Na suprotnim polovima: dobitnici i gubitnici u istoriji ljudskog razvoja Knjiga Na suprotnim polovima prati evoluciju čovečanstva počev od kamenog doba do kraja 20. veka, posmatranu iz vizure susretanja i sukobljavanja razvijenog Severa i nerazvijenog Juga planete. Ta dva pola čovečanstva postala su uzajamno ranjiva: pre industrijske revolucije Sever je bio siromašniji nego teritorije koje je eksploatisao, a danas Sever čini jednu četvrtinu populacije planete Zemlje a troši preko tri četvrtine planetarnih resursa. Sadržaj knjige je opor i katkad je neprijatan, ali njena poruka je da ne treba gubiti nadu: Jug i Sever – zajedno – mogu početi da oblijuju svet jednakih svet koji može biti ekološki i društveno održiv. Kao što u predgovoru kaže R. Radovanović: „Nesumljivo, u vremenu afirmacije individualizma (da ne kažemo sebičnosti), u vremenu u kome, što reče Gordon Geko u filmu Vol strit – pohlepa predstavlja vrlinu, u vreme sve primetnijeg odsustva solidarnosti, i kada većina živi od danas do sutra, ovaj entuzijastički pokušaj autora koji su skrenuli pažnju na najveću (sic!) krizu kojom se čovečanstvo suočava – zaslužuje svaku pohvalu.“

Ivo Andrić Na drini ćurpijaMeki povezIzdavač BigzNajpoznatiji roman Iva Andrića, Na Drini ćuprija, hronološki opisuje svakodnevni život višegradske kasabe, koja se nalazi na obali rijeke Drine, gdje su živjeli zajedno Turci i hrišćani. Glavni lik ovog romana je most koji kod Višegrada spaja dvije obale Drine, odnosno Bosnu sa Srbijom, Zapad sa Istokom. Radnja romana prati četiri vijeka zbivanja oko mosta, koji je izgradio veliki vezir Mehmed paša Sokolović. Mehmed je srpski dječak koji je na silu odveden u tursku vojsku i poturčen da bi se kasnije uzdigao ljestvicama vlasti i postao prvi do sultana. Kao čovjek od uticaja, odlučio je da u rodnom kraju podigne zadužbinu, kameni most na jedanaest lukova. Most predstavlja centralni simbol romana. Sve se mijenja i prolazi, samo most ostaje da ukaže na prolaznost ljudskih sudbina.Иво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије. [б]Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „ за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље” . [10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину. [11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти.12/1

Vladan Nedić O usmenom pesništvuTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaVladan NedićВладан Недић (Пласковац, 10. јул 1920 — Београд, 18. септембар 1975) српски је књижевни историчар.[1][2]БиографијаОтац му се звао Мирослав Недић, а мајка Славка Недић (Благојевић) и обоје су били учитељи. Основну школу је завршио у Смедереву, а гимназију у Смедереву и Београду (1938). Југословенску и руску књижевност студирао је на филозофском факултету у Београду (1938—1941). Од новембра 1944. до марта 1946. године био је у ЈНА. Дипломирао је 1946. године.[2] Једно време био је библиотекар у Библиотека Друштва за културну сарадњу Југославије и СССР и у Централној библиотеци САНУ. На Филозофском факултету у Београду био је асистент за народну књижевност, доцент, ванредни и редовни професор. Држао је предавања на Филозофском факултету у Новом Саду и Приштини. Оженио се 1946. године Надеждом Јовановић и са њом је имао две кћери.Докторску дисертацију је одбранио 1958. године на Филолошком факултету Београду са темом Живот и рад Симе Милутиновића. [2]Припада генерацији послератних историчара књижевности. Објавио је велики број расправа, студија и прилога о појединим писцима и појавама у српској књижевности. Две највеће области његовог деловања биле су књижевност XIX и ХХ века и народна поезија. У његов књижевноисторијски рад укључени су велики број библиографија, научних приказа и стручних реферата, више критичких издања народних песама, антологија усменог лирског песништва, као и неколико избора из књижевних дела наших писаца (Његоша, Змаја, Лазе Лазаревића, Ћоровића и Ракића).Владан Недић није био само књижевни историчар. Његов књижевни рад започео је 1941. године приказом три нове књиге два српска велика писца: Стевана Сремца и Лазе Костића, а наставио се преводилачком делатношћу, делатношћу књижевног критичара и хроничара књижевности (преводи из руске и украјинске књижевности, огледи о писцима тих књижевности и прикази њихових дела). Годинама је уређивао научне часописе („Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор]]“, „Ковчежић“), учествовао је и у изради критичког издања Сабраних дела Вука Стефановића Караџића и осталих српских писаца. Све до своје смрти, заједно са Радованом Самарџићем, био је уредник Српског биографског речника.Специфичност његове методе огледа се у томе да су сви његови радови засновани на темељним истраживањима. Током времена постао је историчар наше усмене књижевности и у његовом раду се очитује занимање за широк круг њених проблема којима је прилазио са различитих аспеката. Издвојено место припада његовим радовима у којима је приказивао и оцењивао збирке неких новијих, па чак и савремених сакупљача народне поезије (Ивана Јастребова, Момчила Златановића, Љубише Рајковића...).9/2

Vladan Nedić O usmenom pesništvuTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaVladan NedićВладан Недић (Пласковац, 10. јул 1920 — Београд, 18. септембар 1975) српски је књижевни историчар.[1][2]БиографијаОтац му се звао Мирослав Недић, а мајка Славка Недић (Благојевић) и обоје су били учитељи. Основну школу је завршио у Смедереву, а гимназију у Смедереву и Београду (1938). Југословенску и руску књижевност студирао је на филозофском факултету у Београду (1938—1941). Од новембра 1944. до марта 1946. године био је у ЈНА. Дипломирао је 1946. године.[2] Једно време био је библиотекар у Библиотека Друштва за културну сарадњу Југославије и СССР и у Централној библиотеци САНУ. На Филозофском факултету у Београду био је асистент за народну књижевност, доцент, ванредни и редовни професор. Држао је предавања на Филозофском факултету у Новом Саду и Приштини. Оженио се 1946. године Надеждом Јовановић и са њом је имао две кћери.Докторску дисертацију је одбранио 1958. године на Филолошком факултету Београду са темом Живот и рад Симе Милутиновића. [2]Припада генерацији послератних историчара књижевности. Објавио је велики број расправа, студија и прилога о појединим писцима и појавама у српској књижевности. Две највеће области његовог деловања биле су књижевност XIX и ХХ века и народна поезија. У његов књижевноисторијски рад укључени су велики број библиографија, научних приказа и стручних реферата, више критичких издања народних песама, антологија усменог лирског песништва, као и неколико избора из књижевних дела наших писаца (Његоша, Змаја, Лазе Лазаревића, Ћоровића и Ракића).Владан Недић није био само књижевни историчар. Његов књижевни рад започео је 1941. године приказом три нове књиге два српска велика писца: Стевана Сремца и Лазе Костића, а наставио се преводилачком делатношћу, делатношћу књижевног критичара и хроничара књижевности (преводи из руске и украјинске књижевности, огледи о писцима тих књижевности и прикази њихових дела). Годинама је уређивао научне часописе („Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор]]“, „Ковчежић“), учествовао је и у изради критичког издања Сабраних дела Вука Стефановића Караџића и осталих српских писаца. Све до своје смрти, заједно са Радованом Самарџићем, био је уредник Српског биографског речника.Специфичност његове методе огледа се у томе да су сви његови радови засновани на темељним истраживањима. Током времена постао је историчар наше усмене књижевности и у његовом раду се очитује занимање за широк круг њених проблема којима је прилазио са различитих аспеката. Издвојено место припада његовим радовима у којима је приказивао и оцењивао збирке неких новијих, па чак и савремених сакупљача народне поезије (Ивана Јастребова, Момчила Златановића, Љубише Рајковића...).9/2

Zuti Krokus - Crocus - lukovice Cena je za pakovanje od 3 lukovice. Ova sorta je poznata po svom divnom mirisu. Šafran (lat. Crocus sativus; ~ vernus) višegodišnja je biljka, lukovica iz porodice Iridaceae. Začin se dobija iz cveta Crocus sativus. Živopisni grimizni žigovi (stigme) i stubići (stilovi), zvani končići ili niti, sakupljaju se i suše radi upotrebe kao začina i sredstva za bojenje hrane. Šafran, već dugo među najskupljim začinima po masi na svetu, verovatno je prvi put uzgojen u Grčkoj ili nedaleko od ove zemlje. C. sativus je, po svemu sudeći, forma C. cartwrightianus koja se javila tako što su u kasnom bronzanom dobu uzgajivači sa Krita selektivno gajili biljke radi neobično dugih stigmi. Lagano se raširio u većem delu Evroazije, a kasnije je donet u delove Severne Afrike, Severne Amerike i Okeanije. Biljka može dostići visinu do 30 cm. Nema pravoga stabla. Šest latica cveta, zajedno sa dva uska listića, rastu iz podzemne gomoljaste lukovice. Spoljne ljuske imaju žilice, uglavnom mrežaste. Lišće je uzano, linearno i izduženo. Latice su pri zemlji svijene u valjkastu cev, a na nekoliko centimetara od tla šire se u levak. Cvetovi inače izrastaju između listova, s dugom cevi i zvonasto rastvorenom krunom od šest jednakih listića; ljubičasti su, žućkasti ili ružičasti. Tučak je kod svih šafrana zlatnonarandžaste boje i, najčešće, nadvisuje istobojne prašnike. Na vrhu tučka nalazi se stigma, žig ili njuška krokusa (lat. croci stigmata) — ’organela’ čiji je zadatak da prihvata polenova zrnca. Osušeni žigovi se, pored upotrebe kao začin i za spravljanje boja za bojadisanje namirnica (posebno kolača), koriste i u medicini. U većoj meri, šafran je otrovan. Okus šafrana i jodoform ili rezultujući miris sena uzrokuju hemikalije pikrokrocin i safranal. Takođe sadrži karotenoidni pigment, krocin, koji daje obogaćenu zlatnožutu boju jelima i tekstilu. Njegova zabeležena istorija je potvrđena u asirskoj botaničkoj raspravi nastaloj pod Asurbanipalom u 7. veku p. n. e., a istim se trgovalo i koristilo ga se već preko četiri milenijuma. Na Iran otpada približno 90% svetske proizvodnje šafrana. Safran lukovice (zacin) mozete kupiti ovde

Beli Crocus - lukovice Cena je za pakovanje od 3 lukovice. Ova sorta je poznata po svom divnom mirisu. Šafran (lat. Crocus sativus; ~ vernus) višegodišnja je biljka, lukovica iz porodice Iridaceae. Začin se dobija iz cveta Crocus sativus. Živopisni grimizni žigovi (stigme) i stubići (stilovi), zvani končići ili niti, sakupljaju se i suše radi upotrebe kao začina i sredstva za bojenje hrane. Šafran, već dugo među najskupljim začinima po masi na svetu, verovatno je prvi put uzgojen u Grčkoj ili nedaleko od ove zemlje. C. sativus je, po svemu sudeći, forma C. cartwrightianus koja se javila tako što su u kasnom bronzanom dobu uzgajivači sa Krita selektivno gajili biljke radi neobično dugih stigmi. Lagano se raširio u većem delu Evroazije, a kasnije je donet u delove Severne Afrike, Severne Amerike i Okeanije. Biljka može dostići visinu do 30 cm. Nema pravoga stabla. Šest latica cveta, zajedno sa dva uska listića, rastu iz podzemne gomoljaste lukovice. Spoljne ljuske imaju žilice, uglavnom mrežaste. Lišće je uzano, linearno i izduženo. Latice su pri zemlji svijene u valjkastu cev, a na nekoliko centimetara od tla šire se u levak. Cvetovi inače izrastaju između listova, s dugom cevi i zvonasto rastvorenom krunom od šest jednakih listića; ljubičasti su, žućkasti ili ružičasti. Tučak je kod svih šafrana zlatnonarandžaste boje i, najčešće, nadvisuje istobojne prašnike. Na vrhu tučka nalazi se stigma, žig ili njuška krokusa (lat. croci stigmata) — ’organela’ čiji je zadatak da prihvata polenova zrnca. Osušeni žigovi se, pored upotrebe kao začin i za spravljanje boja za bojadisanje namirnica (posebno kolača), koriste i u medicini. U većoj meri, šafran je otrovan. Okus šafrana i jodoform ili rezultujući miris sena uzrokuju hemikalije pikrokrocin i safranal. Takođe sadrži karotenoidni pigment, krocin, koji daje obogaćenu zlatnožutu boju jelima i tekstilu. Njegova zabeležena istorija je potvrđena u asirskoj botaničkoj raspravi nastaloj pod Asurbanipalom u 7. veku p. n. e., a istim se trgovalo i koristilo ga se već preko četiri milenijuma. Na Iran otpada približno 90% svetske proizvodnje šafrana. Safran lukovice (zacin) mozete kupiti ovde

Ljubicasti Krokus - Crocus - lukovice Cena je za pakovanje od 3 lukovice. Ova sorta je poznata po svom divnom mirisu. Šafran (lat. Crocus sativus; ~ vernus) višegodišnja je biljka, lukovica iz porodice Iridaceae. Začin se dobija iz cveta Crocus sativus. Živopisni grimizni žigovi (stigme) i stubići (stilovi), zvani končići ili niti, sakupljaju se i suše radi upotrebe kao začina i sredstva za bojenje hrane. Šafran, već dugo među najskupljim začinima po masi na svetu, verovatno je prvi put uzgojen u Grčkoj ili nedaleko od ove zemlje. C. sativus je, po svemu sudeći, forma C. cartwrightianus koja se javila tako što su u kasnom bronzanom dobu uzgajivači sa Krita selektivno gajili biljke radi neobično dugih stigmi. Lagano se raširio u većem delu Evroazije, a kasnije je donet u delove Severne Afrike, Severne Amerike i Okeanije. Biljka može dostići visinu do 30 cm. Nema pravoga stabla. Šest latica cveta, zajedno sa dva uska listića, rastu iz podzemne gomoljaste lukovice. Spoljne ljuske imaju žilice, uglavnom mrežaste. Lišće je uzano, linearno i izduženo. Latice su pri zemlji svijene u valjkastu cev, a na nekoliko centimetara od tla šire se u levak. Cvetovi inače izrastaju između listova, s dugom cevi i zvonasto rastvorenom krunom od šest jednakih listića; ljubičasti su, žućkasti ili ružičasti. Tučak je kod svih šafrana zlatnonarandžaste boje i, najčešće, nadvisuje istobojne prašnike. Na vrhu tučka nalazi se stigma, žig ili njuška krokusa (lat. croci stigmata) — ’organela’ čiji je zadatak da prihvata polenova zrnca. Osušeni žigovi se, pored upotrebe kao začin i za spravljanje boja za bojadisanje namirnica (posebno kolača), koriste i u medicini. U većoj meri, šafran je otrovan. Okus šafrana i jodoform ili rezultujući miris sena uzrokuju hemikalije pikrokrocin i safranal. Takođe sadrži karotenoidni pigment, krocin, koji daje obogaćenu zlatnožutu boju jelima i tekstilu. Njegova zabeležena istorija je potvrđena u asirskoj botaničkoj raspravi nastaloj pod Asurbanipalom u 7. veku p. n. e., a istim se trgovalo i koristilo ga se već preko četiri milenijuma. Na Iran otpada približno 90% svetske proizvodnje šafrana. Safran lukovice (zacin) mozete kupiti ovde

Živko Jevtić Samosvesti postojanje prisnostTvrdi povezŽivko Jevtić, pesnik i književnik, rođen je 9.10.1898. u Bagrdanu od oca Jevtić Ljubomira i majke Jevtić Stanije. Odrastao je u seljačkoj i trgovačkoj porodici, koja je poslovala sa Bečom i Peštom, i koja mu je omogućila da završi jugoslovensku književnost na filozofskom fakultetu.Kao diplomirani student postavljen je za suplenta kruševačke gimnazije ministarskim ukazom od 4. marta 1923. god.Čudesni radni vek Živka Jevtića, prekidan odsustvima i otkazima koje je davao, trajao je do 1934. godine kada se povukao iz javnog života.Ali jedan vrstan intelektualac, jedan omiljeni profesor, i jedna pre svega nadarena književna duša je ostavio dubok trag u književnosti tog doba. Za vreme njegovog boravka u Kruševcu pokrenuto je nekoliko časopisa: `Đački glasnik`, `Krug`, `Ventiri`, pa iako nijedan od ovih časopisa nije potpisivao kao urednik, svi najozbiljniji tekstovi, prikazi, uvodnici, prilozi poezije bili su prilozi Živka Jevtića.Kruševac je ponekad postao pretesan za čoveka koji je u intelektualnom smislu nadrastao sredinu pa u dva navrata boravi u Parizu ― jednom ostaje godinu dana, a drugi put tri meseca.Iako do tada nije imao ni jednu objavljenu knjigu Živko Jevtić je ušao u čuvenu antologiju Sime Pandurovića objavljenoj 1926. godine. a koliko je vredela njegova poezija pokazuje i podatak da je u `Srpskom književnom glasniku` Živko bio zastupljen odmah iza Ive Andrića, a ispred veličina kakva je Desanka Maksimović, sa kojom je bio prijatelj i sa kojom je obavljao prepisku.Kada se govori o stvaralaštvu Živka Jevtića, ne treba olako preći preko fenomena zavičajnosti ― kaže dr Ratomir Baturan ― Morave, moravskog čoveka, te čudesne prirode, tog susreta vetrova, sudara klima ... čini se puna je mini poezija ovog pesnika. Vetar, grane ... to je najprisutniji motiv u njegovoj poeziji...`1963. godine je izašla knjiga `Reka ljudima govori` kao jedna metafora dijaloga sa rekom.Ne treba zaboraviti da je Živko Jevtić objavio knjigu `Pripovetke` 1938. a kao mesto izdanja upisan je Bagrdan. Ovo samo govori koliko je Živko voleo svoj zavičaj, svoj Bagrdan u koji se povukao u mir i spokoj porodičnog doma u kojemu je ostao do svoje smrti.Inače, svoju prvu zbirku pesama `Samosvesti` Živko je objavio u Kruševcu 1928. godine, a drugu `Postojanje` takođe u Kruševcu 1932. godine. Zajedno sa Brankom L. Lazarevićem, Dobrijem Dimitrijevićem, Vojislavom Jankovićem zastupljen je u zbirci `Lirika` koju su štampali isto u Kruševcu 1933. godine.Zajedničkim poduhvatom biblioteke u Kruševcu i Jagodini 1990. godine objavljena je zbirka koja je objedinila tri knjige: Samosvest, Postojanje i Prisnost. Predgovor ovom izdanju učinio je dr Radomir Baturan, jedan od istraživača Živkovog života i dela, koji je najviše i uložio truda u to.`Baturan je ubedljivo dokazao da delo Živka Jevtića zauzima visoko mesto u književnosti između dva svetska rata i da se uklapa u linije srpske metafizičke lirike od njenih početaka u srednjem veku do dana današnjeg. Stoga Baturanova reafirmacija Živka Jevtića predstavlja ne samo zakasnelo priznavanje kritičarske nepravde prema ovom tragičnom stvaraocu, nego i važno književno istorijsko otkriće i vrlo solidan doprinos istoriji srpske književnosti, rekao je mr Milan Radulović na promociji ove knjige u jagodinskoj biblioteci 1996. godine.O Živku Jevtiću može još mnogo toga da se kaže, o njemu je izlazio feljton `Živko Jevtić ili spirala tragizma` u Novom Putu, a potpisao ga je novinar i književnik Živorad Đorđević. O njemu su pisali Radomir Konstatinović, Milan Simić, Nikodije Spasić, Milan Nuikolić, književnik iz Kragujevca, inače rođeni Bagrdanac i mnogi drugi.Na kraju njegov pesnički sabrat Antonije Marinković kaže: `Njegova priča i započinje i završava se u Bagrdanu nadomak Jagodine i omeđena je godinama 1898 i 1980. Između je život koji je ovog čoveka nosio na razne strane vezujući ga čudnim nitima za dva grada: Kruševac i Pariz. Ovaj čovek je po rođenju Bagrdanac, po opredeljenju pesnik, po pesničkoj vokaciji metafizimar koji piše dušom bagrdanskog seljaka, bagrdanske šume, zvukova, vinograda, po obrazovanju profesor, po značaju književnog dela još uvek neistražen i nevalorizovan `svitac što se ritmički pali i gasi u noći`.Zdravko Sretenović Bagrdan3/23

Žorž Amado Opaka zemljaTvrdi povezO autoruŽorž Amado (Baija, 1912–2001), najveći brazilski pripovedač i jedan od najznačajnijih romanopisaca portugalskog jezičkog područja, javio se u književnosti svoje zemlje početkom tridesetih godina, zajedno s generacijom mladih prozaista poniklih na severoistoku Brazila, koji su svojim prvim delima s regionalnim motivima i temama utemeljili savremeni brazilski roman. U mladosti je bio politički angažovan i kao aktivan član komunističke partije Brazila više puta proterivan iz zemlje. Nekoliko godina posle Drugog svetskog rata živeo je u Francuskoj i Čehoslovačkoj, a 1952. vratio se u Brazil i potpuno posvetio pisanju. Delo ovog „najbrazilskijeg od svih brazilskih pisaca“, koji je do poslednjih dana života ostao stvaralački aktivan, sadrži preko trideset romana, nekoliko romansiranih biografija, na stotine članaka i novinskih napisa, jednu zbirku pesama, knjigu memoarske proze, desetine pozorišnih, filmskih i televizijskih adaptacija, a teško je i nabrojati sve jezike na koje je prevođen i objavljivan u ogromnim tiražima.„Svet Amadove proze omeđen je granicama njegovog zavičaja, države Baije, smeštene između atlantske obale i tropskih prašuma u unutrašnjosti, sa glavnim gradom Salvadorom, najstarijom brazilskom prestonicom i prvim žarištem duhovnog života novootkrivene zemlje, koji se u ovoj oblasti kontinuirano razvija još od XVI veka, uz vrlo bogato i raznovrsno narodno stvaralaštvo. U tom žarkom podneblju punom klimatskih, geografskih i socijalnih kontrasta, mešaju se rase i nacije, religije i običaji, stvarajući jednu novu, jedinstvenu i osobenu ’melesku’ i sinkretičku kulturu, koja je u magijskom realizmu Žorža Amada našla svoj autentičan izraz. Dosledan svom uverenju da je svaki umetnik univerzalan samo u meri u kojoj je i nacionalan, i da će njegovo delo ’postati besmrtno’ jedino ukoliko nosi obeležja svog vremena, Amado je skoro punih sedam decenija nastojao da ocrta nacionalnu fizionomiju, onu ’osobenu boju kože i duha’ koja Brazilce razlikuje od svih drugih naroda sveta, a Baijce od stanovnika ostalih krajeva Brazila. Vođen svojim pripovedačkim instinktom i ubeđenjem da se ’prava književnost piše više krvlju nego gramatikom’, s baroknom elokvencijom sočnim i slikovitim jezikom, spajajući dokumentarno i poetsko, faktografiju i legendu, Amado ispreda neverovatne i istinite priče svoga kraja, zasnovane na piščevom neposrednom iskustvu i kolektivnom pamćenju sačuvanom u mitovima i predanjima“ (Jasmina Nešković).Među ranim romanima sa socijalnom tematikom izdvajaju se Žubiaba (1935), Opaka zemlja (1943) i Podzemlje slobode (1952), a svetsku slavu doneli su mu romani u kojima preovladavaju elementi fantastike i magijskog realizma, pre svih Gabrijela, karanfil i cimet (1958), Dona Flora i njena dva muža (1966), Šatra čudesa (1969), Tereza Batista, umorna od rata (1972), Velika zaseda (1984).Dobitnik je mnogih brazilskih i međunarodnih književnih priznanja, a više puta je bio i u najužem izboru za Nobelovu nagradu.Našoj čitalačkoj publici poznat je po romanima Opaka zemlja (Prosveta, 1949), koji je s francuskog preveo Borivoje Glišić, Kapetani pješčanog spruda (Zora, Zagreb, 1959), koji je s portugalskog preveo Ladislav Grakalić, Velika zaseda (BIGZ, 1991) i Poslednji dan smrti (Paideia, 2001), koje je s portugalskog prevela Jasmina Nešković, i noveli za decu Prugasti Mačak i Gospojica Lasta (Laguna, 2006), u prevodu s portugalskog Ane Kuzmanović.5/15

Ivan Dživo Gundulić OsmanTvrdi povez Izdavač Srpska književna zadrugaИван Џиво Гундулић (итал. Giovanni Francesco Gondola, надимак Мачица; 9. јануар 1589 — 8. децембар 1638) био је један од најзначајнијих српских[1][2][3] песника[4][5] из Дубровачке републике.[6] Познат је по епу Осман, који представља најзначајније дело дубровачке књижевности и најуспелији словенски барокни еп,[7] као и по пасторалном делу Дубравка.БиографијаГундулић је рођен у властелинској породици као најстарији син Франа[8] Гундулића и Џиве Градић[9]. Млађи син је био Мато. Породица Гундулић била је позната још у 13. веку, а њени чланови обављали су разне државно-административне послове у Дубровнику и околини. У тридесетој години живота оженио се са властелинком дубровачком Николицом Саркочевић.[10] Иван Гундулић је имао три сина, од којих је један био песник, а један маршал аустријске војске. Били су то синови, аустријски официри Франо (1632—1700) и Јермин те песник Шишко (Сигисмунд), (1635—1682) кнез дубровачки.[11]Прво се учио код језуита, па изучио право. Век је провео као чиновник републике, скоро на свима положајима. Два пута је био кнез у Конавлима, прво 1615—1616, а други пут 1619. године.[а] Постаје сенатор[12] 1636. године, а 1638. изабран је за члана Малог већа, али је умро пре него је стварно ушао у то највише управно тело Републике. Осим тога постао је и члан напуљске књижевне „Академије доконих”. После кратке болести умире децембра исте године. Сахрањен је у фрањевачкој цркви у Дубровнику.Споменик Ивану Гундулићу у ДубровникуМарко Мурат — Џиво Гундулић, Народни музеј ПанчевоДелаГлавни чланци: Еп Осман и Дубравка (Иван Гундулић)Иван Гундулић је био веома плодан писац, један од најзнаменитијих писаца дубровачког барока. Написао је 18 познатих песничких дела, од којих су 12 сачуваних. Већ у младости Гундулић почиње да се бави књижевним стваралаштвом, претежно световног карактера. Почео је да се бави поезијом 1610. године.[13] У наредном периоду мање се бави стварањем дела световног карактера и почиње да пише дела духовног карактера. Пишући, Гундулић веома често у својим делима користи копулацију, стилску фигуру.Његова најважнија дела су: еп Осман, побожни спев „Сузе сина разметнога” и пастирска игра (пасторала) „Дубравка”. Написао је велики број митолошких драма. Сачуване су кратке драмске сцене „Дијана и Армида”, прерада „Просерпина уграбљена” и превод „Аријадна”. Остале су изгубљене. Поред тога, преводио је и „псалме Давидове”, седам на броју. Њих је штампао заједно са побожном песмом „Од величанства Божијех”.Рефлексивно-религиозни спев Сузе сина разметнога, рађен према „Сузама светога Петра” од италијанског песника Тансила, можда је његово најбоље дело, иако није највеће. Штампан је у Венецији 1622. године, а друго издање, због велике читаности, излази већ наредне године. Мотив је позната библијска прича о блудном сину, приказана у монологу, снажном песничком инспирацијом и у раскошном руху ренесансне поетике. Песма је епска само по дужини, у ствари ту нема епске радње и причања догађаја, већ је цела песма болна и лична исповест младићких грехова, сазнања и покајања. Вероватно да му је библијска личност послужила као згодна алегорија за исказ сопствених проживљавања. Песма је сва у лирском заносу, проткана филозофским опажањима о ништавилу телесног задовољства и пролазности среће. Стил је веома раскошан, пун лепих антитеза и метафора. Дикција је крепка и узвишена, у складу са предметом. Са чисто формалне стране Гундулић је унео једну новину: строфу од шест стихова осмерца. Као сва Гундулићева дела, тако и ово има известан етички значај, наиме да живот почива на скромности и да је духовно задовољство изнад чулног и пролазног.„Дубравка” је пастирска игра, испевана под утицајем италијанске пасторалне поезије. Први пут је изведена 1628. године пред дубровачком публиком. У овој пасторали Гундулић слави брак из љубави, поштење и честитост. Та етичка мисао је овде представљена у алегоричној форми. Гундулић је предмет поставио на националну основу, јер се радња одиграва у Дубровнику. Он је Дубровчане приказао симболично: као виле и пастире. На дан св. Влаха, заштитника Дубровника, обичај је био да најлепши момак узме најлепшу девојку. Пастир Миљенко је тај момак, а девојка пастирица Дубравка. Судије буду поткупљене и Дубравку доделе ружном и старом Грдану, али због срџбе Божије то буде на време откривено и Дубравка полази за Миљенка. У почетку пасторале хор пастира и вила слави слободу и једнакост „дубраве” (Дубровника), а на крају пастири славе тријумф чисте љубави и поштења над материјалним богатством. Написао је Химну слободи.ЕтницитетГундулић је свој народ називао „Словенима”, а све Словене је сматрао једном великом целином, јединственим народом.[14] Еп Осман посветио је „našemu slovinskomu narodu”. Различити истраживачи описали су га хрватским песником.[15][16] Према Мари-Жанин Чалић, професорки историје на Универзитету Лудвиг Максимилијан, након контрареформације се развила нова симбиоза између реформисаног католицизма и (поновно) насталог хрватског идентитета која је несумњиво утицала на локалну барокну уметност. Дакле, овај реформисани католицизам био је један од најзначајнијих фактора стварања засебне хрватске етничке свести, а Гундулићев еп Осман био је израз различитих хрватских (пред-)националних осећаја.[17] Према речима Слободана Дракулића, професора социологије на Универзитету Рајерсон, претходник савременог хрватског национализма је предсавремени хрватски национализам, који је био аутохтони друштвени феномен 16. и 17. века, а један од његових представника био је Гундулић.[18]С друге стране, Гундулићева етничка припадност део је српско-хрватских подела у самоидентификацији западних јужнословенских просветитеља, што је био један од главних проблема у Југославији 20. века.[19]Већина српских академика, без званичног консензуса са хрватским колегама, дубровачку књижевност сматра заједничком баштином и поткрепљује тврдњу аргументом да је штокавско наречје основа савременог српског језика и да је српски језик присутан у Дубровачкој републици од њеног оснивања.[20][21][22][23][24] Неки од последњих потомака породице Гундулић припадали су српско-католичком покрету из 19. века, међу којима је и градоначелник Дубровника Франо Геталдић-Гундулић.[25][26] Гундулића, попут осталих дубровачких писаца који су писали на штокавском наречју,[27] српски академици сматрају искључиво делом српске или делом заједничке српске и хрватске културне баштине.[1][28][29] Српска академија наука и уметности га је уврстила међу 100 најзнаменитијих Срба, а његова дела су у саставу српске књижевности Матице српске, са осталим дубровачким писцима, у петом тому књиге Десет векова српске књижевности.[30][31]Хрватски академици и Матица хрватска одбацују српске тврдње о двострукој припадности и тврде да су „већ позната српска присвајања, односно отимања хрватске култуre9/5

IRINA ALEKSANDER SVI ŽIVOTI JEDNE LJUBAVI Prevod - Irena Lukšić Izdavač - Jesenski i Turk, Zagreb Godina - 2003 368 strana 21 cm Edicija - Biblioteka Književna smotra ISBN - 953-7067-13-0 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja   SADRŽAJ: Zrnce besmrtnosti Pluskvamperfekt Pjesnici, pjesniciBlok i Ruski dandyMeđupoglavlje i međukraljevstvo Ruski dandyi Proljeće s Gumiljovom Epilog Petrograd napuštamo zauvijek Fuga krležiana PogovorIspovijest djeteta srebrnog vijeka (Irena Lukšić)Iz prve rukeSusret s Irinom Aleksander (Irina Subotić) Odjeci, kritikeIrina Aleksander njom samom Drugi o njojUlomci iz kritičkih tekstovaMali leksikonVažnije osobe koje se spominju u svijetu Irine Aleksander Ljudi i događaji: XX stoljeće (Jadranka Pintarić) Irina u obitelji Aleksander (Boris Zakošek)Arhiv Božidara i Irine Aleksander (Boris Zakošek)Bibliografija (Sanja Slukan)Kazalo imena "Neki ljudi jednostavno nose legendu. I premda svi znamo što bi se pod tim pojmom trebalo podrazumijevati, ipak svaki put na drugačiji način ostajemo zbunjeni neuhvatljivošću biti, jer nam u pomnoj raščlambi iscuri poput zagrabljena pijeska kroz prste, a od preostalih nekoliko sitnih zrnaca ne možemo složiti smislenu cjelinu. Naime, ljudi s legendom jesu ta legenda i u tome je njihova privlačnost. Tako nam izmiče i rusko-hrvatska književnica Irina Aleksander. Dokumenti govore da je rođena 15. lipnja 1900. godine u Peterburgu kao Iraida Kunina. U rodnome je gradu završila gimnaziju i 1919. počela studirati na Filozofskom fakultetu, a godinu poslije na Pravnom fakultetu. U vrijeme građanskog rata zajedno s malenim sinom i mužem, pukovnikom carske vojske, emigrira iz Rusije. Obitelj je, navodno preko Poljske, stigla u Hrvatsku i nastanila se u Zagrebu. Međutim, brak s pukovnikom ubrzo se raspao, a sin Aleksandar umro je od tajanstvene bolesti. Irina je, kako navode neki izvori, upisala Pravni fakultet 1923. Potom je, pod posve nejasnim okolnostima, otišla natrag roditeljima u Lenjingrad, gdje je osim studija, bila angažirana i na raznim kulturnim projektima, od toga da je npr. pisala osvrte na filmove za lenjingradsku “ Pravdu” , do toga da je glumila u filmovima. Zagrepčanina Božidara Aleksandera, kako navodi u svojim memoarima, upoznala je 1921. godine. Vjenčali su se 1926. u Beču. Od tada Irina počinje postajati `pravom kulturnom institucijom`, kako kaže povjesničar Ivan Mirnik. U kući u Đorđićevoj 7 drži salon u kojem se okuplja onodobna kulturna elita `lijevoga` svjetonazora. U salon su zalazili npr. slavni slikar Antun Motika te još slavniji književnik Miroslav Krleža. Bogat i velikodušan, Božidar je pomagao umjetnicima. Osim toga, Irina je i sama pisala beletrističke i literarno-kritičke tekstove. Surađivala je, između ostaloga, i u časopisu “ Književnik” . Objavila je autobiografski roman Samo činjenice, Sir! i zbirku priča Crveni fes. Prevodila je s ruskog, ponajviše dječju književnost. Na Krležinu preporuku 1937. izvedena je njezina drama o Puškinu, i to uz suradnju najuglednijih ljudi: s ruskoga je dramu preveo Branko Gavella, inscenirao je Ljubo Babić, režirao Tito Strozzi, naslovnu ulogu igrao Vjekoslav Afrić No usprkos tome, drama je doživjela fijasko. Godine 1941. Irina i Božidar bježe iz Zagreba i do 1955. žive u New Yorku. Potom u Parizu, a od 1960. u Genevi. Sve do 13. prosinca 2002, kada je umrla u snu, Irina je živjela u stanu u središtu Geneve te, usprkos poodmakloj dobi, kako je sama tvrdila, sređivala svoje memoare o prijateljstvu s mnogim slavnim osobama 20. stoljeća i tako zapravo ispisivala kroniku jednoga neobičnoga vremena. Ulomci iz njezina “ rukopisa života” , kao što je poznato, već su bili objavljivani u domaćoj periodici, osobito dijelovi koji se odnose na Hrvatsku i kulturni život između dva svjetska rata. Pritom je, što je i bilo za očekivati, posebnu pozornost javnosti privukao Irinin odnos (poslovni i prijateljski) s Miroslavom Krležom. "   Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Ana Ahmatova Božidar Aleksander Konstantin Baljmont Lelja Benua Aleksandar Blok George Byron Džordž Bajron Marina Cvetajeva Korne Čukovski Ana Druga Nikolaj Gumiljov Fjodor Kokoškin Bela Krleža Miroslav Vladimir Majakovski Osip Mandeljštam Boris Pasternak Leon Pierre Quint Aleksandar Puškin Marcel Proust Marsel Prust Fjodor Sologub Valentin Stenič Nikolaj Surin Andrej Šingarev Lav Tolstoj Nina Vladkin Azoja Volodja Maksimilijan Vološin Evgenij Zamjatin Mihail Zoščenko

Jakov Ignjatović MemoariTvrdi povezIzdavač NolitSrpska književnost / MemoariO autoruЈаков Игњатовић (Сентандреја, 26. новембар(јк))/8. децембар(гк) 1822 — Нови Сад, 23. јун(јк))/5. јул(гк) 1889) био је познати српски романописац и прозни писац из 19. века.[1]БиографијаЈаша Игњатовић[2] се родио у Сентандреји на црквени празник "Првозвани Андреја" 1822. године (а не 1824. како је записано на његовом портрету, рад Новака Радонића).[3] Отац имењак Јаков, угледни грађанин, варошки тутор који је сина добио под старе дане, умро је шест година касније.[4] Мајка Личанка, Ката од рода Барјактаревића[5] (који су променили презиме у Јаковљевић) умрла када је Јаши била непуна година. Тако је Јаша остало рано сироче, а по мајчином породичном надимку, њега и брата су звали "браћа Таборџије". О њему је водио бригу ујак Ђорђе Јаковљевић, код којег је прешао да живи. Основну школу је учио у месту рођења, а гимназију ("латинску школу") у Сентандреји, Вацу, Острогону и Пешти. Права је слушао у Пешти, али је због сукоба са професорима напустио универзитет и добровољно отишао у хусаре. Касније је завршио права у Кечкемету, као хусар. Кратко време је био адвокат, и чим је избила Мађарска револуција (1848), узео је учешће на страни Мађара против Беча, због чега је, после мађарске капитулације, морао пребећи у Београд.Јаков ИгњатовићУ Београду је живео као новинар до 1850, а затим је путовао по свету. Био је наводно официр легионар у француској колонијалној војсци у Алжиру.[6] Више пута се бавио у Цариграду, међу Турцима. Појављује се после три године и отада видно учествује у јавном животу војвођанских Срба. Био је уредник Летописа Матице српске у периоду 1854—1856, затим „народни секретар“ у Карловцима. Када је 1861. године градоначелник постао Светозар Милетић, следили су за њим: Јаша као велики бележник[7] и Змај као подбележнику варошки у Новом Саду. Са Ђорђем Рајковићем уређивао је 1862-63. Путник: лист за умну и душевну забаву.[8] У периоду од 1863. до 1879. године живео је у Даљу, где је радио као адвокат и службеник патријаршијског имања митрополије Горњокарловачке. Своју приватну библиотеку завештао је Српској читаоници у Даљу. Након извесног времена које је провео у Темишвару где је уређивао "Темишварски Гласник", скрасио се сасвим у Новом Саду. Године 1880. он је са Ђорђем Рајковићем, уредник "Недељног листа" у Новом Саду.Кад је народна странка Светозара Милетића повела заједничку политичку борбу са Мађарима против Беча, Игњатовић је активно учествовао у тој борби и два пута је биран за посланика. Кад је народна странка напустила Мађаре, Игњатовић, супротно огромној већини Срба у Војводини, остаје доследан пријатељ Мађара и поборник српско-мађарског споразума. Због тога је нападан као мађарон и био принуђен да живи одвојено од српског друштва, све до смрти. То је рђаво утицало на његов глас као књижевника. Подсмевао му се у јавности нарочито Јован Јовановић Змај у свом хумористичком листу Стармали 1879-1881. године[9]Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888. године. Био је такође члан Матице српске у Новом Саду и носилац српског ордена Св. Саве.[10] Умро је у Новом Саду јуна 1889. године "уочи Ивандана", где је и сахрањен на Успенском гробљу. Његови потомци данас живе и раде у Пироту.Гроб Јакова Игњатовића на Успенском гробљу у Новом СадуКњижевни радовиНа књижевни рад Јашин много је утицао писац Сима Милутиновић "Сарајлија". Свом узору је срочио песму 1838. године Песма Милутиновићу. Игњатовић је своју књижевну делатност нарочито развио кад је дошао за уредника „Летописа“. Заједно са Ђуром Јакшићем спада у ред најистакнутијих романтичара у српској књижевности.[11] Као писац Игњатовић је пролазио извесне мене, трагајући за својим идеалом. Почео је са романтизмом, да би завршио као реалиста.[12] Он је тако написао више патриотско-историјских романа и приповедака, који су се свиђали ондашњој српској публици, али који према критичарима немају праве књижевне вредности [13] Такви су историјски романи: Ђурађ Бранковић (првенац, 1855)[14] Краљевска снаха и недовршени Дели - Бакић; приповетке: „Крв за род“ и „Манзор и Џемила“. Много је обимнији и знатнији његов рад на социјалном роману. Он је творац реалистичког друштвеног романа код Срба. Најбољи су му романи: Чудан свет, Васа Решпект, Вечити младожења, Стари и нови мајстори и последњи и најобимнији Патница. И у осталим својим романима и приповеткама Игњатовић слика савремени живот српског друштва у Војводини, али у њима, поред реалистичког приказивања, превлађује хумористички и авантуристички елеменат, особито у романима „Тридесет година из живота Милана Наранџића“ и Трпен спасен (недовршен, у „Србадији“, а прерађен у драму „Адам и берберин“).9/9

Opis Oxsilver je supstanca sastavljena od 3% vodonik peroksida (H2O2) i jonizovane srebrne vode u kovalentnoj vezi. Njegova sigurnost prilikom korišćenja svrstava ga u sam vrh prirodnih sredstava za borbu protiv patogena poput virusa, bakterija, gljivica, čak i priona. Većina beba odmah po rođenju počinje da koristi H2O2 jer majčino mleko i kolostrum sadrže H2O2. Nažalost, pre dve-tri decenije bacalo se to prvo, dragoceno mleko… Ovo je bilo nerazumno kada znamo da je jedna od njegovih funkcija aktiviranje i stimulacija imunog sistema. Postoje milioni ljudi koji bespotrebno pate jer ne znaju za blagodeti H2O2, ili su pogrešno informisani, ili im se nude proizvodi koji imaju brojne kontraindikacije. Vodonik peroksid se razlaže na vodu i kiseonik. Nema štetnih nusprodukata. Naravno, treba poštovati uputstva o koncentrciji, količini i načinu primene. Vodonik peroksida ima i u snegu, kišnici, ima ga pljuvačka, ima ga u svežem (nekuvanom ) voću i povrću. Hrana koju koristimo često je toliko kontaminirana da ne pomažu ni dugotrajna potapanja u vodi (dejstvo hlora), tretiranja alkoholom, aldehidima, tečnim deterdžentima ili sl. Nažalost, takvim tretiranjima može se znatno uticati na strukturu, ukus i bezbednost hrane. Kao da smo potpuno zaboravili da postoji sredstvo korišćeno još pre dva veka koje je bez premca u snazi dezinfekcije i što je još važnije: nije toksično, nije karcinogeno, nema nus produkata, poseduje dugotrajan efekat delovanja, razlaže se na vodu i kiseonik. Kod tretiranja hrane koja se daje pacijentima sa teškim bolestima naročito je važno da se predupredi eventualna pojava patogena jer bi razvoj takvih organizama i infekcije mogli značajno da uvećaju rizik po ozdravljenje i naškode opravku pacijenta. Brojnim analizama i ispitivanjima utvrđeno je da vodonik peroksid zajedno sa jonima srebra deluje sinergijski, ima bolje performanse i znatno veću brzinu delovanja na tretirane predmete ako su zajedno u rastvoru: i vodonik peroksid i joni srebra. Namirnice i predmeti često imaju na sebi biofilmove, tj.kolonije patogena. Ako se deluje samo srebrnom vodom teško se može načeti površina biofilma (iako je to sloj debljine u nanometrima). Tu se pokazuje snažna sinergija, vodonik peroksid rastopi biofilm i onda stupaju na scenu joni srebra. Znatno je skraćeno vreme dekontaminacije bez rizika da se stvore nepoželjni nusproizvodi. Sinergijsko delovanje kiseonika i srebra je bezbednije od upotrebe alkohola, hemikalija ili aldehida i ne menja ukus i izgled tretiranih namirnica. Na pamučni tupfer naprskajte Oxsilver i tretirajte lice ako imate pege, akne, bubuljice, ekceme, gljivice… Oxsilver efikasno deluje protiv širokog spektra virusa bakterija i gljivica. Možete ga primeniti i kod ujeda insekata i krpelja. Oxsilver možete prsnuti u uho ili nos i sprečiti upalna stanja. ZDRAVLJE I OXSILVER Naše telo sadrži prirodni vodonik peroksid, to je borac protiv infekcija i mora biti prisutan u našem imunom sistemu da bi pravilno funkcionisao. Bela krvna zrnca (leukociti) i njihova podgrupa neutrofili proizvode vodonik peroksid kao prvu liniju odbrane od toksina, parazita, virusa i gljiva. Srebro i vodonik peroksid zajedno imaju značajne germicidne performanse čak i u niskim koncentracijama i kao takvi ne predstavljaju nikakvu opasnost po zdravlje, po proceni EEZ, SZO, USEPA. UPOZORENJA: Oxsilver čuvajte udaljeno od dece. Nemojte izlagati direktno sunčevoj svetlosti. Oxsilver gubi potencijal oko 10% godišnje jer se prirodno oslobađa kiseonik. IZJAVA O ODRICANJU ODGOVORNOSTI Svi tekstovi u ovoj publikaciji su neobavezujuće informacije namenjene isključivo informisanju i zdravstvenom prosvećivanju te nipošto ne zamenjuju lekarsku dijagnozu ili lečenje kod Vašeg licenciranog lekara. Iskreno se nadamo da informacije koje smo ovde izneli, doprinose vašem zdravlju, prosperitetu i blagostanju. Proizvodi koji su pomenuti u ovom tekstu nisu namenjeni za dijagnozu ili lečenje bilo koje bolesti ali su dokazano korisni za zdraviji i duži život. UPOTREBA ZELJASTO POVRĆE, VOĆE, SUVO VOĆE, POVRĆE Nakon pranja voća ili povrća isprskajte ih Oxsilverom i sačekajte par minuta pre ispiranja. Ako je izgubljena svežina povrća (npr: salate) operite je vodom, isprskajte Oxilverom i odložite pola sata u frižideru. Aktivni kiseonik će detoksikovati mikroorganizme ali će i vratiti svežinu salati. MESO SIROVO, DIMLJENO, SUŠENO Ljubitelji mesa koji ne žele da rizikuju i unesu u organizam neke bakterije (npr: iz familije koka) mogu koristiti Oxsilver za tretiranje površine mesa za koju se sumnja da bi mogla biti kontaminirana. Poznato je da antibiotici ne mogu da unište oko 10% nekih patogena iz familije streptokoka, ni termička tretiranja ne mogu biti pouzdana za neke sojeve, ali dejstvo aktivnog kiseonika u sinergiji sa srebrom može da ih inaktivira za desetak minuta. Ukus takvih namirnica neće biti izmenjen nakon tretiranja. NAKLIJAVANJE SEMENKI Ljubitelji zdrave hrane prilikom naklijavanja semenki vrše ispiranja semena po nekoliko puta. Svaki put valja naprskati u vodu Oxsilver. Na taj način ste ponudili semenkama kiseonik koji pospešuje rast klica ali ste u isto vreme uništili bakterije i gljivice koji mogu da štete isklijavanju. U vodu kojom prskate semenje takođe prsnite 1-2 puta Oxsilver, videćete razliku u brzini i kvalitetu klijanja. TRETIRANJE AKNI, STARAČKIH PIGMENTNIH FLEKA Prijatno će vas iznenaditi brzina kojom možete očistiti vaše lice ili telo. Na pamučni tufer naprskajte Oxsilver i brišite po željenoj regiji. Ako osetite peckanje budite strpljivi ili razredite Oxsilver destilovanom vodom. Nakon tretiranja nemojte odmah stavljati vaše omiljene kreme, sačekajte da se film osuši prirodnim isparenjem. HIGIJENA RUKU I TELA Nakon pranja ruku ili tela, ako je potrebno dodatno bezbedno detoksikovanje, isprkajte ruke ili regiju tela Oxsilverom ili natopljenim tuferom prebrišite telo. Možete tretirati i ogrebotine koje nisu duboke. Isto važi i kod ujeda insekata, pčela i krpelja. BRADAVICE, EKCEMI, GLJIVICE NA PRSTIMA NOGU Oxsilver se pokazao kao vrlo efikasno sredstvo za ove pomenute probleme. Budite uporni, nakon tretiranja sačekajte da se rastvor prirodno osuši. HIGIJENA U KUHINJI Truleks, predmet koji veoma često koristimo u kuhinji već prvog dana može biti pun bakterija i virusa. Da bi ste uklonili patogene, dobro ga iscedite i isprskajte ga Oxsilverom. Truleks će početi da šumi, stvara mehuriće i razvija malo toplote. Kiseonik je uradio svoj zadatak uz pomoć srebra. Oxsilverom možete isprskati pribor za jelo, posuđe itd. Staklene posude i čaše će zablistati nakon tretiranja Oxsilverom. HIGIJENA U KUPATILU Wc daska je slična truleksu po rizicima od prisustva raznih mikroorganizama, samo što se na dasci nalaze u mikrofilmovima. Preventive radi, nije na odmet isprskati površinu Oxsilverom i prebrisati papirom. Delovanje Oxsilvera je snažno i sinergijsko sa srebrom. Posebno naglašavamo neophodnost primene aplikacije ako su u pitanju deca. TRETIRANJE KLIMA UREĐAJA Klima uređaj možete tretirati Oxsilverom kada je isključen iz struje. Njegova „pluća” mogu biti puna mikroorganizama i mogu biti vrlo neugodne situacije. Oxsilver se pokazao kao impresivan borac sa mnogo snažnijom penetracijom od konkurentskih sredstava na bazi hlora ili sličnih hemikalija. DEČIJE IGRAČKE Preporučeno je dekontaminirati čak i zapakovane dečije igračke, o raspakovanim da i ne govorimo. Imajte na umu da može doći do izmene boje ako neka igračka ima tkaninu. Tastature, unutrašnjost obuće i sl. takođe mogu biti legla biofilmova. UKLANJANJE BUĐI Pojava buđi na zidovima i predmetima nije za pocenjivanje. Respiratorni organi ne mogu identifikovati niske koncentracije buđi, pojedine kolonije buđi nemaju miris pa smo često u nedoumici otkud alergije, otežano disanje i sl. Prednost Oxsilvera je što deluje brzo i temeljno bez maskiranja mirisima. Može se odmah nakon apliciranja provetriti i boraviti u prostoriji, bez kontraindikacija po respiratorne organe. OKSIDATIVNA TERAPIJA Kupke u koje ste sipali Oxilver imaju efekte hiperbarične komore a troškovi su znatno, znatno manji. Povećanju opšteg stanja zdravlja doprineće i srebro. Kiseonik može da okrepi organizam u svakom pogledu, i u psihičkom i u fizičkom a dobrobiti su odmah vidljive i primenjive. Preporučeno je da se koriste ovakve kupke kod najtežih bolesti gde je organizmu preko potreban kiseonik u većim koncentracijama od uobičajenih. LIČNA NEGA USTA I ZUBA Na četkicu sa pastom za zube, natopljenom u malo sode bikarbone prsnite malo Oxsilvera ili naknadno prsnite u usta prilikom pranja zuba. Pored obilne efikasne pene vaši zubi će biti beliji, flora u ustima će biti osvežena. DEZODORANS OXSILVER Natopite pamučni tufer Oxsilverom i tretirajte pazuhe. Neprijatni miris znoja će nestati. NAOČARI I OXSILVER Naočari, prozori, vetrobranska stakla i sl. će biti lako očišćeni Oxsilverom. INHALACIJA OXSILVERA Sipajte Oxsilver u čašu ili u posudu za radijator. Kiseonik će lagano isparavati. Na taj način možete znatno povećati koncentraciju kiseonika kod pacijenata koji su u sobi u zimskim uslovima. KUĆNI LJUBIMCI I OXSILVER Leglo vašeg ljubimca može imati grinje. Svaka posteljina tretirana i ostavljena da se osuši može uništiti larve grinja i sličnih parazita. Isto važi i za tepihe. Postoji rizik promene boje, zato prvo probajte tretman na skrivenom mestu. Oxsilverom možete uništiti grinje i direktno na vašem kućnom ljubimcu. PROIZVODI SHIRKO, Proizvodnja kozmetičkih preparata, Kovin, Republika Srbija

Opis Oxsilver Oxsilver- šta je to? Oxsilver je supstanca sastavljena od 3% vodonik peroksida (H2O2) i jonizovane srebrne vode u kovalentnoj vezi. Njegova sigurnost prilikom korišćenja svrstava ga u sam vrh prirodnih sredstava za borbu protiv patogena poput virusa, bakterija, gljivica, čak i priona. Većina beba odmah po rođenju počinje da koristi H2O2 jer majčino mleko i kolostrum sadrže H2O2. Nažalost, pre dve-tri decenije bacalo se to prvo, dragoceno mleko… Ovo je bilo nerazumno kada znamo da je jedna od njegovih funkcija aktiviranje i stimulacija imunog sistema. Postoje milioni ljudi koji bespotrebno pate jer ne znaju za blagodeti H2O2, ili su pogrešno informisani, ili im se nude proizvodi koji imaju brojne kontraindikacije. Vodonik peroksid se razlaže na vodu i kiseonik. Nema štetnih nusprodukata. Naravno, treba poštovati uputstva o koncentrciji, količini i načinu primene. Vodonik peroksida ima i u snegu, kišnici, ima ga pljuvačka, ima ga u svežem (nekuvanom ) voću i povrću. Hrana koju koristimo često je toliko kontaminirana da ne pomažu ni dugotrajna potapanja u vodi (dejstvo hlora), tretiranja alkoholom, aldehidima, tečnim deterdžentima ili sl. Nažalost, takvim tretiranjima može se znatno uticati na strukturu, ukus i bezbednost hrane. Kao da smo potpuno zaboravili da postoji sredstvo korišćeno još pre dva veka koje je bez premca u snazi dezinfekcije i što je još važnije: nije toksično, nije karcinogeno, nema nus produkata, poseduje dugotrajan efekat delovanja, razlaže se na vodu i kiseonik. Kod tretiranja hrane koja se daje pacijentima sa teškim bolestima naročito je važno da se predupredi eventualna pojava patogena jer bi razvoj takvih organizama i infekcije mogli značajno da uvećaju rizik po ozdravljenje i naškode opravku pacijenta. Brojnim analizama i ispitivanjima utvrđeno je da vodonik peroksid zajedno sa jonima srebra deluje sinergijski, ima bolje performanse i znatno veću brzinu delovanja na tretirane predmete ako su zajedno u rastvoru: i vodonik peroksid i joni srebra. Namirnice i predmeti često imaju na sebi biofilmove, tj.kolonije patogena. Ako se deluje samo srebrnom vodom teško se može načeti površina biofilma (iako je to sloj debljine u nanometrima). Tu se pokazuje snažna sinergija, vodonik peroksid rastopi biofilm i onda stupaju na scenu joni srebra. Znatno je skraćeno vreme dekontaminacije bez rizika da se stvore nepoželjni nusproizvodi. Srebro i vodonik peroksid zajedno imaju značajne germicidne performanse čak i u niskim koncentracijama i kao takvi ne predstavljaju nikakvu opasnost po zdravlje, po proceni EEZ, SZO, USEPA. Zeljasto povrće, voće, suvo voće, povrće Mi ne znamo kakvim je rukama neko dirao voće ili povrće pre nas. Ne znamo ni da li je neki glodar posećivao te proizvode. Voda ili deterdžent ne mogu detoksikovati biofilmove patogena. Proizvodi koje ne želimo termički da obrađujemo mogu tada biti rizični za upotrebu. Upotreba alkohola, hemikalija ili aldehida bi promenila ukus i izgled namirnica. Pečurke, suvo voće i orašasti plodovi naročito mogu biti kontaminirani raznim mikroorganizmima. Nakon pranja voća ili povrća isprskajte ih Oxsilverom i sačekajte par minuta pre ispiranja. Ako je izgubljena svežina povrća (npr: salate) operite je vodom, isprskajte Oxilverom i odložite pola sata u frižideru. Aktivni kiseonik će detoksikovati mikroorganizme ali će i vratiti svežinu salati. Meso sirovo, dimljeno, sušeno Ljubitelji mesa koji ne žele da rizikuju i unesu u organizam neke bakterije (npr: iz familije koka) mogu koristiti Oxsilver za tretiranje površine mesa za koju se sumnja da bi mogla biti kontaminirana. Poznato je da antibiotici ne mogu da unište oko 10% nekih patogena iz familije streptokoka, ni termička tretiranja ne mogu biti pouzdana za neke sojeve, ali dejstvo aktivnog kiseonika u sinergiji sa srebrom može da ih inaktivira za desetak minuta. Ukus takvih namirnica neće biti izmenjen nakon tretiranja. Naklijavanje semenki Ljubitelji zdrave hrane prilikom naklijavanja semenki vrše ispiranja semena po nekoliko puta. Svaki put valja naprskati u vodu Oxsilver. Na taj način ste ponudili semenkama kiseonik koji pospešuje rast klica ali ste u isto vreme uništili bakterije i gljivice koji mogu da štete isklijavanju. U vodu kojom prskate semenje takođe prsnite 1-2 puta Oxsilver, videćete razliku u brzini i kvalitetu klijanja. Tretiranje akni, staračkih pigmentnih fleka Prijatno će vas iznenaditi brzina kojom možete očistiti vaše lice ili telo. Na pamučni tufer naprskajte Oxsilver i brišite po željenoj regiji. Ako osetite peckanje budite strpljivi ili razredite Oxsilver destilovanom vodom. Nakon tretiranja nemojte odmah stavljati vaše omiljene kreme, sačekajte da se film osuši prirodnim isparenjem. Higijena ruku i tela Nakon pranja ruku ili tela, ako je potrebno dodatno bezbedno detoksikovanje, isprkajte ruke ili regiju tela Oxsilverom ili natopljenim tuferom prebrišite telo. Možete tretirati i ogrebotine koje nisu duboke. Isto važi i kod ujeda insekata, pčela i krpelja. Bradavice, ekcemi, gljivice na prstima nogu Oxsilver se pokazao kao vrlo efikasno sredstvo za ove pomenute probleme. Budite uporni, nakon tretiranja sačekajte da se rastvor prirodno osuši. Higijena u kuhinji Truleks, predmet koji veoma često koristimo u kuhinji već prvog dana može biti pun bakterija i virusa. Da bi ste uklonili patogene, dobro ga iscedite i isprskajte ga Oxsilverom. Truleks će početi da šumi, stvara mehuriće i razvija malo toplote. Kiseonik je uradio svoj zadatak uz pomoć srebra. Oxsilverom možete isprskati pribor za jelo, posuđe itd. Staklene posude i čaše će zablistati nakon tretiranja Oxsilverom. Higijena u kupatilu Wc daska je slična truleksu po rizicima od prisustva raznih mikroorganizama, samo što se na dasci nalaze u mikrofilmovima. Preventive radi, nije na odmet isprskati površinu Oxsilverom i prebrisati papirom. Delovanje Oxsilvera je snažno i sinergijsko sa srebrom. Posebno naglašavamo neophodnost primene aplikacije ako su u pitanju deca. Tretiranje klima uređaja Klima uređaj možete tretirati Oxsilverom kada je isključen iz struje. Njegova „pluća” mogu biti puna mikroorganizama i mogu biti vrlo neugodne situacije. Oxsilver se pokazao kao impresivan borac sa mnogo snažnijom penetracijom od konkurentskih sredstava na bazi hlora ili sličnih hemikalija. Dečije igračke Preporučeno je dekontaminirati čak i zapakovane dečije igračke, o raspakovanim da i ne govorimo. Imajte na umu da može doći do izmene boje ako neka igračka ima tkaninu. Tastature, unutrašnjost obuće i sl. takođe mogu biti legla biofilmova. Uklanjanje buđi Pojava buđi na zidovima i predmetima nije za pocenjivanje. Respiratorni organi ne mogu identifikovati niske koncentracije buđi, pojedine kolonije buđi nemaju miris pa smo često u nedoumici otkud alergije, otežano disanje i sl. Prednost Oxsilvera je što deluje brzo i temeljno bez maskiranja mirisima. Može se odmah nakon apliciranja provetriti i boraviti u prostoriji, bez kontraindikacija po respiratorne organe. Oksidativna terapija Kupke u koje ste sipali Oxilver imaju efekte hiperbarične komore a troškovi su znatno, znatno manji. Povećanju opšteg stanja zdravlja doprineće i srebro. Kiseonik može da okrepi organizam u svakom pogledu, i u psihičkom i u fizičkom a dobrobiti su odmah vidljive i primenjive. Preporučeno je da se koriste ovakve kupke kod najtežih bolesti gde je organizmu preko potreban kiseonik u većim koncentracijama od uobičajenih. Zdravlje i Oxsilver Naše telo sadrži prirodni vodonik peroksid, to je borac protiv infekcija i mora biti prisutan u našem imunom sistemu da bi pravilno funkcionisao. Bela krvna zrnca (leukociti) i njihova podgrupa neutrofili proizvode vodonik peroksid kao prvu liniju odbrane od toksina, parazita, virusa i gljiva. Lična nega usta i zuba Na četkicu sa pastom za zube, natopljenom u malo sode bikarbone prsnite malo Oxsilvera ili naknadno prsnite u usta prilikom pranja zuba. Pored obilne efikasne pene vaši zubi će biti beliji, flora u ustima će biti osvežena. Dezodorans Oxsilver Natopite pamučni tufer Oxsilverom i tretirajte pazuhe. Neprijatni miris znoja će nestati. Naočari i Oxsilver Naočari, prozori, vetrobranska stakla i sl. će biti lako očišćeni Oxsilverom. Inhalacija Oxsilvera Sipajte Oxsilver u čašu ili u posudu za radijator. Kiseonik će lagano isparavati. Na taj način možete znatno povećati koncentraciju kiseonika kod pacijenata koji su u sobi u zimskim uslovima. Kućni ljubimci i Oxsilver Leglo vašeg ljubimca može imati grinje. Svaka posteljina tretirana i ostavljena da se osuši može uništiti larve grinja i sličnih parazita. Isto važi i za tepihe. Postoji rizik promene boje, zato prvo probajte tretman na skrivenom mestu. Oxsilverom možete uništiti grinje i direktno na vašem kućnom ljubimcu. Oxsilver sadrži: Vodonik peroksid rastvor 3% PH.EUR.4 kvaliteta u koloidnom rastvoru srebra čistoće 99,99 % Oxsilver ne sadrži alkohole, mirise, hlor, aldehide, deterdžente, parabene itd. Oxsilver pripada najvišoj kategoriji ekoloških prirodnih supstanci 100% bio- razgradivih, bez štetnih nusprodukata. Upozorenja: Oxsilver čuvajte udaljeno od dece. Nemojte izlagati direktno sunčevoj svetlosti. Oxsilver gubi potencijal oko 10% godišnje jer se prirodno oslobađa kiseonik.

Secerna Trska Seme (Saccharum officinarum) Cena je za pakovanje od 10 semena. Šećerna trska je skupni naziv za više vrsta trava iz roda Saccharum koje se koriste za proizvodnju šećera. Šećerna trska je višegodišnja biljka koja je uglavnom uzgaja u tropskim područjima jer je osjetljiva na mraz. Šećerna trska ima debelu vlaknastu stabljiku promjera do 5 cm, koja je bogata šećerima, a može narasti od 2 do 6 metara. Sve vrste šećerne trske koje se koriste u poljoprivredi su križanci i uglavnom vrlo složeni hibridi. Glavni proizvod koji se dobija od šećerne trske je saharoza ili bijeli šećer, a uglavnom se nalazi u stabljici šećerne trske. Saharoza ili bijeli šećer se proizvodi u šećeranama i vrlo je važan prehrambeni proizvod. Osim prehrane, šećer se može iskoristiti za dobivanje etanola (ili bioetanola) vrenjem (fermentacija). Šećerna trska se kao usjev najviše proizvodi u svijetu od svih drugih poljoprivrednih kultura. U 2010. FAO (Organizacija za prehranu i poljoprivredu) je procijenio da se šećerna trska uzgaja na 23,8 milijuna hektara, u više od 90 država svijeta, a godišnje se ubere oko 1,69 milijarde tona širom svijeta. Najveći svjetski proizvođač šećerne trske je Brazil, a iza njega slijede Indija, Kina, Tajland, Pakistan i Meksiko. 80% proizvodnje šećera u svijetu potječe od šećerne trske, a ostatak se uglavnom odnosi na šećernu repu. Šećerna trska se uglavnom uzgaja u tropskim područjima, dok šećerna repa raste u hladnijim krajevima. Osim šećera, od šećerne trske se dobiva melasa, slatki sirup ili falarnum, rum, alkoholno piće cachaça (posebno u Brazilu), bagasa (otpaci u preradi šećerne trske) i etanol (ili bioetanol). U nekim krajevima se od šećerne trske rade olovke, otirači, pregrade za zgrade ili krovovi. Mladi cvjetovi (još nerazvijeni) se jedu sirovi, ali isto pečeni ili kuhani na pari, u nekim dijelovima Indonezije. Šećerna trska se počela koristiti u Indiji negdje između 6. i 4. vijeka pne., a kasnije su je nastavili koristiti Perzijanci i stari Grci („trska koja daje med bez pčela“). Nakon toga arapski trgovci je prodaju kao začin, a sve do 18. vijeka šećerna trska se uzgajala jedino u Indiji. Od 18. vijeka šećerna trska se raširila po cijelom svijetu, slično kao i pamuk, uzrokujući ogromne selidbe ljudi koji su obrađivali te nasade, etničko mješanje ljudi, političke sukobe i kulturne promjene, pogotovo na Karibima, Južnoj Americi, te otocima Indijskog i Tihog oceana. Opis Izgledom, šećerna (sladorna) trska podsjeća na bambus ili kukuruz. Stabljika može doseći promjer do 5 cm, a može narasti do visine od 6 metra. Šećerna trska je tropska višegodišnja biljka koja stvara bočne izdanke u korijenu, iz kojeg raste više stabljika, a prosječna visina je od 3 do 4 metra. Stabljika šećerne trske sačinjava oko 75% cijele biljke, a zrela stabljika sadrži 11 – 16% vlakana, 12 – 16% topivih šećera, 2 – 3% nešećera, te 63–73% vode. Šećerna trska je osjetljiva na klimu, vrstu tla, navodnjavanje, gnojiva, kukce, bolesti i na vrijeme berbe. Prosječni urod je od 60 do 70 tona po hektaru godišnje, ali taj prinos se može mijenjati od 30 do 180 tona po hektaru godišnje, ovisno o načinu uzgoja i primijenjenim tehnologijama. Iako poljoprivrednici je uglavnom uzgajaju zbog prodaje, može poslužiti i kao stočna hrana. Povijest Šećerna trska potječe iz južne i jugoistočne Azije. Različite vrste potječu iz različitih krajeva, pa tako Saccharum barberi potječe iz Indije, a Saccharum edule i Saccharum officinarum dolazi iz Nove Gvineje. Zapisi o kristalu šećera se mogu naći i u zapisima starim oko 5 000 godina iz civilizacije Doline Inda (današnji Pakistan i sjeverna Indija). Oko 8. vijeka arapski trgovci uvode šećernu trsku u područja gdje su vladali Abasidi (južni Mediteran, Mezopotamija, Egipat, sjeverna Afrika i Andaluzija). Tako postoje zapisi iz 10. vijeka koji govore da nije postojalo selo u Mezopotamiji gdje se nije uzgajala šećerna trska. Nakon otkrića Amerike, to je bila jedna od prvih biljki koje su raširili Španjolci s njihovih polja na Kanarskim otocima, te Portugalci s njihovih polja na Madeiri.[3] "Kuće s kotlovima" su od 17. do 19. vijeka pretvarale sirup šećerne trske u sirovi šećer. Te su se kuće nalazile obično uz plantaže zapadnih kolonija. Robovi su zagrijavali kotlove u vrlo teškim radnim uvjetima. Peći su se radile od opeka ili kamenja obrađenog u pravokutni oblik, a imale su otvor na dnu peći za stvaranje vatre i uklanjanje pepela. Na vrhu tih peći se postavljalo do 7 bakrenih kotlića, a svaki sljedeći kotlić bio manji i topliji od prethodnog. Sok šećerne trske se stavljao prvo u najveći kotlić. Sok bi se tako zagrijavao, a vapno bi se dodavalo da bi se uklonile nečistoće. Nakon što bi se pokupila nečistoća s vrha sirupa, sok bi se prelio u sljedeći manji kotlić. Tako bi u zadnjem najmanjem kotliću nastao sirup šećerne trske. Nakon toga se sirup hladio, a na površini ljepljive kore melase, stvarali su se kristali šećera. Kristali šećera bi se pokupili u drvene bačve, gdje bi kasnije došlo do otvrdnjavanja šećera u skladištu. Šećerna trska se i danas dosta uzgaja na Karibima. Kristofor Kolumbo je šećernu trsku donio na svom drugom putovanju na otok Hispaniola (danas Haiti i Dominikanska Republika). Kasnije su uzgoj preuzeli robovi koji su dovedeni iz Afrike. Šećer (obično u obliku melase) se kasnije prevozio u Evropu ili Novu Englesku, gdje se obično prerađivao u rum. Zarada od prodaje ruma se dalje koristila za kupovinu novih robova u zapadnoj Africi, koji bi se prevozili na Karibe i tako se stvarao "trgovački trokut". Dobru zaradu od šećerne trske su shvatili i Francuzi, pa su dio Kanade mijenjali za Gvadalupu, Martinik i Svetu Luciju na kraju Sedmogodišnjeg rata. Slično su Nizozemci na kraju Sedmogodišnjeg rata preuzeli Surinam (bivša Nizozemska Gvajana) umjesto borbe za Novu Nizozemsku (New York). Kuba je u 20. vijeku prodavala šećernu trsku u Sovjetski Savez, od kojeg su dobivali materijalnu pomoć i sigurno tržište. Nakon 1991. i raspada Sovjetskog Saveza, Kuba je zatvorila veći dio svoje industrije šećera. Šećerna trska je i danas ostala vrlo važna grana gospodarstva u Gvajani, Belizeu, Barbadosu, Haitiju, Dominikanskoj Republici, Guadeloupeu i Jamajki. Plantaže šećerne trske u 19. vijeku Slično kao i pamuk, nasadi šećerne trske su doveli do razvoja robovlasništva i preseljenja velikog broja ljudi u 19. vijeku i početkom 20. vijeka. Nakon što je ukinuto ropstvo 1833. u Ujedinjenom Kraljevstvu, oslobođeni robovi su napustili svoje bivše vlasnike. To je dovelo do rasula na plantažama šećerne trske. Teški rad i vlažni uvjeti rada su zahtijevali redovnu, poslušnu i slabo plaćenu radnu snagu. Zato su bivši robovlasnici tražili ponovno jeftinu radnu snagu. Pronašli su je u Indiji i Kini.[6] Britanci su stvorili novi legalni sustav, koji je u stvari dosta sličio na nekadašnje ropstvo. Umjesto da su ih zvali robovi, zvali su ih "dužnička radna snaga". Prvi brod s dužničkom radnom snagom napustio je Indiju 1836. Slično kao i robove iz Afrike, Indijce i Kineze se tretiralo vrlo nehumano. Nisu smjeli napuštati svoje plantaže i plaće su im bile gotovo bezvrijedne. Bilo kakvo kršenje ugovora bilo je strogo kažnjavano i često su završavali u zatvoru. Tako se dogodilo da je velik broj Indijaca i Kineza raseljen na mnogo mjesta po čitavom svijetu. Neki otoci i naselja imaju od 10 do 50% Indijaca i Kineza, kao na primjer: Fidži, Natal,(KwaZulu-Natal je provincija u Južnoafričkoj Republici), Mianmar (nekad Burma), Šri Lanka (nekad Cejlon), Malezija, Britanska Gvajana, Jamajka, Trinidad i Tobago, Martinik, Francuska Gvajana, Gvadalupa, Grenada, Sveta Lucija, Sveti Vincent, Sveti Kristofor i Nevis, Saint Croix, Mauricijus. Uzgoj šećerne trske Plantaže šećerne trske se nalaze uglavnom u tropskim područjima, a rijetko u umjerenom pojasu, ali jedino gdje nema mraza. Zahtijevaju najmanje 600 litara kiše godišnje po četvornom metru. Šećerna trska ima jednu od najuspješnijih fotosinteza u biljnom svijetu. Tako u nekim državama može dati i do 15 kilograma šećerne trske po četvornom metru. Za uzgoj je potrebno dosta vode, i to od 6 do 7 mjeseci, bilo s kišom ili navodnjavanjem. Šećerna trska se može naći i na nadmorskim visinama od 1 600 metara, ali samo u blizini ekvatora (Kolumbija, Ekvador i Peru). Šećerna trska može rasti na mnogim različitim vrstima tla. Iako šećerna trska stvara i sjemenke, uobičajeno je za proizvodnju šećera rezati stabljike. Svaka odrezana stabljika mora imati barem jedan pupoljak i rezanje se često i danas radi ručno (oko 50% u svijetu). Samo najrazvijenije države kao SAD i Australija obavljaju sadnju strojno. Branje šećerne trske svake sljedeće godine daje sve manji urod, tako da je uobičajeno da jedna sadnja daje od 2 do 10 berbi. U najrazvijenijim tehnologijama kao u SAD berba se vrši 2 do 3 puta, dok u nekim tradicionalnim krajevima, kao što je francuski otok Réunion, bere se i do 10 puta prije nove sadnje. Kod ručnog branja prvo se zapali vatra, koja osuši listove i ubije opasne otrovne zmije, bez oštećivanja stabljike i korijena. Zatim radnici rezu šećernu trsku malo iznad zemlje s noževima za šećernu trsku ili s mačetama. Vješti radnik može porezati i do 500 kilograma šećerne trske na sat. Za mehaničko branje šećerna trska koristi se kombajn ili posebni stroj za branje šećerne trske, koji mogu porezati i do 100 tona na sat. Rezanje šećerne trske se treba brzo obaviti jer nakon rezanja stabljika počinje gubiti svoj sadržaj šećera, pa zato mehaničko branje ima svoje velike prednosti, a ne treba ni paliti vatru prije branja. Proizvodnja šećera od šećerne trske Proizvodnja šećera od šećerne trske služi za dobijanje saharoze (šećera iz šećerne trske). Ostali proizvodi su melasa, bagasa i filter-kolač. Bagasa ili zaostala suha vlakna šećerne trske (biomasa šećerne trske) se mogu iskoristiti na više načina: za dobivanje vodene pare ili se koristi kod peći za sušenje, za proizvodnju papira, za zagrtanje biljaka, kao sirovina za neke kemikalije. Suhi filter-kolač se koristi kao stočna hrana, kao gnojivo ili za dobivanje voska od šećerne trske. Melasa se dobiva u dva oblika: suha melasa koja nije jestiva i sirup, koji je jestiv. Suha melasa se koristi kao dodatak prehrani stoke, ali se može koristiti i za dobivanje etanola, kvasca, limunske kiseline i ruma. Sirup od melase se često miješa s javorovim sirupom ili sirupom od kukuruza.[10] Tradicionalno proizvodnja šećera od šećerne trske zahtijeva dva koraka. Prvi korak je u mlinovima za šećernu trsku gdje se dobiva šećer od svježe šećerne trske (ponekad se i bijeli da bi se dobio bijeli šećer za lokalnu upotrebu). Drugi korak se obavlja u rafinerijama (u Sjevernoj Americi, Evropi i Japanu), gdje se dobiva čisti bijeli šećer koji sadrži oko 99% saharoze. Noviji trend je da se uz mlinove obavlja i rafinacija šećera. Šećerane ili rafinerije šećera Šećerane ili rafinerije šećera dalje pročišćavaju sirovi šećer. Sirovi šećer se miješa s gustim sirupom i zatim centrifugira da bi se odvojio vanjski dio kristala šećera, koji je manje čist od unutarnjeg dijela. Zatim se preostali šećer otapa da bi se dobio sirup koji ima 60% krute tvari (težinski). Otopina šećera se dalje pročišćava dodavanjem kalcijevog hidroksida (vapneno mlijeko Ca(OH)2) i fosforne kiseline (H3PO4), koji zajedno dovode do izdvajanja kalcijevog fosfata. Čestice kalcijevog fosfata prihvaćaju još neke nečistoće, plutaju na vrhu spremnika gdje se mogu odstraniti. Osim fosfatacije postoji i drugi način (karbonatacija), vrlo sličan postupak koji koristi ugljikov dioksid CO2 i kalcijev hidroksid, koji stvara kalcijev karbonat za uklanjanje. Nakon filtriranja preostalih krutih čestica, čisti sirup se propušta kroz aktivni ugljen da bi izgubio bilo kakvu boju (ugljik upija preostale nečistoće koje bojaju sirup). Čistom sirupu se dalje povećava koncentracija da bi se iz prezasićene otopine u vakuumu izdvojio bijeli rafinirani šećer. Kristali šećera se izdvajaju od melase centrifugiranjem. Od preostalog šećera koji se nije izdvojio centrifugiranjem naknadno se dobiva smeđi šećer. Kada se iz melase ne može više izdvojiti šećer, dobiva se završna melasa koja ima od 20 do 30% saharoze, te 15 do 25% glukoze i saharoze. Bijeli rafinirani šećer se nakon toga suši, prvo u rotacionim sušilicama, a zatim se puše hladni zrak iznad njega nekoliko dana. Brazil je vodeći proizvodač šećerne trske u svijetu s berbom od 719,157.000 tona u 2010. Indija je drugi proizvodač s 277,750.000 tona, dok je Kina treća s 111,454.000 tona. Prosječni urod u 2010. je 70,7 tona po hektaru. Najproduktivniji proizvodači su u Peruu gdje je prosjek 125,5 tona po hektaru. Brazil je osim najveće svjetske proizvodnje šećera poznat i po tome da je najveći svjetski proizvodač bioetanola iz šećerne trske.

OXSILVER Opis proizvoda: Sinergijsko delovanje kiseonika i srebra je bezbednije od upotrebe alkohola, hemikalija ili aldehida i ne menja ukus i izgled tretiranih namirnica. Oxsilver brzo i snažno detoksikuje voće i povrće, sirovo meso, orašaste plodove kao i mesta na kojima mogu da se nađu patogeni. Na pamučni tupfer naprskajte Oxsilver i tretirajte lice ako imate pege, akne, bubuljice, ekceme, gljivice… Možete ga primeniti i kod ujeda insekata i krpelja. Oxsilver možete prsnuti u uho ili nos i sprečiti upalna stanja. Oxsilver je supstanca sastavljena od 3% vodonik peroksida (H2O2) i jonizovane srebrne vode u kovalentnoj vezi. Njegova sigurnost prilikom korišćenja svrstava ga u sam vrh prirodnih sredstava za borbu protiv patogena poput virusa, bakterija, gljivica, čak i priona. Većina beba odmah po rođenju počinje da koristi H2O2 jer majčino mleko i kolostrum sadrže H2O2. Nažalost, pre dve-tri decenije bacalo se to prvo, dragoceno mleko… Ovo je bilo nerazumno kada znamo da je jedna od njegovih funkcija aktiviranje i stimulacija imunog sistema. Postoje milioni ljudi koji bespotrebno pate jer ne znaju za blagodeti H2O2, ili su pogrešno informisani, ili im se nude proizvodi koji imaju brojne kontraindikacije. Vodonik peroksid se razlaže na vodu i kiseonik. Nema štetnih nusprodukata. Naravno, treba poštovati uputstva o koncentrciji, količini i načinu primene. Vodonik peroksida ima i u snegu, kišnici, ima ga pljuvačka, ima ga u svežem (nekuvanom ) voću i povrću. Hrana koju koristimo često je toliko kontaminirana da ne pomažu ni dugotrajna potapanja u vodi (dejstvo hlora), tretiranja alkoholom, aldehidima, tečnim deterdžentima ili sl. Nažalost, takvim tretiranjima može se znatno uticati na strukturu, ukus i bezbednost hrane. Kao da smo potpuno zaboravili da postoji sredstvo korišćeno još pre dva veka koje je bez premca u snazi dezinfekcije i što je još važnije: nije toksično, nije karcinogeno, nema nus produkata, poseduje dugotrajan efekat delovanja, razlaže se na vodu i kiseonik. Kod tretiranja hrane koja se daje pacijentima sa teškim bolestima naročito je važno da se predupredi eventualna pojava patogena jer bi razvoj takvih organizama i infekcije mogli značajno da uvećaju rizik po ozdravljenje i naškode opravku pacijenta. Brojnim analizama i ispitivanjima utvrđeno je da vodonik peroksid zajedno sa jonima srebra deluje sinergijski, ima bolje performanse i znatno veću brzinu delovanja na tretirane predmete ako su zajedno u rastvoru: i vodonik peroksid i joni srebra. Namirnice i predmeti često imaju na sebi biofilmove, tj.kolonije patogena. Ako se deluje samo srebrnom vodom teško se može načeti površina biofilma (iako je to sloj debljine u nanometrima). Tu se pokazuje snažna sinergija, vodonik peroksid rastopi biofilm i onda stupaju na scenu joni srebra. Znatno je skraćeno vreme dekontaminacije bez rizika da se stvore nepoželjni nusproizvodi. Srebro i vodonik peroksid zajedno imaju značajne germicidne performanse čak i u niskim koncentracijama i kao takvi ne predstavljaju nikakvu opasnost po zdravlje, po proceni EEZ, SZO, USEPA. Zeljasto povrće, voće, suvo voće, povrće Mi ne znamo kakvim je rukama neko dirao voće ili povrće pre nas. Ne znamo ni da li je neki glodar posećivao te proizvode. Voda ili deterdžent ne mogu detoksikovati biofilmove patogena. Proizvodi koje ne želimo termički da obrađujemo mogu tada biti rizični za upotrebu. Upotreba alkohola, hemikalija ili aldehida bi promenila ukus i izgled namirnica. Pečurke, suvo voće i orašasti plodovi naročito mogu biti kontaminirani raznim mikroorganizmima. Nakon pranja voća ili povrća isprskajte ih Oxsilverom i sačekajte par minuta pre ispiranja. Ako je izgubljena svežina povrća (npr: salate) operite je vodom, isprskajte Oxilverom i odložite pola sata u frižideru. Aktivni kiseonik će detoksikovati mikroorganizme ali će i vratiti svežinu salati. Meso sirovo, dimljeno, sušeno Ljubitelji mesa koji ne žele da rizikuju i unesu u organizam neke bakterije (npr: iz familije koka) mogu koristiti Oxsilver za tretiranje površine mesa za koju se sumnja da bi mogla biti kontaminirana. Poznato je da antibiotici ne mogu da unište oko 10% nekih patogena iz familije streptokoka, ni termička tretiranja ne mogu biti pouzdana za neke sojeve, ali dejstvo aktivnog kiseonika u sinergiji sa srebrom može da ih inaktivira za desetak minuta. Ukus takvih namirnica neće biti izmenjen nakon tretiranja. Naklijavanje semenki Ljubitelji zdrave hrane prilikom naklijavanja semenki vrše ispiranja semena po nekoliko puta. Svaki put valja naprskati u vodu Oxsilver. Na taj način ste ponudili semenkama kiseonik koji pospešuje rast klica ali ste u isto vreme uništili bakterije i gljivice koji mogu da štete isklijavanju. U vodu kojom prskate semenje takođe prsnite 1-2 puta Oxsilver, videćete razliku u brzini i kvalitetu klijanja. Tretiranje akni, staračkih pigmentnih fleka Prijatno će vas iznenaditi brzina kojom možete očistiti vaše lice ili telo. Na pamučni tufer naprskajte Oxsilver i brišite po željenoj regiji. Ako osetite peckanje budite strpljivi ili razredite Oxsilver destilovanom vodom. Nakon tretiranja nemojte odmah stavljati vaše omiljene kreme, sačekajte da se film osuši prirodnim isparenjem. Higijena ruku i tela Nakon pranja ruku ili tela, ako je potrebno dodatno bezbedno detoksikovanje, isprkajte ruke ili regiju tela Oxsilverom ili natopljenim tuferom prebrišite telo. Možete tretirati i ogrebotine koje nisu duboke. Isto važi i kod ujeda insekata, pčela i krpelja. Bradavice, ekcemi, gljivice na prstima nogu Oxsilver se pokazao kao vrlo efikasno sredstvo za ove pomenute probleme. Budite uporni, nakon tretiranja sačekajte da se rastvor prirodno osuši. Higijena u kuhinji Truleks, predmet koji veoma često koristimo u kuhinji već prvog dana može biti pun bakterija i virusa. Da bi ste uklonili patogene, dobro ga iscedite i isprskajte ga Oxsilverom. Truleks će početi da šumi, stvara mehuriće i razvija malo toplote. Kiseonik je uradio svoj zadatak uz pomoć srebra. Oxsilverom možete isprskati pribor za jelo, posuđe itd. Staklene posude i čaše će zablistati nakon tretiranja Oxsilverom. Higijena u kupatilu Wc daska je slična truleksu po rizicima od prisustva raznih mikroorganizama, samo što se na dasci nalaze u mikrofilmovima. Preventive radi, nije na odmet isprskati površinu Oxsilverom i prebrisati papirom. Delovanje Oxsilvera je snažno i sinergijsko sa srebrom. Posebno naglašavamo neophodnost primene aplikacije ako su u pitanju deca. Tretiranje klima uređaja Klima uređaj možete tretirati Oxsilverom kada je isključen iz struje. Njegova „pluća” mogu biti puna mikroorganizama i mogu biti vrlo neugodne situacije. Oxsilver se pokazao kao impresivan borac sa mnogo snažnijom penetracijom od konkurentskih sredstava na bazi hlora ili sličnih hemikalija. Dečije igračke Preporučeno je dekontaminirati čak i zapakovane dečije igračke, o raspakovanim da i ne govorimo. Imajte na umu da može doći do izmene boje ako neka igračka ima tkaninu. Tastature, unutrašnjost obuće i sl. takođe mogu biti legla biofilmova. Uklanjanje buđi Pojava buđi na zidovima i predmetima nije za pocenjivanje. Respiratorni organi ne mogu identifikovati niske koncentracije buđi, pojedine kolonije buđi nemaju miris pa smo često u nedoumici otkud alergije, otežano disanje i sl. Prednost Oxsilvera je što deluje brzo i temeljno bez maskiranja mirisima. Može se odmah nakon apliciranja provetriti i boraviti u prostoriji, bez kontraindikacija po respiratorne organe. Oksidativna terapija Kupke u koje ste sipali Oxilver imaju efekte hiperbarične komore a troškovi su znatno, znatno manji. Povećanju opšteg stanja zdravlja doprineće i srebro. Kiseonik može da okrepi organizam u svakom pogledu, i u psihičkom i u fizičkom a dobrobiti su odmah vidljive i primenjive. Preporučeno je da se koriste ovakve kupke kod najtežih bolesti gde je organizmu preko potreban kiseonik u većim koncentracijama od uobičajenih. Zdravlje i Oxsilver Naše telo sadrži prirodni vodonik peroksid, to je borac protiv infekcija i mora biti prisutan u našem imunom sistemu da bi pravilno funkcionisao. Bela krvna zrnca (leukociti) i njihova podgrupa neutrofili proizvode vodonik peroksid kao prvu liniju odbrane od toksina, parazita, virusa i gljiva. Lična nega usta i zuba Na četkicu sa pastom za zube, natopljenom u malo sode bikarbone prsnite malo Oxsilvera ili naknadno prsnite u usta prilikom pranja zuba. Pored obilne efikasne pene vaši zubi će biti beliji, flora u ustima će biti osvežena. Dezodorans Oxsilver Natopite pamučni tufer Oxsilverom i tretirajte pazuhe. Neprijatni miris znoja će nestati. Naočari i Oxsilver Naočari, prozori, vetrobranska stakla i sl. će biti lako očišćeni Oxsilverom. Inhalacija Oxsilvera Sipajte Oxsilver u čašu ili u posudu za radijator. Kiseonik će lagano isparavati. Na taj način možete znatno povećati koncentraciju kiseonika kod pacijenata koji su u sobi u zimskim uslovima. Kućni ljubimci i Oxsilver Leglo vašeg ljubimca može imati grinje. Svaka posteljina tretirana i ostavljena da se osuši može uništiti larve grinja i sličnih parazita. Isto važi i za tepihe. Postoji rizik promene boje, zato prvo probajte tretman na skrivenom mestu. Oxsilverom možete uništiti grinje i direktno na vašem kućnom ljubimcu. Oxsilver sadrži: Vodonik peroksid rastvor 3% PH.EUR.4 kvaliteta u koloidnom rastvoru srebra čistoće 99,99 % Oxsilver ne sadrži alkohole, mirise, hlor, aldehide, deterdžente, parabene itd. Oxsilver pripada najvišoj kategoriji ekoloških prirodnih supstanci 100% bio- razgradivih, bez štetnih nusprodukata. Upozorenja: Oxsilver čuvajte udaljeno od dece. Nemojte izlagati direktno sunčevoj svetlosti. Oxsilver gubi potencijal oko 10% godišnje jer se prirodno oslobađa kiseonik. IZJAVA O ODRICANJU ODGOVORNOSTI Svi tekstovi u ovoj publikaciji su neobavezujuće informacije namenjene isključivo informisanju i zdravstvenom prosvećivanju te nipošto ne zamenjuju lekarsku dijagnozu ili lečenje kod Vašeg licenciranog lekara. Iskreno se nadamo da informacije koje smo ovde izneli, doprinose vašem zdravlju, prosperitetu i blagostanju. Proizvodi koji su pomenuti u ovom tekstu nisu namenjeni za dijagnozu ili lečenje bilo koje bolesti ali su dokazano korisni za zdraviji i duži život.

БиографијаРођен је у Мостару, од оца Риста и мајке Маре, где је провео већину живота. Отац му је умро у раном детињству, па је живео у породици стрица Миха званог „Аџа“. Имао је два брата, Јефтана и Јакова, и једну сестру Персу, док му је друга сестра, Зорица, умрла још као беба. Пошто је живео у трговачкој породици, укућани нису имали довољно разумевања за његов таленат. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани, потом се вратио у Мостар.Из Трста се вратио у Мостар 1883. године и ту затекао „необично мртвило“, које је било последица „недавног угушеног херцеговачког устанка против Османског царства“, како пише о њему Владимир Ћоровић.[1] Био је „прво време прилично повучен“, водио књиге у очевој трговини и читао „листове и књиге до којих је могао у Мостару доћи“. Неколико година касније започео је свој књижевни и друштвени рад.Највећа дела стварао је крајем 19. и почетком 20. века. Узори су му били српски писци Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних је највише поштовао Хајнриха Хајнеа. У његовим песмама има емоционалног бола, родољубља, љубавне чежње и пркоса за национално и социјално угрожен српски народ.Године 1887, постао је сарадник „Голуба“, затим „Босанске виле“, „Нове Зете“, „Јавора“, „Отаџбине.“ Био је 1888. оснивач и председник Српског певачког друштва „Гусле“, које узима за програм неговање песме и развијање националне свести. Затим је изабран за првог потпредседника мостарског пододбора „Просвете“. Године 1896. када је покренута „Зора“ био је један од њених првих уредника.Алекса Шантић у друштву писаца око 1905. (Седе: Светозар Ћоровић, Симо Матавуљ, Алекса Шантић и Јанко Веселиновић. Други ред: Слободан Јовановић (лево) и Милорад Митровић (десно). Стоје: Миле Павловић Крпа, Атанасије Шола, Радоје Домановић, Светолик Јакшић, Љубо Оборина, Ристо Одавић и Јован Скерлић.)Године 1902, отишао је у Женеву, али је тамо једва „издржао три недеље; у наивној песми „Ја не могу овде“ он је простосрдачно завапио како не може да поднесе туђину“. 1907. Мостар га је изабрао „као једног од своја четири представника“ за прву скупштину Народне организације. 1908. је „почео да озбиљно поболевати, најпре од камена у бубрезима, а после, иза Светског рата, од тобопарализе.“ „За време анексионе кризе био је, са Светозаром Ћоровићем и Николом Кашиковићем, пребегао у Италију и ставио се на расположење српској влади, као што ће то поновити и 1912. године, на почетку Балканског рата“Купио је 1910. вилу у Борцима код Коњица, где је живео 1913. године када су га аустроугарске власти протерале из Мостара.[2]У току Првог светског рата затворен је као талац и „у два пута понављаној парници“ оптуживан због својих песама. По завршетку рата изабран је у Мостару за члана Српског одбора.За време његовог живота књижевна критика је истакла два „основна и јака“ осећања у његовој поезији. Прво осећање је „жарка љубав према своме народу“. Од почетка то осећање јавља се, углавном, у три вида: као понос јуначком прошлошћу, као протест против мучне садашњости и као вера у бољу будућност до које ће се доћи кроз борбу и победу која ће представљати васкрснулу прошлост.Протест против мучне садашњости, као један од видова у којима се изражава родољубиво осећање, налази се често у Шантићевим песмама. Једна од њих је указивање на тешку народну беду проузроковану непријатељским пљачкањем - као, на пример, у песми „О, класје моје“ из 1910. године:Сву муку твоју, напор црна робапојешће силни при гозби и пиру,а теби само, ко псу у синџиру,бациће мрве... О, срам и грдоба!Други исказ протеста је оптуживање „обешчашћеног и кукавног доба“. То оптуживање одмерено је према јуначкој прошлости и према захтевима будућности која је такође одређена јуначком прошлошћу. У том духу је, на пример, песма из 1908. године која почиње стихом „Обешчашћено и кукавно доба“.Шантић је доста писао и љубавну поезију, али она је код њега углавном сетна и одише чежњом. Таква је, на пример и песма Једна суза:И кобна мисо морит ме стаде:што моја ниси и што смирај данане носи мени звијезде, но јаде?Вај, вјетар хуји... а ја мислим на те,И све те гледам кроз сузу што лије,Гдје береш слатке, распукле гранате.[а]Алекса Шантић, српски песник.Током живота је објавио велики број песама, а од дела се издвајају: „Хасанагиница“, „На старим огњиштима“, „Анђелија“, „Немања“ и „Под маглом“. Најпознатије његове песме су: „Емина“ (1903), „Не вјеруј“ (1905), „Остајте овдје“ (1896), „Претпразничко вече“ (1910), „Што те нема?“ (1897), „Вече на шкољу“ (1904), „О класје моје“ (1910), „Моја отаџбина“ (1908), „Ми знамо судбу“ (1907), „Бока“ (1906), „Под крстом“ (1906), „Ковач“ (1905).Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914.Умро је од туберкулозе у Мостару 2. фебруарa 1924.По њему се назване школе у Бања Луци, Калуђерици, Гајдобри, Степановићеву и Равном Тополовцу.Српски културни покретЗаједно са Светозаром Ћоровићем и Јованом Дучићем, Шантић је био следбеник романтизма Војислава Илића и међу најзначајнијим вођама културног и националног покрета херцеговачких Срба.[3]Шантић и Ћоровић су намеравали да оснују часопис за српску децу под називом „Херцеговче“, не само за српску децу из Херцеговине, већ и за сву српску децу.[4]Шантић је био један од запажених чланова српског културног друштва Просвјета. Химну друштва написао је Шантић.[5]Шантић је председавао Српским певачким друштвом „Гусле“ основаним 1888. године.[6] У овом друштву Шантић је био не само председник, већ и главни певач хора, композитор и предавач.[7] Часопис за књижевност „Зора“ излазио је под покровитељством „Гусле“.[8] Шантић је постао главни уредник овог часописа „Зора“ (Зора; 1896–1901) у издању Српског културног друштва у Мостару, једног од најважнијих друштава која су се борила за очување српске културне аутономије и националних права.[9] „Зора“ је постала један од најбољих српских часописа о књижевности.[10] Часопис Зора окупио је српске интелектуалце који су тежили побољшању образовања српског становништва неопходног за постизање економског и политичког напретка.[11]Шантић је 1903. био међу оснивачима Српског гимнастичког друштва „Обилић“.[12]У том својству дошао је у фокус живота овог региона који је, својом културном и националном свешћу, тврдоглаво противио немачком Културтрагеру. У пролеће 1909. године, због босанске кризе изазване анексијом Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске, Шантић је морао да побегне у Италију заједно са Николом Кашиковићем и Ћоровићем.[13] Породица Шантић је 1910. године купила ладањску кућу у селу Борци, надомак Коњица, од аустроугарског барона Бенка који ју је саградио 1902. године.[14]Производ његове патриотске инспирације током балканских ратова 1912–1913 је књига „На старим огњиштима“ (1913). Шантић је припадао песницима који су написали читаве збирке песама славећи победе Војске Краљевине Србије током балканских ратова, укључујући `На обали Драча` , која велича ослобођење древног града који је некада био део српског Царства под краљем Милутином.[15] [16]Дана 3. фебруара 1914. Шантић је постао члан Српске краљевске академије (преседан савремене Српске академије наука и уметности). [17]Током Првог светског рата Аустријанци су га узели за таоца, али је преживео рат. Шантић се преселио из Мостара у Борце код Коњица 1914. године када је сумњиво градско српско становништво Мостара евакуисано из града.[18] Аустријски гувернер у Сарајеву забранио је 13. новембра 1914. Шантићеву збирку песама `Пјесме` објављену 1911.[19]Шантић је био плодан песник и писац. Написао је скоро 800 песама, седам позоришних представа и нешто прозе. Многи списи су били висококвалитетни и имали су за циљ да критикују установу или да заступају различита социјална и културна питања. На њега је снажно утицао Хајнрих Хајне, чија је дела преводио.[20] Његови пријатељи и вршњаци на пољу културе били су Светозар Ћоровић, Јован Дучић и Милан Ракић. Једна од његових сестара, Радојка (Перса) удала се за Светозара Ћоровића. Историчар књижевности и критичар Еуген Штампар веровао је да је Шантић припадао групи српских песника који су покушавали да привуку босанске муслимане ка српском национализму.[21]НаслеђеБиста у част Алекси Шантићу на Калемегдану.Биста Алекса Шантића у Мостару.Алекса Шантић је село у Србији названо по овом песнику. Сликан је и на конвертибилним маркама у Босни и Херцеговини.[22]1920. године Соколски савез у Мостару добио је име по Шантићу.[23] Скупштина општине Мостар 1969. године установила је Награду за књижевност „Алекса Шантић“ у част центинела његовог рођења.[24]Биста Алексе Шантића постављена је у парку Калемегдан у Београду, Србија.[25]Осамдесетих година прошлог века у његово сећање снимљен је филм под називом Мој брат Алекса.[26]ДелаИздато за време Шантићевог живота:Пјесме, Мостар, 1891Пјесме Алексе Р. Шантића. Књига I Мостар Штампарија Владимира М. Радовића. 1891.Пјесме, Мостар, 1895Пјесме Алексе Р. Шантића. Књига II Мостар. Штампарија Владимира М. Радовића. 1895.Пјесме, Мостар, 1901Издавачка књижарница и штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 1901.Под маглом. Слика из горње Херцеговине. Београд, 1907Штампа Демократска штампарија. 1907.Пјесме, Мостар, 1908Штампа Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 1908.Под маглом. Слика из горње Херцеговине. Мостар, 1908Штампа Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 1908. Мала библиотека, књига XXX, св. 150.Пјесме, Београд, 1911Штампарија Саве Раденковића и брата. 1911. Српска књижевна задруга. књ. 135.Хасанагиница, 1911Драмска слика у стиховима с пјевањем. Прештампано из Летописа Матице српске, бр. 277. Штампарија `Натошевић`. 1911.На старим огњиштима, Мостар, 1913.Пјесме. Мостар. Књижара Трифка Дудића. 1913.На старим огњиштима, Београд, 1914Пјесме. Друго попуњено издање. Београд. Коло српских сестара. 1914.Песме, Загреб, 1918 (Податак о години издавања према `Историји нове српске књижевности Јована Скерлића`)Песме. (Предговор написао Владимир Ћоровић). Загреб. `Књижевни југ`. (Без године, 1918), Хрватски штампарски заводХасанагиница, Београд — Сарајево 1919Драмска слика с певањем. Друго издање. Београд - Сарајево. И. Ђ. Ђурђевић. 1919. Мала библиотека, књ. 211.Поздрав Војводи Степи Степановићу, Мостар 1919Поезија, Т. Боградновић-ДудићВидов-дану, Мостар 1919Поезија, Т. Боградновић-Дудић, Хрватска тискара Т. П.На старим огњиштима, Сарајево, 1920Песме. Треће попуњено издање. Сарајево. Просвета. 1914. Радничка штампаријаПод маглом, Београд — Сарајево 1920Слика из горње Херцеговине. Београд - Сарајево. И. Ђ. Ђурђевић. 1920. Мала библиотека, књига 150.Песме, Београд 1924Издавачка књижарница Геце Кона. 1924.Преводилачки радовиЛирски интермецо, Мостар, 1897Пјесме Хајнриха Хајнеа. Превео Алекса Шантић. Мостар. Књижарница Пахер и Кисић 1897.Лиирски интермецо, Мостар, 1898Пјесме Хајнриха Хајнеа. Превео Алекса Шантић. Друго попуњено, поправљено и илустровано издање. Мостар. Издање књижарнице Пахер и Кисић 1898.Из њемачке лирике, Мостар, 1910Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. Мостар. 1910. Мала библиотека, књ. XXXVI, св. 178-185.Лирски интермецо, Београд - Сарајево 1919Превео Алекса Шантић. С предговором Марка Цара. Београд — Сарајево. И. Ђ. Ђурђевић. 1919. Мала библиотека, књ. 199.Песме роба, Сватоплук Чех, Сарајево 1919Препевао Алекса Шантић. Сарајево. Уредништво `Звона`. 1919.Виљем Тел. Београд, 1922Позоришна игра у 5 чинова. Јохан Христоф Фридрих фон Шилер. С немачког превео Алекса Шантић. Београд. 1922. Српска књижевна задруга, књ. 167.Из Хајнеове лирике, Мостар, 1923Књижарница Трифка Дудића. 1923.3/12

Branko Ćopić Bojovnici i bjegunci Tvrdi povezO autoruTvrdi povezBranko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2]U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata.Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže.Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4]Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944).Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5]1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem.Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima.Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH.Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama.Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja.Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8]Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9]Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10]Književni opusNjegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka.Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca.Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini.Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka.Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“.Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana.DelaGrob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom grobljuZbirke pripovedakaPod Grmečom (1938),Borci i bjegunci (1939),[12]Planinci (1940),Rosa na bajonetima (1946),Sveti magarac (1946),Surova škola (1948),Ljudi s repom (1949),Odabrane ratne pripovetke (1950),Izabrane humorističke priče (1952),Ljubav i smrt (1953),Dragi likovi (1953),Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955),Dječak prati zmaja (1956),Gorki med (1959),Bašta sljezove boje (1970);Vasilisa i monah (1975);Skiti jure zeca (1977);RomaniProlom (1952),Gluvi barut (1957),Ne tuguj bronzana stražo (1958)Osma ofanziva (1964),Delije na Bihaću (1975);Zbirke pesamaOgnjeno rađanje domovine (1944),Pjesme (1945),Ratnikovo proljeće (1947);KomedijeDoživljaji Vuka BubalaOdumiranje međedaDela za decuU svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetkePriče partizanke (1944), pripovetkePjesme pionirke (1945), pesmeBojna lira pionira (1945), pesmeDružina junaka (1945), pripovetkeBajka o sestri Koviljki (1946), prozaDoživljaji kuma Torbe (1946), pripovetkeVratolomne priče (1947), pripovetkeArmija odbrana tvoja (1947), pesmeSunčana republika (1948), pesmeRudar i mjesec (1948), pesmeJeževa kućica (1949), pesmaPriče ispod zmajevih krila (1950), pripovetkePijetao i mačka (1952), pripovetkeDoživljaji mačka Toše (1954), pripovetkeRaspjevani cvrčak (1955), pesmeLalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesmeOrlovi rano lete (1957), romanBosonogo djetinjstvo (1957), pripovetkePartizanske tužne bajke (1958), pripovetkeVečernje priče, (1958), priče u stihuDjeda Trišin mlin (1960), zbirka pesamaPriče zanesenog dječaka (1960), pripovetkeMagareće godine (1960), romanRibar i mačak (1960), pesmeSlavno vojevanje (1961), romanMjesec i njegova baka (1962), pesmeČarobna šuma (1962), pesmeBitka u Zlatnoj dolini (1963), romanKrava sa drvenom nogom (1963), pripovetkePriče za najmlađe (1963), pripovetkeŠarov u zemlji bajki (1964), pripovetkeMala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesmeGlava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetkeLijan vodi karavane (1975), pripovetke.Sabrana delaobjavljena u 12 knjiga 1960.objavljena u 14 knjiga 1978.Ekranizacije na filmu i TVIgrani filmoviŽivjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, ZagrebMajor Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, SarajevoNikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, ZagrebOrlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, BeogradHajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, ZagrebGluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, ZagrebVidi jošOŠ „Branko Ćopić“ Banja LukaNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u ČajničuNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u BroduDijapazon — Branko ĆopićOŠ „Branko Ćopić” (Prijedor)Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić)Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić”3/10

Branko Ćopić Ljubav i smrtTvrdi povezO autoruTvrdi povezBranko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2]U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata.Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže.Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4]Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944).Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5]1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem.Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima.Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH.Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama.Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja.Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8]Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9]Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10]Književni opusNjegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka.Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca.Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini.Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka.Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“.Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana.DelaGrob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom grobljuZbirke pripovedakaPod Grmečom (1938),Borci i bjegunci (1939),[12]Planinci (1940),Rosa na bajonetima (1946),Sveti magarac (1946),Surova škola (1948),Ljudi s repom (1949),Odabrane ratne pripovetke (1950),Izabrane humorističke priče (1952),Ljubav i smrt (1953),Dragi likovi (1953),Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955),Dječak prati zmaja (1956),Gorki med (1959),Bašta sljezove boje (1970);Vasilisa i monah (1975);Skiti jure zeca (1977);RomaniProlom (1952),Gluvi barut (1957),Ne tuguj bronzana stražo (1958)Osma ofanziva (1964),Delije na Bihaću (1975);Zbirke pesamaOgnjeno rađanje domovine (1944),Pjesme (1945),Ratnikovo proljeće (1947);KomedijeDoživljaji Vuka BubalaOdumiranje međedaDela za decuU svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetkePriče partizanke (1944), pripovetkePjesme pionirke (1945), pesmeBojna lira pionira (1945), pesmeDružina junaka (1945), pripovetkeBajka o sestri Koviljki (1946), prozaDoživljaji kuma Torbe (1946), pripovetkeVratolomne priče (1947), pripovetkeArmija odbrana tvoja (1947), pesmeSunčana republika (1948), pesmeRudar i mjesec (1948), pesmeJeževa kućica (1949), pesmaPriče ispod zmajevih krila (1950), pripovetkePijetao i mačka (1952), pripovetkeDoživljaji mačka Toše (1954), pripovetkeRaspjevani cvrčak (1955), pesmeLalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesmeOrlovi rano lete (1957), romanBosonogo djetinjstvo (1957), pripovetkePartizanske tužne bajke (1958), pripovetkeVečernje priče, (1958), priče u stihuDjeda Trišin mlin (1960), zbirka pesamaPriče zanesenog dječaka (1960), pripovetkeMagareće godine (1960), romanRibar i mačak (1960), pesmeSlavno vojevanje (1961), romanMjesec i njegova baka (1962), pesmeČarobna šuma (1962), pesmeBitka u Zlatnoj dolini (1963), romanKrava sa drvenom nogom (1963), pripovetkePriče za najmlađe (1963), pripovetkeŠarov u zemlji bajki (1964), pripovetkeMala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesmeGlava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetkeLijan vodi karavane (1975), pripovetke.Sabrana delaobjavljena u 12 knjiga 1960.objavljena u 14 knjiga 1978.Ekranizacije na filmu i TVIgrani filmoviŽivjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, ZagrebMajor Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, SarajevoNikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, ZagrebOrlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, BeogradHajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, ZagrebGluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, ZagrebVidi jošOŠ „Branko Ćopić“ Banja LukaNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u ČajničuNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u BroduDijapazon — Branko ĆopićOŠ „Branko Ćopić” (Prijedor)Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić)Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić”3/10

Branko Ćopić Pjesme / Pjesme pionirke Tvrdi povezO autoruTvrdi povezBranko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2]U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata.Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže.Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4]Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944).Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5]1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem.Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima.Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH.Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama.Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja.Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8]Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9]Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10]Književni opusNjegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka.Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca.Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini.Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka.Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“.Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana.DelaGrob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom grobljuZbirke pripovedakaPod Grmečom (1938),Borci i bjegunci (1939),[12]Planinci (1940),Rosa na bajonetima (1946),Sveti magarac (1946),Surova škola (1948),Ljudi s repom (1949),Odabrane ratne pripovetke (1950),Izabrane humorističke priče (1952),Ljubav i smrt (1953),Dragi likovi (1953),Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955),Dječak prati zmaja (1956),Gorki med (1959),Bašta sljezove boje (1970);Vasilisa i monah (1975);Skiti jure zeca (1977);RomaniProlom (1952),Gluvi barut (1957),Ne tuguj bronzana stražo (1958)Osma ofanziva (1964),Delije na Bihaću (1975);Zbirke pesamaOgnjeno rađanje domovine (1944),Pjesme (1945),Ratnikovo proljeće (1947);KomedijeDoživljaji Vuka BubalaOdumiranje međedaDela za decuU svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetkePriče partizanke (1944), pripovetkePjesme pionirke (1945), pesmeBojna lira pionira (1945), pesmeDružina junaka (1945), pripovetkeBajka o sestri Koviljki (1946), prozaDoživljaji kuma Torbe (1946), pripovetkeVratolomne priče (1947), pripovetkeArmija odbrana tvoja (1947), pesmeSunčana republika (1948), pesmeRudar i mjesec (1948), pesmeJeževa kućica (1949), pesmaPriče ispod zmajevih krila (1950), pripovetkePijetao i mačka (1952), pripovetkeDoživljaji mačka Toše (1954), pripovetkeRaspjevani cvrčak (1955), pesmeLalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesmeOrlovi rano lete (1957), romanBosonogo djetinjstvo (1957), pripovetkePartizanske tužne bajke (1958), pripovetkeVečernje priče, (1958), priče u stihuDjeda Trišin mlin (1960), zbirka pesamaPriče zanesenog dječaka (1960), pripovetkeMagareće godine (1960), romanRibar i mačak (1960), pesmeSlavno vojevanje (1961), romanMjesec i njegova baka (1962), pesmeČarobna šuma (1962), pesmeBitka u Zlatnoj dolini (1963), romanKrava sa drvenom nogom (1963), pripovetkePriče za najmlađe (1963), pripovetkeŠarov u zemlji bajki (1964), pripovetkeMala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesmeGlava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetkeLijan vodi karavane (1975), pripovetke.Sabrana delaobjavljena u 12 knjiga 1960.objavljena u 14 knjiga 1978.Ekranizacije na filmu i TVIgrani filmoviŽivjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, ZagrebMajor Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, SarajevoNikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, ZagrebOrlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, BeogradHajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, ZagrebGluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, ZagrebVidi jošOŠ „Branko Ćopić“ Banja LukaNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u ČajničuNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u BroduDijapazon — Branko ĆopićOŠ „Branko Ćopić” (Prijedor)Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić)Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić”3/10

Branko Ćopić ProlomTvrdi povezO autoruTvrdi povezBranko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2]U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata.Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže.Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4]Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944).Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5]1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem.Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima.Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH.Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama.Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja.Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8]Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9]Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10]Književni opusNjegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka.Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca.Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini.Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka.Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“.Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana.DelaGrob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom grobljuZbirke pripovedakaPod Grmečom (1938),Borci i bjegunci (1939),[12]Planinci (1940),Rosa na bajonetima (1946),Sveti magarac (1946),Surova škola (1948),Ljudi s repom (1949),Odabrane ratne pripovetke (1950),Izabrane humorističke priče (1952),Ljubav i smrt (1953),Dragi likovi (1953),Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955),Dječak prati zmaja (1956),Gorki med (1959),Bašta sljezove boje (1970);Vasilisa i monah (1975);Skiti jure zeca (1977);RomaniProlom (1952),Gluvi barut (1957),Ne tuguj bronzana stražo (1958)Osma ofanziva (1964),Delije na Bihaću (1975);Zbirke pesamaOgnjeno rađanje domovine (1944),Pjesme (1945),Ratnikovo proljeće (1947);KomedijeDoživljaji Vuka BubalaOdumiranje međedaDela za decuU svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetkePriče partizanke (1944), pripovetkePjesme pionirke (1945), pesmeBojna lira pionira (1945), pesmeDružina junaka (1945), pripovetkeBajka o sestri Koviljki (1946), prozaDoživljaji kuma Torbe (1946), pripovetkeVratolomne priče (1947), pripovetkeArmija odbrana tvoja (1947), pesmeSunčana republika (1948), pesmeRudar i mjesec (1948), pesmeJeževa kućica (1949), pesmaPriče ispod zmajevih krila (1950), pripovetkePijetao i mačka (1952), pripovetkeDoživljaji mačka Toše (1954), pripovetkeRaspjevani cvrčak (1955), pesmeLalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesmeOrlovi rano lete (1957), romanBosonogo djetinjstvo (1957), pripovetkePartizanske tužne bajke (1958), pripovetkeVečernje priče, (1958), priče u stihuDjeda Trišin mlin (1960), zbirka pesamaPriče zanesenog dječaka (1960), pripovetkeMagareće godine (1960), romanRibar i mačak (1960), pesmeSlavno vojevanje (1961), romanMjesec i njegova baka (1962), pesmeČarobna šuma (1962), pesmeBitka u Zlatnoj dolini (1963), romanKrava sa drvenom nogom (1963), pripovetkePriče za najmlađe (1963), pripovetkeŠarov u zemlji bajki (1964), pripovetkeMala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesmeGlava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetkeLijan vodi karavane (1975), pripovetke.Sabrana delaobjavljena u 12 knjiga 1960.objavljena u 14 knjiga 1978.Ekranizacije na filmu i TVIgrani filmoviŽivjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, ZagrebMajor Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, SarajevoNikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, ZagrebOrlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, BeogradHajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, ZagrebGluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, ZagrebVidi jošOŠ „Branko Ćopić“ Banja LukaNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u ČajničuNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u BroduDijapazon — Branko ĆopićOŠ „Branko Ćopić” (Prijedor)Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić)Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić”3/10

Branko Ćopić Ispod zmajevih krila Tvrdi povezO autoruTvrdi povezBranko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2]U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata.Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže.Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4]Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944).Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5]1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem.Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima.Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH.Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama.Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja.Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8]Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9]Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10]Književni opusNjegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka.Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca.Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini.Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka.Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“.Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana.DelaGrob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom grobljuZbirke pripovedakaPod Grmečom (1938),Borci i bjegunci (1939),[12]Planinci (1940),Rosa na bajonetima (1946),Sveti magarac (1946),Surova škola (1948),Ljudi s repom (1949),Odabrane ratne pripovetke (1950),Izabrane humorističke priče (1952),Ljubav i smrt (1953),Dragi likovi (1953),Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955),Dječak prati zmaja (1956),Gorki med (1959),Bašta sljezove boje (1970);Vasilisa i monah (1975);Skiti jure zeca (1977);RomaniProlom (1952),Gluvi barut (1957),Ne tuguj bronzana stražo (1958)Osma ofanziva (1964),Delije na Bihaću (1975);Zbirke pesamaOgnjeno rađanje domovine (1944),Pjesme (1945),Ratnikovo proljeće (1947);KomedijeDoživljaji Vuka BubalaOdumiranje međedaDela za decuU svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetkePriče partizanke (1944), pripovetkePjesme pionirke (1945), pesmeBojna lira pionira (1945), pesmeDružina junaka (1945), pripovetkeBajka o sestri Koviljki (1946), prozaDoživljaji kuma Torbe (1946), pripovetkeVratolomne priče (1947), pripovetkeArmija odbrana tvoja (1947), pesmeSunčana republika (1948), pesmeRudar i mjesec (1948), pesmeJeževa kućica (1949), pesmaPriče ispod zmajevih krila (1950), pripovetkePijetao i mačka (1952), pripovetkeDoživljaji mačka Toše (1954), pripovetkeRaspjevani cvrčak (1955), pesmeLalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesmeOrlovi rano lete (1957), romanBosonogo djetinjstvo (1957), pripovetkePartizanske tužne bajke (1958), pripovetkeVečernje priče, (1958), priče u stihuDjeda Trišin mlin (1960), zbirka pesamaPriče zanesenog dječaka (1960), pripovetkeMagareće godine (1960), romanRibar i mačak (1960), pesmeSlavno vojevanje (1961), romanMjesec i njegova baka (1962), pesmeČarobna šuma (1962), pesmeBitka u Zlatnoj dolini (1963), romanKrava sa drvenom nogom (1963), pripovetkePriče za najmlađe (1963), pripovetkeŠarov u zemlji bajki (1964), pripovetkeMala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesmeGlava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetkeLijan vodi karavane (1975), pripovetke.Sabrana delaobjavljena u 12 knjiga 1960.objavljena u 14 knjiga 1978.Ekranizacije na filmu i TVIgrani filmoviŽivjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, ZagrebMajor Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, SarajevoNikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, ZagrebOrlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, BeogradHajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, ZagrebGluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, ZagrebVidi jošOŠ „Branko Ćopić“ Banja LukaNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u ČajničuNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u BroduDijapazon — Branko ĆopićOŠ „Branko Ćopić” (Prijedor)Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić)Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić”3/10

Branko Ćopić Bosonog djetinjstvo Tvrdi povezO autoruTvrdi povezBranko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2]U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata.Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže.Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4]Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944).Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5]1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem.Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima.Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH.Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama.Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja.Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8]Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9]Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10]Književni opusNjegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka.Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca.Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini.Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka.Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“.Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana.DelaGrob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom grobljuZbirke pripovedakaPod Grmečom (1938),Borci i bjegunci (1939),[12]Planinci (1940),Rosa na bajonetima (1946),Sveti magarac (1946),Surova škola (1948),Ljudi s repom (1949),Odabrane ratne pripovetke (1950),Izabrane humorističke priče (1952),Ljubav i smrt (1953),Dragi likovi (1953),Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955),Dječak prati zmaja (1956),Gorki med (1959),Bašta sljezove boje (1970);Vasilisa i monah (1975);Skiti jure zeca (1977);RomaniProlom (1952),Gluvi barut (1957),Ne tuguj bronzana stražo (1958)Osma ofanziva (1964),Delije na Bihaću (1975);Zbirke pesamaOgnjeno rađanje domovine (1944),Pjesme (1945),Ratnikovo proljeće (1947);KomedijeDoživljaji Vuka BubalaOdumiranje međedaDela za decuU svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetkePriče partizanke (1944), pripovetkePjesme pionirke (1945), pesmeBojna lira pionira (1945), pesmeDružina junaka (1945), pripovetkeBajka o sestri Koviljki (1946), prozaDoživljaji kuma Torbe (1946), pripovetkeVratolomne priče (1947), pripovetkeArmija odbrana tvoja (1947), pesmeSunčana republika (1948), pesmeRudar i mjesec (1948), pesmeJeževa kućica (1949), pesmaPriče ispod zmajevih krila (1950), pripovetkePijetao i mačka (1952), pripovetkeDoživljaji mačka Toše (1954), pripovetkeRaspjevani cvrčak (1955), pesmeLalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesmeOrlovi rano lete (1957), romanBosonogo djetinjstvo (1957), pripovetkePartizanske tužne bajke (1958), pripovetkeVečernje priče, (1958), priče u stihuDjeda Trišin mlin (1960), zbirka pesamaPriče zanesenog dječaka (1960), pripovetkeMagareće godine (1960), romanRibar i mačak (1960), pesmeSlavno vojevanje (1961), romanMjesec i njegova baka (1962), pesmeČarobna šuma (1962), pesmeBitka u Zlatnoj dolini (1963), romanKrava sa drvenom nogom (1963), pripovetkePriče za najmlađe (1963), pripovetkeŠarov u zemlji bajki (1964), pripovetkeMala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesmeGlava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetkeLijan vodi karavane (1975), pripovetke.Sabrana delaobjavljena u 12 knjiga 1960.objavljena u 14 knjiga 1978.Ekranizacije na filmu i TVIgrani filmoviŽivjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, ZagrebMajor Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, SarajevoNikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, ZagrebOrlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, BeogradHajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, ZagrebGluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, ZagrebVidi jošOŠ „Branko Ćopić“ Banja LukaNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u ČajničuNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u BroduDijapazon — Branko ĆopićOŠ „Branko Ćopić” (Prijedor)Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić)Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić”3/10

Branko Ćopić Odumiranje međedaTvrdi povezBranko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2]U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata.Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže.Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4]Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944).Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5]1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem.Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima.Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH.Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama.Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja.Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8]Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9]Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10]Književni opusNjegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka.Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca.Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini.Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka.Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“.Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana.DelaGrob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom grobljuZbirke pripovedakaPod Grmečom (1938),Borci i bjegunci (1939),[12]Planinci (1940),Rosa na bajonetima (1946),Sveti magarac (1946),Surova škola (1948),Ljudi s repom (1949),Odabrane ratne pripovetke (1950),Izabrane humorističke priče (1952),Ljubav i smrt (1953),Dragi likovi (1953),Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955),Dječak prati zmaja (1956),Gorki med (1959),Bašta sljezove boje (1970);Vasilisa i monah (1975);Skiti jure zeca (1977);RomaniProlom (1952),Gluvi barut (1957),Ne tuguj bronzana stražo (1958)Osma ofanziva (1964),Delije na Bihaću (1975);Zbirke pesamaOgnjeno rađanje domovine (1944),Pjesme (1945),Ratnikovo proljeće (1947);KomedijeDoživljaji Vuka BubalaOdumiranje međedaDela za decuU svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetkePriče partizanke (1944), pripovetkePjesme pionirke (1945), pesmeBojna lira pionira (1945), pesmeDružina junaka (1945), pripovetkeBajka o sestri Koviljki (1946), prozaDoživljaji kuma Torbe (1946), pripovetkeVratolomne priče (1947), pripovetkeArmija odbrana tvoja (1947), pesmeSunčana republika (1948), pesmeRudar i mjesec (1948), pesmeJeževa kućica (1949), pesmaPriče ispod zmajevih krila (1950), pripovetkePijetao i mačka (1952), pripovetkeDoživljaji mačka Toše (1954), pripovetkeRaspjevani cvrčak (1955), pesmeLalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesmeOrlovi rano lete (1957), romanBosonogo djetinjstvo (1957), pripovetkePartizanske tužne bajke (1958), pripovetkeVečernje priče, (1958), priče u stihuDjeda Trišin mlin (1960), zbirka pesamaPriče zanesenog dječaka (1960), pripovetkeMagareće godine (1960), romanRibar i mačak (1960), pesmeSlavno vojevanje (1961), romanMjesec i njegova baka (1962), pesmeČarobna šuma (1962), pesmeBitka u Zlatnoj dolini (1963), romanKrava sa drvenom nogom (1963), pripovetkePriče za najmlađe (1963), pripovetkeŠarov u zemlji bajki (1964), pripovetkeMala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesmeGlava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetkeLijan vodi karavane (1975), pripovetke.Sabrana delaobjavljena u 12 knjiga 1960.objavljena u 14 knjiga 1978.Ekranizacije na filmu i TVIgrani filmoviŽivjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, ZagrebMajor Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, SarajevoNikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, ZagrebOrlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, BeogradHajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, ZagrebGluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, ZagrebVidi jošOŠ „Branko Ćopić“ Banja LukaNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u ČajničuNarodna biblioteka „Branko Ćopić“ u BroduDijapazon — Branko ĆopićOŠ „Branko Ćopić” (Prijedor)Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić)Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić”3/6

Kakaovac - Kakao Seme (Theobroma cacao) Cena je za pakovanje od 2 semena. Kao što vidite sa naših slika, naša sorta kakaa je veća od svih ostalih. Kakaovac (Theobroma cacao) tropsko je drvo iz roda Theobroma, koje pripada porodici slezova (Malvaceae). Autohtona je vrsta tropskih kišnih šuma Centralne i Južne Amerike i jedna od najkomercionalnijih tropskih biljaka. Od njegovih plodova dobija se kakao, glavni sastojak kod pravljenja čokolade. Binomijalnu nomenklaturu vrste odredio je Karl fon Line 1753. godine. Najsličnija vrsta kakaovcu je kupuasu (Theobroma grandiflorum) od koje se dobija купулате чоколада. Ime vrste predstavlja kombinaciju imena roda Theobroma (od grčkih reči θεός i βρῶμα u značenju „hrana bogova”) i lokalnog imena za ovu biljku (cacahuatl na navatlu i kakaw na klasičnom majanskom jeziku). Opis taksona List i cvet kakaovca − ilustracija iz knjige „Köhler’s Medizinal-Pflanzen” (1887) Kakaovac je srednje visoko tropsko drvo koje može da naraste do visine od 12 m, iako su mu prosečne visine između 4 i 8 m. Kao divlja biljka raste u tropskim šumama Centralne i Južne Amerike. Listovi kakaovca se razvijaju sa čvorova na granama i imaju spiralan raspored. Lisna ploča je izduženo-elipsasta, a sam list je kompaktan sa ravnim ivicama i perastom nervnom strukturom koju u proseku čini oko desetak parova lisnih nerava. Listovi su oštri i zimzeleni, dužine između 10 i 40 cm, i širine od 5 do 20 cm. Cvetovi su jako sitni i izbijaju direktno iz stabla i iz većih grana u vidu snopića (ta pojava se naziva kauliflorija). Prosečan prečnih cveta je svega 1 do 2 centimetra, a cvetna čašica je u nijansama ružičaste i bele boje. Formula cveta kakaovca je: {displaystyle mathrm {ast ;Ca_{(5)};Co_{5};A_{5+5^{St}};G_{({underline {5}})}} } Kakaovac je specifičan po tome što se oprašivanje cvetova vrši preko biljnih vaši iz roda Forcipomyia. Plod je ovalan i krupan (ima oblik izdužene dinje) dužine od 15 do 30 cm, širine 8−10 cm i težine u proseku oko pola kilograma. Plod dozreva za branje nakon 4 meseca, a kada je zreo boja egzokarpa varira od žute do narandžaste. Unutar svakog ploda se nalazi između 20 i 60 krupnih semenki bubrežastog oblika raspoređenih u nekoliko redova i okruženih beličastom pulpom. Svaka semenka sadrži značajne količine biljnih masti (u proseku između 40 i 50 %) od kojih se dobija kakao maslac, a glavni hemijski sastojak je teobromin, organsko jedinjenje koje je po svom hemijskom sastavu dosta slično kofeinu. Osušene i mlevene semenke nazivaju se kakao prahom i jedan su od najvažnijih sastojaka u konditorskoj industriji (kod dobijanja čokolade). U nekim zemljama bela pulpa se koristi za pripremanje sokova, želea, a neretko se njenom fermentacijom dobija alkoholno piće sa ukusom kakaa.[3][4] Pržene semenke kakaa Presek ploda Cvetovi kakaovca Otvoren cvet u krupnom planu Kakao kroz istoriju Majanska posuda za kakao iz IV veka pre nove ere Hijeroglif koji predstavlja kakao u drevnom majanskom jeziku Prema nekim hipotezama kakaovac vodi poreklo iz vlažnih tropskih područja današnjeg jugoistočnog Meksika odakle se širio ka jugu do Amazonije. Prema drugim naučnim saznanjima proces širenja kakaovca tekao je u obrnutom smeru. Najnovije analize bazirane na DNK istraživanjima kao autohtono područje kakaovca navode tromeđu Brazila, Kolumbije i Perua, odakle se zahvaljujući ljudima širio u ostala tropska područja Panamerike.[5][6][7] Tokom poslednjeg ledenog doba pre oko 21.000 godina kada je životni prostor za ovu vrstu znatno redukovan, na pomenutom području su se održali uslovi za opstanak ove vrste i stvorio se njen prirodni refugijum. Upotreba kakaa u ljudskoj ishrani stara je koliko i ljudska civilizacija na području Mezoamerike, a dokaz tome su brojni arheološki artefakti pronađeni na tom području, a koji datiraju na period između 1900. i 900. godine pre nove ere. Jedna od posuda pronađena na arheološkom lokalitetu na obalama zaliva Verakruz datira iz 1750. godine pre nove ere i vezuje se za olmečku civilizaciju, a na njoj je predstavljen način pripreme pića od kakaa.[8] Na pacifičkoj obali Čijapasa pronađeni su brojni arheološki dokazi koji upućuju na činjenicu da su i predolmečki narodi koristili kakao u ishrani (period od oko 1900. pre nove ere, civilizacija Mokaha).[8] Početna upotreba verovatno se odnosila na korištenje fermentisanih plodova i pravljenje određene vrste alkoholnog pića.[9] U drevnim tekstovima pronađeni su brojni recepti sa detaljnim uputstvima za upotrebu ove biljke u verske, medicinske i kulinarske svrhe. U brojnim receptima kakao se često kombinuje sa kukuruzom, paprikom, vanilom i medom, a samo piće je bilo dostupno isključivo pripadnicima elite. Direktni dokazi o upotrebi kakaa potiču zahvaljujući analizama organskih ostataka iz keramičkih posuda, a u kojima su pronađeni tragovi jedinjenja teobromina i kofeina. A kako je kakaovac jedina vrsta sa tog područja koja sadrži oba pomenuta alkaloida, nije bilo sumnje da su pronađene posude korištene za pripremanje i čuvanje plodova i napitaka od kakaa. Na jednoj od vaza pronađenih na lokalitetu Rio Azul na severoistoku Gvatemale dešifrovan je hijeroglifski zapis koji se odnosi upravo na ovu biljku. Neka istraživanja upućuju na to da su Asteci kakao mešali sa listovima duvana i pravili cigarete. Veruje se da se napitak od fermentisanog kakao u pretkolumbovskom periodu Amerike koristio uglavnom tokom ritualnih ceremonija, što znači da je kakao bio jako cenjen i vredan proizvod. Postoje dokazi da se koristio i kao sredstvo plaćanja. Tako su Asteci svake godine od okolnih naroda dobijali danak od, između ostalog, 980 tovara semenki kakaa (navt.xiquipil), a svaki tovar je sadržavao po tačno 8.000 semenki.[10] Za 80 do 100 kvaitetnih semenki kakaa mogao se kupiti nov ogrtač. Zanimljivo je da su se u Astečkom carstvu, vezano za kakao kao sredstvo plaćanja, pojavili i prvi falsifikatori koji su koji su zrna kakaa zamenjivali za slične plodove.[11] Kakao u mitologiji Drevne Maje su verovale da su planinski bogovi koji sljudima podarili kakao (na majanskom jeziku se izgovarao kao kakaw) zajedno sa ostalim jestivim plodovima. Prema majanskoj mitologiji, nakon što je boginja majka Šmukane stvorila ljude od kukuruza, velika pernata zmija podarila je Majama kakao.[12] U znak zahvalnosti bogovima Maje su svakog aprila organizovali ceremonije na kojima su prinosili žrtvene darove bogovima, posebno božanstvu Ek Čuah koje je bilo zaštitnik kakaa. I Asteci su kakao smatrali „božijim darom” i verovali su da ga je ljudima lično podario bog Kecalkoatl, a zvali su ga kakahuatl ili „gorka voda”. Plodovi kakaa redovno su se prinosili kao žrtva bogovima, često pomešani sa ljudskom krvlju, a sveštenici su ukrašvali svoje uši kakaom. Alkoholno piće od kakaa u ritualne svrhe pili su samo muškarci, pošto se verovalo da je taj napitak otrovan za žene i decu. Evropljani i kakao Radnici iz Indije na plantaži kakaa na Trinidadu 1903. Prvi Evropljani koji su došli u kontakt sa biljkom kakaovca bili su članovi četvrte ekspedicije Kristifora Kolumba koji su se 1502. iskrcali na maleno ostrvo Gvanaha blizu obale današnjeg Hondurasa, gde su primetili „bademe čudnog oblika”. Do prvih stvarnih saznanja o kakau, odnosno o čokoladi, Evropljani su došli 1519. godine kada je konkistadoru Ernanu Kortezu tokom njegovog susreta sa Montezumom II u Tenočtitlanu poslužen napitak koji se, u astečkom društvu smatrao dostojnim bogova. Kortez je tom prilikom zapazio kako su sluge sa strahopoštovanjem pripremale napitak koji se pio u ogromnim količinama. Evropljani su po povratku sa sobom zajedno sa ostalim biljkama poneli i semenke kakaa. Napitak od kakaa na španskom dvoru prvi put je pretstavljen 1544. godine kada je jedan dominikanski sveštenih prilikom susreta sa kraljem Filipom II. Za kratko vreme čokolada se raširila po celoj zapadnoj Evropi, a nakon dodavanja šećera u čokoladni napitak postaje jednim od omiljenih osvežavajućih pića. Ubrzo su počele da niču i prve plantaže kakaovca. Francuzi podižu plantaže na Karibima, a Španci u svojim kolonijama u Venecueli i na Filipinima. Španska reč kakao zvanično ulazi u naučnu nomenklaturu nakon što je švedski prirodnjak Karl Line 1753. godine objavio svoj taksonomski binomijalni sistem u kom je kakaovac označio imenom Theobroma cacao. Zanimljivo je da se tradicionalno piće pripremljeno od kakaa i kukuruza koje datira još iz pretkolumbovskog perioda, i danas pije na području Centralne Amerike gde je poznato kao tehate. Komercijalna proizvodnja 20 najvećih svetskih proizvođača kakaa (u tonama) № Država 2010.[14] 2013.[15] 01. Obala Slonovače 1.301.347 1.448.992 02. Gana 632.037 835.446 03. Indonezija 844.626 775.500 04. Nigerija 399.200 367.000 05. Kamerun 264.077 275.000 06. Brazil 235.389 256.186 07. Ekvador 132.100 128.446 08. Meksiko 61.000 82.000 09. Peru 46.613 71.175 10. Dominikanska Republika 58.334 68.021 11. Kolumbija 39.534 46.739 12. Papua Nova Gvineja 39.400 41.200 13. Venecuela 20.955 31.236 14. Uganda 15.000 20.000 15. Togo 101.500 15.000 16. Sijera Leone 19.700 14.850 17. Gvatemala 10.713 13.127 18. Indija 12.900 13.000 19. Haiti 10.379 10.000 20. Madagaskar 10.000 9.000 Svetska produkcija po godinama (u tonama) 1965. 1.229.000 1970. 1.543.000 1975. 1.562.000 1980. 1.671.000 1985. 2.014.000 1990. 2.532.000 1995. 2.991.000 2000. 3.372.000 2005. 3.942.000 2006. 4.310.000 2007. 3.883.000 2008. 4.228.000 2009. 4.142.000 2010. 4.231.000 Kakaovac najbolje uspeva u tropskim područjima sa dosta vlage i bez direktnog izlaganja jakom suncu, u područjima između 20° severne i južne geografske širine. Iako su njegovo autohtono stanište tropi Centralne i Južne Amerike, nakon Velikih geografskih otkrića njegov areal proširio se na tropska područja i na ostalim kontinentima. Tako se danas gotovo 70 % svetske produkcije dobija na području supsaharske Afrike, a najveći svetski proizvođači na tom kontinentu su Obala Slonovače (sa trećinom ukupne svetske produkcije), Gana, Nigerija, Kamerun i Togo, odnosno područja uz obale Gvinejskog zaliva. Van Afrike najveći svetski proizvođači su Indonezija, Brazil, Ekvador, Meksiko i Peru. Prema nekim statističkim podacima, pod kakaovcem je danas zasađeno područje površine oko 17.000.000 ari,[16] a ukupna svetska produkcija je sa 1,5 miliona tona tokom 1984. godine porasla na oko 4,3 miliona tona 2010. godine. Kakao se danas uzgaja uglavnom na manjim plantažama i većina prinosa dolazi upravo sa manjih seoskih imanja.[17] Kultivisana biljka počinje da rađa nakon 4 ili 5 godina, a iako odrasla biljka godišnje proizvede oko 6.000 cvetova, prosek plodova po biljci je tek oko dvadesetak. A oko 40 zrelih plodova (1.200 semenki) je potrebno da bi se dobio jedan kilogram kakao maslaca. Svaka biljka redovno plodonosi u narednih 30 do 80 godina, a maksimalan rod daje nakon 12. godine. U proseku u plodu se nalazi oko pedesetak semenki, a prosečna težina ploda je oko pola kilograma. Berba se odvija dva puta godišnje, prvi put po okončanju kišne sezone, a drugi put pre nego što počne nova kišna sezona. Kvalitetnijim se smatraju plodovi koji se beru po okončanju kišne sezone. Ubrani plodovi se usitne mačetama i ostave se da stoje na suncu narednih desetak dana. U tom periodu šećer koji se nalazi u pulpi koja omotava semenke počinje da fermentira i dostiže temperature do 50 °С. Fermentacijom semenke gube gorčinu i dobijaju svoju preoznatljivu braon boju. Nakon sušenja semenke gube i do 50 % svoje prvobitne mase. Osušeni plodovi se dalje isporučuju ka proizvođačima, a najveći svetski uvoznici osušenog kakaa su Sjedinjene Države, Holandija i Ujedinjeno Kraljevstvo. Kod industrijske proizvodnje najcenjenije su tri sorte kakaovca. Najskuplja je sorta Criollo koju su koristili još drevne Maje, a koja ima najintenzivniju aromu i najmanju gorčinu. Od ove vrste kakaa danas se proizvodi tek oko 10% svetske produkcije čokolade, i uglavnom su to luksuzne varijante ovog proizvoda. Najcenjenija vrsta kriolo kakaa dolazi iz Venecuele, iz priobalnog dela države Aragva (oko sela Čuao), a koji od 2010. ima zaštićeno geografsko poreklo pod etiketom „kako iz Čuaa” (šp. Cacao de Chuao). Najraširenija je sorta Forastero koja je jako otporna na bolesti, pa je samim tim i najjevtinija i od nje se proizvodi oko 80% čokoladnih proizvoda. Peostalih 10% otpada na hibrid sorti Criollo i Forastero poznat kao Trinitario. Biljka koja odlicno uspeva u saksijama u stanu ili zimskoj basti! Probajte, posejite i imajte u svom stanu nesto sto zaista nema svako... http://www.youtube.com/watch?v=UYmWcRAs058&feature=youtu.be Razmnožavanje: Semenom Predtretman: Seme prvo potopiti u toplu-mlaku vodu na 2-3 sata. Bitno je jako da ostaci ploda na semenu budu skroz uklonjeni. Takodje je od velike pomoci da se pazljivo ukolni koza semena, jer se na taj nacin ubrzava klijanje Stratifikacija: 0 Vreme Sejanja: Tokom cele godine Dubina Sejanja: Na jednoj strani semena je jedna manja krivina, seme sa tom ‚‘krivinom‘‘ okrenuti na dole prema substratu i do polovine utisnuti u supstrat. Vrsta Substrata: Substrat br.1 (moze biti pomesan sa peskom ili perlitom) Sejanje temperatura: +25 - +28°C Sejanje Lokacija: svetlo + držati stalno vlažno ne mokro Vreme Klijanja: zavisno od uslova 2-4 nedelje Zalivanje: redovno tokom vegetacije Copyright © 2012 Seeds Gallery - Saatgut Galerie - Galerija semena. All Rights Reserved.