Милановац, 1932) српски је привредник, друштвенополитички радник, документариста свога завичаја и хуманитарни радник. Биографија Јован Томовић (1932) рођен је у Коштунићима. Основну школу завршио је у Брајићима, малу матуру у чачанској гимназији, Средњу економску започео у Чачку а завршио у Крагујевцу.[1] Вишу економску школу завршио је у Београду. У периоду од 1951. до 1956. године ради у Среском задружном савезу Горњег Милановца као економиста. После тога руководи Задружном штедионицом (1956—1960). Свој радни век најдуже проводи у ПИК-у Таково у Горњем Милановцу, као генерални директор (1960—1985). Био је на челу спољнотрговинског предузећа Centrocoop у Београду (1985—1990), затим директор фирме Mobex у Београду (1990—1996)[2], након чега је седам година руководио својом фирмом Toja. Значајну улогу имао је и у друштвенополитичком животу општине Горњи Милановац, те је у два мандата био потпредседник општине и један мандат председник општине. Био је и републички посланик. Привредни маг Године 2015. прослављено је 45 година откако је у горњомилановачкој фабрици ПИК Таково почео да се производи генерацијама најпопуларнији слаткиш у нашој земљи. За долазак еурокрема из Италије заслужан је управо тадашњи директор Јован Томовић. Слаткиш који је донео са једног службеног пута у Италији 1969. године, дегустирао је заједно са сарадницима и предложио им да то постане главни производ Такова са којим ће освојити тржиште тадашње Југославије. За покретање тог посла било је потребно повући храбар потез и подићи позајмицу од 10 милиона долара. Власник италијанске фирме Гандола продао је Такову лиценцу за производњу, рецептуру, име производа, као и за технологију. Фабрика за производњу еурокрема почела је са радом 1970. године и врло брзо се показало да је то био изванредан пословни потез. Овај гигант је запошљавао петину од тадашњих 17.000 становника Горњег Милановца. Публицистика Хроничар Горњег Милановца Јован Томовић је својеврсни хроничар свога града. Аутор је следећих публикација: Белешке са поуком и истином уместо штита, Графопринт, Горњи Милановац 2010. Есеји из провинције, Графопринт, Горњи Милановац 2012. Времеплов Горњег Милановца, Графопринт, Горњи Милановац 2015. Стручна литература Храна : приручник о саставу и прехрамбеним вредностима намирница и пића, Графопринт, Горњи Милановац 2000. Хуманитарни рад Јован Томовић је истакнути хуманитарни радник о чему сведочи и његово деловање на челу Друштва Србије за борбу против рака, добровољној непрофитној организацији са социјално-хуманитарним циљевима основаној 1927. године. За свој рад одликован је: Орденом рада са сребрним венцем, Орденом рада са златним венцем, Орденом заслуга за народ – другог реда и Седмојулском наградом – као највишим одликовањем у Србији, за постигнуте резултате у стваралштву, као и Орденом италијанске владе Cavaliere Officiale.

Лео Перуц: СНЕГ СВЕТОГ ПЕТРА Издавач: ЛОГОС, Београд, 2016 Број страна: 2018 Тврд повез, ћирилица Књига је нова Снег Светог Петра трећи је роман Леа Перуца (1882-1957) који се појављује пред нашим читаоцима. Приликом првог објављивања, 1933. године, прошао је слабо у поређењу са његовим ранијим бестселерима: након доласка нациста на власт, све књиге Перуцовог издавача Золнаја (Zsolnay) проглашене су непожељним за дистрибуцију у немачким књижарама, чиме је круг његовог читалаштва углавном сведен на Аустрију. Поновну рецепцију доживео је, заједно са осталим Перуцовим романима, тек крајем осамдесетих година прошлог века. To је свакако штета, јер се Снег Светог Петра бави различитим темама које су биле изузетно актуелне у доба његовог настанка, али и деценијама касније, а мотив наговештен у наслову готово је визионарски искоришћен. Каснији романи, од ``Шведског коњаника`` до постхумно објављеног ``Леонардовог Јуде``, нису се бавили савременим тренутком. *** У ``Снегу`` аутор експериментише укрштајући различите књижевне технике и жанровске елементе: слично као и у неким ранијим делима, ``Од девет до девет`` и ``Мајстору Судњег дана``, Перуц овде виртуозно користи лик непоузданог приповедача, тако да се кроз наговештаје пружене у тексту могу изградити два противречна читања романа - један у духу психолошке фантастике, а други на граници са научнофантастичним жанром. Пажљивом читаоцу неће промаћи тренуци колебања нити честе противречности у Амберговом извештају, као ни лајтмотивска употреба одређених детаља - од помињања ``Зимске бајке`` преко набавке аутоклава до најважнијег, поновног искрсавања питања „Зашто вера у Бога нестаје са овога света?“ који појачавају претпоставку да се ради о кошмарном сну. С друге стране, заплет тог кошмара је и сувише детаљно и логично разрађен да би се тек тако одбацио. Перуц, наиме, описује донкихотски покушај барона фон Мелхина да поврати религију у савремени свет. Барон притом користи чисто научне методе: покушава да синтетизује кључни састојак ражане главнице, који сматра неизоставним покретачем верског заноса код људи, и да његову делотворност испроба на својим сељацима. He изненађује што је Перуц за баронове опите одабрао управо ражану главницу, из које је Алберт Хофман неколико година касније синтетисао лизергинску киселину, потоњи ЛСД - халуциногени ефекат ове гљиве био је познат одраније, а заметак идеје о њеној вези са верским покретима налазимо већ у Перуцовом раном роману ``Од девет до девет``. Овде, међутим, није крај Перуцовој вештој конструкцији нити његовој далековидости: тако, барон планира да управља вештачки пробуђеном вером у Бога и да за новог немачког цара крунише далеког, непознатог потомка Фридриха II. Избор овог средњовековног владара и читав низ антимодерних идеја које барон заговара заправо живо подсећају на идеје Штефана Георгеа и његовог круга, а пре свега на Ернста Канторовица и његову утицајну и популарну биографију Фридриха II. Тим путем Перуц прикривено критикује култ личности са готово месијанским цртама, који је тридесетих година био у оштром успону. Док се у самом роману као нова вера нашег доба отворено именује само „преврат“, а под утицајем дроге сељаци постају ватрени комунисти, и потпуно прећуткивање друге идеологије која је у том тренутку увелико овладала Немачком попут верског лудила - било је довољно индикативно за Перуцове савременике који су умели да читају између редова. Иако идејно изузетно „густо“ и сложено штиво које награђује и поновно читање, ``Снег Светог Петра`` истовремено је питак и узбудљив роман који својим читаоцима нуди вешто уклопљене црте различитих жанрова и, помало неочекивано, љубавну причу која све време трепери на граници између тривијалног и трагичног, у складу са двострукошћу читавог текста. Поговор Тијане Тропин

VILLEROY & BOCH - Ukrasni tanjir `Bataille de Ligny` Korišćen je kao zidni tanjir, ide zajedno sa kukicom za kačenje koja se lepi na poleđinu tanjira - vidljiva je na jednoj slici. Dimenzije Prečnik: 21 cm Visina: 1,5 cm Težina: 340 g Natpis ispod slike: BATAILLE DE LIGNY (Bitka kod Linjija) 16 Juin 1815 Žig na dnu: VILLEROY & BOCH (u traci ispod crteža Merkura) METTLACH (u polukrugu ispod trake) METTLACHER KUPFERSTICH * UNTERGLASURDEKOR * SEIT 1809 * MADE IN GERMANY (kružno oko svega) Žig se ne može tačno datirati. Svakako druga polovina XX veka. 1748. godine ugledni trgovac Francois Boch (Fransoa Boš) započeo je proizvodnju keramičkog posuđa u selu Audun-le-Tiche (Odan-le-Tiš) u vojvodstvu Lorena. Njegovi tanjiri, šolje, lonci i posude imali su jednostavne oblike, ali su bili vrhunskog kvaliteta i zbog toga je njegova roba postala poznata u relativno kratkom vremenskom periodu. Nakon početnog uspeha, 1767. godine sa braćom je osnovao kompaniju “Jean-François Boch et Frères“, i podigao fabriku u mestu Septfontaines (Sefonten), nedaleko od luksemburške tvrđave. Uskoro su i drugi biznismeni pokušali da kopiraju uspeh Francoisa Bocha, a jedan od njih bio je i Nicolas Villeroy (Nikola Vilrua) koji je 1789. godine na reci Saar osnovao fabriku zemljanog posuđa u Vaudrevangeu (Vdrevong, danas Wallerfangen). 1809. godine Boch je kupio benediktinsku opatiju u mestu Mettlach (Metlah) na reci Saar, gde je uspostavio moderan mehanizovan sisetem za proizvodnju posuđa. Mnoge mašine je dizajnirao sam Boch i njegovi su izumi započeli novu eru u kojoj je ručna proizvodnja keramike zamenjena industrijskom proiuzvodnjom. Danas je ova barokna zgrada još uvek sedište kompanije “Villeroy & Boch”. Pierre Joseph Boch (Pjer Žozef Boš), kojeg je u trgovinu uveo brat Françoisa, uveo je poboljšanja u sistem osiguranja za radnike tokom 1812. godine. Taj sistem uveliko je premašio efikasnost često hvaljenog sistema socijalnog osiguranja koje je 70 godina kasnije uveo nemački vođa Bismack (Bizmark). Kako bi preživeli na evropskom tržištu, dva konkurenta, Jean-Francois Boch i Nicolas Villeroy, spojili su tri svoje fabrike u jedno poslovno preduzeće. Venčanje njihove dece 1842. godine još više je povezalo obe porodice. Od 1846. godine “Villeroy & Boch” je u Septfontainesu započeo revolucionarni proces u proizvodnji keramičkih pločica, koji je uticao na čitavu industriju, a pločice širom sveta se i danas rade na isti način. Posle odvajanja oblasti Saar od nemačkog Rajha 1920. godine, kao posledice I Svetskog rata, “Villeroy & Boch” je ostao bez tamošnjih fabrika, i otkupio je fabrike u Nemačkoj koje su grupisane kao korporacija sa sedištem u Dresdenu (Drezden). Posao je ponovo napredovao i kompanija je uskoro imala 10.000 radnika. Međutim, recesija je uzela svoj danak i do 1931. godine fabrike u Bonnu i Wallerfangenu morale su da budu zatvorene. Posle II Svetskog rata kompanija je opet izgubila velik deo kapaciteta: mnoge fabrike su bile razrušene, neke su eksproprisane u Istočnoj Nemačkoj a one u Saarskom bazenu našle su se u francuskom području. Ipak, kompanija se polako oporavljala, naročito proizvodnjom sanitarija i keramičkih pločica. Porastao je i interes za tradicionalno dizajniran porcelan, pa je kompanija 1976. godine kupila poznatu fabriku “Heinrich” u mestu Selb (Zelb). 1986. godine kompanija je otkupila brend “Gallo Design”, koji je proširio asortiman prema ukusu mlađih kupaca. U isto vreme počela je uspešna saradnja sa Palomom Pikaso koja je razvila uspešnu kolekciju pločica, pribora za jelo i kristala. 1987. godine “Villeroy & Boch” je pretvoren u akcionarsko društvo. Iako fabrikom više ne rukovode članovi porodice, mnogi još uvek rade na različitim pozicijama u kompaniji, i presudan broj akcija je u rukama porodice. Većinu akcija danas poseduje turska holding kompanija “Eczacibasi ” (Ekzađibsi). Prodaje se bez držača za tanjir. (121/19-45/147-kp/1362)

Knjaževac BIGZ, 1991. Odlično očuvano, osim malog potpisa prethodnog vlasnika (mene) na predlistu. (Veličanstven) prevod Arpada Vicka Jedan od najboljih (istočno)evropskih romana o epohi komunizma i tragičnim izborima koje su morali da prave intelektualci. Remek-delo evropske književnosti XX veka. Najbolje i najkvalitetnije izdanje ovog romana u kultnoj Prosvetinoj ediciji koju je uređivao Milorad Pavić. Odlično očuvano, posveta na predlistu. Odlaskom Đerđa Konrada zaklopila se u evropskim razmerama jedna epoha u kojoj su prirodni i vidljivi delovi društva bili kritički intelektualci koji nisu ćutali kada je trebalo govoriti i čije su biografije bile sastavljene od uzbudljivih i traumatičnih epizoda iz savremene istorije svoje zajednice. U izmenjenom socijalnom, kulturnom i medijskom kontekstu takvi intelektualci, koliko god bez njih bila nezamisliva evropska istorija posle prosvetiteljstva, više nisu mogući. Sasvim precizno: nije više moguća njihova uloga, jer kritički duh mišljenja, utemeljen u prosvetiteljstvu i racionalnosti, ne uspeva da obnovi sopstvenu javnu snagu posle globalne marginalizacije kulture. Kultura je zamenjena `beskrajnom zabavom` i lakim žanrovima potrošačke civilizacije koji pogoduju samozaboravnom i neupitnom prihvatanju date realnosti kao jedino moguće, dok kultura, po samoj svojoj prirodi kritička i subverzivna, sumnja i preispituje, zagovara raspravu i oblikuje snage modernizacije i pobune. Tihi glas, prodorno mišljenje 1 foto: lajos soos / mti via ap I u najvećem delu Konradovog života bilo je mnogo lakše ćutati nego govoriti, biti saputnik koji se prilagođava režimima i ideološkim porecima, redom koji su u 20. veku dolazili, uvek tvrdeći da je to zauvek i da, kao logičan plod istorije, više nikada neće ni otići. Istorija minulog veka puna je takvih intelektualaca kod kojih znanje i lični i društveni moral nisu bili ni u kakvom savezu, ali je postojanje intelektualaca Konradovog kova jedna od najvažnijih priča moderne evropske istorije. Advertisement Romansijer i esejista Konrad obeležio je poslednjih decenija evropsku književnost i mišljenje o najvažnijim društvenim temama savremenog doba. Dve takve ideje imale su posebnu snagu i privlačnost za nekoliko evropskih generacija. Konrad je, najpre, na presudan način učestvovao u oblikovanju ideje Srednje Evrope koja se pokazala kao jedna od najuticajnijih ideja evropskog mišljenja u poslednjoj deceniji Hladnog rata. Za Konrada to nije bio ni geografski, ni meteorološki pojam, već način da se na vrhuncima Hladnog rata oblikuje međuprostor u kome će kulturno posredovanje dovesti do političkog i vojnog detanta. `Već i sam pojam Srednje Evrope je prenosan i osporava blokovske granice`, kaže Konrad u slavnom eseju `Postoji li još san o Srednjoj Evropi` napisanom na samoj sredokraći osamdesetih godina. Paradoksalno, ali, uprkos istorijskim i političkim promenama koje su usledile, temeljno promeniviši lice Evrope, ovaj medijatorski karakter panevropskog projekta nije izgubio privlačnost niti snagu upozorenja. `Srednjoevropljanin je onaj koga vređa, iritira, uznemirava, kome smeta podeljenost našeg kontinenta`, naglašava Konrad. Podeljenost Evrope u političkoj stvarnosti, koja se u toku Konradovog života menjala tako dramatično i ponekad se činilo nepovratno, pisac prevazilazi iskustvom srednjoevropskog i evropskog trajanja. Na obalama evropskih reka, a za Konrada Dunav je ključna evropska reka, talože se geološki slojevi evropske istorije i kulture. Upravo je kultura ona osnova na kojoj Konrad pronalazi mogućnost prevazilaženja političkih granica, državnih surevnjivosti i istorijskih nasleđa. `Kulturna mapa Evrope nema mnogo dodirnih tačaka s kartom državnih granica.` Na tom tvrdom uverenju, izloženom nebrojenim iskušenjima istorijskog i političkog iskustva 20. veka, pri čemu su sva ta iskušenja deo piščeve biografije, utemeljena je jedna od najizrazitijih i najprodubljenijih esejističkih avantura savremene Evrope. Advertisement Ključna tema Konradove esejistike jeste ideja antipolitike kao moćnog instrumenta slobodnih ljudi i kritičkih intelektualaca koji odbijaju, demaskiraju, demistifikuju i kritički razmatraju projekte i postupke vladajuće politike. U Konradovom razumevanju antipolitika nije poricanje smisla politike, jer bi to bilo građanski neodgovorno, već upravo temeljno preispitivanje trenutno dominantne politike i zagovaranje kritičkog mišljenja kao načina da ograničimo moć obesnih vladara. Antipolitika je utoliko pohvala građaninu i piščev nauk kako živeti u malim narodima u kojima život ne može proteći bez istorije, ali se neprestano valja truditi da se on uredi tako da, ipak, bude podnošljiv. Konradova snošljiva država, u kojoj su jedinke građani a ne podanici, od svojih stanovnika ne traži ni smrt ni pokornost kao garancije privrženosti. Konrad je znao ono što su, predani specijalističkim umećima, ličnom umrežavanju i prividnom individualnom prevazilaženju konkretne društvene situacije, mnogi intelektualci modernih vremena zaboravili: društva teške istorije, pune nerešenih nasleđenih konflikata, pritom krhkih institucija i mutnih demokratskih tradicija, imaju šansu za demokratski preobražaj samo ako se uspostavi figura građanina i ako se kritičke snage društva ne povuku pred himerama populizma, autokratije i socijalne ravnodušnosti. Otuda Konradovi eseji ostaju veliko zaveštanje jedne duboko promišljene i jednako duboko proživljene egzistencije. Ako je iskustvo Konradovog života u najvećem svom delu bilo dramatično, ono je u piščevim esejima i romanima pretočeno u iskustvo koje se tiče svih nas, u smirenu mudrost koja uči i inspiriše, u životnu sabranost koja zna da se nijedan pustošni horizont ne može prevladati bez humanističkog vitalizma ljudi uverenih da svoju sudbinu ne smeju predati u ruke bezumnih stihija i bezumnih ljudi. Prirodno je što je čovek takve biografije napisao javno pismo Viktoru Orbanu u času njegove najveće moći: `Uveren sam da ste upravo Vi najveća štetočina među mađarskim političarima od promene političkog sistema. Nikome nije uspelo da nagomila toliko neosnovanih tvrdnji, neistina i kleveta, Vi ste šampion. Vaš najvredniji patriotski čin bila bi ostavka na funkciju koju obavljate.` Ako zamenimo samo dva-tri imena u Konradovom pismu, moći ćemo to isto pismo da pošaljemo bilo kom populističkom vladaru našeg doba. Život Đerđa Konrada jeste velika i paradigmatična priča 20. veka. Kao dečak je preživeo užase Drugog svetskog rata. Potom je usledio dolazak komunizma u Mađarsku i uspostavljanje represivnog jednopartijskog sistema. Kao mladić bio je svedok i učesnik Mađarske revolucije 1956. godine. Nije napustio zemlju, kao mnogi iz njegove generacije, ali nije odustao ni od borbe u kojoj će mu proći decenije života. Koliko je duhovne snage bilo potrebno tom čoveku da u pustinji jednopartijskog komunizma ostane postojan kritičar i nepotkupljivi svedok svog doba. Gotovo da nije imao saveznika osim svojih uverenja i velikih ideala slobode i demokratije. Svedočio je političkoj represiji u godinama i decenijama koje su usledile. U jednopartijskom komunističkom sistemu Konrad je disident koji nije mogao da objavljuje svoje knjige od 1974. do 1988. godine. U prvim godinama tranzicije Konrad je jedan od vođa demokratske opozicije u Mađarskoj. Od 1990. do 1993. bio je predsednik Međunarodnog PEN-a. Konradovi romani Odlazak od kuće i povratak kući i Pomračenje sunca, na brdu jesu izvrsna autobiografska proza koja, osim slike jednog uzbudljivog i ispunjenog života, daje i razuđenu sliku 20. veka u Istočnoj Evropi. Odlazak od kuće i povratak kući je roman o detinjstvu i odrastanju u Mađarskoj i Srednjoj Evropi tokom Drugog svetskog rata. Konradov roman na uzbudljiv način prati detinjstvo glavnog junaka, potonjeg pisca, koji od mirnog građanskog života u unutrašnjosti Mađarske odjednom, na samom početku rata, pada u najteža iskušenja života: roditelji bivaju odvedeni u logor, a on sa sestrom pokušava da preživi odlazeći od kuće i skrivajući se u getoima i podzemljima ratne Budimpešte. Kada se rat završi, junaci shvataju da povratak nekadašnjem životu i porodičnom miru građanskog života nije moguć i da iskušenja tek predstoje. U romanu Pomračenje sunca, na brdu Konrad nastavlja priču o istoriji u svom životu. Roman izbliza prati komunističku epohu Mađarske i Istočne Evrope od kraja Drugog svetskog rata do kraja 20. veka. Slikajući vreme, ljude i događaje, Konrad je, kao svedok i učesnik, ispričao upečatljiv roman o istoriji koja se umešala u ljudske živote i o ideologiji koja je htela da bude jedina stvarnost u tim životima. S posebnom pažnjom Konrad pripoveda o nekim od ključnih događaja u tom periodu: nacionalizaciji imovine, uništenju građanske klase, neuspešnoj mađarskoj revoluciji 1956. godine, političkim progonima i montiranim procesima u Mađarskoj i Istočnoj Evropi, pojava spoljne i unutrašnje emigracije, sve do pada Berlinskog zida i vremena tranzicije koji su usledili. Tako je svedočanstvo o našem vremenu postalo i priča o našem životu. Zajedno sa ranijim Konradovim romanima kakvi su Posetilac ili Osnivač grada, Gubitnik ili Vrtna zabava, piščevi autobiografski romani istrajno i sugestivno pripovedaju nekoliko socijalnih modela i genezu njihovog obistinjenja u istorijskom kontekstu: od modela građanskog društva pre Drugog svetskog rata, potonulog pred užasima modela nacističkog totalitarizma, preko modela komunističkog vlasništva nad društvom, do modela društva u tranziciji koje postepeno traga za vlastitom slobodom. Istorija se, međutim, ostvaruje u običnom ljudskom životu, zbog čega, recimo, u romanu Gubitnik veliki entiteti evropske istorije 20. veka imaju sledeći oblik: ludnica, porodica, rat, politika, opraštanje, iskustvo gubitka. Da bi se razumela intenzivna potrošnja istorije, koja odavno prevazilazi moći običnih ljudi koji nastavljaju da je konzumiraju, Konrad uvodi figuru vrta kao preko potrebnog individualnog odmaka od zahuktalih istorijskih tokova, dok u ravni pripovedanja poseže za samosvesnom, ironičnom interpretacijom istorije. Progonjen i osuđivan, cenzurisan i zabranjivan, Konrad je uvek bio slobodan čovek koji nije odstupao od svog mišljenja i od svojih uverenja. Savremenici su ga zapamtili kao razumnog i odmerenog čoveka koji pažljivo sluša i upućeno govori, zainteresovanog za kritičko mišljenje i za dijalog, kao čoveka koji, uprkos svim svojim iskustvima, nikada nije bio ogorčen. Verovao je da se u dijalogu mogu razrešiti najkomplikovanija pitanja, a da traumatična iskustva prošlosti moraju biti osnov za prevazilaženje nesporazuma u savremenosti i oblikovanje razumnijih rešenja u budućnosti. Redak i izuzetan čovek, Đerđ Konrad je bio jedan od najrazumnijih ljudi koje sam upoznao. Nikada se ne može dovoljno naglasiti šta je značila njegova podrška Srpskom PEN centru, niti šta su za našu intelektualnu zajednicu značili njegovi dolasci u Beograd, Novi Sad i Budvu tokom protekle tri decenije. Divan čovek, tihi glas, prodorno mišljenje. Gojko Božović

Lepo očuvano Humanizam (latinski), kulturni i filozofsko-naučni pokret koji je težio obrazovanju ličnosti po antičkim uzorima; u širem smislu reči obnova klasične kulture. KNjIŽEVNOST antika helenska književnost rimska književnost srednjovekovna renesansa trečento petrarkizam barok rokoko klasicizam novi vek prosvetiteljstvo sentimentalizam preromantizam romantizam realizam nadrealizam naturalizam parnasizam simbolizam impresionizam modernizam postmodernizam savremena Može se reći da je humanizam i renesansu uslovilo više faktora. Nezadovoljstvo srednjim vekom, gde je crkva bila svemoćna i kažnjavala svakog ko ne misli kao ona, nastanak gradova i pojave građanske klase, kao i pronalasci u nauci (razvijaju se matematika, geografija, mehanika, astronomija...), samo su neki od faktora... Okruženi delima na latinskom jeziku i antičkim građevinama, počeli su da se interesuju za život ljudi u vreme starog Rima i Grčke. Postoji nekoliko eventualnih razloga: da se pobegne od postojećeg života ili da se dođe do saznanja o svemu što je prethodilo. Humanizam je zaokret srednjeg veka ka svemu što je antičko. Humanisti su ljudi koji su učili latinski i grčki jezik, koji su izučavali antički život i umetnost. Latinski nisu koristili samo za čitanje, nego i za razgovore u salonima, kao i za pisanje svojih dela. Humanizam i renesansa traje od 14. pa do kraja 16. veka. Za renesansu je vezan pojam humanizma. Humanizam je jedan vid renesanse. Kolevka mu je Italija, a začetnik Petrarka. Ubrzo se proširilo i na ostatak Evrope. Uzori su traženi i nađeni u kulturi, životu, književnosti i umetnosti starih Grka i Rimljana. Čovek je tek u humanizmu dospeo u sam centar pažnje. Do tada se sve vrtelo o Bogu i ideji da se treba odricati od života, dok se u humanizmu verovalo da se njegova sreća nalazi na Zemlji. U filozofiji se zastupalo gledište da je etički ideal slobodan čovek i da čovek treba da bude merilo svih vrednosti. U srednjem veku crkva je potisnula taj ideal, pa su humanisti počeli borbu protiv srednjovekovnog-monaškog gledanja na svet i kult ličnosti. Pesnici Petrarka, Bokačo i Aligijeri su našli u starim Rimljanima ideale aktivnih ljudi i nacionalne veličine Italije. Sastavljaju se zbirke dela poreklom iz antičkog Rima, jedan od primera je i tzv. Gesta Romanorum. Nemačka je upoznala humanizam preko velikih sabora u 14. veku, a vođe su mu bili: Erazmo Roterdamski, Rajhlin i Melanhton. Humanizam je oživeo laičko obrazovanje, potisnuo sholastiku, latinski jezik je popravljen po klasičnim uzorima itd. U vezi s humanizmom je i reformacija, jer je predstavljala pobunu oslobađanja ličnosti protiv crkvene stege i dogmi. U 17. veku veku, pošto se gubio u pukom formalizmu, humanizam se u Nemačkoj morao povući pred životnim realizmom, koji je vodio računa o profesionalnim i staleškim interesima i dostignućima prirodnih nauka; u Nemačkoj književnosti značajan doprinos su dali: Lesing, Herder, Vilau, Gete, Šiler i dr. Ceo pokret je težio da uzdigne individuu na visinu čiste čovečnosti. Renesansa (rinascità na italijanskom, od latinskog renasci, u značenju „ponovo se roditi, preporoditi se”; renaissance na francuskom u značenju „preporod”[1]; a po njemu u srpskom i drugim evropskim jezicima), period u evropskoj civilizaciji neposredno nakon srednjeg veka. Obično se smatra da se zasniva na porastu interesovanja za klasične nauke i vrednosti.[1] Renesansa je takođe bila svedok otkrivanja i istraživanja novih kontinenata, zamene ptolomejevskog kopernikovskim sistemom astronomije, raspada feudalnog sistema i porasta trgovine, kao i pronalaska ili primene potencijalno moćnih inovacija kao što su papir, štamparstvo, pomorski kompas i barut.[2] Međutim, za tadašnje naučnike i mislioce, to je prvenstveno bilo vreme oživljavanja klasičnog učenja i mudrosti nakon dugog perioda kulturnog pada i stagnacije.[1] Renesansa kao kulturno-istorijski pojam je najpre označavao doba od 14. do 16. veka kao period u kome je došlo do ponovnog interesovanja za klasičnu antiku i procvata umetnosti, da bi se zatim ovim pojmom označavalo kulturno stanje prelaznog doba od srednjeg veka do novog doba, naročito u Italiji.[1] Pored toga, ovaj pojam se primenjuje i da označi srednjovekovne preteče renesanse – karolinška renesansa. Od 19. veka se u istoriografiji koristi da označi epohu. Duh renesanse je na kraju imao mnogo oblika, ali se najranije izrazio kroz intelektualni pokret koji je dobio ime humanizam. Pojam renesansa je u uzajamnom odnosu sa pojmom humanizam. Humanizam se odnosio na naučno-duhovni sadržaj ovog razdoblja, a renesansa na celokupnu kulturu tog vremena. Humanizam su pokrenuli sekularni književnici, a ne naučnici-klerici koji su dominirali srednjovekovnim intelektualnim životom i koji su razvili sholastičku filozofiju.[2] Humanizam je započeo i ostvario plod prvo u Italiji. Njegovi prethodnici bili su pisci klasične erudicije poput Dantea i Petrarke, a glavni protagonisti Đanoco Maneti, Leonardo Bruni, Marsilio Fičino, Đovani Piko dela Mirandola, Lorenco Vala i Kolučio Salutati. Pad Konstantinopolja 1453. i velikog dela Grčke pod vlast Otomanskog carstva, dao je humanizmu veliki podsticaj, jer su mnogi vizantijski naučnici izbegli u Italiju, donevši sa sobom važne knjige i rukopise i tradiciju grčke naučne i filozofske misli.[1][2] Humanizam je imao nekoliko značajnih karakteristika. Prvo, za predmet je uzeo ljudsku prirodu u svim njenim različitim manifestacijama i dostignućima. Drugo, naglašavao je jedinstvo i kompatibilnost istine koja se nalazi u svim filozofskim i teološkim školama i sistemima, kroz doktrinu poznatu kao sinkretizam. Treće, isticao je dostojanstvo čoveka pojedinca i umesto srednjovekovnog ideala asketskog i pokajničkog života kao najvišeg i najplemenitijeg oblika ljudske delatnosti, humanisti su se usmerili na stvaralačku borbu i pokušaje da se ovlada prirodom.[2] Konačno, humanizam se radovao ponovnom rođenju izgubljenog ljudskog duha i mudrosti. Međutim, u nastojanju da ga povrate, humanisti su pomogli u konsolidaciji novog duhovnog i intelektualnog pogleda i razvoju novog korpusa znanja. Efekat humanizma bio je da pomogne ljudima da se oslobode mentalnih ograničenja koje nameće religiozna ortodoksija, da inspiriše slobodno ispitivanje i kritiku, i da inspiriše novo poverenje u mogućnosti ljudske misli i stvaralaštva.[2] Iz Italije novi humanistički duh i renesansa koju je izazvao proširili su se na sever u sve delove Evrope, potpomognuti pronalaskom štamparstva, što je omogućilo eksplozivno širenje pismenosti i klasičnih tekstova. Najvažniji među severnim humanistima bio je Deziderije Erazmo, čije je delo Pohvala ludosti (1509) iskazalo moralnu suštinu humanizma u njegovom insistiranju na iskrenoj dobroti nasuprot formalnoj pobožnosti. Intelektualna stimulacija koju su pružili humanisti pomogla je da se pokrene reformacija, od koje su, međutim, mnogi humanisti uključujući Erazma, ustuknuli. Do kraja 16. veka bitka reformacije i protivreformacije zaokupila je veliki deo energije i pažnje Evrope, dok je intelektualni život polako pristizao granicama prosvetiteljstva. Zanimanjem za prirodu čoveka, renesansa ponovo oživljava antiku, u kojoj je u središtu pažnje takođe bio čovek. Posle humanizma, koji je oživeo antičku književnost, početkom 15. veka dolazi do obnove te tradicije i u likovnoj umetnosti. Renesansa se najsnažnije razvijala u Italiji, a zatim i u Nemačkoj i Holandiji. Osnovni paradoks doba renesanse je što je želja za vraćanjem klasičnim vrednostima, zasnovana na odbacivanju srednjeg veka, donela novoj eri ne preporod antike već rađanje modernog čoveka.[1] Pojam[uredi | uredi izvor] Leonardo da Vinči Pojam renesansa (preporod), prvi put je 1550. godine upotrebio italijanski umetnik i istoričar umetnosti Đorđo Vazari[2] za umetnost koja je nastala u 13. veku. Njegova kasnija upotreba dolazi iz francuskog jezika gde ga je upotrebio francuski istoričar Žil Mišle, a prešao je u široku upotrebu u 19. veky zahvaljujući švajcarskom istoričaru umetnosti Jakobu Burkhartu.[2] U skorije vreme postoje određene sumnje u ispravnost pojma „renesansa” primenjenog na likovne umetnosti u momentu rađanja moderne Evrope.[2] Bukvalna primena ove reči, a koja je u svojim korenima trebalo da izrazi povratak antičke umetnosti nakon vekova u zaboravu i konstruisanje novih umetničkih formi na osnovu nje, postala je sumnjiva nakon otkrića koja pokazuju linije kontinuiteta između umetnosti antičkih civilizacija i onih iz perioda srednjeg veka.[2] Međutim, ne može se ignorisati gomila pisanih dokaza epohe o umetničkim delima, koji bez sumnje pokazuju brigu perioda oko postizanja sklada u svojim postignućima. Ti pisani dokazi nemaju presedan u ranijim razdobljima. Pisci renesanse su bili ubeđeni da mogu identifikovati određeni progres u umetnosti koji je pravio značajnu razliku između svoje epohe i onih koje su im prethodile. Takav osećaj, ili bolje zadatak, odnosno postojanje određenih ciljeva za koje se trebalo boriti i izboriti, čine da se još jednom vratimo samim umetničkim delima u potrazi za određenom potvrdom tog samopouzdanja koje je vidljivo u komentarima prvih kritičara i poštovalaca renesansnih dela koji su o njima govorili i pisali. Analizom stvari više je nego očigledno da su vizuelne umetnosti renesanse postale vodič jednog novog izraza određenih ideala koji se tiču čoveka i društva, a u isto vreme predstavljaju jednu novu viziju verovanja hrišćanske vere, preko jednog zajedničkog vokabulara ljudskog iskustva koji dele tadašnji posmatrači umetničkih dela. Umetnost renesanse je savršen primer kako traženje idealizovane forme ujedno može biti i jedan duhovni izazov koji posmatraču donosi jedno osećanje božanske savršenosti preko savršeno idealizovane ljudske figure, ili u arhitekturi proporcija jedne građevine. Preliminarni i najvažniji period ovog iskustva bio je period umetnikovog ponovnog ispitivanja prirode, kome su sada predočeni novi zahtevi koji se tiču tehničkog umeća i estetskog suda. Literatura koja je o umetnosti pisana u periodu između 14. veka i 16. veka, takođe pokazuje da je pogled na umetnike kao društvena i kreativna bića doživeo značajne promene kao posledica njihovog uspeha, tako da je pred sami kraj renesanse lični stil jednog umetnika bio isto onoliko bitan kao i njegovo tehničko umeće, ili sposobnost da izvrši jednu narudžbu, kako bi postao priznat u javnosti kao majstor. Moguće je da se više ne veruje u anonimnost srednjovekovnog umetnika, ali fragmentirani dokazi koji o njemu postoje, nude jednu nedovršenu sliku u poređenju sa slavom umetnika renesanse i mestom koje zauzima u literarnim tradicijama umetničke kritike perioda. Uzrok konfuzije i diskreditovanja pojma renesansa, u mnogim situacijama treba tražiti u njegovim zloupotrebama, često rađenim u širem evropskom kontekstu. Izvan Italije, primenjivao se ne samo na period u kom se, na jedan selektivan način, usađuju površinski kvaliteti italijanske renesanse, naročito ornamenti u umetničkim stilovima drugih regiona, već takođe i na ranije periode u kojim se, kako u Italiji tako i u drugim regionima Evrope, rade drukčije stvari. Na primer. Nije moguće niti treba uvek tražiti paralelizme kroz Evropu 15. veka u nečemu što možemo identifikovati kao jedan zajednički „stil”, nego treba tražiti jedan zajednički pristup usmeren ka širenju mogućnosti umetničkog izraza uopšte. U 15. veku kako u Italiji tako i u Flandriji, umetnici su pažljivo posmatrali svet koji ih okružuje stvarajući nove tehnike kako bi prikazali svoja otkrića. Uspostavljanje forme medalje kao podloge za portrete i alegorije, zahvaljujući Italijanu Antoniju Pizanelu, pripada istoj epohi u kojoj Van Ajk, na severu Evrope, primenjuje svoju tehniku slikarstva u ulju, koja je najverovatnije bila najsavršenija tada poznata tehnika u Evropi, predstavljajući sa najvećom mogućom preciznošću svoje opservacije sveta koji ga je okruživao. Za vreme dužeg perioda, koji se kreće od početka 14. pa do početka 16. veka, postoje dva stila međunarodnog karaktera: jedan koji zovemo međunarodna gotika, i drugi koji označava procvat jedne nove kulture u Italiji, koja će se proširiti na ostale delove Evrope nakon 1500. godine. Prvi je u vezi sa procvatom jednog zajedničkog stila koji se bazirao na ideji Evrope kao jedne jedinstvene hrišćanske imperije, čiji su se zajednički ciljevi izrazili kroz naizmenične pozive na krstaške ratove za oslobađanje zemalja istočnog Sredozemlja, kolevke hrišćanstva, od okupacije „nevernika”. Drugi je u vezi sa jednom Evropom koju čine agresivne nacionalne države, čiji je imaginarni horizont prevazilazio granice Evrope, obuhvatajući trgovinu i nove kolonije na tek otkrivenim prekomorskim teritorijama. Oba stila su se razvila na osnovama jedne zajedničke kulture, a širili su se putem dvorskih metoda i protokola, razmenom umetničkih dela — i, zašto ne reći, razmenom samih umetnika kao diplomatskih poklona među vladarima. Početkom 16. veka ta situacija se upravo menjala, kako bi se usvojio jedan novi oblik protoka umetničkih dela, uslovljen dolaskom reformacije. Ako se smatralo, u jednom opštem smislu, da je Italija glavna pozornica renesanse, to je zato što se upravo tu nalazi najveća koncentracija umetničkih dela i pisanih dokaza o njima; u celini jedan kumulus vrlo koherentnih dostignuća. Nedostatak pisanih komentara sa severa Evrope 15. veka i uništavanje većeg dela umetničkog nasleđa rođenog na severu, kroz viševekovne verske sukobe, čine da linije njegove evolucije budu daleko manje očigledne. Moćni gradovi-države poznog srednjeg veka bili su pokrovitelji umetnika kako bi se podsticala proizvodnja predmeta koji su, u širem smislu i pored svoje umetničke vrednosti, poslužili i kao propagandni materijal u korist vladara, različitih vidova vlasti i njihovih lokalnih korporacija. Crkva je takođe tražila umetničko ulepšavanje svojih građevina u svakoj lokalnoj zajednici, kako bi povisila vlastiti prestiž pred svojim susedima. Tako se rodio jedan umetnički duh koji se bazirao na suparništvu među gradovima-državama, ali i među pokroviteljima i korporacijama koji su u njima postojali. Time se ohrabrivala razmena znanja i umeća kada god bi to prilike tražile. Nastanak i prilike[uredi | uredi izvor] Atinska škola, (1509–11) Rafael, freska, Vatikanske odaje u Vatikanu. Nastanak renesanse se obično stavlja u prostor severne Italije na kraju 13. veka. Od 12. veka mnogi gradovi severne Italije su osetili ekonomski napredak kao posledica prekomorske trgovine. Tadašnji najveći trgovački centri su bili Đenova, Venecija i Firenca. Zbog ratova između nemačkih careva i papa u Italiji, tokom srednjeg veka nije postojala centralna država koja bi oduzela politički i privredni prioritet gradovima-državama. Ovi uslovi, privredni napredak i relativna politička sloboda, uticali su na nastanak renesansnog čoveka. Uporedo s postojanjem kulturnih centara i centara moći podsticaj razvoja u umetnosti je učinio da su se vladari i moćni ljudi mogli predstaviti u najboljem svetlu svojim suparnicima. U 15. veku, posebno u Italiji, pojavio se preporod, ili makar jedno progresivno, često kontradiktorno i na kraju trijumfalno oživljavanje klasičnog supstrata, čije su etičke i estetske vrednosti nanovo iskorišćene u okviru hrišćanskog iskustva podložnom izazovima svoga doba.[1] U Italiji, gde je gotski stil jedva prodro, sećanje na rimsku veličinu nije bilo tako udaljeno. Nebrojeni spomenici su svedočili o tome – uprkos raspadanju usled delovanja prirodnih sila – prisutni čak i pre talasa velike arheološke aktivnosti doba renesanse. Grčka filozofska misao je veoma poštovana a njeno širenje je ubrzao dolazak grčkih akademika koji su iz Carigrada prebegli na Zapad. Filozofski pokret u kom su Aristotelova i Platonova tradicija suprotstavljene jedna drugoj, pratio je jedan veliki talas akademske i naučne aktivnosti tokom kog su otkriveni i pažljivo uređivani brojni antički rukopisi, iskopavani ostaci rimske kulture i prikupljane starine. Pojava štamparije i štampane knjige je omogućila širenje klasične kulture, a biblioteke – kao ona u Vatikanu – osigurale su njihovo očuvanje za nove generacije. Novi humanizam koji je veličao čoveka veličajući hrišćanskog Boga i koji je paganske umetničke forme stavio u tu službu, a genijalnost izuzetnih pojedinaca u službu čovečanstva, izrazio se kroz dva osnovna aspekta u svetu umetnosti: prvi je intelektualni, čija je osnova kult lepote koju bi se preko platonizma moglo integrisati u hrišćanstvo bez ikakve opasnosti od jeresi; drugi je estetski koji se sastoji od postepenog odustajanja od vizantijskih shvatanja umetničke forme i hrišćanskih ideala, u korist modelovanja realizma jednog antropomorfnog ideala koji je imao svoj model u starogrčkim statuama. Tako se istoriju renesanse može posmatrati kao postepeno, i ne bez poteškoća, napredovanje u osvajanju ovog realizma, zatim njegovu dominaciju – gde je umetničko i formalno savršenstvo jedna vrsta materijala koji je odraz ovih ideoloških koncepata; i na kraju kroz njihovo posrnuće, odnosno momenat kada ovi koncepti počinju da dominiraju samo shvatanje stvarnosti. Renesansa je stoga prvo afirmisanje a zatim trijumf novog poretka koji ima svoj uzor u klasičnoj tradiciji Antike. Humanizam je oslobodio individualnost kreativnih umetnika i mislioca, ali je takođe svoju osnovu imao u potpuno intelektualnom idealu savršenstva koji je identifikovan s hrišćanskim Bogom jednom veoma domišljatom sintezom. Kao takav, on je zadovoljavao aristokratsku i obrazovanu publiku, ali je imao vrlo slab apel na pojedince iz nižih društvenih slojeva, a ponekad su se i među samim umetnicima javljale poteškoće u prilagođavanju novim idejama. Ovo je posebno uočljivo u nezavisnim centrima, gde bogate umetničke tradicije nisu olako menjane novim idealima. U Italiji, gradovi Venecija i Parma su bili među najvažnijim takvim centrima, gde je intelektualizam firentinskih i rimskih humanista vodio neuspešnu borbu protiv poetskog duha koji je bio osetljiv na stvarnost i skloniji sanjarenju nego prostom zadovoljenju intelekta.[1] Izvan Italije, duh renesanse se susretao s različitim stepenom prihvatanja zavisno od toga koliko je mogao da prodre u nacionalne tradicije. Na primer, Francuska pa čak i Holandija su mu bile naklonjenije nego Nemačka i Iberijsko poluostrvo Španije i Portugalije.[1] Uzimano je nekoliko različitih polaznih tačaka za nastanak renesanse. Jedna tradicija stavlja njen početak na kraj 13. i na početak 14. veka u delo slikara Đota. Prema ovom argumentu, Đoto je umetnik kojim počinje renesansa uvodeći formalističku i duhovnu fleksibilnost koju je kasnije drugi začetnik, Mazačo samo produbio. Teorija ima svoju atraktivnost ali ne i potporu u činjenicama. Naime, revolucionarnu umetnost Đota i Mazača razdvaja talas stila međunarodne gotike koji preferira arabesku minijaturnog slikarstva umesto izraza trodimenzionalnog prostora i realističnog modeliranja forme. Tek vek nakon Đota, slikari se ponovo bave više formom nego linijom i estetika monumentalnosti nanovo ima primat nad minijaturom. Tako je ispravnije reći da renesansa počinje kvatročentom, što je i povezano sa određenim istorijskim okolnostima: trenutna ravnoteža među silama koje su vladale Italijom, jačanje papske vlasti koja je sa sobom donela obnovu stare slave Rima i njegove duhovne veličine, i na kraju, razvoj humanističkih ideja. Konačno, dva fenomena su zaslužni za procvat originalnih dela posebno u slikarstvu: prvi se tiče nezavisnosti umetničkih centara, a drugi oslobađanja ličnosti pojedinaca s ambicijom da se afirmišu i budu prihvaćeni kao individualne ličnosti s vlastitim karakterom čak i u slučaju grupnih radova. Ova opšta povezanost u razvoju umetnosti i simultana težnja ka različitosti individualnih stvaraoca, uporedo se javlja u arhitekturi, vajarstvu i slikarstvu. Firenca, na čelu sa arhitektom Bruneleskijem, vajarem Donatelom i slikarem Mazačom, započinje pokret.[1] Profesionalna udruženja i društveni status umetnika[uredi | uredi izvor] U renesansi se menja društveni status umetnika. U srednjem veku ne poznajemo umetnika kao individualca. Oni su tada smatrani običnim zanatlijama, a svoja dela nisu potpisivali. U doba renesanse umetnici već nisu anonimni a neki poseduju i visoki društveni status. Đentile Belini dobio je kneževsku titulu od Fridriha III, a Ticijan je od Karla V dobio titulu viteza. Nekim umetnicima je pošlo za rukom da se obogate, ali ipak se držalo da su umetnici pripadnici nižeg staleža, jer je njihova aktivnost zahtevala upotrebu ručnog rada. Neki od najznačajnijih umetnika tog doba su: Rafaelo Santi, Leonardo da Vinči, Mikelanđelo Buonaroti, Donatelo i drugi. Tipični grad-država centralne i severne Italije s kraja srednjeg veka je bio pod upravom najbogatijeg sloja stanovništva koji se organizovao u udruženja ili saveze – nezavisne zajednice trgovaca, bankara i zanatlija proizvođača – koji su dominirali svim delovima ekonomskog i političkog života. Firentinsku republiku su osnovali trgovci te je sva vlast bila u njihovim rukama. Ta udruženja, međutim, su morala da prihvate prevlast Parte Guelfa (članova političke frakcije ili partije koji su podržavali papu i Sveto rimsko carstvo u gradovima-državama centralne i severne Italije), jedine političke jedinice koja je bila dozvoljena u vreme te proto-demokratije. Mada za moderne standarde ovakav sistem može izgledati isuviše ograničen, radi se o velikom napretku s kojim se ne bi moglo uporediti ništa u zapadnoj Evropi još od vremena Perikla i antičke Atine. U Firenci, njihov položaj u društvu je izražen mestom koje zauzimaju figure svetaca zaštitnika u nišama Orsanmikela, civilne građevine u kojoj su se čuvale zalihe hrane Republike budući da su epidemije gladi bile stalna pretnja. Sedam najvažnijih udruženja, nazvanih Arti, su bila: Arte di Calimala, udruženje prerađivača uvezene vunene tkanine i odeće; Arte della Lana, udruženje trgovaca i prerađivača vune; Arte dei Giudici e Notai, za sudije i notare; Arte del Cambio, za bankare i menjače novca; Arte della Seta, za tkače i prerađivače svile; Arte de Medici e Speziali, za doktore i farmaceute; i Arte dei Vaiai e Pellicciai, za prerađivače i proizvođače kože. Slikari su primljeni u udruženje doktora i farmaceuta 1314. godine, najverovatnije pošto su pripremali svoje boje sličnim postupcima kojim su farmaceuti pripremali lekove, odnosno mešanjem različitih supstanci i materijala. 1340-ih, slikari su klasifikovani zajedno s doktorima, verovatno jer su i jedni i drugi bili pod zaštitom Sv. Luke, koji je po hrišćanskoj legendi bio i umetnik i doktor, da bi 1378. godine, slikari konačno postali nezavisan ogranak u sastavu udruženja doktora i farmaceuta. Jedan broj srednjih i manjih udruženja je stalno premeštan iz jednog u drugo. Među njima, Arte di Pietra e Lengame, zanatlije koje su obrađivale kamen i drvo, nikada nisu dostigle status pomenutih većih udruženja. Na najnižoj skali društvene strukture i izvan svakog udruženja, nalazili su se „čistači vune”, od čijeg dobro urađenog posla je zavisio najveći deo bogatstva grada Firence. U određenom smislu, njihov položaj je bio sličan položaju robova u antičkoj Atini, i mada su Ciompi (čompi), kako su nazivani, mogli da napuste svoj posao, njihove aktivnosti su bile strogo regulisane zakonom. Ovi radnici su vrlo često podizali štrajkove, a 1378. godine, i nakon jednog od njih, osnovali su svoje vlastito udruženje, koje je, međutim, bilo kratkog daha. Oligarhija tadašnje Firence je vrlo brzo silom razorila pobunjenike i njihovo udruženje, izvršivši nekoliko pojedinačnih egzekucija vodećih štrajkača, čime je ponovo uspostavila ekonomsku i političku kontrolu u Republici. Udruženja kojima su pripadali umetnici su pripadala takozvanim umetnostima rukotvorina ili mehaničkim umetnostima, ne tako strogo definisanim kao što je bio slučaj sa liberalnim umetnostima (gramatikom, retorikom, aritmetikom, geometrijom, astronomijom i muzikom), jedinim prihvatljivim aktivnostima za jednog kavaljera u srednjovekovnim feudalnim društvima. U italijanskim gradovima-državama pripadnost udruženjima umetničkih rukotvorina je predstavljalo pozitivnu prednost za slikare, vajare i arhitekte, omogućavajući im veću nezavisnost u radu. Kasnije, slikarstvo i vajarstvo su uključene u liberalne umetnosti. Krajem četrnaestog veka, firentinski pisac Filipo Vilani (Filippo Villani), uporedio je slikare svoga doba s onima koji su praktikovali liberalne umetnosti. Humanista iz Padove, Pjer Paolo Verđerio (Pier Paolo Vergerio) je 1404. godine tvrdio, ali pogrešno, da je slikarstvo bilo jedna od četiri liberalne umetnosti u antičkoj Grčkoj. Na kraju petnaestog veka, Leonardo da Vinči je elokventno pisao o važnosti liberalnih umetnosti za svakog umetnika. Ulog je ovde bio ekonomski i društveni status. Činjenice sugerišu da umetnici petnaestog veka generalno nisu bili dobro plaćeni, mada je bilo izuzetaka, slučaj Mikelanđela, Ticijana, Rafaela i drugih umetnika koji su stekli međunarodnu slavu, poštovanje i bogatstvo. Umetnici koji su uspevali da se zaposle na dvoru nekog princa, kao Andrea Mantenja i Leonardo da Vinči u petnaestom, i Đorđo Vazari i Benvenuto Čelini u šesnaestom veku, imali su redovne novčane prihode, što im je omogućavalo da stvaraju sa više slobode i prenose svoj stil na druge. Na kraju šesnaestog vijeka, akademije pod patronatstvom prinčeva su počele da zamenjuju ova srednjovekovna umetnička udruženja. Umetničke radionice[uredi | uredi izvor] Umetnici renesanse su gotovo uvek radili po narudžbi. Slikaru iz trinaestog ili četrnaestog veka ne bi palo na pamet da slika iz bilo kog drugog razloga osim da zadovolji svog pokrovitelja, i onaj koji je bio dobar menadžer i savesno ispunjavao rokove, imao bi redovne narudžbe. Oni koji nisu bili dobri u poslu menadžera, često su kasnili sa isporukom završenih radova. Umetnici renesanse nisu radili u „ateljeima” koje povezujemo sa kasnijim stolećima. Italijanska reč, „studio” (ital. studio), ili kasnije u srpskom iz francuskog „atelje” (franc. atelier), tek je počela da se koristi u sedamnaestom veku, kada su umetnici postajali članovi akademija. Krajem srednjeg veka i tokom većeg dela perioda renesanse, umetnik je radio u „botegi” (ital. bottega; zanatskoj radionici ili prodavnici) – što je takođe obuhvatalo učenike i plaćene pomoćnike koji bi radili pod nadzorom glavnog majstora. Učenici koji su pristupali ovim radionicama, mogli su biti tek sedam ili osam godina starosti, a njihovu obuku su plaćale njihove porodice. Do kraja šesnaestog veka žene su bile isključene iz ovog sistema obuke, ponajviše jer im je bilo zabranjeno da se pridružuju odgovarajućim profesionalnim udruženjima (arti). U botege se ulazilo kao i u današnje prodavnice, sa ulice, a umetnika u poslu su mogli videti ulični prolaznici. Svoja završena dela umetnici su izlagali bilo na izlogu, ili u unutrašnjosti radionice. Mazačo, Lorenco Giberti, Andrea del Kastanjo, Antonio del Polajuolo i drugi, nogi od kojih su imali i zlatarski zanat, prihvatali bi narudžbe i za izradu nakita, oslikane drvene tacne (obično poklanjane tek postalim majkama), oslikane štitove za turnire, zastavice za verske proslave, ili za dizajn veza za različite tipove odeće. Umetnici renesanse su takođe projektovali i trijumfalne kapije, ali i dizajnirali kostime za građanske, verske i privatne festivale i proslave. Vrlo malo rada ove primenjene umetnosti je preživelo do danas, a njegov gubitak ostavlja veliku prazninu u istraživanju i razumevanju italijanske renesansne umetnosti. U šesnaestom veku značaj ovih radionica je naglo opao, ponajviše zbog isticanja kreativnog genija umetnika pojedinca. Već sredinom šesnaestog veka pojavljuje se novo, akademsko i pomalo elitističko shvatanje umetnika, slično kako je u starosti izjavio Mikelanđelo, rekavši da, „nikada nije bio ni slikar ni vajar sličan onima koji drže radionice (botege)”. Umetnički problemi renesanse[uredi | uredi izvor] Uspon nove umetnosti vajarstva i nove umetnosti slikarstva, obe čitav jedan svet udaljene od onih u srednjem veku, bio je posledica suštinske promene u metodama umetničkog predstavljanja. U vajarstvu, došlo je do do promene u koncepciji statue kao bloka i promena u razumevanju reljefa. U samostojećoj statui iznova je otkriven osećaj dubine, a reljef je podvrgnut slikarskim principima. U slikarstvu, nova naučna otkrića su brzo prilagođena umetničkim ciljevima: pronalazak linearne perspektive doneo je novu vrstu slikovne kompozicije, a nova snaga boje umnogome je dugovala pravilima vazdušne perspektive. Ručne tehnike korišćene u stvaranju umetničkih dela bile su tako radikalno izmenjene u prvoj generaciji rane renesanse da su radni postupci u umetničkim radionicama odbacili sva stara srednjovekovna ograničenja. Ono što je proizašlo iz ovih transformacija bila je nova umetnost renesanse. Poreklo linearne perspektive[uredi | uredi izvor] Paolo Učelo, Pet slavnih ljudi: Đoto, Učelo, Donatelo, Antoni Maneti i Bruneleslki, tempera na panelu, 65,5 h 21, 3 cm, Luvr, Pariz. U Luvru se nalazi jedna horizontalno izdužena slika sa bistama pet portretiranih ličnosti. Vazari je ovu sliku pripisao Učelu i identifikovao portretirane kao osnivače nove umetnosti. Kasnije su preciznije opisani kao oni koji su otkrili perspektivu. Na slici su, s leva na desno: Đoto, uključen kao osnivač ove moderne umetnosti; Učelo, kao virtuoz u perspektivi i slikarstvu životinja; Donatelo, kao eksponent modernog vajarstva; matematičar Antoni Maneti kog je Učelo često konsultovao o učenjima Euklida; i Bruneleski, kao majstor moderne arhitekture. Delo je toliko dotrajalo da se ne zna da li je u pitanju dosta preslikavani panel rane renesanse ili kopija iz 16. veka. U svakom slučaju ovo je izvesno: nastalo je u krugu kome su ti ljudi pripadali, a trebalo je da uključi i Mazača. U godinama između 1410 i 1415, ova grupa umetnika je izmislila perspektivu centralne tačke nedogleda, prvo kao naučni fenomen, a skoro odmah zatim kao naučnu pomoć vizuelnoj umetnosti. Neposredni rezultat je bio revolucionaran. Srednjovekovno umetničko delo je postojalo sasvim nezavisno od posmatrača u smislu ugla mesta gledanja. Sada je, međutim, uvođenjem perspektive, slika postala zavisna od ugla i mesta onog ko je posmatra: prikazani prostor i kretanje figura bili su organizovani u odnosu na posmatračevu tačku gledanja. Kao da je umetnik otvorio prozor i dozvolio da se direktno pregleda svaki detalj njegove slike. Kao posledica, a u poređenju sa srednjovekovnim slikarstvom, svaka slika nastala od petnaestog veka, poprimila je određeni karakter proizvoljnosti ili slučajnosti u smislu prikazanog trenutka u prostoru i vremenu. Tipične odlike[uredi | uredi izvor] Katedrala u Firenci, jedna od najpoznatijih renesansnih građevina Slikari preporoda rešavaju sve više probleme dubine prostora, i oseća se sistematski put koji sve više vodi ka traženju treće dimenzije u prostoru. Još uvek preovlađuje slika u temperi. To je slikarstvo još uvek religiozne sadržine. Kasnije 30—40-ih godina 15. veka pojavljuje se tehnika slikanja uljanim bojama koju je jedan mladi slikar iz Italije preneo iz Holandije gde je ona bila poznata. U prvom periodu teži se ka volumenu koji je bio postavljen modelovanjem i senčenjem da bi se dobio utisak prostora. Kasnije slikar ostavlja modelovanje da bi se prešlo na pikturalno rešavanje volumena. Slike imaju monumentalni karakter. Kasnije će se razvijati slikarstvo i u manjim dimenzijama ali sa razrađenim finim tonovima. Svetitelji i Božanstva se kreću u savremenim prostorima, a kasnije se gubi i oreol i stiče se utisak da su to živi ljudi. Vidimo da slikari slikaju i poznate ličnosti, a neretko među njih stavljaju i svoj portret, to je osvrtanje na sebe samoga i svest o sopstvenoj vrednosti. Neki slikari su se vremenom potpuno emancipovali od religiozne tematike. Na slikama vlada mir i statika, prostor je slobodan. Nema jakog kontrasta boja, osvetljenje je jednako. U pojedinim vrstama umetnosti nastajali su novi elementi, ali su neke odlike bile tipične za umetnost koju je stvarao renesansni čovek. To su: individualizam - čovek postaje svestrana i razvijena ličnost humanizam renesansa se okreće unatrag naučna osnova umetnosti - mnogi umetnici su se bavili anatomijom, optikom, tehnologijom, koje su upotrebljavali u svom stvaralaštvu (tipični primer je perspektiva u slikarstvu i odlivanje kipova u bronzi) realizam - iako su renesansni umetnici proklamovali vraćanje ka prirodi, njihov realizam se ticao upotrebljenih tema i javljaju se npr. novela ili komedija individualnost - nastaju autobiografije i autoportreti slikara i slikari potpisuju svoja dela nacionalizacija umetnosti sakupljaštvo mecenaštvo Renesansa u Italiji[uredi | uredi izvor] U 14. veku, Italija nije postojala kao ujedinjena država. Na jugu se nalazilo kraljevstvo Napulja, dok su Papske države oko Rima bile nominalno pod papskom vlašću, mada je papinski dvor bio izmešten u Avinjon u Francuskoj, 1309. godine. U centralnoj i severnoj Italiji, trgovina je obogatila i ojačala Firencu, Sijenu, Veneciju i Milano, koji su se pretvorili u samostalne gradove-države. U ovoj političkoj klimi ponosnih gradova-država koje su se nadmetale u snazi i prestižu, rođena je italijanska renesansa. Razvojem bankarstva, tekstilne proizvodnje i trgovine, Italija je postala urbanizovanija od ostatka Evrope, a umetnicima su pristizale narudžbe za ukrašavanje crkvenih i javnih građevina. Jedna od tih sekularnih narudžbi je Ambrođo Lorencetijeva (Ambrogio Lorenzetti) Alegorija dobre i loše vlasti, ciklus freski za gradsku palatu Sijene. Međutim, najveći broj slika naručenih u ranoj renesansi su vjerske hrišćanske teme. Pokretačka snaga renesanse je u oživljenom interesovanju za književnost i umetnosti starog Rima. Italijanski klasična prošlost je bila vidljiva u ruševinama i antičkim spomenicima. Povratak klasici je imao veliki uticaj na slikovni naturalizam. Zanimanje za klasičnu prošlost je takođe u vezi sa usponom humanizma, filozofijom koja je naglašavala dostignuća čoveka pojedinca u ovozemaljskom životu, a ne u nebeskom, i predstavlja značajan korak unapred od duha srednjovekovnog hrišćanstva. Još jedna bitna promena u verskom senzibilitetu 13. veka, dolazi od učenja Franje Asiškog i njegovih sledbenika, čije su propovedi naglašavale čin Hristovog stradanja i njegovu čovečnost. Sklop klasičnog preporoda i ovaj novi stil hrišćanstva obezbedio je temelje za novu vrstu umetnosti – koja ne samo da je izgledala realističnije, već je inspirisala simpatije prema Hristovim stvarnim, čovečnim kvalitetima, umesto stvaranja osećaja strahopoštovanja i misterije. Rana renesansa u Italiji[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Rana renesansa u Italiji Rana Renesansa (ital. quattrocento) je prvo umetničko razdoblje renesanse koje traje kroz ceo 15. vek. Italija je odigrala vodeću ulogu u razvijanju renesanse, i to prvenstveno grad Firenca, a zatim i Padova, Rim, Venecija … sve do početka 16. veka. kad se nastavlja razvoj u celoj Evropi. Društveno uređenje je sličilo onom u antičkoj Grčkoj, bilo je puno gradova-država koje su se utrkivale i ratovale jedna protiv druge. Ti gradovi-države razvijali su manufakturnu proizvodnju, trgovinu, geografska otkrića, štampu (Johan Gutenberg, 1440) i nauku. Trgovina sa udaljenim krajevima ruši stare strahove od prostora i prirode kojim se sad pristupa na naučni način (manje kroz teološke dogme). Tako se razvijaju: matematika, medicina …; otvaraju se prvi univerziteti (Padova, i dr.). Umetnici po prvi put bivaju cenjeni i priznati kao stvaraoci. Renesansni čovek priznavao je da je razdoblje klasike nepovratno i mrtvo, a cilj mu je bio dostizati ga i preticati. U želji da se potpuno odbaci srednji vek i preporodi antika, u Evropi je počelo stvaranje modernog čoveka. Predstavnici rane renesanse u Italiji su: Mazačo, Donatelo, Filipo Bruneleski itd. Visoka renesansa u Italiji[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Visoka renesansa u Italiji Visoka renesansa (ili razvijena renesansa, ital. cinquecento) je kasna faza renesanse koja se odvija do prve polovine 16. veka. Tokom 16. veka renesansa u Firenci nastavlja produkciju velikih umetnika; centar italijanske umetnosti je postao Rim, gde su ambiciozne pape Lav X i Papa Julije II slavili grad slaveći sebe. U vreme kad se izrazito poštovao subjektivizam i individualizam svakoga umetnika, toliko da se stvarao kult genija, umetnici su želeli da se izražavaju posebno i da pritom ostavljaju poseban utisak na posmatrača dela. To je vreme kada je vladala ideja genijalnog umetnika, pojedinca nadahnutog od Boga, koji je bio uspešan u različitim vrstama umetnosti – univerzalni čovek (ital. hommo universalis). Visoku renesansu personifikuju, po mnogima, tri najveća umetnika svih vremena: Leonardo da Vinči, Mikelanđelo Buonaroti i Rafael. Supružnici Arnolfini, slika Jana van Ajka iz 1434. godine, ulje na dasci, 81,9 x 59,7 cm, London. Rano holandsko slikarstvo[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Renesansa na severu Evrope Kasna gotika ili Nordijska [1] renesansa, kako je nekad zovu, je umetnost koja se razvijala na severu Evrope u 15. veku. Rano holandsko slikarstvo objedinjuje karakteristike kasne gotike sa novim renesansnim tendencijama. Ova slikarska škola se javlja u Flandriji. U to doba u Italiji renesansa uzima maha, a umetnost se budi i vraća čoveku. Rano holandsko slikarstvo ima svoje originalne karakteristike kao što su realizam, složeni simbolizam tema, pojava novih žanrova i upotreba uljanih boja. Nije slučajno da se ova umetnička revolucija odigrala baš u Holandiji, gde se razvila trgovina, nastalo blagostanje i bogatstvo, a građani nastojali da prodube i obogate svoje poglede na svet. Najznačajniji slikar ove epohe bio je Jan van Ajk. Holandski i italijanski slikari su kasnije uticali jedni na druge. Renesansa na severu[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Renesansa u severnim zemljama Gradska većnica u Poznanju, Poljska- 1550—1555. Renesansa na Severu označava umetnost visoke renesanse zapadne Evrope u 16. veku. Naziv „Severna“ je nastao da istakne razliku od izvorne, italijanske renesanse, koja se poistovjećuje s jugom Evrope. Visoka renesansa se širi iz Rima u celu Evrope. Među apsolutističkim monarhijama glavnih evropskih država u svom bogatstvu, raskoši, feudalnih poseda, tuđih kmetova i opljačkanih vrednosti, prednjače kraljevi francuskih dinastija. Zahvaljujući brojnim kraljevskim brakovima, francuski kraljevi polažu pravo na druge zemlje, pa ratuju sa svima (Nizozemskom, Španijom, Engleskom, Napuljem …). Preko ratova u Italiji upoznaju se s renesansom i prihvataju je jer im omogućava gradnju palata, dvoraca, galerija, muzeja, trgova kakvih nije bilo u gotičkoj umetnosti severa. Uskoro ti uticaji dopiru do Nemačke, Engleske, a kasnije u doba baroka i do carske Rusije. Čak je Leonardo slikao na dvoru Luja XII. Venecijanska renesansa[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Venecijanska renesansa Venecijanska umetnost ima specifičan vid umetnosti koja se ovde razvijala od doba romanike i gotika se ovde nikada nije razbuktala. Ovde je bilo i uticaja grčkog stvaranja i Vizantije, čiji se uticaj oseća u crkvi Sv. Marka, ali je svu svoju energiju ova škola usmerila na razvoj slikarstva. Venecija nije pretplata one uticaje humanizma kojih je bilo u Firenci, Ticijan nije bio u onom složenom smislu humanista. Njegov je postupak intuitivne prirode. On slika bez želje da u slikarstvu napravi revoluciju. Spontanost jeste karakteristika venecijanskog slikarstva. Slikanje uljem je iz Nizozemske preneto po Vazariju, a u vreme kada je Jan van Ajk bio prognan i najpre prodire u Veneciju preko Anatola da Mesine, mladog slikara. U venecijanskoj umetnosti svetlost i boja ima veliki značaj i volumeni se definišu pomoću svetlosti. Ponajpre Đorđone, koji je bio Ticijanov učitelj, usvojio je definisanje volumena pomoću svetlosti i ono što je nazvao luminizam svojstveno je za njegov slikarski pristup. Na ovaj način inicira ono što će se u velikoj meri u impresionizmu pojaviti na jedan ipak sasvim drugačiji način. Ticijan je usvojio tehniku svoga učitelja pritom smanjujući tehniku poetičnog, koju je njegov učitelj unosio kao karakteristiku u svome delu. U 15. veku jačaju gradovi kao Rim, a pogotovo Venecija koja je trgovinom, ratovima, ali i demokratskim izborima među vlastelom, te zahvaljujući prevlasti na Sredozemlju, postala najjača sila u Evropi. 1500. godine, na vrhuncu moći Venecije, niko nije slutio da je to i početak njenog kraja jer se trgovina već prebacivala na relaciju Evropa-Amerika (Kristifor Kolumbo je otkrio Ameriku 1492. godine). Velika karakteristika venecijanske renesanse je boja, naime osvetljenje koje je presudno i prepoznatljivo u ovom stilu. Za razliku od „intelektualnog“ slikarstva Firence i Rima, u Veneciji je nastala umetnost u kojoj je boja važnija od linije. Venecijansko slikarstvo: Domeniko Venecijano, Đovani Belini, Ticijan itd. Širenje renesanse[uredi | uredi izvor] U Francusku je renesansa dospela posredstvom francusko-italijanskih ratova na početku 16. veka. U pojedinim zemljama koje zahvata, renesansa se prilagođava mesnim prilikama, što se vidi na slikama srednjoevropskih renesansnih slikara Albrehta Direra i Hijeronimus Boša. Crtež u renesansi[uredi | uredi izvor] U vreme renesanse, umetnička dela su retko nastajala bez pripremne skice ili studije. Pre 16. veka, te studije su se obično izvodile na pergamentu ili viteli (prerađenoj životinjskoj koži), koja se mogla očistiti ili oprati i tako ponovo iskoristiti za novi crtež. Mali broj crteža koji su preostali iz perioda pre 1430. godine, izgleda da su bile stranice takozvanih „knjiga uzoraka”, zbirki crteža koji su mogli biti od koristi za stvaranje novih dela. Ti crteži su čuvani zato što su mogli biti korisni u radionici, a ne zbog toga što su smatrani posebnim umetničkim delima. Primeri koju se preostali do danas uključuju kopije drugih umetničkih dela, uzorke za standardne kompozicije i crteže životinja, ptica, ljudskih figura i portreta različitih tipova i karaktera. Čenino Čenini, umetnik koji je oko 1400. godine napisao traktat Ill libro dell’arte (Knjiga o umjetnosti), je smatrao crtež osnovom svih umetnosti. Posvetio je dvadeset i osam poglavlja svog traktata crtežu, savetujući slikara da svakodnevno crta na papiru, pergamentu ili drvenoj ploči (pripremljenoj koštanim prahom i arapskom gumom), ugljenom, kredom, perom ili četkicom i mastilom, i to na osnovu prirode, slika drugih majstora ili iz vlastite mašte. Jednu generaciju kasnije i pišući u Firenci, arhitekta i teoretičar Leon Batista Alberti je govorio o „konceptima” i „uzorima” (bez sumnje o „prvobitnim skicama” i „detaljnim crtežima”) koji služe kao uobičajena priprema za sliku i priču (storije; iscenirane kompozicije figura). Sredinom 16. veka, Đorđo Vazari je opisao skice kao „prvi skup crteža gde se istražuju odgovarajuće poze i razvijaju prve ideje”, a koje umetnik izvodi veoma brzo i na osnovu kojih kasnije nastaju konačni crteži kompozicije za sliku ili skulpturu. Važnost pripremnih skica je mogla značajno zavisiti od radionice do radionice, ali činjenice sugerišu da je slikar četrnaestog veka, standardne teme (Bogorodice, svece i raspeća) crtao direktno na podlogu dela koje će naslikati. Naravno, ti crteži (ili sinopije) bi se izgubili nakon što bi slikar dovršio sliku, ali današnja tehnološka dostignuća ponekad omogućavaju da ih se vidi u laboratorijama konzervacije i restauracije. Slikar bi takođe mogao skicirati složene kompozicije figura na maloj skali, papiru i pergamentu, i držati ih pored dela koje upravo stvara kako bi mu poslužile kao vodič u prvim pokušajima. Završetak rada na slici, prašina, mrlje boje i njihovo premeštanje u radionici s jednog mesta na drugo, mogli su na kraju navesti umetnika da odluči da takve crteže ne vredi dalje čuvati. Slikarstvo[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Renesansno slikarstvo Leonardo da Vinči: Studije proporcija po Vitruviju (1492) Za razliku od arhitekture ili skulpture, nije se moglo inspirisati antičkim slikarstvom jer se iz antičkog slikarstva ništa nije sačuvalo i zbog toga se inspiriše antičkim reljefima. U 16. veku u Rimu su bile objavljene freske u Neronovoj zlatnoj palati ili Titovim termama. Slikari renesanse rešavaju sve više probleme dubine prostora i oseća se sistematski put koji sve više vodi ka traženju treće dimenzije u prostoru. Još uvek preovlađuje slika u temperi. To je slikarstvo još uvek religiozne sadržine. Kasnije 30—40-ih godina 15. veka pojavljuje se tehnika slikanja uljanim bojama koju je jedan mladi slikar iz Italije preneo iz Holandije gde je ona bila poznata. U prvom periodu teži se ka volumenu koji je bio postavljen modelovanjem i senčenjem da bi se dobio utisak prostora. Kasnije slikar ostavlja modelovanje da bi se prešlo na pikturalno rešavanje volumena. Slike imaju monumentalni karakter. Kasnije će se razvijati slikarstvo i u manjim dimenzijama ali sa razrađenim finim tonovima. Svetitelji i Božanstva se kreću u savremenim prostorima, a kasnije se gubi i oreol i stiče se utisak da su to živi ljudi. Vidimo da slikari slikaju i poznate ličnosti, a neretko među njih stavljaju i svoj portret, to je osvrtanje na sebe samoga i svest o sopstvenoj vrednosti. Neki slikari su se vremenom potpuno emancipovali od religiozne tematike. Tematika[uredi | uredi izvor] U značajnoj meri je religioznog karaktera. Bila je prilika da se pokuša uvrštavanje nekih scena iz svakodnevnog života u religiozne teme i tako je „Madona sa Isusom“ bila predstavljana kao materinska ljubav, a predstavljana su i naga tela kada je trebalo slikati Adama i Evu. Novost je objavljivanje nekih novih žanrova kao što su portret, pejzaž i mrtva priroda. Tehnika[uredi | uredi izvor] U slikarstvu se upotrebljavala perspektiva - slikari su naučili da predstavljaju prostor i njegovu dubinu. Neki umetnici su radili i sa bojom i predstavljali senke, kao npr. Leonardo da Vinči. Ovaj umetnik je i različito tretirao crtež koji u renesansnoj umetnosti služi za poboljšavanje slike i studirao je pokret, anatomiju i crte lica koje izražavaju emocije. Tehnike slikarstva u renesansi[uredi | uredi izvor] Između 1200. i 1600, slikarstvo je nastajalo upotrebom različitih materijala. U trinaestom veku, tehnike koje se najviše koriste su tempera i fresko, ali krajem petnaestog veka, uljana tehnika je postajala sve popularnija. Do kraja šesnaestog veka u Veneciji je razvijena tehnika ulja na platnu, koja je u sedamnaestom veku postala najpopularnija tehnika u Evropi. Uljane boje su bile fleksibilnije, i opušteni, sugestivni potezi četkice u slikama koje je radio stari Ticijan, su sasvim drukčije od finog detalja vidljivog u venecijanskom slikarstvu temperom nastalom više od dvesta godina ranije. Složene procedure slikarevog zanata, onako kako je praksa na severu Italije u ranim periodima renesanse, detaljno je opisao Čenini, koji kaže da je učio slikarstvo od Anjola Gadite, sina i učenika Tadea Gadija, pomoćnika Đota – ali koji je svoj traktat napisao u Padovi, na severu Italije. Tehnike slikarstva koje je opisao Čenini, su one iz njegove radionice u Padovi, ali mi ne posedujemo drugi tehnički priručnik iz ovog perioda, i ono što kazuje Čenini, mada podrazumevano ne mora biti relevantno za ranije periode ili druge umetničke centre, treba pažljivo čitati. Tempera[uredi | uredi izvor] Naredni opis slikanja temperom zasniva se na Čeninijevom opisu, ali i na preostalim primerima ove tehnike. Prvi korak nakon što je mecena prihvatio konačni crtež dizajna kompozicije je da stolar napravi izglačane panele od drveta topole, lipe ili vrbe. U isto vreme pravljen je okvir na koji su se paneli pripajali. Paneli i okvir su zatim premazivani đesoom, odnosno mešavinom sitno mlevenog gipsa i lepka. Ponekad je ovaj prvi sloj prekrivan lanenim platnom, koje je umakano u đeso i zatim sve zajedno premazivano još jednim slojem đesa. Kad bi se površina osušila, mogla se dalje glačati tako da postane glatka kao slonovača. Čenini je izričit o tome kako treba postaviti figuru u kompoziciji panela. Podcrtež je rađen ugljenom pričvršćenim na štapić trske ili drvceta, što je umjetniku davalo dovoljno rastojanje od panela i omogućavalo da bolje sudi kompoziciju i njen razvoj. Senčenje je rađeno blagim potezima, a brisanje peruškom ptice. Kad bi kompozicija postala zadovoljavajuća, peruškom bi se brisao suvisli ugljen sa površine, i crtež bi se zatim mogao ojačati finom četkicom i vodom razređenim mastilom; četkice su pravljene od dlaka repa sive veverice. Nakon što je panel očišćen od ugljena, slikar bi osenčio pregibe odeće ili draperije i postavio sene na licu s pljosnatom četkicom i istim razređenim mastilom; „i tako” kazuje Čenini, „dobićeš crtež kojim ćeš svakog odmah zadiviti”. Skulptura[uredi | uredi izvor] Sa sačuvanom skulpturom iz antike je postala jedna od prvih umetnosti ovog doba, gde je došlo do promena u shvatanju u odnosu na srednjovekovnu skulpturu. Javlja se skulptura kao posebno delo - slobodnostojeća i umetnici uspešno savladavaju dramatizaciju scena, ekspresivnost u predstavljanju emocija ljudskog lica ili draperije. Veliki izazov su bile skulpture sa konjima i portreti i javljaju se biste poznatih ličnosti, a poznate su i sitne plastike i medalje. Arhitektura[uredi | uredi izvor] U arhitekturi su nastale najveće promene i ona postaje jedna od umetnosti. Renesansni umetnici su se inspirisali delima iz antičke umetnosti, njihovom srazmernošću, jednostavnošću, pravilnom proporcijom i lepotom. Pored kamena, upotrebljavala se i opeka i mermer. Upotrebljavali su se stupovi, kolonade, svodovi i kupole, a stepenište je postalo poseban element u arhitekturi. Nastaju novi tipovi objekata kao gradske palate i gradske i prigradske vile. Na početku 1401. godine Giberti i Bruneleski takmičili su se za radove na portalu Florentinske krstionice i tada je bitku dobio Bruneleski. Računa se da je na ovom konkursu učinjen ovaj prelaz prema renesansi. Sa Bruneleskijem zgrada nije savladala čoveka već je prvi put čovek proporcijom dolazio do zakona i prostora primenom matematike i, nadovezujući na metriku i modul romanike, dolazio do zakonitosti za razliku od slučajnosti u romanskom prostoru. Renesansa u književnosti[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Renesansa u književnosti Književnost u renesansi odlikuje prihvatanje i oblikovanje antičkih oblika umetnosti (ep, lirika, satira, epigram, a u prozi: biografija, istorijska pripovetka, dijalog i literarno pismo). Sonet i novela, originalne tvorevine italijanske književnosti, osvajaju i druge književnosti. U renesansi se posebno neguje jezik, kao izraz nacionalne svesti koju je unapredio humanizam. Razvoj jezika u Italiji započinje Dante Aligijeri (De vulgari eloquentia). Renesansa u Italiji[uredi | uredi izvor] Renesansa u Italiji se javlja u više gradova: u Firenci, Rimu, severnoj Italiji i Veneciji. Firenca Arhitekte Filipo Bruneleski L. B. Alberti Slikari Mazačo Fra Filipo Lipi Botičeli Rim Svestrani umetnici Mikelanđelo Buonaroti Leonardo Rafaelo Severna Italija Arhitekte Paladio Venecija Sjajni koloristi Ticijan Paolo Veroneze Tintoreto Renesansa u Nemačkoj i Nizozemskim zemljama[uredi | uredi izvor] Najveći predstavnik u Nemačkoj bio je Albreht Direr, a u Flandriji Jan van Ajk. Renesansa u Španiji[uredi | uredi izvor] Vazdušni pogled na manastir-palatu El Eskorijal. U Španiji ideološka promena nije tako očigledna kao u drugim zemljama, jer se ne dešava očevidan raskid sa srednjovekovnom tradicijom. Književnost prihvata italijanske inovacije (Dantea i Petrarku), ali ne zaboravlja poeziju Šansonijera i prethodnu tradiciju. Što se tiče plastične umetnosti, španska renesansa je mešala elemente uvezene iz Italije — odakle su pristigli i neki umetnici, Paolo de San Leokadio, Pjetro Toriđano ili Domeniko Fančeli — sa lokalnom tradicijom, ali i sa nekim drugim uticajima — flamanskim, na primer, koji je bio veoma moderan u to vreme zbog intenzivnih trgovačkih i dinastičkih odnosa koji su povezivali ove teritorije sa Španijom. Renesansne inovacije stigle su u Španiju veoma kasno; tek 1520-ih godina gotovi primerci su pronađeni u umetničkim manifestacijama, a takvi su bili raštrkani i u manjini. Tako odjeci italijanskog kvatročenta nisu u potpunosti doprli do Španije — tek kroz stvaralaštvo porodice Borha pojavili su se umetnici i dela tog vremena u oblasti Levantea — što pokazuje da je španska renesansna umetnost skoro naglo prešla iz gotike u manirizam. U oblasti arhitekture tradicionalno se razlikuju tri perioda: platereska (15. i prva četvrtina 16. veka), purizam ili italijanski stil (prva polovina 16. veka) i ererijanski stil (od 1559. do sredine narednog veka). U prvom od njih renesansa se pojavljuje površno, u dekoraciji fasada, dok je struktura objekata u većini slučajeva i dalje gotička. Najkarakterističnije za plateresku je vrsta male, detaljne i obilne dekoracije, nalik na rezbariju na srebrnjaku, odakle ime i potiče. Osnovno jezgro ove struje bio je grad Salamanka, čiji su univerzitet i njegova fasada glavna stilska paradigma. Izvanredni arhitekti platereske bili su Rodrigo Hil de Ontanjon i Huan de Alava. Purizam predstavlja napredniju fazu italijanizacije španske arhitekture. Palata Karlosa V u Alambri u Granadi, delo Pedra de Mačuke, je ovde glavni primer. Fokus ovog stila bio je u Andaluziji, gde su se pored pomenute palate isticali arhitekte poput Andresa de Vandelvira i Dijega de Siloe. Konačno, pojavio se eskurijanski ili ererijanski stil, adaptacija rimskog manirizma koji karakteriše oskudnost oblika i arhitektonski gigantizam. Osnovno delo je bila palata-manastir El Eskorijal, koju su projektovali Huan Bautista de Toledo i Huan de Erera, nesumnjivo najambicioznije delo španske renesanse. Vidi El Greko. Reference[uredi | uredi izvor] ^ Vrati se na: a b v g d đ e ž z i Janson 1975, str. 283–284 ^ Vrati se na: a b v g d đ e ž z Delimo 2007, str. 5–12 Literatura[uredi | uredi izvor] Alberti, Leon Battista, On Painting, prev. na engl. J. R. Spencer, Yale University Press, 1956. Alberti, Leon Battista, Ten Books on Architecture, uredio Joseph Rykwert, Tiranti, London, 1955. Antal, Frederick, Florentine Painting and Its Social Background, Kegan Paul, London, 1948. Berenson, Bernard, The Drawings of the Florentine Painters, u 3 sv., University of Chicago Press, 1938. Berenson, Bernard, Italian Painters of the Renaissance, popr. izd., Phaidon, London, 1957. Berenson, Bernard, Italian Pictures of the Renaissance: Central and North Italian Schools, u 3 sv., Phaidon, London, 1968. Berenson, Bernard, Italian Pictures of the Renaissance: Florentine School, u 2 sv., Phaidon, London, 1963. Janson, H. W. (1975). Istorija umetnosti (Umetnost). Beograd, Jugoslavija: Prosveta. Delimo, Žan (2007). Civilizacija renesanse (Istorija). Sremski Karlovci, Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. Đina Piskel, Opšta istorija umetnosti, Beograd 1972. Dejiny umenia, Michael V, Altpatov, Martin 1976 Enciklopedija likovnih umjetnosti, L.Z. FNRJ, Zagreb 1959. Mala prosvetina enciklopedija, Beograd, 1959. Svetové dejiny umenia, B.F. Groslier, Larusse, Praha 1996. Istorija drevne umetnosti, J.J. Vinkelman, Novi Sad 1996. Dejiny estetiky, Wladislaw Tatarkiewitz, Bratislava 1985. Dejiny umenia, Martyn Janek, Karel Thiry, Bratislava 1990. Kratak pregled istorije umetnosti, Milan Ružić, Sarajevo 1970. Slikarski pravci XX veka, Lazar Trifunović, Beograd, 1981.}-

Izdavač: Jesenski i Turk, Zagreb Godina: 2003 Broj strana: 368 Povez: mek Format: 21 x 14 Sadržaj: Zrnce besmrtnosti Pluskvamperfekt Pjesnici, pjesnici Blok i Ruski dandy Međupoglavlje i međukraljevstvo Ruski dandyi Proljeće s Gumiljovom Epilog Petrograd napuštamo zauvijek Fuga krležiana Pogovor Ispovijest djeteta srebrnog vijeka (Irena Lukšić) Iz prve ruke Susret s Irinom Aleksander (Irina Subotić) Odjeci, kritike Irina Aleksander njom samom Drugi o njoj Ulomci iz kritičkih tekstova Mali leksikon Važnije osobe koje se spominju u svijetu Irine Aleksander Ljudi i događaji: XX stoljeće (Jadranka Pintarić) Irina u obitelji Aleksander (Boris Zakošek) Arhiv Božidara i Irine Aleksander (Boris Zakošek) Bibliografija (Sanja Slukan) Kazalo imena `Neki ljudi jednostavno nose legendu. I premda svi znamo što bi se pod tim pojmom trebalo podrazumijevati, ipak svaki put na drugačiji način ostajemo zbunjeni neuhvatljivošću biti, jer nam u pomnoj raščlambi iscuri poput zagrabljena pijeska kroz prste, a od preostalih nekoliko sitnih zrnaca ne možemo složiti smislenu cjelinu. Naime, ljudi s legendom jesu ta legenda i u tome je njihova privlačnost. Tako nam izmiče i rusko-hrvatska književnica Irina Aleksander. Dokumenti govore da je rođena 15. lipnja 1900. godine u Peterburgu kao Iraida Kunina. U rodnome je gradu završila gimnaziju i 1919. počela studirati na Filozofskom fakultetu, a godinu poslije na Pravnom fakultetu. U vrijeme građanskog rata zajedno s malenim sinom i mužem, pukovnikom carske vojske, emigrira iz Rusije. Obitelj je, navodno preko Poljske, stigla u Hrvatsku i nastanila se u Zagrebu. Međutim, brak s pukovnikom ubrzo se raspao, a sin Aleksandar umro je od tajanstvene bolesti. Irina je, kako navode neki izvori, upisala Pravni fakultet 1923. Potom je, pod posve nejasnim okolnostima, otišla natrag roditeljima u Lenjingrad, gdje je osim studija, bila angažirana i na raznim kulturnim projektima, od toga da je npr. pisala osvrte na filmove za lenjingradsku “Pravdu”, do toga da je glumila u filmovima. Zagrepčanina Božidara Aleksandera, kako navodi u svojim memoarima, upoznala je 1921. godine. Vjenčali su se 1926. u Beču. Od tada Irina počinje postajati `pravom kulturnom institucijom`, kako kaže povjesničar Ivan Mirnik. U kući u Đorđićevoj 7 drži salon u kojem se okuplja onodobna kulturna elita `lijevoga` svjetonazora. U salon su zalazili npr. slavni slikar Antun Motika te još slavniji književnik Miroslav Krleža. Bogat i velikodušan, Božidar je pomagao umjetnicima. Osim toga, Irina je i sama pisala beletrističke i literarno-kritičke tekstove. Surađivala je, između ostaloga, i u časopisu “Književnik”. Objavila je autobiografski roman Samo činjenice, Sir! i zbirku priča Crveni fes. Prevodila je s ruskog, ponajviše dječju književnost. Na Krležinu preporuku 1937. izvedena je njezina drama o Puškinu, i to uz suradnju najuglednijih ljudi: s ruskoga je dramu preveo Branko Gavella, inscenirao je Ljubo Babić, režirao Tito Strozzi, naslovnu ulogu igrao Vjekoslav Afrić No usprkos tome, drama je doživjela fijasko. Godine 1941. Irina i Božidar bježe iz Zagreba i do 1955. žive u New Yorku. Potom u Parizu, a od 1960. u Genevi. Sve do 13. prosinca 2002, kada je umrla u snu, Irina je živjela u stanu u središtu Geneve te, usprkos poodmakloj dobi, kako je sama tvrdila, sređivala svoje memoare o prijateljstvu s mnogim slavnim osobama 20. stoljeća i tako zapravo ispisivala kroniku jednoga neobičnoga vremena. Ulomci iz njezina “rukopisa života”, kao što je poznato, već su bili objavljivani u domaćoj periodici, osobito dijelovi koji se odnose na Hrvatsku i kulturni život između dva svjetska rata. Pritom je, što je i bilo za očekivati, posebnu pozornost javnosti privukao Irinin odnos (poslovni i prijateljski) s Miroslavom Krležom.`

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mihail Mihajlovič Bakhtin (5. novembar [17], 1895. [1] [2] [...], Orel [4] - 7. marta 1975. [2] [5] [...], Moskva [1]) - ruski filozof, kulturolog, teoretičar Evropska kultura i umetnost. Istraživač jezika, epskih oblika naracije i žanra evropskog romana. Tvorac nove teorije evropskog romana, uključujući pojam polifonizma (polifonije) u književnom delu. Istražujući umetničke principe romana Francoisa Rabelaisa, Bakhtin je razvio teoriju univerzalne popularne kulture smeha. Pripada književnim pojmovima kao što su polifonizam, kultura smeha, hronotop, karnevalizacija, menippea, duhovni gornji i telesni donji. Bahtin je autor više lingvističkih radova posvećenih opštem teorijskom pitanju, stilizmi i teoriji govornih žanrova. Intelektualni vođa naučnog i filozofskog kruga, koji je poznat kao `Bahtinov krug`. Rođen je u Orelu u brojnoj porodici zaposlenog u banci. Tada je živeo sa porodicom u Vilni i Odesi. Prema njegovim rečima, studirao je na univerzitetima u Petrogradu i Novorosijsku (nema dokumentovanih dokaza). Stariji brat je Nikolaj, filozof, istoričar antike. Od 1918. živeo je u gradu Nevel, gde je predavao u jednoj radnoj školi. Bakhtin je takođe razvio uski krug intelektualaca istomišljenika: M. I. Kagan, L. V. Pumpianski, V. N. Voloshinov, M. V. Iudina, B. M. Zubakin. 1919. godine - prvi objavljeni članak, „Umetnost i odgovornost“. Bakhtin.JPG Od 1920. živeo je u Vitebsku, gde je predavao u pedagoškom institutu i ​​konzervatorijumu, držao javna predavanja o filozofiji, estetici i književnosti. Njegovi poznanici uključuju P. N. Medvedeva, V. N. Voloshinova i I. I. Sollertinskog. U 1920-1924. Godini radio je na nedovršenim filozofskim traktatima i ranom izdanju knjige o Dostojevskom. 1921. oženio se Elenom Aleksandrovnom Okolovič. 1924. godine, na poziv Medvedeva koji se prethodno tamo vratio, vratio se u Lenjingrad. U krugu Bakhtina (koji sada, zajedno sa M. V. Iudinom, P. N. Medvedevim, V. N. Voloshinovom, L. V. Pumpianskim i I. I. Sollertinskim, koji su se preselili iz Vitebska i Nevela, obuhvata I. I. Kanaev , pesnik K. K. Vaginov i orijentalista M. I. Tubjanski), nastavljeni su kućni razgovori i seminari o filozofiji religije, etike i književnosti. Freud je takođe raspravljao o teoriji psihoanalize. Izveštaj Instituta za istoriju umetnosti „Problem heroja i autora u umetničkom stvaralaštvu“ 28. juna U decembru 1928. godine Bakhtin je zajedno s još nekoliko Lenjingradskih intelektualaca uhapšen u vezi sa aktivnostima grupe A. A. Meier (Uskrsnuće). 5. januara 1929. godine Bakhtin je pušten iz zatvora u kućnom pritvoru zbog bolesti (multipli osteomijelitis). 22. jula, dok je bio u bolnici, osuđen je u odsustvu na pet godina u logoru Solovetski, ali zahvaljujući naporima supruge i prijatelja, kazna je preinačena na 5 godina progonstva u Kustanaiu. Juna 1929. objavljena je prva Bahtinova monografija, „Problemi stvaralaštva Dostojevskog“. Posle prestanka izgnanstva 1936. godine, zbog zabrane života u velikim gradovima, Bakhtin je dobio posao u Mordovskom državnom pedagoškom zavodu u Saransk, ali je tamo bio prisiljen da napusti 1937. i do 1945. živeo je u stanici Saviolovo, u regionu Kalinin, gde je radio kao učitelj u škola broj 14. 1938. godine, zbog osteomijelitisa, amputirana mu je desna noga [6]. Pre rata, Bakhtin je učestvovao u odseku za teoriju književnosti Instituta za svetsku književnost. A. Gorki Akademija nauka SSSR-a (IMLI), gde je sačinio dva izveštaja o teoriji romana [7]. Prvi izveštaj, „Reč u romanu“, sačinjen je 14. oktobra 1940 (ovaj izveštaj je objavljen u „Pitanjima o književnosti“ 1965, br. 8), a drugi izveštaj, „roman kao književni žanr“, pročitan je 24. marta 1941. (objavljen u „Pitanja o književnosti“) 1970. br. 1) [8]. 15. novembra 1946. Bakhtin je odbranio disertaciju u Moskvi na Institutu svetske književnosti na temu `Rabelais u istoriji realizma` [9] i dobio doktorat [6]. Iste godine vratio se u Saransk, gde je ponovo radio na odeljenju za opštu književnost Državnog pedagoškog zavoda u Mordoviji (od 1957 - Državni univerzitet u Mordoviji) do 1961. Skoro savremeni zaboravljeni (između 1930. i 1963., osim tri manje novinske beleške, nisu štampane), Bahtin se 1960. vratio u naučni prostor SSSR-a, zahvaljujući pomoći istomišljenika koji su ga prepoznali kao svog učitelja: 1960. dobio je kolektivno pismo književnih naučnika - naučnici Instituta za svetsku književnost V. V. Kožinov, S. G. Bočarov, G. D. Gačev, P. V. Palievski, V. D. Skvoznikov [10]. Godine 1969. Bakhtin se preselio iz Saranska u Moskvu, pod pokroviteljstvom Jurija Andropova, koji mu je naredio da nađe dostojan stan književnom kritičaru [11]. Tokom 1960-ih i 1970-ih, Bakhtinovi su članci objavljeni u IMLI publikacijama: časopisu Voprosi literaturi i zbirci Contekt. Uspeo je da objavi svoju knjigu o Rabeli, da ponovo objavi knjigu o Dostojevskom (zapravo novo izdanje), da pripremi zbirku članaka o literaturi, „Pitanja o književnosti i estetici. Studije različitih godina “(objavljeno ubrzo nakon smrti autora). Umro je 7. marta 1975. u 79. godini. Sahranjen je u 21. delu Vvedenskog groblja [12]. Legaci Glavna djela Bakhtina ubrzo su prevedena i postala su vrlo poznata na Zapadu. U Engleskoj, na Univerzitetu u Sheffieldu, postoji Bakhtinski centar koji vrši naučni i obrazovni rad [13]. Bakhtinov rad postao je posebno popularan u Francuskoj, gde su ga promovisale Tsvetan Todorov i Julia Kristeva. Bakhtin je veoma poznat i u Japanu, gde je objavio prvo u svetu svoje sakupljene radove, a objavio je i veliki broj monografija i radova o njemu. Od 1992. godine u Vitebsku (od 2000. godine, zapravo u Moskvi) objavljen je „časopis za naučna istraživanja o biografiji, teorijskoj baštini i eri M. M. Bakhtina“ („kvartalni časopis za istraživanje izdavači, sledbenici i protivnici M. M. Bakhtina “, zatim -„ časopis za naučna istraživanja o biografiji, teorijskoj baštini i eri M. M. Bakhtina “) -„ Dijalog. Karneval. `Hronotop`. Posle pauze od 2004. do 2008. godine, od 2009. godine časopis izlazi dva puta godišnje. U delu M. Bakhtina veliko mesto zauzimaju problemi pozorišta i drame, filozofija scenske umetnosti u celini. Braća Bakhtin su u detinjstvu, pod vođstvom svoje guvernante, igrali scene iz Iliade i nastavili da postavljaju pozorišne predstave posle njenog odlaska. U problemu „M. Bahtin i pozorište “ističu se sledeći aspekti: uloga pozorišta u Bahtinovom životu i radu, u stvaranju njegove ličnosti i kreativnosti interesovanja; `Pozorišne` činjenice iz biografije naučnika u kontekstu kulture; problemi dramaturgije, pozorišne estetike i pozorišne filozofije u radovima naučnika, njihova povezanost sa opštim kulturnim procesima doba, Bahtinova interpretacija ideja `teatralnosti`, opšti kulturni univerzal - metafora `svet - pozorište`, jasno ažurirana u 20. veku. Bahtinova arhiva se čuva u Odseku za rukopise RSL-a, fond 913......

Smrt na Kosovu polju Istorija kosovskog mita Predgovor Podrazumeva se, ali ja ću ipak reći i naglasiti: ova knjiga je samo jedna mogućna istorija kosovskog mita, plod moje želje da se svojim očima uverim čega sve tu ima, to jest da pregledam i iščitam najvažnije primere oživljavanja sećanja na Kosovsku bitku i da pokušam da razumem kome je i čemu je to sećanje služilo i u kojim slučajevima ono postaje mit ili hoće to da bude. Dakle, ovde nudim lična zapažanja o viđenom I pročitanom, a ne sintezu i sumu dosadašnjih znanja o ovoj temi. To ne znači da su mi ta znanja ostala nepoznata. Ova knjiga bila bi nezamisliva bez njih, bez mnogih fundamentalnih priloga istraživanju i tumačenju teme Kosova u književnosti, umetnosti i političkom i verskom životu Srba i drugih balkanskih naroda u čijoj istoriji je sećanje na Kosovsku bitku imalo ili i dalje ima važno mesto. S druge strane, neki naučni radovi o ovoj temi nametali su se mojoj pažnji zato što sam u njima nalazio primere oživljavanja i reprodukovanja kosovskog mita u formi naučnog diskursa. Zbog toga se u bibliografiji na kraju knjige neki tekstovi po formi naučnog karaktera ne nalaze u literaturi nego među izvorima, zajedno sa građom koju čine folklorne, crkvene, književne, umetničke, političko-ritualne i druge evokacije mitskog Kosova. Predmet mog interesovanja u ovoj knjizi su ideološke i političke funkcije sećanja na Kosovsku bitku, od prvih priča o njoj do naših dana. Dokumente koji sadrže primere dočaravanja ove bitke izložio sam hronološki, s tim što sam ih razvrstao i prema geopolitičkom kriterijumu. Tako sam najstarije izvore o ovoj temi podelio na nekoliko grupa: najpre, crkveni srpski spisi o Kosovu, zatim osmanski, vizantijski, italijanski, dubrovački i zapadnoevropski dokumenti, a po istom principu grupisao sam i sećanja na Kosovo nastala u XIX i XX veku, tako da su posebno predstavljeni srpski, crnogorski, hrvatski, slovenački, bošnjački, jugoslovenski i albanski primeri. Dobijena panorama političkih pozivanja na Kosovsku bitku i ideoloških poruka koje sadrže priče i slike o njoj pokazuje koliko dugo i s kojim intenzitetom je sećanje na Kosovo prisutno u istoriji nekoliko balkanskih naroda i država, kad je i zašto ono bilo u funkciji njihovog približavanja i ujedinjavanja, a kad i zašto služilo za njihovo razdvajanje, za podsticanje međusobne mržnje i sukoba. Istraživanje političkih i ideoloških funkcija sećanja na Kosovsku bitku dovelo me je do zaključka da su takve funkcije u principu svojstvene svim primerima kosovske memorije koje sam analizirao i da se, s druge strane, ova bitka najčešće dočarava i reprodukuje u obliku priče. Dakle, može se reći da sećanje na Kosovo po pravilu čine političke priče ili priče sa ideološkom poentom. To je dobar, ali ne i dovoljan razlog da ih sve svrstamo među političke mitove, ako od mitova očekujemo i ono što od njih traže antropolozi: da imaju status za neku zajednicu toliko važnih priča da se mogu dovesti u pitanje samo tačnost nekih detalja koje one sadrže i autentičnost pojedinih njihovih verzija, ali se ne sme sumnjati (bar ne javno), u njihovu izvornu istinitost, pa su one u tom smislu „svete“ priče. Takve priče, u pravom smislu mitske, nude i štite autoriteti koji se smatraju ovlašćenima da u ime neke zajednice kreiraju i distribuiraju važeće slike o njoj. To se odnosi i na mnoge priče o Kosovskoj bici i njenim junacima. Mitovima ih ne čini sadržina njihovih poruka, ono što se naziva kosovskim zavetom, kosovskim opredeljenjem, osvetom Kosova, kosovskom etikom itd. – a što se, uostalom, vrlo različito shvata i ostaje ambivalentno – niti su priče o Kosovu mitovi samo onda kad govore jezikom narodnog epa, kao što je to slučaj sa njihovim najpoznatijim primerima. One su verzije kosovskog mita onda kad u sredini u kojoj cirkulišu imaju ili pretenduju na status neupitne i nedodirljive istine. Zbog toga se može reći da evokacije Kosovske bitke u srednjovekovnim crkvenim spisima o Lazaru, koje su sve „brendirane“ kao svete, predstavljaju zametke kosovskog mita, njegove prve verzije, u kojima još nema mnogih važnih junaka i epizoda ovog mita. U punoj meri razvijen kosovski mit javlja se tek u XIX veku, kad se starije priče o Kosovskoj bici prekrajaju i dopunjavaju da bi mogle da se stave u službu u to vreme glavnog političko-verskog kulta, kulta nacije, kome će evokacije Kosova služiti i u XX i prvim decenijama XXI veka. To znači da se ovde prikazani primeri kosovskog narativa pre XIX veka, odnosno pre pojave nacionalizma na Balkanu, razlikuju od kasnijih, da oni pripadaju predistoriji kosovskog mita. Ali budući da ne mogu bliže da odredim trenutak kad se ta predistorija završava i počinje istorija – kao što ni istoričari nacionalizma nisu sigurni kad on počinje – ovu knjigu nisam podelio na dva dela, predistorijski i istorijski, nego sam ostavio čitaocu da na primerima koje analiziram prati proces konstituisanja nacionalističkih mitskih priča o Kosovu u prvoj polovini XIX veka i njihovo oživljavanje i političko korišćenje posle toga. Trudio sam se da ova knjiga ima sve što se traži od jednog uzornog akademskog rada, ali sam istovremeno nastojao da sa njenim čitaocem uspostavim što bliži kontakt, kontakt one vrste koja se danas zove „jedan na jedan“ i koji se pre ostvaruje u književnim delima nego u naučnim studijama. I kad sam izlagao istorijske i druge činjenice trudio sam se da za čitaoca ostanem živ čovek, kao što i ja njega zamišljam kao živog i budnog. Time objašnjavam što su u mom tekstu česte anahronijske digresije „kako bismo danas rekli“ , „ono što se danas zove“ i još neke njima slične. To sam primetio tek kad je rukopis bio pri kraju i najpre hteo da izbacim, a zatim sam nudim čitaocu zajednički ugao gledanja na stvari o kojima mu govorim. Uostalom, ja sam se za kosovski mit, kao i za savremenu političku mitologiju u celini, zainteresovao u svojstvu takozvanog fizičkog lica, kao građanin koga je zlokobno oživljavanje ovog mita u Srbiji krajem 1980-ih godina nateralo da vidi o čemu se tu zapravo radi. Moje prethodno interesovanje za probleme simboličke komunikacije samo mi je pomoglo da mom egzistencijalno motivisanom interesovanju za mitsko Kosovo stavim na raspolaganje instrumente kritičke analize. Zbog toga mi neće biti krivo ako neko ovu knjigu bude svrstao među eseje. *** Rukopis ove knjige ili neke njegove delove pročitalo je nekoliko prvorazrednih naučnica i naučnika koji se bave problemima neposredno ili posredno vezanim za kosovski mit i njegovu istoriju. Bez njihovih dragocenih primedbi i sugestija o tome šta treba izmeniti, šta dodati, šta skratiti, šta još pročitati, u ovoj knjizi bilo bi mnogo više propusta, grešaka i drugih slabosti nego što ih u njoj sigurno ima. U stvarima koje se tiču istoriografije, nesebičnu pomoć su mi pružili Radmila Radić, Ljubinka Trgovčević, Olga Zirojević, Neven Budak, Marko Šuica i Dubravka Stojanović. S antropološke i kulturološke strane moji dragoceni savetnici bili su Božidar Jezernik, Aleksandar Pavlović, Ivana Spasić i Miroslava Malešević, a Branislav Dimitrijević pomogao mi je da se snađem u literaturi o kosovskom mitu u likovnim umetnostima. Neka znaju i neka se zna da sam svima njima neizmerno zahvalan. April, 2016. I. Č. Prikaži više

Orhan Pamuk Bela tvrđava Meki povez Izdavač Geopoetika Bela tvrđava je roman koji predstavlja jedno izvanredno i značajno razmišljanje o Istoku i Zapadu. U 17. veku, u Istanbul je doveden jedan Mlečanin kojeg su zarobili turski gusari. Ovog zatočenika, koji veruje da se razume u astronomiju, fiziku i slikarstvo, otkupljuje jedan Turčin kojeg zanimaju iste stvari. Između ova dva čoveka postoji nekakva neobična sličnost. Robovlasnik ima želju da od svog roba uči o Mlecima i zapadnoj nauci. U nastojanju da jedan drugog upoznaju, razumeju i rastumače, njih dvojica, gospodar i rob, razgovaraju, sedeći za istim stolom u jednoj tamnoj i praznoj kući koja gleda na Zlatni rog. Njihove priče i avanture vodiće ih do istanbulskih ulica kojima hara epidemija kuge, do vrtova i životinja Sultanovog Sina, koji kao da su iz sna, do ideje pravljenja jednog neverovatnog oružja i najzad, do pitanja „zbog čega sam ja to što jesam`. Što priče budu više odmicale, spajajući dan i noć, senke će sasvim lagano zameniti mesto. Orhan Pamuk je rođen u Istanbulu 1952. godine. Odrastao je u istanbulskoj četvrti Nišantaš, u porodici nalik onima kakve opisuje u svojim romanima Dževdet-beg i njegovi sinovi i Crna knjiga. Po završenoj gimnaziji studirao je arhitekturu, ali se potom opredelio za novinarstvo. Napustio je studije na Tehničkom fakultetu, upisao se na Institut za novinarstvo Istanbulskog univerziteta i diplomirao 1976. godine. Pamuk, koji za sebe kaže da je u detinjstvu i mladosti maštao o tome da postane slikar, aktivno se posvetio pisanju 1974. godine. Izdavačka kuća Milijet dodelila mu je 1979. godine nagradu za rukopis prvog romana Dževdet-beg i njegovi sinovi, koji je objavljen 1982, a godinu dana kasnije dobio je prestižnu nagradu koja nosi ime slavnog turskog pisca Orhana Kemala. Iste godine, 1983, iz štampe izlazi Tiha kuća, njegov drugi roman, koji opisuje tri generacije jedne istanbulske trgovačke porodice. Godine 1984. ovaj je roman, preveden na francuski, dobio nagradu Madarali, a 1991. i Nagradu za evropsko otkriće (Prix de la decouverte europeenne). Istorijski roman Bela tvrđava (1985), u kojem je opisana veza između mletačkog roba i njegovog turskog gospodara, proširio je popularnost i slavu Orhana Pamuka i izvan granica Turske. Ova knjiga, čiji je prevod na engleski Njujork tajms pozdravio rečima „Nova zvezda ukazala se na Istoku“, prevedena je na sve velike zapadne jezike. Njegov četvrti roman, Crna knjiga (1990), zahvaljujući svojoj složenosti, bogatstvu i punoći izraza, smatra se jednim od najkontroverznijih, ali i najpopularnijih romana savremene turske književnosti. Na osnovu ove knjige Pamuk je napisao scenario za film Tajno lice, koji je režirao čuveni turski reditelj Omer Kavur. Taj scenario objavljen je kao knjiga 1992. godine. Roman Novi život je za kratko vreme po objavljivanju (1994) postao jedan od najčitanijih savremenih turskih romana. Na izrazito veliko interesovanje, kako u Turskoj tako i u inostranstvu, naišao je njegov istorijski roman o životu i umetnosti osmanskih majstora minijature u kasnom šesnaestom veku, Zovem se crveno (1998), koji je 2003. godine dobio International IMPAC Dublin Literary Award i Prix Médicis étranger 2005. godine. Godine 1998. Pamuk je, praveći izbor iz napisa u svojim beleškama koje je vodio od rane mladosti, pod naslovom Druge boje: izabrani spisi i jedna pripovetka, zajedno sa do tada neobjavljenom dugom pripovetkom Gledanje kroz prozor, objavio svoje odabrane tekstove, eseje, novinske članke, kritike, reportaže i putopise. Godine 2002. objavio je roman Sneg, a 2003. knjigu tekstova posvećenu rodnom gradu − Istanbul: uspomene i grad. Dobitnik je Nagrade za mir knjižara Nemačke (Friedenspreis des Deutschen Buchhandels) za 2005. godinu. Godine 2006. dodeljena mu je Nobelova nagrada za književnost. Iste godine odlikovan je francuskim Ordenom viteza reda umetnosti i književnosti, a Univerzitet u Vašingtonu dodelio mu je medalju (Distinguished Humanist Medal), koja se bijenalno dodeljuje naučnicima i umetnicima za vrhunska dela i hrabrost. Orhan Pamuk je počasni član Američke akademije umetnosti i književnosti, kao i Kineske akademije društvenih nauka. Godine 2010. uručena mu je Nagrada „Norman Majler“ za životno delo (2010 Norman Mailer Lifetime Achievement Award). Knjige Orhana Pamuka prevedene su na više od četrdeset svetskih jezika i prodate u tiražu od više miliona primeraka.

Orhan Pamuk Bela tvrđavaMeki povezIzdavač GeopoetikaBela tvrđava je roman koji predstavlja jedno izvanredno i značajno razmišljanje o Istoku i Zapadu.U 17. veku, u Istanbul je doveden jedan Mlečanin kojeg su zarobili turski gusari. Ovog zatočenika, koji veruje da se razume u astronomiju, fiziku i slikarstvo, otkupljuje jedan Turčin kojeg zanimaju iste stvari.Između ova dva čoveka postoji nekakva neobična sličnost. Robovlasnik ima želju da od svog roba uči o Mlecima i zapadnoj nauci. U nastojanju da jedan drugog upoznaju, razumeju i rastumače, njih dvojica, gospodar i rob, razgovaraju, sedeći za istim stolom u jednoj tamnoj i praznoj kući koja gleda na Zlatni rog. Njihove priče i avanture vodiće ih do istanbulskih ulica kojima hara epidemija kuge, do vrtova i životinja Sultanovog Sina, koji kao da su iz sna, do ideje pravljenja jednog neverovatnog oružja i najzad, do pitanja „ zbog čega sam ja to što jesam`. Što priče budu više odmicale, spajajući dan i noć, senke će sasvim lagano zameniti mesto.Orhan Pamuk je rođen u Istanbulu 1952. godine. Odrastao je u istanbulskoj četvrti Nišantaš, u porodici nalik onima kakve opisuje u svojim romanima Dževdet-beg i njegovi sinovi i Crna knjiga. Po završenoj gimnaziji studirao je arhitekturu, ali se potom opredelio za novinarstvo. Napustio je studije na Tehničkom fakultetu, upisao se na Institut za novinarstvo Istanbulskog univerziteta i diplomirao 1976. godine. Pamuk, koji za sebe kaže da je u detinjstvu i mladosti maštao o tome da postane slikar, aktivno se posvetio pisanju 1974. godine. Izdavačka kuća Milijet dodelila mu je 1979. godine nagradu za rukopis prvog romana Dževdet-beg i njegovi sinovi, koji je objavljen 1982, a godinu dana kasnije dobio je prestižnu nagradu koja nosi ime slavnog turskog pisca Orhana Kemala. Iste godine, 1983, iz štampe izlazi Tiha kuća, njegov drugi roman, koji opisuje tri generacije jedne istanbulske trgovačke porodice. Godine 1984. ovaj je roman, preveden na francuski, dobio nagradu Madarali, a 1991. i Nagradu za evropsko otkriće (Prix de la decouverte europeenne). Istorijski roman Bela tvrđava (1985), u kojem je opisana veza između mletačkog roba i njegovog turskog gospodara, proširio je popularnost i slavu Orhana Pamuka i izvan granica Turske. Ova knjiga, čiji je prevod na engleski Njujork tajms pozdravio rečima „ Nova zvezda ukazala se na Istoku“ , prevedena je na sve velike zapadne jezike. Njegov četvrti roman, Crna knjiga (1990), zahvaljujući svojoj složenosti, bogatstvu i punoći izraza, smatra se jednim od najkontroverznijih, ali i najpopularnijih romana savremene turske književnosti. Na osnovu ove knjige Pamuk je napisao scenario za film Tajno lice, koji je režirao čuveni turski reditelj Omer Kavur. Taj scenario objavljen je kao knjiga 1992. godine. Roman Novi život je za kratko vreme po objavljivanju (1994) postao jedan od najčitanijih savremenih turskih romana. Na izrazito veliko interesovanje, kako u Turskoj tako i u inostranstvu, naišao je njegov istorijski roman o životu i umetnosti osmanskih majstora minijature u kasnom šesnaestom veku, Zovem se crveno (1998), koji je 2003. godine dobio International IMPAC Dublin Literary Award i Prix Médicis étranger 2005. godine.Godine 1998. Pamuk je, praveći izbor iz napisa u svojim beleškama koje je vodio od rane mladosti, pod naslovom Druge boje: izabrani spisi i jedna pripovetka, zajedno sa do tada neobjavljenom dugom pripovetkom Gledanje kroz prozor, objavio svoje odabrane tekstove, eseje, novinske članke, kritike, reportaže i putopise. Godine 2002. objavio je roman Sneg, a 2003. knjigu tekstova posvećenu rodnom gradu − Istanbul: uspomene i grad. Dobitnik je Nagrade za mir knjižara Nemačke (Friedenspreis des Deutschen Buchhandels) za 2005. godinu. Godine 2006. dodeljena mu je Nobelova nagrada za književnost. Iste godine odlikovan je francuskim Ordenom viteza reda umetnosti i književnosti, a Univerzitet u Vašingtonu dodelio mu je medalju (Distinguished Humanist Medal), koja se bijenalno dodeljuje naučnicima i umetnicima za vrhunska dela i hrabrost.Orhan Pamuk je počasni član Američke akademije umetnosti i književnosti, kao i Kineske akademije društvenih nauka. Godine 2010. uručena mu je Nagrada „ Norman Majler“ za životno delo (2010 Norman Mailer Lifetime Achievement Award).Knjige Orhana Pamuka prevedene su na više od četrdeset svetskih jezika i prodate u tiražu od više miliona primeraka.2/34

Orhan Pamuk Bela tvrđavaMeki povezIzdavač GeopoetikaBela tvrđava je roman koji predstavlja jedno izvanredno i značajno razmišljanje o Istoku i Zapadu.U 17. veku, u Istanbul je doveden jedan Mlečanin kojeg su zarobili turski gusari. Ovog zatočenika, koji veruje da se razume u astronomiju, fiziku i slikarstvo, otkupljuje jedan Turčin kojeg zanimaju iste stvari.Između ova dva čoveka postoji nekakva neobična sličnost. Robovlasnik ima želju da od svog roba uči o Mlecima i zapadnoj nauci. U nastojanju da jedan drugog upoznaju, razumeju i rastumače, njih dvojica, gospodar i rob, razgovaraju, sedeći za istim stolom u jednoj tamnoj i praznoj kući koja gleda na Zlatni rog. Njihove priče i avanture vodiće ih do istanbulskih ulica kojima hara epidemija kuge, do vrtova i životinja Sultanovog Sina, koji kao da su iz sna, do ideje pravljenja jednog neverovatnog oružja i najzad, do pitanja „ zbog čega sam ja to što jesam`. Što priče budu više odmicale, spajajući dan i noć, senke će sasvim lagano zameniti mesto.Orhan Pamuk je rođen u Istanbulu 1952. godine. Odrastao je u istanbulskoj četvrti Nišantaš, u porodici nalik onima kakve opisuje u svojim romanima Dževdet-beg i njegovi sinovi i Crna knjiga. Po završenoj gimnaziji studirao je arhitekturu, ali se potom opredelio za novinarstvo. Napustio je studije na Tehničkom fakultetu, upisao se na Institut za novinarstvo Istanbulskog univerziteta i diplomirao 1976. godine. Pamuk, koji za sebe kaže da je u detinjstvu i mladosti maštao o tome da postane slikar, aktivno se posvetio pisanju 1974. godine. Izdavačka kuća Milijet dodelila mu je 1979. godine nagradu za rukopis prvog romana Dževdet-beg i njegovi sinovi, koji je objavljen 1982, a godinu dana kasnije dobio je prestižnu nagradu koja nosi ime slavnog turskog pisca Orhana Kemala. Iste godine, 1983, iz štampe izlazi Tiha kuća, njegov drugi roman, koji opisuje tri generacije jedne istanbulske trgovačke porodice. Godine 1984. ovaj je roman, preveden na francuski, dobio nagradu Madarali, a 1991. i Nagradu za evropsko otkriće (Prix de la decouverte europeenne). Istorijski roman Bela tvrđava (1985), u kojem je opisana veza između mletačkog roba i njegovog turskog gospodara, proširio je popularnost i slavu Orhana Pamuka i izvan granica Turske. Ova knjiga, čiji je prevod na engleski Njujork tajms pozdravio rečima „ Nova zvezda ukazala se na Istoku“ , prevedena je na sve velike zapadne jezike. Njegov četvrti roman, Crna knjiga (1990), zahvaljujući svojoj složenosti, bogatstvu i punoći izraza, smatra se jednim od najkontroverznijih, ali i najpopularnijih romana savremene turske književnosti. Na osnovu ove knjige Pamuk je napisao scenario za film Tajno lice, koji je režirao čuveni turski reditelj Omer Kavur. Taj scenario objavljen je kao knjiga 1992. godine. Roman Novi život je za kratko vreme po objavljivanju (1994) postao jedan od najčitanijih savremenih turskih romana. Na izrazito veliko interesovanje, kako u Turskoj tako i u inostranstvu, naišao je njegov istorijski roman o životu i umetnosti osmanskih majstora minijature u kasnom šesnaestom veku, Zovem se crveno (1998), koji je 2003. godine dobio International IMPAC Dublin Literary Award i Prix Médicis étranger 2005. godine.Godine 1998. Pamuk je, praveći izbor iz napisa u svojim beleškama koje je vodio od rane mladosti, pod naslovom Druge boje: izabrani spisi i jedna pripovetka, zajedno sa do tada neobjavljenom dugom pripovetkom Gledanje kroz prozor, objavio svoje odabrane tekstove, eseje, novinske članke, kritike, reportaže i putopise. Godine 2002. objavio je roman Sneg, a 2003. knjigu tekstova posvećenu rodnom gradu − Istanbul: uspomene i grad. Dobitnik je Nagrade za mir knjižara Nemačke (Friedenspreis des Deutschen Buchhandels) za 2005. godinu. Godine 2006. dodeljena mu je Nobelova nagrada za književnost. Iste godine odlikovan je francuskim Ordenom viteza reda umetnosti i književnosti, a Univerzitet u Vašingtonu dodelio mu je medalju (Distinguished Humanist Medal), koja se bijenalno dodeljuje naučnicima i umetnicima za vrhunska dela i hrabrost.Orhan Pamuk je počasni član Američke akademije umetnosti i književnosti, kao i Kineske akademije društvenih nauka. Godine 2010. uručena mu je Nagrada „ Norman Majler“ za životno delo (2010 Norman Mailer Lifetime Achievement Award).Knjige Orhana Pamuka prevedene su na više od četrdeset svetskih jezika i prodate u tiražu od više miliona primeraka.2/34

Autor - osoba Barouz, Vilijam S. Naslov Peško / Vilijem Barouz Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1991 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Četvrti talas, 1991 (Bačka Palanka : `Branko Bajić`) Fizički opis 126 str. ; 20 cm Zbirka Četvrti talas ; knj. 4 Edicija Zabluda bira ciljeve ; 2 (Broš.) Napomene Prevod dela: Queer / William Burroughs. „Gradac“ o Barouzu: Totalni otpadnik Čemu god da je pripadao, bilo je to samo da bi ga, poput ubačenog tajnog agenta, iznutra izučio, podrio – i odbacio. Njegov život i njegovo delo (u neraskidivom, organskom jedinstvu) negacija su i najoštrija kritika svega onoga čemu je nominalno pripadao. Novi broj časopisa „Gradac“ posvećen je upravo fenomenu Barouz Otpadnik, autsajder, vuk samotnjak, dragovoljni samoizgnanik... Vilijam Barouz je rano u svom životu shvatio da sredina u kojoj se našao nema šta da mu pruži, i do kraja svog života na sve načine se trudio da joj pronađe alternativu. Nepripadanje i pobuna u njegovom slučaju dovedeni su do ekstrema kakve je malo koji pisac XX veka i zamislio, a kamoli dotakao. „Ja ratujem sam“, rekao bi pisac koji se čitavog svog života osećao kao zatočenik na tuđinskoj planeti. Njegov život i delo karakteriše čitav niz protivrečnosti i dihotomija. Rođen u imućnoj porodici – dobar deo mladosti proveo je među polusvetom, narkomanima i kriminalcima. „Privilegovan“ kao belac u južnjačkoj porodici, značajan deo života dobrovoljno je proveo u delovima sveta daleko od belog čoveka (Meksiko, Bliski istok, severna Afrika). Rođen kao muškarac – čitavog života bio je neskriveni homoseksualac. Obrazovan zapadnjačkim logosom vodećih univerziteta – samo da bi se posvetio traganju za alternativnim načinima mišljenja (ezoterija, sajentologija, Maje, drevni Egipat, Vilhelm Rajh...). Opsednut potpunom slobodom – dobar deo života proveo je kao zavisnik u borbi protiv zavisnosti. Rođeni pisac – koji je svoju vokaciju otkrio tek u svojim četrdesetim godinama. Deklarisani „ženomrzac“ – koji je nehotice ubio svoju ženu, što ga je pogodilo i obeležilo za ceo život. „Bitnik“ – koji sa ostalim bitnicima nije imao skoro ništa zajedničko. Povučenjak i autsajder koji je postao guru i multimedijalna pop-ikona XX veka... Čemu god da je pripadao, bilo je to samo da bi ga, poput ubačenog tajnog agenta, iznutra izučio, podrio – i odbacio. Njegov život i njegovo delo (u neraskidivom, organskom jedinstvu) negacija su i najoštrija kritika svega onoga čemu je nominalno pripadao. Pružio je možda i najoštriju, najpotpuniju i najbeskompromisniju kritiku zapadnjačkog, muškog, falocentričnog, logocentričnog, kolonijalizatorskog, eksploatatorskog i u svojoj suštini duboko nekrofilnog militarizma, predvođenog Sjedinjenim Američkim Državama i njenim satelitima kao najmoćnijim, ali nikako jedinim, oličenjima skoro patološke potrebe za potpunom kontrolom, koju Barouz podjednako prepoznaje i u „alternativnim“ ideologijama (istočni, ruski blok sredinom XX veka) i među moćnicima južnoameričkih banana država. Između svih njih razlika nije, po njemu, u „ideologijama“, jer ideologija svake vlasti, bilo gde na planeti, bilo da je reč o plemenu usred džungle, malenoj državici ili supersili, ista je: potpuna kontrola. Princip je isti, sve su ostalo nijanse. Dekonstruisao je zapadnjački (muški) identitet kao praznu fikciju nametnutu od onih na vlasti, uključujući tu i heteroseksualnost kao proizvod lažne „ili-ili“ dileme zasnovane na sumnjivim dualizmima (ja/ne-ja, muško-žensko, razumsko-instinktivno...). Doveo je u pitanje ne samo binarnu, linearnu prirodu zapadnjačkog mišljenja, nego i jezika kao njegovog glavnog oruđa, pokušavajući da „virus reči“ izoluje i neutrališe metodama kao što su „kat-ap“ (engl. cut-up)“ i „presavijanje“ (engl. fold-in). Vremenom je ipak spoznao ograničenje i paradoks situacije da govoreći iz pozicije jezika pokušava da podrije i preobrati taj isti jezik, i u poznijoj fazi stvaranja vratio se „pričanju priče“, razbijajući je na druge, nešto manje radikalne načine (fragmentarnost, nelinearnost, vremenski i logički skokovi, nestabilnost i multivalentnost likova). Zbog radikalnosti u svojoj upotrebi jezika, Barouz postavlja izrazite zahteve pred prevodioce, a naročito kada tekst sa engleskog (visoko aluzivnog i veoma otvorenog za građenje složenica, kao i za razbijanje na fragmente i njihovu permutaciju unutar rečenice) treba prevesti na srpski jezik, čija pravila, a pre svega padeži i gramatički rod glagola, otežavaju takvo permutovanje. Ako tome dodamo i ekscentričnosti i ekstremnost tematike (homoseksualnost, narkomanija, česti pasaži eksplicitnog seksa u još češćem spoju sa tanatosom...), postaje jasnije zbog čega je Barouz, uprkos svom priznatom statusu klasika svetske književnosti, do sada krajnje skromno bio predstavljen srpskom čitaocu. Njegov magnum-opus, Goli ručak, objavljen je 1986. godine u Prosvetinoj ediciji „Erotikon“, iako su scene seksa u tom romanu sve samo ne erotične, a prvobitni prevod morao je da bude radikalno redigovan da bi se postigao nivo tačnosti (i sočnosti) koju sadašnja verzija poseduje. Pomenuti jezički problemi u Barouzovim kanonskim romanima verovatno su uslovili da se iz njegovog proznog opusa na srpski prevedu još samo dva ranija, najmanje eksperimentalna, romana: Peško (Četvrti talas, Novi Sad, 1991) i Džanki (Rende, Beograd, 2010). Iz njegove bogate esejističke i autobiografske zaostavštine za sada je prevedena samo Knjiga snova (Kalahari boox, Beograd, 1998). Ovaj temat časopisa „Gradac“ stoga za zadatak ima da bar donekle ispravi nepravdu prema ovom piscu čija je zastupljenost na srpskom jeziku u ogromnoj nesrazmeri u odnosu na njegov značaj. Pored odlomaka iz njegovih neprevođenih proznih dela, sadržaj čine i odlomci iz Barouzovih pisama, dnevnika i intervjua, kao i njegovi kraći eseji, što ga, sve zajedno, otkriva u dubljem i složenijem svetlu, i kao čoveka i kao umetnika i mislioca. Kroz intervjue, kao i razgovore sa nekim od važnijih umetnika, Barouz otkriva raznovrsnost svojih interesovanja, bogatstvo erudicije i prodornost radikalne misli koja se ne boji da bude u manjini, ili da neuvijeno donosi i loše vesti. U izbor su uvršteni i neki od Barouzovih kontroverznijih, „politički nekorektnih“ stavova u vezi sa seksualnošću i odnosima polova, jer puna slika o ovom složenom umu, koji je uvek govorio i pisao bez cenzure, može se steći samo ako se i on sam predstavi – bez cenzure. O značaju njegove misli i dela govore eseji njemu srodnih umetnika (pisac Dž. G. Balard, reditelj Dejvid Kronenberg) i istaknutih teoretičara koji su na najbolji način pronikli u složenosti, kontroverze i doprinose koje su lik i delo Vilijama Barouza ostavili za sobom da odjekuju i duboko u XXI veku. Barouzov dugogodišnji partner i izvršilac književne zaostavštine Džejms Grauerholc, ovako je sumirao ovog pisca: „Otpadnik od društva, i to kao samoizgnanik, večiti student i tragalac, Vilijam S. Barouz stvorio je samog sebe. Homoseksualac, nesiguran, sa ožiljcima maltretmana u detinjstvu, opsednut Ružnim Duhom, prizvao je svaku silu, čije ime je znao, da ga vodi na njegovom putu ka ’jedinom cilju vrednom da mu se teži’: besmrtnosti. A kao što njegovi poslednji zapisi pokazuju, na dugačkom, teškom putovanju ka svojoj dobro utemeljenoj književnoj besmrtnosti, Barouz je na kraju nazro smisao ljudskog života: saosećanje prema beskrajnoj patnji u životu i prema njegovom neumitnom kraju.“ Dejan Ognjanović MG50 (L)

Autor - osoba Barouz, Vilijam S. Naslov Knjiga snova / Vilijam S. Barouz ; prevod Đorđe Tomić Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1998 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Kalahari books, 1998 (Beograd : Junior) Fizički opis 165 str. ; 20 cm. Drugi autori - osoba Tomić, Đorđe Napomene Prevod dela: My Education: A Book of Dreams / William S. Burroughs. „Gradac“ o Barouzu: Totalni otpadnik Čemu god da je pripadao, bilo je to samo da bi ga, poput ubačenog tajnog agenta, iznutra izučio, podrio – i odbacio. Njegov život i njegovo delo (u neraskidivom, organskom jedinstvu) negacija su i najoštrija kritika svega onoga čemu je nominalno pripadao. Novi broj časopisa „Gradac“ posvećen je upravo fenomenu Barouz Otpadnik, autsajder, vuk samotnjak, dragovoljni samoizgnanik... Vilijam Barouz je rano u svom životu shvatio da sredina u kojoj se našao nema šta da mu pruži, i do kraja svog života na sve načine se trudio da joj pronađe alternativu. Nepripadanje i pobuna u njegovom slučaju dovedeni su do ekstrema kakve je malo koji pisac XX veka i zamislio, a kamoli dotakao. „Ja ratujem sam“, rekao bi pisac koji se čitavog svog života osećao kao zatočenik na tuđinskoj planeti. Njegov život i delo karakteriše čitav niz protivrečnosti i dihotomija. Rođen u imućnoj porodici – dobar deo mladosti proveo je među polusvetom, narkomanima i kriminalcima. „Privilegovan“ kao belac u južnjačkoj porodici, značajan deo života dobrovoljno je proveo u delovima sveta daleko od belog čoveka (Meksiko, Bliski istok, severna Afrika). Rođen kao muškarac – čitavog života bio je neskriveni homoseksualac. Obrazovan zapadnjačkim logosom vodećih univerziteta – samo da bi se posvetio traganju za alternativnim načinima mišljenja (ezoterija, sajentologija, Maje, drevni Egipat, Vilhelm Rajh...). Opsednut potpunom slobodom – dobar deo života proveo je kao zavisnik u borbi protiv zavisnosti. Rođeni pisac – koji je svoju vokaciju otkrio tek u svojim četrdesetim godinama. Deklarisani „ženomrzac“ – koji je nehotice ubio svoju ženu, što ga je pogodilo i obeležilo za ceo život. „Bitnik“ – koji sa ostalim bitnicima nije imao skoro ništa zajedničko. Povučenjak i autsajder koji je postao guru i multimedijalna pop-ikona XX veka... Čemu god da je pripadao, bilo je to samo da bi ga, poput ubačenog tajnog agenta, iznutra izučio, podrio – i odbacio. Njegov život i njegovo delo (u neraskidivom, organskom jedinstvu) negacija su i najoštrija kritika svega onoga čemu je nominalno pripadao. Pružio je možda i najoštriju, najpotpuniju i najbeskompromisniju kritiku zapadnjačkog, muškog, falocentričnog, logocentričnog, kolonijalizatorskog, eksploatatorskog i u svojoj suštini duboko nekrofilnog militarizma, predvođenog Sjedinjenim Američkim Državama i njenim satelitima kao najmoćnijim, ali nikako jedinim, oličenjima skoro patološke potrebe za potpunom kontrolom, koju Barouz podjednako prepoznaje i u „alternativnim“ ideologijama (istočni, ruski blok sredinom XX veka) i među moćnicima južnoameričkih banana država. Između svih njih razlika nije, po njemu, u „ideologijama“, jer ideologija svake vlasti, bilo gde na planeti, bilo da je reč o plemenu usred džungle, malenoj državici ili supersili, ista je: potpuna kontrola. Princip je isti, sve su ostalo nijanse. Dekonstruisao je zapadnjački (muški) identitet kao praznu fikciju nametnutu od onih na vlasti, uključujući tu i heteroseksualnost kao proizvod lažne „ili-ili“ dileme zasnovane na sumnjivim dualizmima (ja/ne-ja, muško-žensko, razumsko-instinktivno...). Doveo je u pitanje ne samo binarnu, linearnu prirodu zapadnjačkog mišljenja, nego i jezika kao njegovog glavnog oruđa, pokušavajući da „virus reči“ izoluje i neutrališe metodama kao što su „kat-ap“ (engl. cut-up)“ i „presavijanje“ (engl. fold-in). Vremenom je ipak spoznao ograničenje i paradoks situacije da govoreći iz pozicije jezika pokušava da podrije i preobrati taj isti jezik, i u poznijoj fazi stvaranja vratio se „pričanju priče“, razbijajući je na druge, nešto manje radikalne načine (fragmentarnost, nelinearnost, vremenski i logički skokovi, nestabilnost i multivalentnost likova). Zbog radikalnosti u svojoj upotrebi jezika, Barouz postavlja izrazite zahteve pred prevodioce, a naročito kada tekst sa engleskog (visoko aluzivnog i veoma otvorenog za građenje složenica, kao i za razbijanje na fragmente i njihovu permutaciju unutar rečenice) treba prevesti na srpski jezik, čija pravila, a pre svega padeži i gramatički rod glagola, otežavaju takvo permutovanje. Ako tome dodamo i ekscentričnosti i ekstremnost tematike (homoseksualnost, narkomanija, česti pasaži eksplicitnog seksa u još češćem spoju sa tanatosom...), postaje jasnije zbog čega je Barouz, uprkos svom priznatom statusu klasika svetske književnosti, do sada krajnje skromno bio predstavljen srpskom čitaocu. Njegov magnum-opus, Goli ručak, objavljen je 1986. godine u Prosvetinoj ediciji „Erotikon“, iako su scene seksa u tom romanu sve samo ne erotične, a prvobitni prevod morao je da bude radikalno redigovan da bi se postigao nivo tačnosti (i sočnosti) koju sadašnja verzija poseduje. Pomenuti jezički problemi u Barouzovim kanonskim romanima verovatno su uslovili da se iz njegovog proznog opusa na srpski prevedu još samo dva ranija, najmanje eksperimentalna, romana: Peško (Četvrti talas, Novi Sad, 1991) i Džanki (Rende, Beograd, 2010). Iz njegove bogate esejističke i autobiografske zaostavštine za sada je prevedena samo Knjiga snova (Kalahari boox, Beograd, 1998). Ovaj temat časopisa „Gradac“ stoga za zadatak ima da bar donekle ispravi nepravdu prema ovom piscu čija je zastupljenost na srpskom jeziku u ogromnoj nesrazmeri u odnosu na njegov značaj. Pored odlomaka iz njegovih neprevođenih proznih dela, sadržaj čine i odlomci iz Barouzovih pisama, dnevnika i intervjua, kao i njegovi kraći eseji, što ga, sve zajedno, otkriva u dubljem i složenijem svetlu, i kao čoveka i kao umetnika i mislioca. Kroz intervjue, kao i razgovore sa nekim od važnijih umetnika, Barouz otkriva raznovrsnost svojih interesovanja, bogatstvo erudicije i prodornost radikalne misli koja se ne boji da bude u manjini, ili da neuvijeno donosi i loše vesti. U izbor su uvršteni i neki od Barouzovih kontroverznijih, „politički nekorektnih“ stavova u vezi sa seksualnošću i odnosima polova, jer puna slika o ovom složenom umu, koji je uvek govorio i pisao bez cenzure, može se steći samo ako se i on sam predstavi – bez cenzure. O značaju njegove misli i dela govore eseji njemu srodnih umetnika (pisac Dž. G. Balard, reditelj Dejvid Kronenberg) i istaknutih teoretičara koji su na najbolji način pronikli u složenosti, kontroverze i doprinose koje su lik i delo Vilijama Barouza ostavili za sobom da odjekuju i duboko u XXI veku. Barouzov dugogodišnji partner i izvršilac književne zaostavštine Džejms Grauerholc, ovako je sumirao ovog pisca: „Otpadnik od društva, i to kao samoizgnanik, večiti student i tragalac, Vilijam S. Barouz stvorio je samog sebe. Homoseksualac, nesiguran, sa ožiljcima maltretmana u detinjstvu, opsednut Ružnim Duhom, prizvao je svaku silu, čije ime je znao, da ga vodi na njegovom putu ka ’jedinom cilju vrednom da mu se teži’: besmrtnosti. A kao što njegovi poslednji zapisi pokazuju, na dugačkom, teškom putovanju ka svojoj dobro utemeljenoj književnoj besmrtnosti, Barouz je na kraju nazro smisao ljudskog života: saosećanje prema beskrajnoj patnji u životu i prema njegovom neumitnom kraju.“ Dejan Ognjanović

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Lutkarstvo je grana teatra u kojoj predstavu izvode lutke, koje na sceni pokreću glumci - lutkari, najčešće skriveni od gledaoca, oni umjesto lutaka izgovaraju tekst uloge koju glumi lutka. Lutkarstvo je i zanat umijeće izrade lutaka. Postoji puno različitih tipova lutaka. Svaki ima svoje karakteristike, a za svaki postoji adekvatni dramski materijal. Određeni tipovi razvili su se pod određenim kulturnim ili geografskim uvjetima.[1] Najvažniji tipovi su; Ručna lutka (ginjol, zijevalica) Englezi takve lutke zovu puppet, Talijani burattino, Francuzi guignol, Nijemci puppe.[2] Te lutke imaju šuplje tijelo pokriveno tkaninom koja prekriva ruku lutkara, pa on prstima može ući u glavu i ruke lutke i tako je pomicati. Publika vidi lutku od struka prema gore, a umjesto nogu tkaninu nalik na suknju. Kako su bile lake kako težinom tako i za manipulaciju, bile su jako popularne kod manjih putujućih teatara po čitavoj Evropi (praktički je samo jedan lutkar mogao održati čitavu predstavu) a bile su popularne i po Kinii.[1] Štapna lutka (javajka) Takvim lutkama se manipulira odozdo - štapovima. Lutkar većim i dužim pomiče čitavog lutka, a manjim pomiče ruke i po potrebi noge. Taj tip lutaka tradicionalan je na indonezijskim otocima [[Java (otok)|Javi i Baliju, gdje su poznate kao wayang golek. U Evropi su dugo vremena bile ograničene na Porajnje, sve dok ih početkom 20. vijeka Richard Teschner nije počeo koristiti u Beču. U Moskvi je sa njima eksperimentirala Nina Efimova, i time možda inspirirala moskovski državni teatar kog je vodio režiser Sergej Obrazcov, da tokom 1930-ih postavi na scenu brojne predstave sa tim tipom lutaka. Nakon Drugog svjetskog rata Obrazcov je često gostovao po zemljama Istočne Evrope pa je to utjecalo na lutkare u tim zemljama da i oni počnu raditi sa takvim lutkama.[1]Takve lutke zahvalne su za spore pokrete, ali za normalne i brže treba i po 2-3 lutkara da manipuliraju jednom lutkom na sceni.[1] Marioneta (lutka na koncima) Glavni članak: marioneta To su lutke kojima se upravlja odozgo, pomoću konaca ili žičica (što je šešće). Oni vode do svih ekstremiteta i ostalih važnih dijelova lutka, tako da se pomicanjem može izazvati razne pokrete, od sjedenja, ležanja, skakanja, okretanja - zapravo gotovo sve što se zamisli. Jer čak i jednostavna marioneta može imati devet žičica, po jednu za svaku nogu, ruku, rame i uho (da se može pokretati glava), i jednu na bazu kralježnice (za klanjanje). Ukoliko su potrebni specijalni efekti broj žičica se može udvostručiti pa i utrostručiti. Manipulacija marionetama sa mnogo žičica je vrlo kompliciran posao i zahtjeva veliku vještinu, jer je križem na kom su nanizane sve te žičice vrlo teško upravljati.[1] Plošna lutka (teatar sjena) Pored trodimenzionalnih, postoji i čitava porodica dvodimenzionalnih plošnih lutaka. Njima se manipulira isto tako odozgo kao marionetama. Izgleda da nastale u Engleskoj kao nusprodukt štamparija oko 1811. kao svojevrsni teatarski suvenir.[1] Sjene To je specijalni tip plošne lutke, čija se sjena vidi na prozirnom zaslonu. One su se izrezivale od kože ili nekog drugog neprozirnog materijala. Takvi su ttradicionalni teatri na Javi, Baliju i Tajlandu, do Evrope su stigli u 18. vijeku.[1] Ostali tipovi Tih pet tipova nisu i svi koje koriste teatri, jer postoje i lutke koje pred publikom nose njihovi animatori to su japanske lutke - bunraku, nazvane po njihovom kreatoru iz 18. vijeka Uemuru Bunrakukenu. Tim velikim lutkama upravlja čak tri lutkara, glavni animator kontrolira kretnje glave, obrva i očiju i desne ruke, drugi animator pomiče lijevu ruku a treći se brine o nogama.[1] Postoji još jedan tip a to su lutke za ples (marionnettes à la planchette), koje su bile popularne tokom 18 - 19. vijeka. Njih su koristili ulični svirači. Te male figure bile su napravljene da izgledaju kao da plešu, kretnje su im bile manje-više slučajne, sa malim varijacijama, jer su samo jednim koncem bile povezane sa sviračevim koljenom.[1] Historija Lutkarstvo je vjerojatno nastalo iz ritualnih maski i običaja korištenja minijaturnih ljudskih figura u magijske svrhe.[2] Prvi pisani dokumenti o lutkarskom teatru u Evropi sežu do 5. vijek pne., o njemu je pisao grčki historičar Ksenofont u Simpoziju (Συμπόσιον). 422. pne. - da je prilikom posjeta kući Atenjanina Kalije gledao predsavu lutkara - Foteina Sirakužanina.[3] Kako slični dokumenti ne postoje za stanje u Kini, Indiji, Javi i drugdje po Aziji, nije moguće precizno odrediti kad su se počele prikazivati prve predstave, ali i one su startale davno.[1] Neki stručnjaci smatraju da se lutkarstvo rodilo u Indiji, pa da je preko Perzije i Arabije došlo do Grčke i Rima.[3] Prva je razvijena - marioneta, lutka koja se pokreće koncima. Za nju su znali antički narodi Egipćani, Indijci i Grci. Aristotel je fino opisao marionetu pišući o vrhovnom božanstvu, po njemu on/ono upravlja ljudima isto kao lutkar - pomičući konce.[3] Marioneta je ime dobila u Francuskoj za srednjeg vijeka kad je riječ mariote (mariette ili mariolette) bila sinonim za lutku Djevice Marije. Ta lutka se koristila kao igračka, ali i u predstavama - crkvenim prikazanjima biblijskih sadržaja. Ta se praksa nastavila i nakon Tridentskog koncila 1563. koji je načelno bio protiv lutkarskih predstava.[2] U Evropi od srednjeg vijeka tinja rivalitet između dva tipa lutaka; marionete i male ručne lutke drvene glave sa ekstremitetima koji se pokreću. Marionete su oduvjek bile na većoj cijeni kod viših klasa na dvorovima a ručne lutke kod sirotinje na sajmištima.[2] Marionetski teatri su svojim repertoarom, raskošnom scenografijom i kostimografijom postali konkurencija drugim teatrima i ostalim formama elitne kulture, pa su postali omiljeni na plemićkim dvorovima, a nakon tog i među običnim građanima kad su se počele graditi teatarske zgrade.[2] Teatri sa ručnim lutkama bili su mali (porodični) putujući, često puno socijalno osjetljiviji i kritičniji, ali su masovno bankrotirali u međuratnom periodu.[2] Na Siciliji su tokom 16. vijeka počeli izrađivati poprilično velike lutke (gotovo ljudskih dimenzija)[2], za uprizorenje viteških poema kao što su Pjesma o Rolandu ili Bijesni Orlando[4] za koje im je trebalo i do 300 lutaka.[2] Iz te tradicije rodila se Opera dei Pupi koja je 2008. uvrštena na UNESCO-v Popis nematerijalne svjetske baštine u Evropi.[4] Lutkarstvo je u Italiji bilo naročito popularno u periodu između 18 - 19. vijeka, kad je svaki veći grad imao po barem jedan lutkarski teatar, a za vrijeme sajma i po nekoliko, jer bi se tad sjatilo i po nekoliko putujućih teatara, koji su procvali u tom vremenu. Po Španjolskoj su se najčešće izvodile viteške legende i romanse.[2] Po zemljama njemačkim zemljama Svetog Rimskog carstva je tradicija putujućih marionetskih teatara dokumentirana još u 10. vijeku. Tokom 16. i 17. vijeka bio je jak utjecaj putujućih iz trupa iz Engleske zvanih - Englische Komödianten, koji su često izvodili miješane predstave sa glumcima i marionetama zajedno. Te iste trupe pokupile su sa tih turneja legendu o Doktoru Faustu i prenjele je u Englesku. Ona je inspirirala Christophera Marlowa da napiše svog Doctor Faustus, koji se adaptiran izvodio kao marionetska predstava i kao takav uticao na Goethea.[2] U to vrijeme dotad nomadski - marionetski teatri počeli su dobijati status vrhunske dvorske zabave. U toj atmosferi je Joseph Haydn komponirao muziku za pet lutkarskih opera koje su izvođene na dvorovima Esterházya, a Heinrich von Kleist je 1810 napisao u berlinskim novinama Abendblättern esej Über das Marionettentheater, u kom je marionete pretpostavio ljudskoj nesavršenosti.[2] Francuskoj su se marionetski teatri počeli širiti krajem 16. vijeka, u Parizu su postale popularne predstave sa klasičnim talijanskimi likovima iz teatri kao što su Pulcinella i Arlecchino.[2] Nakon perioda velike slave koju su uživali za vladavine Louisa XIV., početkom 18. vijeka su izgubili popularnost. zbog narasle konkurencije pa su odtad životarili po sajmištima. U Engleskoj su Marionetski teatri uspješno egzistirali od polovice 16. vijeka i uspijevali opstati i onda kad su ostali teatri bankrotirali, zahvaljujući burleskama sa likovima kao što su Punch i Judy. Posustali su u 19. vijeku kad su njihov posao po sajmovima preuzeli teatri sa lako prenosivim - Ručnim lutkama (zjevalicama).[2] Marionetski teatri su doživjeli renesansu početkom 20. vijeka, kad su slavni pisci i muzičari kao; Maeterlinck, Jarry, Ghelderode, Lorca i Artaud počeli stvarati djela za njih.[2] U to vrijeme je avangardni redatelj Erwin Piscator otkrio da su marionete iskoristive u propagandno-političke svrhe zbog svoje sugestivnosti.[2] I brojni drugi teatarski reformatori u njima vidjeli velike mogućnosti, kao ruski simbolist Fjodor Sologub ili engleski modernist Edward Craig koji je u eseju The Actor and the Über-Marionnette objavljenom 1908. iznio tezu o idealnom izvođaču - Über-Marionetti (super-lutki), budući da se jedinstvo stila kojem je težio, može postići jedino sa impersonalnim marionetama a ne sa glumcima koji u komad unose previše vlastite ličnosti.[5] U to doba veliki uspjeh doživio je komad Ubu roi francuskog književnika Alfreda Jarrya.[2] Nakon Prvog svjetskog rata lutkarstvo se snažno razvilo u Češkoj u tom je prednjačio Josef Skupa koji je izmislio satiričke likove Spejbla i Hurvineka (otac i sin) i uveseljavao publiku u svom plzenskom teatru - Loutkové divadlo Feriálních osad i na gostovanjima po čitavoj zemlji.[6] Tad je u Pragu - 1929. osnovano međunarodno udruženje - UNIMA (Union Internationale des Marionettes), koje je i danas krovna organizacija lutkara svijeta. Nakon Drugog svjetskog rata lutkari su počeli tražiti inspiraciju u magijskoj i likovnoj snazi lutaka, kao Dario Fo u Italiji ili Peter Schumann i njegova američka trupa - Bread and Puppet Theater koja je 1960-ih eksperimentirala sa lutkama nadnaravne veličine. Veliki uspjeh postigle su lutke iz Muppeta koje je kreirao Jim Henson sa ženom Jane, one su se počele se počela emitirati u novembru 1969. u emisiji Sesame Street.[7] Na Dalekom istoku prevladava tradicija Lutaka na štapu, koje su po kineskim teatrima različite veličine, zbog različite tradicije po pokrajinama. Zajedničko im je da najčešće nemaju noge i da su im lica obojena u stilu Pekinške opere pa boje određuju njihov karakter. Japanski - bunraku je specifičan žanr teatra sa velikim, ali laganim lutkama i vlastitim repertoarom....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Marko Perojevic Prvo Izdanje! Petar Kružić (16. listopada 1491. - okolica Klisa, 12. ožujka 1537.), bio je hrvatski vojskovođa i kapetan Klisa. Oko 1513. godine službovao u Klisu i postao kapetan 1520. godine, a od 1522. godine kapetan Senja. Pobijedio je Turke 1524. godine kraj Klisa i opet 1525. godine kraj Senja, a 1532. godine oslobodio je Solin od turske vlasti. Jedan od najvažnijih hrvatskih ratnika u protuturskim ratovima. Poginuo je prigodom turskog osvajanja Klisa. Petar Kružić je svoju vojnu karijeru počeo 1513. godine kad se priključio braniteljima Klisa. Već u početku obavljao je vojnu dužnost podkaštelana, dok ga hrvatski ban Petar Berislavić nije postavio za kapetana Klisa (1518. ili 1519. godine). Petar Kružić krajem 1521. godine imenovan je Senjskim kapetanom, zajedno s Grgurom Orlovčićem kojeg je kralj imenovao za sukapetana Klisa. Oni su te dužnosti obavljali zajedno sve do pogibije Grgura Orlovčića u Bitci na Mohačkom polju. U veljači 1524. godine Petar Kružić je došao na veću kušnju kada je turski vojvoda Mustafa opkolio Klis s 3000 vojnika, koji se unatoč nestašici vode i hrane držao 2 mjeseca. Petar Kružić je netom prije opsade otišao u Senj gdje je sa svojim sukapetanom Grgurom Orlovčićem okupio 1500 pješaka i 60 konjanika (u okupljanju ove vojske mnogo je pridonio i Toma Niger koji je donio Papinu pomoć u novcu, naoružanju i hrani)[5], te s 40 brodova ploveći samo noću stigao do Solina gdje su se iskrcali 10. travnja, odakle su krenuli prema Klisu gdje su razbili vojsku koja je opsjedala Klis, zajedno s nekoliko uskočkih vojnika predvođenih banom Nehorićem koji su došli iz svoje tvrđave, danas u Neoriću. Za tu akciju kralj Ludovik je darovao Kružiću i Orlovčiću kaštel Breznicu. Unatoč uspješnim obranama i pobjedama Klis nije imao predaha, a nakon bitke na Mohačkom polju 1526. godine i pada Obrovca započeli su teški dani za okruženi grad. Prilike na bojnome polju u Hrvatskoj južno od Velebita bile su sve teže, djelomično i zbog nedostatne pomoći koja je pristizala od kralja Ferdinanda. Njegovu je blagajniku Kružić još 1528. godine uputio potresno upozorenje: „Umiremo od gladi i svake nevolje. Neka vaša milost zna, sve što sam imao dao sam u zalog, blago, vjeru i dušu, a sada više nemam što dati. Dok je toga bilo, živio sam, branio i držao gradove kraljeve svjetlosti. Sada više dalje ne mogu jer mi je svega nestalo od čega ljudi žive.” ([6]) Turci su stalno vrebali i kružili, a 4. lipnja 1532. godine u vrijeme izbivanja kapetana Kružića koji je otišao po pomoć, velika turska vojska je pod vodstvom Mlečanina Nikole Querinija uspjela preko izdajnika zauzeti Klis. Međutim ubrzo je Kružić sa svojih 2000 ratnika doplovio iz Ancone i s lakoćom oslobodio Klis, a 18. rujna uspio je osvojiti i manju tursku utvrdu u Solinu. Kapetan Kružić je savjetovao kralju Ferdinandu I. neka iskoristi tu pobjedu tako što bi sagradio utvrdu na solinskom polju, ali od toga nije bilo ništa. U to doba su i Mlečani stvarali probleme želeći zauzeti Klis, ali papa Klement VII. i papa Pavao III. su puno pomagali Kružića, tako je i sam sultan Sulejman I. izjavio da je Klis `papinski grad`. Nakon još nekoliko bezuspješnih pokušaja 1535. godine Turci su probali osvojiti Klis izdajom. Tako su podmitili uskoka Matu Tvrdosalića kojih ih je pustio u grad na zadnju noć poklada, ali je o svemu prethodno obavijestio svoje uskoke koji su im tako pripremili `lijepo` i nezaboravno iznenađenje. Krajem kolovoza 1536. godine skupila se velika turska vojska koja je obnovila utvrdu u Solinu i izgradila još dvije kako bi potpuno ogradila Klis i tako ga prisilila na predaju. Kliška posada se je kao i uvijek hrabro i junački branila, a kad je u ožujku 1537. godine stigla pomoć s mora, 3000 njemačkih vojnika kralja Ferdinanda Habsburškog i 700 talijanskih vojnika koje je poslao papa Pavao III., i još nekoliko Uskoka bana Nehorića s kopna, zajedno su navalili predvođeni kapetanom Kružićem i njegovom vojskom, te su uspjeli razvaliti dvije turske utvrde. Provaljujući u posljednju utvrdu, iznenada se pojavio Murat-beg sa svojih 2000 vojnika koji su navalili na kršćane divlje urlajući, pa su talijanski i njemački vojnici misleći da Turaka ima puno više nego njih stali bježati prema obali. Kružić je pokušavao zaustaviti i smiriti redove kršćanske vojske, ali sve je bilo uzalud. Nije bilo druge, pa su on i njegovi ratnici tražili spas povlačeći se prema obali gdje su bile kršćanske lađe. Petar Kružić, koji je među zadnjima došao do obale, nije se uspio izvući. Ubrzo su ga opkolili Turci, a kapetan je junački poginuo. Kako su Klišani ostali bez izvora vode i svoga kapetana koji je svojim junaštvom pronio glas o Hrvatskoj diljem kršćanskog svijeta, nije bilo druge nego prihvatiti ponudu Turaka koji su im obećali slobodu ako im mirno prepuste grad. Tako je Klis 12. ožujka, na blagdan sv. Grgura, 1537. godine došao pod tursku vlast. Građani grada Klisa su se raselili na sve strane, a mnogi uskoci su otišli u Senj, odakle su nastavili ratovati protiv Turaka. Kružiću su Turci odsjekli glavu a njegovo tijelo pokopano je u kapeli sv. Petra kraj franjevačke crkve BDM na Trsatu. Kružićeva sestra Jelena njegovu je glavu kasnije otkupila od Turaka te je i Kružićeva glava stavljena u grobnicu zajedno s tijelom. Kapela sv. Petra s grobnicom za Petra Kružića sagrađena je dvije godine nakon njegove smrti. Na grob stavljena je ploča ↓1 s latinskim natpisom: HOC PETRI CRVSSICH MARMOR TEGIT OSSA PEREMPTI PROH DOLOR A TVRCIS, QVOS SEGNA, CLISSAQVE NVNQVAM VIVENTE TIMVIT. MORS CORPVS, SPITITVS ASTRA POSSIDET ET CESTAS CELEBRAT RES FAMA PERENNIS SVPERSTES& ELOGIVM PIE APPOSITVM MAVSOLEO CLARISSIMI EQVITIS AVREATI PETRI CRVSSICH MDXXXVII. (U prijevodu na hrvatski jezik: Ova kamenita ploča pokriva kosti Petra Kružića, kojega Turci, jaoh, pogubiše. Dok je on bio živ, Senj i Klis nikada se ne bojahu Turaka. Zemlja uze njegovo tijelo, nebo i dušu. A njegovo junaštvo raznosi po svijetu neumrla slava. Ovaj je natpis postavljen na grob slavnog viteza Petra Kružića g. 1537.).[7] Na jednoj od tri ploče u osi oltara Svetog Petra u crkvi Gospe Trsatske u podu stoji latinski natpis koji u prijevodu znači: Ovdje je pohranjena glava presvijetloga kliškog viteza Petra Kružića, † 1537.[4][8] ↓2 Potomci Karlovački povjesničar Radoslav Lopašić u svom djelu Oko Kupe i Korane kaže da su se rođaci Petra Kružića još 1533. godine sklonili pod tada frankopanski grad Kladušu, a u drugoj polovici 16. stoljeća naseljeni su u naselje Zadobarje (Zadoborje) uz rijeku Dobru kraj Karlovca. Potomci ove obitelji, od koje potječe Ivan Kružić koji je 1650. godine bio sudac zagrebačke županije, cijelo su to vrijeme održali prezime i svijest o svom plemenitom podrijetlu čuvajući svoja starinska obiteljska pisma iako su stoljećima živjeli kao obični seljaci. Legenda govori da je središte Zadobarja, Klistra, nazvana tako upravo u spomen na junačku obranu Klisa i njegovog zapovjednika Petra Kružića. Po njima se naziva i jedan od zadobarskih zaselaka koji se često isticao kao zasebno naselje. Marko Perojević (Trogir, 16. 10. 1876 - Sarajevo, 28. 9. 1943.), hrvatski historičar. Gimnaziju je završio u Splitu, a studij teologije u Zadru. Nakon završetka studija, 1900. godine, posvećuje se svećeničkoj djelatnosti. Godine 1921. stupa u državnu službu kao vladin knjigovođa u Sarajevu. Nakon penzionisanja 1924. počinje se baviti novinarstvom i zapošljava se kao član uredništva sarajevskih dnevnih novina Jugoslavenski list. Iako nije stekao obrazovanje iz historije na posebnom studiju, ipak se još od njegovih svećeničkih dana primjećivala njegova naklonost djelima iz hrvatske historije. Tako je izučavao anarhije u Dalmaciji u 18. stoljeću, a 1908. je za izdavanje priredio knjigu Pavla Andreisa Storia della citta di Trau iz 17. stoljeća. Mnogo je pisao, ali su njegovi radovi razasuti najviše po različitim periodičnim izdanjima kao što su Jugoslavenski list ili Kalendar Napredak. Većini njegovih radova nedostajao je kritički aparat s kojim bi njihova vrijednost nesumnivo porasla. Pred kraj života počeo je pisati i obimnu studiju o historiji srednjovjekovne Bosne koja je kasnije trebala izaći u sklopu knjige Poviest Hrvatskih zemalja Bosne i Hercegovine od najstarijih vremena do godine 1463, u izdanju Hrvatskog kulturnog družtva Napredak. Prema svjedočanstvu savremenika, upravo je Ferdo Šišić, glasoviti hrvatski historičar, predložio da Perojević obradi dio o političkoj historiji bosanskog srednjeg vijeka. Tako je on morao u veoma kratkom vremenu savladati obilje građe i literature sa kojom od ranije nije bio upoznat. Pristupajući radu na ovom izuzetno zahtjevnom zadatku, Perojević se počeo javljati i u štampi sa kraćim prilozima iz bosanske historije. Tako se pozabavio vjerskim prilikama u srednjovjekovnoj Bosni, krunisanju kralja Tvrtka I, gdje je zastupao mišljenje o njegovom dvostrukom krunisanju, o bosanskom braku i ženama. U ovim prilozima se uočavalo da Perojević ne obraća dovoljno pažnje na rezultate svojih prethodnika kao i da u iznošenju podataka nije pouzdan. Svoja znanja iz bosanske historije je konačno sažeo na oko 400 stranica u navedenom djelu koje je izašlo u Sarajevu 1942. godine. Iako je čitljiva i iako nudi obilje sitnijih podataka, cjelokupna studija nije dovoljno naučno utemeljena i danas se u mnogo čemu smatra prevaziđenom. Kružić, Petar, 14??-1537 Hrvatska - Istorija - 15-16 vek XV - XVI stoljeće Perojević, Marko, hrvatski povjesničar i publicist (Trogir, 16. X. 1876 – Sarajevo, 28. IX. 1943). Završio je teologiju u Zadru te je 1900–20. bio u svećeničkoj službi. God. 1920. pristupio je Hrvatskoj starokatoličkoj crkvi, a 1921. stupio je u državnu službu kao vladin perovođa u Sarajevu. Nakon umirovljenja 1924. posvetio se publicističkomu radu. Bio je član uredništva sarajevskoga Jutarnjeg lista i Napretka, a povijesne priloge objavljivao je u Jadranskom dnevniku, Jugoslavenskom listu, Hrvatskom dnevniku i Novom listu. U znanstvenom radu bavio se crkvenom poviješću u doba hrvatskih narodnih vladara (Ninski biskup u povijesti hrvatskog naroda, 1939) i poviješću Klisa i Trogira (Petar Kružić, kapetan i knez grada Klisa, 1931; Život i djela Petra Kružića kliškog i senjskog kapetana, 1932; Klis u turskoj vlasti, 1936). Jedan je od autora opsežne Poviesti hrvatskih zemalja Bosne i Hercegovine od najstarijih vremena do god. 1463. (1942), u kojoj je, na temelju dotada neobjavljene građe, prikazao povijest srednjovjekovne Bosne. Ostala djela: Hiljadugodišnjica hrvatskoga kraljevstva (g. 925–1925.) (1925), Dva borca za slobodu: Mihač Vitturi i biskup Simon Dominis (1933), Postanak Kaštela (1934). Tags: istorija hrvata, hrvatskog naroda, balkan, rat sa turcima, hrvatsko primorje, dalmacija, split, klis, franjevačke crkve, franjevacka crkva, Trsat...

GDE JE ŠTA Milica Markić: ISTINA SLOVA IME Olga Tokarčuk: BLAG PRIPOVEDAČ Olga Tokarčuk: STUBOVI IDENTITETA Olga Tokarčuk: HERMESOVA POSLA, ILI KAKO PREVODIOCI SVAKODNEVNO SPASAVAJU SVET Olga Tokarčuk: SVET IZ DRUGOG UGLA Olga Tokarčuk: VEŽBE IZ STRANOSTI Olga Tokarčuk: ČOVEK NA RUBOVIMA SVETA Olga Tokarčuk: KAKO NASTAJE ROD Olga Tokarčuk: PRISTRASAN DŽEPNI VODIČ PO POLjSKOJ ZA NEMCE POVODOM ULASKA POLjSKE U EVROPSKU UNIJU Olga Tokarčuk: ČOVEK KOJI NIJE VOLEO SVOJ POSAO Olga Tokarčuk: BEZDOMNI PSI Olga Tokarčuk: NE BOJ SE! STRAH LJUDE DELI NA „NAŠE“ I „TUĐE“ MONTAŽA Olga Tokarčuk: IZVODI IZ INTERVJUA IZ LISTA DEKADA IZ 1995. GODINE Olga Tokarčuk i Mihal Nogaš: KAKO PEVATI TOKARČUK? Olga Tokarčuk i Justina Sobolevska: OLGINO DOBA Olga Tokarčuk i Vlođimjež Novak: OLGA TOKARČUK I SINDROM VALDEKA D. Olga Tokarčuk i Zofja Krul: BIORAZGRADIVI PRIBOR ZA JELO? I JA SAM LAJKOVALA Olga Tokarčuk, Vojćeh Šimanjski i Robert Kusek: ISTORIJSKI ROMAN UOKVIRIVANJE Katažina Kantner: ŠTA SVE MOŽEŠ S REČIMA Eliza Koncka: BOŽANSKI DAR Ana Marhevka: POGLEDAJ, SVE VEĆ POSTOJI NA OVOM SVETU Edvin Bendik: EKSCENTRIČNI SVET OLGE TOKARČUK, RECEPT U OSAM TAČAKA Kinga Dunjin: KNJIŽEVNICA Miljenko Jergović: OLGA TOKARČUK I ONI KOJI SU VJEROVALI DA JE BOG SLUČAJNO STVORIO SVIJET Vladislava Gordić Petković: TRANSGRESIJA EKOLOGIJE I ASTROLOGIJE U ROMANU OLGE TOKARČUK VUCI SVOJE RALO PO KOSTIMA MRTVIH Zorana Simić: ODA TUMAČENJU: EFEMERIDE ROMANA VUCI SVOJE RALO PO KOSTIMA MRTVIH EKSPOZICIJA Dženifer Kroft i Natalija Šostak: SAD SVI ŽELE OLGU Barbara Delfino: NA POČETKU BEHU SNOVI Marina Šoda: POSTATI DEO STVARANJA MITA: RAZMIŠLJANJA PREVODIOCA Jan Henrik Svan: BAJKA O PREVOĐENJU Olga Navoja Tokarčuk (polj. Olga Nawoja Tokarczuk, 29. januar 1962. Sulehov, Poljska) je poljska književnica i psiholog. Dobitnica brojnih književnih priznanja i nagrada. Njene knjige su prevedene na trideset i sedam svetskih jezika. Na srpskom jezičkom području, (uključujući i ijekavizovanu verziju knjige „Beguni” objavljenu u Bosni i Hercegovini) sve njene knjige prevela je Milica Markić. Dobila je Nobelovu nagradu za književnost zvanično za 2018. godinu, iako su je dobitnicom proglasili 2019. godine. Olga Tokarčuk je rođena 21. januara 1962. godine u Sulehovu, gradu u kom je provela najranije detinjstvo. Zajedno sa svojom porodicom preselila se u Kjetš, gde je pohađala školu. Diplomirala je psihologiju na Univerzitetu u Varšavi. Još za vreme studija je volontirala vodeći brigu o psihički bolesnim ljudima. Po diplomiranju, radila je kao psihoterapeut u klinici za mentalno zdravlje u Valbžihu. Sebe smatra učenicom Karla Junga, i njegova psihologija se oseća kroz njeno književno stvaralaštvo. Od 1989. godine se potpuno posvetila književnom radu, napustila je rad u klinici i preselila se u Krajanov, selo kod Nove Rude. Književnu karijeru je počela 1979. godine objavljujući svoje priče u omladinskom časopisu Na przełaj, pod pseudonimom Nataša Borodin (Natasza Borodin). Nastavila je da objavljuje priče i pesme po raznim književnim časopisima. Prvi roman U potrazi za knjigom objavila je 1993. godine. Kritičari su ga odlično prihvatili, kao i roman E. E. objavljen dve godine kasnije. Treći roman Pamtivek i druga doba je njen najveći uspeh do tad. Knjiga je osvojila veliki broj nagrada, i uvrštena je u srednjoškolsku lektiru. Posle ovog romana kratki oblici očigledno postaju njen omiljeni žanr, jer objavljuje nekoliko zbirki kratkih priča, kao i esej o romanu Lutka Boleslava Prusa. Sledeći roman Dnevna kuća, noćna kuća objavila je 1998. godine. To je netipičan roman, prepun esejskih zapažanja, očigledno inspirisanim mestom u kome živi. Ana In silazi u Donji svet, roman iz 2006. godine, reinterpretacija je mita o sumerskoj boginji Inani. Sledi roman Beguni, roman o fenomenu putovanja u XXI veku, i sa njim brojne nagrade, od kojih najznačajnija Međunarodna Man Buker nagrada. Naredni roman Vuci svoje ralo po kostima mrtvih objavljen je 2009. godine. U romanu se bavi pitanjem prava životinja. Knjige Jakovljeve iz 2014. je istorijski roman o Poljskoj 18. veku. Olga Tokarčuk je jedan od organizatora Međunarodnog festivala pripovetke u Vroclavu. Od 2008. godine predaje kreativno pisanje na Univerzitetu u Opolu, i Jagjelonjskom univerzitetu u Krakovu. Vodi izdavačku kuću Ruta. Po mnogim njenim knjigama rađene su pozorišne predstave i filmovi. Film Trofejna divljač (`Pokot`) po romanu Vuci svoje ralo po kostima mrtvih, u režiji Agnješke Holand osvojio je nagradu Srebrni medved Alfred Bauer na Berlinskom filmskom festivalu 2017. godine. Na osnovu pripovetke Generalna proba, iz zbirke priča „Svirka na mnogo bubnjeva”, u prevodu Milice Markić, u Ustanovi kulture „Vuk Stefanović Karadžić” kreirana je predstava Akvarijum u dramatizaciji i režiji Olge Savić. Nagrade Dobitnica je brojnih književnih nagrada, kako u Poljskoj tako i u Evropi. Poljsku nagradu Politikin pasoš dobila je 1996. godine, a 1997. nagradu Košćelski Fondacije za roman Pamtivek i druga doba. Za književnu nagradu Nike, najveće priznanje koje se dodeljuje poljskim piscima, nominovana je šest puta, a osvojila ju je dva puta: za romani Beguni 2008. godine i 2015. godine za roman Knjige Jakovljeve. Istu nagradu po izboru čitalaca dobila je pet puta. Nominovana je, takođe za Beguni, i za književnu nagradu centralne Evrope „Angelus”. Godine 2013. nagrađena je nagradom Vilenica, koju dodeljuje Slovenačko književno društvo. Međunarodnu nagradu Bridž (Brückepreis), koju dodeljuju gradovi blizanci Zgoželec u Poljskoj i Gerlic u Nemačkoj za kulturni doprinos, dobila je 2015. godine. Za romani Beguni 2018. godine je dobila i Međunarodnu Buker nagradu. Za istu nagradu je nominovana i 2019. godine, sada za roman Vuci svoje ralo po kostima mrtvih. Dobila je Nobelovu nagradu za književnost 2018. ali je za dobitnicu proglašena 2019. godine. Dela MJK32706 Olga Tokarczuk (Pokot, Berlinale 2017).jpg Gradovi u ogledalima (Miasta w lustrach, 1989) – poezija; U potrazi za knjigom (Podróż ludzi księgi, 1993) – roman; Erna Elcner (E. E., 1995) – roman; Pamtivek i druga doba (Prawiek i inne czasy, 1996) – roman; Ormar (Szafa, 1997) – pripovetke; Dnevna kuća, noćna kuća (Dom dzienny, dom nocny, 1998) – roman; Božićne priče (Opowieści wigilijne, 2000) – priče, zajedno sa Ježijem Pilhom i Anžejem Stasjukom Lutka i biser (Lalka i perła, 2000) – eseji; Svirka na mnogo bubnjeva (Gra na wielu bębenkach, 2001) – pripovetke; Poslednje povesti (Ostatnie historie, 2004) – pripovetke Ana In silazi u Donji svet (Anna In w grobowcach świata , 2006) – roman; Beguni (Bieguni, 2007) – roman; Vuci svoje ralo po kostima mrtvih (Prowadź swój pług przez kości umarłych, 2009) – roman; Medvedovih pet minuta (Moment niedźwiedzia, 2012) – eseji; Knjige Jakovljeve (Księgi Jakubowe, 2014) – roman; Bizarne priče (Opowiadania Bizarne, 2018) – pripovetke.