Odlomak : ’’UNIVERZALNO I INDIVIDUALNO U uvodu za Atma Darshan (strana 2), Shri Atmananda kaže: ”Od dva nacrta mišljanja, naime onog koji dovodi individualno pod univerzalno i univerzalno pod individualno, ovde je usvojen drugi.” Na ovaj način je načinjena razlika između dva pristupa realizaciji, koje je Shri Atmananda zvao ‘kosmički’ i ‘direktni’. U ‘kosmičkom’ pristupu, ‘individualna osoba’ ili ‘jiva’ se smatra nepotpunim delom obuhvatnog univerzuma. Otuda je pristup opisan kao ‘dovođenje individualnog pod iniverzalno’. Ovo zahteva proširenje razmatranja na univerzalno funkcionisanje – kojim vlada svemogući ‘Bog’, ili koji izražava sveobuhvatnu realnost, koja je nazvana “brahman”. Bukvalno ‘brahman’ znači ‘proširen’ ili ‘veliki’. Kada ono što se razmatra postane prošireno, izvan svih ograničenja našeg fizičkog i mentalnog viđenja, taj brahman je realizovan. Takvom širenju može se pristupiti kroz različite vežbe koje su bile propisane za pročišćenje sadhakinog karaktera od pristrasnosti i neobjektivnosti ega. Posebno postoje etičke vežbe koje oslabljuju egoizam; ima devocijskih vežbi koje kultivišu predanost obožavanom božanstvu; a postoje i meditativne vežbe koje bacaju um u posebna samadhi stanja gde se uobičajena ograničenja rastvaraju u jako opsežnoj zadubljenosti. Kroz takve propisane vežbe, sadhaka može biti daleko objektivniji, i na taj način zadobija mnogo šire, i mnogo obuhvatnije razumevanje sveta. Učitelj može shodno tome da pripremi sadhaku, kroz jako prošireno razumevanje sveta, pre usmeravanja istraživanja koje se odražava u nedualnoj istini. Ova kosmološka staza obuhvata karakteristični stav vere i poslušnosti, prema tradiciji koja je propisala vežbe za širenje uma i pročišćavanje. Prema tome, toj stazi je bilo dato istaknuto mesto u tradicionalnim društvima, koja su bila organizovana na osnovi pokoravanja veri. U ‘direktnom’ pristupu, učitelj smesta rukovodi misaonim istraživanjem, iz učenikovog aktuelnog viđenja sveta i ličnosti. Na učenikovoj strani, istraživanje zavisi od iskrenog zanimanja za istinu, dovoljnog da ide direktno s dubokim skeptičnim i nepokolebljivim istitivanjem ukorenjenih verovanja, od kojih zavise učenikovo razumevanje sebe i viđenje sveta. Ovo poziva na nezavisno držanje – da se ne uzimaju stvari na poverenje, nego da je bolje postavljati pitanja i otkriti stvari za sebe. Tradicionalna društva su takvo nezavisno ponašanje javno sprečenavala zbog straha od destabilizacije pokorne vere koja je bila potrebna za održavanje njihovog društvenog reda. Prema tome, postojala je tendencija da se direktni pristup donekle drži skrivenim, daleko od opažanje običnih ljudi. Kao na primer, skeptična pitanja o upanišadama su donekle držana skriveno, do njihovog objavljivanja u poslednja dva veka. U modernom svetu, mi smo razvili različite vrste društvenog života - gde je obrazovanje daleko šire rasprostranjeno, a nezavisno ispitivanje se ohrabruje od njegovih najranijih stadijuma. Stoga je prirodno da je ‘direktan put’ ili ‘vicara marga’ postao svima dostupan, i veoma slavan kroz Ramanu Maharshija. U Šri Atmanandinim učenjima, postoji nastavak tog trenda prema nezavisnom ispitivanju, od strane individualnog sadhake. Ovde reč ‘individualna osoba’ ili “jiva”’ smatrana je kao varljiva pojava koja zbunjuje biće i ličnost. Ispitivanje je direktno okrenuto unutra, reflektujući se natrag od fizičkih i mentalnih priloga do najunutarnjije istine o sebi ili ‘atmanu. Pitanja okrenuta prema njihovim vlastitim preuzetim verovanjima, koja drže kao sigurno um i telesno posredništvo, pokazuju nam neki spoljašnji svet. Reflektujući se natrag od uma i telesnog spoljašnjeg posredovanja, istraživanje se vraća do direktnog samosaznanja iz najdubljeg centra iskustva, odakle je istraživanje došlo. Kada se istraživanje obrne unutra, sva posmatranja, zapažanja i interpretacije univerzuma se takođe vraćaju natrag unutra, do najunutarnjijeg centra koji je istinski individualan. Sva opažanja, misli i osećanja moraju se vratiti tamo natrag, pošto su oni interpretirani i usvojeni u trajnom znanju. Otuda je ovaj pristup opisan kao pristup ‘dovođenja univerzalnog pod individualno’. Ukratko; Šri Aurobindovo učenje je započelo s direktnim istraživanjem u ‘atmanovoj’ strani jednačine ‘atman = brahman’. Istraživanje je epispemološko, ipitujući pitanje ’šta jeste’ uz pomoć pitanja: ‘Kako je to saznato?’ Ispitujući svaki predmet s unutrašnje tačke gledišta saznanja sebe, potpuna realnost sveta je svedena na nedualni svest, gde se sopstvo i realnost (atman i brahman) nalaze (kao) identični. Istraživanje je sprovedeno bez potrebe pribegavanja tradicionalnim vežbava bhakti obožavanja ili joginske meditacije. U stvari Šri Atmananda je često sprečavao takva vežbanja, mnogim njegovim učenicima, posebno onima čije samskare nisu bile već obuhvaćene zajedno s njima. Jasno, ovaj pristup ne odgovara svakome. Za mnoge u modernom svetu, tradicionalni običaji religije i meditacije su veoma potrebne vrednosti. U modernim vremenima, otprilike Šri Atmanandin, tradicionalni pristup su podučavali veliki mudraci kao Kanchi-svami Candrashekharendra-sarasvati i Anandamayi-ma, koje je Šri Atmananda veoma uvažavao. U stvari, Šri Atmananda je učinio vrlo izvesnim, da su njegova učenja bila živa, izričito namenjena za posebne učenike. On je bio sasvim eksplicitno protiv institucionalizacije takvih učenja, govereći da jedino prava ‘institucija’ advaite mora biti živi učitelj (ako neko uopšte insistira da se govori o ‘instituciji’). Dakle, ako vi nastavite ići dalje, beleške o nekim prakriyama koje je podučavaao Šri Atmananda, treba shvatiti da su samo izveštaji pojedinih sledbenika, čije izveštavanje je neizbežno pogrešivo. Neka štampana dela od i o Šri Atmanandi su naznačena dole u post skriptumu. DALJA ZAPAŽANJA Vicara ili istraživanje jeste bitno za kontemplaciju o znanju na bilo kojoj stazi. Kada se tradicionalni put naziva kosmološkim, to ne podrazumeva nedostatak vicare. To jednostavno nači da uz vicaru postoji takođe značajna komponenta kosmologije, koja traži da opiše svet i da propiše odgovarajuće akcije za poboljšavanje naše ličnosti i sveta oko nas. Stoga vicara mora biti u obe staze – ‘kosmološkoj’ i ‘direktnoj’. S jedne strane ‘kosmološka’ staza dobija svoje ime iz posedovanja kosmološke komponente, koja nedostaje u direktnoj stazi. S druge strane, ‘direktna’ staza je tako nazvana zbog toga jer se direktno stara za osnovnu prožimajuću istinu. Koloko god lošim ili dobrim da je svet viđen, ma koliko loše ili dobro da je viđen kroz ličnost, na direktnom putu ne postoji interes da se popravi to kosmičko gledište. Jedina briga je da se reflektuje direktno natrag u onovnu prožimajuću istinu, od površnog, plitkog i obmanljivog prikazivanja sveg spoljnog posmatranja. Neposredan put je stoga savremen događaj. Postojao je od početka, pre nego što su se razvile tradicije i civilizacije. To se nastavilo kroz rast tradicije, zajedno sa ličnim i okolinskim napretkom koje su propisale tradicije. Ova poboljšanja su neizbežno nepotpuna i dovedena u pitanje; tako da postoje uvek ljudi koji nisu zadovoljni sa takvim poboljšanjima, već samo žude za jasnom istinom koja nije kompromitovana ni sa kakvom neistinitošću. Da se nađe ta istina, ni jedno kosmološko unapređenje ne može samo biti dovoljno. Na nekom stupnju, pre ili kasnije, mora se skočiti sasvim dalje od svih poboljšanja, unutar istine gde se gore ili bolje ne primećuju. Jedina razlika između kosmološke i direktne staze je kada se napravi skok. U direktnom putu, skok je ubrzo ili baš sada. U kosmološkom pristupu skok je odgođen za kasnije, kako bi se dalo vreme za izvršenje poboljšavajuće pripreme. Ima glasova za protiv na obe strane, tako da različite staze odgovaraju različitim ličnostima. Teže je načiniti preuranjeni skok, a to znači da je sadhakin karakter još nečist; tako da čak i ako bi uskočio u istinu, pao bi kolebljivo natrag, preplavljen i nadvladan egoističnim samskarama. Onda ostaje nastavljanje vraćanja natrag na istinu, dok samskare ne budu izbrisane i konačno se ne utvrdi sahaja stanje. Docniji skok može biti lakši, s karakterom tako pročišćenim da mali rad ostaje ili nikakav rad ne preostaje za postizanje utvrđenosti. Međutim postoje zamke u pripremanju ličnosti za docniji skok, jer sadhaka može postati zaljubljen u relativni napredak koji je ostvario, kao zatvorenik koji se zaljubi u zlatni lanac i stoga ostaje zatvoren. Dakle, ono šta je potrebno jeste da se pronađe posebna staza koja odgovara svakom pojedinom sadhaki, umesto da se dokazuje da je neka staza najbolja za svakoga. Ovde se završava prakriya 1, učenja Sri Atmananda Krishna Menona o Advaita Vedanti Prakriya 2 TRI STANJA “Ispitivanje tri stanja dokazuje da Ja jesam nepromenljivi princip (Egzistencije).” Prva od jedanaest tačaka za sadhanu koju je izložio Shri Atmananda 1958. u seriji “redovnih razgovora”. Ovde se analiziraju budnost, sanjanje i spavanje, kao svakodnevna iskustva koji pokazuju sopstvo iz koga se oni saznaju. U budnom stanju sopstvo je identifikovano sa telom, ono se identifikuje sa telom u spoljašnjem svetu, gde se pretpostavlja da telesna čula saznaju spoljašnje predmete. Inače u stanju sanjanja, sva tela i svi predmeti se vide pretstavljeni ili odraženi u umu. Iskustvo sanjanih premeta se ima pomoću sanjajućeg sopstva ili bića – što nije spoljašnje telo, nego se vidi odraženo u umu. Ovo pokazuje da sopstvo koje upoznaje iskustvo ne može biti izvan tela, kao što se pretpostavlja da jeste u budnom svetu. Razmatrajući mnogo pažljivije stanje sanjanja, ono isto tako odviše zavisi od usvojene vere. U iskustvu sanjanja, sopstvo je identifikovano sa shvatajućim ili koncipirajućim umom, gde se pretpostavlja da misli i osećanja znaju sanjane stvari koje oni poimaju. Inače u stanju dubokog spavanja, imamo iskustvo gde se nikakve misli i osećanja ne poimaju i ništa se ne pojavljuje što je primećeno. U iskustvu dubokog spavanja, nema imena, kvaliteta ili forme – niti se poima od strane uma ni primećuje od nekog čula. Prvo, iz ovog nedostatka pojava, izgleda da je duboko spavanje stanje, gde nema ničega da se saznaje. Nikakav um ili telo se tu ne javlja; a ipak je to stanje u koje mi ulazimo i probamo svakog dana, kada se budno telo uspava i sanjajući um ode na odmor. Ako se ovo stanje odmaranja uzme ozbiljno, kao iskustvo sopstva, postavlja se mudro pitanje. Kako se ono iskusi, kada sve aktivnosti tela i uma iščeznu?’’

Политичко-верска активност Ватикана на Балкану… У књизи Политичко-верска активност Ватикана на Балкану кроз векове дата је сажета и потпуна историја ватиканске политике према Србима од раног средњег века до Другог светског рата . Грујић је, на основу свог вишедеценијског истраживања обухватио комплетну активност Римске курије на обраћењу Срба од раног средњег века до геноцида у НДХ. У Грујићевој књизи читалац се са темом упознаје од самих корена верског раскола. Грујић образлаже суштину настанка православно-римокатоличког спора, али и све покушаје папа да Балкан врате под своје окриље. Затим, обрађује прозелитске покушаје Ватикана у Рашкој и средњовековној Босни. За ове српске просторе, непрекидна опасност претила је из римокатоличке угарске, чији владари су кроз цео Средњи век имали благослов да покрећу крсташке ратове против српских земаља. Аутор је пажљиво обрадио и историјски период када су Срби живели у туђим државама. Посебно је обрадио однос Ватикана према Србима у Турској, а посебно однос Ватикана према Србима под Угарском, Аустријом и Венецијом. Књига је завршена двема поглављима о „Ватикану према Црној Гори, Србији и Југославији“, односно „Ватикан према Србима у НДХ“. Књига је обогаћена предговором Дејана Медаковића. Као додатак објављен је Грујићев прећутани текст из 1940. „Историјски значај Срба у Хрватској“, који се овде објављује први пут од 1940. Из књиге: „Сва безобзирна настојавања Ватикана, да све православне области на Балкану, ма и „огњем и мачем“ кад друкчије није ишло, подвргну папској власти, изазвала је и код Срба и код Грка толико огорчење, да су и у најтежим опасностима од Турака по своју државну самосталност, најенергичније одбијали папске понуде, да се одрекну православља и ступе под окриље Римс ке цркве. Тако је, нпр. и сам претпоследњи врло угледни господар Србије, деспот Ђурађ Бранковић, оснивалац града Смедерева, такорећи, уочи самог дефинитивног пада његове деспотовине под Турке (1459), на угарском државном сабору у Ђуру 1455. године, на наваљивање папског повереника, чувеног фрањевца Ивана Капистрана, да прими римокатоличку веру, одговорио: „да је он веру својих отаца свагда чувао и поштовао до своје дубоке старости, па су га његови поданици сматрали за разборита иако несрећна владара; а када би сада пред смрт променио своје уверење, гледали би сви на њега као на старца који је изгубио памет“. А када се после смрти последњег српског деспота Лазара (умро 1458. године), по Угарској пронела невероватна вест, да је Лазар на самрти наредио да се његова земља преда папском легату кардиналу Карвајалу, и папа Калист III, својом булом од 14. марта 1458. године, формално узео Србију под своју власт, кардинал је успео да дође само до Београда, који је био у мађарским рукама, а Смедерево су Срби (1459), као и Грци Цариград (1453), радије предали Турцима него папиним повереницима.“ Живот Радослава Грујића Радослав М. Грујић био је свештеник и историчар који се претежно бавио историјом Српске православне цркве и српског народа западно од Дрине. Школовао се у родном Земуну, а богословију је 1899. године завршио у Сремским Карловцима. Одмах по завршетку богословије рукоположен је за свештеника и постављен за парохисјког помоћника при храму Свете тројице у Земуну. Старешина храма за време Грујићевог службовања био је прота Димитрије Руварац, такође историчар. Након положених додатних испита постављен је за катихету у Великој гимназији у Бјеловару 1904. где је остао до 1914. У овом периоду је завршио право у Бечу (1908). Историју је студирао у Загребу, где је дипломирао 1911. а 1919. и докторирао. Од његових радова у овом периоду истиче се Апологија српског народа у Хрватској и Славонији и његових главних обележја (1909). Рад је био конципиран као одговор државном тужиоцу на процесу против педесет тројице Срба познатом као велеиздајнички процес. По почетку Првог светског рата затворен је од стране аустроугарских власти као велеиздајник. Пуштен је наредне 1915. године, Једно време се налазио у кућном притвору, а затим је премештен у Госпић. После две године враћен је у Бјеловар. Након завршетка Првог светског рата предавао је у Београду у Другој гимназији а затим у Богословији Свети Сава. Године 1920. изабран је за професора националне историје на Филозофском факултету у Скопљу. Период живота у Скопљу је најинтензивнији период његовог научног стваралаштва. У два наврата био је декан факултета у Скопљу (1930–1933. и 1935–1937). Основао је Скопско научно друштво коме је председавао од 1921. до 1937. године. Покренуо је 1925. Гласник скопског научног друштва који је убрајан међу најзначајније публикације у области друштвених и историјских наука у међуратној југословенској држави. Оснивач је Музеја Јужне Србије у Скопљу чији је управник био од 1921. до 1937. године. Чувар моштију цара Душана и „народни непријатељ“ У рушевинама манастира Светих архангела у Призрену Радослав Грујић је пронашао 1927. године посмртне остатке цара Душана који се сада налазе у цркви Светог Марка у Београду. На позив црквених власти Грујић долази 1937. у Београд где је постваљен за редовног професора историје Српске православне цркве на Богословском факултету у Београду. У Београду је радио на обнављању Музеја Српске цркве у Конаку кнегиње Љубице. Изабран је за дописног члана САНУ 1939. Био је и редовни члан Матице српске, хрватске и словенчке и почасни члан Студентског историјског друштва у Београду као и сарадник Српског географског друштва и Југословенског историјског друштва у Београду. Априла 1942. заједно са кустосом Музеја кнеза Павла, Миодрагом Грбићем, користећи се личним познанством и благонаклоношћу, ратног саветника при Управном штабу за Србију, мајора Јохана Албрехта фон Рајсвица успели су да обезбеде пренос моштију српских светитеља кнеза Лазара из манастира Бешеново, те оскрнављене мошти цара Уроша из манастира Јазак и деспота Стефана Штиљановића из манастира Шишатовац, у окупирани Београд. Том приликом је констатовано да су биле опљачкане све драгоцености које су се налазиле са моштима. После Другог светског рата, од комунистичких власти осуђен је на губитак универзитетског звања, посла и грађанске части. Живео је повучено, у посвећеничком раду у оквиру СПЦ све до своје смрти на Хвару 1955 године. У досијеу „Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и његових помагача“ његова студија Политичко-верска активност Ватикана на Балкану кроз векове била је један од круцијалних доказа о Грујићевом противнационалном деловању. (Извор биографије: Блог Зорана Милошевића, Naslov: Политичко-верска активност Ватикана на Балкану кроз векове Izdavač: Catena mundi Strana: 110 (cb) Pismo: Format: А5 cm ISBN:

Dr Dobrila Bratić (1953-2009) bila je naučni saradnik Etnografskog instituta SANU u Beogradu. Osnovna oblast njenog naučnog interesovanja bila je srpska i južnoslovenska mitologija. Objavila je niz članaka i rasprava o mitskim bićima i drugim srodnim temama. Njena knjiga Gluvo doba. Predstave o noći u narodnoj religiji Srba (prvo izdanje: Bilioteka XX vek, 1993) svojevrstan je uvod u ispitivanje mitotvorne misli, koju autorka posmatra oslanjajući se na najvažnije autore koji su pisali o ovoj temi, ali i iz ugla sopstvenih teorijskih postavki. Ovim, drugim izdanjem Gluvog doba Biblioteka XX vek i kolege i prijatelji Dobrile Bratić obeležavaju šezdeset godina od njenog rođenja i dvadest godina od izlaska prvog izdanja ove knjige. Novo izdanje sadrži dodatak sa sećanjima na Dobrilu Bratić njenih koleginica Miroslave Malešević i Ljiljane Gavrilović i bibliografiju njenih radova, koju je pripremila Biljana Milenković-Vuković. U Uvodu („Ko su noćnice i gde mogu predaniti“) i šest poglavlja („Vreme i nevreme“, „Tišina i tama kao osnovna svojstva noći“, „Prostor u zagađenom vremenu“, „Mesec i zvezde – edostižne svetlosti noći“, „Dan i noć ljudskog života“ i „Susreti u zlo doba i na strašnom mestu“) Dobrila Bratić, znalački i uz pomoć nesumnjivog književnog dara, dočarava, razlaže i tumači predstave o noći u narodnoj religiji Srba. Knjiga se završava ovim autorkinim rečima: „Čini se da bi se savremeni transformacijski procesi tradicionalnih verovanja o strahotama noći mogli posmatrati u okvirima koje određuju novostvoreni, civilizacijski načini poništavanja socijalne praznine gluvog doba. Jer, u osnovi novih načina borbe leže stare potrebe proistekle iz straha od ‘praznog vremena’. Uostalom, svako vreme mora da se bori sa prazninom koja nastoji da ga poništi, pa istraživanja predstava o noći i u savremenim uslovima ostaju pouzdan pokazatelj socijalno stvorene slike sveta koju društvo svojim delovanjem ‘otiskuje’ na tamnoj pozadini noćnog neba”. DVA SEĆANJA NA DOBRILU BRATIĆ Miroslava Malešević: DOBRILČINA Za prijatelje i kolege Dobrila Bratić je jednostavno bila – Dobrilčina. Svi koji je pamte, koji su pratili njen naučni razvoj, oni s kojima se družila i s kojima je sarađivala, složiće se, sigurna sam, da joj je to “uvećano” ime – i kao čoveku i kao naučnici – potpuno pristajalo. Uz njen ogromni talenat i znanje, znatiželju, inventivnost i duhovitost, polet s kojim je živela i pisala išao je, bez ikakvog preterivanja, samo – augmentativ. Dobrilčina – naše ime iz divljenja i u počast toj raskoši. Imala sam sreću što sam dobar deo mladosti, duže od decenije, provela kao njena koleginica na poslu i bliska prijateljica u životu. Prvi put smo se srele u (od tada) našoj zajedničkoj sobi u Institutu, u koji smo i primljene istog dana, maja 1979. godine. Uobičajenu pripravničku konfuziju – prvo radno mesto, nova situacija, nepoznata uloga, nepoznato okruženje (uz beskrajno nezanimljive naslove publikacija koje smo dobile da prelistavamo, da se “bolje upoznamo” sa budućim zadacima) savladale smo – smehom. Izrekla sam naglas “Mili bože kud sam zaš’o” da stihom lakše opišem sopstveno nesnalaženje i zbrku u glavi, i dočekao me veseli kikot istomišljenice. Smeh koji je razumeo, koji razgaljuje i ohrabruje. Toliko je bilo dovoljno za “početak jednog divnog prijateljstva”. Te rane osamdesete su za domaću etnologiju (mislim prvenstveno na Srbiju i Beograd) bile izuzetno zanimljivo i značajno razdoblje. Za relativno kratko vreme, zahvaljujući pre svega velikom zalaganju nekolicine nastavnika/asistenata sa katedre (Dušan Bandić, Mirjana Prošić, Ivan Kovačević), naša nauka je počela da se modernizuje, da se postavlja na nove osnove i dobija novo usmerenje u skladu sa najvažnijim pravcima savremene antropologije u svetu. Nepovratno se tih godina menjalo poimanje karaktera same discipline: iz deskriptivne (stalno i sistematsko prikupljanje građe o “narodnoj kulturi”), ona je postepeno prerastala u modernu antropološku nauku kojoj je zadatak da objasni, interpretira, analitičkim postupkom otkrije dublji, stvarni smisao i značenje pojava koje proučava. Postojeći raskorak sa dometima svetske nauke polako se ali vidljivo smanjivao. Sledstveno promeni kursa, menjao se i predmet istraživanja, otvarale su se nove teme kakve do tada nisu bile u fokusu interesovanja etnologa, počinju da se objavljuju radovi koji se bave savremenim životom i fenomenima iz kulture grada. U malobrojnoj grupi, pretežno istraživača mlađe generacije, koja je od početka ozbiljno podržavala ovakvu orijentaciju, i koja je s entuzijazmom zakoračila na potpuno novi teren, bile smo i nas dve. Neopisivo uzbudljivo, ali i teško početničko iskustvo. Sticanje znanja i ovladavanje metodološkim osnovama potrebnim etnologiji “u novom ključu” odvijalo se uglavnom samostalno, “na svoju ruku”, mimo institucija, odnosno akademskog i naučnog programa naše tada još uvek tradicionalno usmerene discipline. Savladavanju poteškoća – od praznina u obrazovanju, te snažnog otpora vladajuće “stare škole” prema ovim inovacijama, do pristupa informacijama, novim knjigama i vodećim antropološkim časopisima koji je u tim okolnostima – u vreme bez Interneta pritom – bio prilično otežan, mnogo su doprineli izuzetno dobri kolegijalni odnosi unutar tog kruga i iskrena prijateljstva i van posla, međusobna privrženost i stalno, i stručno i ljudsko, podsticanje i podrška. Sazrevali smo zajedno, učili jedni od drugih i od najboljih među nama, dajući sve od sebe da za njima ne zaostajemo. Iz Dobrilinog i mog intenzivnog druženja i najbliže upućenosti jedne na drugu u prvim koracima u struci proistekla je, sasvim prirodno, obostrana želja da o nekim temama za koje smo se podjednako zanimale zajedno i pišemo. Nikada mi kasnije rad na nekom tekstu nije doneo toliko zadovoljstva kao tih nekoliko naših početničkih “dueta”. Sve smo izvele “u četiri ruke”, doslovno od prve ideje do tačke na kraju: sakupljale građu, pažljivo iščitavale literaturu, mučile se da rastumačimo Mertona i valjano primenimo funkcionalnu analizu, zajedno sricale svaku rečenicu, odmeravale i nemilosrdno precrtavale, sporile se, zanete razgovorom ponekad i zaboravljale zašto smo uopšte “zašiljile olovke” – i odlično se provodile. Dolazila je s mnoštvom novih zamisli, uvek s nekim maštovitim predlogom kako da stvari postavimo na drugačiji način, podstrekivala na razmišljanje, uspevajući tako i da iz mene izvuče ono najbolje. Rezultat te naše profesionalne i prijateljske saradnje su dva objavljena rada[1] (usput rečeno, a poslužiću se Dobrilinim izrazima, oni “uopće nisu bili hrđavi”); treći[2] je ostao u rukopisu koji nikad nismo stigle da do kraja “ispeglamo” za publikovanje, jer su nas interesovanja kasnije vodila u različitim pravcima. U svakom slučaju, imala sam privilegiju da učim sa Dobrilom i da mnogo naučim od nje. Iznad svega to da pisanje naučnog rada ume da bude i beskrajno zabavna i uzbudljiva avantura, a ne nužno i samo “hod po mukama”. Pokazaće se veoma brzo da je upravo tu vrstu avanture, tu vrstu potpune, strastvene predanosti radu kao uživanju, uživanju u radu, Dobrila izabrala kao smisao i način svog života. Zanimale su je brojne teme, a podjednako suvereno se kretala u području tradicijske seoske kulture, narodne religije i mitologije, kao i u području kulturnih pojava, običaja i rituala iz savremenog života. Izuzetno velikog obrazovanja i poznavanja naučne literature mogla je s lakoćom da piše praktično o svemu. Ali vagala je pažljivo, držeći se visokih standarda koje je sebi (a i drugima) postavljala o tome šta je vredno ponuditi naučnoj javnosti. Pisala je onda kad je bila sigurna da će dati nešto novo, da je tema koju je “napipala” neodoljivo izazovna i da će je “poneti”. Ipak, impresivna bibliografija, uprkos preranom izlasku iz profesije, svedoči da joj nadahnuća nije nedostajalo. A sve što je napisala, vođena takvim motivima, bilo je naprosto odlično: precizno metodološki definisano, uvek sveže ideje, izuzetne opservacije, uvek sasvim nov pristup, originalno tumačenje fenomena kojima se bavila, njihovih značenja i njihovih funkcija, a povrh svega izuzetan spisateljski stil, sjajno umeće s rečima kojim je uspevala da strogu naučnu analizu izloži kao najlepše književno štivo. Iz svakog novog rada koji je proizvela moglo se jasno videti da Dobrila ubrzano izrasta u naučnicu zaista nesvakidašnjeg formata. Svakako najznačajniji rad Dobrile Bratić u kojem će se njen blistavi talenat ispoljiti do kraja, predstavlja knjiga Gluvo doba, koju je 1993. godine Ivan Čolović uvrstio u Biblioteku XX vek. U najkraćem, studija je posvećena ispitivanju tradicionalnih predstava o noći u srpskoj kulturi – u etnološkim istraživanjima do tada tek uzgred i fragmentarno pominjanoj oblasti narodne religije. Reč je o sagledavanju brojnih simboličkih formi vezanih za noć (predanja, verovanja, rituali) prvenstveno s obzirom na mesto koje zauzimaju u složenom sistemu socijalnog strukturisanja vremena. Skup raznovrsnih verovanja i simboličkih aktivnosti inspirisanih svakodnevnom smenom svetlosti i tame, Dobrila Bratić je posmatrala kao jedinstvenu značenjsku celinu koja je postavljena na nekoliko osnovnih religijskih ideja. U otkrivanju tih ideja, tačnije u otkrivanju njima osmišljenog “celokupnog, društveno ponuđenog pogleda na svet”, tražila je ključ za razumevanje simbolike “gluvog doba” u srpskoj narodnoj tradiciji, najrazličitijih verovanja u mitska bića, kojima je kolektivna mašta ispunila “tamnu stranu” dana. Dramatičnu borbu koja se, u tradicionalno zamišljenoj slici ljudske svakodnevice, neprestano vodi između sila svetla i sila mraka, “ovog” i “onog” sveta, dana i noći, Dobrila tu posmatra i kao izraz međusobno isključivih težnji u samom čoveku: njegove “očigledne upućenosti na socijalno okruženje” i želje da iz njega izađe, da ga nadraste, da ostvari individualne mogućnosti, načini sopstveni, samostalni “iskorak u noć”. Dan je pritom, piše ona, “oličenje svetle, socijalne strane ljudskog bića, a noć one tamne, nevidljive i duboko lične dimenzije svakog čoveka” (s. 190) Svaki put kada ponovo čitam Gluvo doba (a otkako Dobrile nema knjigu prelistavam sve češće) izgleda mi jasno da je to, osim sjajnog antropološkog teksta, i nešto mnogo više. To je i opis ličnog putovanja Dobrile Bratić u potrazi za sopstvenim odgovorom na zahtev koji je sama definisala rekavši da se “bezlične sile ‘ovog’ i ‘onog’ sveta mogu (…) uskladiti u kreativnom naporu pojedinca koji je dovoljno snažan da istraje na iznalaženju ličnog puta”. Dobrilčina je svoj put pronašla. Ljiljana Gavrilović: NA TAMNOJ POZADINI NOĆNOG NEBA Pisati o onima koji više nisu tu ozbiljno je težak zadatak, u kome vrebaju bar dve velike opasnosti, uzajamno tesno povezane. Prva je ritualno hvaljenje (“o mrtvima sve najbolje”, koje je opstalo do sada, iako više nema – bar ne svesnog – verovanja da će se oni vratiti i osvetiti nam se ako ih ne pominjemo u idealizovanoj svetlosti), dok je druga patetična priča o izgubljenim/neostvarenim mogućnostima ili savršenim dometima za koje smo svi mi, koji smo i dalje tu, ostali prikraćeni. Postoji, naravno, i mogućnost pisanja onih užasnih, birokratizovanih i dehumanizovanih “objektivnih” prikaza njihovih života, u kojima od stvarnih ljudi koje smo poznavali i/ili voleli (ili možda baš i nismo) nije ostalo ništa osim šturog spiska objavljenih tekstova, iz kojih su osobe o kojima se govori u potpunosti odstranjene. Pored toga, priče o njima su uvek priče iz naših sećanja, ne samo na njih, nego i na nas same u nekim prošlim vremenima u kojima smo svi (pretpostavljeno) bili mlađi, lepši i srećniji – priče proizašle iz nostalgije. Moja sećanja na Dobrilu Bratić svakako jesu obojena nostalgijom, ali bez obuzira na to mislim da, iza svega, i dalje mogu da vidim njeno nasmejano, istinsko lice. Ili bar mogu da pokušam. Prve, teturave i zbunjene korake antropologa na terenu napravila sam uz pomoć Dobrile, koja je tih, ranih osamdesetih godina prošlog veka, imala tek nešto više iskustva od mene, ali je bez obzira na to bila terenski istraživač kakav ja nikada nisam postala, niti ću ikada biti. Dobrila je imala vrlinu koja mi je tek mnogo kasnije postala jasna (i koju ja definitivno nemam): ona je volela svoje ispitanike. Lakoća sa kojom je uspostavljala kontakte sa ljudima koje nikada ranije nije videla je meni, napola autističnoj, uvek izgledala kao čudo. Kao i empatija kojom je ona ne samo razumevala, nego i (sa)osećala sa svojim ispitanicima i koja je omogućavala da rezultati njenog terenskog rada budu mnogo više od suvoparnih analiza. Tu njenu retku vrlinu pamtim i po pričama o terenskim istraživanjima, onim koje nikada nisu postale uobličene u formalne etnografije. Jedna od njih je Dobrilina interpretacija iskustva muslimanske devojčice, koja je u školi učila da su partizani bili heroji i da su bili apsolutno dobri i bila užasno unesrećena kada joj je neko rekao da su partizani jeli svinjetinu. To partizansko jedenje svinjetine se, naravno, sukobljavalo sa čitavim ostalim korpusom njene socijalizacije, koji joj je govorio da svinjetinu jedu samo nevernici, dakle loši ljudi. Emocije koje teku kroz ovu priču sećam se i posle više od četvrt veka, upravo zbog načina na koji ju je Dobrila pričala: sa dubokim saosećanjem sa decom koja moraju da se bore sa teškim unutrašnjim konfliktima zbog suprotstavljenih porodičnih/lokalnih i javnih/globalnih vrednosti, koje će ih kasnije pratiti tokom čitavog života. Ili: priča kojom se Dobrila, tokom čitavog vremena koje smo zajedno provodile u Novom Pazaru, bavila uz osnovnu temu svog istraživanja, a koja je ostala nenapisana: praktično nepostojeće međunacionalne kafanske tuče. Na tako sitnom, svakodnevnom segmentu ponašanja ona je videla suštinski problem tadašnje novopazarske zajednice: između mladih muškaraca dve nacionalnosti nije postojala nikakva mogućnost sukoba, jer nisu postojali nikakvi zajednički interesi – zajednice su vodile odvojene, paralelne živote. Naravno, obe ove priče, čak i da su bile istražene do kraja (po Dobrilinom sudu – po mom je tu bilo sve jasno i nije bilo potrebe za daljim ispitivanjima, ali ona je izvesno bila znatno temeljnije od mene) u to vreme nije bilo moguće objaviti, jer bilo politički nepodobno (savremenim rečnikom rečeno: politički nekorektno, što je samo dokaz da se u odnosu politike prema javnoj reči malo toga promenilo, iako su stege političke korektnosti danas ipak znatno blaže). I neka sasvim drugačija sećanja, više vezana za terensko ponašanje nego za rezultate istraživanja, iako je to neraskidivo povezano: ulazak u kafečajnicu u staroj novopazarskoj čaršiji (u kojima, čak i danas, sede samo i isključivo muškarci) i – uprkos početnoj zgranutoj neverici više nego sredovečne publike činjenicom da su dve mlade žene ušle u definisano muški prostor i da se tu, očigledno, osećaju savršeno dobro – uspostavljanje kontakta koji se pretvorio u nekoliko sati razgovora i, samim tim, vrlo efektno terensko istraživanje. Ili, vožnja na relaciji Novi Pazar – Tutin lokalnim autobusom, u kome su nedostajali samo pilići i koze na krovu da bi potpuno odgovarao slikama autobuskog saobraćaja iz filmova o nekim azijskim zabitima, dok napolju lije neočekivana kiša, a autobuska publika veselo čavrlja među sobom, ali i sa nama o svemu i svačemu, uključujući o onome što nas zanima. Empatija i fino razumevanje ljudi o kojima govori je (bar se meni čini) najveća vrednost i onoga što je Dobrila pisala. Čitajući sada ponovo, posle dve decenije, njeno Gluvo doba, knjigu koja tokom vremena nije izgubila ništa od svoje aktuelnosti, rekla bih da su joj u otkrivanju strašnih tajni noći vodiči bili upravo njeni ispitanici koji su, iako davno već izašli iz okvira tradicionalnog društva, i dalje znali za noćne strahove “koji su samo prigušeni električnim osvetljenjem i ohrabrujućim zvucima civilizacijske buke”. Pratila je ne samo njihova razmišljanja, nego pre svega osećanja, u oblikovanju sveta koji ih okružuje, sveta koji je istovremeno fantastičan, nespoznatljiv i očaravajući, sveta sa kojim se – uprkos svemu – može (ne uvek i ne baš sasvim bezbedno) komunicirati i iz koga se može saznavati i ono što je nemoguće videti na svetlosti dana i upravo tim saznanjima prevazići “svekolike nemogućnosti društva”. Njeno razumevanje išlo je i korak dalje – ka nesrećnim, skrajnutim natprirodnim noćnim bićima koja su svoje “poslednje utočište našla u sećanjima ljudi, gde i dalje žive nekim skučenim i uveliko osiromašenim životom”. “Uostalom, svako vreme mora da se bori sa prazninom koja nastoji da ga poništi”, kaže Dobrila na kraju svoje knjige o prazninama noći, govoreći time o prošlim, tadašnjim i budućim vremenima i društvu koje svoje socijalno konstruisane slike sveta “otiskuje na tamnoj pozadini noćnog neba”, čak i kada se te slike tiču naizgled jasne dnevne stvarnosti (kao što svi znamo, projekcija na svetlo dnevno nebo bila bi nevidljiva, za nju je neophodna tama). Druga strana istraživačke medalje bio je Dobrilin odnos prema sakupljenom materijalu: beskrajno sistematičan, sa pedantno popunjenom svakom, i najmanjom mogućom, prazninom. To nikako nije bilo pitanje nesigurnosti – to je bila posledica uverenja da se prema živim ljudima (sa kojima svi mi radimo) mora odnositi sa poštovanjem, te da polovične informacije nikako nisu dovoljne za sagledavanje stvarne slike društva u kojoj su odraženi neki vrlo realni životi, makar oni bili smešteni u vrlo različita vremena. Njeno istraživanje je, poput naseljavanja noći čudesnim bićima, bilo borba za poništavanje praznine. Dobrilino sadašnje mesto je, kao i njenim dragim noćnim bićima, samo u sećanjima ljudi. Ipak, i danas, sva ta manje ili više nostalgična sećanja na nju, ostaju kao putokaz svima koji se upuštaju u nesigurnu avanturu antropoloških ispitivanja: ona su valjana ne ako samo pokušavate da razumete ljude, nego ako ih iskreno i bezrezervno volite. I ako se prema njihovom znanju i osećanjima odnosite sa najdubljim mogućim poštovanjem. Oktobar, 2013 [1] Kuća kao statusni simbol, Etnološke sveske IV, Etnološko društvo Srbije, Beograd 1982. i O proslavljanju rođendana u Srbiji, Glasnik Etnografskog instituta SANU XXXII, Beograd 1983. [2] U njemu smo se bavile analizom rubrike ličnih oglasa u zagrebačkom magazinu “Start” (1982-83). Naslov: Gluvo doba: Predstave o noći u narodnoj religiji Srba Izdavač: Biblioteka XX vek Strana: 258 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 17 cm Godina izdanja: 2013 ISBN: 978-86-7562-118-8

Borac ribica spada u ribice za akvarijum kojima je kugla za ribice više nego savršeno stanište. Spada u najlepše ribice i posebna je pogodnost to što vam za borca ne treba filter za akvarijum. Ribe borci - najvažnije karakteristike Borac ribica vodi poreklo sa Tajlanda Ribe borci pripadaju dvodihalicama Kao što i samo ime kaže, borci ribice, i to mužjaci umeju da budu prilično ratoborni. Na Dalekom Istoku tretirane su skoro isto kao borbeni petlovi, ali ova vrsta „zabave” je danas zabranjena U divljini, sijamske ribe borci su obično veoma mutnih, zelenih boja, ali selektivnim razmnožavanjem mogu da se dobiju primerci veoma živih boja (crveni, plavi, zeleni, pa čak i ružičasti) ćenka ribica borac je sitnija od mužjaka, kraćih peraja i tmurnijih boja Preporučljivo je staviti u isti akvarijum jednog mužjaka i 4 ili 5 ženki, kako bi on svoju pažnju raspodelio između njih Ženke rastu do 5 cm, a mužjaci do 7 cm Idealna temperatura vode: 22–26°C borci ribice uzimaju raznovrsnu hranu, međutim, kako plivaju veoma lagano i nisu uvek prvi na redu u lancu ishrane, postarajte se da bude dovoljno hrane za njih. Ipak, pazite da Vaš akvarijum ostane čist Jedna od najpopularnijih vrsta akvarijumskih ribica, latinski Betta splendens, a na engleskom govornom području nalazimo oih pod nazivom Bettas. Često u akvarističkim prodavnicama ih možete lako uočiti kao prelepe ribice koje same plivaju u malim posudama. Neki, pak, najbolje opremljeni akvaristički šopovi u Evropi imaju brižljivo konstruisane sisteme za držanje ovih riba, što bi lepo bilo videti i u srpskim radnjama. Borci ribice izrazito su agresivni i teritorijalni, ali samo prema svojoj vrsti i to u kombinaciji mužjak – mužjak. Bukvalno nećete se ni okrenuti ako ste ih stavili zajedno, a već će doći do okršaja, snažnog širenja peraja, napregnutih škrga I prepoznatljivog stava za borbu. Mogu se držati sa ženkama I to preporučljivo barem 3-4 ženke na jednog mužjaka, jer u dugom držanju sa jednom ženkom postoji velika mogućnost da ženka strada. Mogu se držati I sa drugim ribama, ali treba izbegavati one koje borac ribica smatra konkurencijom zbog raskošnih peraja ili jarko crvene boje, ali I sa nekim brzim ribama koje mogu napadati njega, poput barbusa. Čudan je taj Siam. Poput sijamskih mačaka i nadaleko čuvenih blizanaca Chang i Eng Bunker (sijamski blizansci), ribe borci potiču iz Siama, države koja je u 20.veku postala Tajland. Mogu se naći I u okolnim državama Vijetnamu, Laosu i Kambodži. Niko ne može tačno reći koliko se ribe borci istorijski dugo drže u zatočeništvu, ali je sigurno da tradicija uzgajanja ovih riba na Tajlandu, tj Sijamu traje nekoliko vekova. Ljudi su primetili još davno na tom prostoru da su divlje ribe veoma teritorijalne i da napadaju druge ribe koje su im ugrožavale prostor, pa su počeli organizovati tuče ovih riba kao zabavu. Do 18.veka Borbe boraca bile su veoma popularna zabava u Sijamu da su čak i vladari držali ribu i gledajući njihove borbe. Sredinom 19. Veka kralj Rama III dao je nekoliko riba iz svoje kolekcije Teodoru Kantoru, danskom lekaru I zoologu. Kantor ih je doneo u Evropu, što predstavlja početak uzgoja I širenja ove vrste na evropskom kontinentu. Nakon dovođenja ribe u Evropu, Kantor je toj vrsti dao naučni opis i ime. Nekoliko godina kasnije, ihtiolog Čarls Tate Regan shvatio je da je Kantorov odabir imena - Macropodus pugnax - već dodijeljen drugoj dvodihalici (ribe borci kao I makropodusi su dvodihalice, uzimaju vazduh I iz vode I iz vazduha). Početkom 20.veka Regan je dao novi naučni naziv ovoj ribi - Betta splendens (na malajskom jeziku: ikan betah - trajna riba I na latinskom splendens -sjajna). Kao I kod većine drugih riba koje u akvaristici znamo kao jako obojene, izvorne ribe borci obično su sivosmeđe ili zelenkaste boje, ali mogu intenzivirati boje kao signale agresije ili kao čin udvaranja. Nakon uvođenja ribe na zapad, evropski i američki odgajivači selekcijom su došli do mnogih boja koje se danas mogu sresti. Samo u akvarijum Centru smo dosad dobijali bukvalno sve moguće boje I njihove kombinacije koje se mogu zamisliti. Kao adaptivnu funkciju, s obzirom na mirne vode bez mnogo kiseonika odakle borac ribica potiče, razvili su labirintni organ (otud izraz na koji možete naleteti – labirintkinje za ribe dvodihalice) koji im omogućuje udisanje vazduha iznad površine vode. Za vreme sušne sezone u svom prirodnom staništu, ribice borci se mogu snaći u koritima isušenih potoka i bara povlačeći se u šupljine s malo vode ili čak zakopavajući se u muljevitom koritu. Ovo je odgovor na povremeno opravdano pitanje nekog kupca u radnji: Zar vam nije žao da ih držite u tako malim posudama. Oni su potpuno prirodno naviknuti na to barem neko kraće vreme. Iako se trudimo da svim ribama obezbedimo što više prostora, male posude sa redovnim menjanjem vode I dobrom hranom (larve komaraca, sušene I zamrznute + tetra diskus) ne predstavlju ambijent u kome ribica borac pokazuje jasne znake protivljenja na kratko vreme. Dobra okolnost je da je po pravilu prodaja ovih ribica brza, da se ne zadržavaju puno u radnji I da ipak dobiju veći prostor kod hobiste, što je svakako bolja varijanta od trajnog držanja u malim posudama o čemu govori sledeći pasus. U period sušne sezone I nepovoljnih uslova povlačenje u te male džepove vlage očajnički je pote, pa ljudi pogrešno tumače da se Bette mogu držati u malim akvarijumima ili još gore u kombinaciji sa zlatnim ribicama u malom prostoru. Najveća opsanost od držanja u malim posudama bez filtera je ta što se veoma brzo nakupi otpad koji postaje fatalan za ove ribe pogotovo ako se zaboravi na češće menjanje vode. Obezbedite barem 4 litara vode ako držite jednog borca u posudi. Mužjaci Borca prave gnezdo od mehurića iznad vodene površine I “pljujući” mehurić obložen sluzi. To će radi satima dok ne napravi gnezdo. Potom mužjak raširi škrge i raširi peraje kako bi privukao obližnju ženku koja doplivava do gnezda. Nakon što se malo poguraju, sa izglednim šansama da neko ostane bez komada krljušti, otpočinje mrest boraca . Mužjak se omota oko ženke i oni istovremeno ispuštaju spermu i jajašca u vodu, nakon čega mužjak postavlja usta da uzme oplođena jajašca i odloži ih u gnezdo. Za to vreme ženka će možda pokušati da pojede jaja, pa je mužjak mora odbiti i nakon što se sva jaja odlažu,oterati od gnezda. Ovaj zanimljiv čin je svakako motiv zbog kog se hobisti odlučuju da im prvi mrest bude – mrest boraca. Jednom kad jaja dospeju u gezdo i ženka bude oterana, mužjak borav čuva jaja i brine se o njima, boreći se protiv svega što se previše približi. Jaja se izležu nakon jednog do dva dana, a mladj napušta gnezdo i 2-3 dana nakon toga proplivavaju. Jednom kad se mališani dovoljno samostalno plivaju, mužjak Borca i njegova deca kreću svako na svoju stranu. Treba naglasiti da I pored toga što se borac ribica pripitomljava na život I u klimatski pogodnim područjima van Tajlanda, populacije betta opada u svom izvornom području, a Međunarodna organizacija za zaštitu prirode označava ovu vrstu kao ranjivu. Osim raznoraznih boja, selekcijom su dobijene I razne forme ovih riba u smislu različitosti peraja. Najčešći tip je Veil Tail, popularan je “model” Crown Tail koji imaju šiljaste, odvojene vrhove na perajama, dok repovi Half-Moon boraca imaju imaju ravne rubove oblika polumeseca, rašireni su pod uglom od 180 stepeni (polovina kruga ili polovina meseca). Poznati su I varijeteti Rep ruže kome se repovi prekrivaju i preklapaju kao što to čine lattice ruže, a tu su I Delta, Super Delta, Double Tail I nekolicina drugih. Za kraj teksta jedna zanimljivost, vezana za tzv Mramornog borca, koji potiče iz jednog američkog zatvora u kom je osuđenik u svojoj ćeliji uzgajao borce u teglama od kikiriki putera. On je bio toliko uspešan u tome, da je proizveo ribe sa crno belim tufnama I kasnije ih slao van zidina zatvora odgajivačima koji su daljim mrestom održavali dobijenu liniju I verovatno dobili još poneku zanimljivu kombinaciju boja. borci ribice

Opis Borac ribica spada u ribice za akvarijum kojima je kugla za ribice više nego savršeno stanište. Spada u najlepše ribice i posebna je pogodnost to što vam za borca ne treba filter za akvarijum. ribe borci - najvažnije karakteristike borac ribica vodi poreklo sa Tajlanda ribe borci pripadaju dvodihalicama Kao što i samo ime kaže, borci ribice, i to mužjaci umeju da budu prilično ratoborni. Na Dalekom Istoku tretirane su skoro isto kao borbeni petlovi, ali ova vrsta „zabave” je danas zabranjena U divljini, sijamske ribe borci su obično veoma mutnih, zelenih boja, ali selektivnim razmnožavanjem mogu da se dobiju primerci veoma živih boja (crveni, plavi, zeleni, pa čak i ružičasti) ćenka ribica borac je sitnija od mužjaka, kraćih peraja i tmurnijih boja Preporučljivo je staviti u isti akvarijum jednog mužjaka i 4 ili 5 ženki, kako bi on svoju pažnju raspodelio između njih Ženke rastu do 5 cm, a mužjaci do 7 cm Idealna temperatura vode: 22–26°C borci ribice uzimaju raznovrsnu hranu, međutim, kako plivaju veoma lagano i nisu uvek prvi na redu u lancu ishrane, postarajte se da bude dovoljno hrane za njih. Ipak, pazite da Vaš akvarijum ostane čist Jedna od najpopularnijih vrsta akvarijumskih ribica, latinski Betta splendens, a na engleskom govornom području nalazimo oih pod nazivom Bettas. Često u akvarističkim prodavnicama ih možete lako uočiti kao prelepe ribice koje same plivaju u malim posudama. Neki, pak, najbolje opremljeni akvaristički šopovi u Evropi imaju brižljivo konstruisane sisteme za držanje ovih riba, što bi lepo bilo videti i u srpskim radnjama. Borci ribice izrazito su agresivni i teritorijalni, ali samo prema svojoj vrsti i to u kombinaciji mužjak – mužjak. Bukvalno nećete se ni okrenuti ako ste ih stavili zajedno, a već će doći do okršaja, snažnog širenja peraja, napregnutih škrga I prepoznatljivog stava za borbu. Mogu se držati sa ženkama I to preporučljivo barem 3-4 ženke na jednog mužjaka, jer u dugom držanju sa jednom ženkom postoji velika mogućnost da ženka strada. Mogu se držati I sa drugim ribama, ali treba izbegavati one koje borac ribica smatra konkurencijom zbog raskošnih peraja ili jarko crvene boje, ali I sa nekim brzim ribama koje mogu napadati njega, poput barbusa. Čudan je taj Siam. Poput sijamskih mačaka i nadaleko čuvenih blizanaca Chang i Eng Bunker (sijamski blizansci), ribe borci potiču iz Siama, države koja je u 20.veku postala Tajland. Mogu se naći I u okolnim državama Vijetnamu, Laosu i Kambodži. Niko ne može tačno reći koliko se ribe borci istorijski dugo drže u zatočeništvu, ali je sigurno da tradicija uzgajanja ovih riba na Tajlandu, tj Sijamu traje nekoliko vekova. Ljudi su primetili još davno na tom prostoru da su divlje ribe veoma teritorijalne i da napadaju druge ribe koje su im ugrožavale prostor, pa su počeli organizovati tuče ovih riba kao zabavu. Do 18.veka Borbe boraca bile su veoma popularna zabava u Sijamu da su čak i vladari držali ribu i gledajući njihove borbe. Sredinom 19. Veka kralj Rama III dao je nekoliko riba iz svoje kolekcije Teodoru Kantoru, danskom lekaru I zoologu. Kantor ih je doneo u Evropu, što predstavlja početak uzgoja I širenja ove vrste na evropskom kontinentu. Nakon dovođenja ribe u Evropu, Kantor je toj vrsti dao naučni opis i ime. Nekoliko godina kasnije, ihtiolog Čarls Tate Regan shvatio je da je Kantorov odabir imena - Macropodus pugnax - već dodijeljen drugoj dvodihalici (ribe borci kao I makropodusi su dvodihalice, uzimaju vazduh I iz vode I iz vazduha). Početkom 20.veka Regan je dao novi naučni naziv ovoj ribi - Betta splendens (na malajskom jeziku: ikan betah - trajna riba I na latinskom splendens -sjajna). Kao I kod većine drugih riba koje u akvaristici znamo kao jako obojene, izvorne ribe borci obično su sivosmeđe ili zelenkaste boje, ali mogu intenzivirati boje kao signale agresije ili kao čin udvaranja. Nakon uvođenja ribe na zapad, evropski i američki odgajivači selekcijom su došli do mnogih boja koje se danas mogu sresti. Samo u akvarijum Centru smo dosad dobijali bukvalno sve moguće boje I njihove kombinacije koje se mogu zamisliti. Kao adaptivnu funkciju, s obzirom na mirne vode bez mnogo kiseonika odakle borac ribica potiče, razvili su labirintni organ (otud izraz na koji možete naleteti – labirintkinje za ribe dvodihalice) koji im omogućuje udisanje vazduha iznad površine vode. Za vreme sušne sezone u svom prirodnom staništu, ribice borci se mogu snaći u koritima isušenih potoka i bara povlačeći se u šupljine s malo vode ili čak zakopavajući se u muljevitom koritu. Ovo je odgovor na povremeno opravdano pitanje nekog kupca u radnji: Zar vam nije žao da ih držite u tako malim posudama. Oni su potpuno prirodno naviknuti na to barem neko kraće vreme. Iako se trudimo da svim ribama obezbedimo što više prostora, male posude sa redovnim menjanjem vode I dobrom hranom (larve komaraca, sušene I zamrznute + tetra diskus) ne predstavlju ambijent u kome ribica borac pokazuje jasne znake protivljenja na kratko vreme. Dobra okolnost je da je po pravilu prodaja ovih ribica brza, da se ne zadržavaju puno u radnji I da ipak dobiju veći prostor kod hobiste, što je svakako bolja varijanta od trajnog držanja u malim posudama o čemu govori sledeći pasus. U period sušne sezone I nepovoljnih uslova povlačenje u te male džepove vlage očajnički je pote, pa ljudi pogrešno tumače da se Bette mogu držati u malim akvarijumima ili još gore u kombinaciji sa zlatnim ribicama u malom prostoru. Najveća opsanost od držanja u malim posudama bez filtera je ta što se veoma brzo nakupi otpad koji postaje fatalan za ove ribe pogotovo ako se zaboravi na češće menjanje vode. Obezbedite barem 4 litara vode ako držite jednog borca u posudi. Mužjaci Borca prave gnezdo od mehurića iznad vodene površine I “pljujući” mehurić obložen sluzi. To će radi satima dok ne napravi gnezdo. Potom mužjak raširi škrge i raširi peraje kako bi privukao obližnju ženku koja doplivava do gnezda. Nakon što se malo poguraju, sa izglednim šansama da neko ostane bez komada krljušti, otpočinje mrest boraca . Mužjak se omota oko ženke i oni istovremeno ispuštaju spermu i jajašca u vodu, nakon čega mužjak postavlja usta da uzme oplođena jajašca i odloži ih u gnezdo. Za to vreme ženka će možda pokušati da pojede jaja, pa je mužjak mora odbiti i nakon što se sva jaja odlažu,oterati od gnezda. Ovaj zanimljiv čin je svakako motiv zbog kog se hobisti odlučuju da im prvi mrest bude – mrest boraca. Jednom kad jaja dospeju u gezdo i ženka bude oterana, mužjak borav čuva jaja i brine se o njima, boreći se protiv svega što se previše približi. Jaja se izležu nakon jednog do dva dana, a mladj napušta gnezdo i 2-3 dana nakon toga proplivavaju. Jednom kad se mališani dovoljno samostalno plivaju, mužjak Borca i njegova deca kreću svako na svoju stranu. Treba naglasiti da I pored toga što se borac ribica pripitomljava na život I u klimatski pogodnim područjima van Tajlanda, populacije betta opada u svom izvornom području, a Međunarodna organizacija za zaštitu prirode označava ovu vrstu kao ranjivu. Osim raznoraznih boja, selekcijom su dobijene I razne forme ovih riba u smislu različitosti peraja. Najčešći tip je Veil Tail, popularan je “model” Crown Tail koji imaju šiljaste, odvojene vrhove na perajama, dok repovi Half-Moon boraca imaju imaju ravne rubove oblika polumeseca, rašireni su pod uglom od 180 stepeni (polovina kruga ili polovina meseca). Poznati su I varijeteti Rep ruže kome se repovi prekrivaju i preklapaju kao što to čine lattice ruže, a tu su I Delta, Super Delta, Double Tail I nekolicina drugih. Za kraj teksta jedna zanimljivost, vezana za tzv Mramornog borca, koji potiče iz jednog američkog zatvora u kom je osuđenik u svojoj ćeliji uzgajao borce u teglama od kikiriki putera. On je bio toliko uspešan u tome, da je proizveo ribe sa crno belim tufnama I kasnije ih slao van zidina zatvora odgajivačima koji su daljim mrestom održavali dobijenu liniju I verovatno dobili još poneku zanimljivu kombinaciju boja.

„Hrišćanstvo“ – govorio je Niče – „ne zna za radost“. Vizantijsko društvo, uprkos jakom uticaju hrišćanstva, poznavalo je i cenilo radost, pa i onu čulnu, koju je crkva najviše osuđivala. Hans-Georg Bek otkriva kako je erotofobija zvanične crkve često ignorisana u vizantijskoj svakodnevici, umetnosti, književnosti, čak i u manastirima. Tekstovi pojedinih antičkih ljubavnih romana došli su nam i u formi molitvenika, u koje su bili prerušeni kako bi se prekratili dugi sati manastirskih bogosluženja. „Vizantijski erotikon“ govori o toj manje poznatoj strani vizantijskog društva. Hans-Georg Bek, VIZANTIJSKI EROTIKON, “Karpos”, Loznica 2009. U svojoj dobro osmišljenoj ediciji “Panelinion”, izdavačka kuća “Karpos” je nedavno objavila zanimljivu naučnu studiju Hansa-Georga Beka “Vizantijski erotikon” (Loznica, 2009). Namera poznatog nemačkog vizantologa je bila da čitaocima pokaže na koji je način jedno prilično homogeno i konzervativno društvo, izlazilo na kraj sa svojim teolozima i strogim diktatom crkve, pre svega kada je reč o erotici i seksualnosti. Autor pojam erotskog ne istražuje u njegovom najočiglednijem smislu, već govori o stavovima koji su vladali u odnosu na brak, ljubav, telo, devičanstvo, devijacije, ali i shvatanja morala kod različitih društvenih slojeva. Budući da oficijalni izvori imaju svoje specifičnosti, Bek najviše podataka nalazi iščitavajući u prvom redu dela iz vizantijske književnosti. O ponašanju i svakodnevnom životu Vizantinaca zna se veoma malo, samim tim zalaženje u domen intimnog za istraživača predstavlja izazov s obzirom da svoju pažnju usmerava na čitav korpus vizantijske literature – epigrame, poeziju, satiru, moralizatorske i teološke rasprave, hagiografije, romane. Osim toga, u proučavanju erotskog naučnik mora imati u vidu i različite karakteristike podneblja jednog prostranog carstva. Osim dela koja ne izlaze iz mitoloških okvira, erotika je u velikoj meri bila zastupljena u formi epigrama. Kada obrazlaže epigramatiku prožetu erotikom i seksualnim osvajanjem, Bek naglašava da je tu u pitanju “čisto filološko i antikvarno zadovoljstvo”, gde autori vešto reprodukuju i podražavaju klasične erotske uzore čijim variranjem žele da pokažu sopstveno znanje i umeće. Dva veka kasnije, pesnicima nije bilo potrebno da za svoje opise miljea posežu za antičkim uzorima, kada su se na ulicama većih vizantijskih gradova (Carigrad, Solun, Aleksandrija) mogli sresti sa prostitucijom i kupovinom ljubavi. Posebno u periodu srednjevizantijskog doba, autor uočava novi uzlet na polju erotike odnosno erotske književnosti. Ovoga puta na meti su seksualne aktivnosti viših slojeva društva, a autori ovih dela izražavaju vidno zadovoljstvo što mogu da izađu u susret čitaocima željnim skandala. Pored istoriografskih spisa i novela, ovo je bez sumnje epoha procvata ljubavnog romana. Bek navodi podatak da su lekari u Vizantiji za smetnje u muškoj potenciji pored lekova, preporučivali i čitanje ljubavnih romana. Hans-Georg Bek (1910-1999) je nastojao da jednom temeljnom studijom pokaže u kojoj meri je vizantijska kultura, uprkos osudama i zabranama crkve, bila prožeta erotikom. Sam autor u predgovoru napominje, da mu nije namera da čitaocu ponudi nešto poput “istorije morala” u Vizantiji. Njegova ideja je bila da hronološki prati prisustvo erotskih tema u vizantijskoj književnosti, ali i stavove koje su o ovoj temi saopštavali teološki spisi i državno zakonodavstvo. Siniša Kovačević Vizantija je, odana veri i ljubavi, bila trajno nezainteresovana za društvo i ovozemaljski svet. Kako kaže arhiepiskop Sankt Peterburga iz XIX veka:“Naša vera ne poznaje razvoj“ Hans Georg Bek, jedan od najboljih poznavalaca vizantijske književnosti i civilizacije u svetu, uzima na sebe jedan delikatan zadatak da odredi mesto erotike u pravoslavnom hrišćanstvu. Studija počinje prikazivanjem mesta erotizma u verovanjima prvobitnog čoveka, koja antropolozi često podvode pod zajedničko ime prirodne religije, opisane u brojnim mitologijama i kosmogonijama mnogih naroda i kultura. U tim verovanjima svet se sastojao iz polarnih suprotnosti kao što su svetlo i tama, zemlja i nebo, muško i žensko. Polovi su imali sopstvenu samostalnost i nisu smeli biti pomešani. Svako mešanje je bilo kvarenje prvobitnog, devičanskog poretka koji je bio shvatan kao sveto, čije skrnavljenje je značilo rizičnu profanizaciju. Oskrnavljena Devica Za čoveka, sveto je bilo opasno i zastrašujuće, ali je isto tako pokazivalo i naklonost, mamilo i pozivalo da se u njemu učestvuje. Erotizam je, kao deo svetog, pripadao spajanju muškog i ženskog principa i bio zaštićen strogim seksualnim tabuima. Ali, da bi nastao novi život, da bi se obezbedili plodnost i rađanje, Devica je, iako tabuisana, morala biti oskrnavljena. Opasno skrnavljenje, koje je za muškarca značilo rasipanje životne snage i naslućivanje bliske smrti, neutralizovano je ritualnim radnjama, a novi život deteta, takođe devičanski, obnavljao je poredak univerzuma i uspostavljao večni i nepromenljivi tok prirodnih ciklusa. Dolaskom hrišćanstva označen je kraj prirodnog, cikličnog poretka i uvedeno je pravolinijsko vreme koje je odredilo sudbinu čoveka u nepovratnom toku istorije od stvaranja do strašnog suda. To je značilo kraj prirodne religije i pojavu novog boga koji dolazi na mesto ambivalentnog svetog, koji je dobar u smislu etike jevanđelja i samim tim moralizovan. I, kako navodi autor, poredak univerzuma se narušava, gube se polarnosti, nestaje leva, ženska sakralnost, tako da je hrišćanstvo u opasnom sukobu s erotikom. Kada govori o moralizaciji svetog u hrišćanstvu, autor misli najpre na pravoslavlje koje je, za njega, povezano s „ubeđenjem u ispravnost religijskog učenja“, jer je vladala „manija teologa da se misterije božanstva svedu na filozofske formule“. A teolozi su „svoje ideje o krajnjem smislu života nametali ne samo monasima, nego i svetovnom stanovništvu“. Ispoljavali su neograničen rigorizam koji se vidi iz spisa o monaškom načinu života Vasilija Velikog i propovedi Jovana Zlatoustog, gde se monasi savetuju da ne razgovaraju sa roditeljima, da ne gledaju žene, da na svaki greh, najsitniji i najveći, gledaju jednako. Tu se žena prikazuje kao zloba i brbljivost, sa sujetom i manijom ulepšavanja i nadugačko se govori o ropskoj odori braka. Nakon toga sledi najveći i najbolji deo ove, po obimu nevelike knjige, gde je autor u potpunosti na svom terenu – a to je deo gde se opisuje erotizam u životu i književnosti Vizantije. Tu se govori o problemima sa seksom u mešovitim manastirima, o lutajućem kaluđeru koga srećemo na svim prometnim mestima u gradu, u krčmi kao i u privatnim kućama gde ga rado primaju žene, prostitutkama na svakoj ulici i trgu u Carigradu, Aleksandriji, Antiohiji i drugim velikim gradovima carstva, o pikanterijama i kuloarskim radovima na dvoru gde su žene carice i njihove ekipe evnuha vodile glavnu reč. Pravoslavno-vizantijski erotizam Teofana, koja je do carskog trona stigla pravo iz krčme, Evdokija koja je proterala Zlatoustog iz Carigrada na Kavkaz, Irina koja je došla glave ikonoklastima, da ne govorimo o Teodori koja je, zajedno sa svojim mužem Justinijanom, upravljala carstvom na vrhuncu moći i bila u mnogim stvarima energičnija i pametnija od njega. Čitati autora kao što je H. G. Bek, čije poznavanje vizantijske književnosti je, najblaže rečeno, impresivno, zaista je veliko je zadovoljstvo. Opisujući erotske sadržaje u književnosti, on prolazi kroz rodove i vrste gde su obuhvaćene hronike i hagiografije, epigrami, pesme i romani – tu vidimo da postoji zastupljenost erotskih motiva ne samo u žanrovima nasleđenim iz antike, već i u delu religiozne književnosti – hagiografije su za to najbolji primer. Ne treba ni pominjati da nije postojala nikakva cenzura ovakve literature, jer su erotske sadržaje u svim navedenim žanrovima voleli svi obrazovani ljudi uključujući visoki kler – na indeks zabranjenih knjiga su dolazile samo one sa jeretičkim sadržajem. Po erotici, u vizantijskoj književnosti najpoznatiji su epigrami, a njihovi najviše čitani autori, kao Agatija i Pavle Silentijarije, nisu se baš isticali u uzdržanosti – u njihovim epigramima opisuju se primamljiva mlada bludnica, devojka od koje se uvek očekuje da udovolji žudnjama muškaraca, udovica koja se razlikuje od bludnice po skrušenom ponašanju u početku, samo da bi se potom upustila u igru, brak kao apsurdna stvar, a jedino što se ne sme, to je ljubav prema dečacima. U podražavanju klasičnih književnih uzora Vizantinci su najviše voleli poznoantički mit koji je bio najbolje i najprihvatljivije pakovanje erotike. Njegova inscenacija sa bogovima, herojima, nimfama i drijadama bila je najpogodniji ambijent za vođenje ljubavne igre. To je posebno dolazilo do izražaja kada su romani u pitanju. Roman Leukipa i Klitofon Ahila Tatija obrazac je lascivne erotike i, kako sam autor u uvodu kaže, >ljubavna priča kao dobar podsticaj požude Seksualnost jača od pravoslavnog rigorizma Na kraju knjige autor zaključuje da je erotski život u Vizantiji, kao i prisustvo erotske tematike u književnosti, sasvim u neskladu s osnovnom orijentacijom pravoslavlja prema erotizmu koji je formulisan u tvrdim, rigoroznim stavovima Vasilija Velikog i Jovana Zlatoustog. Rigorizam je, po njemu, ostao bez efekta, jer nije vodio računa o svetu i prirodnim potrebama svetovnog Vizantinca. A kako i sam autor primećuje, nije bilo značajnijeg ispoljavanja rigorizma, nikakve represije, progona ili cenzure. I postavlja pitanje kako je, s obzirom na privrženost veri i crkvi, na jednoj strani, i želji da udovolji svojim malim ovozemaljskim radostima kao što je seks, na drugoj, vizantijski čovek uspevao da pomiri te dve suprotne težnje. Odgovor koji nam autor nudi je da je običan čovek morao da vodi dvostruki život, morao je da ima lošu savest, duplicitet, tj. svest koja je bila raspolućena – na jednoj polovini su bile estetičke vrednosti primljene putem nasleđa antike koja je živela od mita i bliskosti sa prirodom, a na drugoj duhovnost koja je dolazila od diktata rigoroznog pravoslavlja. O čemu su Vizantinci raspravljali Posle čitanja knjige ostaje težak utisak potpunog nesporazuma. A utisak je još teži jer se radi o piscu koji je jedan od najvećih poznavalaca Vizantije XX veka. Kada se kaže da je pravoslavlje pre svega u vezi s „ubeđenjem u ispravnost religijskog učenja“ i da su postojale „manije teologa da misterije božanstva svedu na filozofske formule“, na osnovu toga čitalac može da pomisli da je najvažnija stvar u Vizantiji bila nadmetanje zagriženih crkvenih autoriteta oko verskih pitanja. Strasnih raspravljanja oko ispravnosti vere i te kako je bilo, ne samo među teolozima, već su se i obični ljudi na pijaci i ribarnici sukobljavali oko Hristove dve prirode, a u javnim kupatilima se raspravljalo o ishođenju svetog duha i bezgrešnom začeću. Ali to je trajalo samo do kraja VIII veka, do okončanja poslednjeg vaseljenskog sabora – i onda je sve utihnulo. Tada je Vizantija rekla sve što je imala o verskim istinama, tj da su one večne, tako da je svaka rasprava o njima postala izlišna. Mora se reći da te rasprave oko vere nisu bile nikakvo filozofsko istraživanje istine – one su pripadale okviru negativne, apofatične teologije i služile su da pokažu, pre svega, šta vera nije, tj. da je bog nesaznatljiv, da je nepristupačan bilo kakvom znanju i da je vera stvar mističnog iskustva. Takav odnos prema znanju i razumu u Vizantiji vidljiv je u trajnom otklonu od grčke filozofije. U prilog tome dovoljno je pomenuti Justinijanovo zatvaranje atinske akademije 529. i crkvenu osudu Jovana Itala u XI veku u kojoj se Aristotel i Platon nazivaju „luckastim filozofima“. Jer, za razliku od filozofije koja nije bila omiljena, retorika je bila oberučke prihvaćena. Još u vreme kasne antike retori su imali katedre u svim glavnim gradovima, bili su poznati i omiljeni u najudaljenijim delovima carstva, priređivali su javne predstave govorništva pred širokom publikom i podizani su im spomenici. Obrazovanje je u Vizantiji bilo aristokratsko – bilo je sasvim netehničko, učile su se retorika, gramatika, matematika i muzika, i dečaci su deklamovali napamet stihove Homera i Hesioda na klasičnom grčkom. Filologija, ljubav prema antičkom književnom nasleđu i negovanje klasičnog jezika, bila je ispred svakog interesovanja za filozofiju i etička pitanja. Odoleti diktatu rigorista U vezi sa rigorizmom teologa H. G. Bek kaže, između ostalog, da su oni imali „nadzorni zadatak da naprave manastir od sveta“ i da je Vizantinac tražio načine da odoli diktatu rigoroznog pravoslavlja. „Rigoristi“ su, po njemu, negativni i suprotstavljeni običnim ljudima koji hoće na prirodan i neposredan način da zadovolje svoje ovozemaljske strasti. A znamo da pravoslavci „rigoriste“ nazivaju svetim ocima, za njih su oni krajnje pozitivni i smatraju ih najzaslužnijim za očuvanje vere koja je zajednička i najviša vrednost. Ali isto tako je poznato da poštovanje prema njima nikako ne podrazumeva uticaj na to šta će svaki pojedinac da radi sa svojim sopstvenim životom. I tu se Vizantija u potpunosti razlikuje od zapada i stoga je preslikavanje društvenih ili psiholoških problema represije seksualnosti na pravoslavni svet potpuno van konteksta. Sloboda pojedinca u Vizantiji nije bila društvena, zasnivala se na samostalnom i slobodnom izboru pojedinca između boga i sveta i odgovornosti u odnosu na to. Taj obrazac je aristokratski, nije etički i demokratski, a oni koji u tom izboru pogreše sami su odgovorni jer su sopstvenom slobodnom voljom odredili svoju sudbinu. Između čoveka i boga ne ubacuje se nikakav zemaljski autoritet, pa čak ni svetac. U Vizantiji se smatralo da čovek već svojim krštenjem postaje pripadnik carstva nebeskog i samim tim je već savršen, pa prema tome njegovo zemaljsko usavršavanje jedva da ima ikakav značaj. I na kraju knjige, u zaključku, pisac kaže da su postojale „rascepljenost i duplicitet svesti“ Vizantinca kao jedini način da se izbegne pritisak rigorista da bi se slobodno uživalo u radostima svakodnevnog života. Tu se najjasnije vidi neuspeh preslikavanja jednog vrednosnog obrasca na drugi. Taj obrazac je neoplatonski, koji je pravoslavno hrišćanstvo odbacilo već na samom početku. Tada, u prvim vekovima hrišćanstva, kad se neoplatonizam nudio Evropi, zapad nije mogao da odoli toj ponudi. Pobožnost je shvatio kao delatnost uma koji u raspršenosti mnoštva ideja otpalih od jedinstva i celovitosti Jednog, nostalgično čezne za povratkom u taj bezlični i savršeni svet. Taj neoplatonski model povratka i jedinstva grčki prirodni um je predao evropskoj filozofiji, koja se odvaja od religije da bi postala autonomno mišljenje. Prirodni um čija formula je A=A polazi od jedinstva i celovitosti neoplatonskog Jednog i zato se svaka podela svesti, svaka dvosmislenost i ambivalencija tretiraju kao nemoć i slabost, nesavršenstvo i rasipanje. Napredovanje i razvoj ovog obogotvorenog uma, kojim upravljaju univerzalni, nepromenljivi zakoni, opštost i nužnost – nužnost u kojoj nema slobode, jer je sloboda spoznata nužnost – postaju vladajući obrazac zapadne kulture sve do kraja XIX veka. Tačnije, sve do smrti boga, kada se uviđa da je prisilni, moralni poredak prirodnog uma nešto što je suprotno ne samo hrišćanstvu već i životu samom. Ali, treba imati u vidu da je još Luter pominjao malleus Dei, malj božji, kojim treba smrviti lažnog boga antičke filozofije, kao i to da je moralizovani bog u XIX veku dobio ime „hladno čudovište“. Pokoravanje nadstvarnom Pravoslavlje se, nasuprot prirodnom poretku uma, prema kojem traži vernost antička etika, saobražava božanskom obrascu. Odbacivanje prirodnog sveta i pokoravanje nadstvarnom, za svakog pojedinca znači etički čin, jer je donesen odlukom slobodne volje. Tako da pravoslavlje pripada području vere i ljubavi koje ima formulu A= neA i suprotno je razumu i znanju. To područje ljubavi i vere suprotno je društvu, razumu i etici. Ljubav, to je zatvoreni svet između dvoje koji ne zasniva društvo već ga poriče. Zatvoreno društvo to je par. Treći, koji ostaje izvan ljubavi, koji je u prostoru dijaloga, odnosno društva, izručen je poretku zemaljskog morala koji ide teško prohodnim i zaobilaznim putem pravednosti. Problem tradicionalnih religija je u tome što ljubav, koja je smatrana za suštinsku situaciju religioznog čoveka, ne sadrži društvenu stvarnost. U intimnoj suštini ljubavi koja isključuje trećeg nema nikakvog društva, nikakvog razvoja i napredovanja. Vizantija je, odana veri i ljubavi, bila trajno nezainteresovana za društvo i ovozemaljski svet. Kako kaže arhiepiskop Sankt Peterburga iz XIX veka: „Naša vera ne poznaje razvoj“. Pravoslavna vera je mistična, vezana je za iskustvo i doživljaj. Mistični karakter erotizma, koji je prvobitna religija pridavala plodnosti i nastanku novog života kao spajanju suprotnih, muških i ženskih polova, u pravoslavlju nije bio profanisan. Profanaciju je obavio zapad kroz umsku, moralnu religiju i znanje koje sve razotkriva. O tome svedoči i knjiga Istorija seksualnosti Mišela Fukoa, koja ima podnaslov Volja za znanjem, i u čijem sadržaju nema ni traga od seksa. Ta knjiga je kritička analiza raznovrsnih diskursa koji su se u volji za znanjem i razotkrivanjem, od polovine XVIII veka na zapadu, vezivali za seksualnost. A diskursi, kao tipičan proizvod modernosti, spadaju u domen ljudskog znanja i usavršavanja. Oni ne dotiču područje svetog u kojem se nalazi Devica, zaogrnuta tajnom. To područje ljubavi ostaje nerazotkriveno, jer je erotizam oduvek bio izvorno dvosmislena pojava i nepodložna profanaciji. Dragan Mišković Republika br. 496-497, 1-31. mart 2011. Naslov: Vizantijski erotikon, 2. izdanje Izdavač: Karpos Strana: 208 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 21 cm Godina izdanja: 2017 ISBN: 978-86-6435-073-0

ПРЕДГОВОР СРПСКОМ ИЗДАЊУ Анатолиј Дмитријевич Степанов ОДБРАНИМО НАШЕ СВЕТИЊЕ Слом социјалистичког државног система, који је довео до ослобођења руске и српске Цркве од угњетавања комунистичке идеологије и партијског диктата, истовремено је довеo народе руске словенске цивилизације до страшне геополитичке катастрофе. Посебно су пострадали Руси и Срби, као народи који су у највишем степену сачували империјски менталитет. Размишљајући о последицама краха социјалистичког система, познати руски дисидент, филозоф Александар Зиновјев је афористички приметио: „Циљали су комунизам, а погодили Русију“. Ништа мање исправно није рећи: „Циљали су комунизам, а погодили Србију“. Међутим, у последње време се испоставља, да претпоставка да су управо свесно циљали у Русију и Србију није неоснована, а антикомунистичка реторика је била само стратегијско прикривање операције. Било како било, резултат тога је да су после кризе осамдесетих и деведесетих година прошлог века, Руси и Срби постали два најподељенија народа у Европи. А при свему томе, немачки народ који је после Другог светског рата био раздељен државним границама, у тој истој кризи се ујединио. Карикатура историје је таква: Немци су се ујединили, а Срби и Руси, који су дали огроман допринос у победи над немачким фашизмом, подељени су границама као да су ратни губитници. И сада ту чињеницу не жели да призна светско јавно мњење. Али, најжалосније је то што о тој чињеници не смеју гласно да говоре политичке елите Русије и Србије. Као што се то не једном дешавало у историји, слабљењем православних народа користио се Ватикан, не би ли још једном покушао да успостави духовну контролу над нашим народима, потчинивши наше земље свом утицају. Но, ако су раније као претходница Ватикана служили немачки рицарски редови (Ливонски и Тевтонски) или Аустријанци, то је сада нашој бившој браћи, словенским народима које су католици раније завели у своју веру, наложено да одраде „прљави посао“. И они су га одрадили – жестоко, без церемоније, не желећи ни да чују за молбу о поштеди, како то обично и раде издајници. Ми памтимо с каквом су жестином Хрвати изгонили из Српске Крајине своју браћу по крви, Србе и како су браћа унијати-Галичани направили прави погром над православним становништвом Западне Украјине, услед чега су уништене три епархије Руске православне цркве, пролила се крв, а многи православни руски људи су били убијени, мучени и тучени. Католички прозелитизам с краја прошлог века, постао је реална претња за наше Цркве, а територија Русије је први пут у њеној историји била подељена на католичке епархије, што је изазвало негодовање православних. Жалосно је што је католичка експанзија пролазила уз равнодушност, а некада чак и уз помоћ (на пример у Украјини) државне власти. Навођена је наивна аргументација, да ми треба да смо „пријатељи с католицима“ јер смо сви ми хришћани. Нажалост, наши властодршци нису ништа научили из историје. И ево, већ се могу чути гласови да ми треба да тражимо помоћ од римског папе, да би се заједнички супротставили налету ислама. Потпуно је заборављена судбина последњег византијског цара Константина XII, који је тада тражио помоћ од Ватикана у замену за уступке у богословским питањима, али је на крају постао жртва преваре католика и изгубио је и власт и живот. Нажалост, данашња политичка елита и у Русији и у Србији, не жели да извлачи поуке из историје. А као што је познато, онај ко не извлачи поуке, осуђен је на понављање грешака. Али, најтужније од свега је то што је и у српској и у руској Цркви, у последње време никао доста утицајан филокатолички лоби. Данас се све чешће може чути разговор о неопходности сарадње наших Цркава с Ватиканом у делу борбе за моралност. Следбеници филокатолицизма стварају слику да деградација хришћанске догматике од стране католика није озбиљна препрека за сарадњу. Ако је патријарх московски и све Русије Пимен (Извеков) волео да понавља да се с католицима може заједно једино попити чај, сада постају популарније друге изреке. Под идеју савеза са Ватиканом, већ се приводе филозофске премисе – нека пискарала пишу да је најважнији задатак православља данас, пружање помоћи Ватикану у рехристијанизацији Европе. Као прво, још је нејасно да ли је самом Ватикану уопште потребна рехристијанизација Европе? Као друго, у ком својству помагати? Извлачећи кестење из ватре? У ствари се иза свих тих измишљотина крије пропаганда екуменизма, коју је познати српски благочестиви подвижник православља, Јустин Ћелијски, најпрецизније дефинисао као „јерес над јересима“. Међутим, нови талас „љубави ка Европи“ за нас Русе није изненађујући. То је пројава застареле болести руске интелигенције – западњаштва, коју су руски национални мислиоци, од словенофила до Ивана Иљина, подвргли уништавајућој критици. Ипак се та заразна духовна болест поново појавила на крају XX и почетку XXI века. Пре сто година, западњаштво које је поразило руску политичку и интелектуалну елиту (па и свештенослужитеље), довело је Русију до страшне катастрофе – револуције 1917. године. Трагедија може да се понови... Најпоузданији лек од те болести је – буђење историјског сећања. Управо због тога су, на иницијативу научне и православне јавности Санкт Петрбурга и уз информативну подршку Руске народне линије (www.ruskline.ru) на историјском факултету Санктпетербуршког државног универзитета, у прошлој години биле организоване две међународне историјско-богословске конференције. Конференција „Руска цивилизација и Ватикан: да ли је сукоб неизбежан?“ одржана је 4. фебруара 2010. године и на њој су узели учешће научници и публицисти из Русије, Украјине, Белорусије, Казахстана и Србије. Учесници конференције су разматрали процесе који се одигравају унутар Римокатоличке цркве, историју сложених односа Ватикана с православним светом, опасностима које можемо очекивати у организацији дијалога с католицима. Још веће интересовање побудила је друга конференција „Православно-католички дијалог после Јасеновца“, која је одржана 28. октобра 2010. године и у којој су узели учешће научници и публицисти из Русије, Србије, Велике Британије, Украјине, Босне и Херцеговине. Конференција је организована упоредо са изласком из штампе књиге на руском језику италијанског научника Марка Аурелија „Надбискуп геноцида“, која је посвећена поглавару Хрватске католичке цркве, надбискупу Алојзију Степинцу. Управо материјали са те конференције су доступни српском читаоцу у овој књизи. Већ у самом називу конференције изражена је њена главна идеја. Савремени православно-католички дијалог, о коме је данас постало модерно говорити на свакојаким сусретима и форумима, има право на постојање тек пошто Ватикан призна злочине , које су починили католици-усташе против православних Срба и после извињења потомцима и рођацима жртава и целом српском народу. Недопустиво је водити дијалог као да није било геноцида над Србима у концентрационом систему логора Јасеновац или као да је злочине починила група маргиналаца без знања црквених власти Независне државе Хрватске. То не само да противуречи истини, него представља и издају над сећањем о овим српским новомученицима и свим невиним жртвама терора. Данас се у црквено сазнање активно убацује недавно смишљен термин „цркве-сестре“ који треба да представља посебан карактер односа православне Цркве и римокатолика. Но, да би се тај термин испунио смислом, Ватикан као минимум мора да осуди злочине својих прелата и епископа који су организовали геноцид над Србима, као и друге злочине који су по благослову римског понтифика учињени према православнима. Међутим, то се не догађа. Ватикан се понаша као да га то не интересује, а православни учесници дијалога с католицима немају духа да на такав начин поставе питање. И још горе од тога, „надбискупа геноцида“ Алојзија Степинца је Римокатоличка црква канонизовала и ове године се очекује посета римског папе Бенедикта XVI Хрватској, поводом свечаности у вези са беатификацијом Степинца. А ако се сетимо да се у последње време активно разматра идеја преноса из Рима у Витебск посмртних остатака белоруског отпадника унијате Јоасафата Кунцевича убијеног у Полоцку, онда није време да говоримо о сестринским односима, него о агресивном католичком прозелитизму, праћеном загрљајима. То се „по руски“ каже: „Држе камен испод пазуха“. Испада да римски папа и његови кардинали који се осмехују „држе камен испод пазуха“ прослављајући љуте мрзитеље православља. У књизи су представљени скоро сви реферати који су се чули на конференцији (осим реферата В. Василика који није објављен у штампаном виду, али је зато преведен његов текст о конференцији са Руске народне линије, као и интервју српском магазину Печат, који је „руски златоусти“ ђакон, др Владимир Василик дао новинарки Наташи Јовановић – опаска приређивача). Српском читаоцу су позната имена српских учесника конференције, академика доктора Србољуба Живановића, режисера, музејског саветника Симе Брдара и издавача и публицисте Ранка Гојковића. Међу руским ауторима представљени су следећи познати научници и публицисти: један од најбољих савремених православних публициста, директор Центра за етно-конфесионална истраживања Владимир Семенко; историчар и доцент Санктпетербуршког универзитета, ђакон Владимир Василик; историчар, професор Харковског националног универзитета им. В. Н. Каразина Александар Каплин; историчар, доцент Московског државног института међународних односа МИП Русије Олга Четверикова; политиколог, професор Дипломатске академије МИП Русије Анастасија Митрофанова; историчари, специјалисти за историју Србије, научни сарадници Института за славистику Руске академије наука Ана Филимонова и Михаил Јамбајев; филозоф, професор Санктпетербуршког универзитета технологије и дизајна Алексеј Швечиков; књижевник и историчар Павел Тихомиров. * * * После конференције „Православно-католички дијалог после Јасеновца“ донесена је резолуција „Дијалог је могућ тек после дебеатификације „надбискупа геноцида“ Алојзија Степинца“ чији бих текст желео навести у целини због његове велике важности. „Нема истине без љубави ни љубави без истине“ преподобни Јустин Поповић У последње време активиран је православно-католички дијалог. Међутим, његови параметри изазивају разумљиве недоумице код многих православаца, пошто се у тим параметрима прикривају суштинске догматске разлике, а са високих трибина могу се чути тврдње да догмати нису главни и да догматске противуречности могу бити преовладане у „дијалогу љубави“. Тврди се да је главно међу нама и католицима – заједничке моралне вредности, у којима ми можемо наћи јединство. Сличне тврдње изгледају чудно јер морално начело и моралне вредности се оваплоћују у светитељима. А зар 1998. године папа Јован Павле II није беатификовао надбискупа загребачког Алојзија Степинца, уз чије је делатељно учешће извршен геноцид над православним Србима у НДХ 1941-1945. године? Само у систему концентрационих логора Јасеновац уморено је 700 000 људи, међу којима је најмање 500 000 православних Срба који су убијани са посебном суровошћу. Знатан део уморених убијен је хладним оружјем – секли су људска грла специјалним ножевима названим „србосек“, разбијали главе чекићима, резали руке, ноге, прсте, уши, усне, вадили очи, женама секли груди. У свим тим злочинима, активно учешће су узимали представници римокатоличког духовништва. Међународне комисије су утврдиле чињенице о учешћу хиљаду петсто хрватских свештенослужитеља, монаха и монахиња у геноциду који је спроводила НДХ. Алојзије Степинац практично ништа није урадио да би спречио злодејства повереног му клира и пастве. Примећујемо да папа Пије XI практично уопште није реаговао на терор у НДХ иако је практично знао о њему све. Није одлучио крвнике од цркве, а 1949. године је одлучио од цркве све комунисте. И више од тога, примао је усташке делегације у Ватикан, а после рата Католичка црква је такозваним „Пацовским каналима“ омогућила бекство многим хрватским крвницима. Ватикан се у XX и почетком XXI века покајао пред многима, само не пред православнима и не пред Србима. Јован Павле II није нашао времена да посети Јасеновац, да се помоли за стотине хиљада жртава геноцида и да се покаје пред православним српским народом. Следеће године, како саопштавају медији, папа Бенедикт XVI намерава да званично посети Хрватску да би узео учешће у официјелној беатификацији „надбискупа геноцида“. Ми сматрамо да беатификација Алојзија Степинца значи признање одговорности Ватикана за злочине против православних Срба. О каквим тада заједничким моралним вредностима са католицима ми можемо да говоримо? Забринутост изазива то што са православне стране тема Јасеновца уопште није покренута. Говори се о било чему, о заузимању храмова у Украјини, о прозелитизму, само се не говори о најстрашнијем злочину који је имао јарко изражен конфенсионални карактер. Истраживачи исправно говоре о хрватском клерофашизму чија је оштрица била усмерена ка православнима, када је било истребљено на стотине православних свештенослужитеља. Таква небрига је страшна јер говори о нашој духовној заборавности, равнодушности према нашим светињама и може довести до одречења од њих и од стотина хиљада жртава. Надамо се да ће на православно-католичким беседама тема Јасеновца, усташког геноцида и религиозних злочина у Другом светском рату бити постављена са чврстом озбиљношћу и одређеношћу и да такозвани „дијалог“ не може да се наставља док Ватикан не призна злочине из прошлости и дебеатификује Алојзија Степинца. * * * Пре две године на руској телевизији је био организован својевсрстан ТВ шоу „Име Русије“ у коме се бирала најзначајнија личност руске историје. ТВ гледаоцима је предложено да гласају за највећег руског историјског делатника. Ускоро се међутим ТВ шоу претворио у истински општенационални догађај, који су пратили милиони гледалаца у земљи. У резултату гласања, за најпопуларнију историјску личност Русије изабран је свети благоверни велики кнез Александар Невски, кога је јавности представио митрополит Кирил, који је ускоро изабран за новог руског патријарха. Тај ТВ шоу је праћен у широком информативном дијапазону руских средстава јавног информисања и многи аналитичари су приметили да нису очекивали победу светог благоверног кнеза, упркос његовој великој популарности у народу, али је та победа веома индикативна. Јер његово име симболише руско супротстављање експанзији авангардних западних одреда – шведских и немачких рицара, који су по благослову римског понтифика истребљивали руске „шизматике“. И симболише не само супротстављање, него и победу - над Швеђанима на Неви и над Тевтонцима на Чудском језеру. (Последња је у историји позната као „Ледна погибија“.) Свети благоверни кнез Александар Невски, који је одбацио предлог изасланика римског папе да узме из руку понтифика круну у замену за прихватање римокатолицизма, протерао је католичког амбасадора изван граница своје земље. Он је одбранио духовну независност Русије, поклонивши се пред спољном влашћу Орде. Тај избор светог кнеза предодредио је будући препород Русије и претварање конгломерата словенских књажевстава у највећу државу на планети. Свети благоверни велики кнез Александар Јарославич Невски указује и нама пут и образац понашања у данашњим условима, када и руском и српском народу прети духовно поробљавање. Томе је и Србе учио њихов свети Сава. Они су учили да бране светиње вере. Ако ми успемо да одбранимо наше светиње, у нашим народима ће се сачувати шансе на препород. Јер се око светиња окупљају људи који ће у пуном смислу те речи постати народ, то јест једно тело с једним духом, једна заједница спремна да чак и пред претњом лишавања живота одбрани своје светиње. Ако не сачувамо своју самобитност – утопићемо се у мешавину безбожног глобализма, куда корацима од седам миља хрли дехристијанизовани Запад, за чији се реп прикачио и Ватикан. Савез са Ватиканом је страшна саблазан за православну Цркву, за народе православне цивилизације. Надам се да ће књига „Православно-католички дијалог после Јасеновца“ помоћи да боље уочимо ту саблазан и да ће нас мотивисати да преодолимо тој саблазни. С руског превео: Ранко Гојковић Анатолиј Степанов, рођен 1961. године у Нижњем Кубану (Брјанска област), историчар, главни и одговорни уредник Православне информативне агенције „Руска народна линија“ која је била један од организатора ове конференције. На Далекоисточном универзитету у Владивостоку 1983. године дипломирао на историјском факултету, а 1993. године завршио аспирантуру на Петроградском универзитету на катедри за историју Русије. Бави се истраживањем идеологије руског конзерватизма. Био је сарадник у прес служби Митрополита санктпетербуршког и ладошког Јована (Сничева), учествовао је у стварању низа православно-патриотских организација. Био је уредник часописа „Руски православни патриота“, научни уредник издавачке куће „Царско дело“, а од 2004. године је главни уредник Руске линије (данас Руска народна линија). Аутор је књиге „Црна сотна - поглед после столећа“ а у „Великој енциклопедији руског народа“ приредио је (заједно са Олегом Платоновим) том „Руски патриотизам“. Живи и ради у Петрограду. Линкови: Рецензија коју је написао Владимир Димитријевић, објављено у Печату, марта 2011. (http://www.pecat.co.rs/2011/03/hriscanski-koreni-evrope-poseceni-su-u-jasenovca/) Наслов: Православно - католички дијалог, после Јасеновца Издавач: Samostalni izdavač Ranko Gojković Страна: 260 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 14.5x20.5 cm Година издања: 2011 ИСБН: 978-86-913003-3-3

Уз светог Антонија Великог и пустињске оце чије су изреке записане у Старечнику, дело светог Макарија Египатског - кога је православна Црква прозвала Великим - представља један од стубова на којима почива духовност Цркве од Истока. Објављујући, по први пут на српском језику, дела овог светилника Христовог, верујемо да ће она помоћи многима да нађу пут истинске побожности који води у живот вечни. Највећи српски учитељи од Светог Саве до оца Јустина Поповића надахњивали су се учењем светог Макарија и трудили се да испуне оно што је он завештао свим православним хришћанима. САДРЖАЈ СВЕТИ МАКАРИЈЕ ВЕЛИКИ ДУХОВНЕ БЕСЕДЕ 1. Алегоријско тумачење виђења које описује пророк Језекиљ, 7 2. О царству таме, тј. греха, и о томе да једино Бог може да нас отргне од таме и да нас избави од робовања нечастивом кнезу, 16 3. О томе да би браћа међусобно требало да живе у чистоти, простодушности, љубави и миру, а да борбу и битку воде само са унутрашњим помислима, 19 4. Да би се хришћани удостојили небеских похвала од Бога и анђела, морају пажљиво и брижљиво водити своју борбу у арени овога света, 23 5. Велика је разлика међу хришћанима и људима овога света: једни, имајући у себи духа света, у срцу и у уму свезани су земаљским оковима, док други желе љубав небеског Оца и једино Њега имају за предмет свих својих жеља, 39 6. Требало би да се они, који желе да угоде Богу, моле у миру, безмолвију, кроткости и премудрости како не би, молећи се нападно гласно, свима постали саблазан. У овој беседи налазе се два питања: Да ли су престоли и венци вештаствене творевине? Шта означава дванаест престола Израиљевих?, 55 7. О Христовом снисхођењу према човеку. Ова беседа такође садржи у себи неколико питања и одговора, 59 8. О томе шта се догађа са хришћанима у време док творе молитву и о мерама савршенства, тј. о томе могу ли хришћани да достигну савршену меру, 63 9. О томе да се Божија обећања и пророштва испуњавају у различитим испитивањима и искушењима, и да се од искушења нечастивога избављају они који су привржени јединоме Богу, 67 10. О томе да се дарови божанске благодати чувају и умножавају смиреноумљем и усрдношћу, а да се губе гордошћу и нерадом, 73 11. О томе да је сила Светога Духа у човечијем срцу слична огњу; још о ономе што нам је потребно за разликовање помисли које се појављују у срцу, а такође и о мртвој змији коју је Мојсеј приковао на врх дрвета и која је послужила као праобраз Христа. У овој беседи садрже се два разговора: један је разговор Христа са злобним сатаном, а други разговор грешника са сатаном, 76 12. О Адамовом стању пре него што је преступио Божију заповест и након што је изгубио и свој сопствени и небески лик. Ова беседа садржи неколико веома корисних питања, 85 13. О томе какав плод Бог захтева од хришћана, 94 14. О томе да они, који су Богу посветили помисли и ум, чине то у нади да ће се просветлити очи њиховог срца, да Бог такве удостојава да у светости и највећој чистоти приступе Св. Тајнама и дарује им Своју благодат; такође и о томе шта би требало да чинимо ми, који желимо да добијемо неко од небеских добара и најзад о томе да су апостоли и пророци слични сунчевим лучама које пролазе кроз прозор. Осим тога, беседа поучава и томе шта је сатанска а шта анђелска земља - јер су обе неопипљиве и невидљиве, 95 15. Ова беседа садржи у себи опширно учење о томе, како би душа требало да у светости, непорочности и чистоти обитава пред својим Жеником - Исусом Христом, као и нека веома поучна питања - на пример, о томе, да ли ће сви удови устати приликом васкрсења, али и многа друга - о злу, о благодати, о слободној вољи, о достојанству људскога рода, 99 16. О томе да су духовни људи подложни искушењима и недаћама које потичу од првородног греха, 125 17. О духовном помазању и слави хришћана и о томе да нам је без Христа немогуће да се спасемо или да постанемо причасници вечног живота, 133 18. О благу хришћана, односно о Христу и о Светоме Духу Који их на различите начине води ка достизању савршенства, 141 19. Хришћани који желе да напредују и узрастају дужни су да себе приморају на све што је добро, да би се избавили од греха који живи у њима и да би се испунили Светим Духом, 146 20. Једино Христос, истински исцелитељ унутрашњег човека, може да исцели душу и да је украси одеждом благодати, 152 21. Хришћанину предстоји двострука битка, унутрашња и спољашња; ова друга се састоји у удаљавању од земаљских разонода, док се прва одвија у срцу и води се с помислима на које нас наводе нечисти духови, 156 22. О двојаком стању оних што одлазе из овог живота, 159 23. Као што царски и скупоцени бисер могу да носе само они који су се родили од царског семена, тако и небески бисер могу да носе само чеда Божија, 160 24. Стање хришћана слично је трговини и квасцу. Као што трговци сабирају земаљску добит, тако и хришћани сабирају помисли, расејане по овом веку. И као што се од квасца укисели све тесто, тако и греховни квасац прониче у васцели Адамов род, али Христос у верне душе полаже небески квасац доброте, 162 25. Ова беседа говори о томе да ниједан човек, уколико није укрепљен Христом, није у стању да надвлада искушења нечастивога и показује да је неопходно да жудимо за божанственом славом; осим тога, она поучава да смо посредством Адамове непослушности почели да робујемо телесним страстима, и од овог ропства избављамо се тајном Крста; најзад, ова беседа показује колико је велика сила суза и божанског огња, 166 26. О достојанству, скупоцености, сили и делању бесмртне душе и о томе како душу искушава сатана, и како се она избавља од искушења. Овде су додата и нека веома поучна питања, 172 27. Овом беседом завршава се опширно расуђивање започето у претходној, а говори о достојанству и стању човека-хришћанина; она поучава многим корисним стварима везаним за слободну вољу, присаједињујући томе и нека питања, испуњена божанственом мудрошћу, 185 28. У овој беседи описује се и оплакује несрећа душе, јер услед греха Господ не обитава у њој; такође се говори о Јовану Крститељу, тј. да нико од рођених од жена није већи од њега, 197 29. Дељење благодати људском роду Бог извршава двојако, с тим што ће на праведном суду тражити њене плодове, 201 30. Да би ушла у Царство Божије, душа мора да се роди од Светога Духа, и о томе на који се начин ово догађа, 205 31. Верујући треба да се измени у свом уму и да у Богу сабере све помисли, у чему се заправо и састоји целокупно служење Богу, 210 32. Слава хришћана већ сада обитава у њиховим душама, а у време васкрсења она ће се показати и прославиће тела, према мери њиховог благочашћа, 214 33. Морамо се непрестано и усрдно молити Богу, 220 34. О слави хришћана које ће се [те славе] о васкрсењу удостојити њихова тела, просветивши се заједно са душама, 222 35. О старој и новој суботи, 224 36. О двојаком васкрсењу душе и тела, и о различитој слави васкрслих, 226 37. О рају и духовном закону, 227 38. Потребно нам је много пажње и расуђивања да бисмо препознали истинске хришћане и онога ко је истински хришћанин, 233 39. Због чега нам је Бог дао божанско Писмо?, 236 40. О томе да су све врлине, али и сва рђава дела, међусобно повезане и да, као карике у ланцу, зависе једне од других, 237 41. Веома су дубоке тајне одаје душе, која постепено узраста и у благодати и у пороцима, 241 42. Човека ка савршенству, или ка ономе што му шкоди, не води оно спољашње, него оно унутрашње, односно, или Дух благодати, или дух злобе, 243 43. О напредовању човека хришћанина, чија сва сила зависи од срца, а што се овде и описује у разним примерима, 245 44. О томе какву промену и какво обнављање у човеку хришћанину извршава Христос, Који исцељује душевне страсти и болести, 250 45. О томе да човека може да излечи једино долазак Христов, а не неко умеће или богатство овога света. У овој беседи указује се на велико сродство човека са Богом, 255 46. О разлици између речи Божије и речи света, између чеда Божијих и чеда овога света, 259 47. Алегоријско тумачење онога што се догађало под Законом, 262 48. О савршеној вери у Бога, 270 49. Нема довољно разлога да се човек одрекне наслада овога света уколико неће учествовати у блаженству онога века, 273 50. Бог чудотвори у светима Својим, 276 НОВОПРОНАЂЕНЕ БЕСЕДЕ СВЕТОГ МАКАРИЈА ЕГИПАТСКОГ Прва беседа, 281 Друга беседа, 285 Трећа беседа, 290 Четврта беседа, 293 Пета беседа, 297 Шеста беседа, 300 Седма беседа, 304 Осма беседа, 312 Девета беседа, 316 Десета беседа, 324 Једанаеста беседа, 328 Дванаеста беседа, 331 Тринаеста беседа, 334 Четрнаеста беседа, 339 Петнаеста беседа, 344 Шеснаеста беседа, 346 Седамнаеста беседа, 357 Осамнаеста беседа, 360 Деветнаеста беседа, 364 Двадесета беседа, 366 Двадесет прва беседа, 370 Двадесет друга беседа, 373 Двадесет трећа беседа, 376 Двадесет четврта беседа, 382 Двадесет пета беседа, 384 Двадесет шеста беседа, 391 Двадесет седма беседа, 394 Двадесет осма беседа, 400 Наслов: Свети Макарије Велики: Духовне беседе Издавач: Образ светачки Страна: 416 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 15 x 21 cm Година издања: 2016 ИСБН: 978-86-84595-67-8

Tvrdi povezIzdavač Naprijed ZagrebПаул Томас Ман (нем. Paul Thomas Mann; Либек, 6. јун 1875 — Цирих, 12. август 1955) био је немачки романописац и приповедач, добитник Нобелове награде за књижевност 1929. године.Манов рад је утицао на многе касније ауторе, укључујући Хајнриха Бела, Џозефа Хелера, Јукиа Мишиму, и Орхана Памука.[1][2]БиографијаДетињство и школовањеРођен је у немачком граду Либеку 6.јуна, у старој и угледној трговачкој породици. Био је друго од петоро деце трговца Томаса Јохана Хајнрифа Мана и Јулије де Силва Брунс, пореклом Јужноамериканке. Његов старији брат Хајнрих, који ће и сам постати писац, рођен је 1871. године. Имао је и два млађа брата, Карла и Виктора и сестру Јулију.[3]Похађао је гимназију `Katherineum` у Либеку, али су га много више од школе интересовали музика, читање и писање. Прве књижевне покушаје, по угледу на Хајнеа на којима се потписао са Паул Томас, објавио је у гимназијском часопису Der Frühlingssturm (Пролећна олуја) који је сам уређивао.[4]У раном детињству живео у добростојећој породици, али се то мења после очеве смрти 1891. године. Породица се сели у Минхен, док је Томас остао да заврши школу у Либеку.Пошто се придружио породици у Минхену, током 1894. и 1895. на Високој техничкој школи у том граду слуша предавања из историје уметности, историје књижевности и економије.[5] У том периоду објављује и прву запажену новелу у часопису Двадесети век који је уређивао његов брат Хајнрих.[3]ПородицаГодине 1905. оженио се са Катјом Прингсхајм, кћерком минхенског професора математике.[6] Катја и Томас ће имати шесторо деце, од којих ће нека, као Клаус, кренути очевим стопама и послати књижевници. Поред Клауса, Манови су имали и кћерке Ерику, Монику и Елизабету, и синове Готфрида и Михаела.Одлазак из НемачкеТоком Првог светског рата Томас Ман је због политичких ставова дошао у сукоб са братом Хајнрихом. Непосредан повод за нетрпељивост било је објављивање Мановог текста Фридрих и велика коалиција (Friedrisch und die grosse Koalition) у којем је бранио немачку политику.Ипак, две деценије касније, у време успона Хитлера, Ман увиђа опасност од нацизма и држи 1929. године говор који је 1930. године објављен под називом Апел разуму (Ein Appell an die Vernunft). Када је током 1933. године, заједно са супругом путовао по Европи и држао предавања, син Клаус и кћерка Ерика му шаљу упозорење да се више не враћа. Кућа Манових је конфискована; тада је и донета одлука о депортацији Манових у логор Дахау.[3]Манови се задржавају у Швајцарској, у малом месту близу Цириха. Од 1934. Ман путује више пута у Америку где држи предавања, да би коначно постао професор на Принстону 1938. године.Живот у Америци и повратак у ЕвропуУ Америци је Ман прихваћен као славни европски емигрант. Убрзо се цела породица окупила у Америци и потом преселила и Лос Анђелес. Званично Ман постаје амерички држављанин 1944. године. Током 40-их држи више говора против нацизма, који су објављени 1944. године.После рата, године 1952, прелази поново у Швајцарску. До краја живота путује и држи предавања. На путу за Холандију 1955. се разболео, те је хитно пребачен у болницу у Цириху, где је умро 12. августа.Књижевни радПочециМан је у гимназији објавио своје књижевне првенце (Визија), а 1893. и 1894. прве новеле: Посрнула (Die Gefallene) и Воља за срећу (Der Wille zum Glück). Убрзо потом (1898) објављена је и његова прва збирка новела Мали господин Фридеман (Der kleine herr Friedemann). `Јунаци ових кратких прича обично су људи настраних ћуди, људи издвојени из друштва, затворени у себе и у своју усамљеност (...)` [4] На тај начин Ман је у својим првим радовима најавио и прву велику тему која ће обележити његова најзначајнија дела: положај уметника у друштву.Романи и новелеВећ у раној младости започео је рад на првом захтевнијем делу које је у почетку требало да буде обимнија новела - Буденброкови (Buddenbrooks, 1901) Ипак, дело је нарасло у велики породични роман аутобиографског карактера, који кроз неколико генерација прати судбину једне либечке грађанске породице. Нобелова награда коју је добио 1929. године, како је наведено на повељи, додељена му је управо за овај роман.[7]Године 1903. објављена је друга Манова збирка новела под називом Тристан у којој се појавила и новела Тонио Крегер. Тема Тристана је антагонизам између уметности и живота, а иста проблематика ће чинити основ новеле Тонио Крегер: `Док је у Тристану тај антагонизам добио комично-сатирично решење, овде је оно лирски суморно (...) У Тонију Крегеру Ман је први пут свесно искористио музику као средство језичког уобличавања, применио технику `лајтмотива`, стилског понављања и варирања.`[8]Манов рани стваралачки период, обележен пре свега новелистичким радом, завршава се делом Смрт у Венецији које је објављено 1912. године. У овој новели поново се приказује однос уметности и живота, али и `проблематична природа уметникова`.[8]Зрелим периодом Мановог стваралаштва доминира свакако велики роман Чаробни брег који је завршен 1924. године. Непосредну инспирацију за настанак романа Ман је доживео када је 1912. године посетио своју супругу Катју која се лечила у санаторијуму у Давосу. Лично и интензивно искуство боравка у изолованом лечилиштву Ман је инкорпорирао у јунака Ханса Касторпа, тако градећи сложену целину у којој брег постаје симбол целокупне судбине човека: `Чаробни брег представља велику композицију људских односа и идеја епохе, васпитни роман времена.`[9]Ман и Аница Савић РебацУ Универзитетској библиотеци `Светозар Марковић` у Београду чува се једно драгоцено сведочанство о кореспонденцији између Томаса Мана и Анице Савић Ребац, класичног филолога, преводиоца и есејисте. Наиме, Аница Савић је интензивно преводила дела модерних немачких аутора, као и значајне новеле Томаса Мана и одломак Чаробног брега. Поред тога објавила је више луцидних есеја и критичких приказа, приближивши тако немачког романсијера српском читалаштву.Од посебне је важности чињеница да се Аница Савић дописивала са Маном, али је сачувано свега једно писмо из 1929. године које је Ман упутио Аници док је живела у Скопљу. У писму се Ман захваљује на примерцима њених превода новела Тонио Крегер, Тристан и Смрт у Венецији. Њихова кореспонденција довела је и до сарадње и међусобног утицаја. Наиме, Ман је користио неке теме из Аничиног текста `Kallistos` за роман Јосиф и његова браћа. Објавивши овај текст у Wiener Studien, она је 1937. године послала сепарат Ману који га је пажљиво ишчитао, бележећи своје коментаре на маргинама4/36

Uvek dinamičan odnos koji se razvijao između Crkve i države imao je značajan uticaj na razvoj crkvenih struktura, kao i na odnose unutar crkvenih zajednica. Time se vremenom menjala slika o samom identitetu crkvenih struktura, njihovoj važnosti, ali i samosvesti članova Crkve. Ovako složeni odnosi zahtevaju da budu razloženi kako bismo bili u mogućnosti da razlučimo šta je to trajno, a šta prolazno i nestalno u crkvenom životu. Dugo vremena su postojala u pogledu na ova pitanja takoreći samo dva polarizovana pristupa − s jedne strane, tendencija da se celokupno pitanje crkvenih struktura objasni i vrednuje teološki, dok s druge strane postoji odbijanje da se u istoriji i kanonskom nasleđu Pravoslavne Crkve ne prepozna ili potvrdi ništa drugo osim pukih istorijskih činjenica. Istovremeno, pojedini teološki problemi pokazali su svoju dvostruku narav, a da nisu bili dovoljno uočeni u ranijim istraživanjima. Pažnja rada je usmerena na one značajne istorijske momente koji su bili čvorišta u kojima se očitava promena, koja nadalje usmerava crkveno samorazumevanje u odnosu prema svetu i prema sebi. Trenutna situacija u pravoslavnom svetu pokazuje tendencije rastućih antagonizama i podela. Čini se da su ovi procesi započeti mnogo ranije, a u njihovoj srži stoji nejasna politička teologija, kao i razumevanje odnosa između Boga i sveta, koja bi, kao posledicu jednog racionalnijeg i jasnijeg pristupa, iznedrila plan u vezi sa delovanjem Crkve u okvirima unutar pravoslavnog ali i međureligijskog dijaloga. Rana bogoslovska istorija hrišćanstva pokazuje nam nastojanje Crkve da načini otklon u svom strukturiranju u odnosu na društvene vrednosti koje su bile reprezenti imperijalne politike. Već kod apostola Pavla vidimo pokušaj da se događaj Crkve utemelji u novom kvalitetu odnosa među članovima crkvene zajednice. Pavle kreira jasnu uslovljenost između kvaliteta odnosa unutar crkvene zajednice i svetotajinske prirode Crkve. Naporedo sa tim, ili nešto kasnije, pratimo kretanje bogoslovlja u pravcu izgradnje novog pogleda koji će crkvene strukture, preuzete iz Starog Zaveta, sjediniti sa idejama društvenih vrednosti Rimske imperije. Na taj način, došlo je do fuzije između društvenih ideala oličenih u Imperiji i teoloških vrednosti koje svoje trajanje imaju od vremena Mojsija i Starog Zaveta. Neprijateljstvo države prema ranom hrišćanstvu sprečilo je da ne dođe do bržeg sjedinjenja Crkve i države, tj. jasnijeg teološkog obrazloženja uloge države za hrišćanstvo. Protivljenje, antagonizam i otvoreni progoni prvobitne Crkve od Rimske imperije učinili su da dijalektika međuodnosa u ranom hrišćanstvu varira na osi prihvatanja – odbacivanja. Četvrti vek donosi kvalitativnu promenu u odnosima Crkve i države. Ovaj nagli zaokret Imperije prema hrišćanstvu zahtevaće novi i kreativniji pristup bogoslovlju koje će potom kreirati alat za razumevanje uspostavljenih odnosa. I upravo su te nove relacije i bogoslovske interpretacije dovele do razvoja strukturalnog organizovanja Crkve. Prevrednovanje političke činjenice države, kao i odnos koji može imati prema Crkvi u novonastalim okolnostima, pokazao se ne samo neophodnim nego i umnogome definišućim, zahtevajući odgovore na pitanje: U kom odnosu stoji država prema Crkvi? Hrišćanski vladar, koji je sada postao nova stvarnost, zajedno sa hrišćanskom imperijom, otkrio je nove horizonte za Crkvu, u kojima ona pronalazi svoju ulogu da se stara i radi na ideji „opšteg dobra“. Ideja „opšteg dobra“, za koju će jedina odgovorna osoba biti sâm imperator, postaje argument za Crkvu da učestvuje i sarađuje na izgradnji ove vizije. Prirodna posledica ovih izmena biće i administrativne promene unutar strukture Crkve, koje će se spontano saobražavati Imperiji i njenim strukturama. Međutim, posledice ovog procesa „saobražavanja“ ne tiču se samo nove stvarnosti, nego će biti i proizvod političke teologije od vremena Jevsevija Kesarijskog. Njegova teologija, kao pozadina na platnu administrativnih odnošenja, uspostaviće uzuse za buduća razumevanja koja će racionalizovati odnose Imperije i Crkve kroz vekove koji dolaze. Dramatična transformacija će nastati od vremena pada Vizantijskog carstva i uspostavljanja Osmanske države, kao i drugih političkih i društvenih faktora, posebno od 16. veka. U ovom pomeranju na istorijskoj sceni, gde više nema pravoslavnog cara i hrišćanske imperije, sve manje postaje važna koncepcija „opšteg dobra“, a dominantan postaje interes za očuvanjem, opstankom, ili, kako neki to nazivaju − „teologija preživljavanja“. Teologija preživljavanja, u kombinaciji sa novom političkom klimom u Evropi, ojačava svest o potrebi da se partikularni interesi Crkve postave sada kao glavni cilj nauštrb ideje opšteg dobra. Istorijske i političke turbulencije zamagliće jasnije vizije strukturalne Crkve prema svetu jer će prevlast zauzimati interesi pojedinih jerarhija. Ovaj rascep u sagledavanju istorijskih događaja biće nam zanimljiv kada budemo interpretirali interakciju između jerarhije i političkih struktura. Ukoliko pojedine događaje budemo sagledavali iz vizure „opšteg dobra“, videćemo da oni zadobijaju potpuno nov smisao u odnosu na dosadašnja tumačenja koja su bila uslovljena motivima pojedinih crkvenih struktura. Takva pojedinačna tumačenja crkvenih događaja često su insistirala na svojoj vrednosti univerzalnih tumačenja. U ovom kontekstu, ideje o „pentarhiji“, „tetrarhiji“, „miletarhiji“, kao i strukture „autokefalije“ postaju samo figure u kompleksnoj igri sa značajnim političkim implikacijama i bogoslovskim tumačenjima. Cilj nam je bio da kroz značajne momente crkvenih i istorijskih događaja predstavimo isprepletanost mnogostrukih faktora, političkih kretanja, kao i primene prilagođenog, odnosno oportunog bogoslovlja, kako bi se objasnile i usmerile ideje crkvenog organizovanja i pojedinačnih interesa. U svemu tome, kao osnovna potka crkvenih struktura, kanonsko predanje Crkve je korišćeno na jedan anahron način, izostavljajući da se istakne njegova politička uslovljenost faktorima koji više ne postoje. Sabor na Kritu (2016) bio je jedan od poslednjih pokušaja da se pokaže vidljivo jedinstvo pravoslavnog sveta. Međutim, kako po izboru tema, a tako i po karakteru, nije uspeo da odgovori na izazove koji su stavljeni pred njega u onoj meri koliko se to od njega očekivalo. To svakako otkriva i nemogućnost da se izađe iz paradigme prošlih vremena u pokušaju da se nađu nova rešenja. Načelno govoreći, neophodno je da kanonsko nasleđe Crkve interpretiramo na takav način kako bi ono bilo merodavno za savremene probleme, u svetlu sasvim novih odnosa između Crkve i političkih struktura. U istraživanju svega pomenutog neophodno je početi od identiteta Crkve i Njene uloge u svetu. Ali, početi od identiteta Crkve znači razviti i pojasniti identitet episkopa u početku, i njegov odnos prema zajednici koju je predstavljao. Ovaj suštinski identifikator polazište je promišljanja o pojavi samog strukturalnog organizovanja Crkve. Ukoliko je u vreme antike politika podrazumevala borbu za ideju opšteg dobra, ideju na koju se naslanjala i politička teologija rane Crkve, čini se da je eklisijalna stvarnost danas pred iskušenjem da doživljava politiku kao pitanje instrumentalizacije prestiža. Prisutna je dezorijentisanost koje će uvek težiti povratku na one ideje koje se vekovima čine kao ideal u životu istorijskog hrišćanstva, poput ideje simfonije. Ovaj povratak u prošlost moguć je samo ukoliko se i dalje veruje da je izvodljivo obnoviti Rimsku imperiju iz vremena Justinijana. Svrsishodnost rekonstrukcije ne samo da nema utemeljenje, već provocira zapitanost koliko su hrišćanske vrednosti uistinu našle svoj najbolji izraz u takvoj jednoj političkoj paradigmi, koliko god nam ona bila emotivno prijemčiva i draga. Sa svoje strane, Crkva ima obavezu da odgovori na savremene izazove, što podrazumeva davanje bogoslovskog tumačenje za ulogu laika u Crkvi, kao i snažniji otklon od državnog aparata kako bi sačuvala svoje eshatološko biće. Bilo bi veoma negativno da, u okvirima Crkve, episkopi postanu samo izraz svojih ličnih interesa, dok laici, a neretko i klir, postaju marginalna struktura, van integralnog vidokruga njihove brige. Upravo sva ova pitanja pokreću i nedoumice u vezi sa identitetom Crkve, njene politike i odnosa sa državom. Sigurno je da će pokušaji da se pojasne identitetska pitanja u vezi sa Crkvom, kao i crkvena politika, biti značajni za razlikovanje i određivanje crkvenog delovanja u istoriji. Nikolaj Afanasjev je, u prošlom veku, razvijao „evharistijsku eklisiologiju“, o kojoj se mnogo raspravljalo, a koja je nastala iz njegovog detaljnog proučavanja pretkonstantinovske Crkve. Kroz zaključke do kojih je došao počeo je da se pita koliko su, zapravo, svi oni strukturalno određujući činioci pravoslavlja, koji su deo sadašnje preokupacije, uistinu jedine legitimne teme – teme poput autokefalnosti, sabora, diptiha, primata i sl. Posle uočavanja snažnog uticaja države na crkvenu terminologiju, on je zaključio da ideje poput „jedan grad – jedan episkop“ nisu uopšte bile relevantne za ranu Crkvu. Zapazio je da su eklisiološke strukture nužno pretrpele administrativnu imperijalizaciju nakon uspostavljanja Crkve kao državne strukture u okvirima Rimske imperije, te zbog toga im nedostaje reinterpretacija u svetlu evharistijske eklisiologije, čime je neophodno izvesno pomeranje crkvenog života naniže, od nadeparhijskih struktura ka eparhijama i parohijama, i od kancelarija, birokratije i sinoda ka oltaru. Afanasjev nije predložio precizne alternative sadašnjoj eklisiologiji Crkve sa njenom piramidalnom strukturom, ali je umesto toga naglasio ulogu parohije i laika, kao što je potvrdio i centralno mesto služenja Evharistije u strukturi Crkve. I ova studija neće biti u mogućnosti da pruži precizne alternative sadašnjoj eklisiološkoj stvarnosti, ali će svakako pokazati pravce novih kretanja koji se mogu zauzeti kako bi Crkva postala autentična u svom pozivu da svedoči alternativno postojanje u današnjem svetu. To podrazumeva osnaživanje članova Crkve, laika i klira, da u potpunosti učestvuju u Njenom životu i misiji. Carstvo Božije podrazumeva slobodan odgovor svakog pojedinca na Hristov poziv. Crkva, kao Telo Hristovo, pozvana je da svedoči Hrista na najbolji mogući način, upravo kroz povećanje prostora slobode za pojedinca u njegovom iskazu prema Hristu, prihvatajući i pozitivan i negativan odgovor. Iz ovoga postaje jasno da se etos hrišćanstva ne može sačuvati kroz instrumentalizaciju Crkve od strane države ili kroz koketiranje sa političkim strukturama koje u svom arsenalu imaju snagu prinude i moći. Posledica naše vernosti Hristu, Njegovoj ljubavi i brizi za svakog čoveka ponaosob, biće crkvena dinamika staranja za laike, za strukturu Crkve koja će meriti svoju identifikaciju sa Hristom merom uvećanja prostora slobode za pojedince. Uvod autora Uvek dinamičan odnos koji se razvijao između Crkve i države imao je značajan uticaj na razvoj crkvenih struktura, kao i na odnose unutar crkvenih zajednica. Time se vremenom menjala slika o samom identitetu crkvenih struktura, njihovoj važnosti, ali i samosvesti članova Crkve. Ovako složeni odnosi zahtevaju da budu razloženi kako bismo bili u mogućnosti da razlučimo šta je to trajno, a šta prolazno i nestalno u crkvenom životu. Dugo vremena su postojala u pogledu na ova pitanja takoreći samo dva polarizovana pristupa − s jedne strane, tendencija da se celokupno pitanje crkvenih struktura objasni i vrednuje teološki, dok s druge strane postoji odbijanje da se u istoriji i kanonskom nasleđu Pravoslavne Crkve ne prepozna ili potvrdi ništa drugo osim pukih istorijskih činjenica. Istovremeno, pojedini teološki problemi pokazali su svoju dvostruku narav, a da nisu bili dovoljno uočeni u ranijim istraživanjima. Pažnja rada je usmerena na one značajne istorijske momente koji su bili čvorišta u kojima se očitava promena, koja nadalje usmerava crkveno samorazumevanje u odnosu prema svetu i prema sebi. Trenutna situacija u pravoslavnom svetu pokazuje tendencije rastućih antagonizama i podela. Čini se da su ovi procesi započeti mnogo ranije, a u njihovoj srži stoji nejasna politička teologija, kao i razumevanje odnosa između Boga i sveta, koja bi, kao posledicu jednog racionalnijeg i jasnijeg pristupa, iznedrila plan u vezi sa delovanjem Crkve u okvirima unutar pravoslavnog ali i međureligijskog dijaloga. Rana bogoslovska istorija hrišćanstva pokazuje nam nastojanje Crkve da načini otklon u svom strukturiranju u odnosu na društvene vrednosti koje su bile reprezenti imperijalne politike. Već kod apostola Pavla vidimo pokušaj da se događaj Crkve utemelji u novom kvalitetu odnosa među članovima crkvene zajednice. Pavle kreira jasnu uslovljenost između kvaliteta odnosa unutar crkvene zajednice i svetotajinske prirode Crkve. Naporedo sa tim, ili nešto kasnije, pratimo kretanje bogoslovlja u pravcu izgradnje novog pogleda koji će crkvene strukture, preuzete iz Starog Zaveta, sjediniti sa idejama društvenih vrednosti Rimske imperije. Na taj način, došlo je do fuzije između društvenih ideala oličenih u Imperiji i teoloških vrednosti koje svoje trajanje imaju od vremena Mojsija i Starog Zaveta. Neprijateljstvo države prema ranom hrišćanstvu sprečilo je da ne dođe do bržeg sjedinjenja Crkve i države, tj. jasnijeg teološkog obrazloženja uloge države za hrišćanstvo. Protivljenje, antagonizam i otvoreni progoni prvobitne Crkve od Rimske imperije učinili su da dijalektika međuodnosa u ranom hrišćanstvu varira na osi prihvatanja – odbacivanja. Četvrti vek donosi kvalitativnu promenu u odnosima Crkve i države. Ovaj nagli zaokret Imperije prema hrišćanstvu zahtevaće novi i kreativniji pristup bogoslovlju koje će potom kreirati alat za razumevanje uspostavljenih odnosa. I upravo su te nove relacije i bogoslovske interpretacije dovele do razvoja strukturalnog organizovanja Crkve. Prevrednovanje političke činjenice države, kao i odnos koji može imati prema Crkvi u novonastalim okolnostima, pokazao se ne samo neophodnim nego i umnogome definišućim, zahtevajući odgovore na pitanje: U kom odnosu stoji država prema Crkvi? Hrišćanski vladar, koji je sada postao nova stvarnost, zajedno sa hrišćanskom imperijom, otkrio je nove horizonte za Crkvu, u kojima ona pronalazi svoju ulogu da se stara i radi na ideji „opšteg dobra“. Ideja „opšteg dobra“, za koju će jedina odgovorna osoba biti sâm imperator, postaje argument za Crkvu da učestvuje i sarađuje na izgradnji ove vizije. Prirodna posledica ovih izmena biće i administrativne promene unutar strukture Crkve, koje će se spontano saobražavati Imperiji i njenim strukturama. Međutim, posledice ovog procesa „saobražavanja“ ne tiču se samo nove stvarnosti, nego će biti i proizvod političke teologije od vremena Jevsevija Kesarijskog. Njegova teologija, kao pozadina na platnu administrativnih odnošenja, uspostaviće uzuse za buduća razumevanja koja će racionalizovati odnose Imperije i Crkve kroz vekove koji dolaze. Dramatična transformacija će nastati od vremena pada Vizantijskog carstva i uspostavljanja Osmanske države, kao i drugih političkih i društvenih faktora, posebno od 16. veka. U ovom pomeranju na istorijskoj sceni, gde više nema pravoslavnog cara i hrišćanske imperije, sve manje postaje važna koncepcija „opšteg dobra“, a dominantan postaje interes za očuvanjem, opstankom, ili, kako neki to nazivaju − „teologija preživljavanja“. Teologija preživljavanja, u kombinaciji sa novom političkom klimom u Evropi, ojačava svest o potrebi da se partikularni interesi Crkve postave sada kao glavni cilj nauštrb ideje opšteg dobra. Istorijske i političke turbulencije zamagliće jasnije vizije strukturalne Crkve prema svetu jer će prevlast zauzimati interesi pojedinih jerarhija. Ovaj rascep u sagledavanju istorijskih događaja biće nam zanimljiv kada budemo interpretirali interakciju između jerarhije i političkih struktura. Ukoliko pojedine događaje budemo sagledavali iz vizure „opšteg dobra“, videćemo da oni zadobijaju potpuno nov smisao u odnosu na dosadašnja tumačenja koja su bila uslovljena motivima pojedinih crkvenih struktura. Takva pojedinačna tumačenja crkvenih događaja često su insistirala na svojoj vrednosti univerzalnih tumačenja. U ovom kontekstu, ideje o „pentarhiji“, „tetrarhiji“, „miletarhiji“, kao i strukture „autokefalije“ postaju samo figure u kompleksnoj igri sa značajnim političkim implikacijama i bogoslovskim tumačenjima. Cilj nam je bio da kroz značajne momente crkvenih i istorijskih događaja predstavimo isprepletanost mnogostrukih faktora, političkih kretanja, kao i primene prilagođenog, odnosno oportunog bogoslovlja, kako bi se objasnile i usmerile ideje crkvenog organizovanja i pojedinačnih interesa. U svemu tome, kao osnovna potka crkvenih struktura, kanonsko predanje Crkve je korišćeno na jedan anahron način, izostavljajući da se istakne njegova politička uslovljenost faktorima koji više ne postoje. Sabor na Kritu (2016) bio je jedan od poslednjih pokušaja da se pokaže vidljivo jedinstvo pravoslavnog sveta. Međutim, kako po izboru tema, a tako i po karakteru, nije uspeo da odgovori na izazove koji su stavljeni pred njega u onoj meri koliko se to od njega očekivalo. To svakako otkriva i nemogućnost da se izađe iz paradigme prošlih vremena u pokušaju da se nađu nova rešenja. Načelno govoreći, neophodno je da kanonsko nasleđe Crkve interpretiramo na takav način kako bi ono bilo merodavno za savremene probleme, u svetlu sasvim novih odnosa između Crkve i političkih struktura. U istraživanju svega pomenutog neophodno je početi od identiteta Crkve i Njene uloge u svetu. Ali, početi od identiteta Crkve znači razviti i pojasniti identitet episkopa u početku, i njegov odnos prema zajednici koju je predstavljao. Ovaj suštinski identifikator polazište je promišljanja o pojavi samog strukturalnog organizovanja Crkve. Ukoliko je u vreme antike politika podrazumevala borbu za ideju opšteg dobra, ideju na koju se naslanjala i politička teologija rane Crkve, čini se da je eklisijalna stvarnost danas pred iskušenjem da doživljava politiku kao pitanje instrumentalizacije prestiža. Prisutna je dezorijentisanost koje će uvek težiti povratku na one ideje koje se vekovima čine kao ideal u životu istorijskog hrišćanstva, poput ideje simfonije. Ovaj povratak u prošlost moguć je samo ukoliko se i dalje veruje da je izvodljivo obnoviti Rimsku imperiju iz vremena Justinijana. Svrsishodnost rekonstrukcije ne samo da nema utemeljenje, već provocira zapitanost koliko su hrišćanske vrednosti uistinu našle svoj najbolji izraz u takvoj jednoj političkoj paradigmi, koliko god nam ona bila emotivno prijemčiva i draga. Sa svoje strane, Crkva ima obavezu da odgovori na savremene izazove, što podrazumeva davanje bogoslovskog tumačenje za ulogu laika u Crkvi, kao i snažniji otklon od državnog aparata kako bi sačuvala svoje eshatološko biće. Bilo bi veoma negativno da, u okvirima Crkve, episkopi postanu samo izraz svojih ličnih interesa, dok laici, a neretko i klir, postaju marginalna struktura, van integralnog vidokruga njihove brige. Upravo sva ova pitanja pokreću i nedoumice u vezi sa identitetom Crkve, njene politike i odnosa sa državom. Sigurno je da će pokušaji da se pojasne identitetska pitanja u vezi sa Crkvom, kao i crkvena politika, biti značajni za razlikovanje i određivanje crkvenog delovanja u istoriji. Nikolaj Afanasjev je, u prošlom veku, razvijao „evharistijsku eklisiologiju“, o kojoj se mnogo raspravljalo, a koja je nastala iz njegovog detaljnog proučavanja pretkonstantinovske Crkve. Kroz zaključke do kojih je došao počeo je da se pita koliko su, zapravo, svi oni strukturalno određujući činioci pravoslavlja, koji su deo sadašnje preokupacije, uistinu jedine legitimne teme – teme poput autokefalnosti, sabora, diptiha, primata i sl. Posle uočavanja snažnog uticaja države na crkvenu terminologiju, on je zaključio da ideje poput „jedan grad – jedan episkop“ nisu uopšte bile relevantne za ranu Crkvu. Zapazio je da su eklisiološke strukture nužno pretrpele administrativnu imperijalizaciju nakon uspostavljanja Crkve kao državne strukture u okvirima Rimske imperije, te zbog toga im nedostaje reinterpretacija u svetlu evharistijske eklisiologije, čime je neophodno izvesno pomeranje crkvenog života naniže, od nadeparhijskih struktura ka eparhijama i parohijama, i od kancelarija, birokratije i sinoda ka oltaru. Afanasjev nije predložio precizne alternative sadašnjoj eklisiologiji Crkve sa njenom piramidalnom strukturom, ali je umesto toga naglasio ulogu parohije i laika, kao što je potvrdio i centralno mesto služenja Evharistije u strukturi Crkve. I ova studija neće biti u mogućnosti da pruži precizne alternative sadašnjoj eklisiološkoj stvarnosti, ali će svakako pokazati pravce novih kretanja koji se mogu zauzeti kako bi Crkva postala autentična u svom pozivu da svedoči alternativno postojanje u današnjem svetu. To podrazumeva osnaživanje članova Crkve, laika i klira, da u potpunosti učestvuju u Njenom životu i misiji. Carstvo Božije podrazumeva slobodan odgovor svakog pojedinca na Hristov poziv. Crkva, kao Telo Hristovo, pozvana je da svedoči Hrista na najbolji mogući način, upravo kroz povećanje prostora slobode za pojedinca u njegovom iskazu prema Hristu, prihvatajući i pozitivan i negativan odgovor. Iz ovoga postaje jasno da se etos hrišćanstva ne može sačuvati kroz instrumentalizaciju Crkve od strane države ili kroz koketiranje sa političkim strukturama koje u svom arsenalu imaju snagu prinude i moći. Posledica naše vernosti Hristu, Njegovoj ljubavi i brizi za svakog čoveka ponaosob, biće crkvena dinamika staranja za laike, za strukturu Crkve koja će meriti svoju identifikaciju sa Hristom merom uvećanja prostora slobode za pojedince. Uvod autora

ЦРКВА <и>Моје питање се тиче причешћа. Пре уласка у црквени живот, осећао сам душевни полет. А сад, после причешћа не осећам ништа слично. Чак бива и обрнуто: час се посвађам са женом, час нешто друго, Вероватно нешто погрешно радим? — Прво, сами појмови: осећам не осећам. Човек не треба да приморава Бога на то да му да неки осећај. Једном вам је било дато да нешто осетите — Вкусите и видите, јако благ Господ (Окусите и видите даје добар Господ; Пс 33,8). Али, не треба да очекујете да ће Бог сваки пут понављати, да ће „дуплирати" осећања која сте једном осетили приликом причешћа. Има сушних периода. Понекад се са дна вашег срца подиже разноразни муљ. То значи да је Христос као Цар сишао у ваше срце као у пакао, и да је у дубини подигао све страсти и почео да их чисти. И оне су се ускомешале. Почињу да делују у вама: наводно, живели сте мирно и нормално, а кад сте се причесгили све се узбуркало. И ви почињете да се секирате, да се нервирате, да вичете то значи да су се пробудиле страсти које је Христос ускомешао, које су се покренуле услед Његовог доласка. То је нормално. Наравно, то није нарочито пријатно, али не треба томе да се чудите. Христос ће и даље деловати у вама и искрено вам желим да вам већ на следећем причешћу Христос да радост и да осетите да сте у мајчином наручју, као дете. Да вам буде добро, да осетите да вас Христос држи у наручју. Немојте се чудити ако буде другачије. Једноставно, почео је рат, и Господ је као јак сишао у срце да растера грехове. И они су почели да излазе. <и>Блшословите, оче Андреје. Молим Вас да кажете нешто о томе због чега се за Крстовдан вода освећује два пута, и притом се каже даје богојављенска и крстовданска водица исто. Пре више година на радију сам слушала интервју с митрополитом Питиримом (Нечајевим) и он је тада рекао да се у крстовданској ноћи освећује сва вода, све водене стихије: и мора, и океани, и Глечери. Тада ме је то запањило. А недавно сам у једној књижици прочитала — свештеник пише, да се крстовданска вода по својим својствима ни по чему не разликује од било које друге свете воде и да је нетачно мишљење да Господ 19. јануара освећује сву воду на земљи. — Богојављенска и крстовданска вода је једна иста вода. Освећење воде се обавља на вечерњој, која се код нас служи одмах после литургије, односно, ујутру. Зато испада да су као два дана. По календарском временском циклусу је — увече и ујутру. Испоставља се, заједно. Једно исто, само два пута. Богојављенска и крстовданска вода су апсолутно идентичне. Нећу се сложити с овим свештеником да се крстовданска вода не разликује од друге воде. Агиазма реално тече у вечни живот. А, ако он нема такво искуство, нека сматра себе сиромашним. Или нека сматра да је богат у својим заблудама. Нека мисли шта хоће и нека прича шта хоће. Али, велико јорданско освећење, агиазма, на вечерњој Богојављења, самог дана Крштења је, наравно, нешто што превазилази границе остале освећене воде, сваког нашег освећења воде, појединачног и локалног, које је такође, свето, и које је, такође, велико. На пример, сваки прстен се може освештати, али је бурма светија од било ког другог прстена. То је знак брачног јединства мужа и жене у једно тело. Свака тканина се може освештати, али су тканине свештеничких одежди или, пак, нпр. венчанице, као такве, посебно свете. Хе верују сви у то, али шта да се ради, Либерализам корача планетом, А митрополит Питирим је, Бог да му душу прости, говорио апсолутно тачне речи. Воде света, на известан начин, чине један водени басен. Свака бара, сваки поток и свака речица су повезани с Баренцовим морем, са Охотским, Црним и Каспијским — све воде света су повезане. То је јединствени водени басен Земље. И ако освештамо једну бару, једно језеро, један басен, једну реку, на тај начин ћемо силу освећења проширити на цео водени свет. Црква управо то и каже: Днес освјашчајетсја јестество и раздјељајетсја Јордан, и својих вод возврашчајет струји, Владику зрја крешчајема. („Данас се освећује природа, и раздељује се Јордан, и враћа струје својих вода, видећи како се Владика крстн.“). <и>У нашим православним календарима је написано: стари календар, нови календар. Да ли ће наступити време га стари календар стекне нова права? Да Христово Рођење славимо с целим светом, 25. децембра? — Да ли нам је то баш толико потребно? Свашта може да се деси. У ствари, то су релативне ствари. Рецимо, Васкрсење Господње се слави много пута годишње, сваке недеље. Можемо смело да славимо Божић 25. децембра. И шта је ту толико грешно? Ништа није страшно. Али, обележавајући празнике заједно, општећи, ми неизбежно преузимамо различите обичаје, навике и моделе понашања једни од других. Поставља се питање: да ли је страшно да променимо календар и да се у свеопштем одушевљењу слијемо с онима који овако славе Божић? Међутим, ствар се неће ограничити само Божићем. Полако ће се преточити у читав низ њихових обичаја и обреда који нам нису много потребни. А можда нам уопште нису потребни. И ту постоји известан страх. Лично се не бојим, али схватам да је наш народ дете, да ра треба учити. И с ове тачке гледишта се залажем за конзервативизам. Конзервативизам је добар онда кад чува слабог, а лош је кад ограничава снажног. Мислим да конзервативизам обавља изузетно важну улогу чувања и заштите наших људи који су, скоро одреда глупа деца. То знам као пастир православних оваца. Зато сам против заједничких богослужеља. Тачније, ја сам за богослужење с Финском црквом, Грчком црквом, Румунском црквом молим лепо, то је у реду — може, али сам против заједничког слављења Божића, 25. децембра. Треба да задржимо извесне баријере и ограде које нам омогућавају да сачувамо своје лице, и да се не расплинемо у овом свету који се расплињује. Ја сам за чување разлике у календару. <и>У неким храмовима има моштију светих угодника Божијих. Како да се клањамо овим светитељима? — Увек можемо да целивамо мошти, а да сазнамо чије су, Дешава се да има ковчежића у којима има и по сто честица. У неким храмовима, у току целе службе не можеш ни да прочиташ чије се мошти ту налазе. А зашто се ту налазе? Није тешко целивати. Приђеш, прекрстиш се, целиваш и одеш. А шта си целивао не знаш. А да човек сазна ко је то, где је живео, кад је примио муке за Господа то већ представља напор, интересовање, труд. А онда још и редовно поштовање моштију. А понекад ставе ковчежић са по сто честица и то је то. Па, целиваш све заједно, Цели иконостасе, моли Бога за нас! тако се каже. Сваки светитељ је човек, то је жив човек. Болело га је кад су га гушили, вешали, клали, убијали, а он се молио, трпео је, страдао и проповедао. Треба да сазнамо шта му се десило, где је живео, у ком веку. Недавно сам прочитао једну занимљиву реченицу о томе да књиге о свецима треба поштовати исто као мошти светаца. Треба целивати књигу исто као мошти. Постоји древна пракса на моштима светаца су се служила свеноћна бденија. Свети Василије Велики има неколико беседа о моштима светаца. Навешћемо пример. Код моштију мученика Маманта које су се налазиле у Кападокији, хришћани су се окупљали и по читаву ноћ су певали псалме. Целе ноћи до сванућа. У свануће су служили литургију. И ево, Василије Велики је говорио беседу код моштију мученика Маманта. Односно, није само дошао до моштију, целивао их и отишао. Људи су се окупљали и служили су службу целе ноћи, а у зору су служили литургију. То разумем, то је озбиљно доћи тамо где су мошти и провести код моштију ноћ без сна, у молитви. А онда се причестити код моштију. И онда човек осећа извесну везу с тим свецем, с почившим патријархом или мучеником, исповедником или јуродивим. Ето, то је занимљива ствар та жива веза. Наравно, добра је и света ствар целивати кивоте светаца, али то не захтева велики напор. Начинити сто метанија пред моштима то је већ напор. Једном на колена, два пута на колена, три пута на колена и тако док човека не пробије зној, док се не задише. Ми, хришћани, треба да имамо подвижнички дух. Смео и храбар у позитивном смислу речи. <и>Који су извори чамотиње и како човек с њом да се бори? — Извори чамотиње, Цео свет је мрзовољан, људи луде од чамотиње, и што боље живе, тим више луде. Сећате се речи песме: Њихова деца силазе с ума зато што немају више шта да желе?, Људи се стварно гуше, зато што је нама завладао грех, зато што осећамо тежину одговора који треба да дамо на предстојећем и Страшном суду, и то не само зато што нисмо спремни, и наша савест зна да нисмо онакви какви би требало да будемо. Шта предузети против чамотиње? Бодрост, бодрост воље. Треба применити бодрост воље и чинити дела милосрђа и правде Божије. Обавезно треба ићи на литургију недељом устајати на молитву. Ако заволите недељну литургију и ако у суботу и недељу будете на служби, тако ћете се спасити, тако ћете помоћи себи. Господ ће вам толико тога дати кроз то, Иначе су љуци потенцијалне самоубице, лудаци без дијагнозе и затвореници који су још увек на слободи. Свет је луд и људи су смртно болесни. Они то знају и зато „лудују“: једни у дискотекама, други се дрогирају, трећи купују непотребне крпе, четврти се свађају с неким од ујутру до увече, пети бескрајно гледају глупости на телевизији, шести не раце компјутер свако луди на свој начин, бави се глупостима само да се не обеси. Упитавши за чамотињу видели сте сам корен, хвала вам на томе. Човек је безумно биће које се гуши, које је изгубило рај и не жели да се каје, да верује у рај и да се врати. Ако не желиш да се вратиш у рај, то значи да си осуђен на лагано и тихо лудило; пре или касније разбићеш главу о ћошак бетонске зграде. Није важно да ли ће то бити на Менхетну или у Бомбају. То је наш живот. Да не бисмо полудели, треба да поверујемо у Христа, да се ухватимо за Христа, и да недељом идемо на службу, да удишемо нормалан ваздух у храму, да барем једном удахнемо дух Божији, али пуним плућима. Да се кајемо за своје грехове и да усрдно чинимо добра дела. Ако можеш да превезеш некога колима учини то, ако можеш да даш прилог дај, ако можеш да помогнеш — помози, ако можеш да пожалиш — пожали. Излази из себе, извлачи се из своје унутрашње тамнице иначе ћеш откачити. Живимо у откаченом свету. И западни свет, амерички свет, европски свет јесте свет пун лудака. То је откачени свет у који нас зову, у којем човеку преостаје само да се обеси. И ништа друго. Шта друго тамо да ради? Док га муслиман не убије. Или ће те убити, или ћеш се сам обесити. То је сва перспектива. Управо то је евроинтеграција, управо то је слободна капија у слободни свет. Добродошли у лудницу, у чисту постељу. Изволите конопац који виси са плафона. Упитали сте за праве ствари и правилан одговор на то је само један: човек без Цркве је талац сопственог идиотизма и неизбежна жртва суицидних намера. Неко ће на овај, а неко на онај начин отићи из живота неславно, срамотно. Без Цркве, без Христа, живот нема смисла. Човек од животне бесмислице може да се спасава само Христом и у Христу. Спасавајте се, мили брате, хвала вам на питању — Христом и у Христу од бесмислице живота, од које патимо н ви, и ја, и свака људска душа. <и>Један хришћанин је рекао како је, док није био у Цркви, знао само једно — да Бог постоји, и имао је несебичну љубав према старцима. И по својим пријатељима сам приметио да несебични људи више верују, а егоисти то не могу да схвате. — Господ жели да се сваки човек спасе, али Бог треба за нешто да се ухвати у човеку. На пример, за човекове врлине пре обраћења, којима се овај не поноси. Човек, на пример, блудничи, пије, лењ је за молитву, уопште, сматра себе атеистом, али је милосрдан према инвалидима или старцима. Милосрдан је према њима потпуно искрено, без икакве користољубивости, ништа не тражи за себе, већ даје све своје снаге, време, понекад и новац, и друго. Хе поноси се тиме, не труби о томе, не буса се у груди да је, ето, учинио добро. То је оно добро за које Бог жели да се ухвати. Онда благодат Светог Духа преокреће човеков живот. Сећате се Ахримеда: „Дајте ми ослонац и преврнућу Земљину куглу"? Исто тако је Богу потребан ослонац, који представља сува земља људског срца, на којој нема таштине, већ постоје врлине. Захваљујући томе долази до обраћења. <и>У току је трапава седмица, дакле, у суботу пре Недеље праштања не постимо. Значи, последње недеље пре поста не треба да се причестимо? — Нема у вама нимало послушања према Цркви мајци. Ако Црква даје благослов да једете јаја и павлаку, и ако даје благослов да се у недељу служи литургија, зар мислите да је Црква погрешила и да је због павлаке и јаја људима забрањено да се причешћују? Црква вас је благословила да се наједете пре недеље, и то укључујући павлаку, јаја, сир и друго; Црква је благословила да се служи литургија, а литургија не може бити без причесника. Литургија без причесника је вређање Самог васкрслог Христа. Ако се служи литургија то значи да треба да буде и причесника. Како то спојити? Врло једноставно: не треба стављати свој пост изнад благослова Цркве. Ако Црква даје благослов да се причестите причестите се. Шта је услов за причешће? Шта каже свештеник који износи Путир? Со страхом Божијим и вјероју приступите! Он не каже: „Ви који нисте јели јаја и сир, ви који нисте пили млеко, приступите!“ Он каже: Со страхом Божијим и вјероју приступите! Грци додају: Со страхом Божијим, вјероју и љубовију приступите! Ако имаш љубав према Христу, ако имаш страх Божији, ако имаш веру приступи, ако ти је свештеник дозволио. А он не треба да те одваја од Путира због тако небитних разлога. Молим вас, немојте заклањати себи Христа куваним јајима или шољом млека. Ако је Црква благословила да се једе ово, ово и ово, и ако је Црква благословила да се истовремено служи Света литургија, а имамо жељу да се причестимо, зашто патити због лажних питања и лажних сумњи? Попиј млеко пре дванаест и, ако имаш благослов да се причестиш и желиш да се причестиш Христом, желиш да окусиш Христа, да окусиш и да видиш како је добар Господ једи, и види како је добар Господ! То су апсолутно лажни проблеми. То је мешавина јеврејске законитости и католичких предрасуда. То нипошто није православље. То је лаж. Нипошто се не треба сложити с оваквим мислима, нипошто. <и>Спорио сам с једним човеком око тога шта је обред. Објамњавам му да су јелсосвећење, миропомазање, крштење и брак Свете тајне, да нам је Христос дао благослов за све то. А он ми каже да су то обреди и ритуали. — Обред и тајна, Обред је извесна форма, а тајна је суштина. Ако приликом обреда нема тајне, обред је шарена лажа, то је као одећа без човека, то је као одећа која виси на лутки. Овде треба усмерити спор у конструктивном правцу. На пример, парада правог генерала и правих војника је права парада, то је извесно показивање моћи, јединства и постојања војске. А обред кловнова који приказују параду, на пример, или оловних војника је, заправо, обред. На оловним војницима можемо да учимо како направити параду, или можемо учити да правимо параду на компјутеру то је обред. А сама парада је тајна, то је чињеница силе, чињеница јединства, чињеница моћи, чињеница присуства. Овде се треба мање спорити, зато што спорове обично воде они који не знају суштину. Људи који живот Цркве посматрају споља виде само обредно дејство: онај је изашао, онај је рекао, онај је отпевао, онај је кадио. Ови људи као да су мртви изнутра, за њих је све то мртво. Немојте се спорити о томе. Хе смемо се спорити о духовном са световним људима постоји таква светотачка заповест јер неће схватити. Духован човек схвата световног и духовног, а световни не схвата духовног. Ми релативно духовни људи, можемо да схватимо и овог и оног, и петог и петнаестог, а он нас неће схватити. <и>Приликом миропомазања човеку који се крштава дарује се гап Духа Светог враћа се оно што је Адам изгубио приликом пада у грех. Какавје то дар или какви су то дарови? — Хе мислим да се враћа. Чини ми се да се даје оно чега није било. Питање је да ли се враћа оно што је било. Можда се и враћа, наравно, али Христос нам даје много више него што смо имали пре пада у грех. Христос нам шаље Духа Светог и даје нам снагу да ратујемо с грехом, што Адам није имао у пуној мери. Адам није израстао у велику меру, брзо је пао, од малих грехова се срушио на земљу. А ми данас ратујемо с много већим греховима и, ако се неко бори и побеђује, Дух Свети се ту испољава много моћније. Адам је живео у време пре него што се Бог оваплотио, Бог још није био човек, а ми живимо у време кад је Бог постао човек и више се неће рашчовечити. Односно, већ је Христос Нови Адам. Зато се треба разабрати у терминима. Изгубили смо рај, али у Христу добијамо више. А благодат Светог Духа се човеку даје да би послужио Оцу и Сину и Самом Духу Светом, да би Богу са захвалношћу вратио сав свој труд: да не буде, просто, потрошач благодати, већ и учесник у тајнама Божијим да буде Христов сарадник. То је нешто више него што је имао Адам. Он је брзо преварен, а ми смо се већ најели свега и свачега и треба да будемо искусни у свему. Дух Свети нам је потребан и како бисмо препознавали грех, и како бисмо побеђивали страсти, и како бисмо доносили Богу духовни плод, и ради многи других ствари. Наш живот је веома тежак, потребно нам је много дарова Светог Духа. Зато овде нема паралела, овде паралела није толико очигледна, овде је све другачије. <и>Живим у Данској. Млад сам, ог скора сам у Цркви, желим и волим га се причешћујем, много километара путујем го цркве. Једва чекам га се литуршја заврши, га се што пре причестим. Она се код нас не служи често, отприлике једном у два месеца, — Схватам. Шта бих вам посаветовао?, Информишите се како бисте могли најлакше да научите службу, да све разумете. Јер кад је служба разумљива и позната, она пролети као брзи воз. Али, ако слушате заједно и јутрење и литургију, можда се умарате? То је зато што нисте навикли. Зато потражите управо текстове или информације са интернета, у којима се објашњава смисао богослужења, чинопоследовање, кад шта иде, итд. Онда преснимите све то, да имате као своје, и слушајте песме различитих манастирских хорова (на пример, док се возите колима). Херувимску, антифоне Благослови, душо моја, Господа и Хвали, душо моја, Господа. Постепено, да се све то упије у вас, и то ће бити ваша молитва за воланом. Упознајте се са Псалтиром и Јеванђељем. Можете и Јеванђеље да слушате у колима. Све ће се то постепено уобличити. Месец по месец, година по година, биће вам све лакше и лакше да стојите на служби. Ни ноге вам се неће умарати, ни мисли неће врлудати, ни у леђима нећете осећати бол. И служба ће вам бити тако слатка, да ћете рећи: „Господе, како ми је жао што се тако брзо завршила!“ То вам желим. И наравно, причешћујте се са страхом Божијим, с вером и љубављу. Примајте бесмртни Хлеб који је сишао с неба, и живите вечно. Нека би Христос помогао вама, и свим вашим парохијанима у далекој Данској. Тамо, где је некад живео Хамлет, дански принц, којег је описао Шекспир. Видите, и тамо живе православни хришћани. Мир вама, ближњима и даљњима. <и>Шта да радим ако сам се после причешћа (ретко се причешћујем) одмах, истог дана, јако разболео? Можда је то зато што сам пет сати пре причешћа попушио цшарету и попио? Да лије то конкретна казна, или је нешто као одбацивање, или нешто треће? Шта то може бити? — Што се тиче ваше болести после причешћа, немојте себе престрого кажњавати, јер сте већ довољно кажњени. Господ Бог је добар. Мислим да ћете ускоро оздравити. Бог вам здравље дао! И ако човек самог себе буде мучио и притискао мислима због неминовности предстојеће казне, ако се стално тиме буде бавио, наравно да ће бити потиштен. За то нико нема довољно здравља. Немојте се мучити. Покајали сте се, мало сте одболовали, заблагодарите Богу и опорављајте се. <и>У Цркву сам дошао прилично касно, до тада сам накупио охроман број грехова. Испочетка то чак нисам ни схватао, сматрао сам да сам добар момак, а онда је почело да ми се открчва целокупно црнило мог живота. И сад више не могу да се сетшм шта сам исповедио, а шта нисам. Знам да постоји општа исповест, да постоји Света тајна јелеосвећења. Шта да радим? — Човек је касно дошао у Цркву, Па шта, Позна љубави моја говорио је блажени Августин Господу Исусу Христу. Блажени Августин је са четрдесет и нешто година ушао у Цркву. После тога је стигао толико дела да напише, да један човек у току живота не може да стигне да прочита. Један од отаца Цркве се чудио што је блажени Августин толико тога написао. А он није само писао, нешто је и читао, јео је, спавао је, молио се, постио је, чинио је метаније, проповедао је људима. Није страшно то што је касно. Главно је да је човек дошао. Разбојник који је висио на крсту окренуо се Христу трн сата пре смрти. Никуда не идући, зато што су му ноге биле прободене. Благосиљајте Господа због тога што сте дошли. И није важно што је касно. Слава Теби, Боже. Дај Боже да дође што више људи, у било које време. Имате много грехова, Знате шта, претворите то у своје богатство. Човек који је мало грешио и који је знао Бога од детињства је свет човек и ми му завидимо. Али, ако се изненада покаје грешник (а из Јеванђеља знамо да се анђели Божији радују због једног грешника који се каје), обрадоваће небо том покајању. Ако се човек оптерећен мноштвом грехова окреће ка Господу, ако дође искрено, стварно, он у суштини своје злочине претвара у златне резерве. Јер, било му је тешко да дође, а дошао је. Овде се све мења. Неки који су имали среће да се роде у чистоти, да проживе живот у чистоти, у Царству Божијем ће бити испод онога ко је зачет у прљавштини, ко је проживео живот у прљавштини, а онда се покајао. Такви људи могу високо да се вину. Овде не треба журити. Бог је апотекар, Он ће врло прецизно мерити. Шта сте исповедили, шта нисте исповедили, Овде није драгоцено навођење свих својих злочина, грехова, није то главно. Господ зна број длака на глави: А вама је и коса на глави сва избројана (Мт 10, 30). Он од нас, притом, не захтева да знамо број длака на својој глави. Он не жели да бројимо своје длаке као мајмуни. Нема потребе да бројимо своје длаке. Он је избројао, а ми не треба да бројимо. Он зна наше грехове, а ми их не знамо до краја. Зато се кајемо и за знане и за незнане, и за вољне и за невољне, и поменуте и заборављене. Ако се обраћате Богу од свег срца, немојте се бринути јер нешто нисте рекли. Ово кажем вама и свима. Молим вас да не водите бригу о књиговодству или бригу неког педанта због прашине ето, нешто нисте рекли. Окренуо си се, односно, био си Богу окренут леђима, а сад си се окренуо лицем. И то је све. То је најважнија ствар. Није наш задатак да меримо, записујемо, архивирамо и прошивамо. На овом путу можемо да се разбијемо у парампарчад. Немојте се бавити бројањем својих грехова, немојте мучити душу мислима: све сам рекао нисам све рекао. Окрените се Богу. Од смрти Животу. Од прљавштине Светлости. Од одоздо ка Горе. Окрените се. И идите ка Њему. Ако паднеш устани, иди даље, ето то је оно главно у свему. У односима с Богом није важна књиговодствена књижица с избројаним греховима, већ вектор кретања. Касно је? Хвала Богу што си дошао! Имаш много грехова претвори их у благо. Кад се покајеш за њих, они ће ти бити као оправдаље. Јер био си велики грешник, а сад си хришћанин. <фонт сизе=+1>Садржај Црква, 5 Свето Писмо и молитва, 35 Свет и човек у њему, 131 Наслов: О Богу и човеку: у питањима и одговорима Издавач: Бернар Страна: 157 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 15х2х21 цм cm Година издања: 2016 ИСБН: 978-86-6431-032-1

U grupu vitamina pod imenom B kompleks spadaju vitamini B-1, B-2, B-3, B-5, B-6, B-12, biotin, PABA, folna kiselina, holin i inozitol. Svi oni rastvorljivi su u vodi (hidrosolubilni su) i ne deponuju se u organizmu. U nedostatku pojedinog vitamina B kompleksa, pored tog vitamina, preporučljivo je nadoknaditi i sve ostale da bi dejstvo bilo potpuno, jer deluju sinergijski i imaju vrlo bliske funkcije i osobine. Primena visokih doza samo jednog vitamina iz ove grupe može izazvati nedostatak ostalih. Apsorpciju B kompleksa pomažu vitamini C i E, minerali kalcijum i fosfor, a ometaju alkohol, kafa, velike količine šećera, stres, infekcije i pilule za spavanje. B kompleks, kao i sve hidrosolubilne vitamine, koji se urinom brzo izbaciju iz organizma, najbolje je uzimati u obliku tableta sa kontinuiranim oslobađanjem (timed release), jer se tako obezbeđuje njihovo stalno prisustvo organizmu. B kompleks ima važnu ulogu u brojnim telesnim funkcijama kao što je: proizvodnja energije metabolizam ugljenih hidrata regulacija nivoa šećera u krvi podrška imunolškom i nervnom sistemu ćelijski metabolizam zdravlje kože, noktiju i kose razvijanje mišićne mase podrška zdravoj funkciji očiju, jetre i sluzokože Vitamin B-1 Vitamin B-1 ili tiamin je bela kristalna supstanca bez ukusa, koja miriše na kvasac. Prvi put je izdvojen godine 1936. Otkrio ga je hemičar Robert Vilijams. Ljudski organizam ga ne sintetiše, pa se unosi hranom ili dodacima ishrani. Najviše ga ima u omotaču žitarica, kvascu i mesu, ali je osetljiv na visoku temperaturu, alkalnu sredinu i oksidaciju. Potrebe za tiaminom obično su povećane kod trudnica, pušača, za vreme bolesti, u stanju stresa i posle hiruških intervencija. Pošto je B-1 hidrosolubilan, organizam ne može da napravi njegove zalihe i izbacuje ga urinom. Zato se, po potrebi, mora unositi suplementacijom kako bi njegovo prisustvo bilo konstantno. Važan je za normalno funkcionisanje nervnog sistema, mišića, srca, krvnih sudova, pomaže rast, ima diuretička svojstva, a kao koenzim učestvuje u metabolizmu ugljenih hidrata i masti. Nedostatak tiamina dovodi do bolesti beri-beri, poremećaja nervnog i mišićnog tkiva. Neophodan je i sportistima jer zajedno sa vitaminima B-2 (riboflavin), B-3 (niacin) i B-6 (piridoksin) učestvuje u sticanju i iskorišćavanju energije, a bez njih metabolizam energetskih nutrijenata ne bi bio moguć. Ukratko, on je važan za pretvaranje šećera iz krvi u energiju (Krebsov ciklus). Vitamin B-1 je za pravilno finkcionisanje nervnog sistema neophodan, jer učestvuje u biosintezi mnogih sastavnih delova ćelije, uključujući i neurotransmiter acetilholin i gama-aminobuternu kiselinu (GABA). B-1 može da ima pozitivan učinak i na pamćenje i učenje, naročito kod dece. Kao učesnik u stvaranju hidrohlorne kiseline, koja je važna za varenje, ima uticaja i na pravilno funkcionisanje digestivnog sistema. Tiamin može da bude podrška kod stanja kao što su: anemija Alchajmerova bolest i multipleks skleroza loša memorija i teškoće u učenju dijabetes (uz dijalizu) hepatitis postoperativni oporavak bolne menstruacije Vitamin B-2 Vitamin B-2 ili riboflavin je žuti kristalni prašak, slabog mirisa. Lako se apsorbuje, otporan je na visoke temperature, ali ga uništava dnevna svetlost (UV zračenje), voda i hladnoća (čuvanje namirnica u frižideru). Najviše ga ima u mleku, surutki, mesu, povrću, ribi, jajima, cerealijama i mora se svakodnevno unositi u organizam. Njegovu apsorpciju pomažu vitamini B kompleksa, naročito B-3 i B-6, vitamin C i fosfor, a uništava ga alkohol, kafa, duvan, velike količine šećera, pilule za kontracepciju i sredstva za umirenje. Riboflavin je organizmu neophodan jer ulazi u sastav enzima koji kontrolišu oksido-redukcione reakcije i služi kao koenzim za prenošenje vodonika u sistemu transporta elektrona u respiracionom lancu. Njegovo prisustvo u ćelijskoj respiraciji obezbeđuje ćeliji kiseonik za disanje i pravilno udvajanje. Kod manjka vitamina B-2 količina kiseonika u ćeliji se smanjuje, što primorava ćeliju da izmeni metabolizam i okrene se alternativnim procesima koji ne zahtevaju kiseonik da bi se stvorila energija. Ovakav način obezbeđivanja energije karakterističan je za ćelije tumora, tj. početak procesa nekontrolisanog rasta malignih ćelija. Da bi se ovo izbeglo i obezbedila normalna respiracija, ćeliji su, pored vitamina B-2, potrebni i minerali molibden i gvožđe i vitamini B-3 (niacin, niacinamid) i B-5 (pantotenska kiselina). Riboflavin zajedno sa vitaminom B-11 (folna kiselina) učestvuje u stvaranju eritrocita, doprinosi i održavanju visokih koncentracija gvožđa u eritrocitima, čime im omogućava da prožive svoj maksimalni vek. Vitamin B-2 treba dodavati preparatima gvožđa zbog toga što učestvuje apsorpciji i iskorištavanju gvožđa iz hrane, a preparatima namenjenim trudnicama, pored B-2, treba dodavati i folnu kiselinu. Vitamin B-2 je neophodan u procesu prerade aminokiselina i masti, a ugljene hidrate pretvara u ATP (adenozin-trifosfat), energetski molekul bez kojeg organizam ne bi mogao da funkcioniše. Ova njegova osobina je značajna za sportiste, jer povećava energiju, izdržljivost i očuvanje mišića, a tu ulogu imaju i svi ostali vitamini B kompleksa. Usled nedostatka riboflavina slabi imunitet, odnosno otpornost svih ćelija u organizmu na reaktivna oksidativna sredstva. To uzrokuje prevremeno odumiranje ćelija i skraćivanje životnog veka eritrocita. Neke od glavnih funkcija vitamina B-2 u organizmu su: olakšava glavobolje uzrokovane migrenama važan je za metabolizam ugljenih hidrata, masti i proteina pomaže funkcionisanje jednog broja enzima u mozgu neophodan je za normalnu funkciju eritrocita štiti eritrocite i belančevine očnog sočiva podstiče aktivnost vitamina B-6 i folne kiseline neophodan je za stvaranje antitela, čime podržava imunitet usporava razvoj katarakte i ublažava zamor očiju važan je za dijabetičare jer su podložni manjku vitamina B-2 važan je kod hipertireoze, jer ga organizam brzo troši i treba ga nadoknađivati u velikim količinama bitan je za zdravlje kose i noktiju Vitamin B-3 Pod nazivom B-3 javljaju se dva oblika ovog vitamina, niacin ili nikotinska kiselina i njegova varijacija inozitol-heksaniacinat i niacinamid ili nikotinamid (amid nikotinske kiseline). To je beli igličasti prašak gorkog ukusa. Termostabilan je i može se sintetisati u organizmu iz aminokiseline triptofana (iz hrane koja sadrži proteine), ali uz prisustvo vitamina B-1 (tiamin), B-2 (riboflavin) i B-6 (piridoksin). Prirodni izvori niacina su: meso, mleko, riba, povrće, kvasac, kikiriki i dr. Vitamin B-3, kao i ostali vitamini B kompleksa, učestvuje u ćelijskom metabolizmu. Konvertuje ugljene hidrate u glukozu (šećer), koja se dalje sagoreva uz oslobađanje energije. B kompleks, uključujući i B-3, neophodan je za razlaganje masti i proteina u metaboličkom procesu. Održava elastičnost i snagu mišića, kao i zdravlje digestivnog trakta, nervnog sistema, kože, kose, očiju, usta i jetre. Niacin, za razliku od niacinamida, u dozama većim od 50 mg može za izazove crvenilo na koži. Razlikuju se i po primeni. Niacinamid se upotrebljava kod problema sa artritisom i ranim stadijumom dijabetesa tipa I (pospešuje sekreciju insulina), a niacin smanjuje visok nivo holesterola i triglicerida, što nije slučaj sa niacinamidom. Inozitol-heksaniacinat, varijacija niacina, naročito se prepisuje osobama koje imaju potrebe za visokim dozama vitamina B-3, jer se najbolje podnosi i ne izaziva uobičajene reakcije na koži. Preparati koji ga sadrže obično nose naznaku flush-free. Vitamin B-3 igra važnu ulogu u oslobađanju organizma od toksina i štetnih materija. Učestvuje u sintezi nekih hormona i poboljšava cirkulaciju. Pri nedostatku vitamina B-3 nastaju: zamor, digestivne smetnje, depresija, glavobolje, nervoza, slaba koncentracija, senilnost i nesanica. Prema istraživanjima u SAD, najveće nedostatke vitamina B-3 izaziva preterana upotreba alkohola. Vitamin B-3 može biti od koristi u sledećim slučajevima: deficijencija nastala prekomernom upotrebom alkohola (niacinamid) visok nivo holesterola i triglicerida (niacin, inozitol-heksaniacinat) podrška zdravlja kardiovaskularnog sistema (niacin, inozitol-heksaniacinat) preventiva i rani stadijumi dijabetesa (niacinamid) osteoartritis (niacinamid) izdržljivost, dodatna energija i sagorevanje masti kod sportista (niacin) jačanje imuniteta (niacin) visok krvni pritisak (inozitol-heksaniacinat) detoksikacija jetre (inozitol-heksaniacinat) depresivna stanja Uobičajeno je da niacin u dozama od preko 50 mg izaziva simptome kao što su: crvenilo na koži, naročito lica i vrata, koje nastaju usled povećanja nivoa histamina, a pojavljuju se oko 20 minuta po unošenju niacina u organizam i traju sat do sat i po vremena nakon toga. Zato se osobama koje imaju potrebe za velikim dozama vitamina B-3, preporučuju oblici sa kontinuiranim razlaganjem ili oznakom flush-free. Vitamin B-5 Pantotenska kiselina je hidrosolubilan vitamin, pozat pod imenom B-5 i deo je B kompleksa. Otkrio ju je Rodžer Dž. Vilijams, pionir u upotrebi vitaminskih nutrijenata u prevenciji i tretiranju bolesti, i utvrdio je da B-5 može biti velika podrška u lečenju reumatoidnog artritisa. Neophodna je za funkcionisanje organizma jer predstavlja sastavni deo ćelije. Naziv potiče od starogrčkog "pantothen" za značenjem posvuda, u svemu. I zaista, pantotenska kiselina se u malim količinama nalazi u svakoj hrani, a u većim količinama u ribi, jajima, mleku i mlečnim proizvodima, integralnim cerealijama, povrću, kvascu, krompiru, avokadu, kikirikiju, braon pirinču, brokoliju i povrću iz porodice kupusa, matičnom mleču itd. Na visokim temperaturama i stajanjem se uništava, pa je mnogo korisnije unositi je dodacima ishrani. Pantotenska kiselina je prekursor koenzima A (CoA), tj. neophodan je za njegovu sintezu, a koenzim A čini osnovu za mnoge hemijske reakcije koje se neprekidno odvijaju u organizmu. Neke od njih nam obezbeđuju energiju iz hrane, katabolizam masnih kiselina, aminokiselina i proteina, neke sintezu esencijalnih masti, fosfolipida, holesterola i steroidnih hormona, kao i sintezu neurotransmitera acetilholina i hormona melatonina. Metabolizam lekova, hemikalija ili toksina u jetri takođe zahteva prisustvo koenzima A. Neka istraživanja su utvrdila da su iritacije na koži i gubljenje boje dlake povezani sa nedostatkom pantotenske kiseline. Zato se ona dodaje gotovo svim kozmetičkim preparatima, uključujući i šampone. Ova su istrživanja navela naučnike da istraže njen uticaj na lečenje akni, pa studija objavljena 1997. godine (Dr. Lit-Hung Leung) tvrdi da visoke doze B-5 (5-10 g dnevno tokom tri meseca) mogu da izleče akne i da značajno utiču na smanjenje pora. Dr Leung ukazuje na mehanizam po kome koenzim A reguliše hormone i masne kiseline, ali ukoliko ga nema dovoljno, CoA proizvodi samo androgen, a onda se masne kiseline izbacuju kroz lojne žlezde prouzrokujući pojavu akni. Ovo je jedina studija koja se bavi ovim problemom i nije potpuno potvrđena. Neka od dejstava pantotenske kiseline su: podrška lečenju reumatoidnog artritisa ubrzavanje zarastanja rana i ožiljaka (povrede, akne) podrška terapiji za smanjenje holesterola i triglicerida u krvi ima blago antiinflamatorno, antioksidativno i antiviralno dejstvo Retko dolazi do izražene deficijencije vitamina B-5, ali ako do toga dođe, najčešće usled gladovanja, manifestuje se slično kao nedostatak bilo kog člana B kompleksa: umor, alergije, mučnine i povraćanje i abdominalni bol. Vitamin B-6 Vitamin B-6, piridoksin je hidrosolubilan vitamin i predstavlja grupu supstanci - piridoksin, piridoksinal i piridoksamin - koje su blisko povezane i deluju združeno. U hrani se nalazi u krompiru, bananama, sočivu, nekim cerealijama, džigerici, ćuretini, tunjevini itd. Ipak, pripremanjem hrane izgubi se oko 50% ovog vitamina. Vitamin B-6 ima glavnu ulogu u energetskom metabolizmu (energetski transfer aminokiselina i ugljenih hidrata). Pored toga što učestvuje u razlaganju aminokiselina (proteina) i nekih hormona, bitan je za apsorpciju nutrijenata, na primer masti, aminokiselina i gvožđa, a njegov manjak u organizmu jedan je od osnovnih razloga za nastanak ateroskleroze i arterioskleroze. Učestvuje u stvaranju serotonina, melatonina i dopamina, kao i nekoliko neurotansmitera, zbog čega predstavlja bazični nutrijent za regulaciju mentalnih procesa i raspoloženja. Neophodan je za stvaranje antitela i crvenih krvnih zrnaca, potreban je radi potpune apsorpcije vitamnina B-12 i magnezijuma, a pomaže pretvaranje triptofana u niacin (B-3), a uz vitamin C i metionin učestvuje u pretvaranju lizina u karnitin. Dejstva vitamina B-6 u organizmu: doprinosi prevenciji mnogih nervnih i kožnih bolesti sa vitaminom C deluje kao prirodno sredstvo za umirenje i uspavljivanje smanjuje mučninu ima izrazito anaboličko dejstvo deluje kao prirodni diuretik, pojačava sekreciju suza, ublažava suvoću usta ublažava grčeve mišića, ukočenost ruku Potrebe za vitaminom B-6 su povećane kod visokoproteinske ishrane i pojačane fizičke aktivnosti, što je slučaj sa sportistima, kod kojih smanjenje ili stagnacija mišićne mase ukazuje na mogući nedostatak ovoga vitamina. Koristi se u prevenciji masne jetre, kamena u žuči i bubregu, depresija i konjunktivitisa. Važno je da ga organizam ima dovoljno u doba puberteta, inače može doći do zastoja u rastu. Apsorpciju vitamina B-6 pomažu linolna kiselina (omega 6, CLA), vitamini C i B, natrijum i magnezijum, a odmažu duvan, kafa i alkohol. Nisu preporučljive veće doze bez konsultacije lekara, a preko 500 mg dnevno može se uzimati samo u izuzetnim slučajevima. Treba ga uzimati oprezno kod lečenja dijabetes melitusa i Parkinsonove bolesti (ne uzimati ako se koristi L-dop). Najbolje ga je kombinovati sa B kompleksom, da ne nastane disbalans koncentracije ostalih vitamina B kompleksa. Vitamin B-12 Vitamin B-12 ili kobalamin (cijankobalamin) je hidrosolubilan vitamin delotvoran u vrlo malim, mikrogramskim dozama. To je crveno kristalno jedinjenje koje sadrži fosfor i kobalt. Nalazi se isključivo u hrani životinjskog porekla (džigerica, bubrezi, meso, mleko, jaja, sirevi, riba, školjke), ali se u velikoj meri uništava prilikom pripremanja hrane. Učestvuje u metabolizmu masti i ugljenih hidrata i u sintezi proteina. Vitamin B-12 stimuliše regeneraciju jetre, ima ulogu u prevenciji steriliteta, a sa C vitaminom ima antikancerogenu funkciju. Sastavni je deo terapije kod mnogih psihijatrijskih oboljenja. B-12 se loše apsorbuje kroz želudac, a vezuje se za proteine pljuvačke i želudačnog soka - zato ovaj vitamin treba uzimati u obliku pastila ili sublingvalnih tableta (stavljaju se pod jezik). Apsorpciju vitamina B-12 pomaže kalcijum, vitamini B kompleksa i vitamini A, C, E, a smanjuju duvan, kafa, alkohol, laksativi i problemi u funkcionisanju tiroidne žlezde. Simptomi nedostatka vitamina B-12 ponekad se mogu uočiti tek nakon pet godina od njegovog nestanka iz telesnih rezervi. To mogu biti: sekundarna pojava masne degeneracije srca, bubrega i jetre, slabljenje imuniteta i anemija. Nedostatak ovoga vitamina je vrlo čest kod isključivih vegetarijanaca - jer su mu prirodni izvori džigerica, meso, jaja, mleko - i kod ljudi posle pedesete godine života. Vitamin B-12 je sastavni deo terapije neplodnosti oba pola, a kod muškaraca usled nedostatka ovog vitamina može doći do poremećaja u produkciji semena i sperme, čak i do nedostatka spermatozoida. Odojčad dojena majčinim mlekom dobijaju dovoljne količine vitamina B-12, ali deci koja se hrane veštačkim mlekom potreban je dodatak ovog vitamina. Najvažnije uloge vitamina B-12 u organizmu su: pomaže očuvanje funkcija nervnog sistema (poboljšava koncentraciju, pamćenje i ravnotežu) sprečava anemije time što stvara i regeneriše crvena krvna zrnca učestvuje u detoksikacionim procesima u jetri, ali i njenoj regeneraciji pomaže normalan rast, razvoj i apetit kod dece važan je za energetski metabolizam organizma ublažava premenstrualne i menstrualne tegobe Preporučena doza za odrasle je od 500 do 1000 mcg dnevno. Veće doze mogu se uzimati samo uz konsultaciju lekara, jer treba paziti da se ne poremeti balans ostalih vitamina B kompleksa. Biotin Biotin ili vitamin H je kristalno, teško rastvorljivo jedinjenje, a među poslednjima je uključen u B kompleks. Neophodan je za normalan rast i funkcionisanje organizma jer ima ključnu ulogu u sintezi masnih kiselina, vitamina C, metabolizmu ugljenih hidrata, masti, proteina i aminokiselina. Pored toga učestvuje u Krebsovom ciklusu u proizvodnji energije, a može da ubrza sintezu nekih proteina i stimuliše imunitet. Biotin se nalazi u velikom broju namirnica: žumance, sardine, bubrezi, piletina, govedina, pečurke, krompir, pirinač, paradajz, spanać, kvasac, kikiriki, orasi, i dr. Preventiva je sedenju kose i ćelavosti, daje zdrav izgled koži, ublažava ekceme i dermatitis, smanjuje bolove u mišićima. Opadanje kose i krti i lomljivi nokti dovode se u vezu sa nedostatkom ovog vitamina. Suplementacija biotinom može da bude korisna svakome jer pomaže organizmu sa uspešnije iskoristi hranu za dobijanje energije. On podiže energetske nivoe tako što čini digestivni proces efikasnijim. Ovo je značajno kod dijeta čiji je cilj gubljenje telesne mase. PABA PABA, paraaminobenzoeva kiselina se može sintetisati u tankom crevu, a nalazi se u: lišću, jetri, jogurtu, kvascu i pšeničnim klicama. Pomaže stvaranje folne kiseline, obnavlja prirodnu boju kose, poboljšava elastičnost kože, čime odlaže stvaranje bora, održava kožu glatkom i zdravom, sprečava nastanak ekcema. PABA, pored toga što se klasifikuje kao antioksidant jer uništava slobodne radikale koji izazivaju oštećenja ćelija i uzrok su njihovog bržeg starenja i odumiranja, može da učestvuje u redukovanju zamora, ograničavanju efekata depresija i smanjenju inflamatornih procesa vezanih za osteoartritis, koji su često praćeni bolovima. PABA još učestvuje u stvaranju eritrocita, a oni su neophodni organizmu za transport kiseonika. Folna kiselina Folna kiselina ili B-9 je hidrosolubilan vitamin kao i ostali članovi B kompleksa. U prirodi se nalazi u mnogo vrsta hrane, a naročito u lišću, po čemu je i dobio ime folna kiselina, od lat. folium - list. Naročito bogat izvor folne kiseline je tamno-zeleno lišće povrća, kao što je spanać, kupus, kelj, brokoli, lišće maslačka, karfiol i dr., ali ima je i u džigerici i pivskom kvascu. Osetljiva je na visoku temperaturu, svetlost i kiseline, a predstavlja i jedan od najteže apsorbujućih hidrosolubilnih vitamina. Zato se često javlja nedostatak ovog vitamina. Folna kiselina učestvuje u sintezi nukleinskih kiselina, RNK i DNK, metabolizmu proteina, stvaranju crvenih i belih krvnih zrnaca i prevenciji raka grlića materice. Isto tako važna je za iskorištavanje šećera i aminokiselina. Ublažava bolove, sprečava anemiju i štiti od crevnih parazita. Folna kiselina uz vitamine B-12 i B-6 može da smanji rizik od kardiovaskularnih oboljenja. Preventivna dnevna doza za odrasle je 400 mcg, a posebno je važna za žene koje planiraju trudnoću, trudnice i dojilje jer olakšava laktaciju, a njen manjak može dovesti do deformiteta ploda. Folna kiselina sinergijski deluje sa lucerkom, formulama za trudnice i dojilje, svim vitaminima B kompleksa, a naročito sa vitaminom B-12 i holinom. Holin Holin je sastavni deo lipida koji sačinjavaju ćelijsku membranu i neurotransmitera acetilholina. Otkriven je još u 19. veku, a tek 1998. je svrstan u esencijalne nutrijente i uključen u kompleks B vitamina. Holin tehnički ne spada u B kompleks, ali se tu nalazi zbog svog veoma bliskog delovanja sa B vitaminima, naročito folnom kiselinom (B-9) i kobalaminom (B-12), sa kojima učestvuje u preradi masti i održavanju zdrave funkcije srca i mozga. Holin i njegovi metaboliti su neophodni za tri glavne fiziološke funkcije u organizmu: strukturalni inegritet i signalnu funkciju ćelijske membrane, ulogu neurotransmitera tako što učestvuje u sintezi acetilholina i predstavlja glavni izvor metilnih grupa preko svog metabolita trimetilglicina (TMG) koji učestvuje u sintezi S-adenozil metionina (SAMe). Holin se svrstava u lipotropike ili emulgatore masti i smatra se da može da bude od koristi kao podrška terapijama za jačanje jetre i visokog holesterola. Holin je kao podrška zdravoj funkciji mozga koristan za preventivu gubitka memorije. Njegov nedostatak može da doprinese degeneraciji jetre i krtosti arterija. Hrana koja obiluje fosfatidil holinom, iz kojeg se dobija holin, je žumance, soja, goveđa, pileća i ćureća džigerica, pirinač, kupus, karfiol i dr. Od dijetetskih dodataka, najbogatiji izvor holina je lecitin, koji se najčešće dobija iz soje. Inozitol Inositol je deo B kompleksa. Značajan je za ishranu ćelija centralnog nervnog sistema i učestvuje u razvoju i održavanju zdrave funkcije mozga, a tesno sarađuje sa holinom u transportu i izbacivanju masti iz srca i jetre. Holin i inozitol zajedno sačinjavaju lecitin, lipid koji je neophodan za formiranje ćelijske membrane, koji ima lipotropno dejstvo i podržava apsorpciju vitamina A i B-1. Inozitol je vitalan za rast kose (antialopecija faktor) i kao deo lecitina, zajedno sa holinom, može da učestvuje u preventivi stvaranja i smanjenju holesterola. Postoje tvrdnje da ima umirujući efekat na nervni sistem, pa potencijalno može da bude podrška terapijama depresije, napadima panike, pa čak i preventiva Alzheimerove bolesti. Nedostatak inozitola može da ima za posledicu masnu degeneraciju jetre, smetnje u rastu i gubitak dlaka. Utvrđeno je i da je hipertireoza uvek praćena manjkom inozitola. Inozitol ima umirujuće dejstvo i može da bude od koristi kod pojave ekcema. Apsorpciju inozitola pomažu vitamini B kompleksa, vitamin C, fosfor i linoleinska kiselina, a odmažu velike količine šećera, kafa, čaj alkohol i kukuruz. Estrogeni i sulfonamidi smanjuju koncentracije inozitola u organizmu. Inozitol se nalazi u citrusnom voću (osim u limunu), orasima, pirinču, cerealijama, integralnim namirnicama itd. Ljudi koji konzumiraju velike količine kafe, mogu imati povećane potrebe za inozitolom. Preporučena doza i način upotrebe: 1 kapsula dnevno posle jela. Aktivni sastojci: 1 kapsula % PDU Vitamin B1 (tiamin-mononitrat) 10 mg 909.00% Vitamin B2 (natrijum-riboflavin 5-fosfat, riboflavin) Niacin (nikotinamid) 10 mg 714.00% Niacin (nikotinamid) 48 mg 300.00% Vitamin B6 (piridoksin-hidrohlorid) 10 mg 714.00% Folna kiselina 400 mcg 200.00% Vitamin B12 (cijanokobalamin) 50 mcg 2000.00% Biotin 50 mcg 100.00% Pantotenska kiselina (kalcijum-D-pantotenat) 30 mg 500.00% Holin (holin-bitartrat) 50 mg * Inozitol 50 mg * Para-amino-benzoeva kiselina 50 mg * *PDU nije ustanovljen Ostali sastojci: pirinčano brašno, želatin, trigliceridi srednjeg lanca. sredstva protiv zgrudvavanja (magnezijum -stearat, silicijum-dioksid).

U grupu vitamina pod imenom B kompleks spadaju vitamini B-1, B-2, B-3, B-5, B-6, B-12, biotin, PABA, folna kiselina, holin i inozitol. Svi oni rastvorljivi su u vodi (hidrosolubilni su) i ne deponuju se u organizmu. U nedostatku pojedinog vitamina B kompleksa, pored tog vitamina, preporučljivo je nadoknaditi i sve ostale da bi dejstvo bilo potpuno, jer deluju sinergijski i imaju vrlo bliske funkcije i osobine. Primena visokih doza samo jednog vitamina iz ove grupe može izazvati nedostatak ostalih. Apsorpciju B kompleksa pomažu vitamini C i E, minerali kalcijum i fosfor, a ometaju alkohol, kafa, velike količine šećera, stres, infekcije i pilule za spavanje. B kompleks, kao i sve hidrosolubilne vitamine, koji se urinom brzo izbaciju iz organizma, najbolje je uzimati u obliku tableta sa kontinuiranim oslobađanjem (timed release), jer se tako obezbeđuje njihovo stalno prisustvo organizmu. B kompleks ima važnu ulogu u brojnim telesnim funkcijama kao što je: - proizvodnja energije - metabolizam ugljenih hidrata - regulacija nivoa šećera u krvi - podrška imunolškom i nervnom sistemu - ćelijski metabolizam - zdravlje kože, noktiju i kose - razvijanje mišićne mase - podrška zdravoj funkciji očiju, jetre i sluzokože Vitamin B-1 Vitamin B-1 ili tiamin je bela kristalna supstanca bez ukusa, koja miriše na kvasac. Prvi put je izdvojen godine 1936. Otkrio ga je hemičar Robert Vilijams. Ljudski organizam ga ne sintetiše, pa se unosi hranom ili dodacima ishrani. Najviše ga ima u omotaču žitarica, kvascu i mesu, ali je osetljiv na visoku temperaturu, alkalnu sredinu i oksidaciju. Potrebe za tiaminom obično su povećane kod trudnica, pušača, za vreme bolesti, u stanju stresa i posle hiruških intervencija. Pošto je B-1 hidrosolubilan, organizam ne može da napravi njegove zalihe i izbacuje ga urinom. Zato se, po potrebi, mora unositi suplementacijom kako bi njegovo prisustvo bilo konstantno. Važan je za normalno funkcionisanje nervnog sistema, mišića, srca, krvnih sudova, pomaže rast, ima diuretička svojstva, a kao koenzim učestvuje u metabolizmu ugljenih hidrata i masti. Nedostatak tiamina dovodi do bolesti beri-beri, poremećaja nervnog i mišićnog tkiva. Neophodan je i sportistima jer zajedno sa vitaminima B-2 (riboflavin), B-3 (niacin) i B-6 (piridoksin) učestvuje u sticanju i iskorišćavanju energije, a bez njih metabolizam energetskih nutrijenata ne bi bio moguć. Ukratko, on je važan za pretvaranje šećera iz krvi u energiju (Krebsov ciklus). Vitamin B-1 je za pravilno finkcionisanje nervnog sistema neophodan, jer učestvuje u biosintezi mnogih sastavnih delova ćelije, uključujući i neurotransmiter acetilholin i gama-aminobuternu kiselinu (GABA). B-1 može da ima pozitivan učinak i na pamćenje i učenje, naročito kod dece. Kao učesnik u stvaranju hidrohlorne kiseline, koja je važna za varenje, ima uticaja i na pravilno funkcionisanje digestivnog sistema. Tiamin može da bude podrška kod stanja kao što su: - anemija - Alchajmerova bolest i multipleks skleroza - loša memorija i teškoće u učenju - dijabetes (uz dijalizu) - hepatitis - postoperativni oporavak - bolne menstruacije Vitamin B-2 Vitamin B-2 ili riboflavin je žuti kristalni prašak, slabog mirisa. Lako se apsorbuje, otporan je na visoke temperature, ali ga uništava dnevna svetlost (UV zračenje), voda i hladnoća (čuvanje namirnica u frižideru). Najviše ga ima u mleku, surutki, mesu, povrću, ribi, jajima, cerealijama i mora se svakodnevno unositi u organizam. Njegovu apsorpciju pomažu vitamini B kompleksa, naročito B-3 i B-6, vitamin C i fosfor, a uništava ga alkohol, kafa, duvan, velike količine šećera, pilule za kontracepciju i sredstva za umirenje. Riboflavin je organizmu neophodan jer ulazi u sastav enzima koji kontrolišu oksido-redukcione reakcije i služi kao koenzim za prenošenje vodonika u sistemu transporta elektrona u respiracionom lancu. Njegovo prisustvo u ćelijskoj respiraciji obezbeđuje ćeliji kiseonik za disanje i pravilno udvajanje. Kod manjka vitamina B-2 količina kiseonika u ćeliji se smanjuje, što primorava ćeliju da izmeni metabolizam i okrene se alternativnim procesima koji ne zahtevaju kiseonik da bi se stvorila energija. Ovakav način obezbeđivanja energije karakterističan je za ćelije tumora, tj. početak procesa nekontrolisanog rasta malignih ćelija. Da bi se ovo izbeglo i obezbedila normalna respiracija, ćeliji su, pored vitamina B-2, potrebni i minerali molibden i gvožđe i vitamini B-3 (niacin, niacinamid) i B-5 (pantotenska kiselina). Riboflavin zajedno sa vitaminom B-11 (folna kiselina) učestvuje u stvaranju eritrocita, doprinosi i održavanju visokih koncentracija gvožđa u eritrocitima, čime im omogućava da prožive svoj maksimalni vek. Vitamin B-2 treba dodavati preparatima gvožđa zbog toga što učestvuje apsorpciji i iskorištavanju gvožđa iz hrane, a preparatima namenjenim trudnicama, pored B-2, treba dodavati i folnu kiselinu. Vitamin B-2 je neophodan u procesu prerade aminokiselina i masti, a ugljene hidrate pretvara u ATP (adenozin-trifosfat), energetski molekul bez kojeg organizam ne bi mogao da funkcioniše. Ova njegova osobina je značajna za sportiste, jer povećava energiju, izdržljivost i očuvanje mišića, a tu ulogu imaju i svi ostali vitamini B kompleksa. Usled nedostatka riboflavina slabi imunitet, odnosno otpornost svih ćelija u organizmu na reaktivna oksidativna sredstva. To uzrokuje prevremeno odumiranje ćelija i skraćivanje životnog veka eritrocita. Neke od glavnih funkcija vitamina B-2 u organizmu su: - olakšava glavobolje uzrokovane migrenama - važan je za metabolizam ugljenih hidrata, masti i proteina - pomaže funkcionisanje jednog broja enzima u mozgu - neophodan je za normalnu funkciju eritrocita - štiti eritrocite i belančevine očnog sočiva - podstiče aktivnost vitamina B-6 i folne kiseline - neophodan je za stvaranje antitela, čime podržava imunitet - usporava razvoj katarakte i ublažava zamor očiju - važan je za dijabetičare jer su podložni manjku vitamina B-2 - važan je kod hipertireoze, jer ga organizam brzo troši i treba ga nadoknađivati u velikim količinama - bitan je za zdravlje kose i noktiju Vitamin B-3 Pod nazivom B-3 javljaju se dva oblika ovog vitamina, niacin ili nikotinska kiselina i njegova varijacija inozitol-heksaniacinat i niacinamid ili nikotinamid (amid nikotinske kiseline). To je beli igličasti prašak gorkog ukusa. Termostabilan je i može se sintetisati u organizmu iz aminokiseline triptofana (iz hrane koja sadrži proteine), ali uz prisustvo vitamina B-1 (tiamin), B-2 (riboflavin) i B-6 (piridoksin). Prirodni izvori niacina su: meso, mleko, riba, povrće, kvasac, kikiriki i dr. Vitamin B-3, kao i ostali vitamini B kompleksa, učestvuje u ćelijskom metabolizmu. Konvertuje ugljene hidrate u glukozu (šećer), koja se dalje sagoreva uz oslobađanje energije. B kompleks, uključujući i B-3, neophodan je za razlaganje masti i proteina u metaboličkom procesu. Održava elastičnost i snagu mišića, kao i zdravlje digestivnog trakta, nervnog sistema, kože, kose, očiju, usta i jetre. Niacin, za razliku od niacinamida, u dozama većim od 50 mg može za izazove crvenilo na koži. Razlikuju se i po primeni. Niacinamid se upotrebljava kod problema sa artritisom i ranim stadijumom dijabetesa tipa I (pospešuje sekreciju insulina), a niacin smanjuje visok nivo holesterola i triglicerida, što nije slučaj sa niacinamidom. Inozitol-heksaniacinat, varijacija niacina, naročito se prepisuje osobama koje imaju potrebe za visokim dozama vitamina B-3, jer se najbolje podnosi i ne izaziva uobičajene reakcije na koži. Preparati koji ga sadrže obično nose naznaku flush-free. Vitamin B-3 igra važnu ulogu u oslobađanju organizma od toksina i štetnih materija. Učestvuje u sintezi nekih hormona i poboljšava cirkulaciju. Pri nedostatku vitamina B-3 nastaju: zamor, digestivne smetnje, depresija, glavobolje, nervoza, slaba koncentracija, senilnost i nesanica. Prema istraživanjima u SAD, najveće nedostatke vitamina B-3 izaziva preterana upotreba alkohola. Vitamin B-3 može biti od koristi u sledećim slučajevima: - deficijencija nastala prekomernom upotrebom alkohola (niacinamid) - visok nivo holesterola i triglicerida (niacin, inozitol-heksaniacinat) - podrška zdravlja kardiovaskularnog sistema (niacin, inozitol-heksaniacinat) - preventiva i rani stadijumi dijabetesa (niacinamid) - osteoartritis (niacinamid) - izdržljivost, dodatna energija i sagorevanje masti kod sportista (niacin) - jačanje imuniteta (niacin) - visok krvni pritisak (inozitol-heksaniacinat) - detoksikacija jetre (inozitol-heksaniacinat) - depresivna stanja Uobičajeno je da niacin u dozama od preko 50 mg izaziva simptome kao što su: crvenilo na koži, naročito lica i vrata, koje nastaju usled povećanja nivoa histamina, a pojavljuju se oko 20 minuta po unošenju niacina u organizam i traju sat do sat i po vremena nakon toga. Zato se osobama koje imaju potrebe za velikim dozama vitamina B-3, preporučuju oblici sa kontinuiranim razlaganjem ili oznakom flush-free. Vitamin B-6 Vitamin B-6, piridoksin je hidrosolubilan vitamin i predstavlja grupu supstanci - piridoksin, piridoksinal i piridoksamin - koje su blisko povezane i deluju združeno. U hrani se nalazi u krompiru, bananama, sočivu, nekim cerealijama, džigerici, ćuretini, tunjevini itd. Ipak, pripremanjem hrane izgubi se oko 50% ovog vitamina. Vitamin B-6 ima glavnu ulogu u energetskom metabolizmu (energetski transfer aminokiselina i ugljenih hidrata). Pored toga što učestvuje u razlaganju aminokiselina (proteina) i nekih hormona, bitan je za apsorpciju nutrijenata, na primer masti, aminokiselina i gvožđa, a njegov manjak u organizmu jedan je od osnovnih razloga za nastanak ateroskleroze i arterioskleroze. Učestvuje u stvaranju serotonina, melatonina i dopamina, kao i nekoliko neurotansmitera, zbog čega predstavlja bazični nutrijent za regulaciju mentalnih procesa i raspoloženja. Neophodan je za stvaranje antitela i crvenih krvnih zrnaca, potreban je radi potpune apsorpcije vitamnina B-12 i magnezijuma, a pomaže pretvaranje triptofana u niacin (B-3), a uz vitamin C i metionin učestvuje u pretvaranju lizina u karnitin. Dejstva vitamina B-6 u organizmu: - doprinosi prevenciji mnogih nervnih i kožnih bolesti - sa vitaminom C deluje kao prirodno sredstvo za umirenje i uspavljivanje - smanjuje mučninu - ima izrazito anaboličko dejstvo - deluje kao prirodni diuretik, pojačava sekreciju suza, ublažava suvoću usta - ublažava grčeve mišića, ukočenost ruku Potrebe za vitaminom B-6 su povećane kod visokoproteinske ishrane i pojačane fizičke aktivnosti, što je slučaj sa sportistima, kod kojih smanjenje ili stagnacija mišićne mase ukazuje na mogući nedostatak ovoga vitamina. Koristi se u prevenciji masne jetre, kamena u žuči i bubregu, depresija i konjunktivitisa. Važno je da ga organizam ima dovoljno u doba puberteta, inače može doći do zastoja u rastu. Apsorpciju vitamina B-6 pomažu linolna kiselina (omega 6, CLA), vitamini C i B, natrijum i magnezijum, a odmažu duvan, kafa i alkohol. Nisu preporučljive veće doze bez konsultacije lekara, a preko 500 mg dnevno može se uzimati samo u izuzetnim slučajevima. Treba ga uzimati oprezno kod lečenja dijabetes melitusa i Parkinsonove bolesti (ne uzimati ako se koristi L-dop). Najbolje ga je kombinovati sa B kompleksom, da ne nastane disbalans koncentracije ostalih vitamina B kompleksa. Vitamin B-12 Vitamin B-12 ili kobalamin (cijankobalamin) je hidrosolubilan vitamin delotvoran u vrlo malim, mikrogramskim dozama. To je crveno kristalno jedinjenje koje sadrži fosfor i kobalt. Nalazi se isključivo u hrani životinjskog porekla (džigerica, bubrezi, meso, mleko, jaja, sirevi, riba, školjke), ali se u velikoj meri uništava prilikom pripremanja hrane. Učestvuje u metabolizmu masti i ugljenih hidrata i u sintezi proteina. Vitamin B-12 stimuliše regeneraciju jetre, ima ulogu u prevenciji steriliteta, a sa C vitaminom ima antikancerogenu funkciju. Sastavni je deo terapije kod mnogih psihijatrijskih oboljenja. B-12 se loše apsorbuje kroz želudac, a vezuje se za proteine pljuvačke i želudačnog soka - zato ovaj vitamin treba uzimati u obliku pastila ili sublingvalnih tableta (stavljaju se pod jezik). Apsorpciju vitamina B-12 pomaže kalcijum, vitamini B kompleksa i vitamini A, C, E, a smanjuju duvan, kafa, alkohol, laksativi i problemi u funkcionisanju tiroidne žlezde. Simptomi nedostatka vitamina B-12 ponekad se mogu uočiti tek nakon pet godina od njegovog nestanka iz telesnih rezervi. To mogu biti: sekundarna pojava masne degeneracije srca, bubrega i jetre, slabljenje imuniteta i anemija. Nedostatak ovoga vitamina je vrlo čest kod isključivih vegetarijanaca - jer su mu prirodni izvori džigerica, meso, jaja, mleko - i kod ljudi posle pedesete godine života. Vitamin B-12 je sastavni deo terapije neplodnosti oba pola, a kod muškaraca usled nedostatka ovog vitamina može doći do poremećaja u produkciji semena i sperme, čak i do nedostatka spermatozoida. Odojčad dojena majčinim mlekom dobijaju dovoljne količine vitamina B-12, ali deci koja se hrane veštačkim mlekom potreban je dodatak ovog vitamina. Najvažnije uloge vitamina B-12 u organizmu su: - pomaže očuvanje funkcija nervnog sistema (poboljšava koncentraciju, pamćenje i ravnotežu) - sprečava anemije time što stvara i regeneriše crvena krvna zrnca - učestvuje u detoksikacionim procesima u jetri, ali i njenoj regeneraciji - pomaže normalan rast, razvoj i apetit kod dece - važan je za energetski metabolizam organizma - ublažava premenstrualne i menstrualne tegobe Preporučena doza za odrasle je od 500 do 1000 mcg dnevno. Veće doze mogu se uzimati samo uz konsultaciju lekara, jer treba paziti da se ne poremeti balans ostalih vitamina B kompleksa. Biotin Biotin ili vitamin H je kristalno, teško rastvorljivo jedinjenje, a među poslednjima je uključen u B kompleks. Neophodan je za normalan rast i funkcionisanje organizma jer ima ključnu ulogu u sintezi masnih kiselina, vitamina C, metabolizmu ugljenih hidrata, masti, proteina i aminokiselina. Pored toga učestvuje u Krebsovom ciklusu u proizvodnji energije, a može da ubrza sintezu nekih proteina i stimuliše imunitet. Biotin se nalazi u velikom broju namirnica: žumance, sardine, bubrezi, piletina, govedina, pečurke, krompir, pirinač, paradajz, spanać, kvasac, kikiriki, orasi, i dr. Preventiva je sedenju kose i ćelavosti, daje zdrav izgled koži, ublažava ekceme i dermatitis, smanjuje bolove u mišićima. Opadanje kose i krti i lomljivi nokti dovode se u vezu sa nedostatkom ovog vitamina. Suplementacija biotinom može da bude korisna svakome jer pomaže organizmu sa uspešnije iskoristi hranu za dobijanje energije. On podiže energetske nivoe tako što čini digestivni proces efikasnijim. Ovo je značajno kod dijeta čiji je cilj gubljenje telesne mase. Folna kiselina Folna kiselina ili B-9 je hidrosolubilan vitamin kao i ostali članovi B kompleksa. U prirodi se nalazi u mnogo vrsta hrane, a naročito u lišću, po čemu je i dobio ime folna kiselina, od lat. folium - list. Naročito bogat izvor folne kiseline je tamno-zeleno lišće povrća, kao što je spanać, kupus, kelj, brokoli, lišće maslačka, karfiol i dr., ali ima je i u džigerici i pivskom kvascu. Osetljiva je na visoku temperaturu, svetlost i kiseline, a predstavlja i jedan od najteže apsorbujućih hidrosolubilnih vitamina. Zato se često javlja nedostatak ovog vitamina. Folna kiselina učestvuje u sintezi nukleinskih kiselina, RNK i DNK, metabolizmu proteina, stvaranju crvenih i belih krvnih zrnaca i prevenciji raka grlića materice. Isto tako važna je za iskorištavanje šećera i aminokiselina. Ublažava bolove, sprečava anemiju i štiti od crevnih parazita. Folna kiselina uz vitamine B-12 i B-6 može da smanji rizik od kardiovaskularnih oboljenja. Preventivna dnevna doza za odrasle je 400 mcg, a posebno je važna za žene koje planiraju trudnoću, trudnice i dojilje jer olakšava laktaciju, a njen manjak može dovesti do deformiteta ploda. Folna kiselina sinergijski deluje sa lucerkom, formulama za trudnice i dojilje, svim vitaminima B kompleksa, a naročito sa vitaminom B-12 i holinom. Preporučena doza i način upotrebe 1 tableta dnevno uz obrok.

U grupu vitamina pod imenom B kompleks spadaju vitamini B-1, B-2, B-3, B-5, B-6, B-12, biotin, PABA, folna kiselina, holin i inozitol. Svi oni rastvorljivi su u vodi (hidrosolubilni su) i ne deponuju se u organizmu. U nedostatku pojedinog vitamina B kompleksa, pored tog vitamina, preporučljivo je nadoknaditi i sve ostale da bi dejstvo bilo potpuno, jer deluju sinergijski i imaju vrlo bliske funkcije i osobine. Primena visokih doza samo jednog vitamina iz ove grupe može izazvati nedostatak ostalih. Apsorpciju B kompleksa pomažu vitamini C i E, minerali kalcijum i fosfor, a ometaju alkohol, kafa, velike količine šećera, stres, infekcije i pilule za spavanje. B kompleks, kao i sve hidrosolubilne vitamine, koji se urinom brzo izbaciju iz organizma, najbolje je uzimati u obliku tableta sa kontinuiranim oslobađanjem (timed release), jer se tako obezbeđuje njihovo stalno prisustvo organizmu. B kompleks ima važnu ulogu u brojnim telesnim funkcijama kao što je: – proizvodnja energije – metabolizam ugljenih hidrata – regulacija nivoa šećera u krvi – podrška imunolškom i nervnom sistemu – ćelijski metabolizam – zdravlje kože, noktiju i kose – razvijanje mišićne mase – podrška zdravoj funkciji očiju, jetre i sluzokože Vitamin B-1 Vitamin B-1 ili tiamin je bela kristalna supstanca bez ukusa, koja miriše na kvasac. Prvi put je izdvojen godine 1936. Otkrio ga je hemičar Robert Vilijams. Ljudski organizam ga ne sintetiše, pa se unosi hranom ili dodacima ishrani. Najviše ga ima u omotaču žitarica, kvascu i mesu, ali je osetljiv na visoku temperaturu, alkalnu sredinu i oksidaciju. Potrebe za tiaminom obično su povećane kod trudnica, pušača, za vreme bolesti, u stanju stresa i posle hiruških intervencija. Pošto je B-1 hidrosolubilan, organizam ne može da napravi njegove zalihe i izbacuje ga urinom. Zato se, po potrebi, mora unositi suplementacijom kako bi njegovo prisustvo bilo konstantno. Važan je za normalno funkcionisanje nervnog sistema, mišića, srca, krvnih sudova, pomaže rast, ima diuretička svojstva, a kao koenzim učestvuje u metabolizmu ugljenih hidrata i masti. Nedostatak tiamina dovodi do bolesti beri-beri, poremećaja nervnog i mišićnog tkiva. Neophodan je i sportistima jer zajedno sa vitaminima B-2 (riboflavin), B-3 (niacin) i B-6 (piridoksin) učestvuje u sticanju i iskorišćavanju energije, a bez njih metabolizam energetskih nutrijenata ne bi bio moguć. Ukratko, on je važan za pretvaranje šećera iz krvi u energiju (Krebsov ciklus). Vitamin B-1 je za pravilno finkcionisanje nervnog sistema neophodan, jer učestvuje u biosintezi mnogih sastavnih delova ćelije, uključujući i neurotransmiter acetilholin i gama-aminobuternu kiselinu (GABA). B-1 može da ima pozitivan učinak i na pamćenje i učenje, naročito kod dece. Kao učesnik u stvaranju hidrohlorne kiseline, koja je važna za varenje, ima uticaja i na pravilno funkcionisanje digestivnog sistema. Tiamin može da bude podrška kod stanja kao što su: – anemija – Alchajmerova bolest i multipleks skleroza – loša memorija i teškoće u učenju – dijabetes (uz dijalizu) – hepatitis – postoperativni oporavak – bolne menstruacije Vitamin B-2 Vitamin B-2 ili riboflavin je žuti kristalni prašak, slabog mirisa. Lako se apsorbuje, otporan je na visoke temperature, ali ga uništava dnevna svetlost (UV zračenje), voda i hladnoća (čuvanje namirnica u frižideru). Najviše ga ima u mleku, surutki, mesu, povrću, ribi, jajima, cerealijama i mora se svakodnevno unositi u organizam. Njegovu apsorpciju pomažu vitamini B kompleksa, naročito B-3 i B-6, vitamin C i fosfor, a uništava ga alkohol, kafa, duvan, velike količine šećera, pilule za kontracepciju i sredstva za umirenje. Riboflavin je organizmu neophodan jer ulazi u sastav enzima koji kontrolišu oksido-redukcione reakcije i služi kao koenzim za prenošenje vodonika u sistemu transporta elektrona u respiracionom lancu. Njegovo prisustvo u ćelijskoj respiraciji obezbeđuje ćeliji kiseonik za disanje i pravilno udvajanje. Kod manjka vitamina B-2 količina kiseonika u ćeliji se smanjuje, što primorava ćeliju da izmeni metabolizam i okrene se alternativnim procesima koji ne zahtevaju kiseonik da bi se stvorila energija. Ovakav način obezbeđivanja energije karakterističan je za ćelije tumora, tj. početak procesa nekontrolisanog rasta malignih ćelija. Da bi se ovo izbeglo i obezbedila normalna respiracija, ćeliji su, pored vitamina B-2, potrebni i minerali molibden i gvožđe i vitamini B-3 (niacin, niacinamid) i B-5 (pantotenska kiselina). Riboflavin zajedno sa vitaminom B-11 (folna kiselina) učestvuje u stvaranju eritrocita, doprinosi i održavanju visokih koncentracija gvožđa u eritrocitima, čime im omogućava da prožive svoj maksimalni vek. Vitamin B-2 treba dodavati preparatima gvožđa zbog toga što učestvuje apsorpciji i iskorištavanju gvožđa iz hrane, a preparatima namenjenim trudnicama, pored B-2, treba dodavati i folnu kiselinu. Vitamin B-2 je neophodan u procesu prerade aminokiselina i masti, a ugljene hidrate pretvara u ATP (adenozin-trifosfat), energetski molekul bez kojeg organizam ne bi mogao da funkcioniše. Ova njegova osobina je značajna za sportiste, jer povećava energiju, izdržljivost i očuvanje mišića, a tu ulogu imaju i svi ostali vitamini B kompleksa. Usled nedostatka riboflavina slabi imunitet, odnosno otpornost svih ćelija u organizmu na reaktivna oksidativna sredstva. To uzrokuje prevremeno odumiranje ćelija i skraćivanje životnog veka eritrocita. Neke od glavnih funkcija vitamina B-2 u organizmu su: – olakšava glavobolje uzrokovane migrenama – važan je za metabolizam ugljenih hidrata, masti i proteina – pomaže funkcionisanje jednog broja enzima u mozgu – neophodan je za normalnu funkciju eritrocita – štiti eritrocite i belančevine očnog sočiva – podstiče aktivnost vitamina B-6 i folne kiseline – neophodan je za stvaranje antitela, čime podržava imunitet – usporava razvoj katarakte i ublažava zamor očiju – važan je za dijabetičare jer su podložni manjku vitamina B-2 – važan je kod hipertireoze, jer ga organizam brzo troši i treba ga nadoknađivati u velikim količinama – bitan je za zdravlje kose i noktiju Vitamin B-3 Pod nazivom B-3 javljaju se dva oblika ovog vitamina, niacin ili nikotinska kiselina i njegova varijacija inozitol-heksaniacinat i niacinamid ili nikotinamid (amid nikotinske kiseline). To je beli igličasti prašak gorkog ukusa. Termostabilan je i može se sintetisati u organizmu iz aminokiseline triptofana (iz hrane koja sadrži proteine), ali uz prisustvo vitamina B-1 (tiamin), B-2 (riboflavin) i B-6 (piridoksin). Prirodni izvori niacina su: meso, mleko, riba, povrće, kvasac, kikiriki i dr. Vitamin B-3, kao i ostali vitamini B kompleksa, učestvuje u ćelijskom metabolizmu. Konvertuje ugljene hidrate u glukozu (šećer), koja se dalje sagoreva uz oslobađanje energije. B kompleks, uključujući i B-3, neophodan je za razlaganje masti i proteina u metaboličkom procesu. Održava elastičnost i snagu mišića, kao i zdravlje digestivnog trakta, nervnog sistema, kože, kose, očiju, usta i jetre. Niacin, za razliku od niacinamida, u dozama većim od 50 mg može za izazove crvenilo na koži. Razlikuju se i po primeni. Niacinamid se upotrebljava kod problema sa artritisom i ranim stadijumom dijabetesa tipa I (pospešuje sekreciju insulina), a niacin smanjuje visok nivo holesterola i triglicerida, što nije slučaj sa niacinamidom. Inozitol-heksaniacinat, varijacija niacina, naročito se prepisuje osobama koje imaju potrebe za visokim dozama vitamina B-3, jer se najbolje podnosi i ne izaziva uobičajene reakcije na koži. Preparati koji ga sadrže obično nose naznaku flush-free. Vitamin B-3 igra važnu ulogu u oslobađanju organizma od toksina i štetnih materija. Učestvuje u sintezi nekih hormona i poboljšava cirkulaciju. Pri nedostatku vitamina B-3 nastaju: zamor, digestivne smetnje, depresija, glavobolje, nervoza, slaba koncentracija, senilnost i nesanica. Prema istraživanjima u SAD, najveće nedostatke vitamina B-3 izaziva preterana upotreba alkohola. Vitamin B-3 može biti od koristi u sledećim slučajevima: – deficijencija nastala prekomernom upotrebom alkohola (niacinamid) – visok nivo holesterola i triglicerida (niacin, inozitol-heksaniacinat) – podrška zdravlja kardiovaskularnog sistema (niacin, inozitol-heksaniacinat) – preventiva i rani stadijumi dijabetesa (niacinamid) – osteoartritis (niacinamid) – izdržljivost, dodatna energija i sagorevanje masti kod sportista (niacin) – jačanje imuniteta (niacin) – visok krvni pritisak (inozitol-heksaniacinat) – detoksikacija jetre (inozitol-heksaniacinat) – depresivna stanja Uobičajeno je da niacin u dozama od preko 50 mg izaziva simptome kao što su: crvenilo na koži, naročito lica i vrata, koje nastaju usled povećanja nivoa histamina, a pojavljuju se oko 20 minuta po unošenju niacina u organizam i traju sat do sat i po vremena nakon toga. Zato se osobama koje imaju potrebe za velikim dozama vitamina B-3, preporučuju oblici sa kontinuiranim razlaganjem ili oznakom flush-free. Vitamin B-6 Vitamin B-6, piridoksin je hidrosolubilan vitamin i predstavlja grupu supstanci – piridoksin, piridoksinal i piridoksamin – koje su blisko povezane i deluju združeno. U hrani se nalazi u krompiru, bananama, sočivu, nekim cerealijama, džigerici, ćuretini, tunjevini itd. Ipak, pripremanjem hrane izgubi se oko 50% ovog vitamina. Vitamin B-6 ima glavnu ulogu u energetskom metabolizmu (energetski transfer aminokiselina i ugljenih hidrata). Pored toga što učestvuje u razlaganju aminokiselina (proteina) i nekih hormona, bitan je za apsorpciju nutrijenata, na primer masti, aminokiselina i gvožđa, a njegov manjak u organizmu jedan je od osnovnih razloga za nastanak ateroskleroze i arterioskleroze. Učestvuje u stvaranju serotonina, melatonina i dopamina, kao i nekoliko neurotansmitera, zbog čega predstavlja bazični nutrijent za regulaciju mentalnih procesa i raspoloženja. Neophodan je za stvaranje antitela i crvenih krvnih zrnaca, potreban je radi potpune apsorpcije vitamnina B-12 i magnezijuma, a pomaže pretvaranje triptofana u niacin (B-3), a uz vitamin C i metionin učestvuje u pretvaranju lizina u karnitin. Dejstva vitamina B-6 u organizmu: – doprinosi prevenciji mnogih nervnih i kožnih bolesti – sa vitaminom C deluje kao prirodno sredstvo za umirenje i uspavljivanje – smanjuje mučninu – ima izrazito anaboličko dejstvo – deluje kao prirodni diuretik, pojačava sekreciju suza, ublažava suvoću usta – ublažava grčeve mišića, ukočenost ruku Potrebe za vitaminom B-6 su povećane kod visokoproteinske ishrane i pojačane fizičke aktivnosti, što je slučaj sa sportistima, kod kojih smanjenje ili stagnacija mišićne mase ukazuje na mogući nedostatak ovoga vitamina. Koristi se u prevenciji masne jetre, kamena u žuči i bubregu, depresija i konjunktivitisa. Važno je da ga organizam ima dovoljno u doba puberteta, inače može doći do zastoja u rastu. Apsorpciju vitamina B-6 pomažu linolna kiselina (omega 6, CLA), vitamini C i B, natrijum i magnezijum, a odmažu duvan, kafa i alkohol. Nisu preporučljive veće doze bez konsultacije lekara, a preko 500 mg dnevno može se uzimati samo u izuzetnim slučajevima. Treba ga uzimati oprezno kod lečenja dijabetes melitusa i Parkinsonove bolesti (ne uzimati ako se koristi L-dop). Najbolje ga je kombinovati sa B kompleksom, da ne nastane disbalans koncentracije ostalih vitamina B kompleksa. Vitamin B-12 Vitamin B-12 ili kobalamin (cijankobalamin) je hidrosolubilan vitamin delotvoran u vrlo malim, mikrogramskim dozama. To je crveno kristalno jedinjenje koje sadrži fosfor i kobalt. Nalazi se isključivo u hrani životinjskog porekla (džigerica, bubrezi, meso, mleko, jaja, sirevi, riba, školjke), ali se u velikoj meri uništava prilikom pripremanja hrane. Učestvuje u metabolizmu masti i ugljenih hidrata i u sintezi proteina. Vitamin B-12 stimuliše regeneraciju jetre, ima ulogu u prevenciji steriliteta, a sa C vitaminom ima antikancerogenu funkciju. Sastavni je deo terapije kod mnogih psihijatrijskih oboljenja. B-12 se loše apsorbuje kroz želudac, a vezuje se za proteine pljuvačke i želudačnog soka – zato ovaj vitamin treba uzimati u obliku pastila ili sublingvalnih tableta (stavljaju se pod jezik). Apsorpciju vitamina B-12 pomaže kalcijum, vitamini B kompleksa i vitamini A, C, E, a smanjuju duvan, kafa, alkohol, laksativi i problemi u funkcionisanju tiroidne žlezde. Simptomi nedostatka vitamina B-12 ponekad se mogu uočiti tek nakon pet godina od njegovog nestanka iz telesnih rezervi. To mogu biti: sekundarna pojava masne degeneracije srca, bubrega i jetre, slabljenje imuniteta i anemija. Nedostatak ovoga vitamina je vrlo čest kod isključivih vegetarijanaca – jer su mu prirodni izvori džigerica, meso, jaja, mleko – i kod ljudi posle pedesete godine života. Vitamin B-12 je sastavni deo terapije neplodnosti oba pola, a kod muškaraca usled nedostatka ovog vitamina može doći do poremećaja u produkciji semena i sperme, čak i do nedostatka spermatozoida. Odojčad dojena majčinim mlekom dobijaju dovoljne količine vitamina B-12, ali deci koja se hrane veštačkim mlekom potreban je dodatak ovog vitamina. Najvažnije uloge vitamina B-12 u organizmu su: – pomaže očuvanje funkcija nervnog sistema (poboljšava koncentraciju, pamćenje i ravnotežu) – sprečava anemije time što stvara i regeneriše crvena krvna zrnca – učestvuje u detoksikacionim procesima u jetri, ali i njenoj regeneraciji – pomaže normalan rast, razvoj i apetit kod dece – važan je za energetski metabolizam organizma – ublažava premenstrualne i menstrualne tegobe Preporučena doza za odrasle je od 500 do 1000 mcg dnevno. Veće doze mogu se uzimati samo uz konsultaciju lekara, jer treba paziti da se ne poremeti balans ostalih vitamina B kompleksa. Biotin Biotin ili vitamin H je kristalno, teško rastvorljivo jedinjenje, a među poslednjima je uključen u B kompleks. Neophodan je za normalan rast i funkcionisanje organizma jer ima ključnu ulogu u sintezi masnih kiselina, vitamina C, metabolizmu ugljenih hidrata, masti, proteina i aminokiselina. Pored toga učestvuje u Krebsovom ciklusu u proizvodnji energije, a može da ubrza sintezu nekih proteina i stimuliše imunitet. Biotin se nalazi u velikom broju namirnica: žumance, sardine, bubrezi, piletina, govedina, pečurke, krompir, pirinač, paradajz, spanać, kvasac, kikiriki, orasi, i dr. Preventiva je sedenju kose i ćelavosti, daje zdrav izgled koži, ublažava ekceme i dermatitis, smanjuje bolove u mišićima. Opadanje kose i krti i lomljivi nokti dovode se u vezu sa nedostatkom ovog vitamina. Suplementacija biotinom može da bude korisna svakome jer pomaže organizmu sa uspešnije iskoristi hranu za dobijanje energije. On podiže energetske nivoe tako što čini digestivni proces efikasnijim. Ovo je značajno kod dijeta čiji je cilj gubljenje telesne mase. Folna kiselina Folna kiselina ili B-9 je hidrosolubilan vitamin kao i ostali članovi B kompleksa. U prirodi se nalazi u mnogo vrsta hrane, a naročito u lišću, po čemu je i dobio ime folna kiselina, od lat. folium – list. Naročito bogat izvor folne kiseline je tamno-zeleno lišće povrća, kao što je spanać, kupus, kelj, brokoli, lišće maslačka, karfiol i dr., ali ima je i u džigerici i pivskom kvascu. Osetljiva je na visoku temperaturu, svetlost i kiseline, a predstavlja i jedan od najteže apsorbujućih hidrosolubilnih vitamina. Zato se često javlja nedostatak ovog vitamina. Folna kiselina učestvuje u sintezi nukleinskih kiselina, RNK i DNK, metabolizmu proteina, stvaranju crvenih i belih krvnih zrnaca i prevenciji raka grlića materice. Isto tako važna je za iskorištavanje šećera i aminokiselina. Ublažava bolove, sprečava anemiju i štiti od crevnih parazita. Folna kiselina uz vitamine B-12 i B-6 može da smanji rizik od kardiovaskularnih oboljenja. Preventivna dnevna doza za odrasle je 400 mcg, a posebno je važna za žene koje planiraju trudnoću, trudnice i dojilje jer olakšava laktaciju, a njen manjak može dovesti do deformiteta ploda. Folna kiselina sinergijski deluje sa lucerkom, formulama za trudnice i dojilje, svim vitaminima B kompleksa, a naročito sa vitaminom B-12 i holinom. Preporučena doza i način upotrebe 1 tableta dnevno uz obrok.

U grupu vitamina pod imenom B kompleks spadaju vitamini B-1, B-2, B-3, B-5, B-6, B-12, biotin, PABA, folna kiselina, holin i inozitol. Svi oni rastvorljivi su u vodi (hidrosolubilni su) i ne deponuju se u organizmu. U nedostatku pojedinog vitamina B kompleksa, pored tog vitamina, preporučljivo je nadoknaditi i sve ostale da bi dejstvo bilo potpuno, jer deluju sinergijski i imaju vrlo bliske funkcije i osobine. Primena visokih doza samo jednog vitamina iz ove grupe može izazvati nedostatak ostalih. Apsorpciju B kompleksa pomažu vitamini C i E, minerali kalcijum i fosfor, a ometaju alkohol, kafa, velike količine šećera, stres, infekcije i pilule za spavanje. B kompleks, kao i sve hidrosolubilne vitamine, koji se urinom brzo izbaciju iz organizma, najbolje je uzimati u obliku tableta sa kontinuiranim oslobađanjem (timed release), jer se tako obezbeđuje njihovo stalno prisustvo organizmu. B kompleks ima važnu ulogu u brojnim telesnim funkcijama kao što je: - proizvodnja energije - metabolizam ugljenih hidrata - regulacija nivoa šećera u krvi - podrška imunolškom i nervnom sistemu - ćelijski metabolizam - zdravlje kože, noktiju i kose - razvijanje mišićne mase - podrška zdravoj funkciji očiju, jetre i sluzokože Vitamin B-1 Vitamin B-1 ili tiamin je bela kristalna supstanca bez ukusa, koja miriše na kvasac. Prvi put je izdvojen godine 1936. Otkrio ga je hemičar Robert Vilijams. Ljudski organizam ga ne sintetiše, pa se unosi hranom ili dodacima ishrani. Najviše ga ima u omotaču žitarica, kvascu i mesu, ali je osetljiv na visoku temperaturu, alkalnu sredinu i oksidaciju. Potrebe za tiaminom obično su povećane kod trudnica, pušača, za vreme bolesti, u stanju stresa i posle hiruških intervencija. Pošto je B-1 hidrosolubilan, organizam ne može da napravi njegove zalihe i izbacuje ga urinom. Zato se, po potrebi, mora unositi suplementacijom kako bi njegovo prisustvo bilo konstantno. Važan je za normalno funkcionisanje nervnog sistema, mišića, srca, krvnih sudova, pomaže rast, ima diuretička svojstva, a kao koenzim učestvuje u metabolizmu ugljenih hidrata i masti. Nedostatak tiamina dovodi do bolesti beri-beri, poremećaja nervnog i mišićnog tkiva. Neophodan je i sportistima jer zajedno sa vitaminima B-2 (riboflavin), B-3 (niacin) i B-6 (piridoksin) učestvuje u sticanju i iskorišćavanju energije, a bez njih metabolizam energetskih nutrijenata ne bi bio moguć. Ukratko, on je važan za pretvaranje šećera iz krvi u energiju (Krebsov ciklus). Vitamin B-1 je za pravilno finkcionisanje nervnog sistema neophodan, jer učestvuje u biosintezi mnogih sastavnih delova ćelije, uključujući i neurotransmiter acetilholin i gama-aminobuternu kiselinu (GABA). B-1 može da ima pozitivan učinak i na pamćenje i učenje, naročito kod dece. Kao učesnik u stvaranju hidrohlorne kiseline, koja je važna za varenje, ima uticaja i na pravilno funkcionisanje digestivnog sistema. Tiamin može da bude podrška kod stanja kao što su: - anemija - Alchajmerova bolest i multipleks skleroza - loša memorija i teškoće u učenju - dijabetes (uz dijalizu) - hepatitis - postoperativni oporavak - bolne menstruacije Vitamin B-2 Vitamin B-2 ili riboflavin je žuti kristalni prašak, slabog mirisa. Lako se apsorbuje, otporan je na visoke temperature, ali ga uništava dnevna svetlost (UV zračenje), voda i hladnoća (čuvanje namirnica u frižideru). Najviše ga ima u mleku, surutki, mesu, povrću, ribi, jajima, cerealijama i mora se svakodnevno unositi u organizam. Njegovu apsorpciju pomažu vitamini B kompleksa, naročito B-3 i B-6, vitamin C i fosfor, a uništava ga alkohol, kafa, duvan, velike količine šećera, pilule za kontracepciju i sredstva za umirenje. Riboflavin je organizmu neophodan jer ulazi u sastav enzima koji kontrolišu oksido-redukcione reakcije i služi kao koenzim za prenošenje vodonika u sistemu transporta elektrona u respiracionom lancu. Njegovo prisustvo u ćelijskoj respiraciji obezbeđuje ćeliji kiseonik za disanje i pravilno udvajanje. Kod manjka vitamina B-2 količina kiseonika u ćeliji se smanjuje, što primorava ćeliju da izmeni metabolizam i okrene se alternativnim procesima koji ne zahtevaju kiseonik da bi se stvorila energija. Ovakav način obezbeđivanja energije karakterističan je za ćelije tumora, tj. početak procesa nekontrolisanog rasta malignih ćelija. Da bi se ovo izbeglo i obezbedila normalna respiracija, ćeliji su, pored vitamina B-2, potrebni i minerali molibden i gvožđe i vitamini B-3 (niacin, niacinamid) i B-5 (pantotenska kiselina). Riboflavin zajedno sa vitaminom B-11 (folna kiselina) učestvuje u stvaranju eritrocita, doprinosi i održavanju visokih koncentracija gvožđa u eritrocitima, čime im omogućava da prožive svoj maksimalni vek. Vitamin B-2 treba dodavati preparatima gvožđa zbog toga što učestvuje apsorpciji i iskorištavanju gvožđa iz hrane, a preparatima namenjenim trudnicama, pored B-2, treba dodavati i folnu kiselinu. Vitamin B-2 je neophodan u procesu prerade aminokiselina i masti, a ugljene hidrate pretvara u ATP (adenozin-trifosfat), energetski molekul bez kojeg organizam ne bi mogao da funkcioniše. Ova njegova osobina je značajna za sportiste, jer povećava energiju, izdržljivost i očuvanje mišića, a tu ulogu imaju i svi ostali vitamini B kompleksa. Usled nedostatka riboflavina slabi imunitet, odnosno otpornost svih ćelija u organizmu na reaktivna oksidativna sredstva. To uzrokuje prevremeno odumiranje ćelija i skraćivanje životnog veka eritrocita. Neke od glavnih funkcija vitamina B-2 u organizmu su: - olakšava glavobolje uzrokovane migrenama - važan je za metabolizam ugljenih hidrata, masti i proteina - pomaže funkcionisanje jednog broja enzima u mozgu - neophodan je za normalnu funkciju eritrocita - štiti eritrocite i belančevine očnog sočiva - podstiče aktivnost vitamina B-6 i folne kiseline - neophodan je za stvaranje antitela, čime podržava imunitet - usporava razvoj katarakte i ublažava zamor očiju - važan je za dijabetičare jer su podložni manjku vitamina B-2 - važan je kod hipertireoze, jer ga organizam brzo troši i treba ga nadoknađivati u velikim količinama - bitan je za zdravlje kose i noktiju Vitamin B-3 Pod nazivom B-3 javljaju se dva oblika ovog vitamina, niacin ili nikotinska kiselina i njegova varijacija inozitol-heksaniacinat i niacinamid ili nikotinamid (amid nikotinske kiseline). To je beli igličasti prašak gorkog ukusa. Termostabilan je i može se sintetisati u organizmu iz aminokiseline triptofana (iz hrane koja sadrži proteine), ali uz prisustvo vitamina B-1 (tiamin), B-2 (riboflavin) i B-6 (piridoksin). Prirodni izvori niacina su: meso, mleko, riba, povrće, kvasac, kikiriki i dr. Vitamin B-3, kao i ostali vitamini B kompleksa, učestvuje u ćelijskom metabolizmu. Konvertuje ugljene hidrate u glukozu (šećer), koja se dalje sagoreva uz oslobađanje energije. B kompleks, uključujući i B-3, neophodan je za razlaganje masti i proteina u metaboličkom procesu. Održava elastičnost i snagu mišića, kao i zdravlje digestivnog trakta, nervnog sistema, kože, kose, očiju, usta i jetre. Niacin, za razliku od niacinamida, u dozama većim od 50 mg može za izazove crvenilo na koži. Razlikuju se i po primeni. Niacinamid se upotrebljava kod problema sa artritisom i ranim stadijumom dijabetesa tipa I (pospešuje sekreciju insulina), a niacin smanjuje visok nivo holesterola i triglicerida, što nije slučaj sa niacinamidom. Inozitol-heksaniacinat, varijacija niacina, naročito se prepisuje osobama koje imaju potrebe za visokim dozama vitamina B-3, jer se najbolje podnosi i ne izaziva uobičajene reakcije na koži. Preparati koji ga sadrže obično nose naznaku flush-free. Vitamin B-3 igra važnu ulogu u oslobađanju organizma od toksina i štetnih materija. Učestvuje u sintezi nekih hormona i poboljšava cirkulaciju. Pri nedostatku vitamina B-3 nastaju: zamor, digestivne smetnje, depresija, glavobolje, nervoza, slaba koncentracija, senilnost i nesanica. Prema istraživanjima u SAD, najveće nedostatke vitamina B-3 izaziva preterana upotreba alkohola. Vitamin B-3 može biti od koristi u sledećim slučajevima: - deficijencija nastala prekomernom upotrebom alkohola (niacinamid) - visok nivo holesterola i triglicerida (niacin, inozitol-heksaniacinat) - podrška zdravlja kardiovaskularnog sistema (niacin, inozitol-heksaniacinat) - preventiva i rani stadijumi dijabetesa (niacinamid) - osteoartritis (niacinamid) - izdržljivost, dodatna energija i sagorevanje masti kod sportista (niacin) - jačanje imuniteta (niacin) - visok krvni pritisak (inozitol-heksaniacinat) - detoksikacija jetre (inozitol-heksaniacinat) - depresivna stanja Uobičajeno je da niacin u dozama od preko 50 mg izaziva simptome kao što su: crvenilo na koži, naročito lica i vrata, koje nastaju usled povećanja nivoa histamina, a pojavljuju se oko 20 minuta po unošenju niacina u organizam i traju sat do sat i po vremena nakon toga. Zato se osobama koje imaju potrebe za velikim dozama vitamina B-3, preporučuju oblici sa kontinuiranim razlaganjem ili oznakom flush-free. Vitamin B-6 Vitamin B-6, piridoksin je hidrosolubilan vitamin i predstavlja grupu supstanci - piridoksin, piridoksinal i piridoksamin - koje su blisko povezane i deluju združeno. U hrani se nalazi u krompiru, bananama, sočivu, nekim cerealijama, džigerici, ćuretini, tunjevini itd. Ipak, pripremanjem hrane izgubi se oko 50% ovog vitamina. Vitamin B-6 ima glavnu ulogu u energetskom metabolizmu (energetski transfer aminokiselina i ugljenih hidrata). Pored toga što učestvuje u razlaganju aminokiselina (proteina) i nekih hormona, bitan je za apsorpciju nutrijenata, na primer masti, aminokiselina i gvožđa, a njegov manjak u organizmu jedan je od osnovnih razloga za nastanak ateroskleroze i arterioskleroze. Učestvuje u stvaranju serotonina, melatonina i dopamina, kao i nekoliko neurotansmitera, zbog čega predstavlja bazični nutrijent za regulaciju mentalnih procesa i raspoloženja. Neophodan je za stvaranje antitela i crvenih krvnih zrnaca, potreban je radi potpune apsorpcije vitamnina B-12 i magnezijuma, a pomaže pretvaranje triptofana u niacin (B-3), a uz vitamin C i metionin učestvuje u pretvaranju lizina u karnitin. Dejstva vitamina B-6 u organizmu: - doprinosi prevenciji mnogih nervnih i kožnih bolesti - sa vitaminom C deluje kao prirodno sredstvo za umirenje i uspavljivanje - smanjuje mučninu - ima izrazito anaboličko dejstvo - deluje kao prirodni diuretik, pojačava sekreciju suza, ublažava suvoću usta - ublažava grčeve mišića, ukočenost ruku Potrebe za vitaminom B-6 su povećane kod visokoproteinske ishrane i pojačane fizičke aktivnosti, što je slučaj sa sportistima, kod kojih smanjenje ili stagnacija mišićne mase ukazuje na mogući nedostatak ovoga vitamina. Koristi se u prevenciji masne jetre, kamena u žuči i bubregu, depresija i konjunktivitisa. Važno je da ga organizam ima dovoljno u doba puberteta, inače može doći do zastoja u rastu. Apsorpciju vitamina B-6 pomažu linolna kiselina (omega 6, CLA), vitamini C i B, natrijum i magnezijum, a odmažu duvan, kafa i alkohol. Nisu preporučljive veće doze bez konsultacije lekara, a preko 500 mg dnevno može se uzimati samo u izuzetnim slučajevima. Treba ga uzimati oprezno kod lečenja dijabetes melitusa i Parkinsonove bolesti (ne uzimati ako se koristi L-dop). Najbolje ga je kombinovati sa B kompleksom, da ne nastane disbalans koncentracije ostalih vitamina B kompleksa. Vitamin B-12 Vitamin B-12 ili kobalamin (cijankobalamin) je hidrosolubilan vitamin delotvoran u vrlo malim, mikrogramskim dozama. To je crveno kristalno jedinjenje koje sadrži fosfor i kobalt. Nalazi se isključivo u hrani životinjskog porekla (džigerica, bubrezi, meso, mleko, jaja, sirevi, riba, školjke), ali se u velikoj meri uništava prilikom pripremanja hrane. Učestvuje u metabolizmu masti i ugljenih hidrata i u sintezi proteina. Vitamin B-12 stimuliše regeneraciju jetre, ima ulogu u prevenciji steriliteta, a sa C vitaminom ima antikancerogenu funkciju. Sastavni je deo terapije kod mnogih psihijatrijskih oboljenja. B-12 se loše apsorbuje kroz želudac, a vezuje se za proteine pljuvačke i želudačnog soka - zato ovaj vitamin treba uzimati u obliku pastila ili sublingvalnih tableta (stavljaju se pod jezik). Apsorpciju vitamina B-12 pomaže kalcijum, vitamini B kompleksa i vitamini A, C, E, a smanjuju duvan, kafa, alkohol, laksativi i problemi u funkcionisanju tiroidne žlezde. Simptomi nedostatka vitamina B-12 ponekad se mogu uočiti tek nakon pet godina od njegovog nestanka iz telesnih rezervi. To mogu biti: sekundarna pojava masne degeneracije srca, bubrega i jetre, slabljenje imuniteta i anemija. Nedostatak ovoga vitamina je vrlo čest kod isključivih vegetarijanaca - jer su mu prirodni izvori džigerica, meso, jaja, mleko - i kod ljudi posle pedesete godine života. Vitamin B-12 je sastavni deo terapije neplodnosti oba pola, a kod muškaraca usled nedostatka ovog vitamina može doći do poremećaja u produkciji semena i sperme, čak i do nedostatka spermatozoida. Odojčad dojena majčinim mlekom dobijaju dovoljne količine vitamina B-12, ali deci koja se hrane veštačkim mlekom potreban je dodatak ovog vitamina. Najvažnije uloge vitamina B-12 u organizmu su: - pomaže očuvanje funkcija nervnog sistema (poboljšava koncentraciju, pamćenje i ravnotežu) - sprečava anemije time što stvara i regeneriše crvena krvna zrnca - učestvuje u detoksikacionim procesima u jetri, ali i njenoj regeneraciji - pomaže normalan rast, razvoj i apetit kod dece - važan je za energetski metabolizam organizma - ublažava premenstrualne i menstrualne tegobe Preporučena doza za odrasle je od 500 do 1000 mcg dnevno. Veće doze mogu se uzimati samo uz konsultaciju lekara, jer treba paziti da se ne poremeti balans ostalih vitamina B kompleksa. Biotin Biotin ili vitamin H je kristalno, teško rastvorljivo jedinjenje, a među poslednjima je uključen u B kompleks. Neophodan je za normalan rast i funkcionisanje organizma jer ima ključnu ulogu u sintezi masnih kiselina, vitamina C, metabolizmu ugljenih hidrata, masti, proteina i aminokiselina. Pored toga učestvuje u Krebsovom ciklusu u proizvodnji energije, a može da ubrza sintezu nekih proteina i stimuliše imunitet. Biotin se nalazi u velikom broju namirnica: žumance, sardine, bubrezi, piletina, govedina, pečurke, krompir, pirinač, paradajz, spanać, kvasac, kikiriki, orasi, i dr. Preventiva je sedenju kose i ćelavosti, daje zdrav izgled koži, ublažava ekceme i dermatitis, smanjuje bolove u mišićima. Opadanje kose i krti i lomljivi nokti dovode se u vezu sa nedostatkom ovog vitamina. Suplementacija biotinom može da bude korisna svakome jer pomaže organizmu sa uspešnije iskoristi hranu za dobijanje energije. On podiže energetske nivoe tako što čini digestivni proces efikasnijim. Ovo je značajno kod dijeta čiji je cilj gubljenje telesne mase. Folna kiselina Folna kiselina ili B-9 je hidrosolubilan vitamin kao i ostali članovi B kompleksa. U prirodi se nalazi u mnogo vrsta hrane, a naročito u lišću, po čemu je i dobio ime folna kiselina, od lat. folium - list. Naročito bogat izvor folne kiseline je tamno-zeleno lišće povrća, kao što je spanać, kupus, kelj, brokoli, lišće maslačka, karfiol i dr., ali ima je i u džigerici i pivskom kvascu. Osetljiva je na visoku temperaturu, svetlost i kiseline, a predstavlja i jedan od najteže apsorbujućih hidrosolubilnih vitamina. Zato se često javlja nedostatak ovog vitamina. Folna kiselina učestvuje u sintezi nukleinskih kiselina, RNK i DNK, metabolizmu proteina, stvaranju crvenih i belih krvnih zrnaca i prevenciji raka grlića materice. Isto tako važna je za iskorištavanje šećera i aminokiselina. Ublažava bolove, sprečava anemiju i štiti od crevnih parazita. Folna kiselina uz vitamine B-12 i B-6 može da smanji rizik od kardiovaskularnih oboljenja. Preventivna dnevna doza za odrasle je 400 mcg, a posebno je važna za žene koje planiraju trudnoću, trudnice i dojilje jer olakšava laktaciju, a njen manjak može dovesti do deformiteta ploda. Folna kiselina sinergijski deluje sa lucerkom, formulama za trudnice i dojilje, svim vitaminima B kompleksa, a naročito sa vitaminom B-12 i holinom. Pakovanje: 60 tableta. Preporučena upotreba: 1 tableta dnevno uz obrok. Uvoznik: Lama d.o.o. Zemlja porekla: Mađarska

U grupu vitamina pod imenom B kompleks spadaju vitamini B-1, B-2, B-3, B-5, B-6, B-12, biotin, PABA, folna kiselina, holin i inozitol. Svi oni rastvorljivi su u vodi (hidrosolubilni su) i ne deponuju se u organizmu. U nedostatku pojedinog vitamina B kompleksa, pored tog vitamina, preporučljivo je nadoknaditi i sve ostale da bi dejstvo bilo potpuno, jer deluju sinergijski i imaju vrlo bliske funkcije i osobine. Primena visokih doza samo jednog vitamina iz ove grupe može izazvati nedostatak ostalih. Apsorpciju B kompleksa pomažu vitamini C i E, minerali kalcijum i fosfor, a ometaju alkohol, kafa, velike količine šećera, stres, infekcije i pilule za spavanje. B kompleks, kao i sve hidrosolubilne vitamine, koji se urinom brzo izbaciju iz organizma, najbolje je uzimati u obliku tableta sa kontinuiranim oslobađanjem (timed release), jer se tako obezbeđuje njihovo stalno prisustvo organizmu. B kompleks ima važnu ulogu u brojnim telesnim funkcijama kao što je: - proizvodnja energije - metabolizam ugljenih hidrata - regulacija nivoa šećera u krvi - podrška imunolškom i nervnom sistemu - ćelijski metabolizam - zdravlje kože, noktiju i kose - razvijanje mišićne mase - podrška zdravoj funkciji očiju, jetre i sluzokože Vitamin B-1 Vitamin B-1 ili tiamin je bela kristalna supstanca bez ukusa, koja miriše na kvasac. Prvi put je izdvojen godine 1936. Otkrio ga je hemičar Robert Vilijams. Ljudski organizam ga ne sintetiše, pa se unosi hranom ili dodacima ishrani. Najviše ga ima u omotaču žitarica, kvascu i mesu, ali je osetljiv na visoku temperaturu, alkalnu sredinu i oksidaciju. Potrebe za tiaminom obično su povećane kod trudnica, pušača, za vreme bolesti, u stanju stresa i posle hiruških intervencija. Pošto je B-1 hidrosolubilan, organizam ne može da napravi njegove zalihe i izbacuje ga urinom. Zato se, po potrebi, mora unositi suplementacijom kako bi njegovo prisustvo bilo konstantno. Važan je za normalno funkcionisanje nervnog sistema, mišića, srca, krvnih sudova, pomaže rast, ima diuretička svojstva, a kao koenzim učestvuje u metabolizmu ugljenih hidrata i masti. Nedostatak tiamina dovodi do bolesti beri-beri, poremećaja nervnog i mišićnog tkiva. Neophodan je i sportistima jer zajedno sa vitaminima B-2 (riboflavin), B-3 (niacin) i B-6 (piridoksin) učestvuje u sticanju i iskorišćavanju energije, a bez njih metabolizam energetskih nutrijenata ne bi bio moguć. Ukratko, on je važan za pretvaranje šećera iz krvi u energiju (Krebsov ciklus). Vitamin B-1 je za pravilno finkcionisanje nervnog sistema neophodan, jer učestvuje u biosintezi mnogih sastavnih delova ćelije, uključujući i neurotransmiter acetilholin i gama-aminobuternu kiselinu (GABA). B-1 može da ima pozitivan učinak i na pamćenje i učenje, naročito kod dece. Kao učesnik u stvaranju hidrohlorne kiseline, koja je važna za varenje, ima uticaja i na pravilno funkcionisanje digestivnog sistema. Tiamin može da bude podrška kod stanja kao što su: - anemija - Alchajmerova bolest i multipleks skleroza - loša memorija i teškoće u učenju - dijabetes (uz dijalizu) - hepatitis - postoperativni oporavak - bolne menstruacije Vitamin B-2 Vitamin B-2 ili riboflavin je žuti kristalni prašak, slabog mirisa. Lako se apsorbuje, otporan je na visoke temperature, ali ga uništava dnevna svetlost (UV zračenje), voda i hladnoća (čuvanje namirnica u frižideru). Najviše ga ima u mleku, surutki, mesu, povrću, ribi, jajima, cerealijama i mora se svakodnevno unositi u organizam. Njegovu apsorpciju pomažu vitamini B kompleksa, naročito B-3 i B-6, vitamin C i fosfor, a uništava ga alkohol, kafa, duvan, velike količine šećera, pilule za kontracepciju i sredstva za umirenje. Riboflavin je organizmu neophodan jer ulazi u sastav enzima koji kontrolišu oksido-redukcione reakcije i služi kao koenzim za prenošenje vodonika u sistemu transporta elektrona u respiracionom lancu. Njegovo prisustvo u ćelijskoj respiraciji obezbeđuje ćeliji kiseonik za disanje i pravilno udvajanje. Kod manjka vitamina B-2 količina kiseonika u ćeliji se smanjuje, što primorava ćeliju da izmeni metabolizam i okrene se alternativnim procesima koji ne zahtevaju kiseonik da bi se stvorila energija. Ovakav način obezbeđivanja energije karakterističan je za ćelije tumora, tj. početak procesa nekontrolisanog rasta malignih ćelija. Da bi se ovo izbeglo i obezbedila normalna respiracija, ćeliji su, pored vitamina B-2, potrebni i minerali molibden i gvožđe i vitamini B-3 (niacin, niacinamid) i B-5 (pantotenska kiselina). Riboflavin zajedno sa vitaminom B-11 (folna kiselina) učestvuje u stvaranju eritrocita, doprinosi i održavanju visokih koncentracija gvožđa u eritrocitima, čime im omogućava da prožive svoj maksimalni vek. Vitamin B-2 treba dodavati preparatima gvožđa zbog toga što učestvuje apsorpciji i iskorištavanju gvožđa iz hrane, a preparatima namenjenim trudnicama, pored B-2, treba dodavati i folnu kiselinu. Vitamin B-2 je neophodan u procesu prerade aminokiselina i masti, a ugljene hidrate pretvara u ATP (adenozin-trifosfat), energetski molekul bez kojeg organizam ne bi mogao da funkcioniše. Ova njegova osobina je značajna za sportiste, jer povećava energiju, izdržljivost i očuvanje mišića, a tu ulogu imaju i svi ostali vitamini B kompleksa. Usled nedostatka riboflavina slabi imunitet, odnosno otpornost svih ćelija u organizmu na reaktivna oksidativna sredstva. To uzrokuje prevremeno odumiranje ćelija i skraćivanje životnog veka eritrocita. Neke od glavnih funkcija vitamina B-2 u organizmu su: - olakšava glavobolje uzrokovane migrenama - važan je za metabolizam ugljenih hidrata, masti i proteina - pomaže funkcionisanje jednog broja enzima u mozgu - neophodan je za normalnu funkciju eritrocita - štiti eritrocite i belančevine očnog sočiva - podstiče aktivnost vitamina B-6 i folne kiseline - neophodan je za stvaranje antitela, čime podržava imunitet - usporava razvoj katarakte i ublažava zamor očiju - važan je za dijabetičare jer su podložni manjku vitamina B-2 - važan je kod hipertireoze, jer ga organizam brzo troši i treba ga nadoknađivati u velikim količinama - bitan je za zdravlje kose i noktiju Vitamin B-3 Pod nazivom B-3 javljaju se dva oblika ovog vitamina, niacin ili nikotinska kiselina i njegova varijacija inozitol-heksaniacinat i niacinamid ili nikotinamid (amid nikotinske kiseline). To je beli igličasti prašak gorkog ukusa. Termostabilan je i može se sintetisati u organizmu iz aminokiseline triptofana (iz hrane koja sadrži proteine), ali uz prisustvo vitamina B-1 (tiamin), B-2 (riboflavin) i B-6 (piridoksin). Prirodni izvori niacina su: meso, mleko, riba, povrće, kvasac, kikiriki i dr. Vitamin B-3, kao i ostali vitamini B kompleksa, učestvuje u ćelijskom metabolizmu. Konvertuje ugljene hidrate u glukozu (šećer), koja se dalje sagoreva uz oslobađanje energije. B kompleks, uključujući i B-3, neophodan je za razlaganje masti i proteina u metaboličkom procesu. Održava elastičnost i snagu mišića, kao i zdravlje digestivnog trakta, nervnog sistema, kože, kose, očiju, usta i jetre. Niacin, za razliku od niacinamida, u dozama većim od 50 mg može za izazove crvenilo na koži. Razlikuju se i po primeni. Niacinamid se upotrebljava kod problema sa artritisom i ranim stadijumom dijabetesa tipa I (pospešuje sekreciju insulina), a niacin smanjuje visok nivo holesterola i triglicerida, što nije slučaj sa niacinamidom. Inozitol-heksaniacinat, varijacija niacina, naročito se prepisuje osobama koje imaju potrebe za visokim dozama vitamina B-3, jer se najbolje podnosi i ne izaziva uobičajene reakcije na koži. Preparati koji ga sadrže obično nose naznaku flush-free. Vitamin B-3 igra važnu ulogu u oslobađanju organizma od toksina i štetnih materija. Učestvuje u sintezi nekih hormona i poboljšava cirkulaciju. Pri nedostatku vitamina B-3 nastaju: zamor, digestivne smetnje, depresija, glavobolje, nervoza, slaba koncentracija, senilnost i nesanica. Prema istraživanjima u SAD, najveće nedostatke vitamina B-3 izaziva preterana upotreba alkohola. Vitamin B-3 može biti od koristi u sledećim slučajevima: - deficijencija nastala prekomernom upotrebom alkohola (niacinamid) - visok nivo holesterola i triglicerida (niacin, inozitol-heksaniacinat) - podrška zdravlja kardiovaskularnog sistema (niacin, inozitol-heksaniacinat) - preventiva i rani stadijumi dijabetesa (niacinamid) - osteoartritis (niacinamid) - izdržljivost, dodatna energija i sagorevanje masti kod sportista (niacin) - jačanje imuniteta (niacin) - visok krvni pritisak (inozitol-heksaniacinat) - detoksikacija jetre (inozitol-heksaniacinat) - depresivna stanja Uobičajeno je da niacin u dozama od preko 50 mg izaziva simptome kao što su: crvenilo na koži, naročito lica i vrata, koje nastaju usled povećanja nivoa histamina, a pojavljuju se oko 20 minuta po unošenju niacina u organizam i traju sat do sat i po vremena nakon toga. Zato se osobama koje imaju potrebe za velikim dozama vitamina B-3, preporučuju oblici sa kontinuiranim razlaganjem ili oznakom flush-free. Vitamin B-6 Vitamin B-6, piridoksin je hidrosolubilan vitamin i predstavlja grupu supstanci - piridoksin, piridoksinal i piridoksamin - koje su blisko povezane i deluju združeno. U hrani se nalazi u krompiru, bananama, sočivu, nekim cerealijama, džigerici, ćuretini, tunjevini itd. Ipak, pripremanjem hrane izgubi se oko 50% ovog vitamina. Vitamin B-6 ima glavnu ulogu u energetskom metabolizmu (energetski transfer aminokiselina i ugljenih hidrata). Pored toga što učestvuje u razlaganju aminokiselina (proteina) i nekih hormona, bitan je za apsorpciju nutrijenata, na primer masti, aminokiselina i gvožđa, a njegov manjak u organizmu jedan je od osnovnih razloga za nastanak ateroskleroze i arterioskleroze. Učestvuje u stvaranju serotonina, melatonina i dopamina, kao i nekoliko neurotansmitera, zbog čega predstavlja bazični nutrijent za regulaciju mentalnih procesa i raspoloženja. Neophodan je za stvaranje antitela i crvenih krvnih zrnaca, potreban je radi potpune apsorpcije vitamnina B-12 i magnezijuma, a pomaže pretvaranje triptofana u niacin (B-3), a uz vitamin C i metionin učestvuje u pretvaranju lizina u karnitin. Dejstva vitamina B-6 u organizmu: - doprinosi prevenciji mnogih nervnih i kožnih bolesti - sa vitaminom C deluje kao prirodno sredstvo za umirenje i uspavljivanje - smanjuje mučninu - ima izrazito anaboličko dejstvo - deluje kao prirodni diuretik, pojačava sekreciju suza, ublažava suvoću usta - ublažava grčeve mišića, ukočenost ruku Potrebe za vitaminom B-6 su povećane kod visokoproteinske ishrane i pojačane fizičke aktivnosti, što je slučaj sa sportistima, kod kojih smanjenje ili stagnacija mišićne mase ukazuje na mogući nedostatak ovoga vitamina. Koristi se u prevenciji masne jetre, kamena u žuči i bubregu, depresija i konjunktivitisa. Važno je da ga organizam ima dovoljno u doba puberteta, inače može doći do zastoja u rastu. Apsorpciju vitamina B-6 pomažu linolna kiselina (omega 6, CLA), vitamini C i B, natrijum i magnezijum, a odmažu duvan, kafa i alkohol. Nisu preporučljive veće doze bez konsultacije lekara, a preko 500 mg dnevno može se uzimati samo u izuzetnim slučajevima. Treba ga uzimati oprezno kod lečenja dijabetes melitusa i Parkinsonove bolesti (ne uzimati ako se koristi L-dop). Najbolje ga je kombinovati sa B kompleksom, da ne nastane disbalans koncentracije ostalih vitamina B kompleksa. Vitamin B-12 Vitamin B-12 ili kobalamin (cijankobalamin) je hidrosolubilan vitamin delotvoran u vrlo malim, mikrogramskim dozama. To je crveno kristalno jedinjenje koje sadrži fosfor i kobalt. Nalazi se isključivo u hrani životinjskog porekla (džigerica, bubrezi, meso, mleko, jaja, sirevi, riba, školjke), ali se u velikoj meri uništava prilikom pripremanja hrane. Učestvuje u metabolizmu masti i ugljenih hidrata i u sintezi proteina. Vitamin B-12 stimuliše regeneraciju jetre, ima ulogu u prevenciji steriliteta, a sa C vitaminom ima antikancerogenu funkciju. Sastavni je deo terapije kod mnogih psihijatrijskih oboljenja. B-12 se loše apsorbuje kroz želudac, a vezuje se za proteine pljuvačke i želudačnog soka - zato ovaj vitamin treba uzimati u obliku pastila ili sublingvalnih tableta (stavljaju se pod jezik). Apsorpciju vitamina B-12 pomaže kalcijum, vitamini B kompleksa i vitamini A, C, E, a smanjuju duvan, kafa, alkohol, laksativi i problemi u funkcionisanju tiroidne žlezde. Simptomi nedostatka vitamina B-12 ponekad se mogu uočiti tek nakon pet godina od njegovog nestanka iz telesnih rezervi. To mogu biti: sekundarna pojava masne degeneracije srca, bubrega i jetre, slabljenje imuniteta i anemija. Nedostatak ovoga vitamina je vrlo čest kod isključivih vegetarijanaca - jer su mu prirodni izvori džigerica, meso, jaja, mleko - i kod ljudi posle pedesete godine života. Vitamin B-12 je sastavni deo terapije neplodnosti oba pola, a kod muškaraca usled nedostatka ovog vitamina može doći do poremećaja u produkciji semena i sperme, čak i do nedostatka spermatozoida. Odojčad dojena majčinim mlekom dobijaju dovoljne količine vitamina B-12, ali deci koja se hrane veštačkim mlekom potreban je dodatak ovog vitamina. Najvažnije uloge vitamina B-12 u organizmu su: - pomaže očuvanje funkcija nervnog sistema (poboljšava koncentraciju, pamćenje i ravnotežu) - sprečava anemije time što stvara i regeneriše crvena krvna zrnca - učestvuje u detoksikacionim procesima u jetri, ali i njenoj regeneraciji - pomaže normalan rast, razvoj i apetit kod dece - važan je za energetski metabolizam organizma - ublažava premenstrualne i menstrualne tegobe Preporučena doza za odrasle je od 500 do 1000 mcg dnevno. Veće doze mogu se uzimati samo uz konsultaciju lekara, jer treba paziti da se ne poremeti balans ostalih vitamina B kompleksa. Biotin Biotin ili vitamin H je kristalno, teško rastvorljivo jedinjenje, a među poslednjima je uključen u B kompleks. Neophodan je za normalan rast i funkcionisanje organizma jer ima ključnu ulogu u sintezi masnih kiselina, vitamina C, metabolizmu ugljenih hidrata, masti, proteina i aminokiselina. Pored toga učestvuje u Krebsovom ciklusu u proizvodnji energije, a može da ubrza sintezu nekih proteina i stimuliše imunitet. Biotin se nalazi u velikom broju namirnica: žumance, sardine, bubrezi, piletina, govedina, pečurke, krompir, pirinač, paradajz, spanać, kvasac, kikiriki, orasi, i dr. Preventiva je sedenju kose i ćelavosti, daje zdrav izgled koži, ublažava ekceme i dermatitis, smanjuje bolove u mišićima. Opadanje kose i krti i lomljivi nokti dovode se u vezu sa nedostatkom ovog vitamina. Suplementacija biotinom može da bude korisna svakome jer pomaže organizmu sa uspešnije iskoristi hranu za dobijanje energije. On podiže energetske nivoe tako što čini digestivni proces efikasnijim. Ovo je značajno kod dijeta čiji je cilj gubljenje telesne mase. Folna kiselina Folna kiselina ili B-9 je hidrosolubilan vitamin kao i ostali članovi B kompleksa. U prirodi se nalazi u mnogo vrsta hrane, a naročito u lišću, po čemu je i dobio ime folna kiselina, od lat. folium - list. Naročito bogat izvor folne kiseline je tamno-zeleno lišće povrća, kao što je spanać, kupus, kelj, brokoli, lišće maslačka, karfiol i dr., ali ima je i u džigerici i pivskom kvascu. Osetljiva je na visoku temperaturu, svetlost i kiseline, a predstavlja i jedan od najteže apsorbujućih hidrosolubilnih vitamina. Zato se često javlja nedostatak ovog vitamina. Folna kiselina učestvuje u sintezi nukleinskih kiselina, RNK i DNK, metabolizmu proteina, stvaranju crvenih i belih krvnih zrnaca i prevenciji raka grlića materice. Isto tako važna je za iskorištavanje šećera i aminokiselina. Ublažava bolove, sprečava anemiju i štiti od crevnih parazita. Folna kiselina uz vitamine B-12 i B-6 može da smanji rizik od kardiovaskularnih oboljenja. Preventivna dnevna doza za odrasle je 400 mcg, a posebno je važna za žene koje planiraju trudnoću, trudnice i dojilje jer olakšava laktaciju, a njen manjak može dovesti do deformiteta ploda. Folna kiselina sinergijski deluje sa lucerkom, formulama za trudnice i dojilje, svim vitaminima B kompleksa, a naročito sa vitaminom B-12 i holinom. Pakovanje: 60 tableta. Preporučena upotreba: 1 tableta dnevno uz obrok. Uvoznik: Lama d.o.o. Zemlja porekla: Mađarska

nazad NUTRIVERSUM B-Complex 60 tableta Proizvođač: Nutriversum Lager: Ima na lageru Pakovanje: 60 tableta Broj serviranja: 60 Cena: 1190,00 RSD Dodaj u korpu Dodaj u omiljene proizvode fb messenger kontakt B-COMPLEX - NUTRIVERSUM U grupu vitamina pod imenom B kompleks spadaju vitamini B-1, B-2, B-3, B-5, B-6, B-12, biotin, PABA, folna kiselina, holin i inozitol. Svi oni rastvorljivi su u vodi (hidrosolubilni su) i ne deponuju se u organizmu. U nedostatku pojedinog vitamina B kompleksa, pored tog vitamina, preporučljivo je nadoknaditi i sve ostale da bi dejstvo bilo potpuno, jer deluju sinergijski i imaju vrlo bliske funkcije i osobine. Primena visokih doza samo jednog vitamina iz ove grupe može izazvati nedostatak ostalih. Apsorpciju B kompleksa pomažu vitamini C i E, minerali kalcijum i fosfor, a ometaju alkohol, kafa, velike količine šećera, stres, infekcije i pilule za spavanje. B kompleks, kao i sve hidrosolubilne vitamine, koji se urinom brzo izbaciju iz organizma, najbolje je uzimati u obliku tableta sa kontinuiranim oslobađanjem (timed release), jer se tako obezbeđuje njihovo stalno prisustvo organizmu. B kompleks ima važnu ulogu u brojnim telesnim funkcijama kao što je: - proizvodnja energije - metabolizam ugljenih hidrata - regulacija nivoa šećera u krvi - podrška imunolškom i nervnom sistemu - ćelijski metabolizam - zdravlje kože, noktiju i kose - razvijanje mišićne mase - podrška zdravoj funkciji očiju, jetre i sluzokože Vitamin B-1 Vitamin B-1 ili tiamin je bela kristalna supstanca bez ukusa, koja miriše na kvasac. Prvi put je izdvojen godine 1936. Otkrio ga je hemičar Robert Vilijams. Ljudski organizam ga ne sintetiše, pa se unosi hranom ili dodacima ishrani. Najviše ga ima u omotaču žitarica, kvascu i mesu, ali je osetljiv na visoku temperaturu, alkalnu sredinu i oksidaciju. Potrebe za tiaminom obično su povećane kod trudnica, pušača, za vreme bolesti, u stanju stresa i posle hiruških intervencija. Pošto je B-1 hidrosolubilan, organizam ne može da napravi njegove zalihe i izbacuje ga urinom. Zato se, po potrebi, mora unositi suplementacijom kako bi njegovo prisustvo bilo konstantno. Važan je za normalno funkcionisanje nervnog sistema, mišića, srca, krvnih sudova, pomaže rast, ima diuretička svojstva, a kao koenzim učestvuje u metabolizmu ugljenih hidrata i masti. Nedostatak tiamina dovodi do bolesti beri-beri, poremećaja nervnog i mišićnog tkiva. Neophodan je i sportistima jer zajedno sa vitaminima B-2 (riboflavin), B-3 (niacin) i B-6 (piridoksin) učestvuje u sticanju i iskorišćavanju energije, a bez njih metabolizam energetskih nutrijenata ne bi bio moguć. Ukratko, on je važan za pretvaranje šećera iz krvi u energiju (Krebsov ciklus). Vitamin B-1 je za pravilno finkcionisanje nervnog sistema neophodan, jer učestvuje u biosintezi mnogih sastavnih delova ćelije, uključujući i neurotransmiter acetilholin i gama-aminobuternu kiselinu (GABA). B-1 može da ima pozitivan učinak i na pamćenje i učenje, naročito kod dece. Kao učesnik u stvaranju hidrohlorne kiseline, koja je važna za varenje, ima uticaja i na pravilno funkcionisanje digestivnog sistema. Tiamin može da bude podrška kod stanja kao što su: - anemija - Alchajmerova bolest i multipleks skleroza - loša memorija i teškoće u učenju - dijabetes (uz dijalizu) - hepatitis - postoperativni oporavak - bolne menstruacije Vitamin B-2 Vitamin B-2 ili riboflavin je žuti kristalni prašak, slabog mirisa. Lako se apsorbuje, otporan je na visoke temperature, ali ga uništava dnevna svetlost (UV zračenje), voda i hladnoća (čuvanje namirnica u frižideru). Najviše ga ima u mleku, surutki, mesu, povrću, ribi, jajima, cerealijama i mora se svakodnevno unositi u organizam. Njegovu apsorpciju pomažu vitamini B kompleksa, naročito B-3 i B-6, vitamin C i fosfor, a uništava ga alkohol, kafa, duvan, velike količine šećera, pilule za kontracepciju i sredstva za umirenje. Riboflavin je organizmu neophodan jer ulazi u sastav enzima koji kontrolišu oksido-redukcione reakcije i služi kao koenzim za prenošenje vodonika u sistemu transporta elektrona u respiracionom lancu. Njegovo prisustvo u ćelijskoj respiraciji obezbeđuje ćeliji kiseonik za disanje i pravilno udvajanje. Kod manjka vitamina B-2 količina kiseonika u ćeliji se smanjuje, što primorava ćeliju da izmeni metabolizam i okrene se alternativnim procesima koji ne zahtevaju kiseonik da bi se stvorila energija. Ovakav način obezbeđivanja energije karakterističan je za ćelije tumora, tj. početak procesa nekontrolisanog rasta malignih ćelija. Da bi se ovo izbeglo i obezbedila normalna respiracija, ćeliji su, pored vitamina B-2, potrebni i minerali molibden i gvožđe i vitamini B-3 (niacin, niacinamid) i B-5 (pantotenska kiselina). Riboflavin zajedno sa vitaminom B-11 (folna kiselina) učestvuje u stvaranju eritrocita, doprinosi i održavanju visokih koncentracija gvožđa u eritrocitima, čime im omogućava da prožive svoj maksimalni vek. Vitamin B-2 treba dodavati preparatima gvožđa zbog toga što učestvuje apsorpciji i iskorištavanju gvožđa iz hrane, a preparatima namenjenim trudnicama, pored B-2, treba dodavati i folnu kiselinu. Vitamin B-2 je neophodan u procesu prerade aminokiselina i masti, a ugljene hidrate pretvara u ATP (adenozin-trifosfat), energetski molekul bez kojeg organizam ne bi mogao da funkcioniše. Ova njegova osobina je značajna za sportiste, jer povećava energiju, izdržljivost i očuvanje mišića, a tu ulogu imaju i svi ostali vitamini B kompleksa. Usled nedostatka riboflavina slabi imunitet, odnosno otpornost svih ćelija u organizmu na reaktivna oksidativna sredstva. To uzrokuje prevremeno odumiranje ćelija i skraćivanje životnog veka eritrocita. Neke od glavnih funkcija vitamina B-2 u organizmu su: - olakšava glavobolje uzrokovane migrenama - važan je za metabolizam ugljenih hidrata, masti i proteina - pomaže funkcionisanje jednog broja enzima u mozgu - neophodan je za normalnu funkciju eritrocita - štiti eritrocite i belančevine očnog sočiva - podstiče aktivnost vitamina B-6 i folne kiseline - neophodan je za stvaranje antitela, čime podržava imunitet - usporava razvoj katarakte i ublažava zamor očiju - važan je za dijabetičare jer su podložni manjku vitamina B-2 - važan je kod hipertireoze, jer ga organizam brzo troši i treba ga nadoknađivati u velikim količinama - bitan je za zdravlje kose i noktiju Vitamin B-3 Pod nazivom B-3 javljaju se dva oblika ovog vitamina, niacin ili nikotinska kiselina i njegova varijacija inozitol-heksaniacinat i niacinamid ili nikotinamid (amid nikotinske kiseline). To je beli igličasti prašak gorkog ukusa. Termostabilan je i može se sintetisati u organizmu iz aminokiseline triptofana (iz hrane koja sadrži proteine), ali uz prisustvo vitamina B-1 (tiamin), B-2 (riboflavin) i B-6 (piridoksin). Prirodni izvori niacina su: meso, mleko, riba, povrće, kvasac, kikiriki i dr. Vitamin B-3, kao i ostali vitamini B kompleksa, učestvuje u ćelijskom metabolizmu. Konvertuje ugljene hidrate u glukozu (šećer), koja se dalje sagoreva uz oslobađanje energije. B kompleks, uključujući i B-3, neophodan je za razlaganje masti i proteina u metaboličkom procesu. Održava elastičnost i snagu mišića, kao i zdravlje digestivnog trakta, nervnog sistema, kože, kose, očiju, usta i jetre. Niacin, za razliku od niacinamida, u dozama većim od 50 mg može za izazove crvenilo na koži. Razlikuju se i po primeni. Niacinamid se upotrebljava kod problema sa artritisom i ranim stadijumom dijabetesa tipa I (pospešuje sekreciju insulina), a niacin smanjuje visok nivo holesterola i triglicerida, što nije slučaj sa niacinamidom. Inozitol-heksaniacinat, varijacija niacina, naročito se prepisuje osobama koje imaju potrebe za visokim dozama vitamina B-3, jer se najbolje podnosi i ne izaziva uobičajene reakcije na koži. Preparati koji ga sadrže obično nose naznaku flush-free. Vitamin B-3 igra važnu ulogu u oslobađanju organizma od toksina i štetnih materija. Učestvuje u sintezi nekih hormona i poboljšava cirkulaciju. Pri nedostatku vitamina B-3 nastaju: zamor, digestivne smetnje, depresija, glavobolje, nervoza, slaba koncentracija, senilnost i nesanica. Prema istraživanjima u SAD, najveće nedostatke vitamina B-3 izaziva preterana upotreba alkohola. Vitamin B-3 može biti od koristi u sledećim slučajevima: - deficijencija nastala prekomernom upotrebom alkohola (niacinamid) - visok nivo holesterola i triglicerida (niacin, inozitol-heksaniacinat) - podrška zdravlja kardiovaskularnog sistema (niacin, inozitol-heksaniacinat) - preventiva i rani stadijumi dijabetesa (niacinamid) - osteoartritis (niacinamid) - izdržljivost, dodatna energija i sagorevanje masti kod sportista (niacin) - jačanje imuniteta (niacin) - visok krvni pritisak (inozitol-heksaniacinat) - detoksikacija jetre (inozitol-heksaniacinat) - depresivna stanja Uobičajeno je da niacin u dozama od preko 50 mg izaziva simptome kao što su: crvenilo na koži, naročito lica i vrata, koje nastaju usled povećanja nivoa histamina, a pojavljuju se oko 20 minuta po unošenju niacina u organizam i traju sat do sat i po vremena nakon toga. Zato se osobama koje imaju potrebe za velikim dozama vitamina B-3, preporučuju oblici sa kontinuiranim razlaganjem ili oznakom flush-free. Vitamin B-6 Vitamin B-6, piridoksin je hidrosolubilan vitamin i predstavlja grupu supstanci - piridoksin, piridoksinal i piridoksamin - koje su blisko povezane i deluju združeno. U hrani se nalazi u krompiru, bananama, sočivu, nekim cerealijama, džigerici, ćuretini, tunjevini itd. Ipak, pripremanjem hrane izgubi se oko 50% ovog vitamina. Vitamin B-6 ima glavnu ulogu u energetskom metabolizmu (energetski transfer aminokiselina i ugljenih hidrata). Pored toga što učestvuje u razlaganju aminokiselina (proteina) i nekih hormona, bitan je za apsorpciju nutrijenata, na primer masti, aminokiselina i gvožđa, a njegov manjak u organizmu jedan je od osnovnih razloga za nastanak ateroskleroze i arterioskleroze. Učestvuje u stvaranju serotonina, melatonina i dopamina, kao i nekoliko neurotansmitera, zbog čega predstavlja bazični nutrijent za regulaciju mentalnih procesa i raspoloženja. Neophodan je za stvaranje antitela i crvenih krvnih zrnaca, potreban je radi potpune apsorpcije vitamnina B-12 i magnezijuma, a pomaže pretvaranje triptofana u niacin (B-3), a uz vitamin C i metionin učestvuje u pretvaranju lizina u karnitin. Dejstva vitamina B-6 u organizmu: - doprinosi prevenciji mnogih nervnih i kožnih bolesti - sa vitaminom C deluje kao prirodno sredstvo za umirenje i uspavljivanje - smanjuje mučninu - ima izrazito anaboličko dejstvo - deluje kao prirodni diuretik, pojačava sekreciju suza, ublažava suvoću usta - ublažava grčeve mišića, ukočenost ruku Potrebe za vitaminom B-6 su povećane kod visokoproteinske ishrane i pojačane fizičke aktivnosti, što je slučaj sa sportistima, kod kojih smanjenje ili stagnacija mišićne mase ukazuje na mogući nedostatak ovoga vitamina. Koristi se u prevenciji masne jetre, kamena u žuči i bubregu, depresija i konjunktivitisa. Važno je da ga organizam ima dovoljno u doba puberteta, inače može doći do zastoja u rastu. Apsorpciju vitamina B-6 pomažu linolna kiselina (omega 6, CLA), vitamini C i B, natrijum i magnezijum, a odmažu duvan, kafa i alkohol. Nisu preporučljive veće doze bez konsultacije lekara, a preko 500 mg dnevno može se uzimati samo u izuzetnim slučajevima. Treba ga uzimati oprezno kod lečenja dijabetes melitusa i Parkinsonove bolesti (ne uzimati ako se koristi L-dop). Najbolje ga je kombinovati sa B kompleksom, da ne nastane disbalans koncentracije ostalih vitamina B kompleksa. Vitamin B-12 Vitamin B-12 ili kobalamin (cijankobalamin) je hidrosolubilan vitamin delotvoran u vrlo malim, mikrogramskim dozama. To je crveno kristalno jedinjenje koje sadrži fosfor i kobalt. Nalazi se isključivo u hrani životinjskog porekla (džigerica, bubrezi, meso, mleko, jaja, sirevi, riba, školjke), ali se u velikoj meri uništava prilikom pripremanja hrane. Učestvuje u metabolizmu masti i ugljenih hidrata i u sintezi proteina. Vitamin B-12 stimuliše regeneraciju jetre, ima ulogu u prevenciji steriliteta, a sa C vitaminom ima antikancerogenu funkciju. Sastavni je deo terapije kod mnogih psihijatrijskih oboljenja. B-12 se loše apsorbuje kroz želudac, a vezuje se za proteine pljuvačke i želudačnog soka - zato ovaj vitamin treba uzimati u obliku pastila ili sublingvalnih tableta (stavljaju se pod jezik). Apsorpciju vitamina B-12 pomaže kalcijum, vitamini B kompleksa i vitamini A, C, E, a smanjuju duvan, kafa, alkohol, laksativi i problemi u funkcionisanju tiroidne žlezde. Simptomi nedostatka vitamina B-12 ponekad se mogu uočiti tek nakon pet godina od njegovog nestanka iz telesnih rezervi. To mogu biti: sekundarna pojava masne degeneracije srca, bubrega i jetre, slabljenje imuniteta i anemija. Nedostatak ovoga vitamina je vrlo čest kod isključivih vegetarijanaca - jer su mu prirodni izvori džigerica, meso, jaja, mleko - i kod ljudi posle pedesete godine života. Vitamin B-12 je sastavni deo terapije neplodnosti oba pola, a kod muškaraca usled nedostatka ovog vitamina može doći do poremećaja u produkciji semena i sperme, čak i do nedostatka spermatozoida. Odojčad dojena majčinim mlekom dobijaju dovoljne količine vitamina B-12, ali deci koja se hrane veštačkim mlekom potreban je dodatak ovog vitamina. Najvažnije uloge vitamina B-12 u organizmu su: - pomaže očuvanje funkcija nervnog sistema (poboljšava koncentraciju, pamćenje i ravnotežu) - sprečava anemije time što stvara i regeneriše crvena krvna zrnca - učestvuje u detoksikacionim procesima u jetri, ali i njenoj regeneraciji - pomaže normalan rast, razvoj i apetit kod dece - važan je za energetski metabolizam organizma - ublažava premenstrualne i menstrualne tegobe Preporučena doza za odrasle je od 500 do 1000 mcg dnevno. Veće doze mogu se uzimati samo uz konsultaciju lekara, jer treba paziti da se ne poremeti balans ostalih vitamina B kompleksa. Biotin Biotin ili vitamin H je kristalno, teško rastvorljivo jedinjenje, a među poslednjima je uključen u B kompleks. Neophodan je za normalan rast i funkcionisanje organizma jer ima ključnu ulogu u sintezi masnih kiselina, vitamina C, metabolizmu ugljenih hidrata, masti, proteina i aminokiselina. Pored toga učestvuje u Krebsovom ciklusu u proizvodnji energije, a može da ubrza sintezu nekih proteina i stimuliše imunitet. Biotin se nalazi u velikom broju namirnica: žumance, sardine, bubrezi, piletina, govedina, pečurke, krompir, pirinač, paradajz, spanać, kvasac, kikiriki, orasi, i dr. Preventiva je sedenju kose i ćelavosti, daje zdrav izgled koži, ublažava ekceme i dermatitis, smanjuje bolove u mišićima. Opadanje kose i krti i lomljivi nokti dovode se u vezu sa nedostatkom ovog vitamina. Suplementacija biotinom može da bude korisna svakome jer pomaže organizmu sa uspešnije iskoristi hranu za dobijanje energije. On podiže energetske nivoe tako što čini digestivni proces efikasnijim. Ovo je značajno kod dijeta čiji je cilj gubljenje telesne mase. Folna kiselina Folna kiselina ili B-9 je hidrosolubilan vitamin kao i ostali članovi B kompleksa. U prirodi se nalazi u mnogo vrsta hrane, a naročito u lišću, po čemu je i dobio ime folna kiselina, od lat. folium - list. Naročito bogat izvor folne kiseline je tamno-zeleno lišće povrća, kao što je spanać, kupus, kelj, brokoli, lišće maslačka, karfiol i dr., ali ima je i u džigerici i pivskom kvascu. Osetljiva je na visoku temperaturu, svetlost i kiseline, a predstavlja i jedan od najteže apsorbujućih hidrosolubilnih vitamina. Zato se često javlja nedostatak ovog vitamina. Folna kiselina učestvuje u sintezi nukleinskih kiselina, RNK i DNK, metabolizmu proteina, stvaranju crvenih i belih krvnih zrnaca i prevenciji raka grlića materice. Isto tako važna je za iskorištavanje šećera i aminokiselina. Ublažava bolove, sprečava anemiju i štiti od crevnih parazita. Folna kiselina uz vitamine B-12 i B-6 može da smanji rizik od kardiovaskularnih oboljenja. Preventivna dnevna doza za odrasle je 400 mcg, a posebno je važna za žene koje planiraju trudnoću, trudnice i dojilje jer olakšava laktaciju, a njen manjak može dovesti do deformiteta ploda. Folna kiselina sinergijski deluje sa lucerkom, formulama za trudnice i dojilje, svim vitaminima B kompleksa, a naročito sa vitaminom B-12 i holinom. PODACI O NUTRITIVNOJ VREDNOSTI: Broj doza po pakovanju: 60 Sastav po serviranju (1 tableta): Niacin 48mg Pantotenska kiselina 18mg Vitamin B2 4,2mg Vitamin B6 4,2mg Vitamin B1 3,3mg Folat 600mcg Biotin 150mcg Vitamin B12 7,5mcg PAKOVANJE: 60 tableta. UPOTREBA: Jedna tableta dnevno. nazad

Ivo AndrićPripovetke u izboru samog piscaTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaИво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б]Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти.У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику.БиографијаДетињство и школовањеИво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”.Први светски ратГодине 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград.Између два ратаИво Андрић 1922. годинеНакон изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”.Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”.У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”.По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28]Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29]Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32]Други светски ратУ јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34]Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”:Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима.У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36]Након ратаИво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961)Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38]Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40]Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу.Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41]Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.Књижевни радСпоменик Иви Андрићу у БеоградуАндрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43]Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина.У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности.Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича.Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20.Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела.Андрић о уметностиИво Андрић из профила, фотографија Стевана КрагујевићаСвоје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”.Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање.Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот.Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”.Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди.Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима.„Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”.По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...”Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”.Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања.3/5

Franc Kafka Proces+ poklon knjiga Franc Kafka SanMeki povezJedan od najznačajnijih romana XX veka.Neko mora da je oklevetao Jozefa K., jer je, iako nije učinio nikakvo zlo, jednog jutra bio uhapšen.Jozef K., perspektivni prokurista jedne velike banke, uhapšen je na svoj 30. rođendan, rano ujutro, čim je otvorio oči. Optužba nije poznata, baš kao ni to pred kojim se sudom vodi postupak i kakav će biti njegov tok. Jozefu K. saopštavaju da sud ne želi da remeti njegov uobičajeni način života, te da se on, u skladu s tim, slobodno može vratiti svakodnevnim aktivnostima. Međutim, K. se narednih dana i meseci sve više zapliće u nevidljivu mrežu svog procesa i nedokučivog suda koji ga je pokrenuo. Korak po korak, Jozef K. saznaje da „sve pripada sudu“.Uoči svog 31. rođendana, godinu dana po hapšenju, Jozef K. spremno čeka dželate…Kafka je sve do danas ostao jedinstvena pojava u svetskoj književnosti, a decenije koje su protekle od nastanka njegovih dela nimalo nisu umanjile njihovu modernost i aktuelnost. Roman Proces čitaoca suočava sa neverovatnim, uznemirujućim svetom ispunjenim obezličenim pojedincima i apsurdnim događajima, koje autor, međutim, prikazuje kao sasvim normalne i uobičajene. Kafkina groteskna proza na granici halucinacije i zbilje nepogrešivo nas i dan-danas uvlači u svoj uznemirujući svet, poput odraza u nekom iskrivljenom ogledalu, za koji nismo sigurni da li je travestija, proročki lucidna dijagnoza… ili i jedno i drugo.Proces (nem. Der Prozess) je roman Franca Kafke objavljen posthumno, 1925. godine.Proces je i ekranizovan od strane reditelja Orsona Velsa sa Entonijem Perkinsom u glavnoj ulozi.Franc Kafka (nem. Franz Kafka, češ. František Kafka; Prag, 3. jul 1883 — Kirling, pored Beča, 3. jun 1924) jedan je od najznačajnijih čeških pisaca jevrejskog porekla, kojeg kritika danas smatra jednim od najvećih autora XX veka. Kafka je govorio i svoja dela pisao na nemačkom jeziku.[1] Dobro je znao i češki jezik. Stilom pisanja, Kafka je pripadao avangardi, pravcu iz srednje faze modernizma, ali je svojim delovanjem uveliko uticao na brojne stilove kasnog modernizma, uključujući i egzistencijalizam. Njegova najznačajnija dela, pripovetka Preobražaj, te romani Proces i Dvorac prepuni su tematike koja predstavlja arhetipove otuđenosti, psihofizičke brutalnosti, sukoba na relaciji roditelji-deca, likova na zastrašujućim putovanjima i mističnih transformacija.Kafka je rođen u jevrejskoj porodici srednje klase u Pragu, tada u Austrougarskoj monarhiji, koja je govorila nemački jezik, a školovao se za pravnika. Po završetku pravnih studija, Kafka se zaposlio u osiguravajućem društvu. U slobodno vreme je počeo pisati kratke priče te je ostatak života proveo žaleći se kako nema dovoljno vremena da se posveti onome što je smatrao svojim pravim pozivom. Takođe je žalio što je toliko vremena morao posvetiti svom Brotberufu (nem.: `Posao koji donosi hleb`; dnevni posao). Zbog nedostatka slobodnog vremena i društvenog života, Kafka je preferirao komunikaciju preko pisama, ostavivši iza sebe stotine pisama među kojima su i ona pisana ocu, zaručnici Felisi Bauer te najmlađoj sestri, Otli. Kafka je imao problematičan odnos sa svojim autoritativnim ocem koji će uveliko uticati na njegovo pisanje, kao i interni konflikt s vlastitim jevrejstvom, za koje je smatrao kako nema velike poveznice s njim.Tokom njegovog života, samo je mali broj Kafkinih dela izašao iz štampe: zbirke kraktih priča Razmatranje i Seoski lekar, te neke individualne pripovetke (Preobražaj) izdavane u časopisima. Iako je zbirku Umetnik gladovanja pripremio za štampu, ona nije odšampana do nakon njegove smrti. Kafkina nedovršena dela, uključujući i romane Proces, Dvorac i Amerika, nisu štampana do nakon njegove smrti, a većinu ih je izdao njegov prijatelj Maks Brod, ignorišući tako Kafiknu želju da mu se dela unište nakon smrti. Alber Kami i Žan Pol Sartr predvode listu pisaca na koje je uticalo Kafkino delo, a termin „Kafkijanska atmosfera“ ušao je u teoriju književnosti kako bi se opisale nadrealne situacije kao u Kafkinim delima.Franc Kafka rođen je 3. jula 1883. u jevrejskoj porodici srednje klase, koja je govorila nemačkim jezikom, u Pragu, tada delu Austrougarske. Njegovog oca, Hermana Kafku (1852—1931.), biograf Stanli Korngold opisao je kao `glomaznog, sebičnog i oholog biznismena`,[2] a samog Kafku kao `pravog Kafku, snažnog, zdravog, gladnog, glasnog, elokventnog, samodostatnog, dominantnog, izdržljivog, koncentrisanog i izvsrnog poznavatelja ljudske naravi.`[3] Herman je bio četvrto dete Jakoba Kafke,[4][5] obrednog dželata (hebrejski: shochet) koji je u Prag došao iz Oseka, češkog sela u blizini mesta Strakonice s velikom jevrejskom populacijom.[6] Nakon što je radio kao trgovački putnik, s vremenom je postao trgovac neobičnim dobrima i odećom, koji je zapošljavao i do 15 radnika, a kao logo svog posla koristio je sliku čavke, koja se na češkom zove kavka.[7] Kafkina majka, Julija (1856—1934.), bila je kćerka Jakoba Lovija, bogatog trgovca biljkama iz Podjebradija,[8] koja je bila bolje obrazovana od svog supruga.[4] Kafkini su roditelji verojatno govorili varijantom nemačkog pod uticajem jidiša koji se, ponekad, pejorativno naziva Mauscheldeutsch, ali kako se nemački smatrao osnovnim sredstvom društvenog uspona, verojatno su decu podsticali da govore književnim nemačkim.[9]Kafkina rodna kuća nalazi se u blizini Starog gradskog trga u Pragu, a u porodici sa šestoro dece, Franc je bio najstariji.[10] Njegova braća, Georg i Heinrih, umrli su kao deca, još pre Francove sedme godine; sestre su mu se zvale Gabriele (`Eli`) (1889—1944), Valeri (`Vali`) (1890—1944) i Otili (`Otla`) (1892—1943). Tokom radnih dana, oba roditelja nisu bila kod kuće. Majka Julija je radila i do 12 sati dnevno kako bi pomogla u vođenju Hermanovog posla. Kao rezultat toga, Kafkino je detinjstvo bilo prilično samotno,[11] a decu su mahom odgajale brojne guvernante i sluškinje. Kafkin problematičan odnos s ocem pomno je dokumentovan u njegovom pismu ocu (Brief an den Vater), na preko 100 stranica na kojima piše kako je očev autoritativan stav uveliko uticao na njega.[12] S druge strane, majka mu je bila tiha i sramežljiva.[13] Upravo je očeva dominantna ličnost uveliko uticala na njegovo pisanje.[14]ObrazovanjePalata Kinski, gde je Kafka išao u gimnaziju, na Starom gradskom trgu u Pragu.U razdoblju od 1889. do 1893., Kafka se školovao u Deutsche Knabenschule (Nemačka osnovna škola za dečake) u današnjoj Ulici Masna (tada Masný trh/Fleischmarkt). Mada je govorio češki, Kafka je školovan u nemačkim školama na insistiranje njegovog autoritativnog oca. Njegovo jevrejsko obrazovanje završeno je s njegovom bar micvom u uzrastu od 13 godina. Sam Kafka nije uživao u odlascima u sinagogu te je išao samo praznicima, s ocem, četiri puta godišnje.[3][15][16]Po završetku osnovne škole 1893., Kafka je primljen u strogu, klasično-orjentisanu nemačku gimnaziju Altstädter Deutsches Gymnasium, na Starom gradskom trgu, u sklopu palate Kinski. I ovde se nastava odvijala na nemačkom, ali Kafka je znao i pisati i govoriti češki;[17][18] potonji je učio u gimnaziji punih osam godina, postigavši dobar uspeh.[19] Mada je dobijao samo komplimente za svoj češki, nikada se nije smatrao fluentnim.[20] Maturske ispite položio je 1901. godine.[21]Nakon maturiranja, Kafka je upisao Karl-Ferdinands-Universität u Pragu, ali se nakon samo dve nedelje studiranja hemije prebacio na pravo.[22] Mada ova struka nije previše zanimala Kafku, otvarala mu je široku lepezu poslova koji su zadovoljavali njegovog oca. Uz sve to, studije prava su trajale je znatno duže što je Kafki omogućilo da istovremeno pohađa predavanja iz nemačkih studija i istorije umetnosti.[23] Takođe se pridružio i studenskom klubu, Lese- und Redehalle der Deutschen Studenten (nem. Čitalački i nastavni klub nemačkih studenata), koji je organizovao književna događanja, čitanja i slične aktivnosti.[24] Među Kafkinim prijateljima bili su novinar Feliks Veltš, koji je studirao filozofiju, glumac Yitzchak Lowy, koji je dolazio iz varšavske hasidističke porodice, te pisci Oskar Baum i Franc Verfel.[25]Pred kraj prve godine, Kafka je upoznao kolegu Maksa Broda, koji će mu ubrzo postati doživotni prijatelj.[24] Brod je ubrzo primetio da su, iako je Kafka bio sramežljiv i retko je pričao, stvari koje je rekao izrazito duboke.[26] Kafka je tokom celog života bio strastven čitalac;[27] zajedno s Brodom, pročitao je Platonovog Protagoru na izvornom grčkom, na Brodovu inicijativu, te Floberova dela Sentimentalni odgoj i Iskušenje svetoga Antona na francuskom, na Kafkin predlog.[28] Kafka je Fjodora Dostojevskog, Gistava Flobera, Franca Grilparzera i Hajnriha fon Klajsta smatrao `istinskom braćom po krvi`.[29] Uz navedene, Kafka je bio zainteresiran i za češku književnost[17][18] te dela Johana Volfganga Getea.[30] Kafka je 18. jula 1906. godine[a] stekao titulu doktora pravnih nauka te je odradio godinu dana besplatnog stažiranja kao sudski pripravnik na građanskim i kaznenim sudovima.[32][33]PosaoDana 1. novembra 1907., Franc Kafka je dobio posao u kompaniji Assicurazioni Generali, italijanskoj osiguravajućoj kući za koju je radio gotovo godinu dana. Njegova pisma iz tog razdoblja upućuju kako je bio nezadovoljan radnim vremenom - od 08:00 do 18:00[34][35] - koje mu je onemogućavalo da se posveti pisanju, koje mu je postajalo sve važnije. U tom je razdoblju mogao pisati isključivo noću, a noćno pisanje bilo je izrazito iscrpno s obzirom na radno vreme. Dana 15. jula 1908. dao je otkaz, a za dve nedelje je našao posao u Institutu za radničko osiguranje od ozleda Kraljevine Češke koji mu je omogućio više vremena za pisanje. Opis posla bilo mu je istraživanje i procena kompenzacija za osobne ozlede industrijskih radnika; incidenti kao izgubljeni prsti ili udovi bili su česti u to vreme. Profesor menadžmenta Peter Druker kreditira Kafku kao tvorca prve civilne zaštitne kacige, ali to ne potvrđuje nijedan dokument Kafkinog poslodavca.[36][37] Njegov je otac često njegov posao u osiguravajućem društvu nazivao Brotberuf, posao koji radi samo kako bi plaćao račune; sam Kafka je nekoliko puta izjavio kako ga prezire. Kafka je jako brzo napredovao te su njegovi zadaci uključivali procesovanje i istraživanje zahteva za naknadom, pisanje izvještaja i rešavanje apela raznih biznismena koji su smatrali kako im je kompanija stavljena u kategoriju previsokog rizika, što im je povećavalo premije za osiguranje.[38] Takođe, tokom nekoliko godina rada u društvu, zadatak mu je bio sastavljanje godišnjeg izvještaja o osiguranju. Njegovi nadređeni su jako dobro primali te izvještaje.[39] Radno vreme uglavnom mu je završavalo oko 14:00, što mu je davalo dovoljno vremena za pisanje, kojemu je bio posvećen.[40] U kasnijim godinama, bolest ga je često sprečavala u odlasku na posao, ali i pisanju. Mnogo godina kasnije, Brod je skovao termin Der enge Prager Kreis (nem. Uski praški krug), kako bi objedinio grupu pisaca kojima su pripadali Kafka, Feliks Veltš i on.[41][42]Krajem 1911., Kafka i Karl Herman, suprug njegove sestre Eli, postaju partneri u prvoj fabrici azbesta u Pragu, znanoj kao Prager Asbestwerke Hermann & Co., otvorenoj uz pomoć miraznog novca koji je dao Hermann Kafka. Iako je isprva pokazivao entuzijazam i velik deo slobodnog vremena posvećivao poslu, Kafka je ubrzo zamrzo i fabriku jer mu je oduzimala previše vremena za pisanje.[43] U ovom razdoblju se zainteresovao za židovsko pozorište, uprkos bojazni prijatelja kao što je Brod, koji su ga svejedno podržavali u njegovim zanimacijama. Nakon što je u novembru 1911. prisustvovao predstavi teatra, Kafka je sledećih šest mjeseci proveo intenzivno se baveći jidišom i židovskom književnošću.[44] Ta je zanimacija služila i kao temelj za njegovu rastuću povezanost sa židovstvom.[45] Otprilike u ovom razdoblju postao je i vegetarijanac.[46] Negde tokom 1915. godine, Kafka je dobio poziv za vojsku kako bi služio u Prvom svetskom ratu, ali su njegovi poslodavci sredili otpust jer se njegov posao smatrao esencijalnim za državu. Kasnije se ipak pokušao pridružiti vojsci, ali u tom su ga sprečili zdravstveni problemu povezani s tuberkulozom,[47] koja mu je dijagnozirana 1917. godine.[48]Privatni životBerlin je odigrao veliku ulogu u Kafkinom privatnom životu. Iz Berlina su dolazile i Felisa Bauer i Margareta Bloh, a sam Kafka je tamo krako i živeo dok je bio u vezi s Dorom Dijamant. Na slici je poznati bulevar Unter den Linden, prikaz iz 1900. godine.Prema Brodu, Kafku je konstantno `mučila` seksualna požuda.[49] Kao odrasla osoba, često je posvećivao bordele,[50][51][52] a zanimala ga je i pornografija.[49] Uz sve to, tokom života je spavao s mnogo žena. Dana 13. avgusta 1912., Kafka je upoznao Felis Bauer, Brodovu rođaku, koja je radila u Berlinu kao predstavnica jedne diktafonske kompanije. Nedelju dana nakon upoznavanja u domu Brodovih, Kafka je napisao u svoj dnevnik:„Gospođica FB. Kod Broda sam stigao 13. avgusta, ona je sedela za stolom. Nisam uopšte bio željan saznati ko je ona, već sam je odmah uzeo zdravo za gotovo. Koščato, prazno lice koje je otvoreno pokazivalo svoju praznoću. Goli vrat. Nabačena bluza. Izgledala je jako domicilno u svojoj haljini iako, kako se ispostavilo, uopšte nije bila takva. (Pocmatrajući je ovako detaljno, pomalo se otuđujem od nje ...) Skoro slomljen nos. Plava, nekako ravna, neatraktivna kosa, snažna brada. Kada sam sedao, dobro sam je pogledao po prvi put, dok sam seo, već sam imao nesalomljivo mišljenje o njoj.[53][54] ”Nedugo nakon ovoga, Kafka je u samo jednoj noći napisao priču `Пресуда`, a u plodnom periodu je radio na svom romanu Amerika i na pripovetci `Preobražaj`. Kafka i Felice Bauer su, tokom sledećih pet godina, komunicirali uglavnom preko pisama, povremeno su se viđali i dva su se puta zaručili.[55] Druge zaruke, Kafka je prekinuo 1917. kada je oboleo od tuberkuloze. Kafkina opsežna pisma izdata su kao zbirka Pisma Felisi; njezina pisma nisu preživela.[53][56][57] Biografi Rehner Stah i Džejms Haves tvrde kako je Kafka, oko 1920., bio zaručen i treći put, za Juliju Vohrizek, siromašnu i neobrazovanu hotelsku sobaricu.[55][58]Stah i Brod takođe navode kako je Kafka, dok je poznavao Felis Bauer, imao aferu s njenom prijateljicom, Margaretom `Gretom` Bloh,[59] Židovkom iz Berlina. Brod takođe tvrdi kako je Blohova rodila Kafkinog sina, iako ovaj nikada nije saznao za dete. Dečak, čije je ime nepoznato, rođen je ili 1914. ili 1915. te je umro u Minhenu 1921. godine.[60][61] Ipak, Kafkin biograf Peter-Andre Alt tvrdi da, iako Blohova jeste imala sina, Kafka nije otac jer par nikada nije bio intiman.[62][63] Stah takođe tvrdi kako Kafka nije imao dece.[64]U avgustu 1917., Kafki je dijagnostikovana tuberkuloza, nakon čega je nekoliko meseci boravio u selu Zurau, gde je njegova sestra Otla radila na farmi sa svojim šurjakom Hermanom. Tamo mu je bilo jako ugodno te je kasnije to opisao kao verovatno najbolji period svoga života, verovatno zato što nije imao nikakvih obaveza. Pisao je dnevnike i oktave. Iz tih je beleški Kafka uspeo izvući 109 numerisanih komada teksta na Zetelu, komadu papira bez nekog reda. Oni su izdati kao zbirka Razmišljanja o Grehu, Nadi, Patnji i Pravom putu (na nemačkom izdato kao Die Zürauer Aphorismen oder Betrachtungen über Sünde, Hoffnung, Leid und den wahren Weg).[65]Godine 1920,, Kafka je započeo vezu s češkom novinarkom i književnicom, Milenom Jesenskom. Kafkina pisma njoj kasnije su izdata kao Pisma Mileni.[66] Tokom odmora u julu 1923., koji je proveo u mestu Gral-Miric na Baltiku, Kafka je upoznao Doru Dijamant, dvadesetpetogodišnju odgajateljicu iz ortodoksne židovske porodice. Kafka se, nadajući se da će se tako osloboditi porodičnog uticaja i moći pisati, nakratko preselio u Berlin, gde je živeo s Dorom. Postala mu je ljubavnica i zainteresovala ga za Talmud.[67] U tom je periodu radio na četiri priče koje su trebale da budu štampane pod naslovom Umetnik gladovanja.[66]OsobnostKafka se bojao da će ga ljudi smatrati fizički i psihički odbojnim. Ipak, oni koji su ga upoznali (...) takođe su [ga] smatrali dečački zgodnim, ali mu je pojava bila oštra.[68]Kafka se bojao da će ga ljudi smatrati fizički i psihički odbojnim. Ipak, oni koji su ga upoznali uvideli su kako je tih i staložen, kako poseduje očitu inteligenciju i suh smisao za humor; takođe su ga smatrali dečački zgodnim, ali mu je pojava bila oštra.[68] Brod ga je uporedio s Hajnrihom fon Klajstom, primetivši kako su oba pisca imala sposobnost jasnog i realističkog opisivanja situacije do u detalje.[69] Kafaka je bio jedna od najzabavnijih osoba koje je Brod upoznao; uživao je u šalama i zabavljanju s prijateljima, ali im je i davao dobre savete u problematičnim situacijama.[70] Takođe, prema Brodu, Kafka je bio strastven recitator koji je mogao govoriti kao da peva.[71] Brod je smatrao kako su `apsolutna istinoljubivost` i `precizna savesnost` dve Kafkine najznačajnije osobine.[72][73] Istraživao bi detalj, ono neprimetno, temeljito s tolikom ljubavlju i preciznošću da su se počele pojavljivati stvari koje su dotad bile neviđene, ali su bile ništa doli istinite.[74]Iako kao dete nije negovao vežbanje, u kasnijem je dobu pokazivao interes za igre i fizičku aktivnost,[27] postavši dobar biciklista, plivač i ronilac.[72] Vikendima, Kafka bi s prijateljima išao na duge šetnje, koje bi najčešće predložio on sam.[75] Među ostalim interesima bili su alternativna medicina, novi obrazovni sastavi kao metoda Montesori[72] te tehnički noviteti kao što su avioni i film.[76] Samo pisanje bilo mu je toliko bitno da ga je smatrao `vrstom molitve`.[77] Bio je i jako osetljiv na zvuk tako da je volio tišinu prilikom pisanja.[78]Autor Perez-Alvarez sugerirao je kako je Kafka možda bolovao od šizoidnog poremećaja ličnosti.[79] Njegov stil, ne samo u `Preobražaju` već i u drugim delima, sadrži određene šizoidne karakteristike koje objašnjavaju dobar deo iznenađenja u njegovim delima.[80] Njegova muka vidljiva je u dnevničkom zapisu od 21. jula 1913.:[81]„Veliki je svet što ga nosim u glavi. Ali kako osloboditi sebe i njih bez da se rastrgam. I hiljadu puta radije plačem u sebi. Radi toga sam tu, toliko mi je jasno.[82]”Kao i u Zürau Aphorism, broj 50:„Čovek ne može živeti bez permanentnog verovanja u nešto neuništivo u njemu samom, mada mu i to nešto neuništivo i vera u to mogu biti trajno skriveni.[83]”Mada se nikada nije ženio, Kafka je brak i decu izrazito cenio. Iako je imao nekoliko devojaka,[84] neki su autori spekulisali o njegovoj seksualnosti; drugi su, pak, sugerisali kako je imao nekakav poremećaj hranjenja. Doktor M. M. Fihter s Psihijatrijske klinike Univerziteta u Minhenu u svom radu iz 1988. predstavlja „dokaze za hipotezu da je pisac Franc Kafka bolovao od atipičnog oblika anoreksije nervoze.“[85] U svojoj knjizi Franc Kafka, jevrejski pacijent iz 1995., Sander Gilman je istražio `zašto bi jednog Židova smatrali `hipohonrdom` ili `homoseksualcem` te kako Kafka inkorporira aspekte tih načina shvaćanja židovskog muškarca u svoju vlastitu sliku i delo.`[86] Isto tako, Kafka je barem jednom razmišljao o samoubistru, pred kraj 1912. godine.[87]Politički stavoviKako tvrdi njegov školski kolega Hugo Bergman, Kafka je u školu nosio crveni karanfil kako bi pokazao svoje simpatije prema socijalizmu.Pre početka Prvog svetskog rata,[88] Kafka je bio na nekoliko sastanaka Kluba Mladih, češke anarhističke, antimilitarističke i anitikleričke organizacije.[89] Hugo Bergman, koji je pohađao istu osnovnu i srednju školu kao i Kafka, razišao se s Kafkom tokom njihove poslednje akademske godine (1900./1901.) jer su `[Kafkin] socijalizam i moj cionizam bili previše stridentni`.[90][91] `Franc je postao socijalist, ja sam postao cionista 1898. Sinteza cionizma i socijalizma tada još nije postojala.`[91] Bergman tvrdi kako je Kafka u školu nosio crveni karanfil kao znak podrške socijalizmu.[91] U jednom dnevničkom zapisu, Kafka je referirao na poznatog anarhističkog filozofa, Pjotra Kropotkina: `Ne zaboravi Kropotkina!`[92] Kasnije je, o češkim anarhistima, rekao: `Oni su svi bezhvalno hteli shvatiti ljudsku sreću. Ja sam ih razumio. Ali... nisam mogao predugo marširati uz njih.`[93]Tokom komunističkog razdoblja, ostavština Kafkinog dela za socijalizam Istočnog bloka je bila vruća tema. Mišljenja su sezala od toga da je satirizirao birokratiju raspadajuće Austrougarske do toga da je utelovio uspon socijalizma.[94] Još jedna bitna tačka bila je alijenacija; dok je konzervativno stajalište glasilo da Kafkini prikazi alijenacije više nisu relevantni za društvo koje je navodno eliminisalo alijenaciju, konferencija održana u čehoslovačkom mestu Liblice 1963. godine, povodom autorovog osamdesetog rođendana, naglasila je trajnu važnost Kafkinog prikaza birokratskog društva.[95] Ipak, pitanje je li Kafka bio politički autor ili nije je još uvek predmet debate.[96]Judaizam i cionizamOdrastajući, Kafka je bio Židov koji je govorio nemački u Pragu, gradu u kojim je dominirao češki jezik.[97] Bio je duboko fasciniran Židovima iz istočne Evrope, za koje je smatrao da poseduju intenzitet duhovnog života koji je nedostajao Židovima na Zapadu. Njegov dnevnik je pun referenci na židovske pisce.[98] Ipak, neretko je bio otuđen kako od Židova tako i od judeizma: `Šta ja imam zajedničko sa Židovima? Jedva da imam nešto zajedničko sa samim sobom i bolje mi je da stojim tiho u uglju, zadovoljan što mogu disati.`[99]Hejvs sugerira da Kafka, makar izuzetno svjestan svog židovstva, nije inkorporisao te elemente u svojim delima, kojima, prema Hejvsu, nedostaju židovski likova, scena ili tema.[100][101][102] Prema mišljenju književnog kritičara Harolda Bluma, Kafka je, iako mu je vlastito židovstvo bilo strano, bio suštinski židovski pisac.[103] Lotar Kan je jednako jasan: `Prisutnost židovstva u Kafkinom delu sada je nesumnjiva.`[104] Pavel Ejsner, prvi prevodilac Kafkinih dela, tumači Proces kao utelovljenje `trostruke dimenzije postojanja Židova u Pragu... njegov protagonista, Josef K. je (simbolično) uvićen od strane Nemca (Rabensteiner), Čeha (Kullich) i Židova (Kaminer). On predstavlja `neskrivljenu krivnju` koja prožima jednog Židova u savremenom svetu, iako nema dokaza da je i on sam Židov.`[105]U svom eseju Tuga u Palestini?!, izraelski pisac Dan Miron istražuje Kafkin odnos prema cionizmu: `Čini se da su i oni koji smatraju da takva veza postoji i da je cionizam odigrao centralnu ulogu u njegovom životu i delu, kao i oni koji negiraju takvu vezu u celosti ili joj ne pridaju važnosti, svi u krivu. Istina se nalazi na vrlo nejasnom mestu koje se nalazi između ova dva pojednostavljena pola.`[98] Kafka je razmišljao da se, prvo s Felis Bauer, a onda i s Dorom Dijamantr, preseli u Palestinu. Dok je boravio u Berlinu učio je hebrejski, unajmivši Brodovog prijatelja iz Palestine, po imenu Pua Bat-Tovim, da ga podučava[98] i odlazivši na časove rabina Julijusa Gutmana[b] na berlinskom Fakultetu za židovske studije.[106]Livija Rotkirhen naziva Kafku `simboličnim figurom svoga vremena`.[105] Njegovi savremenici bili su mnogi židovski pisci (nemački, češki i nacionalni Židovi) koji su bili osetljivi na nemačku, austrijsku, češku i židovsku kulturu. Prema Rotkirhenovoj, `ta situacija dala je njihovim delima širok, kozmopolitski izgled i kvalitet egzaltacije koja je graničila s transcedentnom metafizičkom kontemplacijom. Najbolji primer je Franc Kafka.`[105]SmrtGrob Franca Kafke i njegovih roditelja na groblju u četvrti Žižkov.Kafkina tuberkuloza grkljana pogoršala se u martu 1924. godine te se morao vratiti iz Berlina u Prag,[55] gde su se za njega brinuli članovi porodice, posebno sestra Otla. Dana 10. aprila 1924. otišao je u sanatorijum doktora Hofmana u Kierlingu, pokraj Beča,[66] gde je i umro 3. juna 1924. godine. Čini se kako je uzrok smrti bilo gladovanje - bol u grlu bila je, očito, toliko snažna da Kafka nije mogao jesti, a kako tada još uvek nisu postojale druge metode hranjenja, nije postojao način da se nahrani.[107][108] Telo mu je prenešeno nazad u Prag, gde je sahraljen 11. juna 1924. na Novom židovskom groblju u četvrti Žižkov.[51] Kafka je tokom života bio anoniman, i slavu je smatrao nebitnom. Ipak, stekao je slavu ubrzo nakon smrti.[77]DeloPrva stranica Pisma ocu.Sva izdana dela Franca Kafke, osim nekoliko pisama Čehinji Mileni Jasenskoj, pisana su na nemačkom jeziku. Ono malo što je izdato tokom autorovog života, privuklo je oskudnu pažnju, što se ne može reći za njegova posthumno izdata dela.Kafka nije dovršio nijedan svoj roman, a spalio je gotovo 90% svega što je napisao,[109][110] posebno dok je živeo u Berlinu, gde mu je Dora Dijamant pomogla u paljenju skica za dela.[111] U ranoj stvaralačkoj fazi, uzor mu je bio nemački pisac Hajnrih fon Klajst koga je, u jednom pismu Felisi Bauer, opisao zastrašujućim i za koga je smatrao da mu je bliži nego vlastita porodica.[112]PričeKafka je bio plodan pisac kratkih priča i pripovetki. Neke njegove izdate priče nazivane su Erzählung (nemački: priče), a neke Geschichte (nemački: pripovijetke). Neke od njih su relativno duge (`Preobražaj`, `U kažnjeničkoj koloniji`, `Presuda`), dok su druge bile samo paragraf duge (gotovo kao aforizmi; na primer `Odustani!`, `Prometej`, `Mala basna` ili `Istina o Sanču Panzi`). Najstarija sačuvana Kafkina priča je |`Der Unredliche in seinem Herzen`. Ona nikada nije štampana, ali je bila ddo pisma prijatelju Oskaru Polaku iz 1902. godine. Kafkina prva izdana dela su osam priča koje su se 1908. godine pojavile u prvom izdanju časopisa Hyperion pod zbirnim naslovom Razmišljanje. U razdoblju od 1904. do 1909. radio je na priči `Opis jedne borbe`. Kada ju je pokazao Brodu, ovaj ga je savetovao da nastavi raditi i pošalje je Hyperionu. Jedan odlomak priče izdao je 1908.,[113] a dva u proleće 1909., sve u Minhenu.[114]U kreativnom naletu u noći 22. septembra 1912., Kafka je napisao priču `Presuda`, koju je posvetio Felisi Bauer. Brod je uočio sličnost u imenima glavnog lika i njegove fiktivne zaručnice, Georga Bendemanna i Friede Brandenfeld, s imenima Franca Kafke i Felise Bauer.[115] Ova priča se uglavnom smatra za delo koje je stvorilo Kafku kao pisca. Priča se bavi problematičnim odnosom sina i njegovog dominantnog oca, koji dobija novu dimenziju nakon što se sin zaruči.[116][117] Kafka je kasnije rekao kako je pisao s `potpunim otkrivanjem svoje duše i tela`[118] tu priču koja se je `razvila kao pravo rođenje, prekrivena prljavštinom i muljem.`[119] Rukopis priče Kafka je poslao i Felisi (u pismu od 2. juna 1913.), dodavši neobičnu tvrdnju: `Nalaziš li u Presudi ikakav smisao, hoću reći određen, koherentno izražen, shvatljiv smisao? Ja ga ne nalazim i nisam u stanju išta tumačiti?`[120] Priča je prvi put štampana u Lajpcigu 1912. godine uz posvetu `Gospođici Felisi Bauer`, koja je u kasnijim izdanjima promenjena `za F`.[66]Naslovna strana prvog izdanja `Preobražaja`, Kafkine najpoznatije pripovetke. Kafkina prva dela uglavnom je izdao, danas zatvoreni, Kurt Wolff Verlag.Godine 1912,, Franc Kafka je napisao pripovetku `Preobražaj`,[121] izdanu 1915. godine u Lajpcigu. Radi se o neobičnoj, gotovo nadrealnoj priči koja je verojatno jedan od najboljih i najreprezentativnijih primera Kafkinog magijskog realizma. Priča započinje in medias res, kultnom prvom rečenicom Kad se Gregor Samsa jednoga jutra probudio iz nemirnih snova, nađe se u svom krevetu preobražen u golemog insekta. Nemački izvornik koristi termin ungeheuren Ungeziefer, koji se doslovno može prevesti kao monstruozno čudovište, s tim da reč Ungeziefer generalno označava neželjene i prljave životinje. Bubašvaba, u koju se Gregor Samsa pretvorio, bio je upravo to. Pripovetka dalje prati život (ili životarenje) i propadanje bubašvabe Gregora Samse i njegovu postepenu alijenaciju, prvo od vanjskog sveta, a onda i od porodice i vlastitog života. Kritičari ovo djelo, koje je prepuno simbolike i metafora, smatraju jednim od temeljnih dela 20. veka.[122][123][124] Priča `U kažnjeničkoj koloniji`, koja govori o razrađenom uređaju za mučenje i smaknuće, napisana je u oktobru 1914.,[66] revizirana 1918. te izdata u Lajpcigu tokom oktobra 1919. godine. Priča `Umetnik gladovanja`, izdata u časopisu Die neue Rundschau` 1924. godine, opisuje glavni lik, žrtvu, koji doživljava pad razumevanja za njegovu čudnu veštinu izgladnjivanja samog sebe na određene periode.[125] Njegova posljednja priča, `Pevačica Žosefina, ili puk miševa` takođe se bavi odnosom umetnika i njegove publike.[126]RomaniNaslovne strane nemačkih izdanja Kafkina tri romana (od gore na dole): Proces (1925.), Dvorac (1926.), Amerika (1927.)Kafka nije dovršio nijedan svoj roman, a spalio je gotovo 90% vlastitog opusa. Prvi roman počeo je pisati 1912. godine,[127] a prvo poglavlje istog danas je poznato kao kratka priča pod naslovom `Ložač`. Kafka je to delo, koje je ostalo nedovršeno, nazvao Der Verschollene, ali kada ga je Brod posthumno štampao, odabrao je naslov Amerika.[128] Iako osetno humorističniji i realističniji od ostalih Kafkinih dela, ovaj roman, koji prati lutanja evropskog emigranta Karla Rosmana po Americi, deli iste motive opresivnog i nedodirljivog sistema koji protagonistu stavlja u razne bizarne situacije.[129] Roman inkorporira mnoge detalje iz iskustava Kafkinih rođaka koji su emigrirali u Ameriku[130] te ostaje jedino delo za koje Kafka nije odabrao optimističan završetak.[131]Tokom 1914., Kafka je započeo rad na romanu Proces,[114] svom verojatno najuticajnijem romanu.[c] Proces govori o Josefu K., bankovnom službeniku koji jedno jutro biva uhvaćen i optužen od strane daleke i nepoznate vlasti zbog zločina koji je nepoznat kako njemu tako i čitaocu. K. upada u niz bizarnih i nejasnih situacija, bori se protiv u potpunisti dehumanizirane birokracije i dobija pomoć od niza grotesknih likova koji su, u suštini, potpuno beskorisni (uz izuzetak tajanstvenog zatvorskog kapelana) sve do samoga kraja, kada realizuje snagu tog birokratskog mehanizma te mu se ultimatno prepušta. Ipak, za razliku od Amerike, prozorsko svetlo na samom kraju romana ostavlja nadu, koja je jedan od ključnih motiva u Kafkinim delima. No, roman je, uprkos toga što je Kafka napisao poslednje poglavlje, ostao nedovršen. Ipak, novija izdanja romana u sebi sadrže i nedovršena ili neuklopljena poglavlja (iako su ona izdvojena od glavnog romana). Prema nobelovcu Elijasu Kanetiju, Felisa je ključna za radnju Procesa, a sam je Kafka rekao kako je to `njena priča`.[132][133] Kaneti je svoju knjigu o Kafkinim pismima Felisi nazvao Der andere Prozess (Kafkin drugi proces), u čast vezi između romana i pisama.[133] Mitiko Kakutani, u kritici Njujork tajmsa, piše da Kafkina pisma sadrže `temeljne znakove njegove fikcije - onu istu nervoznu pažnju posvećenu minucioznim detaljima; onu istu paranoidnu svest o promenjivim balansima moći; istu atmosferu emocionalnog gušenja - kombinovanu, na opšte iznenađenje, s trenucima dečačkog žara i oduševljenosti.`[133]Prema vlastitom dnevniku, Kafka je već do 11. juna 1914. godine planirao roman Dvorac, ali ga je počeo pisati tek 27. januara 1922.[114] Protagonista ovog romana je Landvermesser (nem. nadstojnik) po imenu K., koji se iz nepoznatih razloga bori kako bi dobio pristup misterioznim upraviteljima dvorca koji upravljaju selom. Kafkina namera bila je da vlasti u dvorcu obaveste K.-a na trenutku samrti kako njegova „zakonska osnova da živi u selu nije važeća, ali je, s obzirom na brojne sporedne činjenice, imao dozvolu da živi i radi u selu.“[134] Mračan i na momente nadrealan, roman se fokusira na alijenaciji, birokraciji, naizgled beskrajnim frustracijama ljudskih pokušaja u borbi s vlašću i beskorisnim i beznadnim traganjem za nedostižnim ciljem. Hartmut M. Rastalski je u svojoj disertaciji napisao sledeće: `Kao i snovi, njegova dela kombinuju precizne, `realistične` detalje s apsurdnim, pažljivo posmatranje i rezonovanje protagoniste s neobjašnjivom glupošću i nemarom.`[135]Istorija izdavanjaKafkine priče su izvorno izlazile u književnim časopisima. Prvih osam izdato je 1908. u prvom izdanju dvomesečnika Hyperion.[136] Franc Blej je 1914. izdao dva dijaloga koja će postati `Opis jedne borbe`.[136] Fragment priče `Avioni u Bresciji`, napisane za vrijeme puta za Italiju Brodom, izdan je 28. septembra 1909. u dnevniku Bohemija.[136][137] Dana 27. jula 1910., nekoliko priča koje će kasnije postati deo Razmišljanja, izdano je u uskršnjem izdanju dnevnika Bohemija.[136][138] U Lajpcigu, tokom 1913., Brod je s izdavačem Kurtom Volfom izdao priču `Das Urteil. Eine Geschichte von Franz Kafka` (nem. `Presuda, priča Franca Kafke`) u književnom godišnjaku za umetničku poeziju Arkadija. Priča `Pred zakonom` izdata je 1915. u novogodišnjem izdanju nezavisnog židovskog nedeljnika Selbstwehr; priča je ponovo izdata 1919. u sklopu zbirke Seoski lekar te je postala deo romana Proces. Ostale priče izlazile su po raznim časopisima, među kojima su Brodov Der Jude, novine Prager Tagblatt te magazini Die neue Rundschau, Genius i Prager Presse.[136]Kafkina prva izdata knjiga bila je zbirka Razmišljanje, koja sadrži 18 priča napisanih od 1904. do 1912. Tokom ljetnjeg putovanja u Vajmar, Brod je inicirao susret između Kafke i Kurta Volfa;[139] Volf je Razmišljanje izdao u kući Rowohlt Verlag krajem 1912. godine (mada je godina izdanja navedena kao 1913.).[140] Kafka je zbirku posvetio Brodu (`Für M.B.`), da bi u ličnoj kopiji koju je dao prijatelju dodao: „So wie es hier schon gedruckt ist, für meinen liebsten Max — Franz K.“ (nem. „Kako je ovdje već napisano, za mog najdražeg Maksa - Franc. K.“).[141]Kafkina priča „Preobražaj“ prvi put je odštampana u oktobru 1915. u mesečniku Die Weißen Blätter, ekspresionističkom časopisu čiji je urednik bio René Schickele.[140] Drugu zbirku, s naslovom Seoski lekar, izdao je 1919. Kurt Volf,[140] a posvećena je Kafkinom ocu.[142] Posljednju zbirku, od četiri priče, koju je Kafka pripremio za štampanje, zbirku Umetnik glasovanja, izdala je avangardna izdavačka kuća Verlag Die Schmiede 1924. godine nakon autorove smrti. Dana 20. aprila 1924., Berliner Börsen-Courier издаје Кафкин есеј о писцу Адалберту Стифтеру.[143]Макс Брод„So wie es hier schon gedruckt ist, für meinen liebsten Max — Franz K.“Kafka je svoje delo, kako izdano tako i neizdano, ostavio svom najboljem prijatelju Maksu Brodu, s jasnim instrukcijama da ih ovaj uništi nakon piščeve smrti. Kafka mu je napisao: `Najdraži Maks, moj posljednji zahtev: Sve što ostavim za sobom... u obliku dnevnika, rukopisa, pisama (mojih i tuđih), skica i tako dalje, ima da bude spaljeno i nepročitano.`[144][145] Brod je odlučio da ignoriše ovaj zahtev te je romane i zbirke izdao u razdoblju od 1925. do 1935. Mnoge papire, koji su ostali neizdani, poneo je sa sobom u Palestinu u jednom kovčegu kada je tamo pobegao 1939.[146] Kafkina poslednja ljubav, Dora Dijamant (kasnije Dijaman-Lask), takođe je ignorirala njegove želje, tajno sačuvašvi 20 notesa i 35 pisama. Njih je 1933. konfiskovao Gestapo, ali ih biografi i danas traže.[147]Kako je Brod izdao sve ono što je bilo u njegovom posedu,[33] Kafkin je opus počeo privlačiti sve više pažnje. Brodu je bilo teško da hronološki poreša Kafkine notese. Jedan od problema bio je u tome što je Kafka često počinjao pisati u različitim delovima knjige - nekad u sredini, nekad počevši od kraja prema početku.[148][149] Ipak, Brod je dovršio dobar deo Kafkinih nezavršenih dela kako bi ih mogao predatin za štampanje. Na primer, Kafka je Proces ostavio s nedovršenim i nenumeriranim poglavljima, a Dvorac pun nedovršenih rečenica s dvojakim značenjem [149]- Brod je sredio poglavlja, uredio tekst i dodao interpunkciju. Proces je izdat 1925. od strane kuće Verlag Die Schmiede. Kurt Volf je izdao druga dva romana, Dvorac 1926. i Ameriku 1927. godine. Godine 1931,, Brod je kao urednik izdao zbirku proze i nedovršenih priča pod naslovom Veliki kineski zid, koja je uključivala i istoimenu priču. Knjigu je izdala izvavačka kuća Gustav Kiepenheuer Verlag.Savremena izdanjaGodine 1961,, Malkom Pajsli uspeo je da dobije većinu Kafkinih originalnih rukopisa za zbirku oksfordske biblioteke Bodlejan.[150][151] Rukopis Procesa kasnije je prodan na aukciji te se danas nalazi u Nemačkom književnom arhivu u mestu Marbah na Nekaru.[151][152] Kasnije je Pejsli vodio tim (u kom su bili Gerhad Njuman, Jost Šilemejt i Jirgen Born) koji je rekonstruirao romane na nemačkom; reizdao ih je S. Fischer Verlag.[153] Pejsli je bio urednik Dvorca, izdatog 1982. godine, i Procesa, izdatog 1990. godine. Jost Šilemejt je bio urednik Amerike, izdane 1983. godine. Ova izdanja nazivaju se `Kritičarska izdanja` ili `Fišerova izdanja`.[154]Neizdani papiriKada je Brod umro 1968. godine, Kafkine je neizdane papire, kojih verovatno ima na hiljade, ostavio svojoj sekretarici Ester Hofe.[155] Deo je objavila i prodala, ali je većinu ostavila svojim kćerima, Evi i Rut, koje su takođe odbile da objave papire. Godine 2008, započela je sudska bitka između sestara i Nacionalne biblioteke Izraela, koja smatra da su ti papiri postali vlasništvo države Izrael kada je Brod 1939. emigrirao u Palestinu. Ester Hofe je 1988. prodala originalni rukopis Procesa Nemačkim književnim arhivima za $2,000,000.[109][156] Godine 2012,, živa je bila samo Eva.[157] Presuda Porodičnog suda u Tel Avivu iz 2010. obavezala je sestre Hof na izdavanje papira. Deo njih je izdat, uključujući i dotad nepoznatu priču, ali pravna bitka se nastavila.[158] Hofeovi tvrde kako su papiri njihovo privatno vlasništvo, dok NBI tvrdi kako su to `kulturna dobra koja pripadaju židovskom narodu`.[158] NBI takođe sugeriše kako je Brod upravo njima ostavio papire u svojoj oporuci. U presudi iz oktobra 2012., Porodični sud u Tel Avivu odlučio je da su papiri vlasništvo Nacionalne biblioteke.[159]Kritička analizaMnogi su kritičari hvalili Kafkina dela. Pesnik Vistan Hju Oden nazvao je Kafku „Danteom 20. veka“,[160] dok ga je pisac Vladimir Nabokov svrstao među najbolje pisce XX veka.[161] Gabrijel Garsija Markes je rekao kako mu je upravo čitanje Kafkinog `Preobražaja` pokazalo `da je moguće pisati na drugačiji način`.[99][162] Alber Kami je u svom delu Nade i apsurd u delu Franca Kafke rekao kako `cela Kafkina umetnost leži u tome što prisiljava čitaoce da nanovo čitaju njegova dela.`[163] Ključna tema Kafkinog dela, uspostavljena u priči „Presuda“,[164] je konflikt na nivou otac-sin: krivnja indukovana u sinu je razrešena preko patnje i pokajanja.[12][164] Ostale česte teme i arhetipovi su alijenacija, psihofizička brutalnost, likovi na zastrašujućim putovanjima i mistična preobrazba.[165]Kafkin stil upoređen je s onim fon Klijesta još 1916. godine, u analizi `Preobražaja` i `Žarača` koju je za Berliner Beiträge napravio Oscar Valzel.[166] Priroda Kafkine proze omogućava različite interpretacije i kritičari su njegov opus svrstavali u različite književne pravce.[96] Marksisti su, na primer, bili veoma nesložni po pitanju interpretacije Kafkinih dela.[89][96] Jedni su ga optužili kako uništava realnost dok su drugi tvrdili kako kritikuje kapitalizam.[96] Beznađe i apsurd, koji su česti u njegovim delima, smatraju se znakovima egzistencijalizma.[167] Neka su Kafkina dela nastala pod uticajem ekspresionizma, dok većinu opusa ipak karakteriše eksperimentalni modernistički žanr. Kafka se takođe bavio temom ljudskog sukoba s birokracijom. Vilijam Barovs tvrdi kako su ta dela koncentrirana na koncepte borbe, bola, samoće i potrebe za vezama.[168] Drugi, među kojima i Tomas Man, smatraju Kafkina dela alegorijama: potragom, metafizičke prirode, za Bogom.[169][170]Skulptura pred ulazom u Muzej Franca Kafke u Pragu.Ipak, Žil Delez i Feliks Gvatari, tvrde kako su teme alijenacije i progona, iako prisutne u Kafkinim delima, prenaglašavane od strane kritičara. Tvrde kako su Kafkina dela znatno više namerna i subverzivna - čak i vesela - nego što se čini na prvu ruku. Ističu kako čitanje njegovih dela fokusirajući se na beznađe borbi njegivih likova otkriva Kafkinu igru s humorom; on ne komentira nužno vlastite probleme, već naglašava kako su ljudi skloni izmišljanju problema. U svojim delima, Kafka je često stvarao zlokobne, apsurdne svetove.[171][172] Kafka je nacrte svojih dela čitao svojim prijateljima, uglavnom se koncentrirajući na svoju humorističnu prozu. Pisac Milan Kundera sugeriše kako bi Kafkin nadrealni humor mogao biti inverzija Dostojevskog, koji je pisao o likovima koji su kažnjeni zbog zločina. U Kafkinom delu, lik će biti kažnjen iako zločin nije počinjen. Kundera veruje kako je Kafka inspiracije za svoje karakteristične situacije vukao iz odrastanja u partijarhalnom domu i u totalitarnoj državi.[173]Teodor Adorno, u svom delu Aufzeichungen zu Kafka (1953.), upravo naglašava realno-nadrealno kontrast u Kafkinim delima. Naime, polazeći od toga da se Kafkina proza tačno definiše kao parabola, on tvrdi kako ona predstavlja plodno tlo za interpretaciju (Svaka nam rečenica govori: tumači me), ali je sam autor onemogućuje svojim stilom. Naglašava kako pokušaj interpretacije stvara začarani krug u kojem se čitalac zapita odakle mu je situacija poznata, stvara se perpetualni déjà vu. Adorno takođe navodi kako Kafka napušta bilo kakvu estetsku distanciju prilikom tumačenja. On stvara takve likove i atmosferu koji ukidaju odnos između čitaoca i čitanog, između čitaoca kao promatrača i likova kao žrtava sistema. Takva blizina nužno izaziva strah kod čitaca, strah koji onemogućuje čitaocu da se poistoveti s likovima romana, što zbog same atmosfere što zbog straha da čitalac upravo jeste jedan takav lik. Adorno upravo to navodi kao glavni element nadrealnog u Kafkinom delu.[174]Viktor Žmegač navodi, između ostalog, dve odlike u Kafkinom opusu. Mada Kafku danas poznajemo i po romanima i po kratkoj prozi, on bi, čak i da nema tih romana, nesumnjivo bio svrstan među majstore kratke proze, zajedno s Poem, Čehovim i Borhesom. Ipak, s obzirom da njegova kratka proza ne prelazi pedesetak stranica, Žmegač ističe kako je upravo ta lakonska, koncentrirana kratkoća izraza jedna od temeljnih odrednica njegovog stila. Drugu stvar što Žmegač naglašava je Kafkina nesklonost kritičkoj prozi. Navodi Tomasa Mana, Roberta Muzila, Hermana Broha, Andrea Žida, Virdžiniju Vulf, Džordža Bernarda Šoa i Luiđija Pirandela, kao i ekspresioniste i futuriste kao kontraprimere autora koji su, u istom razdoblju kao i Kafka, stvarali dela koja obiluju poetološkim programom ili esejističkim komentarom, što je Kafka svesrdno izbegavao. Upravo u tome leži još jedan element Kafkine zagonetnosti, s obzirom da on krši napisano pravilno ranomodernističke književnosti - odsutnost kritičkoumetničkog tumačenja u njegovim delima upravo zbunjuje čitaoca koji je navikao na te elemente u modernističkoj književnosti.[175]Bilo je i pokušaja da se identifikuje uticaj Kafkine pravničke pozadine i uloga prava u njegovom delu.[176][177] Većina interpretacija smatra kako su pojmovi zakona i zakonitosti važni za njegova dela,[178] u kojima je pravosudni sistem uglavnom opresivan.[179] Zakon se u Kafkinim delima ne smatra utelovljenjem nekog određenog političkog ili pravosudnog entiteta, već skupom anonimnih i neshvatljivih sila. Te su sile skrivene od individualca, ali kontrolišu život ljudi, koji su nedužne žrtve sistema izvan njihove kontrole.[178] Kritičari koji podržavaju ovakvu apsurdnu koncepciju citiraju situacije u kojima je sam Kafka opisivao svoj konflikt s apsurdnim svemirom, kao što je ova iz njegova dnevnika:„Zatvoren u vlastita četiri zida, osećam se kao imigrant zatvoren u stranoj zemlji... Svoju sam porodicu video kao čudne vanzemaljce sa stranim mi običajima, posvetama i vrlo apsurdnom komunikacijom... iako to nisam hteo, prisilili su me da sudelujem u njihovim bizarnim obredima... nisam se mogao odupreti.[180]”Ipak, Džejms Hejvs tvrdi kako je većina opisa sudskih postupaka u Procesu - koliko god oni bili metafizički, apsurdni, konfuzni i košmarni - utemeljena na tačnim opisima nemačkih i austrijskih kaznenih postupaka tog doba, koji su više bili inkvizitorni nego akuzatorni.[181] Iako je radio u osiguranju, kao školovani advokat, Kafka je bio `jako svestan pravnih debata svog doba`.[177][182] U jednoj poblikaciji s početka XXI. veka, koja polazi od Kafkinih uredskih spisa,[183] Pothik Goš tvrdi kako za Kafku, zakon `nije imao nikakvo značenje izvan činjenice da on čista sila dominacije i determinacije.`[184]OstavštinaBronzana statua Franca Kafke u Pragu koju je izradio Jaroslav Rona. Ovaj kip se nalazi u Ulici Dušni, u staroj židovskoj četvrti, a inspirian je Kafkinom pričom `Opis jedne borbe`.`Kafkijanska atmosfera`Kafkin opus uveo je, u teoriju književnosti, termin `kafkijanska atmosfera`, kojim se označavaju neobične situacije slične onima iz njegovih dela, posebno Procesa i `Preobražaja`. Primeri takve atmosfere su situacije u kojima birokratija nadvlada pojedinca, često u nadrealnom, košmarnim miljeu koji izaziva osećaje beznađa, bespomoćnosti i izgubljenosti. Likovi u takvoj atmosferi najčešće nemaju jasnu viziju kako bi iz nje izašli. Kafkijanski elementi često se pojavljuju u egzistencijalističkim delima, ali termin je nadišao čisto književnu interpretaciju te se danas koristi kako bi se označili svakodnevni događaji i situacije koje su neshvatljivo kompleksne, bizarne ili nelogične.[185][186][187][188]KomemoracijaMuzej Franca Kafke u Pragu posvećen je autorovu životu i delu. Važna komponenta muzeja je izložba Grad K. Franc Kafka i Prag, koja je prvi put izložena u Barceloni 1999. godine, zatim se preselila u Židovski muzej u Njujorku da bi 2005. postala stalni eksponat u Pragu, u četvrti Mala Strana, uz Vltavu. Muzej svoju zbirku originalnih fotografija i dokumenata naziva Město K. Franz Kafka a Praha, a za cilj ima uvesti posetioca u svet u kojem je Kafka živeo i o kojem je pisao.[189]Nagrada Franc Kafka je godišnja književna nagrada koju su 2001. utemeljili Grad Prag i Društvo Franca Kafke. Nagrada komemorira književni trud kao `humanističkog karaktera i doprinos kulturnoj, nacionalnoj, jezičnoj i verskoj toleranciji, njezin egzistencijalni, bezvremenski karakter, njenu generalnu, ljudsku vrednost i njenu sposobnost da bude svedok naših vremena.`[190] Izborni komitet i dobitnici dolaze iz celoga sveta, ali su ograničeni na žive autore čije je barem jedno delo izdano na češkom jeziku.[190] Nagrada se sastoji od iznosa od 10,000, američkih dolara diplome i bronzanog kipa koji se dodeljuju u Pragu krajem oktobra.[190]San Dijego državni univerzitet (SDSU) predvodi tzv. Kafkin projekat, započet 1998. s ciljem pronalaska Kafkinih posljednjih zapisa. Četveromesečna potraga vladinih arhiva u Berlinu 1998. rezultirala je otkrićem Gestapove naredbe o konfiskaciji i nekoliko drugih važnih dokumenata. Godine 2003,, u sklopu projekta su pronađena tri originalna Kafkina pisma, datirana 1923. godine.Književni i kulturološki uticajZa razliku od drugih poznatih pisaca, Kafka nije često citiran od strane drugih autora. Umesto toga, počast u se odaje zbog njegovih ideja i perspektiva.[191] Profesor i pisac Šimon Sandbank smatra kako su Horhe Luis Borhes, Alber Kami, Ežen Jonesko i Žan Pol Sartr neki od pisaca na koje je Kafka uticao.[192] Književni kritičar novina Fajnenšl tajms smatra kako je Kafka uticao i na portugalskog nobelovca Žozea Saramaga,[193] dok urednik Al Silverman tvrdi kako je i J. D. Selindžer voleo da čita Kafkina dela.[194] Godine 1999,, grupa od 99 pisaca, naučnika i kritičara proglasila je romane Proces i Dvorac drugim, odnosno devetim najznačajnijim romanom na nemačkom jeziku u XX veku.[195] Kritičar Šimon Sandbank smatra da, uprkos Kafkinoj sveprisutnosti, njegov enigmatični stil još treba doseći.[192] Nil Pejges, profesor koji se posebno bavi Kafkom, smatra kako Kafkin uticaj nadilazi književnost i nauku o književnosti - on utiče na vizualnu umetnost, muziku i pop-kulturu.[196] Hari Steinhauer, profesor nemačke i židovske književnost, tvrdi da je Kafka `ostavio veći uticaj na pismeno društvo od bilo kojeg drugog pisca XX veka.`[185] Brod je jednom rekao da će 20. vek biti poznat kao „Kafkin vek“.[185]Mišel-Andre Bosi piše kako je Kafka stvorio rigidno nefleksibilno i sterilno birokratsko društvo. Kafka je pisao na rezerviran način pun pravne i naučne terminologije. Ipak, njegov je ozbiljni univerzum imao i humor, sve s ciljem isticanja „iracionalnosti u korenu navodno racionalnog svjeta“.[165] Njegovi su likovi zarobljeni, zbunjeni, puno krivnje, frustrirani i ne mogu shvatiti svoj nadrealni svet. Jako puno post-kafkijanske književnosti, posebno naučne fantastike, sljedi teme Kafkinih dela. Upečatljiv primer za to je podžanr sajberpanka, koji kombinuje antiutopističke elemente s tehnički superiornim, ali depersonalizovanim svetom. Neki od tih elemenata vidljivi su u delima Džordža Orvela i Reja Bredberija.

Oskar Davičo TrgemTvrdi povezavantgarde design artists book books art neoavangarda signal signalism grupa kod novosadska vojvodjanska avangarda serbian yugoslavian zenit journal magazine surrealism nadrealizamOskar Davičo (Šabac, 18. januar 1909 — Beograd, 30. septembar 1989) bio je srpski i jugoslovenski književnik, najmlađi pesnik u krugu nadrealista. Prema rečima istoričara književnosti Jovana Deretića, Davičo je svojim talentom, stvaralaštvom i širinom uticaja nadmašio sve ostale književnike nadrealisteRođen je 18. januara 1909. godine u Šapcu, u jevrejskoj činovničkoj porodici. Osnovnu školu učio je u Šapcu, gimnaziju u Beogradu (Prva muška), gde je maturirao 1926. Prvu priču objavio je u beogradskoj reviji Nedeljne ilustracije 1923. godine. Sa Đorđem Kostićem i Đorđem Jovanovićem je izdavao listove Okno i Tragovi (tri sveske 1928 — 1929). Studirao je romanistiku u Parizu, na Sorboni (1926 — 1928) i na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je i diplomirao (1930). Objavio je Četiri strane i tako dalje (1930), sa nadrealističkim tekstovima. Učestvuje u stvaranju almanaha Nemoguće u kome sarađuje i objavljuje pesmu Dijapazon noći, prozni tekst Paket udaljen od mene celom svojom daljinom i jedan crtež. Godine 1930. objavljuje prvu samostalnu poetsku prozu Anatomija (štampanu u 60 primeraka).Kraće vreme radi kao profesor književnosti u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu (1931). Postavljen je za suplenta gimnazije u Šibeniku, gde predaje srpski i francuski jezik. Zatim prelazi u Bihać, gde u državnoj gimnaziji predaje francuski jezik od prvog do osmog razreda. Juna 1931. godine postaje jedan od izdavača nove nadrealističke revije Nadrealizam danas i ovde. Sa Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem objavljuje esej Položaj nadrealizma u društvenom procesu.Robija i ratne godineKao član KPJ, aktivno se uključuje u međuratni politički život. Postaje sekretar Mesnog komiteta KPJ u Bihaću, gde 1932. biva uhapšen i od Suda za zaštitu države osuđen na pet godina zatvora. Kaznu je odslužio u KPD Sremska Mitrovica. Od 1938. do početka rata živi prvo u Beogradu a zatim i u Zagrebu. U časopisu Naša stvarnost, 1938. je objavio ciklus pesama Tri zida, Detinjstvo i Srbija. Zbirka Pesme, koju je objavio iste godine, zabranjena je zbog „teške povrede javnog morala“[2], a Davičo je uhapšen. Sledeće godine sarađuje u listu Život i rad, i sa Ognjenom Pricom prevodi Budenbrokove Tomasa Mana.1940. biva isključen iz KPJ po odluci Agitpropa zbog saradnje u Krležinom Pečatu, gde je pod pseudonimom S. Kovačić objavio ciklus pesama Hana i prevod Uzorane ledine Šolohova (1939)[2]. Početak Drugog svetskog rata, ga je zatekao u Splitu gde se bavio ilegalnim radom. Biva uhapšen i interniran u Borgo Val di Taro u Italiji (okrug Parma).[3] Iz Italije beži 1943, i preko Monte Gorgena stiže do Dalmacije. Stupa u redove Prve proleterske divizije, sa kojom prelazi Bosnu, Crnu Goru, Sandžak, Taru, Durmitor. Odatle je prebačen na Vis, gde je kraće vreme radio u Presbirou. Zatim je sa jedinicom, preko Valjeva, Aranđelovca, stigao u oktobru 1944. do Beograda, gde učestvuje u borbama za oslobođenje grada. Po oslobođenju, uključen je u grupu koja je osnovala TANJUG, a potom prelazi u Borbu i Glas. Putuje sa delegacijom pisaca po Bugarskoj sa Ivom Andrićem, Radovanom Zogovićem i Anicom Savić Rebac. Godine 1944, izabran je za prvog sekretara Udruženja književnika Srbije.Izveštava kao dopisnik sa suđenja u Nirnbergu, a zatim boravi u Grčkoj gde prati Markosove partizane. Posle toga napušta novinarstvo i bavi se isključivo književnošću. Doživljaje iz Grčke opisaće 1947. u knjizi putopisa Među Markosovim partizanima. Nakon što se general Markos opredelio za Rezoluciju Informbiroa, knjiga je povučena iz prodaje[2]. Po filmski scenariju Majka Katina, koji je Davičo napisao po istoj knjizi, snimljen je film (u režiji Nikole Popovića), koji je stavljen u „bunker“ zbog nepromenjene jugoslovenske politike prema Grčkoj[2].Književni radRukopisi Oskara Daviča, uključujući i rukopis romana Beton i svici za koji je dobio NIN-ovu nagradu.[4]Godine 1951, Davičo je izabran za dopisnog člana Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti. Iste godine objavljuje knjigu Poezija i otpori, koja predstavlja značajnu raspravu i nagoveštaj novih shvatanja literature i njene uloge u socijalističkom društvu [2]. Sledeće godine objavljuje roman Pesma, koji govori o životu u okupiranom Beogradu za vreme rata. Kroz lik Miće, glavnog lika romana, Davičo ispituje moralne dileme revolucije i probleme partijske discipline. Nagrađen, roman je preveden na veći broj stranih jezika (nemački, poljski, engleski, mađarski, albanski, slovački, ruski...). Davičo je bio jedan od urednika časopisa Nova misao (1953 — 1954). Godine 1955. jedan je od osnivača i zatim dugogodišnji urednik časopisa Delo (sa Antonijem Isakovićem i Aleksandrom Vučom. Za roman Beton i svici dobija 1956. godine svoju prvu NIN-ovu nagradu. U narednim godinama je objavio roman Radni naslov beskraja (1958), a zatim i knjige pesama Tropi i Kairos naredne godine. Za celokupno pesništvo je 1959. dobio Zmajevu nagradu. U jeku kolonijalnog oslobađanja, Davičo putuje po Africi, nakon čega objavljuje knjigu putopisa Crno na belo (1962). Iste godine izlaze i roman Generalbas i knjiga eseja Notes. U periodu od 1962. pa do 1972, objavljuje ciklus od pet romana pod naslovom Robije.Stranica rukopisa Beton i svici sa njegovim beleškama.[4]Davičo je sarađivao u mnogim listovima i časopisima, u kojima je objavnjivao tekstove: Naša književnost, Svedočanstva, Delo, Nin, Telegram, Vidici, Novi život, Polja, Forum, Borba, Bagdala, Politika. U biblioteci Srpska književnost u sto knjiga (Matica srpska i Srpska književna zadruga), 84. knjiga izabranih pesama je posvećena stvaralaštvu Daviča. U Srpskoj i hrvatskoj poeziji dvadesetog veka: antologija, priređivač Predrag Palavestra je opisao Daviča kao „neobuzdanog, senzualanog i bučnog, pesnika jake imaginacije i velike ekspresivne snage sklonog pesničkoj igri i eksperimentu“[2].Za roman Gladi, Davičo je dobio 1964. po drugi put Ninovu nagradu, a sledeće godine još jednom za roman Tajne, postavši tako jedini trostruki laureat ove značajne književne nagrade. Godine 1968. objavljuje poemu Trg eM. Naredne godine, u zajedničkom izdanju „Prosvete“ iz Beograda i sarajevske „Svjetlosti“, izašle su iz štampe Sabrana dela Oskara Daviča u dvadeset knjiga.Godine 1980, Davičo sa porodicom napušta Beograd i prelazi u Sarajevo, gde osniva i uređuje časopis Dalje. Iste godine, izdavačko preduzeće „Nolit“ je objavilo ciklus Robije u pet knjiga, a četiri izdavačke kuće („Prosveta“, „Mladost“, „Pobjeda“, „Svjetlost“) su objavile Davičovo pesničko delo u osam knjiga, pod nazivom Izabrana poezija. U Zagrebu se pojavljuje novi Davičov roman Gospodar Zaborava. Imenovan je i za člana Saveta federacije. Godine 1983, Davičo se vratio u Beograd. Predaje sarajevskom „Oslobođenju“ rukopis prvog dela romansirane autobiografije Po zanimanju samoubica. Rukopis drugog dela, pod nazivom Po zanimanju izdajnik, nestao je u ratom zahvaćenom Sarajevu. U poslednjim godinama objavljuje nekoliko knjiga poezije: Dvojezična noć, Svetlaci neslični sebi, Mitološki zverinjak smrti, Pesmice: a diftong se obesio i Ridaji nad sudbinom u magli.Umro je u Beogradu 30. septembra 1989. godine i sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.Dela Oskara Daviča su prevedena na veći broj stranih jezika: albanski, arapski, bugarski, češki, engleski, esperanto, francuski, holandski, mađarski, nemački, poljski, rumunski, ruski, slovački, slovenački, italijanski, turski[2].Davičo je objavljivao i pod sledećim presudonimima: O. Davidović, S. Kovačić, S. Nikolić, Vlada Barbulović.O Davičovoj poezijiSocijalna poezijaPesme (1938)Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti[1]. „Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju“, napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesme (1938). Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog humora, igri rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. U pet ciklusa, kao u pet pevanja, pesnik je dao svoju duhovnu autobiografiju, lirsku povest svojih traganja od snova detinjstva, preko nemira i poraza mladosti, do otkrivanja istinskih vrednosti, ljubavi i revolucije, kojima se pesnik bezuslovno predaje. Najsnažniji je prvi ciklus, Detinjstvo, u stvari mali humorno - realistički ep sastavljen od šesnaest kratkih pesama ispevanih u humorno - ironičnom tonu i u slobodnom stihu s nečim od naivnosti i razigranosti dečje poezije[1].Dve naredne pesničke zbirke neposredno se nadovezuju na ovu, razvijajući svaka jednu od dve osnovne teme do kojih nas ona dovodi: Hana (1939) ljubavnu temu, a Višnja za zidom (1951) temu revolucije, tako da one s njome čine osobenu celinu, pesnički triptihon, lirsku trilogiju.Višnja za zidom (1937 — 1950)Prkosni i buntovni Davičov duh progovara u Višnji za zidom[1]. Nastala između 1937. i 1950. poezija te zbirke sva je prožeta svojim burnim vremenom: ona je revolucionarno-socijalna, rodoljubiva i slobodarska. To je u neku ruku pesnička istorija revolucionarnog pokreta u Srbiji, od Svetozara Markovića do narodne revolucije, epopeja buntovne Srbije, u kojoj se borbeni slobodarski patos, srodan jakšićevskom romantičarskom rodoljublju, spaja s komunističkom ideologijom i modernim pesničkim izrazom[1].Zrenjanin (1949)Na istim idejnim i stilskim pretpostavkama zasniva se revolucionarna poema Zrenjanin, o životu i smrti narodnog heroja Žarka Zrenjanina, pisana u herojsko-patetičnom tonu i sa starim nadrealističkim slobodama u slici i izrazu. Vrhunac tog pravca pevanja donosi velika poema Čovekov čovek (1953), dramski uzavrela, „đavolja lirika nenapisanih drama,“ kako ju je pesnik nazvao. Ona je sva u grču obračuna i samoobračuna s revolucionarstvom kao verom, s dogmatskim stegama što ometaju spontano ispoljavanje ljudskosti. Bez lakoće i raspevanosti ranijih pesama, ona je data oratorijumski, sva u ponesenom ekstatičnom raspoloženju[1].Ljubavna lirikaU Davičovoj ljubavnoj lirici nema ni traga od sentimentalnosti niti od metafizičkih implikacija svojstvenih našoj poeziji od romantizma do ekspresionizma[1]. Pesnik je sav u vlasti čulnog i erotskog, fasciniran ženom i ženskošću kao svemoćnim načelom plođenja i rađanja, pred kojim padaju svi moralni i socijalni obziri. Hana je vrhunac te ponesene i raspevane poezije čula[1]. Njena junakinja je devojka iz grada. Pesnik je susreće u bakalnici, ambijentu koji je po sebi nepoetičan, i poistovećuje je sa svetom rastinja što je okružuje. Drugi junak, zaljubljeni pesnik, građen je po modelima iz tadašnje socijalne literature. On potiče iz nižih, prezrenih slojeva, „od gorkih nigde nikovića“. Novina knjige nije samo u ambijentu i ljubavnim protagonistima nego i u raskošnom bogatstvu slika, u smelosti asocijacija i u neobičnom zvukovnom rasprskavanju[1].Knjige poezijePosle Čovekova čoveka (1953), Davičo je objavio preko deset knjiga poezije, među kojima : Nenastanjene oči (1954), Flora (1955), Kairos (1959), Tropi (1959), Trg eM (1968), Telo telu (1975) i dr. U njima su vidljiva neka od svojstava njegove lirike iz socijalnog razdoblja, uzavrela osećajnost, barokno obilje slika, bizarne asocijacije, raskošno bogatstvo metaforike, ali tu nema onog što je raniju liriku činilo privlačnom, nema lakoće izraza, brzine stiha, naglašene auditivnosti. To je ponajpre poezija slika, poezija bezglasne vizuelnosti, teška, nejasna, nekomunikativna i zbog toga neprihvaćena kod čitalaca i nedovoljno shvaćena u kritici[1].Prozni pisacDavičo kao prozni pisac razvio se u ratu i nakon rata. Objavio je najpre ratni dnevnik Među Markosovim partizanima (1947) a zatim više knjiga putopisne, esejističke i polemičke proze, deset romana i zbirku pripovetka Nežne priče (1984). U romanima, koji su, uz poeziju, najznačajniji deo njegovog opusa, prikazao je revolucionarni pokret između dva rata (romani o tamnovanju komunista: Ćutnje, 1963; Gladi, 1963; Tajne, 1964; i Bekstva, 1966), okupacijske prilike i NOB (Pesma, 1952; Gospodar zaborava, 1981) i posleratnu izgradnju (Beton i svici, 1956; Radni naslov beskraja, 1958). Svima je zajedničko to što govore o rađanju novog sveta i o novom čoveku, borcu i graditelju. Njegovi junaci su fanatični privrženici revolucije i ujedno snažne, impulsivne ličnosti, pune životne energije, veliki, nezasiti ljubavnici[1].Roman Pesma (1952)U Pesmi, prvom i najboljem Davičovom romanu[1], ta dva momenta, stav i život, revolucija i ljubav, međusobno su sukobljena. Od svih romansijera pedesetih godina Davičo najviše eksperimentiše. U Pesmi ta težnja ograničava se uglavnom na središnji lik mladog komuniste Miće Ranovića, dok u kasnijim romanima ona zahvata sve likove i sve nivoe romaneskne strukture. Tehnika romana toka svesti dopunjuje se postupkom koji Davičo naziva „dramaturgijom unutrašnjeg života“. Pisac uzima jedan trenutak svesti i od njega polazi u projekciji spoljnih zbivanja, pri čemu se iznosi ne samo ono što se odista odigralo ili se odigrava nego i ono što se moglo dogoditi da su stvari išle drugim tokom (npr. kad u Radnom naslovu beskraja na terevenkama bivših boraca učestvuju i njihovi mrtvi drugovi). Iako su Davičova istraživanja značajna i zanimljiva, istinska snaga njegovih romana nije ipak u nadstvarnom niti eksperimentalnom i hipotetičkom, nego pre svega u realizmu i poeziji[1].Nagrade i odlikovanjaDobitnik je velikog broj književnih nagrada, između ostalih:Nagrada Ministarstva prosvete Narodne republike Srbije, za pesmu Spomen na tamnovanje Svetozara Markovića (1947).Nagrada Komiteta za kulturu i umetnost Vlade FNRJ, za knjigu Među Markosovim partizanima (1948).Nagrada Vlade FNRJ, za poemu Zrenjanin (1948).Nagrada Saveza književnika, za roman Pesma (1952).Oktobarska nagrada grada Beograda, za roman Radni naslov beskraja (1958).Zmajeva nagrada, za celokupno pesničko delo (1959).NIN-ova nagrada za najbolji roman godine, trostruki laureat: za roman Beton i svici (1956), za roman Gladi (1963) i za roman Tajne (1963).Sedmojulska nagrada, za životno delo (1970).Nagrada AVNOJ-a, za pesnički ubedljivo i originalno delo (1970).Nagrada Branko Miljković, za Pročitani jezik (1972).Vjesnikova književna nagrada „Ivan Goran Kovačić“, za knjigu eseja Rituali umiranja jezika (1976).Nagrada „Aleksa Šantić“, za zbirku Telo telu (1976).Disova nagrada, za trajni doprinos pesništvu na srpskom jeziku (1972).Njegoševa nagrada, za knjigu poezije Reči na delu (1978).Nagrada željezare Sisak, za zbirku pripovedaka Nežne priče (1985).Goranov vijenac, za zbirku pesama Svetlaci neslični sebi (1987).Plaketa „Risto Ratković“, za životno delo (1989).Odlikovan je Ordenom junaka socijalističkog rada (17. januara 1979) i Ordenom zasluga za narod sa zlatnim vencem (povodom šezdesetogodišnjice života), a nosilac je i Partizanske spomenice 1941.Borbina književna nagrada „Oskar Davičo“Dnevnik Borba je 1998. godine ustanovila književnu nagradu „Oskar Davičo“ za najbolju knjigu prvi put objavljenu u prethodnoj godini, koja je obuhvatala sve žanrove i međužanrove. Nagrada je dodeljivana svake godine na Dan Borbe, 19. februara. Poslednji put je dodeljena 2003. godine.Laureati:Miroljub Todorović, za zbirku pesama Zvezdana Mistrija, 1998.Dragan Jovanović Danilov, za zbirku pesama Alkoholi s juga, 1999.Miro Vuksanović, za roman-azbučnik Semolj gora, 2000.Darko Pejović, za roman Uporište, 2001.Vito Marković, za zbirku pesama Noći i odsjaji, 2002.DelaPoezija:Tragovi, 1928.Četiri strane sveta i tako dalje, 1930.Anatomija, 1930.Pesme (Detinjstvo, Mladost, Brodolom, Ljubav, Nemir), 1938.Zrenjanin, 1949.Višnja za zidom, 1950.Hana, 1951.Čovekov čovek, 1953.Nastanjene oči, 1954.Flora, 1955.Kairos, 1959.Tropi, 1959.Snimci, 1963.Trg Em, 1968.Pročitani jezik, 1972.Strip stop (sa Predragom Neškovićem), 1973.Telo telu, 1975.Veverice-leptiri ili nadopis obojenog žbunja, 1976.Reči na delu, 1977.Misterija dana, 1979.Trema smrti, 1982.Gladni stoliv, 1983.Đačka sveska sećanja, 1985.Mali oglasi smrti, 1986.Dvojezična noć, 1987.Mitološki zverinjak smrti, 1987.Svetlaci neslični sebi, 1987.Pesmice: a diftong se obesio, 1988.Ridaji nad sudbinom u magli, 1988.Prva ruka (posthumno), 1999.Detinjstvo i druge pesme (posthumno), 2006.Krov oluje (posthumno, povodom stogodišnjice rođenja), 2008.Romani:Pesma, 1952.Beton i svici, 1955.Radni naslov beskraja, 1958.Generalbas, 1962.Ćutnje, 1963.Gladi, 1963.Tajne, 1964.Bekstva, 1966.Zavičaji, 1971.Gospodar zaborava, 1980.Memoari:Po zanimanju samoubica, 1988.Eseji i književno-kritički tekstovi:Položaj nadrealizma u društvenom procesu, 1932.Poezija i otpori, 1952.Pre podne, 1960.Notes, 1969.Pristojnosti, 1969.Novine nevino, 1969.Poezija, otpori i neotpori, 1969.Rituali umiranja jezika, 1971.Pod-tekst, 1979.Pod-sećanja, 1981.Kratka proza:Nežne priče, 1984.Putopisi:Među Markosovim partizanima, 1947.Crno na belo, 1962.Polemike:Procesi, 1983.Polemika i dalje, 1986.Drame:Ljubav u četiri usne, 1956.Mesije Mesijah oh, 1986.Filmski scenario:Majka Katina, 1947.Do pobede, 1948.Dečak Mita, 1950.Poslednji dan, 1951.Prevodi:Sa nemačkog: Tomas Man, Budenbrokovi, (sa Ognjenom Pricom), 1939.Sa ruskog: Nikolaj Nikolajevič Mihajlov, Prirodna bogatstva Sovjetske unije (sa D. Klepac), 1940; Mihail Šolohov, Uzorana ledina, 1968; Bela Ahmadulina, Groznica, 1968; Jevgenij Aleksandrovič Jevtušenko, Izabrane pesme (sa grupom autora), 1973.Rukopis druge knjige romansirane autobiografije Po zanimanju izdajnik nestao je u ratnom Sarajevu.Sabrana dela Oskara Daviča u dvadeset knjiga su u zajedničkom izdanju objavili beogradska „Prosveta“ i „Svjetlost“ iz Sarajeva 1969. godine. „Nolit“ je 1979. godine izdao ciklus romana Robije: Gladi, Ćutnje, Tajne, Bekstva, Zavičaji. Izabranu poeziju su u osam knjiga 1979. godine u zajedničkom izdanju objavili „Prosveta“ Beograd, „Mladost“ Zagreb, „Pobjeda“ Titograd i „Svjetlost“ Sarajevo.Avangardna višemedijska umetnica i nekadašnja profesorka Akademije umetnosti u Novom Sadu Bogdanka Poznanović, prva u bivšoj Jugoslaviji koja je u nastavni proces uvela video...Završila je Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu 1956. godine u klasi profesora Mila Milunovića. Bila je jedan od osnivača i urednika na Tribini mladih i `Poljima`. Radila je kao profesor Akademije umetnosti u Novom Sadu. Osnovala je Vizuelni studio za intermedijalna istraživanja i prva je u bivšoj Jugoslaviji uvela u nastavni proces video-umetnostKao stipendista Ministarstva inostranih poslova Italije boravila je šest meseci (1968/69) u Firenci i Rimu a na tromesečnoj specijalizaciji (1977) u Istorijskom arhivu savremene umetnosti u Veneciji. Predavanja sa video-projekcijama držala je u Ferari (1984) i bila gostujući profesor na Univerzitetu za savremenu umetnost (DAMS) u Bolonji (1985).Zajedno sa svojim suprugom Dejanom Poznanovićem, ranih pedesetih godina XX veka, učestvovala je u osnivanju Tribine mladih u Novom Sadu i bila saradnik prve redakcije ove kulturne institucije tokom 1954. i 1955 godine. U to vreme nastaju njeni kontakti sa predratnim avangardistima i posleratnim modernistima u književnosti Oskarom Davičom, Dušanom Matićem, Markom Ristićem, Milanom Dedincem te Vaskom Popom, Radomirom Konstantinovićem, Borom Ćosićem.Posebno je bio važan njen kontakt sa Miroslavom Krležom. U periodu od 1956. i 1957. godine, kao urednica izložbenog salona, priredila je izložbe Petra Lubarde, Peđe Milosavljevića, Nedeljka Gvozdenovića i drugih. Sa Juditom Šalgom, Biljanom Tomić i Zvonkom Makovićem radila je na programu Likovnog Salona Tribine mladih tokom kasnih šezdesetih. Bila je učesnik alternativne umetničke scene sedamdesetih u Novom Sadu i blisko sarađivala sa Želimirom Žilnikom, Vujicom Rešinom Tucićem, Katalin Ladik, Slobodanom Tišmom, Miroslavom Mandićem, Čedom Drčom, Slavkom Bogdanovićem... Takođe, u toku svoga umetničkog delovanja, Bogdanka Poznanović, sa svojim suprugom Dejanom, uspostavila je brojne veze i prijateljstva sa umetnicima, piscima, intelektualcima sa prostora nekadašnje Jugoslavije: Andraž Šalamun, Taras Kermauner, Marko Pogačnik, David Nez, Franci Zagoričnik, Nuša i Srečo Dragan, Vlado Gotovac, Milica Nikolić...Njen umetnički rad se odvijao od modernističkog slikarstva bliskog apstrakciji i modernog grafičkog dizajna preko istraživanja u kontekstu enformela do postslikarskih praksi: vizuelne poezije, konceptualne umetnosti, nove umetničke prakse, istraživanja komunikacija i novih medija, video umetnosti... Počev od 1955. godine, izlagala je na mnogobrojnim izložbama u zemlji i inostranstvu.Dvadeset godina svog rada je posvetila profesorskoj karijeri na novosadskoj akademiji gde je prvi put na prostoru cele Jugoslavije uspostavila predmet interdisciplinarnih istraživanja.Godine 2012, Muzej savremene umetnosti Vojvodine (Novi Sad), u koprodukciji sa Institutom za istraživanje avangarde (Zagreb) i ORION ART (Beograd) izdao je monografiju Miška Šuvakovića `Bogdanka i Dejan Poznanović – umetnost, mediji i aktivizam na kraju moderne`.U okviru festivala Videomedeja dodeljuje se nagrada `Bogdanka Poznanović` za najbolju instalaciju, nastup uživo, objekat ili url projekat, a Centar za nove medije Kuda.org pokrenuo je dugoročan projekat čuvanja i promovisanje legata `Bogdanke i Dejana Poznanovića` koji obuhvata ekskluzivne i raritetne materijale (knjige, kataloge, fotokopije) iz njihove lične biblioteke koji do sada nisu bili dostupni javnosti.13/0

Jetra Žuč Detox Dejstvo: Jetra Žuč Detox je zdrava formula, namenjena za podršku jetre i detoksikaciju drugih organa i sistema tela, posebno tokom perioda prekomernog unosa hrane, alkohola ili pušenja. Predstavlja kombinaciju biljnih ekstrakata i prahova, kao i vitamina, koji pomažu u čišćenju zagušene jetre i žučne kese i podržavaju popravku i zaštitu ćelija. Formulisana je tako da stimuliše, ispira, čisti i štiti ova dva važna organa blagim tempom, držeći reakcije na „krizu ozdravljenja“ na minimumu. Formula Jetra Žuč Detox u sebi sadrži sledeće sastojke: Holin – vitamin rastvorljiv u vodi. Neki životinje nisu u stanju da proizvedu holin, već ga moraju konzumirati putem ishrane kako bi ostale zdrave. Međutim, ljudi stvaraju holin u jetri ili ga mogu konzumirati putem ishrane. Pokazano je da su i novo stvaranje holina i unošenje putem ishrane neophodni, jer ljudi koji jedu hranu bez holina razvijaju masnu jetru, oštećenje jetre i oštećenje mišića. Holin doprinosi normalnom metabolizmu homocisteina, normalnom metabolizmu lipida i održavanju normalne funkcije jetre. Biotin – vitamin rastvorljiv u vodi, takođe poznat i kao vitamin B7. Neophodan je za rast ćelija, proizvodnju masnih kiselina i metabolizam masti i aminokiselina. Takođe, pomaže u različitim metaboličkim reakcijama koje uključuju prenos ugljen-dioksida i može biti koristan u održavanju stabilnog nivoa šećera u krvi. Širok spektar namirnica sadrži biotin, a crevne bakterije ga sintetišu, što zatim apsorbuje domaćin. Biotin doprinosi normalnom metabolizmu energije, normalnom funkcionisanju nervnog sistema, normalnom metabolizmu makronutrijenata, normalnoj psihološkoj funkciji, normalnoj kosi i koži i održavanju normalnih sluznica. Artičoka – drevni biljni tretman koji se koristi za održavanje zdrave jetre, efikasnog sistema za varenje i zdravih nivoa holesterola. Ekstrakt sadrži aktivni sastojak, luteolin, i antioksidanse kafeinsku kiselinu, cinarin i hlorogensku kiselinu. Svi oni deluju tako što štite jetrene ćelije od oštećenja i istovremeno stimulišu proizvodnju žučne kiseline u digestivnom traktu. To razgrađuje masti i ima efekat na snižavanje visokih nivoa holesterola i triglicerida. (Crni) stari beli luk – nastao je u Koreji i predstavlja sirovi beli luk koji je fermentisan. Sirovi beli luk se smešta u prostoriju sa kontrolisanom vlagom i temperaturom na 30 dana, a zatim se premešta u drugu prostoriju na 45 dana radi “oksidacije”. Ovaj proces stvara beli luk koji je crn, mekši u teksturi i ima blaži ukus. Kako se sirovi beli luk vremenom razgrađuje tokom fermentacije, nivo antioksidanata se povećava. Crni beli luk takođe sadrži više sumpornih jedinjenja od običnog belog luka. Ima širok spektar korisnih svojstava, uključujući antibakterijsko, antiparazitsko, antispazmodičko, antigastrointestinalno, antidiseptičko, snižavanje holesterola, snižavanje triglicerida i snižavanje krvnog pritiska. Koristi se za lečenje svega, od dizenterije, tifusa i kolere, do bakterijskog trovanja hranom i crevnih parazita. Pomaže u zarastanju creva svojim antibakterijskim dejstvom i koristi se kao holagog za stimulisanje izlučivanja žuči. Cvekla – visoko hranljivo i pročišćavajuće povrće, predstavlja bogat izvor antioksidanasa i drugih hranljivih sastojaka, uključujući dijetalni nitrat, selen, magnezijum, gvožđe, natrijum, kalijum, vitamin C i betain (koji je važan za kardiovaskularno zdravlje). Deluje tako što, u saradnji sa drugim hranljivim sastojcima, smanjuje koncentraciju homocisteina, koji može biti štetan za krvne sudove i tako doprineti razvoju srčanih bolesti, moždanog udara i perifernih vaskularnih bolesti. Takođe je efikasan prirodni čistač jetre i žučne kese. Korisna je i u slučajevima anemije uzrokovane nedostatkom gvožđa. Koren čička – jedan od najjačih tonika biljne medicine. Sadrži širok spektar hranljivih materija, uključujući masne kiseline, organske kiseline, fenolne kiseline, tanin i inulin (prebiotik). Zajedno sa gvožđem, sumporom i B-vitaminima široko se koristi za posticanje rada jetre i čišćenje organizma. List peršuna – prirodni antispazmodik i diuretik, može se koristiti za kašalj i za astmu. Takođe. pomaže u olakšavanju gasova. Zeleni listovi sadrže hlorofil – moćno fitohemijsko sredstvo za detoksikaciju i čišćenje. Peršun pomaže i u čišćenju jetre, bubrega (razbija žučne i bubrežne kamence) i krvotoka. Kurkuma – žuti pigment u kurkumi, nazvan kurkumin, moćan je antioksidans koji je pokazao sposobnost smanjenja oštećenja slobodnih radikala u telu. Takođe, smanjuje upalu u slučajevima reumatoidnog artritisa i pomaže u snižavanju visokih nivoa holesterola u krvi. Kurkumin se već dugo tradiconalno koristi kao sredstvo za pročišćavanje krvi, stomaka, kao stimulans za žuč i posebno za jačanje funkcije jetre i lečenje hepatitisa C i bolesti žučne kese. Nedavno je otkriveno da je efikasan i kod bolesti jetre povezanih sa alkoholom, od kojih su tri glavne vrste: 1) Masna jetra – kod koje se mast nakuplja na ćelijama jetre, 2) Hepatitis – koji se karakteriše disfunkcijom jetre i 3) Ciroza – kod koje se formiraju čvorovi na jetri koji mogu dovesti do bolesti jetre u terminalnoj fazi i smrti. Koren sladića – stimuliše proizvodnju digestivnih tečnosti i žuči, umiruje čireve, pomaže u smanjenju upale creva i podržava zdravu funkciju bubrega, jetre i bešike. Njegovo dejstvo u smirivanju čireva je jedinstveno. Umesto da inhibira otpuštanje kiseline, sladić stimuliše normalne mehanizme odbrane koji sprečavaju formiranje čireva. Konkretno, sladić poboljšava i kvalitet i količinu zaštitnih supstanci koje oblažu crevni trakt, produžava životni vek crevnih ćelija; i poboljšava dotok krvi u crevnu oblogu. Kajenska paprika – bogata je vitaminima A, B2, B6, C i E, kalijumom i manganom. Takođe, sadrži aktivni sastojak kapsaicin, koji podržava zdrav protok krvi (i stoga prirodnu detoksikaciju), zdrav metabolizam, varenje i lučenje gastrointestinalnih sokova. Ujedno deluje i kao spazmolitik za olakšanje bola i sredstvo protiv nadimanja i gasova. Seme komorača – tradicionalno se koristi kao začin zbog svog mirisa i ukusa, ali postao je i popularan sastojak programa čišćenja creva, jer podstiče prirodno izlučivanje viška otpada i toksina iz creva i zdravu kiselo-alkalnu ravnotežu. Takođe, koristi se za suzbijanje nadimanja i olakšavanje intestinalnih grčeva, kao i sindroma iritabilnog kolona (nervozna creva). N-acetil L-cistein prah (NAC) – aminokiselina i prekursor glutationa, najzastupljenijeg antioksidansa u telu koji se nalazi u gotovo svakoj ćeliji. Studije pokazuju da može zaštititi telo od oboljenja poput bronhitisa i astme. Za one koji puše ili su pušili, ovo je dodatak ishrani koji se mora uzimati. NAC se proizvodi u živim organizmima iz aminokiseline cisteina i derivat je aminokiseline sumpora koji se prirodno nalazi u hrani, što ga čini moćnim antioksidansom. Deluje tako što pomaže u eliminaciji slobodnih radikala i teških metala iz tela i time poboljšava zdravlje ćelija. NAC pomaže telu da neutrališe toksine i vezuje teške metale (poput žive iz amalgamskih plombi, kadmijuma i olova iz boje i cigaretnog dima). Toksični metali mogu se nakupljati u telu tokom vremena i nastaviti da uzrokuju oštećenja slobodnim radikalima sve dok ostanu. Sadržaj sumpora takođe je povezan sa poboljšanom otpornošću na virusne infekcije. Sportisti su primetili da im pomaže da se brže oporave nakon treninga. Alfa lipoinska kiselina (ALA) – poznata kao „univerzalni antioksidans“, supstanca slična vitaminu koja se prirodno proizvodi u telu i igra jedinstvenu ulogu u odbrani tela od oštećenja slobodnim radikalima. Pre više od 20 godina, dr Burton Berkson otkrio je da lipoinska kiselina može izlečiti fatalnu bolest jetre izazvanu unošenjem veoma otrovne pečurke pupavke (Amanita). Oštećenje jetre izazvano slobodnim radikalima prisutnim u ovim gljivama uništava jetrene ćelije i 90% ljudi koji ih pojedu umre. Međutim, unos lipoinske kiseline izlečio je ove pacijente, potvrđujući njene snažne efekte čišćenja i zaštite jetre. ALA, takođe, pomaže u stabilizaciji nivoa šećera u krvi i otpornosti na insulin, uobičajene tegobe kod sredovečnih muškaraca i žena, što može dovesti do niza ozbiljnih zdravstvenih problema. Sportisti prijavljuju da nakon vežbanja osećaju mnogo manje bolova u mišićima kada uzimaju ovu supstancu. Koren đumbira – vekovima se koristi za podršku zdravom gastrointestinalnom traktu i efikasnom varenju. On ublažava povremene gasove, nadimanje i mučninu. Takođe, ima antiinflamatorna, antispazmodična, vazodilatatorska i stimulativna dejstva na cirkulaciju. Đumbirol, jedinjenje u đumbiru, takođe je moćan antioksidans. Koren maslačka – listovi i koren maslačka vekovima se koriste za lečenje problema jetre, žučne kese, bubrega i zglobova. Smatra se da je čistač krvi i široko se koristi za lečenje loše probave, zadržavanja vode i bolesti jetre, poput hepatitisa. Maslačak je izvor kalijuma, natrijuma, kalcijuma, fosfora i gvožđa. Listovi su bogatiji izvor vitamina A od šargarepe i, takođe, sadrže dobre nivoe vitamina B, C i D. Koren sadrži gorke glikozide, tanine, triterpene, eterično ulje, holin i inulin. Maslačak je, takođe, bogat lecitinom, zaštitnikom jetre od ciroze. Povećava proizvodnju žuči u žučnoj kesi i protok žuči iz jetre. Zbog toga je maslačak odličan tonik za osobe sa usporenom funkcijom jetre zbog zloupotrebe alkohola ili loše ishrane. Povećanje protoka žuči može poboljšati metabolizam masti (uključujući holesterol) u telu, a takođe i čisti krv. Sastav: Sastojci: holin bitartrat, omot kapsule: hidroksipropil metilceluloza (HPMC), ekstrakt svežeg lista artičoke (Cinara Scolimus), list peršuna prah (Petroselinum Crispum), brašno integralnog pirinča (Oriza Sativa), ekstrakt cvekle (Beta Ropp Ektract), ekstrakt čička (Beta Ropp Arctium), deglicirizovani ekstrakt sladića (Glicirrhiza Glabra), N-acetil L-cistein prah (veganski), bambusov silicijum prah (Bambusa Vulgaris), A-lipoinska kiselina prah, ekstrakt korena kurkume (Curcuma Longa), ekstrakt pirinča (Oriza Sativa), ekstrakt (crnog) belog luka (Allium Sativum), ekstrakt semena komorača (Foeniculum Vulgare), ekstrakt kajenske paprike (Capsicum Annuum), ekstrakt korena maslačka (Tarakacum Officinale), ekstrakt korena đumbira (Zingiber Officinale), biotin. Svaka kapsula sadrži: holin 85,8mg i biotin 8,8μg (18% NRV*). * NRV = Nutritivna Referentna Vrednost Takođe obezbeđuje: artičoku** 4800mg, (stari crni) beli luk** 500mg, cveklu** 420mg, koren čička** 160mg, peršunov list 100mg, kurkumu** 100mg, koren sladića** 80mg, kajensku papriku** 30mg, seme komorača** 30mg, N-acetil L-cistein 20mg, alfa lipoinsku kiselinu 10mg, koren maslačka** 10mg i đumbir koren** 5mg. ** = Ekvivalentna težina iz ekstrakta Pogodno za sve tipove ishrane, uključujući vegeterijance i vegane. Način upotrebe: Uzmite 1 kapsulu, 1 do 3 puta dnevno ili prema preporuci lekara/farmaceuta. Upozorenje: Nemojte prekoračiti preporučeni dnevni unos. Dodaci ishrani ne bi trebalo da se koriste kao zamena za raznovrsnu ishranu i zdrav način života. Pre upotrebe posavetujte se sa Vašim lekarom ili farmaceutom. Čuvati na suvom, hladnom i tamnom mestu, van domašaja dece. Napomena: Ovaj proizvod nije namenjen za dijagnozu, tretiranje, lečenje i prevenciju nijedne bolesti. Efikasnost ovog proizvoda nije potvrđena istraživanjem u RS. Proizvedeno u Velikoj Britaniji po GMP standardima.

Petar II Petrović Njegoš Izabrana delaGorski vijenacLuča MikrokozmaLažni car Šćepan maliMeki povezПетар II Петровић Његош (1/13. новембар 1813 — 19/31. октобар 1851) био је српски православни владика црногорски и брдски и поглавар Старе Црне Горе и Брда од 1830. до 1851. године.[1] Један је од највећих српских пјесника и филозофа.[2]Његош је остао упамћен као веома харизматична и маркантна личност српске историје, и такође као дубоко просветљена мисаона фигура, о чему сведоче његови романи.[3]Рођен је у селу Његуши, близу Цетиња, као Радоје „Раде” Томов Петровић, а образовао се у неколико манастира у Црној Гори и постао је духовни и свјетовни вођа Црне Горе након смрти свог стрица Петра I. Пошто је уклонио све почетне унутрашње противнике својој владавини, сконцентрисао се на уједињавање црногорских племена и успостављање централизоване државе. Увео је редовне порезе и низ нових закона да замијене оне које су његови претходници увели много прије њега. Увођење пореза се показало врло непопуларним међу црногорским племенима и због тога је током његове владавине избило неколико буна. Његошева владавина је такође обиљежена сталним политичким и војним сукобом са Османским царством и његовим покушајима да прошири територију Црне Горе уз добијање безусловног признања од Високе порте.[4]Залагао се за ослобођење и уједињење свих Срба и био је спреман да се одрекне својих свјетовних власти зарад уједињења са Србијом.[5]Његош је поштован као пјесник и филозоф, а најпознатији је по својој епској поеми „Горски вијенац“, која се сматра за ремек-дјело српске и јужнословенске књижевности. Друга његова важна дјела су „Луча микрокозма“, „Огледало српско“ и „Лажни цар Шћепан Мали“. Као изразити српски родољуб, Његош у својим књижевним радовима скоро 200 пута спомиње Србе и Српство.[6]Сахрањен је у малој капели на Ловћену, коју су срушили Аустроугари у Првом свјетском рату. Његови остаци су премјештени у Цетињски манастир, а потом у обновљену капелу 1925. године. Капела је уз подршку југословенске владе 1974. замењена Мештровићевим маузолејом.[7]Петар II Петровић Његош је на нивоу Митрополије Црногорско-приморске канонизован, и уведен у ред светитеља као Свети Митрополит Петар Други Ловћенски Тајновидац. На нивоу Митрополије црногорско-приморске, 19. мај је установљен као датум празновања Светог Митрополита Петра Други Ловћенског Тајновидца као светитеља.[8]БиографијаРодословље Петра II Петровића ЊегошаПоријекло и дјетињство[9][10]Према предањима и многим истраживачима који су се бавили генезом његушких Петровића (Јован Ердељановић, Павле Ровински итд), према сјећањима најстаријих Петровића као и самог црногорског владике Петра II Петровића Његоша, они воде поријекло из централне Босне, из околине Травника (или Зенице). Покренути су из ових крајева 1463. године падом Босне под Турке. Једно вријеме су се задржали на невесињској висоравни, а ускоро су се и одатле повукли према Црној Гори.[11][12] По Ковијанић Ристи, у књизи „ Помени црногорских племена у которским споменицима“, (књига II)- которски нотарски списи, забиљежено је да је предак Петровића, Херак Хераковић, 1441. године био настањен у Дробњаку. Још 1399. године у Дробњаку се спомиње и Хераков дјед, Ђурађ Богутовић.[13] Само име племена или краја не подразумијева да су и каснији припадници одређеног племена или краја одувијек живјели на тој територији, поготово што се зна да су многи од тих крајева, прије турског освајања, у средњем вијеку били само повремено насељени катуни. Два су велика таласа насељавања у Црну Гору након турских освајања, из Босне и са сјевера данашње Македоније.[14]Владика Петар II Петровић Његош родио се 1813. године `крај огњишта`[15] на Његушима, као други син Томе Маркова Петровића, најмлађег брата владике Петра I, и Иване Пророковић, из села Пророковића. На 450 страни сабраних Његошевих писама у књизи I из 1951. године пише:„ Његош је на крштењу добио име Рафаел, али се звао Радивој, а најрадије су га звали Раде.[12] ”По Вуку Караџићу његово крштено име било је `Радоје`. У народу је остало владика Раде.[16] По завладичењу он се потписивао само својим калуђерским именом — Петар и презименом — Петровић: владика Петар Петровић. Међутим, у народу није био познат као владика Петар него управо као владика Раде. Владиком Петром народ је називао једино његовог стрица. Његош никада није употребљавао оно II уз Петар, него је то додато касније, као и I уз име његовог стрица, да би их разликовали. Не зна се тачно због чега је узео додатак Његош, а не Његуш, као што би требало према имену његовог племена и најужег завичаја. Претпоставља се да је то преузео од стрица владике Петра, који је каткад уз своје презиме додавао Његош, а не Његуш.[17]Раде је провео дјетињство у Његушима. Владика Петар I, његов стриц, узео га је к себи 1825. у Цетињски манастир да га школује монах Мисаил Цветковић Бајкуш и владичин секретар Јаков Цек. Ту је Раде написао своје прве пјесме да забавља локалне главаре и свештенике. Средином те године, Раде је био послат у манастир Топлу код Херцег Новог, гдје му је старјешина манастира Јосип Троповић предавао италијански, математику, црквено пјевање, псалтир и друге предмете.[18] Његош је често посјећивао службе у оближњем манастиру Савина.[19] У Топли је остао до краја 1826. када се вратио на Цетиње.[20]Избор за насљедникаМанастир са црквом Рођења Пресвете Богородице 1851. године у Цетињском пољу, око које је касније у другој половини 19. вијека настало данашње ново Цетиње. Прве приватне куће око манастира изграђене су у вријеме владике Петра II Петровића Његоша. Уз финансијску помоћ Русије владика Петар II је у непосредној близини манастира изградио 1838. године резиденцију за административне послове, која је у почетку носила назив Нова кућа, а касније је понела назив Биљарда.Посљедње године живота владике Петра I обиљежене су његовим све горим здрављем и сталном немогућношћу да себи нађе наследника. Звање црногорске владике је традиционално било у посједу породице Петровић, и оно је прелазило са стрица на нећака, пошто се од владике захтијевало да буде нежења.[21] Петров први избор је био Митар Петровић, син његовог најстаријег брата Стјепана. Митар је умро након неколико година и Петар I је био приморан да пронађе другог насљедника. Своју пажњу је усмјерио на Ђорђија Савова Петровића, сина свог другог брата. Пошто је Ђорђије био неписмен, Петар I га послао у Санкт Петербург да похађа школу. Тамо је Ђорђије схватио да му се више свиђа живот у Русији него у Црној Гори. Свом стрицу је 1828. послао писмо у ком га је обавијестио да жели да се пријави у руску царску војску и затражио да буде ослобођен наслеђивања. Петар је 1829. обавијестио Јеремију Гагића, руског вицеконзула у Дубровнику и руској вези са Црном Гором да Ђорђије има његову дозволу да ступи у руску војску, чиме је лишен владичанског трона.[22]Избор је пао на младог Рада, па га је владика Петар за свог насљедника прогласио 20. јануара 1827.[23] Како Раде није имао формално образовање, владика Петар је желио да га пошаље у Русију, али није имао новца да плати школовање, па га је сам учио италијански, руски, њемачки, енглески и француски. Такође му је омогућио приступ његовој богатој библиотеци. Послије му је стриц довео за учитеља Симу Милутиновића Сарајлију. Сарајлија му је предавао историју, књижевност и филозофију.[24]Прије своје смрти, остарели владика је издиктирао своју посљедњу жељу Сими Милутиновићу Сарајлији. Владика је именовао Радета за свог насљедника и пренио на њега све своје духовне и свјетовне овласти.[25] Владичина последња жеља је такође проклињала сваког ко би жртвовао традиционалне црногорске везе са Русијом у замјену за боље односе са Аустријом.[26] Противници породице Петровић су тврдили да је Милутиновић фалсификовао тај документ као би Раде постао владика, а као доказ су истицали њихово блиско пријатељство.[27]Сламање опозицијеПослије стричеве смрти, 1830, Његош је примио управу над Црном Гором. Петар I је у тестаменту одредио Рада за свог насљедника. Међутим, то право је оспоравао гувернадур Вуколај Радоњић, који је сматрао да он треба да буде једини владар Црне Горе. Исто као што се владика бирао из породице Петровића, тако је по традицији титула гувернадура припадала породици Радоњић. Иако титула гувернадура није била никада прецизирана, Радоњићеве присталице су сматрале да је по значају једнака титули владике.[21] Вуколај Радоњић је покушао да истакне првенство свог звања у свјетовним питањима, али није успио да стекне подршку главара. Радоњић је тајно одржавао везе са Аустријом. Када је то откривено, црногорски главари су осудили Радоњића на смрт,[28] али је Петар II преиначио казну у прогонство и укидање звања гувернадурства у Црној Гори.[29] Његош је већ првих година владавине почео озбиљно да ради на јачању државне власти. Најприје је, уз подршку већине главара у новембру 1830. године донио одлуку о укидању гувернадурског звања.[30]Почетком 1831. године, примио је монашки постриг, узевши име Петар, у спомен на стрица, покојног владику Петра. За јерођакона и јеромонаха рукоположио га је рашко-призренски митрополит Ананије (1830—1836), који је младог Петра потом произвео и у звање архимандрита.[31] Тиме је Његошев положај био знатно ојачан, иако још увек није био завладичен. Ово веома важно питање није могло бити ријешено одмах. Стицајем околности, у Црну Гору је током наредне, 1832. године, допутовао ужички епископ Никифор Максимовић (1831—1853) који је знатно помогао Његошу у вршењу црквених послова, пошто је као владика био у прилици да по Његошевом налогу рукополаже нове свештенике.[32] Међутим, то је било само привремено рјешење, које је трајало до наредне године, када је коначно ријешено и питање о Његошевом владичанском звању.Успостављање Правитељствујушчег сенатаГлавни чланак: Правитељствујушчи сенат црногорски и брдскиСпоменик Петру II Петровићу Његошу у Требињу. Споменик је подигао Јован Дучић у присуству краљевог изасланика 28. и 29. маја 1934. Споменик је дјело вајара Томе Росандића. Ово је први споменик у свету подигнут Његошу у част.Почетак Његошеве владавине обиљежен је оживљавањем традиционалног савеза Црне Горе са Русијом. Односи између двије државе су били мотивисани потребом Црне Горе да има моћног савезника који би могао да пружи политичку и финансијску подршку њиховој слабој држави и руском жељом да искористи стратешки положај Црне Горе у геополитичкој бици са Аустријом. Српски православни манастир на Цетињу и институција владике су преживјели вијекове захваљујући руској подршци, али посљедње године владавине Петра I су обиљежене захлађењем руско-црногорских односа. Пошто је протјерао Радоњиће, Његош је 1832. укинуо звање гувернадура. Овај потез му није донио никакве нове моћи, пошто је Русија инсистирала на оснивању на Правитељствујушчег сената црногорског и брдског, чија је сврха била да ограничи и регулише моћи владике. Као и случају Правитељствујушчег совјета у устаничкој Србији, већину чланова сенате су изабрали Руси због њихових политичких ставова који су често више одговарали Санкт Петербургу него Бечу. Створен да замјени Кулук који је образовао Петар I 1798, Сенат је успоставио Иван Вукотић, црногорски дипломата у служби Русије. Њега је Русија послала на Цетиње 1831. заједно са његовим нећаком Матијом Вучићевићем. Њих двојица су потицали из Зетске равнице коју су у то доба држали Турци и велики део свог живота су живили у Русији. Дат им је задатак да успоставе јаку централну власт која би могла контролисати бројна црногорска племена. Вукотићи су били прилично богати, пошто су наслиједили велике количине новца од једног племића и имали су искуство подофицира у руској војсци. Вукотића и Вучићевића је пратио Димитрије Милаковић, полиглота родом из Дубровника који је студирао филозофију у Бечу. Милаковић ће касније постати Његошев лични секретар, замјенивши на том мјесту Милутиновића.[33][34][35][36]Осим што је морао да води рачуна о руском мијешању у унутрашњу политику, Његош се суочио са другим ограничењима своје власти. Није имао војску, милицију или полицију коју би спроводили његову власт на територији коју је номинално контролисао и морао је да се ослања на ратнике из свог братства зарад заштите. Племена на ободу Црне Горе су често или одбијала да га слушају или су склапали савезе са његовим противницима. Пљачкашки походи, који су залазили дубоко у османску Херцеговину, су се дешавали често и они су се показали важним за економски опстанак региона. Иако су такви упади нормално проузроковали оштар одговор Турака, Његош је био немоћан да их заустави.[21]Образовање Правитељствујушчег сената је увело неки вид реда у Црногорску политику. Вукотић је проглашен за предсједника Сената, а Вучићевић је постао његов потпредсједник. Сенат је укупно био сачињен од дванаест особа који су добијали годишњу плату од 40 талира. Имао је законодавну, судску и извршну власт и био је прва државна институција у модерној историји Црне Горе. Могућност било какве озбиљне опозиције образовању Сената је била уклоњена именовањем важних главара и других истакнутих грађана за сенаторе. Сам Његош није био члан Сената, којим су првих година његовог постојања доминирали Вукотић и Вучићевић. Одлуке Сената је спроводила милицијско-полицијска организација названа Гвардија. Она је имала регионалне представнике широм племенских територија, а сједиште јој је било у Ријеци Црнојевића. Сви њени виши заповједници су називани капетани и били су бирани међу најистакнутијим људима из братстава. Почетни број припадника Гвардије је био 150, али је касније тај број нарастао на 420. Руске субвенције су осигурале да сви њени припадници добију плате без кашњења. Централна власт је даље ојачана увећањем броја перјаника, владичине личне гарде.[37][35][34][38][39]Битка за Подгорицу и први покушаји опорезивањаСпоменик Петру II Петровићу Његошу у Подгорици. Подигнут је 1956. године у Титограду (Подгорици) у парку испред Народног позоришта и представља дјело вајара Сретена Стојановића. Ово је први споменик - скулптура у Подгорици. Подгоричка скулптура је први од три одливка, који су поред Подгорице, постављени у Београд и у Риму. Споменик у Београду постављен је 1994. године на Академском платоу између Филозофског факултета и Ректората Универзитета у Београду. Његошев споменик у Риму постављен је 2005. године, у парку Вила Борхес, недалеко од историјског центра града и трга Пјаца дел пополо.Топ „зеленко” који се налази у Биљарди.[40] Црногорци су га донијели на Цетиње са Жабљака Црнојевића. Његош је наредио да се на њему урежу стихови: „Црногорци кад оно витешки, Жабљак тврди турски похараше; Онда мене старца заробише, На Цетиње србско довукоше Мјесеца марта 10.1835.”[41]Деветнаестогодишњи Његош је 1832. наредио напад на муслиманска племена из Подгорице, која су помагала Турцима да угуше побуне у Босни и сусједној Албанији. Као и прије када су владика и гувернадур заједно водили црногорске ратнике у битку, Његошу су се придружили Вукотић и његови људи. Црногорцима су такође помагали побуњени Хоти из сјеверне Албаније. Ипак, Његош и његова војска су и даље били у заостатку, пошто нису имали јасну стратегију како да се боре против Турака и нису очекивали да ће Турци довести коњицу на бојиште. Црногорски герилски приступ ратовању није погодовао заузимању града као што је Подгорица, чији су високе зидине учинили је непробојном за нападе из оближње равнице. Покретањем напада Његош је такође ризиковао погоршање односа са Русима, који су у то вријеме били у савезу са Турцима. Црногорци си били надјачани и приморани на повлачење, повевши са собом многе рањене. За Његоша је пораз постао стални разлог за кајање. Велики везир Решид Мехмед-паша је искористио прилику и као одмазду за напад, напао је низ црногорских вароши и села, набијајући на колац и вешајући све Црногорце које је заробио. Каснији политички притисак Русије је одвратио Његоша од тражења освете.[42][43]Као одговор на пораз код Подгорице, Црногорци су образовали савез са околним муслиманским племенима која су била непријатељски настројена према Порти. Таквим потезом Његош је ризиковао даље удаљавање од Русије, на чију су се помоћ Црногорци очајнички ослањали. Да би неутралисао сумње да Црна Гора дјелује против руских интереса, одржавао је блиске односе са вице-конзулом Грујићем, који је савјетовао цара да је Његош био зависан од Руса као и увијек.[44][45]. У једном од својих писама Грујићу, Његош је забиљежио да је посљедњи савјет који му је дао Петар I прије своје смрти било да се „моли Богу и држи Русије“.[46][35].Вукотић је 1833. увео редовно опорезивање. Исто као и Вукотић, и Грујић и Његош су схватили да без опорезивања Црна Гора нема шансе да функционише као централизована држава, а још мање да оснује независну војску или преживи без ослањања на пљачку или руску помоћ.[45] Иако су порези били мали, племена су се оштро супротстављала новим законима, који никада нису успјели да донесу више прихода него средства добијена од руске помоћи.[39] Многи главари су одбијали да уведу порезе својим племенима, а чак су изазивали Његоша да дође и сам их прикупи.[47]Путовање у Санкт Петербург и посвећење за владикуНа народном збору 23. маја 1833. одлучено је да Његош пође у Русију, у Санкт Петербург како би га тамо завладичили и како би изнео молбе за помоћ Русије Црној Гори. На пут је кренуо 3. јуна, приликом чега је боравио у Котору, Трсту, Бечу и у источној Пољској. У Петроград је стигао 20. јула. У цркви Казански сабор, 6. августа, рукоположен је за архијереја, у присуству цара Николаја I и свих чланова Синода.[12]Петар II се сусретао са истим проблемима као и његов претходник, који су ограничавали његову власт. Није имао своју војску ни полицију, већ је морао користити пратњу коју му је пружала породица или његово племе. Највећи проблем су била племена на ободима Црне Горе, која га често нису слушала или су се придруживала његовим непријатељима. У свим племенима је постојао стални отпор његовој власти. Није могао да контролише њихове пљачкашке походе на турску територију.[21]Помоћу руске владе, установио је три нове институције државне власти. Најприје је донесена одлука о оснивању Сената, потом Гвардије која је бројала 156 људи, а након Сената и Гвардије, установљена је и институција перјаника, који су били оружана пратња владара и извршиоци одлука Сената.Његова слика из 1833. године, када је посвећен за владику, чува се у манастиру Каленићу.[48]Канонизација Петра I, побуна због пореза и битка на ГраховуГодине 1837. донесена је одлука о обавезном плаћању пореза. Његош је био и вјерски и свјетовни поглавар српског народа у Црној Гори, у којој је била јака национална свијест и патријархални морал, али у којој је владала домаћа анархија, племенска суревњивост и крвна освета. Кад је дошао на власт, одмах је почео да уводи ред и модернизује друштво и државу. Подизао је школе, оснивао судове, правио путеве, узимао поступно сву власт у своје руке и увео порез.[49] У једној културно заосталој средини то је ишло тешко и то је морало бољети овог великога родољуба, који је свом душом био предан народу. „Ја сам владар међу варварима, а варварин међу владарима“, писао је он.Друго путовање у Санкт ПетербургНа четврто путовање у Беч Његош је отпутовао у септембру 1846. године, оставивши брата Пера, предсједника Сената, задуженог за земљу. На путу за Беч купио је жито у Трсту да би га послао својим гладним земљацима. То је жито плаћао продајом дијамантског прстена који је 1841. године добио од аустријског цара у знак признања аустријско-црногорске границе. Међутим, било је потребно више од мјесец дана да жито стигне до Црне Горе. У јануару 1847. Његош је од Пера добио извјештаје да његови „људи раде било шта да би преживјели`.[50]Један документ из архиве у Трсту говори о томе да је владика ди Монтенегро приведен и саслушан због продаје скупоцјеног накита. То је било сушне 1847, када је за куповину жита продао одликовање добијено од Метерниха.[тражи се извор]Још једанпут је ишао, због државних послова, у Петроград и два пута у Беч. Путовао је и по Италији у циљу разгледања умјетничких споменика, али и ради лијечења.[51] Вијести о поразу на Грахову[52] су ускоро стигле до Санкт Петербурга, и заједно са оптужбама за ненамјенско трошење новца, зацементирали су Његошеву репутацију међу Русима као агресивног провокатора. Његош је одмах затражио дозволу од главара да отпутује у Санкт Петербург и објасни своје поступке пред царем, пошто је Црној Гори све више очајнички била потребна руска финансијска и политичка помоћ. Главари су дали Његошу свој пристанак и кренуо је у Беч, прије него што је уопште добио одговор од Руса на свој први захтјев. Био је приморан да одсједне у Бечу неколико недјеља, док је цар разматрао да ли да га прими у посјету. У Бечу је више времена проводио са Вуком Караџићем, који се тек био вратио са свог проучавања словенских лингвистичких особина у Црној Гори и био је у процесу писања етнографске студије на њемачком језику Црна Гора и Црногорци. Његошеви сусрети са Караџићем привукли су пажњу аустријског канцелара Клеменса фон Метерниха, чије неповјерење према Његошеву је било појачаном захтјевом младог владике за визу зарад пута у Француску, која је тада сматрана колијевком радикалних идеја. Метерних се побринуо да овај захтјев буде одбијен. У писму једном свом подређеном, Метерних је записао да се Његош „духовно и физички развио“. Написао је да Његош показује „мало поштовања за принципе религије и монархије, да не вјерује чврсто у њих и да је под утицајем либералних и револуционарних идеја“. Своју поруку је завршио напоменом да аустријски агенти морају пажљиво да мотре Његоша у земљи и у иностранству.[53]Владика Петар II Петровић Његош као архијереј са руским царским орденом Свете Ане, уље на платну, непознат аутор. Овај портрет Његоша, репродукован је на новчаницу од 20 динара. Изложен је у сталној поставци збирке портрета Музеја Темишварске епархије.[54] Ово је једини преостао Његошев портрет који се не налази у секуларној, односно лаичкој установи. По свему судећи, да се овај портрет налазио у СФРЈ, вероватно би био конфискован и секуларизован као и остали Његошево портрети. Владичански двор у Темишвару зидан је у барокном стилу упоредо са ново саборном црквом 1745-48.Цар Николај је 1837. дозволио Његошу да посјети Санкт Петербург, баш када је тешка глад погодила Црну Гору. Његош је одмах осјетио да ће његова посјета руској пријестоници бити другачија од прве. Није топло дочекан као 1833. и Руси су искористили ову прилику да га критикују за његово „некалуђерско“ понашање, нарочито на то што је Његош уживао да буде у друштву жена.[55] Упркос овоме, Русија је увећала своје годишње субвенције и обезбиједила пшеницу за становнике Црне Горе угрожене глађу. Иако је црногорска зависност од Русије често доносила сиромашној државици очајнички неопходна средства, она је геополитички била катастрофална за Црногорце, јер су и Османско царство и Аустрија вјеровали да ће излаз Црне Горе на Јадранско море де факто представљати руски пробој у Средоземно море због природе руско-црногорских односа.[39]Покушаји модернизацијеТабља-кула 1848. године, Џон Гарден Вилкинсон. Табља је била одбрамбена-стражарска кула коју је изградио 1833. владика Петар II Петровић Његош на узвишењу непосредно изнад Цетињског манастира. Била је кружне основе и због недостатка финансија никада није до краја изграђена. Умјесто у одбрамбене сврхе користила се за испаљивање почасних салви приликом разних свјечаности. До. 1850. године на њој су као трофеји истицане одсјечене турске главе. Овај обичај је био дух тог времена јер су истицане и одсјечене српске главе на турске тврђаве и куле. Кула је касније претворена у звоник а порушена је 1938. године.Његош је остао у Санкт Петербугу мање од мјесец дана. Из града га је испратио руски потпуковник Јаков Озерецковски, који се вратио на Цетиње са црногорским изасланством да лично у царево име нагледа развитак Црне Горе.[56] Његошева посјета Русији га је охрабрила на даље покушаје модернизације. Бројност перјаника и гвардијана је значајно увећана, а Црногорци ухваћени у борбама или вођењу пљачкашких похода на турске пограничне градове су оштрије кажњавани.[57] Његош је основао двије фабрике барута у Ријеци Црнојевића и наредио да се саграде бројни путеви и бунари.[47] Промовисао је пансрпски идентитет међу својим народом, убиједивши Црногорце да покажу солидарност са Србијом и престану да носе фес, који су широм Балкана носили и муслимани и немуслимани. Разлог зашто је ношење феса дуго задржано као дио црногорске народне ношње је било распрострањено вјеровање да је фес првобитно српска капа коју су Турци касније прихватили. Умјесто тога Његош је предложио да се усвоји традиционална округла капа која се често носила у которској регији.Његошева фискална каса представља симбол првог покушаја регулисања финансијског и пореског система у Црној Гори, Његошев музеј - Биљарда, Цетиње. Купљена је од Млечана. Квадратног је облика, израђена је од кованог гвожђа и увршћена гвозденим обручима и оковима. Закључава се са двије браве које су покривене покретним поклопцем. На двије стране налазе се покретне алке - дршке. Могла се откључати са оба кључа истовремено.Такође је установио Обилића медаљу, која је постала највише црногорско војно одликовање све до уједињења Црне Горе са Србијом 1918.[58] У складу са својим тежњама према секуларизацији, Његош је инсистирао да му се обраћају као господару, а не као владици.[59]Библиотека владике Петра I и владике Петра II Петровића Његоша, Његошев музеј - Биљарда, категоризована је као културно добро од националног значаја 1962. Библиотека данас чува 196 наслова, односно 206 књига које припадају Петру I и 374 књиге које је прибавио Његош. Библиотека је првобитно формирана као библиотека Цетињског манастира у време владике Петра I.Године 1838, угостио је саксонског краља Фридриха Аугуста II, посвећеног природњака који је дошао у Црну Гору да проучава разноврсну флору Црне Горе. Краљ је одсјео у Цетињском манастиру, а Његош је био присиљен да иде из собе у собу да би му удовољио. Изиритиран овим стањем и незадовољан извјештајима њемачке штампе која је описивала Црну Гору као заосталу, Његош је наредио изградњу световног здања које ће му служити и као лична резиденција и као сједиште државе. Ово здање је пројектовао Озерецковски. Здање је било дугачко камено здање са два спрата и 25 просторија, изграђено иза ојачаног зида и окружено одбрамбеним кулама са све четири стране. Налазило се одмах сјевероисточно од Цетињског манастира, а са источне стране је било окренуто према Цариграду. Резиденција је названа Биљарда, по главној соби на другом спрату у којој се налазио сто за билијар[60] који је Његош пренио са јадранске обале на леђима десетак јаких људи. Биљарда се налазила у видокругу недовршене камене куле која је требало да брани манастир од топовске ватре и чија је изградња почела пет година раније. Када је Његош схватио да је њен положај неподесан за једну тврђаву, наредио је да се прекине њена изградња и она је претворена у кулу где су главе обезглављених турских војника набијана на копља и излагана. Претходно су турске главе набијане изван манастирских зидина. Кула је названа Табија, по турској цитадели у Мостару коју је сагради Али-паша, гдје су у сваком тренутку стојале одсјечене главе четворице или петорице Срба.[61]Завјера за убиство Смаил-аге ЧенгићаДопринос Смаил-аге Ченгића турској побједи на Грахову је била толико велика, да му је Порта подарила властити читлук који се простирао од Гацка до Колашина и био већи од цијеле тадашње Црне Горе. Добитак посједа је са зебњом примљен међу околним турским беговима, који су се плашили да ће његов успон угрозити њихов утицај на власт. Српски кнез Милош Обреновић је 1839. послао писмо Али-паши Ризванбеговићу у ком га је обавијестио да ће Смаил-ага правити план са Портом да га уклони са мјеста херцеговачког везира. Али-паша је одмах писао Његошу, тражећи да организују Ченгићево убиство. Сматрао је да би Његош, који је сматрао Ченгића лично одговорним за масакр на Грахову, жарко жељети прилику да освети своје рођаке. Али-паша је такође сматрао да ће, допуштајући Црногорцима да убију амбициозног херцеговачког бега, он отклонити сумњу са себе, јер су Црногорци имали више него довољно разлога да убију Смаил-агу Ченгића. Његош је средином 1839. почео преписку са Смаил-агом. Његова писма су увјерила Ченгића да му је опроштено за убиства, а требало је да га увјере и у његову безбједност.[62]Између 1836. и 1840. односи између Смаил-аге и хришћанских становника његовог посједа су се погоршали. Син Смаил-аге, Рустем-бег, је био алкохоличар и често је силовао жене из племена Дробњака и Пивљана док се заустављао у њиховим селима да прикупља порез. Бијесни, Дробњаци су затражили од Његоша помоћ да убију Рустем-бега. Његош је сматрао да би убиство Рустем-бега било ризично јер би се разљутио Смаил-агу, који би желио да се освети Његошу, као и Дробњацима и Пивљанима. Умјесто тога, убиједио је племена да убију самог Смаил-агу, као и његове најближе сараднике, послије чега би Рустем-бег био незаштићен и беспомоћан да освети очеву смрт. Почетком септембра 1840. неки Дробњаци су се побунили и одбили су да плаћају порез Смаил-агином сину, и умјесто тога изазвали Смаил-агу да дође у њихова села и сам прикупи порез. Смаил-ага је организовао запрежну колону до Дробњака и улогорио се у Мљетичку, засеоку из ког се пружао поглед на Никшић. Смаил-ага и његова пратња су 23. септембра упали у засједу око 300-400 Дробњака које су предводили Новица Церовић, Ђоко Маловић и Шујо Караџић. Смаил-ага је покушао да побјегне, али је открио да је један шпијун завезао све коње. Опколили су га у шатору и убили. Још око 40 Турака је убијено у засједи. Мртвом Смаил-аги је Мирко Алексић сјекиром одсјекао главу. Церовић је смјестио главу у кожну торбу и однио ју је Његошу на Цетиње. Његош је био одушевљен исходом завјере и наградио Церовића звањем сенатора.[62]Убиство Смаил-аге је покренуло низ окршаја у којима су погинули бројни Црногорци и Турци. Вођен жељом да прикрије своју улогу у убиству, Али-паша се претварао да је бијесан и наредио је напад на Дробњаке. Више од 70 дробњачких ратника је убијено, на десетине кућа је спаљено, извори су затровани, а неколико жена је силовано. У исто вријеме, Али-паша је желио да осигура свој положај уклањајући било који разлог за интервенцију Порте. Обратио се Његошу и изразио жељу да води преговоре о миру. Његош је био у дилеми: знао је да неуспјех да се освете Дробњаци представљао ризик да се од њега удаљи значајни дио његових земљака. У исто вријеме, схватио је да би ти преговори могли да увећају територију Црне Горе и донесу дипломатско признање Аустрије и Османског царства, које је жељело мир и окончање сталних окршаја на црногорско-турској граници. Његош и Али-паша су се 1842. срели у Дубровнику да преговарају о миру. Њих двојица су потписали мир у присуство аустријских и руских представника. Када су двојица вођа изашли из палате у којој су вођени преговори, Али-паша је извадио торбу пуну златника и почео да их баца у ваздух. Окупљени Црногорци, међу којима и неколико црногорских главара, су појурили да скупе што је више могуће златника. Али-паша је тиме заправо показао црногорско сиромаштво пред Аустријанцима и Русима и тако осрамотио Његоша.[63]Напад Осман-паше СкопљакаОстрво ВрањинаСкадарски везир Осман-паша Скопљак је био изузетан политичар и војсковођа. Упркос свом српском поријеклу, мрзио је Црну Гору, а нарочито Његоша. Осман-паша је био зет Смаил-аге Ченгића и кривио је Црногорце за Ченгићеву страшну смрт. Такође је желио да прати стопе свог оца Сулејман-паше Скопљака, који је играо значајну улогу у сламању Првог српског устанка 1813. Осман-паша је 1843. напао јужни дио Црне Горе и брзо заузео стратешки важна острва Врањину и Лесендро у Скадарском језеру. Заузимање ових острва је учинило скоро немогућим трговину Црногораца са Подгорицом и Скадром. Порта је осјетила могућност да умири Црну Гору, па је понудила Његошу да га призна за световног владара Црне Горе, ако он призна суверенитет Порте над својом земљом. Његош је одбио и покушао је да силом врати острва. Црногорци нису имали артиљерију вриједну помена, па се сваки покушај заузимања острва завршавао неуспјехом. Његош је покушао да стекне страну помоћ, нарочито од Русије или Француске. На Његошево изненађење, Руси нису били заинтересовани да се умјешају у спор. Французи, иако су подржавали Црногорце, нису интервенисали. Уједињено Краљевство, као и увијек прије избора Вилијама Гледстона за премијера, стало је на страну Турака. Када је Његош покушао да сагради бродове да поврати острва, Аустријанци су интервенисали да спријече његову намјеру, а касније су одбили да испоруче муницију потребну да би се извршио противнапад.[64]Владика Петар II Петровић Његош у народној ношњи 1847. године, уље на платну, Јохан Бес. Изложен је у сталној поставци портрета Његошевог музеја - Биљарда, у Цетињу.Велика суша је погодила Црну Гору крајем 1846, а пратила ју је катастрофална глад 1847. Осман-паша је искористио црногорску невољу и обећао неким црногорским главарима велике количине пшенице ако се побуне против Петровића. Његош је затечен неспреман, пошто је већи дио краја 1846. провео у Бечу гдје је надгледао штампање своје поеме Горски вијенац. Вође побуне били су Маркиша Пламенац, капетан перјаника у Црмници и Тодор Божовић, сенатор из племена Пипера. Пламенац је раније био један од Његошевих најближих сарадника. Према предању, планирао је да постане припадник братства Петровића оженивши кћерку Његошевог брата Пера, тако увећавајући своју моћ и углед. Када је Перо удао своју кћер за Пламенчевог рођака, сина свештеника Јована Пламенца, некада одани капетан је промјенио страну и постао агент Осман-паше. Пламенац је 26. марта 1847. повео групу побуњеника у напад на доњу Црминцу заједно за Турцима. На Његошеву срећу, неки чланови Пламенчевог племена су остали вјерни Петровићима. Након двије недеље, војска од око 2000 Петровића, Пламенаца и припадника катунског племена је истјерала Турке из Црмнице. Пламенац је побјегао из Црне Горе и уточиште потражио код скадарског везира, убиједивши га да подигне турско утврђење на острву Грможур да држи на оку Његошеве снаге. Његош је узвратио саградивши одбрамбену кулу која је надгледала Скадарско језеро.[65]Пошто није могао војнички да порази Турке, Његош се усредсриједио на уклањање оних који су издали њега и његово братство. Неколико недјеља по гушењу буне, обавијестио је Божовића да му је опростио и дао му ријеч да неће повриједити ни њега ни двојицу његове браће ако се врате на Цетиње. Двије стране су се договориле да се сретну у једном селу изван Цетиња. Умјесто да оде на сусрет са Божовићима, Његош је послао неколико помоћника да се у његово име нађу са Божовићима. Божовићи су ухапшени и стријељани. Њихова тијела су јавном изложена као упозорење против неке будуће непослушности. Почетком новембра, Пламенца је убио неки Црногорац на турској територији. Турци су ухватили убицу и објесили га у Скадру. Његош је тог Црногорца посмртно одликовао медаљом Обилића. Осман-паша је убрзо покренуо другу буну. Она је такође угушена, а Његош је наредио да се сви побуњеници стријељају.[66] Потом је послао убицу у Скадар у неуспјешни покушај да се убије Осман-паша, који је такође послао неколико својих убица да убију Његоша, који је преживио неколико покушаја тровања и подметања експлозива испод свог штаба. До 1848. пат-позиција је довела до попуштања тензија како се стање на јужној граници Црне Горе стабилизовало.8/1

Arđun Apaduraj (Arjun Appadurai) je rođen u Mubaju, gde je završio univerzitetske studije. Od 1970. živi u SAD. Doktorirao je 1976. godine na Univerzitetu u Čikagu. Bio je profesor na nekoliko američkih univerziteta. Od 2004. godine predaje na New School University u Njujorku, gde je dobio katedru za društvene nauke koja nisi ime Džona Djuia (John Dewey).Osnivač je neprofitne organizacije PUKAR (Partners for Urban Knowledge, Action and Research) u Mubaju i jedan je od osnivača i direktora ING-a (Interdisciplinary Networrk on Globalization). Član je Američke Akademije umetnosti i nauke. U Biblioteci XX vek 2008. godine objavljena je ( u prevodu Slavice Miletić) Apadurjeva knjiga Strah od malih brojeva. Ogled o geografiji gneva (Fear of small Numbers. An Essay on the Geography of Anger, 2006). Uvod OVDE I SADA (Odlomci) Modernost pripada onoj maloj porodici teorija koje bi želele da budu univerzalno primenljive, a istovremeno objavljuju da to već jesu. Ono što je novo u vezi s modernošću (ili sa idejom da je novina koju ona donosi jedna nova vrsta novine) proizlazi iz te dvojnosti. Šta god da je inače proizveo projekat prosvetiteljstva, on je težio da stvori osobe koje bi, naknadno, poželele da su postale moderne. Ta samodovoljna i samolegitimizujuća ideja izazvala je mnogo kritika i mnogo otpora, kako u teoriji tako i u svakodnevnom životu. U vreme mog detinjstva u Bombaju iskustvo modernosti dolazilo je pre svega kroz čula i bilo uglavnom preteorijsko. Video sam i omirisao modernost čitajući Life i brošure američkih koledža u biblioteci Američkog informacionog centra, gledajući holivudske filmove B (pa i A) produkcije u „Erosu”, pet stotina metara od zgrade u kojoj sam stanovao. Ranih šezdesetih preklinjao sam svog brata, koji je tada bio na Stanfordu, da mi donese farmerke, a kada se vratio kući, osetio sam miris Amerike u njegovoj kozmetici marke „Right Guard”. Polako sam gubio Englesku koju sam ranije upijao iz viktorijanskih udžbenika, glasina o stipendistima Rodza s mog koledža i knjiga o Biliju Banteru i Biglzu[1] koje sam gutao zajedno s knjigama Ričmol Krompton i Enid Blajton (Enid Blyton)[2]. Freni i Zoi, Holden Kolfeld i Zeka Angstrom[3] polako su potkopavali onaj deo mene koji je dotad bio zavetovan Engleskoj. Tim malim porazima može se objasniti kako je Engleska izgubila imperiju u postkolonijalnom Bombaju. Tada nisam znao da prelazim iz jedne vrste postkolonijalne subjektivnosti (anglofona dikcija, fantazije o raspravama u Oksford Junionu, zavirivanje u Encounter, patricijsko interesovanje za humanističke oblasti) u drugu: u grublji, seksepilniji, adiktivniji Novi svet u kojem se reprizira Hemfri Bogart, u svet Harolda Robinsa, magazina Time i društvenih nauka u američkom stilu. U vreme kad sam konačno zaronio u zadovoljstva kosmopolitizma na koledžu Elfinston, bio sam opremljen svim adutima – anglofonim obrazovanjem, bombajskom adresom više klase (ali porodičnim prihodom srednje), društvenim vezama s važnim ljudima na koledžu, slavnim (sada pokojnim) bratom koji mi je utro put na koledžu, sestrom okruženom prelepim drugaricama studentkinjama. Ali, već sam bio zaražen Amerikom. Tako sam krenuo putem koji me je odveo na univerzitet Brandajs (godine 1967, kada su studenti u Sjedinjenim Državama bili uznemirujuća etnička kategorija), a zatim i na Čikaški univerzitet. Godine 1970. još sam se kretao ka mestu sastanka sa američkom društvenom naukom, studijama oblasti i onom trijumfalnom formom teorije modernizacije koja je još bila pouzdan znak prepoznavanja amerikanizma u bipolarnom svetu. U narednim poglavljima nastojaću da dam smisao tom putovanju koje sam započeo u Bombaju konkretnim doživljajem modernosti otelovljene u filmovima, a završio ranih sedamdesetih godina suočavanjem s modernošću kao teorijom na predavanjima iz sociologije na Čikaškom univerzitetu. Nastojao sam da tematizujem neke kulturne činjenice i da ih iskoristim kako bih pokrenuo pitanje odnosa između modernizacije kao činjenice i modernizacije kao teorije.[4] Tim obrnutim procesom kojim sam sticao iskustvo o modernosti moglo bi se objasniti stavljanje kulture u prvi plan, koje bi inače možda izgledalo kao proizvoljno, to jest kao obična pristrasnost profesionalnog antropologa. (…) Antropološko oko Antropologija je za mene arhivski rad kojim se obnavljaju proživljeni prošli i današnji događaji kakvi se mogu naći u raznim etnografijama o ljudima čiji je život veoma različit od mog. Antropološka arhiva prisutna je poput senke u svim poglavljima ove knjige. Nije reč o tome da je ona sama po sebi bolja od arhiva drugih disciplina. Zapravo, ova arhiva je bila izložena oštrim i neumornim kritikama tokom poslednjih petnaest godina. Ali nju najbolje znam da tumačim. Ona ima i jednu važnu prednost – podseća nas na to da se u svakoj sličnosti krije više nego jedna razlika, i da sličnosti i razlike prekrivaju jedne druge, i tako u beskraj, te je poslednje stanovište uvek stvar metodološke pogodnosti ili izdržljivosti. Ova arhiva me je senzibilizovala kao profesionalnog antropologa i snažno me usmerila ka ideji da globalizacija nije priča o kulturnoj homogenizaciji. Veoma mi je stalo da to čitalac ima na umu. Međutim, profesionalno bavljenje antropologijom povlači sklonost da se istakne kulturni momenat kao ključni element fundamentalne dijakritike mnogih praksi (koje drugima naprosto mogu izgledati ljudske ili glupe ili sračunate ili patriotske i slično). Zato što u ovoj knjizi nastojim da se bavim kulturnim dimenzijama globalizacije, stalo mi je da dobro objasnim posebnu snagu koju taj pridev ima za mene. Reč kultura u meni često pobuđuje nelagodu, ali mi njen pridevski oblik – kulturno – potpuno odgovara. Kada sam se zapitao zašto je to tako, shvatio sam da problem s njenim imeničkim oblikom ima mnogo veze sa implikacijom da je kultura nekakav objekt, stvar ili supstanca, bilo fizička ili metafizička. Kao da ta supstancijalizacija vraća kulturu u diskurzivni prostor rase, a ona se od svog nastanka suprotstavlja toj ideji. Implicirajući mentalnu supstancu, imenica kultura kao da daje prednost jednoj vrsti deljenja, slaganja i povezivanja koje se ne obazire na činjenicu da je znanje nejednako, kao i da životni stilovi nisu jednako cenjeni, i da na taj način umanjuje zanimanje za stanovišta i delatnost marginalizovanih i podređenih. Posmatrana kao fizička supstanca, kultura počinje da miriše na ovaj ili onaj biologizam, pa i na rasno stanovište, a sve te kategorije odavno ne smatramo naučnim. Izraz Alfreda Krebera superorganski dobro zahvata obe strane tog supstancijalizma prema kojem nemam nikakve naklonosti. Višedecenijska nastojanja antropologije, posebno američke, da izbegne tu zamku supstancijalizacije tako što će kulturu posmatrati pre svega kao jezičku formu (uglavnom u sosirovskom struturalističkom okviru) samo su delimično uspela. Ako imenica kultura povlači asocijacije na ovu ili onu supstancu, i to na način koji na to pitanje baca više senke nego svetlosti, pridev kulturno uvodi nas u korisnije područje razlika, kontrasta i poređenja. Pridevsko značenje te reči, oslonjeno na ono jezgro sosirovske lingvistike koje je osetljivo na kontekst i kontrast, izgleda mi kao jedna od vrlina strukturalizma koje smo smetnuli s uma kad smo žurili da napadnemo njegove neistorične, formalne i binarne asocijacije, apstraktno usredsređene na mentalne operacije i na tekst. Najvredniji sastojak pojma kulture je pojam razlike, kontrastno a ne supstantivno svojstvo nekih stvari. Iako termin razlika danas povlači ogroman niz asocijacija (uglavnom zbog posebnog načina na koji ga upotrebljavaju Žak Derida i njegovi sledbenici), njegova glavna vrednost je to što je on heurističko sredstvo koje je kadro da istakne sličnost i kontrast između svih vrsta kategorija: klasa, rodova, uloga, grupa i nacija. Dakle, kada ukažemo na određenu praksu, distinkciju, koncepciju, predmet ili ideologiju kao na nešto što ima kulturnu dimenziju (obratite pažnju na pridevsku upotrebu), mi ističemo ideju situirane razlike, to jest razlike u odnosu prema nečem lokalnom, otelovljenom i značajnom. Sve ovo se može sažeti na sledeći način: nekorisno je posmatrati kulturu kao supstancu; mnogo je bolje u njoj videti jednu dimenziju pojava, dimenziju koja se tiče situirane i otelovljene razlike. Naglašavanje dimenzionalnosti a ne supstancijalnosti kulture omogućuje nam da o njoj mislimo manje kao o svojstvu pojedinca i grupe, a više kao o heurističkom sredstvu koje možemo koristiti da bismo govorili o razlici. Ali u svetu ima mnogo vrsta razlika i samo neke od njih su kulturne. Zato ću ovde uvesti i drugu komponentu mog predloga koja se tiče pridevskog oblika reči kultura. Predlažem da kulturnim razlikama smatramo samo one koje ili izražavaju ili postavljaju osnove za mobilizaciju grupnih identiteta. Ovo merilo daje nam pomalo uprošćen princip selekcije koji nas usmerava na mnoštvo razlika vezanih za grupne identitete kako unutar pojedinačne društvene grupe tako i izvan nje. Kada sam u jezgro prideva kulturni stavio mobilizaciju grupnih identiteta, povukao sam jedan potez koji se, na prvi pogled, čini nazadan pošto izgleda da reč kultura suviše približavam ideji etniciteta, a to me opet vodi u nove probleme koji se moraju razmrsiti. Pre nego što to pokušam i tako priđem bliže ideji kulturalizma, dopustite mi da se ukratko osvrnem na dosad pređen put. Opirući se idejama kulture koje nas dovode u iskušenje da stvarne društvene grupe posmatramo kao kulture, istovremeno sam se odupirao i imeničkom obliku kultura i predložio pridevski pristup kulturi, koji naglašava njenu kontekstualnu, heurističku i komparativnu dimenziju i usmerava nas ka pojmu kulture kao razlike, posebno razlike u području grupnog identiteta. Zato smatram da je kultura sveprisutna dimenzija ljudskog diskursa koja koristi razliku da bi generisala razne koncepcije grupnog identiteta. Pošto sam se toliko približio ideji etniciteta – ili naturalizovanog grupnog identiteta – važno je da razjasnim prirodu odnosa između kulture i grupnog identiteta koji ću ovde nastojati da artikulišem. Kultura u širem smislu može se i dalje koristiti za označavanje mnoštva razlika koje su svojstvene današnjem svetu i koje deluju različitom snagom na različitim nivoima, i u različitom stepenu utiču na društvo. Predlažem, ipak, da reč „kultura” koristimo u užem smislu, to jest da njom označavamo podskup tih razlika koji nam omogućuje da definišemo granice same razlike. Ako se kultura poistoveti sa održavanjem granica, ona postaje stvar grupnog identiteta koji konstituišu neke od tih razlika. Ali zar se na taj način etnicitet i kultura ne bi prosto izjednačili? I da i ne. Da – zato što „kultura” u tom smislu ne bi insistirala samo na posedovanju izvesnih atributa (materijalnih, jezičkih ili teritorijalnih) već i na svesti o njima i na njihovoj naturalizaciji kao suštinskim uslovima grupnog identiteta (vidi poglavlje 7). Dakle, umesto da se povede za pretpostavkom (koja u najmanju ruku seže unazad do Vebera) da je etnicitet neka vrsta proširenja prvobitne ideje srodstva (naizmenično biološke i genealoške), ideja etniciteta koju predlažem oslanja se na svesnu i imaginativnu konstrukciju razlika, kao i na njihovu mobilizaciju. Kultura 1, virtuelno beskonačna arhiva razlika svesno je preoblikovana u Kulturu 2, skup tih razlika koji predstavlja dijakritike grupnog identiteta. Ali taj proces mobilisanja izvesnih razlika i njihovog povezivanja s grupnim identitetom jasno je razgraničen od etniciteta, bar od nekadašnjeg poimanja etniciteta, jer ne zavisi od neusmerenog širenja prvobitnih osećanja na sve veće i veće jedinice niti pak pogrešno pretpostavlja da veće društvene jedinice prosto crpe porodična i srodnička osećanja da bi širim grupnim identitetima obezbedile emocionalnu snagu. U petom poglavlju pokazaću da indijski kriket, daleko od toga da emocije iz postojećeg repertoara prenosi na širu grupu, zapravo predstavlja jednu široku forma koja se upisuje u društveno preko niza praksi čiji je obim sve uži. Ta logika je suprotna primordijalističkoj (ili ekstenzionističkoj) ideji etničkog identiteta. Ideja kulture koja podrazumeva naturalističku organizaciju nekih razlika u interesu grupnog identiteta u istorijskom procesu i pomoću njega, kao i tenzije između delatnih činilaca i sruktura, bliža je takozvanoj instrumentalnoj koncepciji etniciteta koja je suprotna primordijalističkoj. U vezi s tom konvergencijom izneću dve napomene koje vode ka mojoj raspravi o kulturalizmu. Prva je da ciljevi zbog kojih su uobličene instrumentalne koncepcije etničkog identiteta mogu biti protivstrukturne reakcije na postojeće valorizacije razlike: oni, dakle, u Veberovom smislu, mogu biti vrednosno, a ne instrumentalno racionalni. Njihova instrumentalnost može biti usmerena isključivo na identitet, a ne biti, kao što se često podrazumeva, izvankulturne prirode (ekonomske, političke ili emocionalne). Drugim rečima, mobilizacija specifičnih oznaka grupne različitosti može i sama biti deo osporavanja vrednosti vezanih za razliku, a ne za uticaj razlike na bogatstvo, sigurnost ili moć. Moja druga napomena o većini instrumentalnih objašnjenja jeste to da ona ne objašnjavaju proces kojim se izvesna merila razlike koja su iskorišćena za definisanje grupnih identitete (a povremeno i za druge ciljeve) ponovo upisuju u telesne subjekte kako bi bila doživljena istovremeno i kao prirodna i kao duboko podbunjivačka. Pošli smo od supstancijalne definicije kulture, zatim smo kulturu definisali kao dimenziju u kojoj se razvijaju razlike, pa kao identitet jedne grupe zasnovan na razlici i na kraju kao proces naturalizacije jedne podgrupe razlika koje su poslužile da se konstituiše identitet grupe. Sada možemo da pristupimo pitanju kulturalizma. Reč kulturalizam retko srećemo u tom obliku: obično joj je dodat neki prefiks, na primer bi, multi, inter – da nabrojimo samo one najvažnije. Ali možda bi bilo korisno da njom označavamo osobine onih pokreta čiji akteri svesno grade grupni identitet. Ti pokreti, bilo u Sjedinjenim Državama ili drugde, obično se obraćaju modernoj nacionalnoj državi, koja dodeljuje razna prava, među njima ponekad i pravo na život i smrt, u skladu s klasifikacijama i politikama koje se tiču grupnog identiteta. Suočene s nastojanjem država da objedine etničke raznovrsnosti u čvrste i zatvorene skupove kulturnih kategorija u čijim se granicama pojedinac često prisilno zadržava, mnoge grupe širom sveta svesno se mobilišu u skladu s kriterijumima identiteta koje definišu. Jednostavno rečeno, kulturalizam je politika identiteta podignuta na nivo nacionalne države. Ta vrsta kulturalizma je u žiži mog interesovanja u sedmom poglavlju, gde se bavim argumentovanom kritikom primordijalističkog shvatanja one vrste etničkog nasilja koja se ispoljavala u poslednjoj deceniji. Pojava koja izgleda kao svetski preporod etničkih nacionalizama i separatizama zapravo nije „tribalizam”, kao što je novinari i stručnjaci često nazivaju podrazumevajući pod tim pojmom nagomilane nesporazume, lokalna suparništva i duboku mržnju. Etničko nasilje koje vidimo na mnogim mestima pre je deo šireg preobražaja na koji ukazuje reč kulturalizam. Kao što sam već naznačio, kulturalizam je svesna mobilizacija kulturnih razlika u službi šire nacionalne ili transnacionalne politike. On je često povezan sa izvanteritorijalnim zbivanjima i pamćenjem, ponekad sa izbegličkim statusom i izgnanstvom, a gotovo uvek sa borbama za izričito priznanje od postojećih nacionalnih država ili raznih transnacionalnih tela. Kulturalistički pokreti (koji gotovo uvek usredsređuju svoje napore na mobilizaciju) najopštiji su oblik rada imaginacije i često se oslanjaju na činjenicu ili mogućnost migracije ili secesije. Što je najvažnije, oni imaju jasnu svest o sopstvenom identitetu, kulturi i nasleđu, i sve to je obično deo njihovog vokabulara, svesno izabranog u borbi s državom i drugim kulturalističkim središtima i grupama. Upravo ta svesna, strateška i populistička mobilizacija kulturnog materijala opravdava pridev kulturalistički u njihovom imenu, mada se oni među sobom mogu razlikovati na mnogo načina. Bilo da se tiču Afro-Amerikanaca, Pakistanaca u Britaniji, Alžiraca u Francuskoj, havajskih starosedelaca, Sika ili Kanađana čiji je maternji jezik francuski, kulturalistički pokreti najčešće su protivnacionalni i metakulturni. U širem smislu, kao što ću pokazati u poslednjem delu ove knjige, kulturalizam je forma koju obično poprimaju kulturne razlike u eri masovnih medija, migracije i globalizacije. Kako se izučavaju oblasti? Glavni smer koji sam želeo da dam debati o globalizaciji sa stanovišta antropologije jeste isticanje kulturnih pojava. Takvom usmerenju doprineli su moje formiranje i praksa u studijama oblasti, posebno u južnoazijskim studijama u Sjedinjenim Državama. Još niko nije ozbiljno analizirao na koji je način u Sjedinjenim Državama pojava ideje kulturnih oblasti u antropologiji između dva svetska rata povezana s procvatom studija oblasti posle Drugog svetskog rata kao glavnog načina posmatranja strateški značajnih delova sveta u razvoju. Teško se, međutim, može sumnjati u to da nas obe perspektive vode do mape na kojoj su grupe i njihovi načini života obeleženi kulturnim razlikama, a u studijama oblasti te razlike prelaze u topografiju nacionalnih kulturnih razlika. Geografske podele, kulturne razlike i nacionalne granice teže da postanu izomorfne i postoji tendencija da se svetski procesi prelamaju kroz tu vrstu nacionalno-kulturne mape sveta. Pored toga što uvode prostorni imaginarij, studije oblasti pridaju posebnu važnost, doduše ponekad prećutno, strateškom karakteru informacija prikupljenih iz te perspektive. Zbog toga se često pominje veza između hladnog rata, vladinog finansiranja i organizovanja velikog broja univerzitetskih centara za studije oblasti posle Drugog svetskog rata. U svakom slučaju, zahvaljujući studijama oblasti potisnuta je jedna zabluda velikog dela kanonske društvene nauke – naime, da razmatranja o društvu ne moraju biti ukotvljena u konkretnosti, da njihov pogled može dolaziti niotkud. Upravo taj aspekt mog stručnog formiranja naveo me je da svoju genealogiju globalne sadašnjice smestim u oblast koju najbolje poznajem: u Indiju. Danas u Sjedinjenim Državama strukture i ideologije studija oblasti okružuje posebna neizvesnost. Shvativši da su studije oblasti tesno povezane sa strateškom slikom sveta koju su ocrtali interesi spoljne politike Sjedinjenih Država između 1945. i 1989. godine, vodeće ličnosti u svetu univerziteta, fondacija, think tank organizacija, pa čak i u samoj vladi uvidele su da će se u svetu posle 1989. studije oblasti ili menjati ili neće imati nikakvog smisla. Tako su se levo orijentisanim kritičarima studija oblasti, na koje je snažno uticao značajan rad Edvarda Saida o orijentalizmu, pridružili pobornici slobodnog tržišta i liberalizma, koji su ismevali ograničenost i istorijski fetišizam stručnjaka za studije oblasti. Smatralo se da ti stručnjaci preprečuju put iscrpnom proučavanju društvenog polja sa stanovišta uporednih studija, savremene istorije, civilnog društva i slobodnog tržišta. Naravno, nijedna tako radikalna i tako nagla kritika ne može biti potpuno pravedna, a čudnovata koalicija kritičara ukazuje na to da studije oblasti možda trpe posledice jednog većeg poraza američkog univerziteta: njegovog neuspeha da pruži širu i lucidniju sliku sveta posle 1989. godine. Tradicija studija oblasti je mač sa dve oštrice. U društvu koje je, kao što svi znamo, posvećeno slavljenju izuzetaka i beskrajno zaokupljeno „Amerikom”, ta tradicija bila je majušno utočište za ozbiljno proučavanje stranih jezika, alternativnih pogleda na svet i širokih pogleda na sociokulturnu promenu izvan Evrope i Sjedinjenih Država. Uprkos izvesnoj sklonosti ka filologiji (u uskom, leksičkom smislu) i prejakoj identifikaciji s proučavanim regionima, studije oblasti su ipak bile jedna od retkih tačaka otpora neumornoj tendenciji marginalizovanja ogromnih delova sveta na američkim univerzitetima, ali i šire – u američkom društvu. Ipak njihova tradicija se verovatno suviše srodila sa sopstvenim mapama sveta, osetila suviše sigurnom u sopstvenim praksama i postala nedovoljno osetljiva za transnacionalne procese, kako one današnje tako i one u prošlosti. Dakle, kritika i reforma svakako imaju smisla, ali pravo pitanje je kako će studije oblasti pomoći da se poboljša način na koji se u Sjedinjenim Državama generiše slika sveta? Iz perspektive ove knjige, studije oblasti su koristan podsetnik na to da je i sama globalizacija duboko istorijski i neravnomeran proces i, štaviše, da podstiče vezivanje za lokalitete. Globalizacija ne implicira nužno, pa čak ni često homogenizaciju ili amerikanizaciju, i u meri u kojoj različita društva na različite načine usvajaju građu modernosti, još ima mnogo prostora za ozbiljno proučavanje specifičnih geografija, istorija i jezika. U trećem i četvrtom poglavlju govorim o odnosu između istorije i genealogije, a takva rasprava je nemoguća bez snažnog osećanja za događaje dugog trajanja, koji uvek proizvode specifične geografije, kako realne tako i imaginarne. Ako genealogija kulturnih formi podrazumeva njihovo kruženje kroz regione, njihova istorija tiče se njihovog odomaćivanja u lokalnoj praksi. Upravo ta interakcija istorijskih i genealoških formi je neravnomerna, raznovrsna i kontingentna. U tom smislu, istorija – neumoljiva disciplina konteksta (slikovit izraz E. P. Tompsona) – ima ključni značaj. Ali, to ne znači zeleno svetlo za lokalizam kakav se često dovodi u vezu sa studijama oblasti. U svakom slučaju, studije oblasti su specifična zapadna tehnika istraživanja i nikako ne mogu pretendovati na to da jednostavno verno odražavaju sliku civilizacijskog Drugog. Ako treba oživeti tradiciju studija oblasti, mora se priznati da je i sama lokalnost istorijski proizvod i da su istorije u kojima nastaju lokaliteti na kraju i same podložne dinamici globalnog sveta. Ne zaboravimo da lokalno nikad nije jednostavno: taj argument je ključna tema poslednjeg poglavlja ove knjige. Ovaj pomalo heterogen pregled studija oblasti, tradicije u koju sam uronjen već dvadeset pet godina, oslanja se na dva poglavlja o Indiji u središtu ove knjige – o popisu i kriketu; ona čine protivtežu onome što bi inače moglo izgledati suviše globalno. Ali, odmah dodajem da u ovoj knjizi Indija nije samo jedan slučaj ili primer nečeg šireg. Indija je ovde pre teren na kojem se ispituje kako se lokalno pojavljuje u svetu globalizacije, kako kolonijalni procesi podržavaju savremene politike, kako se istorija i genealogija uzajamno iskrivljuju i kako globalne činjenice dobijaju lokalni oblik.[5] Tako ova poglavlja – i često pominjanje Indije u ovoj knjizi – zapravo ne govore o Indiji (kao prirodnoj činjenici), već o procesu nastajanja savremene Indije. Svestan sam ironije (pa i protivrečnosti) sadržane u tome što je knjiga koja je posvećena globalizaciji i prožeta osećanjem da se doba nacionalne države primiče kraju ukotvljena upravo u jednoj nacionalnoj državi. Ali, ovde su moja stručnost i moja ograničenja dve strane jedne medalje; molim čitaoca da pozivanje na Indiju u ovom kontekstu shvati kao određen optički instrument, a ne kao postvarenu društvenu činjenicu ili rezultat sirovog nacionalističkog refleksa. Ova digresija posledica je moje svesti da je pisanje knjige o globalizaciji pomalo megalomanski poduhvat, naročito onda kada ona nastaje u relativno povoljnim okolnostima američkog univerzitetskog istraživanja. Čini mi se da je važno uočiti oblike znanja kojima se takva megalomanija artikuliše. U mom slučaju, te forme – antropologija i studije oblasti – predodređuju me da ucrtam prakse, prostore i zemlje na jednu mapu koja utvrđuje statičke razlike. Iako se to na prvi pogled ne vidi, takav postupak nosi sa sobom izvesne opasnosti čak i kad je reč o ovakvoj knjizi, svesno oblikovanoj interesovanjem za dijasporu, deteritorijalizaciju i nepravilnost veza među nacijama, ideologijama i društvenim pokretima. Društvena nauka posle patriotizma Poslednji deo ovog „ovde i sada” posvećen je jednom događaju modernog sveta koji je privukao pažnju nekih među najboljim savremenim misliocima u oblasti društvenih i humanističkih nauka: to je pitanje nacionalne države, njene istorije, njene današnje krize i njene budućnosti. Kada sam počeo da radim na ovoj knjizi, kriza nacionalne države nije bila u središtu mog poduhvata. Ali, tokom šest godina pisanja, došao sam do uverenja da se nacionalnoj državi kao složenoj političkoj formi bliži kraj. To tvrđenje još se ne može potkrepiti jasnim dokazima jer podaci ni u kom slučaju nisu potpuni. Svestan sam da se nacionalne države razlikuju u pogledu nacionalnog imaginarija, državnog aparata ili čvrstine međusobnih veza. Ipak, postoji izvesno opravdanje za to što pogled na nacionalnu državu u ovoj knjizi ponekad može izgledati kao postvaren. Uprkos važnim i znatnim međusobnim razlikama (samo bi budala mogla pobrkati Šri Lanku i veliku Britaniju), nacionalne države imaju smisla tek kao deo sistema. Taj sistem (čak i kad ga posmatramo kao sistem razlika) slabo je opremljen za bavljenje prepletenim dijasporama ljudi i slika koje obeležavaju „ovde i sada”. Malo je verovatno da nacionalne države kao jedinice jednog složenog interaktivnog sistema mogu dugo biti arbitri veze između globalnosti i modernosti. Zato kažem da je modernost danas razobručena. (…) Pošto nacionalna država ulazi u završnu krizu (ako se pokaže da su moje prognoze tačne), prirodno je verovati da je građa za postnacionalni imaginarij već oko nas. Mislim da posebno treba obratiti pažnju na odnos između masovnih medija i migracije, dve činjenice na kojima utemeljujem značaj kulturne politike u današnjem globalnom svetu. Posebno nam je potrebno da pažljivo ispitamo raznolikost onoga što se pojavilo kao dijasporska javna sfera. Benedikt Andreson nam je pomogao tako što je utvrdio način na koji neki štampani mediji, posebno novine i romani, uobličuju zamišljanje nacije i doprinose širenju te forme na kolonijalni svet u Aziji i drugde. Moja opšta teza je da postoji slična povezanost između rada imaginacije i pojave postnacionalnog političkog sveta. Bez prednosti naknadnog uvida (kakva postoji kad je reč o globalnom razvoju ideje nacije), teško je jasno odrediti ulogu imaginacije u postnacionalnom poretku. Ali kako elektronski mediji sve više dominiraju javnim informisanjem (koje se tako odvaja od sposobnosti čitanja i pisanja) i kako oni povezuju pružaoce i primaoce informacija preko nacionalnih granica i omogućuju razgovor između onih koji su otišli i onih koji su ostali, nastaje sve više dijasporskih javnih sfera. Te dijasporske sfere često su povezane sa studentima i drugim intelektualcima koji su nacionalistički angažovani (na primer, aktivisti Narodne Republike Kine). Uspostavljanje vladavine crne većine u Južnoj Africi uvelo je nove vrste diskursa rasne demokratije u Africi, ali i u Sjedinjenim Državama i na Karibima. Islamski svet je najpoznatiji primer za niz rasprava i projekata koji prelaze nacionalne granice. Religije koje su u prošlosti bile izrazito nacionalne sada imaju globalnu misiju i žestoke pobornike u dijaspori: najbolji primer tog procesa je globalni hinduizam u protekloj deceniji. Pokreti angažovani na očuvanju prirodne sredine, ženskom pitanju i ljudskim pravima obično stvaraju sferu transnacionalnog diskursa koja često počiva na moralnom autoritetu izbeglica, prognanika i drugih raseljenih osoba. Najveći transnacionalni separatistički pokreti, poput Sika, Kurda i Tamila iz Šri Lanke uobličavaju svoj identitet na raznim mestima širom sveta, gde god brojnost njihovih pristalica omogućuje pojavljivanje mnoštva veza u široj dijasporskoj javnoj sferi. Talas rasprava o multukulturalizmu koji je preplavio Sjedinjene Države i Evropu svakako svedoči o nemoći država da spreče transnacionalno povezivanje svojih manjinskih populacija u šire grupe zasnovane na verskoj ili etničkoj pripadnosti. Iz toga se može zaključiti da je doba kada je karakter javne sfere bio izrazito, isključivo ili nužno nacionalan verovatno na izmaku. Međusobno različite dijasporske javne sfere su lonac za taljenje postnacionalnog političkog poretka. Pokretači njihovog diskursa su masovni mediji (i interaktivni i ekspresivni) i pokreti izbeglica, aktivista, studenata i radnika. Možda će se pokazati da postnacionalni poredak nije sistem homogenih jedinica (poput današnjeg sistema nacionalnih država), već sistem zasnovan na odnosima među heterogenim jedinicama (nekim socijalnim pokretima, interesnim grupama, profesionalnim udruženjima, nevladinim organizacijama, naoružanim milicijama, pravosudnim organima). Taj poredak u nastajanju suočiće se s pitanjem da li je takva heterogenost spojiva s nekim minimalnim normativnim i vrednosnim konvencijama koje ne iziskuju potpuno prihvatanje liberalnog društvenog ugovora kakav postoji na modernom zapadu. Na to presudno pitanje neće odgovoriti akademski autoritet, već pregovori (kako civilni tako i nasilni) između svetova koje zamišljaju ti različiti interesi i pokreti. Kao što već sad možemo videti, verovatno je da će izvesno vreme u tom svetu rasti neuljudnost i nasilje. Ali, dugoročnije posmatrano, kada se oslobodimo stega nacionalne forme, možda ćemo otkriti da kulturna sloboda i održiva pravda u svetu ne pretpostavljaju jednoobraznu nacionalnu državu kao opšti model. Ta mogućnost s jedne strane izgleda kao pretnja, a s druge kao najveća dobit koju donosi život u svetu razobručene modernosti. [1] Popularni fikcionalni junaci priča Čarlsa Hamiltona, odnosno V. E. Džonsa koje su izlazile u časopisima za decu i omladinu. Prim. prev. [2] Popularne engleske autorke knjiga za decu. Prim. prev. [3] Junaci američkih pisaca Dž. D. Selindžera i Džona Apdajka. Prim. prev. [4] Odsustvo citata u tekstu ovog ogleda ne treba da stvori utisak o njegovom bezgrešnom začeću. Uvodno poglavlje, kao i ostatak knjige, zasnovani su na mnogim strujama u društvenim i humanističkim naukama tokom protekle dve decenije. Mnogi od tih dugova biće pomenuti u beleškama za sledeća poglavlja. [5] Opširnije bavljenje ovom idejom vidi u uvodnom ogledu Appaduraia i Breckenridgea „Public Modernity in India” u Consuming Modernity: Public Culture in a South Asian World, prir. Carol A. Breckenridge, Minneapolis, University of Minnesota Press, 1975, str. 1-20. Ova zbirka ogleda pokazuje jednu strategiju ostvarivanja globalne modernosti na određenom mestu. Naslov: Kultura i globalizacija Izdavač: Biblioteka XX vek Strana: 328 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 17 cm Godina izdanja: 2011 ISBN: 978-86-7562-098-3