Kao na slikama Dobro očuvano Roman Osipovič Jakobson (rus. Роман Осипович Якобсон; Moskva, 23. oktobar 1896[1] — Boston, 18. jul 1982[2]) je bio ruski lingvista i semiolog, bio je jedan od najuticajnijih lingvista 20. veka i začetnik razvoja strukturalističke analize jezika, poezije i umetnosti. Kao pionir strukturalne lingvistike, Jakobson je bio jedan od najslavnijih i najuticajnijih lingvista dvadesetog veka. Sa Nikolajem Trubeckojem je razvio revolucionarne nove tehnike za analizu jezičkih zvučnih sistema, efektivno osnovavši savremenu disciplinu fonologije. Jakobson je zatim primenio slične principe i tehnike na proučavanje drugih aspekata jezika kao što su sintaksa, morfologija i semantika. On je dao brojne doprinose slovenskoj lingvistici, od kojih su najznačajnije dve studije ruskih padeža i analiza kategorija ruskih glagola. Oslanjajući se na uvide iz semiotike Č. S. Pirsa, kao i iz teorije komunikacije i kibernetike, predložio je metode za istraživanje poezije, muzike, vizuelnih umetnosti i kinematografije. Svojim odlučujućim uticajem na Kloda Levi-Strosa i Rolana Barta, između ostalih, Jakobson je postao ključna figura u prilagođavanju strukturalne analize disciplinama izvan lingvistike, uključujući filozofiju, antropologiju i teoriju književnosti; njegov razvoj pristupa čiji je pionir Ferdinand de Sosir, poznatog kao „strukturalizam“, postao je značajan posleratni intelektualni pokret u Evropi i Sjedinjenim Državama. U međuvremenu, iako je uticaj strukturalizma opao tokom 1970-ih, Jakobsonov rad je nastavio da dobija pažnju u lingvističkoj antropologiji, posebno kroz etnografiju komunikacije koju je razvio Del Hajms i semiotiku kulture koju je razvio Jakobsonov bivši učenik Majkl Silverštajn. Jakobsonov koncept temeljnih lingvističkih univerzalija, posebno njegova proslavljena teorija osobenih karakteristika, presudno je uticao na rano razmišljanje Noama Čomskog, koji je postao dominantna figura u teorijskoj lingvistici tokom druge polovine dvadesetog veka.[3] Život i rad[uredi | uredi izvor] Rođen, u bogatoj porodici ruskih jevrejskih doseljenika, u Moskvi od ranog doba bio je fasciniran jezikom. Kao student bio je vodeća figura Moskovskog lingvističkog kruga i učestvovao u moskovskom aktivu svetske avangardne umetnosti i poezije.[4] Lingvistika u to vreme je bila obeležena neogramatičarima i insistirala da je jedino naučno proučavanje jezika proučavanje istorijske lingvistike i razvoja reči kroz vreme (dijahronijski pristup). S druge strane, Jakobson je pod uticajem radova Ferdinanda de Sosira razvio ideju strukturne analize lingvističkih fenomena (sinhronijski pristup). Godine 1920. Jakobson, usled političkih promena, napušta svoju rodnu zemlju i dolazi u Prag kao član Sovjetske diplomatske misije da nastavi svoje doktorske studije. U Pragu se sprijateljuje sa brojnim češkim književnicima. Takođe je impresionirao češke akademike svojim izučavanjem čeških stihova. Godine 1926. on zajedno sa N. Trubeckojim, V. Matheziusom i ostalima postaje osnivač praške škole, odnosno lingvističkog društva pod nazivom Praški lingvistički krug. Dok je Trubeckoj insistirao na tome da je jezik način čuvanja i samorazumevanja kulture, Jakobson je suprotno smatrao da je jezik način izražavanja i razvoja kulture. Iako su njihovi pristupi bili različiti, njihova saradnja je bila veoma korisna za slavistiku i lingvistiku 20-og veka. U to vreme Jakobson je napisao brojne radove iz fonetike i 1929. godine on koristi termin strukturalizam da bi prvi put opisao šta je distinkcija u ruskim studijama. Jakobsonova univerzalna strukturalno-funkcionalna teorija fonologije bazira se na principu binarnosti za uspostavljanje distinktivnih obeležja (opozicija) i bila je prvo uspešno rešenje lingvističke analize u skladu sa Sosirovim hipotezama. Pod distinktivnim obeležjem se podrazumeva ono svojstvo jednog glasa na osnovu kojeg taj glas stoji u fonološkoj opoziciji prema drugom glasu. Princip binarnosti (dihotomije) ispoljava se u svrstavanju jezičkih jedinica u parove od po dva člana između kojih postoji opozicija po prisustvu, odnosno odsustvu karakterističnog obeležja. Postojanje distinktivnih obeležja kao stvarnih relevantnih kategorija u konkretnom procesu sporazumevanja pokazuju i psihološki testovi izvršeni nad većim brojem lica. Posle nacističke invazije na Prag 1941. godine, Jakobson odlazi u Švedsku i Dansku gde se pridružuje Kopenhagenškom lingvističkom krug i tu upoznaje Luisa Hjelmsleva. Jakobson se interesuje za antropologiju i to mu pomaže da napravi lingvistički zaokret u pravcu humanizma. Po dolasku u SAD, postaje član velikog udruženja intelektualaca emigranata u Njujorku, gde takođe nastavlja druženje sa češkim emigrantima. Na École Libre des Hautes Études, vrsti frankofonog univerziteta u egzilu, Jakobson sarađuje sa antropologom Klod Levi-Štrausom, koji je bio jedan od najpoznatijih strukturalista. Predajući na Kolumbija univerzitetu, Harvardu i MIT-u, Jakobson održava poznanstva sa mnogim američkim lingvistima i antropolozima kao što su Bendžamin Vorf, Edvard Sapir, Franc Boas i Leonard Blumfild. Godine 1949. Jakobson se seli na Univerzitet u Harvardu, gde će provesti ostatak svog života. Njegovo interesovanje se kreće od ruske poezije prema opštim osobenostima poetskog jezika. Sa istraživanjima na tu temu postao je poznat u celom svetu. Početkom 1960. godine Jakobson sveobuhvatno proučava jezik i počinje pisati o komunikacionim naukama u celini. Komunikacijske funkcije[uredi | uredi izvor] Jakobson razlikuje šest komunikacijskih funkcija, koje odgovaraju dimenzijama komunikacijskog procesa. Dimenzije su: 1. kontekst; 2. poruka; 3. pošiljalac; 4. primalac; 5. kanal; 6. kod. Funkcije su: 1. referentna (kontekstualna ili situaciona informacija); 2. poetska (estetska ili kreativna); 3. emotivna (lična ili ekspresivna); 4. konativna (vokativno ili imperativno adresovanje primaocu); 5. fatička (kontrolni radni kanal); 6. metalingvistička (kontrolni radni kod). Jedna od šest funkcija uvek je dominantna u tekstu i obično određuje tip teksta. U poeziji dominantna funkcija je poetska funkcija: fokus je na samoj poruci. Prava oznaka poezije je prema Jakobsonu „projekcija principa jednakosti sa ose selekcije na osu kombinacije“. Uopšteno govoreći, to znači da poezija uspešno kombinuje i integriše formu i funkciju. Jakobsonova teorija komunikacija je prvi put objavljena u „Closing Statements: Linguistics and Poetics“. Danas nijedno istraživanje na temu komunikacijskih nauka ne može zaobići njegov rad. Intelektualni doprinosi[uredi | uredi izvor] Prema Jakobsonovim ličnim sećanjima, najodlučnija faza u razvoju njegovog mišljenja bio je period revolucionarnog iščekivanja i preokreta u Rusiji između 1912. i 1920. godine, kada je, kao mlad student, pao pod čari proslavljenog ruskog futuriste i lingvističkog mislioca Velimira Hlebnikova.[5] Nudeći malo drugačiju sliku, predgovor drugom izdanju Zvučnog oblika jezika tvrdi da ova knjiga predstavlja četvrtu fazu u „Jakobsonovoj potrazi da se otkrije funkcija i struktura zvuka u jeziku.“[6] Prva faza je bila otprilike od 1920-ih do 1930-ih, gde je sarađivao sa Trubeckojevim, u kojem su razvili koncept fonema i razjasnili strukturu fonoloških sistema. Druga faza, od oko kasnih 1930-ih do 1940-ih, tokom koje je razvio ideju da su „binarne osobene karakteristike“ temeljni element u jeziku i da je takva različitost „puka drugost“ ili diferencijacija.[6] U trećoj fazi Jakobsonovog rada, od 1950-ih do 1960-ih, radio je sa akustičarem C. Gunar Fantom i Morisom Haleom (Jakobsonovim učenikom) na razmatranju akustičkih aspekata osobenih karakteristika. Legat[uredi | uredi izvor] Jakobsonove tri osnovne ideje danas igraju značajnu ulogu u lingvistici, a to su lingvistička tipologija, markiranost (obeleženost) i lingvističke univerzalije. Ta tri koncepta su tesno isprepletana: tipologija je klasifikacija jezika u smislu zajedničkih gramatičkih obeležja kao suprotnost zajedničkom poreklu, markiranost grubo rečeno označava to da su izvesne forme gramatičke organizacije „prirodnije“ od drugih, odnosno ova razlika se tiče prisustva ili odsustva nekog jezičkog obeležja, i lingvističke univerzalije su naziv za zajednička obeležja svih jezika sveta. Jakobson se bavio i nepotpunim jezičkim sistemima, tražeći šta je u njima uvek i najčešće prisutno, a šta može i izostati. Tako su nastali njegovi radovi o dečjem jeziku i afaziji. Afazija je jezički poremećaj, koji nastaje kad se ošteti oblast mozga koja je uključena u obradu jezika. Prema Jakobsonu afazija je smanjenje sposobnosti odabira (selekcije) ili kombinacije i kontekstualizacije. Njegove zasluge u lingvistici su postojale i na polju morfologije, gde je dao metod određivanja odnosa u okviru morfoloških sistema prema principu binarnosti (obeležena kategorija ima prema sebi neobeleženu kategoriju). Posebno je ispitivao ruski glagolski i padežni sistem. Iako je Roman Jakobson u skladu sa programom praške škole, kao njen najeminentniji član najviše pažnje poklanjao istraživanju fonologije i distinktivnih obeležja njegova naučna delatnost je bila višestruka (komunikacijske funkcije, ispitivanja poetskog jezika, jezička tipologija, socijalna antropologija, psihoanaliza). Harvardska slavistička škola, koju je Jakobson osnovao, je i danas jedna od najreprezentativnijih u svetu. Bibliografija[uredi | uredi izvor] R. Jakobson “Remarques sur l`evolution phonologique du russe compare a celle des autres langues slaves”. Prague, 1929 R. Jakobson “ Child Language, Aphasia and Phonological Universals, 1941 R. Jakobson “Style in Language, ed. Thomas Sebeok, 1960 R. Jakobson “Selected Writings, ed. Stephen Rudy, The Hague, Paris, Mouton in 6 volumes: 1.Phonological Studies, 1971 2. Word and Language, 1971 3. The Poetry of Grammar and the Grammar of Poetry, 1980 4. Slavic Epic Studies, 1966 5. On Verse, Its Masters and Explores, 1978 6. Early Slavic Paths and Crossroads, 1985 R. Jakobson “Questions de poetiqe, 1973 R. Jakobson “Verbal Art, Verbal Sign, Verbal Time (ed. Krystyna Pomorska and Stephen Rudy), 1985 R. Jakobson “Six Lectures of Sound and Meaning, 1978 R. Jakobson “The Framework of Language, 1980 R. Jakobson “Halle M., Fundamentals of Language, 1956 R. Jakobson “Waugh L., The Sound Shape of Language, 1979 R. Jakobson “Pomorska K., Dialogues, 1983 Teorija knjizevnosti

278 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 60% Popunjen Pocahontas (cca. 1595 - 21.3. 1617.) je kći indijanskog poglavice Powhatana koja se u Virginiji udala za engleskog kolonista Johna Rolfea te zajedno s njim otišla u Englesku. Smatra se jednom od najpoznatijih ličnosti među američkim domorocima, te joj je život poslužio kao inspiracija za brojne legende, književna djela i filmove. O najranijem životu Pocahontas se relativno malo zna, uključujući točan datum njenog rođenja. Njena majka je bila jedna od mnogih supruga poglavice Wahunsunacocka, koji je vladao plemenom Powhatan i istoimenom konfederacijom podložnih plemena. Nakon što je rodila kćer napustila je Powhatanovo domaćinstvo, što je bio tadašnji običaj među Powhatanima. Godine 1607., kada je Pocahontas imala 10 ili 12 godina, Engleska je na obalama Virginije počela graditi koloniju zvanu Jamestown. Jedan od ljudi uključenih u taj projekt bio je kapetan John Smith. Njega su zarobili lovci iz plemena Powhatan te ga doveli u naselje Werowocomoco, koje je tada bilo jedno od sjedišta konfederacije. Tamo je Smith, u skladu s običajima, trebao biti pogubljen. U posljednjem trenutku prije pogubljenja se na njegovo tijelo kao živi štit bacila Pocahontas te mu tako spasila život. Njen otac je tada odlučio ne samo Smithu poštediti život, nego ga pustiti da se vrati u svoje naselje. Motivi i prava priroda ovog događaja nisu poznati, a s obzirom da jedini zapis potječe od samog Smitha, od 1860-ih se među historičarima javljaju sumnje da se on uistinu dogodio. U svakom slučaju, Pocahontas i Smith su postali dobri prijatelji, a to je prijateljstvo poboljšalo odnose između same kolonije i plemena, te omogućilo Jamestownu da se održi u teškim uvjetima oskudice. Sama Pocahontas je rado dolazila u Jamestown da se igra s tamošnjim dječacima. Kasnije je Pocahontas otišla živjeti kod plemena Patawomec, koji su bili vazali Powhatana i imali teritorij oko rijeke Potomac. U martu 1613. ju je Japazaws, poglavica Patawomeca, zarobio i predao engleskim kolonistima iz Jamestowna kako bi se preko nje otkupili dva Engleza zarobljena od strane Powhatana. Powhatan je pristao vratiti Engleze, ali ne i njihovo oružje, te su se obje strane pripremale za rat. Sama Pocahontas je odvedena u Henricus u današnjem okrugu Chesterfield. Tamo ju je svećenik Alexander Whitaker podučavao engleskom jeziku i kršćanskom nauku, a poslije je i krštena te dobila ime Rebecca. Nakon što su u martu 1614. otpočeli oružani sukobi između kolonista i Powhatana, kod naselja Matchot su održani pregovori prilikom kojih su Englezi pokušali isposlovati mir predajom Pocahontas. Međutim, tada je Pocahontas rekla poglavicama Powhatana kako je uvrijeđena time što ju je otac držao manje vrijednom od zaplijenjenog engleskog oružja, te rekla kako više voli živjeti među Englezima. Za vrijeme boravka u Henricusu, u Pocahontas se zaljubio John Rolfe, uspješni uzgajivač duhana čija je supruga nedavno bila umrla. Rolfe je od guvernera tražio dozvolu da se oženi za nju, a kad ju je dobio, par se vjenčao 5.4. 1614. Njihovo prvo i jedino dijete - sin Thomas - rodio se 30.1. 1615. Brak između Rolfea i Pocahontas je pridonio smirivanju tenzija između kolonista i domorodaca, a nešto kasnije su vlasti kolonije došli na ideju da Pocahontas iskoriste kako bi privukli nove koloniste. Zbog toga su Rolfe, ona i još 11 pripadnika plemena Powhatan 1616. otputovali u Englesku. Tamo su izazvali veliku senzaciju među javnošću, a jednom prilikom su dovedeni na dvor kralja James I. Tamo se srela i s Johnom Smithom, za koga je pogrešno vjerovala da je bio stradao u brodolomu nekoliko godina ranije. U martu 1617. su se Rolfe i Pocahontas ukrcali na brod koji ih je trebao vratiti u Virginiu. Međutim, Pocahontas se zbog bolesti iskrcala u Gravesendu. Tamo je i umrla i pokopana, a mjesto danas obilježava spomenik. Potomstvo Pocahontas Pocahontas je imala samo jednog sina, a preko nje samo jednu unuku - Jane Rolfe - koja je pak rodila Johna Bollinga, uglednog vojnika i političara koji je došao u srodstvo s mnogim drugim uglednim porodicama - tzv. Prvim porodicama Virginije. Zahvaljujući tome, veliki broj poznati i uglednih ličnosti vuče porijeklo od Pocahontas, od kojih je najpoznatija Edith Wilson, supruga predsjednika Wilsona. Neki izvori tvrde da i porodica Bush, uključujući predsjendike Georgea H.W. i Georgea W. Busha, potječe od Pocahontas, ali se većina geneaologa s time ne slaže. Pocahontas u popularnoj kulturi Portret Pocahontas iz 18. vijeka Relativno kratak život Pocahontas je postao predmetom brojnih književnih djela, pri čemu su se na oskudne historijske podatke nadovezivali mitovi i legende koje su često imale različiti ideološki sadržaj. Najpopularniji motiv tih djela je navodna ljubavna veza između Pocahontas i Johna Smitha, koga je `indijanska princeza` spasila od smrti zbog toga što se zaljubila. Ta ista legenda njenu smrt tumači slomljenim srcem nakon susreta sa Smithom u Engleskoj, odnosno spoznajom da se udala i rodila dijete pogrešnom čovjeku. U 18. i 19. vijeku je, pak, legenda o Pocahontas uz svoju romantičnu, dobila i političke i vjerske konotacije. Tako su kršćanski fundamentalisti njeno prijateljstvo s kolonistima- koji je, po njihovom tumačenju omogućio opstanak Jamestowna - te kasniji prijelaz na kršćanstvo shvaćali kao instrument Božje volje koja je bijelim anglosaksonskim protestanskim naseljenicima dala pravo da upravljaju sjevernoameričkim kontinentom. Američki nacionalisti su je, pak, smatrali svojevrsnom pramajkom američke nacije. Krajem 20. vijeka, pogotovo zahvaljujući pokretu politički korektnog dekonstruiranja historije i historijskih mitova, priča o Pocahontas dobija drukčije tumačenje, odnosno ona se prikazuje kao nedužno dijete prirode koju su iskoristili brutalni i beskrupulozni doseljenici u cilju otimanja zemlje Indijancima. Taj stav je možda najkarakterističniji za Disneyev animirani film Pocahontas iz 1995. godine. Film Novi svijet Terencea Mallicka iz 2005. godine je, pak, biografiju Pocahontas pokušao dramatizirati isključivo na temelju historijskih podataka.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Drama u cetiri prikaze Ivan Ivo Vojnović (Dubrovnik, 9. oktobar 1857 — Beograd, 30. avgust 1929) bio je srpski[1] književnik i pravnik, član Srpske kraljevske akademija nauka (1924), dramaturg Hrvatskog zemaljskog kazališta u Zagrebu, bio je dubrovački pisac iz poznate srpske[2][3] porodice Vojnovića Grof (konte) užički Ivo Vojnović je poreklom iz srpske pravoslavne porodice venecijanskih grofova (conte veneto) Vojnović iz Herceg Novog .[5], koja je oko 1690. iz Popova Polja došla u Herceg Novi. Vojnovići iz Herceg Novog su smatrali da vodi poreklo od srednjovekovne srpske vlasteoske porodice Vojinović-Altomanović [6]. Iako se ne može pouzdano utvrditi i dokumentovati porodična veza između srednjovekovnih Vojinovića i Vojnovića iz Herceg Novog, Venecijanska republika 1771. i Habzburška monarhija 1815, potvrdila im je pravo korišćenja porodičnog grba koji je identičan sa grbom srednjovekovnih Vojinovića i korišćenje titule užičkih grofova jer je Užice bilo sedište srednjovekovnih Vojinovića [7] Iz porodice Vojinovića iz Herceg Novog bilo je više ruskih oficira, kao što su su admiral grof Marko Vojnović, jedan od osnivača ruske Crnomorske flote .[8], potom kontraadmiral Jovan (Ivan) Vojnović, general konjice Aleksandar V. Vojnović i dr [9]. I pradeda Iva Vojnovića bio je ruski oficir major grof Đorđe Vasiljević Vojinović (1760—1821), koji se nakon osvajanja Ankone 1799. oženio Italijankom katoličke veroispovesti iz Ankone Kasandrom Angeli Radovani (1748—1837). Njihov sin konte užički Jovan Vojnović (1811—1837), umro je mlad u 26. godini života i ostavio je dva maloletna sina Konstantina i Đorđa i udovicu Katarinu Vojnović, rođ. Gojković (crnogorskog porekla), čija majka je bila iz porodice mitropolita karlovačkog Stevana Stratimirovića. Udovica Katarina Vojnović udala se u katoličku italijansku porodicu Pelegrini, a sinovi od 5 i 4 godine su otišli kod bake po ocu, Kasandre Vojnović, rođ. Angeli Radovani, koja ih je ubrzo upisala u dubrovačku katoličku školu pod upravom jednog katoličkog kaluđerskog reda, gde su deca tokom školovanja pokatoličena [10] Konstantin Vojnović, otac Iva Vojnovića ostao je u katoličkoj veroispovesti, dok se njegov godinu dana mlađi brat Đorđe vratio u pravoslavlje i kasnije je bio predsednik opštine Herceg Novi i jedan od vođa Srpske stranke u Dalmatinskom saboru, nakon podele Narodne stranke na srpski i hrvatski deo. Ivo Vojnović je stariji sin grofa užičkog Konstantina-Koste J. Vojinovića (1832—1903), pravnika, univerzitetskog profesora i Marije Seralji (Serragli) (1836—1922) iz Dubrovnika, kćerke Luja Luiđija de Seraljia (Luigi de Serragli) (1808—1902), trgovca čiji otac je iz Imole u Italiji došao u Dubrovnik. Ivo Vojnović imao je mlađeg brata Luja i tri sestre, Katicu, Eugeniju i Kristinu. Mlađi brat konta Iva Vojnovića konte užički dr Lujo K. Vojinović (1864—1951) doktorirao je prava u Gracu, bio je dubrovački advokat, 1896. sekretar crnogorskog kneza Nikole a zatim ministar pravde Knjaževine Crne Gore, opunomoćeni poslanik Crne Gore u Vatikanu, (1901—1903), a od 1904. do 1906. guverner kraljevića Aleksandra Karađorđevića u Beogradu, na dvoru Petra I Karađorđevića. Između 1907. i 1911. u Bugarskoj je pripremao teren za srpsko-bugarski sporazum. U Crnu Goru se vraća 1912, kao šef kabineta kralja Nikole. Od 1913. do 1914. delegat Crne Gore na Londonskoj konferenciji i potpisuje u Londonu mir sa Turskom, 28. maja 1913. Ivo Vojnović nije imao dece, njegov brat Lujo Vojnović imao je dve kćerke čije potomstvo živi u inostranstvu. Detinjstvo i mladost Ivo Vojnović.jpg Detinjstvo i prvu mladost provodi u Splitu, a samo je školski raspust provodio u Dubrovniku. Godine 1874. kada mu otac Kosta postaje univerzitetski profesor, cela porodica seli se u Zagreb, gde Ivo polaže maturu i završava pravni fakultet. Državna služba Do 1884. je pripravnik „Kraljevog službenog stola“ u Zagrebu, da bi sudijsku karijeru sledećih pet godina nastavio u Križevcima i Bjelovaru. Prelazi u Zadar 1890, da bi naredne godine otišao u Dubrovnik gde ostaje sedam godina. Posle službovanja u Supetru na Braču i Zadru, završava svoju činovničku karijeru ponovo u Supetru kao kotarski poglavar. Otpušten je bez prava na penziju. Dramaturg pozorišta u Zagrebu Sledeće četiri godine je dramaturg Hrvatskog zemaljskog kazališta u Zagrebu, danas Hrvatsko narodno kazalište. Od 1911. postaje profesionalni pisac. Pred Prvi svetski rat putuje po Italiji koja mu je bila literarna simpatija i uzor, i u mesta gde su se održavale pozorišne premijere u Beograd, Budimpeštu i Prag. Poseta Beogradu 1912. U aprilu 1912. konte Ivo Vojnović posetio je Beograd. Na povratku iz Beograda u Zagreb izjavio je dopisniku Riječkog novog lista : „ ... Vratio sam se u svoju kuću. Vojnovići su živjeli i umirali slavom i tugom Srbije... došao sam i ja, pa mi se činilo kao da nisam nigđe drugđe bio. Ta iz Dubrovnika do Beograda nema nego skok prostora, – a tradicije historije i običaja su još sve žive. Ta koliko sam dragih Dubrovčana našao ! I sjena velikog Orsata Pucića šetala se sa mnom po Kalemegdanu i po Terazijama. Imao sam njegove pjesme u ruci, pa čitao i gledao – i razumio sve.... Bog me htio nadariti za sve pregaranje života, pokazujuć mi zemlju obećanja (obećana zemlja prim.)!“ .[11] Politička delatnost i austrijski zatvor U leto 1914. se vraća u Dubrovnik gde ga austrijske vlasti kao sumnjivog i razglašenog jugoslovenskog nacionalistu hapse i odvode u šibenski zatvor. Po objavi rata Srbiji 14/28. jula 1914. godine u Dubrovniku zabranjena je upotreba ćirilice i sva srpska društva. Frankovci su opustošili Dom Dušana Silnog, potopili društveni čamac, skinuli natpis Dušan Silni sa Doma i gimnastičke sprave bacili u more. „Ilustrovani list“ iz Zagreba objavio je 18. jula 1914. na naslovnoj strani 4 fotografije demoliranja Doma Dušana Silnog pod naslovom Demonstracije u Dubrovniku .[12] Delatnost Matice srpske obustavljena je, a pregaoci zatvoreni. Antisrpski raspoloženi Hrvati uništavali su u Dubrovniku srpske škole, novine, društva, stanove, privredne objekte i drugo. Palili su srpske zastave i lomili srpske simbole. Dva dana kasnije, 16/30. jula 1914, uhapšen je Ivo Vojnović i sproveden u Šibenik, gde je zatvoren zajedno sa Onisimom Popovićem, koji je u Šibeniku i osuđen i obešen. Grob Ive Vojnovića, kod katoličke crkve Svetog Mihajla u Dubrovniku Zbog vremena provedenog u zatvoru zdravlje Iva Vojnovića teško je narušeno i on se od 1915. godine do kraja života neprestano leči. Bolest i lečenje Od 1915, po izlasku iz zatvora, gde se i fizički i psihički namučio, utvrđena je i ozbiljna bolest očiju. Leči se u Zagrebu, zatim 1919. u Parizu i Nici. Po povratku najčešće boravi u Dubrovniku odakle gotovo slep odlazi u beogradsku bolnicu gde umire 30. avgusta 1929. godine. Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 18. februara 1924. Književni radovi Vojnović je ušao u književnost 1880. kada mu August Šenoa u „Viencu“ objavljuje pripovetku Geranijum pod pseudonimom Sergej P. Sledećih 7 godina je isključivo pisao beletrističku prozu. Matica hrvatska mu 1884. godine objavljuje novele Perom i olovkom pod istim pseudonimom, kao i pripovetku Ksanta dve godine kasnije. Njegova proza je sentimentalno vezana za Dubrovnik i Split gde je proveo svoju ranu mladost kao i lirika Lapadski soneti. Popularnost koju je postigao svojim dramama nepravedno je zapostavila ove prve radove. Prva njegova drama je Psyche 1889. U periodu od (1893 — 1900) prilikom svog prvog dužeg boravka u Dubrovniku piše svoja najbolja dela, dramu Ekvinocij i Dubrovačku trilogiju inspirisane životom njegovog rodnog mesta. Dubrovačka trilogija je zapravo dramska hronika o propasti Dubrovačke republike u kojima je opisao pad Dubrovačke republike, u istorijskom trenutku ulaska Francuza u Dubrovnik, propast deklasirane vlastele i njeno nesnalaženje u okviru političke i socijalne problematike na prelazu dva veka....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fali naslovna stranica, soatlo sve uredno! Mogal bi da se prekorici, ali moze i ovako da se koristi. Ivan Ivo Vojnović (Dubrovnik, 9. oktobar 1857 — Beograd, 30. avgust 1929) bio je srpski[1] književnik i pravnik[2], član Srpske kraljevske akademija nauka (1924), dramaturg Hrvatskog zemaljskog kazališta u Zagrebu, bio je dubrovački pisac iz poznate srpske[3][4] porodice Vojnovića Grof (konte) užički Ivo Vojnović je poreklom iz srpske pravoslavne porodice venecijanskih grofova (conte veneto) Vojnović iz Herceg Novog .[6], koja je oko 1690. iz Popova Polja došla u Herceg Novi. Vojnovići iz Herceg Novog su smatrali da vodi poreklo od srednjovekovne srpske vlasteoske porodice Vojinović-Altomanović [7]. Iako se ne može pouzdano utvrditi i dokumentovati porodična veza između srednjovekovnih Vojinovića i Vojnovića iz Herceg Novog, Venecijanska republika 1771. i Habzburška monarhija 1815, potvrdila im je pravo korišćenja porodičnog grba koji je identičan sa grbom srednjovekovnih Vojinovića i korišćenje titule užičkih grofova jer je Užice bilo sedište srednjovekovnih Vojinovića [8] Iz porodice Vojinovića iz Herceg Novog bilo je više ruskih oficira, kao što su su admiral grof Marko Vojnović, jedan od osnivača ruske Crnomorske flote .[9], potom kontraadmiral Jovan (Ivan) Vojnović, general konjice Aleksandar V. Vojnović i dr [10]. I pradeda Iva Vojnovića bio je ruski oficir major grof Đorđe Vasiljević Vojinović (1760—1821), koji se nakon osvajanja Ankone 1799. oženio Italijankom katoličke veroispovesti iz Ankone Kasandrom Angeli Radovani (1748—1837). Njihov sin konte užički Jovan Vojnović (1811—1837), umro je mlad u 26. godini života i ostavio je dva maloletna sina Konstantina i Đorđa i udovicu Katarinu Vojnović, rođ. Gojković (crnogorskog porekla), čija majka je bila iz porodice mitropolita karlovačkog Stevana Stratimirovića. Udovica Katarina Vojnović udala se u katoličku italijansku porodicu Pelegrini, a sinovi od 5 i 4 godine su otišli kod bake po ocu, Kasandre Vojnović, rođ. Angeli Radovani, koja ih je ubrzo upisala u dubrovačku katoličku školu pod upravom jednog katoličkog kaluđerskog reda, gde su deca tokom školovanja pokatoličena [11] Konstantin Vojnović, otac Iva Vojnovića ostao je u katoličkoj veroispovesti, dok se njegov godinu dana mlađi brat Đorđe vratio u pravoslavlje i kasnije je bio predsednik opštine Herceg Novi i jedan od vođa Srpske stranke u Dalmatinskom saboru, nakon podele Narodne stranke na srpski i hrvatski deo. Ivo Vojnović je stariji sin grofa užičkog Konstantina-Koste J. Vojinovića (1832—1903), pravnika, univerzitetskog profesora i Marije Seralji (Serragli) (1836—1922) iz Dubrovnika, kćerke Luja Luiđija de Seraljia (Luigi de Serragli) (1808—1902), trgovca čiji otac je iz Imole u Italiji došao u Dubrovnik. Ivo Vojnović imao je mlađeg brata Luja i tri sestre, Katicu, Eugeniju i Kristinu. Mlađi brat konta Iva Vojnovića konte užički dr Lujo K. Vojinović (1864—1951) doktorirao je prava u Gracu, bio je dubrovački advokat, 1896. sekretar crnogorskog kneza Nikole a zatim ministar pravde Knjaževine Crne Gore, opunomoćeni poslanik Crne Gore u Vatikanu, (1901—1903), a od 1904. do 1906. guverner kraljevića Aleksandra Karađorđevića u Beogradu, na dvoru Petra I Karađorđevića. Između 1907. i 1911. u Bugarskoj je pripremao teren za srpsko-bugarski sporazum. U Crnu Goru se vraća 1912, kao šef kabineta kralja Nikole. Od 1913. do 1914. delegat Crne Gore na Londonskoj konferenciji i potpisuje u Londonu mir sa Turskom, 28. maja 1913. Ivo Vojnović nije imao dece, njegov brat Lujo Vojnović imao je dve kćerke čije potomstvo živi u inostranstvu. Detinjstvo i mladost Detinjstvo i prvu mladost provodi u Splitu, a samo je školski raspust provodio u Dubrovniku. Godine 1874. kada mu otac Kosta postaje univerzitetski profesor, cela porodica seli se u Zagreb, gde Ivo polaže maturu i završava pravni fakultet. Državna služba Do 1884. je pripravnik „Kraljevog službenog stola“ u Zagrebu, da bi sudijsku karijeru sledećih pet godina nastavio u Križevcima i Bjelovaru. Prelazi u Zadar 1890, da bi naredne godine otišao u Dubrovnik gde ostaje sedam godina. Posle službovanja u Supetru na Braču i Zadru, završava svoju činovničku karijeru ponovo u Supetru kao kotarski poglavar. Otpušten je bez prava na penziju. Dramaturg pozorišta u Zagrebu Sledeće četiri godine je dramaturg Hrvatskog zemaljskog kazališta u Zagrebu, danas Hrvatsko narodno kazalište. Od 1911. postaje profesionalni pisac. Pred Prvi svetski rat putuje po Italiji koja mu je bila literarna simpatija i uzor, i u mesta gde su se održavale pozorišne premijere u Beograd, Budimpeštu i Prag. Poseta Beogradu 1912. U aprilu 1912. konte Ivo Vojnović posetio je Beograd. Na povratku iz Beograda u Zagreb izjavio je dopisniku Riječkog novog lista : „ ... Vratio sam se u svoju kuću. Vojnovići su živjeli i umirali slavom i tugom Srbije... došao sam i ja, pa mi se činilo kao da nisam nigđe drugđe bio. Ta iz Dubrovnika do Beograda nema nego skok prostora, – a tradicije historije i običaja su još sve žive. Ta koliko sam dragih Dubrovčana našao ! I sjena velikog Orsata Pucića šetala se sa mnom po Kalemegdanu i po Terazijama. Imao sam njegove pjesme u ruci, pa čitao i gledao – i razumio sve.... Bog me htio nadariti za sve pregaranje života, pokazujuć mi zemlju obećanja (obećana zemlja prim.)!“ .[12] Politička delatnost i austrijski zatvor U leto 1914. se vraća u Dubrovnik gde ga austrijske vlasti kao sumnjivog i razglašenog jugoslovenskog nacionalistu hapse i odvode u šibenski zatvor. Zagrebački Ilustrovani list nakon atentata u Sarajevu 1914., piše o demoliranju srpskih društava u Dubrovniku, od strane ljudi koji su se osećali Hrvatima. Po objavi rata Srbiji 14/28. jula 1914. godine u Dubrovniku zabranjena je upotreba ćirilice i sva srpska društva. Frankovci su opustošili Dom Dušana Silnog, potopili društveni čamac, skinuli natpis Dušan Silni sa Doma i gimnastičke sprave bacili u more. „Ilustrovani list“ iz Zagreba objavio je 18. jula 1914. na naslovnoj strani 4 fotografije demoliranja Doma Dušana Silnog pod naslovom Demonstracije u Dubrovniku .[13] Delatnost Matice srpske obustavljena je, a pregaoci zatvoreni. Antisrpski raspoloženi Hrvati uništavali su u Dubrovniku srpske škole, novine, društva, stanove, privredne objekte i drugo. Palili su srpske zastave i lomili srpske simbole. Dva dana kasnije, 16/30. jula 1914, uhapšen je Ivo Vojnović i sproveden u Šibenik, gde je zatvoren zajedno sa Onisimom Popovićem, koji je u Šibeniku i osuđen i obešen. Grob Ive Vojnovića, kod katoličke crkve Svetog Mihajla u Dubrovniku Zbog vremena provedenog u zatvoru zdravlje Iva Vojnovića teško je narušeno i on se od 1915. godine do kraja života neprestano leči. Bolest i lečenje Od 1915, po izlasku iz zatvora, gde se i fizički i psihički namučio, utvrđena je i ozbiljna bolest očiju. Leči se u Zagrebu, zatim 1919. u Parizu i Nici. Po povratku najčešće boravi u Dubrovniku odakle gotovo slep odlazi u beogradsku bolnicu gde umire 30. avgusta 1929. godine. Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 18. februara 1924. Vojnović je ušao u književnost 1880. kada mu August Šenoa u „Viencu“ objavljuje pripovetku Geranijum pod pseudonimom Sergej P. Sledećih 7 godina je isključivo pisao beletrističku prozu. Matica hrvatska mu 1884. godine objavljuje novele Perom i olovkom[14] pod istim pseudonimom, kao i pripovetku Ksanta dve godine kasnije. Njegova proza je sentimentalno vezana za Dubrovnik i Split gde je proveo svoju ranu mladost kao i lirika Lapadski soneti. Popularnost koju je postigao svojim dramama nepravedno je zapostavila ove prve radove. Prva njegova drama je Psyche 1889. U periodu od (1893 — 1900) prilikom svog prvog dužeg boravka u Dubrovniku piše svoja najbolja dela, dramu Ekvinocij i Dubrovačku trilogiju inspirisane životom njegovog rodnog mesta. Dubrovačka trilogija je zapravo dramska hronika o propasti Dubrovačke republike u kojima je opisao pad Dubrovačke republike, u istorijskom trenutku ulaska Francuza u Dubrovnik, propast deklasirane vlastele i njeno nesnalaženje u okviru političke i socijalne problematike na prelazu dva veka.

August Cesarec, 1990. 164 str Odlično očuvano (potpis) Redak majstor mišljenja! Plamen voštanice je poslednje delo Gastona Bašelara objavljeno za njegovog života, 1961. godine. Ovo delo proučava „obnavljanje sanjarenja sanjara u kontemplaciji usamljenog plamena“. Ali to je i esej o snazi imaginacije pred stvarima, o buđenju uma u ​​sanjarenju, sa citatima iz Strindberga, Trakla i Novalisa, i konačno o snazi misli i njegovih lutanja. Gaston Bašlar, francuski matematičar, epistemolog i teoretičar poetske mašte – ne nalazim prikladnijeg izraza za ovo poslednje, za onaj deo njegovih radova koji nas ovde posebno interesuje – jeste, koliko znam, jedini mislilac koji je umeo i pristao da od raščerečenosti modernog čoveka između njegove iskonske prirode, nepromenljive ili gotovo nepromenljive, od neolitika naovamo, a možda i od paleolitika, i imperativa nove racionalnosti i naučne efikasnosti izgradi mudrost, uslov razumne sreće... Bio je fascinantan profesor; dok ga nisam čuo nisam ni zamišljao da su mogući takav šarm i spontanost predavačke inspiracije, naročito u ovo doba televizijske i druge automatizacije opštenja. Sa svojim polucilinderom, sa bradom à la Marx, sa sklonostima i navikama provincijskog osobenjaka, kakvih je nekad bilo sijaset u dokonoj slobodi ulica kojima su ljudi hodali pešice, Bašlar nije izgledao niti je bio imalo „moderan“... Dok literatura veći gotovo dva veka slika jad naše osamljenosti, Bašlar peva blagodati samoće, predlaže nam da pomoću čitanja, pomoću „poetikoanalize“, „rekonstruišemo u sebi biće oslobodilačkih samoća“. Naravno, i ovde ista reč pokriva različite stvari. Bašlarova samoća je punoća, mašta naše biće, a lektira je njeno društvo. „Gore, na nebu, raj je jedna velika biblioteka“, veli Bašlar... Bašlar je, u Francuskoj, konsekventnije no iko, izložio strukture savremenog naučnog duha i prakse, karakterisane sve strožom apstrakcijom i matematizacijom. Pokazao je da je taj duh negacija svega spontanog, svega neposrednog, „prirodnog“. Kasnije je uvideo da naučna kosmologija ne može ugušiti spontanu kosmologiju, da prvobitni čovek živi u nama sa nesmanjenom vitalnošću, da mu je izraz poezija, da su funkcija nauke i funkcija poezije nesvodljive, i obe neophodne. Mi živimo istovremeno u dva jedan drugom potpuno strana sveta. Bašlar je uspeo da od te rascepanosti napravi dve harmonije koje se uzajamno dopunjuju. Drugi je doživljuju kao tragediju našeg doba... Život je mnogo lepši posle čitanja jedne Bašlarove knjige, čitalac svesniji vlastitog bogatstva, pouzdaniji u se. Ako i ne menja svet, ostavljajući to inteligenciji i nauci, mašta krepi čoveka, „sanjarenju pripadaju vrednosti koje daju pečat čoveku u njegovim dubinama“. – Sreten Marić Gaston Bašlar: Trenutak poetski, trenutak metafizički U ravnoteži s pomoćnim časom, ne očekujući ništa od daška časova pesnik se rasterećuje od svekolikog uzaludnog života; on oseća apstraktnu dvosmislenost bića i nebića. U pomrčini on vidi bolje svoju svetlost. Samoća mu donosi usamljeničku misao, misao bez udaljavanja, misao koja se penje, smiruje u čistom zanosu. Poezija je trenutna metafizika. U kratkoj pesmi ona mora dati viziju svemira i tajnu duše, biće i predmet — istovremeno. Ako ona jednostavno ide za vremenom života, manje je od života; ona ne može biti više od života, sem ako život ne čini nepokretnim, sem ako dijalektiku radosti i muka ne živi na licu mesta. Ona je tada princip suštinske istovremenosti u kojoj i najraspršenije i najrazjedinjenije biće zadobija svoje jedinstvo. Dok su sva druga metafizička iskustva pripravljana u beskrajnim predgovorima, poezija odbija obrazloženje i načela, metode i dokaze. Ona odbacuje sumnju. Najviše, ona ima potrebu za preludijumom tišine. Najpre, udarajući po praznim rečima, ona ućutkuje prozu ili trilere koji bi u čitaočevoj duši ostavili kontinuitet ili žamor. Potom, posle praznih zvučnosti, ona stvara svoj trenutak. Pesnik razara jednostavni kontinuitet povezanog vremena, da bi izgradio složeni trenutak, da bi u tom trenutku svezao čvor brojnih istovremenosti. U svakoj pravoj pesmi mogu se tada naći elementi zaustavljenog vremena, vremena koje ne sledi meru, vremena koje ćemo zvati vertikalnim, da bismo ga razlikovali od vremena uopšte, koje protiče horizontalno, s vodom reke, s vetrom što huji. Otuda jedan paradoks koji valja iskazati jasno: dok je vreme prozodije horizontalno, vreme poezije je vertikalno. Prozodija organizuje samo uzastopne zvučnosti; ona uređuje kadence, upravlja zanosom i uzbuđenjima, često, nažalost, u nevreme. Prihvatajući posledice poetskog trenutka, prozodija omogućava da se ponovo spojimo s prozom, s razjašnjenom mišlju, doživljenim ljubavima, socijalnim životom, tekućim životom, linearnim, neprekidnim životom koji klizi. Ali, sva prozodijska pravila su samo sredstva, stara sredstva. Cilj je vertikalnost, dubina i visina; stabilizovani trenutak u kome istovremenosti, stupajuci u red, dokazuju da poetski trenutak ima metafizičku perspektivu. Poetski trenutak je, dakle, nužno kompleksan: on uzbuđuje, dokazuje — poziva i teši — on je začuđujući i blizak. Suštinski, pesnički trenutak je skladni odnos dveju suprotnosti. U strašnom času pesnika, ima uvek nešto razuma; u promišljenom odbijanju ostaje uvek malo strasti. Poređane antiteze se već dopadaju pesniku. Ali za oduševljenje, za ekstazu je potrebno da se antiteze sažimaju u dvosmislenosti. Tada izbija poetski trenutak. U najmanju ruku, poetski trenutak je svest o dvosmislenosti. Ali, on je i više, jer to je razdragana, aktivna, dinamička dvosmislenost. Poetski trenutak primorava biće da vrednuje ili obezvređuje. U poetskom trenutku biće se penje ili spušta, ne prihvatajući vreme sveta, koje bi dvosmislenost svelo na antitezu, istovremenost na uzasitopnost. Odnos antiteze i dvosmislenosti će se lako proveriti, ako se hoće dobro pristati uz pesnika koji, na svaki način, živi u istom trenutku oba člana svojih antiteza. Od tada će se lako naći pravi poetski trenuci jedne pesme u svim tačkama gde ljudsko srce može da preokrene antiteze. Govoreći više intuitivno, dobro spletena dvosmislenost pokazuje se svojim temporalnim karakterom: umesto muškog i srčanog vremena koje uzleće i lomi, umesto blagog i krotkog vremena koje žali i plače, evo jednog androginog trenutka. Pesnička tajna je androginija. II Ali, da li je to još uvek vremenski pluralizam protivrečnih događaja zatvorenih u jedan jedini trenutak? Da li je vremenska sva ta vertikalna perspektiva koja se nadnosi nad poetski trenutak? Da, jer nagomilane istovremenosti jesu uređene istovremenosti. One trenutku daju jednu dimenziju pošto mu daju unutarnji red. Elem, vreme je poredak i nije ništa drugo. I svaki poredak je vreme. I to je ono vertikalno vreme koje pesnik otkriva kada odbaci horizontalno vreme, to jest postojanje drugih, postojanje života, postojanje sveta. Evo onda tri reda uzastopnih iskustava koja moraju osloboditi biće okovano u horizonitalnom vremenu: navići se da se svoje vlastito vreme ne povezuje s vremenom drugih — razbiti društvene okvire trajanja, 2. navići se na nepovezivanje vlastitog vremena s vremenom stvari — razbite fenomenalne okvire trajanja, 3. navići se — teško navikavanje — da se ne povezuje sopstveno vreme s vremenom života — ne znati više da li srce bije, da li radost raste — razbiti životne okvire trajanja Samo onda se dostiže autosinhrona veza, u središtu samoga sebe, bez perifernog života. Odjednom se svaka plitka horizontalnost briše. Vreme više ne teče. Ono šiklja. III Da bi se zadržao ili, tačnije, ponovo našao taj stabilizovani poetski trenutak, ima pesnika koji, poput Malarmea, brutalizuju neposredno horizontalno vreme, koji remete red sintakse, zaustavljaju ili naslućuju posledice poetskog trenutka. Zamršene prozodije bacaju kamenčiće u potok da se talasi rasprskavaju u prazne slike, da bi vrtlog razbio odbleske. Čitajuci Malarmea, često se ima utisak povratnog vremena koje dolazi da okonča minule trenutke. Tada se sa zakašnjenjem žive trenuci koje bismo morali proživeti: osećaj utoliko čudniji što ne učestvuje ni u kakvom žaljenju, kajanju, ili nostalgiji. On je stvoren jednostavno od obradenog vremena koje ume, ponekad, da pošalje odjek pre glasa i odbijanja u priznanje. Drugi pesnici, srećniji, hvataju prirodno stabilizovan trenutak. Bodler vidi, kao Kinezi, čas u oku mačke, neosetljivu uru kad je strast tako potpuna da joj nije stalo do ispunjenja: »U dnu tih divnih očiju ja uvek vidim razgovetno čas, vazda isti, široki, svečani čas, veliki kao prostor, nepodeljen ni na minute ni na sekunde, nepokretan čas nije obeležen na satovima…« Za pesnike koji tako s lakoćom ostvaruju trenutak, pesma se ne odvija, ona se svezuje, tka od čvora do čvora. Njena drama se ne ostvaruje. Njeno zlo je mirni cvet. U ravnoteži s pomoćnim časom, ne očekujući ništa od daška časova pesnik se rasterećuje od svekolikog uzaludnog života; on oseća apstraktnu dvosmislenost bića i nebića. U pomrčini on vidi bolje svoju svetlost. Samoća mu donosi usamljeničku misao, misao bez udaljavanja, misao koja se penje, smiruje u čistom zanosu. Podiže se vertikalno vreme. Ponekad, ono se i smračuje. Ponoć, za onog koji ume da čita Gavrana, ne otkucava više nikad horizontalmo. Ona otkucava bez duše, silazeći, silazeći… Retke su noći u kojima imam hrabrost da idem do dna, do dvanaestog otkucaja, do dvaneste rane, do dvanaeste uspomene…Tada se vraćam prostom vremenu; okivam, ponovo sebe okivam, vraćam se živima, u život. Da bi se živelo, uvek treba izdati priviđenje… Na tom vertikalnom vremenu — silazeći — ređaju se najgore muke, muke bez vremenske uzročnosti, izoštrene muke što paraju srce ni zbog čega, a da nikada ne malaksaju. Na vertikalnom vremenu — penjući se — krepi se uteha bez nade, ta čudna samohrana uteha bez zaštitnika. Ukratko, sve ono što nas otkida od uzroka i od nagrade, sve ono što poriče intimnu istoriju i samu želju, sve ono što, istovremeno, obezvređuje prošlost i budućnost, nalazi se u poetskom trenutku. Želi li se studija malog parčeta vertikalnog poetskog vremena? Neka se uzme poetski trenutak nasmešenog žala, u samom času kad noć tone u san i učvršćuje tmine, kad časovi jedva izdišu, kad je samoća već i samo sebi kajanje! Dvosmisleni polovi nasmešenog žala skoro se dodiruju. Najmanje njihanje ih zamenjuje međusobno. Nasmešeni žal je, dakle, jedna od najosetnijih dvosmislenosti osetljivog srca. On se, tako, svakako razvija u vertikalnom vremenu, pošto nijedan od dva momenta — ni smešak ni žal — nije prethodan. Ovde je osećanje povratno ili, bolje rečeno, reverzibilnost bića je sentimentalizirana: osmeh žali i žal se smeši, žal teši. Nijedno od vremena izraženih u nizu nije uzrok drugoga, što je dokaz da su loše izraženi u uzastopnom vremenu, u horizontalnom vremenu. Ali, ima, ipak, od jednog do drugog neko postojanje, postojanje koje se može osetiti samo vertikalno, s utiskom da žal jenjava, da se duša uzdiže, utvara oprašta. Tada stvarno nesreća cveta. Osetijivi metafizičar naći će tada u nasmešenom žalu formalnu lepotu nesreće. U funkciji formalne uzročnosti on će razumeti dematerijalizaciju u kojoj se prepoznaje poetski trenutak. Novi dokaz da se formalna uzročnost odvija umutar trenutka, u smeru vertikalnog vremena, dok se oficijentna uzročnost odvija u životu i stvarima, horizontalno, okupljajući trenutke različitih intenziteta. Prirodno, u perspektivi trenutka mogu se osetiti dvosmislenosti većeg dometa: »Još kao dete, osetio sam u srcu dva protivrečna osećanja: strah od života i ekstazu života« Trenuci u kojima se ta dva osećanja osećaju zajedno — zaustavljaju vreme, jer oni se osećaju zajedno povezani začaravajućim interesom za život. Ona podižu biće izvan opšteg trajanja. Takva dvosmislenost ne može se opisati u uzastopnim vremenima kao prosto svođenje računa prolaznih radosti i muka. Toliko žive i tako temeljne suprotnosti govore o neposrednoj metafizici. Od nje se živi oscilacija u samo jednom času, zanosima i padovima koji mogu biti čak i suprotnosti događajima: gađenje pred životom dolazi u nesreći. Ciklični temperameniti koji po uobičajenom trajanju, idući za mesecom, odmotavaju protivrečna stanja, predstavlaju samo parodije i osnovne dvosmislenosti. Samo produbljena psihologija trenutka moći će da nam da sheme potrebne za shvatanje suštinske pesničke drame. IV Uostalom, upadljivo je da je jedan od pesnika — koji je najsnažnije zahvatio presudne trenutke bića — pesnik korespodencija. Bodlerova Saglasnost nije, kao što se to često izlaže, prosta transpozicija koja bi dala jedan kod čulnih analogija. Ona je zbir osetljivog bića u jednom jedinom trenutku. Ali osetilne istovremenosti koje sjedinjuju mirise, boje i zvuke, samo začinju dalje i dublje istovremenosti. U ta dva jedinstva tame i svetlosti nalazi se dvojaka večnost dobra i zla. Ono što je »široko« u tami i u svetlosti, ne sme, uostalom, da nas navede na prostornu viziju. Tama i svetlost se ne pominju zbog njihove prostornosti, zbog beskonatniosti, već usled njihovog jedinstva. Tama nije prostor. Ona je pretnja večnosti. Tama i svetlost su nepomični trenuci, crni i svetli časovi, trenutak nije bio potpuniji nego u onom stihu gde se mogu spojiti istovremeno neizmernost dana i noći. Nikada se nije tako fizički dočarala dvosmislenost osećanja, maniheizam načela. Razmišljajući na taj način, dolazi se odjednom do ovog zaključka: svaka moralnost je trenutna. Kategorički imperativ moralnosti treba samo da potraje. On ne zadržava nikakav vidljivi uzrok, on ne očekuje nikakvu posledicu. Ide sasvim pravo, vertikalno, u vremenu formi i ličnosti. Pesnik je tada prirodni vodič metafizičara, koji hoće da razume sve sile trenutnih veza, zanos žrtve, ne dopuštajući da ga podeli grubi filosofski dualizam subjekta i objekta, ne dajući da ga zaustavi dualizam egoizma i dužnosti. Pesnik nadahnjuje jednu suptilniju dijalektiku. On otkriva u isti mah, u istom trenutku, uzajamnost forme i ličnosti. On dokazuje da je forma ličnost i da je ličnost forma. Poezija postaje tako trenutak formalnog uzroka, trenutak lične snage. Ona gubi onda interes za ono što razbija i rastvara, za trajanje koje rasipa odjeke. Ona traži trenutak. Ima potrebu samo za trenutkom. Ona stvara trenutak. Van trenutka postoje samo proza i šansona. U vertikalnom vremenu nepomičnog trenutka poezija nalazi svoj specifičan dinamizam. Postoji čisti dinamizam čiste poezije. To je onaj koji se razvija vertikalno u vremenu formi i ličnosti.

Borac ribica spada u ribice za akvarijum kojima je kugla za ribice više nego savršeno stanište. Spada u najlepše ribice i posebna je pogodnost to što vam za borca ne treba filter za akvarijum. Ribe borci - najvažnije karakteristike Borac ribica vodi poreklo sa Tajlanda Ribe borci pripadaju dvodihalicama Kao što i samo ime kaže, borci ribice, i to mužjaci umeju da budu prilično ratoborni. Na Dalekom Istoku tretirane su skoro isto kao borbeni petlovi, ali ova vrsta „zabave” je danas zabranjena U divljini, sijamske ribe borci su obično veoma mutnih, zelenih boja, ali selektivnim razmnožavanjem mogu da se dobiju primerci veoma živih boja (crveni, plavi, zeleni, pa čak i ružičasti) ćenka ribica borac je sitnija od mužjaka, kraćih peraja i tmurnijih boja Preporučljivo je staviti u isti akvarijum jednog mužjaka i 4 ili 5 ženki, kako bi on svoju pažnju raspodelio između njih Ženke rastu do 5 cm, a mužjaci do 7 cm Idealna temperatura vode: 22–26°C borci ribice uzimaju raznovrsnu hranu, međutim, kako plivaju veoma lagano i nisu uvek prvi na redu u lancu ishrane, postarajte se da bude dovoljno hrane za njih. Ipak, pazite da Vaš akvarijum ostane čist Jedna od najpopularnijih vrsta akvarijumskih ribica, latinski Betta splendens, a na engleskom govornom području nalazimo oih pod nazivom Bettas. Često u akvarističkim prodavnicama ih možete lako uočiti kao prelepe ribice koje same plivaju u malim posudama. Neki, pak, najbolje opremljeni akvaristički šopovi u Evropi imaju brižljivo konstruisane sisteme za držanje ovih riba, što bi lepo bilo videti i u srpskim radnjama. Borci ribice izrazito su agresivni i teritorijalni, ali samo prema svojoj vrsti i to u kombinaciji mužjak – mužjak. Bukvalno nećete se ni okrenuti ako ste ih stavili zajedno, a već će doći do okršaja, snažnog širenja peraja, napregnutih škrga I prepoznatljivog stava za borbu. Mogu se držati sa ženkama I to preporučljivo barem 3-4 ženke na jednog mužjaka, jer u dugom držanju sa jednom ženkom postoji velika mogućnost da ženka strada. Mogu se držati I sa drugim ribama, ali treba izbegavati one koje borac ribica smatra konkurencijom zbog raskošnih peraja ili jarko crvene boje, ali I sa nekim brzim ribama koje mogu napadati njega, poput barbusa. Čudan je taj Siam. Poput sijamskih mačaka i nadaleko čuvenih blizanaca Chang i Eng Bunker (sijamski blizansci), ribe borci potiču iz Siama, države koja je u 20.veku postala Tajland. Mogu se naći I u okolnim državama Vijetnamu, Laosu i Kambodži. Niko ne može tačno reći koliko se ribe borci istorijski dugo drže u zatočeništvu, ali je sigurno da tradicija uzgajanja ovih riba na Tajlandu, tj Sijamu traje nekoliko vekova. Ljudi su primetili još davno na tom prostoru da su divlje ribe veoma teritorijalne i da napadaju druge ribe koje su im ugrožavale prostor, pa su počeli organizovati tuče ovih riba kao zabavu. Do 18.veka Borbe boraca bile su veoma popularna zabava u Sijamu da su čak i vladari držali ribu i gledajući njihove borbe. Sredinom 19. Veka kralj Rama III dao je nekoliko riba iz svoje kolekcije Teodoru Kantoru, danskom lekaru I zoologu. Kantor ih je doneo u Evropu, što predstavlja početak uzgoja I širenja ove vrste na evropskom kontinentu. Nakon dovođenja ribe u Evropu, Kantor je toj vrsti dao naučni opis i ime. Nekoliko godina kasnije, ihtiolog Čarls Tate Regan shvatio je da je Kantorov odabir imena - Macropodus pugnax - već dodijeljen drugoj dvodihalici (ribe borci kao I makropodusi su dvodihalice, uzimaju vazduh I iz vode I iz vazduha). Početkom 20.veka Regan je dao novi naučni naziv ovoj ribi - Betta splendens (na malajskom jeziku: ikan betah - trajna riba I na latinskom splendens -sjajna). Kao I kod većine drugih riba koje u akvaristici znamo kao jako obojene, izvorne ribe borci obično su sivosmeđe ili zelenkaste boje, ali mogu intenzivirati boje kao signale agresije ili kao čin udvaranja. Nakon uvođenja ribe na zapad, evropski i američki odgajivači selekcijom su došli do mnogih boja koje se danas mogu sresti. Samo u akvarijum Centru smo dosad dobijali bukvalno sve moguće boje I njihove kombinacije koje se mogu zamisliti. Kao adaptivnu funkciju, s obzirom na mirne vode bez mnogo kiseonika odakle borac ribica potiče, razvili su labirintni organ (otud izraz na koji možete naleteti – labirintkinje za ribe dvodihalice) koji im omogućuje udisanje vazduha iznad površine vode. Za vreme sušne sezone u svom prirodnom staništu, ribice borci se mogu snaći u koritima isušenih potoka i bara povlačeći se u šupljine s malo vode ili čak zakopavajući se u muljevitom koritu. Ovo je odgovor na povremeno opravdano pitanje nekog kupca u radnji: Zar vam nije žao da ih držite u tako malim posudama. Oni su potpuno prirodno naviknuti na to barem neko kraće vreme. Iako se trudimo da svim ribama obezbedimo što više prostora, male posude sa redovnim menjanjem vode I dobrom hranom (larve komaraca, sušene I zamrznute + tetra diskus) ne predstavlju ambijent u kome ribica borac pokazuje jasne znake protivljenja na kratko vreme. Dobra okolnost je da je po pravilu prodaja ovih ribica brza, da se ne zadržavaju puno u radnji I da ipak dobiju veći prostor kod hobiste, što je svakako bolja varijanta od trajnog držanja u malim posudama o čemu govori sledeći pasus. U period sušne sezone I nepovoljnih uslova povlačenje u te male džepove vlage očajnički je pote, pa ljudi pogrešno tumače da se Bette mogu držati u malim akvarijumima ili još gore u kombinaciji sa zlatnim ribicama u malom prostoru. Najveća opsanost od držanja u malim posudama bez filtera je ta što se veoma brzo nakupi otpad koji postaje fatalan za ove ribe pogotovo ako se zaboravi na češće menjanje vode. Obezbedite barem 4 litara vode ako držite jednog borca u posudi. Mužjaci Borca prave gnezdo od mehurića iznad vodene površine I “pljujući” mehurić obložen sluzi. To će radi satima dok ne napravi gnezdo. Potom mužjak raširi škrge i raširi peraje kako bi privukao obližnju ženku koja doplivava do gnezda. Nakon što se malo poguraju, sa izglednim šansama da neko ostane bez komada krljušti, otpočinje mrest boraca . Mužjak se omota oko ženke i oni istovremeno ispuštaju spermu i jajašca u vodu, nakon čega mužjak postavlja usta da uzme oplođena jajašca i odloži ih u gnezdo. Za to vreme ženka će možda pokušati da pojede jaja, pa je mužjak mora odbiti i nakon što se sva jaja odlažu,oterati od gnezda. Ovaj zanimljiv čin je svakako motiv zbog kog se hobisti odlučuju da im prvi mrest bude – mrest boraca. Jednom kad jaja dospeju u gezdo i ženka bude oterana, mužjak borav čuva jaja i brine se o njima, boreći se protiv svega što se previše približi. Jaja se izležu nakon jednog do dva dana, a mladj napušta gnezdo i 2-3 dana nakon toga proplivavaju. Jednom kad se mališani dovoljno samostalno plivaju, mužjak Borca i njegova deca kreću svako na svoju stranu. Treba naglasiti da I pored toga što se borac ribica pripitomljava na život I u klimatski pogodnim područjima van Tajlanda, populacije betta opada u svom izvornom području, a Međunarodna organizacija za zaštitu prirode označava ovu vrstu kao ranjivu. Osim raznoraznih boja, selekcijom su dobijene I razne forme ovih riba u smislu različitosti peraja. Najčešći tip je Veil Tail, popularan je “model” Crown Tail koji imaju šiljaste, odvojene vrhove na perajama, dok repovi Half-Moon boraca imaju imaju ravne rubove oblika polumeseca, rašireni su pod uglom od 180 stepeni (polovina kruga ili polovina meseca). Poznati su I varijeteti Rep ruže kome se repovi prekrivaju i preklapaju kao što to čine lattice ruže, a tu su I Delta, Super Delta, Double Tail I nekolicina drugih. Za kraj teksta jedna zanimljivost, vezana za tzv Mramornog borca, koji potiče iz jednog američkog zatvora u kom je osuđenik u svojoj ćeliji uzgajao borce u teglama od kikiriki putera. On je bio toliko uspešan u tome, da je proizveo ribe sa crno belim tufnama I kasnije ih slao van zidina zatvora odgajivačima koji su daljim mrestom održavali dobijenu liniju I verovatno dobili još poneku zanimljivu kombinaciju boja. borci ribice

Opis Borac ribica spada u ribice za akvarijum kojima je kugla za ribice više nego savršeno stanište. Spada u najlepše ribice i posebna je pogodnost to što vam za borca ne treba filter za akvarijum. ribe borci - najvažnije karakteristike borac ribica vodi poreklo sa Tajlanda ribe borci pripadaju dvodihalicama Kao što i samo ime kaže, borci ribice, i to mužjaci umeju da budu prilično ratoborni. Na Dalekom Istoku tretirane su skoro isto kao borbeni petlovi, ali ova vrsta „zabave” je danas zabranjena U divljini, sijamske ribe borci su obično veoma mutnih, zelenih boja, ali selektivnim razmnožavanjem mogu da se dobiju primerci veoma živih boja (crveni, plavi, zeleni, pa čak i ružičasti) ćenka ribica borac je sitnija od mužjaka, kraćih peraja i tmurnijih boja Preporučljivo je staviti u isti akvarijum jednog mužjaka i 4 ili 5 ženki, kako bi on svoju pažnju raspodelio između njih Ženke rastu do 5 cm, a mužjaci do 7 cm Idealna temperatura vode: 22–26°C borci ribice uzimaju raznovrsnu hranu, međutim, kako plivaju veoma lagano i nisu uvek prvi na redu u lancu ishrane, postarajte se da bude dovoljno hrane za njih. Ipak, pazite da Vaš akvarijum ostane čist Jedna od najpopularnijih vrsta akvarijumskih ribica, latinski Betta splendens, a na engleskom govornom području nalazimo oih pod nazivom Bettas. Često u akvarističkim prodavnicama ih možete lako uočiti kao prelepe ribice koje same plivaju u malim posudama. Neki, pak, najbolje opremljeni akvaristički šopovi u Evropi imaju brižljivo konstruisane sisteme za držanje ovih riba, što bi lepo bilo videti i u srpskim radnjama. Borci ribice izrazito su agresivni i teritorijalni, ali samo prema svojoj vrsti i to u kombinaciji mužjak – mužjak. Bukvalno nećete se ni okrenuti ako ste ih stavili zajedno, a već će doći do okršaja, snažnog širenja peraja, napregnutih škrga I prepoznatljivog stava za borbu. Mogu se držati sa ženkama I to preporučljivo barem 3-4 ženke na jednog mužjaka, jer u dugom držanju sa jednom ženkom postoji velika mogućnost da ženka strada. Mogu se držati I sa drugim ribama, ali treba izbegavati one koje borac ribica smatra konkurencijom zbog raskošnih peraja ili jarko crvene boje, ali I sa nekim brzim ribama koje mogu napadati njega, poput barbusa. Čudan je taj Siam. Poput sijamskih mačaka i nadaleko čuvenih blizanaca Chang i Eng Bunker (sijamski blizansci), ribe borci potiču iz Siama, države koja je u 20.veku postala Tajland. Mogu se naći I u okolnim državama Vijetnamu, Laosu i Kambodži. Niko ne može tačno reći koliko se ribe borci istorijski dugo drže u zatočeništvu, ali je sigurno da tradicija uzgajanja ovih riba na Tajlandu, tj Sijamu traje nekoliko vekova. Ljudi su primetili još davno na tom prostoru da su divlje ribe veoma teritorijalne i da napadaju druge ribe koje su im ugrožavale prostor, pa su počeli organizovati tuče ovih riba kao zabavu. Do 18.veka Borbe boraca bile su veoma popularna zabava u Sijamu da su čak i vladari držali ribu i gledajući njihove borbe. Sredinom 19. Veka kralj Rama III dao je nekoliko riba iz svoje kolekcije Teodoru Kantoru, danskom lekaru I zoologu. Kantor ih je doneo u Evropu, što predstavlja početak uzgoja I širenja ove vrste na evropskom kontinentu. Nakon dovođenja ribe u Evropu, Kantor je toj vrsti dao naučni opis i ime. Nekoliko godina kasnije, ihtiolog Čarls Tate Regan shvatio je da je Kantorov odabir imena - Macropodus pugnax - već dodijeljen drugoj dvodihalici (ribe borci kao I makropodusi su dvodihalice, uzimaju vazduh I iz vode I iz vazduha). Početkom 20.veka Regan je dao novi naučni naziv ovoj ribi - Betta splendens (na malajskom jeziku: ikan betah - trajna riba I na latinskom splendens -sjajna). Kao I kod većine drugih riba koje u akvaristici znamo kao jako obojene, izvorne ribe borci obično su sivosmeđe ili zelenkaste boje, ali mogu intenzivirati boje kao signale agresije ili kao čin udvaranja. Nakon uvođenja ribe na zapad, evropski i američki odgajivači selekcijom su došli do mnogih boja koje se danas mogu sresti. Samo u akvarijum Centru smo dosad dobijali bukvalno sve moguće boje I njihove kombinacije koje se mogu zamisliti. Kao adaptivnu funkciju, s obzirom na mirne vode bez mnogo kiseonika odakle borac ribica potiče, razvili su labirintni organ (otud izraz na koji možete naleteti – labirintkinje za ribe dvodihalice) koji im omogućuje udisanje vazduha iznad površine vode. Za vreme sušne sezone u svom prirodnom staništu, ribice borci se mogu snaći u koritima isušenih potoka i bara povlačeći se u šupljine s malo vode ili čak zakopavajući se u muljevitom koritu. Ovo je odgovor na povremeno opravdano pitanje nekog kupca u radnji: Zar vam nije žao da ih držite u tako malim posudama. Oni su potpuno prirodno naviknuti na to barem neko kraće vreme. Iako se trudimo da svim ribama obezbedimo što više prostora, male posude sa redovnim menjanjem vode I dobrom hranom (larve komaraca, sušene I zamrznute + tetra diskus) ne predstavlju ambijent u kome ribica borac pokazuje jasne znake protivljenja na kratko vreme. Dobra okolnost je da je po pravilu prodaja ovih ribica brza, da se ne zadržavaju puno u radnji I da ipak dobiju veći prostor kod hobiste, što je svakako bolja varijanta od trajnog držanja u malim posudama o čemu govori sledeći pasus. U period sušne sezone I nepovoljnih uslova povlačenje u te male džepove vlage očajnički je pote, pa ljudi pogrešno tumače da se Bette mogu držati u malim akvarijumima ili još gore u kombinaciji sa zlatnim ribicama u malom prostoru. Najveća opsanost od držanja u malim posudama bez filtera je ta što se veoma brzo nakupi otpad koji postaje fatalan za ove ribe pogotovo ako se zaboravi na češće menjanje vode. Obezbedite barem 4 litara vode ako držite jednog borca u posudi. Mužjaci Borca prave gnezdo od mehurića iznad vodene površine I “pljujući” mehurić obložen sluzi. To će radi satima dok ne napravi gnezdo. Potom mužjak raširi škrge i raširi peraje kako bi privukao obližnju ženku koja doplivava do gnezda. Nakon što se malo poguraju, sa izglednim šansama da neko ostane bez komada krljušti, otpočinje mrest boraca . Mužjak se omota oko ženke i oni istovremeno ispuštaju spermu i jajašca u vodu, nakon čega mužjak postavlja usta da uzme oplođena jajašca i odloži ih u gnezdo. Za to vreme ženka će možda pokušati da pojede jaja, pa je mužjak mora odbiti i nakon što se sva jaja odlažu,oterati od gnezda. Ovaj zanimljiv čin je svakako motiv zbog kog se hobisti odlučuju da im prvi mrest bude – mrest boraca. Jednom kad jaja dospeju u gezdo i ženka bude oterana, mužjak borav čuva jaja i brine se o njima, boreći se protiv svega što se previše približi. Jaja se izležu nakon jednog do dva dana, a mladj napušta gnezdo i 2-3 dana nakon toga proplivavaju. Jednom kad se mališani dovoljno samostalno plivaju, mužjak Borca i njegova deca kreću svako na svoju stranu. Treba naglasiti da I pored toga što se borac ribica pripitomljava na život I u klimatski pogodnim područjima van Tajlanda, populacije betta opada u svom izvornom području, a Međunarodna organizacija za zaštitu prirode označava ovu vrstu kao ranjivu. Osim raznoraznih boja, selekcijom su dobijene I razne forme ovih riba u smislu različitosti peraja. Najčešći tip je Veil Tail, popularan je “model” Crown Tail koji imaju šiljaste, odvojene vrhove na perajama, dok repovi Half-Moon boraca imaju imaju ravne rubove oblika polumeseca, rašireni su pod uglom od 180 stepeni (polovina kruga ili polovina meseca). Poznati su I varijeteti Rep ruže kome se repovi prekrivaju i preklapaju kao što to čine lattice ruže, a tu su I Delta, Super Delta, Double Tail I nekolicina drugih. Za kraj teksta jedna zanimljivost, vezana za tzv Mramornog borca, koji potiče iz jednog američkog zatvora u kom je osuđenik u svojoj ćeliji uzgajao borce u teglama od kikiriki putera. On je bio toliko uspešan u tome, da je proizveo ribe sa crno belim tufnama I kasnije ih slao van zidina zatvora odgajivačima koji su daljim mrestom održavali dobijenu liniju I verovatno dobili još poneku zanimljivu kombinaciju boja.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Leva ruka tame objavljena je pre pedeset godina, ali značaj i upečatljivost ovog romana isti su kao i 1969. godine. A možda i snažniji: čini se da nam je više nego ikad potrebna priča o dva bića koja uče da razumeju ono drugo uprkos kulturološkim preprekama i stereotipima seksualnosti. Genli Aj ne veruje svom glavnom savezniku u Getenu. Ne polazi im za rukom da komuniciraju bez zazora, čak i kad prilike u kojima se nalaze počnu da se pogoršavaju. Svetlost je leva ruka tame, a tama je desna ruka svetlosti... „Leva ruka tame je jedan od romana koji, u tradiciji remek-dela klasične književnosti, svakim novim čitanjem otkrivaju čitaocu nešto novo; jedan je od romana koji se rado čitaju u raznim uzrastima i životnim periodima, i pritom svaki put ostavljaju jedinstveni, zaokruženi utisak. Leva ruka tame je društveno angažovan roman, politički roman, misaoni eksperiment, filozofski roman, avanturistički roman – i samim tim što jeste toliko toga, on izmiče jasnoj klasifikaciji, stoji sam za sebe u moru lepe književnosti nastale u drugoj polovini minulog veka, kao deo širih arhipelaga, ali ipak samostalan, dovoljno snažan da ne mora da traga za identitetom u gomili.“ Ursula Le Gvin (engl. Ursula Kroeber Le Guin; MFA: /ˈɜːrsələ ˈkrəʊbər ləˈgwɪn/; Berkli, 21. oktobar 1929 — Portland, 22. januar 2018) bila je američka spisateljica romana, knjiga za decu i kratkih priča, većinom u žanru fantazije i naučne fantastike. Pisala je i poeziju i eseje. Od prvog objavljivanja 60-ih godina, njen rad često opisuje futuristične ili izmišljene svetove slične našim u politici, prirodnom okruženju, uzrastu, religiji, seksualnosti i etnografiji. Inspirisala je dobitnike nagrade Buker i mnoge druge pisce, kao što su Salman Rušdi i Dejvid Mičel – kao i značajne pisce futuristike i fantazije uključujući Nila Gejmana i Ijana Benksa. Nekoliko puta je osvajala Hjugo, Nebjula, Lokus i Svetsku nagradu za fantastiku. Godine 2014. je odlikovana medaljom National Book Award za istaknut doprinos američkoj književnosti. Porodica Ursula Krober je ćerka antropologa Alfreda L. Krobera i književnice Teodore Krober. Detinjstvo i edukacija Ursula i njena tri starija brata, Karl, Teodor i Kloford, su ohrabrivani da čitaju i bili izloženi dinamičkom društvu njihovih roditelja. Ona je veoma zahvalna na lakoći i sreći njenog vaspitanja. Ohrabrujuće okruženje je podsticalo Legvinino interesovanje za književnost; svoju prvu priču sa elementima fantazije je napisala sa 9. godina, a prva priča naučne fantastike je objavljena u magazinu Astounding Science Fiction kad je imala 11. godina. Porodica je akademsku godinu provodila u Berkliju, dok bi leto provodili na imanju u Okrugu Napa (Kalifornija). Bila je zainteresovana za biologiju i poeziju, ali joj je matematika bila teška. Završila je srednju školu u Berkliju, zatim diplomirala (B.A.) na Redklif koledžu 1951. godine i magistrirala (M. A.) francusku i italijansku književnost na univerzitetu Kolumbija 1952. godine. Ubrzo nakon toga, Le Gvinova je započela doktorske radove (Ph. D.) i osvojila Fulbrajtovu stipendiju da nastavi studije u Francuskoj 1953-54. Brak i porodica Dok je putovala Francuskom 1953. godine, Le Gvinova je upoznala svog budućeg supruga, istoričara Čarlsa Le Gvina (fr. Šarla Legana). Kasnije te godine su se venčali u Parizu. Nakon udaje, odustaje od doktorskih studija i teze o pesniku Žan Lemer de Belžu. Par se vraća u SAD, kako bi Čarls mogao da nastavi doktorat na Emori Univerzitetu. Za ovo vreme, Ursula je radila kao sekretarica i predavala francuski na univerzitetskom nivou. Njihova prva dva deteta, Elizabet (1957) i Karolina (1959), su rođeni u Ajdahu, gde je Čarls radio. Kasnije, 1959. godine, Le Gvinovi su se preselili u Portland, Oregon, gde i danas žive. Čarls je profesor emeritus istorije na Portland Državnom Univerzitetu. Pored brige o porodici tokom ovog perioda pronalazila je vreme koje bi posvetila pisanju. Njeno treće dete, Teodor, se rodio 1964. godine. Književna karijera Le Gvinova je postala zainteresovana za književnost dosta rano. Sa 11. je dostavila svoju prvu priču magazinu Astounding Science Fiction. Odbijena je. Nastavila je pisanje i nije ništa pokušavala da objavi narednih deset godina. U periodu od 1951. do 1961. godine je napisala pet romana, od kojih nijedan nije objavljen. Takođe je tokom ovog perioda pisala poeziju, zbirku Divlji anđeli koju konačno objavljuje 1975. godine. Njeni najraniji spisi, od kojih su neki adaptirani za Orsinijske priče i Malafrenu, su bili nefantastične priče o izmišljenim zemljama. Tražeći svoj način da iskaže svoja interesovanja u naučnoj fantastici; u ranim 60-tim njen rad počinje da se redovno objavljuje. Jedna Orsinijska priča se objavljuje u leto 1961. u izdanju The Western Humanities Review, a tri se pojavljuju 1962. i 1963. u brojevima magazina Fantastic Stories of the Imagination, urednika Sila Goldsmita, koji je takođe uređivao i časopis Amazing Stories u kojem su se objavile dve njene priče 1964. godine, uključujući i prvu Hajinsku priču. Le Gvinova se proslavila romanom Leva ruka tame, koji je osvojio Hjugo i nagradu Nebjula 1970. godine. Naredni roman Čovek praznih šaka, je takođe dobio ove dve nagrade, Nebjula, (1974) i Hjugo (1975), čime je Le Gvinova postala prva književnica koja je uspela da ih obe osvoji dva puta zaredom. U kasnijim godinama, Le Gvinova je doprinela snimanju filma Nebeski strug (1979), baziranog na njenoj istoimenoj knjizi. Takođe, 1985. sarađivala je sa kompozitorom Dejvidom Bedfordom na libretu za Rigel 9, svemirsku operu. Godine 1984. Le Gvinova zajedno sa grupom ljudi osniva Oregon Institut za književnost i umetnost. Zanimljivo je napomenuti da je u decembru 2009. godine napustila članstvo u organizaciji profesionalnih pisaca The Authors Guild (SAD), u znak protesta zbog prihvatanja Google projekta digitalizacije knjiga. “Odlučili ste se na dogovor sa đavolom”, napisala je u obrazloženju. “Postoje principi koji su uključeni, povrh celog koncepta zaštite autorskih prava; koje ste napustili bez borbe zarad dogovora sa korporacijom, pod njihovim uslovima.” Nagrade Le Gvinova je osvojila na desetine književnih nagrada koje se dodeljuju na godišnjem nivou. Samo za romane je osvojila pet nagradaLokus, četiri nagrade Nebjula, dva Hjuga i jednu Svetsku nagradu za fantastiku (World Fantasy Award). (Čovek praznih šaka je osvojio Lokus, Nebjulu i Hjuga.) Takođe je osvojila ove četiri nagrade u kategorijama za kratke priče, uzimajući u obzir da je odbila Nebjulu za kratku priču “Dnevnik ruže” u znak protesta zbog načina na koji je Američko udruženje pisaca fantastike tretiralo Stanislava Lema. Dodeljeno joj je devetnaest nagrada Lokus od strane pretplatnika časopisa, što je više nego što je ijedan drugi pisac dobio. Prepoznajući njen ugled u spekulativnom fikcijskom žanru, 1975. godine postala je počasni stručni gost na Svetskoj konvenciji naučne fantastike održane u Melburnu, Australija. Godine 1979. je dobila nagradu Gandalf (Gandalf Grand Master Award). Naučnofantastična istraživačka asocijacija (SFRA) joj dodeljuje svoju nagradu Pilgrim 1989. godine za “životni doprinos stipendiji naučne fantastike”. Na Svetskoj konvenciji naučne fantastike, 1995. godine, dobija Svetsku nagradu za fantastiku za životno delo. U Kuću slavnih naučne fantastike i fantazije je primljena 2001. godine u šestoj klasi, zajedno sa Alfredom Besterom, Džek Vensom i Fricom Lajberom. Pisci naučne Fantastike i Fantazije su je postavili za svog 20. grand mastera 2003. godine. U aprilu 2000. godine Kongresna biblioteka SAD je Le Gvinovu proglasila za živu legendu u kategoriji “Pisci i umetnici” za njene značajne doprinose američkoj kulturnoj baštini.[1] 2002. godine je dobila PEN/Malamud nagradu za “izuzetan sadržaj kratke fikcije”. 2004. godine je dobila dva priznanja Američke asocijacije biblioteka za trajne doprinose: literatura za stariju decu, godišnja nagrada Margaret A. Edvards; literatura za decu, Mej Hil Arbutnot. Godišnja Edvards nagrada prepoznaje pisca i poseban opus; 2004. godine navode šest radova objavljenih od 1968. do 1990. godine: Čarobnjak Zemljomorja, Grobnice Atuana, Najdalja obala i Tehanu (prvih četiri knjga o Zemljomorju), Leva ruka tame i Početište. Takođe se navodi da je Le Gvinova “inspirisala četiri generacije dece da čitaju lep konstruisan jezik, posete fantastične svetove koji ih informišu o njihovim životima, i razmišljaju o svojim idejama koje nisu ni lake ni nevažne.” Na konvenciji 2004. godine, organizovanoj od strane Sloboda od religije fondacije (FFRF) Le Gvinovoj se dodeljuje Emperor Has No Clothes nagrada. 2014. godine, Le Gvinova dobija medalju za istaknut doprinos Američkoj književnosti od strane National Book fondacije, nagradu za životno delo. Njen govor na uručivanju nagrada u kom kritikuje Amazon kao “profitera” i hvali svoje kolege autore fantazije i naučne fantastike, naširoko se smatra kao vrhunac ceremonije. Uticaji Na nju su uticali pisci fantazije poput Dž. R. R. Tolkina, naučne fantastike poput Filipa K. Dika, a pored njih i centralne figure zapadne literature – Lav Tolstoj, Vergilije i sestre Bronte, kao i feministički pisci poput Virdžinije Vulf. Dela dečije literature kao što su Alisa u zemlji čuda, Vetar u Vrbama, Knjiga o džungli, i dela o nordijskoj mitologiji, i knjige istočnjačke kulture od Tao Te Činga su takođe imala uticaj na Le Gvinovu. Na pitanje o uticajima na njena dela, lično je odgovorila: “Otkako sam naučila da čitam, čitala sam sve. Pročitala sam sve poznate fantazije: Alisu u zemlji čuda, Vetar u vrbama i Kiplinga. Obožavala sam Kiplingovu Knjigu o džungli. A kad sam odrasla, otkrila sam Lorda Dansenija. On mi je otvorio potpuno novi svet – svet čiste fantazije. Zatim Crv Ouroborus... Opet, čista fantazija. Veoma, veoma inspirišuće. Onda smo moj brat i ja napravili grešku i uronili u naučnu fantastiku, kada sam imala 11 ili 12 godina. Raniji Asimov, takve stvari. I to nije imalo nikakvog uticaja na mene. Tek kad sam se vratila naučnoj fantastici i otkrila Teodora Sterdžena – ali posebno Kordvejner Smita... Pročitala sam priču “Alfa Ralfa Bulevar”, i prosto me oduševila! Pomislila sam kako je tako lepa i čudesna, i da i sama želim da napišem tako nešto.” Sredinom 50-tih je pročitala Tolkinov Gospodar prstenova, koji je imao velik uticaj na nju. Ali umesto da prati Tolkinove stope, to joj je jednostavno pokazalo šta je moguće uraditi sa žanrom fantazije. Teme Le Gvinova je iskoristila kreativnu fleksibilnost žanrova fantazije i naučne fantastike kako bi preduzela temeljna istraživanja socijalnog i psihološkog identiteta i širih kulurnih i društvenih struktura. Pri tome se oslanjala na sociologiju, antropologiju i psihologiju, što je navelo neke kritičare da kategorišu njen rad kao meku naučnu fantastiku (Soft Science Fiction). Ona je prigovorila na ovu klasifikaciju njenih dela, tvrdeći da ovim pojmom uvode podele i impliciraju uži pogled na to šta predstavlja prava naučna fantastika. Tu su takođe osnovne ideje anarhizma i zaštite životne sredine koje se iznova pojavljuju u njenim delima. Godine 2014. Le Gvinovoj je postavljeno pitanje da li pisci naučne fantastike treba da nastoje da precizno predvide budući svet, na šta je ona odgovorila: “... zadatak naučne fantastike nije da predvidi budućnost. Umesto toga, ona predviđa nekoliko budućnosti. Pisci mogu naći budućnost privlačnom upravo zato što ne može biti poznata, to je crna kutija gde “sve može da se kaže i desi bez straha od kontradikcija koje postoje u sadašnjosti, tj. realnom svetu. Budućnost je bezbedna, sterilna laboratorija za isprobavanje ideja, sredstvo za razmišljanje o stvarnosti, metodu.” Sociologija, antropologija i psihologija Leva ruka tame, Čovek praznih šaka i Pripovedanje (The Telling), su romani Hainskog ciklusa, koji prikazuje buduću galaktičku civilizaciju labavo povezanu od strane organizacijskog tela Ekumen kako bi razmatrili posledice kontakta između različitih svetova i kultura. Za razliku od drugih mejnstrima naučne fantastike, civilizacija Hainskog ciklusa ne raspolaže putovanju ljudi bržom od svetlosti, ali ima tehnologiju za trenutnu komunikaciju. Ovo omogućava autoru da postavi hipotezu o labavim slojevima društva koja postoje u velikom broju međusobno izolovani, pružajući podlogu za njana istraživanja interkulturalnog susreta. Socijalni i kulturni uticaj zbog dolaska Ekumenovih izaslanika (poznatih kao “mobili”) na zabačene planete, i samim tim kulturni šok koji proživljavaju izaslanici, predstavljaju glavne teme romana “Leva ruka tame”. Njen koncept je eksplicitno pozajmilo nekoliko poznatih autora, u toj meri da su koristili isto ime uređaja za komunikaciju (ansibl). Većina njenih likova nisu pripadnici bele rase, čime ona reflektuje i stvarno stanje na planeti. Iz tog razloga se i ne mogu naći crteži likova na koricama njenih knjiga. Ursula se često koristi vanzemaljskim kulturama da bi ispitala strukturalne karakteristike ljudske kulture i društva i uticaj koji imaju na pojedince. U knjizi Leva ruka tame, na primer, ona implicitno istražuje društvene, kulturalne i lične posledice seksualnog identiteta tako što u romanu piše o ljudskom susretu sa androgenom rasom. Istaknuta tema kulturalne interakcije u njenim delima je posledica činjenice da je odrasla okružena antropolozima. Naime, njen otac je bio na čelu Univerzitetskog muzeja antropologije u Kaliforniji, gde je radio i bio proučavan, Iši, indijanac o kome je pisala i njena majka u svojoj knjizi “Iši u dva sveta”. U mnogim Ursulinim delima, počev od Planete izgnanstva i Grada utvara, preko Svet se kaže šuma do Čoveka praznih šaka može se uočiti sličnost sa ovim aspektima njenog života. Le Gvinova se u svojim delima često osvrće na radnje iz svakodnevnog života, pokazujući kako su dnevne aktivnosti pojedinaca protkane sa fizičkim svetom. Takođe je zastupljena i jungijanska psihologija. Anarhizam i taoizam Njena osećanja prema anarhizmu su blisko povezana sa njenim taoističkim uverenjima i ove ideje su zastupljene u njenom radu. “Taoizam i anarhizam se međusobno slažu na veoma interesantne načine i sebe smatram za taoistu od kad sam naučila šta je to.” Adaptacije Nekoliko njenih glavnih dela je adaptirano za film ili televiziju. Njena novela iz 1971. Godine Nebeski strug je adaptiran dva puta: prva je bila 1979 za Kanal 13, Njujork u kome je i ona sama učestvovala, a druga adaptacija je bila 2002. Godine od strane A&E Network. U intervjuu iz 2008. Godine je rekla kako smatra da je adaptacija iz 1972. Godine “jedina dobra adaptacija za film” do tog trenutka. U ranim 80-tim animator i režiser Hajao Mijazaki je zatražio od nje dozvolu da uradi animiranu adaptaciju Zemljomorja, međutim Le Gvinova, kojoj u to vreme nije bio poznat njegov rad, je ponudu odbila. Nekoliko godina kasnije, kad je odgledala Moj komšija Totoro, ponovo je razmotrila ponudu i odlučila da jedino Hajao Mijazaki zaslužuje da režira Zemljomorje. Treća i četvrta knjiga Zemljomorja su korišćene kao baza za animirani film Priče iz Zemljomorja (ゲド戦記 Gedo Senki). Film je međutim režirao Mijazakijev sin, Goro, što je razočaralo Le Gvinovu. Inače je bila veoma zadovoljna samom estetikom filma, pišući da je “mnogo toga bilo predivno”, dok sa druge strane nije bila zadovoljna doslednošću, u moralnom smislu, njenim knjigama i velikim fokusom na fizičko nasilje. CBC Radio, 1987. godine u sklopu antologijskog naučno-fantastičnog programa “Vanishing Point” adaptira roman “Čovek praznih šaka” u radio drame. Tačnije, šest epizoda od 30 minuta, kao i roman “Svet se kaže šuma”. Godine 1995. Lajflajn pozorište iz Čikaga (Lifeline Theatre) predstavlja svoju adaptaciju romana “Leva ruka tame”. Na Sci Fi kanalu, 2004. godine je prikazana trosatna adaptacija prve dve knjige Zemljomorja (Čarobnjak Zemljomorja i Grobnice Atuana). Le Gvinova je bila veoma kritična prema adaptaciji, ističući da je “daleko od njene zamisli Zemljomorja”, imajući prigovor i na velike promene u karakterima (bela nasuprot crvene, braon ili crne boje kože), kao i neusaglašenosti sa izvršnim producentima, zbog čega nije učestvovala u celom procesu. Njena novela, Izgubljeni raj, objavljena u `Rođendan sveta: i druge priče` (The Birthday of the World: and Other Stories), je adaptirana za operu od strane Američkog kompozitora Stivena Endrua Tejlora i kanadske libretistkinje Marše Džonson. Opera je premijerno prikazana 26. aprila 2012. godine u Kranert centru za izvođačke umetnosti (Krannert Center for the Performing Arts) u kampusu Iliois Univerziteta. Godine 2013. Portland Playhouse i Hand2Mouth pozorište su napravili scensku adaptaciju romana Leve ruka tame....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prisutan malo miris vlage nije strasno. Maks Veber Ekonomska etika svetskih religija (Hinduizam i budizam: Hinduistički socijalni sistem, Ortodoksna i heterodoksna učenja indijskih intelektualaca o spasenju, Azijska sektinska i spasiteljska religioznost). Maksimilijan Karl Emil Veber (nem. Maximilian Carl Emil Weber; Erfurt, 21. april 1864 — Minhen, 14. jun 1920) bio je nemački pravnik, ekonomista, istoričar, sociolog i političar, koji je značajno uticao na socijalnu teoriju i istraživanja, a posebno na sociologiju kao zasebnu disciplinu.[1] Njegova najveća dela se bave racionalizacijom i birokratizacijom u vreme ekspanzije kapitalizma i širenja modernosti.[2] Veber je, zajedno sa svojim kolegom Georgom Zimelom, jedna od ključnih figura zaslužnih za uspostavljanje metodološkog antipozitivizma, koji sociologiju posmatra kao neempiricističko polje istraživanja u kojem društveno delanje treba proučavati interpretativnim metodama zasnovanim na razumevanju značenja i svrhe koju pojedinac pridaje svom delanju. Maksa Vebera obično navode, zajedno sa Emilom Dirkemom i Karlom Marksom, kao jednog od tri glavna utemeljivača moderne društvene nauke i opisuju ga kao najznačajnijeg klasičnog mislioca u društvenim naukama.[3][4][5] Smatraju ga još i utemeljivačem teorije birokratske organizacije, koja predstavlja preteču savremenih teorija društvene organizacije. Detinjstvo i mladost[uredi] Rođen je 1864. godine u Erfurtu u Tiringiji, Nemačka kao najstariji od sedmoro dece bogatoga službenika. Majka mu je delomično poticala od francuskih hugenota i držala se strogih moralnih apsolutističkih ideja. Otac mu je bio član nacionalne liberalne strane, a njihova kuća ugošćavala je mnoge istaknute javne ličnosti, političare i naučnike. Maks Veber je rastao u intelektualnoj atmosferi. Krajem 1876. godine sa samo 13 godina napisao je dva istorijska eseja. U školi mu je bilo dosadno, pa kriomice čitao Getea. Pre univerziteta pročitao je mnoga klasična dela. Studije prava na Univerzitetu u Hajdelbergu upisao je 1882. godine. Nakon jednogodišnje vojne obaveze preselio se na Univerzitet u Berlinu. Pored studija paralelno je počeo da radi kao mladi advokat. Državni pravni ispit položio je 1886. godine. Nastavio je sa postdiplomskim studijima prava i istorije. Doktorat je odbranio 1889. godine disertacijom `Istorija srednjovekovnih poslovnih organizacija`. Oženio se 1893. godine Marijanom. Protestantska etika[uredi] Veber je najpoznatiji po tezi iz ekonomske sociologije koju je obrazložio u svojoj knjizi Protestantska etika i duh kapitalizma. U toj studiji Veber tvrdi da je asketski protestantizam, posebno na Zapadu, bio jedan od glavnih „izbornih afiniteta“ povezanih sa usponom kapitalizma, birokratijom i racionalno-pravnom državom-nacijom. Iznoseći argumente protiv Marksove prenaglašene materijalističke interpretacije razvoja kapitalizma, on je naprotiv naglašavao kulturne uticaje koji su ukorenjeni u religiji.[6] Protestantska etika je najranije delo koje pripada Veberovom širem poduhvatu na polju sociologije religije: nastavio je da ispituje religije Kine i Indije i drevni judaizam, sa posebnim osvrtom na očiglednu nerazvijenost kapitalizma u tim društvima, kao i na različite vidove društvene stratifikacije. Država i vlast[uredi] U drugom značajnijem delu, Politika kao poziv, Veber je definisao državu kao entitet koji ima „monopol na legitimnu upotrebu nasilja“. Njegova analiza birokratije u delu Privreda i društvo je i danas ključna za proučavanje organizacija. Veber je bio prvi koji je prepoznao da postoji nekoliko različitih aspekta vlasti, koje je on podelio na harizmatski, tradicionalni i racionalni. Njegova analiza birokratije naglašava da se moderne državne institucije zasnivaju na jednoj vrsti racionalno-pravne vlasti. Veberov doprinos razumevanju racionalizacije i sekularizacije u modernom zapadnom društvu (tzv. „Veberova teza“) doveo je do razvoja kritičke teorije, naročito u radu kasnijih mislilaca kao što je Jirgen Habermas. Politički angažman[uredi] Posle Prvog svetskog rata, Veber je bio jedan od osnivača liberalne Nemačke demokratske partije. Bezuspešno se kandidovao za poslanički mandat u parlamentu. Učestvovao je u odboru koji je sastavio ustav Vajmarske republike, gde je zastupao ideju jakog predsedništva izabranog od strane naroda.[3] Glavne ideje[uredi] Interpretativna i razumevajuća sociologija[uredi] Veber je svoje stajalište čvrsto povezivao s ljudskim delovanjem, koje je razgraničavao od ponašanja. Razlika leži u tome da ljudi deluju pridajući značenja tom istom delovanju, a zadatak je sociologije interpretacija tih značenja: „sociologija je nauka koja nastoji interpretativno da razume društveno delovanje kako bi došla do uzoročno-posledičnih zaključaka o smeru i učincima delovanja. Pod „delovanjem“ podrazumeva se ljudsko ponašanje, s tim da mu individua koja deluje pridaje određeno subjektivno značenje.“[7] Veberova je interpretativna sociologija delomično pod uticajem tada popularne hermeneutike, odnosno discipline koja se u izvornom obliku odnosi na proučavanje značenja u tekstovima. Veber, međutim, traži značenje u ljudskom ponašanju odnosno delovanju. U tom smislu on koristi termin razumijevanja (nem. Verstehen), koji je jedna od glavnih karakteristika sociologije. Bitno je pritom da Veber sociologiju razumevanja ne smatra intuitivnom i subjektivnom; ona za njega podrazumeva racionalnu proceduru, odnosno sistematizovano i rigorozno istraživanje.[8] Sociologija i istorija[uredi] Zbog svog širokog obrazovanja i različitih interesa, Veberova se istraživanja mogu smatrati interdisciplinarnima. Međutim, on je nastojao da ocrta konture nove discipline odnosno sociologije uspoređujući je s drugim disciplinama, poput istorije. Veber ih je vrlo oštro razlikovao: „... sociologija kao nauka teži formulisanju koncepata i generalizaciji zajedničkih karakteristika empirijskih procesa. Po tome se razlikuje od istorije, koja je usmerena na uzročno-posledičnu analizu i objašnjavanju individualnog delovanja, struktura i osoba koji su značajni za kulturu.“[7] Usprkos jasnom razlikovanju, Veber je u svom radu vrlo često kombinovao ta dva pristupa dajući svojim konceptima istorijsku dubinu i obilje specifičnih karakteristika. Na tom su tragu njegova istraživanja svetskih religija i protestantske etike. Jednom reči, da bi proučavali istoriju, sociolozi moraju razvijati teorijske koncepte. Međutim, te koncepte ne treba mešati s empirijskom stvarnošću; oni istovremeno moraju biti dovoljno uopšteni da ih istoričari mogu koristiti u svojim specifičnim istraživanjima. Idealni tipovi[uredi] U kontekstu njegovog interesa za razvoj koncepata, Veber raspravlja o idealnim tipovima. Idealni su tipovi instrumenti koji predstavljaju glavne karakteristike nekog predmeta istraživanja. Idealni tipovi ne postoje u empirijskoj stvarnosti, već se radi o apstrakcijama koje moraju biti korisne u društvenoj analizi. Veber je smatrao da nije dovoljno stvarati teorijske koncepte bez ikakvog temelja u stvarnosti. On drži da se u društvenoj analizi treba kretati induktivno, odnosno od stvarnog sveta iz kojeg se pažljivom analizom definišu određeni koncepti i pravila. Iako se temelje na emprijskoj i istorijskoj stvarnosti, idealni se tipovi ne mogu pronaći u čistom obliku, već služe za daljnja istraživanja i poređenja. Tipovi delovanja[uredi] Veber se koristio svojom metodom idealnog tipa kako bi razvio četiri glavna tipa ljudskog delovanja: instrumentalno-racionalno, vrednosno-racionalno, afektualno i tradicionalno delovanje. Za instrumentalno-racionalno delovanje karakteristično je da akter procenjuje između različitih sredstava za postizanje određenog cilja ili svrhe. Drugi oblik racionalnog delovanja, odnosno vrednosno-racionalno delovanje takođe je usmereno na procene mogućnosti za ostvarivanje određenog cilja. Međutim, kod tog su tipa delovanja ograničena određenim vrednostima koje su same sebi svrha. Nadalje, afektualno ili emotivno delovanje određeno je neposrednim emocijama prema nekome ili nečemu, bez razmatranja mogućnosti delovanja ili mogućih posledica delovanja. Konačno, tradicionalno je delovanje više vođeno navikama i nasleđem nego svešću i proračunatim delovanjem. U skladu s idejama o idealnim tipovima, oblici delovanja za Vebera jesu teorijski konstrukti, koji se u čistom obliku ne mogu pronaći u stvarnosti. U stvarnosti delovanje uvek podrazumeva mešavinu različitih tipova. Oblici vlasti[uredi] Veberova definicija na jasan način identifikuje moć kao društveni fenomen, odnosno kao fenomen koji nastaje na temelju društvenog delovanja i društvene interakcije. Moć je prema Veberu verovatnoća da će pojedinac ili određena grupa nametnuti i sprovesti svoju volju usprkos otporu drugih. Moć može biti legitimna ili nelegitimna, a Veber se najviše zanimao za legitimne oblike moći, odnosno vlast. Legitimna vlast takođe se može podeliti u tri idealna tipa: racionalnu, tradicionalnu i harizmatsku. Racionalna se vlast temelji na verovanju u legalnost pravila te pravu onih koji imaju vlast i da na temelju tih pravila izdaju naredbe. Primeri takvog oblika vlasti jesu ustavne republike i parlamentarne monarhije. Tradicionalna se vlast pak temelji na svetosti tradicije i legitimnosti onih koji vrše vlast u ime tradicije. Primeri su gerontokracija, patrijarhalizam i patrimonijalizam. Poslednja, harizmatska vlast temelji se na odanosti sledbenika posebnom karakteru, junaštvu ili posebnim moćima te normativnom poretku onih koji poseduju te karakteristike. Birokratija[uredi] Iako su birokratije postojale kroz istoriju, Veber je primarno zainteresiran za birokratije u modernim zapadnim društvima. Birokratije se mogu pronaći u različitim društvenim institucijama koje čine moderna društva, poput vlada u nacionalnim državama ili firmi koje čine temelj kapitalizma. Birokratije karakterišu brojni činioci: 1) organizacija službenih funkcija (ureda) na temelju određenih pravila; 2) svaki ured ima specifičnu sferu uticaja, skup obaveza za obavljanje određenih funkcija, autoritet za provođenje tih funkcija i sredstva prisile za obavljanje određenog zadatka; 3) uredi su organizovani u hijerarhijski sistem; 4) službenici se odabiraju na temelju tehničkih kvalifikacija i prikladnog treninga; 5) službenici ne poseduju sredstva proizvodnje; 6) službenici nisu vlasnici svog položaja jer je položaj deo organizacije; 7) administrativni akti, odluke i pravila se pismeno formulišu i čuvaju.[9] Svrha je birokratije delotvorno obavljanje određenih organizacijskih zadataka, što se postiže racionalnim organizovanjem društvenih položaja i uloga. Međutim, birokratije takođe mogu biti iracionalne i nedelotvorne, jer su službenici ograničeni apstraktnim pravilima i emocionalno indiferentnim uzorcima ponašanja. Racionalizacija i „gvozdeni kavez“[uredi] Birokratizacija je za za Vebera deo šireg društvenog procesa racionalizacije, koji zahvata sva područja modernih društava. Veber nikada nije izneo jedinstvenu i nedvosmislenu definiciju racionalizacije, ali se u njegovim delima može primetiti određena bojazan prema hegemoniji racionalno-legalne vlasti i instrumentalno-racionalnog delovanja. Tu je bojazan opisao u konceptu „gvozdenog kaveza“, odnosno potpuno racionalizovanog društva u kojem pojedinci ne mogu izbeći snažnim birokratskim organizacijama. Protestantska etika i duh kapitalizma[uredi] Jedna od najuticajnijih Veberovih knjiga je Protestantska etika i duh kapitalizma iz 1905. godine. Ona je deo šireg Veberovog interesa za svetske religije i posebno sociologiju religije. Veber je bio zainteresovan za otkrivanje korena kapitalističkog sistema. U tom je sistemu želja za ostvarivanjem profita i sticanjem bogatstva temeljni pokretač. Veber je korene takvog vrednosnog određenja pronašao u protestantskim crkvama, prvenstveno kalvinizmu. Protestantska je etika za razliku od na primer katoličke, koja naglašava onosvetska bogatstva, naglašavala ovosvetovne vrednosti poput rada, odricanja, ali i sticanja bogatstva radom i odricanjem od luksuza. Veber smatra da se takav etički svetonazor pojavio u Americi i Europi tokom 18. veka. Za razliku od ostalih društava u kojima se na sticanje bogatstva gledalo s moralnom osudom, protestantizam je sticanje profita pretvorio u etičku vrednosti samu po sebi. To je odigiralo ključnu ulogu u razvoju kapitalizma na Zapadu. Veberovo shvatanje klasa[uredi] Veber je smatrao da Marksovo pogrešno predviđanje pokazuje slabost njegove klasne teorije i da se suviše udsredsredio na vlasništvo.S tako pojednostavljenim merilom `vlasnik-nevlasnik` teško se može razumeti savremeno društvo.Klase ne zavise samo od prozvodnog vlasništva, već od položaja na tržištu.Spajajući oba merila - vlasništvo i stručnost - došao je do originalnog modela četvoroklasnog modela društvene strukture: gornju klasu, novu srednju klasu, staru srednju klasu i donju klasu. Veber bio svedok da će glavna klasa u budućnosti biti nova srednja klasa i mislio je da će administracija (birokratija) biti glavna poluga nastajućeg društvenog sistema.Veber nije verovao da se klase nalaze u talnom sukobu, kao što je Marks mislio. Ako nema klasne svesti, ako nema svesti o zajedničkom klasnom interesu, onda nema ni klasnog delovanja. Kritika[uredi] Ritcer iznosi četiri glavne kritike Veberova rada.[10] Prvo, Veberova metoda razumevajuće sociologije teško je sprovodljiva. Usprkos tome što se Veber zalaže za rigoroznu interpretativnu sociologiju, povezanost između te metode i njegovih širokih uvida teško je ponovljiva. Drugo, Veberu nedostaje jasno teoretizovana makrosociologija. Naime, njegova sociologija kreće od društvenog delovanja, a najvećim se delom bavi širokim društvenim procesima i pojavama poput birokratizacije, racionalizacije i kapitalizma. Treće, nedostaje mu kritička teorija, jer Veber ne ostavlja prostor za konstruktivnu promenu. To je vidljivo u konceptu gvozdenog kaveza prema kojemu su pojedinci zarobljeni u sve racionalizovanijem svetu. I konačno, što takođe proizlazi iz prethodnoga, njegova je teorija pesimistička, jer usprkos naglašavanja individualnog značenja, Veber smatra da smo zarobljeni u svetu koji sve manje ima smisla. Uticaj na sociologiju[uredi] Veber je značajno uticao na pravo, proučavanje religije i ekonomiju. Međutim, njegov je uticaj na sociologiju dalekosežan, posebno u proučavanju društvene stratifikacije, političke, urbane i ruralne sociologije te sociologije kulture. Veber se takođe smatra osnivačem strukturalne sociologije, zbog interesa za stratifikaciju i institucije te sociologije delovanja. Međunarodna je sociološka asocijacija za 14. svetski sociološki kongres u Montrealu 1998. godine sprovela anketu među svojim članovima kako bi utvrdila najuticajnije sociološke knjige 20. veka. Veberova postumno objavljena knjiga „Privreda i društvo“ (1922) bila je na prvome mestu, a „Protestantska etika i duh kapitalizma“ (1905) na četvrtom mestu. U anketi je sudelovalo 455 ispitanika, a prema rezultatima Veber je osvojio prvo mesto, odnosno izabran je za najuticajnijeg autora 20. veka....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dr. Milan Kašanin (Pelmonoštor, Austro-Ugarska, danas Beli Manastir, Hrvatska, 21. II. 1895. po starom kalendaru - Beograd, 21. XI. 1981), pripovjedač, romansijer, esejist, književni kritičar, historičar književnosti, likovni kritičar, historičar likovnih umjetnosti, kustos i direktor galerija i muzeja u Beogradu. Njegovi preci s prezimenom Popović prešli su u 18. st. iz Hercegovine u Baranju. Potiče iz siromašne seljačke porodice. Rođen je u ubogoj kući u današnjoj Ulici Vladana Desnice (ranije Vuka Stefanovića Karadžića), Belomanastircima poznatoj kao Srpska ulica. Njegov otac Nikola Popović i majka Anka Kašanin nisu bili vjenčani pa su on i stariji brat Radivoj Kašanin bili uvedeni u matične knjige rođenih pod majčinim prezimenom Kašanin. Školske godine 1901/1902. upisao se u prvi razred Srpske narodne osnovne škole. U prvom, drugom i trećem razredu učiteljica mu je bila Katica Maširević iz Sombora. U četvrtom razredu došao je novi učitelj Jovan Slavković, također iz Sombora. On ga je vodio i kroz peti razred jer je 1905. godine izašao zakon da se četverogodišnje osnovne škole produžavaju na još dvije godine i time postaju šestogodišnje. Peti razred je završio 1906. godine, a od tada pa do 1914. pohađao je Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju u Novom Sadu, koju je već pohađao i njegov brat Radivoj. Kao i bratu, pri upisu u gimnaziju pomogao mu je učitelj Slavković, dok ga je direktor gimnazije Vasa Pušibrk, opet kao i brata, kao odličnog učenika prihvatio kao svoje dijete i izradio mu stipendiju. Kad je imao 5 godina, a njegov brat Radivoj bio na kraju drugog razreda gimnazije u Osijeku, razboljela mu se majka od upale pluća, koja je prešla u tuberkulozu. Umrla je kad je Radivoj pošao u treći razred. Otad se o njima brinula starija majčina sestra Latinka, koja se nije udavala. Prvi svjetski rat Zbog učešća u demonstracijama u Kosovskoj Mitrovici povodom umorstva Franje Ferdinanda bio je na vojnom sudu u Segedinu, ali nije osuđen. Namjeravao je da sa svojim prijateljem Svetislavom Marićem studira filozofiju u Zagrebu, ali se nije mogao upisati zbog `nepodobnosti` (bio je pod policijskom istragom), pa je 1915. godine u Budimpešti počeo studirati romansku i slavensku filologiju. Poslije prvog semestra mobiliziran je u 28. osječku domobransku regimentu, da bi se poslije suđenja vratio u vojarnu, u Pričuvnoj časničkoj školi u Zagrebu kao kadet-aspirant. Kako bi izbjegao odlazak na front, pribavio je izmišljene liječničke dijagnoze te se tri godine povlačio po bolnicama Novog Sada, Slavonske Požege, Sarajeva i Zagreba. U Zagrebu je našao utočište u Bolnici milosrdnih sestara zajedno s drugim intelektualcima (Ivo Andrić, Ivo Vojnović, Vladimir Ćorović, Niko Bartulović). Studij U Zagrebu je nastavio studij. Upisao je filozofiju kod prof. Alberta Bazale (1877-1947), koji ga je htio uzeti za svog asistenta, ali je tada propala Austro-Ugarska pa se vratio u Novi Sad. Tu je postavljen za pomoćnika šefa Presbiroa Narodne uprave za Banat, Bačku i Baranju, a s Jankom Perićem radio je u redakciji `Srpskog lista`, glasila SNO (Srpskog narodnog odbora). Kad je kompozitor i političar Petar Konjović (1883-1970) pokrenuo u Novom Sadu 20. IV. 1919. novi dnevni list `Jedinstvo` kao organ Demokratske stranke, Kašanin mu se našao pri ruci, ali je ubrzo, još istog mjeseca, otišao u Pariz da na Sorboni studira historiju umjetnosti, uporednu historiju književnosti i ruski jezik s književnošću. Kao dopisnik `Jedinstva` iz Pariza više je naginjao dopisima književne i umjetničke sadržine. I pored mnogih obećanja, dugo nije dobijao stipendiju za studij u Parizu, ni honorare za dopise objavljene u `Jedinstvu`. Stipendiju je dobio tek krajem 1920, kad se i oženio studentkinjom Katarinom Martinović Ljaljom, kćerkom ruskom emigranta crnogorskog porijekla. Sljedeće jeseni rodio mu se sin Mirko. Tada se podvrgao akademskoj disciplini, odložio pisanje i, sistematski učeći i polažući ispite, u proljeće 1923. godine diplomirao estetiku i historiju umjetnosti i vratio se u Beograd. Historija umjetnosti Godine 1924. zaposlio se kao pisar u Umetničkom odeljenju Ministarstva prosvete. Dvije godine kasnije, 1926. doktorirao je s tezom Bela crkva Karanska. Njena istorija, arhitektura i živopis. U vrijeme priprema za 100-godišnjicu Matice srpske, primio se obaveze da - skupa s Veljkom Petrovićem (1888-1967) - proputuje Vojvodinu i istraži njenu staru umjetnost. Tada je napisao prvi dio Matičine knjige `Srpska umetnost u Vojvodini`, objavljene 1927, u kojoj je obradio arhitekturu, slikarstvo do prve polovine XVIII. vijeka, minijature, graverske radove i primijenjenu umjetnost. Za tu monografiju dobio je nagradu Matice srpske (1928). Tek 1927. godine dobio je pravo radno mjesto. Postao je kustos, a sljedeće godine i upravnik beogradskog Muzeja savremene umetnosti (1928-1936). Kraljevski namjesnik knez Pavle povjerio mu je 1936. godine direktorsko mjesto u muzeju koji je nosio njegovo ime (Muzej kneza Pavla, danas Narodni muzej u Beogradu). Na toj dužnosti organizirao je prve velike evropske izložbe u Beogradu: Italijanski portret kroz vekove (1938) i Francusko slikarstvo XIX veka (1939). Pokrenuo je i uređivao časopis `Umetnički pregled` (1937-1941). Objavljivao je likovne kritike u Politici`, `Vremenu`, časopisu `Reč i slika` i dr. Predavao je historiju umjetnosti u Umetničkoj školi u Beogradu. Penzioniran je 1945, a reaktiviran 1953. kad je postavljen za direktora Galerije fresaka, gdje je i poslije isteka mandata 1961. ostao do 1963. kao savjetnik. Organizirao je izložbe srpskih fresaka u Londonu, Edinburghu, Amsterdamu, Bruxellesu, Stockholmu, Helsinkiju, Münchenu i u Južnoj Americi. Pozivan je da drži predavanja o umjetnosti na Sorboni u Parizu, na Sveučilištu u Nancyju, u Institutu za historiju umjetnosti u Beču, na sveučilištima u Montrealu, Quebecu i Otavi. Objavljivao je eseje iz historije umjetnosti, u kojima je naročito izražena estetska analiza. Bavio se uglavnom srednjim vijekom i srpskim slikarstvom u Vojvodini. Književnost Pisanjem se počeo baviti još kao učenik gimnazije. Na konkursu somborskog lista `Sloga` dobio je nagradu za rad o Zmajevom nacionalizmu. U Zagrebu je surađivao u dnevnom listu `Obzor`, u `Književnom jugu` i u tada najuglednijem književnom časopisu `Savremenik`. Surađivao je u mnogim časopisima i listovima. Vremenom je stvorio takvu književnu kritiku koja je `analitičko-naučna i umetnička u isti mah`. Pisao je pripovijetke o Vojvođanima i romane iz beogradskog života, unoseći u svoju realističku prozu izvjesne stilske i ritmičke obrte. Njegove prve pripovijetke, koje mu je 1921. godine objavio `Srpski književni glasnik`, otkrivale su pisca koji je ovladao zanatom i uspijevao upečatljivo kroz svoje likove oslikati i njihova unutrašnja preživljavanja, a i vanjsko okruženje tipične prečanske sredine. U dvotomnom romanu `Pijana zemlja`, za koji je dobio nagradu Cvijeta Zuzorić (1932), nastojao je `da iz sfere svakodnevnog života dopre do duhovnog horizonta vremena` i kritički progovori o temama koje su zaokupljale njegovu generaciju. Veliki doprinos dao je osvjetljavanju srpske književnosti u srednjem vijeku. Srpska akademija nauka nagradila ga je za zbirke pripovijedaka `Jutrenja i bdenja` (1926) i `Zaljubljenici` (1929), a Kolarčeva zadužbina za prvi roman `Trokošuljnik` (1930). Nosilac je Oktobarske nagrade za književnost. Značajan je njegov rad iz domena književno-historijske esejistike nastao nakon II. svjetskog rata. U briljantnoj zbirci eseja `Sudbine i ljudi` (1968) o nekim najznačajnijim srpskim pjesnicima, pripovjedačima i kritičarima 19. i 20. vijeka (Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Stevan Sremac, Simo Matavulj, Jovan Skerlić, Jovan Dučić i dr.), oštrinom zapažanja, upečatljivim ličnim izrazom, polemičkim tonom, novim idejama i nekonvencionalnim shvatanjima, prožetim donekle i konzervativnom tendencioznošću, dao je jedno od najznačajnijih esejističkih djela svoga vremena. Privatni život Sa suprugom Katarinom (1898-1985) imao je četvero djece: Mirko, arhitekt (1921-1993), dr Ratomir Ratko, pravnik (1923), Pavle, pravnik (1935) i Marina, udata Bojić, koja je završila književnost (1937). U Beogradu je stanovao u Hilandarskoj ulici broj 30. Imao je sedmero unučadi. Unuka Zoja Bojić također je historičar umjetnosti. Bibliografija Knjige `Jutrenja i bdenja`, pripovijetke, Beograd, 1925, 1926. (s Veljkom Petrovićem) `Srpska umetnost u Vojvodini`, Novi Sad, 1927. `Zaljubljenici`, pripovijetke, Beograd, 1928. `Bela crkva Karanska. Njena istorija, arhitektura i životopis`, Beograd, 1928. `Sabrana dela I-II`, Beograd, 1929-1932. `Trokošuljnik`, roman, Beograd, 1930. `Pijana zemlja I, II`, roman, Beograd, 1932. `Jugoslavische hedengasche beldenge kunst`, Amsterdam, 1935. `Srpska umetnost u Vojvodini do velike seobe`, Novi Sad, 1939. `L` art yougoslave des nos origines a nos jours`, Beograd, 1939. `Dva veka srpskog slikarstva`, Beograd, 1942. `Umetnost i umetnici`, Beograd, 1943. `Savremeni beogradski umetnici. Reprodukcije`, Beograd, 1953. `U senci slave`, Novi Sad, 1961. `Pronađene stvari`, eseji, Beograd, 1961. `Umetničke kritike`, Beograd, 1968. `Sudbine i ljudi`, ogledi, Beograd, 1968. `Susreti i pisma`, eseji, Novi Sad, 1974. (Anica Savić Rebac, Isidora Sekulić, Mileta Jakšić, Jovan Dučić, Pero Slijepčević, Ivan Meštrović, Toma Rosandić, Petar Konjović, Milan Milovanović, Sava Šumanović) `Srpska književnost u srednjem veku`, Beograd, 1975. `Slučajna otkrića`, eseji, Novi Sad, 1977. `Izabrani eseji`, Beograd, 1977. (Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Bogdan Popović, Jovan Dučić) `Pogledi i misli`, eseji, Novi Sad, 1978. `Kamena otkrića`, studije o umetnosti, Beograd, 1978. `Priviđenja` I, Novi Sad, 1981. Milan Kašanin, Svetislav Marić: `Prepiska dvojice mladića`, Novi Sad, 1991. `Sudbine i ljudi : ogledi o srpskim piscima`, Zagreb, 2001. (Branko Radičević, Đura Jakšić, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Laza Lazarević, Simo Matavulj, Stevan Sremac, Ljubomir Nedić, Bogdan Popović, Jovan Skerlić, Jovan Dučić) `Izabrana dela Milana Kašanina` * 1. `Srpska književnost u srednjem veku`, Beograd, 2002. * 2. `Zaljubljenici ; U senci slave : pripovetke`, Beograd, 2003. * `Zaljubljenici`: `Porušeni dom`, `Preobraženje`, `Ženih`, `Grešnici` * `U senci slave`: `Mrav`, `Udovica`, `Uoči praznika`, `Zaljubljenik`, `Parbenik božji`, `Vestalka`, `Na mesečini`, `Braća pravoslavna`, `Na pijaci`, `Viđenje`, `Seljaci`, `Usamljenik`, `Nemoć`, `U senci slave` * 3. `Pijana zemlja ; Trokošuljnik`, Beograd, 2003. * 4. `Priviđenja`, Beograd, 2003. * 5. `Sudbine i ljudi`, Beograd, 2004. * 6. `Susreti i pisma ; Pronađene stvari ; Misli`, Beograd, 2004. * 7. `Umetnost i umetnici`, Beograd, 2004. * 8. `Kamena otkrića ; Slučajna otkrića ; Sa Milanom Kašaninom ; O Milanu Kašaninu`, Beograd, 2004.

Autor - osoba Popović, Radovan, 1938- = Popović, Radovan, 1938- Naslov Aristokrat duha : životopis Milana Kašanina / Radovan Popović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2016 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 2016 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 224 str. : ilustr. ; 20 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂDokument (broš.) Napomene Slike M. Kašanina Tiraž 500 Beleška o autoru: str. 221. Posveta: Dragom Miši, sa vazdašnjim prijateljstvom - Radovan: NBS: MJ II 2900 Predmetne odrednice Kašanin, Milan, 1895-1981 Nova, nekorišćena 2016; Broširani povez; ćirilica; 20 cm; 224 str.; 978-86-7946-175-9; Aristokrat duha - životopis Milana Kašanina Radovan Popović Izdavač: Matica srpska Knjige o jednom od najvećih srpskih intelektualaca 20. veka Milanu Kašaninu, književniku i istoričaru umetnosti. Radovan Popović jedan je od najplodotvornijih srpskih publicista. Tokom svog višedecenijskog rada napisao je nenadmašne biografske knjige, između ostalih o Isidori Sekulić, Jovanu Dučiću, Ivu Andriću, Milošu Crnjanskom, Desanki Maksimović, Meši Selimoviću, Rastku Petroviću, Branku Ćopiću, Borislavu Mihailoviću Mihizu. Knjigom o Milanu Kašaninu, Popović je ostavio trajan beleg o ličnosti koja je po mnogo čemu zadužila svoj narod. ključne reči: Srpska književnost Memoari, biografije, dnevnici, pisma milan kašanin Dr. Milan Kašanin (Pelmonoštor, Austro-Ugarska, danas Beli Manastir, Hrvatska, 21. II. 1895. po starom kalendaru - Beograd, 21. XI. 1981), pripovjedač, romansijer, esejist, književni kritičar, historičar književnosti, likovni kritičar, historičar likovnih umjetnosti, kustos i direktor galerija i muzeja u Beogradu. Njegovi preci s prezimenom Popović prešli su u 18. st. iz Hercegovine u Baranju. Potiče iz siromašne seljačke porodice. Rođen je u ubogoj kući u današnjoj Ulici Vladana Desnice (ranije Vuka Stefanovića Karadžića), Belomanastircima poznatoj kao Srpska ulica. Njegov otac Nikola Popović i majka Anka Kašanin nisu bili vjenčani pa su on i stariji brat Radivoj Kašanin bili uvedeni u matične knjige rođenih pod majčinim prezimenom Kašanin. Školske godine 1901/1902. upisao se u prvi razred Srpske narodne osnovne škole. U prvom, drugom i trećem razredu učiteljica mu je bila Katica Maširević iz Sombora. U četvrtom razredu došao je novi učitelj Jovan Slavković, također iz Sombora. On ga je vodio i kroz peti razred jer je 1905. godine izašao zakon da se četverogodišnje osnovne škole produžavaju na još dvije godine i time postaju šestogodišnje. Peti razred je završio 1906. godine, a od tada pa do 1914. pohađao je Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju u Novom Sadu, koju je već pohađao i njegov brat Radivoj. Kao i bratu, pri upisu u gimnaziju pomogao mu je učitelj Slavković, dok ga je direktor gimnazije Vasa Pušibrk, opet kao i brata, kao odličnog učenika prihvatio kao svoje dijete i izradio mu stipendiju. Kad je imao 5 godina, a njegov brat Radivoj bio na kraju drugog razreda gimnazije u Osijeku, razboljela mu se majka od upale pluća, koja je prešla u tuberkulozu. Umrla je kad je Radivoj pošao u treći razred. Otad se o njima brinula starija majčina sestra Latinka, koja se nije udavala. Prvi svjetski rat Zbog učešća u demonstracijama u Kosovskoj Mitrovici povodom umorstva Franje Ferdinanda bio je na vojnom sudu u Segedinu, ali nije osuđen. Namjeravao je da sa svojim prijateljem Svetislavom Marićem studira filozofiju u Zagrebu, ali se nije mogao upisati zbog „nepodobnosti“ (bio je pod policijskom istragom), pa je 1915. godine u Budimpešti počeo studirati romansku i slavensku filologiju. Poslije prvog semestra mobiliziran je u 28. osječku domobransku regimentu, da bi se poslije suđenja vratio u vojarnu, u Pričuvnoj časničkoj školi u Zagrebu kao kadet-aspirant. Kako bi izbjegao odlazak na front, pribavio je izmišljene liječničke dijagnoze te se tri godine povlačio po bolnicama Novog Sada, Slavonske Požege, Sarajeva i Zagreba. U Zagrebu je našao utočište u Bolnici milosrdnih sestara zajedno s drugim intelektualcima (Ivo Andrić, Ivo Vojnović, Vladimir Ćorović, Niko Bartulović). Studij U Zagrebu je nastavio studij. Upisao je filozofiju kod prof. Alberta Bazale (1877-1947), koji ga je htio uzeti za svog asistenta, ali je tada propala Austro-Ugarska pa se vratio u Novi Sad. Tu je postavljen za pomoćnika šefa Presbiroa Narodne uprave za Banat, Bačku i Baranju, a s Jankom Perićem radio je u redakciji „Srpskog lista“, glasila SNO (Srpskog narodnog odbora). Kad je kompozitor i političar Petar Konjović (1883–1970) pokrenuo u Novom Sadu 20. IV 1919. novi dnevni list „Jedinstvo“ kao organ Demokratske stranke, Kašanin mu se našao pri ruci, ali je ubrzo, još istog mjeseca, otišao u Pariz da na Sorboni studira historiju umjetnosti, uporednu historiju književnosti i ruski jezik s književnošću. Kao dopisnik „Jedinstva“ iz Pariza više je naginjao dopisima književne i umjetničke sadržine. I pored mnogih obećanja, dugo nije dobijao stipendiju za studij u Parizu, ni honorare za dopise objavljene u „Jedinstvu“. Stipendiju je dobio tek krajem 1920, kad se i oženio studentkinjom Katarinom Martinović Ljaljom, kćerkom ruskom emigranta crnogorskog porijekla. Sljedeće jeseni rodio mu se sin Mirko. Tada se podvrgao akademskoj disciplini, odložio pisanje i, sistematski učeći i polažući ispite, u proljeće 1923. godine diplomirao estetiku i historiju umjetnosti i vratio se u Beograd. Historija umjetnosti Godine 1924. zaposlio se kao pisar u Umetničkom odeljenju Ministarstva prosvete. Dvije godine kasnije, 1926. doktorirao je s tezom Bela crkva Karanska. Njena istorija, arhitektura i živopis. U vrijeme priprema za 100-godišnjicu Matice srpske, primio se obaveze da - skupa s Veljkom Petrovićem (1888–1967) – proputuje Vojvodinu i istraži njenu staru umjetnost. Tada je napisao prvi dio Matičine knjige „Srpska umetnost u Vojvodini“, objavljene 1927, u kojoj je obradio arhitekturu, slikarstvo do prve polovine XVIII. vijeka, minijature, graverske radove i primijenjenu umjetnost. Za tu monografiju dobio je nagradu Matice srpske (1928). Tek 1927. godine dobio je pravo radno mjesto. Postao je kustos, a sljedeće godine i upravnik beogradskog Muzeja savremene umetnosti (1928-1936). Kraljevski namjesnik knez Pavle povjerio mu je 1936. godine direktorsko mjesto u muzeju koji je nosio njegovo ime (Muzej kneza Pavla, danas Narodni muzej u Beogradu). Na toj dužnosti organizirao je prve velike evropske izložbe u Beogradu: Italijanski portret kroz vekove (1938) i Francusko slikarstvo XIX veka (1939). Pokrenuo je i uređivao časopis „Umetnički pregled“ (1937–1941). Objavljivao je likovne kritike u Politici“, „Vremenu“, časopisu „Reč i slika“ i dr. Predavao je historiju umjetnosti u Umetničkoj školi u Beogradu. Penzioniran je 1945, a reaktiviran 1953. kad je postavljen za direktora Galerije fresaka, gdje je i poslije isteka mandata 1961. ostao do 1963. kao savjetnik. Organizirao je izložbe srpskih fresaka u Londonu, Edinburghu, Amsterdamu, Bruxellesu, Stockholmu, Helsinkiju, Münchenu i u Južnoj Americi. Pozivan je da drži predavanja o umjetnosti na Sorboni u Parizu, na Sveučilištu u Nancyju, u Institutu za historiju umjetnosti u Beču, na sveučilištima u Montrealu, Quebecu i Otavi. Objavljivao je eseje iz historije umjetnosti, u kojima je naročito izražena estetska analiza. Bavio se uglavnom srednjim vijekom i srpskim slikarstvom u Vojvodini. Književnost Pisanjem se počeo baviti još kao učenik gimnazije. Na konkursu somborskog lista „Sloga“ dobio je nagradu za rad o Zmajevom nacionalizmu. U Zagrebu je surađivao u dnevnom listu „Obzor“, u „Književnom jugu“ i u tada najuglednijem književnom časopisu „Savremenik“. Surađivao je u mnogim časopisima i listovima. Vremenom je stvorio takvu književnu kritiku koja je „analitičko-naučna i umetnička u isti mah“. Pisao je pripovijetke o Vojvođanima i romane iz beogradskog života, unoseći u svoju realističku prozu izvjesne stilske i ritmičke obrte. Njegove prve pripovijetke, koje mu je 1921. godine objavio „Srpski književni glasnik“, otkrivale su pisca koji je ovladao zanatom i uspijevao upečatljivo kroz svoje likove oslikati i njihova unutrašnja preživljavanja, a i vanjsko okruženje tipične prečanske sredine. U dvotomnom romanu „Pijana zemlja“, za koji je dobio nagradu Cvijeta Zuzorić (1932), nastojao je „da iz sfere svakodnevnog života dopre do duhovnog horizonta vremena“ i kritički progovori o temama koje su zaokupljale njegovu generaciju. Veliki doprinos dao je osvjetljavanju srpske književnosti u srednjem vijeku. Srpska akademija nauka nagradila ga je za zbirke pripovijedaka „Jutrenja i bdenja“ (1926) i „Zaljubljenici“ (1929), a Kolarčeva zadužbina za prvi roman „Trokošuljnik“ (1930). Nosilac je Oktobarske nagrade za književnost. Značajan je njegov rad iz domena književno-historijske esejistike nastao nakon II. svjetskog rata. U briljantnoj zbirci eseja „Sudbine i ljudi“ (1968) o nekim najznačajnijim srpskim pjesnicima, pripovjedačima i kritičarima 19. i 20. vijeka (Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Stevan Sremac, Simo Matavulj, Jovan Skerlić, Jovan Dučić i dr.), oštrinom zapažanja, upečatljivim ličnim izrazom, polemičkim tonom, novim idejama i nekonvencionalnim shvatanjima, prožetim donekle i konzervativnom tendencioznošću, dao je jedno od najznačajnijih esejističkih djela svoga vremena. Privatni život Sa suprugom Katarinom (1898–1985) imao je četvoro djece: Mirko, arhitekt (1921–1993), dr Ratomir Ratko, pravnik (1923), Pavle, pravnik (1935) i Marina, udata Bojić, koja je završila književnost (1937). U Beogradu je stanovao u Hilandarskoj ulici broj 30. Imao je sedmero unučadi. Unuka Zoja Bojić također je historičar umjetnosti. Bibliografija Knjige „Jutrenja i bdenja“, pripovijetke, Beograd, 1925, 1926. (s Veljkom Petrovićem) „Srpska umetnost u Vojvodini“, Novi Sad, 1927. „Zaljubljenici“, pripovijetke, Beograd, 1928. „Bela crkva Karanska. Njena istorija, arhitektura i životopis“, Beograd, 1928. „Sabrana dela I-II“, Beograd, 1929-1932. „Trokošuljnik“, roman, Beograd, 1930. „Pijana zemlja I, II“, roman, Beograd, 1932. „Jugoslavische hedengasche beldenge kunst“, Amsterdam, 1935. „Srpska umetnost u Vojvodini do velike seobe“, Novi Sad, 1939. „L“ art yougoslave des nos origines a nos jours“, Beograd, 1939. „Dva veka srpskog slikarstva“, Beograd, 1942. „Umetnost i umetnici“, Beograd, 1943. „Savremeni beogradski umetnici. Reprodukcije“, Beograd, 1953. „U senci slave“, Novi Sad, 1961. „Pronađene stvari“, eseji, Beograd, 1961. „Umetničke kritike“, Beograd, 1968. „Sudbine i ljudi“, ogledi, Beograd, 1968. „Susreti i pisma“, eseji, Novi Sad, 1974. (Anica Savić Rebac, Isidora Sekulić, Mileta Jakšić, Jovan Dučić, Pero Slijepčević, Ivan Meštrović, Toma Rosandić, Petar Konjović, Milan Milovanović, Sava Šumanović) „Srpska književnost u srednjem veku“, Beograd, 1975. „Slučajna otkrića“, eseji, Novi Sad, 1977. „Izabrani eseji“, Beograd, 1977. (Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Bogdan Popović, Jovan Dučić) „Pogledi i misli“, eseji, Novi Sad, 1978. „Kamena otkrića“, studije o umetnosti, Beograd, 1978. „Priviđenja“ I, Novi Sad, 1981. Milan Kašanin, Svetislav Marić: „Prepiska dvojice mladića“, Novi Sad, 1991. „Sudbine i ljudi : ogledi o srpskim piscima“, Zagreb, 2001. (Branko Radičević, Đura Jakšić, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Laza Lazarević, Simo Matavulj, Stevan Sremac, Ljubomir Nedić, Bogdan Popović, Jovan Skerlić, Jovan Dučić) „Izabrana dela Milana Kašanina“ * 1. „Srpska književnost u srednjem veku“, Beograd, 2002. * 2. „Zaljubljenici ; U senci slave : pripovetke“, Beograd, 2003. * „Zaljubljenici“: „Porušeni dom“, „Preobraženje“, „Ženih“, „Grešnici“ * „U senci slave“: „Mrav“, „Udovica“, „Uoči praznika“, „Zaljubljenik“, „Parbenik božji“, „Vestalka“, „Na mesečini“, „Braća pravoslavna“, „Na pijaci“, „Viđenje“, „Seljaci“, „Usamljenik“, „Nemoć“, „U senci slave“ * 3. „Pijana zemlja ; Trokošuljnik“, Beograd, 2003. * 4. „Priviđenja“, Beograd, 2003. * 5. „Sudbine i ljudi“, Beograd, 2004. * 6. „Susreti i pisma ; Pronađene stvari ; Misli“, Beograd, 2004. * 7. „Umetnost i umetnici“, Beograd, 2004. * 8. „Kamena otkrića ; Slučajna otkrića ; Sa Milanom Kašaninom ; O Milanu Kašaninu“, Beograd, 2004. MG84

FILOZOFIJA U BUDOARU - Markiz De Sad (Novo!) Naslov originala: La philosophie dans le boudoir Pravo ime autora: Donatien Alphonse Francois De Sade Izdavač: Rad, Beograd Godina izdanja: 2004 Format: 20,5 X 12,5 cm. Povez: Tvrdi Pismo: Latinica Broj strana: 204 Remek-delo čuvenog markiza, najambiciozniji manifest slobodoumlja svih vremena. Gospodin Dolmanse, neverovatno potkovan svim veštinama libertenstva, obučava mlađanu devicu Eženi neobuzdanim telesnim akrobacijama, ali i duhovnoj gimnastici. Prepuštena madam De Sent Anž i Dolmanseu, Eženi je izuzetno talentovana učenica i veoma brzo napreduje na polju zadovoljstava. „Usadićemo u tu lepu glavicu sva načela najrazuzdanijeg bluda, razbuktaćemo u njoj sve naše ognjeve, ulićemo joj svu našu filozofiju, probudićemo u njoj sve naše želje“, predlaže madam De Sent Anž. Nakon ovih stranica koje obiluju pohotnim scenama i besramnim orgijama, ljupka naivna devojka postaje vrhunski poznavalac filozofije zadovoljstva u kojoj nema tajni. I dva veka nakon smrti, De Sadova revolucionarna strast ne prestaje da šokira i intrigira čitaoce širom sveta: negirajući religiju, moral, integritet, ljubav, odanost i druge tradicionalne vrednosti, on daje viziju novog sveta neograničene seksualne slobode. Markiz de Sad: Psihopata, zlocinac, pornograf U Parizu 1740. godine, roden je francuski pisac Donasjen Alfons Fransoa de Sad, poznat kao Markiz de Sad. Njegovi romani smatraju se patološkom pornografijom, ali i delima koja ruše ustaljene društvene norme. Od njegovog prezimena potice izraz sadizam. Medutim, on nije bio iver koji je nekim cudom završio daleko od klade. Njegova porodica bila je sklona slobodnom seksu, biseksualizmu, orgijama i pornografiji. U pokušaju da oporavi klimavi porodicni ugled i bogatstvo, stari grof de Sad pokušao je da sacuva sina i od sopstvenih hobija, ali se pokazalo da je to težak zadatak: svi rodaci koji su se starali o njemu u detinjstvu bili su prekomerno slobodarskog duha, a cak i u prestižnoj jezuitskoj školi koju je Donasje pohadao od desete godine, sodomija i javna bicevanja bili su deo svakodnevice. Sa petnaest godina, mladi Sad je prebacen u vojnu akademiju, nakon koje hrabro i uspešno ratuje u Sedmogodišnjem ratu, sticuci tako divljenje i poštovanje okoline. Naocit i šarmantan markiz imao je jak uticaj na ljude oko sebe – mnogi su ga smatrali dopadljivim i prijatnim mladicem. Medutim, zajedno sa društvenim talentima, upravo tada pocinju da se ispoljavaju i njegove neobicne i prenaglašene seksualne sklonosti. Pariske prostitutke žale se policiji na loše ophodenje gospodina markiza i Sad u nekoliko kratkih navrata biva zatvaran. Ne bi li ga se ratosiljao, a ujedno i uvecao sve manje porodicno bogatstvo, otac ga ženi buržoaskom miraždžikom, Rene Pelaži de Montrej. Mio i šarmantan Sad veoma brzo osvaja simpatije svoje supruge i uticajne tašte. Brak, medutim, ne dovodi do smirenja njegovih strasti, i on se ponovo upušta u orgije sa glumicama i prostitutkama. Uprkos tome, njegova tašta, poznata po simpaticnom nadimku “Predsednica”, slepo veruje u njegovu iskrenu želju da se preobrati. Oprašta mu sve ispade i prevare, krijuci ih od svoje kceri, i u nekoliko navrata ga cak izvlaci iz zatvora u kome je bio cest gost zbog maltertiranja prostitutki. To blaženo stanje stvari, naravno, ne traje dugo – nakon par godina lagodnog života Sad izaziva svoj prvi javni skandal. Godine 1768. ni manje ni više nego na Uskrs, ljubazni markiz nudi novac i hranu prosjakinji pred crkvom. Isprva oduševljena gospodinovom milošcu, žena pristaje da pode u njegov zamak, gde je ceka neprijatno iznenadenje. Markiz de Sad je primorava da se skine, golu je bicuje bicem sa devet repova, i ova zabava ga dovodi do orgazma. Nakon toga, on veoma mirno nudi užasnutoj ženi hranu i novac. Ona odbija, biva zakljucana u sobu, ali uspeva da pobegne kroz prozor i prijavljuje markiza policiji. Tašta-Predsednica napokon gubi strpljenje i odbija svaku dalju podršku, ujedno obelodanjujuci zetovljeve ispade ostatku porodice ukljucujuci i svoju kci. Medutim, na veliko iznenadenje svoje majke, koja ju je smatrala slabašnom i osetljivom dušicom, u muževljevu odbranu staje markiza de Sad. Uspeva da ga oslobodi nakon samo cetiri meseca u zatvoru, i postaje saucesnica u zlocinima koji ce uslediti, mada za to nikada nije bila osudivana. Iz zatvorskih dana markiza de Sada sacuvana je obimna prepiska koja svedoci o nežnoj ljubavi i velikoj privrženosti ovog bizarnog para. No, ipak, u naredni javni skandal markiz se upleo bez pomoci supruge. Godine 1772. u Marseju organizovao je orgiju u kojoj su, osim samog Sada, ucestvovale cetiri prostitutke i sluga po imenu Letur. Rekreativne aktivnosti na tom skupu ukljucivale su brojne zabave u troje, pri cemu bi markiz ili bicevao prositutku dok drugom rukom zadovoljava slugu, ili istovremeno opštio sa prostitutkom, vaginalno, i sa slugom analno, ili pak vršio sodomiju nad prostitutkom dok istovremeno oralno zadovoljava slugu. Samo po sebi, ovo je bio zlocin. Pošto direktno zaobilazi reproduktivnu funkciju snošaja, analni seks je bio kažnjavan smrcu u Francuskoj osamnaestog veka. Medutim, za markizovu strast prema sodomiji niko ne bi saznao da se tom prilikom nije odigralo nešto daleko bizarnije. Placene devojke su poslužene velikim kolicinama cokolade zacinjenom popularnim afrodizijakom “španskom mušicom”. Ovakvom ishranom markiz je nameravao da ih natera da prde – taj fiziološki proces neizmerno ga je uzbudivao. Medutim, prostitutkama je od hrane pozlilo toliko ozbiljno da su posumnjale na trovanje, odbile da pružaju dalje usluge i obratile se policiji sa optužbama za pokušaj ubistva. Iako su se oporavile, te su se prvobitne optužbe pokazale neosnovanima, tokom njihovog svedocenja isplivala je i sodomija. Markiz je zato prinuden da od zakona pobegne u inostranstvo, pracen Leturom i novom ljubavnicom – opa! – Anom de Montrej, sestrom svoje supruge. Uprkos tome, Pelaži de Sad nastavlja da brani muža po svaku cenu. Iz perspektive Sadove tašte, ovo je znacilo jednu požrtvovanu kci u nesrecnom braku, i drugu cija je cast nepovratno upropašcena – sve to usled delovanja jednog coveka. Malo je reci da uticajna Predsednica nije baš bila slika i prilika dobrocudne bakute. Naprotiv, uveliko je povlacila sve veze da dragog zeta što pre i što efikasnije uništi. Ubrzo je uspela da od kralja dobije „letrre de cachet“, neopozivi nalog za hapšenje i pritvor bez sudenja, na neodredeno vreme. Iako je prošlo još nekoliko godina do njegovog stupanja na snagu, to je znacilo postepeno sužavanje kruga oko Sada, te uvod u zatvorske dane i – književnicku karijeru. Markizu de Sadu, medutim, u tom trenutku to nije bilo ni na kraj pameti – tokom bekstva u Italiji ponašao se kao sasvim obican turista, obilazeci znamenitosti. Uzevši u obzir uticaj spomenute tašte gospode de Montrej, nije zacudujuc podatak da je Sad uhapšen i vracen u Francusku nakon samo nekoliko meseci bekstva od zakona. S druge trane, uzevši u obzir lukavost i šarm manipulativnog markiza, ne cudi ni to što je ubrzo ubedio cuvare da je sasvim bezopasan i prijatan lik. Tvrdio je da je njegov zlocin samo „trenutno i jednokratno pomracenje razuma“, kajao se duboko i naizgled iskreno, i straža oko ovog uzornog zatvorenika ubrzo je popustila. Par meseci kasnije, Sad je iskoristio njihov nemar za bekstvo. Za sobom je ostavio pisma u kojima cuvarima prepušta svoju vrednu imovinu, zahvaljuje na ugodnom boravku iza rešetaka i blagonaklono upozorava da ce ih sve pobiti kao macice budu li se usudili da ga prate. Neko vreme se krio po zapadnoj Evropi, ali je se u decembru 1774. napokon vratio u svoj zamak u La Kosti, gde ga je cekala verna supruga. Napokon ujedinjeni, nisu gubili vreme, vec su brže bolje organizovali novu orgiju, grandiozniju i bolesniju od svih prethodnih. Zaposlili su nekoliko cetrnaestogodišnjih devojaka kao služavke u svom zamku, i eksploatisali ih kao seksualno roblje. Nesrecne devojcice provele su šest nedelja u Sadovom zamku i, mada zvanicni zapisi ne postoje, pretpostavlja se da su ih markiz i markiza de Sad, zajedno sa još troje clanova posluge, svakodnevno prisiljavali na masturbaciju, felacio, sodomiju, vezivanje lancima i bicevanje. Zlostavljanje je potrajalo citavih šest nedelja, dok roditelji devojcica nisu poceli da se raspituju za njihovo zdravlje i blagostanje. Seljaci na Sadovom imanju do tada su praštali nestašnom gospodaru perverzne igrarije sa prostitutkama i plemkinjama, ali divljacko silovanje otetih devojcica bilo je sasvim druga stvar. Tracevi i negodovanje su se širili, te su supružnici pokušali da prikriju zlocine sakrivajuci devojcice na mestima gde niko ne bi obracao pažnju na njihovu pricu. Sumnja se da se jedno od tih mesta nalazilo u bašti zamka, tri metra ispod zemlje. Ako je to tacno, ubistvo se dodaje na dug spisak markizovih brutalnih zlocina. Otac jedne od devojcica upao je na markizov posed i pokušao da ga ubije – spasao ga je jedino neispravan pištolj. U julu 1775. policija je upala na njegovo imanje, ali je uspeo da se sakrije i izbegne ponovno hapšenje. Krug oko Sada polako se smanjivao. Sve do tada, Sad je bio potpuno nesvestan mogucih posledica svojih postupaka. Odgajan u porodici koja je delila njegove perverzne ukuse, nije verovao da cini išta loše. Takode, smatrao je da, kao pripadnik aristokratije, ima puno pravo da sa ljudima oko sebe cini šta mu je volja i da niko nema ovlašcenje da ga kažnjava i osuduje. Medutim, u trenutku kada je pretnji njegovoj slobodi sve više, pocinje da razmišlja na na mogucnost izmirenja sa taštom i zakonom. Godine 1777. arogantno i naivno pretpostavljajuci da je oproštaj moguc i protivno savetima advokata, zaputio se u Pariz u nameri da pred društvom i taštom ponovi vec izlizanu pricu: inace je divan tip i samo se u par navrata malo zaneo. Naravno, to nije upalilo, i uhapšen je maltene istog trenutka kada je krocio u grad, na osnovu taštinog letrre de cachet. U slucaju markiza de Sada, “neodredeno vreme” znacilo je trinaest dugih godina u nekolicini zatvora, medu kojima je bila i zloglasna pariska Bastilja. Uprkos visokom staležu, markizu nije bio stavljen na raspolaganje zatvorski penthaus, vec oskudne celije velicine 2×3 metra. U tako ogranicenim uslovima koji su ga lišavali najosnovnijeg komfora, markizova inace bujna mašta ušla je u petu brzinu. Upravo u tom periodu Sad pocinje da piše i stvara dela po kojima je ostao zapamcen: “120 dana Sodome”, “Žustin, ili Nevolje vrline” i “Filozofije u budoaru”. Ovi romani predstavljaju mešavinu ekstremne pornografije bazirane na Sadovim vec opisanim licnim sklonostima, i filozofskih rasprava o prirodi greha i vrline, kojima Sad pokušava da odbrani stavove i nacin života slobodara i ateista. Nakon oslobodanja, objavljuje ih pod pseudonimom, s pravom ocekujuci društvenu osudu. Medutim, osim zgražavanja, kasniji kriticari pokazali su zanimanje i za psihoanaliticke i filozofske elemente njegovog dela; “naucni” pristup Sadu kao seksologu pre nego seksomanu, psihologu pre nego psihopati, cesto je služio kao izgovor da se njegovi romani uopšte citaju, objavljuju i komentarišu. Istorijat njegovog kritickog prihvatanja ili cenzurisanja, kao i tumacenja njegovih ekstremnih i neretko užasavajucih poimanja slobode, religije, ljubavi i društvenog uredenja, interesantni su sami po sebi. Ako ste pomislili da je Sad osloboden urednim pravnim postupkom, varate se – iz zatvora ga je izvukao pocetak revolucije i znameniti pad Bastilje. Nakon tog sudbonosnog istorijskog dogadaja, Sad je proveo još godinu u ludnici, nakon cega se drage volje odrekao plemicke titule i postao gradanin de Sad. Ateizam i slobodarstvo pomogli su mu da se uklopi u atmosferu koja je vladala nakon revolucije i jedno vreme je cak zauzimao položaj sudije, što mu je omogucilo da, protivno svim ocekivanjima, spasi od giljotine tasta i taštu koji su bili odgovorni za njegovo nesrecno bivstvovanje u zatvoru. Cesto je javno nastupao podržavajuci ideje Revolucije, ali je uprkos tome optužen za “umerenost” i osuden na smrt, koju je za dlaku izbegao. U to vreme, žena ga je vec bila napustila i živeo je u velikom siromaštvu – ali sa novom ljubavnicom. Godine 1801. Napoleon nareduje hapšenje anonimnog autora romana “Žustin” i “Žilijet” i Sad je uhvacen u prostorijama svog izdavaca. Sudenje koje je usledilo zanimljivo je po tome što su se optužbe zasnivale na autorovim politickim ubedenjima – sudije i advokati izbegavali su da spominju skandalozni pornografski sadržaj. Štaviše, u zapisnicima je zabeleženo da su se ova cestita gospoda mahom složila da su Sadova dela pre svega “dosadna” – poricanje interesantnosti bilo je tada, a i u vekovima koji su usledili, zgodan nacin da se porekne i erotsko uzbudenje koje ovi šokantni tekstovi mogu da podstaknu. Umesto u zatvor, Sad je ovoga puta poslat direktno u ludnicu Šarenton, gde je uz ucešce osoblja i pacijenata priredivao javna pozorišna izvodenja svojih malo “cistijih” dela. Osim pozorištem, bavio se, naravno, i skandaloznim ispadima koji su doveli do ukidanja i ono malo preostalih privilegija i maksimalnog ogranicavanja slobode. Uprkos tome, ostao je matori pokvarenjak do same smrti, provevši poslednje cetiri godine života u ljubavnoj vezi sa trinaestogodišnjom Madelin Leklerk. Uspeo je da napiše dva toma dela koje je smatrao vrhuncem svog stvaralaštva, ali ih je njegov najstariji sin spalio nakon njegove smrti, zajedno sa drugim rukopisima. Umro je 1814. godine, i bio sahranjen na svom posedu kraj Epernona. Lobanja mu je kasnije ekshumirana zarad frenoloških ispitivanja. Lik i delo markiza de Sada vec vekovima su predmet fascinacije koja ne jenjava. Uticao je na brojne književnike i umetnike, ali i filozofe i psihoanaliticare, i prošao dug put od najstrože cenzure do kanonski priznatog autora. Iako napokon prihvacen i javno objavljivan u 20. veku, ne prestaje da šokira i zaprepašcuje uvidima u najmracnije kutke ljudske psihe, podrivajuci najosnovnije postulate civilizacije. ***Izuzetno očuvano, NOVO***

Ralf Elison Nevidljivi čovek Tvrdi povez Jedan od najznačajnijih romana 20. veka! Ralf Elison, jedna od najneobičnijih pojava u američkoj književnosti, budući da se njegovo delo sastoji od jedne jedine knjige koju je kritika visoko ocenila (ovde se ne računaju posthumno objavljeni roman i zbirke eseja). Radi se o romanu Nevidljivi čovek (1952), priči o grotesknim, razočaravajućim iskustvima jednog crnca koji živi pod zemljom, u rupi osvetljenoj ukradenom strujom. U tekst je protkana i snažna rasna tema – metafora o „nevidljivosti` ukazuje na ljude koji, zaslepljeni predrasudama, ne vide čoveka onakvog kakav jeste. Ralf Valdo Elison (engl. Ralph Waldo Ellison; rođen 1. marta 1913, umro 16. aprila 1994) bio je američki pisac, književni kritičar i naučnik. Najpoznatiji je po svom romanu „Nevidljivi čovek” sa kojim je osvojio Nacionalnu književnu nagradu 1953. godine[1]. Napisao je i „Shadow and Act” (1964), zbirku političkih, drustvenih i kritičkih eseja, kao i „Going to the Teritory” (1986). Prema Njujork Tajmsu, najbolji od tih eseja, zajedno sa njegovim romanom svrstali su ga „među bogove američke književnosti.”[2] Zbirka priča „Let kući” i roman „Juneteenth” objavljeni su posthumno, pošto su prikupljene brojne beleške koje su ostale nakon njegove smrti. Detinjstvo Ralf Valdo Elison je rođen 1. marta 1913. godine u Oklahomi, kao drugi od troje dece; prvorođeni Alfred je umro u detinjstvu, a mlađi brat Herbert Moris je rođen 1916. godine. Dobio je ime po američkom esejisti, predavaču, filozofu i pesniku Ralfu Emersonu. Njegov otac, Luis Alfred Elison, bio je vlasnik malog preduzeća i građevinski nadzornik. Umro je 1916. godine usled povreda zadobijenih na radu.[3] Stariji Elison je voleo književnost i to je preneo na svoju decu, pa je Ralf kao odrastao otkrio da se njegov otac nadao da će mu sin postati pesnik. Elisonova majka, Ajda Milsap, se zajedno sa decom, 1921. godine preselila u Indijanu, gde je imala brata.[4] Prema Elisonu njegova majka je osećala „da ćemo brat i ja imati bolje mogućnosti za sazrevanje ukoliko budemo odrasli na severu”. Međutim, ona nije pronašla posao, a njen brat je izgubio svoj, tako da se porodica vratila u Oklahomu, gde je Elison radio kao kondukter, čistač cipela, konobar u hotelu i asistent zubara.[4] Otac njegovog prijatelja iz komšiluka besplatno ga je učio da svira trubu i alt saksofon i on je težio ka tome da postane vođa školskog orkestra. Ajda se preudavala tri puta posle Luisove smrti. Sve u svemu, porodični život je bio nestabilan i Ralf je radio razne poslove tokom detinjstva i mladosti kako bi učestvovao u izdržavanju porodice. Dok je pohađao srednju školu Daglas, nalazio je vremena i da igra u školskom fudbalskom timu.[3] Srednju školu je završio 1931. godine. Nakon toga je radio godinu dana kako bi sakupio novac za kupovinu trube, koju je koristio da svira sa lokalnim muzičarima i da nastavi da uzima časove iz muzike. U srednjoj školi je bio pod uticajem direktora Inmana Pejdža i njegove ćerke, profesorke muzike Zilije Brou.[3] Obrazovanje - Taskigi institut Elison je dva puta aplicirao za prijem na Taskigi institut, prestižni afroamerički univerzitet u Alabami, koji je osnovao Buker T. Vošington.[4] Konačno je primljen 1933. godine zahvaljujući srećnoj okolnosti da je svirao trubu u njihovom orkestru.[4] Elison je požurio teretnim vozom za Alabamu, da bi ubrzo otkrio da klasna svest u institutu nije bila ništa manje izražena nego što je to bio slučaj u pretežno „belačkim” institutima.[4] Elisonova izopštenost na univerzitetu „izoštrila je njegove satirične poglede” i kako kritičar Hilton Als veruje: „Odvojenost od preovladavajuće klime na univerzitetu koja licemerno veliča pripadnost crnačkoj zajednici omogućila mu je da piše o tome.” U delovima romana „Nevidljivi čovek” „on sa nipodaštavanjem i prezirom pravi osvrt na cmizdravu grupaciju koja vodi Taskigi”.[4] Muzički odsek na Taskigiju je bio možda najpoznatiji odsek u školi[5] i vodio ga je kompozitor Vilijam L. Douson. Na Elisona je takođe uticao i instruktor klavira Hejzel Harison. Dok je na časovima prvenstveno učio muziku, slobodno vreme je provodio u biblioteci sa modernističkim klasicima. Navodio je čitanje T. S. Eliotove „Puste zemlje” kao momenat velikog buđenja.[6] 1934. godine počinje da radi kao pomoćnik u univerzitetskoj biblioteci, gde je čitao Džejmsa Džojsa i Gertrudu Stejn. Bibliotekar Volter Boui Vilijams entuzijastično deli sa Elisonom svoje znanje.[4] Veliki uticaj na Elisona je izvršio engleski nastavnik Mortez Drejzel Sprejg, kojem je Elison kasnije posvetio svoju zbirku eseja „Shadow and Act”. On je otvorio Elisonu oči za „mogućnost književnosti kao žive umetnosti” i za „čarobnost koju će uvek povezivati sa književnim životom”.[4] Preko Sprejga, Elison se upoznaje sa delima „Zločin i kazna” Dostojevskog i „Neznani Džud” Tomasa Hardija, identifikujući se sa „briljantnim, izmučenim antiherojima” ovih dela.[4] Kao dete, Elison je pokazivao interesovanje za audio tehnologiju, počevši tako što je rastavljao i ponovo sastavljao radio uređaje, da bi kasnije kao odrastao prešao na izgradnju i prilagođavanje visokokvalitetnih stereo sistema. On je objasnio tu svoju strast u decembru 1955. godine u eseju „Život sa muzikom” u High Fidelity magazinu.[7] Elison je ostao na Taskigi univerzitetu do 1936. godine i napustio ga je pre nego sto je diplomirao.[3] U Njujorku Želeći da studira vajarstvo i fotografiju, 5. jula 1936. godine seli se u Njujork i pronalazi smeštaj u YMCA u Harlemu, „tadašnjoj prestonici crne Amerike”.[4] Upoznaje Langstona Hjuza, nezvaničnog diplomatu u Harlemu iz perioda Depresije i jednog od retkih poѕnatih afroameričkih autora koji može da živi od pisanja.[4] Hjuz ga uvodi u afroameričku književnu zajednicu sa simpatijama ka komunizmu.[4] Upoznao je nekoliko umetnika koji su izvršili uticaj na njegov kasniji život, uključujući umetnika Romara Birdena i autora Ričarda Rajta (sa kojim će imati dug i komplikovan odnos). Nakon što je Elison napisao recenziju knjige za Rajta, on ga podstiče da se bavi pisanjem fikcije. Elisonova prva objavljena kratka priča „Hymie`s Bull” inspirisana je njegovim lutanjem vozom sa ujakom kako bi dosao do Taskigija. Od 1937. do 1944. godine Elison je izdao preko 20 recenzija knjiga, kao i kratkih priča i članaka, objavljenih u magazinima kao što su „New Challenge” i „The New Masses”. Rajt je tada bio otvoreno povezan sa Komunističkom partijom, i Elison je objavljivao i uređivao za komunističke publikacije, iako je njegova „privrženost bila znatno slabija” kako navodi istoričarka Karol Polsgrov u „Podeljenim umovima”.[8] I Rajt i Elison su izgubili veru u komunističku partiju tokom Drugog svetskog rata kada su osećali da je partija izdala Afroamerikance i zamenila socijalni reformizam sa marksističkom klasnom politikom. U pismu Rajtu koje nosi datum od 18. avgusta 1945. godine, Elison je izrazio bes prema vođama partije: „Ako misle da mogu da se igraju sa buržoazijom, ne bi trebalo da misle da mogu da se izvuku bez posledica... Možda ne možemo da razbijemo atom, ali možemo da sa nekoliko dobro izabranih, dobro napisanih reči razbijemo sav taj bedni sloj na komade .” U toku buđenja iz njegovog razočarenja, Elison je započeo pisanje „Nevidljivog čoveka”, romana koji je delom njegov odgovor na izdaju partije.[8] Privatni život Elison je 1938. godine upoznao Rouz Aramintu Pointdekster, koja je bila dve godine starija od njega. Venčali su se krajem 1938. godine. Rouz je bila pozorišna glumica i nastavila je sa svojom karijerom nakon udaje. Prema proceni biografa Arnolda Rampersada, Elisonov ukus kada su žene u pitanju bio je takav da je tražio onu koja je „atraktivna i pametna, koja će ga voleti, poštovati i povinovati mu se - ali neće izazivati njegov intelekt”.[4] Najpre su živeli u Rouzinom stanu, ali su se preselili nakon što je njena finansijska situacija oslabila.[4] Elison je 1941. godine imao kratku aferu sa Sanorom Bab, koju je ubrzo priznao svojoj ženi, i 1943. godine njihov brak je bio završen.[4] Na početku Drugog svetskog rata, Elison je pripadao klasi 1A lokalnog Selekcionog militarnog sistema[3] i bio je kvalifikovan za regrutovanje. Ipak on nije bio regrutovan. Pred kraj rata prijavio se u Trgovinsku mornaricu.[8] Ubrzo, 1946. godine oženio je Fani Mekkonel koja je bila ostvarena - diplomirala je na Ajova univerzitetu, učestvovala je u osnivanju ANT pozorišta u Čikagu i pisala je za Čikago Defender.[9] Pomagala je Elisonu finansijski dok je pisao „Nevidljivog čoveka”. Od 1947. do 1951. godine zaradio je nešto novca pišući recenzije za knjige, ali je većinom provodio vreme radeći na romanu „Nevidljivi čovek”. Fani mu je takođe pomagala u prekucavanju rukopisa[9] i učestvovala je u uređivanju otkucanog teksta kako je napredovao.[10] O romanu „Nevidljivi čovek” Objavljen 1952. godine, roman „Nevidljivi čovek” uvršten je među sto najboljih romana napisanih na engleskom jeziku između 1923. i 2005. godine. Roman istražuje teme kao što su čovekova potraga za sopstvenim identitetom i mestom u društvu u doba dramatičnih društvenih promena i rasnih nemira, viđene iz perspektive naratora u prvom licu, neimenovanog afeoameričkog studenta u Njujorku 1930-ih. Elison priču izdiže iznad ravni pojedinačnog i lokalnog, opisujući doživljaj života modernog čoveka 20. veka i pruža dubinske uvide u borbu mladog čoveka na putu otkrivanja svog istinskog bića. Za razliku od njegovih savremenika kao što su Ričard Rajt i Džejms Boldvin, Elison je stvarao likove koji su nepristrasni, obrazovani, jasno koncipirani i samosvesni. Kroz protagonistu, on istražuje kontraste između Severnjačkih i Južnjačkih oblika rasizma i njihove otuđujuće efekte. Narator je nevidljiv u figurativnom smislu, zato što „ljudi odbijaju da ga vide” i takođe doživljava neku vrstu izolovanosti. Roman sadrži i tabu probleme kao što su incest i kontroverzne teme vezane za komunizam. Pozne godine Elison 1964. godine objabvljuje zbirku eseja „Shadow and Act” i počinje da predaje na univerzitetima Rutgers i Jejl, nastavljajući da radi na svom romanu. 1967. doživeo je veliki kućni požar u njegovoj vikendici u Plejnfildu, Masačusets, u kojem tvrdi da je izgubio više od 300 strana rukopisa njegovog drugog romana. Kao perfekcionista po pitanju umetnosti, Elison je primajući Nacionalnu književnu nagradu za „Nevidljivog čoveka” izjavio kako oseća da je napravio „pokušaj sjajnog romana” i uprkos nagradi, bio je nezadovoljan knjigom.[11] Elison je na kraju napisao 2000 stranica svog drugog romana ali ga nikad nije završio.[12] Elison je umro 16. aprila 1994. godine od raka pankreasa i sahranjen je na Triniti crkvenom groblju.[13] Nadživela ga je njegova druga žena Fani Elison (27. novembar 1911 - 19. novembar 2005).[9] Nagrade i priznanja „Nevidljivi čovek” je 1953. godine dobio Nacionalnu književnu nagradu.[1] Ta nagrada je bila Elisonova karta za ulaz u američku književnu zajednicu. Konačno je primljen u Američku akademiju umetnosti i književnosti, primio je dve predsedničke medalje (od Lindona Džonsona i Ronalda Regana) i državnu medalju Francuske. Elison je bio prvi Afroamerikanac koji je primljen u Century Association, privatni klub u Njujorku koji je promovisao interesovanje za finu umetnost i književnost[14] i takođe primio počasni doktorat univerziteta Harvard. Razočaran svojim iskustvom sa komunističkom partijom, koristio je novonastalu slavu da govori o književnosti kao moralnom instrumentu.[8] Početkom 1955. godine putovao je u Evropu, obilazeći i držeći predavanja, zadržavajući se neko vreme u Rimu, gde je napisao esej koji se 1957. godine pojavio pod nazivom „A New Southern Harvest”. Robert Pen Voren je boravio u Rimu u isto vreme i dva pisca su postali bliski prijatelji. Kasnije će Voren intervjuisati Elisona o njegovium stavovima o rasi, istoriji i građanskom pokretu Afroamerikanaca za svoju knjigu „Ko govori za crnce?”[15] Elison se 1958. godine vratio u Ameriku da preuzme poziciju predavača američke i ruske književnosti na Bard koledžu i započne svoj drugi roman „Juneteenth”. Tokom 50-ih, dopisivao se sa dugogodišnjim prijateljem, piscem Albertom Marijem. U njihovim pismima komentarisali su razvoj svojih karijera, građanski pokret Afroamerikanaca i druga zajednička interesovanja, uklljučujući džez. Dobar deo tih materijala je objavljen u kolekciji „Trading Twelves”. Pišući eseje o svojim iskustvima, kao i o ljubavi prema džez muzici, Elison je nastavio da prima velike nagrade za svoj rad. Tako je 1969. godine primio Predsedničku medalju slobode; naredne godine Francuska ga imenuje vitezom iz reda umetnosti i književnosti i postaje trajni član osoblja na Njujorškom univerzitetu. Elison je 1975. godine izabran u Američku akademiju umetnosti i književnosti i njegov rodni grad Oklahoma odaje mu počast dajući njegovo ime biblioteci. Nastavljajući da predaje, Elison objavljuje većinom eseje, i 1984. godine prima Medalju Langstona Hjuza koju mu dodeljuje Njujorški gradski koledž. Takođe, 1985. godine nagrađen je Nacionalnom medaljom umetnosti.[16][17] Nakon toga, 1986. godine objavljuje „Going to the Teritory”, zbirku od sedamnaest eseja koji pružaju uvid u delo južnjačkog pisca Vilijama Foknera i Elisonovog prijatelja Ričarda Rajta, kao i u muziku Djuka Elingtona i doprinos Afroamerikanaca američkom nacionalnom identitetu.[18] Elisonova umetnička dostignuća su obuhvatala i njegov rad kao skulptora, muzičara, fotografa i univerzitetskog profesora, pored njegovog pisanja. Takođe bio je i član Udruženja južnjačkih pisaca. Nasleđe i posthumne publikacije Spomenik Ralfu Elisonu u Harlemu (Njujork) Nakon Elisonove smrti otkriveno je nekoliko rukopisa u njegovom domu, što je rezultiralo objavljivanjem dela „Let kući i druge priče” 1996. godine. Njegov drugi roman „Juneteenth”, objavljen je 1999. godine pod uredništvom Džona Kalahana, Elisonovog književnog urednika. To je bio posao svođenja više od 2000 strana, koje je Elison pisao tokom perioda od 40 godina, na 368 strana. Celokupan rukopis ovog nezavršenog romana objavljen je zajedno 26. januara 2010. godine pod nazivom „Tri dana pre pucanja...”[19] U februaru 2014. godine Američka poštanska služba je izdala markicu u čast Ralfa Elisona u okviru svoje serije iz književnosti. U parku u Harlemu (u blizini mesta gde je živeo od početka 50-ih pa sve do smrti) izgrađen je spomenik Ralfu Elisonu, inspirisan njegovim romanom „Nevidljivi čovek”

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Jedan od najznačajnijih romana 20. veka! Ralf Elison, jedna od najneobičnijih pojava u američkoj književnosti, budući da se njegovo delo sastoji od jedne jedine knjige koju je kritika visoko ocenila (ovde se ne računaju posthumno objavljeni roman i zbirke eseja). Radi se o romanu Nevidljivi čovek (1952), priči o grotesknim, razočaravajućim iskustvima jednog crnca koji živi pod zemljom, u rupi osvetljenoj ukradenom strujom. U tekst je protkana i snažna rasna tema – metafora o „nevidljivosti` ukazuje na ljude koji, zaslepljeni predrasudama, ne vide čoveka onakvog kakav jeste. Ralf Valdo Elison (engl. Ralph Waldo Ellison; rođen 1. marta 1913, umro 16. aprila 1994) bio je američki pisac, književni kritičar i naučnik. Najpoznatiji je po svom romanu „Nevidljivi čovek” sa kojim je osvojio Nacionalnu književnu nagradu 1953. godine[1]. Napisao je i „Shadow and Act” (1964), zbirku političkih, drustvenih i kritičkih eseja, kao i „Going to the Teritory” (1986). Prema Njujork Tajmsu, najbolji od tih eseja, zajedno sa njegovim romanom svrstali su ga „među bogove američke književnosti.”[2] Zbirka priča „Let kući” i roman „Juneteenth” objavljeni su posthumno, pošto su prikupljene brojne beleške koje su ostale nakon njegove smrti. Detinjstvo Ralf Valdo Elison je rođen 1. marta 1913. godine u Oklahomi, kao drugi od troje dece; prvorođeni Alfred je umro u detinjstvu, a mlađi brat Herbert Moris je rođen 1916. godine. Dobio je ime po američkom esejisti, predavaču, filozofu i pesniku Ralfu Emersonu. Njegov otac, Luis Alfred Elison, bio je vlasnik malog preduzeća i građevinski nadzornik. Umro je 1916. godine usled povreda zadobijenih na radu.[3] Stariji Elison je voleo književnost i to je preneo na svoju decu, pa je Ralf kao odrastao otkrio da se njegov otac nadao da će mu sin postati pesnik. Elisonova majka, Ajda Milsap, se zajedno sa decom, 1921. godine preselila u Indijanu, gde je imala brata.[4] Prema Elisonu njegova majka je osećala „da ćemo brat i ja imati bolje mogućnosti za sazrevanje ukoliko budemo odrasli na severu”. Međutim, ona nije pronašla posao, a njen brat je izgubio svoj, tako da se porodica vratila u Oklahomu, gde je Elison radio kao kondukter, čistač cipela, konobar u hotelu i asistent zubara.[4] Otac njegovog prijatelja iz komšiluka besplatno ga je učio da svira trubu i alt saksofon i on je težio ka tome da postane vođa školskog orkestra. Ajda se preudavala tri puta posle Luisove smrti. Sve u svemu, porodični život je bio nestabilan i Ralf je radio razne poslove tokom detinjstva i mladosti kako bi učestvovao u izdržavanju porodice. Dok je pohađao srednju školu Daglas, nalazio je vremena i da igra u školskom fudbalskom timu.[3] Srednju školu je završio 1931. godine. Nakon toga je radio godinu dana kako bi sakupio novac za kupovinu trube, koju je koristio da svira sa lokalnim muzičarima i da nastavi da uzima časove iz muzike. U srednjoj školi je bio pod uticajem direktora Inmana Pejdža i njegove ćerke, profesorke muzike Zilije Brou.[3] Obrazovanje - Taskigi institut Elison je dva puta aplicirao za prijem na Taskigi institut, prestižni afroamerički univerzitet u Alabami, koji je osnovao Buker T. Vošington.[4] Konačno je primljen 1933. godine zahvaljujući srećnoj okolnosti da je svirao trubu u njihovom orkestru.[4] Elison je požurio teretnim vozom za Alabamu, da bi ubrzo otkrio da klasna svest u institutu nije bila ništa manje izražena nego što je to bio slučaj u pretežno „belačkim” institutima.[4] Elisonova izopštenost na univerzitetu „izoštrila je njegove satirične poglede” i kako kritičar Hilton Als veruje: „Odvojenost od preovladavajuće klime na univerzitetu koja licemerno veliča pripadnost crnačkoj zajednici omogućila mu je da piše o tome.” U delovima romana „Nevidljivi čovek” „on sa nipodaštavanjem i prezirom pravi osvrt na cmizdravu grupaciju koja vodi Taskigi”.[4] Muzički odsek na Taskigiju je bio možda najpoznatiji odsek u školi[5] i vodio ga je kompozitor Vilijam L. Douson. Na Elisona je takođe uticao i instruktor klavira Hejzel Harison. Dok je na časovima prvenstveno učio muziku, slobodno vreme je provodio u biblioteci sa modernističkim klasicima. Navodio je čitanje T. S. Eliotove „Puste zemlje” kao momenat velikog buđenja.[6] 1934. godine počinje da radi kao pomoćnik u univerzitetskoj biblioteci, gde je čitao Džejmsa Džojsa i Gertrudu Stejn. Bibliotekar Volter Boui Vilijams entuzijastično deli sa Elisonom svoje znanje.[4] Veliki uticaj na Elisona je izvršio engleski nastavnik Mortez Drejzel Sprejg, kojem je Elison kasnije posvetio svoju zbirku eseja „Shadow and Act”. On je otvorio Elisonu oči za „mogućnost književnosti kao žive umetnosti” i za „čarobnost koju će uvek povezivati sa književnim životom”.[4] Preko Sprejga, Elison se upoznaje sa delima „Zločin i kazna” Dostojevskog i „Neznani Džud” Tomasa Hardija, identifikujući se sa „briljantnim, izmučenim antiherojima” ovih dela.[4] Kao dete, Elison je pokazivao interesovanje za audio tehnologiju, počevši tako što je rastavljao i ponovo sastavljao radio uređaje, da bi kasnije kao odrastao prešao na izgradnju i prilagođavanje visokokvalitetnih stereo sistema. On je objasnio tu svoju strast u decembru 1955. godine u eseju „Život sa muzikom” u High Fidelity magazinu.[7] Elison je ostao na Taskigi univerzitetu do 1936. godine i napustio ga je pre nego sto je diplomirao.[3] U Njujorku Želeći da studira vajarstvo i fotografiju, 5. jula 1936. godine seli se u Njujork i pronalazi smeštaj u YMCA u Harlemu, „tadašnjoj prestonici crne Amerike”.[4] Upoznaje Langstona Hjuza, nezvaničnog diplomatu u Harlemu iz perioda Depresije i jednog od retkih poѕnatih afroameričkih autora koji može da živi od pisanja.[4] Hjuz ga uvodi u afroameričku književnu zajednicu sa simpatijama ka komunizmu.[4] Upoznao je nekoliko umetnika koji su izvršili uticaj na njegov kasniji život, uključujući umetnika Romara Birdena i autora Ričarda Rajta (sa kojim će imati dug i komplikovan odnos). Nakon što je Elison napisao recenziju knjige za Rajta, on ga podstiče da se bavi pisanjem fikcije. Elisonova prva objavljena kratka priča „Hymie`s Bull” inspirisana je njegovim lutanjem vozom sa ujakom kako bi dosao do Taskigija. Od 1937. do 1944. godine Elison je izdao preko 20 recenzija knjiga, kao i kratkih priča i članaka, objavljenih u magazinima kao što su „New Challenge” i „The New Masses”. Rajt je tada bio otvoreno povezan sa Komunističkom partijom, i Elison je objavljivao i uređivao za komunističke publikacije, iako je njegova „privrženost bila znatno slabija” kako navodi istoričarka Karol Polsgrov u „Podeljenim umovima”.[8] I Rajt i Elison su izgubili veru u komunističku partiju tokom Drugog svetskog rata kada su osećali da je partija izdala Afroamerikance i zamenila socijalni reformizam sa marksističkom klasnom politikom. U pismu Rajtu koje nosi datum od 18. avgusta 1945. godine, Elison je izrazio bes prema vođama partije: „Ako misle da mogu da se igraju sa buržoazijom, ne bi trebalo da misle da mogu da se izvuku bez posledica... Možda ne možemo da razbijemo atom, ali možemo da sa nekoliko dobro izabranih, dobro napisanih reči razbijemo sav taj bedni sloj na komade .” U toku buđenja iz njegovog razočarenja, Elison je započeo pisanje „Nevidljivog čoveka”, romana koji je delom njegov odgovor na izdaju partije.[8] Privatni život Elison je 1938. godine upoznao Rouz Aramintu Pointdekster, koja je bila dve godine starija od njega. Venčali su se krajem 1938. godine. Rouz je bila pozorišna glumica i nastavila je sa svojom karijerom nakon udaje. Prema proceni biografa Arnolda Rampersada, Elisonov ukus kada su žene u pitanju bio je takav da je tražio onu koja je „atraktivna i pametna, koja će ga voleti, poštovati i povinovati mu se - ali neće izazivati njegov intelekt”.[4] Najpre su živeli u Rouzinom stanu, ali su se preselili nakon što je njena finansijska situacija oslabila.[4] Elison je 1941. godine imao kratku aferu sa Sanorom Bab, koju je ubrzo priznao svojoj ženi, i 1943. godine njihov brak je bio završen.[4] Na početku Drugog svetskog rata, Elison je pripadao klasi 1A lokalnog Selekcionog militarnog sistema[3] i bio je kvalifikovan za regrutovanje. Ipak on nije bio regrutovan. Pred kraj rata prijavio se u Trgovinsku mornaricu.[8] Ubrzo, 1946. godine oženio je Fani Mekkonel koja je bila ostvarena - diplomirala je na Ajova univerzitetu, učestvovala je u osnivanju ANT pozorišta u Čikagu i pisala je za Čikago Defender.[9] Pomagala je Elisonu finansijski dok je pisao „Nevidljivog čoveka”. Od 1947. do 1951. godine zaradio je nešto novca pišući recenzije za knjige, ali je većinom provodio vreme radeći na romanu „Nevidljivi čovek”. Fani mu je takođe pomagala u prekucavanju rukopisa[9] i učestvovala je u uređivanju otkucanog teksta kako je napredovao.[10] O romanu „Nevidljivi čovek” Objavljen 1952. godine, roman „Nevidljivi čovek” uvršten je među sto najboljih romana napisanih na engleskom jeziku između 1923. i 2005. godine. Roman istražuje teme kao što su čovekova potraga za sopstvenim identitetom i mestom u društvu u doba dramatičnih društvenih promena i rasnih nemira, viđene iz perspektive naratora u prvom licu, neimenovanog afeoameričkog studenta u Njujorku 1930-ih. Elison priču izdiže iznad ravni pojedinačnog i lokalnog, opisujući doživljaj života modernog čoveka 20. veka i pruža dubinske uvide u borbu mladog čoveka na putu otkrivanja svog istinskog bića. Za razliku od njegovih savremenika kao što su Ričard Rajt i Džejms Boldvin, Elison je stvarao likove koji su nepristrasni, obrazovani, jasno koncipirani i samosvesni. Kroz protagonistu, on istražuje kontraste između Severnjačkih i Južnjačkih oblika rasizma i njihove otuđujuće efekte. Narator je nevidljiv u figurativnom smislu, zato što „ljudi odbijaju da ga vide” i takođe doživljava neku vrstu izolovanosti. Roman sadrži i tabu probleme kao što su incest i kontroverzne teme vezane za komunizam. Pozne godine Elison 1964. godine objabvljuje zbirku eseja „Shadow and Act” i počinje da predaje na univerzitetima Rutgers i Jejl, nastavljajući da radi na svom romanu. 1967. doživeo je veliki kućni požar u njegovoj vikendici u Plejnfildu, Masačusets, u kojem tvrdi da je izgubio više od 300 strana rukopisa njegovog drugog romana. Kao perfekcionista po pitanju umetnosti, Elison je primajući Nacionalnu književnu nagradu za „Nevidljivog čoveka” izjavio kako oseća da je napravio „pokušaj sjajnog romana” i uprkos nagradi, bio je nezadovoljan knjigom.[11] Elison je na kraju napisao 2000 stranica svog drugog romana ali ga nikad nije završio.[12] Elison je umro 16. aprila 1994. godine od raka pankreasa i sahranjen je na Triniti crkvenom groblju.[13] Nadživela ga je njegova druga žena Fani Elison (27. novembar 1911 - 19. novembar 2005).[9] Nagrade i priznanja „Nevidljivi čovek” je 1953. godine dobio Nacionalnu književnu nagradu.[1] Ta nagrada je bila Elisonova karta za ulaz u američku književnu zajednicu. Konačno je primljen u Američku akademiju umetnosti i književnosti, primio je dve predsedničke medalje (od Lindona Džonsona i Ronalda Regana) i državnu medalju Francuske. Elison je bio prvi Afroamerikanac koji je primljen u Century Association, privatni klub u Njujorku koji je promovisao interesovanje za finu umetnost i književnost[14] i takođe primio počasni doktorat univerziteta Harvard. Razočaran svojim iskustvom sa komunističkom partijom, koristio je novonastalu slavu da govori o književnosti kao moralnom instrumentu.[8] Početkom 1955. godine putovao je u Evropu, obilazeći i držeći predavanja, zadržavajući se neko vreme u Rimu, gde je napisao esej koji se 1957. godine pojavio pod nazivom „A New Southern Harvest”. Robert Pen Voren je boravio u Rimu u isto vreme i dva pisca su postali bliski prijatelji. Kasnije će Voren intervjuisati Elisona o njegovium stavovima o rasi, istoriji i građanskom pokretu Afroamerikanaca za svoju knjigu „Ko govori za crnce?”[15] Elison se 1958. godine vratio u Ameriku da preuzme poziciju predavača američke i ruske književnosti na Bard koledžu i započne svoj drugi roman „Juneteenth”. Tokom 50-ih, dopisivao se sa dugogodišnjim prijateljem, piscem Albertom Marijem. U njihovim pismima komentarisali su razvoj svojih karijera, građanski pokret Afroamerikanaca i druga zajednička interesovanja, uklljučujući džez. Dobar deo tih materijala je objavljen u kolekciji „Trading Twelves”. Pišući eseje o svojim iskustvima, kao i o ljubavi prema džez muzici, Elison je nastavio da prima velike nagrade za svoj rad. Tako je 1969. godine primio Predsedničku medalju slobode; naredne godine Francuska ga imenuje vitezom iz reda umetnosti i književnosti i postaje trajni član osoblja na Njujorškom univerzitetu. Elison je 1975. godine izabran u Američku akademiju umetnosti i književnosti i njegov rodni grad Oklahoma odaje mu počast dajući njegovo ime biblioteci. Nastavljajući da predaje, Elison objavljuje većinom eseje, i 1984. godine prima Medalju Langstona Hjuza koju mu dodeljuje Njujorški gradski koledž. Takođe, 1985. godine nagrađen je Nacionalnom medaljom umetnosti.[16][17] Nakon toga, 1986. godine objavljuje „Going to the Teritory”, zbirku od sedamnaest eseja koji pružaju uvid u delo južnjačkog pisca Vilijama Foknera i Elisonovog prijatelja Ričarda Rajta, kao i u muziku Djuka Elingtona i doprinos Afroamerikanaca američkom nacionalnom identitetu.[18] Elisonova umetnička dostignuća su obuhvatala i njegov rad kao skulptora, muzičara, fotografa i univerzitetskog profesora, pored njegovog pisanja. Takođe bio je i član Udruženja južnjačkih pisaca. Nasleđe i posthumne publikacije Spomenik Ralfu Elisonu u Harlemu (Njujork) Nakon Elisonove smrti otkriveno je nekoliko rukopisa u njegovom domu, što je rezultiralo objavljivanjem dela „Let kući i druge priče” 1996. godine. Njegov drugi roman „Juneteenth”, objavljen je 1999. godine pod uredništvom Džona Kalahana, Elisonovog književnog urednika. To je bio posao svođenja više od 2000 strana, koje je Elison pisao tokom perioda od 40 godina, na 368 strana. Celokupan rukopis ovog nezavršenog romana objavljen je zajedno 26. januara 2010. godine pod nazivom „Tri dana pre pucanja...”[19] U februaru 2014. godine Američka poštanska služba je izdala markicu u čast Ralfa Elisona u okviru svoje serije iz književnosti. U parku u Harlemu (u blizini mesta gde je živeo od početka 50-ih pa sve do smrti) izgrađen je spomenik Ralfu Elisonu, inspirisan njegovim romanom „Nevidljivi čovek”

Odlično stanje Ilustrovano MIHAILO POPOVSKI TAJANSTVENI SVET MASONA AUTORSKO IZDANJE BROŠ LATINICA 206 STRANA retko u ponudi Slobodno zidarstvo, masonstvo ili masonerija, je sinkretističko udruženje koje se sastoji od bratskih organizacija koje porijeklo vode od mjesnih bratstava kamenorezaca, koja su od kraja 14. vijeka određivala kvalifikacije kamenorezaca i njihovu interakciju sa vlastima i mušterijama. Stepeni slobodnog zidarstva su tri ocjene srednjovjekovnog zanatskog ceha, a to su učenički, pomoćnički i majstorski stepeni. Ovo su stepeni koje nudi Plava loža Slobodnog zidarstva. Članovi ove organizacije su poznati kao slobodni zidari ili masoni. Postoje i dodatni stepeni, koji se razlikuju od područja i nadležnosti i njima obično upravljaju tijela koja se razlikuju od zanatskih stepeni. Osnovna, mjesna organizaciona jedinica slobodnog zidarstva je loža. Lože obično nadziru i njima upravljaju na regionalnom nivou (obično vezano za državnu, pokrajinsku ili nacionalnu granicu) Velike lože ili Veliki orijenti. Ne postoji međunarodna, svjetska Velika loža koja nadzire cjelokupno slobodno zidarstvo; svaka Velika loža je nezavisna i Velike lože ne moraju nužno da se međusobno priznaju da bi bile legitimne. Savremeno slobodno zidarstvo se sastoji od dvije glavne prepoznatljive skupine. Regularno slobodno zidarstvo insistira na tome da se u radnoj loži čitaju sveti spisi, da svaki član iskreno vjeruje u Vrhovno biće, da ženama nije dozvoljeno stupanje u organizaciju i da su rasprave o religiji i politici zabranjene. Kontinentalno slobodno zidarstvo je danas opšti pojam za „liberalnu” jurisdikciju koja je uklonila neka, ili sva, ograničenja. Masonska loža[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Masonska loža Loža u palati Rofija u Firenci, postavljena za francuski ritual Masonska loža je osnovna organizaciona jedinica slobodnog zidarstva.[1] Loža se redovno sastaje kako bi sprovela uobičajene formalnosti bilo koje druge manje organizacije (plaćanje računa, organizovanje društvenih i dobrotvornih događaja, izbor novih članova itd). Osim poslovnih pitanja, sastanak se može održati povodom svečanosti dodjele masonskog stepena[2] ili održavanje predavanja, koja su obično o nekom vidu masonske istorije ili ritualu.[3] Po završetku, sastanak Lože se može prekinuti formalnom večerom, koja ponekad uključuje zdravicu i pjesmu.[4] Većina masonskih rituala sastoji se od svečanosti stepena. Kandidati se postepeno iniciraju u slobodno zidarstvo, prvo u stepen učenika. Poslije nekog vremena, na posebnoj svečanosti, mogu biti unapređeni u stepen pomoćnika i na kraju će biti podignuti u stepen majstora masona. U svim ovim svečanostima, kandidat se provjerava lozinkama, znakovima i držanjem (tajno rukovanje) svojstvenim svakom stepenu.[5] Još jedna svečanost je godišnje postavljanje majstora i oficira lože. U nekim ložama instalirani majstor se vrednuje kao poseban čin, sa sopstvenim tajnama koje ga razlikuju od ostalih članova.[6] U drugim jurisdikcijama, ovaj čin nije priznat i nema nikakve unutrašnje ceremonije prenošenja novih tajni tokom postavljanja novog majstora lože.[7] Većina loža ima neku vrstu društvenog kalendara, koji omogućava masonima i njihovim partnerima da se sastanu u manje ritualizovanim okruženju.[8] Često u kombinaciji sa ovim događajima je obaveza svakog masona da da prilog u dobrotvorne svrhe. To se dešava i na nivuo Lože i Velike lože. Masonske dobrotvorne organizacije daju doprinose na mnogim poljima, kao što je obrazovanje ili pomoć u nepogodama.[9] Privatne mjesne Lože čine okosnicu slobodnog zidarstva i slobodni zidari će nužno biti inicirani u jednoj od njih. Takođe, postoje i posebne Lože u kojima se slobodni zidari sastaju kako bi proslavili događaji, kao što je sport ili masonsko istraživanje. Čin majstora masona takođe daje pravo masonu da dalje istražuje masonstvo kroz druge stepene, administrativno odvojene od Zanata, ili stepeni „Plave lože” koji su opisani ovdje, ali imaju sličan format na njihovim sastancima.[10] Postoji vrlo malo dosljednosti u slobodnom zidarstvu. S obzirom da je svaka masonska jurisdikcija nezavisna, svaka određuje sopstvene procedure. Izražavanje rituala, broj prisutnih oficira, raspored prostorija za sastanka itd, variraju od jurisdikcije do jurisdikcije.[10][11] Oficiri Lože se biraju ili imenuju na godišnjem nivou. Svaka Masonska loža ima Majstora, dva Čuvara, sekretara i blagajnika. Tu je i Privratnik, ili spoljašnji čuvar, koji se uvijek nalazi ispred vrata radne Lože. Ostali oficiri variraju između jurisdikcija.[10] Svaka Masonska loža postoji i djeluje u sklopu sa nizom drevnih pravila poznatih kao Masonski orijentiri. Ovi principi su do sada izbjegli sve univerzalno prihvaćene definicije.[12] Pridruživanje loži[uredi | uredi izvor] Kandidati će se susresti sa najaktivnijim članovima masonske lože kojoj se pridružuju prije inicijacije. Postupak varira između jurisdikcija, ali kandidate obično predstavljaju prijatelji u društvenoj funkciji lože ili u nekom obliku otvorene večeri u loži. U savremeno doba, zainteresovani često pronalaze mjesnu ložu preko interneta. Dužnost kandidata je da zatraži pridruživanje; iako se kandidati mogu ohrabriti na pridruživanje, oni se nikada ne pozivaju. Jednom kada se napravi inicijalni upitnik, obično slijedi intervju kako bi se odredila podobnost kandidata. Ako kandidat odluči da nastavi dalje, u loži se glasa o aplikaciji prije nego što on (ili ona, u zavisnosti od jurisdikcije) bude prihvaćen. Apsolutno minimalni uslov za bilo koje tijelo slobodno zidarstva jeste da kandidat mora biti slobodan i da se smatra da ima dobar karakter. Obično postoji uslov o starosti, koji se u velikoj mjeri razlikuje između Velikih loža i (u nekim jurisdikcijama) sposobnosti da bude prevaziđena izuzećem iz Velike lože. Osnovna pretpostavka je da kandidat treba da bude zrela odrasla osoba. Dodatno, većina Velikih loža zahtjeva da kandidat izjavi da vjeruje u Vrhovno biće. U nekoliko slučajeva, od kandidata se može zahtjevati da bude određene religije. Taj oblik slobodnog zidarstva je najčešći u Skandinaviji (poznat kao švedski red), gdje npr. primaju samo hrišćane. Na drugom kraju spektra, „liberalno” ili kontinentalno slobodno zidarstvo, npr. Veliki orijent Francuske, ne zahtjevaju od kandidata da vjeruju u bilo koje božanstvo i u članstvo prihvataju ateiste (uzrok nesklada sa ostatkom slobodnog zidarstva). Tokom svečanosti inicijacije, od kandidata se očekuje da se zakune (najčešće na izdanju svetog teksta prihvatljivog njegovoj ličnoj vjeroispovijesti) kako bi ispunio određene obaveze kao slobodni zidar. Organizacija[uredi | uredi izvor] Velike lože[uredi | uredi izvor] Velike lože i Veliki orijekti su nezavisna i suverena tijela koja upravljaju slobodnim zidarstvom u određenoj zemlji, državi ili geografskoj oblasti (nazvane jurisdikcije). Ne postoji jedinstveno nadzorno tijelo koje predsjedava svetskim slobodnim zidarstvom; veze između različitih jurisdikcija zavise isključivo od međusobnog priznanja.[13][14] Članstvo slobodnog zidarstva, koje postoji u različitim oblicima širom svijeta, Ujedinjena velika loža Engleske procjenjuje na oko 6 miliona.[15] Bratstvo je upravno organizovano u nezavisne Velike lože (ili ponekad Velike orijente), koja upravlja sopstvenom masonskom jurisdikcijom, koja se sastoji od podređenih (ili konstitutivnih) loža. Najveća jedinstvena jurisdikcija, u smislu članstva, jeste Ujedinjena velika loža Engleske (čije se članstvo procjenjuje na 250.000). Velika loža Škotske i Velika loža Irske zajedno imaju oko 150.000 članova. U Sjedinjenim Američkim Državama, ukupno članstvo broji nešto manje od 2 miliona.[16] Priznavanje, prijateljstvo i regularnost[uredi | uredi izvor] Veze između Velikih loža su određene konceptom priznanja. Svaka velika loža održava spisak drugih velikih loža koje priznaje.[17] Kada se dvije velike lože priznaju i u međusobnoj su masonskoj komunikaciji, kaže se da su u prijateljstvu, a bratstvo jedno lože može posjećivati drugu ložu i obrnuto i mogu djelovati masonski. Kada dvije velike lože nisu u prijateljstvu, međusobne posjete nisu dozvoljene. Postoji mnogo razloga zbog koga će jedna velika loža zadržati ili povući priznanje druge velike lože, ali dva najčešća razloga su ekskluzivna jurisdikcija i regularnost.[18] Ekskluzivna jurisdikcija[uredi | uredi izvor] Ekskluzivna jurisdikcija je koncept pri kome samo jedna velika loža može biti priznata na određenom geografskom području. Ukoliko dvije velike lože polažu pravo na jurisdikciju na istom području, druga velika loža mora da bira između te dvije lože i možda sve ne odluče sve lože da priznaju istu (npr. Velika loža Njujorka se 1849. podijelila dvije rivalske frakcije, od kojih je svaka tvrdila da je legitimna Velika loža. Ostale Velike lože morale su da izaberu između dvije frakcije, sve dok se raskol ne riješi).[19] Ekskluzivna jurisdikcija se može izbjeći kada se jurisdikcija dvije Velike lože preklapa ukoliko su one u prijateljstvu i slažu se da dijele jurisdikciju (npr. s obzirom da je Velika loža Konektikata u prijateljstvu sa Princ Hol Velikom ložom Konektikata, princip ekskluzivne jurisdikcije se ne primjenjuje i ostale Velike lože mogu priznate obje).[20] Regularnost[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Regularno slobodno zidarstvo Regularnost je koncept zasnovan na privrženosti Masonskim orijentirima, osnovnim zahtjevima, načelima i ritualima zanatstva. Svaka Velika loža postavlja sopstvenu definiciju toga što su Orijentiri, i time određuje šta je regularno a šta je neregularno (i te definicije se ne moraju nužno slagati između Velikih loža). U suštini, svaka Velika loža će zadržati svoje orijentire (svoje zahtjeve, načela i rituale) kao regularne i sudiće ostalim Velikim ložama na osnovu njih. Ako su međusobne razlike velike, jedna Velika loža može drugu proglasiti „neregularnom” i povući ili odbiti priznanje.[21][22] Najčešća zajednička pravila za priznavanje (zasnovana na regularnosti) su ona koje je Ujedinjena velika loža Engleske donijela 1929. godine:[23] Veliku ložu bi trebalo da uspostavi postojeća regularna Velika loža ili najmanje tri regularne Lože; Vjerovanje u Vrhovno biće i u spise uslov je članstva; Inicijati bi trebalo da uzmu svoje zavjete nad tim spisima; Samo muškarci mogu biti primljeni i ne postoje veze između miješanih Loža; Velika loža ima punu kontrolu nad prva tri stepena i nije potčinjena drugom tijelu; Sve Lože trebaju prikazati spise sa šestarom i kompasima tokom sesije; Nema rasprave o politici ili religiji; Pridržavati se „drevnih orijentira, običaja i postupaka”. Ostali stepeni, redovi i tijela[uredi | uredi izvor] Vidi još: Masonska tijela i Spisak masonskih redova Slobodno zidarstvo Plave lože nudi samo tri tradicionalna stepena, i u većini jurisdikcija, čin prošlog ili postavljenog majstora. Masonski majstor može da proširi svoje iskustvo sticanjem viših stepeni, u pratećim tijelima koje je odobrila njegova Velika loža.[24] Drevni i Prihvaćeni Škotski red je sistem od 33 stepena (uključujući i tri stepena Plave lože) kojim upravlja mjesni ili nacionalni Vrhovni savjet. Ovaj sistem je popularan u Sjevernoj Americi i kontinentalnoj Evropi. Jorkški red, sa sličnim opsegom, vrši upravu nad tri reda Masonstva, prvenstveno Kraljevskom arkom, Kriptom i Vitezovima Templarima.[25] U Ujedinjenom Kraljevstvu, odvojena tijela upravljaju svakim redom. Slobodi zidari se podstiču da se pridruže Svetoj kraljevskoj arci, koja je povezana sa Mark masonstvom u Škotskoj i Irskoj, ali je odvojena u Engleskoj. Templarsko i Kripstsko masonstvo takođe postoji.[26] U nordijskim zemljama, preovlađuje Švedski red, a varijacija ovog reda zastupljena je i u Njemačkoj. Rituali i simbolika[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Rituali i simbolika slobodnog zidarstva Slobodno zidarstvo sebe opisuje kao „prekrasan sistem moralnosti, prikriven u alegoriji i ilustrovan simbolima”.[27] Simbolika je uglavnom, ali ne isključivo, zasnovana na ručnim alatima kamenorezaca — šestar i uglomjer, libela, gleterica i ostali. Za svaki od ovih alata priložena je moralna lekcija, iako namjerna nikako nije konzistentna. Značenje simbolike se podučava i istražuje kroz rituale.[10] Svi slobodni zidari svoje putovanje započinju u svom „zanatu” postepeno inicijacijom, usvajanjem i podizanjem tri stepena Zanata ili slobodnog zidarstva Plave lože. Tokom ova tri rituala, kandidat se postepeno podučava značenju simbola Lože, a kandidat držanjem, znacima i riječima drugim masonima pokazuje da je iniciran. Inicijacija je dijelom alegorija i dijelom lekcija i okreće se oko gradnje Solomonovog hrama, kao i umješnost i smrt njegovog glavnog arhitekte, Hirama Abifa. Stepeni koji se stiču su učenik, pomoćnik i majstor. Iako postoje različite verzije ovih rituala, sa najmanje dvije razlike u rasporedu i verziji Hiramovog mita u ložama, svaka verzije je prepoznatljiva bilo kom slobodnom zidaru iz bilo koje jurisdikcije.[10] U nekim jurisdikcijama, glavne teme svakog stepena su ilustrovane na masonskoj tabli. Ovaj slikani prikaz masonskih tema izložen je u loži u zavisnosti o kome se stepenu radi i kandidatu se na taj način objašnjava kako da ilustruje legendu i simboliku svakog stepena.[28] Ideja o bratstvu slobodnih zidara vjerovatno potiče iz pravne definicije brata iz 16. vijeka kao onog ko se zakleo na uzajamnu podršku drugome. Prema tome, slobodni zidari se zaklinju svakom stepenu da će čuvati tajnu tog stepena i da će podržavati i štititi svoju braću, osim ako nisu prekršili zakon.[29] U većini loža zakletva ili obećanje se vrši iznad Knjige Svetog zakona, koja je knjiga božanskog otkrovenja prikladna religijskim uvjerenjima pojedinog brata (u anglo-američkoj tradiciji to je Biblija). U liberalnom kontinentalnom slobodnom zidarstvu, dozvoljene su knjige osim svetih spisa, koje su jedan od razloga raskola među Velikim ložama.[30] Istorija[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Istorija slobodnog zidarstva Razvoj[uredi | uredi izvor] Goose & Gridiron u Londonu, mjesto osnivanja Velike lože Londona i Vestminstera (kasnije Velika loža Engleske) Od sredine 19. vijeka, masonski istoričari su tražili porijeklo pokreta u nizu sličnih dokumenata poznatih kao Old Charges, koji vodi porijeklo iz Regius Poem do 1425. godine[31] do početka 18. vijeka. Aludirajući na članstvo u loži operativnih masona, oni povezuju mitološku istoriju zanata, dužnosti stepena i način na koji se zaklinju na vrijednosti prilikom pristupanja.[32] U 15. vijeku se vidi i prvi dokaz ceremonijalne regalije.[33] Ne postoji jasan mehanizam pomoću koga su ove mjesne trgovinske organizacije postale današnje Masonske lože, ali najraniji rituali i poznate lozinke, iz operativnih loža sa prelaza sa 17. na 18. vijek, pokazuju kontinuitet sa ritualima koje su na kraju 18. vijeka razvili prihvaćeni ili mogući masoni, pošto su oni članovi koji nisu praktikovali fizički zanat postali poznati.[34] Zapisnik iz Lože Edinburga (Kapela Svete Marije) br. 1 u Škotskoj pokazuje kontinuitet od operativne lože 1598. godine do savremene moguće Lože.[35] To je najstarija masonska loža na svijetu.[36] Pogled na sobu u Masonskoj dvorani u Beri Sent Edmundsu u Engleskoj, početkom 20. vijeka. Soba je pripremljena za saziv Svetog kraljevskog svoda Alternativno, Tomas de Kvinsi u svom radu Rosicrucians and Freemasonry predstavlja teoriju koja ukazuje da se slobodno zidarstvo možda razvilo iz rozenkrojcerizma. Ovu teoriju je predstavio i njemački profesor J. G. Buhle 1803. godine.[37][38] Prva Velika loža, Velika loža Londona i Vestminstera (kasnije poznata kao Velika loža Engleske (VLE) osnovana je na Jovanjdan 24. juna 1717. godine,[39] kada su se već postojeće četiri londonske lože sastale na zajedničkoj večeri. Mnoge engleske lože su se pridružile novom regularnom tijelu, koja je samo ušla u period samopromocije i širenja. Međutim, mnoge lože nisu mogle podržati promjene koje su neke od loža VLE napravila u ritualu (postale su poznate kao moderne) i nekoliko njih je formiralo suparničku Veliku ložu 17. maja 1751. godine pod imenom Drevna velika loža Engleske. Ove dvije Velike lože su se borila za nadmoć, sve dok moderne lože nisu vratile drevni ritual. One su se 27. decembra 1813. godine ujedinile u Ujedinjenu veliku ložu Engleske (UVLE).[40][41] Velika loža Irske i Velika loža Škotske osnovane su 1725. i 1736. godine, iako nisu uspjele ubijediti sve postojeće lože u svojim zemljama da im se pridruže.[42][43] Sjeverna Amerika[uredi | uredi izvor] Spomenik Erasmusu Džejmsu Filipsu, prvom slobodnom zidaru na prostoru današnje Kanade Najstarija američka loža osnovana je u Pensilvaniji. Kolektor za luku Pensilvanije, Džon Mur, pisao je svim prisutnim ložama u Pensilvaniji 1715. godine, dvije godine prije nego osnovana prva Velika loža u Londonu. Prva velika loža Engleske imenovala je Pokrajinskog Velikog majstora za Sjevernu Ameriku 1731. godine, sa sjedištem u Pensilvaniji. Ostale lože u koloniji dobila su ovlašćenja od kasnije Drevne velike lože Engleske, Velike lože Irske i Velike lože Škotske, koje su bile prilično dobro zastupljene u putujućim ložama Britanske vojske. Mnoge lože nastale su bez naloga iz bilo koje Velike lože, tražiće i plaćajući njihovo odobrenje tek nakon što su bile sigurne u svoj opstanak. Nakon Američke revolucije, nezavisna Velika loža SAD se razvila u svakoj od saveznih država. Neki misle da je kratko organizovanje sveobuhvatne „Velike lože SAD” sa Džordžom Vašingtonom (koji je bio član Virdžinijske lože) kao prvim Velikim majstorom, ali ta ideja je bila kratkotrajna. Razne državne Velike lože nisu željele izgubiti sopstveni autoritet time što bi pristale na takvo tijelo. Princ Hol slobodno zidarstvo[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Princ Hol slobodno zidarstvo Princ Hol slobodno zidarstvo postoji jer su rane američke lože odbijale da u svoje redove prime Afroamerikance. Godine 1775, Afroamerikanac Princ Hol,[44] zajedno sa još 14 Afroamerikanaca, iniciran je u Britansku vojnu ložu po nalogu Velike lože Irske, nakon što su odbili da ih prime u druge lože u Bostonu. Kada je Britanska vojna loža napustila Sjevernu Ameriku nakon završetka Američke revolucije, ovi 15 ljudi dobili su ovlašćenje da se sastanu kao loža, ali ne da iniciraju slobodne zidare. Godine 1784, ove osobe su dobile nalog od Prve velike lože Engleske (PVLE) i osnovali su Afričku ložu, br. 459. Kada je 1813. godine osnovana Ujedinjena velika loža Engleske (UVLE), sve lože sa sjedištem u SAD su izbrisane sa njenog spiska — uglavnom zahvaljujući Ratu iz 1812. Tako, odvojena i od UVLE i od bile koje priznate Velike lože SAD, Afrička loža promijenilo je svoje ime u Afrička loža, br. 1. — i defakto je postala „Velika loža” (ova loža se ne smije miješati sa raznim ložama na afričkom kontinentu). Kao i ostalo slobodno zidarstvo u SAD, Princ Hol slobodno zidarstvo ubrzano je rasla i organizovala se po sistemu Velikih loža u svakoj saveznoj državi.[45] Širenjem rasne segregacije u Sjevernoj Americi sredinom 19. i početkom 20. vijeka Afroamerikancima je otežano pridruživanje ložama izvan jurisdikcije Princ Hola — uz to je i onemogućena priznanje zajedničke jurisdikcije između paralelnih masonskih tijela u SAD. Od osamdesetih godina, takav vid diskriminacije je otišao u prošlost. Danas većina Velikih loža u SAD priznaje svoje Princ Hol dvojnike i predstavnici obje tradicije rade na punom priznanju.[46] Ujedinjena velika loža Engleske nema problema sa priznanjem Velikih loža Princ Hola. Iako ističu svoje nasljeđe kao lože crnih Amerikanaca,[47] Princ Hol je otvoren za sve ljude bez obzira na rasu ili religiju.[48] Pojava kontinentalnog slobodnog zidarstva[uredi | uredi izvor] Englesko slobodno zidarstvo se proširilo na Francusku dvadesetih godina 18. vijeka, prvo kao loža protjeranih jakobita, a zatim se proširilo na francuske lože koje su pratile moderni ritual. Iz Francuske i Engleske, slobodno zidarstvo se raširilo na većinu kontinentalne Evrope tokom 18. vijeka. Velika loža Francuske osnovana je za vrijeme Velikog majstora vojvode Klermona, koji je imao samo nominalni autoritet. Njegov nasljednik, vojvoda Orleana, rekonstruisao je centralno tijelo kao Veliki orijent Francuske 1773. godine. Nakratko zaustavljena tokom Francuske revolucije, francusko slobodno zidarstvo nastavilo je svoj rast u narednom vijeku,[49] prvo pod vođstvom Aleksandra de Grasa. Kao karijerni armijski oficir, sa svojom porodicom je živio u Čarlstonu u Južnoj Karolini od 1783. do početka 19. vijeka, nakon što je napustio San Domingo tokom Haićanske revolucije. Tags: Masoni u svetu Srbiji Jugoslaviji masonske lože rituali pravila

Dobro očuvano, bez pisanja, pečata, podvlačenja... Autor - osoba Kropotkin, Petr Alekseevič, 1842-1921 = Kropotkin, Petr Alekseevič, 1842-1921 Naslov Anarhizam i moral / Petar Kropotkin ; izbor tekstova, beleške i pogovor Zoran Đinđić ; predgovor Predrag Matvejević ; [preveli Jugoslava Široka, Zoran Đinđić] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1984 (Beograd : Beogradski-izdavačko grafički zavod) Fizički opis 270 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Đinđić, Zoran, 1952-2003 = Đinđić, Zoran, 1952-2003 Matvejević, Predrag, 1932-2017 = Matvejević, Predrag, 1932-2017 Široka, Jugoslava, 1954- = Široka, Jugoslava, 1954- Zbirka ǂBiblioteka ǂProsveta ; 33 (Broš.) Napomene Tiraž 5.000 Predgovor: str. 7-12 Pogovor: str. 237-266 Bibliografski podaci: str. 270-[271]. Predmetne odrednice Kropotkin, Petar, 1842-1935 -- `Anarhizam i moral` Anarhizam Knez Petar Aleksejevič Kropotkin (rus. Пётр Алексеевич Кропоткин; Moskva, 9. decembar 1842 – Dmitrov, 8. februar 1921) je bio ruski teoretičar anarhizma, geograf, istoričar, pisac, aktivista i knez koji se odrekao svoje titule. Petar Kropotkin je rođen 9. decembra 1842. u Moskvi, u aristokratiskoj porodici, na drugom najvišem nivou. Njegova majka je bila ćerka kozaškog generala. Njegov otac, Aleksej Petrovič Kropotkin, bio je knez u Smolensku, iz dinastije Rjurikoviči koja je vladala Rusijom pre uspona Romanovih. Kropotkinov otac je posedovao velike zemljišne posede i skoro 1.200 kmetova u tri provincije. Pod uticajem republikanskih učenja, Kropotkin se odrekao svoje titule princa u svojoj 12. godini, i „čak je prekoravao svoje prijatelje, kada bi ga tako oslovili”. Obrazovanje je stekao u Petrogradu u prestižnoj vojnoj školi, gde su se učvrstila njegova interesovanja za rusku politiku i prirodne nauke. Na opšte iznenađenje izabrao je službu u Sibiru, a iskustva iz Sibira oblikovala su njegove misli. 1862. u Sibiru je obavio važna geografska i antropološka istraživanja koja su donela važne geografske informacije. 1867. Kropotkin se vratio u Petrovgrad, gde je dobio mesto u Ruskom geografskom društvu. Njegovo odbijanje da sledi porodičnu tradiciju vojne službe podstaklo je njegovog oca da ga liši nasledstva, „što je napravilo od njega princa bez sredstava za izdržavanje”. U ime društva istraživao je glečere Finske i Švedske između 1871. i 1873. Stekao je reputaciju u naučnim krugovima i u svojoj tridesetoj godini suočio se sa izborom između produžetka karijere ili popuštanja političkim impulsima. Evo šta je rekao u „Zapisima jednog revolucionara“: „…Dobio sam telegram od Geografskog društva: „Skupština vas moli da prihvatite poziciju sekretara Društva.“ U isto vreme odlazeći sekretar me je nagovarao da prihvatim predlog. Moje nade su se ostvarile. Ali u međuvremenu druge misli i druge težnje su obuzimale moj um. Ozbiljno sam razmislio o odgovoru i poslao, „Najlepše hvala, ali ne mogu prihvatiti.“ Kasnije u „Zapisima“ on objašnjava: „Ali kakvo sam ja imao pravo na ove najveće užitke, kada su svuda oko mene samo beda i borba za plesnjivo parče hleba; kad sve što potrošim da bi omogućio da živim u tom svetu viših emocija mora biti oduzeto od samih usta onih koji seju žito i nemaju dovoljno hleba za svoju decu? Tokom svojih geografskih istraživanja, Kropotkin je takođe izučavao spise vodećih političkih teoretičara i konačno prihvatio socijalističke revolucionarne poglede. Pridružio se Internacionali 1872. ali je ubrzo bio razočaran njenim ograničenjima. Kada je došlo do podele Internacionale na dve suprotstavljene struje, Kropotkin je pristao uz federalističko i libertersko krilo. Vratio se u Rusiju, nakon što je potpuno dovršio svoje teorije, i počeo je sa širenjem anarhističke propagande. 1874. uhapšen je i zatvoren u Tvrđavu Sv. Petra i Sv. Pavla: Strašnu tvrđavu gde je toliko mnogo prave snage Rusije poginulo tokom poslednja dva veka, i čije se samo ime u Petrovgradu izgovara šapatom. Posle dramatičnog bekstva 1876. dospeo je do Engleske i onda Švajcarske da bi se ponovo pridružio Jurskoj Federaciji, zatim do Pariza, i onda nazad u Švajcarsku da bi uređivao „Le Revolte“. Atentat na Cara doveo je do njegovog proterivanja. Izbegao je u Englesku i obnovio svoje izučavanje Francuske revolucije. Obeshrabren političkom atmosferom, on i njegova žena vratili su se u Pariz. Zajedno sa ostalima uhapšeni su i optuženi u spektakularnom javnom procesu u kome su optuženi izveli sjajnu odbranu omogućujući sebi da propagiraju anarhizam u Evropi. Godine 1883, ponovo je uhapšen i osuđen na pet godina zatvora zbog anarhističkih aktivnosti. Pušten je na slobodu posle tri godine i posle toga je živeo i radio u Engleskoj 30 godina. Godine 1889, preselio se u Čikago i živeo u kraju Hal haus. Međutim njegovi anarhistički pogledi učinili su ga nepoželjnim gostom u SAD, pa se vratio u London. Vrativši se u Rusiju posle revolucije iz 1905, ostatak svog života posvetio je pisanju. Bio je zgrožen antisocijalističkim kontrarevolucionarnim postupcima Lenjina, o kom je imao sledeće da kaže: Lenjin je neuporediv sa bilo kojom revolucionarnom ličnošću u istoriji. Revolucionari su imali ideale. Lenjin ih nema. Vladimire Iljiču (Lenjin), vaši konkretni postupci su potpuno nedostojni ideja koje se pretvarate da posedujete. Smrt Kropotkin je umro od upale pluća u Dmitrovu, u blizini Moskve, 8. februara 1921. Lenjinova ponuda za državni pogreb u Kremlju je odbijena. Pogrebu 13. februara prisustvovalo je više od 100.000 ljudi. To je bio poslednji masovni skup koji nije organizovala država u narednih 70 godina u Rusiji. Dok je povorka prolazila pored zatvora, politički zatvorenici su pevali anarhističku himnu mrtvima. Pod pritiskom Kropotkinovih poštovalaca, anarhističkim zatvorenicima je dozvoljeno da prisustvuju sahrani. U masi su se vijorile crne zastave i transparenti: „Gde ima vlasti nema slobode!“, „anarhisti traže da budu pušteni iz zatvora socijalizma!“. Dela Glavne knjige: Osvajanje hleba Dnevnik P. A. Kropotkina Etika Velika Francuska revolucija U ruskim i francuskim zatvorima Zapisi jednog revolucionara Uzajamna pomoć Ruska revolucija i anarhizam Savremena nauka i anarhizam Teror u Rusiji MG54

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Sto jedna anegdota i 300 fotografija iz sedam deceija FK Vojvodina FK Vojvodina je srpski fudbalski klub iz Novog Sada i deo je SD Vojvodina. Osnovan je u proleće 1914. godine, i važi za jedan od najvećih klubova na prostoru bivše Jugoslavije. Navijačka grupa Vojvodine se zove Firma, a ona je osnovana 1989. godine, iako je Klub navijača FK Vojvodina osnovan još 15. decembra 1937. Istorija Početak Klub je osnovan 6. marta 1914. zaslugom novosadskih studenata. Dok se svet spremao za Prvi svetski rat, grupa omladinaca nošena ljubavlju prema tada malo popularnoj i znanoj igri, rešila je da osnuje fudbalski klub koji bi predstavljao srpsku zajednicu u Novom Sadu. Za ime novosadskog kluba uzet je naziv Vojvodina, kako bi se naglasilo sećanje na političko-teritorijalnu jedinicu Vojvodstvo Srbije u kom su Srbi, bar na papiru, dobili ravnopravnost u Habzburškoj carevini. Među osnivačima tog dana u štrikerskoj radnji Save Šijakova, u današnjoj Temerinskoj ulici na mestu Tehnometala, su bili budući tekstilni industrijalac Milenko Šijakov, budući univerzitetski profesor Vladimir Milićević, budući hemičar Milenko Hinić, budući pravnici Radenko Rakić i Kamenko Ćirić, Gojko Tošić, Đorđe Živanov, Branko Gospođinački, Živojin Bajazet i budući doktor prava Kosta Hadži. Među njima su bili i Milenkov brat, Đorđe Šijakov, i njihov otac, Sava. Između dva svetska rata Posle rata, iz Praga je donesen komplet dresova FK Slavije, koji su ostali zaštitni znak Vojvodine do današnjih dana. Prvu zvaničnu utakmicu u ligi Župa I [2] koja se nalazila u sklopu Beogradskog loptačkog podsaveza (osnovan 12. marta 1920) Vojvodina je odigrala 12. septembra 1920. godine protiv novosadskog NAK-a i zabeležila pobedu - 2:0. Dve godine kasnije novosadski fudbalski klubovi biće suspendovani od strane Beogradskog loptačkog podsaveza jer su hteli da formiraju svoj savez. BLS je odlučio da za te klubove napravi župu i tako reši taj problem. Prvenstvo Novog Sada, odnosno župe je igrano u proleće 1923. godine između četiri novosadska kluba: Juda Makabi (koja će nakon šest kola biti prva), NTK, Vojvodina i NAK. Naredne sezone 1923/24 u konkurenciji istih ekipa Vojvodina je prvak Novosadske župe a isti uspeh ponoviće i dve sezone kasnije 1925/26 i to će ujedno biti poslednji trofej Vojvodine u BLP u kojem je natupala sve do 1930. kada prelazi u novoosnovani Novosadski nogometni podsavez (osnovan 13. april 1930). Prva titula u NNP-u Vojvodina je ostvarila u sezoni I razreda 1931/32 a u jesen 1932. godine u toku nove sezone I razreda Vojvodina je kao prvak NNP-a prebačena u državnu (prvu) ligu i nije učestvovala u prolećnom delu takmičenja NNP-a. Godinu i po dana kasnije u proleće 1934. godine Vojvodina se vraća u NNP i u konkurenciji sedam klubova ubedljivo osvaja prvo mesto u I razredu. Do početka rata Vojvodina će postati još tri puta prvak Novosadskog nogometnog podsaveza i po broju titula biti najbolja (jednu manje, 4, imaće Novosadski AK, a po jednu ŠSK Mačva (Šabac) i Železnički SK (Inđija)).[3] U takmičenju u Državnoj ligi Vojvodina je nastupala dve sezone. U prvoj je u konkurenciji pet klubova 1. grupe [4] u osam kola zabeležila dve pobede isto toliko nerešenih rezultata i četiri poraza što je bilo dovoljno za treće mesto. U drugoj sezoni Državne lige 2. grupe takođe u konkurenciji pet klubova [5] Vojvodina završava takmičenje na drugom mestu sa osovojenih osam bodova (četiri pobede i isto toliko upisanih poraza).[3] Godine 1924, zajedno sa klubom Juda Makabi, Vojvodina gradi stadion „Karađorđe“, prema nacrtu inženjera i predsednika kluba Dake Popovića. Do tada, i jedni i drugi su igrali na stadionu kod Jodne banje, koji je pripadao novosadskom klubu UTK, koji je okupljao mađarsku omladinu. Prvu utakmicu FK Vojvodina je odigrala u Kovilju, na igralištu „Šajkaša“. Za crveno-bele tada su igrali uglavnom đaci i studenti. Vojvodina je dobila tu utakmicu rezultatom 5:0. Međutim, sledeći meč, novosadska ekipa je odigrala tek 1919, nakon završetka rata. Nakon Drugog svetskog rata Iako povremen učesnik prve lige u međuratnom periodu, ozbiljniju ulogu u prvoj ligi, Vojvodina je počela da igra pedesetih godina 20. veka. Prvi ozbiljniji rezultat je 4. mesto 1952/53. godine. Narednih godina, Vojvodina je redovno pobeđivala favorite, ali nije uspela da osvoji titulu. 1955. godine je izboren plasman u Mitropa kup (preteču kupa UEFA), a ostale su zapamćene pobede protiv Rome u Novom Sadu sa 4:1 i u Rimu sa 5:4. I narednih godina, Voša je učestvovala u ovom kupu i ostvarivala zapažene rezultate. Tadašnja zlatna generacija je stekla velike simpatije svojom lepršavom igrom, a najpoznatiji igrači su bili Vujadin Boškov i Todor Veselinović. Početkom 60-ih, izvršena je smena generacija i već 1962. godine, Vojvodina postaje vicešampion. Konačno, 1965/66. godine, Voša stiže do prve titule. Najpoznatiji igrači ovog tima su bili Ilija Pantelić i Silvester Takač. U Kupu šampiona, Voša stiže do četvrtfinala, gde je izbačena od Seltika iz Glazgova, koji je te godine i osvojio ovaj kup, a jedini poraz mu je nanela upravo Vojvodina u Novom Sadu. 70-ih godina, Vojvodina je često bila u samom vrhu tabele, a 1974/75. godine je u poslednjem kolu ispustila titulu, ostavši na drugom mestu. 1977. Vojvodina je osvojila svoj prvi evropski trofej, Mitropa kup, pobedivši u grupi ispred Vašaša, Fjorentine i Sparte Prag. 80-e godine su bile krizne, kulminirajući ispadanjem u drugu ligu 1985/86. Usledila je rekonstrukcija tima, koji se ekspresno vraća u Prvu ligu, a za dve sezone ovaj novi tim Vojvodine osvaja drugu titulu 1988/89., u jednoj od poslednjih sezona pred raspad SFRJ....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mihailo V. Popovic Mihailo V. Popović (Beograd 1925 — 2011) je jedan od začetnika moderne sociologije u Srbiji. Biografija Diplomirao je 1950. godine i doktorirao 1956. filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde se i zaposlio. Prvobitno je radio kao profesor u srednjoj školi 1950. , 1954. postaje asistent, zatim, 1958. docent, 1963. vanredni profesor, 1970. redovni profesor, a u penziju je otišao 1990. godine. Jedan je od utemeljivača Odeljenja za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu (1959). Kao stipendista UNESCO boravio je u Parizu,Ženevi i Briselu (1958—1959), a kao stipendista Fordove fondacije specijalizaciju odrađuje u SAD (1963-1964). Predavao je sociologiju i u Olbaniji, država Njujork (1981). Bio je na studijskim boravcima i u Nemačkoj,Poljskoj , Češkoj i Kini . Na Filozofskom fakultetu u Beogradu bio je i dekan (1979-1981). Jedan je od utemeljivača moderne sociologije u Srbiji, shvaćene i kao teorijske i kao empirijske discipline. Predsednik Jugoslovenskog udruženja sociologa (1966-1968), predsednik Srpskog sociološkog društva (1961-1962) i glavni urednik Sociološkog pregleda (1961-1962). Dela Organizovao je prva velika istraživanja društvene strukture u Srbiji, na osnovu kojih su nastale knjige: Društveni slojevi i društvena svest (1977), Društvene nejednakosti (1987) i Srbija krajem osamdesetih (1991). Doprineo je emancipaciji srpske sociologije od dogmatskog marksizma. Negovao je jasnu misao, analitičnost i spremnost na korekciju vlastitih naučnih stanovišta u susretu sa novim činjenicama. Zajedno sa Vojinom Milićem ostavio je najdublji trag u srpskoj sociologiji druge polovine 20. veka. Napisao još: O istini i njenom kriterijumu (1958), Filozofija i posebne nauke (1958), Savremena sociologija (1961), Predmet sociologije (1966), Problemi društvene strukture (1967), Filosofski i naučni rad Alimpija Vasiljevića (1972), Pregled istorije kulture i umetnosti (1974), Teorije i problemi društvenog razvoja (koautor zajedno sa Miodragom Rankovićem, 1981), Politika raspodele i ideologija (1981, zajedno s Danilom Mrkšićem i Todorom Kuljićem ), Društvo i politika (1984), Teorija i empirija: sociološka istraživanje društvenih klasa i slojeva (1994), Totalitarni sistemi (1997), Nacionalna katastrofa i političko otrežnjenje (2002). Alimpije Vasiljević (Veliševac, 21. novembar 1831 — Beograd, 3. februar 1911) bio je srpski filozof, profesor Velike škole, političar, ministar prosvete i crkvenih poslova. Biografija Rođen je u Veliševcu, Valjevskom okrugu, 1831. godine, a umro je u Beogradu 3. februara 1911. godine. Bio je oženjen ćerkom istaknutog liberalnog političara i državnika Jovana Avakumovića.[1] Imali su kćeri Katarinu, Slavku, Jelku, Milku, Nebesnu i sina Ljubomira. Avakumovići su pripadali široj porodici Baba-Dudića, jednoj od najmoćnijih u Beogradu. Porodica Alimpije Vasiljević je unuk gospodara Vasilja Pavlovića, kneza u valjevskoj nahiji, buljukbaše, kapetana koga pominje prota Mateja (`Vasilj iz Bajevca`, iako je u stvari iz Veliševca). Bio je knez i Karađorđevo vreme, kao i u vreme prve vlade knjaza Miloša. Zet mu je bio vojvoda Petar Nikolajević Moler. Žena kneza Vasilja bila je tetka Antonija Miškovića, trgovca iz Kadine Luke, kao i Marka Kovačevića (otac Aksentija Kovačevića, dugogodišnjeg narodnog poslanika), trgovca iz Berkovca. Antonije Mišković se oženio Jovankom sestrom Ilije Garašanina, a njihova kćerka Anica je bila udata za Miloja Blaznavca, brata generala Milivoja Petrovića Blaznavca, namesnika [2]. Knez Vasilj Pavlović je imao sina Milovana Vasiljevića, koji se oženio Jelicom, sestrom od strica žene Sime Milosavljevića Paštrmca (1776—1836), knjaz Miloševog barjaktara i najbližeg savetnika. Milovan i Jelica Vasiljević su roditelji Alimpija Vasiljevića. Njegov otac je kasnije oženio Milenijom sa kojom je dobio Alimpijevog polubrata Svetozara Vasiljevića.[2] Školovanje Školovanje je započeo 1842. godine u manastiru Bogovađi, prekinuo ga 1844. godine zbog Katanske bune, a nastavio 1845. godine upisavši treći razred pri cvetanovačkoj crkvi. Pošto je neko vreme bio pisar načelnika Kolubarskog sreza, počeo je da pohađa Beogradsku gimnaziju iz koje se ispisao posle trećeg razreda zbog sukoba sa profesorom nemačkog jezika. Prešao je u Bogosloviju u kojoj nije stigao da završi nijedan razred, jer je iste godine (1850) upućen u Duhovnu akademiju u Kijevu gde je, kako tvrdi u Memoarima, stekao titulu magistra, što se na osnovu sačuvanih dokumenata ne može ustanoviti. Po povratku u Srbiju radio je 1857. godine kao pisar Požarevačkog okruga, a potom kao profesor u Šabačkoj polugimnaziji (1858—1859). U vreme Svetoandrejske skupštine 1858, na kojoj je svrgnut knez Aleksandar Karađorđević, povezao se sa grupom mladih intelektualaca koja je zahtevala parlamentarnu vladavinu i građanske slobode i predstavljala jezgro buduće Liberalne stranke. Ubrzo su se sukobili i sa režimima kneza Miloša, potom Mihaila Obrenovića, koje su kritikovali i zbog apsolutizma i zbog toga što su smatrali da vlada ne vodi dovoljno aktivnu spoljnu politiku u pravcu konačnog oslobođenja i ujedinjenja srpskog naroda. U saradnji sa liberalno-nacionalno orijentisanim srpskim političarima iz Habzburške monarhije osnovana je 1866. godine u Novom Sadu Ujedinjena omladina srpska u kojoj je on imao vrlo zapaženu ulogu. Međutim, za razliku od istaknutih opozicionara, Jevrema Grujića, Milovana Jankovića, Vladimira Jovanovića, nije bio proganjan, zatvaran i nije odlazio u emigraciju. Profesura i politika Bio je profesor u Beogradskoj bogosloviji (1859—1864), Požarevačkoj polugimnaziji (1864—1868) , Beogradskoj gimnaziji (1868). Tokom 1860. godine boravio je na usavršavanju u Parizu. Velika želja bila mu je da postane profesor na Velikoj školi, za šta se uporno javljao na konkurse. Prvo je dobio, kao docent, da predaje ruski jezik (1863—1864), a konačno 1868, kada su posle smrti kneza Mihaila liberali podržali namesnički režim, katedru filozofije i logike. Posle godinu dana (avgusta 1869)[3] postao je od honorarnog, redovni profesor. Na Velikoj školi predavao je do 1875. godine a kratko vreme bio je i rektor. U vreme jasnijih idejnih i stranačkih podela do kojih je došlo među srpskom inteligencijom tokom 70-ih, ostao je u Liberalnoj stranci u čiji je Glavni odbor ušao u vreme njenog formalnog konstituisanja 1881. Obavljao je niz dužnosti u vrhu državne administracije: ministar prosvete i crkvenih poslova bio je 1875, 1876—1880, u vladama Stevče Mihailovića i Jovana Ristića i 1887. u vladi Jovana Ristića. Tokom srpsko-turskih ratova kao predstavnik vlade u Vrhovnoj komandi bio je u pratnji kneza Milana sa kojim je tokom njegove vladavine bio u dobrim odnosima. Pored redovnih dužnosti obavljao je 1877/78. godine dužnost ministra za oslobođene krajeve. Postavljen je 1879. godine za državnog savetnika. Izvanredni ministar u Petrogradu bio je dva puta 1892/1893. i 1894/1895. godine. Penzionisan je 1898. godine. Redovni član Društva srpske slovesnosti postao je 1862. godine. U Srpskom učenom društvu bio je od 1864. godine počasni, a od 1869. godine redovni član, potom član Odbora za nauke filozofske i filološke i Odbora za nauke istorijske i državne; predsednik Društva bio je od 1885. do 1887. Od 1892. godine bio je počasni član sada Srpske kraljevske akademije — za redovnog člana nije biran iz političkih razloga.[4] Počasni član Matice srpske postao je 1868. godine. Opus Napisao je nekoliko knjiga i oko četrdeset članaka iz oblasti filozofije, istorije, psihologije i pedagogije, kao i prevoda sa ruskog, koji su objavljeni u novinama i časopisima: Srpski dnevnik, Trgovačke novine, Srpske novine, Srbija, Zastava, Branik, Glasnik Društva srpske slovesnosti, Glasnik Srpskog učenog društva, Matica, Vila, Mlada Srbadija, Danica. Bio je jedan od vodećih ideologa liberalno-nacionalnog pokreta 60-ih i 70-ih godina, što je prepoznatljivo i u njegovom obimnom i raznovrsnom intelektualnom stvaralaštvu. Nije bio originalan mislilac. Uglavnom je prerađivao dela stranih pisaca i tako znatno doprineo da se srpska naučna javnost koja je stasavala upozna sa najznačajnijim savremenim dostignućima na polju društvenih nauka. Međutim, nije uvek korektno ukazivao na svoje uzore, što nije ostalo neprimećeno, naročito od strane njegovih suparnika u politici i nauci, pre svih Milana Kujundžića Aberdara i Čedomilja Mijatovića, sa kojima je ulazio u oštre polemike. Mada je bio ruski đak i jedan od najistaknutijih rusofila među srpskim političarima, kao teoretičar bio je pod uticajem zapadnih ideja, s tim što se sa njima upoznavao uglavnom preko ruske literature. Tokom školovanja došao je pod uticaj hegelovske desnice i 1863. je u Glasniku Srpskog učenog društva objavio Kratki pregled Hegelove filozofije ali je ubrzo postao jedan od glavnih pristalica i propagatora pozitivizma. Istoriju narodnog obrazovanja kod Srba pisao je „posrbivši” Istoriju civilizacije u Engleskoj koju je rano preminuli Henri Tomas Bakl samo započeo time što je izložio originalna metodološka polazišta koja su ga učinila slavnim. Pored mnogih pohvala, pokušajem da primenom Baklovih metoda, ali bez uporišta u pouzdanim naučnim rezultatima i na malo prostora, pruži sintezu srpske istorije, izazvao je i oštre polemike koje su bile početak višegodišnjeg spora u srpskoj istoriografiji između nacionalno-romantičarske i kritičke škole. U ovom, kao i u nekim drugim delima, njegovo tumačenje prošlosti bilo je u duhu teorijskih polazišta koja je već postavio Vladimir Jovanović i koja su zastupali i drugi „svetoandrejski liberali”. Po ugledu na istoričare iz redova francuskih „doktrinara” i engleskih vigovaca koji su ishodište liberalizma videli u „germanskim šumama” i dokazivali da su slobodne društvene ustanove nešto što je svojstveno zapadnom čoveku i njegovom pogledu na svet, srpski liberali su korene sloboda tražili u drevnim slovenskim ustanovama. To što su se one kroz istoriju sačuvale u patrijarhalnom seljačkom društvu svedoči da Srbi imaju urođene sklonosti za parlamentarizam i demokratiju. Na taj način pokušavali su da pomire srpski nacionalizam i zapadne političke ideje, odnosno ospore tvrdnje ideoloških protivnika da hoće da uvezu u Srbiju strane političke tradicije i oblik vladavine za koje ona još nije sazrela. Trotomni udžbenik Logika (1871—1873) pisao je oslanjajući se na delo A System of Logic čuvenog engleskog liberalnog mislioca Džona Stjuarta Mila. Jedan je od prvih koji se među Srbima bavio psihologijom. U obimnim člancima O psihološkoj metodi u Ingleskoj, Francuskoj i Germaniji i O slobodnoj volji (GSUD 1869,1872) i udžbenicima iz psihologije (1870) i pedagogije (1879) pozivao se na dela Džona Stjuarta Mila, Aleksandra Bena, Herberta Spensera, Vilhelma Vunta, Ernesta Hekela, Čarlsa Darvina i dr., mada je najviše sledio knjige ruskih pisaca Matveja Mihailoviča Trojickog i Konstantina Dimitrijeviča Ušinskog i članke iz ruskih časopisa. Najsamostalniji rad iz te oblasti je obiman članak Psihološke osobine srpskog naroda (GSUD 1886) u kojem su se preplitali pozitivizam i nacionalni romantizam. Mada je veličao moderne naučne metode, oslanjao se, po sopstvenim rečima, na „lično iskustvo i neposredno posmatranje” i dopunjavao ih primerima iz narodne usmene tradicije.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ser Lorens Ker Olivije, Baron Olivije (engl. Ser Laurence Kerr Olivier, Baron Olivier; Dorking, 22. maj 1907 — Stening, 11. jul 1989) bio je engleski pozorišni, filmski i televizijski glumac, režiser i producent. U karijeri dugoj preko šezdeset godina tumačio je najrazličitije uloge — od likova iz grčkih i Šekspirovih tragedija, preko ekscentričnih i grotesknih negativaca, do junaka romantičnih komedija. Smatra se najboljim tumačem likova iz Šekspirovih drama.[1][2] Najpoznatiji je po ulogama u filmovima Orkanski visovi, Rebeka, Bani Lejk je nestala, Princ i igračica, Otelo i Maratonac. Dobio je dva počasna Oskara za životno delo i veliki doprinos filmskoj umetnosti, kao i Oskara za najboljeg glavnog glumca za ulogu u Hamletu. Olivije je bio nominovan za trinaest Oskara (osvojio tri); za devet Emija (osvojio pet); jedanaest nagrada BAFTA (osvojio tri) i šest Zlatnih globusa (osvojio tri). Dobitnik je Srebrnog medveda na Berlinskom filmskom festivalu i Zlatnog lava na Festivalu u Veneciji, a dobio je i zvezdu na Holivudskoj stazi slavnih. Prvi je glumac u istoriji filma koji je dobio plemićku titulu. Američki filmski institut ga je uvrstio među dvadeset najvećih glumaca svih vremena. Smatra se najboljim britanskim glumcem 20. veka.[3] Detinjstvo Lorens Ker Olivije je rođen 1907. u Dorkingu (Engleska). Njegov otac, Džerard Olivije, bio je sveštenik, pa je Lorens odrastao u smernoj i religioznoj porodici. Bežeći od strogosti i religioznosti svog oca, Lorens se veoma zbližio sa majkom, Agnes Luiz. Međutim, Agnes je umrla rano, u svojoj četrdesetoj godini i njena iznenadna smrt je jako pogodila dvanaestogodišnjeg Lorensa. Ostao je sa bratom Ričardom i sestrom Sibil u Old Rektoriju (delu škole Sveti Kristofer), a njegov otac se 1918, zbog premeštenja, preselio u Hartfordšir. Sa svega devet godina, dobio je ulogu Bruta u školskoj predstavi Julije Cezar. Išao je i na časove horskog pevanja u školi Svi sveti u Londonu.[4] Završio je školu Sveti Edvard u Oksfordu. Nastupao je u školskim predstavama, a 1924. radio je kao zamenik i pomoćnik reditelja u lokalnom pozorištu. Sledeće godine dobio je ulogu Lenoksa u Šekspirovom Magbetu i mesto asistenta direktora pozorišta.[5] Nakon što je Ričard Olivije otišao u Indiju, otac je shvatio da Lorens (koga su u porodici zvali Kim) zaista treba da bude glumac.[5] Karijera Tokom šezdesetogodišnje karijere, Lorens Olivije je igrao u oko 130 predstava, 63 filma i u 26 TV serijala.[6] Prve glumačke korake Olivije je načinio 1930. godine, u Engleskoj. Desetak godina kasnije, zahvaljujući ulogama u holivudskim hitovima Orkanski visovi i Rebeka, njegovo ime je postalo poznato i u svetu filma. Značajnije uloge na televiziji imao je tek osamdesetih godina 20. veka. Pozorišna karijera Pozorišni počeci Nakon pohvala koje je dobio za Ukroćenu goropad, sedamnaestogodišnji Olivije je upisao dramsku školu Central School of Speech and Drama, da bi se nakon završetka 1927. pridružio glumačkoj družini Birmingham Repertory.[5] Sledeće godine prihvatio je ulogu kapetana Stenhoupa u predstavi Kraj putovanja koju mu je ponudio Apolo teatar. Pohvale kritike dobio je 1930. za ulogu u Privatnim životima Noela Kauarda i 1935. za Romea i Juliju.[7] U Romeu i Juliji menjao je uloge Romea i Merkucija sa Džonom Gilgudom. Olivijeu se nije dopadao način Gilguldove glume Šekspirovih dela i smetalo mu je što je Gilgud dobijao bolje kritike od njega.[7] Njegova netrpeljivost ka Gilgudu kulminirala je 1940, kada je Olivije predložio londonskom producentu Binkiju Bomontu (engl. Binkie Beaumont) da finansira četiri Šekspirove tragedije — Hamleta, Kralja Lira, Otela i Magbeta — u kojima bi on bio u glavnim ulogama, na šta mu je Bomont odgovorio da bi pristao jedino pod uslovom da Olivije povremeno menja uloge sa Gilgudom, kao i da Gilgud režira barem jednu od njegovih produkcija, što je Olivije glatko i bez razmišljanja odbio.[8] Nakon uloge u Romeu i Juliji pozvala ga je Lilijan Bejlis iz Old vik teatra da tumači glavnu ulogu u njihovom Hamletu 1937. godine. Olivije je rado prihvatio ponudu, ali je njegova izvedba naišla na loš prijem kod gledalaca i kritike. Ni Magbet nije prolazio bolje, sve do Koriolana, Henrija Petog i Dvanaest noći sa kojima je trijumfovao kod kritičara i postao jedan od najpopularnijih glumaca iz Old vikove svite. Iako je u međuvremenu debitovao na filmu i čak snimio deset filmova, Olivije je nastavio da izbegava ponude te vrste i govorio da mu je mesto na daskama.[9] 1940—1959: Vivijen Li i rat Lorens Olivije je upoznao Vivijen Li 1937. Iste godine su počeli da se zabavljaju. Uspeo je da je dovede u Old vik gde je igrala Ofeliju. Dve godine kasnije njih dvoje sele se u Njujork — on da bi snimao Orkanske visove, a ona jer se nadala ulozi Skarlet O’Hare u obećavajućem Prohujalo sa vihorom. Tamo su zajedno nastupali u predstavi Romeo i Julija u koju su uložili gotovo svu svoju ušteđevinu. Iako raskošna, predstava je bila poslovni promašaj.[8] Kada je izbio Drugi svetski rat, Olivije je želeo da se pridruži kraljevskom vazduhoplovstvu. Uzeo je dvesta časova letenja i dobio čin poručnika, ali nikada nije učestvovao u pravom ratu.[5] On i Ralf Ričardson su 1944. bili otpušteni iz vojske kako bi formirali novu postavu Old vik teatra.[10] Noćni repertoar su činile predstave Čovek i oružje od Džordža Bernarda Šoa, Per Gint Henrika Ibzena i Šekspirov Henri Treći. Probe koje su trajale deset meseci uz zvuke nemačkog bombardovanja, isplatile su se u obliku pet uspešnih sezona.[5] Godine 1948. Ričardson, Olivije i Vivijen Li krenuli su na turneju po Australiji i Novom Zelandu.[11] Njih dvojica su igrali u pomenutim predstavama, a Lorens i Vivijen u Ričardu Trećem, Školi skandala kao i u The Skin of Our Teeth. Turneja je trajala šest meseci i bila je veoma uspešna, međutim brak poznatog para jedva je izdržao višegodišnju krizu. Olivije je kasnije rekao da je Vivijen izgubio u Australiji.[12] Druga sezona novog Old vik teatra počela je po njihovom povratku iz Australije i ona se danas smatra jednim od najblistavijih perioda britanskog pozorišta.[13] Olivije i Ričardson nizali su uspehe sa svojim proverenim predstavama.[13] Lorens je jedne večeri odigrao Sofokleovog Edipa i Šeridanovog Kritičara. Ta tranzicija iz grčke tragedije u klasičnu komediju postala je legendarna.[14] Ovu sezonu završio je ulogom Astrova u Ujka Vanji Antona Čehova. Za vreme rata, Lorens Olivije i Ralf Ričardson bili su pozvani u Pariz, da svoje popularne predstave odigraju u čuvenom pozorištu Komedi franses (franc. Comédie-Française). Bili su ushićeni i počastvovani pozivom. To im je bio prvi nastup u Francuskoj, i bio je uspešan.[10] Početkom pedesetih Olivije i njegova supruga su igrali u Njujorku. Na njihovom repertoaru bili su Antonije i Kleopatra od Šekspira, Cezar i Kleopatra od Bernarda Šoa, i na zahtev Lijeve, - Antigona. Godine 1953. psihičko zdravlje Vivijen Li naglo se pogoršalo, međutim vrlo brzo se oporavila za predstave koje je Lorens spremao za Stratford na Ejvonu (Engleska). Osim Dvanaest noći i Magbeta, Lorens je pripremao i Tita Andronika. Za predstave je vladalo veliko interesovanje i bile su veoma dobro posećene. Bračni par je tada sa Titom Andronikom krenuo na evropsku turneju. Komad je naišao na izuzetne pohvale kritičara, i bio je komercijalni trijumf, ali njihov brak je još jednom prolazio kroz krizu koju ovaj put nije izdržao. Iako je njihova veza okončana po povratku u London, razveli su se u decembru 1960. godine. Poslednje predstave Olivije je bio jedan od osnivača Britanskog nacionalnog teatra. Postao je njegov direktor još dok je bio u Old viku.[15] Tokom posleratnih godina, a i kasnije, svoju glumačku karijeru posvetio je uglavnom filmskoj industriji. U pozorištu je uglavnom radio kao reditelj, a ređe je prihvatao uloge.[15] Ipak, od malobrojnih predstava u kojima je igrao u to vreme, izdvajaju se Ujka Vanja, Mletački trgovac, Mačka na usijanom limenom krovu, The Recruting Officer i izuzetno uspešna Dugo putovanje u noć, koja je kasnije ekranizovana i emitovana u SAD i Ujedinjenom Kraljevstvu. Filmska karijera Glumac koji ne voli film Olivije je debitovao na platnu 1930. sa filmom Privremena udovica. Iste godine imao je manju ulogu u Previše varalica, a već sledeće prvu glavnu u drami Žuta karta. Uprkos ponudama koje su stizale, u potpunosti se posvetio pozorištu i Šekspirovim dramama koje su mu donosile popularnost. Godine 1936. dobio je priliku da igra u filmskoj adaptaciji Šekspirove drame Kako vam drago. Iako je to bila prva uloga za koju je bio istinski zainteresovan, konačan proizvod mu se nije dopao i smatrao je da Šekspir jednostavno nije dobar na filmu.[16] Te godine je prvi put video već tada popularnu Vivijen Li, a sledeće godine snimali su ljubavnu dramu Požar nad Engleskom. Tada su počeli da se pojavljuju zajedno u javnosti, iako su oboje bili u braku.[12] Dve godine kasnije otputovali su u SAD, gde je Olivije snimao Orkanske visove. Bio je prvi put nominovan za Oskara za ulogu Hitklifa u Orkanskim visovima. Vivijen je pak osvojila Oskara za najbolju glavnu glumicu za ulogu u epskom Prohujalo sa vihorom, pa su dvoje mladih glumaca krajem četrdesetih bili najpoznatiji holivudski bračni par .[17][18] 1940—1959: Filmska zvezda Uspon u Lorensovoj karijeri nastavio se Hičkokovim hit-filmom Rebeka iz 1940. godine, u kom je Olivije tumačio lik zgodnog i bogatog udovca koji se ženi mladom devojkom ne rekavši joj da je indirektno odgovoran za smrt svoje supruge. Za ovu ulogu opet je bio nominovan za Oskara. Sledeće godine igrao je sa svojom suprugom u romantičnoj drami Ledi Hamilton koja je bila veliki bioskopski hit. Pošto se pokazao kao podjednako dobar i na filmu i u pozorištu, dvojica producenata su mu predložili da režira neke od Šekspirovih drama u kojima je uspešno igrao. Olivije je u početku mislio da nije dorastao zadatku, pa je nagovarao Vilijama Vajlera i Terensa Janga da preuzmu ulogu reditelja. Pošto su obojica odbili predlog[19] jer filmovi snimljeni po Šekspirovim dramama nisu bili popularni, Lorens je na kraju ipak odlučio da pokuša. Prvi film koji je počeo da snima bio je Henri Peti iz 1944. Tokom snimanja jedne scene u Irskoj, konj je udario u kameru koju je držao Olivije, te je ovaj zaradio veliku posekotinu na usni i povredu oka, ostavivši mu ožiljak koji će kasnije postati njegov zaštitni znak.[19] Kritičari su pohvalili film, koji je ujedno bio i komercijalni uspeh. Još je bio nominovan i za Oskara za najbolji film, a Olivije za najboljeg glumca. Međutim, Akademija mu je dodelila počasnog Oskara, za izuzetan rad na filmu Henri Peti. Olivije je odbio nagradu nazivajući je prevarom, i smatrajući da Akademija jednostavno nije bila spremna da Oskare uruči jednom strancu.[20] Sledećih nekoliko godina radio je kao zabavljač na frontu, zajedno sa Ralfom Ričardsonom. Godine 1948. snimio je Hamleta i glumio glavnu ulogu. Film je morao biti kraći od 153 minuta pa je Olivije bio prinuđen da iseče dobar deo teksta. Sa Hamletom je ponovo bio nominovan za Oskara u istim kategorijama kao i za Henrija, s tim što je ovaj put i dobio nagrade, i to u obe kategorije. Tako je Olivijeov Hamlet postao prvi britanski film koji je osvojio Oskara, a Olivije prva osoba koja je iste godine režirala film za koji je dobila Oskara za najboljeg glavnog glumca. Ostao je jedino bez Oskara za najboljeg režisera, što glumicu Etel Barimur, koja mu je uručila Oskara, nije iznenadilo jer je smatrala da filmska adaptacija Hamleta nije ni približno verna drami.[21] Poslednji šekspirovski film koji je bio dogovoren još četrdesetih, Olivije je snimio tek 1955. godine. U međuvremenu, njegova pozorišna karijera bila je na vrhuncu, te je do 1955. išao na turneje širom sveta. Film koji je tada snimio bio je Ričard Treći. Na snimanju filma, jedan od strelaca ga je pogodio u nogu, zbog čega je Olivije hramao nekoliko dana.[22] Pošto je u filmu Olivije trebalo da bude hrom, ova nezgoda nije se odrazila negativno na snimanje filma. Međutim, ovaj raskošni epski spektakl bio je komercijalni neuspeh, pa je Olivije bio prinuđen da odustane od planiranog snimanja Magbeta, koji je trebalo da bude poslednji u nizu dogovorenih filmova. Poslednji film u kome je Olivije igrao pedesetih, bila je romantična komedija Princ i igračica, gde se prvi put sreo sa Merilin Monro, tada najpopularnijom glumicom na svetu. Nakon završetka snimanja Olivije je strogo kritikovao Merilinino ponašanje i glumu,[23] što je tada privuklo veliku pažnju medija. Međutim, posle njene tragične smrti rekao je: „Ne mogu da verujem da tako glamurozan film nije postao hit. Ja sam bio dobar, ali Merilin... Merilin je bila zadivljujuća!”[24] 1960—1989: Doktor Zel Godine 1960. Olivije je snimio Spartaka i Zabavljača, dva filma koja su postigla veliki komercijalni uspeh. Zabavljač je takođe dobio i pohvale kritike i doneo mu još jednu nominaciju za Oskara. Usledili su Otelo sa Megi Smit u ulozi Dezdemone, koji je bio njegov poslednji film snimljen po nekom Šekspirovom komadu, zatim triler Bani Lejk je nestala i tri ratna filma: O, kakav divan rat, Bitka za Britaniju i Nedostižni most. Poslednja dva filma za koje je bio nominovan za Oskara bili su Momci iz Brazila i Maratonac. Uloga u Maratoncu mu je dobila odlične kritike i donela mu prvi Zlatni globus. Američki filmski institut je ovaj film proglasio za jedan od sto najuzbudljivijih filmova svih vremena,[25] a Olivijeovog sadističkog doktora Zela svrstao među pedeset najvećih filmskih negativaca.[26] Kada je 1967. godine saznao da boluje od raka, želeći da obezbedi svoju porodicu nakon smrti, Lorens je prestao da bude izbirljiv u izboru uloga i počeo je da prihvata skoro sve što mu se nudilo, pa je tako počeo da prihvata i uloge u televizijskim serijalima.[9] Čak je izjavio: „Pitaju me zašto glumim u nekom filmu. Odgovor je jednostavan — novac, dragi moj... Osećam da kraj dolazi. Nemam ništa da ostavim porodici osim novca koji zarađujem od filmova. Ništa mi nije ispod časti ako je dobro plaćeno. Zaradio sam pravo da zgrabim sve što mi se ukaže za ovo malo vremena koje mi je preostalo.”[27] Do kraja života pojavio se u brojnim filmovima, a za uloge u Inčonu i Džez pevaču nagrađen je Zlatnom malinom za najgoreg glumca. Umro je 1989, dok je snimao Ratni rekvijem. Olivije je i petnaest godina posle smrti glumio negativca u filmu Nebeski kapetan i svet sutrašnjice. Naime, materijal sa njim iz mlađih dana je uz pomoć kompjuterske grafike uklopljen u film, te je Olivije bio zločesti dr Totenkof.[28] Televizijska karijera Lorens Olivije je počeo karijeru televizijskog glumca kada je već iza sebe imao ostvarenu karijeru u pozorištu, i kada je bio jedan od najtraženijih filmskih glumaca. Međutim, od početka osamdesetih pa do smrti, uglavnom je igrao u TV–serijama ili mini-filmovima. Olivije se prvi put pojavio na televiziji ulogom u seriji John Gabriel Borkman 1958. Glumio je i u Dejvidu Koperfildu sa Idit Evans, kao i u mini-filmovima Mačka na usijanom limenom krovu i Vrati se, mala Šibo. Neke od poslednjih televizijskih uloga bile su mu u Poslednjim danima Pompeje, Izgubljenim kraljevstvima (sa Kolinom Fertom) i Vagneru. Najpoznatije TV serije u kojima je igrao i za koje je dobio nagradu Emi za najboljeg glumca jesu Kralj Lir, Dugo putovanje u noć i Ljubav kad joj vreme nije gde je glumio zajedno sa Ketrin Hepbern. Olivije je bio nominovan za devet, a osvojio je pet nagrada Emi.[29] Privatni život Propali brakovi Olivije se 25. jula 1930. oženio glumicom Džil Ezmond koja mu je šest godina kasnije rodila sina Tarkvina. Međutim, brak je na samom početku bio osuđen na propast. Naime, kako Lorens piše u svojoj autobiografiji, prva bračna noć bila je neuspešna, a ni kasnije nije bilo ništa bolje, tako da je na kraju Olivije postao impotentan.[30] Olivije je mislio da su za to bila kriva neka njegova religiozna shvatanja, pa je odbacio religiju i deklarisao se kao ateista.[30] Ali njegov odnos sa Džil sasvim je zahladneo, tako da su se razveli 1940. godine, kada se on oženio sa Vivijen Li. Njih dvoje su bili u vezi još od 1937. kad su snimali Požar nad Engleskom, ali je Džil odbijala da mu da razvod. Ipak, ostali su dobri prijatelji i Lorens je bio sa njom na Tarkvinovom venčanju 1965. godine.[9] Lijeva je ubrzo potom dobila ulogu Ofelije, u Olivijeovom Hamletu, u Old viku. Tu se Olivije prvi put susreo sa njenim naglim promenama ponašanja. Pred izlazak na scenu iznenada je počela da vrišti i viče na njega, a onda je odjednom ućutala, besciljno zureći u daljinu.[24] Ulogu je odigrala savršeno, i nikad nije pomenula incident. Nakon venčanja, mladi par se odselio u Njujork, gde su prvi put nastupili s predstavom Romeo i Julija. Zbog izuzetno lošeg prijema kod publike, umalo nisu bankrotirali jer su svu ušteđevinu uložili u produkciju ove predstave.[31] Godine 1944. Vivijen je obolela od tuberkuloze, pa je nekoliko dana morala da provede u bolnici. Na snimanju Cezara i Kleopatre otkrila je da je u drugom stanju, ali je veoma brzo pobacila. Pala je u duboku depresiju, koja je doživela vrhunac njenim fizičkim napadom na Olivijea.[11] To je bio njen prvi poznati nervni slom povezan sa maničnom depresijom. Olivije je posle toga shvatio da njeni napadi dolaze posle dana sa velikom aktivnošću, kao i nakon depresije. Problemi su se nastavili na turneji po Australiji, a vrhunac ovog stanja bila je medijski propraćena svađa u Krajstčerču, koja je nastala kada je Lijeva odbila da izađe na scenu. Lorens je ošamario, a ona mu uzvratila i opsovala ga, pa izašla na pozornicu kao da se ništa nije dogodilo.[32] Pedesetih su produkciju preselili u Njujork, gde je Lorensova filmska karijera bila u ekspanziji. Godine 1953. Vivijen je opet pobacila, nakon čega je pala u višemesečnu depresiju. Tada je priznala suprugu da je zaljubljena u Pitera Finča.[32] Kada se oporavila, krenula je sa Lorensom na evropsku turneju, igrajući u Titu Androniku. Jedan od najblistavijih trenutaka njegove karijere, bio je pomračen njenim čestim izlivima besa na ostale glumce.[32] Po povratku sa turneje, započela je vezu sa glumcem Džekom Merivejlom, čime je njen i Lorensov brak bio praktično okončan. Razveli su se u decembru 1960. godine. Godinu dana kasnije upoznao je glumicu Džoun Plourajt, s kojom se odmah oženio. Ovaj brak, u kom su se rodila tri sina, bio je mirniji i skladniji od prva dva.[33] Međutim, Olivijeovi prijatelji kažu da iako se oženio sa Džoun, Lorens se do kraja života kajao što nije znao da zadrži Vivijen Li.[34] Seksualno opredeljenje Posle Lorensove smrti, pojavile su se glasine da je on u stvari bio biseksualac, koje su potkrepili brojni Olivijeovi biografi. Jedan od njih, Donald Spoto, napisao je u svojoj knjizi da je Olivijeov ljubavnik bio glumac Deni Kej.[35] Lorens Olivije 1940. godine Olivijeovi dugogodišnji prijatelji Noel Kauard i Majkl Tornton su na pitanje o Lorensovoj seksualnosti samo rekli: „Voleo je da stiče nova iskustva.”[36] Još jedan njegov biograf, Teri Kolman, dovodio je u vezu Olivijea i starijeg glumca Henrija Ejnlija.[24] Olivijeov sin, Tarkvin, pokušao je da spreči izlazak te biografije.[37] Veliku pažnju javnosti privukla je izjava Dejvida Nivena, koji je sa Lijevom snimao Tramvaj zvani želja. Naime, glumac je rekao da je jednom, za vreme snimanja tog filma, video kako se Lorens i Marlon Brando ljube u bazenu Olivijeovih.[38] „Okrenuo sam im leđa i pošao kod Vivijen. Ona je znala šta se događa ali je ćutala. Kao i ja.”[39] Posle Lorensove smrti, njegova poslednja supruga, Džoun Plourajt, potvrdila je glasine o njegovoj biseksualnosti.[40] Krajem 2006, u jednoj radio–emisiji, na pitanje o Lorensovom seksualnom opredeljenju, ona je rekla: „Ako je čovek genije, onda nije obična osoba i ne vodi običan život, već ima ekstreme u ponašanju...”[40] Bolest i smrt Godine 1967, Lorens je saznao da boluje od raka prostate, a takođe je morao da provede izvesno vreme u bolnici zbog upale pluća.[41] Ubrzo je dobio bronhitis i upalu porebrice, kao i prve simptome amnezije. Sedam godina kasnije oboleo je od distrofije mišića koja ga je zamalo koštala života.[42] Umro je 1989. godine u Steningu (Engleska), od bubrežne insuficijencije.[43] Nakon smrti bio je kremiran, a njegov pepeo položen u Vestminstersku opatiju, pored kralja Henrija Petog, koji je obeležio njegovu karijeru.[44] Sahrani je prisustvovalo više od dve hiljade ljudi....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omoti malo iskrzani ostalo uredno! Omot: Mirko Ostojic Ilustracije: L. Benett Francuski gudački kvartet koji putuje iz San Franciska na svoj sledeći angažman u San Dijegu, preusmerava se na Standardno ostrvo. Standardno ostrvo je ogromno ostrvo koje je napravio čovek dizajniran da putuje vodama Tihog okeana. Bogatstvo stanovnika ostrva može se meriti samo milionima. Kvartet je angažovan da odsvira niz koncerata za stanovnike tokom njihove turneje po ostrvima (Sendvič, Kuk, Societi, itd.) Južnog Pacifika. Ostrvo izgleda kao idilični raj; međutim, to je ostrvo podeljeno na dva dela. Levu polovinu stanovništva predvodi Džem Tankerdon i poznata je kao Larbordovi. Desnu polovinu stanovništva predvodi Nat Coverlei i poznata je kao Starboarditi. Uprkos preprekama na koje su naišle na svom putu, dve strane imaju nesporazum koji ugrožava budućnost samog ostrva. Žil Vern (franc. Jules Verne, IPA: /ʒyl vɛʁn/; Nant, 8. februar 1828 — Amjen, 24. mart 1905) bio je francuski romanopisac, pesnik i dramski pisac, najpoznatiji po svojim avanturističkim romanima i njegovom snažnom uticaju na književni žanr naučne fantastike. Rođen u Nantu, trebalo je da prati stope svoga oca i postane advokat, ali već od rane mladosti ga je više privlačilo pozorište i pisanje tekstova. Njegova saradnja sa izdavačem Pjerom Žilom Ecelom dovela je do stvaranja Neobičnih putovanja, veoma uspešne serije romana u kojoj su se nalazila dela kao što su Put u središte Zemlje, Dvadeset hiljada milja pod morem i Put oko sveta za osamdeset dana. Vern se, generalno, smatra glavnim književnim autorom u Francuskoj i većem delu Evrope, gde je imao veliki uticaj na književne žanrove avangardu i nadrealizam.[1] Međutim, njegova reputacija je značajno drugačija u anglofonim regionima, gde se često spominje kao pisac fantastike i knjiga za decu, ne samo zbog skraćenih i izmenjenih prevoda u koja su njegovi romani često preštampavani.[2] Žil Vern je drugi najprevođeniji autor na svetu, a nalazi se između engleskih pisaca — Agate Kristi i Vilijama Šekspira — ali je bio najprevođeniji autor tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Njegov doprinos žanru je bio takav, da se zajedno sa piscima Herbertom Džordžom Velsom i Hugom Gernsbekom, ponekad naziva jednim od „očeva naučne fantastike Žil Gabrijel Vern je rođen 8. februara 1828. godine na ostrvu Fedo u Nantu, kao sin Pjera Verna i Sofi Alot de la Fije.[4] Otac Pjer je bio advokat, a majka Sofi poreklom iz brodograditeljske i brodovlasničke porodice. Majčina porodica ima delom škotsko poreklo, nakon što se jedan predak 1462. godine priključio gardi Luja XI, te dobio plemićku titulu za vernu službu kralju. S druge strane, očeva porodica je keltskog porekla, koja je dugo živela u Francuskoj.[5] Osim Žila, porodica Vern je imala još četvero dece — sina Pola, te kćerke Anu, Matildu i Mari.[6] Sa 8 godina, Žil Vern je počeo da pohađa „Sen Stanislas”, katoličku školu koja je odgovarala religijskim uverenjima njegovog oca. Nakon osnovnog obrazovanja, završio je srednju školu u Nantu, gde je dobio klasično obrazovanje, koje uključuje poznavanje grčkog i latinskog jezika, te retorike, pevanja i geografije.[7] Žil i njegova porodica dosta vremena su provodili na obalama reke Loare, na kojoj su posedovali vikendicu, u koju su njegov brat i on često dolazili. Na taj način, Žil je razvio interesovanje za putovanja i avanture. Godine 1839, pretpostavlja se da se Žil ukrcao na jedrenjak „Korali”, koji je putovao za Indiju. Nakon što je njegov otac to otkrio, sprečio je Žila, te ga nagovorio da mu obeća da će da putuje „samo u svojoj mašti”.[8] Sada je poznato da je to verovatno izmišljena priča Žilove nećake Margerit Alot de la Fije, njegovog prvog biografa, mada je moguće da je priča inspirisana stvarnim incidentom. Obrazovanje Nakon što je završio osnovno i srednje obrazovanje, Žil je, na nagovor oca, prosperitetnog advokata, otišao u Pariz kako bi završio pravo.[9] Vern je stigao u Pariz 1848. godine, u vreme političkih nemira, kada se desila Francuska revolucija. Žil je došao u grad neposredno pre izbora Napoleona III Bonaparte za prvog predsednika Republike.[10] U to vreme, Vern je napisao brojne sonete, te čak i par poetskih tragedija za pozorište lutaka. Godine 1848, stric Fransisk de Šatobur ga je uveo u književne krugove, gde je upoznao Dime — oca i sina; stariji Dima je posle imao veliki uticaj na Vernovo privatno i književno usmerenje.[11] Kada je otac shvatio da se Žil ne trudi oko studiranja prava, te da mu je pisanje draže, prestao je da mu šalje novac u Pariz. Nakon što je je potrošio svu ušteđevinu na knjige, nije imao više ni za hranu, što je izazvalo brojne tegobe — izazivajući mu stomačne poremećaje i fekalne inkontinencije, te nervne poremećaje, koji su kulminirali paralizom facijalisa.[12] Pored svih zdravstvenih i ličnih problema, Žil je u januaru 1851. godine uspeo da završi fakultet, te stekne zvanje advokata.[13] Iako sa zvanjem advokata, Žil je odlučio da se ne vrati ocu i radi u njegovoj kancelariji, već je ostao u Parizu. Počeo je da radi kao notar, a zatim kao sekretar u pozorištu „Lirik”.[14] Porodični život U maju 1856. godine, Vern je otputovao u Amjen, kako bi bio kum na venčanju jednog prijatelja, Ogista Lelarža. Verna je mladina porodica pozvala da ostane par dana kod njih, što je on prihvatio. Sprijateljio se sa svima, a najviše sa mladinom sestrom, Onorin de Vijan Morel, dvadesetšestogodišnjom udovicom koja je imala dvoje dece.[15][16] Nadajući se da će pronaći siguran izvor prihoda, kako bi mogao da se oženi sa Onorin pred sudom, Žil je prihvatio ponudu svog brata, te započeo posao posrednika.[17] Nakon što mu se finansijska situacija poboljšala, Vern je dobio naklonost Onorin i njene porodice, te su se venčali 10. januara 1857. godine.[18] Žil je u julu 1858. godine dobio ponudu — da bez ikakve naknade putuje brodom od Bordoa do Liverpula i Škotske. Putovanje, Vernovo prvo izvan Francuske, duboko ga je oduševilo, a on je na istom pisao romane.[19] Kasnije je išao u Stokholm, odakle je putovao u Kristijaniju i kroz Telemark.[20] Međutim, na putu kroz Dansku, u žurbi se vratio u Pariz, ali je ipak propustio rođenje Mišela, svog jedinog biološkog sina.[21] Poslednje godine Vern u samrtnoj postelji Iako je odrastao kao katolik, Vern je postao deist u poznim godinama.[22] Neki naučnici veruju da se njegova deistička filozofija ogleda u njegovim romanima, jer oni često uključuju pojam Boga ili božanskog proviđenja, ali retko se pominje koncept Hrista.[23] Dana 9. marta 1886. godine, kada se Vern vraćao kući, njegov dvadesetpetogodišnji nećak, Gaston, dva puta je pucao u njega iz pištolja. Prvi metak ga je promašio, ali ga je drugi pogodio u nogu; Žil je preživeo, ali je zbog hica u nogu do kraja života šepao. Ovaj incident se nije pročuo u medijima, ali Gaston je proveo ostatak života u jednoj ustanovi za mentalno obolele osobe.[24] Posle smrti svoje majke i prijatelja Ecela, Vern je objavljivao radove sa mračnijom tematikom. Godine 1888, Vern je ušao u politiku i bio je izabran za odbornika u grad Amjenu, gde je učestvovao u organizaciji koje su poboljšale život u gradu, te je na toj funkciji proveo oko petnaest godina.[25] Godine 1905, bolovao je od dijabetesa, koji mu je u potpunosti oduzeo vid, a preminuo je 24. marta u svom domu u Amjenu.[26] Godine 1863, Vern je napisao roman pod nazivom Pariz u 20. veku — o mladom čoveku koji živi u svetu staklenih nebodera, brzih vozova, automobila sa pogonom na gas, računara i globalnih komunikacionih mreža, ali i sa životom bez sreće. Roman ima tragičan kraj, a Ecel je mislio da će pesimizam romana uništi Vernov sjajan uspeh, te su odlučili da objavljivanje romana odgode na dvadeset godina. Vern je stavio rukopis u sef, u kom ga je 1989. godine pronašao njegov praunuk, koji ga je objavio 1994. godine. Bibliografija Najveći broj Vernovih dela spada u seriju romana pod nazivom Neobična putovanja, koja obuhvata sve njegove romane, osim dva — Pariz u 20. veku i Povratak u Britaniju, koja su objavljena posthumno 1989. i 1994. godine. Neki od njegovih romana su ostala nezavršena zbog njegove smrti, a mnoge od njih je posthumno prilagodio i prepisao njegov sin Mišel. Vern je, takođe, napisao mnoge drame, poeme, tekstove pesama, operska libreta i pripovetke, kao i razne eseje. Neobična putovanja 1863 — Pet nedelja u balonu (Cinq Semaines en ballon) 1864 — Put u središte Zemlje (Voyage au centre de la Terre) 1865 — Sa Zemlje na Mesec (De la terre à la lune) 1866 — Doživljaji kapetana Haterasa (Voyages et aventures du capitaine Hatteras) 1867 — Deca kapetana Granta (Les Enfants du capitaine Grant) 1869 — Dvadeset hiljada milja pod morem (Vingt mille lieues sous les mers) 1870 — Oko Meseca (Autour de la lune, nastavak romana Sa Zemlje na Mesec) 1871 — Grad koji plovi (Une ville flottante) 1872 — Doživljaji tri Rusa i tri Engleza (Aventures de trois Russes et de trois Anglais) 1873 — Zemlja krzna (Le Pays des fourrures) 1873 — Put oko sveta za osamdeset dana (Le Tour du Monde en quatre-vingts jours) 1874 — Doktor Oks (Le Docteur Ox) 1874 — Tajanstveno ostrvo (L’île mysterieuse) 1875 — Čenseler (Le Chancellor) 1876 — Mihail Strogov, ili Carev glasnik (Michel Strogoff) 1877 — Hektor Servadak (Hector Servadac) 1877 — Crna Indija (Les Indes noires) 1878 — Petnaestogodišnji kapetan (Un Capitaine de quinze ans) 1879 — Pet stotina miliona Begeninih ili Grad čelika (Les Cinq cents millions de la Bégum) 1879 — Kin Fo (Les tribulations d`un chinois en Chine) 1880 — Parna kuća (La Maison à vapeur) 1881 — Prav, a osuđen (La Jangada,) 1882 — Zeleni zrak (Le Rayon vert) 1882 — Škola za Robinzone (L`École des Robinsons) 1883 — Tvrdoglavi Keraban (Kéraban-le-têtu) 1884 — Južna zvezda (L’Étoile du sud) 1884 — Arhipelag u plamenu (L’Archipel en feu) 1885 — Matijas Sandorf (Mathias Sandorf) 1886 — Lutrijski listić (Un Billet de loterie) 1886 — Robur Osvajač (Robur-le-Conquérant) 1887 — Sever protiv juga (Nord contre Sud) 1887 — Put za Francusku (Le Chemin de France) 1888 — Dve godine raspusta (Deux Ans de vacances) 1889 — Porodica Bezimenić (Famille-sans-nom) 1889 — Naglavačke (Sans dessus dessous) 1890 — Cezar Kaskabel (César Cascabel) 1891 — Gospođa Branikan (Mistress Branican) 1892 — Klaudijus Bombarnak (Claudius Bombarnac) 1892 — Dvorac u Karpatima (Le Château des Carpathes) 1893 — Mali gospodin (P’tit-Bonhomme) 1894 — Doživljaji kapetana Antifera (Mirifiques Aventures de Maître Antifer) 1895 — Ploveće ostrvo (L’Île à hélice) 1896 — Klovis Dardentor (Clovis Dardentor) 1896 — Pozdrav zastavi (Face au drapeau) 1897 — Zagonetka ledenog mora (Le Sphinx des glaces) 1898 — Veličanstveni Orinoko (Le Superbe Orénoque) 1899 — Testament jednog ekscentrika (Le Testament d’un excentrique) 1900 — Druga otadžbina (Seconde patrie) 1901 — Selo u vazduhu (Le Village aérien) 1901 — Morska zmija (Les Histoires de Jean-Marie Cabidoulin) 1902 — Braća kip (Les Frères Kip) 1903 — Gusari sa „Halifaksa” (Bourses de voyage) 1904 — Drama u Livoniji (Un Drame en Livonie) 1904 — Gospodar sveta (Maître du monde) 1905 — Provala mora (L’Invasion de la mer) 1905 — Kula svetilja na kraju sveta (Le Phare du bout du monde) 1906 — Zlatan vulkan (Le Volcan d’or) 1907 — Agencija Tompson & So (L’Agence Thompson and C°) 1908 — Lovci na meteore (La Chasse au météore) 1908 — Dunavski razbojnici (Le Pilote du Danube) 1909 — Preživeli s broda `Džonatan` (Le Naufrages du Jonathan) 1910 — Tajna Vilhelma Štorica (Le Secret de Wilhelm Storitz) 1910 — Juče i sutra (Hier et demain) 1919 — Čudnovati doživljaji ekspedicije Barsak (L’Étonnante Aventure de la mission Barsac) Drugi romani 1863 — Pariz u 20. veku (Paris au XXe Siecle, objavljeno tek 1994) Pripovetke 1851 — Drama u vazduhu (Un drame dans les airs) 1855 — Zimovanje na ledu (Un hivernage dans les glaces) 1872 — Fantaziranja doktora Oksa (Une fantaisie du Docteur Ox)

Veoma dobro očuvano, bez pisanja, pečata, podvlačenja... Autor - osoba Kropotkin, Petr Alekseevič, 1842-1921 = Kropotkin, Petr Alekseevič, 1842-1921 Naslov Anarhizam i moral / Petar Kropotkin ; izbor tekstova, beleške i pogovor Zoran Đinđić ; predgovor Predrag Matvejević ; [preveli Jugoslava Široka, Zoran Đinđić] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1984 (Beograd : Beogradski-izdavačko grafički zavod) Fizički opis 270 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Đinđić, Zoran, 1952-2003 = Đinđić, Zoran, 1952-2003 Matvejević, Predrag, 1932-2017 = Matvejević, Predrag, 1932-2017 Široka, Jugoslava, 1954- = Široka, Jugoslava, 1954- Zbirka ǂBiblioteka ǂProsveta ; 33 (Broš.) Napomene Tiraž 5.000 Predgovor: str. 7-12 Pogovor: str. 237-266 Bibliografski podaci: str. 270-[271]. Predmetne odrednice Kropotkin, Petar, 1842-1935 -- `Anarhizam i moral` Anarhizam Knez Petar Aleksejevič Kropotkin (rus. Пётр Алексеевич Кропоткин; Moskva, 9. decembar 1842 – Dmitrov, 8. februar 1921) je bio ruski teoretičar anarhizma, geograf, istoričar, pisac, aktivista i knez koji se odrekao svoje titule. Petar Kropotkin je rođen 9. decembra 1842. u Moskvi, u aristokratiskoj porodici, na drugom najvišem nivou. Njegova majka je bila ćerka kozaškog generala. Njegov otac, Aleksej Petrovič Kropotkin, bio je knez u Smolensku, iz dinastije Rjurikoviči koja je vladala Rusijom pre uspona Romanovih. Kropotkinov otac je posedovao velike zemljišne posede i skoro 1.200 kmetova u tri provincije. Pod uticajem republikanskih učenja, Kropotkin se odrekao svoje titule princa u svojoj 12. godini, i „čak je prekoravao svoje prijatelje, kada bi ga tako oslovili”. Obrazovanje je stekao u Petrogradu u prestižnoj vojnoj školi, gde su se učvrstila njegova interesovanja za rusku politiku i prirodne nauke. Na opšte iznenađenje izabrao je službu u Sibiru, a iskustva iz Sibira oblikovala su njegove misli. 1862. u Sibiru je obavio važna geografska i antropološka istraživanja koja su donela važne geografske informacije. 1867. Kropotkin se vratio u Petrovgrad, gde je dobio mesto u Ruskom geografskom društvu. Njegovo odbijanje da sledi porodičnu tradiciju vojne službe podstaklo je njegovog oca da ga liši nasledstva, „što je napravilo od njega princa bez sredstava za izdržavanje”. U ime društva istraživao je glečere Finske i Švedske između 1871. i 1873. Stekao je reputaciju u naučnim krugovima i u svojoj tridesetoj godini suočio se sa izborom između produžetka karijere ili popuštanja političkim impulsima. Evo šta je rekao u „Zapisima jednog revolucionara“: „…Dobio sam telegram od Geografskog društva: „Skupština vas moli da prihvatite poziciju sekretara Društva.“ U isto vreme odlazeći sekretar me je nagovarao da prihvatim predlog. Moje nade su se ostvarile. Ali u međuvremenu druge misli i druge težnje su obuzimale moj um. Ozbiljno sam razmislio o odgovoru i poslao, „Najlepše hvala, ali ne mogu prihvatiti.“ Kasnije u „Zapisima“ on objašnjava: „Ali kakvo sam ja imao pravo na ove najveće užitke, kada su svuda oko mene samo beda i borba za plesnjivo parče hleba; kad sve što potrošim da bi omogućio da živim u tom svetu viših emocija mora biti oduzeto od samih usta onih koji seju žito i nemaju dovoljno hleba za svoju decu? Tokom svojih geografskih istraživanja, Kropotkin je takođe izučavao spise vodećih političkih teoretičara i konačno prihvatio socijalističke revolucionarne poglede. Pridružio se Internacionali 1872. ali je ubrzo bio razočaran njenim ograničenjima. Kada je došlo do podele Internacionale na dve suprotstavljene struje, Kropotkin je pristao uz federalističko i libertersko krilo. Vratio se u Rusiju, nakon što je potpuno dovršio svoje teorije, i počeo je sa širenjem anarhističke propagande. 1874. uhapšen je i zatvoren u Tvrđavu Sv. Petra i Sv. Pavla: Strašnu tvrđavu gde je toliko mnogo prave snage Rusije poginulo tokom poslednja dva veka, i čije se samo ime u Petrovgradu izgovara šapatom. Posle dramatičnog bekstva 1876. dospeo je do Engleske i onda Švajcarske da bi se ponovo pridružio Jurskoj Federaciji, zatim do Pariza, i onda nazad u Švajcarsku da bi uređivao „Le Revolte“. Atentat na Cara doveo je do njegovog proterivanja. Izbegao je u Englesku i obnovio svoje izučavanje Francuske revolucije. Obeshrabren političkom atmosferom, on i njegova žena vratili su se u Pariz. Zajedno sa ostalima uhapšeni su i optuženi u spektakularnom javnom procesu u kome su optuženi izveli sjajnu odbranu omogućujući sebi da propagiraju anarhizam u Evropi. Godine 1883, ponovo je uhapšen i osuđen na pet godina zatvora zbog anarhističkih aktivnosti. Pušten je na slobodu posle tri godine i posle toga je živeo i radio u Engleskoj 30 godina. Godine 1889, preselio se u Čikago i živeo u kraju Hal haus. Međutim njegovi anarhistički pogledi učinili su ga nepoželjnim gostom u SAD, pa se vratio u London. Vrativši se u Rusiju posle revolucije iz 1905, ostatak svog života posvetio je pisanju. Bio je zgrožen antisocijalističkim kontrarevolucionarnim postupcima Lenjina, o kom je imao sledeće da kaže: Lenjin je neuporediv sa bilo kojom revolucionarnom ličnošću u istoriji. Revolucionari su imali ideale. Lenjin ih nema. Vladimire Iljiču (Lenjin), vaši konkretni postupci su potpuno nedostojni ideja koje se pretvarate da posedujete. Smrt Kropotkin je umro od upale pluća u Dmitrovu, u blizini Moskve, 8. februara 1921. Lenjinova ponuda za državni pogreb u Kremlju je odbijena. Pogrebu 13. februara prisustvovalo je više od 100.000 ljudi. To je bio poslednji masovni skup koji nije organizovala država u narednih 70 godina u Rusiji. Dok je povorka prolazila pored zatvora, politički zatvorenici su pevali anarhističku himnu mrtvima. Pod pritiskom Kropotkinovih poštovalaca, anarhističkim zatvorenicima je dozvoljeno da prisustvuju sahrani. U masi su se vijorile crne zastave i transparenti: „Gde ima vlasti nema slobode!“, „anarhisti traže da budu pušteni iz zatvora socijalizma!“. Dela Glavne knjige: Osvajanje hleba Dnevnik P. A. Kropotkina Etika Velika Francuska revolucija U ruskim i francuskim zatvorima Zapisi jednog revolucionara Uzajamna pomoć Ruska revolucija i anarhizam Savremena nauka i anarhizam Teror u Rusiji MG148 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko !!! The Transposed Heads: A Legend of India - Tomas Man Novela `Transponirane glave` je filozofska verzija Thomasa Manna indijanske legende o sukobu uma i tijela. U dvostrukom paroksizmu, dva prijatelja, intelektualac Shridaman i zemljani Nanda, odrubljuju si glave. Čarobno, njihove odsječene glave bivaju vraćene - ali na pogrešno tijelo, a Shridamanova žena, Sita, ne može odlučiti koja kombinacija predstavlja njezinog pravog muža. Priču dodatno komplicira činjenica da je Sita slučajno zaljubljena u oba muškarca. Mann prepričava priču s metafizičke, ali ironične točke gledišta. On snažno reagira na aksiomatsku pretpostavku da postoji dihotomija između duha i života, uma i tijela. On je, kao i mnogi pisci 20. stoljeća, osjećao potrebu preustroja sadašnje ljestvice vrijednosti i značenja stalnim sučeljavanjem sa starijima. Tomas Man (nem. Paul Thomas Mann; Libek, 6. jun 1875—Cirih, 12. avgust 1955), bio je nemački romanopisac i pripovedač, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1929. godine. Detinjstvo i školovanje Rođen je u nemačkom gradu Libeku 6.juna, u staroj i uglednoj trgovačkoj porodici. Bio je drugo od petoro dece trgovca Tomasa Johana Hajnrifa Mana i Julije de Silva Bruns, poreklom Južnoamerikanke. Njegov stariji brat Hajnrih, koji će i sam postati pisac, rođen je 1871. godine. Imao je i dva mlađa brata, Karla i Viktora i sestru Juliju.[1] Pohađao je gimnaziju `Katherineum` u Libeku, ali su ga mnogo više od škole interesovali muzika, čitanje i pisanje. Prve književne pokušaje, po ugledu na Hajnea na kojima se potpisao sa Paul Tomas, objavio je u gimnazijskom časopisu Der Frühlingssturm (Prolećna oluja) koji je sam uređivao.[2] U ranom detinjstvu živeo u dobrostojećoj porodici, ali se to menja posle očeve smrti 1891. godine. Porodica se seli u Minhen, dok je Tomas ostao da završi školu u Libeku. Pošto se pridružio porodici u Minhenu, tokom 1894. i 1895. na Visokoj tehničkoj školi u tom gradu sluša predavanja iz istorije umetnosti, istorije književnosti i ekonomije. U tom periodu objavljuje i prvu zapaženu novelu u časopisu Dvadeseti vek koji je uređivao njegov brat Hajnrih.[1] Porodica Godine 1905. oženio se sa Katjom Pringshajm, kćerkom minhenskog profesora matematike. Katja i Tomas će imati šestoro dece, od kojih će neka, kao Klaus, krenuti očevim stopama i poslati književnici. Pored Klausa, Manovi su imali i kćerke Eriku, Moniku i Elizabetu, i sinove Gotfrida i Mihaela. Odlazak iz Nemačke Tokom Prvog svetskog rata Tomas Man je zbog političkih stavova došao u sukob sa bratom Hajnrihom. Neposredan povod za netrpeljivost bilo je objavljivanje Manovog teksta Fridrih i velika koalicija (Friedrisch und die grosse Koalition) u kojem je branio nemačku politiku. Ipak, dve decenije kasnije, u vreme uspona Hitlera, Man uviđa opasnost od nacizma i drži 1929. godine govor koji je 1930. godine objavljen pod nazivom Apel razumu (Ein Appell an die Vernunft). Kada je tokom 1933. godine, zajedno sa suprugom putovao po Evropi i držao predavanja, sin Klaus i kćerka Erika mu šalju upozorenje da se više ne vraća. Kuća Manovih je konfiskovana; tada je i doneta odluka o deportaciji Manovih u logor Dahau.[1] Manovi se zadržavaju u Švajcarskoj, u malom mestu blizu Ciriha. Od 1934. Man putuje više puta u Ameriku gde drži predavanja, da bi konačno postao profesor na Prinstonu 1938. godine. U Americi je Man prihvaćen kao slavni evropski emigrant. Ubrzo se cela porodica okupila u Americi i potom preselila i Los Anđeles. Zvanično Man postaje američki državljanin 1944. godine. Tokom 40-ih drži više govora protiv nacizma, koji su objavljeni 1944. godine. Posle rata, godine 1952, prelazi ponovo u Švajcarsku. Do kraja života putuje i drži predavanja. Na putu za Holandiju 1955. se razboleo, te je hitno prebačen u bolnicu u Cirihu, gde je umro 12. avgusta. Počeci Man je u gimnaziji objavio svoje književne prvence (Vizija), a 1893. i 1894. prve novele: Posrnula (Die Gefallene) i Volja za sreću (Der Wille zum Glück). Ubrzo potom (1898) objavljena je i njegova prva zbirka novela Mali gospodin Frideman (Der kleine herr Friedemann). `Junaci ovih kratkih priča obično su ljudi nastranih ćudi, ljudi izdvojeni iz društva, zatvoreni u sebe i u svoju usamljenost (...)` [2] Na taj način Man je u svojim prvim radovima najavio i prvu veliku temu koja će obeležiti njegova najznačajnija dela: položaj umetnika u društvu. Romani i novele Već u ranoj mladosti započeo je rad na prvom zahtevnijem delu koje je u početku trebalo da bude obimnija novela - Budenbrokovi (Buddenbrooks, 1901) Ipak, delo je naraslo u veliki porodični roman autobiografskog karaktera, koji kroz nekoliko generacija prati sudbinu jedne libečke građanske porodice. Nobelova nagrada koju je dobio 1929. godine, kako je navedeno na povelji, dodeljena mu je upravo za ovaj roman.[3] Godine 1903. objavljena je druga Manova zbirka novela pod nazivom Tristan u kojoj se pojavila i novela Tonio Kreger. Tema Tristana je antagonizam između umetnosti i života, a ista problematika će činiti osnov novele Tonio Kreger: `Dok je u Tristanu taj antagonizam dobio komično-satirično rešenje, ovde je ono lirski sumorno (...) U Toniju Kregeru Man je prvi put svesno iskoristio muziku kao sredsvo jezičkog uobličavanja, primenio tehniku `lajtmotiva`, stilskog ponavljanja i variranja.`[4] Manov rani stvaralački period, obeležen pre svega novelističkim radom, završava se delom Smrt u Veneciji koje je objavljeno 1912. godine. U ovoj noveli ponovo se prikazuje odnos umetnosti i života, ali i `problematična priroda umetnikova`.[4] Zrelim periodom Manovog stvaralaštva dominira svakako veliki roman Čarobni breg koji je završen 1924. godine. Neposrednu inspiraciju za nastanak romana Man je doživeo kada je 1912. godine posetio svoju suprugu Katju koja se lečila u sanatrijumu u Davosu. Lično i intenzivno iskustvo boravka u izolovanom lečilištvu Man je inkorporao u svog junaka Hansa Kastorpa, tako gradeći složenu celinu u kojoj breg postaje simbol celokupne sudbine čoveka: `Čarobni breg predstavlja veliku kompoziciju ljudskih odnosa i ideja epohe, vaspitni roman vremena.`[5] Man i Anica Savić Rebac U Univerzitetskoj biblioteci `Svetozar Marković` u Beogradu čuva se jedno dragoceno svedočanstvo o korespondenciji između Tomasa Mana i Anice Savić Rebac, klasičnog filologa, prevodioca i esejiste. Naime, Anica Savić je intenzivno prevodila dela modernih nemačkih autora, kao i značajne novele Tomasa Mana i odlomak Čarobnog brega. Pored toga objavila je više lucidnih eseja i kritičkih prikaza, približivši tako nemačkog romansijera srpskom čitalaštvu. Od posebne je važnosti činjenica da se Anica Savić dopisivala sa Manom, ali je sačuvano svega jedno pismo iz 1929. godine koje je Man uputio Anici dok je živela u Skoplju. U pismu se Man zahvaljuje na primercima njenih prevoda novela Tonio Kreger, Tristan i Smrt u Veneciji. Njihova korespondencija dovela je i do saradnje i međusobnog uticaja. Naime, Man je koristio neke teme iz Aničinog teksta `Kallistos` za roman Josif i njegova braća. Objavivši ovaj tekst u Wiener Studien, ona je 1937. godine poslala separat Manu koji ga je pažljivo iščitao, beležeći svoje komentare na marginama...

kao na slikama pokisla je na terasi ali sve je tu mapa je odlicno ocuvana strana 242 + karta dalekog istoka, ilustracije, cirilica Izdavač: Piščevo izdanje Beograd 1935, meki povez Japan (jap. 日本; O ovoj zvučnoj datoteci Nihon ili O ovoj zvučnoj datoteci Nippon), poznat i kao Država Japan (jap. 日本国; Nippon-koku ili Nihon-koku), unitarna je parlamentarna ustavna monarhija u istočnoj Aziji. Ostrvska je država koja se nalazi u Tihom okeanu, leži na istočnoj obali azijskog kopna i proteže se od Ohotskog mora na sjeveru do Istočnokineskog mora na jugozapadu. Zauzima površinu od 377.972 km², a klima je pretežno umjerena, ali se razlikuje u velikoj mjeri od sjevera do juga. Sa 127 miliona stanovnika, Japan je deseta najnaseljenija zemlja na svijetu. Glavni i najveći grad je Tokio, dok su ostali veći gradovi Jokohama, Osaka, Nagoja, Saporo, Kobe, Kjoto, Fukuoka, Kavasaki i Saitama. Kandži znaci koji čine naziv Japana znače „porijeklo Sunca” od čega je izvedeno „Zemlja izlazećeg Sunca”. Japan je stratovulkanski arhipelag koji se sastoji od 6.852 ostrva. Četiri najveća ostrva su Kjušu, Hokaido, Honšu i Šikoku, koja čine oko 97% kopnene površine Japana i često se nazivaju matičnim ostrvima. Zemlja je podijeljena na 47 prefektura u 8 regija, sa Hokaidom kao najsjevernijom prefekturom i Okinavom kao najjužnijom. Arheološkim istraživanjima je dokazano da je Japan bio naseljen već u gornjem paleolitu. Prvo pisano pominjanje Japana je u kineskim istorijskim tekstvoima iz 1. vijeka n. e. Uticaji iz drugih regiona, naročito Kine, praćeni razdobljima izolacije, posebno od Zapadne Evrope, okarakterisala su istoriju Japana. Od 12. vijeka do 1868. godine, Japanom su vladali nasljedni feudalni vojni šoguni u ime cara. Japan je početkom 17. vijeka ušao u dug period izolacije, koji se završio 1853. godine kada je SAD primorala Japan da se otvori prema Zapadu. Poslije gotovo dva desetljeća unutrašnjih sukoba i pobuna, Carski dvor je povratio svoju političku moć 1868. uz pomoć nekoliko klanova iz Čošua i Sacuma i osnovano je Japansko carstvo. Krajem 19. i početkom 20. vijeka, pobjede u Prvom kinesko-japanskom ratu, Rusko-japanskom ratu i Prvom svjetskom ratu omogućile su Japanu da proširi svoje carstvo tokom perioda rasta militarizma. Drugi kinesko-japanski rat 1937. godine prerastao je u Drugi svjetski rat 1941, koji se završio 1945. nakon bacanja atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki i japanske predaje. Od usvajanja revidiranog ustava 3. maja 1947. godine, tokom okupacije pod Vrhovnim zapovjedništvo savezničkih snaga, Japan je postao ustavna monarhija na čelu sa Carem i izbornim zakonodavstvom pod nazivom Kokai. Zemlja ima znatnu korist od visoko kvalifikovane radne snage, nalazi se među visoko obrazovanim zemljama svijeta, sa jednim od najviših procenata stanovništva sa diplomom visokog obrazovanja. Japan je visoko razvijena zemlja sa veoma visokim standardom života. Stanovništvo Japana uživa najviši životni vijek i treću najnižu stopu smrtnosti novorođenčadi na svijetu. Japan je poznat po svojim istorijskim i obimnim bioskopima, bogatoj kuhinji i velikom doprinosu nauci i savremenim tehnologijama. Zemlja ima treću najveću privredu prema nominalnom BDP i četrvtu najveću privredu prema paritetu kupovne moći na svijetu. Takođe je četvrti najveći uvoznik na svijetu i četvrti najveći izvoznik. Iako se Japan zvanično odrekao prava na proglašenje rata, održava savremene oružane snage sa 8. najvećim vojnim rashodima na svijetu, koje koristi za samoodbranu i mirovne uloge. Japan je država članica Međunarodnog krivičnog suda, Međunarodnog monetarnog fonda, Međunarodnog tijela za morsko dno, Interparlamentarne unije, Interpola, Organizacije za zabranu hemijskog oružja, Organizacije ujedinjenih nacija, Grupe svjetske banke, Svjetska trgovinske organizacije, Grupe 7 (bivše Grupe 8), Grupe 20, Dijaloga za azijsku saradnju, Azijsko-pacifičke ekonomske saradnje, Dodatnog mehanizma Asocijacije nacija jugoistočne Azije, Sekreterijata za trilateralnu saradnju i Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj.. Etimologija[uredi] Glavni članak: Nazivi Japana Japanska riječ za Japan je 日本, koja se izgovara kao Nihon ili Nipon i koja doslovno znači „porijeklo Sunca”. Znak niči (日) znači „Sunce” ili „dan”: dok znak hon 本 znači „izvor” ili „porijeklo”.[2] Složena riječ izvedena iz njih znači „porijeklo Sunca” i izvor je popularnog epiteta „Zemlja izlazećeg Sunca”.[3] Najraniji zapis naziva Nihon javlja se u kineskom istoriografskom zapisu dinastije Tang, Stara knjiga Tanga. Na kraju 7. vijeka, izaslanstvo iz Japan tražilo je da se naziv Nihon koristi za njihovu zemlju. To ime može imati porijeklo u pismu poslatom 607. godine i koje je zabilježeno u zvaničnoj istoriji dinastije Suej. Princ Šotoku, prestolonasljednik Japana, poslao je izaslanike u Kinu u kome za sebe koristi naziv „Car zemlje gdje izlazi Sunce” (jap. 日出處天子). U poruci je pisalo: „Ovo prilikom, ja, Car zemlje gdje izlazi Sunce, šaljem pismo caru zemlje u kojoj Sunce zalazi. Kako si?” Prije prihvatanja termina Nihon, korišteni su drugi termini kao što je Jamato (大和) i Vakoku (倭国). Temin Va (和) je homofon od Vo (倭), a Kinezi su ga koristili kao oznaku za Japance još od perioda Tri države (3. vijek). Drugi oblik Vei (委) korišten je za ranu državu na prostoru Japan pod imenom Nakoku tokom dinastije Han.[4] Međutim, Japancima se ne sviđaju neke veze sa Va (和; koji je u Kini povezan sa terminima kao što je „patuljak” ili „kepec”) i stoga je zamijenjen drugim simbolom za Va (和), koji znači „zajedništvo, harmonija”.[5][6] Riječ Japan je vjerovatno izvedena iz istorijskog kineskog izgovora japanske riječi 日本. Staromandarinski ili rani vu kineski izgovor riječi Japan zabilježio je Marko Polo kao Cipangu (Cipangu). Na savremenom šangajskom, dijalektu vu kineskog, izgovor simbola 日本 je Cepen (Zeppen). Stara malajska riječ za Japan, Japun (malajs. Japun) ili Japang (malajs. Japang), pozajmljena je iz južnih priobalnih kineskih dijalekata, vjerovatno iz hokien ili ningbo dijalekta,[7] a sa tom malajskom riječi su se susreli portugalski moreplovci u jugoistočnoj Aziji u 16. vijeku.[8][9] Od Meidži obnove do kraja Drugog svjetskog rata, pun naziv Japana bio je „Veliko Japansko carstvo” (jap. 大日本帝國; Dai Nippon Teikoku).[10] Danas, naziv Nihon-koku ili Nipon-koku (jap. 日本国) koristi se kao zvanični ekvivalent sa značenjem „Država Japan”. Istorija[uredi] Glavni članak: Istorija Japana Preistorija i drevna istorija[uredi] Prvi japanski car Džinmu, koji datira iz 660. godine prije n. e.[11][12][13] — u savremenom Japanu kraj njegovog pohoda se obiželjava kao Dan osnivanja nacije 11. februara Prvi tragovi ljudskog prisustva na Japanskom arhipelagu potiču iz paleolita iz 30.000. godine prije n. e. Zatim je oko 14.000 godina prije n. e. (početak Jomon perioda) uslijedila Mezolitska i neolitska polusendetarna kultura lovaca-sakupljača koja se odlikuje poluzemunicama i nerazvijenom poljoprivredom.[14] Oni su preci pripadnika današnjih naroda Ainu i Jamato.[15][16] Ukrašeni glineni sudovi iz ovog perioda spadaju među najstarije primere grnčarije na svijetu. Oko 300. godine prije n. e, narod Jajoj je počeo da naseljava japanska ostrva, miješajući se sa pripadnicima naroda Jomon.[17] Tokom Jajoj perioda, koji je počeo oko 500. godine prije n. e, unapređena je tehnika uzgoja pirinča,[18] nastao je novi vid izrade grnčarije i metalurgije, donosen iz Kine i Koreje.[19] Prvi pisani zapis o Japanu nalazi se u kineskoj Knjizi Hana.[20] Prema Zapisima tri kraljevstva, Jamatajkoku je bilo najmoćnije kraljevstvo na arhipelagu tokom 3. vijeka n. e. Budizam je na Japanski arhipelag došao iz Pekče na Korejskom poluostrvu, ali je na razvoj japanskog budizma prvenstveno uticala Kina.[21] Uprkos početnom protivljenju, budizam je prihvatila i raširila vladajuća klasa, a opšteprihvaćen je postao početkom Asuka perioda (592—710).[22] Tokom Nara perioda (710—784) uspostavljena je centralizovana japanska država, čija se vlast nalazila u Carskoj palati u Nari. Tokom Nara perioda nastala je japanska književnost, a razvila se umjetnost i arhitektura inspirisana budizmom.[23] Vjeruje se da je epidemija velikih boginja od 735. do 737. usmrtila trećinu japanskog stanovništva.[24] Car Kanmu je 784. godine preselio prijestonicu iz Nare u Nagaokakjo, a zatim u Hejankjo 794. godine, današnji Kjoto. Ovime je počeo Hejan period (794—1185), tokom kog je nastala autohtona japanska kultura, poznata po svojoj umjetnosti, poeziji i prozi. U ovom periodu nastala je Priča o Gendžiju Murasaki Šikibe i stihovi japanske himne Kimigajo.[25] Budizam se tokom perioda Hejan širio uglavnom preko dve škole, tendaj tvorca Saiča i šingon tvorca Kukaja. Škola čiste zemlje (Džodo-šu, Džodo šinšu) stekla je veliki broj sljedbenika u drugoj polovini 11. vijeka. Feudalizam[uredi] Borba samuraja sa Mongolima, tokom mongolske invazije Japana; Suenaga 1293. godine Samuraji su mogli ubiti običnog čovjeka zbog najmanje uvrede i njih se japansko stanovništvo jako plašilo. Period Edo, 1798. godina Japanska feudalno doba odlikuje pojava i dominacija vladajuće klase ratnika – samuraja. Nakon poraza klana Tajra 1185. godine u Genpejskom ratu, opjevanom u epu Priča o Hejke, samuraja Minamoto no Joritomo car Go-Toba je imenovanovao za šoguna, a Joritomo je uspostavio bazu moći u Kamakuri. Poslije njegove smrti, klan Hodžo je došao na vlast kao namjesnici šoguna. Tokom Kamakura perioda (1185—1333) iz Kine se proširila Zen škola budizma i stekla naklonost među klasom samuraja.[26] Kamakura šogunat je odbio mongolsku invaziju 1274. i 1281. godine, ali ga je na kraju svrgnuo car Go-Dajgo. Cara Go-Dajgoa je 1336. godine porazio Ašikaga Takaudži. Ašikaga je uspostavio šogunat u Muromačiju kod Kjota. Ovime je otpočeo Muromači period (1336—1573). Ašikaga šogunat je stekao slavu za vrijeme Ašikage Jošimicu i kultura zasnovana na zen budizmu (umjetnost Mijabi) je uznapredovala. Ovo je dovelo do razvoja Higašijama kulture i napredovala je do 16. vijeka. S druge strane, nasljedni Ašikaga šogunat nije uspio da uspostavi kontrolu nad feudalnim gospodarima rata (daimjo), pa je 1467. godine izbio građanski rat čime je otpočeo stogodišnji Sengoku period (Doba zemlje u ratu).[27][28] Tokom 16. vijeka u Japan stižu prvi isusovački misionari iz Portugalije, čime započinje trgovinska i kulturna razmjena između Japana i Zapada. Oda Nobunaga je iskoristio evropsku tehnologiju i vatreno oružje da porazi veći broj daimjoa. Njegova uspostava vlasti označila je početak Azuči-Momojama perioda (1573—1603). Nakon što je ubijen 1582. godine, njegov nasljednik Tojotomi Hidejoši je 1590. ujedinio zemlju i pokrenuo dvije neuspjele invazije na Koreju, 1592. i 1597. godine.[29] Kao namjesnik Hidejošijevog sina, Tokugava Ijejasu je iskoristio mogućnost da pridobije političku i vojnu podršku. Nakon izbijanja ratam Tokugava je porazio protivničke klanove u bici kod Sekigahare 1600. godine. Od cara Go-Jozeija je dobio je titulu šoguna 1603. i uspostavio Tokugava šogunat u Edu (današnji Tokio).[30] Tokugava šogunat je usvojio mjere među kojima su buke šohato, kao pravilnik ponašanja za kontrolu autonomnih daimjoa;[31] i 1639 godine. sakoku (zatvorena zemlja) izolacionističku politiku koja je trajala tokom dva i po vijeka slabog političkog jedinstva poznatog kao Edo period (1603—1868).[32] Proučavanje zapadnjačkih nauka, poznatih kao rangaku, nastavljeno je preko holandske enklave u Dedžimi u Nagasakiju. Takođe, tokom Edo perioda došlo je razvoja kokugakua (nacionalne studije), japanskog proučavanja Japana.[33] Savremeno doba[uredi] Car Meidži (1868-1912), u čije ime je obnovljena carska vlast na kraju Tokugava šogunata Komodor Američke ratne mornarice Metju Peri primorao je Japan da se otvori za spoljašnji svijet sklanjanjem Sporazuma iz Kanagave 31. marta 1854. godine. Slični sporazumi koji su uslijedili sa zemljama Zapada tokom Bakumacu perioda izazvali su ekonomsku i političku krizu. Ostavka šoguna dovela je do Bošin rata i uspostave centralizovane države na čijem čelu se nalazio car (Meidži obnova).[34] Upuštajući se u aktivan proces vesternizacije tokom Meidži obnove 1868. godine, Japan je prihvatio zapadne političke, pravosudne i vojne institucije i zapadni kulturni uticaj integrisao je tradicionalnu kulturu sa savremenom industralizacijom. Kabinet je organizovao Državni savjet, doio Meidži ustav i sazvala Teikoku-gikai (Carsko vijeće). Tokom Meidži obnove Japansko carstvo je postalo industrijalizovana svejtska sila koja je učestvovala u vojnim sukobima radi širenja svoje sfere uticaja. Iako su Francuska i Ujedinjeno Kraljevstvo pokazale neki interes, evropske sile su uveliko ignorisale Japan i umjesto njega su koncentrisale na Kinu. Francuska se povukla svog neuspijeha u Meksiku i poraza od Nijemaca.[35] Nakon pobjeda u Prvom kinesko-japanskom ratu (1894—1895) i Rusko-japanskom ratu (1904—1905), Japan je ovladao teritorijom Tajvana, Koreje i južnom polovinom Sahalina.[36] Osim imperijalističkih uspijeha, Japan je takođe mnogo uložio u svoj privredni rast, što je dovelo do razdoblja privrednog procvata u zemlji, koji je trajao do Velike krize.[37] Broj stanovnika Japana je porastao sa 35 miliona 1873. na 70 miliona 1935. godine.[38] Kineski generali se predaju Japanci u Kinesko-japanskom ratu (1894-1895) U Prvom svjetskom ratu, Japan se pridružio Saveznici i zauzeo njemačke posjede, praveći napredak u Kini. Početak 20. vijeka bio je razdoblje Taišo demokratije (1912—1926), ali je dvadesetih godina krhka demokratija pala pod političkom pomakom ga statizmu, donošenjem zakona protiv političkih disidenata i niza neuspijelih pučeva. Ovaj proces je ubrzan tridesetih godina, rastom novim radikalnih nacionalističkih skupina koje su dijelile neprijateljstvo prema liberalnoj demokratiji i posvjećenost prema ekspanzionizmu u Aziji. Japanski ekspanzionizam i militarizam, zajedno sa totalitarizmom i ultranacionalizmom preoblikovao je zemlju. Japan je 1931. godine izvršio invaziju i okupaciju Mandžurije i zbog međunarodne osude ovog akta, napustio je Društvo naroda 1933. godine. Japan je 1936. potpisao Antikominternski pakt sa Njemačkom, a potpisivanjem Trojnog pakta 1940. postao je dio Sila Osovine.[39] Sovjetsko-japanski pakt o neutralnosti je potpisan 13. aprila 1941. godine.[40] Japanski zvaničnici potpisuju predaju Saveznicima 2. septembra 1945. godine u Tokijskom zalivu, čime je završen Drugi svjetski rat Japansko carstvo je izvršilo invaziju na ostatak Kine 1937. što je podstaklo izbijanje Drugog kinesko-japanskog rata (1937—1945). Japanska carska vojska je brzo zauzela kinesku prijestonicu Nanking i počinila veliki masakr.[41] Godine 1940. izvršena je invaziju na Francusku Indokinu, nakon čega su SAD uvele naftni embargo Japanu.[42] Japanske snage su 7. i 8. decembra 1941. izvršile iznenadni napad na Perl Harbor, napale britanske snage u Malaji, Singapuru i Hongkongu i objavile rat SAD i Britanskoj imperiji, dovodeći SAD i UK na Tihookeansko ratište Drugog svjetskog rata.[43] Nakon saveznički pobjeda širom Tihog okeana u naredne četiri godine, koje su dovele do sovjetske invazije Mandžurije i atomskog bombardovanja Hirošime i Nagasakija 1945. godine, Japan je 15. avgusta iste godine pristao na bezuslovnu predaju.[44] Tokom rata Japan, kolonije, Kine i ostale učesnice poginulo je desetine miliona ljudi, a najveći dio japanske industrije i infrastrukture je uništen. Nakon rata Saveznici (predvođeni SAD) sa okupiranih područja i vojnih kampova širom Azije iselili su nekoliko miliona etničkih Japanaca, tim u velikoj vjeri eliminišući Japamsku imperiju i obnavljajući nezavisnost osvojenih teritorija.[45] Takođe, Saveznici su 3. maja 1946. formirali Međunarodni vojni tribunal za Daleki istok radi suđenja za ratne zločine japanskim generalima. Japan je 1947. godine usvojio novi liberalno-demokratski ustav. Saveznička okupacija Japana je okončana sporazumom u San Francisku 1952,[46] a Japan je postao članica Organizacije ujedinjenih nacija 1956. godine. Nedugo zatim, Japan je počeo da beleži ubrzani privredni rast da bi postao 2. najveća privreda svijeta, sve do 2010. kada je to mjesto preuzela Kina. Privredni uspon je okončan polovinom devedesetih godina 20. vijeka kada je država zapala u veliku recesiju. Početkom 21. vijeka došlo je postepenog oporavka privrede.[47] Najsnažniji zabilježeni zemljotres u istoriji Japana pogodio je ovu zemlju 11. marta 2011, što je izazvalo Fukušimsku katastrofu, jednu od najgorih katastrofa u istoriji nuklearne energije.[48] Geografija[uredi] Glavni članak: Geografija Japana i Geologija Japana Pogled na Japanski arhipelag iz svemira Japan ukupno ima 6.852 ostrva koja se proteže duž tihookeanske obale istočne Azije. Zemlja, uključujući sva ostrva pod svojom kontrolom, leži između 24° i 46° sjeverne geografske širine i 122° i 146° istočne geografske dužine. Matična ostrva, od sjevera prema jugu, jesu Hokaido, Honšu, Šikoku i Kjušu. Rjukju ostrva, koja uključuju Okivanu, ostrvski su lanac južno od Kjušua. Zajedno ta ostrva čine zajednicu poznatu kao Japanski arhipelag.[49] Oko 73% površine zemlje je pod šumama, planinama i neodgovarajuće za poljoprivredu, industriju ili stanovanje.[50][51] Zbog toga, naseljivo područje, koja se pretežno nalazi u priobalju, ima izuzetno visoku gustinu stanovništva. Japan je jedna od najgušće naseljenih zemalja na svijetu.[52] Japanska ostrva su smještena u vulkanskoj zoni Tihookeanskog vatrenog prstena. Ona su prvenstveno rezultat velikih okeanskih pokreta tokom hiljada miliona godina od srednje silura do pleistocena kao rezultat subdikcije Filipinske morske ploče ispod kontinentalne Amurske i Okinavske ploče na jugu i subdukcije Tihookenaske ploče ispod Ohotske ploče na sjeveru. Boso tačka trojnog pucanja na obali Japana je tačka trojnog pucanja gdje se Sjevernoamerička, Tihookeanske i Filipinska morska ploča susreću. Japan je prvobitno bio povezan sa istočnom obalom Evroazije. Subdukcija ploča je povukla Japan na istok, čime je prije oko 15 miliona godina stvoreno Japansko more.[53] Japan ima 108 aktivnih vulkana. Tokom 20. vijeka pojavilo se nekoliko novih vulkana, uključujući Šova-šinzan na Hokaidu i Mjojin-šo na stijenama Benesu u Tihom okeanu. Destruktivni zemljotresi, koji često dovode do cunamija, javljaju se nekoliko puta u svakom vijeku.[54] Veliki zemljotres u Kantu 1923. godine usmrtio je preko 140 hiljada ljudi.[55] Skoriji zemljotresi bili su veliki zemljotres u Hanšinu 1995. i zemljotres u Tohoku 2011. godine, koji je bio magnitude 9,1[56] pogodio je Japan 11. marta 2011. i izazvao je veliki cunami. Japan je u značajnoj mjeri sklon zemljotresima, cunamijima i erupciji vulkana zbog svog geografskog položaja na Tihookeanskom vatrenom prstenu.[57] Ima 17. najveći rizik od prirodnih nepogoda, mjeren prema Indeksu svjetskog rizika 2016. godine.[58] Klima[uredi] Klima Japana je pretežno umjerena, ali znatno varira od sjevera prema jugu. Japanske geografske karateristike klimu dijele u šest glavnih klimatskih zona: Hokaido, Japansko more, Središnja visija, Unutrašnje japansko more, Tihi okean i Rjukju ostrva. Najsjevernija zona, Hokaido, ima umjerenokontinentalnu klimu sa dugim, hladnim zimama i veoma toplim do hladnim ljetima. Padavine nisu obilne, ali ostrva obično imaju velike sniježne nanose tokom zime.[59] U zoni Japanskog mora, na zapadnoj obali Honšua, sjevernozapadni zimski vozovi donose jake sniježne padavine. U ljeto, region je hladniji od tihookeanske zone, iako ponekad dolazi do ekstremno vruće temperature zbog fena. Sredinja visija ima tipičnu unutrašnju umjerenokontinentalnu klimu, sa velikim temperaturnim razlikama između ljetnjeg i zimskog doba, kao i velike dnevne varijacije; padavine su lagane, iako su zimi obično sniježne. Planine regiona Šikoku i Čugoku čuvaju Unutrašnje more od sezonskih vjetrova, donoseći blagi vremenski period tokom tokom cijele godine.[59] Tihookeansku obalu odlikuje vlažna suptropska klima sa blažim zimama sa povremenim padavinama i vrućim, vlažnim ljetima zbog jugozapadnog sezonskog vjetra. Rjukju ostrva imaju suptropsku klimu, sa toplim zimama i vrućim ljetima. Padavine su veoma obilne, posebno tokom kišne sezone.[59] Prosječna zimska temperatura u Japanu je 5,1 °C, a prosječna ljetnja temperatura je 25,2 °C.[60] Najviša temperatura ikad izmjerena u Japanu je 41,1 °C, a zabilježena je 23. jula 2018. godine.[61] Glavna kišna sezona počinje početkom maja na Okinavi i kišni oblaci se postepeno pomjeraju na sjever do Hokaida krajem jula. Na većini Honšua, kišna sezona počinje prije sredine juna i traje oko šest nedjelja. Krajem ljeta i početkom jeseni, tajfuni obično donose jaku kišu.[60] Trešnjini cvjetovi na planini Jošino su predmeti mnogih predstava i vaka poezije Japanski javor (Acer palmatum) u Kongobu-džiju na planini Koja, Svjetska baština Uneska Biodiverzitet i životna sredina[uredi] Glavni članak: Divlji svijet u Japanu i Problemi životne sredine u Japanu Japanski makakiji u Parku majmuna Jigokudani važni su zbog posjete banji tokom zime Japan ima devet šumskih ekoregiona koji odražavaju klimu i geografiju ostrva. Ekoregioni se kreću od suptropskih vlažnih širokolisnih šuma na Rjukju i Bonin ostrvima do umjerenih širokolisnih i mješovitih šuma u središnjim klimatskim regionima na matičnim ostrvima, do umjernih četinarskih šuma u hladnim, zimskih dijelovima sjevernih ostrva.[62] Japan ima preko 90.000 vrsta divljih životinja, uključujući smeđeg medvjeda, japanskog makakija, japanskog rakunskog psa, velikog japanskog poljskog miša i japanskog džinovskog daždevnjaka.[63] Velika mreža nacionalnih parkova je uspostavljena kako bi zaštitila važne oblasti flore i faune, kao i 37 Ramsarskih močvarnih područja.[64][65] Četiri lokacije su upisane na Uneskov spisak Svjetske baštine zbog njihove izvanredne prirodne ljepote.[66] U periodu brzog privrednog rasta nakon Drugog svjetskog rata, vlada i industrijske korporacije su mijenjale politike životne sredine; zbog toga, zagađenost životne sredine je bilo rasprostranjeno tokom pedesetih i šezdesetih godina. Odgovarajući na sve veću zabrinutost oko ovog problema, vlada je 1970. donijela nekoliko zakona o zaštiti životne sredine.[67] Naftna kriza 1973. godine podstakla je efikasnu upotrebu energije zbog nedostatka priprodnih resursa u Japanu.[68] Sadašnji problemi životne sredine uključuju zagađenost vazduha u urbanim sredinama (NOx, suspedovane čestice i toksini), upravljanje otpadom, eutrofikacija vode, očuvanje prirode, upravljanje hemikalijama i međunarodnom saradnjom za očuvanje.[69] Tokom juna 2015. godine, planirana je izgradnja više od 40 elektrana na ugalj ili je bilo u izgradnji. NVO Mreža klimatskih dejstava najavila je Japan kao dobitnika nagrade „Fosil dana” za „maksimalno učestvovanje u blokiranju napretka u klimatskoj akciji”.[70] Japan se nalazi na 20. mjestu Indeksa zaštite životne sredine iz 2018. godine, koji mjeri posvjećenost zemlje održivosti životne sredine.[71] Kao domaćin i potpisnik Kjoto protokola 1997, Japan je sporazumom dužan smanjiti emisiju ugljen-dioksida i da preuzme korake kako bi suzbili klimatske promjene.[72] Urbanizacija[uredi] Japan ima ukupno 811 gradova. Postoji 14 zvanično priznatih metropolitanskih područja u Japanu.[73] Najveća konurbacija je Taiheijo pojas (82,9 miliona stanovnika) koju čine Milto, Cukuba, Tokio, Numazu, Šizuoka, Hamamacu, Tojohaši, Nagoja, Jokaiči, Kjoto, Osaka, Kobe, Himeji, Vakajama, Tokušima, Okajama, Takamacu, Fukujama, Hirošima, Macujama, Kitakjušu, Fukuoka i Oita.[74] pru Najveći gradovi u Japanu Izvor: Popis stanovništva 2010. № Grad Teritorija Populacija № Grad Teritorija Populacija Tokio Tokio Jokohama Jokohama 1. Tokio Tokio 8.949.447 11. Hirošima Hirošima 1.174.209 Osaka Osaka Nagoja Nagoja 2. Jokohama Kanagava 3.689.603 12. Sendaj Mijagi 1.045.903 3. Osaka Osaka 2.666.371 13. Kitakjušu Fukuoka 977.288 4. Nagoja Aiči 2.263.907 14. Čiba Čiba 962.130 5. Saporo Hokaido 1.914.434 15. Sakaj Osaka 842.134 6. Kobe Hjogo 1.544.873 16. Nigata Nigata 812.192 7. Kjoto Kjoto 1.474.473 17. Hamamacu Šizuoka 800.912 8. Fukuoka Fukuoka 1.463.826 18. Kumamoto Kumamoto 734.294 9. Kavasaki Kanagava 1.425.678 19. Sagamihara Kanagava 717.561 10. Saitama Saitama 1.222.910 20. Šizuoka Šizuoka 716.328 Politički sistem[uredi] Glavni članak: Politički sistem Japana Akihito Šinzo Abe Car Akihito (lijevo) i predsjednik Vlade Šinzo Abe (desno) Japan je ustavna monarhija sa ograničenom vlašću cara. Kao ceremonijalnog šefa države, ustavom određena uloga Cara je „simbol Države i jedinstva naroda“ i on nema stvarnu vlast. Izvršnu vlast imaju predsjednik Vlade i njegov kabinet, dok suverenitet pripada japanskom narodu.[75] Zakonodavno tijelo Japana je Kokaji, sa sjedištem u tokijskom okrugu Čijoda. Kokaji je dvodomo zakonodavno tijelo, koje se sastoji od donjeg Šugina sa 465 zastupnika, koji se biraju na izborima svake četvrte godine ili kada se raspusti; i gornjeg Sangina sa 242 zastupnika, koji se biraju na izborima svake šeste godine. U Japanu je izborno pravo univerzalno za starije od 18 godina,[76] sa tajnim glasanjem za sve izborne dužnosti.[75] Većinu u Kokajiju imaju socijal-liberalna Ustavno-demokratska stranka Japana (UDSJ) i konzervativna Liberalno-demokratska stranka (LDS). LDS je na vlasti skoro neprekidno od 1955. godine, izuzev kratkih perioda između 1993. i 1994. i od 2009. do 2012. godine. Od novembra 2017. godine, u donjem domu ima 283 zastupnika, dok u gornjem domu ima 125 zastupnika. Zgrada Kokajija Predsjednik Vlade Japana je šef vlade i imenuje ga car, nakon što ga Kokaji odredi među svojim zastupnicima. Predsjednik Vlade je šef Kabineta i on imenuje i razrješuje ministre. Nakon pobjede LDS na opštim izborim 2012. godine, Šinzo Abe je 26. decembra 2012. preuzeo dužnost predsjednika Vlade od Jošihika Node.[77] Tokom istorije pod velikim uticajem kineskog prava, pravni sistem Japana se nezavisno razvio tokom Edo perioda kroz tekstove kao što su Kudžikata Osadamegaki.[78] Međutim, od kraja 19. vijeka zakonodavstvo sve više preuzima odredbe kontinentalnog prava, prvenstveno njemačkog. Na primjer, japanska vlada je 1896. usvojila građanski zakonik zasnovan na nacrtu njemačkog Građanskog zakonika (nem. Bürgerliches Gesetzbuch); uz izmjene nakon Drugog svjetskog rata i dalje je na snazi.[79] Zakone koje Kokaji proslijedi Caru, on mora potvrditi, bez mogućnosti da ih odbije. Sudski sistem Japana je podijeljen na četiri osnovna nivoa: Vrhovni sud i tri stepena nižih sudova.[80] Glavno tijelo japanskog statutnog prava se naziva Šest zakonika.[81] Administrativna podjela[uredi] Glavni članak: Administrativna podjela Japana Takođe pogledajte: Prefekture Japana i Opštine Japana Administrativna birokratija Japana je podijeljena na tri osnovna nivoa: nacionalni, prefektualni i opštinski. Ispod nacionalnog nivoa nalazi se 47 prefektura, od kojih svaki ima neposredno izabranog guvernera, zakonodavne i administrativne organe.[a] Svaka prefektura je podijeljena na gradove, varoši i sela.[82] U zemlji se trenutno vrši administrativna reorganizacija spajanjem više gradova, varoši i sela jednih sa drugima. Ovime će biti smanjen broj podprefekturnih administrativnih regiona i očekuje se da će dovesti do smanjenja administrativnih troškova.[83] Postoje dvije vrste podprefektualne podijele, to su podprefekture i okruzi. Podprefekture su samoupravne jedinice koje su fokusirane na mjesna pitanja ispod prefektualnog nivoa.[84] Okruzi su geografske i statističke jedinice koje se sastoje od jedne ili više opština. Nalaze se ispod nivoa prefekture i iznad varoši i sela, jedanke sa gradovima.[85] Opština su zajednički naziv za gradove, varoši i sela koja su mjesni javni subjekti. Svaka prefektura se sastoji od određenog broja opština, a prema podacima od 1. aprila 2017. godine ukupan broj opština bio je 1.718.[86] Regions and Prefectures of Japan 2 sr.svg O slici Spoljni odnosi[uredi] Glavni članak: Spoljni odnosi Japana Japan ima uspostavljene diplomatske odnose sa skoro svim nezavisnim zemljama. Japan je država članica Međunarodnog krivičnog suda,[87] Međunarodnog monetarnog fonda,[88] Međunarodnog tijela za morsko dno,[89] Interparlamentarne unije,[90] Interpola,[91] Organizacije za zabranu hemijskog oružja,[92] Organizacije ujedinjenih nacija,[93] Grupe svjetske banke,[94] Svjetska trgovinske organizacije,[95] Grupe 7 (bivše Grupe 8),[96] Grupe 20,[97] Dijaloga za azijsku saradnju,[98] Azijsko-pacifičke ekonomske saradnje,[99] Dodatnog mehanizma Asocijacije nacija jugoistočne Azije,[100] Sekreterijata za trilateralnu saradnju[101] i Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj.[102] Sa 9,68% priloženog novca u budžet OUN, Japan je drugi najveći priložnik.[103] Tokom 2014. donirao je 9,2 milijarde dolara, čime je postao peti najveći donator zvanične razvojne pomoći na svijetu.[104] Japan sa SAD ima bliske veze. Od poraza u Drugom svjetskom ratu, SAD i Japan imaju bliske privredne i odbrambene odnose. SAD su glavno tržište za japanski izvoz i glavni izvor japanskog uvoza, i one su obavezne da brane zemlju, imajući vojne baze širom Japana djelimično u tu svrhu.[105] Japan osporava ruski suverenitet nad Južnim kurilskim ostrvima (uključujući skupine Etorofu, Kunaširi, Šikotan i Habomai), koja je okupirao Sovjetski Savez 1945. godine.[106] Upitan je suverenitet Južne Koreje nad Liankur stijenama.[107] Japan ima zaošterene odnose sa Narodnom Republikom Kinom (NRK) i Republikom Kinom (RK) zbog Senkaku ostrva;[108] sa NRK ima zaoštere odnose i zbog statusa atola Okinotorišima. Oružane snage[uredi] Glavni članak: Samoodbrambene snage Japana Micubiši F-2 Vazdušnih samoobrambenih snaga Japana Japanska oružane snage, Samoodbrambene snage Japana (SOSJ), sastoje se od kopnenih, pomorskih i vazdušnih snaga. Vajni rashodi Japana su 8. najveći na svijetu. Godine 2017. vojni izdaci su iznosili 46,1 milijardu američkih dolara, tj. oko 0,9% BDP zemlje.[109] Vrhovni komandat SOSJ je predsjednik Vlade, dok vojna vlast na kabinetskom nivou prelazi sa predsjednika Vlade na ministra odbrane.[110] U članu 9. Ustava navedeno je da se Japan odriče prava da proglasi rat ili upotrebi vojnu silu u međunarodnim sporovima. je zabranjeno da objavljuje rat ili da koristi vojnu silu u međunarodnim sukobima[111]. Japan se nalazi na 2. mjestu među azijskim i na 9. mjestu među svjetskim zemljama prema Indeksu globalnog mira 2018. godine[112]. SOSJ prema podacima imaju 247.154 aktivnih pripadnika i 47.900 rezervista.[113] Kada su SOSJ osnovane, žene su regrutovane isključivo za usluge njege. Prilike su proširene prilično kad je ženama dopuštene da se pridruže komunikacionoj službi KSOSJ 1967. godine i komunikacijskim službama PSOSJ i VSOSJ 1974. godine. Do 1991. godine više od 6.000 žena je bilo u sastavu SOSJ.[114] Predstavnici japanske vojne industrije traže od vlade da ukine zabranu izvoza oružja radi učestvovanja u multinacionalnim projektima, kao što je izrada Združenog jurišnog lovca.[115] Razarač klase Kongo Pomorskih samoodbrambenih snaga Japana Pomorske snage redovno učestvuju u pomorskim vežbama Rimpaka.[116] Maja 2014. premijer Šinzo Abe izjavio je da Japan više ne želi da bude pasivan i da namjerava da preuzme veću odgovornost za regionalnu bezbednost. On je rekao da Japan želi da ima ključnu ulogu i susjednim zemljama je ponudio pomoć.[117] Japan je potpisnik bezbjednosnih sporazuma sa Australijom iz marta 2007.[118] i Indijom iz oktobra 2008.[119] Demografija[uredi] Glavni članak: Demografija Japana, Japanci, Etničke grupe Japana, i Spisak metropolitanskih oblasti Japana Stanovništvo[uredi] Pogled na Tokijo Ainu narod, etnička manjina iz Japana Brojnost stanovništva Japana se procjenjuje na oko 128 miliona, od čega 80% živi na ostrvu Honšu. Japansko društvo je lingvistički, etnički i kulturno homogeno,[120][121] sačinjeno od 98,5% etničkih Japanaca,[50] sa malim brojem stranih radnika.[120] Korejci,[122] Kinezi, Filipinci, Brazilci pretežnog japanskog porijekla,[123] Peruanci prteženog japanskog porijekla i Amerikanci su među malim manjinskim grupama u Japanu.[124] Godine 2003, bilo je oko 134.700 nelatinoameričkih zapadnjaka (ne uključujući više od 33.000 američkog vojnog osoblja i njihovih porodica smještenih širom zemlje)[125] i 345.000 latinoameričkih iseljenika, od kojih su 274.700 bili Brazilci (koji su prvenstveno potomci Japanaca, ili nikej, zajedno sa svojim supružnicima), najveća su zajednica Zapadnjaka.[126] Najdominantnija domaća etnička grupa u Japanu je Jamato narod; glavne etničke grupe uključuju starosjedilački Ainu[127] i Rjukju narodi, kao i društvene manjinske grupe kao što je burakumin.[128] To su osobe mješovitog porijekla, a koje su ugrađene u Jamato narod, kao što su oni sa Bonin ostrva.[129] Godine 2014, nenaturalizovani radnici rođeni izvan Japana činili su 1,5% ukupnog broja stanovnika.[130] Japan se smatra etnički homogenim i ne skuplja podatke o etničkom ili rasnom porijeklu za japanske državljane; izvori se razlikuju u pogledu takvih tvrdnji, sa najmanje jednom analizom koja opisuje japansko društvo kao multietničko,[131] dok prema je drugoj analizi broj japanskih državljana stranog porijekla minimalan.[121] Većina Japanaca nastavlja da vidi Japan kao monokulturno društvo. Bivši predsjednik Vlade i sadašnji ministar finansija Taro Aso opisuje Japan kao naciju koja ima „jednu rasu, jednu civilizaciju, jedan jezik i jednu kulturu”, što su kritikovali predstavnici manjina kao što je Ainu narod.[132] Japan ima drugi najduži životni vijek na rođenju na svijetu: 83,5 godine za osobe rođene u periodu 2010—2015.[133][134] Japansko stanovništvo ubrzano stari što je rezultat bejbi buma poslije Drugog svjetskog rata, praćeno smanjenom stopom nataliteta. Godine 2012, oko 24,1% ukupnog stanovništva imala je preko 65 godina, a proporcijalno do 2050. godine se očekuje da će taj broj porasti na 40%..[135] Religija[uredi] Glavni članak: Religija u Japanu Religija u Japanu (podaci od 2000)[136] Narodni šintoizam ili „nereligioznost”[b] (51,82%) Budizam (34,9%) Šintoističke organizacije i ostali (4%) Hrišćanstvo (2,3%) Bez odgovora (6,98%) Na osnovu člana 20. ustava Japana u zemlji je zagarantovana puna religijska sloboda. Gornje procjene pokazuju da 84—96% japanskog stanovništva vidi šintoizam kao svoju nacionalnu religiju (50—80% u obzir uzimaju i stepen sinkretizma sa budizmom, šinbucu-šugo).[138][139] Međutim, ove procjene su zasnovane na posjeti hramovima, a ne na broju pravih vjernika. Broj šintoističkih hramova u Japanu se provjenjuje na oko 100.000.[140] Prema ostalim drugijama procjenjuje se da samo 30% stanovništva identifikuje kao pripadnik religije.[141] Prema Edvinu Rajšaueru i Marijusu Džensenu, oko 70—80% Japanaca sebe ne smatra pripadnikom nijedne religije. Ipak, nivo učešća ostaje visok, naročito tokom svečanosti i događaja kao što je prva posjeta šintoističkom hramu u Novoj godini. Taoizam i konfučijanizam iz Kine uticali su na japanske običaje i uvjerenja.[142] Japanske ulice su ukrašene tokom Tabanate, Obona i Božića.[139] Šintoizam je najveća religija u Japanu, koji praktikuje oko 80% stanovništva, ali se ipak mali broj u identifikuje kao „šintoisti” u istraživanjima.[140] To se događa zbog činjenice da „šintoizam” u Japanu ima različita značenja: većina Japana posjećuje šintoističke hramove i klanja se kamijima bez pripadanja određenoj šintoističkoj organizaciji, a s obzirom da ne postoje formalni ritual kojim se postoja pripadnik narodnog šintoizma, članstvo šintoizma se često procjenjuje prema brojnu onih koji su pripdruženi organizovanim šintoističkim sektama. Šintoizam ima oko 100.000 hramova[140] i 78.890 sveštenika u zemlji.[143] Budizam je prvi put stigao u Japan u 6. vijeku; uveden je 538. ili 552. godine iz kraljevstva Pečke na Korejskom poluostrvu.[144] Hrišćanstvo u Japan su prvi put donijeli jezuitski misionari početkom 1549. godine.[145] Danas, manje od 1%[146][147][148] do 2,3% stanovaniva se izjašnjava kao hrišćani,[c] većina njih živi u zapadnom dijelu zemlje, gdje su misionarske djelatnosti bile najveće u 16. vijeku. Prefektura Nagasaki ima najveći procenat hrišćana: oko 5,1% 1996. godine.[149] Od 2007. godine, bilo je oko 32.026 sveštenika i pastora u Japanu.[143] Tokom posljednjeg vijeka, neki zapadni običaju koji su se prvobitno povezivali sa hrišćanstvom (uključujući vjenčanja zapadnog stila, Dan zaljubljenih i Božić) postoli su popularni kao sekularni običaji među mnogim Japancima.[150] Muslimani u Japanu su većinom, tačnije 80—90%, potomci migranata rođenih izvan Japana i njihovi potomci, porijeklom prvenstveno iz Indonezije, Pakistana, Bangladeša i Irana.[151] Većina etničkih Japanaca muslimana su oni koji su se konvertovali stupajući u brak sa imigrantima muslimanima.[152] Pjuv risirč centar procjenjuje da je 2010. u zemlji bilo oko 185.000 muslimana.[153] Ostale manjinske religije uključuju hindiuzam, sikizam, judaizam i od sredine 19. vijeka veliki broj novoreligijskih pokreta koji su se pojavili u Japanu.[154] Jezik[uredi] Glavni članak: Jezici Japana i Japanski jezik Više od 99% stanovnika govori japanski kao maternji jezik.[50] Japanski je aglutinativni jezik koji se odlikuje sistemom počasti, što odražava hijerarhijsku prirodu japanskog društva, sa glagolskim formama i određenim rječnikom koji ukazuje na relativni status govornika i slušaoca. Japanski sistem pisanja koristi kandži (kinesko pismo) i dva seta kana (slogovi zasnovani na kurzivnom pismu i korijenom iz kandžija), kao i latinskim alfabetom i arapskim brojevima.[155] Pored japanskom, rjukjuanski jezici (amami, kunigami, okinavski, mijako, jaejama, jonaguni), koji su dio japonske jezičke porodice, govore se na Rjukjuanskom ostrvskom lancu. Malo djece nauči ove jezike,[156] ali posljednjih godina mjesne vlasti nastojale su povećaju svijest o tradicionalnim jezicima. Okinavski dijalekat japanskog govori se u ovom regionu. Ainu jezik, koji nema dokazane veze sa japanskim ili drugim jezikom, jeste umirući jezik, sa samo nekoliko starijih maternjih govornika koji su ostali na Hokaidu.[157] Javne i privatne škole uopšteno zahtjevaju od učenika da uzimaju časove japanskog jezik, kao i časove engleskog jezika.[158] Problemi[uredi] Promjene u demografskoj strukturi stvorile su niz društvenih pitanja, naročito u potencijalnom padu broja radno sposobnih i povećanja troškova socijalnog osiguranja, kao što je javni plan penzija.[159] Sve veći broj mlađih Japanaca ne stupa u brak ili nema djece. Godine 2011, japansko stanovništvo je u padu pet godina, smanjujući se za 204.000 na 126,12 miliona ljudi. To je najveći pad od 1947. godine, kada su sakupljeni prvi podaci.[160] Ovaj pad je pogoršao cunami i zemljotres u martu 2011. godine, u kome je život izgubilo skoro 16.000 ljudi.[161] Procjenjuje se da će broj stanovnika do 2060. godine pasti na 96,69 miliona;[135][162] demografi i vladini planeri su trenutno u gorućoj raspravi o tome kako se nositi sa tim problemom.[163] Ponekad se kao rješenje predlažu imigracija i radni podsticaj kako bi se obezbjedila mlada radna snaga.[164][165] Japan prihvata godišnje prosječno 9.500 novih državljana za naturalizaciju.[166] Prema Visokom komesarijatu OUN za izbjeglice, Japan je 2012. godine prihvatio 18 izgjeblica za stalno naseljenje,[167] dok su SAD prihvatile 76.000.[168] Japan pati od visoke stope samoubistva.[169][170] Godine 2009, broj samoubistava je premašio 30.000 dvanaestu godine zaredom.[171] Samoubistvo je vodeći uzrok smrti za osobe ispod 30 godina.[172] Obrazovanje[uredi] Glavni članak: Obrazovanje u Japanu Studenti proslavljaju nakon objave rezultata prijemnih ispita na Univerzitet u Tokiju Osnovne škole, srednje škole i univerziteti su uspostavljeni tokom Meidži obnove 1872. godine.[173] Od 1947. godine, obavezno obrazovanje u Japanu obuhvata osnovnu i nižu srednju školu, koje zajedno traju 9 godina (od 6 do 15 godina starosti). Skoro sva djeca nastavljaju školovanje u trogodišnjoj višoj srednjoj školi. Japanski obraznovni sistem je odigrao središnju ulogu u oporavku zemlje i brzom privrednom rastu u desetljećima nakon završetka Drugog svjetskog rata. Nakon rata usvojeni su zakoni kojima je definisan školski sistem koji je djelovao nekoliko desetljeća: šestogodišnja osnovna škola, trogodišnja niža srednja škola, trogodišnja viša srednja škola i dvo ili četvorogodišnji univerzitet. Od aprila 2016. godine, razne škole su otpočele školsku godinu sa integrisanom osnovnom školom i nižom srednjom školom u devetogodišnji program obaveznog školovanja, u nadi da će ublažiti nasilje i izostanke; nadležno ministarstvo planira da ovaj pristup usvoji u cijeloj zemlji u narednim godinama.[174] Japan je najuspješnija zemlja Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OESR) u književnosti, matematici i nauci, sa prosječniom ocjenom od 529 poena po učeniku i nalazi se među zemljama sa najobrazovanijom radnom snagom.[175] Japansko stanovništvo je dobro obrazovano i društvo visoko vrjednuje obrazovanje kao osnovu za društvenu pokretljivost i za sticanje zaposlenja u visokotehnološkoj privredi zemlje. Iznos koji Japan izvaja za obrazovanje u prosjeku je manji od prosjeka OESR. Iako je rashod po učeniku u Japanu veoma visok, ukupni rashodi u odnosu na BDP ostaju mali.[176] Godine 2015, javni izdaci na obrazovanje u Japanu iznosili su samo 3,5% BDP, što je ispod prosjeka OESR koji je 4,7%.[177] Godine 2014, zemlja je prema rang spisku OESR bila četvrta sa 48% stanovnika od 25—65 godina koji su ostvarili visokoškolsko obrazovanje. Pored toga, bakalaureati od 25 do 34 godine čine 59% japanskih diploma, što je na drugom mjestu u OESR odmah iza Južne Koreje.[178] Oko 75,9% diplomaca srednje škole pohađa univerzitet, niži koledž, trgovačku školu ili drugu visokoškolsku ustanovu.[179] Dva vrhunska japanska univerziteta su Univerzitet u Tokiju i Univerzitet u Kjotu,[180] čiji su studenti stekli čak 16 nobelovih nagrada. Program za međunarodnu procjenu učenika kojim koordiniše OESR trenutno rangira ukupno znanje i vještine japanskih petnaestogodišnjaka kao 6. na svijetu.[181] Zdravstvo[uredi] Glavni članak: Zdravstvo u Japanu U Japanu, zdravstvenu zaštitu pružaju državne i mjesne vlasti. Plaćanje ličnih medicinskih usluga se nudi putem univerzalnog sistema zdravstvenog osiguranja koji obezbjeđuje relativnu jednakost pristupa, uz naknadu koju određuje vladina komisija. Ljudi bez osiguranja preko poslodavca mogu učestvovati u državnom programu zdravstvenog osiguranja kojim rukovode mjesne vlasti. Od 1973. godine, svim starijim licima se pruža osiguranje koje finansira vlada.[182] Pacijenti mogu sami odabrati ljekara ili ustanovu u kojoj žele vršiti svoje liječenje.[183] Privreda[uredi] Glavni članak: Privreda Japana Sjedište Banke Japana u Čuu u Tokiju Tokijska berza, jedna je od najvećih berza u Aziji[184] Ginza, luksuzno potrošačko područje u Tokiju Prema visini nominalnog BDP-a Japan je na trećem[185] a prema BDP-u merenom paritetom kupovne moći na četvrtom mestu u svetu. Javni dug Japana je 2016. godine iznosio više od 230% njegovog bruto domaćeg proizvoda, najveći na svijetu.[186] Uslužni sektor čini tri četvrtine bruto domaćeg proizvoda.[187] Japan ima veoma razvijene industrijske kapacitete što se ogleda u nekim od najvećih i tehnološki najnaprednijih proizvođača motornih vozila, električnih uređaja, mašinskih alata, čelika i obojenih metala, brodova, hemijskih proizvoda, tekstila i hrane. Za poljoprivredu se koristi 13% teritorije Japana, pored toga veoma je razvijen i ribolov jer Japan ostvaruje oko 15% svjetskog ulova ribe.[50] U 2017-toj Japan je imao 65,01 milion radno sposobnog stanovništva, dok je nezaposlenost iznosila 2,9%.[50] Oko 20 miliona ljudi, ili oko 17% stanovništva, našlo se 2007. godine ispod linije siromaštva.[188] Stanovanje u Japanu odlikuju ograničena količina zemljišta u urbanim područjima.[189] Najveća izvozna tržišta su SAD (19,4%), Kina (19%), Južna Koreja (7,6%), Hongkong (5,1%) i Tajland (4,2%). Glavninu izvoza čine delovi za automobile, motorna vozila, proizvodi od gvožđa i čelika, poluprovodnici.[50] Japan najviše uvozi iz Kine (24,5%), SAD-a (11%), Australije (5,8%), Južne Koreje (4,2%) i Saudijske Arabije (4,1%).[50] Glavninu uzvoza u Japan čine mašine i oprema, fosilna goriva, prehrambeni proizvodi (naročito govedina), hemikalije, tekstil i sirovine za japansku industriju. Prema mjeri tržišnog udjela, japansko domaće tržište je najmanje otvoreno od bilo koje zemlje OECD-a.[190] Administracija Juničira Koizumija započela je neke reforme koje se tiču tržišne konkurencije, a strane investicije u Japan su porasle.[191] Japan se našao na 34. mjestu 2018. godine prema indeksu lakoće poslovanja i ima jedan od najmanjih poreskih prihoda u razvijenom svijetu. Japanska varijanta kapitalizma ima mnogo svojih osobenosti: kejrecu preduzeća su uticajna, a stalno zaposlenje i napredovanje u karijeri zasnovano na starosti je relativno uobičajeno u japanskom radnom okruženju.[190][192] Japanska preduzeća su poznata po metodama upravljanja kao što je „Tojota put”, a dionačarska aktivnost je rijetka.[193] Najpoznatiji japanski globalni brendovi su Tojota, Honda, Kenon, Nisan, Soni, Micubiši, Panasonik, Uniklo, Leksus, Subaru, Nintendo, Bridžston, Mazda i Suzuki.[194] Privredna istorija[uredi] Tokom Edo perioda stvorena je osnova za kasniji privredni rast. U ovom razdoblju izgrađena je saobraćajna mreža i osnovane su prve banke i osiguravajuća društva.[195] Tokom Meidži perioda od 1868. u Japanu se razvija tržišna privreda.[196] Tada su osnovana mnoga preduzeća koja i danas posluju, a Japan je postao najrazvijenija država Azije.[197] Period sveukupnog privrednog rasta od šezdesetih do osamdesetih godina 20. vijeka nazvan je Japansko postratno privredno čudo: prosječna godišnja stopa rasta društvenog proizvoda tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. vijeka bila je 7,5%, a tokom osamdesetih i početka devedesetih godina 20. vijeka 3,2%.[198] Privredni rast je značajno usporen tokom devedesetih godina 20. vijeka koji se naziva Izgubljenim desetlječem, uglavnom kao nusefekat nerealno visokih cijena nekretnina i velikog priliva novca. Napori vlade da oživi privredni rast nisu imali uspjeha, a dodatni problem im je nanelo usporavanje svjetske privrede 2000. godine. Nakon 2005. privreda je pokazala snažne znake oporavka; rast BDP-a te godine iznosio je 2,8%, što je bilo više nego u SAD ili Evropskoj uniji.[199] Danas, Japan se visoko rangira po konkurentnosti i privrednoj slobodi. Našao se na 6. mjestu prema izvještaju o globalnoj konkurentnosti za 2015—2016. godinu.[200][201] Kultura[uredi] Sumo rvanje je tradicionalna japanska borilačka veština. Japanski vrt Japanska mitologija Kabuki pozorište Bunraku pozorište Japanski tradicionalni muzički instrumenti Japanska čajna ceremonija Haruki Murakami, popularni savremeni japanski pisac i prevodilac Hanami

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na nultoj stranici odsecen deo gde je bila posveta, sve ostalo uredno! Ilustrovano! Avanturistički profesor geologije nailazi na rukopis u kojem istraživač iz 16. veka tvrdi da je pronašao put do Zemljinog jezgra. Profesor Lidenbrok ne može da odoli prilici da istraži i sa svojim nećakom Akselom kreće preko Islanda u društvu Hansa Bjelkea, domaćeg vodiča. Ekspedicija se spušta u ugašeni vulkan prema moru bez sunca, gde nailaze na podzemni svet svetlećih stena, pretpotopnih šuma i fantastičnog morskog života - živu prošlost koja krije tajne porekla ljudskog postojanja.... Žil Vern (franc. Jules Verne, IPA: /ʒyl vɛʁn/; Nant, 8. februar 1828 — Amjen, 24. mart 1905) bio je francuski romanopisac, pesnik i dramski pisac, najpoznatiji po svojim avanturističkim romanima i njegovom snažnom uticaju na književni žanr naučne fantastike. Rođen u Nantu, trebalo je da prati stope svoga oca i postane advokat, ali već od rane mladosti ga je više privlačilo pozorište i pisanje tekstova. Njegova saradnja sa izdavačem Pjerom Žilom Ecelom dovela je do stvaranja Neobičnih putovanja, veoma uspešne serije romana u kojoj su se nalazila dela kao što su Put u središte Zemlje, Dvadeset hiljada milja pod morem i Put oko sveta za osamdeset dana. Vern se, generalno, smatra glavnim književnim autorom u Francuskoj i većem delu Evrope, gde je imao veliki uticaj na književne žanrove avangardu i nadrealizam.[1] Međutim, njegova reputacija je značajno drugačija u anglofonim regionima, gde se često spominje kao pisac fantastike i knjiga za decu, ne samo zbog skraćenih i izmenjenih prevoda u koja su njegovi romani često preštampavani.[2] Žil Vern je drugi najprevođeniji autor na svetu, a nalazi se između engleskih pisaca — Agate Kristi i Vilijama Šekspira — ali je bio najprevođeniji autor tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 20. veka. Njegov doprinos žanru je bio takav, da se zajedno sa piscima Herbertom Džordžom Velsom i Hugom Gernsbekom, ponekad naziva jednim od „očeva naučne fantastike Žil Gabrijel Vern je rođen 8. februara 1828. godine na ostrvu Fedo u Nantu, kao sin Pjera Verna i Sofi Alot de la Fije.[4] Otac Pjer je bio advokat, a majka Sofi poreklom iz brodograditeljske i brodovlasničke porodice. Majčina porodica ima delom škotsko poreklo, nakon što se jedan predak 1462. godine priključio gardi Luja XI, te dobio plemićku titulu za vernu službu kralju. S druge strane, očeva porodica je keltskog porekla, koja je dugo živela u Francuskoj.[5] Osim Žila, porodica Vern je imala još četvero dece — sina Pola, te kćerke Anu, Matildu i Mari.[6] Sa 8 godina, Žil Vern je počeo da pohađa „Sen Stanislas”, katoličku školu koja je odgovarala religijskim uverenjima njegovog oca. Nakon osnovnog obrazovanja, završio je srednju školu u Nantu, gde je dobio klasično obrazovanje, koje uključuje poznavanje grčkog i latinskog jezika, te retorike, pevanja i geografije.[7] Žil i njegova porodica dosta vremena su provodili na obalama reke Loare, na kojoj su posedovali vikendicu, u koju su njegov brat i on često dolazili. Na taj način, Žil je razvio interesovanje za putovanja i avanture. Godine 1839, pretpostavlja se da se Žil ukrcao na jedrenjak „Korali”, koji je putovao za Indiju. Nakon što je njegov otac to otkrio, sprečio je Žila, te ga nagovorio da mu obeća da će da putuje „samo u svojoj mašti”.[8] Sada je poznato da je to verovatno izmišljena priča Žilove nećake Margerit Alot de la Fije, njegovog prvog biografa, mada je moguće da je priča inspirisana stvarnim incidentom. Obrazovanje Nakon što je završio osnovno i srednje obrazovanje, Žil je, na nagovor oca, prosperitetnog advokata, otišao u Pariz kako bi završio pravo.[9] Vern je stigao u Pariz 1848. godine, u vreme političkih nemira, kada se desila Francuska revolucija. Žil je došao u grad neposredno pre izbora Napoleona III Bonaparte za prvog predsednika Republike.[10] U to vreme, Vern je napisao brojne sonete, te čak i par poetskih tragedija za pozorište lutaka. Godine 1848, stric Fransisk de Šatobur ga je uveo u književne krugove, gde je upoznao Dime — oca i sina; stariji Dima je posle imao veliki uticaj na Vernovo privatno i književno usmerenje.[11] Kada je otac shvatio da se Žil ne trudi oko studiranja prava, te da mu je pisanje draže, prestao je da mu šalje novac u Pariz. Nakon što je je potrošio svu ušteđevinu na knjige, nije imao više ni za hranu, što je izazvalo brojne tegobe — izazivajući mu stomačne poremećaje i fekalne inkontinencije, te nervne poremećaje, koji su kulminirali paralizom facijalisa.[12] Pored svih zdravstvenih i ličnih problema, Žil je u januaru 1851. godine uspeo da završi fakultet, te stekne zvanje advokata.[13] Iako sa zvanjem advokata, Žil je odlučio da se ne vrati ocu i radi u njegovoj kancelariji, već je ostao u Parizu. Počeo je da radi kao notar, a zatim kao sekretar u pozorištu „Lirik”.[14] Porodični život U maju 1856. godine, Vern je otputovao u Amjen, kako bi bio kum na venčanju jednog prijatelja, Ogista Lelarža. Verna je mladina porodica pozvala da ostane par dana kod njih, što je on prihvatio. Sprijateljio se sa svima, a najviše sa mladinom sestrom, Onorin de Vijan Morel, dvadesetšestogodišnjom udovicom koja je imala dvoje dece.[15][16] Nadajući se da će pronaći siguran izvor prihoda, kako bi mogao da se oženi sa Onorin pred sudom, Žil je prihvatio ponudu svog brata, te započeo posao posrednika.[17] Nakon što mu se finansijska situacija poboljšala, Vern je dobio naklonost Onorin i njene porodice, te su se venčali 10. januara 1857. godine.[18] Žil je u julu 1858. godine dobio ponudu — da bez ikakve naknade putuje brodom od Bordoa do Liverpula i Škotske. Putovanje, Vernovo prvo izvan Francuske, duboko ga je oduševilo, a on je na istom pisao romane.[19] Kasnije je išao u Stokholm, odakle je putovao u Kristijaniju i kroz Telemark.[20] Međutim, na putu kroz Dansku, u žurbi se vratio u Pariz, ali je ipak propustio rođenje Mišela, svog jedinog biološkog sina.[21] Poslednje godine Vern u samrtnoj postelji Iako je odrastao kao katolik, Vern je postao deist u poznim godinama.[22] Neki naučnici veruju da se njegova deistička filozofija ogleda u njegovim romanima, jer oni često uključuju pojam Boga ili božanskog proviđenja, ali retko se pominje koncept Hrista.[23] Dana 9. marta 1886. godine, kada se Vern vraćao kući, njegov dvadesetpetogodišnji nećak, Gaston, dva puta je pucao u njega iz pištolja. Prvi metak ga je promašio, ali ga je drugi pogodio u nogu; Žil je preživeo, ali je zbog hica u nogu do kraja života šepao. Ovaj incident se nije pročuo u medijima, ali Gaston je proveo ostatak života u jednoj ustanovi za mentalno obolele osobe.[24] Posle smrti svoje majke i prijatelja Ecela, Vern je objavljivao radove sa mračnijom tematikom. Godine 1888, Vern je ušao u politiku i bio je izabran za odbornika u grad Amjenu, gde je učestvovao u organizaciji koje su poboljšale život u gradu, te je na toj funkciji proveo oko petnaest godina.[25] Godine 1905, bolovao je od dijabetesa, koji mu je u potpunosti oduzeo vid, a preminuo je 24. marta u svom domu u Amjenu.[26] Godine 1863, Vern je napisao roman pod nazivom Pariz u 20. veku — o mladom čoveku koji živi u svetu staklenih nebodera, brzih vozova, automobila sa pogonom na gas, računara i globalnih komunikacionih mreža, ali i sa životom bez sreće. Roman ima tragičan kraj, a Ecel je mislio da će pesimizam romana uništi Vernov sjajan uspeh, te su odlučili da objavljivanje romana odgode na dvadeset godina. Vern je stavio rukopis u sef, u kom ga je 1989. godine pronašao njegov praunuk, koji ga je objavio 1994. godine. Bibliografija Najveći broj Vernovih dela spada u seriju romana pod nazivom Neobična putovanja, koja obuhvata sve njegove romane, osim dva — Pariz u 20. veku i Povratak u Britaniju, koja su objavljena posthumno 1989. i 1994. godine. Neki od njegovih romana su ostala nezavršena zbog njegove smrti, a mnoge od njih je posthumno prilagodio i prepisao njegov sin Mišel. Vern je, takođe, napisao mnoge drame, poeme, tekstove pesama, operska libreta i pripovetke, kao i razne eseje. Neobična putovanja 1863 — Pet nedelja u balonu (Cinq Semaines en ballon) 1864 — Put u središte Zemlje (Voyage au centre de la Terre) 1865 — Sa Zemlje na Mesec (De la terre à la lune) 1866 — Doživljaji kapetana Haterasa (Voyages et aventures du capitaine Hatteras) 1867 — Deca kapetana Granta (Les Enfants du capitaine Grant) 1869 — Dvadeset hiljada milja pod morem (Vingt mille lieues sous les mers) 1870 — Oko Meseca (Autour de la lune, nastavak romana Sa Zemlje na Mesec) 1871 — Grad koji plovi (Une ville flottante) 1872 — Doživljaji tri Rusa i tri Engleza (Aventures de trois Russes et de trois Anglais) 1873 — Zemlja krzna (Le Pays des fourrures) 1873 — Put oko sveta za osamdeset dana (Le Tour du Monde en quatre-vingts jours) 1874 — Doktor Oks (Le Docteur Ox) 1874 — Tajanstveno ostrvo (L’île mysterieuse) 1875 — Čenseler (Le Chancellor) 1876 — Mihail Strogov, ili Carev glasnik (Michel Strogoff) 1877 — Hektor Servadak (Hector Servadac) 1877 — Crna Indija (Les Indes noires) 1878 — Petnaestogodišnji kapetan (Un Capitaine de quinze ans) 1879 — Pet stotina miliona Begeninih ili Grad čelika (Les Cinq cents millions de la Bégum) 1879 — Kin Fo (Les tribulations d`un chinois en Chine) 1880 — Parna kuća (La Maison à vapeur) 1881 — Prav, a osuđen (La Jangada,) 1882 — Zeleni zrak (Le Rayon vert) 1882 — Škola za Robinzone (L`École des Robinsons) 1883 — Tvrdoglavi Keraban (Kéraban-le-têtu) 1884 — Južna zvezda (L’Étoile du sud) 1884 — Arhipelag u plamenu (L’Archipel en feu) 1885 — Matijas Sandorf (Mathias Sandorf) 1886 — Lutrijski listić (Un Billet de loterie) 1886 — Robur Osvajač (Robur-le-Conquérant) 1887 — Sever protiv juga (Nord contre Sud) 1887 — Put za Francusku (Le Chemin de France) 1888 — Dve godine raspusta (Deux Ans de vacances) 1889 — Porodica Bezimenić (Famille-sans-nom) 1889 — Naglavačke (Sans dessus dessous) 1890 — Cezar Kaskabel (César Cascabel) 1891 — Gospođa Branikan (Mistress Branican) 1892 — Klaudijus Bombarnak (Claudius Bombarnac) 1892 — Dvorac u Karpatima (Le Château des Carpathes) 1893 — Mali gospodin (P’tit-Bonhomme) 1894 — Doživljaji kapetana Antifera (Mirifiques Aventures de Maître Antifer) 1895 — Ploveće ostrvo (L’Île à hélice) 1896 — Klovis Dardentor (Clovis Dardentor) 1896 — Pozdrav zastavi (Face au drapeau) 1897 — Zagonetka ledenog mora (Le Sphinx des glaces) 1898 — Veličanstveni Orinoko (Le Superbe Orénoque) 1899 — Testament jednog ekscentrika (Le Testament d’un excentrique) 1900 — Druga otadžbina (Seconde patrie) 1901 — Selo u vazduhu (Le Village aérien) 1901 — Morska zmija (Les Histoires de Jean-Marie Cabidoulin) 1902 — Braća kip (Les Frères Kip) 1903 — Gusari sa „Halifaksa” (Bourses de voyage) 1904 — Drama u Livoniji (Un Drame en Livonie) 1904 — Gospodar sveta (Maître du monde) 1905 — Provala mora (L’Invasion de la mer) 1905 — Kula svetilja na kraju sveta (Le Phare du bout du monde) 1906 — Zlatan vulkan (Le Volcan d’or) 1907 — Agencija Tompson & So (L’Agence Thompson and C°) 1908 — Lovci na meteore (La Chasse au météore) 1908 — Dunavski razbojnici (Le Pilote du Danube) 1909 — Preživeli s broda `Džonatan` (Le Naufrages du Jonathan) 1910 — Tajna Vilhelma Štorica (Le Secret de Wilhelm Storitz) 1910 — Juče i sutra (Hier et demain) 1919 — Čudnovati doživljaji ekspedicije Barsak (L’Étonnante Aventure de la mission Barsac) Drugi romani 1863 — Pariz u 20. veku (Paris au XXe Siecle, objavljeno tek 1994) Pripovetke 1851 — Drama u vazduhu (Un drame dans les airs) 1855 — Zimovanje na ledu (Un hivernage dans les glaces)

Odlično stanje 21. SS-DIVIZIJA SKENDERBEG Pavle Dželetović Ivanov Beograd, 1987. Mek povez, format 20cm Latinica, 278 strana Ilustrovano 21. СС брдска дивизија „Скендербег” (1. албанска) (њем. 21. Waffen-SS Gebirgsdivision der SS „Skanderbeg“ (albanische Nr.1)) била је њемачка брдска пјешадијска дивизија Вафен-СС, оружаног крила Нацистичке партије. 21. СС брдска дивизија „Скендербег” (1. албанска) 21. Waffen-SS Gebirgsdivision der SS „Skanderbeg“ (albanische Nr.1) SS Skanderbeg volunteer sleeve patch.png Ознака припадности 21. СС брдској дивизији „Скендербег” (1. албанска) Постојање 1. мај 1944 — 1. новембар 1944.; 6 месеци Земља Трећи рајх Огранак Вафен-СС Тип Брдска пјешадија Улога Антипартизанске операције Величина дивизија Дио 21. брдски армијски корпус Гарнизон (сједиште) Призрен Надимак Скендербег Ангажовање Други свјетски рат у Југославији: Операција Ендлих Операција Фалкенауге Операција Драуфгенгер Косовска операција 1944. Команданти Командант Аугуст Шмитхубер Инсигније Симбол идентификације албански двоглави орао Језгро дивизије је образовано око албанских батаљона који су накратко водили борбу у источној Босни против партизана у саставу 13. СС брдске дивизије „Ханџар” (1. хрватска). Сачињена углавном од Албанаца са претежно њемачким (рајхсдочјери и фолксдојчери) официрима и подофицирима, назив је добила по албанском националном хероју Ђурђу Кастриоту Скендербегу, који је предводио отпор албанских племена османским освајачима и исламизацији. Скендербег никада није достигао бројност дивизије, имајући у највећем броју 6.000—6.500 војника што је снага бригаде. У мају 1944. године, припадници дивизије су ухапсили 281 Јевреја у Приштини и предали их Нијемцима, који су их транспортовали у концентрациони логор Берген-Белзен, гдје су многи убијени. Сама дивизија је била познатија по овој акцији и по убијању, силовању и пљачкању у претежно српским областима, него по учешћу у борбеним дејствима за њемачке ратне циљеве. Једина значајна војна акција десила се током њемачке антипартизанске офанзиве у окупираној Црној Гори у јуну и јулу 1944. године. Након тих дејстава дивизије, њени припадници су распоређени као стражари у рудницима хрома на Косову, која су убрзо заузели партизани, што је довело до великог дезертерства. Ојачана припадницима Кригсмарина (њемачка морнарица) и са мање од 500 Албанаца у својим редовима, Скендербег се распушта 1. новембра 1944. године. Преостали припадници укључени су у састав 7. СС добровољачке брдске дивизије „Принц Еуген”. Након рата, дивизиони командант СС-бригадефирер и генерал-мајор Вафен-СС Аугуст Шмитхубер осуђен је 1947. у Београду на смрт за почињене ратне злочине и затим погубљен. Историја Уреди Позадина Уреди Велики муфтија Јерусалима, Мухамед Амин ел Хусеини, поздравља припадника 13. СС дивизије нацистичким поздравом у новембру 1943. године.[1] Дивизија је бројала отприлике 1.000 Албанаца са простора Косова и Санџака, који су касније чинили језгро дивизије Скендербег. Пет мјесеци прије избијања Другог свјетског рата, тачније 7. априла 1939. године, Краљевина Италија је извршила инвазију на Краљевину Албанију. Земља је заузета за пет дана и италијански краљ Виторио Емануеле III прихватио је круну коју му је понудио Парламент Албаније. Краљевска албанска војска придружена је Краљевској италијанској војсци и именован је вицекраљ који је управљао земљом као протекторатом.[2] Након инвазије Сила Осовине на Краљевину Југославију 6. априла 1941. године, италијанска Албанија проширила је своју територију на дијелове Вардарске и Моравске бановине.[3] Албанци који су живјели у овим областима дочекали су окупацију са одушевљењем.[4] Неки од њих су чак истицали да су Албанци „Аријевци илирског насљеђа”.[5] Иако званично под италијанском влашћу, Албанци су добили контролу над регионом и охрабривани су да отварају школе на албанском језику,[6] које је забранила југословенска власт.[7] Италијани су дозволили Албанцима да истичу албанску заставу.[6] Краљевска италијанска војска је протјерала већину Срба који су населили Косово и Метохију током међуратног периода.[8] Албанци су искористили измјењене околности, напали су своје српске сусједе и спалили домове чак 30.000 српских породица.[6] Албанија је остала под италијанском окупацијом све до њене предаје Савезницима у септембру 1943. године.[9] У августу исте године, суочена са непосредном пропашћу италијанских ратних напора, Њемачка је распоредила 2. оклопну армију на Балкан како би преузела области које је раније окупирала Италија. Једна од италијанских области које је њемачке преузела била је Албанија, гдје је распоређен 21. брдски армијски корпус 2. оклопне армије под командом генералоберста Лотара Рендулића. Генерални опуномоћеник Вермахта и специјални представник Хајнриха Химлера, СС-бригадефирер и генерал-мајор Вафен-СС и полиције Јозеф Фицтум, налазили су се у албанској пријестоници Тирани. Нијемци су преузели контролу над свим албанским снагама које су сарађивале са Италијанима прије њихове капитулације, укључујући Бали Комбетар, антикомунистичку и националистичку милицију. Нијемци су ојачали албанску војску и жандармерију, али убрзо су схватили да су те снаге непоуздане.[10] Исте године, одређени број Албанаца са простора Косова, Метохије и Новопазараског санџака регрутован је у 13. СС брдску дивизију „Ханџар” (1. хрватска), Вафен-СС дивизија сачињена претежно од босанских муслимана и Хрвата са већинским њемачким официрским кадром. За око шест мјесеци ова дивизија је укључивала око 1.000 Албанаца са простора Косова, Метохије и Санџака, а који су се налазили у 1. батаљону 2. пука (I/2), која је касније постао 1. батаљон 28. пука (I/28).[11] Дивизија је касније регрутовала још 500 мушкараца са простора Санџака.[12] Образовање албанске Вафен-СС дивизије била је Фицтумова идеја, којој се у почетку супротстављао њемачки високи чиновник Министарства иностраних послова Херман Нојбахер и шеф Рајхсзихерхајтсхауптамт СС-обергрупенфирер и генерал полиције Ернст Калтенбрунер, који је вршио утицај на Химлера да је укине. Ипак, албанска влада је подржала идеју; суочен са све већим потешкоћама, Химлер је убзо промијенио мишљење, а фебруара 1944. године идеја је добила одобрење од Адолфа Хитлера.[13] Стварање Уреди У фебруару 1944. године, Хитлер је одобрио оснивање албанске Вафен-СС дивизије која би дјеловала само на простору Косова[7] и сврха дивизије била је само заштита Албанаца, али је остала под њемачком контролом.[13] Била је једна од три муслиманске Вафен-СС дивизије на простору Балкана, док су остале двије биле 13. СС брдска дивизија „Ханџар” (1. хрватска) и 23. СС брдска дивизија „Кама” (2. хрватска).[14] Химлеров циљ био је да прошири регрутовање Вафен-СС на Балкану и оснивање по два корпуса са по двије дивизије, са једним корпусом који ће дјеловати на простору Босне и Херцеговине у Независној Држави Хрватској, док би други дјеловао на простору Албаније. Ти корпуси би требало да буду спојени са 7. СС добровољачком брдском дивизијом „Принц Еуген” и заједно би чинили балканску Вафен-СС брдску армију од пет дивизија.[15] Дивизија је добила назив по албанском националном хероју Ђурђу Кастриоту Скендербегу, који је предводио албанска племена у 15. вијеку у борби против Османлија и исламизације. У марту 1944. године, Бедри Пејани, предсједник Друге призренске лиге, организације која је основана након италијанске предаје са циљем остварења интереса Албанаца, предложио је Хитлеру да се оснује јединица од 120.000—150.000 албанских добровољаца која би се борила против југословенских и албанских партизана. Пејани је затражио од њемачког вођства опрему и залихе за Албанце како би се борили против комунистичких побуна, а затражио је и проширење граница Албаније на штету Територије под војном управом у Србији и Краљевине Црне Горе.[10] Ови захтјеви нису испуњени, али у априлу 1944. године Химлер је наредио оснивање нове албанске добровољачке дивизије,[9] која је касније добила име по албанском националном хероју Ђурђу Кастриоту Скендербегу.[16] До тога тренутка, Нијемци и неки припадници албанске квислиншке власти вјеровали су да би се око 50.000 мушкараца са простора Албаније могло регрутовати у СС.[17] СС је у почетку предвиђала да ће албанска СС дивизија бројати 10.000—12.000 људи.[13] Химлер је у Албанцима муслиманима видио могући извор људства у њемачком рату са југословенским партизанима,[9] који су се суочили са озбиљним потешкоћама у регрутовању Албанаца у своје редове.[18] Нијемци су увидјели да су Албанци са простора окупиране Југославије спремнији на сарадњу, него Албанци из саме Албаније. То се дешавало углавном због страха од повратка југословенске власти.[7] Квалитет већине регрута био је лош, а само 6.000 је сматрано погодним за обуку.[9] Регрути који су примљени су спојени заједно са око 1.500 бивших заробљеника Југословенске војске, елементима пропале албанске војске и жандармерије, добровољцима из предратне и ратне Албаније и регрутима који су потицали из породица са више од два сина.[13] Ангажовање албанског цивилног становништва спровођено је у тијесној сарадњи са албанском марионетском владом.[19] Дана 17. априла 1944. године, албански батаљон 13. СС брдске дивизије пребачено је жељезницом непосредно из борби у Босни на Косово како би образовали дио Скендербег дивизије. Шеф регрутовања у Вафен-СС, СС-обергрупенфирер Готлоб Бергер, извијестио је Химлеру да су Албанци „... били тужни због одласка”.[20] Сам Химлер је очекивао „велику корист” од јединице, с обзиром да су се Албанци који су били у саставу Ханџар дивизије показали као „високо мотивисани и дисциплиновани” у борби против југословенских партизана.[19] Дана 23. маја, Фицтум је извијестио о неуспјеху албанских јединица у операцији против партизана, те да је распустио четири албанска батаљона у саставу Вермахта. Описао је већину албанских официра војске и жандармерије као „потпуно корумпираним, неупотребљивим, недисциплинованим”.[10] Операције Уреди Дивизија је основана као 21. СС брдска дивизија „Скендербег” (1. албанска)[21] 1. маја 1944. године[22] у саставу 21. брдског армијског корпуса. Већина или чак сви дивизиони официри, подофицири и специјалисти били су Нијемци,[23] углавном из 7. и 13. СС дивизије, што је знатно ослабило те јединице.[24] Дивизиони артиљеријски пук основан је од 1. албанског артиљеријског пука.[22] Дивизија је стављена под команду СС-штандартенфирера Аугуста Шмидхубера,[25] који је у јуну унапријеђен у СС-оберфирера. Јачина дивизије се процјењује на од 6.000[26] до 6.500[27] људи. Припадници дивизије су полагали вјерску заклетву над Кураном, обећавајући „џихад против кафира”.[28] Дивизија је на почетку била опремљена заробљеним италијанским тенком M15/42, који се показао као непоуздан.[29] Гарнизон се налазио у Призрену.[30] Дивизија је била опремљена са заробљеним италијанским тенковима M15/42, али они су се показали као непоуздани На самом почетку је постало познато да је већини Албанаца муслимана у дивизији циљ био борба са Србима православцима, који су постали мета бројних звјерстава.[9] Како би зауставили злочине, Нијемци су морали разоружати батаљоне дивизије у Пећи и Призрену и ухапсити албанске официре, а један командни официр је чак послат у затвор у Њемачку. Дана 14. маја 1944. године,[31] припадници дивизије су упали у јеврејске домове у Приштини, ухапсивши 281 Јеврејина које су предали Нијемцима, а који су их послали у концентрациони логор Берген-Белзен, гдје је већина убијена.[32] Дивизија је касније била укључена у масакр над албанским партизанима.[33] Уопштено, била је познатија по убиствима, силовањима и пљачкама, претежно у српским подручјима,[13] и по хапшењу Јевреја, него по учествовању у борбеним акцијама у сврху њемачког ратног циља. Осим неселективног убијања Срба, дивизија је била одговорна за протјеривање преко 10.000 српских породица са Косова, када су стигли нови албански досељеници из сиромашних подручја сјеверне Албаније.[34] Долазак ових Албанаца охрабривале су и италијанске власти, а процјењује се да се чак 72.000 Албанаца доселило на Косово током рата.[6] Између 28. маја и 5. јула 1944. године, дивизија је ухапсила укупно 510 Јевреја, комуниста и осталих антифашиста, које је предала Нијемцима. Такође је вршила одмазде вјешањима сумњивих саботера.[19] У јуну 1944. године, Скендербег је спроводио велике маневре на терену у источној Црној Гори.[35] У Андријевици, дивизија је извршила масакр над више од 400 српских цивила.[36] Дивизија је заједно са 7. СС дивизијом „Принц Еуген” починила масакр над 428 српских цивила у селу Велика код Плава.[37] Учествовала је у операцијама Ендлих (Коначно) и Фалкенауге (Соколово око)[24] у јуну и јулу, као и у операцији Драуфгангер (Дрзник), током којих је дивизија била главна сила коју су користили Нијемци.[38] Ове операција су за циљ имале уништавање јаких партизанских снага на подручју Ђаковице, Пећи и Мокре Горе.[24] Према Нојбахеру, дивизија је била безбрижно посвећена борби у раним фазама њене обуке и лоше се показала.[13] Између 18. и 27. августа, дивизија се борила са партизанима у околини Дебра, али није успјела заузети град.[39] Крајем августа 1944, Нијемци су донијели одлуку да се дивизија може користити само за основне стражарске дужности.[40] Неки припадници су били задужени за чување рудника хрома на Косову, прије него што су то подручје заузели партизани. У предстојећим сукобима, један од пукова дивизије изгубио је више од 1.000 припадника, а многи Албаци су дезертирали,[26] неки након што су српски партизани напали подручје сјевероисточно од Гусиња.[13] Група армија Е тврдила је да учинак дивизије „апсолутно нема војне вриједности”.[26] Дана 1. септембра 1944. године, снаге дивизије у Тетову и Гостивару су се побуниле, убијајући своје њемачке официре и подофицире.[41] У то вријеме, дивизије је бројала нешто мање од 7.000 људи, што је од једне трећине првобитно предвиђене снаге.[17] За два мјесеца од почетно распоређивања дивизије, 3.500 људи је дезертирало из јединице. Химлер је у дивизију довео 3.000—4.000 припадника Кригсмарине из Грчке да би надокнадио изгубљену бројност, али то није много утицало на борбену способност дивизије.[42] Од почетка октобра 1944, снага дивизије је спала на око 4.900, мање од 1.500 који су били спремни за борбу. Јединица је била ослабљена оштећењем опреме и оружања, као и недостатком њемачког војног особља за обуку нових регрута, што се показало чињеницом да је током љета и јесени за борбу био спреман само један батаљон.[19] Шмидхубера су његови војници презирали, а Фицтум то објашњава тиме што нису успјели осигурати ефикасне сигурносне снаге омаловажавајући албанску културу и војни углед.[43] Мање упознати припадници Вермахта су касније изјавили да је главни проблем везан за поузданост дивизије, био јер Нијемци нису блиско сарађивали са Албанцима на мјесном нивоу.[44] Средином октобра, дивизија је учествовала у тешким борбама у околини Ђаковице.[24] Јединица је пружала помоћ Вермахту у повлачењу са Косова, покривајући бокове снага у повлачењу.[45] У то вријеме, дезертери су знатно ослабили јединицу, а 86 официра и 467 подофицира остало је заједно са снагама од 899 мушкараца, од чега су половина били Албанци.[46] Дана 24. октобра, генералоберст Александер Лер, командант Групе армије Е, наредио је да се сви Албанци у јединици разоружају и пусте.[17] Дивизија је 1. новембра 1944. године распуштена.[26] У исто вријеме, косовски Албанци су отпочели борбу са партизанима када су сазнали да област неће бити у саставу Албаније послије рата, упркос ранијим партизанским обећањима. Због тога је на Косово послато 30.000 партизана који су сурово угушили побуну.[16] Између 3.000 и 25.000 Албанаца је убијено током гушења побуне.[47][а] Посљедице Уреди Преостале њемачке снаге и бивше морнаричко особље реорганизовани су као пуковска кампфгрупа Скендербег под командом СС-оберштрумбанфирера Алфреда Графа. Јединица се повукла са простора Косова средином новембра заједно са остатком њемачких снага у тој области.[17] Многи Срби и Црногорци су се затим осветили косовским Албанцима, нарочито сарадницима и бившим припадницима дивизије.[49] Када је кампфгрупа Скендербег стигла до Љубовије на ријеци Дрини, стављена је под команду 7. СС добровољачке брдске дивизије „Принц Еуген”,[50] која је обезбјеђивала прелазак ријеке у том подручју. Кампфгрупa је држала Зворник и Дрињачу током прве половине децембра 1944. као дио љубовијског мостобрана. Касније се повукла преко Дрине и борила се на сјеверу према Брчком на ријеци Сави, гдје је ослободила снаге Вермахта које су држале град.[51] Крајем децембра, батерија самохотке кампфгрупе била је присутна на Сремском фронту у Винковцима.[52] Остатак јединице био је распоређен у Бијељини.[52] У јануару 1945. године,[53] шачица морнаричког особља која је преживјела[46] пребачена је у 32. СС добровољачку гренадирску дивизију „30. јануар”,[26] а остаци бивше дивизије реорганизовани су као 2. батаљон 14. СС добровољачког брдског пјешадијског пука 7. СС добровољачке брдске дивизије „Принц Еуген”. Дана 21. јануара 1945. године Шмидхубер је унапријеђен у СС-бригадефирера и генерал-мајора Вафен-СС и постављен у команду 7. СС добровољачке брдске дивизије „Принц Еуген”.[53] Након рата, проглашен је кривим за ратне злочине и објешен је.[54] У фебруару 1945, батаљон је потпуно распуштен, а преостало људство додјељено је њемачком полицијском пуку у близини Загреба.[17][б] Сама дивизија је сматрана војним неуспјехом;[56] нити један припадник дивизије није одликован Гвозденим крстом током служења у њој.[57] Све у свему, дивизија је била познатија по злочинима које је починила, него по доприносу њемачким ратним циљевима. Њену улогу у депортовању Јевреја са простора Косова испитао је албански историчар Шабан Синани, који тврди да та јединица није учествовала у било каквој депортацији у име Нијемаца.[58] Током рата на Косову и Метохији (1998—1999), амерички журналиста Крис Хеџес тврдио је да су неки од припадника Ослободилачке војске Косова били непосредни потомци неких припадника дивизије и да је то идеолошки утицало на њих.[59] Малком је оспорио ову тврдњу.[60] Ознаке Уреди Ознака за припадности дивизији био је албански двоглави орао.[61] Упркос свом краткотрајном постојању, овратник са приказом козе на врху шљема био је направљен за дивизију, али не постоје докази да је икада кориштен. Постоје фотографије са одређеним машинским тканим манжетним појасом са натписом Скендербег,[26] али он је додјељен 14. СС добровољачком брдском пуку 7. СС дивизије у јесен 1944, а не за ову дивизију.[62] Припадници кадровског особља фотографисани су како носе штитник за руку са приказом црног албанског двоглавог орла на црвеном пољу.[26] Многи припадници дивизије исламске вјероисповијести носили су традиционалне сиве капе, умјесто стандардне СС капе.[9] Остали су носили традиционалне албанске капе зване кече.[39] Састав дивизије Уреди Главне јединице у саставу дивизије биле су:[22] 50. Вафен-СС брдски пјешадијски пук (1. албански) (1, 2. и 3. батаљони) 51. Вафен-СС брдкси пјешадијски пук (2. албански) (1, 2. и 3. батаљони) 21. СС извиђачки батаљон (четири чете) 21. СС добровољачки противтенковски батаљон (три чете) 21. СС брдски артиљеријски пук (четири батаљона) 21. СС добровољачки пионирски батаљон (три чете) 21. СС замјенски батаљон 21. СС добровољачки сигналскии батаљон (три чете) 21. СС брдски одред подршке Напомене Уреди ^ Поједини албански извор број мртвих процјењују на између 36.000 и 47.000, али према Малкому, такве тврдње у у великој мјери претјеране.[48] ^ Према Џорџу Х. Штејну, припадници 2. батаљона борили су се са 7. СС дивизија до фебруара 1945. године, када је послати на сјевер како би бранили Одра-Ниса границу.[55]