Izdavački poduhvat kuće SEUIL, petotomno delo Istorija privatnog života (prvi tom: Od rimskog carstva do godine hiljadite; drugi tom: Od feudalne Evrope do renesanse; treći tom: Od renesanse do veka prosvećenosti; četvrti tom: Od Francuske revolucije do Prvog svetskog rata; peti tom: Od Prvog svetskog rata do naših dana), predstavlja događaj u savremenoj istoriografiji. Prvi put je učinjen napor da se tokom dvadeset vekova istorije čovečanstva prati privatni život. Studija o privatnom nije zamišljena samo kao kontrast zvaničnom i javnom; ona se ne može svesti ni na individualno, intimno ili tajno, već obuhvata i ujedinjuje kroz specifičan kadar posmatranja sve ove sfere življenja, pokrećući najrazličitije teme, poput studija o detinjstvu, životu porodice ili smrti. Kako sami autori Istorije privatnog života ističu, ova knjiga je jedna vrsta avanture, posebno za one za koje je istorija putovanje u drugo, neophodan putokaz da izađemo iz sebe samih, shvaćen kao još jedna od mogućnosti traganja za budučnošću. Polazeći od obala Sredozemlja u doba Rimskog carstva, ovo grandiozno istraživanje obuhvata istoriju Evrope i anglosaksonskog sveta sve do naših dana, posmatrajući unutrašnji svet muškaraca i žena, njihove misli, osećanja, njihova tela, stavove i navike, kodove prema kojima su se odnosili prema životu, njihove tragove i znakove, sastavljajući na taj način „privatne slike“. Najveća imena „nove istorije“, zajedno sa plejadom sjajnih mladih stručnjaka, kroz dva milenijuma istorije oslikali su ove kadrove „privatnog“, posmatrajući ih onako kako se pred nama pomaljaju iz prošlosti: ispisane na pergamentima, utisnute u kamenje, sačuvane kroz predmete svakodnevnog života, modu, snove, marginalne beleške na knjigama.

Izdavački poduhvat kuće SEUIL, petotomno delo Istorija privatnog života (prvi tom: Od rimskog carstva do godine hiljadite; drugi tom: Od feudalne Evrope do renesanse; treći tom: Od renesanse do veka prosvećenosti; četvrti tom: Od Francuske revolucije do Prvog svetskog rata; peti tom: Od Prvog svetskog rata do naših dana), predstavlja događaj u savremenoj istoriografiji. Prvi put je učinjen napor da se tokom dvadeset vekova istorije čovečanstva prati privatni život. Studija o privatnom nije zamišljena samo kao kontrast zvaničnom i javnom; ona se ne može svesti ni na individualno, intimno ili tajno, već obuhvata i ujedinjuje kroz specifičan kadar posmatranja sve ove sfere življenja, pokrećući najrazličitije teme, poput studija o detinjstvu, životu porodice ili smrti. Kako sami autori Istorije privatnog života ističu, ova knjiga je jedna vrsta avanture, posebno za one za koje je istorija putovanje u drugo, neophodan putokaz da izađemo iz sebe samih, shvaćen kao još jedna od mogućnosti traganja za budučnošću. Polazeći od obala Sredozemlja u doba Rimskog carstva, ovo grandiozno istraživanje obuhvata istoriju Evrope i anglosaksonskog sveta sve do naših dana, posmatrajući unutrašnji svet muškaraca i žena, njihove misli, osećanja, njihova tela, stavove i navike, kodove prema kojima su se odnosili prema životu, njihove tragove i znakove, sastavljajući na taj način „privatne slike“. Najveća imena „nove istorije“, zajedno sa plejadom sjajnih mladih stručnjaka, kroz dva milenijuma istorije oslikali su ove kadrove „privatnog“, posmatrajući ih onako kako se pred nama pomaljaju iz prošlosti: ispisane na pergamentima, utisnute u kamenje, sačuvane kroz predmete svakodnevnog života, modu, snove, marginalne beleške na knjigama.

U jedanaest država Balkana na početku druge decenije XXI veka živi preko 136.100.000 ljudi, koji se razlikuju po nacionalnim, kulturnim, jezičkim, religijskim i drugim odlikama – od tog broja pripadnici etničkih manjina su podeljeni unutar najmanje 141 etničke grupe. Taj broj je daleko veći jer ne uključuje etničke grupe u tri države Balkana gde je, prema podacima iz devedesetih godina prošlog veka, konstatovano postojanje najmanje 22 etničke grupe. Može se zaključiti da je broj etničkih grupa u jedanaest država Balkana najmanje 163.... Balkanske države i u njima prisutne manjinske zajednice su u periodu od skoro dva veka zajedno prošle dug „put“ različitih odnosa i promena, od nepriznavanja postojanja manjina, prinudne asimilacije, međusobnih oružanih sukoba, preseljenja i proterivanja pripadnika manjina, do prihvatanja obaveze priznavanja manjina, priznanja postojanja samo nekih manjina i izgradnje normativnog okvira za unapređenje položaja i prava većine ili svih manjinskih zajednica. Većina država na Balkanu načinila je pozitivne korake u svojoj manjinskoj politici (priznanju postojanja različitih manjinskih zajednica i unapređenju njihovog položaja i obima prava), posebno u zadnjoj deceniji. Taj pozitivan pristup prema manjinama ogleda se u usvajanju posebnih zakona koji se odnose na manjine, povećanju broja manjinskih zajednica koje su priznate od strane države, osnivanju posebnih tela koja predstavljaju nacionalne manjine i „bore se za njihova prava“, učešće predstavnika manjina u zakonodavnoj i izvršnoj vlasti država kao i na lokalnom nivou, zaključenju većeg broja međudržavnih ugovora o zaštiti pripadnika manjina, formiranju mešovitih međudržavnih komiteta (komisija) za pitanja manjina; osnivanju organizacija i udruženja manjina koje se finansiraju samostalno ili uz podršku države i dr. Ali, i pored svih pomenutih i drugih pozitivnih pomaka u manjinskoj politici i činjenice da je manjinsko pitanje početkom XXI veka u većini balkanskih država postalo činilac po kom se procenjuje demokratski karakter društva, još uvek postoje brojne nelogičnosti, dvostruki aršini, nespremnost da se pojedine manjine priznaju, nerazumevanje država prema potrebama različitih manjina, različite administrativne prepreke koje onemogućavaju ili otežavaju ostvarivanje prava pripadnika manjinskih zajednica, problem odgovarajuće – proporcionalne zastupljenosti pripadnika manjina u javnim službama, pravosuđu, informisanju, delovanje da se nivo postojećih prava pripadnika manjina u praksi ograniči pa čak i umanji, nedostatak volje da se primene sudske odluke od značaja za manjine, kako domaće tako i međunarodne, nespremnost da se dokumenta o manjinama usvoje ili da se usvojena dokumenta o manjinama (u potpunosti) primene i dr...... Dešavanja na Balkanu, i nastojanja balkanskih naroda da ostvare svoje državne i nacionalne ciljeve gotovo uvek su imala javnu ili prikrivenu podršku velikih sila koje su nastojale, koristeći pojedine države Balkana, da urede taj prostor i međudržavne granice po meri svojih interesa. Taj uticaj velikih sila na balkanska dešavanja ostao je neprekinut tokom dugog istorijskog perioda. Velike sile su nastajale i nestajale, ali njihovo „interesovanje“ za Balkan nije jenjavalo. Jedino su se menjali neposredni akteri...

Remek-delo jednog od najvećih japanskih pisaca XX veka i dan-danas je među pet najčitanijih japanskih romana svih vremena. Teško je proniknuti u najdublje tajne ljudske duše, u strahove i moćne kovitlace zastranjenosti. Neke od tih najmračnijih tajni ispričaće vam veliki japanski posleratni pisac Osamu Dazai u romanu Nečovek, kroz ispovest i stradanje protagoniste, Obu Jozoa. Šta je to što ljudsko biće dovodi do ambisa i neprestano ga privlači da pada i tone u svoj nepovrat i posrnuće? Koliko dugo mora da traje patnja da bi jedan čovek osetio svoje nepripadanje ovom svetu i, da li taj sunovrat može da se sagleda ili razume, neka su od pitanja koja nameće čitanje ovog romana. Iako je Dazai odrastao kao japanski aristokrata, već u njegovom detinjstvu koje je proveo bez majke, začeta je klica otuđenosti. Celim svojim bićem, razapet između tradicije kojom je zadojen, i emotivnošću posrnulog „Zapada” sa svojim iluzionističkim slobodama, koje su pisca toliko privlačile i bunile, isto kao i glavnog junaka, koji spas i nedostatak ostvarenosti neprestano traži u samouništenju. Jesu li to griže savesti zatalasane pijanstvom, povlađivanjem strastima, mentalnom dezorijentisanošću, kao i žudnjama za utrnulošću gde bol i patnja nestaju, na čitaocu je da pronikne sve nedorečenosti… Osamu Dazai (Šuđi Cušima) jedan je od najznačajnijih japanskih pripovedača i romansijera XX veka. Rodio se 1909, a u ponoć 13. juna 1948, teško bolestan od tuberkuloze, napisao je testament i bacio se u reku, zajedno s Tomie Jamazaki, s kojom se slučajno upoznao u kafani. Njihova beživotna tela pronađena su 19. juna, na piščev 39. rođendan. Pre toga je dvaput pokušao da izvrši samoubistvo udvoje. Potiče iz stare aristokratske porodice i kao student ušao je u komunistički pokret, u koji se brzo razočarao. Postao je narkoman, izdao je drugove i predao se policiji. Osećaj krivice počinjenih grehova postaće jedna od bitnih tema njegove književnosti. Njegova prva knjiga priča Pozne godine (1936), iz koje se ističe pripovetka „Sećanje“, nominovana je za uglednu nagradu Akutagave, posle čega je stekao ugled vesnika novog senzibiliteta. Sledi roman Učenica (1939), pa nekoliko kraćih novela: Novi Hamlet, Melose trči!, Cugaru (1940–44), i na kraju Dazajieva dva poslednja, ali najbolja dela: Sunce na zalasku (1947) i Nečovek (1948).

Dva velika francuska matematičara koji se nikada nisu sreli i njihova kratka, tek delimično sačuvana korespondencija koja je zauvek promenila svet! Matematika 17. veka koja uveliko oblikuje doba u kome živimo, ali i vreme koje je pred nama. Knjiga o verovatnoći – naizgled toliko složenoj i nepredvidivoj, a suštinski racionalnoj i matematički sasvim jasnoj. „Verovatnoća je takva. Svakodnevni problemi, svima jasni i zanimljivi, često u praksi veoma važni, ali začinjeni neizvesnošću koja zna da zavrti mozak i najgenijalnijim matematičarima. Jedan od njih, Devlin, stavlja čuveno pismo na početak puta koji vodi do Hajzenbergovog principa neodređenosti u kvantnoj mehanici i do čuvene Blek-Šouls jednačine kojom se određuju cene opcija na berzi. Popularnim jezikom Devlin nas, poput majstora krimi romana, vodi ovim putem. Knjiga neće ostaviti ravnodušnim ni profesionalne matematičare ni potpune matematičke laike. Možete je videti kao istorijski pregled nastanka jedne od najvažnijih naučnih teorija današnjice, ili kao popularni priručnik tipa „Verovatnoća za svakoga“.Zbog svoje velike primenjivosti, kako u svakodnevnom životu, tako i u svim naukama, verovatnoća je danas deo nastave matematike u najnižim razredima u većini država u svetu. Ali nije samo velika primena razlog učenja verovatnoće. Razvoj koncepta neizvesnosti i matematičkog pristupa procene šansi i rizika je prepoznat kao veoma važan za razvoj mišljenja. Prevod Devlinove knjige je ugledao svetlost dana baš u momentu kada ova matematička teorija i kod nas ulazi u škole na velika vrata. U tom smislu, ova knjiga može biti veoma korisna učiteljima i nastavnicima matematike, kako zbog lične motivacije, tako i kao pomoć da zajedno sa svojim đacima uplove u svet neizvesnosti, svet rizika i šansi, mogućeg i nemogućeg. ” (Izvod iz recenzije dr Ivana Anića)

Izdavački poduhvat kuće SEUIL, petotomno delo Istorija privatnog života (prvi tom: Od rimskog carstva do godine hiljadite; drugi tom: Od feudalne Evrope do renesanse; treći tom: Od renesanse do veka prosvećenosti; četvrti tom: Od Francuske revolucije do Prvog svetskog rata; peti tom: Od Prvog svetskog rata do naših dana), predstavlja događaj u savremenoj istoriografiji. Prvi put je učinjen napor da se tokom dvadeset vekova istorije čovečanstva prati privatni život. Studija o privatnom nije zamišljena samo kao kontrast zvaničnom i javnom; ona se ne može svesti ni na individualno, intimno ili tajno, već obuhvata i ujedinjuje kroz specifičan kadar posmatranja sve ove sfere življenja, pokrećući najrazličitije teme, poput studija o detinjstvu, životu porodice ili smrti. Polazeći od obala Sredozemlja u doba Rimskog carstva, ovo grandiozno istraživanje obuhvata istoriju Evrope i anglosaksonskog sveta sve do naših dana, posmatrajući unutrašnji svet muškaraca i žena, njihove misli, osećanja, njihova tela, stavove i navike, kodove prema kojima su se odnosili prema životu, njihove tragove i znakove, sastavljajući na taj način “privatne slike”. Najveća imena “nove istorije” zajedno sa plejadom sjajnih mladih stručnjaka, kroz dva milenijuma istorije oslikali su ove kadrove “privatnog”, posmatrajući ih onako kako se pred nama pomaljaju iz prošlosti: ispisane na pergamentima, utisnute u kamenje, sačuvane kroz predmete svakodnevnog života, modu, snove, marginalne beleške na knjigama. Podstaknuta prevodom višetomne Istorije privatnog života izdavačka kuća CLIO je odlučila da okupi tim naših najboljih stručnjaka – istoričara, etnologa, arheologa, istoričara umetnosti i književnosti – i da realizuje projekat istorije privatnog života na našim prostorima. Istorija “privatnog” u periodu od doseljavanja Slovena na Balkan sve do naših dana, tema je izložbe o istoriji privatnog života na tlu Srbije koja treba da bude realizovana kao istraživački projekat u saradnji sa Narodnim muzejom Srbije.

Kant je iz horizonta svoje kritičke filozofije tačno definisao estetsko kao racionalnost sui generis ali ga nije sasvim odvojio od naučne (scijentističke) racionalnosti. Na taj način, otvorio je i za današnju diskusiju aktualno pitanje tipa estetske racionalnosti i značaja estetskog iskustva uopšte. Ako u estetskom stavu čovek refleksivno stavlja u pokret svoje saznajne potencijale i ako estetski subjekt slobodno raspolaže svojim saznajnim snagama, to se on sledstveno oseća kao da je potvrđen u svom postojanju; štaviše, iz tog njegovog slobodnog ophođenja proističe prinos razvoju njegove subjektivnosti kao uslovu kritičkog držanja i racionalne prakse. Kant je istakao refleksivno „lebdenje“ estetskog iskustva kao specifičnost tog iskustva i time definitivno odredio estetsko iskustvo kao načelno otvoreno refleksivno zbivanje, o čemu na neobično aktualan način svedoči moderna i postmoderna umetnost. Imanuel Kant (22. 4. 1724. – 12. 2. 1804.) nemački filozof koji se smatra poslednjim velikim misliocem razdoblja Prosvjetiteljstva. Poznat je po filozofskoj doktrini koja se naziva transcendentalni idealizam. Poznat je i po svojim delima na polju etike, i po tome što je formulisao kategorički imperativ. On je imao veliki uticaj na romantičke i idealističke filozofe devetnaestog veka, i njegov rad je bio polazna tačka za Hegela. Zajedno sa Hegelom, Fihteom i Šelingom pripadao je klasičnom nemačkom idealizmu ili u njegovom ličnom slučaju transcendentalnom idealizmu. Kantova filozofija se može podeliti u dva perioda: „do kritički period“ i „kritički period“. U do-kritičkom periodu Kant se bavi materijalističkim tumačenjem sveta. Svoju teoriju o nastanku kosmosa izneo je u delu Opšta istorija prirode i teorija neba (Allgemeine Naturgeschichte und Theorie des Himmels, 1755). U ovom delu on je predvideo postojanje planete Uran, koja će 1881. godine biti i otkrivena. U kritičkom periodu on daje kritiku predhodne filozofije (filozofije svojih predhodnika) i potpuno prelazi na idealizam. U ovom periodu je napisao svoja najveća dela: Kritiku čistog uma, Kritiku praktičnog uma i Kritiku moći suđenja.

Detalji predmeta Stanje Polovno Kategorija DOMAĆI ROMAN Autor Sava Damjanov Izdavač AGORA Pismo Ćirilica Povez Tvrd Godina 2018 Format 14,5x20,5 Strana 135 "Nakon trideset pet godina od prvobitnog predstavljanja srpskoj kulturnoj javnosti, roman Istraživanje savršenstva prvi put u sasvim drugačijem formalnom izboru! Knjiga, u književnoj kritici ocenjena kao primer „eksperimentalne ekstremnosti“ i „formalno najpretendiozniji stvaralački pokušaj“ mlade srpske proze iz 80-ih godina prošlog veka, bila je otelotvorenje vizije autora o jednom „do bola onostranom romanu“ i stereografskim prostorima pisanja „Beskonačne knjige“. I upravo će ovaj roman još godinu dana pre izlaska Hazarskog rečnika, anticipirati dalje tokove u proučavanju književnog dela, naročito u kontekstu pojmova nelinearnog čitanja, ergodičke književnosti i hiperteksta. U izdanju koje se nalazi pred nama, ovoj „hermetičnoj paraboli alhemijskog traganja za istinom“ sada su pridodate priče koje možemo posmatrati kao odrednice još 1983. najavljivanog Rečnika istraživanja, nezavršenog formalističkog projekta, koji zajedno sa Istraživanjem savršenstva sada oblikuje jednu sasvim novu Mrežu čitanja i proširuje granice njegove recepcije. Ovaj prozni ciklus mogao bi se nazvati kosmičko-ontološkim rečnikom u odgonetanju „kriptograma sveta“, potvrđujući misao Pjera Valerijana da „govoriti hijeroglifski nije ništa drugo do otkrivati pravu prirodu stvari božanskih i stvari ljudskih“. Velika Različitost i iskonsko Jedinstvo „govora metamorfoza” u kojim ovaj Mag Reči postmodernistički haos pretvara u nestvarno čistu Harmoniju Jezika, kao „pledoaje težnje za pisanjem apsolutne knjige” (N. Šaponja), ujedinio je dva čudesna barokna toposa života – „Život kao San i Život kao Putovanje” (T. Rosić) a knjiga pred čitaocem otkriva jednu od svojih Suština – njen glavni junak ostaje Jezik, onaj neuhvatljivi Jezik kao zaumna majeutika, kojim se Damjanov, poput kosmičkog hazardera, smelo poigrava sa svetlošću svemira... u knjizi o Potrazi koja nikada nije završena, ni za čitaoca, ni za autora, ma iz koje Stvarnosti on dolazio..." (Snežana Savkić) Sava Damjanov rođen je u Novom Sadu 1956. godine. Pisao je prozu, književnoistorijske oglede i kritiku; uređivao nekoliko časopisa i edicija. Predaje na Filozofskom fakultetu u NovomSadu i kao gost-profesor predavao na niz fakulteta u inostranstvu. Priređivao za štampu dela srpskih pisaca 18, 19. i 20. veka. Autor je antologija stare srpske erotske književnosti i postmoderne fantastike, kao i više knjiga umetničke proze i naučnoknjiževnih studija, zbirki eseja i kritika. 2011–2012. objavio izabrane književnoistorijske i književnokritičke radove u pet tomova (Damjanov: srpska književnost iskosa 1–5); 2014. godine izašao mu iz štampe POSLEDNJI roman, Itika Jeropolitika@VUK.

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Тимченко, Николај, 1934-2004 = Timčenko, Nikolaj, 1934-2004 Наслов Психологија књижевне логорологије : руске и српске теме / Николај Тимченко ; приредила Драгана Бедов Врста грађе књига Језик српски Година 2014 Издавање и производња Лесковац : Задужбина "Николај Тимченко", 2014 (Ниш : Пунта) Физички опис 321 стр. : ауторова слика ; 21 cm Други аутори - особа Бедов, Драгана Збирка Дела Николаја Тимченка ; 12 ISBN 978-86-915177-1-7 (брош.) Напомене Ауторова слика на корицама Тираж 500 Стр. 295-298: О књизи / Д.[Драгана] Бедов О писцу: стр. 299-301 Стр. 303-314: Логорске теме Николаја Тимченка / Драгана Бедов Напомене и библиографске референце уз текст Регистар. Предметне одреднице Тимченко, Николај, 1934-2004 Српска књижевност – Мотиви – Логори – 20в Руска књижевност – Мотиви – Логори – 20в УДК 821.163.41.09"19" 821.161.1.09"19" tags: Varlam šalamov, arhipelag gulag - Aleksandar solženjicin, nadežda mandeljštam, ženi lebl, slavko ćuruvija, vlado dapčević, petrova rupa, goli otok, miroslav popović - udri bandu, dragoslav mihailović - Treće proleće Nikolaj Timčenko, bio je srpski književni kritičar, esejista, filozofski pisac i novinar. Pri leskovačkoj Narodnoj biblioteci formiran je Legat ,,Nikolaj Timčenko”. U delu „Bibliografija Nikolaja Timčenka”, koju je preredio Dejan Vukićević, obuhvaćen je 1.161 njegov rad i 62 teksta o njegovom stvaralaštvu. Nikolaj Timčenko (6. decembar 1934 ‒ 29. decembar 2004), rođen je i preminuo u Leskovcu. Diplomirao je na Grupi za jugoslovensku književnost Filozofskog fakulteta u Beogradu. Radni vek proveo je kao novinar i lektor lista „Naša reč” (Leskovac). Zbog angažovanja za slobodu stvaralaštva, nekoliko godina zabranjeno mu je da se potpisuje u lokalnim novinama. Bio je urednik leskovačkog časopisa za kulturu, književnost i umetnost „Naše stvaranje” u dva navrata (1961‒1968, 2002‒2004), a oglede i prikaze objavljivao je u svim značajnijim srpskim i jugoslovenskim listovima i časopisima. ‒ Nikolaja Timčenka smrt je susrela na ulici. Posle mitske, evo savremene, urbane priče o čovekovoj sudbini i njegovom neumitnom kraju. Sve se odigralo onako kako se odigralo, jer čovek svoju sudbinu ne može izbeći. Smrt, smrt, smrt – šta je to, uostalom? Antropolog i tumač književnih i umetničkih dela, Nikolaj Timčenko nastaviće da tamo, u njegovom carstvu, odgoneta čudo umiranja. Rodni Leskovac ne samo da mu se nije odužio, nego nije ni umeo da poštuje i vrednuje ono što mu je on dao i zaveštao ‒ rekao je u posmrtnom slovu Saša Hadži Tančić, rano preminuli jedan od najboljih leskovačkih književnika. Timčenko je objavio dela: „Fragmenti iz istorije Leskovačkog pozorišta I: 1896‒1941” (Leskovac 1967), „Pesnik i zavičaj ‒ Beleške o bivanju čoveka u literaturi” (Kruševac 1969), „Zapis o pesniku: O poeziji Vaska Pope” (Kruševac 1972), Fragmenti iz istorije Leskovačkog pozorišta II: 1970‒1980” (Leskovac 1981), „Narodni muzej u Leskovcu 1948‒1983”, (Leskovac 1983), a poshumno su, između ostalog, publikovane knjige iz njegove zaostavštine: „Francuske beleške”, „Književnost i dogma”, „Književna baština Leskovca”, „Misao, reč, sudbina”, „Antičke teme”, „Smisao pripovedanja” i druge. Prošle godine objavljena je njegova knjiga „Iskustva i iskušenja kritičke reči” i zbornika radova „Nikolaj Timčenko u svome i u novom dobu”, čime je simbolično zatvoren krug kojim je opisan petnaestogodišnji rad Zadužbine „Nikolaj Timčenko”.

Opis Nijedna zbirka ne može biti sasvim objektivna. Ipak, nastojao sam da u izbor pre svega uđu Dazaijeve najpoznatije pripovetke, one koje se prvo spomenu uz njegovo ime, kao što su Melose, trči!, Sećanja ili Sto pogleda na planinu Fuđi. Tome je pridodat poseban osvrt na kod nas dosad neprimećenu stranu njegovog pisanja koja teži fantaziji, alegoriji, romansi, poput Kore bambusa, Samuraja i sirene, ili Romaneske. Fantazijsko prati autobiografsko u Dazaijevom stvaralaštvu još od najranijih dana. Pripovetke stoga nisu deljene tematski, već hronološki, od najranije do najkasnije. Čitalac će, međutim, moći da uoči neraskidivu vezu između nekih (poput Romaneske i Starog Hajdelberga), ili „cikluse” koje vezuje sličnost u materijalu ili metodu; npr. „autobiografski” (Sećanja, Braća, Lepotani i cigarete…), zasnovan na starijem predanju (Melose, trči!, O časnom siromaštvu…), skice (Konj bez galopa, Proleće…), i slično. Ipak, ove podele su daleko od neprikosnovenih. Fantazija uvek vreba na obodu svakodnevnog života (Sto pogleda na planinu Fuđi); svakodnevna Dazaijeva ogorčenja progovaraju i u fantaziji (Romaneska). Povrh svega, individualno čitalačko iskustvo nadmašuje u jasnoći svaku udžbeničku podelu. Kao što i sam Dazai kaže u predgovoru, lepotu ne osećamo po tuđem uputstvu, nego sami, iznenada nabasamo na nju. Tvoja je sloboda da li ćeš u ovoj zbirci naći lepotu ili ne. Sveto pravo čitaoca. Osamu Dazai (Šuđi Cušima) jedan je od najznačajnijih japanskih pripovedača i romansijera XX veka. Rodio se 1909, a u ponoć 13. juna 1948, teško bolestan od tuberkuloze, napisao je testament i bacio se u reku, zajedno s Tomie Jamazaki, s kojom se slučajno upoznao u kafani. Njihova beživotna tela pronađena su 19. juna, na piščev 39. rođendan. Pre toga je dvaput pokušao da izvrši samoubistvo udvoje. Potiče iz stare aristokratske porodice i kao student ušao je u komunistički pokret, u koji se brzo razočarao. Postao je narkoman, izdao je drugove i predao se policiji. Osećaj krivice počinjenih grehova postaće jedna od bitnih tema njegove književnosti. Njegova prva knjiga priča Pozne godine (1936), iz koje se ističe pripovetka Sećanje, nominovana je za uglednu nagradu Akutagave, posle čega je stekao ugled vesnika novog senzibiliteta. Sledi roman Učenica (1939), pa nekoliko kraćih novela: Novi Hamlet, Melose trči!, Cugaru (1940–44), i na kraju Dazajieva dva poslednja, ali najbolja dela: Sunce na zalasku (1947) i Nečovek (1948).

Opis Napisana 1939. godine ali tek sada prvi put prevedena na srpski jezik, Učenica Osamua Dazaija – kratka novela koja je bila ispred svog vremena u kojoj je pripovedač učenica neodređenih godina – bila je veoma moderna i provokativna u to vreme. Nešto više od osamdeset godina kasnije, njeno prisustvo deluje sablasno; čini se kao da skoro ništa u ovoj knjizi nije zastarelo, a ponajmanje sama naratorka, koja je savršeno sačuvana negde na putu u adolescenciju. Iako je i dalje dovoljno mlada da se zabavlja besmislenim pesmicama i domišljatim sanjarenjima dok se peške vraća kući iz škole, dovoljno je stara da zna da se njeno detinjstvo brzo približava svom završetku. Žalosna sam što munjevitom brzinom odrastam i što ne mogu ništa da preduzmem u vezi sa tim, razmišlja ona. Radnja Učenice se u celosti odvija u toku jednog dana, i od samog trenutka kada naratorka ujutro prvi put otvori sanjive oči, očigledno je da će taj dan biti pun emocionalnih uspona i padova: Jutra mi deluju nametnuto. U njima se budi toliko tuge, da ne mogu da ih podnesem, žali se ona. Njena jutarnja premišljanja su naročito naklonjena sanjarenju i metafizici… Osamu Dazai (Šuđi Cušima) jedan je od najznačajnijih japanskih pripovedača i romansijera XX veka. Rodio se 1909, a u ponoć 13. juna 1948, teško bolestan od tuberkuloze, napisao je testament i bacio se u reku, zajedno s Tomie Jamazaki, s kojom se slučajno upoznao u kafani. Njihova beživotna tela pronađena su 19. juna, na piščev 39. rođendan. Pre toga je dvaput pokušao da izvrši samoubistvo udvoje. Potiče iz stare aristokratske porodice i kao student ušao je u komunistički pokret, u koji se brzo razočarao. Postao je narkoman, izdao je drugove i predao se policiji. Osećaj krivice počinjenih grehova postaće jedna od bitnih tema njegove književnosti. Njegova prva knjiga priča Pozne godine (1936), iz koje se ističe pripovetka Sećanje, nominovana je za uglednu nagradu Akutagave, posle čega je stekao ugled vesnika novog senzibiliteta. Sledi roman Učenica (1939), pa nekoliko kraćih novela: Novi Hamlet, Melose trči!, Cugaru (1940–44), i na kraju Dazajieva dva poslednja, ali najbolja dela: Sunce na zalasku (1947) i Nečovek (1948).

U knjizi se nalaze i tri kraće pripovetke Listovi trešnje i tajanstvena frula, Priča snežne večeri i Osan. Napisana 1939. godine ali tek sada prvi put prevedena na srpski jezik, Učenica Osamua Dazaija – kratka novela koja je bila ispred svog vremena u kojoj je pripovedač učenica neodređenih godina – bila je veoma moderna i provokativna u to vreme. Nešto više od osamdeset godina kasnije, njeno prisustvo deluje sablasno; čini se kao da skoro ništa u ovoj knjizi nije zastarelo, a ponajmanje sama naratorka, koja je savršeno sačuvana negde na putu u adolescenciju. Iako je i dalje dovoljno mlada da se zabavlja besmislenim pesmicama i domišljatim sanjarenjima dok se peške vraća kući iz škole, dovoljno je stara da zna da se njeno detinjstvo brzo približava svom završetku. „Žalosna sam što munjevitom brzinom odrastam i što ne mogu ništa da preduzmem u vezi sa tim”, razmišlja ona. Radnja Učenice se u celosti odvija u toku jednog dana, i od samog trenutka kada naratorka ujutro prvi put otvori sanjive oči, očigledno je da će taj dan biti pun emocionalnih uspona i padova: „Jutra mi deluju nametnuto. U njima se budi toliko tuge, da ne mogu da ih podnesem”, žali se ona. Njena jutarnja premišljanja su naročito naklonjena sanjarenju i metafizici… Osamu Dazai (Šuđi Cušima) jedan je od najznačajnijih japanskih pripovedača i romansijera XX veka. Rodio se 1909, a u ponoć 13. juna 1948, teško bolestan od tuberkuloze, napisao je testament i bacio se u reku, zajedno s Tomie Jamazaki, s kojom se slučajno upoznao u kafani. Njihova beživotna tela pronađena su 19. juna, na piščev 39. rođendan. Pre toga je dvaput pokušao da izvrši samoubistvo udvoje. Potiče iz stare aristokratske porodice i kao student ušao je u komunistički pokret, u koji se brzo razočarao. Postao je narkoman, izdao je drugove i predao se policiji. Osećaj krivice počinjenih grehova postaće jedna od bitnih tema njegove književnosti. Njegova prva knjiga priča Pozne godine (1936), iz koje se ističe pripovetka „Sećanje“, nominovana je za uglednu nagradu Akutagave, posle čega je stekao ugled vesnika novog senzibiliteta. Sledi roman Učenica (1939), pa nekoliko kraćih novela: Novi Hamlet, Melose trči!, Cugaru (1940–44), i na kraju Dazajieva dva poslednja, ali najbolja dela: Sunce na zalasku (1947) i Nečovek (1948).

Nijedna zbirka ne može biti sasvim objektivna. Ipak, nastojao sam da u izbor pre svega uđu Dazaijeve najpoznatije pripovetke, one koje se prvo spomenu uz njegovo ime, kao što su Melose, trči!, Sećanja ili Sto pogleda na planinu Fuđi. Tome je pridodat poseban osvrt na kod nas dosad neprimećenu stranu njegovog pisanja koja teži fantaziji, alegoriji, romansi, poput Kore bambusa, Samuraja i sirene, ili Romaneske. Fantazijsko prati autobiografsko u Dazaijevom stvaralaštvu još od najranijih dana. Pripovetke stoga nisu deljene tematski, već hronološki, od najranije do najkasnije. Čitalac će, međutim, moći da uoči neraskidivu vezu između nekih (poput Romaneske i Starog Hajdelberga), ili „cikluse” koje vezuje sličnost u materijalu ili metodu; npr. „autobiografski” (Sećanja, Braća, Lepotani i cigarete…), zasnovan na starijem predanju (Melose, trči!, O časnom siromaštvu…), skice (Konj bez galopa, Proleće…), i slično. Ipak, ove podele su daleko od neprikosnovenih. Fantazija uvek vreba na obodu svakodnevnog života (Sto pogleda na planinu Fuđi); svakodnevna Dazaijeva ogorčenja progovaraju i u fantaziji (Romaneska). Povrh svega, individualno čitalačko iskustvo nadmašuje u jasnoći svaku udžbeničku podelu. Kao što i sam Dazai kaže u predgovoru, lepotu ne osećamo po tuđem uputstvu, nego sami, iznenada nabasamo na nju. Tvoja je sloboda da li ćeš u ovoj zbirci naći lepotu ili ne. Sveto pravo čitaoca. Mateja Matić Osamu Dazai (Šuđi Cušima) jedan je od najznačajnijih japanskih pripovedača i romansijera XX veka. Rodio se 1909, a u ponoć 13. juna 1948, teško bolestan od tuberkuloze, napisao je testament i bacio se u reku, zajedno s Tomie Jamazaki, s kojom se slučajno upoznao u kafani. Njihova beživotna tela pronađena su 19. juna, na piščev 39. rođendan. Pre toga je dvaput pokušao da izvrši samoubistvo udvoje. Potiče iz stare aristokratske porodice i kao student ušao je u komunistički pokret, u koji se brzo razočarao. Postao je narkoman, izdao je drugove i predao se policiji. Osećaj krivice počinjenih grehova postaće jedna od bitnih tema njegove književnosti. Njegova prva knjiga priča Pozne godine (1936), iz koje se ističe pripovetka „Sećanje“, nominovana je za uglednu nagradu Akutagave, posle čega je stekao ugled vesnika novog senzibiliteta. Sledi roman Učenica (1939), pa nekoliko kraćih novela: Novi Hamlet, Melose trči!, Cugaru (1940–44), i na kraju Dazajieva dva poslednja, ali najbolja dela: Sunce na zalasku (1947) i Nečovek (1948).

Rekli su o velikoj pesnikinji njene sestričine i sestrići: Bila je i ostaje nesvakidašnja, neobična, čak pomalo tajanstvene jednostavnosti. Koliko god često bili uz nju, iznova i iznova je zbunjivala prividnom provalijom između života običnog ljudskog stvora i neumornog tvorca pesama i knjiga. Nije, prosto rečeno, davala povoda da je doživljavamo kao slavnu ličnost; bila nam je, i kad smo stasali do zrelog doba i dalje, naša i samo naša Tetka. Večito je pitanje šta nadahnjuje velike umetnike i daruje ih energijom zanosa stvaralaštva. Mislimo da je njena poezija imala dva izvora, primordijalne snage prvih sećanja ljudske vrste. Prvi je ljubav, najstarija emocija, rođena i pre onog drugog – uzdizanja do svesti šta nas okružuje i oblikuje i jeste srce života, priroda. Ljubav i priroda su izvori života i radosti ljudske i to je bilo vrelo Tetkine poezije. Bila je više od raspevane poetese, suštinski filosof pesme i filosof pesništva. Prošlo je 120 godina od rođenja u Rabrovici i više od stoleća kako je ispevala prve stihove u mitskoj Brankovini. Već četvrt veka ne teče reka njenih stihova. Vreme leti, pesme ostaju postaju narodno blago, a tako je i sa porodičnim sećanjima. Nije bila majka, ali majčinski joj je osmeh i briga uvek lebdeo nad sestričinama, snahama i njihovom dečurlijom, pitajući, uvek, da li vas muževi vole i da li je ljubav istinska. So njenog života i poezije – ljubav. Osećaj zahvalnosti za jedno nesvakidašnje detinjstvo izrodio je zamisao o izdanju pesama po izboru članova porodice. Poduhvat zajednički, a istovremeno i lični. Birali smo stihove iz srca, ne mereći ih metrom nauke o književnosti. Jedino merilo bila je ljubav prema Tetki, prema zajedno proživljenim decenijama. Na početku zbirke grupisane su nama najdraže pesme, a potom smo izdvojili one koje su, po našem mišljenju, obeležile svaki stvaralački period. Na kraju, u pitanju je više od lirskog prisećanja – ova zbirka je ispunjavanje misije. Tetki je od svih priznanja i nagrada bilo draže da joj stihovi stignu do čitalaca i njihovih srca. Verujemo da će i ova zbirka biti poslanica radosti, ljubavi, životu i prirodi, onome što je bila i živela, pevajući, Desanka Maksimović.

Opis Teško je proniknuti u najdublje tajne ljudske duše, u strahove i moćne kovitlace zastranjenosti. Neke od tih najmračnijih tajni ispričaće vam veliki japanski posleratni pisac Osamu Dazai u romanu Nečovek, kroz ispovest i stradanje protagoniste, Obu Jozoa. Šta je to što ljudsko biće dovodi do ambisa i neprestano ga privlači da pada i tone u svoj nepovrat i posrnuće? Koliko dugo mora da traje patnja da bi jedan čovek osetio svoje nepripadanje ovom svetu i, da li taj sunovrat može da se sagleda ili razume, neka su od pitanja koja nameće čitanje ovog romana. Iako je Dazai odrastao kao japanski aristokrata, već u njegovom detinjstvu koje je proveo bez majke, začeta je klica otuđenosti. Celim svojim bićem, razapet između tradicije kojom je zadojen, i emotivnošću posrnulog „Zapada” sa svojim iluzionističkim slobodama, koje su pisca toliko privlačile i bunile, isto kao i glavnog junaka, koji spas i nedostatak ostvarenosti neprestano traži u samouništenju. Jesu li to griže savesti zatalasane pijanstvom, povlađivanjem strastima, mentalnom dezorijentisanošću, kao i žudnjama za utrnulošću gde bol i patnja nestaju, na čitaocu je da pronikne sve nedorečenosti… Tatjana Simonović Osamu Dazai (Šuđi Cušima) jedan je od najznačajnijih japanskih pripovedača i romansijera XX veka. Rodio se 1909, a u ponoć 13. juna 1948, teško bolestan od tuberkuloze, napisao je testament i bacio se u reku, zajedno s Tomie Jamazaki, s kojom se slučajno upoznao u kafani. Njihova beživotna tela pronađena su 19. juna, na piščev 39. rođendan. Pre toga je dvaput pokušao da izvrši samoubistvo udvoje. Potiče iz stare aristokratske porodice i kao student ušao je u komunistički pokret, u koji se brzo razočarao. Postao je narkoman, izdao je drugove i predao se policiji. Osećaj krivice počinjenih grehova postaće jedna od bitnih tema njegove književnosti. Njegova prva knjiga priča Pozne godine (1936), iz koje se ističe pripovetka Sećanje, nominovana je za uglednu nagradu Akutagave, posle čega je stekao ugled vesnika novog senzibiliteta. Sledi roman Učenica (1939), pa nekoliko kraćih novela: Novi Hamlet, Melose trči!, Cugaru (1940–44), i na kraju Dazajieva dva poslednja, ali najbolja dela: Sunce na zalasku (1947) i Nečovek (1948).

Prošlost Kosova i Metohije obeležena je krupnim istorijskim događajima, značajnim duhovnim i kulturnim sadržajima, velikim nacionalnim, religioznim i ideološkim previranjima. Sve to obuhvatiti, zahtevan je i težak posao, posebno stoga što je ova važna tema iz istorije Srbije, dugo bila zanemarivana. Među stručnjacima za Kosovu i Metohiju Dušan T. Bataković je svakako naš najpozvaniji stručnjak, autor više zapaženih knjiga o prošlosti pokrajine, objavljivanih i često citiranih i na stranim jezicima (francuskom, engleskom, nemačkom, rumunskom). Podlogu za njegove pouzdane, na izvornoj građi zasnovane sudove o prošlosti Kosmeta čini zbirka studija, osvežena i dopunjena novim prilozima, sakupljenih u knjizi pod naslovom Kosovo i Metohija u srpskoj istoriji. Uzeti zajedno, ovi članci su pouzdan vodič kroz modernu i savremenu istoriju Kosova i Metohije, obrađujući, sintetički ili tematski glavne tokove srpsko-arbašakih odnosa kroz vekove. Posebnu vrednost ima uvodna studija: Kosovo i Metohija. Pogled u prošlost zavetne zemlje, gde se u jasnim celinama obrađuju dominantni istorijski procesi od srednjega veka do današnjih dana, od uspona u srednjem veku, kada Kosovo i Metohija postaju središte političkog, kulturnog i duhovnog života srednjovekovne Srbije, preko osmanskog razdoblja kada, pod štitom islama, počinje postepeno naseljavanje Arbanasa (srpsko istorijsko ime za Albance) sa posnih albanskih visoravni u plodne kotline Metohije, a potom i Kosova, pa sve do turbulentnih konflikata, nacionalnih i ideoloških, u tek isteklom prethodnom veku. Bataković posebnu pažnju poklanja razdoblju u kojem su Arbanasi, voljom Osmanlija, preuzeli dominantnu političku ulogu na prostoru današnje pokrajine, istiskujući, na jedan sistematičan način, a uz blagoslov Visoke Porte u Carigradu, domorodačko srpsko stanovništvo, putem progona i terora koji posebno uzima maha od vremena stvaranje Albanske (Prizrenske) lige 1878. godine. Samo u periodu od 1880. do 1900, sa prostora Kosova i Metohije bilo je prognano oko 60.000 Srba, a do Prvog balkanskog rata, čak njih 150.000 sa šireg prostora Stare Srbije. U tim demografskim procesima, Bataković vidi jedan od glavnih uzroka kasnijih krupnih verskih i nacionalnih sukoba između ova dva naroda, koji ni do danas nisu prevladani. Posebnu vrednost Batakovićeve studije čini minuciozna analiza srpsko-arbanaških odnosa tokom balkanskih i Prvog svetskog rata, kada je, uz teško breme sukoba iz prošlosti, ipak bilo ozbiljnih pokušaja da se odnosi između Srba i Arbanasa, a posebno posle stvaranja Albanije u novembru 1912, urede na novim osnovama, bez dominantnog učešća izbeglih arbanaških pravaka iz Metohije i sa Kosova, Ise Boljetinca, Hasana Prištine i Bajrama Curija, koji su Albaniju koristili kao bazu za stalno ugrožavanje teritorijalne celovitosti Srbije, a zatim i Kraljevine SHS. Pokušaje saradnje, delimično uspešne, pre svega sa Esad-pašom Toptanijem i njegovim rođakom Ahmed-begom Zoguom (budućim kraljem Albanije), Bataković je pažljivo analizirao, pokazujući da je splet širih balkanskih i evropskih odnosa, posebno rivalstvo velikih sila, značajno uticalo da se jednom uspostavljena saradnja ne realizuje u nove kvalitetne odnose između dva naroda, oslonjene na međubalkansku saradnju. Autor je znalački pokazao, kako je neprevaziđeni nacionalni sukob, stalno potpirivan sa strane, onemogućio da Srbi i Albanci, ni u međuratnom periodu, ne nađu trajnije osnove za međusobnu saradnju, nego da i dalje, uz neprestane strane podsticaje, tonu u spiralu uzajamnih sukoba, pre svega oko Kosova i Metohije. Kosovo i Metohija u srpsko-arbanaškim odnosima je knjiga koju treba da pročitaju svi koji se, zabrinuti za budućnost pokrajine, interesuje za moguće načine rešavanja današnje kosovske krize, ozbiljnim uvidom u njene dalje i bliže istorijske korene. Knjiga se odlikuje kvalitetnom istorijskom studijom, a grafički je bogato opremljena.

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Horvat, Josip Наслов Ante Starčević : kulturno-povijesna slika / Josip Horvat Врста грађе књига Језик хрватски Година 1990 Издање [Pretisak izd. Antuna Velzeka iz 1940] Издавање и производња Zagreb : Nakladni zavod Matice hrvatske, 1990 Физички опис 388 str., [8] str. sa tablama : ilustr. ; 24 cm Збирка Hrvatske povijesnice ISBN 86-401-0046-2 Напомене Bibliografija: str. [391-393] Предметне одреднице Старчевић, Анте, 1823-1896 УДК 32:929 Старчевић Анте Старчевић С Википедије, слободне енциклопедије Пређи на навигацијуПређи на претрагу Анте Старчевић Ante Starčević portrait.jpg Анте Старчевић Биографија Датум рођења 23. мај 1823. Место рођења Житник  Аустријско царство Датум смрти 28. фебруар 1896. (72 год.) Место смрти Загреб  Аустроугарска Религија католик Универзитет Универзитет у Печују Политичка партија Странка права Анте Старчевић (Житник[1], 23. мај 1823 — Шестина, Загреб 28. фебруар 1896) је био хрватски политичар, провинцијални књижевник и публициста и, заједно са Еугеном Кватерником, оснивач Странке права утемељена на идеологији хрватског државног права.[2][3] Још за живота назван је - као политички лидер и главни идеолог хрватског национализма - Оцем Домовине.[2] У исто време, Старчевић представља контроверзну личност због својих антисемитских и антисрпских ставова.[4][5][6] Дио његових ставова и радова послужио је као идеолошка основа Усташког покрета.[7] Садржај 1 Биографија 2 Политички рад 2.1 Између расизма и либерализма 2.2 Ставови о Србима 2.3 Старчевић и усташтво 3 Старчевић и језик 4 Види још 5 Референце 6 Литература 7 Спољашње везе Биографија Рођен 1823. године у Житнику поред Госпића, од родитеља Срба. Мајка удовица Милица Чорак, рођена Богдан, из Широке Куле, примила је католицизам пре удаје за првог мужа.[8] Отац Јаков Старчевић, био је граничар из Пазаришта,[9] села покатоличених Срба [10], потомак херцеговачких Старчевића.[11] Образован је прво у немачкој пучкој школи у личком Кланцу.[12] Потом га образује стриц, Шиме Старчевић писац Тада Шиме узе Анту к себи у Баг. Било му је 13 година. Ту га приправи за прва два разреда гимназије [13] По другом извору, за прва два разреда гимназије спремао га је (учио латинском и немачком језику) католички жупник Јосип Влатковић у Смиљану.[14] Године 1839. полази на трећи разред гимназије у Госпићу, где му је стриц био професор: другови и професори дивили су се бистрини и брзом схваћању младог Ликоте, којег су за шалу 'Влахом' називали[13]. Остала четири разреда гимназије и два виша разреда, тзв. филозофију завршио је у Загребу. Учествовао је као кршни гимназијалац будући "ватрен Илир", на крвавим демонстрацијама у Загребу, одржаним на Марковом тргу 27. јула 1845. године. У јесен 1845. године након завршене више гимназије у Загребу и одлази у сјемениште у Сењ, а одатле га бискуп Ожеговић шаље у Пешту, на студије теологије[2]. Године 1846. добија титулу почасног доктора филозофије [15] у Пешти. Вратио се с пролећа 1848. године кући, па у Сењ, да би наставио школовање. Када је требало да се на крају "зареди", одлучује да се не посвети свештеничком позиву[2]. Затражио је професуру филозофије и опште историје на Правословној академији у Загребу. Након неуспеха ушао је у адвокатску канцеларију др Лавослава Шрама, где остаје до 1861. године.[16] Године 1851. конкурисао је безуспешно за место професора математике и на београдском Лицеју, пишући молбу на ћирилици и потписујући се као „доктор мудрословија“ (филозофије).[17] Београдски лицеј је међутим ангажовао Алексу Вукомановића на том месту. Фрустрирани професор Старчевић се због тога наоштрио против Срба, и само је чекао прилику да их нападне. Устао је тако 18. августа 1852. године да брани Људевита Гаја, од прозивања које је стигло из београдских "Србских новина".[18] На странама Гајевих "Народних новина" у Загребу, он полемише са како каже "тзв. Србима". Али ту не стаје, па ускоро, 21. септембра Старчевић показује своје још веће огорчење, када на страницама поменутих "Народних новина" исписује нови оштар: "Одговор Србскоме дневнику и београдским новинама". Искористио је он одсуство уредника Гаја, да изнесе своје шовинистичке ставове, до тада не виђене у јавности, у односу између два народа. Анте се у чланку окомио на српско име и српски језик, негирајући и омаловажавајући их, уз помоћ књиге византијског цара Порфирогенита. Увредљив текст преноси на својим странама "Србски дневник" 24. августа 1852. године[19] Реаговао је онда лично Људевит Гај, са својим извињењем и побијањем ставова Старчевићевих, жалећи због атака на братство Срба и Хрвата, које је он до тада 18 година мукотрпно градио.[20] Старчевићу се супротставио, и то стихом и велики поборник слоге Срба и Хрвата, Јован Сундечић објавивши спев под насловом: "Дру Анти Старчевићу уздарје за пренемио дар". Песникове прве речи су веома одјекнуле у јавности: Вукодлаче, Паклењаче![21] Излази Анте из канцеларије г. Шрама тек 1861. године, када је изабран за великог бележника Ријечке жупаније, али је 1862. године суспендован и као противник режима осуђен на месец дана затвора[2]. Исте године изабран је у Хрватски сабор као представник Ријеке[2]. За заступника у Хрватском сабору биће биран поново 1865, 1871, и од 1878. године до краја живота[2]. У Хрватском сабору је био заговорник хрватске независности одлучно се противећи било каквим везама Хрватске са Аустријом и Мађарском, градећи тако темеље за оснивање националистичке Странке права, коју је основао са Еугеном Кватерником[2]. На њеном челу је остао до своје смрти.[22] Године 1863. је затворен, а након изласка из затвора поново се запослио у Шрамовој канцеларији до октобра 1871. године[2]. Након Кватерниковог устанка у Раковици поновно је ухапшен, а Странка Права распуштена[2]. Седам година касније (1878) опет је изабран за заступника у Хрватском сабору, где је остао до своје смрти[2]. Поред политике бавио се и историјом, филологијом, књижевном критиком, филозофијом, писањем песама, драма и политичком сатиром.[23] Анте Старчевић је преминуо 28. фебруара 1896. године у Загребу у 73. години живота[2]. Сахрањен је, према властитој жељи, у цркви светог Марка у загребачким Шестинама, а споменик му је израдио октобра 1903. године Иван Рендић[2]. Политички рад Споменик Старчевићу на Старчевићевом тргу у Загребу Старчевић је у младости ватрено заступао идеје илирског препорода, али се у њега разочарао. Одбацивао је идеју тријализма, тј. могућност да се Аустријско царство преуреди тако да Хрватска буде равноправни партнер са Угарском и Аустријом у заједничкој држави заснованој на федеративној основи. Старчевић и његове присталице су обзнанили програм стварање самосталне националне државе Хрватске. На темељу такве основне концепције, заједно с Еугеном Кватерником, формирао је Странку права, којој су у почетку претежно припадали интелектуалци.[24] Хрватско државно право које је заговарала Странка права је националистичка политичка концепција, која је представљала једно од главних начела хрватске националне политике од средине 19. векa (односно од Илирског покрета) до средине 20. века. Концепт „хрватског државног права“ базиран је на идеји да Хрвати као народ имају наводно „неотуђиво историјско право“ (на основу наводне "првостечености") да успоставе своју националну државу на свим територијама које су (по уверењима хрватских историчара и политичара) привремено биле под влашћу Хрватске у раном средњем веку, односно у време хрватских народних краљева (до 1102. године). Концепција „хрватског државног права“ је употребљавана као изговор којим би се оправдало стварање Велике Хрватске. Најрадикалнија концепција „хрватског државног права“ је заступана од стране Анте Старчевића (оснивача Странке права), а обухватала је све територије од Алпа до Тимока заједно са северном Албанијом.[25] Не обазирући се ни на историјске и политичке чињенице, Старчевић и његови праваши су тврдили да постоје само два јужнославенска народа, Бугари и Хрвати. По Старчевићу Хрватска је обухватала подручје од Алпа на северу, до Македоније и Бугарске на југу. Словенце је називао Алпским Хрватима, а Србе је прогласио Хрватима.[26][27] Праваши су као свој циљ поставили стварање Велике Хрватске и ослобођење Хрватске и Босне и Херцеговине од вишевековне аустријске и турске владавине.[28] Старчевићев саборац Еуген Кватерник је 1871. подигао Раковички устанак усмерен против Хрватско-угарске нагодбе и генерално Аустроугарске. Због издаје у властитим редовима и неучествовања већине руководства Странке права и Анте Старчевића, устанак је угушен. Погинули су вође буне Еуген Кватерник, Анте Ракијаш и Вјекослав Бах, а командант побуњене војске Раде Цујић успео је преко Босне пребећи у Србију. Неуспех раковичке буне врло неповољно одразио на тадашње стање у Хрватској и на Странку права и главна улога Русије у решавању Источног питања су сугерисали Старчевићу и његове правашима да све више да очекују помоћ од Русије.[29] Истовремено се у Странци права почиње постепено мењати и дотадашњи негативни став према Србима те омекшавати одбојност према југословенској идеји.[28][30] Старчевић је био ипресиониран успесима антихабзбуршке опозиције у Србији оличене у Народној радикалној странци Николе Пашића. Иако је и даље Србе сматрао делом хрватске нације, био је вољан на уступке, надајући се да ће и српске странке у Хрватској-Славонији и Далмацији пратити радикалску политику, и заједно са својом странком и Русијом срушити власт Хабзбурга.[29] Међутим, таква очекивања се нису десила за време Старчевићевог живота јер су и Русија и радикали уздржавали од сукоба са Аустроугарском, а и Куен-Хедерваријева политика је учврснула удаљавање Хрвата и Срба.[31] У то време дуализам у Аустроугарској је запао у кризу, јер су и аустријски и угарски део државе сматрали да су Аустро-угарском нагодбом лошије прошли од оног другог. Нове размирице Беча и Пеште су зближили Штросмајерове и Старчевићеве следбенике. Старчевић је већ био стар и болестан и није активно учествовао у раду странке. У странци се развио став да је могућ договор са Бечом о решавању хрват

Studija Dragana R. Simića nudi izvrstan analitički i politikološki pregled „kratke istorije“ američke spoljne politike, sa fokusom na dva predsednika koja su na nju odsudno i trajno uticala – Vudroa Vilsona i Frenklina Delana Ruzvelta. Uporednom analizom, autor ukazuje ne samo na sličnosti, već i značajne razlike u Vilsonovom i Ruzveltovom poimanju spoljne politike, bezbednosti u svetu, te poželjnog svetskog poretka. Analizom njihovih istupa, govora, političkih odluka i učinaka, Simić kontinuirano gradi i predočava psihološke portrete dvojce američkih predsednika. Preciznim mapiranjem i minucioznom analizom glavnih karakteristika politike i političkog delovanja Vilsona i Ruzvelta, prof. dr Dragan Simić, istovremeno, pokreće niz važnih pitanja o međunarodnim odnosima i globalizaciji svetske politike u XX veku. Lepo napisano naučno delo, tekst koji podstiče brojna asocijativna razmišljanja i poređenja sa trenutkom u kome živimo, pouzdano štivo i knjiga koja srpskoj političkoj, pravnoj i istorijskoj nauci može poslužiti kao siguran temelj i instruktivan putokaz. prof. dr Ljubodrag Dimić Knjiga koja je pred nama predstavlja značajan doprinos studijama međunarodnih odnosa, a naročito globalnog poretka, kao i američke vanjske politike, međunarodne povijesti i 20. stoljeća. prof. dr Dejan Jović Dragan R. Simić redovni je profesor i dekan Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Za profesora Univerziteta Klemson, Južna Karolina, SAD, izabran je 2014. godine. Predaje međunarodne odnose, nacionalnu i globalnu bezbednost, velike strategije i strateško mišljenje, geopolitiku, spoljnu i bezbednosnu politiku SAD i srpsko-američke odnose. Objavio je knjige: Pozitivan mir-shvatanja Johana Galtunga(1993), Poredak sveta (1999), Nauka o bezbednosti (2002), Svetska politika, (2009), Rasprava o poretku (2012) i preveo značajan broj studija sa engleskog. Osnivač je i direktor Centra za studije Sjedinjenih Američkih Država na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu (od 2004). Šef je projekta „Srpska obrazovna alijansa“ (Serbian Educational Alliance) koji zajedno izvode Ohio State University i Centar za studije SAD Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Bio je stipendista Fulbrajtovog programa o američkoj spoljnoj politici na Univerzitetu Južne Karoline, SAD (2003). Predsednik je Matičnog odbora za pravo, ekonomiju i političke nauke Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, počev od 2017. godine.

Studija Dragana R. Simića nudi izvrstan analitički i politikološki pregled „kratke istorije“ američke spoljne politike, sa fokusom na dva predsednika koja su na nju odsudno i trajno uticala – Vudroa Vilsona i Frenklina Delana Ruzvelta. Uporednom analizom, autor ukazuje ne samo na sličnosti, već i značajne razlike u Vilsonovom i Ruzveltovom poimanju spoljne politike, bezbednosti u svetu, te poželjnog svetskog poretka. Analizom njihovih istupa, govora, političkih odluka i učinaka, Simić kontinuirano gradi i predočava psihološke portrete dvojce američkih predsednika. Preciznim mapiranjem i minucioznom analizom glavnih karakteristika politike i političkog delovanja Vilsona i Ruzvelta, prof. dr Dragan Simić, istovremeno, pokreće niz važnih pitanja o međunarodnim odnosima i globalizaciji svetske politike u XX veku. Lepo napisano naučno delo, tekst koji podstiče brojna asocijativna razmišljanja i poređenja sa trenutkom u kome živimo, pouzdano štivo i knjiga koja srpskoj političkoj, pravnoj i istorijskoj nauci može poslužiti kao siguran temelj i instruktivan putokaz. prof. dr Ljubodrag Dimić Knjiga koja je pred nama predstavlja značajan doprinos studijama međunarodnih odnosa, a naročito globalnog poretka, kao i američke vanjske politike, međunarodne povijesti i 20. stoljeća. prof. dr Dejan Jović Dragan R. Simić redovni je profesor i dekan Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Za profesora Univerziteta Klemson, Južna Karolina, SAD, izabran je 2014. godine. Predaje međunarodne odnose, nacionalnu i globalnu bezbednost, velike strategije i strateško mišljenje, geopolitiku, spoljnu i bezbednosnu politiku SAD i srpsko-američke odnose. Objavio je knjige: Pozitivan mir-shvatanja Johana Galtunga(1993), Poredak sveta (1999), Nauka o bezbednosti (2002), Svetska politika, (2009), Rasprava o poretku (2012) i preveo značajan broj studija sa engleskog. Osnivač je i direktor Centra za studije Sjedinjenih Američkih Država na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu (od 2004). Šef je projekta „Srpska obrazovna alijansa“ (Serbian Educational Alliance) koji zajedno izvode Ohio State University i Centar za studije SAD Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Bio je stipendista Fulbrajtovog programa o američkoj spoljnoj politici na Univerzitetu Južne Karoline, SAD (2003). Predsednik je Matičnog odbora za pravo, ekonomiju i političke nauke Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, počev od 2017. godine.

U očima ljudi se vidi ono što će videti, a ne ono što su videli. Tako je govorio: ono što će videti. T.D. Lemon Novečento, magični pijanista koji je nekoliko dana nakon rođenja donešen na brod Virdžinija i nikada se sa njega nije iskrcao. Plovio je od Evrope do Amerike i natrag ko zna koliko puta svirajući na svom klaviru neponovljivu muziku. „On možda nikada nije video svet. Ali već dvadeset sedam godina taj svet je prolazio kroz ovaj brod: i on ga je, već dvadeset sedam godina, na tom brodu, uhodio. I krao mu dušu“ – kaže Bariko opisujući svog jedinstvenog junaka. Njegova muzika bila je most između dva kopna, spajala je prostranstva mora i iskustva života putnika i pijaniste u mikro svetovima neponovljivo odsviranih akorda.Došao je sa novim vekom i putovao kroz prostor i vreme ne palubi broda koji je bio njegov život. Kada je prestala era parobroda i velikih putovanja rešio je da nestane u moru sa svim onim što je imalo prefiks „veliko“ i uzvišenošću svoje muzike i neponovljivošči svoje sudbine. Alesandro Bariko (Alessandro Baricco, 1958) nesporno je jedan od najoriginalnijih italijanskih pisaca. Pored proze koja je prevedena na više svetskih jezika on piše i filmske scenarije, eseje i kritike, režira i glumi u filmovima. Diplomirao je na konzervatorijumu na odseku za klavir. Njegova prva knjiga Zamkovi gneva donosi mu evropska priznanja a Svila – svetsku slavu, kao i romani i Pijanista i City. Napisao je jedanaest romana, tri knjige eseja i nekoliko scenarija za pozorište. Njegovi novinski članci objavljeni su pod nazivom Barnum, Barnum 2 i Next. Poigravanje žanrovima i stilom, originalni iskaz koji se menja u svakoj knjizi čine Barika jednim od najautentičnijih glasova svetske književnosti. On stalno istražuje i često njegovi junaci vlastitom sudbinom i književnom egzistencijom oblikuju poetiku i stilsku formu romana, on im stvara dovoljno prostora i imaginacije da se razviju u jedinstvenim proznim formama. Zato je svaki njegov roman originalno putovanje na koje pisac kreće zajedno sa svojim čitaocem.

Ova knjiga je jedinstveno i kapitalno delo, ne samo srpske i balkanske, već i svetske istoriografije o antičkom Balkanu. Prvobitno zamišljena kao sinteza naših znanja o srednjobalkanskim plemenima, ova knjiga je, zbog karaktera izvora koji su autoru stajali na raspolaganju morala dobiti izrazito istraživački karakter. Minuciozno filološki i istorijski pretresajući oskudnu izvornu građu i interpretirajući grčko-rimske izvore, autorka je nastojala da ne podlegne njihovom uticaju u ocenjivanju karaktera i značaja srednjobalkanskih naroda i da ne zaboravi da mi te narode vidimo očima kojima su ih videli njihovi kulturniji susedi. U nastojanju da sačuva i istakne što jače individualnost pojedinih plemena, ona je svakome posvetila poseban odeljak. Zajednički je obradila u zasebnim poglavljima, rukovodeći se, opet, kako stanjem izvora, tako i samim predmetom, političko uređenje, društveni i privredni život i običaje i verovanja ovih naroda. Na tom planu je najviše došla do izraza srodnost koju rađa život u istoj epohi, na istom tlu i pod istim uslovima. U tim poglavljima se najbolje vidi šta je vezivalo i šta razdvajalo srednjobalkanska plemena. Posebnu vrednost knjige predstavlja Zbornik izvora, u kome su u originalnom tekstu, na grčkom, odnosno latinskom, data sva mesta iz antičkih pisaca i s antičkih natpisa u kojima se pominju pet pomenutih naroda. Autorka je težila da ne samo obuhvati doista sve što je zabeleženo o ovim narodima, do najmanjih i najpovršnijih pomena, već i da tu građu rasporedi tako kako bi što bolje došla do izraza genetska veza između pojedinih podataka, pa u tom smislu Zbornik nije običan dodatak knjizi, već njen organski deo. Sakupivši tako na jednom mestu i kritički pretresavši iznova sve što je o srednjobalkanskim plemenima zapisano od antike do danas, autorka je zapazila mnoge stvari koje ne vidi oko neupućenog. Na kraju njenog dugog i mukotrpnog puta čini se da su likovi Tribala, Autarijata, Dardanaca, Skordiska, Meza i njihovih suseda postali mnogo jasniji nego što su bili dosada, mnogo opipljiviji i življi. “Dva osnovna elementa opredeljuju karakter srednjobalkanskog područja: njegov centralni položaj, koji ga čini sponom između grčko-makedonskog juga, ilirskog zapada i tračkog istoka, i velika transverzala koja ga, spajajući Podunavlje sa jugom Balkanskog poluostrva, preseca upravo po sredini. Po svom položaju srednjobalkansko područje moglo je postati kolevka jedinstvene etničko-kulturne zajednice, kao što je to bilo docnije u srednjem veku. Međutim, geografski uslovi deluju u raznim epohama različito u zavisnosti od ekonomskog razvitka. U ranoistorijsko i antičko doba konfiguracija terena i mreža vodenih puteva učinili su od srednjobalkanskog prostora koridor kojim su se spuštale seobe i kretali ratnički i pljačkaški pohodi. Prirodni putevi olakšavali su, naravno, i miroljubiv saobraćaj među narodima i njihovo mešanje. Međutim, pošto nije bilo uslova za obrazovanje države koja bi bila u stanju da zagospodari celom oblašću i da izvlači koristi od takve saobraćajnice kao što je bio put od Dunava ka Egejskom moru, plemena su se na srednjobalkanskom prostoru potiskivala, mešala su se sa starincima i preslojavala jedna preko drugih, tako da je, uprkos svom centralnom položaju, ovo uvek nemirno područje postalo u stvari granična sfera ilirskih i tračkih zemalja. Tribali, Autarijati, Dardanci, Skordisci i Mezi nisu činili jednu celinu ni u etničkom ni u političkom smislu. Zajednički su im bili samo geografska sredina u kojoj su živeli i privredni i istorijski uslovi pod kojima su se razvijali. Tribali su bili bliži Tračanima nego Ilirima, ilirski Dardanci su obuhvatali jake tračke elemente, a Skordisci su bili keltski došljaci. Međutim, njihove sudbine bile su tako isprepletene da se moraju proučiti zajedno. Autarijati upadaju u srednjobalkanski prostor dolazeći s ilirskog zapada i za kratko vreme njihova se istorija meša s istorijom ostalih tamošnjih naroda. Mezi, s druge strane, pripadaju tračkoj porodici naroda i uglavnom izlaze iz okvira srednjobalkanskog područja. Ali oni su bili u takvom teritorijalnom odnosu prema Tribalima da je teško povući granicu između njih. Njihovo uključivanje u istoriju srednjobalkanskih plemena bilo je utoliko nužnije što su oni dali ime provinciji koja je u rimsko doba obuhvatala najveći deo zemalja tih plemena. Blisko susedstvo, slični uslovi materijalnog života, savezi i neprijateljstva, zajednički pohodi i međusobne otimačine, najzad, ratovi protiv Makedonaca i Rimljana, povezali su sudbine Tribala, Dardanaca, Autarijata, Skordiska i Meza. Iako etnički raznorodni, oni su bili bliži jedni drugima nego narodima koji su ih okružavali. I njihov odnos prema grčko-makedonskom svetu bio je sličan: nasuprot južno-ilirskim plemenima i Peoncima, koji su vrlo rano osetili uticaje helenske kulture, srednjobalkanska plemena nisu podlegla privlačnosti više civilizacije i ostala su van dometa heleniziranja. Uzeta u celini, istorija srednjobalkanskih plemena obuhvata period od V do I veka pre n. e. Na istorijsku pozornicu ovi narodi ne stupaju istovremeno. Najranije ulaze u horizont Grka, već tokom V veka, Tribali, verovatno putem tračke obale. Sredinom IV veka ratovi Filipa II Makedonskog sa severnim susedima, Ilirima, Peoncima i Tračanima, dovode Tribale, a isto tako i Dardance, u neposredan dodir sa grčko-makedonskim svetom. Iz tog vremena potiču i naše najstarije vesti o Autarijatima, koji pred kraj IV veka ulaze u srednjobalkanski prostor. Za Tribale i Autarijate to je doba najvećeg uspona. Oba ta naroda gube politički značaj u vremenu posle Aleksandra Velikog, a Autarijati uskoro i sasvim nestaju. Keltska seoba početkom III veka izbacuje na površinu Dardance i dovodi u srednjobalkansku oblast Skordiske. U III i II veku ova plemena gospodare zemljama između Makedonije i Dunava. Utvrđivanje Rimljana u Makedoniji, sredinom II veka, i njihovo nadiranje na sever, tokom I, prekida slobodan razvitak srednjobalkanskih plemena. Tek početkom I veka, u vezi s rimskim osvajanjima, pojavljuju se u našim izvorima Mezi, za koje je već Homer znao. Njihova istorija traje najkraće.“ (Iz Uvoda)

Opis Priča o Jozou Obi nije gotova. Šta je u romanu Nečovek laž, a šta istina? Gde se krije pisac? Ludino cveće pripoveda o Jozoovim danima provedenim u primorskom sanatorijumu i pruža odgovor na to pitanje. Kao mladić od oko 25 godina, važio je za poseban slučaj u pomenutoj ustanovi, gde se oporavljao nakon prvog pokušaja samoubistva, kao jedini preživeli od dvoje mladih, koje je policija izvukla iz mora. Dazai je, u stvari, 13 godina ranije (1935), pre Nečoveka, napisao još jedan kratak roman o svom, tada još nepoznatom, osetljivom i ženstvenom junaku. Dok u Nečoveku, pisac prodire u najmračnije uglove ljudske svesti, u ovoj noveli ismeva te iste emocije: ludosti i teškoće u mladosti, ljubav, samomržnju i depresiju. Zbirka Ludino cveće je ujedno i mračno i duhovito delo, i pravi je biser u majstorskom opusu Osamu Dazaija. Pored ovog kratkog romana, zbirka sadrži još šest pripovedaka savršno uklopljenih u celinu („Igračke”, „Bog laži”, „Lapot”, „Osam pogleda na Tokio”, „Novčanica”, „Čekićanje”) koje prate Dazaijev život od najranijih dana, pa sve do posleratnog perioda. „Dobro, dosta više. Nije lepo sebe zajebavati. To dolazi od slomljenog ponosa. Zabijam klin u svoje telo pre nego što iko drugi stigne da to uradi. To je kukavički. Moram postati iskreniji. Skromniji. Jozo Oba. U redu, smejte se. Mačka koja se pretvara da je lav. Ko me provali, provali me. Ima i boljih imena, ali nisu za mene. Šta, da se nazovem – ja? Pa zar vam nisam napisao roman na proleće gde se isto zovem ja?“ Osamu Dazai (Šuđi Cušima) jedan je od najznačajnijih japanskih pripovedača i romansijera XX veka. Rodio se 1909, a u ponoć 13. juna 1948, teško bolestan od tuberkuloze, napisao je testament i bacio se u reku, zajedno s Tomie Jamazaki, s kojom se slučajno upoznao u kafani. Njihova beživotna tela pronađena su 19. juna, na piščev 39. rođendan. Pre toga je dvaput pokušao da izvrši samoubistvo udvoje. Potiče iz stare aristokratske porodice i kao student ušao je u komunistički pokret, u koji se brzo razočarao. Postao je narkoman, izdao je drugove i predao se policiji. Osećaj krivice počinjenih grehova postaće jedna od bitnih tema njegove književnosti. Njegova prva knjiga priča Pozne godine (1936), iz koje se ističe pripovetka Sećanje, nominovana je za uglednu nagradu Akutagave, posle čega je stekao ugled vesnika novog senzibiliteta. Sledi roman Učenica (1939), pa nekoliko kraćih novela: Novi Hamlet, Melose trči!, Cugaru (1940–44), i na kraju Dazajieva dva poslednja, ali najbolja dela: Sunce na zalasku (1947) i Nečovek (1948).

DETALJNIJE Trilogija o nemogućoj ljubavi. Uzbudljiva saga o sudbini dve vojvođanske porodice u prelomnim godinama XX veka i priča o ljubavi koju vreme ne može izbrisati. Kazna za greh - Noć kada su došli svatovi U svom srcu sam ponela ravnicu, tu nepreglednu, napaćenu paorsku zemlju, veliko panonsko nebo i njegovu bistrinu, i tebe, malenu mrlju u beskraju... Nisi znao da sam putovala sa tobom i tvojim snovima i bez poziva, a ja nisam mogla znati da imam kartu u jednom pravcu. Sada znam, Mihajlo. Nisi ti kriv. Početkom XX veka u mirnoj vojvođanskoj ravnici na imanju grofa Ercega, u zabačenoj varošici u srcu Bačke, dogodiće se jedna od najneobičnijih ljubavnih priča na ovim prostorima. Tajna jedne mlade devojke zauvek će promeniti sudbinu dve porodice, vlastelinske i sirotinjske. Mihajlo i Emilija, grofov sin i kći kovača, odrastaju zajedno i s vremenom postaju najbolji prijatelji. Njihovo prijateljstvo prerasta u snažnu, silovitu i strastvenu ljubav suprotstavljenu društvenim normama i staleškim načelima. Posle mnogo godina zaogrnutih tajnama i lažima iza zidina grofovskog kaštela, jedna noć promeniće sve... Noć kada su došli svatovi je prva knjiga ambiciozne trilogije Kazna za greh, izuzetno emotivan roman prožet krhotinama ljudskog bola i slabosti, jalovim željama, lažima i neizrečenim tajnama. Jelena Bačić Alimpić nam suptilno pripoveda o davno prohujalom vremenu i zabranjenoj vezi dvoje mladih ljudi koji se bore za svoju ljubav. Kazna za greh – Knjiga uspomena Videla je njegove oči, tople i plave kao jasno letnje nebo, osetila dodire za kojima je čeznula i o njima maštala svih tih praznih, teških godina. Videla je i sebe, onakvu kakva je nekada bila, bosonogu, u noćnoj košulji, raščupane kose i rumenih devojačkih obraza. Mogla je da oseti meku, vlažnu travu pod nogama. Jasno je videla svoju majku, i osetila kako joj nežno ljubi čelo, njene ruke dok joj češljaju duge, zamršene uvojke i oca kako je brižno pita: „Jesi li srećna, Ema?“ Kao izuzetno talentovana učenica sa najboljim ocenama, Emilija po preporuci profesora Kostića dolazi na Bečki univerzitet. Njen mentor je jedan od vodećih intelektualaca naučne elite s početka tridesetih godina prošlog veka. Franc Nojbauer u svojoj višedecenijskoj karijeri konačno sreće studenta vrednog divljenja i odlučuje da mu Emilija postane asistent. Mlada žena koja se uspinje društvenom lestvicom živi svoj san. Istovremeno, na imanju Ercegovih, u srcu vojvođanske ravnice, živote njenih siromašnih roditelja i grofovske porodice prepliću nepredvidive niti sudbine. Kada nacisti preuzmu vlast u Beču, u godinama rata i nevolja, između Emilije i profesora Nojbauera razvija se čudan i jedinstven odnos dva jaka karaktera i briljantna uma: više od platonske ljubavi, a manje od telesne strasti. Knjiga uspomena Jelene Bačić Alimpić je drugi deo trilogije Kazna za greh, roman o sećanjima na valcere pored Dunava, o raspravama bečkog intelektualnog kruga, putovanjima austrijskim krajolicima i iskušenjima iz prošlosti. Oda životu koji pulsira uprkos Drugom svetskom ratu, i uspomenama na ljubav koju godine ne mogu izbrisati. Kazna za greh – Molitva za oproštaj Postoje životi koji nastanu i nestanu u trenu a da se ništa značajno i pomena vredno u njima ne zabeleži, kao što postoje trenuci koji vrede za čitav život zbog onog što se u njima dogodilo. Čestita, lepa i obrazovana Emilija Nojbauer posle mnogo godina borbe, učenja i odricanja konačno ostvaruje svoj san i postaje profesor na Univerzitetu u Beču. Njen mentor i suprug doktor Franc Nojbauer svim srcem je podržava, ali s vremenom gubi zdravlje, pa najpre njegovo slepilo, a zatim i psihički problemi zadaju velike muke svima oko njega. I dok imanje Ercegovih, pozornica Emilijine davne sreće i izvor večite tuge, tone u jad i propast, drage osobe u Beču i trenuci radosti obasjaće njenu dušu. Ipak, životna iskušenja ne posustaju. Posle bolnog pitanja materinstva, posle godina pristajanja da bude ono što joj srce nije, na pragu odluke da odabere sasvim drugačiji život, Emiliji će naposletku stići davno napisano pismo, a u njemu pretnja da će joj zaboravljena obećanja iz prošlosti zauvek promeniti budućnost. Kako najdraže zaštititi od počinjenog greha? Ko greh može oprostiti? I najzad – mladost jeste nepovratna, ali može li se ljubav vratiti? Molitva za oproštaj Jelene Bačić Alimpić veliko je finale trilogije Kazna za greh. Ovo je roman o prelomnim godinama, prećutkivanim istinama, lažima i grehovima. I ljubavi kao poslednjem utočištu. Format: 13x20x5 cm Broj strana: 712 Pismo: Latinica Povez: Kutija + mek Godina izdanja: 10. avgust 2016. ISBN: 978-86-521-2302-5

Reč izdavača: ’’In memoriam Dejan Medaković (1922 – 2008) Akademik Dejan Medaković rođen je u Zagrebu 7. jula 1922. godine. Gimnaziju je završio u Sremskim Karlovcima 1941. Za vreme rata živi kao izbeglica u Beogradu, gde je 1942. godine stupio kao asistent – volonter u Muzej kneza Pavla (današnji Narodni muzej). Od te godine do 1952. službuje u Muzeju grada Beograda, Ministarstvu za nauku i kulturu FNRJ, odnosno Savetu za nauku i kulturu FNRJ, i u Saveznom zavodu za zaštitu spomenika kulture. Od 1952. do 1954. godine radi u Istorijskom institutu SANU. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je na grupi za istoriju umetnosti 1949. godine. U Srpskoj akademiji nauka Medaković je 1954. odbranio doktorsku tezu Grafika srpskih štampanih knjiga XV-XVII veka. Odmah posle odbranjene disertacije 1954. izabran je za asistenta na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na grupi za istoriju umetnosti. Docent istog fakulteta postao je 1957, 1962. izabran je za vanrednog profesora, a 1967. za redovnog profesora. Na Filozofskom fakultetu vršio je razne dužnosti: bio je upravnik Odeljenja, predsednik Saveta, predstavnik Fakulteta u Univerzitetskom savetu, a u školskoj 1971/72. i 1972/73. godini bio je i dekan ove ustanove. Akademik Dejan Medaković je 31. decembra 1982. godine po svojoj molbi otišao u penziju, iako je mogao da služi još pet godina. Za dopisnog člana SANU izabran je 27. aprila 1972. godine, 7. maja 1981. izabran je za redovnog člana SANU, a 11. februara 1999. za predsednika SANU. Od 1981. do 1985. bio je sekretar Odeljenja istorijskih nauka SANU, a 1985. izabran je za generalnog sekretara SANU, a tu dužnost vršio je do 1994. godine. Godine 1958. Medaković je boravio na tromesečnoj specijalizaciji u Nemačkoj, a 1964/65. godine postao je stipendista fondacije Alexander von Humbolt i tu godinu proveo je mahom na radu u Zentral institut Kunstgeschichte uMinhenu. Posebnu delatnost Medaković je razvio u Matici srpskoj u Novom Sadu. Odmah posle osnivanja Odeljenja za likovne umetnosti Medaković je 1964. godine postao sekretar ovog Odeljenja, a istovremeno i član Predsedništva i tu dužnost je vršio do 1986. godine. Bio je član Saveta Matice srpske. Od pokretanja Zbornika za likovne umetnosti Matice srpske, 1965. Medaković je glavni urednik ovog časopisa, od kojeg je izašlo 30 tomova. On predstavlja prvi časopis kod Srba posvećen isključivo istoriji umetnosti. Od osnivanja Instituta za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu, maja 1968, Medaković je član Naučnog veća ovog Instituta. Član je austrijskog Društva za proučavanje XVIII veka. Godine 1995. izabran je za redovnog člana Evropske akademije nauka u Salcburgu. Godine 2001. izabran je za redovnog člana naučnog društva Leibnic Societ u Berlinu. U tri mandata biran je za predsednika Skupštine Vukove zadužbine. Godine 1981. dobio je „Prosvetinu” nagradu za književnost, istoriju i filozofiju, a 1987. austrijsku nagradu „Anton Gindely-Preiss”. Slede: Sedmojulska nagrada Srbije (1989), Herderova nagrada (1990), Oktobarska nagrada Beograda za Efemeris i (1990), nagrada za životno delo Zadužbine „Jakov Ignjatović” za Efemeris II (1991) i nagrada Beogradskog izdavačko-grafičkog zavoda za Efemeris III (1992). Godine 1994. dobio je izvanredni Zlatni beočug Beograda i Narodne biblioteke za najčitaniju knjigu u Srbiji. Odlikovan je od Svetog arhijerejskog sinoda Ordenom sv. Save i stepena (24. septembra 1990), Velikim krstom za zasluge Savezne Republike Nemačke (26. septembra 1990) i Krstom Republike Austrije „Litteris et artibus”. Od predsednika Republike Mađarske dobio je Zlatnu medalju. Od predsednika Republike Jugoslavije, Orden Vuka St. Karadžića, I stepena. Od mitropolita zagrebačkog: Orden Katarine grof. Celjske 2007. godine, I stepena. Dobitnik je brojnih plaketa, povelja i zahvalnica od mnogih nacionalnih institucija (Narodni muzej, Muzej grada Beograda, Narodna biblioteka, Univerzitetska biblioteka, Matica srpska, Fakultet likovnih umetnosti, grad Kruševac itd.). Povelju Saveza društava konzervatora Jugoslavije dobio je 1975, godišnju nagradu Društva konzervatora Srbije 1987, a 1990. godine uručena mu je povelja Društva konzervatora Srbije za izuzetan doprinos na zaštiti spomenika kulture Kosova i Metohije (povodom 600. godišnjice Kosovske bitke). Dobitnik je i nagrade Kruna despota Stefana Lazarevića i Zlatnog prstena despota Stefana Lazarevića. Predavao je na nizu evropskih univerziteta, akademija nauka i naučnih instituta, učestvovao na mnogim naučnim skupovima u zemlji i inostranstvu. U SANU bio je predsednik organizacionog odbora Međunarodnog skupa „Zapadnoevropski barok i vizantijski svet” (1989). Pored niza studija i priloga iz struke, Medaković je objavio i knjige: Beograd u starim gravirama, 1950; Grafika srpskih štampanih knjiga XV–XVII veka, 1958; Srpski slikari XVIII–XX veka, 1968; Putevi srpskog baroka, 1971; Tragom srpskog baroka, 1976; Manastir Savina, 1976; Hilandar, 1978 (sa D. Bogdanovićem i B. J. Đurićem, koja je štampana na nemačkom, engleskom, francuskom i japanskom jeziku); Srpska umetnost u XVIII veku, 1980; Srpska umetnost u XIX veku, 1981; Sentandreja, 1982 (sa D. Davidovim): Svedočenja, 1984; Istraživači srpskih starina, 1985; Letopis Srba u Trstu, 1987 (sa Đ. Miloševićem); Barok kod Srba, 1988; Kosovski boj u likovnim umetnostima, 1989; Serbischer Barock, 1991; Traženje dobra, 1995; Srbi u Beču, 1999. (isto i na nemačkom); Otkriće Hilandara, 2001; Izabrane srpske teme I 1996, II 2001, III 2002. i IV 2005, 2006, IV 2007. Izdavačka kuća „Prometej” izdala je u dva izdanja: Dunav, reka jedinstva Evrope i 2006. knjigu Josif II, kao i monografiju „Sveta gora fruškogorska”. Medaković se bavi i književnošću. Još pre Drugog svetskog rata objavljivao je priče, pesme i putopise. Zbirku pesama Motivi objavio je 1946. godine, a 1966. u izdanju beogradske „Prosvete” zbirku pesama Kamenovi. Srpska književna zadruga mu je 1987. godine izdala zbirku pesama Umir, a „Bagdala” iz Kruševca 1989. zbirku pesama pod nazivom Niska. Srpska književna zadruga objavila mu je 1994. zbirku pesama Znak na stegu, a iste godine Gradska biblioteka „Karlo Bijelicki” u Somboru knjigu pesama Zaveštanje. Izdavačko preduzeće „Prometej” iz Novog Sada izdalo je Medakovićevih pet knjiga poezije 2000. godine zajedno sa novim pesmama pod naslovom: Sve čudnije je čudo. Isti izdavač izdao je knjigu pesama Pečalna tišina. Najzad, Beogradski izdavačko-grafički zavod je izdao pet knjiga Medakovićeve proze pod nazivom Efemeris – hronika jedne porodice (I – 1990, II – 1991, III – 1992, IV – 1993, V – 1994). Isto delo u dva izdanja „Prometej”. Izdavač „Kairos” u Sremskim Karlovcima štampao je pet knjiga Medakovićevih kratkih priča: ’’Povratak u Rakitije’’, ’’Ptice’’, ’’Orlov slet’’, ’’Parastos u Sr. Karlovcima’’ i ’’Lumen Karlovačke gimnazije’’. Medakovićeve pesme su prevedene na engleski, mađarski, nemački, esperanto, italijanski i češki jezik. Efemeris I preveden je 1995. na francuski.’’

,,Doba mjedi" je roman o dvoje ljudi koji su odživeli svoje živote u doba ekstrema i o njihovom potomku kojem je zapalo ne baš srećno nasledstvo, ali s kojim treba da izađe na kraj. Georg i Vera imali su, naime, do neke tačke tih svojih života ekstremno suprostavljene biografije. Oni su se sastajali kada je to bilo gotovo nemoguće, ali su otišli različtim putevima, kad ih je baš sve upućivalo na to da ostanu zajedno. Priča svedoči o moći ideologije koja zna podeliti ljude, juče kao i danas, takođe u ovom veku koje nije ništa manje obeleženo ekstremima. Iz recenzija: ’’Ova je knjiga jedan od onih retkih, dragocenih evropskih romana koji sažimaju cele epohe, te kao takva teško će danas naći premca.’’ Cornelius Hell, Ö1, Ex libris ’’Šnajderov tako dojmljiv, humani roman ne objavljuje nikakvu poruku, već prodornim okom proniče jedan svet koji se nadaje nepopravljivim.’’ Gisela Trahm, Tagesspiegel ’’Šnajderu je tim romanom pošlo za rukom da ispiše remek-delo evropske književnosti, panoramu sveta što se raspao, a koji se ponovo spaja jedino u oku pisca zagledanog u prošlost.’’ Gerhard Zeillinger, Der Standard ’’Koliko Odiseja može podneti jedan čovek? Živi i mrtvi, priroda i povest, razdaljeni prostori i doba agiraju na način koji može omogućiti jedino mašta pesnika.’’ Ilma Rakusa, NZZ ’’Remek-delo hrvatskog književnika, na italijanskom objavljeno pod naslovom Popravljanje sveta, prepričava dvesta godina evropskih katastrofa koje su naš svet dovele do stanja da su popravke danas nužne.’’ Antonella Cilento, La Repubblica ’’Ovo je gotovo mitski mini-obiteljski roman, mračan, ujedno ljubavni, s prizorima koji očaravaju nalažući strahopoštovanje (o Hrvatskoj, o Drugom svetskom ratu, o poratnom komunizmu), o migracijama, identitetu, egzistencijalnom značenju umetnosti i nadasve o velikom pitanju šta učiniti sa životom.’’ Marten Steenmeijer, De Volkskrant, Amsterdam ’’Šnajderov epski roman nesumnjivo se može smatrati remek-delom evropske književnosti. Prizori u ovom romanu mogu se nadmetati s velikim delima svetske književnosti kao što su Grossmanov Život i sudbina i Tolstojev Rat i mir.’’ Michel Krielaars, NCR-Handelsblad, Rotterdam ’’Poput Olge Tokarczuk, i Šnajder je ispisao roman o jednoj Evropi koja je izgubila svoju raznolikost razorena fašizmom, komunizmom i u novije doba opet nacionalizmom. Izrekom crpeći od starogrčkih modela Hesioda odnosno Ksenofonta, on konstruiše moderan ep.(…) Zaslužuje divljenje njegovo suptilno nijansiranje zamršenih političkih odnosa koje ova knjiga približava današnjem čitaocu.’’ Nikolas Weill, Le Monde ’’To je roman koji opisuje dva stoleća evropske povesti, zastrašujuće i tajnovite poput Dunava. Blistavo!’’ Sebastien Lapaque, Le Figaro