Stojan Novaković(1842 - 1915) je Srbin zaista impresivne biografije. Ostaje zapamćen kao filolog i istoričar, koji je zahvaljujući svom naučnom radu postao predsednik Srpske kraljevske akademije i prvi predsednik Srpske književne zadruge.. Bio je najbolji đak niže gimnazije u Šapcu, da bi višu gimnaziju i trogodišnji Licej(odsek za pravne nauke), potom završio u Beogradu. Započeo je karijeru kao profesor gimnazije, a zatim je postao bibliotekar Narodne biblioteke, da bi 1872. godine postao i profesor Velike škole, preteče Univerziteta u Beogradu. Vrlo brzo se svojim radovima, koji obuhvataju i srednjovekovne teme,a li i Prvi srpski ustanak, nametnuo kao vodeći srpski istoričar svog doba i predvodnik kritičke škole srpske istoriografije. Iako za razliku od tadašnjih srpskih intelektualaca nije stekao svoje obrazovanje van granica Kneževine Srbije, ipak je uživao i međunarodni ugled: cenjen je bio u Beču, Minhenu, Berlinu i Parizu. U politici je najpre pripadao tzv mladokonzervativcima, da bi zajedno sa Milutinom Garašaninom, Milanom Piroćancem, Čedomiljom Mijatovićem i Milanom Đ. Milićevićem, osnovao Naprednjačku stranku U politici se zalagao za red i poredak i prosvećene reforme, s osloncem na krunu. Još 1873., prvi put je imenovan za ministra prosvete, u Vladi Jovana Ristića, da na toj funkciji ostao čak tri mandata. Kao ministar zaslužan je za reformu u kojoj je gimnazija dobila dva smera: prirodni i društveni, što je ostalo do današnjih dana. Svoju diplomatsku karijeru započeo je misijom u Carigradu(1885-1892), da bi potom bio još jednom bio poslanik u Carigradu, a onda u Parizu i Moskvi. Bio je višestruki ministar i poslanik, ali i predsednik jedne od najdugovečnijih vlada za vreme Aleksandra Obrenovića. Koliko je zaista bio jedan od najuglednijih srpskih političara, govori i činjenica da je za vreme Aneksione krize(1909), uprkos malom uticaju svoje stranke, bio izabran za predsednika koncentracione vlade. Novakovićevo nezavršeno delo Narod i zemlja u staroj srpskoj državi, imalo je znatan uticaj na unapređivanje naučnih znanja o srpskom narodu u srednjem veku. Ono svedoči o Novakovićevoj opredeljenosti da u srpskoj sredini orijentiše istoriografiju tako da se zainteresuje „za sve bez razlike pojave života narodnog“, kako je to sam lepo i formulisao. Dodatne informacije ISBN 86-17-10034-6 Povez Godina izdanja 2002 Broj izdanja 1 Status izdanja Novo Stranica 428 Pismo Ćirilica YouTube Odlomak knjige Napišite Recenziju Please login or register to review

Stojan Novaković(1842 - 1915) je Srbin zaista impresivne biografije. Ostaje zapamćen kao filolog i istoričar, koji je zahvaljujući svom naučnom radu postao predsednik Srpske kraljevske akademije i prvi predsednik Srpske književne zadruge.. Bio je najbolji đak niže gimnazije u Šapcu, da bi višu gimnaziju i trogodišnji Licej(odsek za pravne nauke), potom završio u Beogradu. Započeo je karijeru kao profesor gimnazije, a zatim je postao bibliotekar Narodne biblioteke, da bi 1872. godine postao i profesor Velike škole, preteče Univerziteta u Beogradu. Vrlo brzo se svojim radovima, koji obuhvataju i srednjovekovne teme,a li i Prvi srpski ustanak, nametnuo kao vodeći srpski istoričar svog doba i predvodnik kritičke škole srpske istoriografije. Iako za razliku od tadašnjih srpskih intelektualaca nije stekao svoje obrazovanje van granica Kneževine Srbije, ipak je uživao i međunarodni ugled: cenjen je bio u Beču, Minhenu, Berlinu i Parizu. U politici je najpre pripadao tzv mladokonzervativcima, da bi zajedno sa Milutinom Garašaninom, Milanom Piroćancem, Čedomiljom Mijatovićem i Milanom Đ. Milićevićem, osnovao Naprednjačku stranku U politici se zalagao za red i poredak i prosvećene reforme, s osloncem na krunu. Još 1873., prvi put je imenovan za ministra prosvete, u Vladi Jovana Ristića, da na toj funkciji ostao čak tri mandata. Kao ministar zaslužan je za reformu u kojoj je gimnazija dobila dva smera: prirodni i društveni, što je ostalo do današnjih dana. Svoju diplomatsku karijeru započeo je misijom u Carigradu(1885-1892), da bi potom bio još jednom bio poslanik u Carigradu, a onda u Parizu i Moskvi. Bio je višestruki ministar i poslanik, ali i predsednik jedne od najdugovečnijih vlada za vreme Aleksandra Obrenovića. Koliko je zaista bio jedan od najuglednijih srpskih političara, govori i činjenica da je za vreme Aneksione krize(1909), uprkos malom uticaju svoje stranke, bio izabran za predsednika koncentracione vlade. Novakovićevo nezavršeno delo Narod i zemlja u staroj srpskoj državi, imalo je znatan uticaj na unapređivanje naučnih znanja o srpskom narodu u srednjem veku. Ono svedoči o Novakovićevoj opredeljenosti da u srpskoj sredini orijentiše istoriografiju tako da se zainteresuje „za sve bez razlike pojave života narodnog“, kako je to sam lepo i formulisao. Dodatne informacije ISBN 86-17-10034-6 Povez Godina izdanja 2002 Broj izdanja 1 Status izdanja Novo Stranica 428 Pismo Ćirilica YouTube Odlomak knjige Napišite Recenziju Please login or register to review

Stojan Novaković(1842 - 1915) je Srbin zaista impresivne biografije. Ostaje zapamćen kao filolog i istoričar, koji je zahvaljujući svom naučnom radu postao predsednik Srpske kraljevske akademije i prvi predsednik Srpske književne zadruge.. Bio je najbolji đak niže gimnazije u Šapcu, da bi višu gimnaziju i trogodišnji Licej(odsek za pravne nauke), potom završio u Beogradu. Započeo je karijeru kao profesor gimnazije, a zatim je postao bibliotekar Narodne biblioteke, da bi 1872. godine postao i profesor Velike škole, preteče Univerziteta u Beogradu. Vrlo brzo se svojim radovima, koji obuhvataju i srednjovekovne teme,a li i Prvi srpski ustanak, nametnuo kao vodeći srpski istoričar svog doba i predvodnik kritičke škole srpske istoriografije. Iako za razliku od tadašnjih srpskih intelektualaca nije stekao svoje obrazovanje van granica Kneževine Srbije, ipak je uživao i međunarodni ugled: cenjen je bio u Beču, Minhenu, Berlinu i Parizu. U politici je najpre pripadao tzv mladokonzervativcima, da bi zajedno sa Milutinom Garašaninom, Milanom Piroćancem, Čedomiljom Mijatovićem i Milanom Đ. Milićevićem, osnovao Naprednjačku stranku U politici se zalagao za red i poredak i prosvećene reforme, s osloncem na krunu. Još 1873., prvi put je imenovan za ministra prosvete, u Vladi Jovana Ristića, da na toj funkciji ostao čak tri mandata. Kao ministar zaslužan je za reformu u kojoj je gimnazija dobila dva smera: prirodni i društveni, što je ostalo do današnjih dana. Svoju diplomatsku karijeru započeo je misijom u Carigradu(1885-1892), da bi potom bio još jednom bio poslanik u Carigradu, a onda u Parizu i Moskvi. Bio je višestruki ministar i poslanik, ali i predsednik jedne od najdugovečnijih vlada za vreme Aleksandra Obrenovića. Koliko je zaista bio jedan od najuglednijih srpskih političara, govori i činjenica da je za vreme Aneksione krize(1909), uprkos malom uticaju svoje stranke, bio izabran za predsednika koncentracione vlade. Novakovićevo nezavršeno delo Narod i zemlja u staroj srpskoj državi, imalo je znatan uticaj na unapređivanje naučnih znanja o srpskom narodu u srednjem veku. Ono svedoči o Novakovićevoj opredeljenosti da u srpskoj sredini orijentiše istoriografiju tako da se zainteresuje „za sve bez razlike pojave života narodnog“, kako je to sam lepo i formulisao. Dodatne informacije ISBN 86-17-10034-6 Povez Godina izdanja 2002 Broj izdanja 1 Status izdanja Novo Stranica 428 Pismo Ćirilica YouTube Odlomak knjige Napišite Recenziju Please login or register to review

Stojan Novaković(1842 - 1915) je Srbin zaista impresivne biografije. Ostaje zapamćen kao filolog i istoričar, koji je zahvaljujući svom naučnom radu postao predsednik Srpske kraljevske akademije i prvi predsednik Srpske književne zadruge.. Bio je najbolji đak niže gimnazije u Šapcu, da bi višu gimnaziju i trogodišnji Licej(odsek za pravne nauke), potom završio u Beogradu. Započeo je karijeru kao profesor gimnazije, a zatim je postao bibliotekar Narodne biblioteke, da bi 1872. godine postao i profesor Velike škole, preteče Univerziteta u Beogradu. Vrlo brzo se svojim radovima, koji obuhvataju i srednjovekovne teme,a li i Prvi srpski ustanak, nametnuo kao vodeći srpski istoričar svog doba i predvodnik kritičke škole srpske istoriografije. Iako za razliku od tadašnjih srpskih intelektualaca nije stekao svoje obrazovanje van granica Kneževine Srbije, ipak je uživao i međunarodni ugled: cenjen je bio u Beču, Minhenu, Berlinu i Parizu. U politici je najpre pripadao tzv mladokonzervativcima, da bi zajedno sa Milutinom Garašaninom, Milanom Piroćancem, Čedomiljom Mijatovićem i Milanom Đ. Milićevićem, osnovao Naprednjačku stranku U politici se zalagao za red i poredak i prosvećene reforme, s osloncem na krunu. Još 1873., prvi put je imenovan za ministra prosvete, u Vladi Jovana Ristića, da na toj funkciji ostao čak tri mandata. Kao ministar zaslužan je za reformu u kojoj je gimnazija dobila dva smera: prirodni i društveni, što je ostalo do današnjih dana. Svoju diplomatsku karijeru započeo je misijom u Carigradu(1885-1892), da bi potom bio još jednom bio poslanik u Carigradu, a onda u Parizu i Moskvi. Bio je višestruki ministar i poslanik, ali i predsednik jedne od najdugovečnijih vlada za vreme Aleksandra Obrenovića. Koliko je zaista bio jedan od najuglednijih srpskih političara, govori i činjenica da je za vreme Aneksione krize(1909), uprkos malom uticaju svoje stranke, bio izabran za predsednika koncentracione vlade. Novakovićevo nezavršeno delo Narod i zemlja u staroj srpskoj državi, imalo je znatan uticaj na unapređivanje naučnih znanja o srpskom narodu u srednjem veku. Ono svedoči o Novakovićevoj opredeljenosti da u srpskoj sredini orijentiše istoriografiju tako da se zainteresuje „za sve bez razlike pojave života narodnog“, kako je to sam lepo i formulisao. Dodatne informacije ISBN 86-17-10034-6 Povez Godina izdanja 2002 Broj izdanja 1 Status izdanja Novo Stranica 428 Pismo Ćirilica YouTube Odlomak knjige Napišite Recenziju Please login or register to review

Detalji predmeta Stanje Polovno vrlo dobro očuvano Бухара је пети град по величини у Узбекистану. Бухара је један од најстаријих градова Узбекистана. Један је од навећих градова на путу свиле. Бухара је једно време била интелектуални центар исламског света. Један је од два највећа центра Таџика у Узбекистану. Историјски центар Бухаре је на УНЕСКОвом списку светске баштине. Садржај 1 Историја 1.1 Порекло 1.2 Предисламска ера 1.3 Исламска ера 1.4 Модерно време 2 Становништво 3 Знаменитости 3.1 Исмаил-Самани маузолеј 3.2 Пои Калјан комплекс 4 Партнерски градови 5 Референце 6 Спољашње везе Историја Бухара је један од главних центара иранске цивилизације током великог дела историје. Архитектура и археолошки налази су ступови персијске културе и уметности. Бухара је дуго била део Персијског царства. Саманидски маузолеј Порекло становника је од аријске имиграције у подручје. Ирански Согдијани су населили подручје, па је неколико векова после тога персијски постао гловни језик. Последњи емир Бухаре је био Мухамед Алим кан (1880—1944) Порекло Град Бухара је основан 500. п. н. е. Око Бухаре регија је била настањена од 3.000. п. н. е. Ту је постојала Сапали култура. Око 1500. п. н. е. различити фактори, као што су промена климе, технологија гвожђа и долазак Аријеваца изазвали је сеобу становништва према Бухари. Сапали и Аријевци су живели заједно на обали језера. До 1.000. п. н. е. обе групе су се стопиле у јединствену културу. Нова Согдијанска култура цветала је у градовима државама Заравшан долине. Језеро се временом нестајало, а ту су настала 3 утврђена насеља и тако је ту око 500. п. н. е. настао град Бухара. Предисламска ера IMG 6842-Buchara.JPG Бухара је 500. п. н. е. била вазална држава Персијског царства. Касније је освојио Александар Македонски, па постаје део хеленистичког Селеукидског царства, па Грчко-бактријског царства, затим Кушанског царства. Бухара је била култни центар обожавања анахите са одговарајућим храмовима. Једном месечно становништво би замењивало старе идоле новима. Те свечаности заједно са трговином одвијала се у Бухари испред храма. Свечаност је наводно обезбеђивала плодност земље, о којој је становништво зависило. Бухара је тако постала трговачки центар. Како је трговина расла дуж пута свиле, Бухара је постала логичан избор као место трговине. Трговина свилом створила је велики просперитет и раст града, што се завршило око 350. п. н. е. Након пада Кушанског царства Бухару су преузела Хуа племена из Монголије, па је Бухара почела лагано да назадује. У Бухари се налази и доста Јевреја, који су дошли у римска времена. Пред почетак арапских инвазија Бухара је била упориште припадника зурванитске јереси, као и још две прогањана религиозна покрета унутар Сасанидског царства, а то су били манихејизам и халдејско хришћанство. Када су исламске војске дошле до Бухаре око 650. нашли су вишенационалну, мултирелигиозну децентрализовану скупину малих кнежевина. Изостанак централне власти значио је да су Арапи лако побеђивали, али нису лако могли одржавати територије. Арапи су Бухару заиста освојили тек после битке код Таласа 751. Ислам је постао доминантна религија и остао је до данашњега дана. Исламска ера Хор Минор Бухара је 850. постала престоница персијског Саманидског царства. За време златнога доба Саманида Бухара је постала интелектуални центар исламског света. Најстакнутији исламски учењак Имам ел Бухари је рођен у Бухари. Бухара је била и центар суфизма, а посебно Накшбандијевог реда. Саманиде су 999. свргли караканидски Ујгури. Касније је Бухара била део краљевства Хорезум шахова, што је разјарило Монголе. Џингис-кан је 1220. сравнио град. Бухара се споро опорављала, па је била део чагатајевог каната, затим Тимуридског царства, па Бухарског каната и онда Бухарског емирата, који је трајао до 1920, иако је Бухара била доста времена под руским протекторатом. Модерно време Бухара је постала део руског царства и монета у игри између Русије и Велике Британије. Транскаспијска железница је изграђена кроз Бухару крајем 19. века. Била је кратко независна, па постаје део Совјетског Савеза. Након стварања Совјетског Савеза Таџици су тражили независност, Тада је постојхао само Узбекистан. Руси су подржали Узбеке, па су традиционално и лингвистички ирански градови као Самарканд и Бухара постали део Узбекистана. Златник Грчко-бактријског краља Еукратида (170. п. н. е.-145. п. н. е.), највећи је златник искован у антици. Имао је 169.2 грама и дијаметар од 58 милиметара. нађен је у Бухари, а касније га је узео Наполеон III Становништво [икона] Овај одељак треба проширити. Можете помоћи додавањем садржаја. Популација (ист.): Бухара Година Становништво Знаменитости Исмаил-Самани маузолеј Једна је од најистакнутијих грађевина централноазијске архитектуре. Саграђен је између 892. и 943. и представља маузолеј Исмаила Саманија, оснивача Саманидске династије. Пои Калјан комплекс Пои Калјан значи „стопало Великог“, а припада архитектонском комплексу великог минарета Калјан Калјан минарет, висок је 45,6 m. Кула има пречник од 9 m. Калјан џамија завршена је 1514. Мири Аран Медреса Партнерски градови Пакистан Лахор Сједињене Америчке Државе Санта Фе Француска Ријеј Малмезон Немачка Бон Шпанија Кордоба Турска Малатија Иран Nishapur Самарканд Таџикистан Кучанд Референце Спољашње везе Бухара на Викимедијиној остави.

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Bahtin, Mihail Mihajlovič, 1895-1975 = Бахтин, Михаил Михайлович, 1895-1975 Наслов Autor i junak u estetskoj aktivnosti / Mihail Bahtin ; prevod s ruskog Aleksandar Badnjarević Јединствени наслов Автор и герой в эстетической деятельности. srp Врста грађе др.књиж.облици Језик српски Година 1991 Издавање и производња Novi Sad : Bratstvo-Jedinstvo, 1991 (Beograd : "Radiša Timotić") Физички опис 221 str. ; 18 cm Други аутори - особа Badnjarević, Aleksandar Збирка ǂBiblioteka ǂSvetovi ISBN 86-7047-091-8 (broš. sa omotom) Напомене Prevod dela: Автор и герой в эстетической деятельности / М. М. Бахтин Tiraž 2.000 Beleška o autoru i delu na presavitku omota. Предметне одреднице Roman -- Poetika Mihail Mihajlovič Bakhtin (5. novembar [17], 1895. [1] [2] [...], Orel [4] - 7. marta 1975. [2] [5] [...], Moskva [1]) - ruski filozof, kulturolog, teoretičar Evropska kultura i umetnost. Istraživač jezika, epskih oblika naracije i žanra evropskog romana. Tvorac nove teorije evropskog romana, uključujući pojam polifonizma (polifonije) u književnom delu. Istražujući umetničke principe romana Francoisa Rabelaisa, Bakhtin je razvio teoriju univerzalne popularne kulture smeha. Pripada književnim pojmovima kao što su polifonizam, kultura smeha, hronotop, karnevalizacija, menippea, duhovni gornji i telesni donji. Bahtin je autor više lingvističkih radova posvećenih opštem teorijskom pitanju, stilizmi i teoriji govornih žanrova. Intelektualni vođa naučnog i filozofskog kruga, koji je poznat kao `Bahtinov krug`. Rođen je u Orelu u brojnoj porodici zaposlenog u banci. Tada je živeo sa porodicom u Vilni i Odesi. Prema njegovim rečima, studirao je na univerzitetima u Petrogradu i Novorosijsku (nema dokumentovanih dokaza). Stariji brat je Nikolaj, filozof, istoričar antike. Od 1918. živeo je u gradu Nevel, gde je predavao u jednoj radnoj školi. Bakhtin je takođe razvio uski krug intelektualaca istomišljenika: M. I. Kagan, L. V. Pumpianski, V. N. Voloshinov, M. V. Iudina, B. M. Zubakin. 1919. godine - prvi objavljeni članak, „Umetnost i odgovornost“. Bakhtin.JPG Od 1920. živeo je u Vitebsku, gde je predavao u pedagoškom institutu i ​​konzervatorijumu, držao javna predavanja o filozofiji, estetici i književnosti. Njegovi poznanici uključuju P. N. Medvedeva, V. N. Voloshinova i I. I. Sollertinskog. U 1920-1924. Godini radio je na nedovršenim filozofskim traktatima i ranom izdanju knjige o Dostojevskom. 1921. oženio se Elenom Aleksandrovnom Okolovič. 1924. godine, na poziv Medvedeva koji se prethodno tamo vratio, vratio se u Lenjingrad. U krugu Bakhtina (koji sada, zajedno sa M. V. Iudinom, P. N. Medvedevim, V. N. Voloshinovom, L. V. Pumpianskim i I. I. Sollertinskim, koji su se preselili iz Vitebska i Nevela, obuhvata I. I. Kanaev , pesnik K. K. Vaginov i orijentalista M. I. Tubjanski), nastavljeni su kućni razgovori i seminari o filozofiji religije, etike i književnosti. Freud je takođe raspravljao o teoriji psihoanalize. Izveštaj Instituta za istoriju umetnosti „Problem heroja i autora u umetničkom stvaralaštvu“ 28. juna U decembru 1928. godine Bakhtin je zajedno s još nekoliko Lenjingradskih intelektualaca uhapšen u vezi sa aktivnostima grupe A. A. Meier (Uskrsnuće). 5. januara 1929. godine Bakhtin je pušten iz zatvora u kućnom pritvoru zbog bolesti (multipli osteomijelitis). 22. jula, dok je bio u bolnici, osuđen je u odsustvu na pet godina u logoru Solovetski, ali zahvaljujući naporima supruge i prijatelja, kazna je preinačena na 5 godina progonstva u Kustanaiu. Juna 1929. objavljena je prva Bahtinova monografija, „Problemi stvaralaštva Dostojevskog“. Posle prestanka izgnanstva 1936. godine, zbog zabrane života u velikim gradovima, Bakhtin je dobio posao u Mordovskom državnom pedagoškom zavodu u Saransk, ali je tamo bio prisiljen da napusti 1937. i do 1945. živeo je u stanici Saviolovo, u regionu Kalinin, gde je radio kao učitelj u škola broj 14. 1938. godine, zbog osteomijelitisa, amputirana mu je desna noga [6]. Pre rata, Bakhtin je učestvovao u odseku za teoriju književnosti Instituta za svetsku književnost. A. Gorki Akademija nauka SSSR-a (IMLI), gde je sačinio dva izveštaja o teoriji romana [7]. Prvi izveštaj, „Reč u romanu“, sačinjen je 14. oktobra 1940 (ovaj izveštaj je objavljen u „Pitanjima o književnosti“ 1965, br. 8), a drugi izveštaj, „roman kao književni žanr“, pročitan je 24. marta 1941. (objavljen u „Pitanja o književnosti“) 1970. br. 1) [8]. 15. novembra 1946. Bakhtin je odbranio disertaciju u Moskvi na Institutu svetske književnosti na temu `Rabelais u istoriji realizma` [9] i dobio doktorat [6]. Iste godine vratio se u Saransk, gde je ponovo radio na odeljenju za opštu književnost Državnog pedagoškog zavoda u Mordoviji (od 1957 - Državni univerzitet u Mordoviji) do 1961. Skoro savremeni zaboravljeni (između 1930. i 1963., osim tri manje novinske beleške, nisu štampane), Bahtin se 1960. vratio u naučni prostor SSSR-a, zahvaljujući pomoći istomišljenika koji su ga prepoznali kao svog učitelja: 1960. dobio je kolektivno pismo književnih naučnika - naučnici Instituta za svetsku književnost V. V. Kožinov, S. G. Bočarov, G. D. Gačev, P. V. Palievski, V. D. Skvoznikov [10]. Godine 1969. Bakhtin se preselio iz Saranska u Moskvu, pod pokroviteljstvom Jurija Andropova, koji mu je naredio da nađe dostojan stan književnom kritičaru [11]. Tokom 1960-ih i 1970-ih, Bakhtinovi su članci objavljeni u IMLI publikacijama: časopisu Voprosi literaturi i zbirci Contekt. Uspeo je da objavi svoju knjigu o Rabeli, da ponovo objavi knjigu o Dostojevskom (zapravo novo izdanje), da pripremi zbirku članaka o literaturi, „Pitanja o književnosti i estetici. Studije različitih godina “(objavljeno ubrzo nakon smrti autora). Umro je 7. marta 1975. u 79. godini. Sahranjen je u 21. delu Vvedenskog groblja [12]. Legaci Glavna djela Bakhtina ubrzo su prevedena i postala su vrlo poznata na Zapadu. U Engleskoj, na Univerzitetu u Sheffieldu, postoji Bakhtinski centar koji vrši naučni i obrazovni rad [13]. Bakhtinov rad postao je posebno popularan u Francuskoj, gde su ga promovisale Tsvetan Todorov i Julia Kristeva. Bakhtin je veoma poznat i u Japanu, gde je objavio prvo u svetu svoje sakupljene radove, a objavio je i veliki broj monografija i radova o njemu. Od 1992. godine u Vitebsku (od 2000. godine, zapravo u Moskvi) objavljen je „časopis za naučna istraživanja o biografiji, teorijskoj baštini i eri M. M. Bakhtina“ („kvartalni časopis za istraživanje izdavači, sledbenici i protivnici M. M. Bakhtina “, zatim -„ časopis za naučna istraživanja o biografiji, teorijskoj baštini i eri M. M. Bakhtina “) -„ Dijalog. Karneval. `Hronotop`. Posle pauze od 2004. do 2008. godine, od 2009. godine časopis izlazi dva puta godišnje. U delu M. Bakhtina veliko mesto zauzimaju problemi pozorišta i drame, filozofija scenske umetnosti u celini. Braća Bakhtin su u detinjstvu, pod vođstvom svoje guvernante, igrali scene iz Iliade i nastavili da postavljaju pozorišne predstave posle njenog odlaska. U problemu „M. Bahtin i pozorište “ističu se sledeći aspekti: uloga pozorišta u Bahtinovom životu i radu, u stvaranju njegove ličnosti i kreativnosti interesovanja; `Pozorišne` činjenice iz biografije naučnika u kontekstu kulture; problemi dramaturgije, pozorišne estetike i pozorišne filozofije u radovima naučnika, njihova povezanost sa opštim kulturnim procesima doba, Bahtinova interpretacija ideja `teatralnosti`, opšti kulturni univerzal - metafora `svet - pozorište`, jasno ažurirana u 20. veku. Bahtinova arhiva se čuva u Odseku za rukopise RSL-a, fond 913......

Detalji predmeta Stanje Polovno Odlično očuvano, LUX izdanje, preko 3000 stranica, džinovski format (31cm), preko 15 kg teške, u punom koloru, KNJIGA I Hrvatska i Europa - Rano doba hrvatske kulture - Svezak I. Skupina autora Autori Skupina autora Opis U ovom se djelu prvi put interdisciplinarno uočava veliki luk povijesnih zbivanja i kulturnog razvoja na tlu Hrvatske od najdavnijih vremena do našega doba. Djelo je ponajprije namijenjeno stranim znanstvenicima i umjetnicima, sveučilištima, bibliotekama i institutima, državnicima, političarima i javnim radnicima u svrhu predstavljanja Hrvatske kao srednjoeuropske i mediteranske zemlje, koja od svojih ishodišta nakon doseobe Hrvata pripada zapadnoeuropskoj kulturi i zapadnome kršćanskom svijetu. Ovo djelo izlazi posebno na hrvatskome, engleskome i francuskom jeziku i moralo bi doći u ruke svim važnim i istaknutim djelatnicima javnog života. Svi su svesci pisani pristupačno, jasno i privlačno, s mnogo ilustracija u koloru, zemljopisnih karata, kronoloških tablica i drugih priloga, da što zornije prikažu hrvatsku povijest i kulturu od davnih vremena do naših dana. Ovakvo stožerno djelo vrhunske kvalitete, prvo te vrste u nas, nemaju ni neki veći narodi, a do uspostave današnje suverene Hrvatske bilo je nezamislivo. Za upoznavanje Hrvatske i njezina položaja u Europi od kapitalnog je značenja. Nakon ovoga djela neće se više moći reći da Hrvatska ne pripada Srednjoj Europi i zapadnoeuropskoj kulturi jer će ono biti iznimno važno kao znanstveni argument za upoznavanje hrvatske pripadnosti Europi. Šifra 061461 Izdavač Školska knjiga Uvez tvrdi Broj stranica 624 Godina izdanja 2007 ISBN 978-953-0-61461-1 Format 24 x 31 KNJIGA II Hrvatska i Europa - Srednji vijek i renesansa - Svezak II. Skupina autor Autori Skupina autora Opis Drugi svezak edicije HRVATSKA I EUROPA, poput prvoga, također stavlja težište na kulturu, znanost i umjetnost u Hrvata, obuhvaća razdoblje od početka XIII. do kraja XVI. stoljeća i pokriva, zajedno s prvim sveskom, ukupno tisuću godina hrvatske povijesti i kulture. Ta povijest može mnogo reći o onome što je bilo i kako je bilo stvoreno u Hrvatskoj na području kulture, znanosti i umjetnosti, kao što može i protumačiti razloge zbog kojih nije postignuto još i više. Kultura Hrvata, u cijelome svojem povijesnom rasponu do naših dana, u uvjetima novoosvojene slobode i najnovijih otvaranja Europi i svijetu, postat će vjerojatno, u XXI. stoljeću, sve poznatija u njima. Šifra 061521 Izdavač Školska knjiga Uvez tvrdi Broj stranica 895 Godina izdanja 2001 ISBN 978-953-0-61521-2 Format 25 x 31 KNJIGA III Hrvatska i Europa - Barok i prosvjetiteljstvo - Svezak III. Skupina autora Autori Skupina autora Opis Treći svezak znanstveno-nakladničkog niza Hrvatska i Europa – Kultura, znanost i umjetnost obuhvaća razdoblje baroka i prosvjetiteljstva od početka XVII. do kraja XVIII. stoljeća i pokriva, zajedno s prvim i drugim sveskom, ukupno 1200 godina hrvatske povijesti i kulture. Kao prva dva, i ovaj treći svezak potvrđuje neprijepornu izvornost hrvatske kulture, neprekinuti kontinuitet hrvatskoga narodnog identiteta i jezika, sve bogatstvo i bujnost umjetničkog stvaralaštva i znanstvenog rada Hrvatâ te vjekovnu hrvatsku uključenost u europsku civilizaciju i kulturu, napose zapadnoeuropsku. Šifra 061565 Izdavač Školska knjiga Uvez tvrdi Broj stranica 800 Godina izdanja 2004 ISBN 978-953-0-61565-6 Format 24 x 31 KNJIGA IV Hrvatska i Europa - Moderna hrvatska kultura od preporoda do moderne - Svezak IV. Skupina autora Autori Skupina autora Opis Burni događaji, koji XIX. stoljeće čine toliko bitnima uza stvaranje moderne Europe i moderne Hrvatske, podrobno su i promišljeno izloženi u prvoj povijesnoj tematskoj cjelini u knjizi... Druga tematska cjelina bavi se političkom misli i potretima ključnih osoba, ustrojem hrvatskoga društva i njegovim promjenama, ulogom Crkve u tom razdoblju, kulturnim i znanstvenim ustanovama i udrugama, osnovnim i srednjoškolskim obrazovanjem, institucionalizacijom naobrazbe i kulture itd. Treća tematska cjelina posvećena jeziku u književnosti i filologiji. U njoj se može steći slika o nastavku tradicionalne trojezičnosti hrvatske kulture, koja se izražavala latinskim, staroslovjenskim hrvatske redakcije i hrvatskim književnim jezikom. Četvrta tematska cjelina posvećena je književnosti i kazalištu. U njoj su obrađena književna razdoblja predromantizma i romantizma, protorealizma i realizma te hrvatske moderne. Peta je tematska cjelina posvećena urbanizu, arhitekturi i likovnim umjetnostima. Arhitekturu obilježuju klasicizam i romantički historicistički stilovi u prvoj polovici stoljeća, eklektički stilovi u drugoj polovici te secesija na prijelazu stoljeća... Sastavnicu likovne, umjetnosti specifičan za XIX. stoljeće, predstavlja i fotografija, koja se brzo nakon izuma javlja i u Hrvatskoj. Šesta je tematska cjelina posvećena glazbi. Tu su i prilozi o glagoljaškom pjevanju, glazbenoj kulturi u Hrvatskoj, privatnome i javnom muziciranju, crkvenoj glazbi, glazbenim kazalištima i njihovom repertoriju, glazbenoj pouci i skladateljima koji su djelovali u tome razdoblju. Sedma je tamatska cjelina osobito znakovita za XIX. stoljeće. Posvećena je razvoju prirodnih znanosti i sve bližemu razvoju tehnike, biologiji, matematici, fizici, astronomiji, kemiji, medicini, veterini, farmaciji, humanističkim i društevnim znanostima, filozofiji, histriografiji, arheologiji, ekonomiji, pravu, teologiji... ...Prilozi u IV. svesku Moderna europska kultura. Od preporoda do moderne edicije Hrvatska i Europa multidisciplinarno se bave bitnim sastavcima hrvatske povijesti i društva, umjetnosti i znanosti, i pritom se niti njihovih tema često isprepliću, a uvijek dopunjuju i otvaraju mnoge perspektive iz kojih se može gledati na cjelinu hrvatske kulture od preporoda do moderne... U XIX. stoljeću Hrvatska gotovo gubi korak s Europom, a onda ponovo hvata i tada se polažu temelji moderne hrvatske kulture, gospodarstva, državnosti i društva, pa je to razdoblje presudno za razumijevanje hrvatske suvremenosti... Šifra 061299 Izdavač Školska knjiga Uvez tvrdi Broj stranica 908 Godina izdanja 2010 ISBN 978-953-0-61299-0 Format 25 x 31

Ivan Čolović (Beograd, 1938) je politički antropolog i pisac. Njegove najpoznatije knjige su: Divlja književnost (1985), Književnost i erotizam (1990), Bordel ratnika (1993), Politika simbola (1997), Etno (2006), Balkan – teror kulture (2008) i Rastanak s identitetom (2014). Neke od ovih knjiga prevedene su na engleski, francuski, grčki, italijanski, makedonski, nemački, poljski i slovenački jezik. Čolović je osnivač i urednik (1971), a od 1989. godine i izdavač serije knjiga Biblioteka XX vek. Dobio je nekoliko priznanja, među kojim Herderovu nagradu (2000), orden viteza Legije časti (2001), nagradu „Konstantin Obradović“ (2006), zvanje počasnog doktora Varšavskog univerziteta (2010), nagradu „Vitez poziva“ (2010) i medalju „Konstantin Jireček“(2012). Istorija kosovskog mita Predgovor Podrazumeva se, ali ja ću ipak reći i naglasiti: ova knjiga je samo jedna mogućna istorija kosovskog mita, plod moje želje da se svojim očima uverim čega sve tu ima, to jest da pregledam i iščitam najvažnije primere oživljavanja sećanja na Kosovsku bitku i da pokušam da razumem kome je i čemu je to sećanje služilo i u kojim slučajevima ono postaje mit ili hoće to da bude. Dakle, ovde nudim lična zapažanja o viđenom I pročitanom, a ne sintezu i sumu dosadašnjih znanja o ovoj temi. To ne znači da su mi ta znanja ostala nepoznata. Ova knjiga bila bi nezamisliva bez njih, bez mnogih fundamentalnih priloga istraživanju i tumačenju teme Kosova u književnosti, umetnosti i političkom i verskom životu Srba i drugih balkanskih naroda u čijoj istoriji je sećanje na Kosovsku bitku imalo ili i dalje ima važno mesto. S druge strane, neki naučni radovi o ovoj temi nametali su se mojoj pažnji zato što sam u njima nalazio primere oživljavanja i reprodukovanja kosovskog mita u formi naučnog diskursa. Zbog toga se u bibliografiji na kraju knjige neki tekstovi po formi naučnog karaktera ne nalaze u literaturi nego među izvorima, zajedno sa građom koju čine folklorne, crkvene, književne, umetničke, političko-ritualne i druge evokacije mitskog Kosova. Predmet mog interesovanja u ovoj knjizi su ideološke i političke funkcije sećanja na Kosovsku bitku, od prvih priča o njoj do naših dana. Dokumente koji sadrže primere dočaravanja ove bitke izložio sam hronološki, s tim što sam ih razvrstao i prema geopolitičkom kriterijumu. Tako sam najstarije izvore o ovoj temi podelio na nekoliko grupa: najpre, crkveni srpski spisi o Kosovu, zatim osmanski, vizantijski, italijanski, dubrovački i zapadnoevropski dokumenti, a po istom principu grupisao sam i sećanja na Kosovo nastala u XIX i XX veku, tako da su posebno predstavljeni srpski, crnogorski, hrvatski, slovenački, bošnjački, jugoslovenski i albanski primeri. Dobijena panorama političkih pozivanja na Kosovsku bitku i ideoloških poruka koje sadrže priče i slike o njoj pokazuje koliko dugo i s kojim intenzitetom je sećanje na Kosovo prisutno u istoriji nekoliko balkanskih naroda i država, kad je i zašto ono bilo u funkciji njihovog približavanja i ujedinjavanja, a kad i zašto služilo za njihovo razdvajanje, za podsticanje međusobne mržnje i sukoba. Istraživanje političkih i ideoloških funkcija sećanja na Kosovsku bitku dovelo me je do zaključka da su takve funkcije u principu svojstvene svim primerima kosovske memorije koje sam analizirao i da se, s druge strane, ova bitka najčešće dočarava i reprodukuje u obliku priče. Dakle, može se reći da sećanje na Kosovo po pravilu čine političke priče ili priče sa ideološkom poentom. To je dobar, ali ne i dovoljan razlog da ih sve svrstamo među političke mitove, ako od mitova očekujemo i ono što od njih traže antropolozi: da imaju status za neku zajednicu toliko važnih priča da se mogu dovesti u pitanje samo tačnost nekih detalja koje one sadrže i autentičnost pojedinih njihovih verzija, ali se ne sme sumnjati (bar ne javno), u njihovu izvornu istinitost, pa su one u tom smislu „svete“ priče. Takve priče, u pravom smislu mitske, nude i štite autoriteti koji se smatraju ovlašćenima da u ime neke zajednice kreiraju i distribuiraju važeće slike o njoj. To se odnosi i na mnoge priče o Kosovskoj bici i njenim junacima. Mitovima ih ne čini sadržina njihovih poruka, ono što se naziva kosovskim zavetom, kosovskim opredeljenjem, osvetom Kosova, kosovskom etikom itd. – a što se, uostalom, vrlo različito shvata i ostaje ambivalentno – niti su priče o Kosovu mitovi samo onda kad govore jezikom narodnog epa, kao što je to slučaj sa njihovim najpoznatijim primerima. One su verzije kosovskog mita onda kad u sredini u kojoj cirkulišu imaju ili pretenduju na status neupitne i nedodirljive istine. Zbog toga se može reći da evokacije Kosovske bitke u srednjovekovnim crkvenim spisima o Lazaru, koje su sve „brendirane“ kao svete, predstavljaju zametke kosovskog mita, njegove prve verzije, u kojima još nema mnogih važnih junaka i epizoda ovog mita. U punoj meri razvijen kosovski mit javlja se tek u XIX veku, kad se starije priče o Kosovskoj bici prekrajaju i dopunjavaju da bi mogle da se stave u službu u to vreme glavnog političko-verskog kulta, kulta nacije, kome će evokacije Kosova služiti i u XX i prvim decenijama XXI veka. To znači da se ovde prikazani primeri kosovskog narativa pre XIX veka, odnosno pre pojave nacionalizma na Balkanu, razlikuju od kasnijih, da oni pripadaju predistoriji kosovskog mita. Ali budući da ne mogu bliže da odredim trenutak kad se ta predistorija završava i počinje istorija – kao što ni istoričari nacionalizma nisu sigurni kad on počinje – ovu knjigu nisam podelio na dva dela, predistorijski i istorijski, nego sam ostavio čitaocu da na primerima koje analiziram prati proces konstituisanja nacionalističkih mitskih priča o Kosovu u prvoj polovini XIX veka i njihovo oživljavanje i političko korišćenje posle toga. Trudio sam se da ova knjiga ima sve što se traži od jednog uzornog akademskog rada, ali sam istovremeno nastojao da sa njenim čitaocem uspostavim što bliži kontakt, kontakt one vrste koja se danas zove „jedan na jedan“ i koji se pre ostvaruje u književnim delima nego u naučnim studijama. I kad sam izlagao istorijske i druge činjenice trudio sam se da za čitaoca ostanem živ čovek, kao što i ja njega zamišljam kao živog i budnog. Time objašnjavam što su u mom tekstu česte anahronijske digresije „kako bismo danas rekli“ , „ono što se danas zove“ i još neke njima slične. To sam primetio tek kad je rukopis bio pri kraju i najpre hteo da izbacim, a zatim sam nudim čitaocu zajednički ugao gledanja na stvari o kojima mu govorim. Uostalom, ja sam se za kosovski mit, kao i za savremenu političku mitologiju u celini, zainteresovao u svojstvu takozvanog fizičkog lica, kao građanin koga je zlokobno oživljavanje ovog mita u Srbiji krajem 1980-ih godina nateralo da vidi o čemu se tu zapravo radi. Moje prethodno interesovanje za probleme simboličke komunikacije samo mi je pomoglo da mom egzistencijalno motivisanom interesovanju za mitsko Kosovo stavim na raspolaganje instrumente kritičke analize. Zbog toga mi neće biti krivo ako neko ovu knjigu bude svrstao među eseje. *** Rukopis ove knjige ili neke njegove delove pročitalo je nekoliko prvorazrednih naučnica i naučnika koji se bave problemima neposredno ili posredno vezanim za kosovski mit i njegovu istoriju. Bez njihovih dragocenih primedbi i sugestija o tome šta treba izmeniti, šta dodati, šta skratiti, šta još pročitati, u ovoj knjizi bilo bi mnogo više propusta, grešaka i drugih slabosti nego što ih u njoj sigurno ima. U stvarima koje se tiču istoriografije, nesebičnu pomoć su mi pružili Radmila Radić, Ljubinka Trgovčević, Olga Zirojević, Neven Budak, Marko Šuica i Dubravka Stojanović. S antropološke i kulturološke strane moji dragoceni savetnici bili su Božidar Jezernik, Aleksandar Pavlović, Ivana Spasić i Miroslava Malešević, a Branislav Dimitrijević pomogao mi je da se snađem u literaturi o kosovskom mitu u likovnim umetnostima. Neka znaju i neka se zna da sam svima njima neizmerno zahvalan. April, 2016. I. Č.

Odlomak : ’’UNIVERZALNO I INDIVIDUALNO U uvodu za Atma Darshan (strana 2), Shri Atmananda kaže: ”Od dva nacrta mišljanja, naime onog koji dovodi individualno pod univerzalno i univerzalno pod individualno, ovde je usvojen drugi.” Na ovaj način je načinjena razlika između dva pristupa realizaciji, koje je Shri Atmananda zvao ‘kosmički’ i ‘direktni’. U ‘kosmičkom’ pristupu, ‘individualna osoba’ ili ‘jiva’ se smatra nepotpunim delom obuhvatnog univerzuma. Otuda je pristup opisan kao ‘dovođenje individualnog pod iniverzalno’. Ovo zahteva proširenje razmatranja na univerzalno funkcionisanje – kojim vlada svemogući ‘Bog’, ili koji izražava sveobuhvatnu realnost, koja je nazvana “brahman”. Bukvalno ‘brahman’ znači ‘proširen’ ili ‘veliki’. Kada ono što se razmatra postane prošireno, izvan svih ograničenja našeg fizičkog i mentalnog viđenja, taj brahman je realizovan. Takvom širenju može se pristupiti kroz različite vežbe koje su bile propisane za pročišćenje sadhakinog karaktera od pristrasnosti i neobjektivnosti ega. Posebno postoje etičke vežbe koje oslabljuju egoizam; ima devocijskih vežbi koje kultivišu predanost obožavanom božanstvu; a postoje i meditativne vežbe koje bacaju um u posebna samadhi stanja gde se uobičajena ograničenja rastvaraju u jako opsežnoj zadubljenosti. Kroz takve propisane vežbe, sadhaka može biti daleko objektivniji, i na taj način zadobija mnogo šire, i mnogo obuhvatnije razumevanje sveta. Učitelj može shodno tome da pripremi sadhaku, kroz jako prošireno razumevanje sveta, pre usmeravanja istraživanja koje se odražava u nedualnoj istini. Ova kosmološka staza obuhvata karakteristični stav vere i poslušnosti, prema tradiciji koja je propisala vežbe za širenje uma i pročišćavanje. Prema tome, toj stazi je bilo dato istaknuto mesto u tradicionalnim društvima, koja su bila organizovana na osnovi pokoravanja veri. U ‘direktnom’ pristupu, učitelj smesta rukovodi misaonim istraživanjem, iz učenikovog aktuelnog viđenja sveta i ličnosti. Na učenikovoj strani, istraživanje zavisi od iskrenog zanimanja za istinu, dovoljnog da ide direktno s dubokim skeptičnim i nepokolebljivim istitivanjem ukorenjenih verovanja, od kojih zavise učenikovo razumevanje sebe i viđenje sveta. Ovo poziva na nezavisno držanje – da se ne uzimaju stvari na poverenje, nego da je bolje postavljati pitanja i otkriti stvari za sebe. Tradicionalna društva su takvo nezavisno ponašanje javno sprečenavala zbog straha od destabilizacije pokorne vere koja je bila potrebna za održavanje njihovog društvenog reda. Prema tome, postojala je tendencija da se direktni pristup donekle drži skrivenim, daleko od opažanje običnih ljudi. Kao na primer, skeptična pitanja o upanišadama su donekle držana skriveno, do njihovog objavljivanja u poslednja dva veka. U modernom svetu, mi smo razvili različite vrste društvenog života - gde je obrazovanje daleko šire rasprostranjeno, a nezavisno ispitivanje se ohrabruje od njegovih najranijih stadijuma. Stoga je prirodno da je ‘direktan put’ ili ‘vicara marga’ postao svima dostupan, i veoma slavan kroz Ramanu Maharshija. U Šri Atmanandinim učenjima, postoji nastavak tog trenda prema nezavisnom ispitivanju, od strane individualnog sadhake. Ovde reč ‘individualna osoba’ ili “jiva”’ smatrana je kao varljiva pojava koja zbunjuje biće i ličnost. Ispitivanje je direktno okrenuto unutra, reflektujući se natrag od fizičkih i mentalnih priloga do najunutarnjije istine o sebi ili ‘atmanu. Pitanja okrenuta prema njihovim vlastitim preuzetim verovanjima, koja drže kao sigurno um i telesno posredništvo, pokazuju nam neki spoljašnji svet. Reflektujući se natrag od uma i telesnog spoljašnjeg posredovanja, istraživanje se vraća do direktnog samosaznanja iz najdubljeg centra iskustva, odakle je istraživanje došlo. Kada se istraživanje obrne unutra, sva posmatranja, zapažanja i interpretacije univerzuma se takođe vraćaju natrag unutra, do najunutarnjijeg centra koji je istinski individualan. Sva opažanja, misli i osećanja moraju se vratiti tamo natrag, pošto su oni interpretirani i usvojeni u trajnom znanju. Otuda je ovaj pristup opisan kao pristup ‘dovođenja univerzalnog pod individualno’. Ukratko; Šri Aurobindovo učenje je započelo s direktnim istraživanjem u ‘atmanovoj’ strani jednačine ‘atman = brahman’. Istraživanje je epispemološko, ipitujući pitanje ’šta jeste’ uz pomoć pitanja: ‘Kako je to saznato?’ Ispitujući svaki predmet s unutrašnje tačke gledišta saznanja sebe, potpuna realnost sveta je svedena na nedualni svest, gde se sopstvo i realnost (atman i brahman) nalaze (kao) identični. Istraživanje je sprovedeno bez potrebe pribegavanja tradicionalnim vežbava bhakti obožavanja ili joginske meditacije. U stvari Šri Atmananda je često sprečavao takva vežbanja, mnogim njegovim učenicima, posebno onima čije samskare nisu bile već obuhvaćene zajedno s njima. Jasno, ovaj pristup ne odgovara svakome. Za mnoge u modernom svetu, tradicionalni običaji religije i meditacije su veoma potrebne vrednosti. U modernim vremenima, otprilike Šri Atmanandin, tradicionalni pristup su podučavali veliki mudraci kao Kanchi-svami Candrashekharendra-sarasvati i Anandamayi-ma, koje je Šri Atmananda veoma uvažavao. U stvari, Šri Atmananda je učinio vrlo izvesnim, da su njegova učenja bila živa, izričito namenjena za posebne učenike. On je bio sasvim eksplicitno protiv institucionalizacije takvih učenja, govereći da jedino prava ‘institucija’ advaite mora biti živi učitelj (ako neko uopšte insistira da se govori o ‘instituciji’). Dakle, ako vi nastavite ići dalje, beleške o nekim prakriyama koje je podučavaao Šri Atmananda, treba shvatiti da su samo izveštaji pojedinih sledbenika, čije izveštavanje je neizbežno pogrešivo. Neka štampana dela od i o Šri Atmanandi su naznačena dole u post skriptumu. DALJA ZAPAŽANJA Vicara ili istraživanje jeste bitno za kontemplaciju o znanju na bilo kojoj stazi. Kada se tradicionalni put naziva kosmološkim, to ne podrazumeva nedostatak vicare. To jednostavno nači da uz vicaru postoji takođe značajna komponenta kosmologije, koja traži da opiše svet i da propiše odgovarajuće akcije za poboljšavanje naše ličnosti i sveta oko nas. Stoga vicara mora biti u obe staze – ‘kosmološkoj’ i ‘direktnoj’. S jedne strane ‘kosmološka’ staza dobija svoje ime iz posedovanja kosmološke komponente, koja nedostaje u direktnoj stazi. S druge strane, ‘direktna’ staza je tako nazvana zbog toga jer se direktno stara za osnovnu prožimajuću istinu. Koloko god lošim ili dobrim da je svet viđen, ma koliko loše ili dobro da je viđen kroz ličnost, na direktnom putu ne postoji interes da se popravi to kosmičko gledište. Jedina briga je da se reflektuje direktno natrag u onovnu prožimajuću istinu, od površnog, plitkog i obmanljivog prikazivanja sveg spoljnog posmatranja. Neposredan put je stoga savremen događaj. Postojao je od početka, pre nego što su se razvile tradicije i civilizacije. To se nastavilo kroz rast tradicije, zajedno sa ličnim i okolinskim napretkom koje su propisale tradicije. Ova poboljšanja su neizbežno nepotpuna i dovedena u pitanje; tako da postoje uvek ljudi koji nisu zadovoljni sa takvim poboljšanjima, već samo žude za jasnom istinom koja nije kompromitovana ni sa kakvom neistinitošću. Da se nađe ta istina, ni jedno kosmološko unapređenje ne može samo biti dovoljno. Na nekom stupnju, pre ili kasnije, mora se skočiti sasvim dalje od svih poboljšanja, unutar istine gde se gore ili bolje ne primećuju. Jedina razlika između kosmološke i direktne staze je kada se napravi skok. U direktnom putu, skok je ubrzo ili baš sada. U kosmološkom pristupu skok je odgođen za kasnije, kako bi se dalo vreme za izvršenje poboljšavajuće pripreme. Ima glasova za protiv na obe strane, tako da različite staze odgovaraju različitim ličnostima. Teže je načiniti preuranjeni skok, a to znači da je sadhakin karakter još nečist; tako da čak i ako bi uskočio u istinu, pao bi kolebljivo natrag, preplavljen i nadvladan egoističnim samskarama. Onda ostaje nastavljanje vraćanja natrag na istinu, dok samskare ne budu izbrisane i konačno se ne utvrdi sahaja stanje. Docniji skok može biti lakši, s karakterom tako pročišćenim da mali rad ostaje ili nikakav rad ne preostaje za postizanje utvrđenosti. Međutim postoje zamke u pripremanju ličnosti za docniji skok, jer sadhaka može postati zaljubljen u relativni napredak koji je ostvario, kao zatvorenik koji se zaljubi u zlatni lanac i stoga ostaje zatvoren. Dakle, ono šta je potrebno jeste da se pronađe posebna staza koja odgovara svakom pojedinom sadhaki, umesto da se dokazuje da je neka staza najbolja za svakoga. Ovde se završava prakriya 1, učenja Sri Atmananda Krishna Menona o Advaita Vedanti Prakriya 2 TRI STANJA “Ispitivanje tri stanja dokazuje da Ja jesam nepromenljivi princip (Egzistencije).” Prva od jedanaest tačaka za sadhanu koju je izložio Shri Atmananda 1958. u seriji “redovnih razgovora”. Ovde se analiziraju budnost, sanjanje i spavanje, kao svakodnevna iskustva koji pokazuju sopstvo iz koga se oni saznaju. U budnom stanju sopstvo je identifikovano sa telom, ono se identifikuje sa telom u spoljašnjem svetu, gde se pretpostavlja da telesna čula saznaju spoljašnje predmete. Inače u stanju sanjanja, sva tela i svi predmeti se vide pretstavljeni ili odraženi u umu. Iskustvo sanjanih premeta se ima pomoću sanjajućeg sopstva ili bića – što nije spoljašnje telo, nego se vidi odraženo u umu. Ovo pokazuje da sopstvo koje upoznaje iskustvo ne može biti izvan tela, kao što se pretpostavlja da jeste u budnom svetu. Razmatrajući mnogo pažljivije stanje sanjanja, ono isto tako odviše zavisi od usvojene vere. U iskustvu sanjanja, sopstvo je identifikovano sa shvatajućim ili koncipirajućim umom, gde se pretpostavlja da misli i osećanja znaju sanjane stvari koje oni poimaju. Inače u stanju dubokog spavanja, imamo iskustvo gde se nikakve misli i osećanja ne poimaju i ništa se ne pojavljuje što je primećeno. U iskustvu dubokog spavanja, nema imena, kvaliteta ili forme – niti se poima od strane uma ni primećuje od nekog čula. Prvo, iz ovog nedostatka pojava, izgleda da je duboko spavanje stanje, gde nema ničega da se saznaje. Nikakav um ili telo se tu ne javlja; a ipak je to stanje u koje mi ulazimo i probamo svakog dana, kada se budno telo uspava i sanjajući um ode na odmor. Ako se ovo stanje odmaranja uzme ozbiljno, kao iskustvo sopstva, postavlja se mudro pitanje. Kako se ono iskusi, kada sve aktivnosti tela i uma iščeznu?’’

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Матић, Војислав = Matić, Vojislav Наслов Манастир Старо и Ново Хопово / Војислав Матић ; [цртежи Војислав Матић ; фотографије Војислав Матић, Драгољуб Замуровић, Бојан Хохњец, Душан Вујичић ; карта Александар Станојловић] Омотни наслов Манастир Хопово Врста грађе књига Језик српски Година 2007 Издавање и производња Нови Сад : Платонеум, 2007 (Суботица : Ротографика) Физички опис [64] стр. : илустр. у бојама ; 17 x 24 cm Други аутори - особа Замуровић, Драгољуб Хохњец, Бојан Вујичић, Душан Збирка ǂБиблиотека ǂКултурно наслеђе ISBN 978-86-85869-13-6 (брош.) Напомене Кор. ств. насл.: Манастир Хопово Тираж 4.000. Предметне одреднице Манастир Старо Хопово Манастир Ново Хопово Manastir Novo Hopovo Članak Razgovor Latinica Čitaj Uredi Uredi izvor Istorija Alatke S Vikipedije, slobodne enciklopedije Manastir Novo Hopovo Osnovni podaci Jurisdikcija SPC Mesto Fruška gora Država Srbija Manastir Novo Hopovo iz 15. veka pripada Eparhiji sremskoj Srpske pravoslavne crkve i predstavlja nepokretno kulturno dobro kao spomenik kulture od izuzetnog značaja. Nalazi se na blagoj padini južnih obronaka Fruške gore, nedaleko od Iriga. Udaljen je svega stotinak metara od magistralnog puta Ruma - Novi Sad, te je jedan od najpristupačnijih fruškogorskih manastira. Manastir Novo Hopovo, zajedno sa Krušedolom, po svojoj arhitekturi, prosvetnoj ulozi, istoriji bogatoj kulturnim, verskim i političkim događajima, jedan je od najznačajnijih manastira u Srbiji, a posebno među fruškogorskim manastirima. U njemu su pohranjene mošti rimskog vojskovođe, Svetog velikomučenika Teodora Tirona — najstarija relikvija koja se čuva na teritoriji Srbije. Istorija Manastir Novo Hopovo, sa crkvom svetog Nikole, po svojoj arhitektonskoj vrednosti predstavlja najznačajniju sakralnu građevinu svoje epohe na ovim prostorima. Prvi pisani pomen manastira je iz 1451. godine. Po drugom izvoru, podigao ga je ponovo arhiepiskop srpski Maksim Branković[1] i imenovao ga (Hopovo) i monahe tu sabrao oko 1490. godine.[2] Paralelno su postojala oba, susedna istoimena manastira, Novo i Staro Hopovo. Samo je Novo Hopovo važniji, veći, bogatiji, a 1753. godine se kaže da mu je Staro Hopovo (stari manastir) filijala, u kojem nema vlastitih monaha, već dolaze po dvojica iz Novog Hopova. Kaluđeri su jednom prilikom čak prešli iz Starog u Novi, manastir Hopovo. Sadašnja crkva podignuta je 1575—1576 godine, a zvonik sa malom kapelom na spratu posvećenoj prenosu moštiju svetog Stefana ozidan je 1751. godine. Zadužbina je više ktitora, Lacka i Marka Jovšića, te Jovana Božanića i članova njegove porodice, iz Gornjeg (Srpskog) Kovina (mesto na ostrvu Čepelu u Mađarskoj), ktitorski natpis na nadvratniku zapadnog portala beleži na prvom mestu. Sagrađena je na mestu prvobitne crkve koja je porušena. Molili su manastirski kaluđeri 1638—1639. godine ruskog cara za pomoć manastiru koji se nalazi na srpskoj zemlji.[3] Car je odobrio da hopovski kaluđeri mogu na svakih sedam, osam godina da skupljaju pomoć po Rusiji. Skupljao je 1641. godine priloge po ruskom carstvu hopovski proiguman Neofit.[4] Verovatno od tog priloga 1641. godine manastirske ćelije su stavljene pod krov.[5] Konak manastira Novo Hopovo U Hopovu je boravio od leta 1757. do jeseni 1760. godine mladi Dimitrije Obradović iz Čakova, koji se zakaluđerio i dobio novo ime "Dositej". Primio ga je arhimandrit Teodor Milutinović hopovski iguman. Gerasim Radosavljević proizveden je 1771. godine za arhimandrita hopovskog. Kada je početkom 1788. ratne godine od strane Turaka spaljen manastir Kalenić, izbegli monasi predvođeni igumanom Vukašinovićem stigli su u Srem. Proveli su tu nekoliko godina, sa svojim bogatim inventarom, do marta 1795. godine,[6] sve u manastiru Hopovu. Godine 1855. na čelu manastira nalazio se arhimandrit Sevastijan Ilić, nastojatelj, vrlo obrazovan čovek, književni radnik i član nekih evropskih poljoprivrednih društava.[7]Jeromonah Gerasim Drašković je bio iguman 1809. godine. Otvorena je 1893. godine monaška škola u Hopovu, kojom je upravljao nastojatelj manastira. Ženski "ruski" manastir Nakon Prvog svetskog rata manastir postaje ženski, a u njega se naseljavaju 1921. godine[8] ruske kaluđerice i izbeglice. One su još 1915. godine napustile svoj pravoslavni manastir Lješnu (u Poljskoj)[9], ali umesto u Rusiji, završile su u Jugoslaviji, bežeći od Petrograda preko Besarabije. Otvoren je uz manastir prvo Dečiji dom za ratnu siročad, pa internat za rusku decu (devojčice), a jedini muškarci su bili (1932) duhovnik otac Neljubov (u tom zvanju bio 25 godina) i administrator manastira otac Pajsije. Pomenuti Dečiji dom je iseljen 1921. godine u manastir Kuveždin, a ruske kaluđerice su tu došle sa svojim internatom. Manastir je vodila igumanija mati Nina Kosakovska, nakon što je tu umrla prva igumanija mati Katarina Jefimovska (grofica). One bile veoma obrazovane i sposobne, te su spasile - dovele 1920. godine u Srbiju 60 kaluđerica, i prvo su godinu dana provele u manastiru Kuveždinu. Ruske kaluđerice su sa sobom donele čudotvornu ikonu Bogorodice Šumske, načinjenu od kamena. Nju je poljskom pravoslavnom manastiru jednom poklonio poljski kralj. Da ne bi bila ukradena, originalna ikona je čuvana u depou beogradske Založne banke (1932). Postojala je i manja ikona - njena kopija, koja se čuvala u hopovskom hramu. Manastir Hopovo je više puta stradao tokom ratova u prošlosti (1683, 1690, 1716). Poslednji put je to bilo tokom Drugog svetskog rata (na Veliki četvrtak 1943) od strane partizana.[10] Oštećen je zvonik hrama i uništena bogata manastirska biblioteka. Obnovljeni su konačno manastirska crkva i konaci tek 1998. godine. Pogled na kupolu kroz luster nasred naosa. Mošti Sv. Teodora Tirona su od 1943. pa do 1984. godine bile u Irigu, gde su sklonjene. Manastir Novo Hopovo je u 21. veku ostao otvoren, ostao je ženski, a u njemu su se nalaze tri monahinje. Sada je manastir opet muški, a na čelu bratije se nalazi nastojatelj arhimandrit Pavle Jović. Manastirska riznica Manastirska riznica je početkom 20. veka posedovala vredno knjižno blago. Rukopisne knjige svedočile su o vremenu i manastirskom bratstvu. Najstarija bogoslužbena manastirska knjiga je Panagerik. Napisana je 13. maja 1555. godine, od nepoznatog prepisivača u vreme igumana Kir Stefana, duhovnika Avrama i eklesijarha Maksima. Druga knjiga, Minej, prepisana je tada - 1559. godine. Knjiga Apostol je nastala 1563. godine, od ruke đaka Stanka, pri igumanu Kir Avramiju i eklesijarhu Ilarionu. Knjigu Studit, sa osam kanona, prepisao je hopovski monah Jefrem 1618. godine, u vreme igumana Kir Evsevija. Jedno rukopisno Jevanđelje je okovano srebrom 1630. godine u vreme igumana Kir Stefana. Kanon Presvetoj Bogorodici napisan je 1654. godine. Drugo Jevanđelje okovano je 1657. godine pri proigumanu Neofitu. Imanje Manastirski konak datira od 1641. godine, u više navrata je doziđivan i obnavljan. Od 1771. godine navodi se da konak okružuje manastir sa sve četiri strane, odnosno da ima današnji barokni izgled.[5] Dobio je manastir 1721. godine u posed livadu na Međešu i njive u Radincima. Imalo je Novo Hopovo 1753. godine kuću i dućan u Irigu, mnogo vinograda i šuma. Otvoren je 1856. godine majdan kamena peščara na manastirskoj zemlji (uz Staro Hopovo) nazvan Sandstajn. Posedovao je manastir tokom 19. veka (1855) krčmu čardu zvanu Prkos, udaljenu na putu, kod iriške humke, koju je bratija izdavala u arendu. Manastir je 1902. godine posedovao 1624 jutra 54 kv hv zemlje sa čistim katastarskim prihodom od 6219 kruna 94 potura.[11] Arhitektura Najveća i najreprezentativnija građevina epohe, manastirska crkva svetog Nikole ima u svojoj celini dva, u arhitektonskom pogledu, različita dela: crkvu, razvijene i složene prostorne strukture i veliku pripratu na zapadnoj strani, jednostavnog prostora, pravougaone osnove. Crkva je građevina upisanog krsta, kombinovanog sa trikonhosom, sa kupolom na sredini. U prostoru pored srednjeg dela, iznad koga je kupola i prema kojem su postavljene bočne konhe, ima jedan travej na zapadnoj strani. Travej približno iste dužine na istočnoj strani, koji se završava oltarskim apsidama i još jedan, sasvim uzak travej između kupolnog dela i oltarskog prostora. Među fruškogorskim manastirima jedino sveti Nikola u Novom Hopovu ima taj dodatak na istočnoj strani tako da se oltarski prostor u arhitektonskom i strukturalnom smislu izdvaja kao celina za sebe. Slikarstvo Freskopis manastirske crkve je i dalje očuvan. Mlađi živopis nastao u priprati hopovske crkve 1654. godine takođe je proučen zahvaljujući radu konzervatora Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture, koji su skoro deceniju radili na njegovom otkrivanju. Tada su uočene razlike koje odvajaju živopis priprate od živopisa naosa (koloristička rešenja, upotreba zlata na freskama i obrada figura), detaljno je pročitan ikonografski repertoar koji je i ovde raspoređen u odvojenim zonama. Jedne iznad drugih ređaju se figure ratnika, kraljeva, arhijereja, pustinjaka, mučenika, zatim scene iz ciklusa Čuda Hristovih, scene Bogorodičinog akatista, scene stradanja apostola i ilustracija Damaskinove himne. Slikarstvo priprate se smatra konzervativnim u odnosu na novi duh koji provejava na freskama naosa i oltara. Ikonostas manastirske crkve su rezali Antun i Pavel Rizner. Ikone na ikonostasu radio je 1770. godine Teodor Kračun.[12] To je njegov prvi poznati ikonopisački rad. Kračunove barokne ikone (preko 60 sitnih) su postavljene na templu izgleda tek 1776. godine.[13] Mošti Sv. Teodora Tirona Najveće bogatstvo manastira su mošti svetog Teodora Tirona koje se čuvaju u kivotu, u crkvi. U manastiru je 1780. godine zapisana od strane jeromonaha Spiridona Jovanovića,[14] povest prenosa svetih moštiju. Mošti velikomučenikove odavno u manastiru, jer se pominju tu već 1555. godine. Po toj rukopisnoj beleški, mošti svetog Teodora su iz crkve nad grobom, koju je podigla pobožna Evsevija, od strane neverujućih Jelina (Grka) izbačene u more. Nakon tri veka, kada je hrišćan

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Лазић, Радојица Наслов 150 година школе у Селевцу : 1837-1987 / Радојица Лазић, Мирко Зивгаревић Врста грађе књига Језик српски Година [1987] Издавање и производња Селевац [тј.] Смедеревска Паланка : Туристички Савез општине, [1987] (Смедеревска Паланка : "10 октобар") Физички опис 45 стр. : илустр. ; 24 X 21 цм Други аутори - особа Живанчевић, Радомир Напомене Тираж 2000 Стр. 3-4: Предговор/ Радомир Живанчевић. Предметне одреднице Основна школа "Ђорђе Јовановић" (Селевац) УДК 373.3/.4(497.11)(091) COBISS.SR-ID 43568140 Selevac je naseljeno mesto u Srbiji, u opštini Smederevska Palanka, u Podunavskom okrugu. Prema popisu iz 2011. godine, u selu je bilo 3.406 stanovnika, a broj žitelja je u konstantnom padu. Selevac Crkva-brvnara-u-Selevcu-(1) 1386096085.jpg Crkva brvnara Svete Trojice Administrativni podaci Država Srbija Upravni okrug Podunavski Opština Smederevska Palanka Stanovništvo — 2011. Pad 3.406 Geografske karakteristike Koordinate 44° 29′ 50″ SGŠ; 20° 52′ 19″ IGD Vremenska zona UTC+1 (CET), leti UTC+2 (CEST) Aps. visina 174 m Selevac na mapi SrbijeSelevacSelevac Selevac na mapi Srbije Ostali podaci Poštanski broj 11407 Pozivni broj 026 Registarska oznaka SP Selevac leži severozapadno od Smederevske Palanke, na pinosavskoj površini koja je izbrazdana potocima, od kojih je glavni Velevac. Na stranama i kosama između ovih potoka, nalaze se seoske kuće. Selevac je naselje razbijenog tipa, šumadijske vrste. Ima više zaselaka. Deli se na Mangulski i Donji kraj, zaseoke Ćiće i Gaj i naselja Lunjevac, Brdnjak i Bačinac. Ima selevačkih porodica koje su se odselile na svoja imanja u selo Dobri Do. U selu postoji pošta, policijska stanica, mesna kancelarija, dom kulture, a pored osnovne škole, u Selevcu postoji i vrtić. Selo se nalazi na pretežno jednakoj udaljenosti od Smederevske Palanke, Smedereva i Mladenovca, te je dobro povezano saobraćajnicama sa ovim opštinama. Najbliža železnička stanica selu je u Kolarima, a posle toga u Smederevskoj Palanci. Selevački atar je prostorom velik. On zauzima površinu od oko 5.700 hektara celokupnog zemljišta. Imanja ovog sela graniče se sa imanjima atara: Azanje, Dobrodola, Mihajlovca, Badljevice, Drugovca, Suvodola i Velike Krsne. Sadržaj Istorija Uredi Selevac spada među stara sela. Pominje se u prvim desetinama 18. veka, a za vreme austrijske vladavine (1718—1739) pominje se kao naseljeno mesto pod imenom Selliwaz. Usled teških prilika za vreme Turaka, stanovništvo je bilo prisiljeno da se pomera, da traži sigurnije mesto, da se skloni što dalje od turskih prebivališta. Posle Kočine krajine i Svištovskog mira, novo stanovništvo je dolazilo u velikom broju i ovo se nastavilo sve do Prvog srpskog ustanka. Novi doseljenici pripajali su se starima u selu i izvan njega, pa su tako stvoreni novi krajevi. Osnivana su i nova naselja. Prve kuće su bile kod Ladne Vode, a prve kućice građene u Selevcu zvale su se burdelji. Tu je bila i prva, najstarija crkva, koja je izgorela 1813. (spaljena od strane Turaka). To se mesto danas zove Staro selo i to je osnova Selevca, odakle su se raselili na današnja mesta po selu i po zaseocima.[1] Prvi i Drugi srpski ustanak Uredi Najveće selo u Smederevskom okrugu u doba Prvog i Drugog srpskog ustanka bio je Selevac. Milan Milićević, prvi sekretar Ministarstva prosvete i član Srpskog učenog društva, pribeležio je da je Selevac u tom periodu imao 711 poreskih glava.[2] On pominje da se u Prvom srpskom ustanku sa Vujicom Vulićevićem borio protiv Turaka neki Radojica iz Selevca, kao obor-knez, i Janko iz Konjske, kao savetnik. Prema navodima Milićevića: Kad Karađorđe (1804) razbi na Drlupi (selo u Beogradskoj nahiji) Aganliju i prinudi ga da se vrati u Beograd, on ode u selo Selevac, Smedrevske nahije, da i ovu nahiju odmeće. Tu naiđe na skupu dosta ljudi, koji su već bili ustali i izabrali za starešinu Đušu Vulićevića, iz Azanje. Nezadovoljni stanovnici Smederevske nahije, zbog traženja i nepravde kneza Miloša Obrenovića, pošli su u bunu, sa predvodnikom Milojem Đakom (Đakova buna — 1825. godine). Posle razbijanja Đakove vojske, Jevrem Obrenović, brat kneza Miloša, upao je u Selevac s jednim većim odredom vojske, palio kuće i opljačkao imovinu pobunjenika, oterao njihovu stoku i ubio dosta ljudi za koje je doznao da su učestvovali u pobuni. Mnogi su se na vreme sklonili iz sela i pobegli u šumu. Prošlo je duže vremena da ljudi nisu smeli da se vrate svojim kućama. Vratili su se tek kada je to knez Miloš javno objavio, rekavši da to nije njegovo delo, već njegovog brata, Jevrema. Posle ovog stradanja Selevca, građani nisu nikako bili privrženi knezu Milošu. Knez Miloš se i kasnije zamerio sa Selevčanima iz Starog kraja, gde je bila crkva koja je izgorela.[1] Kad se postavilo pitanje izgradnje nove crkve, došlo je do neslaganja među građanima, jer se nikako nisu mogli dogovoriti oko mesta. Pozvan je i sam knez Miloš da svojim prisustvom i autoritetom odluči da gde će se crkva sagraditi. Prema njegovoj odluci, crkvu je trebalo sagraditi u Mangulskom kraju, na mestu gde se dan-danas nalazi. Crkva brvnara Svete Trojice je sagrađena od hrastovih brvana i ima dva krova. Stari krov je od šindre, a posle po njemu je postavljen drugi krov od crepa. Osveštana je 1838. godine i posvećena Silasku Svetog duha.[3] Prema popisu iz 1846. godine, Selevac je imao 249 kuća. Familije Uredi Po popisu iz 1921. godine Selevac je imao, sa svima zaseocima, 1.090 kuća sa 6.616 stanovnika. U tom periodu je B. Drobnjaković sačinio popis selevačkih familija, zajedno sa njihovom istorijom i poreklom.[7][8] Prema tim podacima, u Selevcu su postojale sledeće porodice: Išići (Radišići) — najstarija doseljena porodica, koja se prva doselila u Selevcu. Kuće su im najpre bile podignute kod Ladne vode. Mitrovci — danas jako rasprostranjena porodica. Njihov čukundeda Stoša, sa dva brata, došao je sa Kosova, odakle je pobegao od Turaka. Imaju više prezimena i to su: Madžići, Icići, Radojkovići, Karići, Lazići, Nikoličići, Uroševići, Jevtići, Petronijevići, Ignjatovići, Kedžići, Redžići, Vasiljevići, Sarmandići. Slava im je Mitrovdan (Sv. Dimitrije), pa se zato zovu opštim imenom Mitrovci. Jovanci — Stara, velika porodica. Tako se zovu po slavi Sv. Jovanu. Starinom su od Kosova. Oni imaju razna prezimena: Nenadovići, Jovičići, Pantići, Tagići, Milovanovići, Budimkići, Maričići, Novakovići, Jeremići (Jeremijići), Živančevići, Đorđevići. Ima ih oko 250 kuća. Prilikom seobe sa Kosova, zajedno su došli deda, sin i unuk. Kako je deda bio star i nemoćan, te nije mogao da putuje, ostao je u Jagodini. Otac i sin su došli u selo i od njih je cela ova porodica. Ranije su se prezivali Mangulovići, radi čega je i ceo ovaj kraj dobio naziv Mangulski kraj. Đurđevci — takođe se doselili od Kosova. To su porodice: Stojići, Živanovići, Jakšići, Miloševići, Milojevići, Dačići. Ima ih preko 150 domova. Jovanovići (Bugarčići) — nepoznatog su porekla; ima ih svega sedam domova Vlastići — ima ih svega osam domova; njihovi stari su se doselili od Leskovca Saranovci — ima ih šezdeset domova. Pre oko 200 godina doselila su se dva brata, Nikola i Stoka iz Saranova (Jasenica-kragujevački). Rod su im Kuzmići u Mramorcu (Jasenica). Od ove su porodice Gitarići u Dobrodolu otišli na svoja imanja. Saranovci su sledeće porodice: Živanovići, Krkići, Jeremijići, Binići, Backići, Vitorovići, Mitrašinovići, Senići. Ranćići — ima ih oko 10 porodica; majka ih je dovela iz Stari Adžibegovca Bajčići — došli sa Rudnika; imaju rod u Lozoviku Glavaševići — to su Petrovići i Brkići. Rod su sa Đokićima iz Glibovca. Ima ih oko dvadeset i pet kuća. Mišići — ima ih oko 5 kuća; doselili se iz Krajine Šepšinci — deset kuća; deda Jovan došao je iz Šepšina (gročanski), četvrto su koleno od doseljavanja. Romi (Grbići i drugi) — bilo ih je oko 30 kuća, a danas preko 60. Kuće su im u Ciganskom kraju. Ranije su stanovali pod čergama u Šljivanju (između Azanje i Selevca). Vučići — šest kuća; nepoznatog su porekla Simakovići — njihovi stari su se doselili ovamo iz Malog Orašja Terzići — ima ih oko 10 kuća; poreklo im je nepoznato Pirivatrići — došli su iz Ćirilovca (požarevački) Prvulovići — Pavići i Markovići; Vlasi iz požarevačkog okruga Stižani — Romi, doselili se iz Stiga. Otprilike 4-5 kuća. Miljkovići — rasprostranjena porodica, uglavnom u Kaćilanskom kraju. (Kaćilani) Smatra se da su poreklom sa Kosova, a dosta porodica ima i po južnom delu Srbije, uglavnom okolina Niša. Arsići — dve kuće; došli iz Preka Vučkovići — Nikolići i Šutići, dvanaest kuća. Doselili se iz Crne Gore. Otac ove porodice je tada imao 65 godina. Bio je pandur. Jovanovići — šest kuća; doseljeni sa Kosova Ristići (Tatomirovići) — pet kuća; nepoznato poreklo Madžići — doselili se od Soskića iz Kovačevca Atanasijevići — došao otac 1869. godine, iz Zelengrada, Bugarska Cvetkovići — otac Vasa doselio se 1877. iz okoline Vidina Čolići (Ilići) — nepoznato poreklo; oko 5 kuća Popovići (Janikići) — Osam kuća. Pop Toma došao je iz Jošanice Skrelići — doselili se iz Sabante (kragujevački) Erići — Četiri kuće Ere Kusački (Stefanovići) — doselili se iz Kusatka. Bratuljevići — jedna kuća. Doselio se iz Deretina (moravički-užički). Religija Uredi Glavni članak: Crkva brvnara u Selevcu Stanovništvo Selevca je pretežno pravoslavne veroispovesti. U selu se, u zaseoku Ladne Vode, nalazila prvobitna crkva koja je 1813. godine spaljena od strane Turaka. To se mesto danas zove Staro selo i to je osnova Selevca, odakle su se raselili na današnja mesta po selu i po zaseocima.[1] Nova crkva građena je u periodu 1827—1832. godine, na inicijativu Stanoja Glavaša. Zbog neslaganja među građanima oko mesta na kom bi trebalo da bude nova crkva, pozvan je i sam knez Miloš da svojim prisustvom i autoritetom odluči da gde će se crkva sagraditi. Prema njegovoj odluci, crkvu je trebalo sagraditi u Mangulskom kraju, na mestu gde se dan-danas nalazi.[9] Crkva brvnara Svete Trojice je sagrađena od hrastovih brvana, a sam knez Miloš je priložio 500 groša za njeno građenje.[9]

Detalji predmeta Stanje Polovno PRISTANIŠTE Milan TODOROV, PRISTANIŠTE, Adverto, Novi Sad, 2018. Najnoviji roman Milana Todorova (1951, Banatsko Aranđelovo) posle objavljena dva romana: „Lek protiv smrti“, 2016. i „Redosled jednostavnih stvari“, 2017, nosi kratak i jasan naslov „Pristanište“. Sam naslov je intrigantan za budućeg čitaoca, ali i originalan, gde je pristanište u značenju da čoveka na svom životnom putu, može da na označenom mestu zastane, a i ne mora, ostane ili odmah krene dalje. To mesto može da bude primetno, a i ne mora, može da bude trajnije ili samo trenutno utočište, pribežište ili skrovište, dok ne prođe talas, bura ili orkan koje sopstvenom životu sam nametneš ili neko drugi, drag ili slučajni saputnik. Retko ili skoro je nemoguće da pristanište postane mirna luka koju sanja svaki putnik ili namernik. Veoma promišljena kompozicija od naslova, dizajna korica do poslednje strane. Moto romana: ,,Mnoge stvari koje su se dogodile u prošlosti, ostaju u prošlosti.” Roman je napisan u prvom licu jednine, gde „JA“ stvara bliskost sa čitaocem i pripovedačem, koji konstatuje da: ”Postoji samo strujanje kroz vreme.” Pripovedač (umetnik u romanu) pripoveda neobično, neuobičajeno, samosvojno, prilagođen društvu i društvenim situacijama i događajima, jezikom slobodnijim, na mahove, sirovim, uličnim, žargonskim, koji koristi namerno. Ironično… Obraća pažnju na neke izopačenosti, haos i metež u društvu do apsurda. Autor likove, radnju i događaje toponimski uz/postavlja u Srpskoj Atini – Novom Sadu… u Limanskom delu grada… na Novom naselju… Telepu… dunavskoj obali… Najlon pijaci… u Petrovaradinu, gde živi i piše… Sremskim Karlovcima, itd. Roman se sastoji iz nekoliko poglavlja (neimenovanih), gde je svako kazivanje odvojeno, a zajedno čine celinu. Milan Todorov bolest društva prenosi na bolest pojedinca. Svesno piše o logičkim nemogućnostima, besmislenostima, nerazložnosti i ljudskoj gluposti. Karakteristični prozni stil, sa rečenicama snažnih poruka: „Svako ima pravo na svoje strahove, odnosno svaki strah ima svog čoveka koga je izabrao prema svojim kriterijumima i ljubomorno ga čuva…“ / „… On je sebi zacrtao taj cilj. Nije važno kakav i koliko velik. Cilj je cilj… Ima čemu da se nada i raduje.” / Postoji i nepojamna bliskost između glavnog junaka našeg doba i ostalih sporednih likova u knjizi (doktora – kardiloga Melhiora Mutavdžića, Dragane – Gage – nekadašnje životne partnerke, bake, druga Igora, itd.) , u dugim dijalozima, poput zaslužnog pristaništa, na 1254,9 kilometara od Crnog mora. Pristanište na sred puta. Ni ovamo, ni onamo. “Prava istina je kad jednom neko uđe u tvoj život, on ostaje zauvek s tobom.“ / „Stvari kad izgubite želju, osećaju da više nemate želju.“ / „ Ljubaznost ostaje ljubaznost, ali u njoj nema ničega.“ / ,,Opasne su tuđe reči. Tuđe reči nas oslobađaju obaveze da govorimo svoje.” / – M.T. Makete papirnih, belih čamaca, u nekoliko veličina, koji plove po vodenoj površini, ka horizontu, gde voda i nebo čine jednu liniju spajanja i razdvajanja, u prelepom koloritu zelene boje, puno simbolike, nalazi se na prednjoj i zadnjoj korici knjige. Idejno rešenje – rad dr Marka Todorova. Čitalac ne može ostati ravnodušan prema radnji romana, već mora biti spreman na promišljanje filozofskog viđenja života iskonski ogoljenog, koga ne mogu da sakriju blještavila estradnog i pomodnog priziva vere, bez uranjanja u orkansku srž koga zahvati kovitlac življenja. U tom orkanu čoveka izbaci iz vetrovite pijavice ratne i poratne stvarnosti, gde su svi gubitnici, a svaki pojedinac nosi svoje traume i usamljenost koje ga razaraju iznutra, bez obzira na prividnu zaštitu novog, umivenog i našminkanog društva, a i dalje neizbežno ideološkog, bez obzira na boju ideologije. Odjednom se nađe u središtu sudara novog sveta sa stvarnošću u kojoj se razotkrije da je lepota i snaga tela nadvisila ljubav u životu. Milan Todorov, ovim najnovijim romanom pred/stavlja pred čitaoce novi izazov, napisavši na kraju svog književnog dela polako: „Persona fri.“ Da bi ga bolje razumeli oštro je razvlačio slogove: „Ja sam slo – bo – dan čo – vek! Ja – i – mam kre – vet!” (prim. prev. – metalni, vojnički, polovni krevet, kupljen na Najlon pijaci). “Zatim sam pozvao lift, koji je sad začudo radio, spustio se u prizemlje, otvorio izanđala metalna vrata… i onda ništa.” Ovom rečenicom se završava literarno putešestvije između lepote života i besmisla, u večitom traganju za odgovorom, povlačeći paralelu sa značajnom konstatacijom savremenog vremena, urbanog i sociološkog: „Ja sam slobodan čovek.“ Što je i najvažnije… Milan Todorov svojim trećim romanom pokazuje da se svrstao u red malobrojnih savremenih srpskih romanopisaca koji se ne moraju iznova dokazivati opisima i viđenim zapletima, već se prepoznaje po filozofskom pogledu na život, čvrstini kompozicije i maestralnom vođenju dijaloga. Mirjana ŠTEFANICKI ANTONIĆ

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Поповић Радовић, Мирјана, 1939-2021 = Popović Radović, Mirjana, 1939-2021 Наслов Књижевна радионица изгнанства Милоша Црњанског : 1940-1965. / Мирјана Поповић-Радовић Врста грађе књига URL медијског објекта одрасли, озбиљна (није лепа књиж.) Језик српски Година 2003 Издање Ново изд. Издавање и производња Нови Сад : Прометеј, 2003 (Нови Сад : Прометеј) Физички опис 225 стр. : илустр. ; 22 x 22 cm ISBN 86-7639-747-3 (брош.) Напомене Слике М. Црњанског Тираж 500 Хронологија: стр. 223-225 Напомене и објашњења у белешкама уз текст Библиографија првих издања дела Милоша Црњанског - књиге: стр. [226-227]. Предметне одреднице Crnjanski, Miloš, 1893-1977 -- Izgnanstvo -- 1940-1965 Crnjanski, Miloš, 1893-1977 -- Tehnika književnog rada Crnjanski, Miloš, 1893-1977 -- "Roman o Londonu" УДК 821.163.41.09 Crnjanski M. 82.08 Na neuobičajen, nežan i novi način, Mirjana Popović Radović otvara tajne sveske godina koje je Crnjanski proveo u Londonu. Autorka rekonstruiše fotografije, vivisecira snove, proučava beline između redova i u objavljenim delima jednog od naših najvećih pisaca, ali i na neobjavljenim stranicama ili na ceduljama koje su sačuvali sudbina, slučaj komedijant ili sam Crnjanski. Obimna i inspirativna građa kojom se autorka bavi, strukturisana je u pet odeljaka, u kojima rekonstruše prostore i mesta književne radionice Crnjanskog u Londonu, vreme njegovih spisateljskih i suštinskih metamorfoza, kao i njegove epistole iz inostranstva, fotografije kao ključeve sećanja, započete i nedovršene rukopise, govor autentičnosti samog Crnjanskog i njegove sudbine. Tokom 25 godina dugog izgnanstva u Londonu, Crnjanskom se njegov maternji jezik preobratio u unutarnji zvuk sopstvenog zavičaja. To je bio razlog da je njegova književna radionica u izgnanstvu postajala i svedočanstvo o egzistenciji samog stvaraoca, ali i o mogućnostima prerušavanja autentičnih izraza u jeziku i pismu... Život i priča Mirjana Popović Radović: "Književna radionica izgnanstva Miloša Crnjanskog" Ponovljeno izdanje jedne knjige u kratkom roku svakako svedoči o zanimanju koje je knjiga pobudila. To je nesumnjivo slučaj sa knjigom Mirjane Popović-Radović o Milošu Crnjanskom. Crnjanski je jedan od naših najvećih romansijera, čije delo već decenijama zaokuplja pažnju i čitalaca i književne kritike, a knjiga kao što je ova omogućuje nam da steknemo sveobuhvatan uvid u sam stvaralački proces, u rad na književnom delu. Autorka se bavi, kao što naslov najavljuje, godinama izgnanstva Miloša Crnjanskog, koje je trajalo četvrt veka, od 1940. do 1965, kada se Odisej konačno vratio u svoju Itaku. Ovaj, najteži period u njegovom životu, osvetljen je minuciozno, uz korišćenje najraznovrsnijih materijala: odlomaka tekstova, novinskih isečaka, fotografija, pisama, zabeležaka, cedulja i dokumenata, rukopisnih dela... Koristeći ovako raznovrsne materijale autorka rekonstruiše život Crnjanskog u egzilu, ali samo da bi na osnovu toga protumačila pre svega njegov Roman o Londonu, koji je, kao što se iz brojnih podataka u ovoj knjizi vidi, u velikoj meri autobiografski. On je, kako autorka u predgovoru kaže, „prvi pravi roman o gradu u našoj književnosti. Grad nije panorama drugih zbivanja, već glavni akter svih događaja i doživljaja stvarnosti, u isti mah...” Literatura pisana u ezgilu je veoma specifična i isto tako veoma složena. Mnogi pisci su, poput Crnjanskog, krenuli neizvesnim putevima izgnanstva posle velikih lomova u svojim zemljama, posebno posle Drugog svetskog rata, kada je zapadna Evropa bila preplavljena takozvanim raseljenim licima, izgnanicima koji su napustili svoju zemlju, svoje korene, i pokušali da negde drugde pronađu svoje „srećne prostore”, svoj plavi krug sa zvezdom. Kada je 1929. objavio prvu knjigu Seoba, Crnjanski nije mogao ni da pomisli da će i njegova sudbina biti kao sudbina njegovih Isakoviča, koji su napustili svoju zemlju nadajući se brzom povratku, da bi postepeno ta nada sve više slabila i konačno se ugasila. Kako pokazuje ova knjiga, život Crnjanskog u Londonu bio je sličan mnogim izgnaničkim sudbinama. Trpeo je nemaštinu, poniženja, otuđio se i od svih, živeći sa ženom samotnim životom, radeći degradirajuće poslove, što je, kako autorka pokazuje, sve našlo svoje mesto u Romanu o Londonu. Pisanje je za pisca postalo pisanje o sebi, svojoj sudbini, gorčini izgnaničkog života. Svoje izgnanstvo je pripisao svom fiktivnom junaku, ruskom knezu Rjepninu, beguncu pred naletom revolucije u svojoj zemlji, koji se oseća kao čovek bez korena i bez budućnosti. Transformišući sopstvenu sudbinu u sudbinu fiktivnog junaka, Crnjanski je univerzalizuje, sopstvenu sudbinu pretvara u takozvanu „internacionalnu temu”. Zasluga je autorke što je pronašla sve koordinate piščevog izgnanstva, lokacije, ličnosti, okolnosti, situacije vezane za njegov dugogodišnji boravak u Londonu, a još je veća njena zasluga što je otkrila tajne njegove književne radionice, odnosno, pokazala kako je sirov životni materijal pretočen u vrhunsko umetničko delo, istovremeno duboko autobiografsku ali i univerzalnu prozu, u seobe Crnjanskog ali i mnogih izgnanika u svim vremenima. Romansijerova patnja i gorčina pretvorene su u Romanu u Londonu u umetnički trijumf, u možda najevropskiji roman sprske književnosti. LJubica Popović – Bjelica 27.12.03 Politika Japanski vrt ledi Pedžet Mirjana Popović Radović: "Književna radionica izgnanstva Miloša Crnjanskog" U nedavno završenoj anketi časopisa "Književni magazin" istaknuti književni kritičari i pisci za "našu knjigu veka" izabrali su roman "Seobe" Miloša Crnjanskog. Započeto u izgnanstvu, ovo delo sažima u sebi vrhunce piščevog talenta, ali i svu tugu stvarnog života koji je živeo. U izdanju "Prometeja" iz Novog Sada, takođe nedavno, objavljena je knjiga Mirjane Popović-Radović "Književna radionica izgnanstva Miloša Crnjanskog" u kojoj autorka rekonstruiše literarno delo velikog pisca na osnovu životnih artefakata. Iz ove izuzetno zanimljive knjige donosimo nekoliko odlomaka, vezanih uglavnom za naš roman veka – "Seobe" Miloša Crnjanskog. ... Svi smo mi vremenom naučili da pišemo, samo je Crnjanski pisac po rođenju. Ivo Andrić U stanu kočijaša – po rečima Crnjanskog, u japanskom vrtu Lili Pedžet, znamenite engleske Ledi, koja je bila bolničarka u Srbiji za vreme Prvog svetskog rata (i po njoj jedna ulica u Beogradu nosi ime), slučaj je hteo da je Crnjanski pisao svoju drugu knjigu "Seoba". Naime, na početku njihovog izgnanstva u Londonu, kada su se Vida i Miloš Crnjanski našli bez krova nad glavom i bez prihoda, ledi Pedžet, tada predsednik Dobrotvornog društva za jugoslovenske iseljenike, pomogla im je ustupivši im sobu u kući za kočijaša u svom raskošno uređenom vrtu, u japanskom stilu. Nemajući da joj plate, dok se na drugi način ne snađu, oduživali su joj se tako što je Vida Crnjanski mesila kolače za zvanice na prijemu ledi Pedžet, a Miloš Crnjanski svojim lepim rukopisom adresirao koverte za pozivnice. O tom vremenu svedoče dva pisma u Zaostavštini i Legatu pisca, u kojima se ledi Atol i ledi Pedžet zahvaljuju za adresiranje koverata Crnjanskom i nude mu isti posao za nedeljnu zaradu. Zajedno sa ovim dokumentima u Legatu pisca, citat u "Romanu o Londonu" iz slične sudbine kneza Rjepina u društvu engleskih plemićkinja, obrazovao je novo narativno jezgro "književne radionice" izgnanstva preko kojeg je mogla da se saopšti druga povest o načinu na koji je Miloš Crnjanski pisao svoja dela u Londonu. Mala koverta na kojoj je uz nepravilnu adresu, na japanski vrt ledi Pedžet, stiglo neko pismo tada dok su boravili u "kući za kočijaša", što je Crnjanski naknadno kao komentar dopisao svojim rukopisom, ostavljajući sve to kao trag u sopstvenoj zaostavštini, bila je pravi dokument "književne radionice" izgnanstva. Naime, na adresu ledi Pedžet Njarren House na Kingston Hill, gde se nalazio veliki japanski vrt, stiglo je pisamce za Miloša Crnjanskog na kojem je pisalo "The Palais", što je govorilo o korespondentu–emigrantu koji je mešao francusko i englesko pisanje ove reči. Strahopoštovanje koje se očitovalo u označavanju kuće ledi Pedžet, sa tim izrazom "The Palais", navelo je Crnjanskog da ga ironizira, kao i sebe samog i okolnosti u kojima je bio, naknadnim komentarom koji je crvenom korektorskom olovkom dopisao pored ove reči "u stanu kočijaša". Taj dopisani komentar, kao i znaci pitanja uz adresu, pripadali su kao fragmentarni tekst "književnoj radionici" izgnanstva. U relaciji sa srodnim tekstom u "Romanu o Londonu", gde Crnjanski objašnjava šta u hijerarhiji društvenog statusa može da znači jedna reč kao što je "The Palais", postoji i reč "House", pojavljivao se poetički sloj "književne radionice" o kojem je već bilo pomena. Razgovor glavnih junaka u "Romanu o Londonu" odvijao se ovako: "Ona se onda seća nekih srna, na izlasku iz šume, tamo u parku i lepih vidika sa terase. Crveni kada joj muž kaže da to "House" ne znači običnu kuću, jer ta reč ima, sama po sebi, kod Engleza, 11 značenja, a u širem smislu 30. Sa tom rečju, u uskoj vezi, ima 376 podrazumevanja. (Muž joj se podrugljivo smeje)... Videće ona šta znači Stenjart House (II 96). Kuća za kočijaša Relacija ovih "kuća", "palata", "The Palais" ili "House", u jednoj adresi samo, poprimala je svojstva otkrića onog dela sudbine pisca koji je pratio njegovo st. Okolnosti u kojima je skoro ironijski druga knjiga "Seoba" , nastajala u "kući za kočijaša!, u doslovnom izgnanstvu i pravom seljenju prostorom, istorijom, slojevima društvene i istorijske hijerarhije naroda i pojedinaca, "raseljenih lica", emigranata i engleskih plemića, u "književnoj radionici" izgnanstva poprimile su oblik denarativnog toka. Pisma ledi Atol i Lili Pedžet (koja se čuvaju u njegovoj Zaostavštini i Legatu), po svom stilu i tonu, pošto su i jedna i druga znale da je Miloš Crnjanski srpski pisac koji je za svoje "Seobe" dobio nagradu Srpske kraljevske akademije, da je znalac brojnih stranih jezika i da je završio nekoliko fakulteta, čak i u Londonu – oličavala su jednu vrstu ironijske na

Detalji predmeta Stanje Polovno VEDRI DANI CRVENO BELIH - Bora Mirosavljević - Str 252 - Povez tvrd -1987 godina dobro ocuvana ,ima posveta na pocetku napisana hemijskom olovkom ,unutrasnjost je vrlo dobro ocuvana a korice su malo iskrzane ,izgrebane na rubovima ,ima malo salotejpa na naslovnici ,gde je belilo O knjizi Sto jedna anegdota i 300 fotografija iz sedam deceija FK Vojvodina FK Vojvodina je srpski fudbalski klub iz Novog Sada i deo je SD Vojvodina. Osnovan je u proleće 1914. godine, i važi za jedan od najvećih klubova na prostoru bivše Jugoslavije. Navijačka grupa Vojvodine se zove Firma, a ona je osnovana 1989. godine, iako je Klub navijača FK Vojvodina osnovan još 15. decembra 1937. Istorija Početak Klub je osnovan 6. marta 1914. zaslugom novosadskih studenata. Dok se svet spremao za Prvi svetski rat, grupa omladinaca nošena ljubavlju prema tada malo popularnoj i znanoj igri, rešila je da osnuje fudbalski klub koji bi predstavljao srpsku zajednicu u Novom Sadu. Za ime novosadskog kluba uzet je naziv Vojvodina, kako bi se naglasilo sećanje na političko-teritorijalnu jedinicu Vojvodstvo Srbije u kom su Srbi, bar na papiru, dobili ravnopravnost u Habzburškoj carevini. Među osnivačima tog dana u štrikerskoj radnji Save Šijakova, u današnjoj Temerinskoj ulici na mestu Tehnometala, su bili budući tekstilni industrijalac Milenko Šijakov, budući univerzitetski profesor Vladimir Milićević, budući hemičar Milenko Hinić, budući pravnici Radenko Rakić i Kamenko Ćirić, Gojko Tošić, Đorđe Živanov, Branko Gospođinački, Živojin Bajazet i budući doktor prava Kosta Hadži. Među njima su bili i Milenkov brat, Đorđe Šijakov, i njihov otac, Sava. Između dva svetska rata Posle rata, iz Praga je donesen komplet dresova FK Slavije, koji su ostali zaštitni znak Vojvodine do današnjih dana. Prvu zvaničnu utakmicu u ligi Župa I [2] koja se nalazila u sklopu Beogradskog loptačkog podsaveza (osnovan 12. marta 1920) Vojvodina je odigrala 12. septembra 1920. godine protiv novosadskog NAK-a i zabeležila pobedu - 2:0. Dve godine kasnije novosadski fudbalski klubovi biće suspendovani od strane Beogradskog loptačkog podsaveza jer su hteli da formiraju svoj savez. BLS je odlučio da za te klubove napravi župu i tako reši taj problem. Prvenstvo Novog Sada, odnosno župe je igrano u proleće 1923. godine između četiri novosadska kluba: Juda Makabi (koja će nakon šest kola biti prva), NTK, Vojvodina i NAK. Naredne sezone 1923/24 u konkurenciji istih ekipa Vojvodina je prvak Novosadske župe a isti uspeh ponoviće i dve sezone kasnije 1925/26 i to će ujedno biti poslednji trofej Vojvodine u BLP u kojem je natupala sve do 1930. kada prelazi u novoosnovani Novosadski nogometni podsavez (osnovan 13. april 1930). Prva titula u NNP-u Vojvodina je ostvarila u sezoni I razreda 1931/32 a u jesen 1932. godine u toku nove sezone I razreda Vojvodina je kao prvak NNP-a prebačena u državnu (prvu) ligu i nije učestvovala u prolećnom delu takmičenja NNP-a. Godinu i po dana kasnije u proleće 1934. godine Vojvodina se vraća u NNP i u konkurenciji sedam klubova ubedljivo osvaja prvo mesto u I razredu. Do početka rata Vojvodina će postati još tri puta prvak Novosadskog nogometnog podsaveza i po broju titula biti najbolja (jednu manje, 4, imaće Novosadski AK, a po jednu ŠSK Mačva (Šabac) i Železnički SK (Inđija)).[3] U takmičenju u Državnoj ligi Vojvodina je nastupala dve sezone. U prvoj je u konkurenciji pet klubova 1. grupe [4] u osam kola zabeležila dve pobede isto toliko nerešenih rezultata i četiri poraza što je bilo dovoljno za treće mesto. U drugoj sezoni Državne lige 2. grupe takođe u konkurenciji pet klubova [5] Vojvodina završava takmičenje na drugom mestu sa osovojenih osam bodova (četiri pobede i isto toliko upisanih poraza).[3] Godine 1924, zajedno sa klubom Juda Makabi, Vojvodina gradi stadion „Karađorđe“, prema nacrtu inženjera i predsednika kluba Dake Popovića. Do tada, i jedni i drugi su igrali na stadionu kod Jodne banje, koji je pripadao novosadskom klubu UTK, koji je okupljao mađarsku omladinu. Prvu utakmicu FK Vojvodina je odigrala u Kovilju, na igralištu „Šajkaša“. Za crveno-bele tada su igrali uglavnom đaci i studenti. Vojvodina je dobila tu utakmicu rezultatom 5:0. Međutim, sledeći meč, novosadska ekipa je odigrala tek 1919, nakon završetka rata. Nakon Drugog svetskog rata Iako povremen učesnik prve lige u međuratnom periodu, ozbiljniju ulogu u prvoj ligi, Vojvodina je počela da igra pedesetih godina 20. veka. Prvi ozbiljniji rezultat je 4. mesto 1952/53. godine. Narednih godina, Vojvodina je redovno pobeđivala favorite, ali nije uspela da osvoji titulu. 1955. godine je izboren plasman u Mitropa kup (preteču kupa UEFA), a ostale su zapamćene pobede protiv Rome u Novom Sadu sa 4:1 i u Rimu sa 5:4. I narednih godina, Voša je učestvovala u ovom kupu i ostvarivala zapažene rezultate. Tadašnja zlatna generacija je stekla velike simpatije svojom lepršavom igrom, a najpoznatiji igrači su bili Vujadin Boškov i Todor Veselinović. Početkom 60-ih, izvršena je smena generacija i već 1962. godine, Vojvodina postaje vicešampion. Konačno, 1965/66. godine, Voša stiže do prve titule. Najpoznatiji igrači ovog tima su bili Ilija Pantelić i Silvester Takač. U Kupu šampiona, Voša stiže do četvrtfinala, gde je izbačena od Seltika iz Glazgova, koji je te godine i osvojio ovaj kup, a jedini poraz mu je nanela upravo Vojvodina u Novom Sadu. 70-ih godina, Vojvodina je često bila u samom vrhu tabele, a 1974/75. godine je u poslednjem kolu ispustila titulu, ostavši na drugom mestu. 1977. Vojvodina je osvojila svoj prvi evropski trofej, Mitropa kup, pobedivši u grupi ispred Vašaša, Fjorentine i Sparte Prag. 80-e godine su bile krizne, kulminirajući ispadanjem u drugu ligu 1985/86. Usledila je rekonstrukcija tima, koji se ekspresno vraća u Prvu ligu, a za dve sezone ovaj novi tim Vojvodine osvaja drugu titulu 1988/89., u jednoj od poslednjih sezona pred raspad SFRJ....

Detalji predmeta Stanje Polovno Kao zlato u vatri Aleksandar Petrov (autor) Izdavač: Zavod za udžbenike - Beograd U toku postupka umetničkog preoblikovanja pokazao se Aleksandar Petrov kao majstor minijatura i majstor širokih, metafizičkih zahvata. Detalji njegovog romana krcati su značenjem, kako bi to rekao jedan istoričar antičke literature – motiv zlata u vatri i motiv pepela – prepleo je Petrov na način odista magistralan. Ostali naslovi iz oblasti: Romani 2009; Broširani povez; ćirilica; 21 cm; 366 str.; 978-86-17-16404-9; 880 din Tražite polovan / korišćen primerak? Imate ovu knjigu i želite da je prodate? Intervju 15.12.05 Tri adrese Aleksandar Petrov Neko vreme koje mi izgleda kao večnost, živim u svojevrsnom bermudskom trouglu Veliko ime u srpskoj književnosti. Svetski čovek, širokog duhovnog raspona. Aleksandar Petrov. Doktor književnosti, pesnik, romanopisac, književni kritičar, antologičar... Od 1959. godine objavio je više od sto eseja i studija na srpskom i više stranih jezika. Predavao je čak na pedesetak univerziteta u Evropi, Aziji i Americi. Od 1993. je profesor na Pitsburškom univerzitetu, a od te godine je i urednik srpske sekcije Amerikanskog Srbobrana i urednik njegovog dvojezičkog književnog dodatka... Gospodine Petrov, danas ste stalno na relaciji između tri države sa tri kontinenta: Srbije, Amerike, Izraela. Šta za vas znači svaka od ove tri adrese? - Svojim prijateljima često, ne sasvim u šali, kažem da već neko vreme, koje mi sve više izgleda kao večnost, živim u svojevrsnom “bermudskom” trouglu. Telesno boravim, naravno, u jednom od njegovih uglova, a duhovno i u dva, ili tri, jer jedan, u kojem sam ugledao svet, nikada ne napušta moja duša. Za ovakvo tvrđenje imam i beogradske svedoke, koji tu lutalicu susreću i kad “nisam više tu”, kao da se “s mesta nisam pomerio”, bilo da je viđaju kao malog anđela ili kao malog demona. A to je i u skladu sa pričama o tom brodolomnom bermudskom moru, koje stotinama godina, još od vremena Kolumba, zovu i đavolskim. Da li tim poređenjem želim da kažem da je moj “bermudski trougao” ogromna i opasna “zona sumraka”? Ne zaboravljajući ni da je da je Šekspir svoju Oluju smestio među bermudska ostrva, tamo gde i najveći mir izgleda kao nepokretna maska nemira, za mene, ipak, moji “bermudski” uglovi, ni prostor između njih, nisu samo opasna mesta. Poput Bermuda, a svaki na poseban, neponovljiv način, to su i mesta opčinjujuće lepote. A lepota i opasnost su, znamo, sestre bliznakinje. Imaju one i svoju treću sestru, tajnu. Upravo tajna odvlači smele moreplovce u bermudske vrtloge smrti. Znači, nema bezbedne luke?! - Posebna je, a često i neobjašnjiva opasnost koja čoveka vreba na sve tri moje adrese, ili se sa tih adresa lansira u svet. Wihova opasnost je nepredvidljiva zato što stalno menja svoja imena i uloge, namere i opravdanja. Američki ugao, na primer, stotinu puta je dokazao da je izvorište milosrđa. A iz njega je, nedavno, i nezaboravno, poleteo “milosrdni anđeo” i srpski ugao 78 dana i noći zatrpavao svojim smrtonosnim darovima. U jednom mirnom američkom gradu su me iz čistog mira pretukli kada sam u sumrak, naizgled pustom ulicom, yogirao nedaleko od kuće. Kada je ceo svet pričao o silovanim Muslimankama, pa su američki političari zahtevali sankcije za čitav srpski narod, u Americi je svakih desetak minuta bila silovana jedna žena. U Izraelu ste bezbedni samo tamo gde u noćnim šetnjama, pustinjom ili na plažama, imate, pored voljene osobe, mesec i zvezde za saputnike. A u Beogradu? - Nigde na svetu nije me tako, nebrojeno puta, ogrejala ljudska dobrota kao na ovom čudesnom ušću Save u Dunav. A nisam li na tom istom, brisanom balkanskom prostoru, napisao pesmu sa stihovima, karakterističnim za naš mentalitet – Prelomi mu mirno vrat / Zar ti nije rođen brat? Stihove sam napisao davno, još u ona, naizgled, mirna vremena. U svakom od ova tri ugla, međutim, događala su se i događaju se i vanredna, nemerljiva čuda. Uskrsnuće Hristovo na Golgoti. Vaskrs Izraela. Američka naučna dostignuća. Da li se naš Tesla mogao dogoditi na nekom drugom mestu nego na, nekad indijanskom, poluostrvu zvanom Menhetn? Ni naš kutak nije bez čudesa i tajni. Srbija vekovima gori kao neopaliva kupina. I iz tog malenog grma ne prestaju da izlaze lavovi. Ne samo lavovi, doduše. Volite putovanja, proputovali ste gotovo ceo svet, ali vi, ipak, niste klasičan putopisac. A opet u vašoj poeziji i prozi prisutno je putovanje i inspiracija putem. Za koji ste vi put? - Možda sam rođen tako, ali pred mojim očima, ma gde se nalazio, nikad ne miruju vidici. Kao da mi rukama mašu i zovu da iza njih, i iza još nekih, daljih vidika, otkrivam svoju Itaku. Jer je Itaka, pre nego što postane luka, prvo plovidba. Itaka je i pristanište uvek nove tajne, zemaljske i nebeske. Takva me Itaka privlači magijom ognjišta. Za svaku od adresa koju spominjete, kao i za neke druge, ruske, mogao bih, zato, da kažem ono što sam u poslednjem romanu napisao o Svetoj zemlji: ko u njoj ne veruje u čuda, taj nema smisla za realnost. U tri romana, Kao zlato u vatri, Turski Beč i Lavlja pećina, opisao sam svaki od pomenutih “uglova”. U njima su romani nastajali. A u likovima romana se ukrštali. Vaš najnoviji roman “Lavlja pećina” govori o deset poslednjih dana glavnog junaka Sergeja, na njegovom putu kroz Svetu zemlju, ali, u suštini, on kao da govori o dve hiljade godina hrišćanske epohe. Je l’ to vaš priziv za pogled u “unutrašnji retrovizor” i za povratak izvoru? - Naveo bih vam još jednu rečenicu iz tog romana, a ona glasi da je “hrišćanima Sveta zemlja druga domovina, a nekima i prva”. Zar nije i muslimanima? A šta tek da kažemo za Jevreje? Boraveći već skoro četiri godine u zemlji koja je Dučića preobratila u velikog hrišćanskog pesnika, nosio sam se i ja sa pitanjima o odnosu života i smrti, duhovnog i telesnog, prostora i vremena, o odnosu čovekovog, pojedinačnog, unutrašnjeg biološkog časovnika sa onim van njega, zemaljskim i kosmičkim. Šta su, i čemu uopšte služe putovanja ako ne suočavanju sa nepoznatim, prilagođavanju promenama, preispitivanju navika, sagledavanju svoje ličnosti i svoga naroda iz novih uglova, usaglašavanju svoga i tuđeg, bogaćenju svog iskustva upoznavanjem stvaralaštva drugih. Zar bi Vuk Karayić otkrio svom narodu svu dubinu, lepotu i korist njegovih “izvora” da nije otišao u Evropu Getea i braće Grim i podstaknut njima vratio se da u Srbiji ostvari svoju misiju? Šta bi bilo, pomislio sam stotinu puta, da su srpski političari posećivali Izrael tokom njegove poluvekovne istorije onako često kao što ga danas posećuju? Ne bi li i oni mogli na vreme da primene iskustva jevrejskog naroda, nastradalog tokom Drugog svetskog rata u genocidu daleko više nego srpski? Da nismo sa Izraelom tokom dugog, a presudnog vremena nastajanja te države, prekinuli bili sve veze, možda bismo imali na koga da se ugledamo kako se čuva svoja sveta zemlja, kako se ona naseljava, a ne napušta. Jevrejski narod je to činio u mnogo težim, pustinjskim uslovima, i u okruženju neprijateljskih država, koje su htele, a neke žele i danas, da ga izbrišu sa mape sveta. Zaluđeni utopijama, nismo pratili, i učili, kako se jedna nada pretvara u stvarnost, kako se posle dva milenijuma na pesku zida, brani i razvija svoja država, kako se na ruševinama obnavljaju svetilišta. Da li bi nam se, da smo sledili taj izuzetni primer, a ne neke druge, varljive uzore, događalo danas da nam se “otima”, kako gotovo jednoglasno tvrdimo, pitomo, vodama i rudama bogato Kosovo sa Metohijom? Da li bi nam rušili hramove, sačuvane tokom viševekovnog ropstva pod muslimanskom vlašću? Da li bismo, konačno, decenijama napuštali rodnu grudu, a ne množili se i plodili na njoj? Sergej, lik koji pominjete, mada skoro pola veka živi u Francuskoj i piše na francuskom, ne može u jednom trenutku a da se, razgovarajući sa svojim palestinskim prijateljem, a uoči eksplozije u kojoj će da strada, ne seti Kosova i da iz svog boravka u ratnim uslovima ne izvuče neku pouku. “Zablude se skupo plaćaju sve dok se čovek, ili narodi, ne oslobode zabluda time što shvate šta su zablude i kako ih se treba odreći. Kako? Skupom cenom.” Kod vas, u ovom vašem romanu, ključna tačka života jeste – smrt! Ali, ne u smislu kraja, nego novog početka! Da li je vaša namera, u stvari, bila da napišete knjigu o – čoveku?! - Svako od nas piše knjigu odgovarajući na pitanje šta je čovek. I kako biti čovek kada je to najteže, u zlim vremenima i na velikoj muci. Moja supruga je postala ambasador u Izraelu u vreme tzv. intifade, kada je broj žrtava, na obe strane, izraelskoj i palestinskoj, dostigao rekordni broj, ako se izuzmu godine oružanih sukoba Izraela sa njegovim arapskim susedima. Ti ratovi su po pravilu bili relativno kratki, a poslednja intifada je trajala preko tri godine. U njoj su najviše stradali civili. Moja supruga stvarno je bila ambasador svoje zemlje u ratnim uslovima. Sa jednim našim izuzetnim monahom bila je u redovnoj vezi dok je on bio, zajedno sa ostalim monasima, zatočen u jednom od najsvetijih hrišćanskih hramova, u crkvi Sv. Rođenja u Vitlejemu. Opsada je trajala dugo, a u crkvi su sklonište našli palestinski ratnici, ili teroristi, koji se nisu libili ni da skrnave svetinje. S tim monahom sam i ja kasnije uspostavio prisne duhovne veze. On je bio moj vodič po Svetoj zemlji, naročito na opasnim palestinskim teritorijama. Kao u ruskim bilinama, o čemu sam nekada u Japanu napisao i objavio studiju, od zle ruke nas je branila njegova monaška kapa, siguran znak raspoznavanja da nismo putnici sumnjivih namera. On je u mom romanu glasnik božanskog i duhovnog, tumač hrišćanske vizije sveta, onog što zajedno sa Domentijanom i Teodosijem zove “umilenijem”. U tom liku nije samo lik tog večito, čak i u grobu, osmehom ozarenog o. Ilije, nego i drugih duhovnika koji su se trudili da me izvedu, ne sa dovoljnim uspehom, na Hristovu usku stazu. U vašem književnom stvaralaštvu veoma prisutne su ruske i sveslovenske teme. Koliko je u tome presudno vaše poreklo? Neobična je i top

Detalji predmeta Stanje Polovno KUHINJA MOG PRIJATELJA Velimir Ćurguz Kazimir Žanrovi: Domaći pisci Izdavač: Stubovi kulture ISBN: 86-7979-183-0 Broj strana: 164 Pismo: latinica Povez: Mek Format: B6 Godina izdanja: 2006 ID: A033720 Opis Gastronomska verzija jugoslovenske I srpske istorije druge polovine XX veka,o kuhinjama velike politike. Kuhinja moga prijatelja Velimir Ćurgus Kazimir(autor) Izdavač: Stubovi kulture Jači deo nove i zanimljive knjige Velimira Ćurgusa Kazimira jesu čiste pripovetke kojima je esej pridodat tek kao zrno začina, bez kojeg svakako ne bi bilo onog kompletnog ukusa i užitka. Knjiga pomalo gubi na snazi kada pripovetka sasvim ustupi mesto eseju, jer čitaocu koji je dotle bio naviknut na aperitiv, predjelo, glavno jelo i desert - na slatkoću pripovetke - sada zapravo ostaje samo začinski dodatak. U naslovnoj priči "Kuhinja mog prijatelja" prijatelj iz Frankfurta savetuje pripovedača da ostavi sve poslove i posveti se isključivo pisanju. Zaista, po sle ove knjige, ne ostaje nam ništa drugo nego da istu molbu uputimo Velimiru Ćurgusu Kazimiru, jer on piše dobre stvarnosne pripovetke, imajući pri tom velik esejistički dar i naročito duhovitost - dva oružja kojima uspeva da pobedi banalnost svakodnevice, te od kuhinje, političara i praznih pivskih flaša stvori literaturu. S tim da ubuduće - odvojeno - u levoj ruci drži esej, a u desnoj, recimo, pripovetku. Prikaži manje Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Srpska književnost Ostali naslovi iz oblasti: Pripovetke 2006; latinica; 21 cm; 157 str.; 86-7979-183-0; rasprodato Tražite polovan / korišćen primerak? Imate ovu knjigu i želite da je prodate? Prikaz 05.11.06 Danas Kuhinja, političari i prazne pivske flaše Kuhinja mog prijatelja,Velimir Ćurgus Kazimir Uredno pratim književno stvaralaštvo Velimira Ćurgusa Kazimira od trenutka kada sam u jednoj knjižari pročitao njegovu satiričnu priču "Gljive", objavljenu 1990. godine u knjizi "Ovako ‘il nikako", među drugim partizanskim zen pričama. Glavni protagonisti te storije su Aleksandar Ranković i Milovan Đilas koji sede pod jednom bukvom i pričaju o tome šta će biti posle rata. Dolazi Edvard Kardelj zvani Bevc, vadi iz torbe dve gljive i pita Đida i Leku: "Šta mislite koja je od ove dve gljive otrovna?". Aleksandar Ranković i Milovan Đilas se pogledaju i uglas odgovore: "Ona desna!" "Koja desna, moja ili vaša", lukavo ih upita Kardelj. "Pa, tvoja desna", reče Đilas. "Znači, vaša leva", uporno će Kardelj. "Bevc, Bevc", reče tad Leka. "Nije vreme za takve šale...". Zašto takva priča u uvodu prikaza nove Kazimirove knjige "Kuhinja mog prijatelja"? Pa, iz nekoliko razloga. Pre svega zbog toga što jedna takva priča pokazuje velike domete piščeve duhovitosti i oštroumnosti koja je sposobna da napiše esej tamo gde ga zapravo i nema. Ali, "Gljive" su tu i zbog toga što nova zbirka priča (ili ipak eseja?) Velimira Ćurgusa Kazimira (1948) zapravo predstavlja zbirku dokumentarističke-gastro proze koja pokazuje koliki su njegovi filozofski apetiti, ali i koliko je on dobar kuvar koji će - na "stolčić koji se postavio", genisovski servirati pojedine fenomene novog doba, u umaku od proze i ogleda. Kazimir će zapravo istaći svu važnost kuhinje i kuvanja, pokazujući kako kuhinjski inventar zapravo jeste i inventar naše duše. Tako će već u uvodnoj priči "Hrana i sećanje" istaći da "znati kuvati" zapravo znači biti samostalan i nezavisan. Da uz svako jelo postoji i nekakva priča, te da je "svet ukusa i mirisa svet ličnih iskustava i uspomena". "Koga ne uzbudi miris jela koji ispunjava stepenište kuće", piše Velimir Ćurgus Kazimir, "taj ne samo da ne ume da uživa u hrani, već je i prilično osiromašena osoba". "Kao što se sećamo mladalačkog uzbuđenja dok smo čitali knjige Dostojevskog ili Hermana Hesea koje teško može da ispuni naknadno, zrelo čitanje, tako isto mi sasvim drukčije doživljavamo mirise i ukuse nekih jela ako nam ona nisu obeležila detinjstvo. Kad Hari Haler iz "Stepskog vuka" na stepeništu svoje kuće doživi epifaniju mirisa i vidika isto tako i svako ko ima imalo duše mora kroz hranu da doživi sudar sa svojim prethodnim životom. Jela su i sećanja. Bez toga bi svi recepti bili potpuno prazni, izveštačena stilska vežba". Kazimir nam zatim nudi recept za punjene paprike, da bi potom usledile prave literarno-kuhinjske pikanterije, kada pisac da prednost priči, a esej ostavi u pozadini. Tada počinje priča "Kuhinja mog prijatelja" u kojoj se, zrelim pripovedačkim postupkom, kroz dobro isprofilisane karaktere pedantnog pripovedača i njegovog frankfurtskog prijatelja koji, inače, ne mari za svoju kuhinju, gradi odlična pripovetka čiji svaki pasus otvara nove nivoe smislenosti, čak vrlo ozbiljne društveno-političke teme o našoj stvarnosti i emigraciji, recimo, iako se storija uopšte ne odvaja od "kuhinjskog" koncepta koji stoji pred autorom knjige. Slično je i sa odličnim pripovetkama "Kod vegetarijanaca" i "Ishrana neprijatelja", gde Velimir Ćurgus Kazimir, odgovarajući na pitanje iz naslova, pokušava da odgovori i na pitanje čime su se hranili Slobodan Milošević i Mira Marković i da li je razlog njihove propasti zapravo bio debakl u kujni. "Pitam se da li je uzrok Miloševićevog pada u tome što je bio tako autističan u ishrani", piše Kazimir. "Kao da je preko noći presušio glavni oslonac vlasti: mahnita čežnja da se bude pozvan za njegovu trpezu". Sam vrh pripovedanja jeste priča "Kaucija", koja počinje tako što pripovedač vadi nekoliko praznih pivskih flaša koje stoje ispod sudopere i objašnjava zbog čega je "kaucija" toliko važna i kako se novo vreme ogleda u staklu pivskih flaša. Upoređujući praznu pivsku flašu s telom kao omotom ljudske duše, Velimir Ćurgus pokazuje da se i od prazne ambalaže može napisati priča ili vrlo inteligentan esej. Da li "Kuhinja mog prijatelja" ima mana? Moguće je da ima samo jednu, s tim da bi nekom drugom čitaocu možda baš to isto pomalo neuspelo jelo s bogate trpeze moglo biti sasvim ukusno. Reč je o strukturi same knjige čiji jasan tematski koncept nije ispoštovan do kraja. "Kuhinja mog prijatelja" negde do svoje druge trećine ima čvrstu tematsku strukturu. Jasno je da je reč o prozi koju na okupu drže pripovetke s ponekim detaljem iz kuhinje koji ih povezuje poput literarnog testa. Sve te pripovetke - možda autobiografske - ispripovedane su odlično i znalački, a šlag na torti su sitna esejiziranja koja im daju na pikantnosti koja je već svojstvena Kazimirovoj poetici. Ali, u pojedinim naslovima pripovetka (koju je već zagrizao esej) lagano se gubi - zajedno s kuhinjskim elementom - te postaje čist ogled, nimalo loš, da ne bi bilo zabune. Međutim, takav preskok u drugom delu suviše odudara od čvrste koncepcije s početka koja je toliko bila okrenuta gastronomiji da je čak ponudila i recept za punjene paprike. Jači deo nove i zanimljive knjige Velimira Ćurgusa Kazimira jesu čiste pripovetke kojima je esej pridodat tek kao zrno začina, bez kojeg svakako ne bi bilo onog kompletnog ukusa i užitka. Knjiga pomalo gubi na snazi kada pripovetka sasvim ustupi mesto eseju, jer čitaocu koji je dotle bio naviknut na aperitiv, predjelo, glavno jelo i desert - na slatkoću pripovetke - sada zapravo ostaje samo začinski dodatak. U naslovnoj priči "Kuhinja mog prijatelja" prijatelj iz Frankfurta savetuje pripovedača da ostavi sve poslove i posveti se isključivo pisanju. Zaista, posle ove knjige, ne ostaje nam ništa drugo nego da istu molbu uputimo Velimiru Ćurgusu Kazimiru, jer on piše dobre stvarnosne pripovetke, imajući pri tom velik esejistički dar i naročito duhovitost - dva oružja kojima uspeva da pobedi banalnost svakodnevice, te od kuhinje, političara i praznih pivskih flaša stvori literaturu. S tim da ubuduće - odvojeno - u levoj ruci drži esej, a u desnoj, recimo, pripovetku. "Kojoj desnoj, svojoj, ili našoj", sigurno bi upitao lukavi Bevc...

Božidar Jezernik (1951) je redovni profesor etnologije Balkana i kulturne antropologije na Univerzitetu u Ljubljani. U središtu njegovog naučnog rada je etnološko i antropološko istraživanja Balkana i srednje Evrope. Prva Jezernikova knjiga je studija o italijanskim koncentracionim logorima Borba za opstanak (na slovenačkom 1983, na engleskom 1998). O životu u nemačkim koncentracionim logorima pisao je u knjizi Seks i seksualnost in extremis (1993, Ljubljana), a o životu u jugoslovenskim logorima u knjizi Non cogito ergo sum (Ljubljana, 1994). Prerađeno izdanje ove druge knjige objavljeno je u prevodima na srpski, poljski i nemački jezik. Jezernik je autor i urednik nekoliko knjiga o socijalnoj memoriji, među kojima je i monografija Nacionalizacija preteklosti (Ljubljana, 2013), koja je obavljena i u prevodima na hrvatski i engleski jezik. Proširena verzija njegove knjige o izveštajima s putovanja po Balkanu Dežela, kjer je vse narobe (Ljubljana, 1998), objavljena je u prevodima na engleski, turski, poljski, srpski, italijanski, albanski, nemački, bugarski i ruski jezik. Srpski prevod objavljen je u Biblioteci XX vek pod naslovom Divlja Evropa (prevod S. Glišić, 2007), a u Biblioteci XX vek objavljen je i zbornik radova Imaginarni Turčin (prevod A. Bešića i I. Cvijanovića, 2010), koji je uredio Jezernik. Za knjigu o kafi i kafanama (Kava – čarobni napoj, 2012) dobio je u Pekingu 2014. godine nagradu Gourmand Award za najbolju knjigu o kafi. Iz Predgovora Sto godina je proteklo otkako se rodila Jugoslavija i više od četvrt veka otkako je u novim balkanskim ratovima ova zemlja nestala sa geopolitičke karte sveta. I pored toga, sve do danas ona ostaje jedna velika nepoznanica, zagonetka. Doista, naše znanje o Jugoslaviji može nekog da podseti na jednu indijsku priču u kojoj se govori o tome kako su slepi ljudi došli do toga kako izgleda slon tako što su ga dodirivali rukama. Svaki od njih dodirnuo je drugi deo slonovog tela, pa je jedan – dodirnuvši njegovu nogu – utvrdio da liči na drvo, drugi – dodirnuvši slonov rep – da liči na zmiju, i tako dalje. To je, prema nekim verzijama ove priče, izazvalo svađu i tuču između ljudi koji su slušali ova različita mišljenja o slonu. Proces raspada Jugoslavije bio je ispunjen krvavim i tragičnim slikama, iz čega se obično zaključivalo da je već sam način kako se ona raspala ujedno i najbolji dokaz da je bila postavljena na loše temelje, da je sadržavala previše protivrečnosti da bi mogla čestito živeti i preživeti. Ratovi koji su usledili jedan za drugim u 1990-im godinama tumačeni su kao dokaz da se radilo o zemlji sa mnogo istorije, prepunoj netolerantnih nacionalizama. Međutim, takvo gledanje je pogrešno. Razlika između Jugoslavije i drugih nacionalnih država nije bila u nekom višku istorije koji narod nije bio u stanju da svari, niti su njeni nacionalizmi bili toliko netolerantni da se problemi ne bi mogli rešiti pomoću glasačkih kutija. Polazna pretpostavka ove knjige jeste uverenje da razvojni put Jugoslavije nikako nije bio predodređen da teče u pravcu kojim je tekao; mogao je teći i u više drugih pravaca. Ali, kad se onda postavi pitanje zašto on nije tekao u nekom od drugih mogućih pravaca, ubrzo možemo da vidimo da je priča o višku istorije bez osnove, da problem Jugoslavije nije bio u višku nacionalizma, već u njegovom manjku. Ime Jugoslavija je prvi put upotrebljeno u Habzburškoj carevini nakon izbijanja Proleća naroda, kada je upotrebljeno kao ime za romantične snove o modernizaciji i napretku. Baš kao u poznatoj narodnoj pesmi: „Ko je ima, taj je nema; ko je nema, taj je sanja“. Jugoslavija je tada zamišljena kao „zemlja snova“ u kojoj su ujedinjeni svi Jugosloveni, bez obzira na razlike koje su postojale između njih u jeziku, prošlosti i veri, i kao zajednica koja je trebalo da bude dovoljno velika i jaka za uspešno takmičenje u uslovima nove, kapitalističke proizvodnje. Proleće naroda je probudilo narodnu svest i kod naroda na slovenskom jugu. Sima Marković, na primer, nije imao težak zadatak kad je dokazivao da su se i Srbi i Hrvati i Slovenci, nezavisno jedni od drugih, razvili u samostalne moderne narode (Marković 1923: 108). Međutim, u isto vreme kada su se formirala pomenuta tri naroda, pojavljuje se i ime Jugoslavija kao ime koje je uključivalo u „zamišljenu zajednicu“ (Anderson 1983) sve Slovene na jugu Evrope. To znači da Jugoslavija, kao zemlja snova, od samog početka nije bila samo jedna, već je uporedo postojalo više njih, a njihovi protagonisti u takmičenju za srca i umove naroda mogli su da međusobno sarađuju, da jedni drugima protivureče ili da se bore jedni protiv drugih. Međutim, Jugoslavija je uvek bila više od imena. Ako je krajem dvadesetog veka borba različitih gledanja na prošlost i budućnost dovela do raspada Jugoslavije, to ne znači da su snovi o boljoj budućnosti iz kojih se ona iznedrila izgubili na vrednosti. Kako je svojevremeno podsetio urednik magazina The Economist Volter Bedžet, sasvim slično antičkom Talesu, koji je gledajući u zvezde upao u jamu, Jugoslaviju su stvarali sanjari koje su savremenici ismejavali da brinu za ono što ih se ne tiče (Bagehot 1872: 187). A da su snovi o Jugoslaviji bili u skladu sa duhom vremena, najbolje pokazuje već sama činjenica da je ona ostvarena, i to ne samo jedanput, već dvaput u svojoj istoriji. Ona je, zaista, dva puta i nestala sa istorijske pozornice, ali nijednom nije umrla prirodnom smrću: prvi put su je raskomadale neprijateljske sile izvana, a drugi put su je rasparčale domaće snage iznutra (usp. Magaš 1993: vix). U devetnaestom i prvoj polovini dvadesetog veka nacionalističke ideje su najviše jačale u ratovima, kao da su ove ideje pravu životnu snagu crple iz prolivene ljudske krvi: što je bilo više prolivene krvi, ideje su bivale jače. Okupljanje pod jasno suprotstavljenim zastavama budilo je u narodima zanos za zajedničku akciju, ostrašćivalo je odvažnost, samopregor i herojstvo, slavoljublje i pohlepu, kao i strah i zebnju. Stoga ova knjiga prati događanja od vremena kada je jugoslovenska misao jačala zbog Francusko-pruskog rata 1870. godine, Hercegovačko-bosanskog ustanka, Srpsko-turskog rata, okupacije i aneksije Bosne i Hercegovine i Balkanskih ratova, pa sve do Velikog rata, kada je pobedom sila Antante i prihvatanjem principa samoopredeljenja naroda omogućeno osnivanje prve nacionalne države Jugoslovena. Iako su se u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, prvi put u istoriji, našli ujedinjeni skoro svi Srbi, Hrvati i Slovenci, kao i Crnogorci, Bošnjaci i Makedonci, ona je bila osnovana kao nacionalna država jednog naroda sa tri plemena, odnosno troimenog ili trojed(i)nog naroda, kojeg su geografija i istorija vekovima odvajale. Bez pobede Antante u Velikom ratu i primene načela samoopredeljenja naroda, istaknutog u četrnaest tačaka američkog predsednika Vudra Vilsona, ne bi bilo ni nacionalne države Jugoslovena. Ali ne treba smetnuti s uma da nje ne bi bilo ni onda da političko vođstvo Jugoslovena nije dovoljno ubedljivo predstavljalo svetu i branilo ideju da Jugosloveni, budući jedan narod, iznad svega žele da se ujedine, pri čemu su ovu ideju prihvatali kao svoju. Osnivanje jugoslovenske nacionalne države ujedinjeni narod pozdravio je sa velikim oduševljenjem. Ali borba političkih stranaka, nažalost, ubrzo je dovela do borbe oko pitanja da li su Jugosloveni jedan ili tri naroda, koje je ubrzo počelo da ispunjava čitav politički život Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Već posle petogodišnje političke borbe oko ovog pitanja, narod se na izborima 1923. godine plebiscitarno podelio na tri naroda, koji su tada zajedno napustili put stvaranja jedinstvene države i nacije. Nacionalna država Jugoslavija, dakle, bila je mrtvorođeno dete: prestala je da živi kao država jednog naroda pre nego što ju je kralj Aleksandar nazvao jednim imenom. Sa svojim velikim autoritetom i poštovanjem koje je uživao kod naroda, on bi, možda, i uspeo da joj udahne život. Ali baš je taj strah vodio ruku onoga koji ga je usmrtio u Marselju 9. oktobra 1934. godine. Za osnovne izvore svojih razmatranja nisam pošao od uobičajene prakse da prošlost najbolje spoznajemo iz dokumenata, sporazuma, pisama. Naime, dobro nam je poznato da su mnoga pisma napisana sa težnjom da zavedu onog kome su upućena, da su brojni sporazumi potpisani sa namerom davanja lažnih obećanja, da je stotine dokumenata sastavljeno s ciljem koji u njima nije naznačen čak ni između redova. Lep primer predstavlja Krfska deklaracija koja je poslužila kao pravna osnova osnivanja prve zajedničke države Jugoslovena. Deklaraciju su potpisali Ante Trumbić, u ime Jugoslovenskog odbora i Nikola Pašić, u ime vlade Kraljevine Srbije. Mada su svoje potpise na dokumenat stavili posle višenedeljnih pregovora u kojima je detaljno pretresan sadržaj svake klauzule ponaosob, njeni potpisnici su sadržaj i značaj Deklaracije ne samo shvatali svako na svoj način, nego su je, svako prema svom shvatanju, razrađivali; isto važi i za ostale učesnike pregovora na Krfu jula 1917. godine. Deklarisani cilj pregovora na Krfu bio je ujedinjenje jugoslovenskih državljana Dvojne monarhije sa državljanima kraljevina Srbije i Crne Gore u zajedničku nacionalnu državu. Međutim, u ovom značajnom dokumentu najstarija jugoslovenska država se uopšte ne spominje. Ova prećutana činjenica u dokumentu rečito govori o tome koliko možemo iz tekstova pojedinih političkih dokumenata razaznati prave motive i ciljeve kojima su se rukovodili njihovi autori. Poput drugih događaja koji su se odvijali u proteklom istorijskom periodu, o „zemlji snova“ teško je prosuđivati vodeći se isključivo savremenim trenutkom i savremenim stanjem duha. To što mi danas osećamo pri pominjanju jugoslovenske države ne znači da su i naši preci imali ista osećanja u vreme kada su je stvarali. Otkako je presahla vera u zagrobni život pokojnika sahranjenih u egipatskim piramidama, o njima možemo da razmišljamo kao o monumentalnom apsurdu. Ali nam ta saznanja ne kažu ništa o tome šta su mislili i osećali oni koji su u svoje vreme gradili ta arhitektonska čuda: kako su oni gledali na piramide. A baš to, kako je izgledala Jugoslavija kao zemlja snova političkih vizionara, kako su budili u narodu zanimanje i ljubav za svoje snove i pozivali ga na njihovo ostvarivanje, s jedne, te koji su bili najvažniji graničnici u tim procesima i kakav je bio odnos između snova i njihovog ostvarenja, s druge strane, tema je kojom se bavi ova knjiga.

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Jovanović, Đokica, 1952- = Јовановић, Ђокица, 1952- Наслов Prilagođavanje : Srbija i moderna : od strepnje do sumnje / Đokica Jovanović Врста грађе научна монографија Циљна група одрасли, озбиљна (није лепа књиж.) Језик српски Година 2012 Издање 1. izd. Издавање и производња Niš : Sven : Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta, 2012 (Niš : Sven) Физички опис 483 str. ; 24 cm ISBN 978-86-7746-341-0 Напомене Tiraž 500 Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 419-460 Registar. Предметне одреднице Društvo -- Modernizacija Nacionalizam Nacionalno pitanje -- Srbi Srbija -- Modernizacija Iako autor svoju knjigu vidi samo kao „prilog aktuelnoj debati o modernizacijskim tegobama Srbije“, ona predstavlja neuporedivo više od toga. Ne zadržavajući se samo na osnovnom predmetu istraživanja, odnosu Srbije i moderne, kako danas, tako i u istorijskom kontekstu poslednja dva veka srpske istorije, autor je ovom knjigom, uvidima u teorijska i istorijska razmatranja, zahvatio široko teorijsko i istraživačko polje, daleko premašujući postavljeni okvir... Polazeći od opšteg teorijskog, ali i sveobuhvatnog istorijskog konteksta i vodeći čitaoca ka pojedinačnom, konkretnom „slučaju Srbija“, knjiga Đokice Jovanovića predstavlja veoma uspešan spoj društvene teorije i socijalne istorije, sadrži temeljno analitičko tumačenje društvenih pojmova i istorijskih zbivanja, određuje kontinuitete i diskontinuitete društvenih tokova, otvara mnoštvo novih pitanja, i na kraju, nudi moguća rešenja, više upitanošću pred evidentnim društvenim problemima, nego zakovanim odgovorima. Srbija i Evropa - nova bivstvena perspektiva Prilagođavanje - Srbija i moderna: od strepnje do sumnje Istraživačko-politička, sociološka i filozofska knjiga, Prilagođavanje - Srbija i moderna: od strepnje do sumnje (Sven iz Niša i Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu) govori mnogo o Srbiji i vremenu u kome živimo. Reč je o ličnoj knjizi, koja bi se po unutrašnjem intenzitetu i vrednosti mogla staviti pored Srbije na Istoku Svetozara Markovića, jednog od najvrednijih sociopolitičkih srpskih pisaca, bez obzira što ga aktuelne tranzicione vlasti prećutkuju. Obimno delo Đokice Jovanovića može da stoji i pored knjige Čujte Srbi! Čuvajte se sebe Arčibalda Rajsa, koji je neizmerno cenio srpski narod, ali se zgražavao nad pohlepom srpskih političara. Dodajmo i podatak da je Prilagođavanje... dobilo i pohvale kolega sa fakulteta, pohvalne recenzije i nagradu Sociološkog društva Srbije. Poglavlja Novi vek, Revolucije predvorje sadašnjeg doba, Nacionalizam i Srbija, umetnuta između Predgovora i Zaključne reči, čine jednu otvorenu celinu, što bi značilo da je ova knjiga završena, ali je i otvorena za druga dopisivanja. Nije, međutim, reč ni o kakvom profesorskom udžbeniku koji pripada nekoj određenoj doktrini. Autor sagledava novovremenu Srbiju u okviru evropske moderne istorije, ali i u okviru moderne srpske istorije. Srbija ima, moglo bi se reći, isuviše istorije, socijalnih i političkih, kulturnih i duhovnih dešavanja, onih koja zadivljuju ljudski rod, ali i onih retrogradnih, pre svega bitaka za vlast. Ova knjiga je jedna čudesna i strahotna građevina koju su, zajedno sa autorom, gradili i drugi sociolozi, istoričari i filozofi, ali i političari, osvajači, oslobodioci i državotvorci, kao i pesnici i stvaraoci, mudraci i sveci... svo oni koji su je duhovno i fizički ispisivali. Pisali su je, u neku ruku, oni od ranije i oni naredni, i mi sadašnji autori. A svrha joj nije samo naučnoistraživačka, već i rasvetljavanje i sagledavanje, u kontekstu sticanja najviših dometa. Jedno pitanje postaje sve aktuelnije i potresnije - izgledi čovečanstva da se promeni, da pronađe novu istorijsku perspektivu, dalje od one koju su utemeljili stari Grci (nauka, metafizika i tehnika, polis i politika, ali i uspostavljanje ropstva, a s tim i svih antagonizama među ljudima) jer, postaje sve očiglednije da na tim principa čovečanstvo ne može dalje da opstaje. Isto tako očigledno je da je savremeni svet dospeo u strahotnije antagonizme nego ikad ranije (političko i antagonističko upravljanje društvom, naukom i moćima, svetskim resursima, što je savremeni svet dovelo u stanje koje bi se moglo označiti kao pozitivizam smrti). Smrt više nije samo neki prirodni fenomen, a nije ni onostrana u religioznom smislu, prevukli smo je na ovu našu pozitivnu stranu, smrt je postala sredstvo porobljavanja najvećeg dela čovečanstva. Ona je u osnovi politike i vlast, vladavine jednih nad drugima, smrt smo povezali sa naukom i izgrađivanjem sila i snaga uništavanja (govori se, recimo, o ravnoteži straha). A, te uništavajuće snage izmiču kontroli, postaju ili će u dogledno vreme postati dostupne manjim ili većim grupama, pa čak i slabom a moćnom pojedincu. Grčka ideja da je rod besmrtan, a pojedinac smrtan, ne može se više održati, sada je i rod smrtan, može ga uništiti pojedinac. Evidentno je da se gomilaju mračni izgledi. Moderni svet sve je ranjiviji, što potvrđuje pojava terorizam, itd. Pitanje je postoje li snage da se čovek izbori za nove projekte opstajanja i nove istorijske perspektive?! LUKA PROŠIĆ 03.11.12 Danas Zašto Srbija ne može napred? Prilagođavanje, Đokica Jovanović Nova knjiga sociologa kulture Đokice Jovanovića Autor: Zorica Miladinović Srbija je stala na pola koraka, s nogom u vazduhu - daleko od odluke i o prihvatanju i o odbijanju novog. I u tom nejasnom unutrašnjem stanju Srbija obitava vrlo dugo, kaže sociolog Đokica Jovanović, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, u predgovoru nove knjige Prilagođavanje. Srbija i moderna: od strepnje do sumnje. Jovanovićevu kapitalnu knjigu koja se bavi objašnjenjem dvovekovnih modernističkih lutanja Srbije izdali su Sven Niš i Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu. Osnovne razloge „zaostatka“ Srbije u odnosu na Evropu Jovanović vidi u „palanačkom“ kulturnom modelu, pukom kopiranju kulture modernizacije bez njenog razumevanja i prihvatanja, marginalizovanju nosilaca napretka u ime pseudotradicije, nacionalizmu... - Pitanje modernizacije Srbije je u njenoj takozvanoj modernoj dvovekovnoj kulturno-političkoj istoriji, uvek, na ovaj ili onaj način, bilo i pitanje nacionalizma, ma kako se taj nacionalizam ideološki imenovao. Nacionalizam je najčešće imenovan kao nacionalno pitanje, koje, budući da je pitanje, traži svoje rešavanje. Bez obzira na nejasan karakter toga šta je „nacionalno“, potpuno je jasan i belodan rezultat tog pitanja. „Otvoriti“ nacionalno pitanje je uvek, bez izuzetka, značilo širom otvoriti kapije nesreći i nevolji. Tek sada, čini se, Srbija počinje iz prikrajka da pogleđuje na razoran i razočaravajući bilans „rešavanja srpskog nacionalnog pitanja“. To rešavanje je u ovih dvestotinak godina Srbiju odvelo u dvanaest ratova, kako tvrdi Ljubodrag Dimić, odnosno u deset ratova, kako navodi Miroslav Jovanović, a ratovi su samo najbrutalniji vid njenog dugog i dubokog strukturnog i institucionalnog nereda - smatra Jovanović. On ocenjuje da je dvovekovna istorija Srbije zapravo istorija otvorene i još uvek nerešene dileme - kako se Srbija može modernizovati? Kako i da li uopšte učestvovati u evropskoj savremenosti? Da li Srbiju treba modernizovati po cenu „gubitka“ njenog „nacionalnog identiteta“? Koliko Srbija ima zajedničkog sa zapadnoevropskom tradicijom? Do danas je ponuđeno mnogo odgovora na ovo pitanje, ali u vrednosnom smislu nije „usvojena“ dugoročna kulturna strategija o smeru u kojem bi valjalo da se Srbija kreće. - Evropa je doživela velike preokrete od kasnog srednjeg veka, preko renesanse, pa preko prosvećenosti, revolucija, ratova, holokausta, genocida, totalitarizama, proplamsaja političkih sloboda, hrabrosti umetničke i naučničke, utopijske vere u demokratiju, socijalizam, komunizam... Svu tu erupciju kulturne i političke istorije ona je misaono pripremala i predviđala, a kada je ta erupcija nastupila, s mukom se trudila da je razumeva i savlada. I, razumevala ju je. I savladavala ju je. Međutim, nikada u potpunosti. Srbija je, pak, sklanjajući se ili nevoljno učestvujući u evropskim burama, pokušala da razumeva epohu moderne najčešće pukim preuzimanjem i kopiranjem. Kultura modernizacije u Srbiji nije bila vodeća - smatra Jovanović. On kaže da je i kada se kretala napred Srbija poglavito oponašala, u stidljivim naznakama, ono što je ličilo na novo ili bilo nalik evropskom istoku ili zapadu. - Tu pojavu Stevan Sremac ovako opisuje: „Ama, vide li čudo, Ibiš-aga, što prave ovija selski zveri i kučiki? I onija vrljiše šubare, pa si kupuju šeširi! Pa na glavu šešir, a na noge op’nci; pogledaš nagorke: gospodin i učovnjak, a pogledaš nadolke: zver i kuče!“ - navodi u knjizi. - Uprkos tome, Srbija je imala svoje nosioce moderne. Imala je Dositeje, Ruvarce, Skerliće, Grujoviće, Davidoviće, Vujiće, Tucoviće, Markoviće, Sremce, Čika-Jove, Lapčeviće, Jakšiće, Domanoviće, Vinavere, Nušiće, Lazareviće, Miljkoviće, Bajramoviće... Olako su odbacivani, kažnjavani, zaboravljani zarad toga da bi u nekim prelomnim istorijskim momentima dominantne sile antimodernizma mogle „slobodno“, „neometano“ i „suvereno“ da nekritički prilagođavaju Srbiju „uzoritim vrednotama“ svoga vremena. Jednom je to Moskva; drugi put su to nacizam i fašizam; treći put je to staljinističko-narodnjački boljševizam; četvrti put je to divlji i nacionalističkom ideologijom pravdan kapitalizam, orošen kapima krvi iz razorene SFRJ i „obogaćen“ planiranom i temeljnom pljačkom Srbije kroz takozvanu privatizaciju - zaključuje Jovanović.

Detalji predmeta Stanje Polovno Вулкан представља отвор (или руптуру) у Земљиној кори, кроз који истопљена стенска маса (лава), пепео и гасови бивају истиснути на површину, где се хладе и таложе. Вулкан је геолошки облик (најчешће планина, мада такође постоје и подморски вулкани) где лава излази на површину Земљине коре.[1] Реч вулкан потиче од острва Вулкано у Тиренском мору. По другим изворима реч вулкан потиче од римског бога Вулкана, бога ватре и вулкана.[2] Наука која се бави изучавањем вулкана назива се вулканологија.[3] Са становишта одређивања географског положаја и описом вулкана као морфолошки насталих облика након вулканских ерупција, без претензија улажења у сам процес настанка и његовог објашњења, вулканима се бави географија. VULKANI NA ZEMLJI - Vladimir Aprogov Продор магме може се догодити из више разлога као што су тектонски утицаји и промене дубинског притиска који је гурају, висока температура (600 до 1200°C) која повећава покретљивост магме те топљење стене или због гасова и пара који повећавају узгон магме. Магма на површини Земље се назива лава. Лава може избијати на површину на два начина: Изливањем - магма избија полако и једнолично, због чега настају базалтни покрови. Примери су полуострво Декан, Камчатка, Исланд. Ово је хавајски тип вулкана. Овакав тип ерупција јавља се у случају базичних магми, с малом количином волатила. Ерупцијом - експлозивно, настаје због велике количине накупљених гасова и водене паре. Попраћени су потресима, а забележени су и случајеви катастрофалних последица за околину. (Сент Хеленс 1980. године, Кракатау 1883. године, Мон Пеле 1902. године). Ово је азијски тип вулкана. Јавља се у случају магме са пуно волатила, киселог типа. Осим лаве из вулкана може избијати и пирокластични материјал: вулканске бомбе - већи комади лаве који приликом хлађења добијају вретенаст облик, вулкански блокови – здробљени пирокластични материјал који може тежити и по неколико хиљада тона, вулкански прашинац или туф – вулкански пепео помешан с водом те лапиле – ужарено камење величине шљунка. Вулканска активност често је праћена попратним појавама, избијањима водене паре, различитих гасова и хемијских једињења. Фумароле су отвори из којих избија водена пара, а из солфатара избија Водоник-сулфид (H2S). Мофети су отвори из којих избија угљен-диоксид, CO2. Вулканска подручја често прате термални и минерални извори. Гејзири су отвори из којих због високог притиска избија врела вода и водена пара. Најпознатији гејзер је онај у Националном парку Јелоустоун, Стари Верни. Највише вулканске купе Вулкан на Индонежанском острву Јава Мауна Kea (Хаваји) - 8818 m (под водом 4650 m), активан Чимборасо (Јужна Америка) - 6268 m, угашен Килиманџаро (Африка) - 5895 m, угашен Дамаванд (Иран) - 5670 m, угашен Попокатепетл (Мексико) - 5452 m, угашен Кенија (Африка) - 5200 m, угашен Арарат (Турска) - 5165 m, угашен Кључевскаја Сопка (Камчатка) - 4800 m, активан Такође и пречник кратера може имати знатне размере. Везув и Етна имају пречник кратера око 600 m, вулкани на Јави око 7 km, док вулкани на Хавајским острвима достижу и до 15 km у пречнику. Географски распоред вулканских области на земљи ватрени појас Пацифика Средоземно-трансазијска област Атлантско-океанска област Ватреном појасу Пацифика припада највећи број активних вулкана. Од преко 600 активних вулкана, ватреном појасу Пацифика припада 418 вулкана. Значајне вулканске ерупције У подне 24. августа 79. године снажна ерупција је уништила Помпеју, усмртивши око 20.000 људи Ерупција вулкана Тамбора Ерупција овог вулкана који се налази на Сумбави потпуно је затрпала 1815. године Сумбаву, градић са 14.000 становника. Од директних последица ерупције, обрушавања великих таласа на околна острва и од глади страдало је преко 44.000 људи Ерупција вулкана Кракатау Један од најстравичнијих вулкана се налази на истоименом острву у Индонезији. Вулкан је 1883. године буквално експлодирао разневши две трећине острва, формирао је депресију дубине 300 m. Вулкан је изазвао велике таласе (цунамије) који су били уочени на свим отвореним морима света. Звук који је произвела експлозија вулкана чула је једна дванаестина Земљине кугле. То је иначе најјачи звук произведен на Земљи у забележеној историји. На индонежанским острвима од последица ерупције страдало је преко 40.000 људи Ерупција вулкана Лак на Исланду Ерупција овог вулкана се догодила 1783. године и том приликом је број жртава био 10.000, услед отровних гасова и пепела. Ерупција вулкана Унзен у Јапану, 1792. године. Број жртава је био 15.000, који су страдали услед цунамија и усијаних облака. Пеле, Мартиник, 1902. Број жртава је био 28.000, који су страдали услед усијаних облака који су настали услед ерупције вулкана. Ел Шишон, Мексико, 1982. Број жртава је био 2500, услед избаченог пепела. Невада дел Руиз, Колумбија, 1985. Број жртава је био 25.000, који су страдали због усијане лаве. Лас Ниос, Камерун, 1986. Број жртава је био 1700, због гушења услед испуштеног угљен-моноксида. Пинетубо, Филипини, 1991. Број жртава 800, услед пепела и лаве. Мерапи, Индонезија, 1994. Број жртава 64, услед великих, усијаних облака. Унзен, Јапан, 1792. Број жртава 15.000, због цунамија.[6] Ефекти вулкана Шематски приказ вулканског инјектирања аеросола и гасова Графикон соларне радијације 1958–2008 приказује како се радијација редукује након великих вулканских ерупција Концентрација сумпор-диоксида над Сиера Негра вулкан, Галапагоска острва, током ерупције октобра 2005 Постоје многи различити типови вулканских ерупција и асоцираних активности: фретских ерупција (ерупције које генеришу пару), експлозивна ерупција лаве са високим садржајем силицијума (e.g., Риолит), ефузивна ерупција ниско силицијумске лаве (e.g., базалт), пирокластични токови, лахари (ток дробљења) и емисије угљен-диоксида. Све ове активности могу да представљају хазард за људе. Земљотреси, термални извори, Фумароле, блатни лонци и гејзери често прате вулканску активност. Вулкански гасови Концентрације различитих вулканских гасова може знатно да варира од једног вулкана до другог. Водена пара је типично најзаступљенији вулкански гас, чему следи угљен-диоксид[7] и сумпор-диоксид. Други значајни вулкански гасови су водоник сулфид, хлороводоник, и флуороводоник. Велики број мање заступљених и гасова у траговима је присутан у вулканским емисијама, на пример водоник, угљен-моноксид, халоугљеници, органска једињења, и испарљиви метални хлориди. Велике, експлозивне вулканске ерупције уносе водену пару (H2O), угљен-диоксид (CO2), сумпор-диоксид (SO2), хлороводоник (HCl), флуороводоник (HF) и пепео (пулверизовану стену и пловућац) у стратосферу до висина од 16–32 km (10–20 mi) изнад Земљине површине. Најзначајнији утицај ових инјекција долази од конверзије сумпор-диоксида у сумпорну киселину (H2SO4), која се брзо кондензује у стратосфери у облику сулфатних аеросолова. Саме SO2 емисије две различите ерупције су довољне за упоређивање њиховог потенцијалног климатског импакта.[8] Аеросоли повећавају Земљин албедо — њену рефлексију Сунчеве радијације назад у свемир — и стога узрокују хлађење Земљине ниже атмосфере или тропосфере; међутим, они исто тако апсорбују топлоту коју зрачи Земља, чиме се загрејава стратосфера. Неколико ерупција током задњег века су узроковале снижење просечне температуре на Земљиној површини до половине степена (Фаренхајтове скале) током периода од једне до три године; сумпор-диоксид из ерупције Вајинапутина је вероватно узроковао Руску глад (1601—1603).[9] Значајне последице Претпоставља се да се једна вулканска зима догодила око пре 70.000 година након суперерупције језера Тоба на острву Суматра у Индонезији.[10] Према теорији Тобанске катастрофе коју подржавају неки антрополози и археолози, она је имала глобалне консеквенце,[11] убијајући највећи део људске популације и креирајући популационо уско грло које је утицало на генетичко наслеђе свих данашњих људи.[12] Године 1815. је ерупција планине Тамбора креирала глобалне климатске аномалије које су постале познате као „година без лета“ због ефекта на Северно Америчке и Европске временске прилике.[13] Пољопривредне културе нису успеле, а стока је угинула на већем делу северне хемисфере, што је резултирало једном од најгорих глади 19. века.[14] Ледена зима 1740-41, која је довела до распрострањене глади у северном делу Европе, може такође дуговати своје порекло вулканској ерупцији.[15] Предложено је да је вулканска активност проузроковала или допринела догађајима из крају Ордовицијана, Пермско-тријаског и касног Девонијанског масовног изумирања, а можда и других. Масивни еруптивни догађај који је формирао Сибирске трапе, један од највећих познатих вулканских догађаја у посљедњих 500 милиона година геолошке историје Земље, трајао је милион година и сматра се вероватним узрочником „великог изумирања“ пре око 250 милиона година,[16] за које се процењује да је довело до изумирања око 90% врста које су постојале у то време.[17] Кисела киша Облаци пепела се издижу из вулкана Ејафјадлајекидл 17. априла 2010 Сулфатни аеросолови узрокују комплекс хемијских реакција чиме се мењају хлорна и азотна хемијска композиција стратосфере. Тај ефекат, заједно са повећањем стратосферних нивоа хлора услед хлорофлуороугљеничног загађења, доводи до формирања хлор-моноксида (ClO), кои уништава озон (O3). Како се аеросоли накупљају и коагулишу, они се размештају у горњој тропосфери где служе као језгра за цирусне облаке и даље модификују Земљин радијациони баланс. Највећи део хлороводоника (HCl) и флуороводоника (HF) се раствара се у капљицама воде у ерупционом облаку и брзо пада на земљу као кисела киша. Инјектирани пепео такође брзо пада из стратосфере; највећи део пепела се

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Stanković, Goran, 1958- = Станковић, Горан, 1958- Pešić, Zoran, 1960-2019 = Пешић, Зоран, 1960-2019 Bošnjak, Stevan, 1951- = Бошњак, Стеван, 1951- Наслов Terra marginalis : realna utopija / Goran Stanković, Zoran Pešić Sigma, Stevan Bošnjak ; [fotografije Dušan Mitić Car] Врста грађе (научно)фантастична проза Језик српски Година 1997 Издавање и производња Beograd : Stubovi kulture, 1997 (Zemun : Piramida) Физички опис 131 str., [8] str. s tablama : slike autora ; 17 cm Други аутори - особа Митић, Душан Збирка Biblioteka "Minut" ; knj. 35 Напомене Tiraž 1000. УДК 821.163.41-31 Terra marginalis Zoran Pešić Sigma, Stevan Bošnjak, Goran Stanković(autor) Izdavač: Stubovi kulture Enciklopedijski recnik marginalizma, "dokumentarnih" zapisa Rujevog jevandjelja i vojnog dnevnika vodjenog u Derventi. Ostali naslovi iz oblasti: Pripovetke , , Romani 0001; Broširani povez; latinica; 80 str.; Prikaz 01.01.00 Rec - jun 1998. Slobodan Vladusic Marginalac ili marginalista? AKO VAS NASLOV Terra marginalis asocira na nezaobilazan "faktor stabilnosti u regionu" onda ste Vi ocigledno suvise "uklet" citalac pa Etrasciju vidite i tamo gde joj, dakako i razume se, nije ni mesto. Za one druge, mirne i blazene, marginalno zainteresovane za sve(t) oko sebe (koji je "stvaran" jedino u najuzasnijim emisijama ujedinjenih ruzicastih televizija), dakle one koji citaju na marginama vlastitog zivota ova knjiga trebalo bi da ima izvesna "manifestna" dejstva. Potpisana sa tri imena (zajedno smo jaci!) ona je uprkos protejskim zanrovskim metamorfozama kroz koje prolazi (bajkovita prica, parabolicne basne, dnevnik) zamisljena kao homogeni filosofski traktat (recimo!) o marginalizmu kao vrhunskoj mudrosti, stilu zivota i "svojevrsnom" "pogledu na svet". Kroki ove ideje: afirmacija individue, prirode, istorije, neucestvovanja naspram Kolektiva, Civilizacije, Istorije, i Ucesca. Glavni junak ove knjige, dakle, nije neki "terren" od "krvi i mesa" vec jedna skromna i nepretenciozna idejica razvijena na 126 stranica teksta i nesto crno-belih i kolor fotografija. Pred autore se tako postavio problem: kako spreciti monotoniju izlaganje jedne ideje, kako izbeci suvoparnost, kako biti prijemciv. Sem vec pomenutih zanrovskih trnsformacija primetna je namera autora da marginalizmu pridju i diskurzivno (kroz dnevnik, i -- u ironicnom smislu -- kroz "naravoucenija" basni) ali i imaginativno, na nivou fikcije o kralju Ruju i semenu Zlatne lipe, odnosno kroz fikcijsku kontekstualizaciju dnevnika, gde se pripovedni glas smesta u okruzje kasarne. Dvostruka, imaginarno diskurzivna orijentacija pripovedanja, potvrdjuje se efektnim zavrsetkom ovog polizanrovskog teksta. Njega cine dva dodatka koji, svaki na svoj nacin, predstavljaju zavrsetak jedne linije pripovedanja: diskurzivne koja se utapa u "Recnik marginalizma" i imaginarne, zatvorene "Rujevim jevandjeljem". Pa ipak, korisnicima programa "ACDSee 32" poznata je cinjenica da napeta upotreba komande "zoom in" dovodi do dubokobolne istine da je svaka slika ipak samo zbir tackica. Samo(po)zvani kriticari znaju da je slican efekat u knjizevnosti vec davno primecen. Ja i moji narativni probelomi, odnosno svaki softver daleko mirise Bajkovita prica o tragacima za semenom Zlatne lipe, ciji se naslov prosirio na citavo delo, sadrzi neke udivljujuce probleme koje je autor, umesto da ih resi sam, nesebicno podelio sa citaocem. Tako smo dobili problemsku pricu o problemu ritmicnosti: "Truo i zagadjen je bio njihov svet, prljav i neveseo"; problemu besmislenosti: "Zadugo ga nije bilo dok je bio u opasnostima i od smrti i od opasnosti vecim" i srodnom problemu razmnozavanja vanbracne dece putem deobe: "Opasnosti su se mnozile kao kopilad"; problemu pricljivosti: "Borba je bila uzasna i nije za pricanje", odnosno "Tada su usli u Lipov gaj. I nasli seme Zlatne lipe koje su ubrali i smestili na dna svojih ranceva" zatim problemu fraze: "Bili su manji od makovog zrna", problemu "mracnih poslova": "Oko podneva, na DJavolovom mostu su susreli Radera koji se malo pre toga izgubio nekim svojim mracnim poslom", pa problemu stila: "Nastavili su putem koji je vijugao u daljinu, prljavim i prasnjavim putem pod jarkim suncem, a uokolo je bila trulez, raspadanje nepoznatih stvari, smrad nepoznatih olupina koje su se jedna na drugoj raspadale, bezoblicne kosti nikome vise znanih stvorenja, kako se bele u smedjoj prasini". Problematicnost ove price prosiruje se i na plan motivacije junaka: autor razbija grupni lik tragaca za Zlatnom lipom, tako sto jednom od njih (famoznom Raderu) daruje izvesni individualni karakter. Do kraja, motivacija ovog neocekivanog dara se ne otkriva. Ta individualnost postoji kao zagonetka bez razresenja; radi se ocigledno o "mracnim poslovima" samoga autora. "Najmracniji" posao je, u stvari nedostatak maste, od koje autor pati duz citavog puta u Tamnu sumu. Na kraju: biti dosledan zanrovsko otkrice basne kao idealnog medija za pricu o marginalizmu predstavlja pravo osvezenje za citaoca koji se umorio trazeci seme Zlatne lipe. Basna kao popularni prosvetiteljsko-didakticni zanr ovde je prosla kroz postmoderno preoblikovanje i samoparodiranje, sto joj daje neophodnu svezinu. Ono sto se po definiciji blizi propovedi naoruzane naravoucenijem ovde postaje slobodna igra oneobicavanja, koje se ocituje u zacudnom izboru "likova" (kameleon, sekira, rat, vosak, kopriva, Tajson, Alisa, niko), kao i u postepenoj dekonstrukciji "sastavnih delova" basne: naracije koja cuva svest o svojoj proizvoljnosti i pouka koje metastaziraju ("Basna o kameleonu i lavu 2"). Citalac ce zapaziti kako raspored basni omogucava neprekidni protok znacenja, ne iskljucivo na nivou pojedinacne basne -- kroz viseznacnost teksta -- vec na planu "zbirke". Znacenje se ne zaustavlja; ako prve basne prividno svode marginalizam na kameleona, odnosno na jednu ne bas inspirativnu ideju o egzistiranju u senci, izvan ili sa strane, i kameleonsku stopljenost sa okolinom, onda kasnije basne, pojacavajuci parabolican potencijal teksta na racun alegorijskog (izdvajam: "Basna o ucenjaku i kameleonu") problematizuju tu cvrsto zadatu "ideologiju". One razmeksavaju samo znacenje, ne u smislu neke alternativne ideje vec u polju same "citljivosti". Kako govorljivo pripovedno sve vise ustupa mesto tihoj apsurdnosti ("Basna na samom kraju sveta", "Basna o Alisi i Tajsonu") to postaje jasnije da ideje marginalisticki nastojenog kameleona koje se prividno krecu oko standardizovanog (malo)gradjanskog nagona ka mirovanju i spokoju (za ovu priliku umotane u "filozofustvujuce" odore) i nisu bas tako naivne. Negde na granici jednog stiha iz pesme "Amerika" (LP "Samo par godina za nas") pripovedac ce zakljuciti da je ono pravo: biti vise unutra a manje spolja. Time kameleon prestaje biti puki majstor mimikrije. Izmedju "politike nemesanja" (jer "revolucija nije setaliste za gradjanstvo -- navedimo jedan (moguci) odblesak te ideje) i izgnanstva ka unutra, postoji bitna razlika. Prvo je jos izbor, ili stil zivota, "pogled na svet", i otuda je neutralno i frigativno, drugo je pritisak (atmosferski... identiteta), i prinuda. Nije otuda slucajno sto negde na zavrsetku svojih "basni" autor siri perspektivu, progovarajuci o zemlji koja opstojava u "basarijanskoj" sintezi postojanja-nepostojanja. Doslednost u Kameleonstvu nije nikakav neutralni izbor, vec jalovi ostatak jednog nedostatka. Onoga sto autor jasno fiksira kao nestalo: ljubavi i domovine. Kada iz prividne samozadovolje izborne "punoce" marginalizma progovori nedostatak, moguce je da suva ideja, bezbojna sama po sebi, predje u opori osecaj gurnutosti. Sedativni marginalizam samo na ovom mestu postaje ono sto je u stvari uvek i bio: bolna marginalnost. Marginalista: cucanje u senci romanticara Treca celina knjige Terra marginalis odvesce citaoce u mesto nazvano Derventa gde ce jedan margnalista, u godini Orvela, ispisivati stranice svog dnevnika. Osnovna pripovedacka intencija -- marginalizam kao ishodiste i uhodiste svih vrtnih staza ove knjige -- tu ce se mesati sa kasarnom koja egzistira kao prostorni sinonim marginalizma: zatvorena, periferna, usamljena, pars-pro-toticna kasarna donekle odredjuje pripovedanje dogadjajima -- marginalijama koje zaokupljaju refleksije pisca dnevnika. U nekim slucajevima, ("Brisanje sveta", recimo) ove refleksije imaju snagu efektnih lirskih zapisa. Suprotno intimnom lirskom glasu koji belezi svoj "marginalizam" u prirodnosti i naivnosti, dakle bez ideoloskog osvescivanja, egzistira i javni, "marginalisticki osvescen" pripovedni glas: u tim (slabijim) delovima teksta dnevnik marginaliste se podize na nivo himne pokretu (marginalizam) -- i njegovom pristupniku (marginalista). Ako je jedan od osnovnih kvaliteta "basni" bila neka vrsta emotivne zadrske koja je poentom oporost pretpostavila odusevljenosti -- onda ovaj dnevnik sadrzi neku vrstu "romanticarske" distance prema onome sto "propoveda". Dobrodusan kriticar bi tu mogao napisati da se tu radi o "suptilnoj igri Ja i ne-Ja, teze i antiteze": "Marginalista sve cini bez razloga, osim kada ima razloga. Ova recenica nije poigravanje tautologijom. Marginalista kaze: Ne volim da cinim ruzne stvari, osim kada ih cinim. Volim lepe zene, ali i ruzne nisu lose. Lepo je i ruzno, osim kada je lepo lepo. Sve ovo nije relativizam, vec apsolutni odnos marginaliste prema svetu (marginalista nema oblik mnozine on je apsolutna Jednina), osim kada to nije relativni odnos. Zezanje? Marginalista se ne moze uhvatiti ni za glavu ni za rep sem kada to on sam hoce" itd., itd. Tautologija nije relativizam jer sve zajedno nije zezanje, nego hvatanje za rep, koji i nije rep jer ga ima samo kada ga nema. Ovaj shematicni model "romanticarske" ironije na kraju dvadesetog veka mozda bi imao neku draz kada bi smerao da svojom grotesknoscu podrzi nakaznost odredjenog modela sveta. Sveden na puku ilustraciju jedne ideje (koje je ocevidno ne-ideja), on deluje iz

Detalji predmeta Stanje Polovno Otto Schneidereit: Johann Strauss und die Stadt an der schönen blauen Donau dobro očuvano, sa plastificiranim omotom Johan Štraus Mlađi Johan Štraus Johann Strauss II.jpg Johan Štraus Mlađi Datum rođenja 25. oktobar 1825. Mesto rođenja Beč Austrijsko carstvo Datum smrti 3. jun 1899. (73 god.) Mesto smrti Beč Austrougarska Dela Slepi miš, Ciganin baron, Na lepom plavom Dunavu, "Priče iz bečke šume", "Bečka krv", "Glasovi proleća", "Carski valcer". Period Romantizam Johan Štraus (nem. Strauss Johann; Beč, 25. oktobar 1825 — Beč, 3. jun 1899) je bio austrijski kompozitor, dirigent i violinista. Sin Johana Štrausa (starijeg) je bio proslavljeni "kralj valcera" i jedan od glavnih predstavnika klasične bečke operete.[1] Studirao je kompoziciju. Debitovao je 1844. sa svojim orkestrom u bečkom predgrađu Hicing.[2] Od 1847. priređivao je koncertne turneje po evropskim zemljama, a 1872. i po SAD. Komponovao je 168 valcera, 117 polki i niz četvorki, marševa, mazurki, galopa i 16 opereta. Klasični bečki valcer umetnički je usavršio i podigao ga na nivo koncertne orkestarske muzike. Svojom raspevanom i prijemčivom melodikom njegovi su valceri osvojili svet i ostali popularni više od jednog veka, a naročito „Na lepom plavom Dunavu“, „Priče iz Bečke šume“, „Bečka krv“, „Jutarnje novine“, „Prolećni zvuci“, „Carski valcer“, „Picikato-polka“, „Trič-trač polka“.[3] Klasičnu bečku operetu Štraus je muzički obogatio i doveo do vrhunca delima „Šišmiš“ i „Baron-ciganin“ koja su dala putokaz daljem razvoju dva tipa operete. Veliku su populrnost stekle i operete „Jedna noć u Veneciji“ i „Bečka krv“, a napisao je i operetu Jabuka, čija se radnja odigrava u južnoj Ugarskoj, u srpskim krajevima kako stoji u libretu, i koja opisuje narodne običaje Srba i prati dvojicu plemića, Mirka i Vasu iz Gradinca. Otac mu je branio da se bavi muzikom.[4] Sadržaj 1 Biografija 2 Muzička karijera 2.1 Kompozitorski počeci 2.2 Napredovanje u karijeri 3 Baština 3.1 Spomenici 4 Reference 5 Literatura 6 Spoljašnje veze Biografija Rodna kuća Johana Štrausa mlađeg u Beču, 7. okrug Štraus je bio najstariji sin kompozitora Johana Štrausa Starijeg, poznatog kompozitora i dirigenta, a takođe poznatog kao „otac valcera”. Muzički talent ohana Štrausa mlađeg je vrlo brzo bio očigledan, jer je komponovao svoj prvi valcer već u šestoj godini života. Iako je u vreme mladosti njegov otac, Johan Štraus stariji bio protiv njegove muzičke karijere, Johan mlađi se odlučio za muziku zahvaljujući majci Ani, koja je oduvek podupirala njegov izuzetan muzički talent. Majka je uredila da Štraus mlađi tajno bez znanja njegovog oca uči sviranje violine kao dete kod Franza Amona, koji je bio prvi violinista u plesnom orkestru njegovog oca. Njegov otac je preferirao da mu sin bude bankar, a ne muzičar. Zbog toga je po želji njegovog oca započeo svoju karijeru kao službenik jedne bečke banke. Smatra se da je da namera njegovog oca nije bila da izbegne muzičko rivalstvo svog sina, već da je stariji Štraus samo želio da njegov sin pobegne od rigoroznosti života muzičara. Tek kada je otac napustio svoju porodicu zbog ljubavnice Emile Trampuš, sin je bio u potpunosti slobodan da se usredsredi se na kompozitorsku karijeru uz podršku njegove majke.[5] Štraus je studirao polifoniju i harmoniju kod muzičkog teoretičara profesora Joahima Hofmana, koji je posedovao privatnu muzičku školu. Nakon što je završio teoretske i kompozicijske studije kod kompozitora Josefa Drehela u Katedrali sv. Stepana, dobio je „dozvolu za muziku” koja mu je omogućavala da osnuje vlastiti orkestar. Muzička karijera Kompozitorski počeci Kafe Domajer kazino, mesto gdje je Johan Štraus mlađi imao prvi koncertni nastup sa svojim orkestrom. U to vreme komponovao je svoje jedino sakralno muzičko delo pod nazivom Tu qui regis totum orbem (1844). Njegov drugi učitelj violine, Anton Kolman, koji je bio baletski [[|Répétiteur|korepetitor]] u Bečkoj državnoj operi, napisao je odlične preporuke za njega. Naoružan tim, prijavio se bečkim vlastima u svrhu dobijanja dozvole za koncertne nastupe. U početku je osnovao svoj mali orkestar gde je regrutovao svoje članove u kafani Zur Stadt Belgrad, gde su se muzičari koji traže posao mogli lako zaposliti. Uticaj Johana Štrausa na lokalne zabavne ustanove značio je da su mnogi od njih bili oprezni da ponude mlađem Štrausu ugovor zbog straha od besa njegovog oca. Uspeo je da uveri vlasnika Domajer kazina u Hicingu, predgrađu Beča da mu dopusti koncertni nastup. Tu je godine 1844. mladi Štraus po prvi put predvodio svoju plesni muzički orkestar, sa kojima je izveo neke od svojih prvih valcera Singedihte, op. 1 i Gunstverber, op. 4 i polku Hercenslust, op. 3. Muzički kritičari i štampa iz tog vremena su bili jednoglasni u pohvalama njegove muzike. Johan Štraus na početku svoje muzičke karijere. Kritičar za bečki časopis Der Wanderer komentirao je da će: "Štrausovo ime biti dostojno nastavljeno i u njegovom sinu. Deca i deca njihove dece mogu se radovati budućnosti, a muzika u 3/4 taktu pronaći će snažnu podlogu u njemu. Stariji Štraus, besan zbog neposlušnosti svog sina i vlasnika restorana koji mu je odobrio koncertni nastup, odbio je da više svira u Domajer kazinu, koji je bio mesto mnogih njegovih ranijih trijumfa. Uprkos velikim početnim muzičkim uspesima, njegove rane kompozitorske godine bile su teške, ali ubrzo je osvojio publiku nakon što je prihvatio koncertne nastupe koje će izvoditi izvan Beča. Prvo veće imenovanje mladog kompozitora bila je dodela počasnog položaja kapelnika 2. Bečkog građanskog puka, koji je upražnjen nakon smrti Josefa Lanera dve godine ranije.[6] Revolucije iz 1848. koje su zahvatile Austrijsko carstvo dospele su i do Beča, a veliko muzičko nadmetanje između oca i sina postalo je mnogo očitije. Johan Štraus mlađi odlučio je da stane na stranu revolucionara. To je bila odluka koja je bila profesionalno nepovoljna, jer mu je austrijski kralj dva puta uskratio veoma poželjeni položaj muzičkog direktora carskih balova („k. u. k. Hofballmusikdirektor”), koji je prvi put proglašen posebno za Johana Štrausa starijeg u znak priznanja za njegov muzički doprinos. Nadalje, mlađeg Štrausa uhapsile su i bečke vlasti zbog javnog izvođenja Marseljeze, ali je kasnije oslobođen. Stariji Štraus je ostao privržen monarhiji i komponovao je svoj Marš Radeckog, op. 228 (posvećen habsburškom feldmaršalu Jozefu Radeckom fon Radecu), koji je postala jedna od njegovih najpoznatijih kompozicija. Napredovanje u karijeri Johan Štraus mlađi kao dirigent sa svojim orkestrom. Sliku je uradio austrijski slikar Teo Caše. Kad je stariji Štraus umro od bolesti šarlaha u Beču 1849. godine, mlađi Štraus je objedinio njihova dva orkestra i pokrenuo evropsku turneju, gde su svirali koncerte u Rusiji (1865–66) i Engleskoj (1869), osvojivši veliku popularnost 1856, a 1872. su krenuli na turneju po Americi. Od 1856. do 1865. putovao je svakog leta u Pavlovsk kod Sankt Peterburga na poziv ruske željezničke kompanije. Tamo nije samo davao gostujuće koncertne nastupe, nego je i komponovao mnogo novih dela koja je potom uvrstio u svoj repertoar. Štraus je imao i ljubavnu vezu s ruskom kompozitorkom Olgom Smirnitskajom. Kasnije je komponirao i niz rodoljubivih marševa posvećenih habsburškom caru Francu Jozifu I, poput opusa „Kajzer Franc-Jozef op. 67” i „Kajzer Franc Jozef Retungs Jubel-Marš op. 126”, verovatno s namerom da stekne ugled u očima novog monarha, koji je stupio na prestolje u Austriji nakon revolucije 1848. godine. Austrijski car Franc Jozef I postavio je 1863. Johana Štrausa mlađeg na mesto muzičkog direktora carskih balova. Na tom poslu ostao je sve do 1871, a za to vreme komponovao je samo plesnu muziku koja mu je stekla reputaciju „kralja valcera”. Njegov verovatno najpoznatiji valcer Na lepom plavom Dunavu (nemački, An der schönen blauen Donau) komponovao je 1867. u svom stanu na Praterstrase 54, koji je postati poznat širom svetu i kojeg Austrijanci smatraju neslužbenom himnom Beča i Austrije. Godine 1871. odobren je njegov zahtev za smenom na mestu muzičkog direktora kraljevskih balova, a u isto vreme odlikovan je Ordenom Franca Jozefa. Njegov brat Eduard Štraus nasledio ga je na tom poslu. Josef Štraus je upravljao Štrausovim orkestrom od 1853. godine, a od 1861. godine službeno im se pridružio tada 25-godišnji Eduard Štraus, koji je zajedno s bratom Jozefom vodio ovaj orkestar sve do 1870. godine. U Beču je bio impresioniran operetama Žaka Ofenbaha, koji ga je podstaknuo da počne i sam da komponuje slična dela, koja je kasnije nazivao komičnim operama. Dana 10. februara 1871. njegova prva opereta „Indigo i 40 razbojnika” premijerno je izvedena u Teatru an der Vin. Zatim je sledila opereta „Šišmiš” („Die Fledermaus”) 1871, te premijera (u istom teatru 5. aprila 1874) jedne od njegovih najboljih opereta „Ciganski baron” („Zigeunerbaron”). Ovo muzičko delo je dodato na redovni program "k.k. Hofoper" (danas Bečka državna opera) i jedina je opereta koja se i danas tamo izvodi. Usledile su brojne premijere drugih opereta, uključujući „Veseli rat”, „Noć u Veneciji” i poslednju „Boginja razuma”, koja je premijerno izvedena 13. marta 1897. godine. Johan Štraus mlađi je time postao središnja ličnost u Zlatnoj eri bečke operete. Operete doživljavaju vrhunac 1885. godine sa Štrausom kao glavnim kompozitorom i teoretičarem. On ih je zasnivao na popularnim plesnim melodijama poput valcera ili polki. Iako ponekad težak za ples, zbog dužine i sporog ritma, Bečki valcer je za Štrausa bio savršen plesni oblik. Baština Štrausov bečki valcer je uveliko zaslužan za činjenicu da se Austrija do danas najviše povezuje s takvim vrstama plesa (npr. valcer, polka, galop, mazurka ili marš). Ostali poznati valceri su: „Priče iz Bečke šume” („Geschichten aus dem Wienerwald”) iz 1868, „Vino, žene i pesma” (Wein, Weib und Gesang) iz 1869, „Bečka krv” („Wiener Blut”) iz 1871. Njegova muzika objedinjuje značajne melodijske izume, ogromnu energiju i sjaj s umilnošću i rafiniranošću, pa čak i na

Detalji predmeta Stanje Polovno Ким Ил Сунг (кореј. 김일성; Пјонгјанг, 15. април 1912 — Пјонгјанг, 8. јул 1994[1]) био је лидер Демократске Народне Републике Кореје, тј. Северне Кореје, од њеног настанка 1948. па све до његове смрти 1994. године. Ким Ил Сунг Kim Il Sung Portrait-2.jpg Биографија Датум рођења 15. април 1912. Место рођења Пјонгјанг  Јапанска Кореја Датум смрти 8. јул 1994. (82 год.) Место смрти Пјонгјанг  ДНР Кореја Држављанство ДНР Кореја Народност Корејац Религија атеиста, претходно презвитеријанац Политичка странка Радничка партија Кореје Чин CCCP army Rank kapitan infobox.svg капетан (раније у рату) Generalissimo rank insignia (North Korea).svg генералисимус ДНР Кореје Потпис Kim Il Sung Signature.svg Мандати 1. Врховни вођа Северне Кореје 9. септембар 1948 — 8. јул 1994. Претходник нико Наследник Ким Џонг Ил Председник ДНРК 28. децембар 1972 — 8. јул 1994. Претходник нико Наследник постхумно проглашен Вечним Председником ДНРК Премијер ДНРК 9. септембар 1948 — 28. децембар 1972. Претходник нико Наследник Ким Ил Председник Националног комитета одбране ДНРК 28. децембар 1972 — 9. април 1993. Претходник нико Наследник Ким Џонг Ил Врховни командант Корејске народне армије Генерални секретар Радничке партије Кореје 11. октобар 1966 — 8. јул 1994. Претходник он сам (Председник Радничке партије Кореје) Наследник Ким Џонг Ил Председник Радничке партије Кореје 30. јун 1949 — 11. октобар 1966. Претходник Ким Ту Бонг Наследник он сам (Генерални секретар Радничке партије Кореје) Председник Централне војне комисије Радничке партије Кореје 1950 — 8. јул 1994. Претходник нико Наследник Ким Џонг Ил Од 1948. до 1972. био је премијер, а од 1972. до смрти председник Демократске Народне Републике Кореје. Његова фактичка власт произлазила је из функције председника/генералног секретара Радничке партије Кореје. До 1991. године био је и Врховни командант Корејске народне армије, када је ту дужност препустио сину Ким Џонг Илу. Северна Кореја га спомиње под титулом „велики вођа“ а након смрти у устав је уписан као „вечни вођа“. Дани његовог рођења и смрти су нерадни дани у Северној Кореји. На власти га је након смрти наследио син Ким Џонг Ил, што је био преседан у наслеђивању власти у социјалистичким земљама. Постхумно је проглашен Вечним председником ДНРК Кореја. Садржај Детињство Уреди Кућа у којој је рођен Ким Рођен је у селу Мангјонгдае 15. априла 1912. године, са именом Ким Џонг Су. Мангјонгдае се налази на ободу планинских венаца у близини Пјонгјанга. Дан рођења Кима се у ДНР Кореји обележава као Дан сунца.[2] Подаци о његовом детињству су веома оскудни. Касније је тврдио да је живео у веома сиромашној породици која је припадала хришћанској верској групи презвитеријанаца. Према званичним подацима његова породица је учествовала у активностима против Јапанске окупације већ од почетка 1910. године. Ове активности су биле усмерене против Јапанске репресије током које је око 52.000 Корејаца ухапшено само у 1912. години. С обзиром на врло јаку контролу информација од каснијих власти Северне Кореје, није потпуно јасно учешће Кимове фамилије у овим активностима. Извесно је да у њима предњачила Кимова мајка Канг Бан Сук. Као и многе фамилије и Кимова је избегла у Манџурију 1920. године због Јапанске репресије. Младост Уреди Још у младости показивао је изузетне способности у организовању пре свега милитантних група, као и наклоност комунизму као идеологији.[3] Дана 17. октобра 1926. године основао је Савез за уништење империјализма, 28. августа наредне године формирао је Савез комунистичке омладине Кореје. У јула 1930. формирао је Корејску револуционарну армију — прву оружану организацију корејских комуниста. С обзиром да Комунистичка партија Кореје била искључена из Коминтерне због националистичког става, Ким се 1931. прикључио Кинеској комунистичкој партији. Ким је био врло активан у организацији борбе против Јапанских окупатора и највише је деловао у герилском јединицама на подручју северне Кине. Дана 25. априла 1932. године организовао је Корејску народно-револуционарну армију и постао њен командант. Око 1935. године Ким је променио име у Ким Ил Сунг, што би у слободном преводу значило „постати сунце“. Тих година био је командант герилске шесте дивизије познате као „дивизија Ким Ил Сунга“, коју је чинило неколико стотина бораца. С обзиром на нагло јачање војног положаја Јапана, Ким је био принуђен да 1940. године побегне у СССР. Тамо је био смештен у кампу са већином комунистичких Корејаца, а убрзо је постао мајор у Црвеној армији. Владавина Уреди Ким Ил Сунг 1946. године Како се рат приближавао крају и када је била извесна победа савезника дошло је до питања уређења Корејског полуострва. Стаљин је тражио савет од Лаврентиј Берија ко би могао да буде вођа Кореје. После неколико сусрета са Кимом, он је њега преложио Стаљину. [4] Ким се вратио у Кореју 22. августа 1945. године после 8 година проведених у егзилу. Дана 10. октобра 1945. формирао је Централни организациони комитет Комунистичке партије Северне Кореје, после чега је уследило формирање других масовних организација на северу Кореје. Дана 28. августа 1946. године објединио је Комунистичку партију Северне Кореје и Нову демократску партију Кореје образујући Радничку партију Кореје. Био је генерални секретар Радничке партије Кореје од 1945. до 1966. године када постаје председник исте. Премијер Уреди Под великим тензијама се налазило цело полуострво у послератним годинама. УН су покушавале да спроведу изборе на територији читаве Кореје. Међутим, под утицајем СССР северни део је брзо формирао засебну државу. Одмах након формирања Демократске Народне Републике Кореје, 9. септембра 1948. године, постао је први председник владе ДНР Кореје. Убрзо га због граничног инцидента очекује веома турбулентан Корејски рат. Уз велику помоћ Кине у људству и Совјетског Савеза у оружју, Северна Кореја је успела да се врати на пређашње границе на 38 паралели. Корејски рат је однео велики број жртава на обе стране. Процењује се да је погинуло преко 1,2 милина људи. [5] У фебруару 1953. године Киму је додељено звање маршала. Тих година у СССР се дешавају одређене промене, пре свега због смрти Стаљина којег је Ким изразито ценио.[3] Самим тим Ким Ил Сунг, се нашао у проблему као изразити комуниста. Ови односи су се знатно закомпликовали кад је СССР водио Брежњев. Ипак односи са Совјетским Савезом су били веома битан фактор за развој Северне Кореје. У тим годинама Ким је успеао да одржи стабилан раст домаће индустрије, а самим тим економије. Паралелно са јачањем земље јачао је и култ личности те је постао незаменљив као врховни вођа Северне Кореје. Председник Уреди Ким Ил Сунг у парламенту Источне Немачке 1984. године После усвајања новог Устава ДНР Кореје Ким Ил Сунг постаје председник Северне Кореје. Убрзо развија нове односе са комунистичким предводницима у другим земљама. Пре свега са Ерихом Хонекером и Источном Немачком и Николајем Чаушескуом и Румунијом. Чаушеску је нарочито био опчињен Кимовим начином владавине.[6] Ким је у два наврата посећивао тадашњу СФРЈ, a од тога једном је дошао да би присуствовао Титовој сахрани.[7] 1980. године је прогласио свог сина Ким Џонг Ила за наследника, након његовог повлачења са председничке функције. Априла 1992. године добио је титулу генералисимуса ДНР Кореје. С обзиром на слабљење Варшавског пакта и комунистичких земаља уопште, Ким је добија све мање помоћи од „црвеног“ блока. Северна Кореја је почетком 90-их ушла у велики проблем и несташицу основних животних намирница. Претпоставља се да је почетком деведесетих у Северној Кореји од глади умрло неколико стотина хиљада људи. [8]Почетком 1994. године због несташице електричне струје наредио је истраживање у нуклеарној енергији. Упркос негодовању светских сила истраживања су настављена све до јула, када је амерички председник Џими Картер дошао до договора са Кимом око заустављања истраживања. Чинило се тада да је Ким на путу да земљу поново отвори ка западу. 8.јула 1994. године Ким Ил Сунг је изненада умро од срчаног удара. Одмах након срчаног удара његов син Ким Џонг Ил је наредио да сви доктори који су били уз Ким Ил Сунга одмах напусте просторију, а да најбољи доктори у Пјонгјангу одмах дођу. Ипак, и они су по доласку могли да констатују смрт. Његово тело је било јавно изложено и на стотине хиљада људи је долазило у маузолеј. Након смрти је добио титулу „вечитог вође“. [9] Остало Уреди Један од највећих споменика од бронзе Ким Ил Сунга у центру Пјонгјанга Женио се два пута. Прва жена била му је Ким Џонг Сук, а друга Ким Сонг Ае. Са првом женом је имао два сина и једну ћерку. Најстарији син Ким Џонг Ил га је наследио након смрти, а други син Ким Ман Ил се удавио 1947. године заједно са својом женом. Са другом женом се оженио 1953. године и верује се да има још троје деце са њом.[10] Носилац је великог броја севернокорејских и страних одликовања, признања и звања. Троструки је херој ДНР Кореје и Херој рада ДНР Кореје. Аутор је великог броја дела штампаних на великом броју језика. Његова сабрана дела штампана су у око 40 томова. Његови мемоари „У корак са веком“ штампани су и код нас. С обзиром да изразит култ личности који је оставио за собом, у Северној Кореји постоји преко 500 његових биста и споменика. Један од највећих бронзаних споменика не само у Кореји него и читавом свету посвећен је њему и налази се у Пјонгјангу.[11] Касније је поред његове додата и биста његовог сина.[12] Такође остало је небројано много портрета, на којима је величана његова слава. Са народом је приказиван у срдачној атмосфери идеалишући читаву државу.[13] Верује се да је преко милион људи убијено током његове владавине у концентрационим логорима. Види још Уреди Ким Џонг Ил Ким Џонг Ун Корејски рат Историја Северне Кореје Радничка партија Кореје Северна Кореја Демократски фронт за поновно уједињење отаџбине Корејска социјалдемократска партија Чондистичка Чонгу партија Референце Уреди „Ким Ил Сунг : Глас Русије”. Serbian.ruvr.ru. Приступљено 09. 11. 2013.[мртва веза] „РТС :: Дан Сунца у знаку атомске напетости” (на језику: српски).

Predgovor Ideja o ovom zborniku nije moja, ili je to samo delimično. “Ukrao” sam je od Žan-Fransoa Gosioa i Borisa Petriča, koji su za francusku izdavačku kuću Autrement priredili zbornik tekstova povodom 20. godinjice pada Berlinskog zida i za taj zbornik i od mene tražili prilog. Pomislio sam da bih čitaocima Biblioteke XX vek mogao da ponudim jedan sličan zbornik, ali ograničen na događaje na prostoru bivše Jugoslavije, pa u tom smislu komplementaran knjizi mojih francuskih kolega, koja je uglavnom fokusirana na zbivanja u drugim komunitičkim zemljama Istočne Evrope[1]. Počinjući rad na ovom zborniku, nisam birao teme nego autore, a većina pozvanih da nešto za zbornik priloži mogla je, na moje zadovoljstvo, da se na moj poziv odazove. Pored onih koji su napisali nove radove, troje autora priložilo je tekstove ranije objavljene na engleskom (Ramet i Slapšak), odnosno na francuskom jeziku (Bugarel), koji su ovde objavljeni u prevodu, a tekst Vladimira Arsenijevića, koji u našem zborniku stoji na mestu prologa, našao se tu zahvaljujući srećnom slučaju. Naime, uporedo sa ovom, pripremao sam za štampu i knjigu Arsenijevićevih eseja Jugolaboratorija, među kojima se nalazi i jedan esej-putni zapis, gde se prepliću autorovi utisci iz jedne nedavne posete Berlinu, i sećanja na njegovo prvo putovanje u taj grad, pre dvadeset godina, vozom, kroz nevesele zemlje “lagera”. “Zidovi”, tako glasi naslov tog eseja, prosto su morali da se nađu i u ovom zborniku o berlinskom i drugim zidovima, sa čim se njihov autor složio. U većini ovde objavljenih priloga istovrmeno je reč o više tema, odnosno o više aspekata jedne teme, što je u skladu sa intelektualnim profilom njihovih pisaca, koji su po pravilu ne daju bez ostatka razvrstati u akademski definisane struke. S druge strane, među ovim radovima skoro da nema nijednog čiji se autor bavi samo jednim segmentom razdoblja o kome zbornik govori (1989 – 2009), nego se oni slobodno kreću s kraja na kraj tog vemena, ponekad praveći izlete i u stariju jugoslovensku i evropsku istoriju. Ipak, bilo je mogućno i, nadam se, ne sasvim arbitrarno, podeliti radove u četiri grupe i vezati ih za tri faze razvoja događaja na bivšem jugoslovenskom prostoru tokom proteklih dvadeset godina. Tako su se u prvom delu zbornika (“Od komunizma dio nacionalizma”) našli tekstovi u kojima je, ako ne pretežno, ono svakaklo naglašeno, reč o vremenu formulisanja novih nacionalizama u nekadašnjim jugoslovenskim republikama i pripreme za ratove 1990-ih godina. Mene je, u tekstu koji sam naslovio “Sve je počelo u Srbiji?”, zanimalo da istražim odnos nacionalista i u nacionaliste preobraženih komunista u Srbiji prema događajima u Istočnoj Evropi i da pokažem na koji način su oni pokušavali da političke promene u Srbiji, koje su nastupile s dolaskom Miloševića na vlast, predstave kao najavu onoga što će se dešavati u dugim komunističkim zemljama i da ih predstave kao obrazac koji su te druge zemlje sledile ili bar mogle da slede. Slično tome, prilog Nenada Stefanova (“Strah od ‘nemačke Evrope’”) pokazuje kako su neki srpski intelektualci, posebno tokom 1990-ih odina, uspeli da u javnosti nametnu nacionalistički model društva, koji je uključlivao “etnizaciju u razumavanju demokratije”, ali i rezervisan odnos prema ujedinjenju Nemačke i širenje straha od Evrope kojom bi dominirala osnažena klerikalna Nemačka. O nacionalnim ideolozima govori i tekst Katarine Luketić «Prošlost je naša budućnost», ali je tu reč o Hrvatskoj, o tome kako je ova vrsta ideologa krajem 1980-ih i početkom 1990-ih godina manipulisala hrvatskim nacionalnim identitetom, pretvarajući ga u «gotovo najvažniju nacionalnu relikviju postavljenu na olatar domovine nakon osamostaljenja države». Jezgra tada konstruisanog identiteta, zaključuje Luketić, ostala je stabilna, naracije o njemu neuzdrmane, zbog čega se u Hrvatskoj i danas odbijaju nastojanja da se u politici koncept nacionalnog i etničkog zameni konceptom građanskog. Otpor prema ljudskim pravima, jednoj od bitinih dimenzija građanskog društva – koji u Srbiji i drugim zemljama nastalim raspadom Jugoslavije, u kontinuitetu traje od vremena stvaranja komunističkog režima do danas – tema je priloga Vojina Dimirijevića («Od pijanca i plota do devete rupe na svirali»). U Srbiji je, zaključuje on, tokom poslednje dve decenije «napredak u oblasti ljudskih prava bio spor i ostao nepotpun». Prilog Sabrine P. Ramet «Jugoslovenska kriza i Zapad», kojim počinje drugi deo zbornika («Rat i nedovršeni raspad Jugoslavije»), napisan je još 1993. godine, u jeku rata u Bosni i predstavlja argumentovanu, ali i emotivnu (pod utiskom vesti stradanju civila i počinjenim zločinima) kritiku neodlučne i neefikasne politke koju su zapadne države vodile u odnosu na taj rat. U postskriptumu ovog teksta, napisanom aprila 2009, Ramet ukratko navodi glavne posledice rata u Bosni, među kojima i nauk da se jedan takav sukob, naizgled lokalnih razmera, itekako tiče i Evrope i Amerike i da one, kad takav sukob izbije, ne mogu ostati po strani, nauk koji je uticao na to da Nato vojno interveniše 1999. godine na Kosovu i u Srbiji. Razlog što EU nije energičnije intervenisala u ratu u Bosni, Ugo Vlaisalvljević, autor priloga «Od Berlina do Sarajeva», objašnjava time što je tu došlo do «zlokobnog» preklapanja principa eničke nacionalnostzi, koji je Evropa prihvatila kao osnov legitimnosti stvaranja novih država, i etničkog čišćenja, tako da su zločini učinjeni prilikom zaposedanja terotirija po etno-nacionalnom principu dobili neku vrstu prećutne legitimnosti. Rat u BIH i kasniji razvoj događaja na tom prostoru može, po Vlaisavljevićevom mišljenju, da bude instruktuivan u trenutku kad se u Evropi preispituje karakter granica, koje posle pada Berlinskog zida – kako je primetio Etjen Balibar – prestaju da budu linije kojima se označava opseg važenja politike jedne države, njena teritorija, i sele se u okvir te teritorije, postajući «predmeti u prostoru političkog». «Dvadeset godina nakon pada Berlinskog zida, Kosovo je više nego ikad okruženo visokim zidovima», kaže Žan-Arno Derans u zaključku svog rada «Od Gazimestana do ‘Mitrovačkog zida’». Te zidove su najpre stvorili sukobi i ratovi koji su se završili faktičkom etničkom podelom Kosova. Tako su, zaključuje Derans, otvorena dva nacionalna pitanja, na koja postoje dva mogućna odgovora: prekrajanje granica, neizvodljivo na miran način, i – što je jedino prihvatljivo – «najbrži mogući proces regionalne i evropske integracije, koji bi omogućio da se prevaziđu pogranični i teritorijalni sporovi». I Ksavije Bugarel u svom prilogu («Osveta sela») analizira prirodu jugoslovenskih ratova 1990-ih, posebno se zadržavajući na kritičkoj analizi tumačenja tih ratova kao sukoba između ruralnog i urbanog mentaliteta, između sela i grada, nastojeći da u tim tumačenjima razluči sociološku stvarnost od nacionalističkog mita. To ga je podstaklo da se pozabavi primerima protivrečnog odnosa između države i nasilja – kad se «nasilje protiv države» pretvara u «nasilje za državu» – kojih je bogata istorija balkanskih država. Analizom političkih i društvenih događaja na prostoru bivše Jugoslavije posle ratova 1990-ih, dakle u vreme koje se obično s preteranim optimizmom (jer se zaboravlja nacionalizam) opisuje kao postkomunistička demokratska tranzicija, bave se radovi koji su grupisani u trećem delu knjige («Ka postnacionalizmu?»). Tako Žarko Paić, autor priloga pod naslovom «Melankolija i revolucija», polazi od aktuelne filozofske, kulturološke i politikološke diskusije o politikama identiteta, o biopolitici, civilnoj religiji i kulturi kao politici, da bi zaključio da su od «mračnog raspada» Jugoslavije, kako je kraj te zemlje opisao Alen Badiu, još mračnije posledice tog raspada: razorene ekonomije, ograničena suverenost novih država, koje «naliče morbidnim Arkadijama», bekstvo u obećene zemlje Zapada, političke elite «u zagrljuju Crkve, vojske i lokalno umreženih mafija», čemu treba dodati i privid blagiostanja koji stvaraju mediji. Izgledi za promenu tog stanja ne čine se Paiću realanima, jer ga održava jedna danas neupitna politička moć, moć kulturnog identiteta kao «holograma načina života etničkih skupina». Ipak, ostavlja «mogućnost da se u otvorenosti novoga dogažaja istine preokrene smjer kraja povijesti i iznova krene protiv znakova duha vremena». Ildiko Erdei, u tekstu «Za tango je potrebno dvoje», istražuje psihološko-antropološke aspekte ekonomskih odnosa između Slovenije i Srbije, uoči i posle krize i ratova 1990-ih. Na primeru odnosa publike prema slovenačklom marketu «Mrkator» u Beogradu, koji se, pod uticajem političke propagande, menjao od bojkota do pomame za kupovinom u tom marketu, i oslanjujući se na koncep «ukradenog zadovoljstva» (preuzet od Slavoja Žižeka), Erdei pokazuje da je ekonomija polje na kome se izgrađuju socijalne relacije i konstruišu nacionalni identiteti na osnovu toga da li procenjujemo da nas neko ugožava u «našem načinu uživanja» ili nam je u tom pogledu blizak. Na drugi način temama iz oblasti ekonomije pristupa Mikloš Biro (»Komunizam je pao, kapitalizam i demokratija još uvek dolaze»), da bi pokazao u kojoj meri nasleđe navika iz vremena komunizama danas sputava privredni i demokratski razvoj nekih zemalja nastalih na prostoru Jugoslavije, što posebno važi za Srbiju, koju Biro opisuje kao zemlju «nedovršenog kapitalizma» i «nedovršene demokratije». Među takozvanim evropskim standardima, koje su Srbija i ostale zemlje Zapadnog Balkana pozvane da poštuju, ako žele da se priključe Evropskoj uniji, veliki značaj imaju i norme koje se tiču odnosa vlasti – koju i dalje uglavnom drže muškarci – prema ženama. Svetlana Slapšak, kao što kazuje naslov njenog priloga («Posleratni rat polova»), piše o dve decenije osporavanja i ugrožavanja prava žena u zemljama na tlu bivše Jugoslavije, a posebno u Srbiji i Hrvatskoj, odnosno o kontinuitetu mizoginije na ovim prostorima. Ona je pri tom rezervisana prema strategiji feministkinja koje se opredeljuju za «dobrovoljno povlačenje iz javnog diskursa» i zalaže se za to da one aktivno potražuju svoja prava. Pažnju Vjekoslav Perice privukla je jedna druga vrsta sukoba), u kojima se sukobljene strane određuju prema pripadnosti nekoj od «velikih porodica naroda», odnosno slovenstvu, latinstvu, germanstvu… U ovde objavljenom tekstu («Sumrak panslavenskih mitova») on evocira nekoliko momenata iz bogate istorije ideja o panslovenskom jedinstvu i solidarnosti, koje su služile legitimisanju stvaranja zajedničkih država slovenskih naroda, pa tako i one Južnih Slovena, da bi pokazao da ideologija panslavenstava još opstaje kao mitologija, ali bez veće privlačnosti i političkog uticaja. Neće etnička srodnost, nego će samo evropski kontekst, takav kakav se danas stvara, omogućiti slovenskim narodima da jedni druge ponovo upoznaju, zaključuje Perica. O izgledima da se u Srbiji afirmišu nove, evropske vrednosti piše Miroslava Malešević u svom prilogu («Srbija jača od Nokie»). Po njenom mišljenju, ti izgledi ostaju mali sve dok se ne prevaziđe frapantan nesklad između deklarativnog izjašnjavanja današnje političke elite za uključivanje u evropske integracije i politike identiteta koja je i dalje u znaku nacionalističke simbolike iz 1990-ih godina. Logično mesto u poslednjem, četvrtom delu ovog zbornika («Nostalgija») našli su prilozi Erika Gordija i Mitje Velikonje, jer je u njima reč o sećanju na Jugoslaviju. Gordi se priseća svojih nekadašnjih ideja i predstava o toj zemlji, kao i percepcije komunističke Jugoslavije u američkoj javnosti («Jedno sasvim lično sećanje na hladni rat, Jugoslaviju i jeftimo, ali dobro vino»), gde su preovlađivali stereotipi o njenoj navodono autentičnoj politici «trećeg puta» i samoupravljanja. Kad su u ratu 1990- ih godina ti stereotipi nestali, zajedno sa Jugoslavijom, i kad je ona postala «groblje snova zapadne levice», pojavili su se – kaže Gordi – novi zapadni «ideološki mislioci», da na istom prostoru ostvare jedan drugi san, san o autentičnoj demokratiji, boljoj od one koju imaju kod kuće. I to će se uskoro pokazati iluzornim, pa autor na kraju izražava svoju nadu da će zemljama nastalim raspadom Jugoslavije biti dopušteno da konačno budu kao i sve ostale: «nestabilne, korumpirane, nemirne i nesavršene». Mitja Velikonja, u prilogu «Povratak otpisanih», nostalgična sećanja na Jugoslaviju ne objašnjava samo kao neostavrljivu želju vraćanja na staro, odnosno ne svodi ih na diskurs koje on naziva «pasivnom jugonostalgijom». On skreće našu pažnju i na kreativne, emancipatorske potencijale tih sećanja («aktivna jugonostalgija»), gde je pravi predmet nostalgije zapravo utopijski ideal boljeg života u budućnosti a ne rehabilitacija prošlosti. Zato Velikonja budućnost nostalgije, pa tako i one za Jugoslavijom, povezuje sa onim što se danas naziva politkom nade, koja podrazumeva podsticanje vere u budućnost. U slučaju jugonostalgije to znači da nju ne nadahnjuje samo želja za povratkom u izgubljenu prošlost Jugoslavije nego i želja za povratkom u njenu izgubljenu budućnošću. Treba li na kraju da kažem da će biti u pravu svi oni koju budu našli da je ovaj zbornik nepotpun kako u pogledu geopolitičkog obuhvata – nema posebnih priloga o Makedniji i Crnoj Gori itd. – tako i u pogledu vrsta problema kojima se ovde zastupljeni autori bave – nema posebnih priloga o vojskama, crkvama, medijima niti o jezičkim, kulturnim, «duhovnim» granicama i zidovima itd. Spremio sam dva opravdanja što je to tako. Prvo je u faktu da za rad na ovom izdavačkom projektu nisam imao ni monopol ni koncesiju, pa ako ne bude i drugih sličnih radova i knjiga, koji će nadoknaditi ono što je ovde propušteno, onda žalim slučaj. Drugo moje opravdanje je u tome što će čitalac Biblioteke XX vek o tim, ovde propuštenim temama, imati šta da pročita u drugim u ovoj seriji objavljenim knjigama. Kako bi rekao Teofil Pančić – autor koji nije zastupljen u ovom zborniku, ali je zato u Biblioteci XX vek objavio čak tri knjige koje se eksplicitno bave srpskim postkomunizmom – čitanje (što će reći i kupovanje) ovih knjiga nije obavezno, ali je poželjno. I.Č. 20. avgust 2009.

Detalji predmeta Stanje Polovno Наслов Svetlosti značenja : antologija poezije pesnika nacionalnih manjina u Srbiji i Crnoj Gori. Deo 1 / priredio Risto Vasilevski Врста грађе поезија Језик српски, албански, босански, бугарски, мађарски, македонски Година 2003 Издавање и производња Smederevo : Arka, 2003 (Smederevo : Radojković) Физички опис 603 str. : slike autora ; 22 cm Други аутори - особа Василевски, Ристо Збирка ǂBiblioteka ǂAntologije / [Arka] ISBN 86-7610-017-9 (karton) Напомене Tiraž 1.000 Str. 7-9: Umesto uvoda / priređivač [Risto Vasilevski] Bio-bibliografske beleške uz tekst. УДК 821(497.11+497.16)-1(082.2) Наслов Svetlosti značenja : antologija poezije pesnika nacionalnih manjina u Srbiji i Crnoj Gori. Deo 2 / priredio Risto Vasilevski Врста грађе поезија Језик српски, ромски, румунски, украјински, словачки, турски Година 2003 Издавање и производња Smederevo : Arka, 2003 (Smederevo : Radojković) Физички опис Str. 628-1096 : fotogr. ; 22 cm Други аутори - особа Василевски, Ристо Збирка Biblioteka Antologije / Arka ISBN 86-7610-019-5 (karton) Напомене Svaka celina ove antologije istovremeno je objavljena i kao samostalno izdanje sa istim naslovom Tiraž 1.000 Bio-bibliografske beleške uz tekst. УДК 821(497.11+497.16)-1(082.2) Prvi put kod nas objavljena je obimna dvotomna antologija poezije pesnika svih nacionalnih manjina i etničkih zajednica u našoj zemlji i to dvojezično: na jezicima nacionalnih manjina i na srpskom jeziku. Antologiju "Svetlosti značenja" u kojoj su pesme 162 autora 11 etničkih zajednica, priredio je i u svojoj izdavačkoj kući "Arka" objavio Risto Vasilevski. Risto Vasilevski: "Svetlosti značenja" Iza, ili ispred projekata kakav je dvotomna, višejezična antologija pesnika nacionalnih manjina u Srbiji i Crnoj Gori, obično stoji država. Umesto nje (SCG), to je učinio Risto Vasilevski, biznismen, pesnik i vlasnik izdavačke kuće „Arka” iz Smedereva, priređivač i izdavač knjige koju je nazvao „Svetlosti značenja”. Među koricama su stihovi najznačajnijih pesnika jedanaest manjinskih i etničkih zajednica sa ovih prostora, naravno, na maternjim jezicima, i u prevodu na srpski. Nova slika književnog prostora - Siguran sam da će ovaj skup pesničkih antologija pokazati da se na našem književnom prostoru, pored stvaralaštva na srpskom jeziku, piše značajna književnost, poezija pre svega, i na drugim ovde prisutnim jezicima - kaže Risto Vasilevski. - NJegova afirmacija može mnogo značiti za upotpunjavanje slike stvaralaštva kod nas i povezivanje ovog književnog prostora sa književnim prostorima naših suseda, koji su matični narodi i jezici pesnika ovdašnjih nacionalnih manjina i etničkih zajednica. Tako objavljivanje „Svetlosti značenja” dobija daleko veći, međunacionalni i međunarodni značaj. Na preko hiljadu stranica zastupljeni su, uglavnom, živi stvaraoci, a o kakvom poduhvatu je reč, govori i činjenica da je Vasilevski (Makedonac, koji 40 godina živi u Srbiji), angažovao jedanaest antologičara-eksperata za svaku manjinu. Takođe je važno što su svi pristali na ovaj trud, računajući i kosovske Albance: priređivač ovog dela antologije, nazvanog „Otvaram vrata, zatvaram predeo”, je prof. dr Ali Aliu. Predstavljena je poezija dvanaest autora, od starijih pa do najmlađih, ovde potpuno nepoznatih (i neprevođenih). Neka imena, poput Envera Đerđekua, Alija Podrimja, Bećira Musliua, afirmisana su još u vreme SFRJ. Slede antologije poezije Bošnjaka (”Latice primule”, priredio Ismet Rebronja), Bugara (”Strune lire”, priredio Aleksandar Dankov), Goranaca i Našinaca (”Naprsle reči”, priredio Uzeir Ajradini), Mađara (”Januarski ćilibar”, priredio Arpad Vicko) i Makedonaca (”Duševne svečanosti”, priredio Risto Vasilevski). U drugom tomu su poetske antologije Roma (”Bez doma, bez groba”, priredio Dragoljub Acković), Rumuna (”Zeleno mleko ravnice”, priredila Ileana Ursu), Rusina (”Žuta pričest”, priredio Vladimir Kočiš), Slovaka (”Plima srži”, priredio Adam Svetlik) i Turaka (”Mi smo most”, priredio Nusret Dišo Ulku). Podsećajući da je prva antologija poezije vojvođanskih Mađara objavljena još 1928. godine, Arpad Vicko o najnovijem izboru kaže: - Prevashodna je namera bila da ova poezija, na jeziku prevoda, stupi u dijalog sa okruženjem, odnosno, da se uključi u onaj širi milje u kojem dominira srpska kultura, odnosno, unutar nje - a to je već idealan cilj - da se uključi u krvotok savremene srpske poezije. Vladimir Kočiš istakao je da će „Svetlosti značenja” biti jedno od najlepših obeležja stote godišnjice od objavljivanja prve knjige na rusinskom jeziku, a Ileana Ursu, da je ova antologija - osvetljen prozor u našem izdavaštvu. Ona je ubeđena u visoku umetničku vrednost poezije, koja pripada korpusu književnosti pisanom na rumunskom jeziku. Ovo izdanje doboro je opremljeno predgovorima, bio-bibliografskim beleškama o autorima i priređivačima, u tvrdom je povezu i na kvalitetnoj hartiji. Vojvođanska promocija održana je nedavno, u svečanom ambijentu hola Izvršnog veća AP Vojvodine, uz muzičko-glumački program i slike LJiljane Stoje Rudić. Radmila Lotina 24.11.03 Večernje novosti Poklon srpskom pesništvu Risto Vasilevski: "Svetlosti značenja" PRVI put kod nas objavljena je obimna dvotomna antologija poezije pesnika svih nacionalnih manjina i etničkih zajednica u našoj zemlji i to dvojezično: na jezicima nacionalnih manjina i na srpskom jeziku. Antologiju "Svetlosti značenja" u kojoj su pesme 162 autora 11 etničkih zajednica, priredio je i u svojoj izdavačkoj kući "Arka" objavio Risto Vasilevski. - Trebalo je da se ulože veliki napor i trud, da se angažuju mnogobrojni sastavljači antologija i prevodioci da bi se ovaj književni projekat realizovao i predstavio književnoj javnosti na pravi način - kaže Vasilevski. - Poveli smo se za tim da je ovaj prvi korak neophodan i verujemo da će on biti temelj svim budućim sagledavanjima poezije nacionalnih manjina u nas, kao i stvaralaštva svih zastupljenih pesnika. Želeli smo da ukažemo na doprinos koji su neki pesnici nesrpske nacionalnosti i drugog maternjeg jezika, prihvatajući srpski kao svoj drugi i stvaralački jezik, dali korpusu srpskog pesništva. "Otvaram vrata zatvaram predeo" naziv je poglavlja posvećenog pesničkom stvaralaštvu Albanaca sa Kosova. Ovaj izbor preuzet je iz "Antologije savremene albanske poezije" koju je sastavio prof. dr Ali Aliua, a objavili "Prolitera" i "Jugoreklam" iz Skoplja. Među pesmama 12 autora albanske nacionalnosti našli su se i stihovi prof. dr Envera Đerđekua(1928), Afem Gajtani (1939-1982), Fahredin Gunga (1936-1997), direktora prištinskog Narodnog pozorišta i "Kosovo filma" Azema Škreljija (1938-1997), Ekrema Baše (1948)... - U obzir sam uzeo pesnike koji su rođeni u Srbiji i Crnoj Gori, te i one koji su duže živeli, na primer, u Beogradu - ističe Ismet Rebronja, priređivač poglavlja antologije poezije Bošnjaka. - Zato se ovde nalazi i Skender Kulenović, kao i Mubera Pašić ili Ejub Štikovac. Uzeo sam ih sve zajedno, jer potiču iz muslimanskog miljea, bez obzira na to što su se, i kad, izjavljivali popisnim komisijama, kojem etnikumu pripadaju. Ne mogu sigurno znati šta je u etničkoj rubrici pisalo za Skendera ili Ćamila Sijarića, ali čini se da ova dva pisca bez srpske književnosti ne bi bilo. Ovo je, naravno, bio lični izbor - birao sam pesme, koje na neki način, zastupaju pesnike i koje su i meni bliske. - Neveliko po obimu, ali zanimljivo kao poetska struktura raznovrsnog značenja, poetsko stvaralaštvo bugarske narodnosti najavilo je nove nade - pesnike koji će je obogatiti novim kvalitetima i sadržajima i približiti naše stvaralaštvo drugim narodnostima - rekao je Aleksandar Dankov, priređivač poglavlja posvećenog bugarskim pesnicima. - Pred čitaocem ove knjige stoji samo mali deo obimne građe koji mala grupa pesnika goranske nacionalnosti nudi - kaže Uzeir Ajradini, priređivač. - Cilj nije bio izneti sve na sto, već zagolicati maštu čitaoca da i sami pronađu Orfeje sa Šare i bliže se upoznaju sa njima. U poglavlju "Duševne svečanosti" posvećeno makedonskom stvaralaštvu, koje je uredio Risto Vasilevski, osim stihova priređivača antologije su i odabrane pesme Vojislava Ilića, Cvete Kotevske, Mitka Madžunkova, Zafira Hadžimanova... Izbor iz poetskog stvaralaštva Roma "Bez doma bez groba" predstavlja izbor iz opusa nekoliko desetina romskih pesnika u periodu od nekoliko poslednjih desetleća prošlog i nekoliko prvih godina ovog veka... POSEBNE ZBIRKE UZ ovu obimnu antologiju, kao deo istog projekta, objavljene su, kao zasebne knjige, zbirke pesništva svih 11 nacionalnih manjina. D. B. MATOVIĆ

Uvek dinamičan odnos koji se razvijao između Crkve i države imao je značajan uticaj na razvoj crkvenih struktura, kao i na odnose unutar crkvenih zajednica. Time se vremenom menjala slika o samom identitetu crkvenih struktura, njihovoj važnosti, ali i samosvesti članova Crkve. Ovako složeni odnosi zahtevaju da budu razloženi kako bismo bili u mogućnosti da razlučimo šta je to trajno, a šta prolazno i nestalno u crkvenom životu. Dugo vremena su postojala u pogledu na ova pitanja takoreći samo dva polarizovana pristupa − s jedne strane, tendencija da se celokupno pitanje crkvenih struktura objasni i vrednuje teološki, dok s druge strane postoji odbijanje da se u istoriji i kanonskom nasleđu Pravoslavne Crkve ne prepozna ili potvrdi ništa drugo osim pukih istorijskih činjenica. Istovremeno, pojedini teološki problemi pokazali su svoju dvostruku narav, a da nisu bili dovoljno uočeni u ranijim istraživanjima. Pažnja rada je usmerena na one značajne istorijske momente koji su bili čvorišta u kojima se očitava promena, koja nadalje usmerava crkveno samorazumevanje u odnosu prema svetu i prema sebi. Trenutna situacija u pravoslavnom svetu pokazuje tendencije rastućih antagonizama i podela. Čini se da su ovi procesi započeti mnogo ranije, a u njihovoj srži stoji nejasna politička teologija, kao i razumevanje odnosa između Boga i sveta, koja bi, kao posledicu jednog racionalnijeg i jasnijeg pristupa, iznedrila plan u vezi sa delovanjem Crkve u okvirima unutar pravoslavnog ali i međureligijskog dijaloga. Rana bogoslovska istorija hrišćanstva pokazuje nam nastojanje Crkve da načini otklon u svom strukturiranju u odnosu na društvene vrednosti koje su bile reprezenti imperijalne politike. Već kod apostola Pavla vidimo pokušaj da se događaj Crkve utemelji u novom kvalitetu odnosa među članovima crkvene zajednice. Pavle kreira jasnu uslovljenost između kvaliteta odnosa unutar crkvene zajednice i svetotajinske prirode Crkve. Naporedo sa tim, ili nešto kasnije, pratimo kretanje bogoslovlja u pravcu izgradnje novog pogleda koji će crkvene strukture, preuzete iz Starog Zaveta, sjediniti sa idejama društvenih vrednosti Rimske imperije. Na taj način, došlo je do fuzije između društvenih ideala oličenih u Imperiji i teoloških vrednosti koje svoje trajanje imaju od vremena Mojsija i Starog Zaveta. Neprijateljstvo države prema ranom hrišćanstvu sprečilo je da ne dođe do bržeg sjedinjenja Crkve i države, tj. jasnijeg teološkog obrazloženja uloge države za hrišćanstvo. Protivljenje, antagonizam i otvoreni progoni prvobitne Crkve od Rimske imperije učinili su da dijalektika međuodnosa u ranom hrišćanstvu varira na osi prihvatanja – odbacivanja. Četvrti vek donosi kvalitativnu promenu u odnosima Crkve i države. Ovaj nagli zaokret Imperije prema hrišćanstvu zahtevaće novi i kreativniji pristup bogoslovlju koje će potom kreirati alat za razumevanje uspostavljenih odnosa. I upravo su te nove relacije i bogoslovske interpretacije dovele do razvoja strukturalnog organizovanja Crkve. Prevrednovanje političke činjenice države, kao i odnos koji može imati prema Crkvi u novonastalim okolnostima, pokazao se ne samo neophodnim nego i umnogome definišućim, zahtevajući odgovore na pitanje: U kom odnosu stoji država prema Crkvi? Hrišćanski vladar, koji je sada postao nova stvarnost, zajedno sa hrišćanskom imperijom, otkrio je nove horizonte za Crkvu, u kojima ona pronalazi svoju ulogu da se stara i radi na ideji „opšteg dobra“. Ideja „opšteg dobra“, za koju će jedina odgovorna osoba biti sâm imperator, postaje argument za Crkvu da učestvuje i sarađuje na izgradnji ove vizije. Prirodna posledica ovih izmena biće i administrativne promene unutar strukture Crkve, koje će se spontano saobražavati Imperiji i njenim strukturama. Međutim, posledice ovog procesa „saobražavanja“ ne tiču se samo nove stvarnosti, nego će biti i proizvod političke teologije od vremena Jevsevija Kesarijskog. Njegova teologija, kao pozadina na platnu administrativnih odnošenja, uspostaviće uzuse za buduća razumevanja koja će racionalizovati odnose Imperije i Crkve kroz vekove koji dolaze. Dramatična transformacija će nastati od vremena pada Vizantijskog carstva i uspostavljanja Osmanske države, kao i drugih političkih i društvenih faktora, posebno od 16. veka. U ovom pomeranju na istorijskoj sceni, gde više nema pravoslavnog cara i hrišćanske imperije, sve manje postaje važna koncepcija „opšteg dobra“, a dominantan postaje interes za očuvanjem, opstankom, ili, kako neki to nazivaju − „teologija preživljavanja“. Teologija preživljavanja, u kombinaciji sa novom političkom klimom u Evropi, ojačava svest o potrebi da se partikularni interesi Crkve postave sada kao glavni cilj nauštrb ideje opšteg dobra. Istorijske i političke turbulencije zamagliće jasnije vizije strukturalne Crkve prema svetu jer će prevlast zauzimati interesi pojedinih jerarhija. Ovaj rascep u sagledavanju istorijskih događaja biće nam zanimljiv kada budemo interpretirali interakciju između jerarhije i političkih struktura. Ukoliko pojedine događaje budemo sagledavali iz vizure „opšteg dobra“, videćemo da oni zadobijaju potpuno nov smisao u odnosu na dosadašnja tumačenja koja su bila uslovljena motivima pojedinih crkvenih struktura. Takva pojedinačna tumačenja crkvenih događaja često su insistirala na svojoj vrednosti univerzalnih tumačenja. U ovom kontekstu, ideje o „pentarhiji“, „tetrarhiji“, „miletarhiji“, kao i strukture „autokefalije“ postaju samo figure u kompleksnoj igri sa značajnim političkim implikacijama i bogoslovskim tumačenjima. Cilj nam je bio da kroz značajne momente crkvenih i istorijskih događaja predstavimo isprepletanost mnogostrukih faktora, političkih kretanja, kao i primene prilagođenog, odnosno oportunog bogoslovlja, kako bi se objasnile i usmerile ideje crkvenog organizovanja i pojedinačnih interesa. U svemu tome, kao osnovna potka crkvenih struktura, kanonsko predanje Crkve je korišćeno na jedan anahron način, izostavljajući da se istakne njegova politička uslovljenost faktorima koji više ne postoje. Sabor na Kritu (2016) bio je jedan od poslednjih pokušaja da se pokaže vidljivo jedinstvo pravoslavnog sveta. Međutim, kako po izboru tema, a tako i po karakteru, nije uspeo da odgovori na izazove koji su stavljeni pred njega u onoj meri koliko se to od njega očekivalo. To svakako otkriva i nemogućnost da se izađe iz paradigme prošlih vremena u pokušaju da se nađu nova rešenja. Načelno govoreći, neophodno je da kanonsko nasleđe Crkve interpretiramo na takav način kako bi ono bilo merodavno za savremene probleme, u svetlu sasvim novih odnosa između Crkve i političkih struktura. U istraživanju svega pomenutog neophodno je početi od identiteta Crkve i Njene uloge u svetu. Ali, početi od identiteta Crkve znači razviti i pojasniti identitet episkopa u početku, i njegov odnos prema zajednici koju je predstavljao. Ovaj suštinski identifikator polazište je promišljanja o pojavi samog strukturalnog organizovanja Crkve. Ukoliko je u vreme antike politika podrazumevala borbu za ideju opšteg dobra, ideju na koju se naslanjala i politička teologija rane Crkve, čini se da je eklisijalna stvarnost danas pred iskušenjem da doživljava politiku kao pitanje instrumentalizacije prestiža. Prisutna je dezorijentisanost koje će uvek težiti povratku na one ideje koje se vekovima čine kao ideal u životu istorijskog hrišćanstva, poput ideje simfonije. Ovaj povratak u prošlost moguć je samo ukoliko se i dalje veruje da je izvodljivo obnoviti Rimsku imperiju iz vremena Justinijana. Svrsishodnost rekonstrukcije ne samo da nema utemeljenje, već provocira zapitanost koliko su hrišćanske vrednosti uistinu našle svoj najbolji izraz u takvoj jednoj političkoj paradigmi, koliko god nam ona bila emotivno prijemčiva i draga. Sa svoje strane, Crkva ima obavezu da odgovori na savremene izazove, što podrazumeva davanje bogoslovskog tumačenje za ulogu laika u Crkvi, kao i snažniji otklon od državnog aparata kako bi sačuvala svoje eshatološko biće. Bilo bi veoma negativno da, u okvirima Crkve, episkopi postanu samo izraz svojih ličnih interesa, dok laici, a neretko i klir, postaju marginalna struktura, van integralnog vidokruga njihove brige. Upravo sva ova pitanja pokreću i nedoumice u vezi sa identitetom Crkve, njene politike i odnosa sa državom. Sigurno je da će pokušaji da se pojasne identitetska pitanja u vezi sa Crkvom, kao i crkvena politika, biti značajni za razlikovanje i određivanje crkvenog delovanja u istoriji. Nikolaj Afanasjev je, u prošlom veku, razvijao „evharistijsku eklisiologiju“, o kojoj se mnogo raspravljalo, a koja je nastala iz njegovog detaljnog proučavanja pretkonstantinovske Crkve. Kroz zaključke do kojih je došao počeo je da se pita koliko su, zapravo, svi oni strukturalno određujući činioci pravoslavlja, koji su deo sadašnje preokupacije, uistinu jedine legitimne teme – teme poput autokefalnosti, sabora, diptiha, primata i sl. Posle uočavanja snažnog uticaja države na crkvenu terminologiju, on je zaključio da ideje poput „jedan grad – jedan episkop“ nisu uopšte bile relevantne za ranu Crkvu. Zapazio je da su eklisiološke strukture nužno pretrpele administrativnu imperijalizaciju nakon uspostavljanja Crkve kao državne strukture u okvirima Rimske imperije, te zbog toga im nedostaje reinterpretacija u svetlu evharistijske eklisiologije, čime je neophodno izvesno pomeranje crkvenog života naniže, od nadeparhijskih struktura ka eparhijama i parohijama, i od kancelarija, birokratije i sinoda ka oltaru. Afanasjev nije predložio precizne alternative sadašnjoj eklisiologiji Crkve sa njenom piramidalnom strukturom, ali je umesto toga naglasio ulogu parohije i laika, kao što je potvrdio i centralno mesto služenja Evharistije u strukturi Crkve. I ova studija neće biti u mogućnosti da pruži precizne alternative sadašnjoj eklisiološkoj stvarnosti, ali će svakako pokazati pravce novih kretanja koji se mogu zauzeti kako bi Crkva postala autentična u svom pozivu da svedoči alternativno postojanje u današnjem svetu. To podrazumeva osnaživanje članova Crkve, laika i klira, da u potpunosti učestvuju u Njenom životu i misiji. Carstvo Božije podrazumeva slobodan odgovor svakog pojedinca na Hristov poziv. Crkva, kao Telo Hristovo, pozvana je da svedoči Hrista na najbolji mogući način, upravo kroz povećanje prostora slobode za pojedinca u njegovom iskazu prema Hristu, prihvatajući i pozitivan i negativan odgovor. Iz ovoga postaje jasno da se etos hrišćanstva ne može sačuvati kroz instrumentalizaciju Crkve od strane države ili kroz koketiranje sa političkim strukturama koje u svom arsenalu imaju snagu prinude i moći. Posledica naše vernosti Hristu, Njegovoj ljubavi i brizi za svakog čoveka ponaosob, biće crkvena dinamika staranja za laike, za strukturu Crkve koja će meriti svoju identifikaciju sa Hristom merom uvećanja prostora slobode za pojedince. Uvod autora Uvek dinamičan odnos koji se razvijao između Crkve i države imao je značajan uticaj na razvoj crkvenih struktura, kao i na odnose unutar crkvenih zajednica. Time se vremenom menjala slika o samom identitetu crkvenih struktura, njihovoj važnosti, ali i samosvesti članova Crkve. Ovako složeni odnosi zahtevaju da budu razloženi kako bismo bili u mogućnosti da razlučimo šta je to trajno, a šta prolazno i nestalno u crkvenom životu. Dugo vremena su postojala u pogledu na ova pitanja takoreći samo dva polarizovana pristupa − s jedne strane, tendencija da se celokupno pitanje crkvenih struktura objasni i vrednuje teološki, dok s druge strane postoji odbijanje da se u istoriji i kanonskom nasleđu Pravoslavne Crkve ne prepozna ili potvrdi ništa drugo osim pukih istorijskih činjenica. Istovremeno, pojedini teološki problemi pokazali su svoju dvostruku narav, a da nisu bili dovoljno uočeni u ranijim istraživanjima. Pažnja rada je usmerena na one značajne istorijske momente koji su bili čvorišta u kojima se očitava promena, koja nadalje usmerava crkveno samorazumevanje u odnosu prema svetu i prema sebi. Trenutna situacija u pravoslavnom svetu pokazuje tendencije rastućih antagonizama i podela. Čini se da su ovi procesi započeti mnogo ranije, a u njihovoj srži stoji nejasna politička teologija, kao i razumevanje odnosa između Boga i sveta, koja bi, kao posledicu jednog racionalnijeg i jasnijeg pristupa, iznedrila plan u vezi sa delovanjem Crkve u okvirima unutar pravoslavnog ali i međureligijskog dijaloga. Rana bogoslovska istorija hrišćanstva pokazuje nam nastojanje Crkve da načini otklon u svom strukturiranju u odnosu na društvene vrednosti koje su bile reprezenti imperijalne politike. Već kod apostola Pavla vidimo pokušaj da se događaj Crkve utemelji u novom kvalitetu odnosa među članovima crkvene zajednice. Pavle kreira jasnu uslovljenost između kvaliteta odnosa unutar crkvene zajednice i svetotajinske prirode Crkve. Naporedo sa tim, ili nešto kasnije, pratimo kretanje bogoslovlja u pravcu izgradnje novog pogleda koji će crkvene strukture, preuzete iz Starog Zaveta, sjediniti sa idejama društvenih vrednosti Rimske imperije. Na taj način, došlo je do fuzije između društvenih ideala oličenih u Imperiji i teoloških vrednosti koje svoje trajanje imaju od vremena Mojsija i Starog Zaveta. Neprijateljstvo države prema ranom hrišćanstvu sprečilo je da ne dođe do bržeg sjedinjenja Crkve i države, tj. jasnijeg teološkog obrazloženja uloge države za hrišćanstvo. Protivljenje, antagonizam i otvoreni progoni prvobitne Crkve od Rimske imperije učinili su da dijalektika međuodnosa u ranom hrišćanstvu varira na osi prihvatanja – odbacivanja. Četvrti vek donosi kvalitativnu promenu u odnosima Crkve i države. Ovaj nagli zaokret Imperije prema hrišćanstvu zahtevaće novi i kreativniji pristup bogoslovlju koje će potom kreirati alat za razumevanje uspostavljenih odnosa. I upravo su te nove relacije i bogoslovske interpretacije dovele do razvoja strukturalnog organizovanja Crkve. Prevrednovanje političke činjenice države, kao i odnos koji može imati prema Crkvi u novonastalim okolnostima, pokazao se ne samo neophodnim nego i umnogome definišućim, zahtevajući odgovore na pitanje: U kom odnosu stoji država prema Crkvi? Hrišćanski vladar, koji je sada postao nova stvarnost, zajedno sa hrišćanskom imperijom, otkrio je nove horizonte za Crkvu, u kojima ona pronalazi svoju ulogu da se stara i radi na ideji „opšteg dobra“. Ideja „opšteg dobra“, za koju će jedina odgovorna osoba biti sâm imperator, postaje argument za Crkvu da učestvuje i sarađuje na izgradnji ove vizije. Prirodna posledica ovih izmena biće i administrativne promene unutar strukture Crkve, koje će se spontano saobražavati Imperiji i njenim strukturama. Međutim, posledice ovog procesa „saobražavanja“ ne tiču se samo nove stvarnosti, nego će biti i proizvod političke teologije od vremena Jevsevija Kesarijskog. Njegova teologija, kao pozadina na platnu administrativnih odnošenja, uspostaviće uzuse za buduća razumevanja koja će racionalizovati odnose Imperije i Crkve kroz vekove koji dolaze. Dramatična transformacija će nastati od vremena pada Vizantijskog carstva i uspostavljanja Osmanske države, kao i drugih političkih i društvenih faktora, posebno od 16. veka. U ovom pomeranju na istorijskoj sceni, gde više nema pravoslavnog cara i hrišćanske imperije, sve manje postaje važna koncepcija „opšteg dobra“, a dominantan postaje interes za očuvanjem, opstankom, ili, kako neki to nazivaju − „teologija preživljavanja“. Teologija preživljavanja, u kombinaciji sa novom političkom klimom u Evropi, ojačava svest o potrebi da se partikularni interesi Crkve postave sada kao glavni cilj nauštrb ideje opšteg dobra. Istorijske i političke turbulencije zamagliće jasnije vizije strukturalne Crkve prema svetu jer će prevlast zauzimati interesi pojedinih jerarhija. Ovaj rascep u sagledavanju istorijskih događaja biće nam zanimljiv kada budemo interpretirali interakciju između jerarhije i političkih struktura. Ukoliko pojedine događaje budemo sagledavali iz vizure „opšteg dobra“, videćemo da oni zadobijaju potpuno nov smisao u odnosu na dosadašnja tumačenja koja su bila uslovljena motivima pojedinih crkvenih struktura. Takva pojedinačna tumačenja crkvenih događaja često su insistirala na svojoj vrednosti univerzalnih tumačenja. U ovom kontekstu, ideje o „pentarhiji“, „tetrarhiji“, „miletarhiji“, kao i strukture „autokefalije“ postaju samo figure u kompleksnoj igri sa značajnim političkim implikacijama i bogoslovskim tumačenjima. Cilj nam je bio da kroz značajne momente crkvenih i istorijskih događaja predstavimo isprepletanost mnogostrukih faktora, političkih kretanja, kao i primene prilagođenog, odnosno oportunog bogoslovlja, kako bi se objasnile i usmerile ideje crkvenog organizovanja i pojedinačnih interesa. U svemu tome, kao osnovna potka crkvenih struktura, kanonsko predanje Crkve je korišćeno na jedan anahron način, izostavljajući da se istakne njegova politička uslovljenost faktorima koji više ne postoje. Sabor na Kritu (2016) bio je jedan od poslednjih pokušaja da se pokaže vidljivo jedinstvo pravoslavnog sveta. Međutim, kako po izboru tema, a tako i po karakteru, nije uspeo da odgovori na izazove koji su stavljeni pred njega u onoj meri koliko se to od njega očekivalo. To svakako otkriva i nemogućnost da se izađe iz paradigme prošlih vremena u pokušaju da se nađu nova rešenja. Načelno govoreći, neophodno je da kanonsko nasleđe Crkve interpretiramo na takav način kako bi ono bilo merodavno za savremene probleme, u svetlu sasvim novih odnosa između Crkve i političkih struktura. U istraživanju svega pomenutog neophodno je početi od identiteta Crkve i Njene uloge u svetu. Ali, početi od identiteta Crkve znači razviti i pojasniti identitet episkopa u početku, i njegov odnos prema zajednici koju je predstavljao. Ovaj suštinski identifikator polazište je promišljanja o pojavi samog strukturalnog organizovanja Crkve. Ukoliko je u vreme antike politika podrazumevala borbu za ideju opšteg dobra, ideju na koju se naslanjala i politička teologija rane Crkve, čini se da je eklisijalna stvarnost danas pred iskušenjem da doživljava politiku kao pitanje instrumentalizacije prestiža. Prisutna je dezorijentisanost koje će uvek težiti povratku na one ideje koje se vekovima čine kao ideal u životu istorijskog hrišćanstva, poput ideje simfonije. Ovaj povratak u prošlost moguć je samo ukoliko se i dalje veruje da je izvodljivo obnoviti Rimsku imperiju iz vremena Justinijana. Svrsishodnost rekonstrukcije ne samo da nema utemeljenje, već provocira zapitanost koliko su hrišćanske vrednosti uistinu našle svoj najbolji izraz u takvoj jednoj političkoj paradigmi, koliko god nam ona bila emotivno prijemčiva i draga. Sa svoje strane, Crkva ima obavezu da odgovori na savremene izazove, što podrazumeva davanje bogoslovskog tumačenje za ulogu laika u Crkvi, kao i snažniji otklon od državnog aparata kako bi sačuvala svoje eshatološko biće. Bilo bi veoma negativno da, u okvirima Crkve, episkopi postanu samo izraz svojih ličnih interesa, dok laici, a neretko i klir, postaju marginalna struktura, van integralnog vidokruga njihove brige. Upravo sva ova pitanja pokreću i nedoumice u vezi sa identitetom Crkve, njene politike i odnosa sa državom. Sigurno je da će pokušaji da se pojasne identitetska pitanja u vezi sa Crkvom, kao i crkvena politika, biti značajni za razlikovanje i određivanje crkvenog delovanja u istoriji. Nikolaj Afanasjev je, u prošlom veku, razvijao „evharistijsku eklisiologiju“, o kojoj se mnogo raspravljalo, a koja je nastala iz njegovog detaljnog proučavanja pretkonstantinovske Crkve. Kroz zaključke do kojih je došao počeo je da se pita koliko su, zapravo, svi oni strukturalno određujući činioci pravoslavlja, koji su deo sadašnje preokupacije, uistinu jedine legitimne teme – teme poput autokefalnosti, sabora, diptiha, primata i sl. Posle uočavanja snažnog uticaja države na crkvenu terminologiju, on je zaključio da ideje poput „jedan grad – jedan episkop“ nisu uopšte bile relevantne za ranu Crkvu. Zapazio je da su eklisiološke strukture nužno pretrpele administrativnu imperijalizaciju nakon uspostavljanja Crkve kao državne strukture u okvirima Rimske imperije, te zbog toga im nedostaje reinterpretacija u svetlu evharistijske eklisiologije, čime je neophodno izvesno pomeranje crkvenog života naniže, od nadeparhijskih struktura ka eparhijama i parohijama, i od kancelarija, birokratije i sinoda ka oltaru. Afanasjev nije predložio precizne alternative sadašnjoj eklisiologiji Crkve sa njenom piramidalnom strukturom, ali je umesto toga naglasio ulogu parohije i laika, kao što je potvrdio i centralno mesto služenja Evharistije u strukturi Crkve. I ova studija neće biti u mogućnosti da pruži precizne alternative sadašnjoj eklisiološkoj stvarnosti, ali će svakako pokazati pravce novih kretanja koji se mogu zauzeti kako bi Crkva postala autentična u svom pozivu da svedoči alternativno postojanje u današnjem svetu. To podrazumeva osnaživanje članova Crkve, laika i klira, da u potpunosti učestvuju u Njenom životu i misiji. Carstvo Božije podrazumeva slobodan odgovor svakog pojedinca na Hristov poziv. Crkva, kao Telo Hristovo, pozvana je da svedoči Hrista na najbolji mogući način, upravo kroz povećanje prostora slobode za pojedinca u njegovom iskazu prema Hristu, prihvatajući i pozitivan i negativan odgovor. Iz ovoga postaje jasno da se etos hrišćanstva ne može sačuvati kroz instrumentalizaciju Crkve od strane države ili kroz koketiranje sa političkim strukturama koje u svom arsenalu imaju snagu prinude i moći. Posledica naše vernosti Hristu, Njegovoj ljubavi i brizi za svakog čoveka ponaosob, biće crkvena dinamika staranja za laike, za strukturu Crkve koja će meriti svoju identifikaciju sa Hristom merom uvećanja prostora slobode za pojedince. Uvod autora