Detaljni opis Dodatne informacije Tehnički detalji Podugradni kuhinjski aspirator Odvodni i recirkulirajući Energetski razred: B Materijal kućišta/ dekorativnog dimnjaka: Inox Boja kućišta/ dekorativnog dimnjaka: Inox Razred efikasnosti osvetljenja: B Razred efikasnosti filtriranja masnoće: C Razred efikasnosti protoka vazduha: E Maksimalni protok vazduha kod odvodnog načina rada: 200 m³/h Maksimalni protok vazduha pri recirkulaciji: 115 m³/h Prečnik odvodne cevi: 12 cm Protok vazduha kod odvodnog načina rada, nivo 1: 108 m³/h Protok vazduha kod odvodnog načina rada, nivo 2: 159 m³/h Protok vazduha kod odvodnog načina rada, nivo 3: 200 m³/h Mehaničko upravljanje Broj nivoa ventiliranja: 3 Vrsta sijalica: LED Dugme za isključenje/uključenje svetla Osvetljenje: 1 Snaga osvetljenja: 4 W Filter za masnoću: Sintetički filter za masnoću Ugljeni filter kao dodatna oprema: 784407 Filter za masnoću koji se pere Broj motora: 1 Klapna za nepovratni protok vazduha: 125 mm Maksimalna buka: 64 dB(A)re1pW Visina: 125 mm Godišnja potrošnja energije: 29,1 kWh Dimenzije aparata (ŠxVxD): 59,6 × 12,5 × 46,8 cm Dimenzije spakovanog aparata (šxvxd): 64,6 × 17,8 × 52,4 cm Težina aparata: 4,8 kg Bruto težina aparata: 5,49 kg Priključna snaga: 49 W Osigurač: 10 A Šifra proizvoda: 733029 Karakteristike LED osvetljenje Noviji modeli aspiratora sa LED osvetlenjem omogućava još bolju preglednost nad pločom za kuvanje i njegovom okolinom. Ugrađene LED diode su posebno ekonomične, u poređenju sa ostalim izvorima obezbeđuje bolje osvetljenje sa minimalnom potrošnjom energije, svetlost, bližu prirodnoj svetlosti, zajedno sa životnim vekom koji je višestruko duži. Tako postavljanje aspiratora sa LED osvetljenjem predstavlja važan i veliki estetski i vrlo funkcionalen element kuhinje. Recirkulacioni aspirator Recirkulacioni aspirator uvlači paru i vazduh zaprljan mirisima od kuvanja kroz filter, i čist vazduh vraća u kuhinju. Ukoliko nije moguće postaviti izduvne cevi, onda je recirkulacija vazduha alternativna opcija. U tom slučaju, vazduh prolazi kroz ugljeni filter koji odstranjuje paru i mirise od kuvanja, a čist vazduh se recirkuliše nazad u kuhinju. Kuhinjski aspiratori sa recirkulacijom su lagani za postavljanje i obično se koriste u stanovima gde je postavljanje izduvnih cevi izuzetno teško. Ugljeni filter treba zameniti jednom ili dva puta godišnje, u zavisnosti od toga koliko često se kuhinjski aspirator koristi. Nivo buke Otkad u modernim stanovima kuhinja predstavlja novu središnu prostoriju, više pažnje posvećujemo nivou buke uzrokovanu radom kuhinjskog aspiratora. Poslednjih godina kuhinjski aspiratori postali su znatno tiši, pa i mi u Gorenju sve češće kod takvih aparata koristimo materijale za zvučnu izolaciju. Smanjenu buku kuhinjskog aspiratorae možete postići i sami: • Umesto rastegljivih, rebrastih cevi pre koristite okrugle glatke cevi. • Protok vazduha kroz neravnu unutrašnjost rastegljive cevi stvara veću buku. • Držite se preporučenog prečnika cevi kroz ceo sistem ventilacije. • Cevi možete izolirati čime ćete smanjiti mogućnost nakupljanja kondezata na njima. Nivo buke se iskazuje u decibelima (dB). Prosečan nivo buke koji proizvodi kuhinjski aspirator je 55 dB. Korisni saveti • Zapamtite da uključite aspirator pre početka kuvanja, jer to maksimizira kapacitet aspiratora. • Ostavite kuhinjski aspirator da radi narednih 15 minuta kada završite sa kuvanjem, kako biste odstranili i poslednje tragove neprijatnih mirisa. • Zapamtite da nikada ne otvarate prozor dok koristite aspirator, jer to utiče na cirkulaciju vazduha i poništava nizak pritisak. • Odaberite kuhinjski aspirator koja je najmanje široka koliko i vaša ploča za kuvanje kako biste postigli najbolje efekte. Kapacitet Kakav kapacitet bi trebala imati novi kuhinjski aspirator? Kapacitet zavisi najviše od veličine kuhinje. Dobro i praktično pravilo je da aspirator treba biti u mogućnosti da zameni vazduh 10 do 20 puta u roku od sat vremena. Na primer, ukoliko kuhinja ima mere 4 x 4 m sa plafonom visokim 2,5 m, onda kuhinjsk aspirator mora zameniti u proseku 400-800 m³ vazduha po satu. Uvek će biti gubitka pritiska prilikom instalacije aspiratora. Zato je važno pratiti sledeća pravila: • uvek pogledajte preporučeni ventilacioni prečnik (Ø) naznačen na ventilacijskim cevima ili na samom aspiratoru • ukoliko je moguće, koristite glatke cevi da minimizujate otpor vazduha • pokušajte da postavljanje bude što kraće i sa što manje zavoja koliko je to moguće • težite ka tome da imate blaga zakrivljenja cevi, a ne oštre prevoje, kako bi vazduh mogao prolaziti nesmetano, minimizirajući gubitak pritiska. Podrška Skica za ugradnju aparata Uputstva za korišćenje i instalaciju Energetska nalepnica Lista sa podacima aparata Produktna informacija BRENDOVI Gorenje

Aleksa Šantić PesmeTvrdi povezZbirka pesama, u dva toma, koja obuhvata celokupan Šantićev pesnički opus i sastoji se od 717 pesama napisanih od 1887. do 1924. godine.Алекса Шантић (Мостар, 27. мај 1868 — Мостар, 2. фебруар 1924) био је српски песник и академик, родом из Мостара где је провео већину живота и песничког стваралаштва.БиографијаРођен је у Мостару, од оца Риста и мајке Маре, где је провео већину живота. Отац му је умро у раном детињству, па је живео у породици стрица Миха званог „Аџа“. Имао је два брата, Јефтана и Јакова, и једну сестру Персу, док му је друга сестра, Зорица, умрла још као беба. Пошто је живео у трговачкој породици, укућани нису имали довољно разумевања за његов таленат. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани, потом се вратио у Мостар.Из Трста се вратио у Мостар 1883. године и ту затекао „необично мртвило“, које је било последица „недавног угушеног херцеговачког устанка против Османског царства“, како пише о њему Владимир Ћоровић.[1] Био је „прво време прилично повучен“, водио књиге у очевој трговини и читао „листове и књиге до којих је могао у Мостару доћи“. Неколико година касније започео је свој књижевни и друштвени рад.Највећа дела стварао је крајем 19. и почетком 20. века. Узори су му били српски писци Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних је највише поштовао Хајнриха Хајнеа. У његовим песмама има емоционалног бола, родољубља, љубавне чежње и пркоса за национално и социјално угрожен српски народ.Године 1887, постао је сарадник „Голуба“, затим „Босанске виле“, „Нове Зете“, „Јавора“, „Отаџбине.“ Био је 1888. оснивач и председник Српског певачког друштва „Гусле“, које узима за програм неговање песме и развијање националне свести. Затим је изабран за првог потпредседника мостарског пододбора „Просвете“. Године 1896. када је покренута „Зора“ био је један од њених првих уредника.Алекса Шантић у друштву писаца око 1905. (Седе: Светозар Ћоровић, Симо Матавуљ, Алекса Шантић и Јанко Веселиновић. Други ред: Слободан Јовановић (лево) и Милорад Митровић (десно). Стоје: Миле Павловић Крпа, Атанасије Шола, Радоје Домановић, Светолик Јакшић, Љубо Оборина, Ристо Одавић и Јован Скерлић.)Године 1902, отишао је у Женеву, али је тамо једва „издржао три недеље; у наивној песми „Ја не могу овде“ он је простосрдачно завапио како не може да поднесе туђину“. 1907. Мостар га је изабрао „као једног од своја четири представника“ за прву скупштину Народне организације. 1908. је „почео да озбиљно поболевати, најпре од камена у бубрезима, а после, иза Светског рата, од тобопарализе.“ „За време анексионе кризе био је, са Светозаром Ћоровићем и Николом Кашиковићем, пребегао у Италију и ставио се на расположење српској влади, као што ће то поновити и 1912. године, на почетку Балканског рата“Купио је 1910. вилу у Борцима код Коњица, где је живео 1913. године када су га аустроугарске власти протерале из Мостара.[2]У току Првог светског рата затворен је као талац и „у два пута понављаној парници“ оптуживан због својих песама. По завршетку рата изабран је у Мостару за члана Српског одбора.За време његовог живота књижевна критика је истакла два „основна и јака“ осећања у његовој поезији. Прво осећање је „жарка љубав према своме народу“. Од почетка то осећање јавља се, углавном, у три вида: као понос јуначком прошлошћу, као протест против мучне садашњости и као вера у бољу будућност до које ће се доћи кроз борбу и победу која ће представљати васкрснулу прошлост.Протест против мучне садашњости, као један од видова у којима се изражава родољубиво осећање, налази се често у Шантићевим песмама. Једна од њих је указивање на тешку народну беду проузроковану непријатељским пљачкањем - као, на пример, у песми „О, класје моје“ из 1910. године:Сву муку твоју, напор црна робапојешће силни при гозби и пиру,а теби само, ко псу у синџиру,бациће мрве... О, срам и грдоба!Други исказ протеста је оптуживање „обешчашћеног и кукавног доба“. То оптуживање одмерено је према јуначкој прошлости и према захтевима будућности која је такође одређена јуначком прошлошћу. У том духу је, на пример, песма из 1908. године која почиње стихом „Обешчашћено и кукавно доба“.Шантић је доста писао и љубавну поезију, али она је код њега углавном сетна и одише чежњом. Таква је, на пример и песма Једна суза:И кобна мисо морит ме стаде:што моја ниси и што смирај данане носи мени звијезде, но јаде?Вај, вјетар хуји... а ја мислим на те,И све те гледам кроз сузу што лије,Гдје береш слатке, распукле гранате.[а]Алекса Шантић, српски песник.Током живота је објавио велики број песама, а од дела се издвајају: „Хасанагиница“, „На старим огњиштима“, „Анђелија“, „Немања“ и „Под маглом“. Најпознатије његове песме су: „Емина“ (1903), „Не вјеруј“ (1905), „Остајте овдје“ (1896), „Претпразничко вече“ (1910), „Што те нема?“ (1897), „Вече на шкољу“ (1904), „О класје моје“ (1910), „Моја отаџбина“ (1908), „Ми знамо судбу“ (1907), „Бока“ (1906), „Под крстом“ (1906), „Ковач“ (1905).Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914.Умро је од туберкулозе у Мостару 2. фебруарa 1924.По њему се назване школе у Бања Луци, Калуђерици, Гајдобри, Степановићеву и Равном Тополовцу.Српски културни покретЗаједно са Светозаром Ћоровићем и Јованом Дучићем, Шантић је био следбеник романтизма Војислава Илића и међу најзначајнијим вођама културног и националног покрета херцеговачких Срба.[3]Шантић и Ћоровић су намеравали да оснују часопис за српску децу под називом „Херцеговче“, не само за српску децу из Херцеговине, већ и за сву српску децу.[4]Шантић је био један од запажених чланова српског културног друштва Просвјета. Химну друштва написао је Шантић.[5]Шантић је председавао Српским певачким друштвом „Гусле“ основаним 1888. године.[6] У овом друштву Шантић је био не само председник, већ и главни певач хора, композитор и предавач.[7] Часопис за књижевност „Зора“ излазио је под покровитељством „Гусле“.[8] Шантић је постао главни уредник овог часописа „Зора“ (Зора; 1896–1901) у издању Српског културног друштва у Мостару, једног од најважнијих друштава која су се борила за очување српске културне аутономије и националних права.[9] „Зора“ је постала један од најбољих српских часописа о књижевности.[10] Часопис Зора окупио је српске интелектуалце који су тежили побољшању образовања српског становништва неопходног за постизање економског и политичког напретка.[11]Шантић је 1903. био међу оснивачима Српског гимнастичког друштва „Обилић“.[12]У том својству дошао је у фокус живота овог региона који је, својом културном и националном свешћу, тврдоглаво противио немачком Културтрагеру. У пролеће 1909. године, због босанске кризе изазване анексијом Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске, Шантић је морао да побегне у Италију заједно са Николом Кашиковићем и Ћоровићем.[13] Породица Шантић је 1910. године купила ладањску кућу у селу Борци, надомак Коњица, од аустроугарског барона Бенка који ју је саградио 1902. године.[14]Производ његове патриотске инспирације током балканских ратова 1912–1913 је књига „На старим огњиштима“ (1913). Шантић је припадао песницима који су написали читаве збирке песама славећи победе Војске Краљевине Србије током балканских ратова, укључујући `На обали Драча` , која велича ослобођење древног града који је некада био део српског Царства под краљем Милутином.[15] [16]Дана 3. фебруара 1914. Шантић је постао члан Српске краљевске академије (преседан савремене Српске академије наука и уметности). [17]Током Првог светског рата Аустријанци су га узели за таоца, али је преживео рат. Шантић се преселио из Мостара у Борце код Коњица 1914. године када је сумњиво градско српско становништво Мостара евакуисано из града.[18] Аустријски гувернер у Сарајеву забранио је 13. новембра 1914. Шантићеву збирку песама `Пјесме` објављену 1911.[19]Шантић је био плодан песник и писац. Написао је скоро 800 песама, седам позоришних представа и нешто прозе. Многи списи су били висококвалитетни и имали су за циљ да критикују установу или да заступају различита социјална и културна питања. На њега је снажно утицао Хајнрих Хајне, чија је дела преводио.[20] Његови пријатељи и вршњаци на пољу културе били су Светозар Ћоровић, Јован Дучић и Милан Ракић. Једна од његових сестара, Радојка (Перса) удала се за Светозара Ћоровића. Историчар књижевности и критичар Еуген Штампар веровао је да је Шантић припадао групи српских песника који су покушавали да привуку босанске муслимане ка српском национализму.[21]НаслеђеБиста у част Алекси Шантићу на Калемегдану.Биста Алекса Шантића у Мостару.Алекса Шантић је село у Србији названо по овом песнику. Сликан је и на конвертибилним маркама у Босни и Херцеговини.[22]1920. године Соколски савез у Мостару добио је име по Шантићу.[23] Скупштина општине Мостар 1969. године установила је Награду за књижевност „Алекса Шантић“ у част центинела његовог рођења.[24]Биста Алексе Шантића постављена је у парку Калемегдан у Београду, Србија.[25]Осамдесетих година прошлог века у његово сећање снимљен је филм под називом Мој брат Алекса.[26]ДелаИздато за време Шантићевог живота:Пјесме, Мостар, 1891Пјесме Алексе Р. Шантића. Књига I Мостар Штампарија Владимира М. Радовића. 1891.Пјесме, Мостар, 1895Пјесме Алексе Р. Шантића. Књига II Мостар. Штампарија Владимира М. Радовића. 1895.Пјесме, Мостар, 1901Издавачка књижарница и штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 1901.Под маглом. Слика из горње Херцеговине. Београд, 1907Штампа Демократска штампарија. 1907.Пјесме, Мостар, 1908Штампа Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 1908.Под маглом. Слика из горње Херцеговине. Мостар, 1908Штампа Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 1908. Мала библиотека, књига XXX, св. 150.Пјесме, Београд, 1911Штампарија Саве Раденковића и брата. 1911. Српска књижевна задруга. књ. 135.Хасанагиница, 1911Драмска слика у стиховима с пјевањем. Прештампано из Летописа Матице српске, бр. 277. Штампарија `Натошевић`. 1911.На старим огњиштима, Мостар, 1913.Пјесме. Мостар. Књижара Трифка Дудића. 1913.На старим огњиштима, Београд, 1914Пјесме. Друго попуњено издање. Београд. Коло српских сестара. 1914.Песме, Загреб, 1918 (Податак о години издавања према `Историји нове српске књижевности Јована Скерлића`)Песме. (Предговор написао Владимир Ћоровић). Загреб. `Књижевни југ`. (Без године, 1918), Хрватски штампарски заводХасанагиница, Београд — Сарајево 1919Драмска слика с певањем. Друго издање. Београд - Сарајево. И. Ђ. Ђурђевић. 1919. Мала библиотека, књ. 211.Поздрав Војводи Степи Степановићу, Мостар 1919Поезија, Т. Боградновић-ДудићВидов-дану, Мостар 1919Поезија, Т. Боградновић-Дудић, Хрватска тискара Т. П.На старим огњиштима, Сарајево, 1920Песме. Треће попуњено издање. Сарајево. Просвета. 1914. Радничка штампаријаПод маглом, Београд — Сарајево 1920Слика из горње Херцеговине. Београд - Сарајево. И. Ђ. Ђурђевић. 1920. Мала библиотека, књига 150.Песме, Београд 1924Издавачка књижарница Геце Кона. 1924.Преводилачки радовиЛирски интермецо, Мостар, 1897Пјесме Хајнриха Хајнеа. Превео Алекса Шантић. Мостар. Књижарница Пахер и Кисић 1897.Лиирски интермецо, Мостар, 1898Пјесме Хајнриха Хајнеа. Превео Алекса Шантић. Друго попуњено, поправљено и илустровано издање. Мостар. Издање књижарнице Пахер и Кисић 1898.Из њемачке лирике, Мостар, 1910Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. Мостар. 1910. Мала библиотека, књ. XXXVI, св. 178-185.Лирски интермецо, Београд - Сарајево 1919Превео Алекса Шантић. С предговором Марка Цара. Београд — Сарајево. И. Ђ. Ђурђевић. 1919. Мала библиотека, књ. 199.Песме роба, Сватоплук Чех, Сарајево 1919Препевао Алекса Шантић. Сарајево. Уредништво `Звона`. 1919.Виљем Тел. Београд, 1922Позоришна игра у 5 чинова. Јохан Христоф Фридрих фон Шилер. С немачког превео Алекса Шантић. Београд. 1922. Српска књижевна задруга, књ. 167.Из Хајнеове лирике, Мостар, 1923Књижарница Трифка Дудића. 1923.7/29

Aleksa Šantić PesmeZbirka pesama, u dva toma, koja obuhvata celokupan Šantićev pesnički opus i sastoji se od 717 pesama napisanih od 1887. do 1924. godine.Алекса Шантић (Мостар, 27. мај 1868 — Мостар, 2. фебруар 1924) био је српски песник и академик, родом из Мостара где је провео већину живота и песничког стваралаштва.БиографијаРођен је у Мостару, од оца Риста и мајке Маре, где је провео већину живота. Отац му је умро у раном детињству, па је живео у породици стрица Миха званог „Аџа“. Имао је два брата, Јефтана и Јакова, и једну сестру Персу, док му је друга сестра, Зорица, умрла још као беба. Пошто је живео у трговачкој породици, укућани нису имали довољно разумевања за његов таленат. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани, потом се вратио у Мостар.Из Трста се вратио у Мостар 1883. године и ту затекао „необично мртвило“, које је било последица „недавног угушеног херцеговачког устанка против Османског царства“, како пише о њему Владимир Ћоровић.[1] Био је „прво време прилично повучен“, водио књиге у очевој трговини и читао „листове и књиге до којих је могао у Мостару доћи“. Неколико година касније започео је свој књижевни и друштвени рад.Највећа дела стварао је крајем 19. и почетком 20. века. Узори су му били српски писци Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних је највише поштовао Хајнриха Хајнеа. У његовим песмама има емоционалног бола, родољубља, љубавне чежње и пркоса за национално и социјално угрожен српски народ.Године 1887, постао је сарадник „Голуба“, затим „Босанске виле“, „Нове Зете“, „Јавора“, „Отаџбине.“ Био је 1888. оснивач и председник Српског певачког друштва „Гусле“, које узима за програм неговање песме и развијање националне свести. Затим је изабран за првог потпредседника мостарског пододбора „Просвете“. Године 1896. када је покренута „Зора“ био је један од њених првих уредника.Алекса Шантић у друштву писаца око 1905. (Седе: Светозар Ћоровић, Симо Матавуљ, Алекса Шантић и Јанко Веселиновић. Други ред: Слободан Јовановић (лево) и Милорад Митровић (десно). Стоје: Миле Павловић Крпа, Атанасије Шола, Радоје Домановић, Светолик Јакшић, Љубо Оборина, Ристо Одавић и Јован Скерлић.)Године 1902, отишао је у Женеву, али је тамо једва „издржао три недеље; у наивној песми „Ја не могу овде“ он је простосрдачно завапио како не може да поднесе туђину“. 1907. Мостар га је изабрао „као једног од своја четири представника“ за прву скупштину Народне организације. 1908. је „почео да озбиљно поболевати, најпре од камена у бубрезима, а после, иза Светског рата, од тобопарализе.“ „За време анексионе кризе био је, са Светозаром Ћоровићем и Николом Кашиковићем, пребегао у Италију и ставио се на расположење српској влади, као што ће то поновити и 1912. године, на почетку Балканског рата“Купио је 1910. вилу у Борцима код Коњица, где је живео 1913. године када су га аустроугарске власти протерале из Мостара.[2]У току Првог светског рата затворен је као талац и „у два пута понављаној парници“ оптуживан због својих песама. По завршетку рата изабран је у Мостару за члана Српског одбора.За време његовог живота књижевна критика је истакла два „основна и јака“ осећања у његовој поезији. Прво осећање је „жарка љубав према своме народу“. Од почетка то осећање јавља се, углавном, у три вида: као понос јуначком прошлошћу, као протест против мучне садашњости и као вера у бољу будућност до које ће се доћи кроз борбу и победу која ће представљати васкрснулу прошлост.Протест против мучне садашњости, као један од видова у којима се изражава родољубиво осећање, налази се често у Шантићевим песмама. Једна од њих је указивање на тешку народну беду проузроковану непријатељским пљачкањем - као, на пример, у песми „О, класје моје“ из 1910. године:Сву муку твоју, напор црна робапојешће силни при гозби и пиру,а теби само, ко псу у синџиру,бациће мрве... О, срам и грдоба!Други исказ протеста је оптуживање „обешчашћеног и кукавног доба“. То оптуживање одмерено је према јуначкој прошлости и према захтевима будућности која је такође одређена јуначком прошлошћу. У том духу је, на пример, песма из 1908. године која почиње стихом „Обешчашћено и кукавно доба“.Шантић је доста писао и љубавну поезију, али она је код њега углавном сетна и одише чежњом. Таква је, на пример и песма Једна суза:И кобна мисо морит ме стаде:што моја ниси и што смирај данане носи мени звијезде, но јаде?Вај, вјетар хуји... а ја мислим на те,И све те гледам кроз сузу што лије,Гдје береш слатке, распукле гранате.[а]Алекса Шантић, српски песник.Током живота је објавио велики број песама, а од дела се издвајају: „Хасанагиница“, „На старим огњиштима“, „Анђелија“, „Немања“ и „Под маглом“. Најпознатије његове песме су: „Емина“ (1903), „Не вјеруј“ (1905), „Остајте овдје“ (1896), „Претпразничко вече“ (1910), „Што те нема?“ (1897), „Вече на шкољу“ (1904), „О класје моје“ (1910), „Моја отаџбина“ (1908), „Ми знамо судбу“ (1907), „Бока“ (1906), „Под крстом“ (1906), „Ковач“ (1905).Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914.Умро је од туберкулозе у Мостару 2. фебруарa 1924.По њему се назване школе у Бања Луци, Калуђерици, Гајдобри, Степановићеву и Равном Тополовцу.Српски културни покретЗаједно са Светозаром Ћоровићем и Јованом Дучићем, Шантић је био следбеник романтизма Војислава Илића и међу најзначајнијим вођама културног и националног покрета херцеговачких Срба.[3]Шантић и Ћоровић су намеравали да оснују часопис за српску децу под називом „Херцеговче“, не само за српску децу из Херцеговине, већ и за сву српску децу.[4]Шантић је био један од запажених чланова српског културног друштва Просвјета. Химну друштва написао је Шантић.[5]Шантић је председавао Српским певачким друштвом „Гусле“ основаним 1888. године.[6] У овом друштву Шантић је био не само председник, већ и главни певач хора, композитор и предавач.[7] Часопис за књижевност „Зора“ излазио је под покровитељством „Гусле“.[8] Шантић је постао главни уредник овог часописа „Зора“ (Зора; 1896–1901) у издању Српског културног друштва у Мостару, једног од најважнијих друштава која су се борила за очување српске културне аутономије и националних права.[9] „Зора“ је постала један од најбољих српских часописа о књижевности.[10] Часопис Зора окупио је српске интелектуалце који су тежили побољшању образовања српског становништва неопходног за постизање економског и политичког напретка.[11]Шантић је 1903. био међу оснивачима Српског гимнастичког друштва „Обилић“.[12]У том својству дошао је у фокус живота овог региона који је, својом културном и националном свешћу, тврдоглаво противио немачком Културтрагеру. У пролеће 1909. године, због босанске кризе изазване анексијом Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске, Шантић је морао да побегне у Италију заједно са Николом Кашиковићем и Ћоровићем.[13] Породица Шантић је 1910. године купила ладањску кућу у селу Борци, надомак Коњица, од аустроугарског барона Бенка који ју је саградио 1902. године.[14]Производ његове патриотске инспирације током балканских ратова 1912–1913 је књига „На старим огњиштима“ (1913). Шантић је припадао песницима који су написали читаве збирке песама славећи победе Војске Краљевине Србије током балканских ратова, укључујући `На обали Драча` , која велича ослобођење древног града који је некада био део српског Царства под краљем Милутином.[15] [16]Дана 3. фебруара 1914. Шантић је постао члан Српске краљевске академије (преседан савремене Српске академије наука и уметности). [17]Током Првог светског рата Аустријанци су га узели за таоца, али је преживео рат. Шантић се преселио из Мостара у Борце код Коњица 1914. године када је сумњиво градско српско становништво Мостара евакуисано из града.[18] Аустријски гувернер у Сарајеву забранио је 13. новембра 1914. Шантићеву збирку песама `Пјесме` објављену 1911.[19]Шантић је био плодан песник и писац. Написао је скоро 800 песама, седам позоришних представа и нешто прозе. Многи списи су били висококвалитетни и имали су за циљ да критикују установу или да заступају различита социјална и културна питања. На њега је снажно утицао Хајнрих Хајне, чија је дела преводио.[20] Његови пријатељи и вршњаци на пољу културе били су Светозар Ћоровић, Јован Дучић и Милан Ракић. Једна од његових сестара, Радојка (Перса) удала се за Светозара Ћоровића. Историчар књижевности и критичар Еуген Штампар веровао је да је Шантић припадао групи српских песника који су покушавали да привуку босанске муслимане ка српском национализму.[21]НаслеђеБиста у част Алекси Шантићу на Калемегдану.Биста Алекса Шантића у Мостару.Алекса Шантић је село у Србији названо по овом песнику. Сликан је и на конвертибилним маркама у Босни и Херцеговини.[22]1920. године Соколски савез у Мостару добио је име по Шантићу.[23] Скупштина општине Мостар 1969. године установила је Награду за књижевност „Алекса Шантић“ у част центинела његовог рођења.[24]Биста Алексе Шантића постављена је у парку Калемегдан у Београду, Србија.[25]Осамдесетих година прошлог века у његово сећање снимљен је филм под називом Мој брат Алекса.[26]ДелаИздато за време Шантићевог живота:Пјесме, Мостар, 1891Пјесме Алексе Р. Шантића. Књига I Мостар Штампарија Владимира М. Радовића. 1891.Пјесме, Мостар, 1895Пјесме Алексе Р. Шантића. Књига II Мостар. Штампарија Владимира М. Радовића. 1895.Пјесме, Мостар, 1901Издавачка књижарница и штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 1901.Под маглом. Слика из горње Херцеговине. Београд, 1907Штампа Демократска штампарија. 1907.Пјесме, Мостар, 1908Штампа Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 1908.Под маглом. Слика из горње Херцеговине. Мостар, 1908Штампа Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 1908. Мала библиотека, књига XXX, св. 150.Пјесме, Београд, 1911Штампарија Саве Раденковића и брата. 1911. Српска књижевна задруга. књ. 135.Хасанагиница, 1911Драмска слика у стиховима с пјевањем. Прештампано из Летописа Матице српске, бр. 277. Штампарија `Натошевић`. 1911.На старим огњиштима, Мостар, 1913.Пјесме. Мостар. Књижара Трифка Дудића. 1913.На старим огњиштима, Београд, 1914Пјесме. Друго попуњено издање. Београд. Коло српских сестара. 1914.Песме, Загреб, 1918 (Податак о години издавања према `Историји нове српске књижевности Јована Скерлића`)Песме. (Предговор написао Владимир Ћоровић). Загреб. `Књижевни југ`. (Без године, 1918), Хрватски штампарски заводХасанагиница, Београд — Сарајево 1919Драмска слика с певањем. Друго издање. Београд - Сарајево. И. Ђ. Ђурђевић. 1919. Мала библиотека, књ. 211.Поздрав Војводи Степи Степановићу, Мостар 1919Поезија, Т. Боградновић-ДудићВидов-дану, Мостар 1919Поезија, Т. Боградновић-Дудић, Хрватска тискара Т. П.На старим огњиштима, Сарајево, 1920Песме. Треће попуњено издање. Сарајево. Просвета. 1914. Радничка штампаријаПод маглом, Београд — Сарајево 1920Слика из горње Херцеговине. Београд - Сарајево. И. Ђ. Ђурђевић. 1920. Мала библиотека, књига 150.Песме, Београд 1924Издавачка књижарница Геце Кона. 1924.Преводилачки радовиЛирски интермецо, Мостар, 1897Пјесме Хајнриха Хајнеа. Превео Алекса Шантић. Мостар. Књижарница Пахер и Кисић 1897.Лиирски интермецо, Мостар, 1898Пјесме Хајнриха Хајнеа. Превео Алекса Шантић. Друго попуњено, поправљено и илустровано издање. Мостар. Издање књижарнице Пахер и Кисић 1898.Из њемачке лирике, Мостар, 1910Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. Мостар. 1910. Мала библиотека, књ. XXXVI, св. 178-185.Лирски интермецо, Београд - Сарајево 1919Превео Алекса Шантић. С предговором Марка Цара. Београд — Сарајево. И. Ђ. Ђурђевић. 1919. Мала библиотека, књ. 199.Песме роба, Сватоплук Чех, Сарајево 1919Препевао Алекса Шантић. Сарајево. Уредништво `Звона`. 1919.Виљем Тел. Београд, 1922Позоришна игра у 5 чинова. Јохан Христоф Фридрих фон Шилер. С немачког превео Алекса Шантић. Београд. 1922. Српска књижевна задруга, књ. 167.Из Хајнеове лирике, Мостар, 1923Књижарница Трифка Дудића. 1923.7/29

Detalji Paul hewitt phrep lite srebrno sidro teget kožna narukvica l Šifra proizvoda PH-PHL-L-S-N-L Brend Paul Hewitt Pol Muški, Ženski Kolekcija Brenda Phreps Lite Materijal nakita Koža,Hirurški Čelik Boja nakita Srebrna, Teget Dimenzije nakita 16-17 cm Podesiva veličina Ne Tip kopče Klin Viseće Ne Tip lančića Ne DOSTAVA NA TERITORIJI CELE SRBIJE Nudimo besplatnu isporuku širom Srbije, sa besplatnom isporukom već sledeći dan. Ukoliko vam je potrebno da se pošiljka dostavi na određen dan, mi čemo vam organizovati isporuku bez dodatnih troškova. Detalji načina isporuke BESPLATNA DOSTAVA SLEDEĆI DAN Poručite radnim danima do 13 časova i ostvarite privilegiju BESPLATNE dostave sledeći dan za porudžbine veće od 2.000 RSD. Detalji načina isporuke KLIKNI I POKUPI Isporuka u prodavnici. Niste u mogućnosti da se uskladite sa kurirom ili želite prvo da probate vaš proizvod u prodavnici, izaberite opciju pokupi u prodavnici. Detalji načina isporuke POVRAĆAJ CELOKUPNOG IZNOSA NOVCA Ne sviđa Vam se poručeni proizvod? Nema problema! Samo pošaljite nazad zajedno sa obrascem za odustajanje i dobijate celokupan iznos novca nazad. Detalji politike povraćaja SLOBODAN POVRAĆAJ PROIZVODA U ROKU OD 15 DANA Na Poklon Dućan internet prodavnici imate pravo na zamenu za drugi proizvod ili povraćaj novca. Ponosni smo da celokupnu vrednost plaćenog iznosa za naručene proizvode vraćamo pre zakonskog roka od 15 dana, i to odmah nakon prijema Izjave o odustanku od ugovora zaključenog na daljinu i naručenih proizvoda. Detalji politike povraćaja Paul Hewitt Morski vazduh koji dodiruje naša lica. Zvuk talasa, krik galebova. More koje nas osvežava tokom leta. Plaže koje nas pozivaju na duge zimske šetnje. Ovo je naš svet. Ovde smo kao kod kuće; Ovde smo usidreni. Zato je Sidro simbol Paul Hewitt Brenda. Paul Hewitt nudi prepoznatljive satove, nakit i modne dodatke koji su usidreni u pomorskom svetu Severne Nemačke. Stvoren je za one koji priznaju vrednosti kao što su tradicija i poreklo, ali i one koji vole dodir vetra na njihovim licima širom sveta. Drugim rečima, stvoren je za ljude kao što si ti! Uživaj u ovom svetu i ugasi čežnju. #getAnchored #PovežisSe sa Paul Hewitt svetom Tvoj stil Bilo da su Paul Hewitt satovi, nakit ili kaiševi, pronaćićeš naše sidro svuda. Iskusi pomorski osećaj, tradiciju i bistrinu u tvom životu. Paul Hewitt satovi su skrojeni za tebe. Zato što ih možeš prilagoditi sebi i svom stilu. Oblikuj sat po svom ukusu – sa Paul Hewitt-om, imaš izbor. Istorija Paul Eward Hewitt je radio kao krojač u blizini Londona, početkom 20. Veka. Emigrirao je u Oldenburg, Severna Nemačka, nakon što se zaljubio u mladu damu iz Frisia oblasti. Uspešno je započeo radionicu za muškarce koja je nudila savršen spoj britanskog džentlmenskog stila i nemačke posvećenosti kvalitetu. Punih 100 godina kasnije, njegov praunuk, za vreme studiranja na univerzitetu je izučavao porodični rodoslov i pronašao inspiraciju za sopstveni brend satova, nakita i modnih dodataka. Odlučio je da prati tradiciju svog pretka i stvori jedinstveni proizvod sa verodostojnim pomorskim poreklom. Iskreno i autentičano – brend Paul Hewitt je rođen. -Mi smo Paul Hewitt - Večiti šik u susretu sa nemačkim pristupom životu. Inspirisan živopisnim bojama i pomorskim duhom, naše poštovanje tradicije, originalnosti i doslednosti se ogleda u našim jedinstvenim satovima i modnim dodatcima. Osećaj za stil, individualnost i jasan standard kvaliteta čine suštinu proizvoda Paul Hewitt. Očuvanje pomorskih korena nas je vodilo do kreiranja izuzetne kolekcije proizvoda koja nije rob menjajućih trendova. Naše nasleđe nam pruža mogućnost da osmišljavamo izvanredne i bezvremenske proizvode pažljivim odabirom kreacija. Iskreno i autentično – to je Paul Hewitt Kolekcije The Grand Atlantic Line istinski svet Džentlmena Inspirisan snažnim oblikom prekoatlantskih kruzera kolekcija Grand Atlantic predstavlja jedinstveni časovnik osmišljen za posebne prilike ili kao svojstven detalj vašem dnevnom izgledu. The Sailor Line Vaš Otmeni pratilac za svaki dan Savremena elegancija u susretu sa postojanošću Severne Nemačke se stapa u kolekciji Sailor Line. Krajnje tanko kućište sata elegantno okružuje vanvremnski brojčanik u beloj ili teget boji. Bez obzira na to koju kombinaciju odaberete - Vi postavljate jedra sa stilom. The Signature Line Fini Komad Elegancije. Bezvremenski izvoran zasnovan na nautičkoj tradiciji preciznih instrumenata. Veran pratilac koji će se prilagoditi svakoj prilici zahvaljujući svojoj jednostavnosti i eleganciji. Paul Hewit kaiševi menjaju vaš stil u sekundi. Naši metalni, kožni ili izvanredno lagani perlon kaiševi za satove odaju počast klasičnom minimalističkom stilu koji je sada više u modi nego ikad. -North Bound Dvostruko Bolje. North Bound narukvice su napravljene od fine kože napravljene u Nemačkoj, okružujući vaš zglob čine savršen detalj koji će svakome zapasti za oko. -Phreps Severnjački Večni klasik – Naše pomorke narukvice, takozvane PHREPS, su večni klasici koje ne želite da izuzmete iz vašeg stila ANCUFFS Povećene Tebi. Naše ANCUFF narukvice su napravljene od visoko kvalitetnog hirurškog čelika, osvajaju svojim minimalističkim dizajnom – definitivno nešto nesvakidašnje za tvoj stil. KNOTBRACELETS SVE JE U DETALJIMA Inspirisani nautičkim svetom: naše knotbracelets narukvice obavijaju vaš zglob sa dva nautička čvora. Ocean Line Slobodne, neukrotive i zauvek u potrazi za sledećom avanturom, sirene se elegantno kreću na svetlucavoj sunčevoj svetlosti ispod površine mora. Inspirisan ovim bezvremenim mitom, Paul Hewitt Memaid Linija predstavlja ovaj jedinstveni i nezaobilazni komad za sve moderne sirene, koje se predivno osećaju bez obzira da li su u velikom gradu ili pored mora. Uživa u plesu na svetlucavoj sunčevoj svetlosti ispod površine mora. Živi slobdno i neukrotivo, sa brilijantnim umom i srcem od zlata. Inspisan drevnim mitom ovog elegantnog bića. Društvene Mreže LJUDI KOJI VOLE ONO ŠTO RADIMO Veliki broj blogera i pratilca deli našu strast prema našim proizvodima. Budi inspirisan i uskoči u svet Paul Hewitt bajke. Paul Hewitt Kaiševi Paul Hewit kaiševi menjaju vaš stil u sekundi. Naši metalni, kožni ili izvanredno lagani perlon kaiševi za satove odaju počast klasičnom minimalističkom stilu koji je sada više u modi nego ikad. -North Bound Dvostruko Bolje. North Bound narukvice su napravljene od fine kože napravljene u Nemačkoj, okružujući vaš zglob čine savršen detalj koji će svakome zapasti za oko. Budite prvi koji će oceniti ovaj proizvod

Detalji Paul hewitt phrep lite roze zlatno sidro crvena kožna narukvica l Šifra proizvoda PH-PHL-L-R-RB-L Brend Paul Hewitt Pol Muški, Ženski Kolekcija Brenda Phreps Lite Materijal nakita Koža,Hirurški Čelik Boja nakita Crvena, Roze Zlatna Dimenzije nakita 16-17 cm Podesiva veličina Ne Tip kopče Klin Viseće Ne Tip lančića Ne DOSTAVA NA TERITORIJI CELE SRBIJE Nudimo besplatnu isporuku širom Srbije, sa besplatnom isporukom već sledeći dan. Ukoliko vam je potrebno da se pošiljka dostavi na određen dan, mi čemo vam organizovati isporuku bez dodatnih troškova. Detalji načina isporuke BESPLATNA DOSTAVA SLEDEĆI DAN Poručite radnim danima do 13 časova i ostvarite privilegiju BESPLATNE dostave sledeći dan za porudžbine veće od 2.000 RSD. Detalji načina isporuke KLIKNI I POKUPI Isporuka u prodavnici. Niste u mogućnosti da se uskladite sa kurirom ili želite prvo da probate vaš proizvod u prodavnici, izaberite opciju pokupi u prodavnici. Detalji načina isporuke POVRAĆAJ CELOKUPNOG IZNOSA NOVCA Ne sviđa Vam se poručeni proizvod? Nema problema! Samo pošaljite nazad zajedno sa obrascem za odustajanje i dobijate celokupan iznos novca nazad. Detalji politike povraćaja SLOBODAN POVRAĆAJ PROIZVODA U ROKU OD 15 DANA Na Poklon Dućan internet prodavnici imate pravo na zamenu za drugi proizvod ili povraćaj novca. Ponosni smo da celokupnu vrednost plaćenog iznosa za naručene proizvode vraćamo pre zakonskog roka od 15 dana, i to odmah nakon prijema Izjave o odustanku od ugovora zaključenog na daljinu i naručenih proizvoda. Detalji politike povraćaja Paul Hewitt Morski vazduh koji dodiruje naša lica. Zvuk talasa, krik galebova. More koje nas osvežava tokom leta. Plaže koje nas pozivaju na duge zimske šetnje. Ovo je naš svet. Ovde smo kao kod kuće; Ovde smo usidreni. Zato je Sidro simbol Paul Hewitt Brenda. Paul Hewitt nudi prepoznatljive satove, nakit i modne dodatke koji su usidreni u pomorskom svetu Severne Nemačke. Stvoren je za one koji priznaju vrednosti kao što su tradicija i poreklo, ali i one koji vole dodir vetra na njihovim licima širom sveta. Drugim rečima, stvoren je za ljude kao što si ti! Uživaj u ovom svetu i ugasi čežnju. #getAnchored #PovežisSe sa Paul Hewitt svetom Tvoj stil Bilo da su Paul Hewitt satovi, nakit ili kaiševi, pronaćićeš naše sidro svuda. Iskusi pomorski osećaj, tradiciju i bistrinu u tvom životu. Paul Hewitt satovi su skrojeni za tebe. Zato što ih možeš prilagoditi sebi i svom stilu. Oblikuj sat po svom ukusu – sa Paul Hewitt-om, imaš izbor. Istorija Paul Eward Hewitt je radio kao krojač u blizini Londona, početkom 20. Veka. Emigrirao je u Oldenburg, Severna Nemačka, nakon što se zaljubio u mladu damu iz Frisia oblasti. Uspešno je započeo radionicu za muškarce koja je nudila savršen spoj britanskog džentlmenskog stila i nemačke posvećenosti kvalitetu. Punih 100 godina kasnije, njegov praunuk, za vreme studiranja na univerzitetu je izučavao porodični rodoslov i pronašao inspiraciju za sopstveni brend satova, nakita i modnih dodataka. Odlučio je da prati tradiciju svog pretka i stvori jedinstveni proizvod sa verodostojnim pomorskim poreklom. Iskreno i autentičano – brend Paul Hewitt je rođen. -Mi smo Paul Hewitt - Večiti šik u susretu sa nemačkim pristupom životu. Inspirisan živopisnim bojama i pomorskim duhom, naše poštovanje tradicije, originalnosti i doslednosti se ogleda u našim jedinstvenim satovima i modnim dodatcima. Osećaj za stil, individualnost i jasan standard kvaliteta čine suštinu proizvoda Paul Hewitt. Očuvanje pomorskih korena nas je vodilo do kreiranja izuzetne kolekcije proizvoda koja nije rob menjajućih trendova. Naše nasleđe nam pruža mogućnost da osmišljavamo izvanredne i bezvremenske proizvode pažljivim odabirom kreacija. Iskreno i autentično – to je Paul Hewitt Kolekcije The Grand Atlantic Line istinski svet Džentlmena Inspirisan snažnim oblikom prekoatlantskih kruzera kolekcija Grand Atlantic predstavlja jedinstveni časovnik osmišljen za posebne prilike ili kao svojstven detalj vašem dnevnom izgledu. The Sailor Line Vaš Otmeni pratilac za svaki dan Savremena elegancija u susretu sa postojanošću Severne Nemačke se stapa u kolekciji Sailor Line. Krajnje tanko kućište sata elegantno okružuje vanvremnski brojčanik u beloj ili teget boji. Bez obzira na to koju kombinaciju odaberete - Vi postavljate jedra sa stilom. The Signature Line Fini Komad Elegancije. Bezvremenski izvoran zasnovan na nautičkoj tradiciji preciznih instrumenata. Veran pratilac koji će se prilagoditi svakoj prilici zahvaljujući svojoj jednostavnosti i eleganciji. Paul Hewit kaiševi menjaju vaš stil u sekundi. Naši metalni, kožni ili izvanredno lagani perlon kaiševi za satove odaju počast klasičnom minimalističkom stilu koji je sada više u modi nego ikad. -North Bound Dvostruko Bolje. North Bound narukvice su napravljene od fine kože napravljene u Nemačkoj, okružujući vaš zglob čine savršen detalj koji će svakome zapasti za oko. -Phreps Severnjački Večni klasik – Naše pomorke narukvice, takozvane PHREPS, su večni klasici koje ne želite da izuzmete iz vašeg stila ANCUFFS Povećene Tebi. Naše ANCUFF narukvice su napravljene od visoko kvalitetnog hirurškog čelika, osvajaju svojim minimalističkim dizajnom – definitivno nešto nesvakidašnje za tvoj stil. KNOTBRACELETS SVE JE U DETALJIMA Inspirisani nautičkim svetom: naše knotbracelets narukvice obavijaju vaš zglob sa dva nautička čvora. Ocean Line Slobodne, neukrotive i zauvek u potrazi za sledećom avanturom, sirene se elegantno kreću na svetlucavoj sunčevoj svetlosti ispod površine mora. Inspirisan ovim bezvremenim mitom, Paul Hewitt Memaid Linija predstavlja ovaj jedinstveni i nezaobilazni komad za sve moderne sirene, koje se predivno osećaju bez obzira da li su u velikom gradu ili pored mora. Uživa u plesu na svetlucavoj sunčevoj svetlosti ispod površine mora. Živi slobdno i neukrotivo, sa brilijantnim umom i srcem od zlata. Inspisan drevnim mitom ovog elegantnog bića. Društvene Mreže LJUDI KOJI VOLE ONO ŠTO RADIMO Veliki broj blogera i pratilca deli našu strast prema našim proizvodima. Budi inspirisan i uskoči u svet Paul Hewitt bajke. Paul Hewitt Kaiševi Paul Hewit kaiševi menjaju vaš stil u sekundi. Naši metalni, kožni ili izvanredno lagani perlon kaiševi za satove odaju počast klasičnom minimalističkom stilu koji je sada više u modi nego ikad. -North Bound Dvostruko Bolje. North Bound narukvice su napravljene od fine kože napravljene u Nemačkoj, okružujući vaš zglob čine savršen detalj koji će svakome zapasti za oko. Budite prvi koji će oceniti ovaj proizvod

Bulleit 95 Rye American Whiskey Ražani viski u biti je američki viski od istorijskog značaja. Tokom prve polovine 19. veka raž je bila glavno žito koje se gajilo na prostoru SAD-a, budući da nije bilo hladnih sorti kukuruza i da postojeće vrste nisu uspevale severno od linije Mason-Dixon. Prema raspoloživim istorijskim podacima broj destilerija koje su se bavile destilacijom žitarica u Sjedinjenim američkim državama do 1840. godine kretao se između 14.000 i 20.000. Sve do početka Prohibicije ražani viski bio je glavni stil viskija koji se konzumira u Americi i proizvodio se na dva načina. U Pensilvaniji, uglavnom u severnom i zapadnom delu države, sastav kaše za proces destilacije činilo je od 90 do 100% raži. Upravo je od nje nastao začinast viski punog tela, koji se proizvodio od raži „Monongahela“. Nasuprot tome, u Merilendu, gde je bilo toplije i gde se kukuruz mogao uzgajati, u sastav mase za proces destilacije ulazilo je 65% raži i 35% kukuruza. Viski se zapravo proizvodio od većeg udela kukuruza, i raži koja je bila mekša i slađa, a koja je bila rasprostranjena i na Srednjem zapadu. Tako je nastao drugačiji tip viskija u odnosu na onaj u Pensilvaniji. Kako se proizvodnja kukuruza povećavala, a proizvodnja raži padala, destileri na Srednjem zapadu su povećali udeo kukuruza u procesu destilacije, jeftinijeg u odnosu na raž, prelazeći lagano na takozvani burbon stil. Industrija ražanog viskija nikada se nije u potpunosti oporavila nakon Prohibicije. Izostanak dovoljno odležalih zaliha doveo ih je u problem, kao i Vladina politika podsticaja proizvodnje kukuruza. Burbon je bio lakši i jeftiniji za proces destilacije u odnosu na raž. Tokom II svetskog rata za potrebe vojske i ratnih dešavanja mnogi destileri u Pensilvaniji i Merilendu prešli su na proizvodnju etanola. Nakon rata dolazi do novih trendova, pa je velika tražnja za slađim alkoholnim pićima, a rezultat je konstantni pad proizvodnje raži. Do 2006. godine proizvodnje raži gotovo da nije ni bilo. Te godine na 100 prodatih burbona dolazio je 1 prodat ražani viski. Do 2009. godine, prodaja ražanog viskija se uvećala, ali je i dalje bila ispod 15 miliona dolara, otprilike onoliko koliko se burbona proda samo tokom jednog vikenda u Americi. Do 2018. godine prodaja je uvećana čak 12 puta. Poslednjih godina primetan je i rast prodaje ražanog viskija starog 8 i više godina, ali bez izjave o starosti. Primat u proizvodnji ražanog viskija danas u svetu ima brend Bulleit, koji se smatra vodećim proizvođačem. Bulleit 95 Rye Whiskey plasiran je na tržištu marta 2011. godine, kao nov proizvod kompanije Deageo. Napravljen je u čuvenoj destileriji MGP Ingredients od 95% raži i 5% prevrelog ječma i jedan je od najpopularnijih ražanih burbona u svetu. Iako ne sadrži izjavu o starosti, veruje se da je sazrevao od 4 do 7 godina. Broj 95 u nazivu ovog burbona odnosi se na udeo raži u njegovom nastajanju - 95% (minimum za proizvodnju ražanog viskija je 51% raži u sastavu). Iako je ovaj ražani viski destilovan u destileriji MGP Ingredients, on se proizvodi po specifičnom receptu. Dugo sazreva kako u sopstvenim bačvama, tako i u bačvama destilerije MGP Ingredients. Nakon što bačve dostignu optimalnu zrelost i željeni profil, tim blendera u destileriji The Bulleit Distilling Co. u Shelbyville, KY pomeša sve zalihe koje imaju u bačvama, kako one koje su sazrevale 12 godina, tako i one koje na etiketi nemaju godinu sazrevanja, koristeći optimalni izbor bačvi, profila, uzrasta i ukusa destilata čime nastaje jedinstven proizvod. Upravo taj postupak mešanja koji se svake godine menja čini Bulleit 95 Rye Whiskey jedinstvenim i cenovno prihvatljivim. Pri prvom susretu, na nosu, osetićete jak miris trešanja i vanile, sa suptilnim notama kože i duvana u pozadini. Iako je ukus u početku prilično snažan i ljut, ubrzo do izražaja dolazi miris začina, za kojima slede note breskve, trešanja i vrlo malo narandže. Dominira raž pomešana sa vanilom, cimetom, tragovima bibera i muskatnog oraščića. Završnica je glatka i umereno duga, ispraćena ukusom cimeta, bibera i vanile, sa malo slatkoće koja joj daje toplinu. Bulleit je proglašen #1 Best Selling i #1 Most Trending American Whiskey u Drinks Internationals “World's 50 Best Bars Report". Kompanija: Diageo Destilerija: MGP Ingredients Stil: Rye Whiskey Alkohol: 45% Starost: NAS Sastav: 95% raži, 5% prevrelog ječma Boja: Svetlo bronzana Additional Information Zemlja porekla USA Destilerija Bulleit Zapremina 0.70l decorateTable('product-attribute-specs-table') Be the first to review this product 2013, 2011 - Double Gold Medal - San Francisco World Spirits Competition2015, 2014, 2012 - Gold Medal - San Francisco World Spirits Competition2012 - Gold Medal, Exceptional - Beverage Testing Institute2014 - 95/100, Chairman’s Trophy, Extraordinary, Ultimate Recommendation - Ultimate Spirits Challenge2013, 2012 - 91/100, Finalist, Excellent, Highly Recommended - Ultimate Spirits Challenge2011 - 4 Stars, Highly Recommended - Spirit Journal Destilerija Bulleit zvanično je osnovana je 1987. godine u mestu Shelbyville, u okrugu Kentucky, i smatra se jednim od najbrže rastućih proizvođača viskija u Americi. Svoju popularnost i brzi rast pripisuje barmenima i poslovnim partnerima koji su ovaj brend prihvatili kao svoj. Njen istorijat vrlo je zanimljiv, budući da je originalni Bulleit Bourbon početkom 1830. godine napravio Augustus Bulleit. Destilerija iznenada prestaje sa radom 1860. godine, u isto vreme kada i Bulleit nestaje iz istorijskih spisa. Moderni Bulleit Bourbon počeo je da se proizvodi zahvaljujući Augustusovom potomku Thomas-u E. Bulleit-u, na osnovu novog recepta, sa manje raži u sastavu mase od koje ovaj burbon nastaje, ali ipak više u odnosu na ostale poznate burbone. Godine 1997. brend Bulleit Bourbon kupila je kompanija Seagram i na tržištu SAD plasirala ga dve godine kasnije. Brend je danas u celini u vlasništvu kompanije Diageo, koja je 2000. godine preuzela Seagram, a samim tim i Bullet. Trenutni proces destilacije brenda čini se pomalo tajanstvenim i mističnim. Iako u kompaniji kažu da se proizvodi u destileriji Bulleit Distilling Co, oni zapravo nabavljaju svoj burbon. Do nedavno je njihov dobavljač bila destilerija Four Roses, ali sada nema zvanične informacije o tome ko ih zapravo snabdeva. Originalni Bulleit recept koristio je dve trećine raži i jednu trećinu kukuruza. Međutim, današnji Bulleit Bourbon i dalje se izdvaja u odnosu na druge burbone i koristi 28% raži, što je više nego što jeuobičajeno, dok ostatak mase čini 68% kukuruza i 4% prevrelog ječma (ječmenog slada). Za njegovuproizvodnju koriste se sastojci najvišeg kvaliteta. Suptilnost i složenost koje ovaj burbon poseduje od jedinstvene mešavine slada raži, ječma i kukuruza, zajedno sa posebnim sojevima kvasca i čistom filtriranom vodom iz krečnjaka u oblasti Kentucky. Godine 2017. destilerija Bulleit proslavila je svoj jubilarni tridesti rođendan otvaranjem nove, najsavremenije destilerije, konstruisane na principu obnovljive energije, kako bi se sačuvala prirodna staništa, izvorivode i lokalna mikroklima.

Bulleit 95 Rye American Whiskey Ražani viski u biti je američki viski od istorijskog značaja. Tokom prve polovine 19. veka raž je bila glavno žito koje se gajilo na prostoru SAD-a, budući da nije bilo hladnih sorti kukuruza i da postojeće vrste nisu uspevale severno od linije Mason-Dixon. Prema raspoloživim istorijskim podacima broj destilerija koje su se bavile destilacijom žitarica u Sjedinjenim američkim državama do 1840. godine kretao se između 14.000 i 20.000. Sve do početka Prohibicije ražani viski bio je glavni stil viskija koji se konzumira u Americi i proizvodio se na dva načina. U Pensilvaniji, uglavnom u severnom i zapadnom delu države, sastav kaše za proces destilacije činilo je od 90 do 100% raži. Upravo je od nje nastao začinast viski punog tela, koji se proizvodio od raži „Monongahela“. Nasuprot tome, u Merilendu, gde je bilo toplije i gde se kukuruz mogao uzgajati, u sastav mase za proces destilacije ulazilo je 65% raži i 35% kukuruza. Viski se zapravo proizvodio od većeg udela kukuruza, i raži koja je bila mekša i slađa, a koja je bila rasprostranjena i na Srednjem zapadu. Tako je nastao drugačiji tip viskija u odnosu na onaj u Pensilvaniji. Kako se proizvodnja kukuruza povećavala, a proizvodnja raži padala, destileri na Srednjem zapadu su povećali udeo kukuruza u procesu destilacije, jeftinijeg u odnosu na raž, prelazeći lagano na takozvani burbon stil. Industrija ražanog viskija nikada se nije u potpunosti oporavila nakon Prohibicije. Izostanak dovoljno odležalih zaliha doveo ih je u problem, kao i Vladina politika podsticaja proizvodnje kukuruza. Burbon je bio lakši i jeftiniji za proces destilacije u odnosu na raž. Tokom II svetskog rata za potrebe vojske i ratnih dešavanja mnogi destileri u Pensilvaniji i Merilendu prešli su na proizvodnju etanola. Nakon rata dolazi do novih trendova, pa je velika tražnja za slađim alkoholnim pićima, a rezultat je konstantni pad proizvodnje raži. Do 2006. godine proizvodnje raži gotovo da nije ni bilo. Te godine na 100 prodatih burbona dolazio je 1 prodat ražani viski. Do 2009. godine, prodaja ražanog viskija se uvećala, ali je i dalje bila ispod 15 miliona dolara, otprilike onoliko koliko se burbona proda samo tokom jednog vikenda u Americi. Do 2018. godine prodaja je uvećana čak 12 puta. Poslednjih godina primetan je i rast prodaje ražanog viskija starog 8 i više godina, ali bez izjave o starosti. Primat u proizvodnji ražanog viskija danas u svetu ima brend Bulleit, koji se smatra vodećim proizvođačem. Bulleit 95 Rye Whiskey plasiran je na tržištu marta 2011. godine, kao nov proizvod kompanije Deageo. Napravljen je u čuvenoj destileriji MGP Ingredients od 95% raži i 5% prevrelog ječma i jedan je od najpopularnijih ražanih burbona u svetu. Iako ne sadrži izjavu o starosti, veruje se da je sazrevao od 4 do 7 godina. Broj 95 u nazivu ovog burbona odnosi se na udeo raži u njegovom nastajanju - 95% (minimum za proizvodnju ražanog viskija je 51% raži u sastavu). Iako je ovaj ražani viski destilovan u destileriji MGP Ingredients, on se proizvodi po specifičnom receptu. Dugo sazreva kako u sopstvenim bačvama, tako i u bačvama destilerije MGP Ingredients. Nakon što bačve dostignu optimalnu zrelost i željeni profil, tim blendera u destileriji The Bulleit Distilling Co. u Shelbyville, KY pomeša sve zalihe koje imaju u bačvama, kako one koje su sazrevale 12 godina, tako i one koje na etiketi nemaju godinu sazrevanja, koristeći optimalni izbor bačvi, profila, uzrasta i ukusa destilata čime nastaje jedinstven proizvod. Upravo taj postupak mešanja koji se svake godine menja čini Bulleit 95 Rye Whiskey jedinstvenim i cenovno prihvatljivim. Pri prvom susretu, na nosu, osetićete jak miris trešanja i vanile, sa suptilnim notama kože i duvana u pozadini. Iako je ukus u početku prilično snažan i ljut, ubrzo do izražaja dolazi miris začina, za kojima slede note breskve, trešanja i vrlo malo narandže. Dominira raž pomešana sa vanilom, cimetom, tragovima bibera i muskatnog oraščića. Završnica je glatka i umereno duga, ispraćena ukusom cimeta, bibera i vanile, sa malo slatkoće koja joj daje toplinu. Bulleit je proglašen #1 Best Selling i #1 Most Trending American Whiskey u Drinks Internationals “World's 50 Best Bars Report". Kompanija: Diageo Destilerija: MGP Ingredients Stil: Rye Whiskey Alkohol: 45% Starost: NAS Sastav: 95% raži, 5% prevrelog ječma Boja: Svetlo bronzana Additional Information Zemlja porekla USA Destilerija Bulleit Zapremina 0.70l decorateTable('product-attribute-specs-table') Be the first to review this product 2013, 2011 - Double Gold Medal - San Francisco World Spirits Competition2015, 2014, 2012 - Gold Medal - San Francisco World Spirits Competition2012 - Gold Medal, Exceptional - Beverage Testing Institute2014 - 95/100, Chairman’s Trophy, Extraordinary, Ultimate Recommendation - Ultimate Spirits Challenge2013, 2012 - 91/100, Finalist, Excellent, Highly Recommended - Ultimate Spirits Challenge2011 - 4 Stars, Highly Recommended - Spirit Journal Destilerija Bulleit zvanično je osnovana je 1987. godine u mestu Shelbyville, u okrugu Kentucky, i smatra se jednim od najbrže rastućih proizvođača viskija u Americi. Svoju popularnost i brzi rast pripisuje barmenima i poslovnim partnerima koji su ovaj brend prihvatili kao svoj. Njen istorijat vrlo je zanimljiv, budući da je originalni Bulleit Bourbon početkom 1830. godine napravio Augustus Bulleit. Destilerija iznenada prestaje sa radom 1860. godine, u isto vreme kada i Bulleit nestaje iz istorijskih spisa. Moderni Bulleit Bourbon počeo je da se proizvodi zahvaljujući Augustusovom potomku Thomas-u E. Bulleit-u, na osnovu novog recepta, sa manje raži u sastavu mase od koje ovaj burbon nastaje, ali ipak više u odnosu na ostale poznate burbone. Godine 1997. brend Bulleit Bourbon kupila je kompanija Seagram i na tržištu SAD plasirala ga dve godine kasnije. Brend je danas u celini u vlasništvu kompanije Diageo, koja je 2000. godine preuzela Seagram, a samim tim i Bullet. Trenutni proces destilacije brenda čini se pomalo tajanstvenim i mističnim. Iako u kompaniji kažu da se proizvodi u destileriji Bulleit Distilling Co, oni zapravo nabavljaju svoj burbon. Do nedavno je njihov dobavljač bila destilerija Four Roses, ali sada nema zvanične informacije o tome ko ih zapravo snabdeva. Originalni Bulleit recept koristio je dve trećine raži i jednu trećinu kukuruza. Međutim, današnji Bulleit Bourbon i dalje se izdvaja u odnosu na druge burbone i koristi 28% raži, što je više nego što jeuobičajeno, dok ostatak mase čini 68% kukuruza i 4% prevrelog ječma (ječmenog slada). Za njegovuproizvodnju koriste se sastojci najvišeg kvaliteta. Suptilnost i složenost koje ovaj burbon poseduje od jedinstvene mešavine slada raži, ječma i kukuruza, zajedno sa posebnim sojevima kvasca i čistom filtriranom vodom iz krečnjaka u oblasti Kentucky. Godine 2017. destilerija Bulleit proslavila je svoj jubilarni tridesti rođendan otvaranjem nove, najsavremenije destilerije, konstruisane na principu obnovljive energije, kako bi se sačuvala prirodna staništa, izvorivode i lokalna mikroklima.

Bulleit 95 Rye American Whiskey Ražani viski u biti je američki viski od istorijskog značaja. Tokom prve polovine 19. veka raž je bila glavno žito koje se gajilo na prostoru SAD-a, budući da nije bilo hladnih sorti kukuruza i da postojeće vrste nisu uspevale severno od linije Mason-Dixon. Prema raspoloživim istorijskim podacima broj destilerija koje su se bavile destilacijom žitarica u Sjedinjenim američkim državama do 1840. godine kretao se između 14.000 i 20.000. Sve do početka Prohibicije ražani viski bio je glavni stil viskija koji se konzumira u Americi i proizvodio se na dva načina. U Pensilvaniji, uglavnom u severnom i zapadnom delu države, sastav kaše za proces destilacije činilo je od 90 do 100% raži. Upravo je od nje nastao začinast viski punog tela, koji se proizvodio od raži „Monongahela“. Nasuprot tome, u Merilendu, gde je bilo toplije i gde se kukuruz mogao uzgajati, u sastav mase za proces destilacije ulazilo je 65% raži i 35% kukuruza. Viski se zapravo proizvodio od većeg udela kukuruza, i raži koja je bila mekša i slađa, a koja je bila rasprostranjena i na Srednjem zapadu. Tako je nastao drugačiji tip viskija u odnosu na onaj u Pensilvaniji. Kako se proizvodnja kukuruza povećavala, a proizvodnja raži padala, destileri na Srednjem zapadu su povećali udeo kukuruza u procesu destilacije, jeftinijeg u odnosu na raž, prelazeći lagano na takozvani burbon stil. Industrija ražanog viskija nikada se nije u potpunosti oporavila nakon Prohibicije. Izostanak dovoljno odležalih zaliha doveo ih je u problem, kao i Vladina politika podsticaja proizvodnje kukuruza. Burbon je bio lakši i jeftiniji za proces destilacije u odnosu na raž. Tokom II svetskog rata za potrebe vojske i ratnih dešavanja mnogi destileri u Pensilvaniji i Merilendu prešli su na proizvodnju etanola. Nakon rata dolazi do novih trendova, pa je velika tražnja za slađim alkoholnim pićima, a rezultat je konstantni pad proizvodnje raži. Do 2006. godine proizvodnje raži gotovo da nije ni bilo. Te godine na 100 prodatih burbona dolazio je 1 prodat ražani viski. Do 2009. godine, prodaja ražanog viskija se uvećala, ali je i dalje bila ispod 15 miliona dolara, otprilike onoliko koliko se burbona proda samo tokom jednog vikenda u Americi. Do 2018. godine prodaja je uvećana čak 12 puta. Poslednjih godina primetan je i rast prodaje ražanog viskija starog 8 i više godina, ali bez izjave o starosti. Primat u proizvodnji ražanog viskija danas u svetu ima brend Bulleit, koji se smatra vodećim proizvođačem. Bulleit 95 Rye Whiskey plasiran je na tržištu marta 2011. godine, kao nov proizvod kompanije Deageo. Napravljen je u čuvenoj destileriji MGP Ingredients od 95% raži i 5% prevrelog ječma i jedan je od najpopularnijih ražanih burbona u svetu. Iako ne sadrži izjavu o starosti, veruje se da je sazrevao od 4 do 7 godina. Broj 95 u nazivu ovog burbona odnosi se na udeo raži u njegovom nastajanju - 95% (minimum za proizvodnju ražanog viskija je 51% raži u sastavu). Iako je ovaj ražani viski destilovan u destileriji MGP Ingredients, on se proizvodi po specifičnom receptu. Dugo sazreva kako u sopstvenim bačvama, tako i u bačvama destilerije MGP Ingredients. Nakon što bačve dostignu optimalnu zrelost i željeni profil, tim blendera u destileriji The Bulleit Distilling Co. u Shelbyville, KY pomeša sve zalihe koje imaju u bačvama, kako one koje su sazrevale 12 godina, tako i one koje na etiketi nemaju godinu sazrevanja, koristeći optimalni izbor bačvi, profila, uzrasta i ukusa destilata čime nastaje jedinstven proizvod. Upravo taj postupak mešanja koji se svake godine menja čini Bulleit 95 Rye Whiskey jedinstvenim i cenovno prihvatljivim. Pri prvom susretu, na nosu, osetićete jak miris trešanja i vanile, sa suptilnim notama kože i duvana u pozadini. Iako je ukus u početku prilično snažan i ljut, ubrzo do izražaja dolazi miris začina, za kojima slede note breskve, trešanja i vrlo malo narandže. Dominira raž pomešana sa vanilom, cimetom, tragovima bibera i muskatnog oraščića. Završnica je glatka i umereno duga, ispraćena ukusom cimeta, bibera i vanile, sa malo slatkoće koja joj daje toplinu. Bulleit je proglašen #1 Best Selling i #1 Most Trending American Whiskey u Drinks Internationals “World's 50 Best Bars Report". Kompanija: Diageo Destilerija: MGP Ingredients Stil: Rye Whiskey Alkohol: 45% Starost: NAS Sastav: 95% raži, 5% prevrelog ječma Boja: Svetlo bronzana Additional Information Zemlja porekla USA Destilerija Bulleit Zapremina 0.70l decorateTable('product-attribute-specs-table') Be the first to review this product 2013, 2011 - Double Gold Medal - San Francisco World Spirits Competition2015, 2014, 2012 - Gold Medal - San Francisco World Spirits Competition2012 - Gold Medal, Exceptional - Beverage Testing Institute2014 - 95/100, Chairman’s Trophy, Extraordinary, Ultimate Recommendation - Ultimate Spirits Challenge2013, 2012 - 91/100, Finalist, Excellent, Highly Recommended - Ultimate Spirits Challenge2011 - 4 Stars, Highly Recommended - Spirit Journal Destilerija Bulleit zvanično je osnovana je 1987. godine u mestu Shelbyville, u okrugu Kentucky, i smatra se jednim od najbrže rastućih proizvođača viskija u Americi. Svoju popularnost i brzi rast pripisuje barmenima i poslovnim partnerima koji su ovaj brend prihvatili kao svoj. Njen istorijat vrlo je zanimljiv, budući da je originalni Bulleit Bourbon početkom 1830. godine napravio Augustus Bulleit. Destilerija iznenada prestaje sa radom 1860. godine, u isto vreme kada i Bulleit nestaje iz istorijskih spisa. Moderni Bulleit Bourbon počeo je da se proizvodi zahvaljujući Augustusovom potomku Thomas-u E. Bulleit-u, na osnovu novog recepta, sa manje raži u sastavu mase od koje ovaj burbon nastaje, ali ipak više u odnosu na ostale poznate burbone. Godine 1997. brend Bulleit Bourbon kupila je kompanija Seagram i na tržištu SAD plasirala ga dve godine kasnije. Brend je danas u celini u vlasništvu kompanije Diageo, koja je 2000. godine preuzela Seagram, a samim tim i Bullet. Trenutni proces destilacije brenda čini se pomalo tajanstvenim i mističnim. Iako u kompaniji kažu da se proizvodi u destileriji Bulleit Distilling Co, oni zapravo nabavljaju svoj burbon. Do nedavno je njihov dobavljač bila destilerija Four Roses, ali sada nema zvanične informacije o tome ko ih zapravo snabdeva. Originalni Bulleit recept koristio je dve trećine raži i jednu trećinu kukuruza. Međutim, današnji Bulleit Bourbon i dalje se izdvaja u odnosu na druge burbone i koristi 28% raži, što je više nego što jeuobičajeno, dok ostatak mase čini 68% kukuruza i 4% prevrelog ječma (ječmenog slada). Za njegovuproizvodnju koriste se sastojci najvišeg kvaliteta. Suptilnost i složenost koje ovaj burbon poseduje od jedinstvene mešavine slada raži, ječma i kukuruza, zajedno sa posebnim sojevima kvasca i čistom filtriranom vodom iz krečnjaka u oblasti Kentucky. Godine 2017. destilerija Bulleit proslavila je svoj jubilarni tridesti rođendan otvaranjem nove, najsavremenije destilerije, konstruisane na principu obnovljive energije, kako bi se sačuvala prirodna staništa, izvorivode i lokalna mikroklima.

U grupu vitamina pod imenom B kompleks spadaju vitamini B-1, B-2, B-3, B-5, B-6, B-12, biotin, PABA, folna kiselina, holin i inozitol. Svi oni rastvorljivi su u vodi (hidrosolubilni su) i ne deponuju se u organizmu. U nedostatku pojedinog vitamina B kompleksa, pored tog vitamina, preporučljivo je nadoknaditi i sve ostale da bi dejstvo bilo potpuno, jer deluju sinergijski i imaju vrlo bliske funkcije i osobine. Primena visokih doza samo jednog vitamina iz ove grupe može izazvati nedostatak ostalih. Apsorpciju B kompleksa pomažu vitamini C i E, minerali kalcijum i fosfor, a ometaju alkohol, kafa, velike količine šećera, stres, infekcije i pilule za spavanje. B kompleks, kao i sve hidrosolubilne vitamine, koji se urinom brzo izbaciju iz organizma, najbolje je uzimati u obliku tableta sa kontinuiranim oslobađanjem (timed release), jer se tako obezbeđuje njihovo stalno prisustvo organizmu. B kompleks ima važnu ulogu u brojnim telesnim funkcijama kao što je: – proizvodnja energije – metabolizam ugljenih hidrata – regulacija nivoa šećera u krvi – podrška imunolškom i nervnom sistemu – ćelijski metabolizam – zdravlje kože, noktiju i kose – razvijanje mišićne mase – podrška zdravoj funkciji očiju, jetre i sluzokože Vitamin B-1 Vitamin B-1 ili tiamin je bela kristalna supstanca bez ukusa, koja miriše na kvasac. Prvi put je izdvojen godine 1936. Otkrio ga je hemičar Robert Vilijams. Ljudski organizam ga ne sintetiše, pa se unosi hranom ili dodacima ishrani. Najviše ga ima u omotaču žitarica, kvascu i mesu, ali je osetljiv na visoku temperaturu, alkalnu sredinu i oksidaciju. Potrebe za tiaminom obično su povećane kod trudnica, pušača, za vreme bolesti, u stanju stresa i posle hiruških intervencija. Pošto je B-1 hidrosolubilan, organizam ne može da napravi njegove zalihe i izbacuje ga urinom. Zato se, po potrebi, mora unositi suplementacijom kako bi njegovo prisustvo bilo konstantno. Važan je za normalno funkcionisanje nervnog sistema, mišića, srca, krvnih sudova, pomaže rast, ima diuretička svojstva, a kao koenzim učestvuje u metabolizmu ugljenih hidrata i masti. Nedostatak tiamina dovodi do bolesti beri-beri, poremećaja nervnog i mišićnog tkiva. Neophodan je i sportistima jer zajedno sa vitaminima B-2 (riboflavin), B-3 (niacin) i B-6 (piridoksin) učestvuje u sticanju i iskorišćavanju energije, a bez njih metabolizam energetskih nutrijenata ne bi bio moguć. Ukratko, on je važan za pretvaranje šećera iz krvi u energiju (Krebsov ciklus). Vitamin B-1 je za pravilno finkcionisanje nervnog sistema neophodan, jer učestvuje u biosintezi mnogih sastavnih delova ćelije, uključujući i neurotransmiter acetilholin i gama-aminobuternu kiselinu (GABA). B-1 može da ima pozitivan učinak i na pamćenje i učenje, naročito kod dece. Kao učesnik u stvaranju hidrohlorne kiseline, koja je važna za varenje, ima uticaja i na pravilno funkcionisanje digestivnog sistema. Tiamin može da bude podrška kod stanja kao što su: – anemija – Alchajmerova bolest i multipleks skleroza – loša memorija i teškoće u učenju – dijabetes (uz dijalizu) – hepatitis – postoperativni oporavak – bolne menstruacije Vitamin B-2 Vitamin B-2 ili riboflavin je žuti kristalni prašak, slabog mirisa. Lako se apsorbuje, otporan je na visoke temperature, ali ga uništava dnevna svetlost (UV zračenje), voda i hladnoća (čuvanje namirnica u frižideru). Najviše ga ima u mleku, surutki, mesu, povrću, ribi, jajima, cerealijama i mora se svakodnevno unositi u organizam. Njegovu apsorpciju pomažu vitamini B kompleksa, naročito B-3 i B-6, vitamin C i fosfor, a uništava ga alkohol, kafa, duvan, velike količine šećera, pilule za kontracepciju i sredstva za umirenje. Riboflavin je organizmu neophodan jer ulazi u sastav enzima koji kontrolišu oksido-redukcione reakcije i služi kao koenzim za prenošenje vodonika u sistemu transporta elektrona u respiracionom lancu. Njegovo prisustvo u ćelijskoj respiraciji obezbeđuje ćeliji kiseonik za disanje i pravilno udvajanje. Kod manjka vitamina B-2 količina kiseonika u ćeliji se smanjuje, što primorava ćeliju da izmeni metabolizam i okrene se alternativnim procesima koji ne zahtevaju kiseonik da bi se stvorila energija. Ovakav način obezbeđivanja energije karakterističan je za ćelije tumora, tj. početak procesa nekontrolisanog rasta malignih ćelija. Da bi se ovo izbeglo i obezbedila normalna respiracija, ćeliji su, pored vitamina B-2, potrebni i minerali molibden i gvožđe i vitamini B-3 (niacin, niacinamid) i B-5 (pantotenska kiselina). Riboflavin zajedno sa vitaminom B-11 (folna kiselina) učestvuje u stvaranju eritrocita, doprinosi i održavanju visokih koncentracija gvožđa u eritrocitima, čime im omogućava da prožive svoj maksimalni vek. Vitamin B-2 treba dodavati preparatima gvožđa zbog toga što učestvuje apsorpciji i iskorištavanju gvožđa iz hrane, a preparatima namenjenim trudnicama, pored B-2, treba dodavati i folnu kiselinu. Vitamin B-2 je neophodan u procesu prerade aminokiselina i masti, a ugljene hidrate pretvara u ATP (adenozin-trifosfat), energetski molekul bez kojeg organizam ne bi mogao da funkcioniše. Ova njegova osobina je značajna za sportiste, jer povećava energiju, izdržljivost i očuvanje mišića, a tu ulogu imaju i svi ostali vitamini B kompleksa. Usled nedostatka riboflavina slabi imunitet, odnosno otpornost svih ćelija u organizmu na reaktivna oksidativna sredstva. To uzrokuje prevremeno odumiranje ćelija i skraćivanje životnog veka eritrocita. Neke od glavnih funkcija vitamina B-2 u organizmu su: – olakšava glavobolje uzrokovane migrenama – važan je za metabolizam ugljenih hidrata, masti i proteina – pomaže funkcionisanje jednog broja enzima u mozgu – neophodan je za normalnu funkciju eritrocita – štiti eritrocite i belančevine očnog sočiva – podstiče aktivnost vitamina B-6 i folne kiseline – neophodan je za stvaranje antitela, čime podržava imunitet – usporava razvoj katarakte i ublažava zamor očiju – važan je za dijabetičare jer su podložni manjku vitamina B-2 – važan je kod hipertireoze, jer ga organizam brzo troši i treba ga nadoknađivati u velikim količinama – bitan je za zdravlje kose i noktiju Vitamin B-3 Pod nazivom B-3 javljaju se dva oblika ovog vitamina, niacin ili nikotinska kiselina i njegova varijacija inozitol-heksaniacinat i niacinamid ili nikotinamid (amid nikotinske kiseline). To je beli igličasti prašak gorkog ukusa. Termostabilan je i može se sintetisati u organizmu iz aminokiseline triptofana (iz hrane koja sadrži proteine), ali uz prisustvo vitamina B-1 (tiamin), B-2 (riboflavin) i B-6 (piridoksin). Prirodni izvori niacina su: meso, mleko, riba, povrće, kvasac, kikiriki i dr. Vitamin B-3, kao i ostali vitamini B kompleksa, učestvuje u ćelijskom metabolizmu. Konvertuje ugljene hidrate u glukozu (šećer), koja se dalje sagoreva uz oslobađanje energije. B kompleks, uključujući i B-3, neophodan je za razlaganje masti i proteina u metaboličkom procesu. Održava elastičnost i snagu mišića, kao i zdravlje digestivnog trakta, nervnog sistema, kože, kose, očiju, usta i jetre. Niacin, za razliku od niacinamida, u dozama većim od 50 mg može za izazove crvenilo na koži. Razlikuju se i po primeni. Niacinamid se upotrebljava kod problema sa artritisom i ranim stadijumom dijabetesa tipa I (pospešuje sekreciju insulina), a niacin smanjuje visok nivo holesterola i triglicerida, što nije slučaj sa niacinamidom. Inozitol-heksaniacinat, varijacija niacina, naročito se prepisuje osobama koje imaju potrebe za visokim dozama vitamina B-3, jer se najbolje podnosi i ne izaziva uobičajene reakcije na koži. Preparati koji ga sadrže obično nose naznaku flush-free. Vitamin B-3 igra važnu ulogu u oslobađanju organizma od toksina i štetnih materija. Učestvuje u sintezi nekih hormona i poboljšava cirkulaciju. Pri nedostatku vitamina B-3 nastaju: zamor, digestivne smetnje, depresija, glavobolje, nervoza, slaba koncentracija, senilnost i nesanica. Prema istraživanjima u SAD, najveće nedostatke vitamina B-3 izaziva preterana upotreba alkohola. Vitamin B-3 može biti od koristi u sledećim slučajevima: – deficijencija nastala prekomernom upotrebom alkohola (niacinamid) – visok nivo holesterola i triglicerida (niacin, inozitol-heksaniacinat) – podrška zdravlja kardiovaskularnog sistema (niacin, inozitol-heksaniacinat) – preventiva i rani stadijumi dijabetesa (niacinamid) – osteoartritis (niacinamid) – izdržljivost, dodatna energija i sagorevanje masti kod sportista (niacin) – jačanje imuniteta (niacin) – visok krvni pritisak (inozitol-heksaniacinat) – detoksikacija jetre (inozitol-heksaniacinat) – depresivna stanja Uobičajeno je da niacin u dozama od preko 50 mg izaziva simptome kao što su: crvenilo na koži, naročito lica i vrata, koje nastaju usled povećanja nivoa histamina, a pojavljuju se oko 20 minuta po unošenju niacina u organizam i traju sat do sat i po vremena nakon toga. Zato se osobama koje imaju potrebe za velikim dozama vitamina B-3, preporučuju oblici sa kontinuiranim razlaganjem ili oznakom flush-free. Vitamin B-5 Pantotenska kiselina je hidrosolubilan vitamin, pozat pod imenom B-5 i deo je B kompleksa. Otkrio ju je Rodžer Dž. Vilijams, pionir u upotrebi vitaminskih nutrijenata u prevenciji i tretiranju bolesti, i utvrdio je da B-5 može biti velika podrška u lečenju reumatoidnog artritisa. Neophodna je za funkcionisanje organizma jer predstavlja sastavni deo ćelije. Naziv potiče od starogrčkog „pantothen“ za značenjem posvuda, u svemu. I zaista, pantotenska kiselina se u malim količinama nalazi u svakoj hrani, a u većim količinama u ribi, jajima, mleku i mlečnim proizvodima, integralnim cerealijama, povrću, kvascu, krompiru, avokadu, kikirikiju, braon pirinču, brokoliju i povrću iz porodice kupusa, matičnom mleču itd. Na visokim temperaturama i stajanjem se uništava, pa je mnogo korisnije unositi je dodacima ishrani. Pantotenska kiselina je prekursor koenzima A (CoA), tj. neophodan je za njegovu sintezu, a koenzim A čini osnovu za mnoge hemijske reakcije koje se neprekidno odvijaju u organizmu. Neke od njih nam obezbeđuju energiju iz hrane, katabolizam masnih kiselina, aminokiselina i proteina, neke sintezu esencijalnih masti, fosfolipida, holesterola i steroidnih hormona, kao i sintezu neurotransmitera acetilholina i hormona melatonina. Metabolizam lekova, hemikalija ili toksina u jetri takođe zahteva prisustvo koenzima A. Neka istraživanja su utvrdila da su iritacije na koži i gubljenje boje dlake povezani sa nedostatkom pantotenske kiseline. Zato se ona dodaje gotovo svim kozmetičkim preparatima, uključujući i šampone. Ova su istrživanja navela naučnike da istraže njen uticaj na lečenje akni, pa studija objavljena 1997. godine (Dr. Lit-Hung Leung) tvrdi da visoke doze B-5 (5-10 g dnevno tokom tri meseca) mogu da izleče akne i da značajno utiču na smanjenje pora. Dr Leung ukazuje na mehanizam po kome koenzim A reguliše hormone i masne kiseline, ali ukoliko ga nema dovoljno, CoA proizvodi samo androgen, a onda se masne kiseline izbacuju kroz lojne žlezde prouzrokujući pojavu akni. Ovo je jedina studija koja se bavi ovim problemom i nije potpuno potvrđena. Neka od dejstava pantotenske kiseline su: – podrška lečenju reumatoidnog artritisa – ubrzavanje zarastanja rana i ožiljaka (povrede, akne) – podrška terapiji za smanjenje holesterola i triglicerida u krvi – ima blago antiinflamatorno, antioksidativno i antiviralno dejstvo Retko dolazi do izražene deficijencije vitamina B-5, ali ako do toga dođe, najčešće usled gladovanja, manifestuje se slično kao nedostatak bilo kog člana B kompleksa: umor, alergije, mučnine i povraćanje i abdominalni bol. Vitamin B-6 Vitamin B-6, piridoksin je hidrosolubilan vitamin i predstavlja grupu supstanci – piridoksin, piridoksinal i piridoksamin – koje su blisko povezane i deluju združeno. U hrani se nalazi u krompiru, bananama, sočivu, nekim cerealijama, džigerici, ćuretini, tunjevini itd. Ipak, pripremanjem hrane izgubi se oko 50% ovog vitamina. Vitamin B-6 ima glavnu ulogu u energetskom metabolizmu (energetski transfer aminokiselina i ugljenih hidrata). Pored toga što učestvuje u razlaganju aminokiselina (proteina) i nekih hormona, bitan je za apsorpciju nutrijenata, na primer masti, aminokiselina i gvožđa, a njegov manjak u organizmu jedan je od osnovnih razloga za nastanak ateroskleroze i arterioskleroze. Učestvuje u stvaranju serotonina, melatonina i dopamina, kao i nekoliko neurotansmitera, zbog čega predstavlja bazični nutrijent za regulaciju mentalnih procesa i raspoloženja. Neophodan je za stvaranje antitela i crvenih krvnih zrnaca, potreban je radi potpune apsorpcije vitamnina B-12 i magnezijuma, a pomaže pretvaranje triptofana u niacin (B-3), a uz vitamin C i metionin učestvuje u pretvaranju lizina u karnitin. Dejstva vitamina B-6 u organizmu: – doprinosi prevenciji mnogih nervnih i kožnih bolesti – sa vitaminom C deluje kao prirodno sredstvo za umirenje i uspavljivanje – smanjuje mučninu – ima izrazito anaboličko dejstvo – deluje kao prirodni diuretik, pojačava sekreciju suza, ublažava suvoću usta – ublažava grčeve mišića, ukočenost ruku Potrebe za vitaminom B-6 su povećane kod visokoproteinske ishrane i pojačane fizičke aktivnosti, što je slučaj sa sportistima, kod kojih smanjenje ili stagnacija mišićne mase ukazuje na mogući nedostatak ovoga vitamina. Koristi se u prevenciji masne jetre, kamena u žuči i bubregu, depresija i konjunktivitisa. Važno je da ga organizam ima dovoljno u doba puberteta, inače može doći do zastoja u rastu. Apsorpciju vitamina B-6 pomažu linolna kiselina (omega 6, CLA), vitamini C i B, natrijum i magnezijum, a odmažu duvan, kafa i alkohol. Nisu preporučljive veće doze bez konsultacije lekara, a preko 500 mg dnevno može se uzimati samo u izuzetnim slučajevima. Treba ga uzimati oprezno kod lečenja dijabetes melitusa i Parkinsonove bolesti (ne uzimati ako se koristi L-dop). Najbolje ga je kombinovati sa B kompleksom, da ne nastane disbalans koncentracije ostalih vitamina B kompleksa. Vitamin B-12 Vitamin B-12 ili kobalamin (cijankobalamin) je hidrosolubilan vitamin delotvoran u vrlo malim, mikrogramskim dozama. To je crveno kristalno jedinjenje koje sadrži fosfor i kobalt. Nalazi se isključivo u hrani životinjskog porekla (džigerica, bubrezi, meso, mleko, jaja, sirevi, riba, školjke), ali se u velikoj meri uništava prilikom pripremanja hrane. Učestvuje u metabolizmu masti i ugljenih hidrata i u sintezi proteina. Vitamin B-12 stimuliše regeneraciju jetre, ima ulogu u prevenciji steriliteta, a sa C vitaminom ima antikancerogenu funkciju. Sastavni je deo terapije kod mnogih psihijatrijskih oboljenja. B-12 se loše apsorbuje kroz želudac, a vezuje se za proteine pljuvačke i želudačnog soka – zato ovaj vitamin treba uzimati u obliku pastila ili sublingvalnih tableta (stavljaju se pod jezik). Apsorpciju vitamina B-12 pomaže kalcijum, vitamini B kompleksa i vitamini A, C, E, a smanjuju duvan, kafa, alkohol, laksativi i problemi u funkcionisanju tiroidne žlezde. Simptomi nedostatka vitamina B-12 ponekad se mogu uočiti tek nakon pet godina od njegovog nestanka iz telesnih rezervi. To mogu biti: sekundarna pojava masne degeneracije srca, bubrega i jetre, slabljenje imuniteta i anemija. Nedostatak ovoga vitamina je vrlo čest kod isključivih vegetarijanaca – jer su mu prirodni izvori džigerica, meso, jaja, mleko – i kod ljudi posle pedesete godine života. Vitamin B-12 je sastavni deo terapije neplodnosti oba pola, a kod muškaraca usled nedostatka ovog vitamina može doći do poremećaja u produkciji semena i sperme, čak i do nedostatka spermatozoida. Odojčad dojena majčinim mlekom dobijaju dovoljne količine vitamina B-12, ali deci koja se hrane veštačkim mlekom potreban je dodatak ovog vitamina. Najvažnije uloge vitamina B-12 u organizmu su: – pomaže očuvanje funkcija nervnog sistema (poboljšava koncentraciju, pamćenje i ravnotežu) – sprečava anemije time što stvara i regeneriše crvena krvna zrnca – učestvuje u detoksikacionim procesima u jetri, ali i njenoj regeneraciji – pomaže normalan rast, razvoj i apetit kod dece – važan je za energetski metabolizam organizma – ublažava premenstrualne i menstrualne tegobe Preporučena doza za odrasle je od 500 do 1000 mcg dnevno. Veće doze mogu se uzimati samo uz konsultaciju lekara, jer treba paziti da se ne poremeti balans ostalih vitamina B kompleksa. Biotin Biotin ili vitamin H je kristalno, teško rastvorljivo jedinjenje, a među poslednjima je uključen u B kompleks. Neophodan je za normalan rast i funkcionisanje organizma jer ima ključnu ulogu u sintezi masnih kiselina, vitamina C, metabolizmu ugljenih hidrata, masti, proteina i aminokiselina. Pored toga učestvuje u Krebsovom ciklusu u proizvodnji energije, a može da ubrza sintezu nekih proteina i stimuliše imunitet. Biotin se nalazi u velikom broju namirnica: žumance, sardine, bubrezi, piletina, govedina, pečurke, krompir, pirinač, paradajz, spanać, kvasac, kikiriki, orasi, i dr. Preventiva je sedenju kose i ćelavosti, daje zdrav izgled koži, ublažava ekceme i dermatitis, smanjuje bolove u mišićima. Opadanje kose i krti i lomljivi nokti dovode se u vezu sa nedostatkom ovog vitamina. Suplementacija biotinom može da bude korisna svakome jer pomaže organizmu sa uspešnije iskoristi hranu za dobijanje energije. On podiže energetske nivoe tako što čini digestivni proces efikasnijim. Ovo je značajno kod dijeta čiji je cilj gubljenje telesne mase. PABA PABA, paraaminobenzoeva kiselina se može sintetisati u tankom crevu, a nalazi se u: lišću, jetri, jogurtu, kvascu i pšeničnim klicama. Pomaže stvaranje folne kiseline, obnavlja prirodnu boju kose, poboljšava elastičnost kože, čime odlaže stvaranje bora, održava kožu glatkom i zdravom, sprečava nastanak ekcema. PABA, pored toga što se klasifikuje kao antioksidant jer uništava slobodne radikale koji izazivaju oštećenja ćelija i uzrok su njihovog bržeg starenja i odumiranja, može da učestvuje u redukovanju zamora, ograničavanju efekata depresija i smanjenju inflamatornih procesa vezanih za osteoartritis, koji su često praćeni bolovima. PABA još učestvuje u stvaranju eritrocita, a oni su neophodni organizmu za transport kiseonika. Folna kiselina Folna kiselina ili B-9 je hidrosolubilan vitamin kao i ostali članovi B kompleksa. U prirodi se nalazi u mnogo vrsta hrane, a naročito u lišću, po čemu je i dobio ime folna kiselina, od lat. folium – list. Naročito bogat izvor folne kiseline je tamno-zeleno lišće povrća, kao što je spanać, kupus, kelj, brokoli, lišće maslačka, karfiol i dr., ali ima je i u džigerici i pivskom kvascu. Osetljiva je na visoku temperaturu, svetlost i kiseline, a predstavlja i jedan od najteže apsorbujućih hidrosolubilnih vitamina. Zato se često javlja nedostatak ovog vitamina. Folna kiselina učestvuje u sintezi nukleinskih kiselina, RNK i DNK, metabolizmu proteina, stvaranju crvenih i belih krvnih zrnaca i prevenciji raka grlića materice. Isto tako važna je za iskorištavanje šećera i aminokiselina. Ublažava bolove, sprečava anemiju i štiti od crevnih parazita. Folna kiselina uz vitamine B-12 i B-6 može da smanji rizik od kardiovaskularnih oboljenja. Preventivna dnevna doza za odrasle je 400 mcg, a posebno je važna za žene koje planiraju trudnoću, trudnice i dojilje jer olakšava laktaciju, a njen manjak može dovesti do deformiteta ploda. Folna kiselina sinergijski deluje sa lucerkom, formulama za trudnice i dojilje, svim vitaminima B kompleksa, a naročito sa vitaminom B-12 i holinom. Holin Holin je sastavni deo lipida koji sačinjavaju ćelijsku membranu i neurotransmitera acetilholina. Otkriven je još u 19. veku, a tek 1998. je svrstan u esencijalne nutrijente i uključen u kompleks B vitamina. Holin tehnički ne spada u B kompleks, ali se tu nalazi zbog svog veoma bliskog delovanja sa B vitaminima, naročito folnom kiselinom (B-9) i kobalaminom (B-12), sa kojima učestvuje u preradi masti i održavanju zdrave funkcije srca i mozga. Holin i njegovi metaboliti su neophodni za tri glavne fiziološke funkcije u organizmu: strukturalni inegritet i signalnu funkciju ćelijske membrane, ulogu neurotransmitera tako što učestvuje u sintezi acetilholina i predstavlja glavni izvor metilnih grupa preko svog metabolita trimetilglicina (TMG) koji učestvuje u sintezi S-adenozil metionina (SAMe). Holin se svrstava u lipotropike ili emulgatore masti i smatra se da može da bude od koristi kao podrška terapijama za jačanje jetre i visokog holesterola. Holin je kao podrška zdravoj funkciji mozga koristan za preventivu gubitka memorije. Njegov nedostatak može da doprinese degeneraciji jetre i krtosti arterija. Hrana koja obiluje fosfatidil holinom, iz kojeg se dobija holin, je žumance, soja, goveđa, pileća i ćureća džigerica, pirinač, kupus, karfiol i dr. Od dijetetskih dodataka, najbogatiji izvor holina je lecitin, koji se najčešće dobija iz soje. Inozitol Inositol je deo B kompleksa. Značajan je za ishranu ćelija centralnog nervnog sistema i učestvuje u razvoju i održavanju zdrave funkcije mozga, a tesno sarađuje sa holinom u transportu i izbacivanju masti iz srca i jetre. Holin i inozitol zajedno sačinjavaju lecitin, lipid koji je neophodan za formiranje ćelijske membrane, koji ima lipotropno dejstvo i podržava apsorpciju vitamina A i B-1. Inozitol je vitalan za rast kose (antialopecija faktor) i kao deo lecitina, zajedno sa holinom, može da učestvuje u preventivi stvaranja i smanjenju holesterola. Postoje tvrdnje da ima umirujući efekat na nervni sistem, pa potencijalno može da bude podrška terapijama depresije, napadima panike, pa čak i preventiva Alzheimerove bolesti. Nedostatak inozitola može da ima za posledicu masnu degeneraciju jetre, smetnje u rastu i gubitak dlaka. Utvrđeno je i da je hipertireoza uvek praćena manjkom inozitola. Inozitol ima umirujuće dejstvo i može da bude od koristi kod pojave ekcema. Apsorpciju inozitola pomažu vitamini B kompleksa, vitamin C, fosfor i linoleinska kiselina, a odmažu velike količine šećera, kafa, čaj alkohol i kukuruz. Estrogeni i sulfonamidi smanjuju koncentracije inozitola u organizmu. Inozitol se nalazi u citrusnom voću (osim u limunu), orasima, pirinču, cerealijama, integralnim namirnicama itd. Ljudi koji konzumiraju velike količine kafe, mogu imati povećane potrebe za inozitolom. Preporučena doza i način upotrebe 1 kapsula dnevno posle jela.

Целокупна сабрана дела Радоја Домановића 1- 4 О РАДОЈУ ДОМАНОВИЋУ... ...Још као ђак, у једном узрујаном тренутку политичког живота у Србији, Домановић је почео по радикалним листовима писати оштре и духовите политичке сатире. Док је Сремац био конзервативан сатиричар ондашње политичке деснице. Домановић је био сатиричар демократске левице. И један и други, са супротних тачака гледишта, и са супротним политичким тежњама, сликали су ружне или смешне стране политичког и јавног живота у Србији. У времену од 1897. до 1903. он је написао цео један низ љутих сатиричних приповедака и алегорија, у којима су снажно жигосани недостојни сувременици и жалосне политичке прилике. Саркастичан по природи, једак у своме гневу разочарана идеалиста, агресивнога духа, он је љутито ударао на ругобе и нискости сувременог политичког живота и његови ударци су без поштеде падали на све стране. Поједине од тих сатира сувременог политичког и друштвеног живота — Данга, Вођа, Краљевић Марко по други пут међу Србима (Београд, 1901), а нарочито Страдија (Београд, 1902), најшири и најизрађенији његов посао, најбоља политичка сатира српска, — у своје време имале су значај манифеста и политичких догађаја. Уносећи много смелости, са ширином видика, са искреном љубављу према земљи и њеном добру, Домановић је радио не само на жигосању онога што не ваља но и на подизању јавнога морала. Оригинално схваћена, снажно изведена, та дела су најбоље политичке и социјалне сатире у српској књижевности, и значе не само моралну карактеристику једнога доба у српском друштву но и оснивање једног новог књижевног рода у српској књижевности. Јован Скерлић Историја нове српске књижевности Биографија Радоја Домановића Радоје Домановић, најпознатији српски сатиричар, рођен је у шумадијском селу Овсишту у тополском округу 16. фебруара (4. фебруара по старом календару) 1873. године, од оца Милоша (1852–1904), сеоског учитеља, и мајке Персе Цукић (1849–1921). Радојев прадеда Вучић Тимотијевић (1761–1847), доселио се у Шумадију из Херцеговине, из села Домановићи, које се налази у близини Чапљине и Пребиловаца, а данас припада Херцеговачко-неретванском кантону Федерације Босне и Херцеговине. Његови потомци узели су презиме према селу из ког потичу. Слава Домановића су Свети врачи. Вучићев син Милић Домановић (1804–1860) био је најамни слуга код Симеуна Цукића (1822–1870), рођака устаничког војводе Павла Цукића (око 1780–1817), родом из Крчмара код Дежеве. Војвода Павле био је један од истакнутих учесника Првог и Другог српског устанка; након што је подигао буну против кнеза Милоша Обреновића, убијен је. Војвода Павле женио се двапут, а међу његовим потомцима били су Коста Цукић (1826–1879), министар финансија у влади кнеза Михаила Обреновића, и Милан Пироћанац (1837–1897), председник владе Србије од 1880. до 1883. године и вођ Српске напредне странке. Временом, Милић Домановић се трудом изборио за положај самосталног сељака. Имао је четворицу синова, од којих су двојица, Милош и Алекса, завршили богословију; Милош је одабрао учитељски позив, а Алекса је примио свештенички чин и службовао као парох у Јарушицама. Милош се оженио Персом, ћерком Симеуна Цукића, чији је деда-стриц био војвода Павле, и у мираз је добио велико земљиште на потезу између Јарушица и Крчмара у близини Крагујевца, што му је омогућило да постане прилично богат земљопоседник и зеленаш. Радоје Домановић рођен је у Овсишту, где му је отац кратко време службовао (1870–1873). Убрзо после Радојевог рођења, породица се вратила у Јарушице, где је Радоје одрастао и, код свог оца, завршио основну школу. Седам разреда гимназије (колико је тада трајало средње образовање) Радоје завршава у Крагујевцу 1890. године. У том периоду буктали су сукоби између присталица покрета Светозара Марковића и радикалне странке против краља Милана, али Радоје је тада био превише млад да би то утицало на обликовање његових ставова. Према сведочењу савременика, Радоје се у том периоду први пут окушао у писању, написавши барем једну приповетку о неком хајдуку из Сипића, али из тог периода његовог стваралаштва ништа није сачувано. За време школовања у Крагујевцу, заволео је и сликарство, али му отац није дозволио да се тиме бави. У јесен 1890. године, Радоје уписује Филолошко-историјски одсек Филозофског факултета на Великој школи. У том периоду, његов отац бива пензионисан, и због покушаја да представи властима своје имовинско стање лошијим него што је било, он ни сину не шаље довољно средстава да би се школовао без потешкоћа. Радоје се у том периоду често задуживао и живео је у релативном сиромаштву, па због дугова није могао подићи ни сведочанство о завршеном факултету. Пошто му школовање није омогућило да квалитетно научи стране језике, Радоје је био ограничен на читање српских превода светске књижевности. Остало је забележено да је за време школовања од руских и светских писаца уопште највише ценио Гогоља. У то време Радоје је писао и песме, и једну од њих, „Вече“, прочитао је пред члановима студентског удружења „Побратимство“ 1892. године, али како је њихов лист убрзо престао да излази, ниједна његова песма није тада објављена. У то време, Радоје почиње активно да пише приповетке о животу у граду и на селу, у духу реализма, али обогаћене интимним описима личних доживљаја и емотивних стања, некад вештије, а некад не толико успешно изведеним. Из студентског периода његовог стваралаштва потичу приповетке као што су: „Рођендан“, „Сима пензионар“, „Слава“, „Слика са улице“ или „Баба-Стана“. Двадесет првог јануара 1895. године, Радоје је постављен за учитеља у Пиротској гимназији, и тиме започиње његова кратка учитељска каријера. У то време, двадесетак година након ослобођења тих крајева од Турака, живот у тој средини већ се није много разликовао од средине у којој је Радоје поникао. На самом почетку свог службовања, Домановић се у Пироту упознаје с Јашом Продановићем, који је имао значајну улогу у формирању Радојевих политичких идеја. Прикључивши се опозиционој Народној радикалној странци, Радоје долази у директан сукоб с реакционарним режимом обреновићевског двора. Већ у октобру 1895. године Домановића, само због партијске припадности, премештају у Врање. У Пироту се Радоје жени с Наталијом Ракетић (1875–1939), учитељицом, родом из Сремских Карловаца, с којом ће имати троје деце: Драгишу (1902), који је умро убрзо по рођењу, Зорана и Даницу. Зоран (1905–1944) је био правник, судија и књижевник (објавио је једну збирку приповедака, „Отворене карте“), није имао потомака. Даница (1896–1956) се удала за дипломату Љубомира Радовановића (1894–1975), с којим је имала два сина, Радоја (1921–1967), књижевника (поема „Крагујевац“), и Вељу (1921–1971), хирурга. Тек ожењен, Домановић се са супругом сели у Врање, где у гимназији предаје српски језик и књижевност. Тамо се његово политичко деловање наставља и развија, под утицајем професора-радикала Љубомира Давидовића и Светислава Симића, једног од оснивача „Српског књижевног гласника“. Након само годину дана рада у Врању, Домановића у новембру 1896. опет премештају, овог пута у Лесковачку полугимназију (гимназија која има само ниже разреде), где ће предавати српски и вршити дужност библиотекара. Домановићева је професорска каријера окончана у лето 1898. године. Влада Владана Ђорђевића донела је те године репресиван и реакционаран закон о образовању по коме је број средњих школа драстично смањен – десет гимназија је укинуто, шест је претворено у полугимназије, а за ђаке су уведене уписнине и школарине. Тиме је у року од неколико година број ученика у средњим школама смањен за трећину, и нанета је неповратна штета једном покољењу. На Десетом годишњем збору Професорског друштва, 9. августа 1898. године, Радоје иступа као говорник против тог закона, предлажући резолуцију коју збор једногласно усваја. Мада је Радоје због доношења закона, а пре свега због припадности Радикалној странци, већ у јулу изгубио положај у служби, директно иступање против режима у потпуности је онемогућило и свако друго његово запослење у државним институцијама. Његова супруга, која је радила као учитељица Основне мушке школе у Лесковцу, изгубила је посао након Радојевог говора на збору Професорског друштва. На наговор пријатеља, Домановић се са супругом и кћерком сели у Београд, где ће се и трајно настанити. Крај ХХ века у Београду и целој Србији обележило је заоштравање сукоба између режима и опозиције, јачање и бахаћење бирократског апарата, ограничавање слободе говора и окупљања, као и увођење полицијског терора, отприлике као што је и данас, само мање суптилно. Радоје Домановић тада, заједно с пријатељима Јанком Веселиновићем, песником Милорадом Митровићем и другима, улази у круг сарадника „Звезде“, јединог озбиљлног опозиционог листа у земљи, чији су сарадници били и многи други књижевници и боеми тадашњег Београда. Без службе и редовних прихода, Радоје се налазио у незавидној материјалној ситуацији, зарађујући за живот од хонорара за новинске чланке и приповетке. Тада се први пут на српској књижевној сцени Домановић представља као сатиричар, објављујући у другој половини 1898. године приповетке „Демон“ и „Укидање страсти“. Када је због најаве женидбе краља Александра с Драгом Луњевицом-Машин премијер Владан Ђорђевић дао оставку, краљ је образовао тзв. „свадбено министарство“, чији је главни циљ било омогућавање краљеве свадбе и стишавање узбурканих политичких страсти у земљи. Међу министрима се нашао и Павле Маринковић, некадашњи сарадник „Звезде“, који је многим од својих некадашњих пријатеља и сарадника успео да обезбеди какав-такав посао у државној служби. Међу њима је био и Радоје Домановић, који је јула 1900. године постао писар у Државној архиви, а марта 1901. писар у Министарству просвете и црквених дела. Међутим, Радојев непомирљиви опозициони став не само да се није ублажио, већ је постајао све израженији. У том периоду он у „Српском књижевном гласнику“ објављује неке од својих најзначајнијих сатиричних приповедака: „Краљевића Марка по други пут међу Србима“ , „Вођу“ и „Страдију“. Улето 1902. године, Домановић језваничнопребаченуПиротскугимназију, алијеонтајпремештајодбио, итимејепоновоостаобезслужбе. Тада Радоје постаје сарадник радикалских новина „Одјек“, и стаје у прве редове у борби против реакционарног режима краља Александра. Уредник „Одјека“, који је био вишекратно забрањиван, био је Радојев дугогодишњи пријатељ и кум Јаша Продановић. Целокупан рад на издавању „Одјека“ лежао је на Продановићу, Домановићу, Љубомиру Стојановићу и Јовану Жујовићу. Главни Домановићев посао било је писање рубрике „Узгреднице“, у којој је с много жара и беспоштедно нападао све оно што је било лоше у тадашњем друштву, и тиме је обележен као један од највећих противника владајућег режима и краља Александра, иако никада није директно нападао краљевски дом, већ само министре и друге представнике репресивног и реакционарног система. И мада је Радојева сарадња с „Одјеком“ трајала само приближно пола године, од октобра 1902. до мајског преврата 1903. године, његов утицај на политичке прилике у земљи био је, у том тренутку, изузетно велики, о чему сведочи и то да је, после убиства краља Александра, у главној полицији пронађен списак с именима представника опозиције за одстрел, међу којима је било и Радојево име. У периоду сарадње с „Одјеком“ Радоје је писао кратке политичке чланке, као што су: „Марксисти на пракси“, „Наши државници“, и неколико кратких приповедака: „Божје сузе“, „Тхе, шта ћеш“, „Ча-Ђорђев ђогат“ и друге. Домановић је 29. мај 1903. године дочекао без службе, живећи од мале и нередовне новинарске плате, али на врхунцу популарности и стваралачке снаге. Након преврата поново добија положај писара у Министарству просвете и црквених дела, а у августу 1903. године подноси молбу Министарству за једногодишње плаћено одсуство и боравак у Немачкој, с циљем усавршавања свог књижевног рада. Одсуство у трајању од годину дана му је одмах одобрено, и он је са супругом и кћерком отишао у Минхен. Мада је пажљиво пратио дешавања у Србији, у политичком животу није учествовао, и могао је да прошири своје оскудно знање немачког језика, да чита Свифта, Дикенса и друга дела светске књижевности у немачком преводу. Вративши се у Србију у августу 1904. године, Радоје се суочава с огромним разочарењем – упркос изузетној енергији која је уложена у борбу против реакционарног режима краља Александра, у држави није дошло ни до каквих суштинских промена. Политички играчи су се изменили, али је све оно против чега се Радоје свим силама борио остало неизмењено, као што се и данас политичка енергија каналише само на површне измене или преусмерава на погрешне циљеве да би елита корпоративног фашизма могла несметано да делује. Немајући пред собом нови политички програм нити људе који би се безрезервно борили против и даље постојеће неправде, Домановић се у свом раду ограђује од политичких странака и борбу наставља сам. На Божић 1904. године, Радоје покреће свој лист, „Страдију“. Скоро цео садржај листа Радоје је испуњавао сам, али више није имао таквог стваралачког жара који га је покретао током борбе против режима краља Александра, што због великог разочарења, што због непостојања јединствене политичке платформе на коју би се могао ослонити. Материјала за критику још увек је било много, и он пише претежно чланке на актуелне политичке теме, без много књижевног стваралаштва. Услед лоше материјалне ситуације, и недовољног интересовања средине, Радојев лист након пола године престаје да излази. Међу чланцима из Страдије могу се издвојити његови ангажовани текстови попут: „Јавно мњење“, „Једнако ‘они’ у моди“, „Сецесија“ и слични. Домановић се, међутим, и након тога не предаје. На изборима за посланике у Београдском округу 1905. године, Радоје Домановић и Милорад Митровић се кандидују на независној, дисидентској листи Алексе Жујовића. Ипак, Домановић није имао успеха у политичком организовању, а ни целокупна листа није добила ниједног посланика, мада се штампа према њима као бескомпромисним борцима против реакције ипак односила с релативним поштовањем. Када је руска полиција ухапсила Максима Горког (1868–1936) и затворила га у Петропавловску тврђаву због „Крваве недеље“ 1905. године, Радоје Домановић је на састанку од 19. јануара 1905. године иницирао да Удружење књижевника пошаље петицију руској влади за његово ослобађање, коју је, након одобрења Удружења, написао заједно с Јованом Скерлићем. У августу исте године, Радоје је дао оставку на положај писара у Министарству просвете и црквених дела, а у октобру је постављен на место коректора Државне штампарије, на ком ће остати до своје смрти. Међутим, Радоје је посао обављао без имало интересовања, нити је долазио на дужност, али тај положај ипак није изгубио, вероватно због све слабијег здравственог стања. Током 1906. године, Радоје Домановић је званично био власник још једног краткотрајног листа – „Новог покрета“, чији је главни уредник био генерал Драгутин Ђ. Окановић (1872–?), један од припадника најужег круга завереника Црне руке. Један од кључних циљева листа била је одбрана завереника који су учествовали у мајском преврату, будући да је те године покренута иницијатива за тзв. легално решење завереничког питања, а за самог Радоја била је најважнија одбрана самог чина убиства краља Александра. У „Новом покрету“ започео је своје најобимније дело, „Краљ Александар по други пут међу Србима“, које је остало незавршено, а објавио је и два текста која можемо посматрати као његов финални политички манифест: „Радикалној демократији“ и „Разговор с демократијом“. Радоје Домановић умро је пола сата после поноћи 17. августа (4. августа по старом календару) 1908. године у Београду, након дуге борбе са хроничним запаљењем плућа и туберкулозом. Сахрањен је у породичној гробници на Новом гробљу у Београду. Преостале његове књижевне радове који су остали у рукопису, као и сликарска дела, уништили су Аустријанци током Првог светског рата. Извор: https://domanovic.wordpress.com/about/biografija/ Наслов: Радоје Домановић: Сабрана дела 1- 4 Издавач: Talija izdavaštvo Страна: 1653 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: A5 Година издања: 2017 ИСБН:

Ivo Andrić Sabrana dela 1 - 17Ivo Andric Sabrana dela 1-17- Na Drini ćuprija- Omer Paša Latas- Sveske- Umetnik i njegovo delo- Kuća na osami- Znakovi- Deca- Staze, lica, predeli- Istorija i legenda- Jelena, žena koje nema- Znakovi pored puta- Ex ponto, nemiri, lirika- Prokleta avlija- Nemirna godina- Travnička hronika- Gospodjica- ŽedjИво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б]Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти.У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику.БиографијаДетињство и школовањеИво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”.Први светски ратГодине 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград.Између два ратаИво Андрић 1922. годинеНакон изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”.Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”.У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”.По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28]Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29]Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32]Други светски ратУ јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34]Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”:Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима.У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36]Након ратаИво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961)Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38]Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40]Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу.Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41]Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.Књижевни радСпоменик Иви Андрићу у БеоградуАндрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43]Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина.У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности.Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича.Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20.Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела.Андрић о уметностиИво Андрић из профила, фотографија Стевана КрагујевићаСвоје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”.Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање.Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот.Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”.Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди.Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима.„Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”.По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...”Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”.Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања.Напомена: Текст овог чланка је делом, или у потпуности, првобитно био преузет са презентације Znanje.org уз одобрење.Уметнички поступакПоштанска марка с ликом Иве Андрића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности” коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010У начину изграђивања ликова и уметничком поступку при обликовању својих мисли о животу и људима, Андрић се не одваја од најлепших традиција школе реалистичке књижевности, иако такав његов поступак не значи и понављање традиционалних реалистичких манира.[44] Његове слике живота нису само реалистички израз одређене животне и историјске стварности, јер он у њих уткива и знатно шира уопштавања и општија, готово трајна животна значења. Легендарни босански јунак Алија Ђерзелез није само тип османлијског пустолова и авантуристе, већ и вечити човек пред вечитим проблемом жене. Тамница из романа Проклета авлија има знатно шире значење: она је изван времена и места којима их је писац локализовао. Иако се у Андрићевом књижевном делу најчешће јавља Босна, готово сви њени ликови се издижу изван животног круга у коме их писац налази. Андрић, природно, никада не изневерава типичност средине и времена, али он при том тако комплексне личности уме да догради и у њима подвуче оно што је општије и животно шире од особености одређених конкретном средином и временом.Оно по чему се Андрић нарочито истиче у српској књижевности, то су ванредне анализе и психолошка сагледавања оних човекових стања која су у српској књижевности, до њега, била изван значајних литерарних интересовања. Њега највише занима онај тамни и неизрециви нагон у човеку, који је изван домашаја његове свести и воље. Полазећи од неких савремених поставки психолошке науке, Андрић је приказао како ти тајанствени унутрашњи импулси фатално трују и оптерећују човека. Осим тога, он је са посебном сугестивношћу сликао дејство сексуалних нагона и чулних перцепција на душевни живот човека. Због свега тога Андрић се првенствено показује као модерни психоаналитичар у српској књижевности. У судбини сваке личности овог нашег приповедача је и нека општија идеја, извесна мисао о животу, човеку и његовој срећи. Зато се за његову прозу с правом каже да носи у себи обележја филозофског реализма.Андрић је и мајстор и речи и стила. Његова проза је сачувала апсолутну, кристалну јасност израза. Он не тражи стилски ефекат у необичној метафори или у наглашеном изразу. Складна и једноставна реченица, уверљивост и сугестивна естетска и мисаона функционалност приповедачких слика чине да Андрићево дело представља најсуптилнију уметничку вредност коју српска књижевност поседује. Андрићево дело је постало понос српске културе, а са високим међународним признањем, оличеним у Нобеловој награди, оно данас живи и као трајна својина светске литературе.Српски идентитетЛична исказница Иве Андрића где он своју народност наводи као „српску” (1951)Иво се директно и недвосмислено изјашњавао као Србин и српски писац, како је он то волио да каже, у „својим зрелим годинама и не од јуче”.У свом писму комесару Српске књижевне задруге (1942) истиче да је српски писац.[45] док у својим личним документима, личној карти (1951), војној књижици (1951), партијској књижици (1954), изводима из матичне књиге рођених и венчаних, у рубрици „народност”, Иво уноси „српска”. С друге стране, два пута се експлицитно дистанцира од хрватства: 1933. одбијањем да његове песме уђу у Антологију хрватске лирике [46], а затим 1954. одбија да се у његовој биографији у Југословенској енциклопедији помене да је хрватског порекла.[47]Као неку врсту потврде Ивине народности споменимо канадско-америчког историчара МекНила (William H. McNeil) који пише да су родитељи Ивине мајке били Срби[48] те Војновићево писмо свом брату Луји у коме каже: „Шаљем то дјело Ex ponto које је пробудило велику сензацију. Писац млади католички Србин из Босне, идеалан младић, 26 год.”.[49] Једнако треба додати два друга странца, Ивине пријатеље и савременике Л. Ф. Едвардса (Lovett F. Edwards), који у свом предговору преводу књиге (1944) каже да је Иво истовремено и Србин и Босанац[50], те сталног секретара Шведске краљевске академије Остерлинга (Anders Österling), који у свом говору приликом додељивања Нобелове награде Иви, истиче да се он, као млад српски студент, прикључио националном револуционарном покрету и да је био прогоњен па затворен 1914. на почетку Првог светског рата.Српска књижевна критика види Андрића као српског књижевника српског међуратног модернизма 20. века[51][52] и књижевника који је израстао из српске књижевне традиције.[53]Андрићев гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу.ОдликовањаОрден официра обновљене Пољске (1926)Орден Црвеног крста (1936)Орден великог официра обновљене Пољске (1937)Орден великог официра Легије части (1937)Орден Светог Саве I реда (1938)Орден Немачког орла I реда (1939)Орден заслуга за народ I реда (1952)Орден Републике са златним венцем за нарочите заслуге на пољу књижевне и културне делатности (1962)Орден јунака социјалистичког рада (1972)[54]НаслеђеЗадужбина Иве АндрићаГлавни чланак: Задужбина Иве АндрићаЗадужбина Иве Андрића је почела са радом 12. марта 1976. године на темељу тестаментарне воље Иве Андрића.[55] Прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина „сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе”. Организујући научне скупове о Андрићевом делу и о различитим аспектима савремене српске књижевности, Задужбина служи најдубљим интересима српске књижевности, уметности и културе. Велики је број дипломаца и постдипломаца који су добили стипендију Андрићеве задужбине за радове из области књижевности, а такође су као гости и стипендисти, у пишчевој Задужбини боравили и радили многобројни слависти из целога света.Андрићева наградаГлавни чланак: Андрићева наградаНа основу пишчеве тестаментарне воље, почев од 1975. године, сваке године се додељује Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Први добитник награде је био Драгослав Михаиловић за дело Петријин венац.[56]Спомен-музеј Иве АндрићаАндрићев радни сто, део сталне поставке у спомен-музејуГлавни чланак: Спомен-музеј Иве АндрићаУ оквиру Задужбине Иве Андрића спада и Спомен-музеј Иве Андрића се налази у саставу Музеја града Београда и отворен је 1976. године у стану на Андрићевом венцу 8, у коме је писац живео са супругом Милицом Бабић од 1958. године.Сачувани су аутентични распоред и изглед улазног хола, салона и Андрићеве радне собе, а некадашње две спаваће собе преуређене су у изложбени простор где је отворена стална поставка која разноврсним експонатима представља Андрићев животни пут и маркантне тачке његове стваралачке биографије. Поред репрезентативних докумената (индекси, пасоши, плакете, дипломе, Нобелова плакета и медаља, Вукова награда, почасни докторати) и фотографија, у изложбеној поставци могу се видети и оригинални рукописи Андрићевих дела, писма, издања његових књига на разним језицима, као и неки пишчеви лични предмети.Иво Андрић у свом дому у Београду који је претворен у Спомен-музеј Иве Андрића.Свеске Задужбине Иве АндрићаГлавни чланак: Свеске Задужбине Иве АндрићаОд 1982. године Задужбина издаје часопис Свеске Задужбине Иве Андрића које излазе једном годишње. Ова публикација објављује непознате и непубликоване Андрићеве рукописе, преписку, научне и критичке студије о Андрићевом слојевитом делу и његовом животу, његовом духовном простору као и о времену и свету у којем је живео.[57]Стазама Иве АндрићаГодине 2012. у граду Београду је одлучено да се на свим тачкама града где је Андрић проводио време (радна места, паркови, кафане) поставе мале табле са одговарајућом ознаком. У горњем десном углу табле је и QR код преко кога се уз помоћ интернета може доћи до потпунијих података о датој локацији.Ознака на „Политици”.Ознака на „Политици”.Ознака на „Борби”.Ознака на „Борби”.Ознака на САНУ.Ознака на САНУ.Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео.Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео.Плочица на Клубу књижевника, Француска улица.Плочица на Клубу књижевника, Француска улица.Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку.Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку.Поводом 60 година од доделе Нобелове награде, у децембру 2021. године, издата је поштанска марка са његовим ликом.[58]Многе образовне установе, основне, средње школе и насеља у Србији и Републици Српској добиле су назив у част Иве Андрића, следи списак:Списак образовних установа и насељаАндрићградГлавни чланак: АндрићградАндрићград или Каменград је град, културни центар и врста етно-села, који се налази на локацији Ушће на самом ушћу река Дрина и Рзав у Вишеграду чији је идејни творац режисер Емир Кустурица. За посетиоце је отворен 5. јула 2012.[61]Град је изграђен од камена и у њему се налази педесетак објеката.[62] У граду ће постојати градско позориште, модерни биоскоп, градска управа, академија лијепих умјетности, зграда Андрићеве гимназије, ријечна марина и пристаниште, хотели, тргови, црква, стари хан, дућани и спомен кућа Иве Андрића.[62] У оквиру академије лепих уметности која ће постојати у Каменграду, радиће Факултет за режију.[62] Очекује се и да Србија, а можда и неке друге земље, отворе своје конзулате и почасне конзулате у Андрићевом граду.[62] Дана 28. јуна 2013. године отворен је Андрићев институт.[63]У Херцег Новом постоји кућа Иве Андрића.[64]ДелаИво Андрић у својој радној собиАутор је бројних есеја, записа и критичких осврта о српским писцима, као што су Симо Матавуљ, Бора Станковић, Бранко Радичевић, Петар Кочић, који се одликују документарношћу, богатством података и рационалном анализом историјских и актуелних проблема.[65]Основни преглед најзначајнијих делаEx Ponto, стихови у прози, 1918.Немири, стихови у прози, 1920.Пут Алије Ђерзелеза, 1920.Мост на Жепи, 1925.Аникина времена, 1931.Португал, зелена земља, путописи, 1931.Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи, 1934.Његош као трагични јунак косовске мисли, есеј, 1935.Разговор са Гојом, есеј, 1936.На Дрини ћуприја, роман, 1945.Деца, збирка приповедакаГоспођица, роман, 1945.Травничка хроника, роман, 1945.На Невском проспекту, 1946.На камену, у ПочитељуПрича о везировом слону, 1948.Проклета авлија, роман, 1954.Игра, 1956.О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961.Јелена, жена које нема, приповетка, 1963.Шта сањам и шта ми се догађа, лирске песме, објављене постхумно 1977.Омерпаша Латас, недовршен роман, објављен постхумно 1977.На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумноЗнакови поред пута, књига, објављена постхумноСвеске, књига, објављена постхумноДела Иве Андрића су превођена на више од 50 језика.[66]ГалеријаНобелова наградаНобелова наградаТабла са његовим именом у ВенецијиТабла са његовим именом у ВенецијиАндрићева лична карта из 1951. годинеАндрићева лична карта из 1951. годинеАндрићева пријавница за Јагелонски универзитет у КраковуАндрићева пријавница за Јагелонски универзитет у КраковуИво Андрић на Београдском сајму књигаИво Андрић на Београдском сајму књигаИво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. годинеИво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. годинеБиста Андрића у ГрацуБиста Андрића у ГрацуВиди јошЗадужбина Иве АндрићаСпомен-музеј Иве АндрићаНапоменеИако је хрватског порекла, Андрић је почео да се самоидентификује као Србин након што се преселио у Београд.[3] Поврх свега, он је чувен по својим доприносима српској књижевности. Као млад, писао је на свом матерњем ијекавском изговору, али га је променио у екавски након што је почео да живи у југословенској престоници.[4][5] Комитет Нобелове награде га наводи као „југословенског” или „Југословена” (енгл. Yugoslav) и идентификује језик који је користио као „српскохрватски”.[6]Види[7][8][9]РеференцеJuričić, Želimir B. (1986). The Man and the Artist: Essays on Ivo Andrić. Lanham, Maryland: University Press of America. ISBN 978-0-81914-907-7.Андрићевим корацима — Министарство културе и информисањаLampe 2000, стр. 91.Norris 1999, стр. 60.Alexander 2006, стр. 391.Frenz 1999, стр. 561.Иво Андрић: Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186.The Nobel Prize in Literature 1961, Ivo Andric Award Ceremony Speech, Presentation Speech by Anders Österling, Permanent Secretary of the Swedish AcademyNa Drini ćuprija; BIGZ, Beograd, Beleška o piscu. ISBN 978-86-13-00077-8. стр. 381—382.„The Nobel Prize in Literature 1961”. nobelprize.org. Приступљено 18. 3. 2012.„Иво Андрић — Краљевски посланик у Берлину („Вечерње новости”, фељтон, мај 2012)”. Вечерње новости. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 23. 4. 2016.Не зна Гугл, гријеши Википедија – Данас је рођендан Иве Андрића, приступљено 21.10.2018.Биографија Иве Андрића, приступљено 21.10.2018.Поводом 125 година од рођења српског нобеловца, приступљено 21.10.2018.Ко је заиста био Иво Андрић? (Б92, 10. октобар 2016)Ivo Andric: The bridge over the Drina, Harvill. 1944. стр. 4.Ivo Andric:The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. стр. 7.Critical Survey of Long Fiction, Volume 1 Andric, Ivo Biography Salem Press, Apr 30, 2000 pp. 85.Ivo Andrić:Pisac govori svojim delom, Srpska književna zadruga, 1994 pp. 92. Ја сам мислио на моје детињство у Вишеграду, на моју родитељску кућу ...„Ivo Andric (1892—1975) Biography”. kirjasto.sci.fi. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 04. 10. 2013. Приступљено 23. 4. 2016.„Ivo Andrić — 38 godina od smrti nobelovca”. Blic, Tanjug. 13. 3. 2013. Приступљено 26. 4. 2016.Пуца из Кракова („Вечерње новости”, 30. јануар 1997)Тајна Андрићеве Јелене („Вечерње новости”, 14. април 2016)„Српски књижевници у Првом светском рату”. velikirat.vigimnazija.edu.rs/. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 13. 05. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.„Бриљантна дипломатска каријера”. Политика. 10. 10. 2011. Приступљено 23. 4. 2016.Миладиновић, Иван (19. 4. 2015). „Tajni pregovori Jugoslavije i Italije Ivo Andrić: Albaniju bi trebalo podeliti”. Вечерње новости. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 27. 4. 2016.Архив Југославије: Иво Андрић у дипломатији — каталог изложбе Архивирано на сајту Wayback Machine (27. јун 2019), аутор: Душан Јончић, Јелена Ђуришић. 2011. ISBN 978-86-80099-38-5. Приступљено 27. 4. 2016.`Политика`, 11. нов. 1937Ivo Andrić: a writer`s life by Radovan Popović, Zadužbina Ive Andrića, 1989 pp. 46.`Политика`, Београд 1. априла 1939. године`Политика`, 20. априла 1939. године„СУСРЕТ АНДРИЋА И ХИТЛЕРА: Ево како му се обратио”. Нпортал. 19. 1. 2023. Приступљено 20. 1. 2023.Делић 2004, стр. 178.Вучковић 2011, стр. 1077.Делић 2004, стр. 179.„Иво Андрић — Госпођица”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Životna priča — Ivo Andrić: Od prave ljubavi ne može se pobeći”. story.rs. 19. 6. 2011. Архивирано из оригинала на датум 30. 5. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.Ђукић Перишић, Жанета (27. 4. 2022). „Андрићеве београдске адресе”. Политика. Приступљено 28. 4. 2022.Kako je Andrić doživio Nobelovu nagradu | Al Jazeera Balkans, Приступљено 23. 4. 2015.Павловић, Миливоје (2014). Огледало Добрице Ћосића. Београд: Новости. стр. 126—127.Андрић и Српска књижевна задруга су вршњаци („Политика”, 11. децембар 2017)Биографија Иве Андрића, Приступљено 2. 5. 2018.Јован Деретић. Кратка историја српске књижевности, Пројекат Растко, Приступљено 18. 3. 2012.„Prepričana lektira Ex ponto — Ivo Andrić”. knjizevni.kutak. 23. 4. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.[мртва веза]Иво Андрић Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186.Научни састанак слависта у Вукове дане, Volume 22, Issues 1-2 Међународни славистички центар, 1994 pp. 209.Enes Čengić: `Krleža post mortem`, I-III. Svjetlost, Sarajevo, 1990. 2. part. pp. 171–172Ivo Andric The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. Introduction by William H. McNeil. pp. 3.Profil profesionalnog čitatelja: čitateljske prakse Ive Vojnovića, Nada Topić, Sveučilište u Zadru, Poslijediplomski studij Društvo znanja i prijenos informacija pp. 13.The bridge over the Drina by Ivo Andrić Harvill, 1944Српска књижевност XX века, Наставни програм Филолошког факултета Универзитета у БеоградуДеретић 2003, стр. 141-147.А. Петровић: `Живи роман у Андрићевом кључу`, поговор књизи Б. Вонгара `Раки`, Јасен Београд 2011Делић 2004, стр. 184.„Delatnost zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Kekanoviću uručena Andrićeva nagrada za pripovetku”. Blic. 10. 10. 2014. Приступљено 23. 4. 2016.„Sveske Zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Шест деценија од доделе Нобелове награде Иви Андрићу”. Политика. 31. 1. 2022. Приступљено 1. 2. 2022.„Основна школа Иво Андрић у Прањанима”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016.„ОШ Иво Андрић Радинац”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016.„Андрићград отворен за посјетиоце”. Братунац (репортажа). 5. 7. 2012. Приступљено 6. 7. 2012.„Андрићев Камен град у Вишеграду и Емир Кустурица – гради се туристичко историјски комплекс на Дрини”, Александар Парезановић, 17. април 2012; приступљено 28. јуна 2012. (језик: српски)Андрићев институт ум и душа Андрићграда („Политика”, 28. јун 2013)Вујновић, В. (28. 7. 2022). „ТРАГОВИ ЉУБАВИ АНДРИЋА И МИЛИЦЕ: Сарадња београдске задужбине са именом нобеловца и његове куће у Херцег Новом”. Вечерње новости. Приступљено 29. 7. 2022.„Мало познати текстови Иве Андрића у књизи `О српским писцима`”. Компанија Новости. 16. 11. 2014. Приступљено 23. 4. 2016.Андрићева дела на страним језицима („Политика”, 27. децембар 2018)Извори и литератураАндрић, Иво; Уређивачки одбор: Група аутора (2017). Критичко издање дела Ива Андрића [1. Коло 1. Приповетке 2. Приповетке 3. Приповетке 4. Нове приповетке 5. Лица - 2. Коло 6. Приповетке (1914-1941) I 7. Приповетке (1849-1960) II 9. Приповетке (1949-1960) 10. Приповетке (1961-1975) - 3. Коло 11. Кућа на осами I 12. Кућа на осами II 13. Ex Ponto 14. Немири 15. Лирика. Београд: Задужбина Иве Андрића.Андрић, Иво; Приређивач: Вучковић, Владимир Уредници: Уљаревић, Радомир; Ђукић Перишић, Жанета; Јерков Александар и Кустурица, Емир (2012). Сабрана дела Иве Андрића, Књ. 1 - 20 [1. Песме * Ex ponto * Немири 2. Приповетке 3. Нове приповетке 4. Приповетке I 5.